To je najljepsa ljubavna pesma-elegicna pesma Laze Kostica, nastala 1909. godine . Nosio ju je u sebi punih cetrnaest godina.

U njoj se susrecemo sa motivom mrtve drage. Da bi pesma bila, bolje shvacena potrebno je podesiti na intimnu dramu pesnika koja je prethodila nastanku pesme. Kada je Laza imao pedeset godina, upo znao je devetnaestogodisnju devojku Lenku Dunderski, kcerku svog dobrog i bogato g prijatelja Laze Dunderskog. Iako nisu bili bliski po godinama rodila se obostr ana ljubav. Lenka D. je bila ocinjena slavnim pesnikom a on njenom mladoscu i lj epotom. Medjutim shvatajuci da je razlika u godimana suvise velika i da je takva ljubav prosto nemoguca Laza bjezi u manastir Krusevdol, gde ce ostati nekoliko godina. Na predlog njenog oca zeni se bogatom udovicom iz Sombora, koju nikad ne volio, te iste 1895. godine umire Lenka a on sa zenom odlazi u Veneciju gde izm edju ostalog posecuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandeoznom ljepotom crkve Laza Kostic ce u sebi nositi ovu pesmu, sve dok ne dobila puni sjaj, i postala oprostajna pesma, jedna od najljepsih u srpskoj poeziji. A da je to tako potvrdju je i njegov licni dnevnik u kome je zapisao: Znate, za mene L. nije sasvim mrtva ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To bas ona bude tu. Ona udesi san. Ona ue u moju pamet, moju dusu za minut jedan, i izie iz nje sa snom. Pesma pocinje obracanjem lirskog subjekta Gospi od Spasa u cije ime je podignut hram. Bogo odica je svetost. Ona je majka sveta , blazena i vrelo milosti. Ushicen ljepotom hrama on trazi oprost za sve svoje grehe. Njegov greh je dvostruki; napisao je 1879. godine pesmu Duzde se zeni, u kojoj govori o zidanju istog hrama i zali za posecenim dalmatinskim borovima koji se u njega ugradjuju. i kao drugo, sest godina ranije, 1872., pisao je negativno o Bogorodici i madonizmu u katolickoj veri. U hramu pred koijm se nasao, Laza je video sveti znak i vertikalu preko koje se uspostavlja veza zemaljskog sa bozanskim, nebeskim i duhovnim. Posle ovakvog uvodnog pristupa pesnickoj temi, pesnik pravi zaokret i pocinje da ispoveda sebe, svoju pesnicku intimu. Govori o svom stradanju, i ceznajma i nadama koje je gruba stvarnost sasvim ponistila. Medjutim, sve muke koje su ga zadesile, a sve sto je dusi lomilo kril , krivicu vidi u sebi, sve je to sa ove glave, sa lude . Od ovog trenutka pesnik u slikama, gradacijski, citaocu nudi slike svop jih patnji i promasenosti. Saznajemo da je sve pocelo sa iznenadnom pojavom mlade zene, kada je zauvek usla u njegov zivot. On ispisuje hvalospev njoj i njenoj ljepoti, ona je vila, sa njom je dosla svetlost, sa njom je sinula ona unutrasnja milina ali su dosle i muke, patnja. Njena lepota je ispunjenje svih njegovih oc ekivanja, vecnost bi dao za trenutak njenog pogleda.Ona je zlatna vocka koja je sazrela kasno. U tome i jest problem, njena mladost i njegova starost nasli su s e u vreme kada jedno iskljucuje drugo, u cemu je i razlog vise za njegovom patnju i dusevnu dramu. U pesniku dolazi do dvojstva: u njemu se sukobaljavaju razum i osecanja. Razum ce na kraju nadvladati srce i pesnik ce se povuci, a ona umire. (Utekoh od nje- a ona svisnu). Smrt voljenog bica dozivljava se kao opsta kataklizma. Kada je pesnik opevao dramu bica i kad ju je podigao na nivo svetske kataklizme on se opet vraca slici hrama i asocijacijama koje ona budi u njemu. Pesnik stoj i pred hramom, pred likom Bogorodice i u tom trenutku shvata da je i njemu jos jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na stubu secanja na Lenku Dundjerski. Ova dva hrama imaju nesto zajednicko a to je ljepota i divljenje. Preko hrama se dakle uspostavlja veza sa nebeskim, momenta kad pocinje priblizavanje jave i sna, da