Alesandro Bariko

OKEAN MORE

bojana888

01

Za Moli, moju voljenu prijateljicu

02

Knjiga prva

GOSTIONICA ALMAJER

03

1.

Pesak u nedogled, izmeu poslednjih breuljaka i mora - mora - na hladnom vazduhu jednog ve skoro minulog popodneva, blagoslovenog vetrom koji uvek duva sa severa. al. I more. Moglo bi biti savrenstvo - prizor za boanske oi - svet koji se deava i to je sve, nemo postojanje vode i zemlje, zavreno i potpuno delo, istina - istina - ali spasonosno ljudsko zrnce jo jedanput koi mehanizam tog raja, detalj sam po sebi dovoljan da zaustavi itav veliki aparat neumoljive istine, neto sasvim beznaajno, ali poloeno na pesak, jedva primetan trzaj na povrini te svete ikone, siuni izuzetak koji se smestio na savrenstvu beskrajne obale. Izdaleka, tek crna taka: u praznini, nitavilo jednog oveka i jednog tafelaja. tafelaj je tankim uzicama privezan za etiri kamena to lee na pesku. Njie se jedva primetno na vetru koji uvek duva sa severa. ovek je u dubokim izmama i irokoj ribarskoj jakni. Stoji, naspram mora, premeui meu prstima tanku kiicu. Na tafelaju, platno. Nalik je straaru - ovo moramo shvatiti - koji neujno brani taj deo sveta od tihe navale savrenstva, sasvim mala pukotina koja unitava tu velianstvenu scenografiju bitisanja. Jer uvek je tako, i sam nagovetaj oveka dovoljan je da narui spokoj onog to bi ve sledeeg trena moglo postati istina, ali netom uzmie i ponovo postaje iekivanje i pitanje, sve zbog jednostavne i bezmerne moi tog oveka koji je procep i otvor, mala vrata kroz koja se u bujicama vraaju pripovesti i nepregledan niz onoga to bi moglo biti, beskonaan rascep, velianstvena rana, staza od stotine hiljada koraka gde nita vie nee moi da bude istinito, ali sve e biti - ba kao to jesu koraci te ene umotane u ljubiasti

04

plat, pokrivene glave, koja polako premerava al, pratei liniju koju za sobom ostavljaju talasi, i zdesna nalevo premreava ve nedostino savrenstvo velike slike troei nemilice razdaljinu koja je deli od oveka i njegovog tafelaja sve dok ne stigne na samo nekoliko koraka od njega, a onda tik pored njega, gde postaje tako jednostavno i prirodno da se zastane i, u tiini, posmatra. ovek se ne okree, uopte. I dalje netremice gleda u more. Tiina. S vremena na vreme umae kiicu u bakarnu olju i prekriva platno tek ovlanim tragovima. Meke ekinje ostavljaju za sobom senku prozrano blede koprene koju vetar smesta sui izvlaei na povrinu onu predanju belinu. Voda. U bakarnoj olji je obina voda. A na platnu, nita. Nita to se moe videti. Duva, kao i uvek, severni vetar i ena se skuplja u svom ljubiastom platu. - Plasone, danima ve radite ovde. ta e vam sve te boje koje nosite sa sobom ako nemate hrabrosti da ih upotrebite? Ovo ga izgleda osveuje. Ovo ga je pogodilo. Okree se da vidi enino lice. A kad progovara, ne ini to zato da bi joj odgovorio. - Molim vas, ne pomerajte se - kae. Zatim primie kiicu eninom licu, neznatno okleva, prislanja je na njena usta i lagano vue od jednog do drugog ugla usana. ekinje postaju karmincrvene. On ih gleda, tek ovla ih umae u vodu, i podie pogled ka moru. Na usnama ene ostaje sen jednog ukusa koji je nagoni da pomisli morska voda, ovaj ovek morem slika more a to je pomisao koja izaziva marce. Ona se ve odavno okrenula, i sad je ponovo premeravala beskonani al matematikom brojanicom svojih koraka, a vetar evo svojim krilima dodiruje platno da osui jedan titraj ruiaste svetlosti, koji obnaen lebdi u belini. Satima bismo mogli posmatrati to more, i to nebo, i sve ostalo, ali u takvoj boji ne bismo pronali nita. Nita to se moe videti. Po njega dolazi, svake veeri, jedan ami, neto malo pre zalaska sunca, kad mu voda ve dospe do srca. To je njegova elja. Penje se u ami,

05

unosi tafelaj i ostalo, i polako kree kui. Straar odlazi. Njegova dunost je okonana. Opasnost je prola. U zalasku gasne ikona koja jo jednom nije uspela da postane sveta. Sve zbog tog oveuljka i njegovih kiica. A sad kada je otiao, nema vie vremena. Tama prekida sve. Ne postoji nita to u tami moe da postane istinito.

06

2.

... zaista retko, i na takav nain da se moglo uti kako poneko, u tim trenucima, videvi je, prozbori, apatom - Umree ili - Umree ai - Umree pa ak - Umree. Svud unaokolo, breuljci. Moja zemlja, pomislio je baron od Kervola.

Nije ba bolest, mogla bi biti, ali je neto manje, ako uopte ima ime sigurno je vazduasto, izgovori ga i ve ga nema. - Kada je bila dete, jednog dana odnekud se pojavi neki prosjak i zapeva tubalicu, tubalica preplai kosa koji prhnu uvis... - ... preplai grlicu koja prhnu uvis i ba taj utaj krila... - ... krila koja ute, sasvim beznaajan zvuk... - ... ima tome deset godina... - ... prolee grlica pored njenog prozora, magnovenje, titraj, i ona prestade da se igra i podie pogled, ne znam, u sebi je nosila uas, ali neki beli uas, hou da kaem nije izgledala kao neko ko se plai, izgledala je kao neko ko e svakog trenutka nestati... - ... utaj krila... - ... neko kome bei dua...

07

- ... da li mi veruje? Verovali su da e odrasti i da e sve proi. U meuvremenu su itavu palatu zastrli sagovima jer se ona, vie nego oigledno, plaila i roenih koraka, beli sagovi, posvuda, boja koja nije mogla da nakodi, beumni koraci i slepe boje. U parku, staze su bile krune s jedinim smelim izuzetkom od nekoliko drvoreda koji su zmijoliko krivudali svijajui meke pravilne okuke - psalme - ovo je svakako razboritije, potrebno je, u stvari, samo malo istananosti kako bismo shvatili da svaki slepi ugao predstavlja moguu zasedu, a dva puta koja se ukrtaju geometrijsko i savreno nasilje, dovoljno da preplai svakog ko stvarno poseduje pravu istananost, a utoliko pre nju, koja nije ba posedovala istanan duh, da budemo odreeniji, bila je opsednuta jednom nesavladivom istananou duha, koja se zauvek rasprsla u ko zna kom trenutku svog skrivenog ivota - ivota nitavnog i malog - da bi se zatim nevidljivim putevima razmilela do srca, i do oiju, i do ruku i do svega, poput kakve bolesti koja nije bolest, ve neto manje, ako uopte ima ime sigurno je vazduasto, izgovori ga i ve je nestalo. I zato su, u parku, staze bile krune. Ne treba zaboraviti ni priu o Edelu Trutu, kome u itavoj zemlji ne bee ravnog u tkanju svile i zato su ga pozvali kod barona, jednog zimskog dana, kada je sneg bio visok kao deca, nesvakidanja studen, put do tamo bio je pakao, konj se puio, kopita nasumice gaze po snegu, a pozadi se saonice zanose, ako ne stignem za deset minuta moda u umreti, kao to nema sumnje da se zovem Edel, umreu, a to je najlepe neu ak ni saznati ta kod vraga tako vano hoe da mi pokae baron... - ta vidi, Edele? U kerkinoj sobi, baron stoji ispred dugakog zida bez prozora, i govori tiho, s nekom starovremskom blagou. - ta vidi? Tkaninu iz Burgundije, prvorazrednog kvaliteta, i krajolike poput mnogih

08

drugih, majstorske izrade. - Nisu to obini krajolici, Edele. Ili barem nisu za moju ker. Njegova ker. To je svojevrsna misterija, ali treba da se potrudimo da shvatimo, zamahujui krilima mate, i da zaboravimo ono to znamo tako da mata moe slobodno da luta, prodirui daleka unutar stvari, sve dok ne uvidimo da dua nije uvek dijamant, ve katkad i pauinasti veo od svile, moglo bi ga poderati bilo ta, ak i pogled, i zamislite ruku koja ga uzima - ensku ruku - da - pomera se veoma polako i stiska ga izmeu prstiju, ali je i stisnuti ve samo po sebi prejako, podie ga kao da nije ruka ve nalet vetra i zarobljava meu prstima kao da nisu prsti ve... - kao da nisu prsti ve misli. Eto. Ova odaja je ta ruka, a moja ki veo od svile. Da, razumeo sam. - Neu slapove, Edele, ve nepomueni spokoj jezera, neu hrastove ve breze, one planine u dnu treba da postanu breuljci, a dan suton, vetar tek lahor, gradovi sela, zamkovi vrtovi. Ako su sokolovi ba neizbeni, onda nek barem lete, i to u daljini. Da, razumeo sam. Jo samo neto: a ljudi? Baron uti. Posmatra likove na ogromnoj tapiseriji, jedan po jedan, kao da hoe da uje njihovo miljenje. Prelazi pogledom s jednog zida na drugi, ali niko ne progovara. Moglo se i oekivati. - Edele, ima li naina da se naprave ljudi koji ne nanose bol? Mora da se ovako neto zapitao i sam Bog, u svoje vreme. - Ne znam. Ali u pokuati. U radionici Edela Truta mesecima su vredno radili s kilometrima svilenog konca koji je baron poruio da im se dopremi. Radili su u tiini jer je tiina, govorio je Edel, morala ui u potku tkanine. Bee to konac kao i svaki drugi, samo to ga nisi video, ali on je postojao. Tako su radili u tiini. Mesecima. Onda se, jednog dana, pred baronovom palatom zaustavie jedna zaprena kola,

09

a na kolima bee Edelovo remek-delo. Tri dinovske trube tkanine koje behu teke kao krstovi iz procesije. Poneli su ih gore, stepenitem, a onda hodnicima, i kroz bezbroj vrata sve do samog srca palate, u odaju koja ih je ekala. I samo tren pre no to ih razmotae baron promrmlja - A ljudi? Edel se nasmei. - Ako su ljudi ba neizbeni, onda nek barem lete, i to u daljini. Baron saeka svetlost sutona pa uze svoju ker za ruku i povede je u njenu novu sobu. Edel kae da ona ue i namah pocrvene, od divote, i baron se na trenutak uplai da bi iznenaenje moglo biti prejako, ali to ne potraja due od jednog trena, jer se istom razlee neodoljiva tiina tog svilenog sveta u kojem je pitoma zemlja zadovoljno poivala a maleni ljudi, visei u vazduhu, lenjim korakom premeravali bledo plavetnilo neba. Edel kae - i to nikada nee zaboraviti - da se ona dugo osvrtala oko sebe a onda, okrenuvi se - osmehnula. Zvala se Elizevin. Imala je predivan glas - barun - a kada je koraala inilo se da lebdi u vazduhu, nisi prosto mogao odvojiti pogled od nje. Volela je da, povremeno, bez ikakvog razloga, potri, kroz hodnike, u susret ko zna emu, po onim stranim belim sagovima, prestala bi da bude senka i trala bi, ali zaista retko, i na takav nain da se moglo uti kako poneko, u tim trenucima, videvi je, prozbori, apatom...

10

3.

Do gostionice Almajer moglo se stii peice, silazei stazom koja je vodila od kapele Sent Aman, ali i koijom, drumom iz Kvartela, ili na deregliji, sputajui se niz reku. Profesor Bartlbum stie igrom sluaja. - Da li je ovo gostionica Mir? - Ne. - Gostionica Sent Aman? - Ne. - Hotel Pota? - Ne. - Kraljevska Haringa? - Ne. - Dobro. Imate li sobu? - Da. - Uzimam je. Velika knjiga sa potpisima gostiju ekala je otvorena na drvenom stalku. Tek nametena postelja od papira koja je ekala snove tuih imena. Profesorovo pero poudno zaroni u arave. Ismail Adelante Ismail prof. Bartlbum Sa zavijucima i svim ostalim. Bez greke. - Prvi Ismail je moj otac, a drugi moj deda. - A to? - Adelante? - Ne, ne to tamo... ovo. - Prof.? - Aha. - Profesor, je l? To znai profesor.

11

- Kakvo blesavo ime. - Nije ime... ja sam profesor, predajem, razumete? Idem ulicom i ljudi mi govore Dobar dan, profesore Bartlbume, Dobro vee, profesore Bartlbume, ali nije ime, to je ono ime se ja bavim, predajem... - Nije ime. - Ne. - Dobro. Ja se zovem Dira. - Dira. - Da. Idem ulicom i ljudi mi govore Dobar dan, Dira, Dobro vee, Dira, danas si lepa, Dira, kakva divna haljina, Dira, Da nisi moda sluajno videla Bartlbuma, ne, on je u svojoj sobi, prvi sprat, poslednja u dnu hodnika, ovo su pekiri, uzmite, vidi se more, nadam se da vam ne smeta. Profesor Bartlbum - od tog trenutka jednostavno Bartlbum - uze pekire. - Gospoice Dira... - Da? - Mogu li da vam postavim jedno pitanje? - Kao na primer? - A koliko vi zapravo imate godina? - Deset. - Aha, dobro. Bartlbum - od maloas bivi profesor Bartlbum - uze kofere i poe prema stepenicama. - Bartlbume... - Da? - Gospoice se nikada ne pitaju za godine. - To je tano, izvinite. - Prvi sprat. Poslednja u dnu hodnika.

U sobi u dnu hodnika (prvi sprat) nalazio se jedan krevet, orman, dve stolice,

12

pe, mali pisai sto, tepih (plavi), dve istovetne slike, umivaonik sa ogledalom, jedna krinja i jedan deak: sedeo je na pervazu prozora (otvorenog), leima okrenut sobi, dok su mu noge visile u vazduhu. Bartlbum nastupi s odmerenim kaljucanjem, tako, tek da se nekako oglasi. Nita. Ue u sobu, odloi kofere, primae se kako bi osmotrio slike (istovetne, neverovatno), sede na krevet, skinu cipele s vidnim olakanjem, ponovo ustade, ode do ogledala i pogleda se, ustanovi da je jo uvek on (nikad se ne zna), zaviri u orman, obesi ogrta, a potom prie prozoru. - Da li si deo nametaja ili si ovde igrom sluaja? Deak se ne pomeri s mesta. Ali odgovori. - Nametaj. - Ah! Bartlbum se vrati do kreveta, razveza kravatu i isprui se. Na tavanici, mrlje od vlage, poput tropskog cvea naslikanog u crno-beloj tehnici. Sklopi oi i zaspi. Usni kako ga zovu da zameni enu-top u Cirkusu Bozendorf i on, naavi se u areni, prepoznaje u prvom redu svoju tetku Adeleidu, enu izuzetnu ali sumnjivih navika, koja najpre poljupcima obasipa jednog gusara, zatim neku enu to lii na nju samu i najzad drveni kip nekog sveca koji ba i nije bio kip jer najednom prohoda i poe pravo ka njemu, Bartlbumu, viui neto nerazumljivo, to je bilo sasvim dovoljno da njega, Bartlbuma, natera da pobegne glavom bez obzira, odriui se ak i zasluene nadoknade koju je ugovorio sa direktorom cirkusa, tanije, 128 groa. Probudio se, a deak je jo uvek bio tamo. Meutim, bio je okrenut ka njemu i posmatrao ga je. tavie, oslovio ga je. - Jeste li vi ikada bili u Cirkusu Bozendorf? - Molim? - Pitao sam vas jeste li ikada bili u Cirkusu Bozendorf?

13

Bartlbum se uspravi u sedei poloaj. - ta ti zna o Cirkusu Bozendorf? - Nita. Samo sam ga video, proao je ovuda prole godine. Bilo je ivotinja i svega ostalog. Bila je i ena-top. Bartlbum se zapita ne bi li bilo dobro da se raspita o tetka Adeleidi. Istina, ona ve godinama nije iva, ali izgleda da je ovaj deak bio dobro upuen u sve i svata. Na kraju odlui da samo sie s kreveta i primakne se blie prozoru. - Ne smeta ti? Potrebno mi je malo vazduha. Deak se malo pomeri u stranu. Ledeni vazduh i severni vetar. A ispred, sve do u beskraj, more. - ta uopte radi dok sedi ovde? - Gledam. - Nema ba mnogo toga za gledanje... - alite se? - Dobro, de, tu je more, slaem se, ali more je uostalom uvek takvo kakvo je, uvek isto, more do poslednjeg obzorja, u najboljem sluaju proe neki brod, to ba i nije bogzna ta, je l. Deak se okrenu prema moru, zatim prema Bartlbumu, pa se jo jednom okrenu prema moru, i jo jednom prema Bartlbumu. - Koliko dugo ostajete ovde? upita ga. - Ne znam. Nekoliko dana. Deak sie s pervaza, ode do vrata, zastade na pragu, neko vreme je stajao nepomian posmatrajui Bartlbuma. - Simpatini ste. Moda neete vie biti tolika budala kad jednom odete odavde. Rasla je, u Bartlbumu, radoznalost da sazna ko je tu decu vaspitao. Sluaj, oigledno.

Vee. Gostionica Almajer. Soba na prvom spratu, u dnu hodnika. Pisai sto, petrolejka, tiina. Sivi penjoar i u njemu Bartlbum. Dve sive papue i u njima njegova stopala. Beli list papira na pisaem stolu, pero i mastionica. Pie, Bartlbum. Pie.

14

Ljubljena moja, stigao sam na more. Potedeu Vas svih muka i nevolja mog putovanja: vano je samo da sam sada ovde. Gostionica je vrlo prijatna: jednostavna, ali prijatna. Lei na vrhu jednog breuljka, nadomak same plae. Sveeri nadolazi plima i voda doe gotovo do ispod mog prozora. Kao da sam na nekom brodu. Svidelo bi Vam se. Ja nikada nisam bio na brodu. Sutra u zapoeti svoje prouavanje. ini mi se da je ovo idealno mesto. Ne zatvaram oi pred teinom svog poduhvata, ali Vi znate - jedino Vi, na ovom svetu - koliko je vrsta moja reenost da privedem kraju jedno delo za ijim sam uobliavanjem toliko eznuo i kojem sam toliko eleo da se posvetim jednog srenog dana pre dvanaest godina. Moja e uteha biti pomisao da ste zdravi i duha krepkog. Zaista nikada ranije o tome nisam razmiljao: ali ja stvarno nikada nisam bio na brodu. U osami ovog mesta izdvojenog od sveta, prati me uverenje da, u bespuu daljine, ipak neete izgubiti seanje na onoga koji Vas voli i koji e uvek biti Va A. Ismail Bartlbum

Odlae pero, savija list, stavlja ga u kovertu. Ustaje, uzima iz svog putnog kovega jednu krinjicu od mahagonija, podie poklopac, lagano sputa pismo unutra, otvoreno i bez adrese. U krinjici se nalazi jo stotinjak istovetnih koverti. Otvorenih i bez adrese. Ima 38 godina, Bartlbum. On misli da e negde, u nekom kutku ovoga sveta, jednog dana sresti enu koja je, odvajkada, njegova ena. Povremeno se rastrui to se sudbina uzjogunila i to ga tako uporno i neuljudno puta da eka, ali je vremenom nauio da to prihvati s puno vedrine. Bezmalo svakog dana, ve

15

godinama, hvata se pera i pie joj. Nema imena i nema adresa koje bi stavio na koverte: ali ima itav jedan ivot da ispria. A kome drugom ako ne njoj? A kad se budu sreli, on misli da e biti lepo da joj u krilo poloi krinjicu od mahagonija punu pisama i kae - ekao sam te. Ona e otvoriti krinjicu i bez urbe e, kada to bude elela, proitati pisma jedno po jedno i, pratei kilometarsku nit plavog mastila primie sve godine dane, trenutke - koje joj je taj ovek, jo pre no to je upoznao, ve bio podario. Ili e, moda, jo jednostavnije, prevrnuti krinjicu i, zauena tom nesvakidanjom vejavicom od pisama, nasmejati se i rei tom oveku - Ti si lud. I zauvek ga voleti.

16

4.

- Oe Plue... - Da, barone. - Moja kerka e sutra napuniti petnaest godina. - ... - Prolo je ve osam godina otkako sam je poverio vama na brigu. - ... - Niste je izleili. - Ne. - Morae da se uda. - ... - Morae da kroi van zidina ovog zamka, i da vidi svet. - ... - Morae da ima decu i ... - ... - Ukratko, jednom e morati da pone da ivi, pa kako god bilo. - ... - ... - ... - Oe Plue, moja kerka mora da ozdravi. - Da. - Pronaite nekoga ko e umeti da je izlei. I dovedite ga ovamo.

Najpoznatiji doktor u zemlji zvao se Aterdel. Mnogi su svojim oima videli kako vaskrsava mrtve, ljude koji su bili vie tamo nego ovde, one koji su se ve oprostili i otili, kojima nije bilo spasa, bez sve ale, a on ih je izvukao iz pakla i

17

vratio u ivot, to je ruku na srce veoma nezgodna stvar, ponekad ak neumesna, ali ne treba zaboraviti da je to njegov posao, i niko ga nije obavljao kao on, stoga su oni vaskrsavali, uz pristanak svih prijatelja i roaka, prinuenih da se vrate na poetak, i da odloe suze i naslee za neka bolja vremena, sledeeg puta moda e bolje razmisliti i obratiti se nekom normalnom lekaru, jednom od onih koji ih dokraji i gotovo, a ne kao ovaj koji ih die iz mrtvih, samo zato to je najpoznatiji u zemlji. A povrh svega, i najskuplji. Otac Plu stoga pomisli na doktora Aterdela. Ne zato to je imao mnogo poverenja u lekare, boe me sauvaj, ali kada se radilo o Elizevin bio je duan da misli baronovom glavom, a ne svojom. A baronova glava je mislila da tamo gde podbaci Bog mora da uspe nauka. Bog je podbacio. Sada je bio red na Aterdela. Pred zamak stie u crnoj i blistavoj koiji, to je izgledalo donekle turobno ali u svakom sluaju veoma pompezno. Hitro se pope uza stepenice i stigavi pred oca Plua, bezmalo ga i ne pogledavi, upita - Jeste li vi baron? - Kamo sree. Ovo je bilo tako tipino za oca Plua. Nikako nije uspevao da se suzdri. Nikada nije govorio ono to bi trebalo da kae. Na pamet bi mu najpre palo neto sasvim drugo. Trenutak ranije. Ali to je bilo i vie nego dovoljno. - Onda ste vi otac Plu. - Eto. - Vi ste mi pisali. - Da. - Znate, neobian vam je nain pisanja. - Kako to mislite? - Nije bilo potrebno da piete u stihu. Doao bih svejedno. - Da li ste sigurni u to? Na primer: pravi odgovor na ovo glasio bi

18

- Oprostite, bila je to samo luckasta igra i ta reenica se zaista pojavi u glavi oca Plua besprekorno upakovana, onako jasna i preiena, ali s malim zakanjenjem, tek tolikim koliko je potrebno da je samelje jedna bezvezna bujica rei koja se odmah, im se ukazala na povrini tiine, iskristalizovala u neospornom sjaju jednog potpuno neumesnog pitanja. - Da li ste sigurni u to? Aterdel podie pogled prema ocu Pluu. Bilo je to neto vie od pogleda. Bio je to lekarski pregled. - Sasvim siguran. To je ono to valja kod ljudi od nauke: sasvim su sigurni. - Gde je ta devojica?

Da... Elizevin... To je moje ime. Elizevin. Da, doktore. Ne, stvarno, ne plaim se. Uvek govorim tako. Takav mi je glas. Kae otac Plu da... Hvala, gospodine. Ne znam. Najudnije stvari. Ali nije to strah, pravi strah... malo je drugaije... strah dolazi spolja, to sam shvatila, ti si tu, a strah ti se uvlai u kosti, postoji ti i postoji on... tako je... postoji on a postojim i ja, meutim ono to se meni deava je to da sasvim iznenada ja vie ne postojim, postoji samo sve vie Njega... ali to nije strah... ja ne znam ta je, a vi? Da, gospodine. Da, gospodine. To je donekle kao da oseate kako umirete. Ili nestajete. Da: nestajete. Kao da ti oi naputaju lice, a ruke postaju neije tue ruke, i ti onda pomisli ta mi se to dogaa?, a srce ti pritom udara kao da e iskoiti iz grudi, ne ostavlja te na miru... i svuda je isto, kao da delii tebe odlaze, vie ih ne osea... jednom reju, evo, odlazi, i tada kaem sebi mora misliti na neto, mora se vrsto uhvatiti za neku misao, ako mi poe za rukom da se uurim u toj misli onda

19

e sve proi, treba samo izdrati, ali injenica je da... ovo je pravi uas... injenica je da vie nema misli, nigde u tebi, nema vie ni jedne jedine misli ve samo oseaji, razumete li? oseaji... a najsnaniji od njih je oseaj paklene groznice, zadah je nepodnoljiv, ukus smrti ovde u grlu, groznica, i gvozdeni stisak, neto to grize, neki demon koji te grize i komada, neki... Izvinite, gospodine. Da, deava se da je ponekad mnogo... jednostavnije, hou rei, oseam kako nestajem, da, ali neno, sasvim polako... to je emocija, otac Plu kae da je to emocija, kae da nemam nita to bi me branilo od emocije i onda je tako, kao da stvari ulaze pravo u moje oi i u moje... U moje oi, da. Ne, toga se ne seam. Znam da mi je loe, ali... Neki put ima stvari koje me ne plae, hou rei, nije uvek tako, preksino je besnelo strano nevreme, munje, orkanski vetar... ali ja sam bila mirna, zaista, nije me bilo strah nije mi bilo nita... A onda je dovoljna moda samo boja, ili oblik nekog predmeta, ili... ili lice nekog oveka koji prolazi, eto, lica... lica mogu biti strana, zar ne?, povremeno ima tako stvarnih lica, ini mi se da se obruavaju na mene, to su lica koja vrite, shvatate ta hou da kaem?, vrite na tebe, uasno, nema naina da se odbrani, nema... naina... Ljubav? Otac Plu mi ita knjige, povremeno. One mi ne kode. Moj otac ne bi eleo ali... da ne duim, ima pria koje su izmeu ostalog i... prepune emocija, razumete?, u kojima se ljudi ubijaju, umiru... ali mogla bih sluati bilo ta samo ako dolazi iz knjige, udno je to, uspevam i da plaem a to je dirljivo i neno, nema vie onog zadaha smrti, plaem, tek tako, a otac Plu nastavlja da ita, i to je predivno, ali moj otac ne sme da sazna za ovo, on to ne zna, a moda je bolje da... Svog oca, naravno da ga volim. Zato? Beli sagovi?

20

Ne znam. Svog oca sam jednog dana videla kako spava. Ula sam u njegovu odaju i videla ga. Svog oca. Spavao je sav sklupan, kao dete, sa strane, skupljenih nogu, i stisnutih aka, u pesnicu... nikada ga neu zaboraviti... svog oca, barona od Kervola. Spavao je kao to spavaju deca. Shvatate li vi to? Kako da se ne plaim kad ak... kako kad i... Ne znam. Ovde niko nikada ne dolazi... Povremeno. Da, primeujem. apuu, u mom prisustvu, i kao da se i kreu nekako... nekako sporije, kao da se plae da ne razbiju neto. Ali, ne znam da li... Ne, nije teko... drugaije je, ne znam, to je kao da ste... Otac Plu kae da je u stvari trebalo da ja budem noni leptir, ali je potom dolo do neke greke, i tako sam dospela ovde, ali ovo ba nije pravo mesto na koje je trebalo da me spuste, i tako je sada sve pomalo nezgodno, normalno je da me sve povreuje, moram biti veoma strpljiva i ekati, nije nimalo jednostavno, razume se, pretvoriti jednog leptira u enu... Dobro, gospodine. Ali to je neto poput igre, nije ni skroznaskroz izistinski, ali ni skroznaskroz kobajagi, kad biste vi znali oca Plua... Svakako, gospodine. Bolest? Da. Ne, ne plaim se. Toga se ne plaim, zaista. Uiniu to. Da. Da. Onda, zbogom. .............. Gospodine...

21

Gospodine, oprostite... Gospodine, htela sam da kaem da znam da mi je loe i da mi ne uspeva ni da izaem odavde, povremeno, ak je i samo tranje za mene neto suvie... Htela sam da kaem da ga elim, ivot, ne znam ta ne bih uinila samo da ga dobijem, sve to ima od njega, toliko da poludim, nije vano, mogu i da poludim ali ivot ne elim da izgubim, ja ga elim, zaista, pa i ako boli do sri, hou da ivim, to je ono to elim. Uspeu, zar ne? Je l tako da u uspeti?

Jer udna je nauka, ivotinja je to udna, koja trai svoju jazbinu na najneverovatnijim mestima, i postupa prema briljivo smiljenim planovima koji se spolja ne mogu oceniti drugaije nego kao nedokuivi pa ak, pokatkad, smeni, do te mere nalikuju besciljnom lutanju, a u stvari su geometrijske lovake staze, zamke razbacane znalakim umeem, i strateke bitke pred kojima se dogodi da ostanete zapanjeni kao to se to dogodilo baronu od Kervola kad mu se taj lekar odeven u crno najzad obratio, gledajui ga u oi, s ledenom sigurnou ali, reklo bi se, i s nekim prozranim velom nenosti, to je u potpunosti besmisleno, znajui ljude od nauke a posebno doktora Aterdela, ali ne i sasvim neshvatljivo, da smo samo mogli zaviriti u glavu tog istog doktora Aterdela a pre svega u njegove oi gde se slika tog ogromnog i snanog oveka - nita manje od barona od Kervola lino - neprestano pretakala u sliku oveka skupljenog na krevetu, koji spava kao kakvo dete, veliki i moni baron i malo dete, jedno u drugom, tako da ih vie ne moete razlikovati, da na kraju ostanete ganuti tim prizorom, ak i onda kad ste pravi ovek od nauke kao to je doktor Aterdel to neosporno bio u onom asu kada je s ledenom sigurnou, a ipak s nekim prozranim velom nenosti pogledao barona od Kervola u oi i rekao mu Ja mogu da spasem vau kerku - on moe da spase moju kerku - ali nee biti jednostavno ak e na izvestan nain biti i strano opasno - opasno? - to je eksperiment, jo uvek ne znamo kakve posledice zaista moe imati, verujemo

22

da moe da poslui u ovakvim sluajevima, videli smo ih mnogo puta ali niko ne moe sa sigurnou da tvrdi... - i tu smo, evo geometrijske zamke nauke, nedokuivih lovakih staza, utakmice koju e taj ovek odeven u crno odigrati protiv skrivene i neuhvatljive bolesti jedne devojice suvie krhke za ivot i suvie ive za smrt, nestvarne bolesti koja ipak ima svog neprijatelja, i on je zastraujui, opasan ali blistav, potpuno besmisleno, kad bolje pogledate, do te mere da ak i ovek od nauke stiava glas ba u asu kada pred nepominim baronovim oima izgovara njegovo ime, samo jednu re i nita vie, ali to je ono to e je spasti. - More? Nepomine su oi barona od Kervola. Nigde na njegovom posedu, dokle god se on prostirao, nema u tom asu kristalnije zauenosti od one koja se kolebljivo tetura u njegovom srcu. - Vi ete moju kerku spasti morem?

23

5.

Sam, nasred ala, Bartlbum je gledao. Bosih nogu, zavrnutih nogavica da ih ne bi pokvasio, velika belenica pod mikom i vuneni eir na glavi. Neznatno nagnut napred, gledao je: u zemlju. Prouavao je onu taku do koje se talas, razbivi se nekih desetak metara dalje, prua - poto postane jezero, i ogledalo i mrlja od ulja - penjui se uz nenu kosinu ala, i napokon zaustavlja - krajnji rub opiven nenim biserjem - da bi potom na tren oklevao i najzad, poraen, pokuao da se povue na elegantan nain nehajno klizei unazad, naizgled lakim putem povratka a, u stvari, samo plen namenjen sunerastoj pohlepi tog peska, koji se, dotad bojaljiv, najednom budi i, tek kratkotrajni juri vode u povlaenju, u prazno isparava. Bartlbum je gledao. U nesavrenom krugu njegove optike vaseljene savrenstvo tih oscilacija uobliavalo je obeanja koja su zbog neponovljive jedinstvenosti svakog pojedinanog talasa bila osuena na neodrivost. Nije bilo naina da se zaustavi to neprestano smenjivanje stvaranja i unitavanja. Njegove oi traile su opisivu i usaglaenu istinu jedne potpune i izvesne slike: a namesto toga, evo ih gde jure za neuhvatljivom neodreenou tog haotinog kretanja koje je svaki nauni pogled tajno gajio i ismevao. Bilo je nesnosno. Trebalo je neto uiniti. Bartlbum zaustavi pogled. Uperi ga ispred svojih nogu, obuhvatajui jedan deo ala, nem i nepomian. I rei da eka. Bilo je krajnje vreme da prestane da prati tu iscrpljujuu ljuljaku. Ako nee Muhamed bregu, i tako dalje i tako dalje, pomisli. Pre ili kasnije stupie - u vidokrug tog pogleda za koji je on verovao da je nezaboravan u svojoj naunjakoj hladnoi - jasan profil, opervaen penom, talasa koji je ekao. I tada e se on, poput otiska, urezati u njegovo seanje. I on e ga razumeti. To je

24

bio njegov plan. S najveim samopregorom Bartlbum utonu u nepominost bez oseanja, pretvarajui se, takorei, u neutralan i nepogreiv optiki instrument. Bezmalo da nije disao. Na nepomini krug uokviren njegovim pogledom spusti se nestvarna tiina, kao u laboratoriji. Bio je poput kakve zamke, hladnokrvan i strpljiv. ekao je svoju rtvu. I, rtva polako stie. Dve enske cipele. Duboke, ali enske. - Vi mora da ste Bartlbum. Bartlbum je, dodue, ekao talas. Ili neto slino. Podie pogled i ugleda jednu enu, umotanu u elegantan ljubiasti plat. - Bartlbum, da... profesor Ismail Bartlbum. - Da li ste izgubili neto? Bartlbum shvati da i dalje stoji nagnut napred, jo uvek ukruen u naunikom profilu optikog instrumenta u koji se bee pretvorio. Ispravi se to je prirodnije mogao. Neuspeno. - Ne. Radim. - Radite? - Da, vrim... vrim neka istraivanja, znate, istraivanja... - Ah! - Nauna istraivanja, hou da kaem... - Nauna. - Da. Muk. ena se skupi u svom ljubiastom platu. - koljke, liajevi, tako neto? - Ne, talasi. Tako: talasi - Odnosno... vidite tu, dokle voda dopire... penje se uz al a potom se zaustavlja... evo, upravo ta taka, gde se zaustavlja... ne traje due od jednog trena, pogledajte, evo, na primer, ovde... vidite da traje samo tren, potom nestaje, ali kad bismo mogli da zaustavimo taj tren... kada se voda zaustavlja, upravo tu taku, tu krivulju... to je ono to ja prouavam. Gde se voda

25

zaustavlja. - A ta tu ima da se prouava? - Pa, to je vana taka... ponekad ne obraamo panju na to, ali ako bolje razmislite, tu se dogaa neto izuzetno, neto... izuzetno. - Zaista? Bartlbum se lagano nagnu prema eni. Reklo bi se da je hteo da joj saopti neku tajnu kada je izgovorio - Tu se zavrava more. Neizmerno more, okeansko more, koje se beskonano prostire van dometa svakog pogleda, svemogue bezmerno more - postoji taka gde se zavrava, i jedan trenutak - neizmerno more, majuna taka i nitavan trenutak. To je hteo da kae, Bartlbum. ena je pratila pogledom vodu koja je nehajno klizila napred i nazad, po pesku. Kada je podigla pogled ka Bartlbumu, oi su joj se smeile. - Zovem se En Deverija. - Vrlo sam poastvovan. - I ja sam odsela u gostionici Almajer. - To je zaista divna vest. Duvao je, kao i uvek, severni vetar. Dve enske cipele predoe preko onoga to je predstavljalo Bartlbumovu laboratoriju i udaljie se nekoliko koraka. Onda se zaustavie. ena se okrenu. - Popiete aj sa mnom, zar ne, popodne? Neke stvari Bartlbum je video samo u pozoritu. A u pozoritu su uvek odgovarali: - Bie mi zadovoljstvo.

- Enciklopedija granica? - Da... pun naslov bi bio Enciklopedija granica koje se mogu sresti u prirodi sa posebnim dodatkom posveenim granicama ljudskih sposobnosti.

