BEN KLASEN

VEČNA RELIGIJA
PRIRODE

IZVORNO IZDANJE
ČIKAGO, USA – 2001

1
 SADRŽAJ

PRVA KNJIGA

NEKAŽNJENO NASILJE
1. Zakoni prirode su večni ...................................................................... 4
2. Bela rasa - najveće čudo prirode ........................................................ 15
3. Lekcije iz laboratorije u Indiji ............................................................ 23
4. Bela rasa – tvorac kineske, meksičke i astečke civilizacije ............... 25
5. Crna kuga u našoj sredini ................................................................... 27
6. Majstori obmane – kratka istorija Jevreja .......................................... 34
7. Kehila ................................................................................................. 48
8. Nekoliko primera jevrejskih zverstava .............................................. 50
9. Pet jevrejskih knjiga ........................................................................... 57
10. Stari zavet .......................................................................................... 59
11. Knjiga o Jestiri .................................................................................... 72
12. Neskladnost jevrejskog Boga ............................................................. 75
13. Novi zavet ......................................................................................... 81
14. Otkrovenje - jevrejska noćna mora ..................................................... 92
15. Odlazak u raj: nemogući zadatak ili, svi odlaze u pakao ................... 97
16. Hristovo postojanje nije potkrepljeno istorijskim dokazima .............. 102
17. Pogled izbliza na judeo-hrišćansku podvalu ....................................... 107
18. Talmud .............................................................................................. 114
19. Protokoli sionskih mudraca ................................................................ 117
20. Tekst Protokola ................................................................................. 120
21. Marksizam: moderni otrovni napitak ................................................. 132

DRUGA KNJIGA

SPASENJE
1. Priroda i religija ................................................................................. 141
2. Vaša lojalnost - sveta dužnost ............................................................ 144
3. Svrha života ......................................................................................... 149
4. 16 zapovesti ......................................................................................... 152
5. Nemačka, Adolf Hitler i nacionalsocijalizam ...................................... 164
6. Rasni socijalizam ................................................................................. 179
7. Princip vođstva ................................................................................... 185
8. Temelji našeg belog društva ............................................................... 187
9. Važnost zemlje i teritorije .................................................................. 190
10. Manifest sudbine ................................................................................. 194
11. Muhamedanstvo - moć militantne religije ......................................... 199
12. Kraljica Izabela - nadahnuti osvajač .................................................. 202
13. Mormonizam - bolja prevara ............................................................... 210
14. Hrišćanstvo i komunizam - jevrejski blizanci .................................... 213
15. Kreativizam protiv hrišćanstva .......................................................... 217
16. Naročito ranjivo hrišćanstvo ............................................................... 221

2
17. Lažno liderstvo ..................................................................................... 224
18. Lažne ideje koje šire Jevreji ................................................................. 227
19. Poštovanje čijeg zakona i reda .............................................................. 243
20. Činjenice, mitovi i laži .................................................................... 246
21. Činjenice, sudovi, zaključci i odluke .................................................. 249
22. Moje duhovno buđenje ....................................................................... 252
23. Putokazi duž životne staze .................................................................. 257
24. Prednosti samozapošljavanja .............................................................. 265
25. Horacije na mostu ............................................................................... 268
26. Latinski – najistaknutiji jezik civilizacije ........................................... 270
27. Put ka veličini ....................................................................................... 272
28. Naša blistava budućnost ...................................................................... 278

3
 PRVA KNJIGA

NEKAŽNJENO NASILJE

POGLAVLJE BR. 1

Zakoni prirode su večni

K ada pogledamo svet prirode oko nas, ostajemo zadivljeni njenom lepotom i
veličanstvenošću. Prisustvujemo tananim crvenkastim zalascima sunca koje se ogleda u
pramenovima oblaka, vidimo masivnu lepotu planina koje sjaje i blistaju pod belim, snežnim
pokrivačima tokom zime, a zelenilom i bojama cveća u leto, dok su obojene beskrajnim nijansama
žute i crvene boje opadajućeg lišća u jesen. Gledamo prostrane okeane koji se valjaju, talas po talas,
da bi konačno zapljusnule neku daleku kamenitu obalu ili peščanu plažu. Duboko smo
impresionirani čistim, prozračnim pustinjskim vazduhom u svitanje i ružičastom, koralnom bojom
prvih zraka sunca koji padaju na suve, vetrom sprane, goleti planina. Kada lutamo kroz nepregledna
cvetna polja prerije i njenih brežuljaka zadivljeni smo mnoštvom boja, lepotom i različitim oblicima
kojima nas je priroda okružila.
Kada se opijamo lepotom cveća, plavog neba, zelenog drveća, planina i žuborom potoka,
radosni smo što živimo. Uopšte ne razumemo, niti imamo ideju, koliko dugo priroda navlači sebi
ovo bogato ruho. Samo znamo da, iz godine u godinu, ona prolazi kroz cikluse zime, proleća, leta i
jeseni. Znamo jedino da je priroda uvek ista, iako se stalno menja. Vidimo da, kako se proleće
približava, cveće niče iz zemlje, da bi kasnije rascvetalo raskošnim bojama, sparušilo i uvenulo
tokom leta, dalo seme u jesen i otišlo na počinak ispod snežnog pokrivača u zimu. Zatim ponovo
dolazi proleće, seme klija, pretvara se u novu generaciju cveća, i isti ciklus se ponavlja.
Ako smo proniciljivi, jedna izuzetna činjenica ne može da izbegne našoj pažnji, niti nas
može ostaviti ravnodušnima, a to je istina da prirodom upravljaju zakoni. Pejzaž se može
promeniti, lice prirode na bilo kom mestu na zemlji se može promeniti, ali se zakoni prirode nikada
ne menjaju. Oni su večni, takvi su uvek bili i takvi će uvek biti; postojani su.
Na primer, zakoni gravitacije su bili ovakvi kakvi su danas, eonima. Biće isti i sutra i biće
isti čitavu večnost. I ne samo da su ti zakoni gravitacije čvrsti i najpromenljiviji na zemlji, već su
isti takvi na Marsu, Jupiteru i Veneri. Oni deluju na potpuno istoj osnovi, na, i u okolini ogromne
zvezde od koje crpimo sav život i energiju i koju zovemo suncem. I ne samo to, zakoni gravitacije
deluju na potpuno istoj osnovi, van svake sumnje, i na drugim suncima u našoj galaksiji, i u svim
milionima galaksija koje su udaljene milijardama svetlosnih godina, što ljudski um čak ne može ni
da pojmi.
Pomenuli smo zakone gravitacije. Priroda ima milione drugih zakona kao što su zakon koji
upravlja elektricitetom, zakon koji upravlja delovanjem hemijskih supstanci. Postoji mnoštvo
zakona koji upravljaju međusobnim odnosom magnetizma i elektriciteta. Postoje i matematički
zakoni.
U zakone prirode utkani su fantastični, zapanjujući, međuodnosi, prava mreža prepletenih
zupčanika koji omogućavaju prirodi da besprekorno i stalno funkcioniše u njenom neumitnom
hodu, tokom eona vremana, neprestano se menjajući, dok njeni zakoni ostaju zauvek uvršćeni,
stabilni i nepopustljivi. Ne postoji ni jedna jedina trunčica dokaza da se i jedan zakon prirode ikada
promenio ili da je prestao da važi.