bi se nakon unutrasnjeg prosvetljenja i duhovnog ozarenja bica, java preobrazila u san: hram Gospe od Spasa nestaje . Sada je san, prvi put, postao jaci od jave: Postoji samo ona , samo san i ona u tom snu. Javlja se u snu ali uvek iznenada, mimo njegovih zelja i uvek drugacija: Dode mi u snu. Ne kad je zove silnih mi zelja navreli roj, ona mi dode kad njojzi gove, tajne su sile sluskinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. U ovim stihovima prepoznajemo onu pesnikovu belesku iz dnevnika sto dovoljno govori o Lenki kao njegovoj trajnoj opsesiji. U tom snu i zanosu oni su kao muz i zena- culno se ne ugasilo, s tim sto je ona sad starija od njega (ne po godinama vec starija po smrti, vec po pripadanju nebu i duhovnosti). Oni imaju i decu- pesme su im deca. Posto ona pripada onostranom svetu i odatle pristize u njegove snove, on u njenom javljanju vidi znak da joj se pridruzi, to se pesnik ni malo ne plasi smrti, on je cak prizeljkuje, tamo je raj u kome ona obitava u raj, u raj u njen zagrljaj! Kraj pesme cetrnaesta strofa jos vise naglasav pomisao na taj onostrani svet i susret s njom. U tom susretu on vec vidi neslucenu srecu i uskrsnuce ljubavi koja je toliko jaka i sveprozimajuca. Ljubav za divljenje i za vecnost: zadivicemo svetske kolute, bogove silne, kamoli ljude, zvezdama cemo pomerit' pute, suncima zasut' seljanske stude, da u sve kute zore zarude, da od miline dusi polude, Santa Maria della Salute. Ova kraj sadrzi krupne kosmoloske odrednice: svet, raj, zvezde, vaseljena, bogovi, sunca. Pesnik je krenuo od zemaljske stvarnosti od hrama Santa Maria della Salute da bi putem pesnickog majstorstva to prosirio ovlastima sna, zanosa i fantazije . U ovoj posljednjoj strofi pesnik je toliko glasan i raspevan da se sve stropstava i sliva u jedno, bozansko i vecno, kosmicko i neunistivo. Laza Kostic je svojom imaginacijom i izuzetnim senzibilitetom stavaraoca umeo da poveze mnoge krajnosti: ljudsko i bozansko, sveto i profano, dva principa: muski i zenski, zemaljsko i nebesno, trajno i prolazno, srecu i tugu.U ovom pesnickom delu posebno mesto ima refren Santra maria della salute- javlja se na kraju svake strofe: cetrnaest puta. Njime se potencira pesnicka tema kao izvor ljepote, univrezalne, svevremenske. Santa Maria - hram, srediste je pesme i povod za apologiju zene, ljepote i ljubavi. Ovaj italijanski naziv deluje i prijatno na sluh zvucno je bogat i pevljiv. Javlja se kao tajna rec kojom se nesto zakljucava, nesto brani i pomocu nje otvaraju vrata koja vode u onostrani svet. Dozivljavamo je kao misticnu rec kojom se neko priziva iz neznanih daljina. Kada je u pitanju jezik ovog pesnika, posebno mesto imaju Kosticeve kovanice ili tzv. neologizmi, kojima je kitio svoje pesme: nebesnica, kajan, dusilo, ugod, gled, zud, zalut, zapon, gove, beznjenice. Uvid u kompoziciju pesme Santa Maria della Salute I Susret pesnika sa hramom u Veneciji i kajanje zbog prethodnog pevanja: Ushit ljepotom i bozanskim Obracanje Bogorodici i trazenje oprosta. Ljepota kao uni verzalni smisao trajanja, opredmecen u hramuUsmeravanje pevanja prema vlastitoj drami II Osvetljavanje vlastitih muka: Pojava zene: svetlos umesto mraka. Zena kao ispunjenje svih zelja Hvalospev zenskoj ljepoti. Dvojstvo u pesniku: razum i strast, pobeda razuma. Pesnikovo uzmicanje pr ed mladoscu i lepotom, lom u njemu i njena smrt. U ljepoti hrama vidi ljepotu zene, otkriva hram u sebi od uspomena na nju III San i ona: San postaje jaci od jave. Njena pjava u snu. Oni su u vezi, senzualno i duhovno. Pesme koje se ne pisu i ne poju to su njihova deca definitvno bjegstvo od jave i pri ivanje smrti zamisljeni susret u tom svetu donosi srecu, ljubav obedinjuje bozan sko i ljudsko, zemaljsko i nebesko.