26

- I vi je piete... - Da. - Sami. - Da. - S mlekom? aj je, Bartlbum, uvek pio s limunom. - Da, hvala... s mlekom. Jedan oblak. eer. Kaiica. Kaiica koja se okree u olji. Kaiica koja se zaustavlja. Kaiica u tacni. En Deverija, koja sedi preko puta, i slua. - Priroda u sebi poseduje neko zapanjujue savrenstvo i to je ishod itavog jednog skupa granica. Priroda je savrena zato to nije beskonana. Ako razumete granice, razumeete i kako funkcionie taj mehanizam. Sve je u razumevanju granica. Uzmite, na primer, reke. Jedna reka moe biti dugaka, predugaka, ali ne moe biti beskonana. Da bi sistem fimkcionisao, treba da se zavri, da ima kraj. A ja prouavam koliko moe da bude dugaka pre nego to se zavri. 864 kilometra. To je jedna od odrednica koju sam ve obradio: Reke. Oduzela mi je prilino vremena, ne moram ni da vam objanjavam zato, verovatno shvatate. En Deverija je shvatila. - Recimo: list nekog drveta, ako ga dobro pogledate, izuzetno je sloen univerzum: ali konaan. Najvei list moe se nai u Kini: irok jedan metar i 22 centimetra, dug dvaput toliko. Ogroman, ali ne i beskonaan. I u tome postoji odreeni smisao: vei list mogao bi da izraste samo na nekom neizmernom drvetu, meutim najvie drvo, koje raste u Americi, ne prelazi 86 metara,

27

poprilina visina, nema sumnje, ali u svakom sluaju nedovoljna da nosi izvestan broj, pa i ogranien, jer bi sigurno bio ogranien, listova veih od onih koji se mogu nai u Kini. Vidite li smisao? En Deverija ga je videla. - To je naporno prouavanje, pa i teko, nema zbora, ali vano je shvatiti. Opisati. Poslednja odrednica koju sam zabeleio su Zalasci. Vidite, to to se dani zavravaju zaista je genijalno. To je genijalan sistem. Dani, pa onda noi. Pa ponovo dani. Izgleda samo po sebi razumljivo, ali ima tu neeg genijalnog. A tamo gde priroda rei da postavi svoje granice, pred oima se raspukne velianstven prizor. Zalasci. Nedeljama sam ih prouavao. Nije nimalo lako razumeti jedan zalazak. Ima svoja vremena, svoje mere, svoje boje. A budui da ne postoji nijedan, i slovima nijedan zalazak koji bi bio istovetan s nekim drugim, onda naunik treba da zna da razabere pojedinosti i da izdvoji sutinu kako bi mogao da kae ovo je zalazak, pravi zalazak. Da li vam dosaujem s ovim? En Deverija se nije dosaivala. To jest: nita vie nego inae. - Tako sam stigao do mora. More. Zavrava se i ono, kao i sve drugo, ali vidite, i ovde je slino kao sa zalascima, teko je izdvojiti sutinu, hou da kaem, saeti kilometre i kilometre kolja, obala, alova, u samo jednu sliku, u jednu misao koja bi bila zavretak mora, neto to se moe napisati u nekoliko redova, to moe stati u enciklopediju, jer onda ljudi, itajui je, mogu da shvate da se more zavrava, i kako, nezavisno od svega onoga to se eventualno dogaa oko njega, nezavisno od... - Bartlbume... - Da? - Pitajte me zato sam ovde. Ja. Tiina. Zbunjenost. - Nisam vas to pitao, je l' da? - Pitajte me sada.

28

- Zato ste ovde, madam Deverija? - Da bih ozdravila. Ponovo zbunjenost, jo tiine. Bartlbum uzima olju, prinosi je usnama. Prazna. Ne mari. Odlae je. - Da biste ozdravili od ega? - To je jedna udna bolest. Preljuba. - Molim? - Preljuba, Bartlbume. Prevarila sam svog mua. A moj mu smatra da morski vazduh uspavljuje strasti, da pogled na more podstie oseaj za etiku, i da e me osama mora nagnati da zaboravim svog ljubavnika. - Stvarno? - ta stvarno? - Stvarno ste prevarili mua? - Da. - Jo aja?

Smetena na samom obodu sveta, samo na korak od kraja mora, gostionica Almajer se preputala tami koja je, i te veeri, malo-pomalo ugasila boje njenih zidova: i itave zemlje i svekolikog okeana. Izgledala je - tamo, tako usamljena - kao da je zaboravljena. Kao da je jednog dana sva sila gostionica, svih vrsta i starosti, prola tuda, u procesiji, pratei obalu mora, i od svih se izdvojila jedna, posustala od umora, te isprativi sve svoje saputnice, odluila da se skrasi na tom nagovetaju breuljka, mirei se sa svojom slabou, obarajui glavu i ekajui kraj. Takva je bila gostionica Almajer. Posedovala je onu lepotu koja se sree samo kod poraenih. I prozranost slabijih. I usamljenost, savrenu, neega to se izgubilo. Plason, slikar, tek to se bee vratio, mokar do koe, sa svojim platnima i bojama, sedei na pramcu malenog amca kojim je upravljao, zamasima vesala, jedan deki rie kose.

29

- Hvala, Dole. Do sutra. - Laku no, gospodine Plasone. To to ve odavno nije umro od zapaljenja plua, mislim Plason, bila je zbilja prava misterija. Ne moe ovek satima da stoji na vetru, severnom, mokrih nogu, dok mu voda ulazi u pantalone, a da pri tom, pre ili kasnije, ne umre. - Najpre mora da zavri svoju sliku - mudrovala je Dira. - Nikada je nee zavriti - govorila je madam Deverija. - Onda nikada nee umreti. U sobi broj 3, na prvom spratu, svetlost petrolejke neno je obasjavala pronosei tako tajnu, svuda unaokolo, kroz vee - duboku privrenost profesora Ismaila Bartlbuma.

Ljubljena moja, sam Bog zna koliko mi nedostaje, u ovom setnom asu, blaena uteha Vaeg prisustva i okrepa Vaeg osmeha. Rad me umara a more se opire mojim upornim pokuajima da ga dokuim. Nisam ni pomiljao da bi to stajanje pred njim moglo biti toliko teko. I kruim, sa svojim instrumentima i belenicama, ne nalazei poetak onoga to traim, kapiju koja e me odvesti do bilo kakvog odgovora. Gde poinje kraj mora? Ili, jo bolje: ta kaemo kad kaemo more? Da li kaemo bezmerna neman kadra da proguta bilo ta, ili onaj talas koji se iskriavo zapeni oko nogu? Voda koju moe drati na dlanu ili bezdan koji niko ne moe sagledati? Kaemo li sve u jednoj jedinoj rei ili u jednoj jedinoj rei sve krijemo? Evo me ovde, na korak od mora, a ne uspevam da shvatim, gde je, ono. More. More. Danas sam upoznao jednu enu nesvakidanje lepote. Ali nemojte biti ljubomorni. Ja ivim samo za Vas. Ismail A. Ismail Bartlbum

Bartlbum je pisao s nepomuenom lakoom, ne prestajui ni na tren, i s takvom

30

sporou koja se niim ne bi dala naruiti. Voleo je da zamilja kako e ga ona, jednog dana, na isti nain milovati. U polumraku, dugim tananim prstima koji su do ludila doveli mnogo vie od jednog mukarca, En Deverija je prelazila preko bisera svoje ogrlice - brojanice udnje - u nesvesnom pokretu kojim je obino zauzdavala svoju tugu. Posmatrala je samrtne titraje iznemoglog plamika u lampi, povremeno motrei, u ogledalu, vlastito lice koje se neprestano menjalo pod kiicom bolnog treperenja tih malih beznadnih odsjaja. Iskoristila je taj poslednji nalet svetlosti kako bi dola do postelje gde je, ispod pokrivaa, spavala jedna devojica, nesvesna bilo kog drugog mesta, i boanske lepote. En Deverija je pogleda - ali pogledom za koji je i pogledati ve prejaka re - velianstvenim pogledom koji znai samo videti a ne pitati se nita, videti i taka - neto kao dve stvari koje se dodiruju - oi i slika - pogledom koji ne uzima ve prima, u bezuslovnoj tiini misli, jedini pogled koji bi nas zaista mogao spasti - neukaljan bilo kakvim pitanjem, jo uvek neoskrnavijen porokom znanja - sama nevinost koja bi mogla preduprediti sve one rane to nastaju kada stvari izvana ulaze u krug tog naeg osetiti - videti - osetiti - jer sve bi to bilo samo jedno velianstveno stajanje ispred, mi naspram stvari, a u oima primanje svekolikog sveta primanje - bez pitanja, ak i bez uenja - primanje - samo- primanje - u oima - sveta. Tako, i samo tako, umeju da gledaju oi bogorodica, pod svodovima crkava, aneo koji se spustio sa zlatnih nebesa, u asu blagovesti. Tama. En Deverija se pripija uz nago telo devojice, u tajnosti svoje postelje, okrugle s pokrivaima mekim poput oblaka. Njeni prsti klize po toj neverovatnoj koi, a usne trae u najskrivenijim pregibima mlak ukus sna. Pomera se neno, En Deverija. Usporeni ples koji lagano rastvara neto u glavi i meu nogama i svuda. Od njega nema pogodnijeg plesa, za akrobacije sa snom, na parketu noi. Poslednja svetlost, na poslednjem prozoru, gasi se. Jedino nezaustavljiva maina mora nastavlja da upa tiinu ciklinim razbijanjem nonih talasa, dalekih

31

uspomena na mesearske oluje i brodolome iz sna. No nad gostionicom Almajer. Nepomina no.

Bartlbum se probudi umoran i neraspoloen. Satima je, u snu, pregovarao s nekim italijanskim kardinalom o kupovini katedrale u artru, da bi na kraju dobio jedan manastir u okolini Asizija po ceni, lihvarskoj, od sedamnaest kruna i uz to jednu no sa Doroteom, njegovom roakom, i etvrtinu gostionice Almajer. Pregovori su se, povrh svega, vodili na nekom brodu opasno preputenom na milost i nemilost talasima, pod komandom jednog gospodina koji je rekao da je mu madam Deverija i, smejui se - smejui se - priznao da se uopte ne razume u more. Probudi se iscrpljen. Nije se iznenadio to vidi onog istog deaka kako sedei prekrtenih nogu na pervazu, nepomian, posmatra more. Ali, zbunio se kada ga je uo kako kae, ne okreui se: - Ja bih bogami, onom tamo, lepo vratio natrag njegov manastir. Bartlbum sie s kreveta i bez ijedne jedine rei uhvati deaka za miicu, vukui ga dole s pervaza a potom kroz vrata i napokon niz stepenice, viui - Gospoice Diro! dok se tumbao niz stepenice a onda je najzad dospeo u prizemlje gde - GOSPOICE DIRO! na kraju nae ono to je traio, a to je recepcija - ako bismo je tako mogli nazvati - ukratko, stie, vrsto steui deaka za miicu, pravo pred gospoicu Diru - deset godina, ni jedna vie - gde se napokon zaustavi, namrten i strogog pogleda, tek donekle ublaenog ljudskom nejakou jedne ute none koulje, a daleko ozbiljnije ugroenog savrenim skladom koji je vladao izmeu gore ve pomenute i jedne vunene none kapice, krupnog boda. Dira podie pogled sa svojih rauna. Njih dvojica - Bartlbum i deak - stajali su ispred nje u stavu mirno. Progovorie jedan za drugim, kao da su prethodno marljivo vebali.

32

- Ovaj deak ita snove. - Ovaj ovek pria u snu. Dira vrati pogled na svoje raune. ak ni glas ne povisi. - Briite. Zbrisae.

33

6.

Jer more, baron od Kervola, nikada nije video. Njegov posed bee zemlja: i kamenje, breuljci, movare, polja, vrleti, planine, ume, proplanci. Zemlja. Mora nije bilo. More je za njega bilo samo pojam. Ili, jo bolje, putovanje kroz matu. Bilo je to neto to se rodilo u Crvenom Moru - nadvoje podeljenom Boijim rukama narastalo je u mislima o sveoptem potopu, tu je nestajalo da bi se ponovo pojavilo u trbuastom liku jedne arke i netom se povezivalo sa mislima o kitovima - koje nikada nije video ali ih je esto zamiljao - a odatle je ponovo oticalo, opet neobino svetlo, u one retke prie, koje su do njega stizale, o udovinim ribama i zmajevima i gradovima pod morem, u jednom kreendu nestvarne raskoi koja se iznenada uurila u grubim crtama lica jednog njegovog pretka - uramljenog i besmrtnog u odgovarajuoj galeriji - za koga su priali da je ivot proveo kao pustolov, rame uz rame sa Vaskom da Gamom: u njegovim pomalo opakim oima, misao o moru krenula je nekim udnovatim putem, sudarila se s nekoliko neizvesnih hronika o gusarskim hiperbolama, zaplela u navode svetog Avgustina koji je tvrdio da je okean dom neastivog, vratila se natrag jednom imenu - Tesala - to moda bee neki brod koji je doiveo brodolom a moda dadilju koja je ispredala prie o brodovima i ratovima, naslutila miris onih tkanina koje su ak dotle stizale iz dalekih krajeva, i najzad ponovo izronila na svetlost dana u oima jedne ene s one strane mora, koju je srela pre mnogo godinu i koju nikada vie nije videla, da bi se napokon zaustavila, na kraju jedne takve plovidbe prostranstvima uma, u mirisu neke voke koja je, rekli su mu, rasla samo na obali mora, u junim krajevima: a dok je jede, osea ukus sunca. Poto ga baron od Kervola nikada nije video, more je putovalo, u njegovim mislima, poput slepog putnika na

34

nekom jedrenjaku usidrenom u luci, sputenih jedara: bezazlenog i suvinog. Tu je moglo da poiva zauvek. Ali dooe da ga izvuku na svetlost dana, u magnovenju, rei jednog oveka odevenog u crno, po imenu Aterdel, presuda jednog neumoljivog oveka od nauke pozvanog da uini udo. - Ja u spasti vau kerku. Uiniu to s morem.

U moru. Da ovek prosto ne poveruje. Kuno i truleno more, pribeite strahota, i ljudodersko bezdano udovite - drevno i pagansko - od vajkada zastraujue a sada, najednom te pozivaju, kao u kakvu etnju, nalau ti, jer to je leenje, guraju te s neumoljivom ljubaznou u more. Takvo leenje je sad ve u modi. More, po mogustvu ledeno i veoma slano i uzburkano, poto talas ini sastavni deo leenja, zbog onog opasnog to nosi sa sobom, to tehniki treba prevazii a moralno savladati, u jednom zastraujuem izazovu, nema sumnje, zaista zastraujuem. I sve to sa sigurnou - da kaemo s uverenjem - da prostrana utroba morska moe razbiti omota bolesti, obnoviti zakrene puteve ivota, umnoiti spasonosno luenje centralnih i perifernih lezda blagotvorno lekovito ulje kao porueno za pobesnele, setne, nemone, malokrvne, usamljene, pakosne, zavidne, i lude. Kao ludak koga su doveli, u Brikston, pod nepropustivim pogledom doktora i naunika, i silom ga zagnjurili u ledenu vodu, uzburkanu talasima, a potom izvukli napolje i, poto su izmerili reakcije i kontrareakcije, ponovo zagnjurili, na silu, razume se, osam stepeni Celzijusa, glava pod vodom, on koji izranja iz vode poput krika i ivotinjska snaga kojom se oslobaa bolniara i raznih nadlenih lica, naravno, svi su oni iskusni plivai, ali to nimalo ne pomae protiv slepog besa te ivotinje, koja bei - bei - trei

35

kroz vodu, naga, i uz jarosne krike zbog te strahovite patnje, krike sramote, uasa. Na alu, svi sleeni od uzbuenja, dok ta ivotinja tri i tri, a ene, izdaleka, skreu pogled, mada bi nesumnjivo elele da vide, i te kako bi elele da vide, ivotinju i njen trk, i, recimo slobodno, njenu golotinju, ba nju, odbeglu golotinju koja sama za sebe tumara po moru, ak lepu u toj sivoj svetlosti, poput one lepote koja rastae neprobojne godine bogobojaznog vaspitanja i internata i stida i ide pravo tamo kuda treba da ide, mili po tananim nervima omamljujui srameljive ene ije iroke suknje nabrane i bele uvaju tajnu ene. Sasvim iznenada more je izgledalo kao da ih je oduvek ekalo. Ako je verovati lekarima, lealo je tu, ve milenijumima, strpljivo se pripremalo, imajui na umu samo jednu jedinu, sasvim jasnu nameru da ponudi sebe kao udotvorni melem za njihove patnje, duevne i telesne. Kao to su, besprekorni doktori, ponavljali u besprekornim salonima, besprekornim muevima i oevima, pijuckajui aj, i odmeravajui rei, kako bi objasnili, s paradoksalnom utivou, da su odvratnost mora, i zateenost, i uas, zapravo, aneoski lek, za neplodnost, slab apetit, nervnu iscrpljenost, menopauze, prekomernu razdraljivost,

uznemirenost, nesanice. Idealan doivljaj za smirivanje mladalakih nemira i pripremu za teke i naporne dunosti ene. Uzvieno pristupno krtenje devojaka koje su postale ene. Te ako hoemo da zaboravimo, na trenutak, ludaka iz mora u Brikstonu, (ludak e nastaviti da tri, ali prema puini, sve dok ne bude nestao iz vidokruga, nauno otkrie koje je umaklo statistikama medicinske akademije i svojevoljno se prepustilo utrobi okean mora) ako hoemo da ga zaboravimo (svarenog u raljama velikog vodenog creva,

36

nikada vraenog alu, nikada ponovo izbaenog na ovaj svet, kao to bi se dalo oekivati, pretvorenog u bezoblian, modni mehur) mogli bismo razmiljati o jednoj eni - o jednoj eni - potovanoj, voljenoj, majci, eni. Zbog neeg sasvim beznaajnog bolesti - dovedenoj na more koje inae nikada ne bi videla i koje sada predstavlja iglu njenog ozdravljenja, dodue, neizmernu iglu, koju ona gleda i ne razume. Ide raspletene kose i bosih nogu, a to nije mala stvar, to je apsurdno, jo uz sve to prie ona bela kratka tunika i pantalone iz kojih vire goli glenjevi, mogao bi da joj zamisli uzana bedra, to je apsurdno, samo ju je brana lonica videla takvu, pa ipak, takva, ona stoji na jednom neizmernom alu, gde ne ami ustajao, lepljiv vazduh brane lonice ve duva vetar s mora nosei proglas jedne divlje slobode koju je za itav ivot uklonila, zaboravila, potisnula majka supruga voljena ena. I jasno je: ne moe da ga ne oseti. Ta praznina svud unaokolo, bez zidova i zatvorenih vrata, a pred njom, samo, jedno neizmerno i uzbudljivo vodeno ogledalo, ve bi samo to bio praznik ula, orgija nerava, a sve tek treba da se dogodi, ledeni stisak vode, strah, teni zagrljaj mora, drhtaj koe, knedla u grlu... Prate je do vode. Na lice joj se sputa, velianstveno prikrivanje, maska od svile. Uostalom, niko nikada nije doao da trai telo ludaka iz Brikstona. Ovo treba rei. Lekari su eksperimentisali, ovo treba razumeti. Bilo je tu parova da ovek prosto ne poveruje, bolesnik i njegov lekar, bledunjavi, vrlo otmeni bolesnici koje poast prodire boanskom sporou i lekari koji poput mieva u nekom podrumu grozniavo trae naznake, dokaze, brojeve i cifre: uhode kretanje bolesti u njenom haotinom bekstvu od zamke jednog paradoksalnog leenja. Pili su morsku vodu, dotle je dolo, vodu koja je jo do jue bila uas i gadost, i povlastica jednog zaboravljenog, varvarskog oveanstva, koe izgorele od sunca, bezvrednog smea. Srkutali su je, sada, ti isti boanski invalides koji po liniji dokle dopiru talasi hodaju neprimetno vukui jednu nogu,

37

izvodei besprekornu simulaciju otmenog epanja koje ih titi od onog uobiajenog pravila da stavljaju jednu nogu ispred druge. Sve je bilo leenje. Neko se oenio, drugi su pisali pesme, bee to onaj isti svet - oduran, kad bolje pogledamo - koji se iznenada preselio, samo i iskljuivo iz zdravstvenih razloga, na ivicu jednog ponora kojeg se vekovima gnuao a sada ga je izabrao, zarad izbora i zarad nauke, kao promenadu bola. Kupanje u talasima, tako su ga zvali lekari. Postojala je ak i jedna naprava, bez sve ale, svojevrsna nosiljka patentirana za ulazak u more, bila je namenjena gospoama, oigledno, gospoama i gospoicama, da ih zakloni od nametljivih pogleda. One bi se popele na nosiljku, sa svih strana zatvorenu zastorima zagasitih boja - boja koje ne vrite, da tako kaemo - i onda su ih unosili u more, na nekoliko metara od ala, a tamo, dok se nosiljka mekoljila na samoj povrini vode, one su silazile i kupale se, kao da uzimaju kakav lek, bezmalo nevidljive iza svojih zastora, zastora na vetru, nosiljke poput plutajuih tabernakla, zastori poput paramenata neke ceremonije koja je neobjanjivo zalutala u vodu, prava svetkovina, posmatrano s obale. Kupanje u talasima. Neke stvari moe samo nauka, to je tano. Izbrisati vekove gaenja - strahotno more kolevka trulei i smrti - i smisliti tu idilinu sliku koja se postepeno iri na sve alove sveta. Ozdravljenja poput ljubavi. A onda ovo: jednog dana, na plai u Deperu talas iznese na obalu jedan ami, ruinu, neto vie od olupine. A tamo su bili oni, uhvaeni u zavodljivu mreu bolesti, rasuti po kilometarskoj obali, i svako od njih je konzumirao svoj morski zagrl, elegantni vez na nedoglednom pesku, svako u svom mehuriu od emocije pohote i straha. Ne elei da uvrede nauku koja ih je tu okupila, svi stadoe da se sputaju sa svojih nebesa laganim korakom prema toj olupini koja je oklevala da se nasue na pesak, poput kakvog glasonoe bojaljivog da stigne

38

na odredite. Prioe blizu. Izvukoe je na suvo. I videe. Poloen na dnu amca, pogleda uperenog uvis, s podignutom rukom koja prua neto ega vie nema. Videe ga: sveca. Bee od drveta, statua. U boji. Plat se uputao sve do pete, jedna rana je presecala vrat, ali lice, ono nita od toga nije primeivalo i poivalo je, krotko, na nekom boanskom spokoju. Nieg drugog, u amcu, samo svetac. Sam. I svi, instinktivno, podigoe pogled, na tren, traei na povrini okeana obrise neke crkve, razumljiva pomisao ali i nerazumna pomisao, nije bilo crkava, nije bilo kistova, nije bilo staza, more nema puteva, more nema objanjenja. Pogledi desetina invalidesa, i istroene ene, neobine lepote, daleke, lekari kao mievi, pomonici i paevi, stari voajeri, radoznalci, ribari, devojice - i jedan svetac. Izgubljeni, svi oni i on. Okamenjeni. Na plai u Deperu, jednoga dana. Niko nikada nije shvatio. Nikada.

- Odveete je u Daenbah, to je idealna plaa za kupanje u talasima. Tri dana. Jedno uranjanje ujutru i jedno popodne. Potraite doktora Tavernera, obezbedie vam sve to je neophodno. Ovo je pismena preporuka za njega. Izvolite. Baron uze pismo, i ne pogledavi ga. - To e je ubiti - ree. - Mogue. Ali, malo verovatno. Samo veliki lekari umeju da budu tako bezobzirno otvoreni. Aterdel je bio najvei. - Hajde da stvar postavimo ovako, barone: vi tu devojicu moete godinama da drite zatvorenu izmeu ovih zidova, da hoda po belim tepisima i spava okruena ljudima koji lete. Ali jednog dana e je nepovratno odneti neka emocija koju neete moi da predvidite. Amin. Ili, prihvatite rizik, posluajte

39

me i nadajte se Boijoj pomoi. Bezobzirno otvoren. Baron se nije pomerio, stajao je nepomino, s pismom u ruci, na pola puta izmeu sebe i lekara odevenog u crno. - Vi nemate decu. - To je beznaajan podatak. - Svejedno, nemate ih. Pogleda pismo i polako ga spusti na sto. - Elizevin ostaje ovde. Trenutak tiine, ali samo trenutak. - Ni za ivu glavu. Bio je to otac Plu. U stvari, reenica koja je krenula iz njegovog uma bila je neuporedivo sloenija i mnogo blia neemu kao Moda bi trebalo odloiti bilu kakvu odluku i prethodno dobro razmisliti o tome ta...: tako nekako. Ali, reenica Ni za ivu glavu bila je oigledno vetija i bra, te bez mnogo muke mugnu izmeu kukica one druge i poput kakvog neoekivanog i nepredvidljivog udava izroni na povrinu tiine. - Ni za ivu glavu. Bee to prvi put, za sedamnaest godina, da se otac Plu usudio da protivrei baronu u neemu to se tie Elizevininog ivota. Oseti neku udnu opijenost: kao da se upravo bacio sa prozora. On je na izvestan nain bio ovek praktinog duha: kad se ve naao tu, u vazduhu, odlui da pokua da leti. - Elizevin e ii na more. Ja u je odvesti. A ako bude bilo potrebno, ostaemo mesecima, godinama, sve dok ne smogne snage da se suoi s vodom i sa svim ostalim. I na kraju e se vratiti: iva. Svaka druga odluka bila bi besmislena i glupa, jo gore, bila bi kukaviluk. A ako se Elizevin plai, ne moramo i mi, neu ja. Ona uopte ne mari za smrt. Ona eli da ivi. I dobie ono to eli. Da ovek prosto ne poveruje kako je govorio otac Plu. Da prosto ne poveruje da je to on.

40

- Vi se, doktore Aterdele, ama ba nita ne razumete u ljude i oeve i decu, ba nita. I zato vam ja verujem. Istina je uvek neovena. Kao vi. Ja znam da ne greite. alim vas, ali se divim vaim reima. Ja, koji nikada nisam video more, otii u na more jer su mi tako kazale vae rei. To je neto najbesmislenije, najsmenije i najnerazumnije to je moglo da mi se desi. Pa ipak, ne postoji ovek, u itavom Kervolu, koji e me spreiti da to uradim. Niko. Uze pismo sa stola i stavi ga u dep. Srce mu je tuklo kao ludo, ruke su mu drhtale a u uima je oseao neko neobino zujanje. Nije ni udo, pomisli: ne deava mi se svaki dan da letim. Svata se moglo dogoditi, u tom trenutku. Zaista ima momenata kada se sveprisutna i logina mrea uzronih sekvenci preda, zateena ivotom, i sie u parter, meu publiku, kako bi pustila da na pozornici, pod svetlou vrtoglave i nenadane slobode, jedna nevidljiva ruka uroni u beskrajnu utrobu mogueg i meu milionima stvari dopusti samo jednoj da se dogodi. Kroz bezglasni trougao koji je inilo to troje ljudi, prooe sve one stvari, na milione njih, koje su mogle da eksplodiraju, prooe u procesiji, ali munjevito, da bi se na kraju, poto se proredilo sevanje i slegla praina, pojavila, u krugu tog vremena i tog prostora, samo jedna, sama, majuna, napreui se, s izvesnim stidom, da se dogodi. I dogodi se. Da baron - baron od Kervola - brinu u pla, ne pokrivajui ak lice rukama, ve samo uranjajui u zagrljaj svoje raskone stolice, kao skrhan umorom, ali istovremeno i kao osloboen nekog velikog tereta. Kao dokrajen ovek, ali istovremeno i kao spasen ovek. Plakao je, baron od Kervola. Njegove suze. Otac Plu, nepomian. Doktor Aterdel, zanemeo. I nita drugo.

Sve su ovo stvari koje niko nikada nije saznao, u Kervolu. Ali svi, bez izuzetka,

41

jo uvek priaju o onome to se dogodilo potom. O nenosti onoga to se dogodilo potom. - Elizevin... - udotvorno leenje... - More... - To je ludost... - Ozdravie, videe. - Umree. - More... More je - vide baron u crteima geografa - bilo daleko. Ali je, pre svega - vide to u svojim snovima - bilo strano, nestvarno lepo, neverovatno snano neljudsko i neprijateljsko - udesno. A onda, bilo je drugaije boje, mirisi nikada ranije omirisani, nepoznati zvuci - bilo je drugi svet. Gledao je Elizevin i nije mogao da zamisli kako e se pribliiti svemu tome, a da ne nestane, u nepovrat, rasprena u vazduhu od uznemirenosti, i od uenja. Mislio je na trenutak kada se bude okrenula, iznenada, i u svoje oi primila more. Nedeljama je o tome razmiljao. A onda shvati. Na kraju krajeva, nije bilo tako teko. Prosto neverovatno da mu to ranije nije palo na pamet. - Kako emo stii do mora? - upita ga otac Plu. - Ono e doi po vas. I tako krenue, jednog aprilskog jutra, prevalie brda i doline i u suton petog dana stigoe na obalu neke reke. Nigde sela, nigde kua, niega. Ali na vodi se ljuljukao, u tiini, jedan mali brod. Zvao se Adel. Obino je brodio vodama Okeana, prenosei bogatstva i bedu, tamo i nazad, izmeu kopna i ostrvlja. Na pramcu je imao figuru devojke s kosom koja je padala do samih nogu. Jedra su bila prepuna svih vetrova iz dalekog sveta. Kobilica je uhodila, godinama, utrobu mora. U svakom uglu, nepoznati mirisi pleli su prie koje su lica mornara nosila ispisane na koi. Imao je dva jarbola. Baron od Kervola je eleo da se, od mora, uzvodno popne rekom, sve dotle.

42

- To je bezumna ideja - napisao mu je kapetan. - Suvim u vas zlatom prekriti - odgovorio je baron. I sada je, poput kakve utvare koja je umakla svim razumnim putevima, jedrenjak s dva jarbola po imenu Adel bio tu. Na malom pristanitu, gde su obino pristajali beznaajni amii, baron vrsto prigrli erku i ree joj - Zbogom. Elizevin ne ree nita. Na lice spusti veo od svile, neno poloi u oeve ruke jedan list papira, presavijen i zapeaen, okrenu se i poe prema ljudima koji e je povesti na brod. No se bezmalo ve spustila. Uz malo mate, sve je moglo izgledati kao kakav san. Tako Elizevin poe put mora na najneniji nain na svetu - samo ga je um jednog oca mogao smisliti - noena maticom, pratei onaj ples sainjen od okuka, mirovanja i dvoumljenja koji je reka bila nauila na svojim vekovnim putovanjima, ona, prvosvetenica mudrosti, jedina koja zna najlepi i najneniji i najpitomiji put da se do mora stigne neozleen. Spustili su se dole, onom odlunom sporou na granici majinske mudrosti prirode, uranjajui polako u jedan svet mirisa stvari boja koji je svakim narednim danom otkrivao, lagano sasvim lagano, daleko - a potom sve blie - prisustvo bezdane utrobe koja ih je ekala. Menjao se vazduh, menjale su se zore, i neba, i oblici kua, i ptice, i zvukovi, i lica ljudi, na obali, i rei ljudi, na njihovim usnama. Voda koja je klizila ka vodi, raskono neno udvaranje, okuke reke poput kakve uspavanke due. Jedva primetno putovanje. U Elizevininim mislima, na hiljade utisaka, ali laganih kao paperje koje beumno leti. I dan-danas, u Kervolu, svi priaju o tom putovanju. Svako na svoj nain. Svi, mada ga nikada nisu videli. Ali ne mari. Nikada nee prestati da priaju o njemu. Jer niko ne moe da zaboravi kako bi divno bilo kad bi za svako more koje nas eka postojala jedna reka, za nas. I neko - jedan otac, jedna ljubav, neko - kadar da nas uhvati za ruku i da nae tu reku - da je zamisli, da je izmisli - i na maticu da nas poloi, s lakoom jedne jedine rei, zbogom. To bi, zaista,

43

bilo udesno. ivot, ma kakav ivot, bio bi sladak. A stvari ne bi ranjavale, ve bi se pribliavale noene maticom, mogli bismo najpre da ih okrznemo a potom da ih dodirnemo i tek na kraju bismo dopustili da one dodirnu nas. Da nas povrede, ak. Da zbog njih umremo. Ne mari. Jer sve bi, napokon, bilo oveno. Dovoljna bi bila neija mata - mata jednog oca, jedne ljubavi, neija. Taj bi umeo da izmisli nekakav put, ovde, sred ove tiine, u ovoj zemlji koja ne eli da govori. Milostan put, i lep. Jedan put odavde do mora.

Oboje nepomini, oiju uprtih u to nepregledno vodeno prostranstvo. Da ovek ne poveruje. Ozbiljno. Da ostane tu itav ivot, ne shvatajui nita, ali da nastavi da gleda. Ispred more, iza dugaka reka, pod nogama, najzad, zemlja. I oni, tu, nepomini. Elizevin i otac Plu. Poput kakve arolije. Bez i jedne jedine misli u glavi, prave misli, samo uenje. Divljenje. I ko zna koliko je vremena proteklo - itava venost - kad Elizevin, napokon, ne skidajui pogled s mora, kae - Lepo, ali zavrava se, u nekom trenutku, zar ne? Na stotinu kilometara odatle, u samotnosti svog ogromnog zamka, jedan ovek prinosi svei list hartije i ita. Malo rei, sve u jednom redu. Crno mastilo.

Ne plaite se. Ni ja se ne plaim. Ja koja vas volim. Elizevin.

Koija e, potom, doi po njih, jer je vee, a gostionica ih oekuje. Jedno kratko putovanje. Drum se privija uz al. Svud unaokolo, nikoga. Bezmalo nikoga. U moru - ta radi u moru? - jedan slikar.

44

7.

Na Sumatri, nadomak severne obale Pangeija, svakih sedamdeset est dana izranjalo je jedno ostrvce u obliku krsta, prekriveno gustom vegetacijom i naizgled nenastanjeno. Na povrini bi ostalo nekoliko sati, a zatim bi ponovo uranjalo u more. U Karkaiu, ribari iz zaseoka nali su ostatke broda Davemport, koji je osam dana pre toga doiveo brodolom na drugoj strani sveta, u moru kod Cejlona. Kad bi plovili za Faradar, mornarima su se priviali neobini svetlei leptirovi koji su ih omamljivali i izazivali neku udnu setu. U vodama Bogadora nestao je konvoj od etiri vojna broda, progutao ga je jedan jedini dinovski talas koji se pojavio, onako niotkuda, jednog savreno mirnog dana. Admiral Langle polako je listao sva ta dokumenta pristigla iz najrazliitijih krajeva jednog sveta koji je svoje ludilo, oigledno, vrsto privijao uza se. Pisma, odlomci iz brodskih dnevnika, iseci iz novina, zapisnici sa sasluanja, poverljivi izvetaji, diplomatske depee. Svega je bilo. Hladna krtost zvaninih saoptenja ili alkoholom podgrejana poverljivost mornara sanjara jednako su jezdili po itavom svetu da bi najzad stigli na taj pisai sto gde je Langle, u ime Kraljevine, svojim guijim perom povlaio granicu izmeu onoga to e, u Kraljevini, biti smatrano istinitim i onoga to e biti zaboravljeno kao lano. Sa svih mora na ovoj kugli zemaljskoj stotine oblija i glasova stizalo je u procesiji na taj radni sto da bi ih tu progutala jedna presuda tanana poput niti crnog mastila, izvezena pomnim rukopisom u knjigama s konim povezom. Langleova ruka bila je zagrljaj koji je na kraju pruao poinak njihovom dugom putovanju. Njegovo pero, otrica na kojoj se slamao njihov trud. Stvarna i ista smrt.

45

Ovu vest treba smatrati neosnovanom, te se zabranjuje da se, kao takva, dalje iri ili navodi u mapama i dokumentima Kraljevine.

Ili, zauvek, blistav, nepomuen ivot.

Ovu vest treba smatrati istinitom, te e se kao takva pojaviti u svim mapama i dokumentima Kraljevine.

Sudio je, Langle. Uporeivao dokaze, proveravao svedoenja, istraivao izvore. A potom sudio. Svakodnevno je iveo medu avetima jedne neizmerne kolektivne uobrazilje gde su trezven pogled istraivaa i zaslepljen pogled brodolomnika stvarali katkad istovetne slike i prie koje se nasuprot svakoj logici dopunjuju. iveo je u mati, meu udima. Zbog toga je u njegovom domu vladao detaljno utvren i sumanuti red: i njegov ivot je proticao u skladu sa nepromenljivom geometrijom navika koja se graniila sa svetou kakve liturgije. Branio se, Langle. Sabijao je svoje postojanje u mreu milimetarskih pravila kadrih da ublae vrtoglavost imaginarnog kojem je, svakog dana, preputao svoj um. Hiperbole koje su sa svih mora na ovome svetu stizale do njega, smirivale su se na briljivoj brani napravljenoj od tih sitnih izvesnosti. Poput kakvog spokojnog jezera, ekala ih je, na korak odatle, Langleova mudrost. Nepomina i pravedna. Kroz otvorene prozore dopirao je ritmian zvuk batovanovih makaza koje su potkresivale rue sa sigurnou jedne Pravde vrsto usmerene da donosi spasonosne presude. Zvuk kao i svaki drugi. Ali, toga dana, i u glavi admirala Langlea, taj zvuk je deklamovao jednu veoma preciznu ruku. Strpljiv i uporan - suvie blizu prozora da bi bio sluajan - nosio je prinudno seanje na jednu obavezu. Langle bi vie voleo da ga ne uje. Ali bio je astan ovek. Te stoga skloni stranice koje su govorile o ostrvlju, olupinama i leptirovima, otvori jednu fioku, izvadi iz nje tri zapeaena pisma i stavi ih na pisai sto. Stigla su

46

sa tri razliite strane. I mada su nosila upadljiva obeleja hitne i poverljive prepiske, Langle ih je ostavio da stoje, iz kukaviluka, nekoliko dana, tamo gde ih ak nije mogao ni videti. Ali sada ih otvori, odsenim, zvaninim pokretom, i u korenu presecajui svako oklevanje, stade da ih ita. Pribelei na jednom listu nekoliko imena, jedan datum. Trudio se da sve obavi s bezlinom neutralnou jednog knjigovoe u slubi Kraljevine. Poslednja zabeleka koju je napravio glasila je:

Gostionica Almajer, Kvartel

Na kraju uze pisma u ruku, ustade i, primakavi se kaminu, baci ih u obazriv plamen koji je bdio nad lenjim proleem to se tih dana pospano budilo. Dok je posmatrao kako se gri i uvija skupocena otmenost tih poslanica koje nikada ne bi poeleo da proita, sasvim razgovetno primeti da kroz otvorene prozore do njega dopire zahvalna i nenadana tiina. Batenske makaze, dotad neumorne poput kazaljki asovnika, utale su. Tek neto kasnije uklesae se, u tiinu, batovanovi koraci koji su se udaljavali. Bilo je u tom rastanku neeg toliko opipljivog i podrobnog to bi svakog zaudilo. Ali ne Langlea. On je znao. Tajnovit za svakog drugog, odnos koji je vezivao ta dva oveka - jednog admirala i jednog batovana - nije vie imao, za njin, nikakvih tajni. Navika jedne bliskosti satkane od mnogo utanja i skrivenih znakova ve godinama je uvala njihov jedinstven savez. Postoje mnoge pripovesti. Ova je stigla izdaleka.