***
Šta je priroda? Najuopšteniji odgovor nije toliko težak. Jednostavno, priroda je ceo kosmos,
ukupni univerzum, uključujući tu i milione prirodnih zakona širom prostora i vremena.

4
 Ti zakoni su večni. Čovek je već rešio milione misterija prirode. Današnji čovek otkriva
nove zakone prirode stopom rasta koja se stalno povećava. Pomoću tehnologije proširio je svoje
razumevanje misterija prirode. I pored toga što će čovek nastaviti da ubrzano širi svoja znanja o
zakonima prirode, mirne duše se može reći da on nikada, nikada neće rešiti više od jednog delića
njenih misterija.
Kada uzmemo u obzir ogromna prostranstva naše galaksije, znane kao Mlečni put, i
shvatimo da je ona samo jedna od miliona galaksija koje danas mogu da otkriju naši moćni
teleskopi, naša mašta počinje da kleca pred neizmernom veličinom univerzuma prirode. Odjednom
nam postaje jasno da je naš mali svet samo sićušna čestica u ogromnom svemiru, a naš život samo
prolazni trenutak u okviru večnosti.
***
Primećujemo da, i pored toga što je veliki deo prirode neživ, ona ipak vrvi od života. Sam
život je izdeljen u mnogo, mnogo grupa. Grubo ga možemo podeliti na polja drveća, cveća, trava,
povrća itd. koja pripadaju polju botanike. Onda imamo veoma razgranatu i zanimljivu grupu ptica,
životinja, riba, insekata koju grubo klasifikujemo kao polje zoologije. Dalje otkrivamo da, iako
svako od ovih polja buja raznolikošću i brojnošću, koje prevazilaze našu maštu, svaku vrstu
možemo da dodatno podelimo u više (često i stotina) podvrsta. Na primer, postoji hiljade vrsta i
podvrsta trava. Postoji hiljade vrsta i podvrsta riba, hiljade vrsta i podvrsta ptica. Kada dođemo do
sveta insekata čini nam se da nikada nećemo uspeti da klasifikujemo sve vrste i podvrste koje
postoje na zemlji. Naučnici su pobrojali milion vrsta insekata, ali se predviđa da je to tek jedna
desetina svih postojećih. Zanimljivo je istaći, recimo, da postoji više od 320 vrsta ptice kolibri.
Ako pogledamo sebe, otkrivamo da smo i mi, ljudska bića, takođe tvorevina prirode.
Primećujemo dalje da je ljudska rasa, koja danas broji oko 3,6 milijardi, takođe izdeljena na mnoge
vrste i podvrste, sa stotinama razlika u fizičkoj, mentalnoj, emocionalnoj i psihičkoj pojavi. Mnoge
od ovih razlika su od ključne važnosti, neke su manje važne, ali su sve značajne. Od svih ljudskih
vrsta, mi, ponosni pripadnici bele rase, osećamo da je priroda stvarajući našu rasu tokom miliona
godina, u ovom vremenu dostigla vrhunac svog stvaralaštva. Mi verujemo u to, a verujemo zato što
postoji obilje relevantnih dokaza koji potkrepljuju ovakav zaključak. Ponosan sam što sam
pripadnik bele rase i zahvalan sam prirodi što mi je omogućila privilegiju da pripadam njenoj
najboljoj i najrazvijenijoj vrsti.
O beloj rasi više ću govoriti kasnije. Moj cilj, sada i ovde, jeste da dalje kopam po fenomenu
prirode i mnoštvu njenih divnih zakona koji su u vezi sa opstankom i širenjem samog života.
Postoje neki ljudi koji su ubeđeni da smo mi pokorili prirodu. Oni su uvereni da je čovek, sa
svojim naučnim dostignućima, danas iznad zakona prirode. Ovo je, naravno, prava glupost i
potpuna neistina. Mi smo, u najboljem slučaju, samo podigli veo sa nekih tajni prirode i otkrili tek
neke od njenih zakona. Sve što možemo zaista da tvrdimo je da smo razumeli samo delić tih zakona
i iskoristili ih radi sopstvenog opstanka. Nepobitna je činjenica da smo podređeni zakonima prirode
u njenoj sveukupnosti, baš kao i svako drugo živo biće. Mi sami smo samo izvršitelji volje prirode,
kao i sva druga bića, pa ćemo se, ili pokoravati zakonima prirode i raditi u skladu sa njima, ili će
nas priroda otpisati, tako pouzdano kao što je to mnogo puta učinila sa drugim vrstama, poput
recimo, ptice dodo ili dinosauruse koje je odbacila na hrpu nepotrebnih starina.
U svaku vrstu priroda je ugradila snažan podsticaj za opstankom i produženjem sopstvene
vrste. Više je nego očigledno da priroda podstiče unutrašnje razdvajanje u okviru pojedine vrste.
Među pticama, na primer, postoji 87 vrsta vodomara; 175 vrsta detlića, 265 muholovki; 75 vrsta
ševe; takođe i 75 vrsta lasta; približno 100 vrsta u porodici sojki, svraka i vrana; u ogromnom svetu
riba postoji, recimo, 250 poznatih vrsta ajkula, itd., itd. Kada se jedna vrsta čvrsto utemelji, ona se
praktično nikada neće mešati sa drugim vrstama u istoj porodici. Na primer, severnoamerička patka,
sivka, može da pliva i da se hrani u istom jezercetu gde je i jato pataka gavki, ali se te dve vrste
neće mešati. Pariće se isključivo sa sopstvenom vrstom, sivka sa sivkom, a gavka sa gavkom.
Smeđi medvedi mogu da žive u istoj šumi sa crnim medvedima, ali će i oni, isto tako,
instiktivno znati da ne treba da se mešaju. Striktno će se držati svoje vrste. Ima 175 vrsta detlića, ali
se svaka od njih čvrsto drži svoje vrste i ne meša se sa drugima.