Santa Maria della Salute - Prvi put objavljeno kao zavrna pesma u jubilarnom izdanju celokupnih Kostievih pesama od 1909. godine. Zbog toga se ta pesma s pravom naziva Labudovom pesmom. Pesma je posveena rano preminuloj Lenki Dunerskoj, koja se, u svom mladalakom oduevljenju za uvenog pesnika, zaljubila u Kostia poetkom devedesetih godina 19. veka. Pesnik se obazrivo povukao smatrajui da je to trenutan i prolazan zanos mlade devojke. Ali snano oseanje simpatije prema njoj ostalo je i dalje u pesniku i njena rana smrt (umrla je vrlo mlada, 1895. godine od tuberkuloze) izazvala je duboku tugu u njemu. Za jubilarno izdanje svojih pesama on je nekoliko meseci spremao ovu pesmu (od marta do jula 1909. godine) i njom zavrio svoj pesniki rad.

Pesma po kojoj bi, jednoj jedinoj, Kosti ostao veliki umetnik i s kojom se kod nas retko koja moe uporediti jeste Santa Maria della Salute. Pisana na kraju ivota, posveena uspomeni mlade devojke koja je umrla, stvarana u toku nekoliko meseci, ta pesma je remek - delo umetnika koji je pred kraj ivota reio da se zauvek rastane sa svojom lirom. Ona je u sebi spojila dva motiva koje je Kosti jo ranije opevao: motiv starca ije je srce prepuklo kada otpevao svoju poslednju pesmu (Stari cigo) i motiv zvezde - ivotnice koja se u silnoj udnji sudara s voljenom zvezdom Danicom (Moja zvezda). I ta dva motiva, tako umetniki lepa i tako inventivno retka, spojena su i obraena ovde s izvrsnom vetinom, s retko uspelim izrazom. Ta pesma i po svojoj zamisli, i po kompoziciji, i po gradiciji oseanja, koja u zadnjoj strofi, u divnoj slici pomerenih zvezdanih puteva i usijanih sunaca ljubavi, dostie nesluen intezitet - pokazuje da je Kosti po stepenu svog talenta mogao da bude na visini velikih evropskih pesnika.

Zanimljiva je predistorija pesme Santa Maria della Salute. Stvaralaki impulsi za nastanak pesme potekli su iz tri osnovna izvora, ali su oni opet u uskoj meusobnoj vezi. U svojim pedesetim godina Laza Kosti je upoznao devetnaestogodinju Lenku Dunerski, kerku prijatelja Laze Dunerskog. Kosti je bio slavan pesnik, poznata linost, krupan i vrlo lep ovek, lepo odeven, gospodstvena dranja, vrlo obrazovan i elokventan. Devojka je zavolela zrelog gospodina, a pesnik je bio ludo zaljubljen. Nastale su borbe u pesniku, sukob oseanja i razuma. Bei od Lenke i svojih oseanja u manastir Kruedol i tu provodi pet godina. Laza Dunerski predlae prijatelju da se oeni bogatom udovicom Julom Palanakom to ovaj i uini 1895. godine. Iste godine umire Lenka Dunerski. Da bi pobegao od nesree i tuge, odlazi sa enom u Veneciju. Tamo poseuje crkvu Gospe od Spasa iz 17. veka. Izuzetna lepota crkve zadivila je pesnika. U tom trenutku u njemu se sreu i stapaju u jedno divljenje prema crkvi i neprebolna ljubav prema Lenki. Iz toga susreta dveju lepota poela je da klija pesma, ali istovremeno je narastalo kajanje to je nekada osuivao gradnju crkve drveta iz slovenskih uma po Dalmaciji. U pesmi Beseda (1865) Kosti je pevao o tragici srpskoga bora koga je Mletaka nemilosrdno sekla i odvozila u Italiju. Godine 1879. napisao je pesmu Dude se eni: u njoj ali za poseenim srpskim borovima koji su ugraeni u crkvu Gospe od Spasa. iveo je pesnik u braku bez ljubavi, patio je za Lenkom, susretao se s njom u snovima, vodio na francuskom jeziku svoj dnevnik jave i snova, sazrevala je u njemu, u toku dvadeset godina utanja, poslednja pesma, Santa Maria della Salute, njegova labudova pesma; pojavila se na svet 1909. godine. Pesma Santa Maria della Salute ima bogatu sadrinu koja se postepeno smenjuje tokom pesme smenjivanje motiva praeno je smenjivanjem oseanja, raspoloenja i psiholokih stanja lirskog subjekta. U skladu sa ovim promenama menja se ton i smenjuju se osobenosti razliitih lirskih