Jednog dana, pre est godina, doveli su pred admirala Langlea jednog oveka koji se, rekoe, zvao Adams. Visok, krupan, kose do ramena, koe sprene od sunca. Mogao je biti jo jedan od silesije mornara koje je video. Meutim, morali su da ga pridravaju kako se ne bi sruio, nije bio u stanju da hoda. Na vratu je imao jednu odvratnu gnojavu ranu. Stajao je apsurdno nepomian, kao

47

oduzet, odsutan. Jedino to je nagovetavalo postojanje neke bedne mrvice svesti bee pogled. Liio je na pogled kakve ivotinje na izdisaju. Ima pogled progonjene ivotinje, pomisli Langle. Rekoe da su ga pronali u nekom selu u srcu Afrike. Bilo je tamo i drugih belaca: robova. Ali on je bio neto posebno. On je bio omiljena ivotinja plemenskog poglavice. Stajao je na etiri noge, groteskno okien arenim perjem i dragim kamenjem, vezan konopcem za tron te spodobe od kralja. Hranio se ostacima koje bi mu ovaj bacao. Telo mu je bilo izmrcvareno od rana i udaraca. Bio je nauio da laje na neki poseban nain koji je veoma zabavljao gospodara. To to je jo uvek iv mogao je, verovatno, da zahvali samo tome. - ta ima da kae? - upita Langle. - On nita. On ne govori. Nee da govori. Ali oni koji su bili sa njim... ostali robovi... a onda i svi drugi koji su ga prepoznali, u luci... elem, priaju o njemu neverovatne prie, kao da ne postoji mesto na kojem nije bio, taj ovek, prava misterija... ako je verovati svemu onome to se pria... - ta se pria? On, Adams, nepomian i odsutan, u sredini sobe. A unaokolo bahanalija seanja i uobrazilje koja se rasprskava i ivopisno oslikava vazduh pustolovinama iz jednog ivota za koji kau da je njegov / trista kilometara peice kroz pustinju / kune se da ga je video kako se pretvara u crnca a onda ponovo postaje belac / jer je trgovao sa tamonjim amanom, tu je i nauio da pravi onaj crveni prah koji / kad su ih uhvatili zajedno su ih sve vezali za jedno dinovsko stablo i ekali da ih prekriju insekti od glave do pete, ali on progovori nekim nerazumljivim jezikom i to bee pun pogodak jer ti divljaci, iznenada / kunui se da je on bio na tim planinama, gde svetlost nikada ne gasne, i zbog toga se odatle niko nikada nije vratio nepomuenog uma, osim njega koji je, vrativi se, kazao samo / na dvoru sultana, gde su ga doveli zbog njegovog glasa, boanskog glasa, i njegov zadatak je bio da, okien zlatom i draguljima, stoji u odaji za muenje i da peva dok oni rade svoj posao, i sve to samo zato da sultan

48

ne bi morao da slua muno odjekivanje jauka ve naprotiv lepotu te pesme koja / na jezeru Kabalaki, velikom poput mora, a tamo su i verovali da je zaista more, sve dok ne sagradie amac od dinovskih listova, listova s drvea, i njime ne zaplovie od jedne do druge obale, i u tom amcu je bio on, mogao bih se zakleti / da skupljaju dijamante u pesku, rukama, okovani i nagi, kako ne bi mogli da pobegnu, i on je bio ba tamo, meu njima, kao to je tano da / svi su govorili da je mrtav, odnela ga je oluja, ali jednog dana eno seku ruke nekom oveku, ispred kapije Tesfa, nekom kradljivcu vode, kad ja bolje pogledam i imam ta da vidim, bio je to on, glavom i bradom on / zbog ega se zove Adams, ali imao je hiljadu imena, a neki ovek ga je, jednom prilikom, sreo pod imenom Ra Me Nivar, to je na jeziku tog naroda znailo ovek koji leti, a nekom drugom prilikom, na obalama Afrike / u gradu mrtvih, gde se niko ne bi drznuo da kroi, jer postoji neko prokletstvo, vekovima, zbog kojeg su se u rasprskavale oi svima onima koji - Dovoljno je. Langle ak nije ni podigao pogled sa burmutice koju je ve nekoliko minuta nervozno prevrtao po rukama. - Dobro. Vodite ga. Niko se ne pomeri. Tiina. - Admirale... ima jo neto. - ta? Tiina. - Ovaj ovek je video Timbuktu. Langleova burmutica se ukoi. - Ima ljudi koji su spremni da se zakunu: on je bio tamo. Timbuktu. Biser Afrike. udesni grad koji se ne da pronai. Filigranski koveg sa blagom, utoite svih varvarskih bogova. Srce nepoznatog sveta, tvrava hiljadu tajni, sablasno kraljevstvo neizmernog bogatstva, izgubljeni cilj beskonanih

49

putovanja, izvor svih voda i san svih nebesa. Timbuktu. Grad koji nijedan beli ovek nije nikada pronaao. Langle podie pogled. Kao da su svi u odaji bili zaogrnuti arobnim velom neke iznenadne nepominosti. Samo su Adamsove oi jo uvek lutale, traei da zaskoe neki nevidljiv plen.

Admiral ga je dugo ispitivao. Po svom obiaju, govorio je strogim ali blagim, gotovo bezlinim glasom. Nikakvog nasilja, nikakvog posebnog pritiska. Samo strpljiva procesija kratkih i odreenih pitanja. Nije dobio ni jedan jedini odgovor. Adams je utao. Kao da je bio zauvek prognan u neki neumoljivo dalek svet. Nijedan jedini pogled nije uspeo da mu izvue. Nita. Langle ga je neko vreme posmatrao, u tiini. Zatim dade znak koji nije doputao primedbe. Podigoe Adamsa sa stolice i odvukoe ga iz odaje. Langle ga je gledao kako se udaljava - noge koje se vuku po mermernom podu - i proe ga neugodno oseanje da i Timbuktu, u tom trenutku, klizi i izmie, sve dalji, na priblinim geografskim kartama Kraljevine. Pade mu na um, sasvim neobjanjivo, jedna od mnogih legendi koje su kruile o tom gradu: da su ene, tamo dole, otkrivale samo jedno oko, udesno iscrtano raznobojnom ilovaom. Uvek se pitao zato su morale da kriju ono drugo. Ustade i dokono prie prozoru. Hteo je da ga otvori kad se najednom skameni od jednog glasa, u svojoj glavi, koji izgovori sasvim jasnu i odreenu reenicu: - Zato to nijedan mukarac ne bi mogao da podnese njihov pogled da ne poludi. Langle se munjevito okrenu. U odaji nije bilo nikoga. Okrenu se ponovo prema prozoru. Nekoliko trenutaka nije bio u stanju da razmilja ni o emu. Potom spazi kako drvoredom ispod kue promie mala povorka koja je Adamsa vraa u nitavilo. Nije se pitao ta bi trebalo da radi. Jednostavno je to uradio. Nekoliko trenutaka kasnije stajao je pred Adamsom, okruen zaprepaenjem

50

prisutnih i pomalo zadihan od urnog trka. Pogleda ga u oi i tihim glasom ree - A kako ti to zna? inilo se da ga Adams nije ni primetio. I dalje je bio na nekom udnovatom mestu, hiljadama kilometara daleko odatle. Meutim, njegove usne se pomerie i svi zaue njegov glas kako kae - Ja sam ih video.

Langle je sreo mnogo takvih sluajeva kao to je Adamsov. Mornari koje je oluja ili nemilosrdna surovost gusara izbacila na neku zaboravljenu obalu nekog nepoznatog kontinenta, taoci sluaja i lovina plemena za koje je beli ovek tek malo vie od neobine ivotinjske vrste. Ako ih milostiva smrt ne bi prihvatila na vreme, onda ih je ko zna kakva jeziva smrt ekala u nekom smrdljivom ili udesnom kutku neverovatnih svetova. Malo je bilo onih koji su odatle izali ivi, koje je spasao neki brod i vratio u civilizovan svet, onako obeleene jasnim neizbrisivim znacima svoje tragedije. Bezumni oronuli ljudi, ljudski ostaci vraeni iz nepoznatog. Izgubljene due. Sve je to Langle znao. Pa ipak, povede Adamsa sa sobom. Otrgnu ga iz kandi bede i povede ga u svoj dom. Bez obzira u kakvom je svetu pohranio svoj um, on e ga u njemu i traiti. I vratie ga. Nije eleo da ga spase. Nije bilo ba tako. eleo je da spase prie koje su bile skrivene u njemu. Nije bilo vano koliko e vremena biti potrebno: eleo je te prie i imae ih. Znao je da je Adams ovek koga je unitio njegov vlastiti ivot. Zamiljao je njegovu duu kao pitomo seoce opljakano i rastureno u divljoj najezdi vrtoglavog broja slika, oseanja, mirisa, zvukova, bolova, rei. Smrt koju je podraavao, na prvi pogled, paradoksalan je ishod jednog ivota koji se rasprsnuo. Ispod njegove nemutosti i njegove nepominosti urnebesno je prtao neukrotivi haos. Langle nije bio lekar i nikada nije spasao nikoga. Ali je iz vlastitog ivota nauio mnogo o nepredvidljivoj terapeutskoj moi egzaktnosti. I sam se,

51

slobodno moemo rei, leio iskljuivo pomou egzaktnosti. Bee to lek koji je, rastopljen u svakom gutljaju njegovog ivota, drao na velikom odstojanju otrov izgubljenosti. Pomisli, stoga, da e se Adamsova neprikosnovena odsutnost smrviti jedino svakodnevnim i strpljivim obavljanjem neke egzaktne radnje. Oseao je da to na neki nain mora biti prijatna egzaktna radnja, tek okrznuta ledenim dahom jednog mehanikog obreda, i uzgajana na mekoj toplini stihova neke pesme. Dugo je za njom tragao u onom svetu stvari i postupaka koji je leao oko njega. I najzad je nae. A svima onima koji bi se, ne bez izvesne zajedljivosti, odvaili da ga pitaju - ta bi trebalo da bude taj va udesni lek kojim mislite da spasite svog divljaka? on je voleo da odgovori - Moje rue. Kao to bi dete poloilo zalutalog ptia u vetaku toplinu gnezda nainjenog od tkanine, Langle poloi Adamsa u svoj vrt. Vrt raskone lepote, u kojem su najistananiji geometrijski oblici obuzdavali vatromet svakojakih boja, a stroga disciplina eleznih simetrija ureivala velianstveno saivljavanje cvea i biljaka iz itavog sveta. Vrt u kojem se haos ivota pretvarao u boanski pravilnu figuru. I upravo tu, vremenom, Adams doe sebi. Mesecima nije progovorio ni re, jedino to se posluno preputao uenju na hiljade - egzaktnih - pravila. Zatim njegova odsutnost poe da se pretvara u neku bledunjavu prisutnost, tu i tamo proaranu kratkim reenicama, ali ne vie proetu upornom eljom da ona ivotinja koja se uurila u njemu opstane. Nakon godinu dana, posmatrajui ga, niko ne bi posumnjao da se ne nalazi pred najklasinijim uzorkom savrenog batovana: utljiv i ravnoduan, sporih i nepogreivih pokreta, nedokuiv i bezvremen. Milosrdni Bog jedne vaseljene u malom. Za to vreme, Langle ga nikada nita nije pitao. Razmenio bi s njim poneku re, uglavnom o zdravlju perunika ili nepredvidivim vremenskim promenama. Niko od njih dvojice nikada nije ni pomenuo prolost, bilo kakvu prolost. ekao je,

52

Langle. Nije urio. tavie, uivao je u draima ekanja. Do te mere da je, s gotovo besmislenim trakom neodobravanja, jednoga dana, etajui nekom sporednom alejom vrta i prolazei pored Adamsa, video kako ovaj podie pogled s jedne petunije biserne boje i uo, razgovetno, kako izgovara - naizgled u prazno - upravo ove rei: - Nema zidine, Timbuktu, jer smatraju, tamo dole, da bi njegova lepota, sama za sebe, zaustavila svakog neprijatelja. Potom zauta, Adams, i vrati pogled na petuniju biserne boje. Langle nastavi da eta alejom, ne rekavi nita. Ni Bog, da postoji, nita ne bi primetio. Od toga dana, poee da izranjaju, iz Adamsa, sve njegove prie. U najrazliitijim trenucima, pratei neke nedokuive ritmove i liturgije. Langle je samo sluao. Nikada nije nita pitao. Sluao je, i kraj. Katkad to behu jednostavne reenice. Katkad, pak, prave pravcate prie. Adams je priao tihim, toplim glasom. Odmeravao je, iznenaujue veto, rei i zatija. Bilo je neeg hipnotikog u njegovom psalmodijanju nestvarnih slika. Prava arolija, sluati ga. Langle je bio opinjen. Nita od onoga to je uo, u tim priama, nije zavravalo u njegovim knjiurinama s mrkim konim povezima. Kraljevina, tog puta, nije bila u igri. Te prie su bile za njega. Saekao je da niknu iz utrobe jedne silovane i mrtve zemlje. Sada ih je rascvetale skupljao. Bile su dar, istanan, koji je reio da podari svojoj usamljenosti. Zamiljao je kako stari u privrenoj senci tih pria. I umire, jednog dana, dok mu u oima lebdi slika, nedostina za sve druge bele ljude, najraskonijeg vrta u Timbuktuu. Mislio je da e sve, i zauvek, biti tako arobno lako i neosetno. Nije mogao da predvidi da e ga za tog oveka po imenu Adams ubrzo vezati neto iznenaujue okrutno.

Dogodi se tako, admiralu Langleu, neko vreme nakon Adamsovog dolaska, da se zatekne u vrlo neprijatnoj i banalnoj situaciji koja mu je nalagala da rizikuje

53

ivot prihvatajui izazov na jednu partiju aha. Podalje od grada, njega i njegovu malu pratnju iznenada presrete neki razbojnik koji je u tom kraju bio alosno poznat po svom ludilu i po surovosti svojih poduhvata. Tom prilikom, na sveopte iznenaenje, odlui da se ne iivljava nad svojim rtvama. Zadra samo Langlea a sve ostale otposla natrag sa zadatkom da donesu neverovatno visoku otkupninu. Langle je znao da je dovoljno bogat da otkupi svoju slobodu. Ono to nije mogao da predvidi bilo je koliko e razbojnik uopte imati strpljenja i da li e saekati sav taj novac. I oseti, prvi put u ivotu, tipajui miris smrti. Dva dana provede s povezom preko oiju i u lancima u jednoj koiji koja se neprestano kretala. Treeg dana ga izvedoe. Kad mu skinue povez, vide da sedi preko puta razbojnika. Izmeu njih dvojice stajao je jedan mali sto. Na stolu, ahovska tabla. Razbojnik nije troio previe rei na objanjenje. Pruao mu je ansu. Partiju aha. Ako pobedi, bie osloboen. Ako izgubi, ubie ga. Langle pokua da ga urazumi. Kao mrtav nije vredeo ni prebijene pare, zato da se toliko bogatstvo uludo baci? - Nisam vas pitao ta mislite o tome. Pitao sam vas da li pristajete ili ne. Pourite. Ludak. Zaista pravi ludak. Langle shvati da nema izbora. - Kako vi hoete - ree, i spusti pogled na ahovsku tablu. Nije mu trebalo mnogo da utvrdi da je razbojnikovo ludilo ogrezlo u brutalnoj prepredenosti. Ne samo to je za sebe zadrao bele figure - bilo bi bezumno oekivati suprotno ve je igrao, on, sa jo jednom kraljicom, uredno postavljenom na mesto desnog lovca. Zanimljiva varijanta. - Jedan kralj - objasni razbojnik pokazujui sebe, - i dve kraljice - dodade podrugljivo, pokazujui dve ene, zbilja prelepe, koje su sedele pored njega. Ova poalica izazva meu prisutnima buru neobuzdanog smeha i raspojasano podvriskivanje u znak odobravanja. Mnogo manje oduevljen, Langle ponovo spusti pogled, pomislivi kako e, evo, umreti na najgluplji mogui nain.

54

Na prvi razbojnikov potez ponovo zavlada grobna tiina. Kraljev peak napred za dva polja. Bio je red na Langlea. Oklevao je nekoliko trenutaka. Kao da je ekao neto, ali nije znao ta. Postade mu jasno tek kad u skrivenom kutu svoje glave zau jedan glas kako s velianstvenim mirom izgovara slog po slog - Konj u kolonu kraljevog lovca. Ovoga puta se ne osvrnu oko sebe. Poznavao je taj glas. I znao je da nije tu. Bog zna kako, ali dolazio je zaista izdaleka. Uze konja i stavi ga ispred peaka u koloni kraljevog lovca. Kod estog poteza ve je imao prednost od jedne figure. Kod osmog je rokirao. Kod jedanaestog je nadmono drao sredinu ahovske table. Dva poteza nakon toga rtvovao je jednog lovca, to mu je, u sledeem potezu, omoguilo da pojede prvu protivnikovu kraljicu. Drugu je uhvatio u klopku pomou jedne kombinacije koju nikada - to mu je bilo jasno kao dan - ne bi mogao da izvede da ga taj apsurdni glas nije tako nepogreivo vodio. to se vie krunio otpor belih figura to je vie oseao je kako u razbojniku raste strahovit bes i zbunjenost. Poe da strahuje od pobede. Ali glas mu nije doputao predah. Kod dvadeset treeg poteza razbojnik mu predade jednog topa, nainivi toliko oiglednu greku koja je navodila na pomisao da se radi o predaji. Langle je mahinalno krenuo da iskoristi tu priliku, kad zau glas kako mu besprizivno doaptava - Pazite na kralja, admirale. Da pazi na kralja? Langle se ukoi. Beli kralj je stajao u potpuno bezazlenom poloaju, iza ostataka neveto izvedenog rokiranja. Na ta da pazi? Posmatrao je ahovsku tablu i nije shvatao. Pazite na kralja. Glas je zamro. Sve je zamrlo. Nekoliko trenutaka. Onda Langle shvati. Bee to poput munje koja mu blesnu kroz glavu samo

55

trenutak pre nego to razbojnik izvue bode niotkuda i otricom se hitro ustremi na njegovo srce. Langle bee bri. Preprei mu ruku, uspe da mu istrgne bode i, kao da dovrava pokret koji je ovaj zapoeo, preree mu grlo. Razbojnik se srui na zemlju. Dve ene, uasnute, skoie kao oparene i brebolje pobegoe. Svi ostali kao da su se skamenili od zaprepaenja. Langle ne izgubi pribranost. Pokretom koji e kasnije bez oklevanja oceniti bespotrebno pompeznim, uze belog kralja i obori ga na ahovsku tablu. Zatim ustade, vrsto steui bode u ruci, i polako se udalji od ahovske table. Niko se ne pomeri. Uzjaha prvog konja koji mu se nae u blizini. Baci poslednji pogled na taj neobian prizor dostojan kakvog pukog pozorita i pobee glavom bez obzira. Kao to se to esto dogaa u presudnim trenucima ivota, zaudi ga ona jedina misao koju je mogao da oblikuje, potpuno beznaajna misao: bee to prvi put prvi - da pobedi igrajui s crnim figurama.

Kad stie u svoju palatu, zatee Adamsa u postelji, bez svesti, u kandama modane groznice. Lekari nisu znali ta da ine. On ree - Ne inite nita. Nita. Posle etiri dana Adams doe sebi. Kraj njegovog uzglavlja bio je Langle. Gledali su se. Adams ponovo sklopi oi. I Langle ree, sasvim tiho - Dugujem ti ivot. Jedan ivot - naznai Adams. Zatim ponovo podie kapke i pogleda Langlea pravo u oi. To nije bio pogled jednog batovana, ne. Bio je to pogled progonjene ivotinje. - Za svoj ivot ne marim nimalo. Ja hou neto drugo, ivot nekog drugog. ta je znaila ta reenica, Langle je shvatio mnogo kasnije, kada je ve bilo suvie kasno da je ne uje.

Jedan nepomini batovan, stoji ispred radnog stola jednog admirala. Posvuda knjige i spisi. Ali, uredno sloeni. Uredno. I kandelabri, tepisi, miris koe,

56

mrane slike, tamnosmei zastori, mape, oruje, kovani novac, portreti. Srebrnina. Admiral prua list hartije batovanu i kae - Gostionica Almajer. Negde na moru, u blizini Kvartela. - Je l tamo? - Da. Batovan presavija list, stavlja ga u dep i kae - Polazim veeras. Admiral obara pogled a ovamo uje glas onog drugog kako izgovara re Zbogom. Batovan prilazi vratima. Admiral, i ne gledajui ga, apatom kae - A posle? ta e posle biti? Batovan zastaje. - Nita vie. I izlazi. Admiral uti.

... dok se Langle preputao svojim mislima to su ga vodile penuavim putevima jednog broda koji je odleteo, doslovce, vodama Malagara, a Adams reavao da se zaustavi pred jednom ruom sa Bornea kako bi paljivo posmatrao jednog insekta u njegovom mukotrpnom pokuaju da se popne uz laticu sve dok u jednom trenutku ne odustane od poduhvata i ne odleti odatle, po emu i jeste slian brodu koji je isti nagon osetio dok se peo vodama Malagara, dva brata po preutnom odbijanju stvarnog i po izboru tog bekstva kroz vazduh, i sjedinjeni, u tom asu, jer obojica su slike istovremeno poloene na duice i u seanje dva oveka koje nita vie nee moi da razdvoji i koji su upravo tim letovima, letu insekta i letu jedrenjaka, poveravali u jednom istom trenu jednu istu zebnju zbog oporog ukusa kraja i uznemirujueg otkria koliko je neujna, sudbina, u trenutku kada se, uz prasak, sasvim iznenada, rasprsne.

57

8.

Na prvom spratu gostionice Almajer, u sobi koja je gledala na breuljke, borila se, Elizevin, s noi. Nepomina, ispod pokrivaa, ekala je da otkrije da li e prvo doi san ili strah. Glasalo se more, poput lavine bez poinka, neprekidne tutnjave neke divlje oluje keri ko zna kojeg neba. Nije se smirivalo ni na trenutak. Nije znalo za umor. Ni za milost. Gleda li ga ne primeuje: koliku buku pravi. Ali u tami... Sav onaj beskraj pretvara se u huanje, bedem od zvuka, proganjajui, slep urlik. Ne moe ugasiti, more, kada u - noi gori. Elizevin oseti kako joj se u glavi rasprskava jedan mehur praznine. Dobro joj je bio poznat taj tajanstveni prasak, nevidljivi bol koji se reima ne da opisati. Ali to to ga poznaje, nije sluilo niemu. Nita. Polako ju je spopadalo, podmuklo, pritajeno zlo - ouh skaredni. Samo je uzimalo ono to mu pripada. Ne toliko ona hladnoa koja je izbijala iz nje, a ni srce, podivljalo, ni ledeni znoj, ni podrhtavanje ruku. Ne. Najgori je bio oseaj da nestaje, da izlazi iz sopstvene glave, da nije nita drugo do nerazgovetna panika i drhtavi strah. Misli poput buntovnikih dronjaka - marci - lice skamenjeno u gru kako bi uspela da muri - kako bi uspela da ne gleda mrak, strahotu bez izlaza. Pravi rat. Elizevin uspe da pomisli na vrata koja su, na nekoliko metara od nje, povezivala njenu sobu sa sobom oca Plua. Nekoliko metara. Morala je da uspe. Sada e ustati i ne otvarajui oi pronai e ih, a onda e biti dovoljan glas oca Plua, samo glas, i sve e proi - trebalo je samo ustati odatle, smoi snage za samo nekoliko koraka, proi kroz sobu, otvoriti vrata - ustati, izvui se ispod pokrivaa, provui se du zida - ustati, spustiti noge na pod, napraviti nekoliko koraka - ustati, vrsto stisnutih oiju, nai ona vrata, otvoriti ih - ustati, pokuati disati, a zatim se odvojiti od kreveta - ustati, ne umreti - ustati odatle - ustati.

58

Kakav uas. Kakav uas. Nije bilo nekoliko metara. Bili su kilometri, bila je venost: ona ista koja ju je razdvajala od njene prave sobe, i od njenih stvari, i od njenog oca, i od mesta koje je bilo njeno. Sve je bilo daleko. Izgubljeno bilo je sve. Takvi ratovi, ne mogu se dobiti. I Elizevin se predade. Kao na samrti, otvori oi. Ne shvati odmah. Nije se nadala. Bila je osvetljena, soba. Slabana svetlost. Ali svuda. Topla. Okrenu glavu. Na jednoj stolici, pored kreveta, sedela je Dira, s nekom velikom knjigom otvorenom na kolenima, i svenjakom u ruci. S upaljenom sveom. Plamiak, u tami koje vie nije bilo. Elizevin ostade da lei, nepomina, glave tek neznatno pridignute s jastuka, posmatrajui. Ta devojica je izgledala kao da se nalazi negde drugde, pa ipak, bila je tu. Oiju uprtih u te stranice, dok joj stopala ak nisu ni dodirivala pod ve su se lagano klatila: cipelice na ljuljaci, okaene za dve noge i jednu suknjicu. Elizevin spusti glavu na jastuk. Videla je kako se plamiak svee nepomino dimi. A soba, oko nje, slatko sniva. Oseti umor, neki velianstven umor. Uspe samo da pomisli - Vie se ne uje more. Potom sklopi oi. I utonu u san. Ujutru, zatee svenjak, usamljen, na stolici. Svea jo uvek upaljena. Kao da se nimalo nije istopila. Kao da je bdila nad noi koja ne potraja due od trena. Nevidljivi plamiak u jarkoj svetlosti koja je kroz prozor u sobu donosila novi dan. Elizevin ustade. Dunu i ugasi sveu. Sa svih strana dopirala je neobina muzika jednog neumornog sviraa. Velianstven zvuk. Prava svetkovina. Vratilo se, more.

59

Plason i Bartlbum izali su zajedno, tog jutra. Svako sa svojim instrumentima: tafelaj boje i kiice za Plasona, belenice i razni merai za Bartlbuma. Pomislio bi ovek da su upravo zavrili s raiavanjem tavana kakvog ludog izumitelja. Jedan je bio u visokim izmama i ribarskoj jakni, a drugi u fraku, poput uenjaka, s vunenim eirom na glavi i rukavicama bez prstiju, onim za pijaniste. Moda taj izumitelj i nije bio jedini ludak u okolini. Zapravo, Plason i Bartlbum se nisu ni poznavali. Moda su se sreli nekoliko puta, u hodnicima gostionice, ili u blagovaonici. Verovatno nikada ne bi ni dolo do toga da tu, na plai, etaju zajedno, svako prema svom radnom mestu, da tako nije odluila En Deverija. - Prosto neverovatno. Ali kad bi vas ovek sklopio u jedno, vas dvojicu, dobio bi zaista savrenog i jedinstvenog ludaka. Ako mene pitate, Bog jo uvek sedi gore i, gledajui u veliki puzzle pred sobom, razmilja gde su nestala ona dva dela koja su se tako dobro uklapala. - ta je to puzzle? - upitao je Bartlbum u istom asu kad je Plason postavio pitanje - ta je to puzzle? Narednog jutra koraali su obalom mora, svako sa svojim instrumentima, ali zajedno, ka paradoksalnim mestima svog svakodnevnog pregalatva. Plason se obogatio, prethodnih godina, poto je postao najomiljeniji portretista u prestonici. Moglo se slobodno rei da nije bilo, u itavom gradu, nijedne na novac iskreno lakome porodice koja, u kui, nije imala jednog Plasona. Portrete, razume se, samo portrete. Zemljoposednici, boleljive supruge, naduvena deca, iskrivljene prababe, rumeni industrijalci, gospoice udavae, ministri, svetenici, primadone iz Opere, vojnici, pesnikinje, violinisti, akademici, nalonice, bankari, zabludeli sinovi: sa otmenih zidova prestonice eljno su gledala, prikladno uokvirena, preneraena lica, na stotine njih, neizbeno oplemenjena onim to se u salonima nazivalo Plasonovim peatom:

60

zanimljivim stilistikim obelejem inae prevodivim u nadarenost, doista jedinstvenu, kojom je cenjeni slikar umeo da podari onaj bistroumni odblesak svakom pogledu, pa makar se radilo i o teletu. Pa makar se radilo i o teletu bila je napomena koja se u salonima obino preskakala. I tako je mogao da nastavi godinama, Plason. Licima bogataa nikad nema kraja. Ali, neoekivano, jednog dana odlui da ostavi sve. I da ode. Jedna vrlo odreena zamisao, godinama skrivena u njemu, odvede ga daleko odatle. Naslikati portret mora. Prodade sve to je imao, napusti svoj atelje, i krenu na putovanje koje je moglo, koliko se on u to razumeo, i da se nikada ne zavri. Na ovom svetu bilo je na hiljade i hiljade kilometara obale. Nee biti lako pronai pravo mesto. Pomodnim letopiscima koji su ga pitali za razloge tog neobinog odlaska nije uopte pomenuo more. Hteli su da uju ta stoji iza odricanja od slave i odlaska najveeg majstora uzviene umetnosti slikanja portreta? On odgovori kratko, reenicom koja je, kasnije, postala i ostala pogodna za mnogostruka tumaenja. - Dosta mi je pornografije. Otiao je. Niko ga vie nee pronai. Sve to Bartlbum nije znao. Nije ni mogao da zna. Zbog toga se, tu, na obali mora, poto su iscrpli duhovite primedbe na raun vremena, odvai da pita, tek da bi odrao razgovor: - Odavno slikate? I tom prilikom, Plason bee kratak. - Drugo nisam ni radio, nikada. Sluajui Plasona kako govori, svako bi zakljuio da postoje samo dve mogunosti: ili je nepodnoljivo nadmen ili je blesav. Ali i ovde stoji: trebalo je razumeti. Bilo je kod Plasona neeg neobinog, kad je govorio: nikada nijednu reenicu ne bi zavrio. Nije mu polazilo za rukom da je zavri. Do kraja je stizao samo ako reenica nema vie od sedam, osam rei. U suprotnom, izgubio

61

bi se na polovini. Zbog toga je, naroito sa neznancima, nastojao da se dri kratkih i jasnih reenica. A za to je, treba rei, bio nadaren. Naravno, ostavljao je utisak donekle oholog i neprijatno maloreivog oveka. Ali i to je bolje nego da ostavi utisak blago priglupog i budalastog: to se redovno dogaalo kad bi se upustio u graenje sloenih pa ak i onih sasvim obinih reenica: poto nikada ne bi uspeo da ih zavri. - Recite mi, Plasone: postoji li neto na ovom svetu to vam poe za rukom da zavrite? - upitala ga je jednog dana En Deverija, ubadajui s uobiajenim cinizmom u sr problema. - Da, neprijatni razgovori - odgovorio je on, ustajui od stola i povlaei se u sobu. Bio je nadaren, kao to je ve reeno, da smisli kratke odgovore. Zaista nadaren. Bartlbum n to nije znao. Nije mogao da zna. Ali, vrlo brzo je shvatio. Na podnevnom suncu, on i Plason sede na plai uz malu zakusku koju im je spremila Dira. tafelaj zaboden u pesak, na nekoliko metara odatle. Uobiajeno belo platno, na tafelaju. Uobiajen severni vetar, po svemu. BARTLBUM - Je l vi svakog dana napravite po jednu takvu sliku? PLASON - U izvesnom smislu... BARTLBUM - Sigurno ih imate punu sobu... PLASON - Ne. Bacam ih. BARTLBUM - Bacate? PLASON - Vidite onu tamo, na tafelaju? BARTLBUM - Da. PLASON - Manje-vie sve su takve. BARTLBUM - ... PLASON - Da l biste ih vi zadrali? Oblak koji prekriva sunce. Namah se sputa neka hladnoa kojoj se ne nada. Bartlbum ponovo stavlja svoj vuneni eir. PLASON - Teko je.

62

BARTLBUM - Nemojte meni da priate. Ja ne bih znao da nacrtam ni ovaj komad sira, prava je misterija kako vam to uspeva, bez ale, za mene je to prava misterija. PLASON - More je teko. BARTLBUM - ... PLASON - Teko je shvatiti odakle poeti. Vidite, kada sam slikao portrete, portrete ljudi, znao sam odakle da ponem, gledao sam ta lica i tano sam znao... (stop) BARTLBUM - ... PLASON - ... BARTLBUM - ... PLASON - ... BARTLBUM - Vi ste slikali portrete ljudi? PLASON - Da. BARTLBUM - Neverovatno, ve godinama elim svoj portret, zaista, sad e vam to izgledati glupo, ali... PLASON - Kad sam slikao portrete ljudi poinjao sam od oiju. Zaboravio bih sve ostalo i usredsredio bih se na oi, prouavao sam ih, iz minuta u minut, potom sam ih skicirao, olovkom, i u tome je bila itava tajna, jer kad jednom naslikate oi... (stop) BARTLBUM - ... PLASON - ... BARTLBUM - ta se dogodi kad jednom naslikate oi? PLASON - Dogodi se da sve ostalo doe samo od sebe, kao da se svi ostali delovi sami od sebe sloe oko te poetne take, ak nije potrebno ni da... (stop) BARTLBUM - ak ni to nije potrebno. PLASON - Ne. Bezmalo da ne morate ni da gledate model, sve doe samo od sebe, usta, linija vrata, ak i ruke... Ali sutina je da se poe od oiju, shvatate li?, i u tome lei glavni problem, problem koji me izluuje, upravo u tome...

63

(stop) BARTLBUM - ... PLASON - ... BARTLBUM - A imate li vi neku predstavu o tome gde lei problem, Plasone? Dobro: nije ba bilo najprirodnije. Ali, delovalo je. Samo ga je trebalo odglaviti. Svaki put. Strpljivo. Bartlbum je, kao to se to moglo zakljuiti iz njegovog jedinstvenog sentimentalnog ivota, bio prilino strpljiv ovek. PLASON - Problem je: gde se do avola nalaze oi mora? Nita neu uspeti da uradim sve dok to ne budem otkrio, jer to je princip, shvatate?, princip svega, i sve dok ne budem shvatio gde je, i dalje u provoditi svoje dane gledajui ovo prokleto vodeno prostranstvo a da... (stop) BARTLBUM - ... PLASON - ... BARTLBUM - ... PLASON - U tome je problem, Bartlbume: arolija: ovoga puta nastavio je sam. PLASON - U tome je problem: gde poinje more? Bartlbum je utao. Izlazilo je i zalazilo, sunce, izmeu oblaka koji su se smenjivali. To je opet severni vetar, uvek on, uobliavao bezglasni prizor. More je nesmetano nastavilo da nie svoje psalme. Ako je imalo oi, to sigurno nije bilo mesto u koje je tog trenutka gledalo. Tiina. Tiina, minut za minutom. Zatim se Plason okrenu prema Bartlbumu i ree u jednom duhu - A vi... ta vi prouavate sa svim tim smenim instrumentima? Bartlbum se osmehnu. - Gde se zavrava more. Dva dela puzzle-a. Stvorena jedan za drugi. U nekom kutku nebesa jedan stari Gospodin, u tom asu, napokon ih je pronaao.

64

- Nego ta! Lepo sam Ja rekao da nisu mogla tek tako da nestanu.

- Soba je u prizemlju. Onuda, trea vrata sleva. Kljueva nema. Niko ih nema, ovde. U ovu knjigu trebalo bi da upiete svoje ime. Nije obavezno, ali to svi rade, ovde. Velika knjiga sa potpisima ekala je otvorena na drvenom stalku. Tek nametena postelja od papira koja je ekala snove tuih imena. ovekovo pero je tek ovla zapara.

Adams.

Onda na trenutak zastade, oklevajui, nepomian. - Ako elite da saznate imena drugih gostiju, moete da pitate mene. To nije nikakva tajna. Adams podie pogled s velike knjige i osmehnu se. - Lepo ime, Dira. Devojica ostade bez rei. Instinktivno baci pogled na veliku knjigu. - Tu ne pie, moje ime. - Tu ne. Bilo je ve dovoljno ako je imala deset godina, ta devojica. Ali, ako je htela, mogla je imati jo hiljadu pride. Zagleda se pravo u Adamsove oi i ono to ree ree otrim glasim koji je liio na glas neke ene koje tu svakako nije bilo. - Adams nije vae pravo ime. - Nije? - Nije. - A otkud znate? - I ja umem da itam. Adams se osmehnu. Sagnu se, uze svoj prtljag i uputi se ka svojoj sobi. - Trea vrata sleva - doviknu za njim jedan glas koji je ponovo bio deiji. Kljueva nije bilo. Otvori vrata i ue. Ne moe se rei da je oekivao bogzna

65

ta. Ipak, oekivao je da barem zatekne praznu sobu. - Oh! Izvinite - ree otac Plu, odmiui se od prozora i mahinalno popravljajui odelo. - Jesam li pogreio sobu? - Ne, ne... to ja... vidite, moja soba je gore, na prvom spratu, ali gleda na breuljke, ne vidi se more: izabrao sam je iz predostronosti. - Predostronosti? - Pustite, duga je to pria... Jednom reju, hteo sam da vidim ta se vidi odavde, ali sada u se povui, ne bih nikada uao da sam znao... - Ostanite, ako elite. - Ne, odlazim odmah. Vi sigurno treba toliko toga da obavite, tek ste stigli, zar ne? Adams odloi svoj prtljag na pod. - Kakva glupost, naravno da ste tek stigli... pa dobro, idem ja sad. Ah!... ja se zovem Plu, otac Plu. Adams klimnu. - Otac Plu. - E, da. - Do skorog vienja, oe Plue. - Da, do skorog vienja. mugnu prema vratima i izae. Prolazei pored recepcije - ako bismo je tako mogli nazvati - oseti potrebu da promrmlja - Nisam znao da e neko doi, samo sam hteo da vidim kako se vidi more... - Ne mari, oe Plue. Upravo je izlazio napolje kad najednom stade, vrati se natrag, i blago se naginjui preko pulta, upita Diru apatom - ta mislite, je l bi mogao da bude lekar? - Ko? - On.

66

- Pitajte ga. - Ne izgleda mi ba kao neko ko umire od elje da odgovara na pitanja. Nije mi ak rekao ni kako se zove. Dira je na trenutak oklevala. - Adams. - Adams i to je sve? - Adams i to je sve. - Ah! Ve bi bio otiao, otac Plu, ali je hteo jo neto da kae. I to izgovori jo priguenijim apatom. - Oi... Ima oi progonjene ivotinje. Sada je zaista zavrio.