5
 Tih 75 vrsta lasta su se, možda, prvobitno razvile iz jedne vrste, u neko daleko vreme
njihove evolucije, ali se one ne vraćaju nazad i ne mešaju da bi se opet stvorila jedna mešana vrsta
lasti. Ne, priroda ne planira na taj način.
Da nije tako, onda bi se sve vrste brzo mongrelizovale1 u jednu mešanu vrstu. Zatim bi se
mongrelizovane laste uskoro mešale sa 75 vrsta mongrelizovanih ševa, pa bi brzo dobili nekakvu
šastu. Mongrelizovana šasta. Mongrelizovana šasta bi se onda parila sa mongrelizovanim
crvendaćem i modrovoljkom i ceo degenarativni proces bi doveo do mongrelizovane ptice. Konačni
rezultat bio bi da bi ptice izgubile svoje prirodne, posebne karakteristike koje su im omogućavale da
prežive svih ovih hiljada godina.
Na našu žalost i uz naše gađenje, nešto neprirodno poput ovoga se u novije vreme događa
među ljudskim rasama. Ako se to ne zaustavi, mi, bela rasa ćemo platiti visoku cenu zbog
kriminalnog izopačavanja zakona prirode.
Zbog čega priroda podstiče unutrašnje razdvajanje u okviru vrsta? Postoji veoma dobar
razlog za to, i on leži u primeni zakona da najsposobniji opstaju. Priroda neprestano teži rastu,
napredovanju, pronalaženju boljeg soja, bolje vrste, boljeg primerka. Ponavljam: priroda stalno teži
da unapredi vrste tako što, recimo, razdvaja detliće na 175 vrsta. Ima 175 različitih zapisa u toj
jednoj vrsti i svaki od njih ima sopstvene osobine i načine preživljavanja i razmnožavanja. Neki od
njih su bolji od drugih. Neke od ovih vrsta neće preživeti. Druge, koje su bolje osposobljene da se
nose sa okruženjem, prirodnim neprijateljima, situacijom sa hranom, produženjem vrste, itd. ne
samo da će preživeti, već će stalno proizvoditi nove vrste koje će biti u stanju da se bolje nadmeću u
areni života, protiv svih drugih. Ako su neke vrste bolje prilagođene od drugih za borbu sa
okruženjem, one će preživeti i prosperirati. Ako su manje sposobne, preživeće neko vreme a onda
će biti proterane na smetlište evolucije. Čineći ovako, priroda uvek evoluira na viši nivo.
Ona svaku pojedinu vrstu i podvrstu obdaruje posebnim osobinama, za njeno
razmnožavanje, za njenu odbranu i za pribavljanje zaliha hrane – ukratko – sredstvima za opstanak i
produženje vrste.
Pojedine životinje, kao tigar na primer, imaju izvestan broj izvanrednih osobina koje im idu
u korist, kako za odbranu tako i za napad. Tigrovi imaju žestoke kandže i oštre zube; mogu brzo da
trče; fizički su jaki i divlji su borci. Slon, sa druge strane, uopšte nema zube i nema kandže, ali je
ogromna životinja sa debelom kožom i jedan od najjačih i najtežih sisara na kopnu. Svakoj životinji
je izuzetno teško da ga napadne i ubije zbog njegove velike mase, snažne građe, debele kože i
činjenice da može, a često to i čini, da svaku drugu životinju izgazi do smrti.
Zec je, sa druge strane, mala, lagana životinja. Nema ni jedno sredstvo za odbranu koje
imaju tigar ili slon, ali ipak postoji, i to u velikom broju, zato što ima neke druge posebnosti koje su
mu više nego dovoljne. On nije borac kao lav ili tigar. Naprotiv, veoma je plašljiva životinja, ali ga
je priroda obdarila načinom da se odbrani, a to je sposobnost da veoma brzo trči. Priroda je zecu
obilato nadoknadila neke nedostatke dajući mu posebne osobine, od kojih je važna sposobnost da
brzo umnožava svoju vrstu. U vremenskom periodu koje protekne između rođenja dva slončeta, zec
će već imati nekoliko legla od po pola tuceta i više zečića, tako da će biti stvoreno nekoliko
generacija.
I tako to ide. Što se prirode tiče, nema dobrih i loših momaka, nema heroja i nitkova. Postoji
samo nepromenljiv zakon: zakon opstanka. Produženje sopstvene vrste.
Među njenim stvorenjima ne postoje takve stvari kao što su pravednost ili moral ili osećaj za
fer plej. Priroda svakom stvoru kaže: obdaren si izvesnim karakteristikama, posebnostima i
osobinama da razmnožavaš i produžavaš svoju vrstu i braniš je od svih drugih, bez ikakvih
ograničenja. Prevara, lukavstvo, pljačka, što god koristio, sve je to deo igre. Na primer, može
izgledati zaista nefer i strašno okrutno kada veliki planinski lav obori i ubije divnu malu srnu. Ali to
se događa svakoga dana i sasvim je u skladu sa zakonima prirode. Jedna vrsta se hrani drugom, a da
bi to mogla da čini, mora da ubija i uništava. Činjenica da te dve vrste nisu podjednako snažne
potpuno je nevažna za suštinu stvari i priroda je tu indiferentna.

1
Mongrelizovati (to mongrelize) – mešati se rasno, kvariti rasu (prim. prev.)

6
 Isto tako izgleda podlo kada se zvečarka, opremljena otrovom u očnjacima, prikrade zecu,
ugrize ga i parališe svojim otrovom, protiv čega zec nema nikakve odbrane. Može izgledati
nepravedno i okrutno kada jastreb – ribolovac sa visine spazi ribu blizu površine, pa se sjuri, zgrabi
je i proguta za večeru. No, sve jedno, to je prirodni tok i sasvim je u skladu sa zakonima prirode.
Velika riba jede malu, a lav jede jagnje, suprotno nekim mitskim basnama koje možemo pročitati, u
kojima lav i jagnje miroljubivo spavaju jedan pored drugoga. To jednostavno nije tačno, i to nije
način na koji priroda deluje.
U svako stvorenje, bilo ono ptica ili sisar, riba ili insekt, usađen je snažan nagon za
produženjem sopstvene vrste, i samo sopstvene vrste. Taj instikt je osnova trajanja svekolikog
života, i njega želimo posebno da naglasimo. To je nešto što i mi, bela rasa, posedujemo, ali je sada
u opasnosti da se poništi zbog veštačkih, stranih uticaja. Da bi se uverili koliko je taj nagon jak,
pogledaćemo životne cikluse nekoiliko vrsta ptica, životinja, biljaka i insekata.

***
Jedan od najinteresantnijih primera za proučavanje je životni ciklus lososa. Verovatno
nijedno drugo biće nema snažniji nagon za produženjem sopstvene vrste od ove ribe. Završetak
njenog životnog ciklusa pun je drame i patosa.
Adamova reka je samo jedna od pritoka u gustom slivu reke Frejzer u Britanskoj Kolumbiji,
u Kanadi. U peskovitim koritima ove reke, nekih 150 milja od okeana, nalazi se jedno od mrestilišta
lososa. Drugo mesto za mrešćenje je reka Bruks, koja se uliva u Bristolski zaliv na Aljasci.
Ciklus otpočinje tako što ženka položi jajašca u gnezdo zvano “spremište” na peskovitom
dnu reke. Tu jajašca mogu da leže mnogo nedelja, prekrivena čak i do 16 inča peska. U jednom
momentu razvoja vide se na jajašcima crne tačke, koje su u stvari oči koje sjaje kroz providne
ćelije. Kasnije se, u ovoj fazi “jaja sa očima” mogu videti nerođene ribice kako se prevrću unutar
jaja spremajući se da izađu na svet.
U određeno vreme, u zimu, mladi se izlegu. “Mlađ” kako ribari zovu tek izlegle ribice, jesu
nezgrapne kreature sa velikim kesama narandžaste boje koje su im prikačene o bok. U tim kesama
je žumance kojim se ribice hrane dok se razvijaju i čekaju u pesku. A onda, kada dosegnu inč
dužine, jedne tamne noći mali lososi se iskobeljaju iz peska i počinju život u otvorenom svetu.
Svet u kome rastu je okrutan. Izlivanje reke, suša i temperaturne razlike u vodi mogu biti
smrtonosne. Mladi lososi mogu biti plen za jakrepe, pastrmke, čak i jednogodišnje losose, ptice, a
po nekad i za viline konjice u njihovim vodenim fazama razvoja. Procenat preživelih je strašan – od
nekih tri hiljade jajašca koje ženka položi svega 30 do 100 lososa uspe da preraste do veličine
ljudskog prsta.
Mladi ružičasti i sivi lososi idu pravo u more. Druge vrste ostaju u jezerima i rekama godinu
ili dve, a ponekad porastu u dužinu od 5 ili 6 inča, pre nego što pođu na put niz brzake. Kada se
jednom dokopaju mora, teško ih je pratiti, ali su nam intezivni eksperimenti, sa označavanjem
pojedinih primeraka pružili mnogo informacija. Lososi se okupljaju u severnom delu Pacifika. Još
dok su u ranijim fazama razvoja, po rečnim ušćima, plivaju u ogromnim jatima. Kada porastu,
lososi kruže po pacifičkom okeanu tri godine za redom i tom prilikom pređu više od 2000 milja
svake godine. Zatim, posle tri-četiri godine provedene u okeanu, kako ih je priroda programirala,
počinju da se vraćaju u matične reke, po zapanjujuće preciznom rasporedu.
Lososi, koji se u svom ciklusu okupljaju u zalivu Bristol na Aljasci, toliko su tačni u svom
tempiranju, da svih 50 miliona primeraka, koliko se procenjuje da ih ima, stignu u prošireno rečno
ušće u periodu od tri nedelje, krajem juna i početkom jula meseca - uprkos činjenici da su neke ribe
došle i sa udaljenosti od 1200 i više milja. Okupljaju se sa tolikom tačnošću da, vrhunac ciklusa,
koji se događa oko 5. jula, za deset godina nije nikada varirao više od osam dana, prema veoma
preciznim naučnim posmatranjima.
Pogledajmo sada probleme sa kojima se losos suočava u svom životnom ciklusu. Kada mu
reproduktivni nagon kaže da je vreme za polazak na mrešćenje, on ne može da sledi nikakve
putokaze u okeanu koji mu je ostavila duga loza predaka. Postoje samo pravci i strujanja, male