vrsta - molitva, pokajnica, elegina ispovest, snovienja, ljubavna pesma, apokoliptino vienje, himna. I II Obraanje Bogorodici i traenje oprotaja za sve ono to je ranije govorio o njenom hramu odricanje od misli iz pesama Beseda i Dude se eni; ton molitve i pokajanja; sakrralna leksika; skruenost. II IV Da bi uverio Bogomajku da je mnoge grehe okajao, kazuje uzaludnim pokuajima, izneverenim oekivanjima od zivota, porazima. Ipak, ne krivi druge jer "sve je to s ove glave, sa lude". Ton je elegian, pun gorine i bola; elegija. V VI U tom sumraku pojavljuje se "moja vila", draga neviene lepote koja "svaku mi mahom zalei ranu"; trenuci sree i svetlosti; louavna pesma. VII IX Sukob ljubavne sree i razuma; preispitivanja, unutranji sukobi ("dve se u meni pobie sile"), odricanje od ljubavi i bekstvo; smrt drage; apokaliptina slika sloma; ljubavna pesma. X - XIII Umrla draga se javlja u snu; lirska pria o susretima sa dragom; snovienja; pesme kao deca susreta sa dragom; ljubavna pesma. XIV - XV Sjedinjenje sa boanskom dragom pobeuje tamu i nitavilo, iz beznjenice dospeva se u raj; kosmiki doivljaj ljubavi sa umrlom dragom; ekstaza; hiperboline slike sree; himna. Susret sa hramom Gospi od Spasa u Veneciji probudio je pokajanje za sve ono to je pesnik ranije pesmom govorio o graenju hrama: on je alio borove koje su Mleci sekli po slovenskim umama i gradili svoju Veneciju i hramove u njoj. To je bio protest mladog pesnika ne samo zbog see uma: borovi su simbolizovali Srbe - sve one koji su ginuli na granicama zapadne civilizacije titei je od najezde Turaka. Pesnik je bio zadivljen lepotom hrama i u tom trenutku shvatio da je lepe "nositi lepotu" i postati stub koji e nositi svodove crkve, nego pretvoriti se u pepeo "grejui svetsku grehotu", "tonuti u brodu" i "trunut u plotu" - "zar nije lepe vekovat u te". Promena stava prema hramu nije dola sluajno. Naao se pred njim neposredno posle smrti Lenke Dunerski. Lepota hrama poistovetila se sa lepotom mrtve drage - hram i draga postali su jedno. U tom trenutku je shvatio kako je poinio dva greha prema dvema lepotama - prema hramu kada je alio slovenske borove i prema dragoj kada je pobegao od njene ljubavi. Molitveni ton je naglaen, leksika je sakralna: MAJKO SVETA, BLAENOJ, NEBESNICE, VRELO MILOSTI, SAGREI, KAJAN, PREISTE SKUTE.

Rei upuene Bogomajci podstiu da se otvori srce i u njemu sagledaju ne samo gresi nego i stradanja i patnje, porueni snovi, izneverene nade - svim tim patnjama on je okajao sve mogue grehove. Meutim, on ne jadikuje, ne krivi druge, jer, to je dui lomilo krilo,/te joj u jeku duilo

let,/sve je to s ove glave, sa lude". Sledea slika i ispovest, lirska pria o ljubavi, nastaje iz dva podsticaja. Osnovni podsticaj je u stihu "sve je to s ove glave, sa lude" - pria e pokazati kakav je veliki greh poinila ta luda glava. Drugi podsticaj je u mraku ivotnog poraza, koji e biti potisnut pojavom "moje vile" - drage koja iznenada ulazi u ivot i prosvetljava ga. Peta i esta strofa su ljubavna pesma o trenucima sree i svetlosti: Tad moja lepe je iz crnog ko pesma svaku mi al teoj to u Santa Maria della Salute? vila ovaj mraka slavlja mahom rani milja, preda ne divna u od U ne tog za emer sve te, divni stopila im me vide mi zori zalei nastade muke duu sinu pogleda god pa svoje trenute! granu, vid; svanu, svit; ranu, brid: ljute svesnu gled; kresnu, led, eznu', med, ude, -

od

Ona me glednu. nikad jo takav tim bi, to iz svih visina sve mi to nudi jade pa slade, svu svoju duu, svu venost za Santa Maria della Salute.