En Deverija koja ide obalom, u svom ljubiastom plastu. Pored nje, devojica po imenu Elizevin, sa svojim belim suncobraniem. Ima esnaest godina. Moda e umreti, moda e iveti. Ko zna. En Deverija govori ne prestajui da gleda u nita koje se prostire ispred. Ispred u svakom smislu. - Moj otac nije eleo da umre. Stario je ali nije umirao. Nagrizale su ga razne bolesti, a on, neustraiv, vrsto se drao za ivot. Na kraju nije ak vie ni izlazio iz svoje sobe. Morali su da ga opsluuju u svemu. Godinama, tako. Zabarikadirao se u svojevrsno utvrenje, samo njegovo i niije vie, podignuto u najskrivenijem kutku samog sebe. Svega se odrekao, ali je uza se stiskao, krvolono, jedine dve stvari za koje je zaista mario: pisanje i mrnju. Pisao je s naporom, onom rukom koju je jo uvek uspevao da pokrene. A mrzeo je oima. I nije prozborio vie nikada, ni re, do samog kraja. Pisao je i mrzeo. Kada je umro - jer umro je, napokon - moja majka uze sve te vrljotine, na stotine listova, i proita ih, jednu po jednu. Bila su to imena svih ljudi koje je ikad upoznao, poreana jedno za drugim. A pored svakog imena, podroban opis neke strane smrti. Ja te listove nisam

67

proitala. Ali oi - te oi koje su mrzele, svakog minuta svakog dana, sve do samog kraja - oi sam videla. I te kako sam ih videla. Udala sam se za svog mua zato to je imao tople oi. Bilo je to jedino za ta sam marila. Imao je tople oi. A onda, nije da se ivot odvija ba onako kako ti zamisli. Ide svojim putem. A ti svojim. I to nisu isti putevi. Tako... Ja, ne mogu rei da sam elela da budem srena, to ne. elela sam... da se spasem, eto: da se spasem. Ali, kasno sam shvatila kuda je trebalo da idem: u susret eljama. Svako od nas misli da neke druge stvari spasavaju ljude: dunost, potenje, dobrota, primernost. Ne. Spaavaju ih elje. One su jedina prava stvar. Budi sa njima i bie spasen. Meutim, to sam suvie kasno shvatila. Ako mu da vremena, ivotu, on se preokrene na neki udan, nemilosrdan nain: a ti shvati da u tom trenutku vie ne moe da eli neto a da sebe ne povredi. I tad sve propada, nema naina da se pobegne, to se vie koprca to se vie uplie u mreu, to se vie opire to se vie ranjava. Odatle se ne izlazi. Kada je ve bilo suvie kasno, ja sam poela da elim. Svom snagom svoga bia. Toliko sam bola nanela sebi da ti to ak ne moe ni da zamisli. Zna ta je lepo, ovde? Pogledaj: mi hodamo, ostavljamo za sobom sve te tragove u pesku, i oni ostaju tu, jasni, u besprekornom redu. Ali, sutradan, kad bude ustala i pogledala ovaj nepregledni al, tu nee biti vie niega, ni traga, ni bilo kakvog znaka, niega. More brie, nou. Plima skriva. Kao da tuda niko nikada nije proao. Kao da ni nas nikada nije bilo. Ako postoji neko mesto, na ovom svetu, gde moe da misli da si nita, to mesto je ovde. Vie nije kopno, jo uvek nije more. Nije laan ivot, nije pravi ivot. Samo vreme. Vreme koje prolazi. I kraj. Bilo bi savreno sklonite. Nevidljivi za sve neprijatelje. Nit' ovde nit' onde. Beli poput Plasonovih slika. Neprimetni ak i za same sebe. Ipak, postoji neto to remeti ovo istilite. A to je neto od ega

68

ne moe pobei. More. More opinjava, more ubija, potresa, plai, pa i zasmejava, ponekad, nestaje, s vremena na vreme, pretvara se u jezero, ili iznedrava oluje, guta brodove, daruje bogatstva, ne daje odgovore, mudro je, pitomo je, mono je, nepredvidljivo je. Ali, pre svega: more zove. Otkrie to, Elizevin. U sutini, nita drugo i ne radi osim toga: zove. Ne prestaje, uvlai ti se pod kou, osea ga na sebi, ti si ono to hoe. Moe se praviti nevetom, ali ne vredi. Nastavie da te zove. Ovo more koje vidi i sva druga koja nee videti, ali koja e biti tu, uvek, i vrebati, strpljivo, samo korak s one strane tvog ivota. Neumorno, ue ih kako zovu. Deava se u ovom peanom istilitu. Desilo bi se u bilo kom raju, i u bilo kom paklu. Ne objanjavajui nita, ne govorei ti gde, uvek e postojati neko more koje e te zvati. Zaustavlja se, En Deverija. Saginje se, skida cipele. Ostavlja ih na alu. Nastavlja da hoda, bosa. Elizevin se ne mer. eka da se ona udalji nekoliko koraka. Zatim kae, prilino glasno, da bi je ula: - Za nekoliko dana ja u otii odavde. I to u otii pravo u more. I ozdraviu. To je ono to elim. Da ozdravim. Da ivim. I, da jednog dana postanem lepa kao vi. En Deverija se okree. Osmehuje se. Trai rei. Nalazi ih. - Hoe li da me povede sa sobom?

Na Bartlbumovom prozorskom pervazu, ovoga puta sedelo ih je dvoje. Onaj isti deak. I Bartlbum. Noge su visile, u prazno. Pogled je visio, na moru. - Sluaj, Dude... Dud, tako se zvao deak. - Budui da si stalno ovde... - Mmmmh. - Moda ti zna. - ta? - Oi mora, gde se nalaze oi mora?

69

- ... - Jer more ima oi, zar ne? - Da. - Pa gde su onda, doavola? - Brodovi. - ta s brodovima? - Brodovi su oi mora. Zaneme, Bartlbum. Ovo mu uopte nije palo na pamet. - Ali, brodova ima na stotine, tamo... - Ima stotinu oiju, more. ta biste vi hteli, ne mislite valjda da su mu dovoljna samo dva. Stvarno. Pored tolikog posla koji ima. I onako veliko kakvo je. Ima soli u svemu tome. - Da, ali onda, izvini... - Mmmmh. - A brodolomi? Oluje, tajfuni, i tome slino... Zato bi moralo da guta te brodove, ako su oni njegove oi? Izgleda, Dud, kao da ga ve pomalo izdaje strpljenje, kada se okree prema Bartlbumu i kae - A vi... zar vi nikada ne zatvarate oi? Isuse. Ovo dete ima odgovor na sve. Razmilja, Bartlbum. Razmilja i mozga i premilja i prosuuje. Zatim naglo skae s pervaza. Na onu stranu gde je soba, razume se. Trebalo bi imati krila za skok na onu drugu stranu. - Plason... moram da pronaem Plasona... moram da mu kaem... neverovatno, a uopte nije bilo tako teko, trebalo je samo malo munuti glavom... Zadihano trai vuneni eir. Ne nalazi ga. Sasvim razumljivo: na glavi mu je. Odustaje. Istrava iz sobe. - Vidimo se, Dude. - Vidimo se.

70

Deak ostaje tu, pogleda uprtog u more. Jo neko vreme. Potom se paljivo osvre oko sebe da se uveri da nema nikoga i naglo skae s pervaza. Na onu stranu gde je al, razume se.

Jednog jutra se probudie i ne bee vie niega. Nisu nestali samo tragovi u pesku. Sve je nestalo. Da se tako izrazimo. Takva magla da ovek prosto ne poveruje. - Nije magla, to su oblaci. Takvi oblaci da ovek prosto ne poveruje. - To su morski oblaci. Oni nebeski su gore visoko. Oni morski su dole nisko. Retko dou. A onda odu. Svata je znala, Dira. Naravno, kad ovek pogleda napolje, ne moe da ostane ravnoduan. Jo koliko prethodno vee nebo je bilo posuto zvezdama, kao iz bajke. A sada, evo: kao da je u olji mleka. Da ne pominjemo hladnou. Kao da je u olji hladnog mleka. - Isto kao u Kervolu. Otac Plu je stajao nosa priljubljenog uza staklo, opinjen. - Traje danima. Ne uzmie ni za milimetar. Tamo je magla. Prava magla. I ne vidi se ni prst pred okom, kad se spusti. Ljudi se i danju kreu s bakljama u ruci. Da bi uopte videli neto. Ali ni to ne pomae mnogo. A tek nou... ponekad se bogami ba nita ne vidi. Zamislite samo, Arlo Krut se, jedne veeri, vratio kui, uao je u pogrenu kuu i zavrio pravo u postelji Metela Kruta, svog brata. Metel nije ni primetio, spavao je kao zaklan, ali njegova ena je i te kako primetila. Mukarac koji se uvlai u njen krevet. Da ovek ne poveruje. A znate ta mu je rekla, ona? U tom asu, u glavi oca Plua probudi se onaj stari izazov. Dve lepe reenice krenue sa svojih startnih mesta iz mozga imajui pred sobom veoma odreen cilj u obliku glasa koji e ih izneti napolje. Ona razumnija, kad se uzme u obzir da se uprkos svemu radi o glasu jednog svetenika, nesumnjivo je bila

71

- Uini to i ja poinjem da vritim. Ali, avaj, imala je jednu manu, bila je neistinita. Pobedu odnese ona druga, istinita. - Uini to ili ja poinjem da vritim. - Oe Plue! - ta sam rekao? - ta ste rekli? - Zar sam ja rekao neto? Svi su se nalazili u velikoj sali koja je gledala na more, zaklonjeni od te poplave oblaka, ali ne i od neprijatnog oseaja da ne znaju ba najbolje ta da rade. Jedno je kad ne radi nita. Drugo je kad ne moe da radi nita. Postoji razlika. Svi su bili pomalo zbunjeni. Ribe u akvarijumu. Najuznemireniji bee Plason: u visokim izmama i ribarskoj jakni, nervozno je tumarao, osmatrajui kroz prozorska stakla mlenu plimu koja nije uzmicala ni za korak. - Zaista lii na jednu od vaih slika - primeti naglas En Deverija, koja je sedela zavaljena u jednoj pletenoj fotelji, i kao i on paljivo pratila velianstven prizor. - Sve udesno belo. Plason nastavi da uznemireno hoda gore-dole. Kao da nije ni uo. Bartlbum podie pogled s knjige koju je dokono prelistavao. - Prestrogi ste, madam Deverija. Gospodin Plason pokuava da uradi neto veoma teko. A njegove slike nisu nita belje od stranica ove moje knjige. - Zar vi piete knjigu?, upita Elizevin sa svoje stolice, ispred velikog kamina. - Neto slino. - Jesi li uo, oe Plue, gospodin Bartlbum pie knjige. - Ma ne, nije to ba knjiga... - To je enciklopedija - pojasni En Deverija. - Enciklopedija? I, bum, polazak! Ponekad je i beznaajna sitnica dovoljna da se zaboravi veliko

72

mleno more koje te za to vreme pritiska. Dovoljan je moda kretav zvuk neke neobine rei. Enciklopedija. Samo jedna re. I krenue. Svi koliko ih ima: Bartlbum, Elizevin, otac Plu, Plason. I madam Deverija. - Bartlbume, ne budite tako skromni, ispriajte gospoici onu priu o granicama, o rekama i o svemu ostalom. - Zove se Enciklopedija granica koje se mogu sresti u prirodi... Lep naslov. Ja sam imao nastavnika, u semenitu... - Pusti ga da pria, oe Plue... - Radim na tome ve dvanaest godina. Vrlo je sloeno... praktino prouavam dokle priroda moe da doe, ili jo bolje: gde odluuje da se zaustavi. Jer uvek se zaustavi, pre ili kasnije. Ovo je nauno. Na primer... - Dajte joj primer kopirona... - Dobro, to je donekle poseban sluaj. - Da li ste ve uli priu o kopironima, Plasone? - Ne zaboravite, draga madam Deverija, da je on najpre meni ispriao priu o kopironima, a vi ste je onda uli od mene. - Neverovatno, ovo je bogami bila ba podugaka reenica, svaka ast Plasone, napredujete. - Pa dobro, ta je s tim kopironima? - Kopironi ive na severnim gleerima. To su na svoj nain savrene ivotinje. Praktino ne stare. Kad bi htele mogle bi da budu vene. - Strano. - Ali, ne zaboravite, priroda sve dri u svojim rukama, ne moe nita da joj promakne. I stoga, evo ta biva: u jednom odreenom trenutku, nakon nekih sedamdeset-osamdeset godina ivota, kopironi prestaju da jedu. - Ma nemojte. - Da. Prestaju da jedu. ive u proseku jo tri godine, u takvom stanju. Onda umiru. - Tri godine bez hrane? - U proseku. Neki izdre i due. Na kraju, ipak, a to je vano, umiru. Sasvim

73

nauno. - Pa to je samoubistvo! - Na izvestan nain. - I vi sad oekujete da vam mi poverujemo, a?, Bartlbume? - Pogledajte ovamo, imam i crte... crte jednog kopirona... - Zaboga, Bartlbume, stvarno ste bili u pravu, crtate kao levom nogom, zaista, nikada nisam video crte (stop) - Nisam ga ja nacrtao... nego mornar koji mi je ispriao ovu priu... - Mornar? - Zar ste itavu ovu priu saznali od nekog mornara? - Da, zato? - Ah, svaka ast, Bartlbume, zaista nauno... - Ja vam verujem. - Hvala, gospoice Elizevin. - Ja vam verujem, a i otac Plu, je l tako? - Svakako... to je u potpunosti verodostojna pria, tavie, kad bolje razmislim, ini mi se da sam je negde ve uo, bie da je u semenitu... - Svata se naui u tim vaim semenitima, zaista... ima li neto slino i za gospoice? - Sad mi neto pade na pamet, Plasone, pa vi biste mogli da mi napravite ilustracije za Enciklopediju, to bi bilo sjajno, zar ne? - Da li to znai da bih morao da crtam kopirone? - Dobro, de, na stranu kopironi, ali tu ima jo mnogo drugih stvari... napisao sam 872 odrednice, mogli biste da odaberete one koje vam se sviaju... - 872? - ta vi kaete, madam Deverija, zar to nije dobra ideja? - Za odrednicu more moda i nije potrebna ilustracija... - Otac Plu je svoju knjigu sam oslikao... - Elizevin, pusti sad to...

74

- Ali to je istina... - Nemojte mi rei da imamo jo jednog naunika... - To je predivna knjiga. - Je 1 zaista tano da i vi piete, oe Plue? - Ama ne, to je neto... kako da kaem, posebno, nije ba prava knjiga. - Naravno da je knjiga. - Elizevin... - Nee nikad nikome da je pokae, ali je predivna. - Ako mene pitate, to su stihovi. - Ne ba. - Ali ste blizu. - Kancone. - Ne. - Hajdete, oe Plue, nemojte sad da vas molimo... - Eto, upravo to... - Upravo ta? - Ne, mislim, u vezi sa moljenjem... - Nemojte mi rei da... - Molitve. To su molitve. - Molitve? - Nazdravlje... - Ali molitve oca Plua nisu kao druge molitve... - Ja mislim da je to odlina ideja. Oduvek sam oseao da mi nedostaje jedna potena knjiga molitvi. - Bartlbume, jedan naunik ne bi trebalo da se moli, ako je pravi naunik ne bi ak trebalo ni da pomisli da (stop) - Naprotiv! Upravo stoga to prouavamo prirodu, budui da priroda nije nita drugo do ogledalo... - Napisao je i jednu divnu molitvu o lekaru. On je naunik, zar ne?

75

- Kako to mislite o lekaru? - Zove se Molitva jednog lekara koji spasava bolesnika a u trenutku kada ovaj ustaje, isceljen, on osea beskrajan umor. - Kako? - Pa to nije naslov za molitvu. - Rekla sam vam da su molitve oca Plua drugaije. - A da li sve imaju takve naslove? - Pa, neki naslovi su malo krai, ali u sutini to je to. - Recite nam jo neki, oe Plue... - Aha, sad vas zanimaju molitve, a, Plasone? - Ne znam... na primer Molitva za jednog deaka koji ne ume da izgovori slovo r, ili Molitva jednog oveka koji pada u provaliju a ne bi eleo da pogine... - Ne mogu da verujem... - Dobro, ta je veoma kratka, oigledno, tek nekoliko rei... ili Molitva jednog starca kome drhte ruke, i slino... - Pa to je fantastino! - I koliko ste molitvi napisali? - Malo... nije ba lako, ponekad mi se pie, ali nemam inspiraciju... - Koliko otprilike? - Do sada, evo... ima ih 9502. - Ma nemojte... - Pa to je neverovatno... - Doavola, Bartlbume, u poreenju s ovim vaa enciklopedija je tek obina sveica. - Ali, kako vam to polazi za rukom, oe Plu? - Ne znam. - Sino je napisao jednu predivnu molitvu. - Elizevin... - Zaista.

76

- Elizevin, molim te... - Sino je napisao molitvu o vama. Zanemee svi, iznenada. Sino je napisao molitvu o vama. Ali to nije rekla gledajui u nekoga od njih. Sino je napisao molitvu o vama. Negde drugde je gledala, kada je to izgovorila, i sad se svi okreu u tom pravcu, zateeni. Jedan sto, odmah pored ulaznih staklenih vrata. Jedan ovek za stolom, jedna lula u ruci, ugaena. Adams. Niko ne zna kada je doao. Moda je tu samo jedan trenutak, a moda je tu oduvek. - Sino je napisao molitvu o vama. Niko se ne pomera. Ali Elizevin ustaje i prilazi mu. - Zove se Molitva jednog oveka koji ne eli da kae svoje ime. Ali, s nenou. To kae s nenou. - Otac Plu misli da ste vi lekar. Adams se osmehuje. - Samo ponekad. - Ali ja kaem da ste mornar. Ostali, svi ute. Nepomini. Ali ne proputaju nijednu re, nijednu jedinu. - Samo ponekad. - A ovde, danas, ta ste? Odmahuje glavom, Adams. - Samo neko ko eka. Elizevin stoji, ispred njega. Na umu ima jednu odreeno i neobino jednostavno pitanje: - ta ekate? Samo dve rei. Ali ne uspeva da ih izgovori jer samo trenutak ranije u svojoj glavi uje jedan glas koji apue:

77

Ne pitaj me to, Elizevin. Ne pitaj me, molim te. Ostaje tu, nepomina, bez rei, pogleda uperenog u Adamsove poput kamena neme oi. Tiina. Onda Adams polako podie pogled iznad nje i kae. - Sunce je arobno, danas. S one strane okana, bez ijednog jedinog vapaja, izdahnuo je i poslednji oblak, i sad zvonko bruji u zaslepljujuem sjaju prozrani vazduh jednog dana udesno vaskrslog ni iz ega.

al. I more. Svetlost. Severni vetar. Tiina plime i oseke. Dani. Noi. Jedna liturgija. Nepomina, kad bolje pogledamo. Nepomina. Osobe kao pokreti kakvog tajnog obreda. Neto drugo, ne ljudi. Pokreti. Udie ih svakodnevna puzava ceremonija, preobraene u kiseonik zbog nekog aneoskog surplace-a. Metabolizuje ih besprekorni krajolik ala, pretvorene u figure sa svilenih lepeza. Svakog dana sve nepromenljiviji. Poloeni na korak od mora, nastaju nestajui, i u meuprostorima jednog uglaenog nita nalaze utehu jednog privremenog nepostojanja. Pluta, na tom trompe-l'oeil-u due, srebrnasto zveckanje njihovih rei, jedini primetan nabor u bezmernoj tiini neizrecive arolije.

- Mislite da sam lud?

78

- Ne. Bartlbum joj je ispriao itavu priu. Pisma, krinjica od mahagonija, ena koju eka. Sve. - Ovo nikada nikome nisam ispriao. Tiina. Vee. En Deverija. Rasuta kosa. Bela dugaka nona koulja do glenjeva. Njena soba. Svetlost koja treperavo plee po zidovima. - Zato meni, Bartlbume? Stiska porub svog sakoa, profesor. Nije lako. Nije nimalo lako. - Zato to mi je potrebna vaa pomo. - Moja? - Vaa. ovek sebi podie velike kule satkane od blistavih pria, to je tano, i moe godinama da veruje u njih, ma koliko bile sumanute, i neverovatne, nosi ih u sebi, i kraj. ak je i srean, zbog takvih stvari. Srean. I tako bi moglo doveka. A onda, jednog dana, najednom se neto slomi, u srcu te mone fantastine skalamerije, krc, bez ikakvog razloga, najednom se slomi i ti ostane zateen, ne shvatajui kako to da itava ta bajoslovna pria vie nije u tebi, ve ispred tebe, kao da se radi o ludilu koje pripada nekom drugom, a taj drugi si ti. Krc. Ponekad je dovoljno i neto sasvim beznaajno. ak samo jedno pitanje koje se pomalja. Samo to. - Madam Deverija... kako u je ja prepoznati, mislim, tu enu, moju, kad je budem sreo? ak samo jedno najobinije pitanje koje se pomalja iz mranih laguma u kojima je bilo zakopano. Samo to. - Kako u je prepoznati, kad je budem sreo? Da. - Pa zar se to nikada niste zapitali, svih ovih godina? - Ne. Znao sam da u je prepoznati, i to je sve. Ali sada se plaim. Plaim se da neu shvatiti. I, ona e minuti. I, ja u je izgubiti.

79

Profesor Bartlbum zaista nosi na svojim pleima svu muku ovoga sveta. - Nauite me, madam Deverija, kako da je prepoznam kada je budem video. Spava, Elizevin, na svetlosti jedne svee i jedne devojice. I otac Plu, meu svojim molitvama, i Plason, u belini svojih slika. Moda spava i Adams, progonjena ivotinja. Spava gostionica Almajer, u ljuljukavom zagrljaju okean mora. - Zamurite, Bartlbume, i dajte mi ruke. Bartlbum se pokorava. I namah pod rukama osea lice te ene, usne koje se poigravaju sa njegovim prstima, a onda tanani vrat i koulju koja se rastvara, njene ruke koje vode njegove po toj toploj i neobino mekoj koi, i privijaju ih uz nju, da bi osetile tajne tog nepoznatog tela, da bi vrsto prigrlile tu toplinu, a onda se opet vratile na ramena, u kosu i ponovo na usne, gde prsti lagano klize sve dok ih jedan glas izronivi iz tame ne zaustavi i po tiini ispie: - Pogledajte me, Bartlbume. Koulja je skliznula u krilo. Oi joj se smee bez trunke nelagode. - Jednog dana videete neku enu i osetiete sve ovo a da je neete ni dodirnuti. Dajte joj vaa pisma. Za nju ste ih pisali. Hiljadu stvari mu prolazi kroz glavu, Bartlbumu, dok sputa ruke, ne sklapajui ih, kao da strahuje da bi tad sve iezlo. Bio je toliko pometen kada je izaao iz sobe da mu se uini da u polusenci vidi nestvarnu figuru jedne neobino lepe devojice, u zagrljaju velikog jastuka, u dnu postelje. Bez odee. Bele koe, poput morskog oblaka.

- Kada hoe da krenemo, Elizevin? - kae otac Plu. - A ti? - Ja neu nita. Ali, u Daenbah jednom moramo da stignemo, pre ili kasnije. Tamo bi trebalo da se lei. Ovo... ovo nije dobro mesto za oporavak. - Zato tako govori? - Ima neeg... neeg bolesnog u ovom mestu. Zar ne primeuje? Bele slike tog

80

slikara, beskrajna merenja profesora Bartlbuma... a onda ta gospoa koja je zaista prelepa ali ipak nesrena i sama, ne znam... da i ne pominjem onog oveka koji eka... on eka, Bog zna ta, ili koga... Sve je... sve je nekako nepomino, zaustavljeno na samom rubu ovostranog. Nema nieg stvarnog, da li ti je to jasno? uti i razmilja, Elizevin. - I to nije sve. Zna ta sam otkrio? U gostionici postoji jo jedan gost. U sedmoj sobi, koja je naizgled prazna. E pa nije prazna. Unutra je jedan ovek. Ali ne izlazi nikada. Dira nije htela da mi kae ko je on. Niko drugi ga nikad nije video. Hranu mu nose u sobu. Da li je to po tebi normalno? uti, Elizevin. - Kakvo je uopte ovo mesto, gde ljudi postoje ali su nevidljivi, ili ne prestaju da hodaju gore-dole, kao da pred sobom imaju venost da... - Ovo je obala mora, oe Plue. Ni kopno ni more. Ovo je mesto koje ne postoji. Ustaje, Elizevin. Smei se. - Ovo je svet anela. Kree ka izlazu. Zastaje. - Otii emo, oe Plu. Jo nekoliko dana i otii emo.

- Sluaj me sad dobro, Dole. Ti treba da posmatra more. I im vidi neki brod, reci mi. Jasno? - Da, gospodine Plasone. - Bravo. Problem je to Plason ne vidi ba najbolje. Vidi blizu, ali ne vidi daleko. Kae da je predugo gledao lica bogataa. To kvari vid. Da i ne pominjemo sve ostalo. I tako ih trai, brodove, ali ih ne nalazi. Moda e Dol uspeti. - Samo to oni, brodovi, prolaze na velikoj udaljenosti, gospodine Plasone. - Zato? - Plae se avoljih koraka. - A to su?

81

- Hridi. Svuda su hridi, tu ispred, du itave obale. Pruaju se u more, i ne vide se ba uvek. Tako da se brodovi dre podalje. - Samo su jo hridi nedostajale. - To ih je avo napravio. - Da, dole. - Stvarno! Vidite, avo je stanovao tamo dole, na ostrvu Tabi. Elem, jednoga dana jedna devojica koja je u stvari bila svetica sede u ami i veslajui tri dana i tri noi stie do ostrva. Bee zbilja neobine lepote. - Ostrvo ili svetica? - Devojica. - Ah! - Tako neobine lepote da se avo, im je ugleda, na smrt uplai. Pokua da je otera, ali ona ne uzmaknu ni za korak. Stajala je i gledala ga. A onda, jednog dana, avo to vie nije moeo da izdri... - Mogao. - Nije to vie mogao da izdri i urlajui na sav glas stade mahnito da tri, u more, i tako je trao sve dok nije nestao i niko ga vie nije video. - A kakve veze s tim imaju hridi? - Imaju zato to je pri svakom koraku koji je avo beei pravio iz mora izranjala po jedna hrid. Gde god bi stavio nogu, po itavoj duini, cak!, i eto ti hridi. To su avolji koraci. - Lepa pria. - Da. - Ne vidi nita? - Ne. Tiina. - Zar emo itav dan sedeti ovde? - Da. Tiina.

82

- Meni se vie svialo kad sam predvee dolazio barkom po vas. - Samo ti gledaj, dole.

- Mogli biste da napiete jednu pesmu za njih, oe Plue. - Hoete da kaete da se galebovi mole? - Svakako. Naroito kada su na umoru. - A vi, Bartlbume, da li se vi ikada molite? Nameta vuneni eir na glavi, Bartlbum. - Nekada sam se molio. Onda sam se malo sraunao. Za osam godina usudio sam se da od Svevinjeg traim dve stvari. I ta sam dobio: moja sestra je mrtva, a svoju buduu nevestu tek treba da sretnem. Sada se mnogo manje molim. - Ne verujem da... - Brojke govore jasno i glasno, oe Plue. Sve ostalo je ista poezija. - Upravo tako. Samo da smo malice vie... - Nemojte se upetljavati, oe Plue. Pitanje je vrlo jednostavno. Da li vi zaista verujete da Bog postoji? - E pa sad, ini mi se da je izraz postojati moda malo preteran, ali ja verujem da ga ima, eto, na neki samo njegov nain, ima ga. - A kakva je razlika? - Velika, Bartlbume, i te kako velika. Uzmite, na primer, onu priu o sedmoj sobi... da, priu o tom oveku, u gostionici, koji nikada ne izlazi iz svoje sobe, i sve ostalo, je l? - Pa? - Niko ga nikada nije video. Jede, po svemu sudei. Ali to bi sasvim lako mogla da bude i veta obmana. I da on ne postoji. Dirina izmiljotina. Pa ipak, za nas bi ga svejedno bilo. Sveeri se pali svetlo, u toj sobi, povremeno se uju neki zvuci, i vi sami, video sam vas, kad se naete u blizini zastanete, pokuavate da vidite, da ujete neto... Za nas, taj ovek je prisutan, ima ga. - To uopte nije istina a osim toga taj je lud, on je...

83

- Nije lud, Bartlbume. Dira kae da je vrlo otmen ovek, pravi pravcati gospodin. Kae da ima neku tajnu, to je sve, inae je sasvim normalna osoba. - I vi verujete u to? - Ne znam ko je, ne znam da li postoji, ali znam da ga ima. Za mene je tu, ima ga. I to je ovek koji se plai. - Plai? Bartlbum odmahuje glavom. - A ega?

- Vi ne idete na plau? - Ne. - Vi ne etate, ne piete, ne pravite slike, ne govorite, ne postavljate pitanja. Vi ekate, je 1 tako? - Da. - A zato? Zato ne uradite ono to treba da uradite, i gotovo? Adams podie pogled ka toj devojici koja govori glasom ene, ako hoe, a u tom trenutku hoe. - Na raznim mestima irom sveta, video sam bezbroj gostionica kao to je ova. Ili, jo bolje: video sam ovu gostionicu na bezbroj raznih mesta irom sveta. Ista samotnost, iste boje, isti mirisi, ista tiina. Ljudi dolaze i vreme se zaustavlja. Za nekoga to moe biti svojevrstan oseaj sree, je l tako? - Za nekoga. - Kad bih mogao da se vratim unazad, tad bih izabrao ovo: da ivim ispred mora. Tiina. - Ispred. Tiina. - Adamse... Tiina.

84

- Prestanite da ekate. Uostalom, i nije tako teko ubiti nekoga.

- A ta ti misli, hou li umreti, tamo? - U Daenbahu? - Kad me stave u more. - Aha, kako da ne... - Hajde, reci mi istinu, oe Plue, prestani da se ali. - Nee umreti, kunem ti se, nee umreti. - A otkud ti zna? - Znam. - Ih! - Sanjao sam. - Sanjao... - Dobro, onda sluaj. Jedne veeri, spremam se na poinak, uvlaim se u krevet i u trenutku kada hou da ugasim lampu vidim kako se vrata otvaraju i kako ulazi jedan deak. Pomislio sam da je moda posluitelj, tako neto. On mi, meutim, prilazi i kae: Imate li neku elju, oe Plue, neto to biste hteli da sanjate noas? Tako. A ja kaem: Groficu Varmer kako se kupa. - Oe Plue... - To je bila samo ala, je l? Dobro, on ne kae nita, blago se nasmei i ode. Ja zaspim i ta sanjam? - Groficu Varmer kako se kupa. - Ba tako. - I kakva je bila? - Ah, nita, razoaranje... - Runa? - Naoko mrava, pravo razoaranje... Svejedno... Taj deak, vraa se svako vee. Zove se Dic. I svako vee me pita hou li neto da sanjam. I tako sam mu prekjue rekao: Hou da sanjam Elizevin. Hou da je sanjam kao odraslu.

85

Zaspao sam, i sanjao sam te. - I kakva sam bila? - iva. - iva? I to je sve? - iva. Ne pitaj me nita vie. Bila si iva. - iva... ja?

En Deverija i Bartlbum, jedno pored drugog, u amcu izvuenom na obalu. - A ta ste mu vi odgovorili? - upita Bartlbum. - Nisam mu odgovorila. - Niste? - Nisam. - I ta e sad biti? - Ne znam. Verujem da e doi. - Jeste li sreni zbog toga? - elim ga. Ali ne znam. - Moda e doi ovamo i odvesti vas sa sobom, zauvek. - Ne priajte gluposti, Bartlbume. - A zato da ne? Voli vas, sami ste to rekli, vi ste mu sve to ima u ivotu... Ljubavnik En Deverija najzad je otkrio gde ju je mu sklonio od sveta. Pisao joj je. U ovom asu moda je ve na putu ka ovom moru i ovom alu. - Ja bih doao ovamo i odveo vas sa sobom, zauvek. Smei se, En Deverija. - Recite mi to jo jednom, Bartlbume. Tim istim tonom, molim vas. Recite mi to jo jednom.

- Tamo... eno ga tamo! - Gde tamo? - Tamo... ne, jo malo desno, evo, tu...

86

- Vidim ga! Tako mi boga, vidim ga. - Tri jarbola! - Tri jarbola? - Brod sa tri jarbola, zar ne vidite? - Tri?

- Plasone, od kada smo mi ovde? - Oduvek, madam. - Ne, ozbiljno vas pitam. - Oduvek, madam. Najozbiljnije.

- Ako mene pita, on je batovan. - Zato? - Zna kako se drvee zove. - A otkud vi to znate, Elizevin?

- Meni se ta pria o sedmoj sobi nimalo ne svia. - to vam to smeta? - Plai me, ovek koji ne izlazi na svetlost dana. - Otac Plu kae da je on taj koji se plai. - A ega?

- Povremeno se pitam ta mi uopte ekamo. Tiina. - Da bude prekasno, madam.

I tako bi moglo doveka.

87

Knjiga druga

UTROBA MORA

88

etrnaest dana nakon to je isplovila iz Rofora, fregata Alijans, iz sastava francuske mornarice, nasue se, zbog neiskusnog komandanta i netanih mapa, na peani sprud, u vodama nadomak obale Senegala. Uzaludni behu svi pokuaji da se korito oslobodi. Na kraju im ne preostade nita drugo nego da napuste brod. Poto postojei amci za spaavanje ne behu dovoljni za itavu posadu, napravie i u vodu porinue splav dugaak nekih etrdesetak stopa i upola toliko irok. Na njega bee smeteno 147 ljudi: vojnika, mornara, nekolicina putnika, etiri oficira, jedan lekar i jedan inenjer kartograf. Plan za evakuacuju broda predviao je da postojea etiri amca za spasavanje odvuku splav do obale. Vrlo brzo nakon naputanja Alijansove olupine, ipak, panika i pometnja zavladae konvojem koji je, usporeno, nastojao da se domogne obale. Da li zbog kukaviluka ili nesposobnosti - niko nikada nije uspeo da utvrdi istinu - amci izgubie vezu sa splavom. Ue se prekinu. Ili ga neko presee. amci nastavie put kopna a splav ostade preputen samom sebi. Ni pola sata nakon toga, noen strujama, ve bee nestao na obzorju. Prva stvar je moje ime, Savinji. Prva stvar je moje ime, druga je pogled onih koji su nas ostavili - njihove oi, u tom trenutku prikovane za splav, nisu mogli da gledaju nigde drugde, ali ne bee niega, u tim pogledima, bezuslovna praznina, ni mrnja ni milost, kajanje, strah, nita. Njihove oi. Prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao: evo umirem, neu umreti. Evo umirem neu umreti evo umirem neu umreti evo - voda see do kolena, splav klizi ispod povrine mora, pritisnut teinom prevelikog broja ljudi - umirem neu umreti evo umirem neu umreti - miris, miris straha, mora i

89

telesa, drvo to kripi pod nogama, glasovi, uad za koju se hvatamo, moja odea, moje oruje, lice oveka koji - evo umirem neu umreti evo umirem neu umreti evo umirem - svuda unaokolo talasi, ne treba razmiljati, gde je kopno? ko e nas tamo odvesti, ko komanduje?, vetar, struja, molitve poput jeanja, molitve gneva, more koje urla, strah da Prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao a etvrta je no koja dolazi, oblaci gase meseinu, uasna tama, samo zvuci, odnosno krici i cviljenje i molitve i psovke, i more to se nadima i sa svih strana poinje da raiava taj splet telesa - nema druge no da se drimo zata moemo, neko ue, balvane, neiju ruku, itave noi, u vodi, pod vodom, da je barem neke svetlosti, bilo kakve svetlosti, vena je ova tama i nepodnoljivo jeanje koje prati svaki momenat - ali na trenutak, seam se, pod naletom jednog iznenadnog talasa, vodenog bedema, seam se, iznenada, tiina, ledena tiina, na trenutak, i ja koji vritim, i koji vritim, i koji vritim, Prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta je no koja dolazi, peta izmuena tela, prikljetena izmeu dasaka splava, jedan ovek poput dronjave krpe, zakaen za kolac koji mu je proburazio grudni ko i koji ga ne puta odatle, klati se u ritmu morskog plesa, na svetlosti dana to otkriva mrtve koje je ubilo more u tami, jednog po jednog skidaju ih sa njihovih veala i vraaju ih moru, koje ih je uzelo, more sa svih strana, nema kopna, nema broda na obzorju, niega - i upravo u tom krajoliku leeva i nitavila jedan ovek se probija kroz gustu masu drugih ljudi i bez ijedne rei preputa se vodi i poinje da pliva, odlazi, jednostavno, a drugi ga vide i polaze za njim, a istini za volju neki ak ni ne plivaju, samo se preputaju, bez ijednog pokreta, nestaju bezmalo dirljiv prizor - grle se pre no to se prepuste moru - suze na licima neoekivanih ljudi - potom padaju u more i pohlepno udiu slanu vodu to vie mogu ne bi li sagoreli sve, sve - niko ih ne zaustavlja, niko Prva stvar je

90

moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta je no koja dolazi, peta izmuena tela, a esta je glad - glad koja iznutra raste i ujeda za guu i sputa se na oi, pet bavi vina i samo jedna vrea dvopeka, kae Korear, kartograf: Ne moemo se izvui - ljudi se gledaju, uhode se, trenutak e odluiti kako e se boriti, ako bude borbe, kae Lere, prvi oficir: Jedna porcija za svakog oveka, dve ae vina i jedan dvopek - uhode se, ljudi, moda je svetlost ili more koje se lenjo valja, poput zatija, ili rei koje Lere skandira, stojei na jednoj bavi: Mi emo se spasti, zbog mrnje koju u sebi nosimo prema onima koji su nas ostavili, i vratiemo se da ih pogledamo u oi, i nee vie moi ni da spavaju ni da ive ni da umaknu svom prokletstvu, nama, mi, ivi, i oni, svakog dana, zanavek, u smrtonosnom zagrljaju svoje krivice - moda je ta neujna svetlost ili more koje se lenjo valja, poput zatija, ali kao kakvim udom ljudi ute i oaj postaje krotkost i red i mir jedan po jedan promiu ispred nas, njihove ruke, nae ruke, jedna porcija po glavi - gotovo apsurdno, pomislio bi ovek, nasred mora, vie od stotinu poraenih ljudi, izgubljenih, poraenih, staju u red, savrena slika u sveoptem haosu utrobe mora, da bi preiveli, tiho, s neljudskim strpljenjem, i neljudskim razlogom Prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta no koja dolazi, peta izmuena tela, esta je glad a sedma je uas, uas, koji izbija nou ponovo no - uas, svirepost, krv, smrt, mrnja, smrdljivi uas. Doepali su se jedne bave, a vino se doepalo njih. Na meseini jedan ovek udara snanim zamasima sekire po vezovima splava, jedan oficir pokuava da ga sprei, bacaju se na njega i ranjavaju ga noem, vraa se ka nama krvarei, izvlaimo sablje i puke, nestaje meseeva svetlost iza oblaka, nita se ne vidi, trenutak koji traje beskrajno, zatim nevidljivi talas telesa i urlika i oruja koji se obruava na nas, slepi oaj to trai smrt, odmah i nek se jednom zauvek zavri, i mrnja to trai neprijatelja, odmah, da ga odvue u pakao - i na svetlosti koja se ukazuje i nestaje seam se tih tela kako jure na nae sablje i praskave pucnjeve iz puaka, i krvi kako iklja iz rana, i nogu kako se klizaju po glavama smrskanim izmeu