7
razlike u salinitetu i tanana kolebanja u temperaturi vode, što ne izgleda dovoljno da bude
upotrebljivo za određivanje kursa migracije.
Za naučnike je još uvek misterija kakav to mehanizam postoji u lososu koji mu omogućava
neobično preciznu navigaciju kroz nepoznate vode okeana. Kakav god bio taj mehanizam, priroda
ga je stvorila. I ne samo to, već je obdarila lososa sposobnošću da pronađe put nazad, kroz različite
kanale, pritoke i rukavce, da pliva uzvodno i da stigne na isto mrestilište sa koga je prvobitno
krenuo. Za neke vrste lososa put uzvodno je kratak. Ružičasti i sivi losos obično polažu ikru bliže
okeanu. Međutim, druge vrste plivaju stotinama milja uzvodno. Neke se bore sa vodenim tokom
mesecima i putuju čak i do 2000 milja uzvodno od obale.
Hajde da vidimo šta radi losos koji pliva uzvodno rekom Adams. Takva migracija je
herkulovski poduhvat. Losos stiže do ušća reke u punoj kondiciji. Meso mu obično postaje crveno
od ljuskara, nalik na račiće, kojima se hranio u moru i bogato uljem od haringi i drugih masnih riba
koje je jeo.
Ali kada jednom krene uzvodno, potpuno prestaje da jede. Stomaci i mužjaka i ženki se
smežuraju. Tokom duge borbe sa vodenim tokom i vodopadima, riba živi isključivo od sopstvenih
telesnih zaliha masti i postaje puki nosilac seksualnih produkata koja će položiti pre nego što umre.
U slučaju reke Adam, losos će putovati otprilike 18 dana i za to vreme preći uzvodno oko 300 milja.
Tokom tih 18 dana puta uzvodno, u lososu se odigravaju značajne biloške promene.
Njegovo telo postaje jarko crveno, a čeljust mužjaka postaje groteskno iskrivljena i deformisana,
dok zubi rastu. Toliko da ne može da zatvori usta. Kod mužjaka se pojavljuje i grba na leđima, koju
nije imao kada je napustio okean.
Na kraju veliki broj lososa stiže na mesto gde se baca ikra i gde su i sami bili rođeni na
peskovitom dnu. Ženke odmah počinju da kopaju jame ili “spremišta” kako bi položile jajašca,
odnosno ikru. To čine udarajući repom po peščanom dnu reke kako bi položile jajašca odnosno
ikru. Kada položi određeni broj jajašca, kroz ritual mrešćenja sa mužjakom, koji oplodi tu ikru, ona
otpliva malo uzvodno da bi opet položila jajašca. Peskom, koga je repom isterala praveći drugu
jamu za jajašca, prekriva prvo “spremište”. Tokom nekoliko dana i noći rada i odmora, ženka
iskopa više takvih jama i položi preko 3000 jajašaca, svaki put uz mužjaka koji stoji spreman da
oplodi jajšaca, čim ih ona spusti.
I tako, mužjak i ženka lososa u plameno crvenim odorama, klize jedno pored drugog u
dvorskom ritualu iznad svog gnezda za mrešćenje, odnosno “spremišta”. Gonjen jednim od
najsnažnijih nagona u prirodi, losos pronalazi svoj put, prelazeći ogromni Pacifik, izbegavajući
ribare, boreći se sa rečnim tokom i skačući uz vodopade i prepreke koje mu je čovek postavio.
Kada konačno stigne na odredište, u svoje rodne vode, i reprodukuje se, život polako ističe iz njega
i losos umire. On je ispunio svoju misiju. Osigurao je da će se roditi novo pokolenje, koje će
ponoviti ciklus. I to se čini iz godine u godinu, iz generacije u generaciju, po posebnom principu
koji je priroda stvorila samo za losose.

***
Šta možemo da naučimo iz životne istorije lososa? Možemo da primetimo delovanje
nekoliko osnovnih zakona prirode:
1. Priroda je svaku vrstu obdarila snažnim nagonom za produženjem sopstvene vrste, koji
isključuje sve druge.
2. Priroda ima specifične i posebne programe koje je usadila u instikt svakog stvorenja,
koje ono sledi tokom života kako bi donela sledeću generaciju. Ako iz nekih razloga,
kao što su prirodne katastrofe ili slično, vrsta odstupi od tog programa, ona doživljava
strašne gubitke. U nekim slučajevima, ukoliko nije u stanju da se nosi sa promenama
koje su joj nametnute, vrsta izumire.
3. Smrt je prirodna posledica večnog lanca života, a prirodu nikada ne zanima očuvanje
pojedinca već, samo očuvanje vrsta.

8
 4. Procenat gubitka pre nego što vrsta dostigne fazu zrelosti, može da bude izuzetno visok,
ali najjači, najzdraviji i najoprezniji preživljavaju da bi stvorili novu generaciju. Slabiji i
manje agresivni otpadaju i ostaju pored puta.
5. Praktično čitav životni ciklus vrste protekne u preživljavanju i odrastanju do faze
zrelosti. Kulminacija životnih napora dostiže svoj klimaks u reprodukovanju i stvaranju
sledeće generacije, što predstavlja nastavljanje beskrajnog životnog lanca.