To je pria o prvom vienju drage i o zauenosti njenom nevienom lepotom. Cela slika je metafora: draga se ne spominje, pred lirskog subjekta pojavljuje se vila. Samim tim je istaknuta devojina lepota jer su vile simboli enstvenosti i lepote. Ona "granu" (kao prolee), "svanu" (kao dan), "ko pesma slavlja u zorin svit". Posle onoga mraka iz prethodne slike, sinula je svetlost, obodrila i zaleila sve rane. Iznenadno bogatstvo lepote pogled je najudesniji i najtopliji, on bi stopio led svih visina; pogled razgoreva ljubav, dua je uznemirena jer se u njoj meaju "jade pa slade, emer pa med". Snaga lepote je izbezumila lirskog subjekta, hiperboline slike su se slile u produenu strofu - umesto oktave, esta strofa je nona: taj "suvini" stih ("svu venost za te, divni trenute") hiperbolom iskazuje vrednost trenutka kada se dogodilo "ona me glednu".

etvrta poetska celina (VII - IX strofa) izraava nevericu, unutranja preispitivanja i sukobe suprotnih sila. Prvo se javlja neverica da njega moe da snae takva srea, snano izraena uzastopnim retorikim pitanjima:

Zar meni Zar meni Zar meni ta zlatna voka to sad tek zre?

jadnom blago starom,

sva na

ta toliko dnu

divota? sve? ivota,

Ova pitanja ne proistiu samo iz trenutka kada je sagledao lepotu drage; ona imaju uporite u negativnom ivotnom iskustvu da je sve snove slomila java i pretvorila u "pep'o i pra'". Vie je elemenata koji podupiru nevericu: jadan je po onome to mu je ivot sve oduzeo; toliko dobrote i lepote nikada nije osetio; on je star, "na dnu ivota" a ona je voka 'to sad tek zre" - razdvaja ih nesklad njegovog vremena koje je proteklo i njenog vremena koje tek dolazi. Ostalo mu je da zaali to ta lepota nije njemu "sazrela pre" i da trai oprotaj zbog "grene zalute" u predele ivota koji mu ne pripadaju. To je agens da u njemu nastane sukob protivstavljenih sila: mozga i srca, pameti i slasti. Taj sudar je predoen izvanredno bogatim metaforama: besni oluj (mladost, ljubav) i stari hrast (starost, pesnik). Mozak i razum su pobedili srce i ljubav (slast): Pamet me utekoh mudro utekoh od nje - a ona svisnu. stegnu, od ja srce sree, stisnu', lud,

To je kraj pozne ljubavi za koju nije bilo dovoljno sigurnosti, hrabrosti i moralne snage. Kada taj in sagleda poto je sve prolo, vidi da nije dobro postupio: - utekoh mudro od sree, lud. Mudrost je pobedila, srea je poraena, dola je tragedija i posvedoila da mudrost nije bila mudrost nego ludost. Njena smrt izazvala je apokaliptiki slom: Pomre gasnue zvezde, smak sveta o, svetski Santa Maria della Salute! sunce, raj nasta slome, i o u strani strani veita pla sud stud, briznu, sude,

Ova apokaliptika slika, hiperbolama vasionskih razmera, pokazuje snagu duevnog loma koji je izazvala smrt voljene devojke. Tu se zavrava lirska istorija ovozemaljske ljubavi i zapoinje istorija onostrane ljubavi koja se dogaa u snovima. Pretposlednja poetska celina (X - XIII strofa) opeva susrete sa mrtvom dragom. Lirski subjekt je pometen ("u srcu slomljen, zbunjen u glavi"), sleena je dua od bola, jedina toplina ivi u seanju na dragu ("spomen je njezin sveti mi hram"), ali u snu, ona se javlja, dolazi mu, kravi duu, otvara mu saznajne vidike sutine ivota i smrti, nestajanja i trajanja, stvarnog i transcendentalnog ivota ("kroz nju sad vidim, od nje sve znam, / za to se mudraki mozgovi mute"). Njene posete donose miline, rajska oseanja, ljubav. Tragovi tih susreta su pesme koje pripadaju samo njima jer "to se ne pie, to se ne poje/(...) to razumemo samo nas dvoje/(...) to tek u zanosu proroci slute". Ni re ni pesma ne mogu da iskau lepotu trenutaka njihovih sastanaka to su snovienja, halucinantna stanja. Skoro dvadeset godina je prolo a da pesnik nije nita napisao to bi bilo lirska pesma - kao da je smru Lenkinom presahnula inspiracija. Ali su tu dnevnici koji svedoe o snovima i snovienjima: oni su bili sredstvo da se da oduak napetim grudima i priguenom bolu. Za toliko godina utanja nataloilo se mnogo toga to se ne pie i ne poje, sleglo se u jednu sloenu, srnu pesmu, koja e ugledati svet pod naslovom Santa Maria della Salute. Zavrna poetska slika data je u samo jednoj, ali proirenoj strofi koja je nastala spajanjem XIV i XV strofe. Tako je i isto formalnim versifikacijskim sredstvom oznaeno sjedinjenje lirskog subjekta sa umrlom dragom. Sjedinjenje e doi kada doe kraj ivota, kada doe do susreta u onostranom svetu i kada e mu ona rei "Evo me naj!". To sjedinjenje pobeuje tamu i nitavilo,