91

dasaka splava, i tih oajnika kako se raskomadanih nogu dovlae do nekih od nas i, sad ve razoruani, ujedaju nas za noge i ostaju tako, ekajui da ih ukloni pucanj ili seivo, na kraju - seam se - dvoje naih kako umiru, doslovno ih je na smrt izujedala ta neljudska zver iskrsla ni iz ega, pod okriljem noi, i- kako umiru desetine njihovih, iskasapljeni i utopljeni, puze po splavu hipnotisano piljei u svoje osakaene udove, prizivaju svece dok uranjaju ruke u rane naih da bi im iupali utrobu - seam se - jedan ovek se baca na mene, stee mi vrat rukama, i dok pokuava da me zadavi ni za trenutak ne prestaje da cvili milost, milost, milost, apsurdan prizor, moj ivot meu njegovim prstima, a njegov na vrku moje sablje koja mu na kraju ulazi u bedro a onda u stomak a onda u vrat a onda u glavu koja se kotrlja u vodu a onda u ono to ostaje, krvava papazjanija, otromboljena izmeu dasaka splava, beskorisna lutka u koju uranja moja sablja prvi put, i drugi i trei i etvrti i peti Prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta no koja dolazi, peta izmuena tela, esta je glad, sedma uas a osma sablasti ludila, cvetaju na toj svojevrsnoj klanici, jezomornom bojitu koje zalivaju talasi, tela na sve strane, komadi tela, zelenkasta, ukasta lica, zgruana krv u oima bez zenica, razjapljene rane i izranjavljene usne, poput leeva koje je zemlja izbljuvala, nepovezan zemljotres mrtvih, umiruih, plonik od samrtnih hropaca uljebljenih u troan skelet splava na kojem oni ivi - ivi - tumaraju okolo otimajui od mrtvih besmislene trice ali pre svega isparavajui u ludilo jedan po jedan, svako na svoj nain, svako sa svojim sablastima, iz uma isteranim glau, i eu, i strahom, i oajem. Sablasti. Svi oni koji vide kopno, Kopno!, ili brodove na obzorju. Viu, a niko ih ne slua. Onaj to pie zvanino protestno pismo Admiralitetu da izrazi svoj gnev i prijavi sramne zloine i da na zvanian nain zahteva... Rei, molitve, privienja, jato leteih riba, oblak koji pokazuje put spasa, majke, braa, neveste koje se pojavljuju da viaju rane i ponude vode i nenosti, onaj to zabrinuto trai svoje ogledalo, njegovo ogledalo, ko je video njegovo ogledalo, vratite mi

92

moje ogledalo, jedno ogledalo, moje ogledalo, i ovek koji blagosilja samrtnike psovkama i kuknjavom, neko razgovara s morem, apatom, neto mu govori, sedei na ivici splava, udvara mu se, reklo bi se, i slua njegove odgovore, more koje odgovara, dijalog, poslednji, neki na kraju popuste pred njegovim prepredenim odgovorima, i tako ubeeni, na kraju, samo skliznu u vodu i prepuste se velikom prijatelju koji ih prodire odvodei ih daleko - dok na splavu, unezverno, nastavlja da tri Leon, Leon deai, Leon brodski mali, Leon koji ima dvanaest godina, a ludilo ga je obuzelo, strah ga je epao, i tri unezvereno s jedne na drugu stranu splava i zapomae, ne nalazei mira, majko moja majko moja majko moja majko moja, Leon milog oka i barunaste koe, tri pomahnitalo, ptica u krletki, sve do iznemoglosti kad pada mrtav, prepuklo mu srce, ili ko zna ta, u njemu, neto to ga obara s nogu i on se strovaljuje, iznenada, iskolaenih oiju i s grem u grudima koji ga naglo trza i na kraju nepominog baca na zemlju tamo gde ga prihvataju ilberove ruke - ilber koji ga je voleo - i steu ga - ilber koji ga je voleo i sada ga oplakuje i celiva, neutean, zaista neobian prizor, tu u sreditu, u srcu pakla, lice tog starca koje se nadvija nad usne tog deaka, neobian prizor ti poljupci, kako mogu da ih zaboravim ja koji sam ih video, te poljupce, ja koji nemam sablasti, ja sa smru u srcu kome je uskraena ak i milost neke sablasti ili nekog slatkog ludila, ja koji sam prestao da brojim dane, ali znam da e svake noi, ponovo, iskoiti ona zver, morae da se vrati, zver uasa, nona klanica, ovaj rat koji vodimo, ova smrt koju sejemo oko sebe da ne bismo umrli, mi koji Prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta no koja dolazi, peta izmuena tela, esta je glad, sedma uas, osma sablasti ludila a deveta je nesvakidanje meso, meso, meso za suenje na priponama jedra, meso koje krvari, meso, ljudsko meso, u mojim rukama, pod mojim zubima, meso ljudi koje sam video, koji su bili, meso ivih a onda mrtvih ljudi, ubijenih, iskasapljenih, poludelih, meso ruku i nogu koje sam video kako se bore, meso skinuto s kostiju, meso koje je

93

imalo ime, a koje sada prodirem pomahnitao od gladi, danima vaemo kou svojih opasaa i komade tkanine, nema vie niega, niega, na ovom jezivom splavu, niega, morska voda i mokraa ohlaena u plehanim peharima, komadi lima pod jezikom da ne poludimo od ei, i govna koja ne uspevamo da progutamo, i uad natopljena krvlju i solju jedina hrana koja ima ukus ivota, sve dok se neko, obeznanjen od gladi, ne nadvije nad le prijatelja i uz suze i rei i molitve ne strgne meso s njega, i poput ivotinje ga odvue u jedan oak i pone da ga sisa a onda grize i povraa i ponovo grize, gnevno savlaujui gnuanje to je od smrti istrgnuo poslednju preicu za ivot, jezivu stazu, kojom smo ipak jedan po jedan krenuli, svi, sad jednaki u tom inu prometanja u ivotinje i akale, napokon nemi svako sa svojim otrgnutim komadom mesa, opor ukus meu zubima, ruke ulepljene od krvi, u stomaku upa od nekog sablasnog bola, miris smrti, memljivi vonj, koa, meso koje se kvari, meso koje se raspada, iz kojeg curi voda i sukrvica, ta razjapljena tela, poput vapaja, trpeze postavljene za nas, zveri, kraj svega, strana predaja, skaredan poraz, sramotni slom, bogohulna propast, i upravo u tom asu, ba u tom asu, ja - ja - podiem pogled - ja podiem pogled - pogled - i upravo u tom asu ja podiem pogled i vidim ga - ja - vidim ga: more. Prvi put, posle toliko dana, zaista ga vidim. I ujem njegov strahotan glas i oseam snaan miris i, iznutra, njegov nezaustavljiv ples, beskrajni talas. Sve iezava i ne ostaje nita osim njega, preda mnom, poda mnom. Otkrovenje. Lagano ili pokrov od bola i straha koji mi je prekrio duu, kida se mrea sramnih zloina, okrutnosti, uasa koji su mi ugrabili pogled, rasplinjava se senka smrti koja je prodrala moj um, i u iznenadnoj svetlosti jednog nepredvienog prosvetljenja ja napokon vidim, i oseam i shvatam. More. Izgledalo je kao posmatra, ak i nemuto, ak i sauesnik. Izgledalo je kao okvir, dekor, kulise. Sada ga posmatram i shvatam: more je bilo sve. Bilo je, jo od prvog trenutka, sve. Vidim ga kako plee oko mene, raskono na ledenoj svetlosti, velianstvena beskonana neman. Ono je bilo u rukama koje su ubijale, u mrtvima koji su umirali, ono je bilo, u ei i u

94

gladi, u samrtnom ropcu bilo je ono, u kukaviluku i ludilu, ono je bilo mrnja i oaj, bilo je samilost i odricanje, ono je ova krv i ovo meso, ono je ovaj uas i ova raskona lepota. Ne postoji splav, ne postoje ljudi, ne postoje rei, oseanja, kretnje, nita. Ne postoje krivci i nevini, osueni i spaseni. Postoji samo more. Svaka stvar je postala more. Mi od kopna naputeni postali smo utroba mora, utroba mora smo mi, i u nama die i ivi. Gledam ga kako plee u svom velianstvenom platu kako bi usreio svoje sopstvene nevidljive oi i napokon znam da ovo nije poraz nijednog oveka, ve samo trijumf mora, sve ovo, i njegova slava, i stoga neka se razlegne OSANA, OSANA, OSANA NJEMU, okean moru, najmonijem od svih moi i najudesnijem od svih udesa, OSANA I SLAVA NJEMU, gospodaru i robu, rtvi i krvniku, OSANA, zemlja se klanja pred njegovim koracima i oblizuje mirisnim usnama ivicu njenog plata on, SVETAC, SVETAC, SVETAC, naruje svakog novog roenog i utroba svake smrti, OSANA I SLAVA ZA NJEGA, pribeite svih sudbina i srca koja kucaju, poetak i kraj, obzorje i izvor, gospodar niega, uitelj svega, neka se razlegne OSANA I SLAVA NJEMU, vladaocu vremena i gospodaru noi, jedinstvenom i jedinom, OSANA jer njegovo je obzorje, i vrtoglava njegova utroba, duboka i neistraiva, i SLAVA, SLAVA, SLAVA visoko na nebesima jer ne postoji nebo koje se u Njemu ne ogleda i ne gubi, i ne postoji kopno koje se Njemu ne predaje, Njemu nepobedivom, Njemu najmilijem mladoenji srebrolike meseine i briljivom ocu plemenitih plima i oseka, Njemu se klanjaju ljudi svi i pevaju pesmu OSANE I SLAVE jer Ono je u njima, i u njima raste, a oni u Njemu ive i umiru, i Ono je za njih tajna i meta i istina i kazna i spasenje i jedini put ka venosti, i tako jeste, i tako e i dalje biti, sve do poslednjeg dana, to e biti kraj mora, ako more bude imalo kraj, to More, Svetac, Jedinstveno i Jedino, Okean more, i neka se razlegne OSANA I SLAVA sve do kraja sveta i veka, AMIN. Amin. Amin.

95

Amin. Amin. Amin. Amin. Amin. Amin. Amin. Amin. Prva prva stvar je moje ime, prva stvar je moje ime, druga te oi,

prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta no koja dolazi, prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta no koja dolazi, peta izmuena tela, esta je glad prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta no koja se sputa, peta izmuena tela, esta je glad, sedma uas, osma sablasti ludila prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta no koja dolazi, peta izmuena tela, esta je glad, sedma uas, osma sablasti ludila, deveta je meso a deseta je jedan ovek koji me gleda i ne ubija me. Zove se Tomas. Od svih njih bio je najjai. Jer je bio lukav. Nismo uspeli da ga ubijemo. Pokuao je Lere, prve noi. Pokuao je Korear. Ali taj ovek ima sedam ivota. Oko njega su svi mrtvi, njegovi drugovi. Na splavu nas je ostalo petnaestoro. Ukljuujui i njega. Dugo se drao to je mogao dalje od nas. Zatim je poeo da puzi, polako, i da se

96

pribliava. Svaki pokret je neverovatan napor, ja to dobro znam, ja koji nepomino leim ovde, od poslednje noi, i ovde sam odluio da umrem. Svaka re je jeziv napor i svaki pokret neverovatan podvig. Ali on se i dalje pribliava. Za pojasom ima bode. A ja sam taj koga hoe. Znam. Ko zna koliko je vremena prolo. Nema vie dana, nema vie noi, sve je nepomina tiina. Mi smo groblje preputeno sudbini. Otvorio sam oi i on je bio tu. Ne znam da li je komar ili je java. Moda je samo ludilo, napokon je ludilo dolo po mene. Ali, ako je ludilo, onda strano boli, i nije nimalo prijatno. Voleo bih da uradi neto, taj ovek. Ali on me i dalje gleda, i to je sve. Dovoljan bi bio samo jedan jedini korak i naao bi se na meni. Ja vie nemam oruja. On ima bode. Ja vie nemam snage, niega. On u oima nosi spokoj i snagu progonjene zveri. Neverovatno da jo uvek moe da mrzi, ovde, u ovom gnusnom zatvoru preputenom sudbini gde sad ve postoji samo smrt. Neverovatno da moe da pamti. Kad bih samo uspeo da progovorim, kad bi samo bilo jo malo ivota u meni, rekao bih mu da sam to morao da uinim, da nema milosti, nema krivice u ovom paklu i da ni on ni ja ne postojimo, ve samo more, okean more. Rekao bih mu da me vie ne gleda, i da me ubije. Preklinjem. Ali ne mogu da progovorim. On se ne mie odande, ne skida pogled s mene. I ne ubija me. Da li e se ikada okonati, sve ovo? Vlada stravina tiina, na splavu i svuda unaokolo. Niko vie ne jei. Mrtvi su mrtvi, ivi ekaju i kraj. Nema molitvi, nema urlika, niega. More plee, ali lagano, lii na rastanak, aputav. Ne oseam vie ni e ni glad ni bol. Sve je samo neizmeran umor. Otvaram oi. Taj ovek je jo uvek tu. Sklapam ih. Ubij me, Tomase, ili me pusti da umrem na miru. Ve si se osvetio. Odlazi. Okreni oi ka moru. Ja vie nisam nita. Moja dua vie nije moja, moj ivot vie nije moj, ne kradi mi, tim oima, smrt. More plee, ali lagano. Nema molitvi, nema jauka, niega. More plee, ali lagano.

97

Da li e me gledati kako umirem?

Zovu me Tomas. A ovo je pria o jednom sramnom zloinu. Ispisujem je u svojoj glavi, sada, poslednjim snagama i oiju uprtih u tog oveka koji nikada nee dobiti moj oprotaj. Smrt, proitae je smrt. Alijans bee snaan i veliki brod. More ga nikada ne bi pobedilo. Da bi se sagradio takav brod potrebno je tri hiljade hrastova. itava plovea uma. Izgubljen je zbog ljudske gluposti. Kapetan Somare je prouavao mape i merio dubinu mora. Ali nije umeo da ita more. Nije umeo da ita njegove boje. Alijans zavri nasukan na sprudu Argin a da niko nije umeo da ga zaustavi. Neobian brodolom: zau se jedan potmuo jecaj iz utrobe brodskog korita a zatim se brod zakuca, malice nagnut na jednu stranu. Nepomian. Zauvek. Video sam mone brodove kako se bore sa divljim olujama, i video sam neke od njih kako se predaju i nestaju u talasima visokim poput bedema tvrava. Bee to kao dvoboj. Velianstveno. Ali Alijans, on nije mogao da se bori. Bezglasan kraj. Svuda oko njega, nepregledno ravno more. Neprijatelj je bio unutra, a ne ispred. I sva njegova snaga nije bila nita, naspram takvog neprijatelja. Video sam mnogo ivota koji su doiveli brodolom na takav besmislen nain. Ali, brodove, nikada. Korito je poelo da kripi. Odluie da Alijans prepuste njegovoj sudbini i sagradie taj splav. Odisao je smru i pre nego to je bio sputen u vodu. Ljudi su to oseali i zbijali su se oko amaca za spasavanje, ne bi li nekako izbegli tu zamku. Pukama su morali da ih teraju da se popnu na njega. Komandant uz zakletvu obea da ih nee ostaviti, da e amci vui splav, da nema nikakve opasnosti. Zavrie, stenjeni poput ivotinja, na toj pontonskoj lai bez bonih zidova, bez jedra, bez kormila. I ja sam bio jedan od njih. Behu tu vojnici i mornari. Nekolicina putnika. A onda etiri oficira, jedan kartograf, i jedan lekar po imenu Savinji: smestie se u sredinu splava, gde su bile sloene zalihe, ono malo to nije zavrilo u moru za vreme itave one pometnje oko prekrcavanja.

98

Stajali su na jednom velikom sanduku: svuda oko njih stajali smo mi, u vodi do kolena jer je splav propadao zbog nae teine. Ve tada je trebalo da mi bude jasno. Svi ti trenuci urezali su se u moje seanje pretoeni u samo jednu sliku. malc. Guverner malc, onaj koji je u ime kralja trebalo zvanino da zaposedne nove kolonije. Spustili su ga preko ograde desnog boka broda u njegovoj fotelji. Fotelja, od baruna i zlata, i on u njoj, ravnoduan. Spustili su ih dole kao kakvu statuu isklesanu u jednom komadu kamena. Mi, na splavu, jo uvek privezani za Alijans, ali ve primorani na borbu s morem i strahom. I on, tamo, sputa se, visei u vazduhu, prema svom amcu, blaen poput onih anela koji vise s tavanice, u gradskim pozoritima. Klatio se, on sa svojom foteljom, kao klatno. I ja pomislih: klati se kao obeenik, na veernjem povetarcu. Ne znam tano u kom trenutku su nas ostavili. Borio sam se da ostanem na nogama i zadrim Terez pored sebe. Ali zauh viku, a zatim pucnjeve. Podigoh pogled. A iznad desetina glava koje su se talasale, i desetina ruku koje su mlatarale kroz vazduh, ugledah more, i negde u daljini amce, i nita izmeu nas i njih. Gledao sam s nevericom. Znao sam da se nee vratiti. Bili smo preputeni sluaju. Samo nas je srea mogla spasti. Ali pobeeni nikada nemaju sree. Terez je bila jedna mlada devojka. Ne znam koliko je zaista imala godina. Ali izgledala je kao devojka. Dok sam bio u Roforu i radio u luci ona je prolazila sa korpama punim ribe i gledala me. Gledala me je sve dok se ne zaljubih u nju. To je sve to sam tamo imao. Moj ivot, takav kakav jeste, i ona. Kad sam se prijavio za pohod u nove kolonije, uspeo sam da izdejstvujem da je prime kao slukinju. Tako oboje krenusmo na putovanje, na Alijansu. Sve je izgledalo kao igra. Kad bolje razmislim, tih prvih dana, sve je izgledalo kao igra. Ako znam ta je to srea, tih noi, mi smo bili sreni. Kad se na kraju ispostavilo da sam i ja jedan od onih koji treba da se popnu na splav, Terez je htela da ide sa mnom. Mogla je da ue u amac, ona, ali je htela da ide sa

99

mnom. Rekao sam joj da ne pravi gluposti, da emo se nai na kopnu, da ne treba da se plai niega. Ali ona nije htela da me slua. Bilo je tu krupnih i snanih mukaraca, kao od stene odvaljenih, koji su cmizdrili i preklinjali za mesto u tim prokletim amcima za spasavanje, iskaui sa splava i stavljajui ivot na kocku samo da pobegnu odatle. Ona se bez rei pope na splav, guei strah koji je nosila u sebi. ine, ponekad, ene, takve stvari da padne mrtav. Mogao bi provesti itav jedan ivot pokuavajui neto slino: ali ne bi bio u stanju da postigne tu lakou koju one imaju, ponekad. Unutranju lakou. Unutranju. Prvi umree tokom noi, odvueni u more talasima koji su raiavali splav. U tami, uli su se njihovi krici kako postepeno zamiru. U zoru, nedostajalo je desetak ljudi. Neki su leali prikljeteni izmeu dasaka splava, dok su drugi gazili po njima. etiri oficira, zajedno sa Korearom, kartografom, i Savinjijem, lekarom, preuzee kormilo u svoje ruke. Imali su oruje. I nadgledali su zalihe. Ljudi su imali poverenja u njih. Lere, jedan od oficira, ak odra i veoma lep nadahnut govor, naloi da se podigne jedno jedro i ree Odvee nas na kopno i tamo emo progoniti one koji su nas izdali i ostavili i neemo se zaustaviti sve dok ne budu okusili nau osvetu. Ba tako ree: sve dok ne budu okusili nau osvetu. Nije ak ni izgledao kao oficir. Izgledao je kao jedan od nas. Ljudi se zagrejae, na te rei. Svi smo mislili da e zaista biti tako. Trebalo je samo izdrati i ne plaiti se. More se umirilo. Lagani vetar nadimao je nae jedro sree. Svako od nas imao je svoju porciju hrane i pia. Terez mi ree: Uspeemo. I ja rekoh: Da. Bee to u smiraj dana kad oficiri, bez ijedne jedine rei, gurnue odozgo sa sanduka jednu od tri bave s vinom, putajui da se otkotrlja pravo do nas. Prstom ne mrdnue kad se nekolicina baci na nju, otvori je i stade da loe. Ljudi su se ustremili na bavu, nastala je opta pometnja, svi su hteli to vino, a ja nisam shvatao. Ne pomakoh se s mesta, privijajui Terez uza se. Bilo je neeg neobinog, u svemu tome. Zatim se zaue krici i udarci sekire kojom je neko

100

pokuavao da presee uad koja su vezivala splav. Kao da se samo na to ekalo. Nastade divljaka borba. Bio je mrak, mesec je samo na trenutke provirivao iza oblaka. uo sam puke kako pucaju i, poput sablasti, u tim iznenadnim svetlosnim britvama, ljude kako se bacaju jedni na druge, i leeve, i sablje koje udaraju u prazno. Krici, mahniti krici, i jauci. Imao sam samo bode: isti ovaj koji u sada zariti u srce ovom oveku koji vie nema snage da pobegne. Zgrabih ga, ali nisam znao ko je bio neprijatelj, nisam hteo da ubijam, nisam shvatao. Zatim se pomoli mesec, jo jedanput, i ja videh: jednog nenaoruanog oveka koji se privijao uz Savinjija, lekara, i koji je uzvikivao milost, milost, milost, i koji ne prestade da vie ni kad mu se sablja prvi put zari u stomak, pa onda drugi i trei... Videh kako se strovaljuje na zemlju. Videh Savinjijevo lice. I shvatih. Ko je bio neprijatelj. I da e neprijatelj pobediti. Kad se ponovo pomoli svetlost, u jedno jezivo svitanje, na splavu je bilo na desetine leeva, zverski iskasapljenih, i ljudi u samrtnikom ropcu posvuda. Oko sanduka, tridesetak naoruanih ljudi uvalo je zalihe. U oima oficira nazirala se nekakva euforina sigurnost. Ili su po splavu, s isukanim sabljama, smirujui ive i bacajui u vodu samrtnike. Niko se nije usuivao da kae neto. Zbog uasnog straha i oamuenosti to ih je izazvala ta no slepe mrnje, svi su zanemeli, oduzeti. Niko jo uvek nije shvatio, zaista, ta se dogodilo. Ja sam posmatrao sve to i mislio: ako se nastavi ovako, za nas nema nikakve nade. Najstariji oficir zvao se Dipon. Proe tik pored mene, u svojoj beloj uniformi umrljanoj krvlju, baljezgajui neto o dunostima vojnika i ta ti ja znam ta sve jo. Imao je pitolj, u ruci, i sablju u kaniji. Okrenu mi lea, na trenutak. Znao sam da mi nee pruiti jo jednu priliku. U magnovenju, nemajui ak vremena ni da vikne, nae se u mojim rukama, s bodeom pod grlom. Ljudi sa sanduka instinktivno uperie puke u nas. Sigurno bi i pucali, ali Savinji im doviknu da stanu. I tada, u tiini, progovorih, ja, pritiskajui bode na Diponovo grlo. I rekoh: ubijaju nas, jednog po jednog. I nee se zaustaviti sve dok ne ostanu samo oni. Noas su vas napili. Ali ve sledee noi nee im biti potrebna ni

101

opravdanja ni bilo kakva pomo. Imaju oruja a nas vie nema mnogo. U mraku, radie ta im je volja. Moete mi verovati ili ne, ali je tako. Nema zaliha za sve, i oni to znaju. Nee ostaviti u ivotu ni jednog jedinog oveka vie od onoga koliko im treba. Moete mi verovati ili ne, ali je tako. Ljudi oko mene stajahu kao oamueni. Glad, e, nona bitka, to more koje ne prestaje da se ljulja... Naprezali su se da misle, hteli su da shvate. Teko je zamisliti da tako bespomoni, tu, u neprestanoj borbi s morem, sad odjednom imaju jo jednog neprijatelja, ak mnogo opasnijeg: ljude poput sebe. Protiv sebe. Bilo je neeg apsurdnog, u svemu tome. Pa ipak, bilo je tano. Jedan po jedan, stisnue se oko mene. Savinji je pretio i izdavao nareenja. Ali niko ga nije sluao. Ma koliko bio bezuman, jedan rat je upravo poinjao, na tom splavu, izgubljenom u bespuu mora. Vratili smo im ivog Dipona, oficira, u zamenu za neto namirnica i oruja. Zbili smo se u jednom uglu splava. I ekali no. Privijao sam Terez uza se. Stalno je ponavljala: ne plaim se. Ne plaim se. Ne plaim se. Te noi, i svih narednih, ne elim ni da se seam. Jedan briljiv, pametan pokolj. to je vreme vie prolazilo, to je vea bila potreba, radi preivljavanja, da nas bude to manje. I oni su, s naunikom hladnoom, ubijali. Bilo je neega to me je fasciniralo u toj proraunatoj lucidnosti, u toj pameti bez trunke milosti. Trebalo je imati zaista poseban um da se ne bi izgubila, u tom oaju, smisaona nit tog istrebljivanja. U oima tog oveka, koje me sada gledaju kao da sam puko snovienje, video sam, hiljadu puta, s mrnjom i divljenjem, znakove jedne nakazne genijalnosti. Pokuavali smo da se branimo. Ali bilo je nemogue. Slabi mogu samo da bee. A ne moe se pobei s jednog splava zaboravljenog sred mora. Danju smo se borili protiv gladi, oaja, ludila. Onda bi pala no i taj rat bi se iznova raspalio, sve umorniji, iznureniji, sve sporijih pokreta, rat koji su vodile umirue ubice i zveri u samrtnom hropcu. U zoru, novi mrtvi pothranjivali su nade ivih i njihov stravian plan za izbavljenje. Ne znam koliko je dugo sve to trajalo. Ali

102

se moralo zavriti, pre ili kasnije, na neki nain. I zavri se. Nestade vode, vina, ono malo hrane koje je bilo. Nijedan brod nije doao da nas spase. Nije vie bilo vremena ni za kakvu raunicu. Nije vie bilo niega zbog ega bismo se ubijali. Spazih dvojicu oficira kako bacaju u vodu svoje oruje i kako se satima peru, mahnito, u morskoj vodi. Hteli su da umru neukaljani. Eto ta je ostalo od njihove ambicije i njihove pameti. Sve je uzaludno. Taj masakr, njihovi sramni zloini, na gnev. Savreno uzaludno. Nema pameti i nema hrabrosti koja moe da izmeni sudbinu. Seam se da potraih Savinjijevo lice. I videh, najzad, lice poraenog. Sada znam da i na pragu smrti, ljudska lica zadravaju svoje maske lai. Te noi, otvorih oi, poto me je iz sna prenuo neki um, i na kolebljivoj meseini ugledah ispred sebe priliku jednog oveka. Nagonski zgrabih bode i uperih ga prema njemu. ovek stade. Nisam znao da li je to san, komar ili neto drugo. Nisam smeo da sklopim oi. Ostadoh tako, nepomian. Koliko trenutaka, minuta, ne znam. Zatim se ovek okrenu. I ja spazih dve stvari. Lice, Savinjijevo, i sablju koja je sekla vazduh i obruavala se na mene. Bee to magnovenje. Nisam oseao bol, nita. Nije bilo krvi, na meni. ovek nestade. Ja se ne pomerih. Malo potom okrenuh se i videh: pored mene je leala Terez, s ranom koja joj je zjapila na grudima i razrogaenih oiju, koje su me gledale, zaprepaeno. Ne. To nije moglo biti istina. Ne. Sada kada je sve gotovo. Zato. Mora da je samo san, komar, nemogue da je to stvarno uinio. Ne. Ne sada. Zato sada? - Ljubavi moja, zbogom. - Oh ne, ne, ne, ne. - Zbogom. - Nee umreti, kunem ti se... - Zbogom. - Molim te, nee umreti... - Pusti me.

103

- Nee umreti. - Pusti me. - Spasiemo se, mora mi verovati. - Ljubavi moja... - Nemoj umreti... - Ljubavi moja. - Nemoj umreti. Nemoj umreti. Nemoj umreti. Zagluujue, ulo se huanje mora. Tako snano kako nikada nisam uo. Uzeh je u naruje i odvukoh se do ivice splava. Spustih je u vodu. Nisam eleo da ostane u tom paklu. Jer ako nije bilo ni pedlja zemlje, tu, da bdi nad njenim pokojem, neka je onda u svoj zagrljaj primi duboko more. Nepregledan vrt mrtvih, bez krstova i granica. Nestade poput talasa, ali lepa od svih drugih. Ne znam. Teko je razumeti sve to. Kad bih pred sobom imao ivot, moda bih ga proveo priajui ovu priu, neprestano, hiljadu puta, sve dok je jednog dana ne bih razumeo. Ali pred sobom imam samo oveka koji eka moj bode. I more, more, more. Jedina osoba koja me je odista neemu nauila, jedan starac koji se zvao Darel, uvek je govorio da postoje tri vrste ljudi: oni koji ive ispred mora, oni koji se otisnu u eljusti mora, i oni koji uspeju da se iz mora vrate, ivi. I govorio je: iznenadie se kada bude otkrio ko je od njih najsreniji. Tad sam bio jo deki. Zimi sam posmatrao lae izvuene na obalu, poduprte ogromnim drvenim motkama, s koritom u vazduhu i perajem koje zaseca pesak poput beskorisnog seiva. I razmiljao: ja neu ostati ovde. Ja elim da se otisnem u eljusti mora. Jer ako postoji neto to je istinito, na ovom svetu, onda se to nalazi dole. Sad sam dole, u bezdanu morske utrobe. Jo uvek sam iv jer sam ubijao bez milosti, jer jedem ovo meso skinuto s leeva mojih drugova, jer sam pio njihovu krv. Video sam bezbroj stvari koje su s obale mora nevidljive. Video sam ta je zaista elja, i ta je strah. Video sam ljude kako se raspadaju i preobraavaju u decu. A onda se ponovo menjaju i postaju divlje zveri. Video

104

sam kako sanjaju udesne snove, i uo sam najlepe prie u svom ivotu, iz usta nekih obinih ljudi, samo trenutak pre no to e se baciti u more i zauvek nestati. Video sam na nebu znake koje nisam poznavao i piljio u obzorje oima za koje nisam verovao da imam. ta je mrnja, istinski, shvatio sam na ovim okrvavljenim daskama, zapljuskivanim morskom vodom od koje su trulile rane. I ta je milost, nisam znao pre no to sam video nae umoriteljske ruke kako satima miluju kose nekog druga koji ne uspeva da izdahne. Video sam svirepost, u samrtnicima koje su nogama gurali sa splava, video sam blagost, u ilberovim oima dok je ljubio svog malog Leona, video sam otroumlje, u pokretima kojima je Savinji pleo svoj pokolj, i video sam ludilo, u onoj dvojici koji su jednog jutra rairili krila i odleteli, na nebo. Kad bih morao da ivim jo hiljadu godina, ljubav bi bilo ime neosetne teine Terezinog tela, u mom naruju, pre no to e skliznuti u talase. A sudbina bi bila ime tog okean mora, neizmernog i divnog. Nisam pogreio, tamo na obali, tih zima, to sam mislio da je ovde istina. Mnogo godina mi je bilo potrebno da potpuno uronim u bezdanu utrobu mora: ali ono to sam traio, naao sam. Istinite stvari. ak i onu, koja je od svih njih na najnepodnoljiviji i najsuroviji nain istinita. Ovo more je ogledalo. Ovde, u njegovoj utrobi, video sam sebe. Zaista video. Ne znam. Kad bih pred sobom imao ivot - ja koji u uskoro umreti proveo bih ga priajui ovu priu, neprestano, hiljadu puta, da bih shvatio kako to da se istina ukazuje samo pred uasom, i zato smo morali da proemo kroz taj pakao da bismo do nje doli, zato smo morali meusobno da se unitimo da bismo je videli, zato smo morali da postanemo divlje zveri da bismo je dobili, zato smo morali da se raspadnemo od bola da bismo je pronali. I zato smo morali da umremo da bismo bili istiniti. Zato? Zato stvari postaju istinite samo u gvozdenom stisku oaja. Ko je preokrenuo svet na takav nain, da istina mora biti na tamnoj strani, i da je sramotna movara jednog prezrenog oveanstva jedina smrdljiva zemlja u kojoj stasava ono jedino to nije la? I najzad: kakva je uopte to istina koja vonja na leinu, i stasava u krvi, koja se

105

hrani bolom, i ivi tamo gde se ovek poniava, i likuje tamo gde ovek truli? ija je to istina? Je li to istina za nas? Tamo, na obali, tih zima, zamiljao sam da je istina spokoj, i okrilje, i uteha, milostivost i nenost. Da je to istina sazdana za nas. Da je nas ekala, i da e se nad nama nadviti, kao majka koju smo izgubili i ponovo pronali. Ali ovde, u utrobi mora, video sam istinu kako svija svoje gnezdo, briljiva i savrena: a ono to sam video bee ptica grabljivica, velianstvena u svom letu, i svirepa. Ne znam. Nije to ono to sam sanjao, zimi, kada sam to sanjao. Darel, on je bio jedan od onih koji su se vratili. Video je utrobu mora, bio je ovde, ali se vratio. To je ovek mio nebesima, govorili su ljudi. Preiveo je dva brodoloma a drugi put je, priali su, prevalio vie od tri hiljade milja, u nekom bednom amiu, u potrazi za kopnom. Beskrajna niska dana provedenih u utrobi mora. I onda se vratio. Zato su ljudi govorili: Darel je mudar, Darel je video, Darel zna. Provodio sam dane sluajui njegove prie: ali o utrobi mora on mi nikada nita nije rekao. Nije mu se prialo o tome. Nije voleo ni to ljudi uporno tvrde da je razborit i mudar. Naroito nije podnosio da neko o njemu kae da se spasao. Nije mogao da uje tu ree: spasen. Pognuo bi glavu i zamurio, na nain koji je bilo nemogue zaboraviti. Gledao sam ga, u tim trenucima, i nisam uspevao da nadenem ime onome to sam itao na njegovom licu i to je, znao sam, bila njegova tajna. Hiljadu puta, bio sam nadomak tog imena, oseao sam njegov dah. Ovde, na ovom splavu, u utrobi mora, ja sam ga pronaao. I sada znam da je Darel bio razborit i mudar ovek. ovek koji je video. Ali, pre svega, i u najdubljim meandrima svog bia, on je bio - neutean. Nauila me je, ovome, utroba mora. Da e onaj ko vidi istinu zauvek ostati neutean. A spasen je zaista samo onaj ko nikada nije bio u opasnosti. Mogao bi se, sada, pojaviti neki brod, na obzorju, doploviti dovde na talasima, i stii samo asak pre smrti i odvesti nas odavde, i pomoi nam da se vratimo, ivi, ivi: ali to ne bi bilo ono to bi nas, zaista, moglo spasti. ak i da u jednom trenutku naemo neko kopno, mi nikada vie neemo biti spaseni. A ono to smo videli

106

ostae u naim oima, ono to smo uinili ostae u naim rukama, ono to smo oseali ostae u naoj dui. I zauvek, mi koji smo upoznali istinite stvari, zauvek, mi deca uasa, zauvek, mi povratnici iz utrobe mora, zauvek, mi razboriti i mudri, zauvek - biemo neuteni. Neuteni. Neuteni. Vlada mrtva tiina, na splavu. Savinji, povremeno otvara oi i gleda me. Tako smo blizu smrti, tako smo duboko u utrobi mora, na dnu, da ak ni lica vie ne uspevaju da lau. Njegovo je tako istinito. Strah, umor i gaenje. Ko zna ta vidi, on, na mom. Tako je blizu, ve, da u naletima oseam njegov miris. Sad u se odvui do tamo, i svojim bodeom u mu rasporiti srce. Kakav neobian dvoboj. Danima, na jednom splavu preputenom moru na milost i nemilost, usred svih moguih smrti, nastavili smo da se traimo i zadajemo udarce. Sve iscrpljeniji, sve sporije. I sada, ini se venim ovaj poslednji ubod. Ali nee biti. Kunem se. Neka se nijedna sudbina ne zavarava: ma koliko bila svemogua, nee stii na vreme da zaustavi ovaj dvoboj. On nee umreti pre nego to bude ubijen. A pre nego to umrem, ja u ga ubiti. To je ono to mi ostaje: neosetna teina Terezinog tela, poput neizbrisivog traga utisnuta na mojim rukama, i potreba, udnja, za ma kakvom pravdom. Neka zna ovo more, da u je nai. Neka zna bilo koje more, da u ja stii pre njega. I nee Savinji platiti u njegovim talasima: ve u mojim rukama. Vlada grobna tiina, na splavu. Zagluujue, uje se samo huanje mora.

Prva stvar je moje ime, druga te oi, trea jedna misao, etvrta no koja dolazi, peta izmuena tela, esta je glad, sedma uas, osma sablasti ludila, deveta je meso a deseta je jedan ovek koji me gleda i ne ubija me. Poslednja je jedno jedro. Belo. Na obzorju.

107

Knjiga trea

ODE POVRATKA

108

1. ELIZEVIN
Na samom rubu kopna, na korak od mora uzburkanog olujom, nepomino je poivala gostionica Almajer, utonula u nonu tamu poput portreta, zaloga ljubavi, u tami neke ladice. Iako se veera odavno zavrila, svi su, neobjanjivo, nastavili da se vrzmaju po velikoj sali s kaminom. Razjarenost mora, tamo napolju, unosila je nemir u duu i pravila pometnju u mislima. - Neu da kaem, ali moda bi trebalo... - Smirite se, Bartlbume. Uopte uzev, gostionice obino ne doivljavaju brodolome. - Uopte uzev? Kako to mislite uopte uzev? Ipak, najudnija su bila deca. Svi do jednog, noseva priljubljenih uz staklo, neobino utljivi, vrebaju tamu s one strane: Dud, koji je iveo na pervazu Bartlbumovog prozora, i Dic, koji je poklanjao snove ocu Pluu, i Dol, koji je pogledom traio lae za Plasona. I Dira. Pa ak i devojica, neobine lepote, koja je spavala u postelji En Deverija i koju, niko, nigde u gostionici, nikada nije video. Svi do jednog, hipnotisani ko zna ime, neujni i uznemireni. - Oni su kao ivotinjice, verujte mi. Oseaju opasnost. To je instinkt. - Plasone, da li biste bili ljubazni da smirite svog prijatelja... - Kaem, ta devojica je udesna... - Pokuajte vi, madam. - Nije uopte potrebno da se neko trudi da me smiruje poto sam savreno miran. - Miran?