***
Ogroman broj stvorenja u prirodi su grabljivci, što znači da je osnovni način njihovog
opstanka ubijanje i proždiranje drugih oblika života, pored biljaka. Pod ovu kategoriju u
životinjskom carstvu možemo podvesti lavove, tigrove, vukove, kojote, leoparde, lisice i stotine
drugih. U carstvu ptica imamo orlove, jastrebove, lešinare i mnoge druge. U svetu riba praktično
svaka veća riba jede manju, a u mnogim slučajevima čak i izdanke sopstvene vrste.
I sam čovek je u velikoj meri grabljivac, samom činjenicom da jede meso. On ubija stoku,
ovce, svinje, živinu, ribe, divljač i jede životinjske i ptičje produkte kao što su kravlje mleko,
živinska jaja itd. Međutim, čovek ne voli da o sebi misli kao o grabljivcu, pošto učestvuje u
odgajanju većine životinja i ptica koje jede. Sve jedno, ovo ni na koji način ne menja činjenicu da je
on grabljivac, da ubija i jede druga stvorenja iz prirode. Neke od nižih i inferiornih ljudskih vrsta,
kao što su crnci iz Afrike, čak su i kanibali, pa se jedu međusobno.
Sasvim različita od klase grabljivaca je grupa parazita. Većina njih, ali ne svi, nalaze se u
svetu insekata. Imamo stvorenja kao što su komarci, vaške, buve, stenice, krpelji itd., koja žive na
telima drugih bića i obično ih ne ubijaju, već do hrane dolaze tako što sisaju krv i životne sokove
njihovih nesrećnih domaćina.
Neki paraziti, kao što ćemo kasnije videti, postoje i u samoj ljudskoj vrsti.
Sada želimo da pogledamo detaljnije dva grabljivca, jednog iz sveta ptica i jednog iz
životinjskog carstva, da bismo videli kako se oni nose sa problemima opstanka i produžavanja vrste.

***
Orao je, svakako, jedna veličanstvena ptica. Amblem orla krasio je stegove herojskih
rimskih legija, koje su svuda stizale, u antičko vreme. Znak orla ponosno je stajao i na stegovima i
zastavama Hitlerove herojske Nemačke. Mnogi drugi narodi i države takođe su koristili orla kao
simbol svog ponosa i moći. On je najplemenitiji među svim pticama koje su ikada raširile svoja
krila preko azurnog neba. On je kralj među pticama.
Zlatni orao je grabljivac. Stanište zlatnog orla prostire se gotovo preko cele Severne
Amerike, velikog dela Azije i manjih delova Afrike i Evrope, uglavnom oko obala Mediterana.
Kralj ptica, toliko slavljen u pričama i basnama, sada je vrsta koja iščezava, ili se bar jako
smanjuje po broju. Jedna ozbiljna naučna studija o zlatnim orlovima kaže nam da je na
severnoameričkom kontinentu preostalo svega oko 10.000 ovih ptica. Zlatni orao je jedan od
najboljih lovaca u ptičjem carstvu, ali on mora da pretraži čak i do 100 kvadratnih milja da bi
uhvatio plen i nahranio porodicu. Odrasla ptica dnevno pojede otprilike funtu mesa. U planinama
Montane, na velikoj teritoriji, pobrojano je svega 18 parova orlova sa gnezdom, pa je izračunato da
par prosečno zauzima teritoriju od oko 70 kvadratnih milja. Zlatni orao gnezdo pravi uvek na istoj
teritoriji, a često i na istom mestu, iz sezone u sezonu.
U studiji o orlovima u toj oblasti, iznosi se podatak da ženka orla obično snese dva jaja
godišnje iz kojih se prosečno izleže 1,8 orlića. Od tih koji se izlegnu, 87% doživi da napusti gnezdo.
Uprkos tome što je kralj ptica, orao se susreće sa mnogim pogibeljima. Pre nego što ojačaju
da mogu da polete, mnogi orlići ispadnu iz gnezda koje je obično na velikoj visini. Najopasniji
neprijatelj odraslog orla je sam čovek i mnogi orlovi budu ustreljeni, otrovani, a neke čak udare i
kola. Šta više, polovinu od svih smrti orlova izazvao je čovek i to je glavni razlog današnjeg
smanjenja njihove brojnosti.
Orlovi se mnogo trude kako bi svoju porodicu snabdeli hranom koja joj je neophodna da
preživi. Zečevi čine 37% njihove ishrane, dok pustinjski i planinski glodari čine još jednu trećinu.

9
Ostale ptice čine 12% ishrane. Preostalih 18% sastoji se od različitih životinja, među kojima može
da bude i domaća ovca. Sve u svemu, jelovnik zlatnog orla iz ovog dela Montane sastoji se od 32
životinjske vrste i one se kreću od veverice do mladog jelena, od velike rogate sove do zmije
zvečarke.
Ptice obično biraju partnere za ceo život. Ali, ako jedno umre, preživeli bira novog
saputnika.
Šta može da se nauči iz kratke životne istorije zlatnog orla? Imamo ovde nekoliko dodatnih
opservacija o delovanju prirodnih zakona. Jedna činjenica je očigledna: iako je kralj ptica, orlu nije
garantovano da će uspeti u borbi za opstanak svoje vrste. Bela rasa, pre svega, treba da izvuče dobru
pouku iz ove lekcije.
Iako je orao odličan lovac, on mora da uloži puno napora kako bi prehranio i sebe i
porodicu. Zapažamo još da ptica, poput prvih doseljenika, zaposeda određenu teritoriju koju smatra
svojom. Ona zna koliki je minimum teritorije koji je potreban da bi se prehranila porodica i
mladunčad. Kod orlova on iznosi 70 kvadratnih milja.
Najvažnija lekcija koju možemo da naučimo od orla je da, uprkos tome što je odličan lovac,
hrabar i odvažan borac, njegova vrsta iščezava sa lica zemlje zbog niske stope reproduktivnosti.
Očigledno da čak ni njegovi izuzetni kvaliteti – oštro oko, velika krila, oštre kandže – nisu dovoljni.
Da bi njegova vrsta preživela, orao mora da ima veću stopu reprodukcije. Mada je stopa smrtnosti
mnogo veća kod lososa, on je mnogo bolji u razmnožavanju vrste, jer za razliku od ženke orla, koja
izleže dva jaja, ženka lososa izleže 3000 jaja i odatle ima mnogo veći reproduktivni faktor.
Zečevi, sa druge strane, imaju brojne neprijatelje – kojote, jazavce, jastrebove, orlove, zmije
i gomilu drugih. Među njima je i čovek, koji je sigurno pobio hiljadu puta više zečeva nego orlova.
Međutim, zečevi ipak, zahvaljujući svojoj izuzetnoj plodnosti, uspevaju da se izbore sa čovekom i
svim ostalim prirodnim neprijateljima.
Očigledno da opstanak vrste zahteva visok stepen plodnosti.

***
Kanadski šumski vuk je, takođe, grabljivac, ali u životinjskom carstvu. Veoma zanimljive
zapise o njegovim običajima i načinu života ostavio nam je pisac i prirodnjak koji je boravio u
Labradoru, u severnoj Kanadi, proučavajući populaciju vukova uopšte, a posebno jednu porodicu
od tri odrasla vuka.
Vukovi su veoma zanimljive životinje, ali ih mi često pogrešno razumemo. Oni nisu
nomadi, lutalice, kako se veruje, već su životinje koje su nastanjene u velikim stalnim staništima.
Prirodnjak o kome smo govorili otkrio je da pomenuta porodica, koja se sastoji od tri odrasla
vuka, zaposeda teritoriju koju smatra svojom, a koja iznosi oko 100 kvadratnih milja. Granice su
označili uriniranjem na određenim mestima, koja zaokružuju celu teritoriju. Jednom nedeljno,
otprilike, oni obiđu porodičnu teritoriju i osveže granične oznake. Njihova teritorija graniči se sa
dva druga vučja poseda, ali nije bilo znakova bilo kakavog neslaganja ili borbe oko granica i svaki
klan je poštovao one druge.
Ovo nam ponovo ukazuje da, čak i ptice poput orlova i životinje poput vukova, shvataju
važnost posedovanja prostora i teritorije unutar koje tumaraju i love za porodicu, i shvataju koliki je
minimum prostora potreban da bi se porodica prehranila.
Vukovi se drže običaja i vode prilično regulisan život, iako nisu vezani za određen raspored,
oni slede sasvim dobro isplanirane šeme. Mužjaci love noću, ali ostaju unutar granica svoje
teritorije. Ženke obično ostaju u jazbini sa svojim vučićima, osim kratkih izleta, kada idu po vodu
ili skriveno meso.
Vukovi su monogami. Imaju samo jednog partnera i to je doživotno. Period parenja obično
traje samo dve ili tri nedelje, u rano proleće. Dom im je jazbina i često generacije vukova koriste
istu jazbinu u kojoj odgajaju svoje porodice. Tokom leta vukovi idu u lov na odraslog soba, obično
najslabijeg u krdu ili mladog. U periodu kada sobovi odlaze na sever, vukovi se hrane miševima,
vevericama i svime što uspeju da ulove.