pobeuje beznjenicu i otvara put u njen zagrljaj ravan raju. A onda dolazi hiperbolina slika sree, ekstaza, kosmiki doivljaj ljubavi: Sve e se duine ice zadiviemo bogove silne, zvezdama emo suncima zasut da u sve da od Santa Maria della Salute. elje sve svetske tu da kamoli pomerit seljenske kute miline zore dusi da probude, progude, kolute, ljude, pute, stude, zarude, polude,

Nesrea i tama ovostranog ivota prevladana je (i ublaena) eksplozijom sree, lepote i svetlosti u onostranom ivotu. Pesma, dakle, nema pesimistiki kraj: u njoj je snaga i dinamika optimizma, tvorakog optimizma ne samo za sebe nego i za druge ("da u sve kute zore zarude"). Time je smrt nadvladana. Ljubavna tuga je ovde dobila mistini smisao samim izborom arhetipskog motiva mrtve drage: ovde je re o sveljubavi izvan prostora i vremena dostupnih ljudskom umu. ena je ovde doivljena kao boansko idealno bie. Ba u vreme kada se ova pesma verovatno ve oblikovala u osnovnim obrisima, u Knjizi o Zmaju, 1902. godine, Laza Kosti je pisao: - Nije pesnikov ideal u ivom stvoru od majke roenom ve u njegovoj dui, u njegovoj zamisli o najlepoj, najboljoj, najdunijoj, najljubavnijoj eni il' devojci... Ona iva je prolazna, promenljiva, moe je se ovek i sit nagrliti i naljubiti, moe je oguglati. Al' ova duevna samoniklica ostaje veita. Kad pesnik umre, ona ga otprati, ona ide s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi ivom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi... To je njegovo srce preivljavalo pa mu se takva situacija i prisnivala. U dnevnicima je zapisivao svoj noni roman sa mrtvom Lenkom Dunerski: - a to osetim da me obuzima i proima neko vie bie, grudi mi se rairie da puknu, i osetim sasvim jasno da je Ona sila da mi uzme duu. Bio sam na vrhuncu nebeske sree i ve ugledah raj sa Njom - kada se probudih. Refren bata Santa Maria della Salute ima posebno mesto u strukturi pesme. Imamo li u vidu da je ovaj stih istovremeno i naslov pesme, onda je jasno da on ima izuzetno mesto u znaenjskom sistemu pesme kao centralni simbol, kao simbol koji je u sebe ujezgrio veliki broj znaenja. U njemu je sinteza boanskog hrama i hrama lepote, crkve i ene, Bogomajke i zemaljske devojke, boanskog i zemaljskog, skruenosti i divljenja, molitve i ushienja. Crkva Gospe od Spasa pretoena u stih Santa Maria della Salute simbolizuje pre svega lepotu, umetnost i kulturu zapadne civilizacije; ona simbolizuje lepotu, umetnost i poeziju uopte, kao proizvod ovekove stvaralake delatnosti; simbol je Lenke Dunerski, idealne drage, umrle drage, koja je sama za sebe simbol hrama lepote; simbol je proimanja telesne i duhovne ljubavi; simbol je, preko lika Bogorodice, nastajanja i raanja; simbol je vekovitosti, trajanja u vremenu, neunitivosti; simbol jedinstva realnog i transcendentalnog; simbolizuje sveoptu, kosmiku ljubav.