109

- Savreno. - Elizevin... zar nije prelepa? Izgleda... - Oe Plue, mora prestati da stalno gleda ene. - Ona nije ena... - Naravno da je ena. - Ali mala... - Recimo da mi zdrav razum nalae bespogovornu smotrenost kada se radi o... - To nije zdrav razum. To je pravi pravcati strah. - Nije tano. - Jeste. - Nije. - Naravno da jeste. - Naravno da nije. - Ah, dosta. Mogli biste tako satima. Ja vas ostavljam. - Laku no, madam - rekoe svi. - Laku no - odgovori En Deverija pomalo odsutno. Ali ne ustade iz svoje fotelje. Niti promeni poloaj. Ostade tu, nepomina. Kao da se nita nije dogodilo. Zaista: bee to udna no. Moda bi se, na kraju, svi prepustili ustaljenom toku jedne sasvim obine noi, jedno po jedno, popeli bi se u svoje sobe, ak bi i zaspali, i pored te neumorne tutnjave mora ustalasanog olujom, uukani svako u svoje snove, ili skriveni u nekom snu bez rei. Moda je, na kraju, ipak mogla da postane jedna sasvim obina no. Ali nije. Prva koja je odvojila pogled od prozora, naglo se okrenula i istrala iz sobe, bee Dira. Ostala deca poletee za njom, bez ijedne rei. Plason preneraeno pogleda Bartlbuma koji preneraeno pogleda oca Plua koji preneraeno pogleda Elizevin koja preneraeno pogleda En Deverija koja nastavi da gleda ispred sebe. Ali, s jedva primetnim iznenaenjem. Kad se deca vratie natrag, u rukama su nosila fenjere. Dira stade da ih pali, jedan za drugim,

110

s nekom neobinom mahnitou. - Da li se neto desilo? - upita Bartlbum uljudno. - Uzmite - odgovori mu Dud, pruajui mu jedan upaljen fenjer. - A vi, Plasone, uzmite ovaj, brzo. Nita im vie nije bilo jasno. Sada je svako u ruci drao po jedan fenjer. Niko nita nije objanjavao, deca su trala s jedne strane prostorije na drugu kao da ih je izjedala neka neshvatljiva strepnja. Otac Plu je opinjeno posmatrao plamiak svog fenjera. Bartlbum je mrmljajui isputao neke nejasne glasove nalik negodovanju. En Deverija ustade iz fotelje. Elizevin primeti da podrhtava. I upravo u tom trenu velika staklena vrata koja su vodila na plau irom se otvorie. Kao katapultom ubaen u salon, razjareni vetar stade mahnito da se kovitla oko svega i oko sviju. Deija lica se ozarie. I Dira ree - Brzo... ovamo! Istra kroz irom otvorena vrata, sa svojim fenjerom u ruci. - Idemo... napolje, napolje odavde! Vikala su, deca. Ali ne od straha. Vikala su kako bi nadjaala zagluujue huanje mora i vetra. Ali, bilo je neke radosti - neobjanjive radosti - koja je zvonko treperila u njihovim glasovima. Bartlbum se na to ukoi, i ostade da stoji na sredini sobe, potpuno zbunjen. Otac Plu se okrenu prema Elizevin: na njenom licu ugleda zadivljujue bledilo. Madam Deverija ne ree nita, ali dohvati svoj fenjer i poe za Dirom. Plason potra za njom. - Elizevin, bolje je da ti ostane ovde... - Ne. - Elizevin, posluaj me... Bartlbum mahinalno uze ogrta i istra mrmljajui neto sebi u bradu. - Elizevin... - Hajdemo. - Ne, sluaj me... nisam uopte siguran da ti...

111

Devojica - ona neobine lepote - vrati se natrag i ne progovorivi ni jednu jedinu re uhvati Elizevin za ruku, osmehujui joj se. - Ja jesam sigurna, oe Plue. Glas joj je podrhtavao. Ali podrhtavao je od snage, od elje. Ne od straha. Gostionica Almajer ostade u pozadini, sa svojim vratima koja su treskala na vetru, i svojim svetlima koja su se udaljavala u tami. Poput iskrica koje praskaju iz mangala, deset fenjeria tralo je alom, iscrtavajui u noi treperave i tajanstvene hijeroglife. More, nevidljivo, mlelo je bez prestanka, poput rvnja, uz neverovatnu tutnjavu. Duvao je vetar, naglavake prevrui svet, rei, lica i misli. udesan vetar. I okean more. - Zahtevam da mi se kae kuda to do avola idemo! - A? - KUDA TO DO AVOLA IDEMO? - Podignite taj fenjer, Bartlbume! - Fenjer! - Ehej, ama zar ba moramo toliko da jurimo? - Godinama ve nisam trao... - Godinama ve? - Dude, pobogu, moe li se znati... - GODINAMA VE NISAM TRAO. - Je 1 sve u redu, gospodine Bartlbume? - Dude, pobogu... - Elizevin! - Ovde sam, ovde sam. - Ne udaljavaj se, Elizevin. - Ovde sam. udesan vetar. Okean more. - Znate ta ja mislim? - Kako? - Ako mene pitate ovo je sve zbog brodova. BRODOVA.

112

- Brodova? - To se radi za vreme oluja... Na obali se upale vatre zbog brodova... da ne bi zavrili na obali... - Bartlbume, jeste li uli? - A? - Izgleda da ete postati heroj, Bartlbume? - ta to dovraga govori Plason? - Da ete izgleda postati heroj! - Ja? - GOSPOICE DIRO! - Ma kuda ide? - Zar ne bismo mogli malo da stanemo? - Da li znate ta rade stanovnici ostrva, za vreme oluje? - Ne, madam. - Tre gore-dole po ostrvu, kao bez glave, sa visoko podignutim fenjerima... tako se brodovi... tako se brodovi potpuno zbune i zavravaju meu hridima. - Mora da se alite. - Uopte se ne alim... Ima ostrva koja ive samo od onoga to se nae u olupinama. - Da neete moda da kaete da... - Pridrite mi fenjer, molim vas. - Dovraga, stanite malo! - Madam... va ogrta! - Ostavite ga tu. - Ali... - Ostavite ga tu, zaboga! udesan vetar. Okean more. - Ama ta rade? - Gospoice Diro!

113

- Kuda do vraga idu? - E pa zaista... - DUDE! - Trite, Bartlbume. - Da, ali na koju stranu? - E pa zaista, da ova deca nisu moda ostala bez jezika? - Pogledajte tamo. - To je Dira. - Penje se uz breuljak. - Ja idem onuda. - Dude! Dude! Treba ii prema breuljku! - Ama kuda sad ide? - Gospode, ovde se vie nita ne zna. - Drite visoko taj fenjer, oe Plue, i trite. - E vala ne miem odavde ni korak ukoliko... - Ali zato samo ute? - Nita mi se ne svia taj njihov pogled. - ta vam se ne svia? - Oi. OI! - Plasone, gde je nestao Plason? - Ja idem sa Dolom. - Ali... - FENJER. MOJ FENJER SE UGASIO! - Madam Deverija, kuda ete? - Uostalom, hteo bih da znam da li spasavam neki brod ili ga namamljujem na hridine! - ELIZEVIN! Moj fenjer! Ugasio se! - Plasone, ta je kazala Dira? - Onuda, onuda...

114

- Moj fenjer... - MADAM! - Ne uje vas vie, Bartlbume. - Nemogue... - ELIZEVIN! Gde je nestala Elizevin? Moj fenjer... - Oe Plue, poite ve jednom. - Ali ugasio mi se fenjer. - Do vraga, ja idem onuda. - Doite, upaliu vam ga. - Gospode Boe, Elizevin, jeste li je videli? - Sigurno je otila sa madam Deverija. - Ali, bila je ovde, bila je ovde... - Drite uspravno taj fenjer. - Elizevin... - Dic, jesi li video Elizevin? - DIE! DIE! ta je kog avola spopalo ovu decu? - Evo... va fenjer... - Meni vie nita nije jasno. - Hajde, idemo. - Moram da naem Elizevin... - Idemo, oe Plue, svi su ve otili. - Elizevin... ELIZEVIN! Dobri moj Boe, gde si nestala... ELIZEVIN! - Oe Plue, dosta, nai emo je... - ELIZEVIN! ELIZEVIN! Elizevin, molim te... Nepomina, s ugaenim fenjerom u ruci, Elizevin je sluala svoje ime kako izdaleka dopire do nje, pomeano s vetrom i huanjem mora. U tami ispred sebe videla je kako se prepliu titravi plamici tolikih fenjera, od kojih je svaki za sebe bio obuzet sopstvenim samotnim putovanjem na rubu oluje. Ne bee, u njenim mislima, ni nemira ni straha. U dui joj se, sasvim nenadano, uz prasak raspuklo jedno tiho jezero. Imalo je isti zvuk kao jedan glas koji je

115

poznavala. Okrenu se i polako poe natrag. Nije vie bilo vetra, nije vie bilo noi, nije vie bilo mora, za nju. Ila je, i znala je kuda treba da ide. To je bilo sve. Velianstveno oseanje. Kad se sudbina napokon raskrili, i postane razgovetna staza, i nedvosmislen trag, i pouzdan pravac. Beskrajno vreme pribliavanja. To primicanje. Kad bi moglo trajati veno. Pokret predavanja sudbini. To je emocija. Nema vie nedoumica, nema vie lai. Znati kuda. I stii je. Ma kakva bila, ta sudbina. Hodala je - i to je bilo neto najlepe to je ikada uradila. Vide gostionicu Almajer kako se pribliava. Njena svetla. Ostavi za sobom al, stie na prag, ue i zatvori ta vrata kroz koja je, zajedno sa ostalima, pre ko zna koliko vremena, istrala napolje, jo uvek ne znajui nita. Tiina. Po drvenom podu, korak po korak. Zrnca peska koja kripuu pod nogama. U jednom uglu, na zemlji, plat koji je ispustio Plason, urei da to pre istri napolje. Na jastucima, u fotelji, trag tela madam Deverija, kao da je upravo ustala. A na sredini sobe, stoji, nepomian, Adams. Koji je gleda. Korak po korak, sve dok mu se sasvim ne priblii. I ne kae: - Nee me povrediti, je l tako? Nee je povrediti, je l tako? - Ne. Ne. Tad Elizevin spusti ruke na lice tog oveka i poljubi ga. U Kervolu, nikada ne bi prestali da prepriavaju ovu priu. Samo kad bi znali za nju. Nikada ne bi prestali. Svako na svoj nain, ali svi bi neprestano priali o to dvoje i o jednoj noi koju su proveli zajedno vraajui jedno drugo u ivot, usnama i rukama, jedna devojica koja nije videla nita i jedan ovek koji je video previe, jedno u drugom - svaki pedalj koe je jedno putovanje, nepoznato otkrie, znani povratak - na Adamsovim usnama ne bi li se osetio ukus sveta, na

116

Elizevininim grudima ne bi li se zaboravio - u naruju te izmodene noi, mrane oluje, penuavih iskrica u tami, talasi poput uruenih kupa, huanje, zagluujui udari vetra raspomamljeni od zvuka i brzine, poput kopalja baeni na povrinu mora, u nerve sveta, okean mora, gorostasa to se preznojava, izmoden - uzdasi, uzdasi u Elizevininom grlu - barun koji leluja - uzdasi na svakom novom koraku u tom svetu koji prelee planine nikad viene i jezera nezamislivih oblika - na Adamsovom stomaku beli teret te devojice koja njie bezglasnu muziku - ko bi ikada rekao da se moe videti tako daleko ljubei oi jednog mukarca - da se moe trati tako brzo milujui noge jedne devojice, i pobei - pobei od svega - videti daleko - dolazili su sa dva najudaljenija kraja ivota, to je zapanjujue, kad ovek pomisli da se nikada ne bi ni okrznuli, osim ako bi obili itavu vaseljenu uzdu i popreko, meutim nisu ak ni morali da se trae, to je neverovatno, i trebalo je samo da se prepoznaju, da se prepoznaju, potreban im je bio samo tren, ne vie, prvi pogled i ve su znali, to je udesno to bi neprestano prepriavali, doveka, u Kervolu, jer niko ne moe da zaboravi da nikada nismo dovoljno daleko da bismo se nali, nikada - dovoljno daleko - da bismo se nali - njih dvoje su bili, daleki, vie od ikoga drugog i sada - vriti Elizevinin glas, zbog nabujalih reka pria koje pritiskaju njenu duu, i plae Adams, dok ih slua kako izmiu, te prie, napokon, konano, zavrene - moda je svet jedna velika rana i neko je upravo zaiva tim dvama telima koja se prepliu - i nije ak ni ljubav, to je zapanjujue, ve je ruke, i koa, usne, uenje, seks, ukus - tuga, moda - ak tuga - elja - kada o tome budu priali nee kazati re ljubav - hiljadu e rei kazati, preutae ljubav utihnulo je sve, unaokolo, kad najednom Elizevin osea kako joj se kima prelama a um ili, grevito stee tog oveka u sebi, pohlepno ga hvata za ruke i pomilja: umreu. Osea kako joj se kima prelama a um ili, grevito stee tog oveka u sebi, pohlepno ga hvata za ruke i, gle, nee umreti.

- Sluaj me, Elizevin...

117

- Neu, ne govori... - Sluaj me... - Neu. - Ono to e se ovde desiti bie strano i... - Poljubi me... zora je, vratie se... - Sluaj me... - Ne govori, molim te. - Elizevin... - Kako to izvesti? Kako joj rei, jednoj takvoj eni, to to treba da joj kae, dok njene ruke poivaju na tebi a njena koa, ta koa, ne moe se govoriti o smrti ba njoj, kako to rei jednoj takvoj devojici, to to ona ve zna a to e ipak morati da saslua, rei, jednu za drugom, koje moe i da zna ali mora da slua, pre ili kasnije, neko mora da ih izgovori a ti da ih saslua, ona, da ih saslua, ta devojica koja kae - Taj pogled nikada ranije nisam videla u tvojim oima. A onda - Kad bi samo hteo, mogao bi da se spase. Kako joj rei, jednoj takvoj eni, da bi ti hteo da se spase, a jo vie bi voleo da sa sobom spase i nju, i da ne radi nita drugo nego da je spasava, i da se spasava, itavog ivota, ali ne moe tako, svako ima svoj put, koji mora da sledi, a u naruju jedne ene ovek zavrava idui krivudavim putevima, to ni ti ba ne razume najbolje, i u zgodnom trenutku ne moe joj ispriati, nedostaju ti rei za to, rei koje e se dobro oseati, tu, izmeu tih poljubaca i na koi, prave rei, nema ih, uzalud ih trai u onome to jesi i u onome to si osetio, ne nalazi ih, njihova muzika je uvek pogrena, muzika je ono to im nedostaje, tu, izmeu tih poljubaca i na koi, samo je pitanje muzike. I onda kae, neto, ali to nije nita. Elizevin, ja nikada vie neu biti spasen. Kako mu rei, jednom takvom oveku, da sam sad ja ta koja eli da ga naui

118

neemu i izmeu njegovih milovanja elim da mu objasnim da sudbina nije lanac ve let, i kad bi samo jo uvek zaista eleo da ivi mogao bi, i kad bi me samo jo uvek zaista eleo mogao bi ponovo da ima hiljadu noi poput ove umesto te jedne jedine, uasne, kojoj ide u susret, samo zato to ga ona eka, uasna no, i godinama ga doziva. Kako mu rei, jednom takvom oveku, da to to e postati ubica nee koristiti niemu kao to niemu nee koristiti ni ta krv ni taj bol, to je samo nain da se iz petnih ila hrli prema kraju, dok ovde imamo vreme i svet koji nas, kako se nita ne bi zavrilo, ekaju i dozivaju, kad bismo samo umeli da ih ujemo, kad bi samo umeo, on, zaista, zaista da me uje. Kako mu rei, jednom takvom oveku, da te polako gubi? - Ja u otii odavde... - ... - Ja ne elim da budem tu... ja odlazim. - ... - Ja ne elim da ujem taj krik, hou da budem daleko. - ... - Ne elim da ujem. Muzika je ta koja je teka, to je istina, muzika je ta koju je teko pronai, da se to kae, tu, tako blizu jedno drugog, muzika i pokreti, da se raspri patnja, kad se zaista vie nita ne moe uiniti, prava muzika da bi bio ples, na neki nain, a ne kidanje, taj odlazak, to srljanje, ka ivotu i daleko od ivota, udno klatno due, spasonosno i ubilako, kada bi umeli da ga pleu manje bi bolelo, i zbog toga ljubavnici, svi, tragaju za tom muzikom, u tom trenutku, unutar rei, u prainastim ostacima pokreta, i znaju da bi samo tiina, kad bi za nju imali hrabrosti, mogla to da bude, muzika, prava muzika, beskrajna ljubavna tiina, proplanak za zbogom i umorno jezero koje se najzad izliva u naruje jedne kratke melodije, davno nauene, koja se peva tiho, apatom - Zbogom, Elizevin. Sasvim obine melodije.

119

- Zbogom, Tomase. Izvlai se ispod plata i ustaje, Elizevin. Sa svojim telom devojice, nagim, a na njemu dremljiva toplina itave jedne noi. Uzima haljinu, prilazi prozorima. Spoljni svet je jo uvek tamo. ta god da uradi, budi siguran da e ga zatei na njegovom mestu, uvek. Da ovek prosto ne poveruje, ali tako je. Dva bosa stopala, deija. Penju se uz stepenice, ulaze u sobu, odlaze do prozora, zaustavljaju se. Poivaju, brda. Kao da pred sobom nemaju nikakvo more.

- Sutra kreemo, oe Plue. - ta? - Sutra. Kreemo. - Ali... - Molim te. - Elizevin... ne moe donositi odluke tako iznebuha... moramo da piemo u Daenbah... nemoj misliti da oni samo nas ekaju svakog boijeg dana... - Neemo ii u Daenbah. - Kako to misli neemo ii u Daenbah? - Lepo, neemo ii. - Elizevin, nemojmo gubiti prisebnost. Doli smo ak dovde jer treba da se lei, a da bi se leila treba da ue u more, a da bi ula u more treba da ide u... - Ja sam ve bila u moru. - Molim? - Nemam vie od ega da se leim, oe Plue. - Ali... - Ja sam iva. - Isuse... ama ta se to do avola dogodilo? - Nita... treba samo da se uzda u mene... molim te, uzdaj se u mene... - Ja... ovaj, uzdam se ja u tebe, ali...

120

- Onda me nemoj spreavati da krenem. Sutra. - Sutra? I stoji tako, otac Plu, premeui po rukama svoje zaprepaenje. Rojevi pitanja, u glavi. I veoma dobro zna koje bi trebalo da postavi. Samo nekoliko rei. Jasnih. Sasvim jednostavno: A ta e rei tvoj otac? Sasvim jednostavno. Ali se negde usput ipak izgubi. Nema naina da ga ponovo uhvati. I jo uvek se ne da, otac Plu, trai, kad zauje sopstveni glas kako pita: - I kakvo je?... More, kakvo je? Smei se, Elizevin. - Boanstveno. - Samo to? Ne prestaje da se smei, Elizevin. - Zavrava se, u nekom trenutku.

Krenue u ranu zoru. Koija je jezdila drumom uz obalu mora. Otac Plu se prepustio truckanju na svom seditu s onom istom ivahnom pomirljivou s kojom se spakovao, oprostio od svih, jo jednom oprostio od svih, i namerno zaboravio jednu torbu, u gostionici, jer za sobom uvek treba ostaviti neko opravdanje za povratak, kada se odlazi. Nikad se ne zna. utao je sve dok ne vide kako drum zaokree i more se udaljava. Ni trenutak due. - Da li bi bilo previe da pitam kuda idemo? Elizevin je u ruci vrsto stezala jedan list hartije. Baci pogled na njega. - Sen Parteni. - A ta je to? - Jedno seoce - ree Elizevin steui ponovo list u ruci. - Seoce, a gde? - Trebae nam dvadesetak dana. Nalazi se u okolini prestonice. - Dvadesetak dana? Pa to je van svake pameti. - Gledaj more, oe Plue, odlazi.

121

- Dvadesetak dana... Pretpostavljam da ima veoma dobre razloge za jedno ovakvo putovanje... - Odlazi... - Elizevin, tebi govorim, ta emo tamo? - Idemo da potraimo jednu osobu. Dvadeset dana puta da bismo potraili jednu osobu? - Da. - Do avola, onda mora da se radi barem o nekom princu, ta ja znam, o kralju glavom i bradom, o nekom svecu... - Manjevie... Stanka. - O admiralu. Stanka. - Isuse...

U tamalskom arhipelagu svake veeri sputala se gusta magla koja je gutala brodove, vraajui ih zatim u zoru potpuno prekrivene snegom. U kadaumskom tesnacu, u vreme mladog meseca, voda se povlaila ostavljajui za sobom jedan bezmeran peani sprud nastanjen otrovnim algama i mekucima koji govore. Na moru nadomak Sicilije jedno ostrvo je nestalo dok su druga dva, nepostojea na mapama, isplivala nedaleko odatle. U vodama Dragara uhvaen je gusar Van Del, koji je radije izabrao da postane hrana ajkulama nego da padne u ruke kraljevskoj mornarici. U svojoj palati, najzad, admiral Langle je s iscrpljujuom pedantnou nastavio da svrstava verodostojne apsurde i nepouzdane istine koje su mu pristizale sa svih mora ovoga sveta. Njegovo pero je s nepromenljivim strpljenjem ispisivalo fantastinu geografiju jednog neumornog sveta. Njegov um je poivao u pedantnosti jedne nepromenljive svakodnevice. Istovetan samom sebi, odvijao se njegov ivot. I zaputen, bezmalo uznemirujui, amio je njegov vrt. - Moje ime je Elizevin - ree devojka kad se nae pred njim. Pogodi ga, taj glas:

122

barun. - Upoznala sam oveka koji se zove Tomas. Barun. - Kada je iveo ovde, sa vama, njegovo je ime bilo Adams. Admiral Langle se ne pomeri, i dalje je sedeo pogleda prikovanog za tamne oi te devojke. Ne ree nita. To ime, nadao se da ga vie nikada nee uti. Drao ga je zatoenog duboko u nedrima zaborava, danima, mesecima. Imao je samo nekoliko trenutaka da mu ne dopusti da se vrati, da mu rani duu i uspomene. Pomisli da ustane i da zamoli tu devojku da ode. Dae joj koiju. Novac. Bilo ta. Naloie joj da ode. U ime kralja, odlazite. Do njega dopre, kao iz neke velike daljine, taj barunasti glas. I rei: - Dopustite da ostanem s vama. Pedeset tri dana i devet sati Langle nije znao ta ga je u tom trenu nagnalo da odgovori - Dobro, ako vi to elite. Shvatio je u jedno predveerje, dok je sedeo pokraj Elizevin, sluajui taj barunasti glas kako izgovara - U Timbuktuu ovo je as kada enama priinjava zadovoljstvo da pevaju i vole svoje mukarce. Smaknu velove sa lica pa se ak i sunce skloni, zateeno njihovom lepotom. Langle oseti kako itavo njegovo telo proima neki bezmeran i sladak umor. Kao da je godinama putovao, lutajui izgubljeno, i napokon pronaao put koji e ga odvesti natrag. Ne okrenu se ka Elizevin. Ali ree tiho - Odakle znate tu priu? - Ne znam. Ali znam da je vaa. Ova, kao i sve druge. Elizevin ostade u Langleovom domu pet godina. Otac Plu pet dana. estog ree Elizevin da zvui neverovatno ali da je eto zaboravio torbu, tamo dole, u gostionici Almajer, neverovatno, zaista, ali bilo je vanih stvari, unutra, u torbi, odelo a moda ak i knjiga sa svim molitvama

123

- Kako to misli moda? - Moda... to jest, naravno, kad bolje razmislim, naravno, ostala je u toj torbi, ti shvata da nema govora da je ostavim tamo... ne kaem da su bog zna ta, te molitve, taman posla, ali, ipak, da ih izgubim tek tako... budui da je re o jednom putovanjcu od dvadesetak dana, na kraju krajeva, i nije tako daleko, u pitanju je samo... - Oe Plue... - ... podrazumeva se, svakako, da u se vratiti... idem samo po svoju torbu, moda ostanem neki dan da se odmorim, uostalom... - Oe Plue... - ... u pitanju je samo nekoliko meseci, u krajnjem sluaju mogao bih skoknuti do tvog oca, odnosno, hou da kaem, apsurdno, bilo bi ak bolje da ja... - Oe Plue... Boe, koliko e mi nedostajati. Krenu odmah sutradan. Ve je bio u koiji, kad odjednom izae i prilazei Langleu ree: - Znate ta? Zakleo bih se da je admiralima mesto na moru... - I ja bih se zakleo da je svetenicima mesto u crkvi... - Oh, pa dobro, znate, Bog je svuda... - I more, oe. I more. Ode. I ne ostavi za sobom torbu, ovoga puta.

Elizevin ostade u Langleovom domu pet godina. Briljivi red tih odaja i bezglasje tog ivota podseali su je na bele tepihe iz Kervola, i krune aleje i titravi nagovetaj ivota koji je njen otac, jednog dana, pripremio za nju. Ali ono to je tamo bilo lek i leenje, ovde je bilo nepomuena izvesnost i radosno isceljenje. Ono to je upoznala kao pribeite slabosti, ovde je otkrila kao oblik jedne kristalne snage. Od Langlea naui da se od svih moguih ivota u jednom treba ukotviti da bismo mogli da razmiljamo, spokojni, o onim ostalim. Langleu darova, jednu po jednu, hiljadu pria koje su jedan ovek i jedna no

124

posejali u njoj, sam Bog zna kako, ali neizbrisivo i konano. On ju je sluao, u tiini. Ona je pripovedala. Barun. O Adamsu nikada nisu govorili. Samo jednom Langle, podiui iznenada pogled sa svojih knjiga, ree polako - Ja sam ga voleo, tog oveka. Ako moete da razumete ta to znai, ja sam ga voleo. Izdahnu, Langle, jednog letnjeg jutra, u kandama stranog i nesnosnog bola i u pratnji jednog glasa - baruna - koji mu je priao o mirisima jednog vrta, najmanjeg i najlepeg u itavom Timbuktuu. Sutradan Elizevin krenu na put. Kervol, elela je da se vrati u Kervol. Trebae joj mesec dana, ili itav ivot, ali e se vratiti. Od onoga to ju je ekalo, malo ta je mogla da zamisli. Znala je samo da e sve te prie, u njoj pohranjene, zadrati za sebe, i zauvek. Znala je da e u svakom mukarcu koga bude volela traiti Tomasov miris. I znala je da nijedno kopno nikada nee sakriti, u njoj, trag mora. Sve ostalo jo uvek je bilo nita. Izmisliti ga - to bi zaista bilo udesno.

125

2. OTAC PLU
Molitva za nekog ko se izgubio, iliti, ukratko, molitva za mene

Gospode Dobri Boe strpljenja molim evo me opet, a ta se moe.

Elem, ovde sve tee kako treba, neko manje neko vie, u ivotu snalazi se uvek se eto nain nae nain da se na kraj izae, vi me razumete, najzad, u tome problem nije. Problem je neto drugo, ako strpljenja imate da sasluate da me sasluate da. Problem je put ovaj lep put put ovaj to tee i protie i u pomo pritie

126

ali pravo ne tee kako bi mogao niti krivo kako bi znao ne. Vrlo zanimljivo, raspada se. Verujte mi (jednom meni verujte vi) raspada se. Ukratko vieno ukratko ide malo tamo malo ovamo iznenadnom slobodom zanesen. Moda. A sad, namera mi nije da joj vanost umanjim, ali morao bih tu rabotu da vam objasnim, budui rabota oveija, a ne rabota Boija, kada se put koji pred sobom imate raspada, gubi, kruni, iezava, ne znam da li je vama to jasno, no lako se moe desiti da nije, rabota je to oveija, uopte uzev, to da se zaluta. Vama je to strano. Zato samo treba strpljenjem da se naoruate i pustite me da objasnim. Oas u ja to. Pre svega ne sme da vas zavede injenica da se ovaj put, tehniki govorei, u to nema sumnje, ovaj put koji tee protie u pomo pritie, pod tokovima ove koije, u stvari, to jest jest, uopte ne raspada. Tehniki govorei. Valja se prav pravcat, ne okleva, ne skree, ak ni sasvim stidljivo, nita. Prav kao strela. Tako ga ja vidim. Ali problem, dopustite da vam kaem, ne lei u tome. Ne govorimo mi o ovom putu, od zemlje i praine i

127

kamena. O drugom putu mi ovde govorimo. Putu koji ne tee izvan, ve unutar nas. Ovde, u nama. Ne znam da li vam je to jasno: o mom putu. Svi imaju po jedan, to i sami znate, vi, kome, izmeu ostalog, uopte nije nepoznat princip rada ove maine, jer mi jesmo maine, svi, koliko nas ima, svako na svoj nain. Jedan put u sebi imaju svi, detalj koji uz to olakava zadatak ovog naeg putovanja, a samo retko ga komplikuje. Elem, ovo je jedan od tih trenutaka kada ga komplikuje. Ukratko reeno ukratko, taj put, taj unutranji put se u stvari raspada, raspao se, blaen bio, nema ga vie. Deava se. Verujte mi. I nije nimalo prijatno. Ne. Ja verujem da uzrok je toga, Gospode Dobri Boe, da uzrok je toga, ja verujem more. More zbunjuje valove i misli svakojake i jedrenjake um ti najednom istinu krije uz masne lagarije i putevi to jue postojae sad ih nema vie. Tako da verujem, ja verujem, da je onaj va izum slavan potopa sveopteg

128

bio u stvari jedan izum genijalan. Jer ako je ve kaznu neku pronai trebalo pitam se bi li se togod bolje smisliti moglo od naputanja jednog sirotog stvora samog usred tog mora. Nijednog ala. Niega. Hridine. Olupine olupane. Nijedne. Nijednog jedinog znaka da mu ukae na koju stranu da se dene da umre. Elem, vidite, Gospode Dobri Boe, more vam je neto kao mali

129

potop sveopti. Kamerni. Vi ste tu, etate gledate diete razgovarate njega uhodite, s obale, razume se, a ono vam za to vreme hvata misli kamene to behu put izvesnost sudbina a zauzvrat daruje velove koji ti lelujaju u glavi poput plesa neke ene koji e te u ludilo oterati. Oprostite na metafori. Ali nije lako objasniti kako to da vie nema odgovore

130

gledajui bez prestanka u more. I tako sada, ukratko reeno ukratko, problem je ovaj, da imam mnogo puteva spolja a nijedan unutra, tavie, da budemo precizni, nijedan unutra a etiri spolja. etiri. Prvi: vraam se natrag kod Elizevin i ostajem tamo, s njom, to je najzad i bio, ako ba hoemo, glavni razlog ovog mog putovanja. Drugi: nastavljam ovako i odlazim u gostionicu Almajer, koja ba i nije najzdravije mesto, s obzirom na opasnu blizinu mora, ali je isto tako potpuno nestvarno, toliko je lepo, i tiho, i lako, i neodoljivo, i konano. Trei: produavam pravo, ne skreem ka gostionici, i vraam se kod barona, u Kervol, koji me eka, uostalom kad bolje razmislim moj dom je tamo, i tamo mi je mesto. Barem je nekad bilo. etvrti: ostavljam sve, skidam ovu odoru crnu i tunu, odabirem neki drugi, bilo koji put, uim se nekom poslu, enim se duhovitom i ne ba prelepom enom, pravim decu, starim i na kraju umirem, s vaim oprotajem, spokojan i umoran, kao obian hrianin. Kao to vidite, ne moe se rei da ja nemam jasnu predstavu u glavi, naprotiv, ona je vrlo jasna, ali samo do odreene take. Dobro mi je poznato pitanje. Odgovor je ono to mi nedostaje. Juri, ova koija, a ja ne znam kuda. Razmiljam o odgovoru, i u mojoj glavi nastaje mrak. I tako ja ovaj mrak uzimam i stavljam u vae ruke. I molim vas Gospode Dobri Boe da ga zadrite kod vas samo jedan as

131

da ga zadrite u ruci tek koliko treba da izbledi crnilo da izbledi bol koji nanosi mojoj glavi taj mrak i mom srcu to crnilo, da l biste hteli? ak biste mogli samo da se sagnete da ga pogledate da mu se osmehnete da ga otvorite da u njemu sakrijete jednu iskru svetlosti i da ga pustite da padne jer u ja ionako da ga traim potom da vidim gde je. Da li me sluate Gospode Dobri Boe? Zar vam traim mnogo ako vam traim da. Zar je uvreda

132

ako se nadam da vi. Zar je ludost ako se zavaravam da. Ovo je uostalom samo molitva, jedan od naina da se ispie miris iekivanja. Ispiite vi, gde vam je volja, stazu koju sam izgubio. Dovoljan je jedan znak, neto, jedan zarez nean po staklu ovih oiju koje gledaju a ne vide, ja videu ga. Ispiite na svetu jednu jedinu re napisanu za mene, proitau je. Dahom pomilujte jedan tren ove tiine, osetiu to.

133

Ne plaite se, ja se ne plaim.

I putuje molitva ova na monim krilima rei izvan krletke sveta ko zna gde e se stei. Amin.

Molitva za nekoga ko je pronaao svoj put, iliti, ukratko, molitva za mene

Gospode Dobri Boe strpljenja molim evo me opet, a ta se moe.

Umire polako, ovaj ovek, umire polako kao da hoe da se njim naslauje da ga izmrvi pod prstima taj ivot poslednji koji ima. Umiru baroni kao to umiru ljudi sada se zna. Evo me ovde,

134

i to je jasno moje mesto bilo je, ovde kraj njega, barona koji umire. eli da uje o svojoj keri koja tu nije, ne zna se gde je, eli da uje da je iva gde je u moru umrla nije u moru ozdravila je. Ja mu priam a on umire mada je takvo umiranje malo manje umiranje. Ja mu govorim nadvijen nad njim tiho i jasno je da moje mesto ovde bilo je.

135

Vi ste me pronali na nekom putu sasvim obinom i strpljivo ste me ovde doveli ba u asu ovom kada sam mu bio potreban. A ja koji se bejah izgubio u asu ovom sam se pronaao. Neverovatno je i pomisliti da ste ipak sasluali toga dana zaista da ste sasluali mene. ovek se moli da ne ostane sam ovek se moli da ekanje zavara, na pamet mu i ne pada da Boe da se Bogu

136

da mu se mili sluanje. Zar nije neverovatno? uli ste me. Spasli ste me. Naravno, ako doputate, poniznom slugi, ne verujem da je zaista bilo potrebno uruiti drum za Kvartel, to je izmeu ostalog bilo i vrlo neprijatno za okolne stanovnike, bilo bi sasvim dovoljno, verovatno, i neto jednostavnije, neki manje napadan znak, ta ja znam, neto prisnije, samo meu nama. Kao to je, ako mi dozvolite jednu malu primedbu, ona scena sa konj ima koji se uzjogunie na putu koji me je vraao kod Elizevin, i ne bee te sile koja bi ih privolela da krenu dalje, tehniki bila veoma uspena ali moda ipak previe upadljiva, zar ne mislite?, shvatio bih ja i da ste mi dali neki skromniji znak, desi vam se povremeno da preterate ili ja moda greim?, kako god bilo, jo uvek o njoj priaju, oni odande, takva scena nikada se ne zaboravlja. Ukratko reeno, verujem da bi bio dovoljan onaj san s baronom koji se pridie iz kreveta i doziva Oe Plue! Oe Plue!, to je bilo sjajno, nema ta, nije ostavljalo mesta sumnji, i zaista narednog jutra ve sam bio na putu za Kervol, eto, vidite da u stvari nije potrebno mnogo. Ne, ovo vam govorim, jer ako vam se ponovo dogodi, znaete ta da radite. San uvek deluje. Ako hoete savet, to je najbolji nain. Da spasete nekoga, ako je potrebno. San. I tako zadrau ovu odoru crnu odoru tunu i ova brda nena brda u oima i u sebi. In saecula saeculorum

137

ovde je moje mesto. Sve je jednostavnije sada. Sada jednostavno je sve. To to je ostalo da se uradi znau da uradim sam. Ako togod ustreba, Plu, koji ivot vam duguje, znate gde je.

I putuje molitva ova na monim krilima rei izvan krletke sveta ko zna gde e se stei. Amin.

138

3. EN DEVERIJA
Dragi Andre, voljena moja ljubavi od hiljadu leta, devojica koja ti je predala ovo pismo zove se Dira. Rekla sam joj da ti ga preda i da ga mora proitati, im stigne u gostionicu, pre nego to te pusti da se popne kod mene. Do poslednjeg retka. Ne pokuavaj da je prevari. Tu devojicu ne moe prevariti nita. Zato sedi. I sluaj me. Ne znam kako si me pronaao. Ovo mesto bezmalo da ne postoji. I ako pita za gostionicu Almajer, ljudi te gledaju zaueno, i ne znaju. Ako je moj mu traio neki nedosean kutak na ovom svetu, za moje isceljenje, pronaao ga je. Sam Bog zna kako si i ti uspeo da ga pronae. Primila sam tvoja pisma, i nije mi bilo lako da ih itam. S velikim bolom otvaraju se rane uspomena. Da sam ja nastavila, ovde, da za tobom udim i da te ekam, ta pisma bi bila neizreciva srea. Ali, ovo je udno mesto. Stvarnost bledi i sve postaje seanje. ak i ti, malo-pomalo, prestao si da bude enja i postao si uspomena. Tvoja pisma su mi stigla kao preivele poruke iz nekog sveta koji vie ne postoji. Volela sam te, Andre, i ne mogu da zamislim da se od toga moe voleti vie. Imala sam ivot, koji me je inio srenom, i dopustila sam da se razbije u paramparad samo da bih bila s tobom. Nisam te volela iz dosade, ili zbog usamljenosti, ili iz hira. Volela sam te jer je elja za tobom bila jaa od bilo kakve sree. I znala sam da ivot ipak nije dovoljno veliki da dri na okupu sve ono to elja uspe da zamisli. Ali nisam pokuala da se zaustavim, ni da te zaustavim. Znala sam da e to on uiniti. I uinio je. Uz prasak, rasprsnuo se iznenada. Krhotina je bilo posvuda, i sekle su poput noeva.