10
 Iako se na vukove obično gleda kao na zle i opasne životinje, oni su veoma privrženi svojoj
porodici i puni ljubavi za nju. Izvanredno se brinu o svojim mladuncima. Lojalni su svojim
partnerima i ostaju sa njima ceo život. Okot od četiri vučića je dobar prosek.
Od vukova možemo da naučimo dve stvari: važnost zemlje i teritorije, i nepokolebljivu
odanost sopstvenoj vrsti.

***
Jedno od najzanimljivijih malih stvorenja je medonosna pčela. Ona je veoma važna za ovu
studiju zato što ima izuzetno organizovanu i visoko razvijenu socijalnu strukturu. Produktivnost i
aktivnost, koje se odvijaju unutar košnice i izvan nje, su izuzetno zanimljive, gotovo zapanjujuće.
Pčele i cveće su dva dela istog života, kao glava i pismo novčića. Ovaj neverovatni tim, koji
se sastoji od insekata i biljke, usaglašen do zapanjujućeg stepena, predstavlja jednu od najdivnijih
tvorevina prirode.
Pčela je jedino biće koje leti, a koje je stvoreno da leteći nosi težak teret. Ona ima prostor za
skladištenje tereta i dovoljno snage da prebacuje sirup, polen i med. I dok teretni avioni koje je
stvorio čovek mogu da ponesu teret koji iznosi 25% težine aviona, dotle pčela može da ponese teret
koji je gotovo 100% njene težine. Iako ima kratka krila na debeljuškastom telu i ne može da klizi
kroz vazduh, ona sve jedno, može da se uzdiže, spušta ili da lebdi mirno u vazduhu. Njena kratka,
široka krila pokreće se velikom brzinom, dok u vazduhu izvodi figuru koja podseća na osmicu.
Kada napravi osmicu, pčela ili ide napred, ili ostaje da lebdi u vazduhu ispred cveta koga posmatra.
Ova leteća mašina ima tri mesta u koja može da utovari teret. Jedno je rezervoar unutar nje
same, koga puni usisavajući nektarov sirup iz dugačke cevčice unutar cveta. Druga dva su korpe na
zadnjim nogama za nošenje polena.
Pčela većinom nosi teret samo u jednom pravcu. Kada je napolju, potrebna joj je samo
trunčica meda kao pogonsko gorivo, tek toliko da stigne na cilj, gde može naći prepune ostave meda
i obnoviti gorivo. Med je toliko moćan, da trunčica, koja može da stane na vrh igle, okreće krila
pčele za let od četvrt milje.
Pčela je izuzetno društveno stvorenje. Košnica u kojoj živi je kao jedna jedinica, kao jedna
životinja. Ima divan dom, sa redovima šestougaonih odaja izgrađenih od voska koji izgleda kao
mermer. Mala košnica ima oko 20.000 pčela, košnica srednje veličine 75.000, dok velika ima čak
200.000 članova. Čitava košnica živi u jednom ritmu, kao jedno biće, jedan život. Jedna izuzetno
velika pčela, koja živi u srcu košnice, proizvela je sve pčele u toj košnici. To je matica koja ropski
radi i polaže između 1000 i 2000 jaja dnevno.
Celokupan rad je veoma dobro organizovan. Pčelinju košnicu, koja se sastoji od saća i
njegovih šestougaonih ćelija, grade mlađe pčele, koje su stare manje od sedamnaest dana i koje još
nisu dosegle stadijum u razvoju kada mogu da lete. Medonosne pčele uživaju reputaciju dobrih
arhitekata i graditelja zato što podižu mnogo redova malih odaja iste veličine, gde tri para zidova
stoje jedni naspram drugih, tako da imaju šestougaon oblik. Bez tabli za crtanje, bez kompasa i
lenjira, one završavaju posao i sve je dobro izmereno, čvrsto sagrađeno i veoma precizno. Zidovi
ćelija imaju debljinu od jednog tristapedesetog dela inča.
U košnici je samo jedna matica. Izuzimajući nekolicinu trutova koji oplođavaju maticu, sav
preostali deo kolonije čine radnici. Ovi radnici stalno su u poslu, bilo da skupljaju hranu sa cveća,
grade domove od voska, odlažu med ili prenose hranu unutar košnice.
Matica je poseban izum. Ostale pčele toliko rade da nemaju vremena da prave potomke, pa
je priroda izumela maticu koja se razlikuje od ostalih pčela i koja polaže jaja.
Da bi se pčelinjak od mnogo hiljada pčela održavao u snazi i zdravlju, svakog dana mora da
se rodi nekoliko hiljada novih malih pčela. I dok matica živi oko pet godina, pčele radnici žive
svega 41 dan. Matica tako ima beskrajno puno posla da zamenjuje novim primercima one koji
umiru. Većinu vremena provodi hodajući preko saća i ispuštajući jaja svakih nekoliko sekundi.
Svako jaje upadne u jednu ćeliju. Njen posao zahteva toliko energije da ona mora uz sebe da ima
pomoćnike koji je stalno hrane.

11
 Kada je matica zauzeta polaganjem jaja, okružena je svitom od 22 pčele koje čine kraljevsku
poslugu. Sve su okrenute ka matici i okružuju je kao prečage na točku. Njihov jedini posao je da
hrane njeno pčelinje visočanstvo. Kada napune 12 dana zamenjuju ih mlade pčele, verovatno šest
dana stare, jer hrana za maticu može da se pravi samo u ustima mladih pčela.
Matica ima par dobrih krila, ali ih koristi samo dva puta u dugom životu; jednom da odleti
na parenje, a drugi put kada sa rojem napušta košnicu da bi zasnovala novi dom. Ona ne može da
polaže jaja pre nego što je u letu oplode trutovi. Tek onda se vraća u košnicu i počinje polaganje.
Kada se trutovi vrate u košnicu tražeći med, radnici odbijaju da ih hrane i oni umiru od
gladi. Nisu više potrebni životu kolonije i bivaju odbačeni.
Pčele radnici ne provode noć među cvećem. Čekaju u košnici do izlaska sunca. Pošto ne
znaju koji će cvetovi otvoriti tučkove i dati polenski nektar sledećeg jutra, niti gde se oni nalaze,
ova inteligentna mala stvorenja ne šalju desetine hiljada svojih teretnjaka da lutaju unaokolo. Imaju
svoje izviđače koji će obaviti osmatranje odmah, čim svane.
Tuce pčela izleti iz košnice u različitim pravcima i osmotri okolinu. One lete oko košnice u
sve širim krugovima. Ako je voćnjak sa jabukama, polje maka, bašta sa pasuljem ili graškom blizu,
ili livada rascvetale deteline, u košnici nastaje veliko uzbuđenje i čitava armija biva spremna za
poletanje u svega nekoliko minuta.
Međutim, dešava se da je plen ponekad i udaljen. Izviđači moraju da pretraže milje i milje
krajolika. Kada se vrati, izviđač će ostalima saopštiti koje su tačno vrste sveća otvorene, daće im
upustva na koju stranu sveta treba da lete i koliko daleko do odredišta. Mnoga druga stvorenja
mogu da komuniciraju, ali retko koje može da parira pčelama u jasnoći i u upotrebljivosti jezika
koji su razvile i kojim komuniciraju međusobno.
Često smo čuli izraz “marljiv kao pčela”, pa bismo želeli da uporedimo produktivnost i
organizaciju kolonije pčela sa organizacijom i produktivnošću belog čoveka. Ako postoji nešto što
bismo mogli da naučimo od prirode socijalnog ustrojstva košnice, onda je to sledeće: a) cela
kolonija funkcioniše zbog svog organizovanog društvenog ustrojstva; b) da bi funkcionisala,
kolonija mora da ima vođu, u ovom slučaju maticu i c) svako ima svoju posebnu ulogu u
preživljavanju kolonije, a kada ta funkcija više nije od koristi (kao kod trutova), na takve se više ne
troši hrana.

***
Sledeće veoma zanimljivo biće, koje je najbolji inženjer prirode u životinjskom carstvu,
jeste dabar.
Dabrovi su teški između 30 i 60 funti i dostižu dužinu od 43 inča, uključujući tu i njihov 16
inča širok, ravni, ljuskasti rep. Na zadnjim nogama imaju plovne kožice. Dabrovi žive u vodi i
grade brane koje mogu da budu dugačke i po nekoliko stotina stopa, a visoke i do 15 stopa, praveći
tako jezerca u kojima obitavaju i u kojima su zaštićeni od neprijatelja.
Njihove kuće su velike građevine od grana oblepljenih blatom i imaju ulaze ispod vode.
Dabrovi jedu koru i grančice drveta, posebno topole. Koru ljušte svojim velikim, oštrim sekutićima.
Obično kopaju kanale, dugačke i po 2000 stopa, koji vode do njihovog jezerca i po kojima plutaju
stabla drveća kojim se hrane.
Poput pčela, dabrovi su takođe inženjeri i graditelji, i veoma produktivni mali radnici. Oni
dokazuju da čovek nije jedini graditelj. Šta više, njihova sposobnost da pronađu i tačno izmere
stabla, koja su im potrebna za građenje brane, a zatim i da ograde branu, prevazilazi, recimo,
sposobnost afričkih domorodaca, čija plemena nikada nisu izgradila ni jednu jedinu branu. Štaviše,
kuće koje grade dabrovi nisu ništa lošije od blatnih koliba koje grade domoroci džunglaških
plemena u Africi.

***
Ove sposobnosti, koje pčele ispoljavaju gradeći košnice, saće i ćelije, i koje dabrovi imaju
dok grade brane i kuće, utisnute su i utkane u njihove instikte, svojstvene su samo njima i potpuno
njihove. One su primeri blistavog načina na koji je priroda svakom stvorenju dala jedinstveni,

12
ugrađeni instikt i programirala ga da ga sprovodi, neprestano, iz generacije u generaciju. Nije
čudesno samo to što taj instikt, sa svim detaljnim informacijama koje sadrži, počiva u samim
stvorenjima, već i što se sve te informacije prenose putem mikroskopski sitnih gena na beskonačan
niz generacija. Priroda je zaista čarobna.
Pčele nisu jedina stvorenja u prirodi čiji se život u zajednici vrti oko vođe. Ima mnogo
životinja koje poseduju instikt stada, koje žive u grupama, a te grupe imaju određenog vođu. Vučji
čopori imaju vođu koga slede. Krdo bizona obično sledi predvodnika koji utire put. Krdo divljih
konja na zapadu najčešće predvodi pastuv koji se brine o svom stadu i motri na opasnost. Jato
gusaka, koje leti zimi na jug, obično predvodi gusan koji određuje put. Princip vođe manifestuje se
u životinjskom carstvu, u carstvu ptica i u svetu insekata, isto tako očigledno kao i u društvenoj
strukturi ljudi. Priroda ga je tu usadila.

***
U prethodnom delu naveli smo primere nekoliko pojedinačnih vrsta, a dotakli smo se
uopšteno još nekolicine. U nekoj vrsti sadržaja, prethodno iznesenog možemo izvući sledeće
zaključke:

1. Univerzumom vladaju zakoni prirode.

2. Zakoni prirode su nepromenljivi, strogi i večni.
3. Zakoni prirode primenjuju se na živa bića isto tako čvrsto i neumitno kao i na nežive
objekte.
4. I ljudska rasa je, takođe, tvorevina prirode.
5. Prirodu zanima samo opstanak vrste, a ne jedinke.
6. Preživljavaju samo one vrste koje mogu da se nose sa neprijateljskim okruženjem svih
ostlaih i ostanu na svome ili napreduju.
7. Priroda stalno nastoji da usavrši vrste kroz zakon da “samo najsposobniji ostaju”. Ona
nemilosrdno otpisuje, obično pre reprodukcije, sve koji ne odgovaraju, ili su slabi i
bolesni.
8. Kroz borbu za opstanak vrsta priroda pokazuje da je potpuno lišena bilo kakve samilosti,
morala ili osećanja za fer plej u odnosu na bilo koju vrstu. Jedino merilo je opstanak.
9. Priroda favorizuje i promoviše unutrašnje razdvajanje svake vrste i izaziva da se takve
podvrste nadmeću međusobno.
10. Priroda mrko gleda na mongrelizaciju, ukrštanje ili mešanje rasa. Ona je svakoj vrsti i
podvrsti podarila instiktivni nagon da se pari samo sa svojom vrstom.
11. Priroda je za svaku pojedinačnu vrstu razvila određenu šemu u njenom životnom
ciklusu, koju ta vrsta mora da sledi. To se zove instikt i predstavlja veoma važan i
vitalan deo u ispunjenju životnog ciklusa. Bilo kakva devijacija, umrtvljivanje ili
otupljivanje instikata najčešće rezultira odumiranjem vrste. Bela rasa ovo treba posebno
dobro da zapamti.
12. Ne samo da je priroda propisala poseban životni ciklus za svaku vrstu, već obično i
određeni tip životne sredine za koju je vrsta vezana, pa tako na primer, riba može da živi
samo u vodi, polarni medved samo na Artiku itd.
13. Priroda je potpuno nepristrasna kada dođe do pitanja koja će vrsta da opstane, jer je
svaka prepuštena sama sebi, licem u lice sa neprijateljima.
14. Svaka vrsta je potuno indiferentna prema opstanku bilo koje druge vrste, a priroda
nalaže svakoj vrsti da se širi i množi do granica svojih mogućnosti. Ljubav i nežnost
rezervisani su samo za sopstvenu vrstu.
15. Ima mnogo vrsta koje shvataju važnost teritorije pa stoga i postavljaju granice koje
ograničavaju minimum teritorije koja je potrebna za opstanak i odgajanje porodice.
16. Mnoge životinje, ptice, insekti i druge kategorije, imaju sasvim dobro razvijenu
društvenu strukturu.