139

Onda sam dola ovde. Ni to nije lako objasniti. Moj mu je mislio da u na ovom mestu ozdraviti. Ali ozdraviti je suvie mala re za ono to se ovde deava. I jednostavna. Ovo je mesto gde se oprata od samog sebe. Ono to jesi izlazi na povrinu, malo-pomalo. I ostavlja to iza sebe, korak po korak, na ovoj obali koja ne poznaje vreme i ivi jedan isti dan, uvek, samo taj. Sadanjost nestaje i ti postaje seanje. Svlai sve sa sebe, strahove, oseanja, elje: odlae ih, poput stare odee, u krinju neke nepoznate mudrosti, nekog nenadanog mira. Da li me razume? Da li shvata kako je sve to - divno? Veruj mi, nije to nain, samo bezbolniji, da se umre. Nikada se nisam oseala toliko ivom kao sada. Ali je drugaije. Ono to ja jesam, ve se dogodilo: i ovde, i sada, ivi u meni kao korak u tragu, kao zvuk u odjeku, i kao zagonetka u svom odgovoru. Ne umire, to ne. Odleluja s druge strane ivota. S takvom lakoom, kao da plee. To je nain da izgubi sve, kako bi sve pronaao. Ako uspe da shvati sve ovo, verovae mi kada ti kaem da uopte nisam u stanju da razmiljam o budunosti. Budunost je misao koja se odvojila od mene. Ne mari. Ne znai vie nita. Nemam vie oi kojima bih je videla. esto o njoj govori, u svojim pismima. Jedva da se mogu setiti ta je to. Budunost. Moja je ve ovde i sada. Moja e biti spokoj jednog nepominog vremena, koje e skupljati trenutke da bi ih slagalo jedan na drugi, kao da su jedan. Odavde do moje smrti, postojae taj trenutak, i to je sve. Ja te neu slediti, Andre. Neu ponovo graditi nikakav ivot, jer sam upravo nauila da budem dom onom koji je bio moj. I svia mi se. Ne elim nita drugo. Razumem ih, ta tvoja daleka ostrva, i razumem tvoje snove, i tvoje planove. Ali, nema vie puta koji bi me tamo odveo. I nee ga moi izmisliti ti, za mene, na jednom tlu koje ne postoji. Oprosti mi, voljena moja ljubavi, ali nee biti moja, tvoja budunost. Odseo je, u ovoj gostionici, jedan ovek koji ima smeno ime i prouava gde se zavrava more. Ovih dana, dok sam te ekala, priala sam mu o nama i o

140

tome kako strahujem od tvog dolaska a u isto vreme elim da doe. On je dobar i strpljiv ovek. Sluao me je. A jednog dana mi je rekao: Piite mu. Jedini nain da nekoga ekamo a da sebe pri tom ne povredimo, kae on, jeste da mu piemo. I ja sam ti pisala. Sve ono to nosim u sebi stavila sam u ovo pismo. On kae, ovek sa smenim imenom, da e ti razumeti. Kae da e ga proitati, onda e otii na al i etajui obalom ponovo e razmisliti o svemu, i razumeti. Da li e trajati jedan sat ili jedan dan, nije vano. Na kraju e se vratiti u gostionicu. On kae da e se popeti uz stepenice, otvoriti moja vrata i da e me, ne govorei nita, uzeti u naruje i poljubiti. Znam da zvui suludo. Ali bih volela da se zaista dogodi. To je divan nain da nestanemo, da svako od nas nestane u naruju onog drugog. Nita mi nee oteti seanje na vreme kada sam, itavim svojim biem, bila tvoja En

141

4. PLASON
PRIVREMENI KATALOG RADOVA SLIKARA MIELA PLASONA RAZVRSTANIH HRONOLOKI POEV OD BORAVKA ISTOG U GOSTIONICI ALMAJER (OBLAST KVARTEL) PA DO NJEGOVE SMRTI.

Priredio, na blagodat potomaka, profesor Ismail Adelante Ismail Bartlbum, oslanjajui se na sopstveno iskustvo i druga verodostojna svedoenja. Posveeno madam En Deverija.

1. Okean more, ulje na platnu, 15 21,6 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Potpuno belo.

2. Okean more, ulje na platnu, 80,4 110,5 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Potpuno belo.

3. Okean more, akvarel, 35 50,5 cm Zbirka Bartlbum

Opis.

142

Belo sa jedva primetnom oker senkom u gornjem delu.

4. Okean more, ulje na platnu, 44,2 100,8 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Potpuno belo. Potpis crven.

5. Okean more, crte, olovka na papiru, 12 10 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Prepoznaju se dve take, u sredini lista, veoma blizu jedna drugoj. Ostalo je belo. (Na desnoj ivici, mrlja: masno?)

6. Okean more, akvarel, 31,2 26 cm Zbirka Bartlbum. Trenutno, i u svakom sluaju privremeno, pohranjen kod gospoe Marije Luie Severine Hoenhajt.

Opis. Potpuno belo. U trenutku kada mi ga je dao, autor je izjavio, doslovce: je najbolje to sam dosad napravio. U glasu se osealo iskreno zadovoljstvo.

7. Okean more, ulje na platnu, 120,4 80,5 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Raspoznaju se dve mrlje u boji: jedna, oker, u gornjem delu platna, i jedna,

143

crna, u donjem. Ostalo, belo. (Na poleini, autografska beleka: Oluja. A ispod: tatatum tatatum tatatum)

8. Okean more, pastel na papiru, 19 31,2 cm Zbirka Bartlbum

Opis. U sredini lista, malice pomereno ulevo, jedno malo plavo jedro. Ostalo, belo.

9. Okean more, ulje na platnu, 340,8 220,5 cm Oblasni muzej, Kvartel. Kataloki broj: 87

Opis. Sa desne strane jedna tamna hridina izranja iz vode. Dinovski talasi, razbijajui se o hridi, velianstveno se penuaju. U oluji se naziru dva broda koja gube bitku s morem. etiri amca za spasavanje vise na rubu vrtloga. U amcima se guraju brodolomnici. Neki od njih, poto su pali u more, survavaju se u vodeni ponor. Ali ovo more ide u visinu, tamo prema horizontu mnogo je vie nego ovde ispred nas, zaklanja horizont, suprotno svakoj logici, kao da se podie uvis kao da se itav svet podie uvis a mi tonemo, ovde gde se nalazimo, u utrobi zemlje dok se velianstveni poklopac nezaustavljivo sprema da nas poklopi a s uasom se i no sputa na ovo udovite. (Sumnjivo autorstvo. Po svoj prilici lano).

10. Okean more, akvarel, 20,8 16 cm Zbrika Bartlbum

Opis. Potpuno belo.

144

11. Okean more, ulje na platnu, 66,7 81 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Potpuno belo. (Veoma oteeno. Verovatno palo u vodu)

12. Portret Ismaila Adelantea Ismaila Bartlbuma, olovka na papiru, 41,5 41,5 cm

Opis. Potpuno belo. U sredini, kosim slovima, ispisano: Bartlb

13. Okean more, ulje na platnu, 46,2 51,9 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Potpuno belo. U ovom sluaju, meutim, ekspresiju treba shvatiti u doslovnom smislu te rei: iroki potezi kiice potpuno su prekrili platno debelim nanosima bele boje.

14. U gostionici Almajer, ulje na platnu, 50 42 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Portret anela u prerafaelitskom stilu. Lice je lieno svih crta. Krila se razmeu izrazitim bogatstvom boja. Pozadina zlatna.

15. Okean more, akvarel, 118 80,6 cm

145

Zbirka Bartlbum

Tri male mrlje plave boje u vrhu sleva (jedra?). Ostalo, belo. Na poleini, autografska beleka: Pidama i arape.

16. Okean more, olovka na papiru, 28 x 31,7 Zbirka Bartlbum

Opis. Osamnaest jedara, razliitih veliina, razbacanih bez nekog odreenog reda. U levom donjem uglu, mala skica jednog broda s tri jarbola, oigledno delo tue ruke, verovatno deije (Dol?).

17. Portret Madam En Deverija, ulje na platnu, 52,8 30 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Neverovatno bleda enske ruka, udesno dugaki, tanki prsti. Pozadina bela.

18, 19, 20, 21, Okean more, olovka na papiru, 12 12 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Serija od etiri naizgled potpuno istovetne skice. Jedna obina vodoravna linija ide sleva nadesno (ali i zdesna nalevo, ako hoemo) manje-vie po sredini. Plason je tvrdio da se radi, u stvari, o etiri sutinski razliite slike. Rekao je doslovce: To su etiri sutinski razliite slike. Moj krajnje lini utisak je da predstavljaju isti ugao u etiri razliita uzastopna trenutka dana. Kada sam ovo svoje miljenje izloio autoru, odmah se snaao i odgovorio, doslovce:

146

Mislite?

22. (Bez naslova), olovka na papiru, 20,8 x 13,5 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Jedan mladi mukarac, na obali, prilazi moru nosei u naruju klonulo telo jedne nage ene. Mesec na nebu i odsjaji u moru. Ovu skicu, dugo skrivanu od pogleda javnosti jer je tako nalagala izriita elja autora, iznosim danas na svetlost dana budui da je ve dovoljno vremena proteklo od dramatinih dogaaja za koje je vezana.

23. Okean more, ulje na platnu, 71,6 38,4 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Teka zagasito crvena brazgotina preseca platno sleva nadesno. Ostalo, belo.

24. Okean more, ulje na platnu, 127 108,6 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Potpuno belo. To je poslednji rad napravljen za vreme boravka u gostionici Almajer, oblast Kvartel. Autor ga je darovao gostionici, izraavajui svoju elju da bude okaena na zid nasuprot mora. Mnogo kasnije, i putevima koje nikada nisam uspeo da otkrijem, stigao je u moje ruke. uvam ga, stavljajui ga na raspolaganje svakome ko bude u stanju da ospori vlasnitvo.

25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, (Bez naslova), ulje na platnu, razliite dimenzije

147

Muzej Sen ak de Grans

Opis. Osam portreta mornara, koji se stilski mogu pripisati ranom Plasonu. Opat Feran, koji je bio toliko ljubazan da mi skrene panju na njihovo postojanje, tvrdi da ih je autor napravio besplatno, u znak naklonosti prema nekoliko osoba sa kojima se iskreno sprijateljio za vreme svog boravka u Sen aku. Isti opat mi je simpatino priznao kako je zamolio slikara da mu napravi portret ali ga je ovaj ljubazno i odluno odbio. Izgleda da je tom prilikom izgovorio ove rei: Na nesreu vi niste mornar, te stoga nema mora na vaem licu. Znate, ja sad ve ne umem da slikam nita osim mora.

33. Okean more, ulje na platnu (dimenzije nisu utvrene) (Izgubljeno)

Opis. Potpuno belo. I ovde se dragocenim pokazuje svedoenje opata Ferana. Bio je dovoljno iskren da prizna da su, nekom neobjanjivom zabunom, zakljuili da je platno, pronaeno u stanu slikara sutradan nakon njegovog odlaska, samo isto i obino platno a ne ve gotov rad i to prilino vredan. Kao takvo su ga odneli neki nepoznati ljudi i nije pronaeno ni do dana dananjeg.

34, 35, 36, (Bez naslova), ulje na platnu, 68,8 82 cm Muzej Galen-Mertendorf, Heleborg

Opis. Radi se o tri izuzetno precizne kopije, gotovo istovetne, jedne slike Hansa van Dajka, Luka u Skalenu. Muzej Galen-Martendorf ih zavodi kao radove samog Van Dajka, stvarajui tako neprihvatljivu zabunu. Kao to sam ve vie puta

148

naglasio kustosu pomenutog muzeja, prof. Broderfonsu, ne samo da ove tri slike nose na poleini jasnu beleku Van Plason, ve se na njima nalazi i jedan detalj koji nesumnjivo dokazuje Plasonovo autorstvo: na sva tri rada figura slikara koji slika na molu, u dnu s leve strane, pred sobom ima tafelaj sa potpuno belim platnom. Na Van Dajkovom originalu, platno je uredno obojeno. Premda priznaje da je moja primedba ispravna, profesor Broderfons joj ne pridaje nikav poseban znaaj. Profesor Broderfons je, izmeu ostalog, jedan nesposoban naunik i bezuslovno nepodnoljiv ovek.

37. Jezero Kostanca, akvarel, 27 31,9 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Delo briljive izrade, koje odie neobinom otmenou. Prikazuje slavno jezero Kostanca u trenutku zalaska sunca. Boje su tople i zasenene. Nema ljudskih likova. Ali su voda i obale prikazani veoma poetino i sa snanim nabojem. Plason mi je poslao ovo platno zajedno sa jednom kratkom porukom, iji tekst navodim od rei do rei: Umor je to, prijatelju moj. Prilian umor. Zbogom.

38. Okean more, olovka na papiru, 26 x 13,4 Zbirka Bartlbum

Opis. Ovde je nacrtana, paljivo i precizno, Plasonova leva ruka. A on je, oseam obavezu da to napomenem, bio levoruk.

39. Okean more, olovka na papiru, 26 13,4 cm Zbirka Bartlbum

149

Opis. Plasonova leva ruka. Bez senenja.

40. Okean more, olovka na papiru, 26 13,4 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Plasonova leva ruka. Nekoliko poteza, jedva naznaenih.

41. Okean more, olovka na papiru, 26 13,4 cm Zbirka Bartlbum

Opis. Plasonova leva ruka. Tri linije i tek nagovetaj senenja. Napomena. Ovaj crte mi je poklonio, zajedno sa tri prethodna, doktor Monije, lekar koji se brinuo o Plasonu za vreme njegove kratkotrajne i tune bolesti (zapaljenja plua). Prema njegovim reima, u koje nemam nikakvog razloga da sumnjam, to su poslednja etiri rada kojima se Plason posvetio, ve prikovan za postelju i iz dana u dan sve slabiji. Prema njegovim reima, Plason je umro lako, u bezglasnoj samoi i s mirom u dui. Nekoliko minuta pre nego to e izdahnuti izgovorio je sledeu reenicu: Nije u pitanju boja, u pitanju je muzika, razumete? Mnogo mi je vremena trebalo ali sada (stop). Bio je velikoduan ovek i nesumnjivo obdaren neizmernim umetnikim talentom. Bio je moj prijatelj. I ja sam ga voleo. Sada poiva, po svojoj izriitoj elji, na kvartelskom groblju. Nadgrobna ploa, na njegovom grobu, od obinog je kamena. Potpuno bela.

150

5. BARTLBUM
Ovako je bilo. Nalazio se u banji, Bartlbum, u banji Bad Holen, jezomornom gradiu, da se sledite, ako razumete to hou da kaem. Tamo je odlazio zbog izvesnih smetnji koje su ga muile, neto u vezi sa prostatom, neprijatna stvar, prava gnjavaa. Kad te uhvati ba u tom delu zaista je prava gnjavaa, uvek, nita ozbiljno, naravno, ali mora da vodi rauna o tome, mora da radi gomilu smenih, poniavajuih stvari. On, Bartlbum, odlazio je u banju Bad Holen, na primer. Izmeu ostalog, jezomoran gradi, da se sledite. No, svejedno. Bio je tu, Bartlbum, sa verenicom, izvesnom Marijom Luiom Severinom Hoenhajt, lepom enom, nema sumnje, ali od onih koje se sreu po operskim loama, ako razumete ta hou da kaem. Samo proelje. Da prosto poeli da je okrene i zaviri pozadi kako bi video ima li uopte ega iza scenske minke i pompeznih rei i svega ostalog. To na kraju ipak ne uradi, ali ti je dolazilo. Istini za volju, Bartlbum nije ba bio oduevljen svojom veridbom, tavie. To treba rei. Sve je uredila jedna od njegovih tetaka, tetka Matilde. Ne smemo zaboraviti da je on tada bio bezmalo okruen tetkama i, da budemo iskreni, zavisio od njih, hou da kaem materijalno, on sam nije imao ni prebijene pare. Tetke su bile te koje su plaale. to je bila direktna posledica one strastvene i potpune predanosti, nauci koja je vezala Bartlbumov ivot za tu ambicioznu Enciklopediju granica i tako dalje, uzvieno delo, i hvale vredno, koje ga je, meutim, spreavalo, oigledno, da se posveti svojim dunostima, podstiui ga da svoje profesorsko mesto i odgovarajuu platu svake godine ostavlja jednom privremenom zameniku, odnosno, u ovom konkretnom sluaju, da ne kaem svih sedamnaest godina koliko je trajao taj ne ba pohvalan obiaj, meni. Otuda,

151

razumeete, moja zahvalnost prema njemu, i moje divljenje prema njegovom delu. Sasvim prirodno. To su stvari koje astan ovek nikada ne zaboravlja. No, svejedno. Sve je obavila tetka Matilde, i Bartlbum nije imao mnogo izbora. Verio se. Meutim, nije ba uspeo da sve to svari na najbolji mogui nain. Izgubio je neto od onog svog sjaja... zamaglila mu se dua, ako razumete ta hou da kaem. Kao da je oekivao neto drugo, on, sasvim drugaije. Nije bio spreman za takvu normalnost. ivotario je, nita vie. A onda, jednog dana, tu u Bad Holenu, on sa verenicom i prostatom, ode na neki prijem, od onih otmenih, sa rekom ampanjca i veselom muzikicom. Valcer. I tu srete Anu Anher. Bila je to izuzetna ena. Slikala je. ak dobro, govorili su. Neto sasvim drugaije od Marije Luie Severine, da se razumemo. Ona bee ta koja ga je zaustavila, u meteu zabave. - Oprostite... vi ste profesor Bartlbum, zar ne? - Da. - Ja sam prijateljica Miela Plasona. Doznade da joj je pisao hiljadu puta, slikar, govorei joj o Bartlbumu i o bezbroj drugih stvari, a posebno o toj Enciklopediji granica i tako dalje, koja je na nju, bar po njenim reima, ostavila snaan utisak. - Bila bih oarana kad bih jednog dana mogla da vidim vae delo. Ree upravo tako: oarana. Tek malice naginjui svoju ljupku glavicu u stranu i sklanjajui s oiju jedan pramen gavranski crne kose. Kao kakva uiteljica. Bartlbum se oseti kao da mu je neko ubrizgao tu reenicu direktno u vene. Prostruji njime, da tako kaemo, izazvavi lagani titraj ak u pantalonama. Promuca neto nerazumljivo i tu stade da se preznojava. Umeo je poteno da se znoji, on, kad je za to bilo vreme i mesto. Bez obzira na temperaturu. Sve je radio sam. Moda bi se ta pria tu i zavrila, ali sutradan, dok se etao, sam, premeui po glavi tu reenicu i sve ostalo, Bartlbum ugleda kako prolazi jedna koija, od

152

onih lepih, na ijem krovu je stajao prtljag i kutije za eire. Ila je ka izlazu iz grada. A unutra, dobro ju je video, sedela je Ana Anher. Ba ona. Gavranska kosa. Glavica. Sve je bilo tu. ak je i titraj u pantalonama bio isti kao prethodnog dana. Bartlbum shvati. ta god da se prialo unaokolo, bio je to ovek koji je, u zavisnosti od sluaja, umeo da donese odluku, bez svake ale, kad je trebalo nije uzmicao. I tako se vrati kui, spakova kofere i, potpuno spreman za polazak, ode kod svoje verenice, Marije Luie Severine. Petljala je neto s itavom silom etaka, traica i ogrlica. - Marija Luia... - Molim te, Ismaile, ve kasnim... - Marija Luia, elim da te obavestim da vie nisi verena. - Dobro, Ismaile, razgovaraemo o tome kasnije. - A samim tim ni ja vie nisam veren. - Oigledno, Ismaile. - Onda, zbogom. Ono to je kod te ene bilo zapanjujue, jeste njena neverovatna sporost u reagovanju. O tome smo vie puta razgovarali s Bartlbumom, on je bio prosto oaran tom pojavom, ak ju je i prouavao, da tako kaemo, da bi svoju merodavnost za istu na kraju doveo gotovo do naunih razmera. Tom prilikom, dakle, sasvim je dobro znao da vreme koje ima na raspolaganju da nekanjen pobegne iz te kue varira izmeu dvadeset dve i dvadeset tri sekunde. Izraunao je da e mu to biti dovoljno da stigne do koije. I zaista, tano u trenutku kada je sputao zadnjicu na sedite koije, bistar jutarnji vazduh Bad Holena zapara jedan neljudski urlik - BAAAAAAARTLBUUUUM! Kakvog li glasa u te ene! Jo dugo godina posle toga, u Bad Holenu, priali su da je to izgledalo kao da je neko, sa zvonika, bacio klavir pravo na skladite kristalnih lustera. Bartlbum se raspitao: porodica Anher ivela je u Holenbergu, pedeset etiri kilometra severno od Bad Holena. Krenu na put. Na sebi je imao odelo za sveane prilike. ak je i eir bio praznini. Znojio se, da, ali u

153

granicama opte pristojnosti. Koija je nesmetano jezdila drumom izmeu breuljaka. inilo se da sve ide kao podmazano. to se tie rei koje e uputiti Ani Anher, kada bude stao pred nju, Bartlbum se nimalo nije dvoumio: - Gospoice, vas sam ekao. Godinama sam vas ekao. I, tras, pruie joj krinjicu od mahagonija sa svim pismima, stotinu pisama, da ovek ostane bez daha, od zaprepaenja, i od ganutosti. Bio je to dobar plan, nema ta. Bartlbum ga je prevrtao po glavi tokom itavog putovanja, i ovo podstie na razmiljanje o sloenosti uma nekih velikih naunika i mislilaca - kakav je prof. Bartlbum, nesumnjivo, bio - koje njihova uzviena sposobnost da se s neprirodnom pronicljivou i temeljitou usredsrede na neku ideju, navodi na neizvestan put da, iz istih stopa, i na jedinstveno temeljan nain, odstrane sve ostale granine, srodne i podudarne ideje. Jednom reju, lude glave. Tako, na primer, Bartlbum provede itavo svoje putovanje potvrujui neprikosnovenu logiku ispravnost svog plana, ali na samo sedam kilometara od Holenberga, tanije izmeu sela ln i Balcen, priseti se da on, ako ba hoete, tu krinjicu od mahagonija, te stoga ni pisma, stotinu pisama, vie nema. Gadni su to udarci. Ako razumete ta hou da kaem. Bartlbum je, u stvari, krinjicu sa pismima dao Mariji Luii Severini, na dan veridbe. Nimalo ubeen u to, ipak joj je, s izvesnom dostojanstvenou, predao sve rekavi: - Vas sam ekao. Godinama sam vas ekao. Nakon onih deset, dvanaest sekundi uobiajenog orsokaka, Marija Luia je razrogaila oi, istegla vrat i s nevericom izustila jednu jedinu, najosnovniju re - Mene? Mene? ba i nije bio odgovor koji je Bartlbum godinama sanjao, dok je pisao ta pisma i iveo sam, snalazei se kako je najbolje umeo i znao. Stoga je samo po sebi razumljivo da je bio donekle razoaran, tom prilikom, to nije nita neobino. To ak objanjava i zato se kasnije nikada vie nije vratio na ta pisma, ograniivi se samo na to da povremeno proveri je li krinjica od

154

mahagonija jo uvek tamo, kod Marije Luie, a sam Bog zna da li ju je iko ikada otvorio. Deava se. Ljudi grade snove, samo za sebe, u sebi, a onda ivot odbija da igra tu igru, i rastura ih, zaas, jedna reenica, i sve se rui. Deava se. Upravo je zbog toga ivot kukavna rabota, ni zbog ega drugog. Treba se pomiriti sa sudbinom. ivot ne zna za zahvalnost, ako razumete ta hou da kaem. Zahvalnost. No, svejedno. Sad je nastao problem jer mu je krinjica bila potrebna, a nalazila se na najgorem moguem mestu, odnosno negde u kui Marije Luie. Bartlbum izae iz koije u Balcenu, pet kilometara pre Holenberga, uze sobu u gostionici i narednog jutra sede u koiju koja je ila u Bad Holen. Bio je to poetak njegove odiseje. Prave odiseje, ako mi verujete. S Marijom Luiom primeni uobiajenu tehniku, nije mogao da pogrei. Bez ikakve najave, ue u sobu gde je ona klonulo leala, u postelji, leei ivce, i bez okolienja ree - Draga, doao sam da uzmem pisma. - Eno ih na pisaem stolu, zlato - odgovori ona s izvesnom nenou. Zatim, nakon tano dvadeset est sekundi, ispusti jedan priguen krik i izgubi svest. Bartlbum je, razume se, ve bio ispario. Ponovo sede u koiju, ovoga puta za Holenberg, i, sutradan uvee zakuca na vrata kue Anher. Uvedoe ga u salon, i umalo to se istog asa nije sruio mrtav. Sedela je za klavirom, gospoica, i svirala, s glavicom, gavranskom kosom i svim ostalim, svirala poput kakvog anela. Sama, tu, ona klavir i kraj. Da ovek ne poveruje. Bartlbum se skameni, sa svojom krinjicom od mahagonija u ruci, na pragu salona, beo kao kre. Nije vie mogao ni da se znoji. Posmatrao je i taka. Kad muzika utihnu, gospoica se okrenu i pogleda ga. Konano i bezuslovno osvojen, on proe kroz salon, stie do nje, spusti krinjicu od mahagonija na

155

klavir i ree: - Gospoice Ana, vas sam ekao. Godinama sam vas ekao. I ovoga puta odgovor bee jedinstven. - Ja nisam Ana. - Molim? - Ja se zovem Elizabeta. Ana je moja sestra. Bliznakinje, ako razumete ta hou da kaem. Sline kao jaje jajetu. - Moja sestra je u Bad Holenu, u Banji. Pedesetak kilometara odavde. - Da, poznat mi je put, hvala. Gadni su to udarci. Nema ta. Ba gadni. Na svu sreu on je, Bartlbum, bio ovek velikih mogunosti, posedovao je nesvakidanju snagu duha, u grudima. I ponovo krenu na put, pravac Bad Holen. Ako je Ana Anher bila tamo, tamo je i on trebalo da ide. Jednostavno. Negde na pola puta, manje-vie, uini mu se da to i nije ba tako jednostavno. Problem je bio to nije mogao da se oslobodi one muzike. I klavira, ruku na klavijaturi, ljupke glavice s gavranskom kosom, jednom reju, itavog tog prizora. Sve je to izgledalo tako savreno, kao da je sam avo umeao svoje prste. Ili sudbina, ree Bartlbum u sebi. Stade da se mui, profesor, s tom priom o bliznakinjama, slikarka i pijanistkinja, nije se vie snalazio, to je sasvim razumljivo. to je vie vremena prolazilo, to je on manje razumeo. Moe se slobodno rei da je sa svakim kilometrom puta razumeo po jedan kilometar manje. Na kraju odlui da je vreme da predahne i razmisli. Sie u Poelu, est kilometara ispred Bad Holena. I tu provede no. Sutradan sede u koiju za Holenberg: odluio se za pijanistkinju. Ona je draesnija, razmiljao je. Predomisli se na dvadeset drugom kilometru: tanije u Bacelu, gde sie i prenoi. Krenu na put rano ujutru koijom za Bad Holen - u dubini svoje due ve veren sa Anom Anher, slikarkom - da bi se zaustavio u Zuceru, seocetu na dva kilometra od Poela, gde mu konano postade jasno da njemu, ako se govori o naravi, ipak mnogo vie odgovara Elizabeta,

156

pijanistkinja. Narednih dana njegovo oscilatorno kretanje odvede ga ponovo u Alcen, potom u Tocer, odatle u Balcen, onda natrag do Facela, a odatle, redom, u Palcen, Rulcen, Alcen (po trei put) i Kolcen. Ljudi iz kraja su poverovali da se radi o inspektoru iz nekog ministarstva. Svi su se prema njemu ophodili neobino lepo. U Alcenu, prilikom treeg prolaska, saeka ga poasni odbor graana. On tome nije pridavao veliku vanost. Nije bio formalista. Bio je jednostavan ovek, Bartlbum, neverovatno jednostavan ovek. I ispravan. Zaista. No, svejedno. Nije mogla da se protegne u nedogled, ta pria. Mada su graani bili veoma ljubazni. Pre ili kasnije morala je da se zavri. Shvatio je, Bartlbum. I nakon dvanaest dana strastvenog oscilovanja, obue odgovarajue odelo i zaputi se pravo u Bad Holen. Bio je odluio: ivee sa slikarkom. Stie u smiraj jednog prazninog dana. Ana Anher nije bila kod kue. Vratie se brzo. Saekau, ree on. I smesti se u mali salon. Upravo mu tu, odjednom, iskrsnu u glavi, poput bleska munje, sudbonosna i ubitana slika: njegova krinjica od mahagonija, onako lepa sjajna, na klaviru u kui Anher. Zaboravio ju je tamo. To je neto to normalni ljudi teko mogu razumeti, ja na primer, jer je to tajna superiornih umova, neto samo njihovo, zupanici genijalnosti, sposobni da prave i velianstvene vratolomije i kolosalne greke. On, Bartlbum, bio je od tog soja. Kolosalne greke, povremeno. Svejedno, nije se mnogo potresao. Ustade i rekavi da e se vratiti kasnije, prenoi u jednom hoteliu nadomak grada. Sutradan sede u koiju za Holenberg. Na izvestan nain poeo je da se navikava na taj put, vremenom je postajao, da tako kaemo, pravi strunjak za njega. Da je ikada postojala univerzitetska katedra za prouavanje tog puta, nema sumnje da bi bila u njegovoj nadlenosti, sto posto. U Holenbergu je sve prolo glatko. krinjica je zaista bila tamo. - Htela sam da vam je poaljem ali nisam znala gde da vas traim - ree Elizabeta Anher glasom koji bi zaveo i gluvog. Bartlbum se na trenutak kolebao

157

ali onda se pribra. - Ne mari, sve je u najboljem redu. Poljubi joj ruku i oprosti se. itave noi oka nije sklopio ali ujutru stie tano na vreme da uhvati prvu koiju za Bad Holen. Divno je putovao. Na svakoj stanici ovacije i slavlje. Ljudi su poeli da pokazuju privrenost, takvi su, u tim krajevima, drueljubiv svet, ne premiljaju i primaju te sasvim iskreno. Zaista. Jezomorno ruan kraj, da se sledi, to jest jest, ali ljudi su predivni, iz nekih drugih vremena. No, svejedno. Boijom voljom, Bartlbum stie u Bad Holen sa svojom krinjicom od mahagonija, pismima i svim ostalim. Ponovo ode do kue Ane Anher i zatrai da ga najave. Slikarka je upravo slikala neku mrtvu prirodu, jabuke kruke fazane, i slino, mrtve fazane, razume se, mrtvu prirodu, je l. Glavu je drala malice nakrivljenu. Gavranska kosa uokvirivala joj je lice da je prosto bila milina gledati je. Da se tu nalazio i klavir bio bi uveren da je to ona druga, ona iz Holenberga. Meutim, bila je to ona prava, ona iz Bad Holena. Kao jaje jajetu, kaem vam. udesno je ono to priroda uspe da stvori kada se svojski potrudi. Da ovek ne poveruje. Zaista. - Profesore Bartlbum, kakvo iznenaenje! - ciknu ona. - Dobar dan, gospoice Anher - odgovori on, dodajui odmah: - Ana Anher, zar ne? - Da, zato? Hteo je da bude siguran, profesor. Nikad se ne zna. - ta vas je dovelo ovde, da me tako usreite svojom posetom? - Ovo - odgovori ozbiljno Bartlbum, stavljajui pred nju krinjicu od mahagonija i otvarajui je pred njenim oima. - Vas sam ekao, Ana. ekao sam vas godinama. Slikarka isprui ruku i naglo zatvori krinjicu. - Pre nego to nastavimo razgovor, bolje da vas obavestim o neemu, profesore

158

Bartlbum. - Kako god vi hoete, oboavana moja. - Ja sam verena. - Nije valjda? - Verila sam se pre est dana sa potporunikom Galegom. - Odlian izbor. - Hvala. Bartlbum se u svojoj glavi vrati unazad est dana. Bio je to onaj dan kada se, stigavi u Rulcen, zaustavio u Kolcenu kako bi potom poao za Alcen. Ukratko, u jeku njegovih nedaa. est dana. est bednih dana. Meu nama, taj Galega je bio pravi parazit, ako razumete ta hou da kaem, beznaajan lik i na izvestan nain ak i tetan. Tuga i jad. Pravi pravcati. Tuga i jad. - Hoete li sada da nastavimo? - Mislim da vie nema smisla - odgovori Bartlbum, uzimajui svoju krinjicu od mahagonija. Na putu do hotela, profesor pokua da sagleda situaciju hladne glave i doe do zakljuka da postoje dve mogunosti (prilika koja se, sigurno smo primetili, ponavlja prilino uestano, budui da obino postoje dve a samo retko tri mogunosti): ili je to bila samo jedna neprijatna smetnja, te bi u tom sluaju trebalo da izazove na dvoboj gorepomenutog potporunika Galegu i da ga ukloni s puta. Ili je to bio nedvosmisleni znak sudbine, velikodune sudbine, te bi u tom sluaju trebalo da se to pre vrati u Holenberg i zaprosi Elizabetu Anher, nezaboravnu pijanistkinju. Uzgred reeno, Bartlbum je mrzeo dvoboje. Ba ih nije podnosio. Mrtvi fazani..., pomisli s izvesnim gaenjem. I odlui da otputuje. Zavaljen u svom seditu, u prvoj jutarnjoj koiji, jo jednom krenu drumom za Holenberg. Bio je dobro raspoloen i s blagonaklonom simpatijom prihvati izraze razdragane naklonosti koju su mu usput pokazivali stanovnici sela Pocel, Kolcen, Tocer, Rulcen, Palcen, Alcen, Balcen i Facel. Simpatian svet, kao to

159

ve rekoh. U sumrak se pojavi, besprekorno odeven, sa svojom krinjicom od mahagonija, u kui Anher. - Gospoicu Elizabetu, molim - ree pomalo sveano posluitelju koji mu otvori vrata. - Nije tu, gospodine. Jutros je otputovala u Bad Holen. Da ovek ne poveruje. Moda bi se neki ovek drugaijeg moralnog i kulturnog ustrojstva vratio nazad i seo u prvu koiju za Bad Holen. Moda bi se neki ovek slabijeg psihikog i nervnog sastava prepustio onim najprostijim izrazima konane i nepopravljive alosti. Ali Bartlbum je bio estit i ispravan ovek, jedan od onih koji sa izvesnim stilom podnose hirove sudbine. On, Birtlbum, poe da se smeje. Ali da se smeje kao lud, grohotom, da se previja od smeha, nije bilo naina da se zaustavi, sa suzama i svim onim to ide uz to, prava predstava, vavilonski, okeanski, apokaliptini napad smeha, smeha bez kraja i konca. Posluga u kui Anher nije vie znala ta da radi, nisu mogli da ga zaustave nikako, ni lepim ni runim, nastavio je da se kida od smeha, on, nimalo prijatno, i zarazno, veoma, zna se, pone jedan a onda svi za njim, to je zakon smejanja, kao kakva zaraza, nastoji da ostane ozbiljan, ne polazi ti za rukom, neumoljiv je, nita od toga, padali su jedan za drugim, sluge, koji ak nisu imali nikakvog razloga da se smeju, tavie, trebalo je da se zabrinu, zbog te neprijatne, ako ne i dramatine situacije, ali padali su jedan za drugim, smejali se kao pomahnitali, da se ovek prosto uneredi, ako razumete ta hou da kaem, da se prosto uneredi, ako ne vodi rauna. Na kraju su ga odneli u krevet. Smejao se i u vodoravnom poloaju, svejedno, i to s kakvim zanosom, s kakvom predanou, udo od oveka, zaista, izmeu jecanja suza i guenja, ali neukrotivo, udesno, zaista. Posle sat i po jo uvek se smejao. Bez prestanka. Sluge su ve bile na izmaku snaga, istravali su iz kue da vie ne bi sluali to veselo i zarazno zacenjivanje, pokuavali su da pobegnu, dok su im se creva grila od bolova, zbog mahnitog

160

kliberenja, pokuavali su da se spasu, to je sasvim razumljivo, sad je to ve postalo pitanje ivota ili smrti. Da ovek ne poveruje. Onda, u jednom trenutku, Bartlbum se, bez upozorenja, ukoi, kao maina kada se zaglavi, najednom se uozbilji, pogleda oko sebe i okrenuvi se ka najbliem slugi, ree mu, mrtav ozbiljan: - Da li ste videli jednu krinjicu od mahagonija? Nije mogao da poveruje, ovaj, da e najzad biti koristan, samo da ve jednom prestane taj smeh. - Izvolite, gospodine. - E pa, poklanjam vam je - ree Bartlbum, i nastavi da se smeje, ponovo, kao pomahnitao, kao da je ispriao bogzna kakvu alu, najsmeniju u svom ivotu, najveu, takorei aletinu. Otad vie ne prestade. Smejao se itavu no. Osim za sluge iz kue Anher, koji su sada ili s vatom u uima, ovaj dogaaj bio je pravi komar za itav gradi, krotki Holenberg, jer se Bartlbumov smeh, razume se, razlegao izvan zidova kue i na sav glas je putovao, ba prava milina, kroz tiinu noi. Nije bilo ni govora o nekom spavanju. Bio je veliki uspeh ako ste uopte uspeli da ostanete ozbiljni. I zaista, u prvom trenutku, ljudi su uspevali da ostanu ozbiljni, s obzirom na opravdani bes zbog nesnosne galame, ali je zdrav razum vrlo brzo otiao do avola, i poeo je da se prenosi virus smejanja, nezadriv, koji je napadao sve, bez razlike, mukarce i ene, o deci da i ne govorim, zaista sve. Kao neka zaraza. Bilo je kua u kojima se mesecima nije uo smeh, ve su i zaboravili ta je to. Ljudi potonuli u sopstvenu ozlojedenost, i jad. Bez raskoi osmeha, mesecima. A te noi, stadoe da se smeju, svi, cela utroba im se tresla, neto nevieno, jedva da su se i prepoznavali, poto im je spala maska tih venih pokunjenih noseva, i pred njihovim licima se ukazao nezajaljiv smeh. Otkrovenje. Da se oveku prosto vrati elja za ivotom kad vidi kako se u tom gradiu jedno po jedno ponovo pale svetla, kad uje kako se kue tresu od smeha, mada nema nikakvog posebnog razloga za smeh, nego tek tako, nekim udom, kao da se

161

upravo te noi prelilo bure kolektivnog i sveopteg strpljenja, a itav grad, u ime svih nesrea, poplavile blaene reke kliberenja. Koncert koji je pogaao pravo u srce. udo nad udima. On, Bartlbum, dirigovao je horom. Bilo je to njegovih pet minuta, da tako kaemo. I dirigovao je majstorski. Nezaboravna no, kad vam kaem. Slobodno pitajte koga hoete. Nek sam proklet, ako vam ne budu rekli da to bee nezaboravna no. No, svejedno. S prvom svetlou praskozorja, stia se. Bartlbum, mislim. A onda postepeno i itav grad. Prestadoe da se smeju, malo-pomalo, a potom konano utihnue. Kako dolo tako i prolo. Bartlbum zatrai da jede. itav poduhvat ga je, razume se, prilino izgladneo, nije nimalo lako smejati se toliko dugo, i s takvim arom. to se tie zdravlja, meutim, izgledao je kao da ga ima na pretek. - Nikad se nisam bolje oseao - potvrdi delegaciji graana koji su, na izvestan nain zahvalni, a u svakom sluaju znatieljni, doli da se raspitaju o njegovom stanju. Bartlbum je, praktino, stekao nove prijatelje. Sudbina je nesumnjivo htela da zavri u tom kraju i da se vee za ljude. Sa enama mu je ilo sve naopako, to je tano, ali to se tie ljudi izgleda da je bio kao stvoren za taj kraj. Zaista. Ipak, ustade iz postelje, pozdravi sve i spremi se da ponovo krene na put. U glavi je imao taan plan, u vezi s tim. - Koji put vodi u prestonicu? - Trebalo bi da se vratite u Bad Holen, gospodine, a odande da uhvatite... - Taman posla - i poe u suprotnom pravcu, u dvokolici jednog od suseda, izvesnog kovaa, darovitog, u svom poslu, izuzetno darovitog. itavu no je proveo previjajui se od smeha. Ukratko, oseao je dunu zahvalnost, da tako kaemo. Zatvori radionicu, toga dana, i odveze Bartlbuma daleko od svih tih mesta i od tih uspomena, i od svega, do avola, nikada se vie nee vratiti, profesor, gotova je, ta pria, bila dobra ili loa, gotova je, jednom za svagda, zaklinje se Bogom. Gotova.

162

Eto. Kasnije vie nikada nije pokuao, Bartlbum. Da se oeni. Govorio je da je vreme prolo, i da vie nema govora o tome. Ja mislim da je malo patio zbog svega toga, ali te nije optereivao, nije bio takav, svoj bol je zadravao za sebe, i umeo je da ga prevazie. Sve u svemu, bio je jedan od onih koji na ivot gledaju s vedre strane. Od onih staloenih, ako razumete ta hou da kaem. U toku sedam godina koliko je stanovao ovde, ispod nas, uvek smo bili radosni to je tu, ispod nas, a mnogo puta i u naem domu, kao da je lan porodice, to je na izvestan nain zaista i bio. Izmeu ostalog, mogao je da stanuje u sasvim drugaijim etvrtima od ove, sa svim onim novcem koji mu je u poslednje vreme stizao, nasledstva, da se razumemo, tetke koje su padale jedna za drugom, kao zrele kruke, nek im je laka zemlja, itava procesija belenika, testament za testamentom, i svi su oni odreda, hteli ne hteli, punili Bartlbumove depove gotovim novcem. Jednom reju, da je hteo, mogao je da ivi u sasvim drugom kraju. Ali on je ostao ovde. Govorio je da se osea dobro u ovoj etvrti. Znao je da ceni, da se tako izrazim. ovek se prepoznaje i po tome, da. Na toj svojoj Enciklopediji granica i tako dalje nastavio je da radi do samog kraja. Sad je poeo da pie sve iz poetka. Govorio je da nauka grabi napred dinovskim koracima i da, sve u svemu, dopunama, ispravkama, doterivanjima nikada nema kraja. Bio je ushien i pri samoj pomisli na to da jedna Enciklopedija o granicama na kraju postane knjiga koja nema zavretka. Beskrajna knjiga. Bio je to prilian apsurd, kad ovek bolje razmisli, i sam se tome smejao, i objanjavao mi stalno iznova, udei se, a pomalo se i zabavljajui. Neko drugi bi moda patio. Ali on, kao to kaem, jednostavno nije bio stvoren za neke nedae. On je bio prozraan i lak. Razume se, i odlazak na onaj svet bee neto to je obavio na sebi svojstven nain. Bez mnogo pompe, jedva ujno. Jednog dana pade u postelju, nije mu bilo dobro, a ve sledee nedelje sve je bilo svreno. Nije se ak moglo pouzdano ni rei je li patio ili nije, tih dana, ja sam ga pitao ali njemu je jedino

163

bilo vano da se mi ne rastuimo, svi koliko nas ima, zbog te sitnice. Nije voleo da uznemirava nikoga. Samo me je jednom pitao da li bih mogao da podignem jednu od onih slika njegovog prijatelja slikara, da je okaim na zid, ba naspram njegove postelje. I ta pria je bila potpune neverovatna, pria o zbirci Plasonovih platna. Bezmalo sva bela, ako mi verujete. Ali njemu je bilo veoma stalo. I ono koje sam mu okaio na zid, tom prilikom, bilo je belo, potpuno belo, on ga je izabrao, i ja sam ga okaio gore, da moe lepo da ga vidi, iz postelje. Bilo je belo, kunem se. Ali on ga je gledao, i gledao, i premetao po oima, da se tako izrazim. - More... - govorio je tiho. Izdahnu, ve je bilo jutro. Sklopi oi i vie ih ne otvori. Jednostavno. Ne znam. Ima ljudi koji umiru i, uz sve potovanje, nita se time ne izgubi. Ali on je bio jedan od onih iji nestanak osea duboko u sebi i kada vie nisu tu. Kao da itav svet, odjednom, postane malo tei. Verovatno da se ova planeta, i sve ostalo, odrava u vazduhu samo zato to ima toliko Bartlbuma, svuda unaokolo, koji vode rauna da ona ne padne. S tom svojom lakoom. Iako nemaju lica heroja, ipak dre kuu na nogama. Takvi su. On, Bartlbum, bio je takav. Hou da kaem: bio je kadar da te uhvati pod ruku, nekog sasvim obinog dana, na ulici, i da ti u najveoj tajnosti kae - Jednom sam video anele. Stajali su na obali mora. Uprkos tome to on u Boga nije verovao, bio je naunik, i za te crkvene stvari nije ba previe mario, ako razumete ta hou da kaem. Ali je video anele. I to bi ti rekao. Uhvatio bi te pod ruku, nekog sasvim obinog dana, na ulici, i s divljenjem u oima, rekao bi ti. - Jednom sam video anele. Kako je mogue ne voleti jedno takvo bie?

164

6. SAVINJI
- Znai, naputate nas, doktore Savinji... - Da, gospodine. - I odluili ste da se vratite u Francusku. - Da. - Nee vam biti lako... hou da kaem, svet je radoznao, pa novine, politiari... Plaim se da je otvoren pravi pravcati lov na preivele sa tog splava... - Rekli su mi to. - Bezmalo da je postao nacionalni dogaaj. Deava se, kad politika umea svoje prste... - Pre ili kasnije, videete, svi e zaboraviti na tu priu. - U to ne sumnjam, dragi moj Savinji. Izvolite: ovo su karte za vae ukrcavanje. - Va sam dunik, kapetane. - Taman posla. - A to se tie vaeg lekara, njemu moda dugujem ivot... napravio je udo. - Savinji, ako sad ponemo da nabrajamo uda, vezana za ovu priu, neemo se nikad zaustaviti. Idite. I nek vam je sa sreom. - Hvala, kapetane... Ah, jo neto. - Recite. - Onaj... onaj kormilar... Tomas... kau da je pobegao iz bolnice... - Da, udna je to pria. Naravno, to se ovde ne bi dogodilo, ali dole, u civilnoj bolnici, moete samo da zamislite kako... - Da li se o njemu ita saznalo? - Ne, za sada nije. Ali nije mogao da ode daleko, s obzirom na to u kakvom je stanju bio. Ne bih se uopte zaudio da je umro, negde usput...

165

- Umro? - Pa da, to je najmanje to se moe pomisliti za nekoga ko... ah, oprostite mi: da nije moda bio va prijatelj?

- Nee biti teko, Savinji, treba samo da ponovite ono to ste napisali u tim svojim memoarima. Uzgred reeno, mora da ste grdne pare zgrnuli, eh? s tom knjiicom... po salonima se nita drugo ne ita... - Pitao sam vas da li je ba neophodno da se ja pojavim u sudnici. - Ah, nije da nije neophodno, ali ovaj proces je prokleto nezgodan, oi itave nacije uperene su u nas, ne moe raditi kako valja... sve strogo po zakonu, apsurdno... - Bie i omare... - Svakako da e biti... on eli lino da se brani... ali nema nikakve anse, nikakve, narod hoe njegovu glavu i dobie je. - Nije samo on kriv. - To nema nikakve veze, Savinji. On je bio kapetan. On je doveo Alijans u to bespue, on je odluio da ga napusti i on je, to je najlepe od svega, i samo on, pustio da vas struje odvuku na puinu, zatoene u toj paklenoj klopci... - Dobro, dobro, pustimo sad to. Videemo se u sudnici. - Ima jo neto... - Pustite me, r. - Advokat Parpej, hvala lepo. - Zbogom. - Ne, ne moete da idete. - ta jo ima? - Ah, neka gnjavaa... nita znaajno, ali znate, bolje da budemo oprezni... jednom reju, uka se, izgleda da je neko napisao... nazovimo ga dnevnikom, neto poput dnevnika o tim danima na splavu... izgleda da se radi o nekom mornaru i ovo ve govori dosta o ozbiljnosti stvari... zamislite samo, mornar

166

koji ume da pie, naravno da je to apsurdno, ali u svakom sluaju izgleda da je on jedan od preivelih... - Tomas. Tomas je znao da pie. - Molim? - Ne, nita. - E pa, ukratko, izgleda da u tom dnevniku ima stvari... na neki nain... recimo, nezgodnih... da ne duim, pria je malo drugaija od one koju ste ispriali vi i ostali... - I itao je. Knjige. Znao je da ita i pie. - Pobogu! Hoete li me sasluati do kraja? - Da? - Pokuajte da shvatite, nije potrebno mnogo da se smisli neka masna kleveta... moe vas i upropastiti... ukratko, pitao sam se da li biste po potrebi bili raspoloeni da utroite izvesnu sumu novca, razumete ta priam, nema drugog naina da se odbranite od klevete, a s druge strane bolje je stati svemu tome na put pre nego to... Savinji! Kuda ste do avola krenuli? Savinji! Sluajte, nema razloga da se vreate, govorim za vae dobro, to mi je posao...

- Vae svedoenje bilo je vie nego dragoceno, doktore Savinji. Sud vam blagodari i poziva vas da se vratite na svoje mesto. - ... - Doktore Savinji... - Da, izvinite, hteo sam... - Da li imate neto da dodate? - Ne... odnosno... samo jednu stvar... Hteo sam da kaem da... more, ono je drugaije... ne moe se suditi o onome to se tamo u njegovim eljustima deava... more je neto sasvim drugo. - Doktore, ovo je sud Kraljevske Mornarice: savreno dobro zna ta je more. - Mislite?

167

- Verujte mi, uivala sam itajui tu vau ljupku knjiicu, ba uzbudljivo... moda ak i previe za jednu stariju damu kao to sam ja... - Markizo, ta to govorite... - Istinu, doktore Savinji, ta knjiga je tako... kako da kaem... realistina, eto, itala sam je i sve vreme imala utisak da se i sama nalazim tamo, na tom splavu, usred mora, jezovito... - Vi mi laskate, markizo. - Ne, ne... ta knjiga je zaista... - Dobar dan, doktore Savinji. - Adele... - Adele, dete moje, ne moe dopustiti da te ovako dugo eka neko ko ima toliko obaveza kao doktor... - Oh, sigurna sam da ste ga bacili na muke postavljajui mu stotinu pitanja o njegovim pustolovinama, je l tako, Savinji? - Zadovoljstvo je razgovarati s vaom majkom. - Jo malo i aj bi se sasvim ohladio. - Divno izgledate, Adele. - Hvala. - Jo jednu olju, doktore?

- Je l imao tamne oi? - Da. - Visok, crne, ravne kose... - Skupljene na potiljku, gospodine. - Mornar? - Mogao bi biti. Ali bio je obuen... normalno, gotovo elegantno. - I nije rekao svoje ime. - Ne. Rekao je samo da e se vratiti.

168

- Da e se vratiti? - Nali smo ga u jednoj krmi na reci... sluajno... traili smo dvojicu dezertera, i nali smo njega... kae da se zove Filip. - I nije pokuao da pobegne? - Ne. Bunio se, hteo je da zna zato ga uopte privodimo... ve poznata pria... Ovuda, Savinji. - I ta ste mu vi rekli? - Nita. Policija nije duna da objanjava zato nekoga alje u zatvor, u dananje vreme. Naravno, neemo moi da ga drimo dugo, ako ne pronaemo neki dobar razlog... ali za to ete se vi pobrinuti, zar ne? - Svakako. - Evo, doite. Ne, ne naginjite se suvie. Eno ga, je l ga vidite?, pretposlednji u redu. - Onaj to je naslonjen na zid... - Da. Je l on? - Bojim se da nije. - Nije? - Nije, ao mi je. - Ali po opisu odgovara, pljunuti on. - Pljunuti on, ali nije on. - Savinji... sluajte me... Vi moete biti i heroj Kraljevstva, vi moete biti i prijatelj svih ministara ovoga sveta, ali taj dole je ve etvrti koga... - Nije vano. Ve ste dovoljno uinili. - Ne, sasluajte me. Mi tog oveka nikada neemo pronai, a znate li zato? Zato to je taj ovek mrtav. Pobegao je iz neke bedne bolnice u nekom smrdljivom zapeku Afrike, prevalio koji kilometar kroz neku paklenu pustinju i tamo se toliko isprio na suncu da je na kraju crko. Kraj. Taj ovek je, sada, na drugoj strani zemaljske kugle gde je skonao kao ubrivo za gomilu peska. - Taj ovek je, sada, u ovom gradu, i prikrada mi se. Pogledajte ovo.

169

- Pismo? - Pre dva dana neko ga je ostavio ispred mojih vrata. Proitajte, evo, ba proitajte... - Samo jedna re... - Ali veoma jasna, zar ne? - Tomas... - Tomas. Vi ste u pravu, Pastore. Nikada mi neemo pronai tog oveka. Ali ne zato to je mrtav. Zato to je iv. iv je vie i od mene i od vas zajedno. iv je kao to su ive progonjene zveri. - Savinji, uveravam vas da... - iv je. I, za razliku od mene, ima odline razloge da to i ostane.

- Ama to je ludost, Savinji! Takav briljantan lekar kao to ste vi, sad ve i slavan... upravo u ovom trenutku kada se pred vama polako otvaraju i vrata Akademije... I sami dobro znate, to vae prouavanje o efektima gladi i ei... hou da kaem, mada je ono po mom miljenju pre romaneskno nego nauno... - Barone... - ... ipak je veoma zadivilo moje kolege i srean sam zbog vas, Akademija se klanja vaem armu i... takoe vaim... bolnim iskustvima... to mogu da razumem... ali ono to nikako ne mogu da razumem je zato ste vi utuvili sebi u glavu, upravo sada, da treba da odete i da se sakrijete u neku zaboravljenu rupu u provinciji kako biste postali, ujte i poujte, seoski lekar, da li sam dobro rekao? - Da, barone. - Ah, estitam... nema lekara u ovom gradu koji ne bi eleo, ma ta to priam, koji ne bi sanjao o tome da ima vae ime i vau briljantnu budunost, a vi, kakvu odluku donosite? Da napustite sve kako biste postali lekar u nekoj selendri... kakvo je uopte to mesto? - Na selu.

170

- To sam shvatio, ali gde? - Daleko. - Treba li da zakljuim da se ne moe znati gde se nalazi? - To bi bila moja elja, barone. - Apsurdno. Jadni ste mi vi, Savinji, ispod svake kritike, nerazumni, dostojni svake osude. Ne nalazim nijedno prihvatljivo opravdanje za vae neoprostivo ponaanje i... i... ne mogu da mislim nita drugo osim ovoga: vi ste ludi! - Naprotiv: ne elim to da postanem, barone.

- Evo... to je arbon... tamo, je l vidite? - Da. - Lepo mestace. Nee vam biti loe. - Da.

- Pridignite se malo, doktore... tako. Pridrite mi ovo na trenutak, evo... Buncali ste itave bogovetne noi, morate preduzeti neto... - Rekao sam ti da ne treba da ostane, Mari. - ta radite?... neete valjda da ustanete... - Naravno da hou da ustanem... - Ali ne moete... - Mari, ovde sam ja lekar. - Da, ali niste sebe videli noas... zaista vam je bilo loe, kao da ste pomahnitali, govorili ste s utvarama, i vikali ste... - Vikao? - Svaali ste se s morem. - Ajaja, zar opet? - Vi, doktore, imate rdave uspomene. A rave uspomene upropauju ivot. - Rav ivot je taj, Mari, koji upropauje uspomene. - Ali vi niste ravi.

171

- inio sam neke stvari, tamo. Neke strane stvari. - Zato? - Bile su strane. Niko ne bi mogao to da oprosti. Niko mi to nije oprostio. - Ne treba vie da razmiljate o tome... - A jo stranije je ovo: ja znam da bih, i danas, kad bih morao tamo da se vratim, ponovo uinio isto. - Prestanite, doktore... - Ja znam da bih uinio iste istovetne stvari. Zar to nije monstruozno? - Doktore, preklinjem vas... - Zar nije monstruozno?

- Noi su ponovo svee... - Da. - Voleo bih da vas otpratim do kue, doktore, ali neu da ostavljam samu svoju enu... - Neka, sve je u redu, bez brige. - Ipak... hou da znate da mi zaista prija da razgovaram s vama. - I meni. - Vidite, kad ste stigli, pre godinu dana, govorili su da ste... - Nadmen i arogantan lekar iz prestonice... - Da, manje-vie. Ljudi su, ovde, sumnjiavi. Povremeno im svata pada na pamet. - Znate li ta su mi kazali o vama? - Da sam bogat. - Da. - I utljiv. - Da. Ali i da ste dobar ovek. - Lepo sam vam rekao: to su ljudi kojima povremeno svata pada na pamet. - udno. Razmiljam da ostanem ovde. Neko kao ja... arogantni lekar iz

172

prestonice... Razmiljam da ostarim ovde. - ini mi ste da ste jo uvek suvie mladi da biste razmiljali o tome gde ete ostariti, zar ne mislite? - Moda ste u pravu. Ali ovo je tako daleko od svega... Pitam se da li e ikada ita uspeti da me odvede odavde. - Ne razmiljajte o tome. Ako se dogodi, bie sigurno neto lepo. A ako ne, ova e varo biti srena da ostanete u njoj - ast je to uti od gradonaelnika lino... - Ah, ne podseajte me, molim vas... - Sada zaista moram da krenem. - Dobro, ali navratite, kad god elite. Bie mi zadovoljstvo. I moja ena e biti veoma srena. - Raunajte na to. - E pa onda laku no, doktore Savinji.

173

7. ADAMS
Ostade budan satima, posle zalaska. Poslednje nevino doba itavog jednog ivota. Zatim izae iz svoje sobe, i tiho poe niz hodnik da bi se zaustavio ispred poslednjih vrata. Nema kljueva, u gostionici Almajer. Jedna ruka poloena na kvaku, druga dri mali svenjak. Trenuci kao igle. Vrata se neujno otvorie. Tiina i tama, u sobi. Ue, spusti svenjak na pisai sto, zatvori vrata za sobom. Mehanizam brave kljocnu u noi: u polumraku, ispod pokrivaa, neto se pomeri. Prie krevetu i ree: - Gotovo je, Savinji. Reenica kao udarac sabljom. Savinji se uspravi u krevetu, oinut drhtajem uasa. Pogled mu je unezvereno lutao na blagoj svetlosti onih nekoliko svea, spazi svetlucanje otrice bodea i, nepomino, lice jednog oveka koje je godinama nastojao da zaboravi. - Tomase... En Deverija ga pogleda zbunjeno. Pridie se na lakat, baci pogled po sobi, nije razumela, ponovo potrai lice svog ljubavnika, skliznu pored njega. - ta se deava, Andre? On je nastavio da gleda, uasnut, ispred sebe. - Tomase, stani, ti si lud... Ali nije stao. Prie krevetu, podie bode uvis i zamahnu snano, jednom, drugi put, trei put. Pokrivai se natopie krvlju. En Deverija ne stie ni da krikne. Zaprepaeno se upilji u tu tamnu plimu koja je navirala po njoj i oseti kako ivot naputa to njeno razjapljeno

174

telo, brzinom koja joj ne ostavlja vremena ni za jednu jedinu misao. Srui se na lea, rairenih oiju koje vie nisu videle nita. Savinji je drhtao. Posvuda je bila krv. I neka besmislena tiina. Gostionica Almajer je poivala. Nepomina. - Ustani, Savinji. I uzmi je u naruje. U Tomasovom glasu odzvanjala je neumoljiva mirnoa. Nije jo gotovo, ne. Savinji se kretao kao u transu. Ustade, podie telo En Deverija i nosei ga na rukama pusti da ga ovaj izvede iz sobe. Nije mogao da prozbori ni jednu jedinu re. Nije vie video nita, i nije mogao da pomisli nita. Drhtao je, i to je sve. Neobina, mala povorka. Prelepo telo jedne ene noeno na elu procesije. Mrtvo krvavo breme na rukama jednog oveka koji se vue drhtei, u pratnji ravnodune senke koja u ruci stee bode. Prooe kroz gostionicu, tako, i izaoe na obalu. Korak po korak, na pesku, sve do samog mora. Iza, krvavi trag. Iznad, traak meseine. - Nemoj da staje, Savinji. Teturajui se, zagazi u vodu. Oseao je pritisak tog bodea na leima, i, na rukama, teret koji postaje neizdriv. Kao kakva marioneta pree nekoliko metara. Zaustavi ga taj glas. - Sluaj ga, Savinji. To je um mora. Neka te taj um i taj teret na tvojim rukama prate itavog ivota koji jo ima pred sobom. Izgovori to lagano, bez uzbuenja i s blagim prizvukom umora. Potom ispusti bode u vodu, okrenu se i vrati na al. Pree preko njega, pratei one tamne mrlje, zgruane u pesku. Koraao je polako, bez ijedne misli, bez ijedne prie. Prikovan na pragu mora, dok su mu se talasi penuali oko nogu, ostade nepomian, Savinji, nesposoban da se pomeri. Drhtao je. I plakao. Marioneta, dete, olupina. Tekli su krv i suze: vosak jedne svee koju vie nikada niko nee ugasiti.

175

Adams bi obeen, na trgu Sent Aman, u praskozorje poslednjeg dana meseca aprila. Kia je pljutala kao iz kabla, ali mnogo bee onih koji izaoe iz svojih domova da uivaju u predstavi. Sahranie ga istog dana. Niko ne zna gde.

176

8. SEDMA SOBA
Otvorie se vrata, i iz sedme sobe izae jedan ovek. Zakoraivi preko praga, zastade i osvrnu se oko sebe. Gostionica kao da je bila naputena. Nijednog uma, nijednog glasa, niega. Probijalo je sunce, kroz prozorie na hodniku, presecajui polumrak i preslikavajui na zidove vagonie jednog bistrog i blistavog dana. U sobi je ponovo sve bilo spremljeno s nekom posebnom briljivou, dragovoljno, ali na brzinu. Puna torba, jo uvek otvorena, na krevetu. Gomile papira, na pisaem stolu, pera, knjige, ugaena lampa. Dva tanjira i jedna aa, na prozorskom pervazu. Prljavi, ali uredni. Na podu, jedan oak tepiha bio je zavrnut u uvo, kao da je neko napravio znak da bi se potom tome vratio, jednog dana. Na fotelji se nalazio veliki prekriva, sloen najbolje to se moglo. Videle su se, okaene na zidu, dve slike. Istovetne. Ostavljajui za sobom otvorena vrata, ovek poe hodnikom, sie niz stepenice pevuei neku nerazgovetnu melodijicu, i zastade ispred recepcije ako bismo je tako mogli nazvati. Dira nije bila tu. Samo ona poznata knjiurina, otvorena na drvenom stalku. ovek stade da ita, uvlaei u meuvremenu koulju u pantalone. Smena imena. Ponovo se osvrnu oko sebe. To je neosporno bila najpustija gostionica u istoriji pustih gostionica. Ue u veliki salon, promuva se malo izmeu stolova, omirisa buket cvea koji je venuo u jednoj uasnoj kristalnoj vazi, prie staklenim vratima i otvori ih. Taj vazduh. I svetlost. Morao je da zamuri, toliko je bila jaka, i da se dobro umota u jaknu, pored tog silnog vetra, vetra koji duva sa severa. Ispred, nepregledna plaa. Spusti noge na pesak. Posmatrao ih je kao da

177

su se tog trenutka vratile sa nekog dugog putovanja. Izgledao je iskreno zapanjen to ih ponovo vidi tu. Podie glavu a na licu mu je lebdeo onaj izraz koji se sree kod ljudi, povremeno, kada im je glava ba prazna, liena svega, srena. udni su to trenuci. Bio bi u stanju da, ne znajui zato, napravi svakakvu glupost. On napravi jednu vrlo jednostavnu. Poe da tri, ali da tri kao pomahnitao, iz petnih ila, sapliui se padajui i ponovo se pridiui, ne stajui ni na tren, trao je to je bre mogao, kao da mu je sam avo za petama, a u stvari nije bilo nikoga, ne, samo on koji je trao i to je sve, on, sam, na tom pustom alu, iskolaenih oiju i s duom u nosu, kad bi ga ovek video, rekao bi: Nikada se nee zaustaviti. Sedei na svom omiljenom prozorskom pervazu, dok su mu noge visile u ponor, Dud odvoji pogled od mora, okrenu se prema alu i spazi ga. Trao je bogovski, nema ta. Osmehnu se, Dud, - Zavrio je. Pored je sedeo Dic, onaj to je izmiljao snove i onda ti ih darovao. - Ili je prevrio ili je zavrio. Popodne, svi na okupu, na obali , bacaju pljosnate kamenie koji poskakuju po povrini, bacaju okrugle kamenie koji potom padaju u vodu uz jedno zatomljeno bu. Svi su bili tu: Dud, koji je samo zbog toga siao sa svog prozorskog pervaza, Dic, onaj sa snovima, Dol, koji se nagledao brodova za Plasona. Bila je Dira. I bila je devojica neobine lepote koja je spavala u krevetu En Deverija, i ko zna kako se zvala. Svi zajedno: bacaju kamenie u vodu i sluaju tog oveka koji je izaao iz sedme sobe. Sasvim polako, priao je. - Treba da zamislite dvoje koji se vole... koji se vole. I on mora da poe na put. On je mornar. Ide na daleki put, na more. Tad ona sama, svojim rukama izveze jednu svilenu maramicu... izveze svoje ime na njoj. - Dun. - Dun. Izveze ga crvenim koncem. I razmilja: on e je uvek nositi sa sobom, i

178

to e ga tititi od opasnosti, od oluje, od bolesti... - Od velikih riba. - ... od velikih riba... - Od bananariba. - ... od svega. Ubeena je u to. Meutim, ne daje mu je odmah, ne. Prvo je nosi u crkvu u svom selu i kae sveteniku: treba da je blagoslovite. Mora da titi moju ljubav, i vi treba da je blagoslovite. Tako je svetenik stavlja ispred sebe, blago se naginje nad njom i jednim prstom pravi znak krsta. Izgovara jednu reenicu na nekom udnom jeziku, i jednim prstom pravi znak krsta. Da li moete da zamislite? Sasvim mali pokret. Maramica, taj prst, svetenikova reenica, njene oi, koje se osmehuju. Jeste li to dobro zapamtili? - Da. - Onda sad zamislite ovo. Jedan brod. Veliki. Sprema se da isplovi. - Brod onog mornara od ranije? - Ne. Drugi brod. Ali i on se sprema da isplovi. Poteno su ga izribali od pramca do krme. Ljuljuka se na vodi u luci. A pred sobom ima ko zna koliko kilometara mora koje ga eka, mora sa svojom bezmernom snagom, mora koje je ludo, moda e biti posluno, a moda e ga smrskati svojim akama, i progutati, ko zna. O tome niko ne govori, ali svi znaju, kako je snano more. A onda, na taj brod se penje jedan oveuljak, odeven u crno. Svi mornari su na palubi, sa svojim porodicama, enama, decom, majkama, svi su tu, stoje, u tiini. oveuljak koraa po brodu, mrmljajui neto poluglasno. Odlazi do pramca, potom se vraa natrag, koraa polako izmeu uadi, sloenih jedara, buradi, mrea. Nastavlja da mrmlja neke udne stvari, sebi u bradu, i nema mesta na brodu kuda ne proe. Na kraju, zaustavlja se, na sredini mosta. I klekne. Saginje glavu i nastavlja da mrmlja na tom svom udnom jeziku, ini se da mu pria, brodu, da mu neto govori. Onda najednom zamukne, i jednom rukom, veoma polako, pravi znak krsta nad tim drvenim daskama. Znak krsta. A zatim se svi okreu ka moru, i to je pogled onoga ko je pobedio, jer znaju da e

179

se taj brod vratiti, to je brod s blagoslovom, prkosie moru i uspee, nita mu vie ne moe nauditi. To je brod s blagoslovom. Prestali su ak i da bacaju kamenie u vodu. Potpuno nepomini, sluali su. Sedei na pesku, svih petoro, a unaokolo, na kilometre, nikoga. - Jeste li sve shvatili? - Da. - Moete li sve to lepo da zamislite? - Da. - U redu, onda dobro otvorite ui. Jer sada dolazi ono najtee. Jedan starac. Koe bele kao kre, mravih ruku, koraa na jedvite jade, polako. Ide niz glavni drum jednog seoceta. Iza njega, na stotine ljudi, svi itelji tog mesta, prolaze i pevaju, obueni u najlepu odeu, svi su na okupu. Starac nastavlja da hoda, i izgleda kao da je sam, sam samcijat. Stie do poslednjih kua u selu, ali se ne zaustavlja. Toliko je star da mu se tresu ruke, a pomalo i glava. Ipak, gleda preda se, spokojan, i ne zaustavlja se ak ni kad zakorai na peani al, provlai se izmeu amaca izvuenih na obalu, tim svojim drhtavim korakom kao da e se svakog asa sruiti ali ipak ne posustaje, nastavlja dalje. Iza njega, svi ostali, na razdaljini od nekoliko metara, ali tu, sve vreme. Na stotine i stotine ljudi. Starac hoda po pesku, to je jo tee, ali ne mari, nee da se zaustavi, i poto se ne zaustavlja, najzad stie do mora. More. Ljudi prestaju da pevaju, zastaju na nekoliko koraka od obale. Starac sada izgleda jo usamljeniji, dok koraa nogu pred nogu, tako polako, i ulazi u more, on sam, u moru. Jo nekoliko koraka, dok mu voda ne dosegne do kolena. Odea, natopljena vodom, priljubila mu se uz mrave noge, sama kost i koa. Talas se prua napred-nazad a on je toliko tanuan da pomisli kako e ga odneti. Meutim, nita, ostaje tu, kao da je zasaen u vodi, pogleda uprtog ispred sebe. Pravo u oi mora. Tiina. Vie se nita ne pomera, svuda unaokolo. Ljudi zadravaju dah. arolija. Tada starac

180

obara pogled, uranja ruku u vodu i lagano pravi znak krsta. Lagano. Blagosilja more. A to je neto strano veliko, treba da ga zamislite, jedan slabaan starac, jedan mali pokret, i najednom se bezmerno more stresa, itavo more, sve do poslednje take na horizontu, podrhtava, trese se, razliva, njegovim venama tee med jednog blagoslova koji baca aroliju na svaki talas, i sve brodovlje sveta, bure i oluje, najdublje ponore, najmranije dubine, ljude i ivotinje, one koji u njemu upravo umiru, one koji se plae, one koji ga posmatraju, opinjeni, uasnuti, dirnuti, sreni, obeleeni, a onda iznenada, samo na tren, saginje glavu, bezmerno more, i vie nije zagonetka, nije vie neprijatelj, nije vie tiina ve brat, i pitomo naruje, i vatromet za spasene ljude. Ruka jednog starca. Znak, u vodi. Gleda more, i vie ne uliva strah. Kraj. Tiina. Kakva pria... pomisli Dud. Dira se okrenu da pogleda more. Kakva pria. Devojica neobine lepote mrknu. Ko zna je l istinita?, pomisli Dic. ovek je ostao da sedi, na pesku, u tiini. Dol ga pogleda u oi. - A je l to istinita pria? - Bila je. - A nije vie? - Nije.

181

- Zato? - Vie se ne moe blagosloviti more. - Ali taj starac ga je blagoslovio. - Taj starac je bio starac i imao je neto u sebi ega sada vie nema. - aroliju? - Neto slino. Jednu lepu aroliju. - I ta je s njom? - Nestala je. Nisu mogli da poveruju da je zaista nestala netragom. - asna re? - asna re. Ni manje ni vie nego nestala. ovek ustade. U daljini se videla gostionica Almajer, bezmalo prozirna u toj svetlosti ispranoj vetrom sa severa. Sunce kao da se zaustavilo na svetlijoj polovini neba. I Dira ree: - Ti si ovde doao da blagoslovi more, zar ne? ovek je pogleda, napravi nekoliko koraka, prie joj blie, sagnu se i osmehnu. - Ne. - Pa ta si onda radio u onoj sobi? - Ako se more vie ne moe blagosloviti, moda se jo uvek moe iskazati. Iskazati more. Iskazati more. Iskazati more. Jer nije izgubljeno sve ono to je lealo u kretnji tog starca, jer moda deli te arolije jo uvek luta vremenom, i neto bi ga moglo pronai, i zaustaviti pre nego to zauvek nestane. Iskazati more. Jer to je ono to nam preostaje. Jer pred njim, mi bez krstova, bez staraca, bez arolije, moramo ipak imati nekakvo oruje, neto, da ne bismo umrli u tiini, i taka. - Iskazati more? - Da. - I ti si sve ovo vreme bio tamo unutra i iskazivao more?

182

- Da. - Ali kome? - Nije vano kome. Vano je pokuati, iskazati ga. Neko e sluati. Pomislili su da je to pomalo neobino. Ali ne na taj nain. Mnogo jednostavnije. - A je l su neophodni svi oni listovi papira da bi ga iskazao? Dud je strpljivo, sam samcat, spustio niz stepenice onu torbetinu punu papira. Bio je zaboravio na nju, ostala mu je gore, ta njegova rabota. - Pa, ne ba. Ako je neko zaista vet, dovoljno bi mu bilo tek nekoliko rei... Moda bi poeo s toliko mnogo stranica, ali bi onda, malo-pomalo, pronaao prave rei, one koje u jednom mahu kau sve ostale, i od hiljadu stranica doao bi na sto, a onda na deset, a onda bi ih ostavio tu, da ekaju, sve dok suvine rei ne odlepraju sa listova, i onda bi samo trebalo da sakupi one koje ostanu, i da ih same u nekoliko rei, deset, pet, tek toliko da ti na kraju, posmatrajui ih izbliza, i oslukujui ih, u ruci ostane samo jedna, jedna jedina. I ako je kae, iskazae more. - Samo jedna? - Da. - A koja? - Ko to zna. - Bilo koja re? - Jedna re. - A neka kao to je krompir? - Da. Ili upomo!, ili itd, to se ne moe znati sve dok je ne pronae. Govorio je osvrui se oko sebe na pesku, ovek iz sedme sobe. Traio je kamen. - Izvini... - ree Dud. - Mmm. - A zar ne bi moglo more? - Ne, ne bi moglo more.

183

Bio je ustao. Naao je kamen. - Pa onda je to nemogue. To je neto nemogue. - Ko to zna, ta je nemogue. Prie blie moru i hitnu ga daleko, u vodu. Bio je to okrugli kamen. - Bu - ree Dol, koji se u to razumeo. Ali kamiak stade da poskakuje, po povrini vode, jedanput, drugi put, trei, nikako da prestane, skakutao je, prava milina, sve dalje i dalje, skakutao je ka puini, kao da su ga oslobodili. inilo se kao da nije eleo da se ikad vie zaustavi. I nikada se vie ne zaustavi. Sutradan ujutru ovek napusti gostionicu. Nebo je bilo udno, oblaci su hitali nestrpljivi da se vrate kui. Duvao je severni vetar, jako, ali bez velike buke. ovek je voleo da hoda. Uze svoj prtljag i svoju torbu punu papira, i poe putem koji je vodio odatle, uz more. Hodao je brzo, ne osvrui se. Tako nije video kako se gostionica Almajer odvaja od zemlje i raspada na hiljade komadia, koji su liili na jedra i dizali se u vazduh, padali i dizali se, leteli, i sve nosili sobom, daleko, i tu zemlju i to more, i rei i prie, sve, ko zna gde, to niko ne zna, moda e jednog dana neko biti dovoljno umoran da to otkrije.

KRAJ

184

BELEKA O PISCU
ALESANDRO BARIKO (Alessandro Baricco) roen je u Torinu, 1958. Objavio je tri romana: Castelli di rabbia, Rizzoli, 1991 /Zamkovi gneva, Svetovi, 1997/ koji je u Italiji dobio dve znaajne knjievne nagrade, Premio Selezione Campiello i Premio di letteratura Massarosa, i koji je do sada doiveo nekoliko desetina izdanja; Oceano mare, Rizzoli, 1993 /kn more, Filip Vinji, 1997/ koji je iste godine dobio veliku knjievnu nagradu Premio Viareggio 1993 i koji je takoe doiveo vie od trideset izdanja u Italiji; i Seta, Rizzoli, 1996 /Svila, Radio B92, 1997/. Osim toga, objavio je i dve knjige s muzikom tematikom: jednu studiju o Rosinijevom pozoritu /Il genio in fuga, Melangolo, 1988/ i jedan esej o odnosu izmeu klasine muzike i modernizma /Lanima di Hegel e le mucche del Wisconsin, Garzanti, 1992/. Barikovi romani prevedeni su na gotovo sve svetske jezike.

185