13
 17. Princip vođe je usađen u instikte i njega poštuju mnoge vrste životinja, ptica i insekata,
kao i ljudska rasa.
18. Jedna vrsta, recimo jato galubova, ponekad će voditi opšti rat protiv druge vrste, kao što
su u ovom slučaju račići. Čopor vukova napada stado ovaca.
19. Međutim, bratoubilački ratovi unutar vrste nepoznati su u prirodi, osim, na žalost, kod
nekih zaluđenih ljudskih vrsta.
20. Nigde u prirodnom okruženju snažnija, superiornija vrsta ne sputava sopstveni napredak
i širenje iz popustljivosti prema slabijoj, inferiornoj rasi. Nema poređenja između jedne i
druge vrste, samo borba na život i smrt.
21. Same vrste se stalno menjaju i evoluiraju već hiljadama godina. To se može znatno
ubrzati putem ciljane selekcije, kao u slučaju odgajanja konja ili pasa. Neke vrste
izumiru. Evoluiraju nove vrste. Ni jedna ne ostaje statična, ali se sve, uključujući ljudsku
vrstu, stalno menjaju i evoluiraju. Evolucija je trajni proces.
22. Večna borba je cena osptanka.
23. Priroda je svakoj jedinki ugradila snažan prirodni instikt čiji je osnovni pokretač
produženje sopstvene vrste. U taj instikt nalazi se kompletan plan za celu životnu šemu i
razmnožavanje vrste, iz generacije u generaciju. Vrsta mora da sledi šemu utisnutu u
instikt ili da izumre.
24. Na kraju, ali ne i najmanje važno, priroda jasno naznačava svoj plan da se svaka vrsta
usavršava i da napreduje, ili će u protivnom biti nemilosrdno isključena iz postojanja.

***
Sa ovim osnovnim pravilima na umu, pravilima koja je odredila sama priroda, bacićemo
novi pogled na sebe same. Videćemo kako se isti ovi zakoni neprekidno primenjuju i na ljudsku
rasu uopšte, i na belu rasu pojedinčano. Ispitaćemo da li bela rasa poštuje zakone prirode ili ih krši;
i konačno, da li je bela rasa, u ovoj fazi svoje istorije, u usponu ili na zalasku.

14
 POGLAVLJE BR. 2

Bela rasa - najveće čudo prirode

U koliko u ovom našem divnom svetu postoji jedna stvar koju treba čuvati, braniti i
promovisati, onda je to bela rasa. Priroda je sa naklonošću gledala na belu rasu i
obasipala je nežnom brigom tokom njenog razvoja. Od svih miliona živih bića koja su tokom
proteklih eona nastanjivala lice ove planete, ni jedno nije uz rame beloj rasi. Priroda je svoju elitu
obdarila obiljem inteligencije, kreativnosti, energije i produktivnosti, kao ni jednu drugu vrstu svih
prošlih milenijuma.
Bela rasa bila je graditelj sveta, tvorac gradova, trgovine i celih kontinenata. Beli čovek bio
je jedini koji je stvarao civilizaciju, grčku civilizaciju kulture i lepote, i konačno, kada se oporavio
od ozbiljnih udaraca koje mu je nanela nova semitska religija u mračnom Srednjem veku, izgradio
je i veliku evropsku civilizaciju.
Taj evropski beli čovek, kome je civilizacja u krvi i predstavlja njegovu sudbinu, prešao je
zatim Atlantik i začeo novu civilizaciju na goloj, stenovitoj obali. Beli čovek je prodro na sever do
Aljaske i na zapad do Kalifornije; on je učinio pristupačnijim trope i potčinio Arktik; zagospodario
je afričkim savanama, naselio Australiju i zauzeo Kapije sveta na Suecu, Gibraltaru i u Panami.
Bela rasa je dala ljude kao što su Kolombo, koji je preplovio nepoznati Atlantik, ili
Magelana koji je prvi oplovio zemljinu kuglu. Ljude poput Mikelanđela, Leonarda da Vinčija,
Rembranta, Velaskeza, Bernija, Rubensa, Rafaela i hiljade drugih genija koji su stvorili izuzetna,
prelepa dela u oblasti slikarstva i skulpture; zatim genije kao što su Betoven, Bah, Vagner i Verdi –
tvorci čarobne muzike; ljude kao što su Džems Vat, pronalazač parne mašine i Dajmler, tvorac
motora sa unutrašnjim sagorevanjem, ljude poput genija proizvodnje Henrija Forda, pronalazača
Tomasa Edisona i tako raskošnog genija na polju fizike i elektriciteta kakav je bio Nikola Tesla;
književne velikane Šekspira, Getea i hiljade drugih genijalnih ljudi u oblasti matematike, hemije i
fizike.
Beli čovek je premrežio kontinente prugama, autostradama i dalekovodima. On je stvorio
čudesni svet elektronike koristeći ga za telefon, radio i televiziju. Beli čovek je, upotrebljavajući
plamen energije i svoje genijalnosti, poslao rakete na Mesec i ostavio trag svog stopala na drugom
nebeskom telu.
Briljantna dostignuća Bele rase beskrajna su i stalno se uvećavaju, čak i dok ispisujem ove
redove. Sve što čovek treba da uradi jeste da prelista stranice neke enciklopedije i odmah će shvatiti
veličinu dela belog čoveka kroz vekove.
Koja druga rasa može makar da se približi ovom izvanrednom nizu kreativnosti, dostignuća
i produktivnosti? Odgovor je: nijedna. Baš nijedna. Ni blizu. Štaviše, crni čovek iz Afrike nije
došao ni do pronalaska točka.
Da, beli čovek sa svojom urođenom i usađenom genijalnošću bio je taj koji je dao oblik
svakoj vlasti, nasušni hleb svim drugim narodima, a pre svega velike ideale u svakom veku. Da,
drugovi moji po rasi, mi smo ti koje je priroda posebno obdarila i odabrala da budemo elita koja
vlada svetom. Priroda nas je izabrala da gospodarimo svetom i da ga činimo sve boljim i boljim.
Predodređeni smo da budemo plodni, da se množimo i da naselimo celokupno gostoljubivo lice ove
planete. To je manifest sudbine koji je odredila sama priroda.
Mi, ljudi Bele rase, imamo toliko znamenito nasleđe i toliko slavnu istoriju, da svaki
pripadnik treba da bude pun ponosa, samim tim što je njen deo. Svako od nas mora da se posveti
velikoj misiji koju nam je priroda namenila a koja još nije ispunjena. Ta misija je da vladamo ovom
planetom i da naselimo svaki njen gostoljubivi deo.
Nije mi cilj da na ovih nekoliko stranica pretresam istoriju Bele rase, niti nameravam da
dajem naučnu studiju o ljudskim rasama. Želim da ukažem svojim drugovima po rasi, da ih
podsetim na nešto čega, na žalost, u ovom trenutku nisu svesni - na veličinu naše istorije i prošlosti
i na planetarnu misiju koju nam je priroda spremila za budućnost. Hoću da, u kratkim crtama,
predstavim opasnost koja nam sada preti i neprijatelje koji su rešeni da nas progutaju i unište.

15
 Kada pogledamo izvore sveg našeg znanja, vidimo da jedine prave istine leže u prirodi i u
njenim zakonima. Sve što znamo ukorenjeno je u prirodnim zakonima koji nas okružuju Beli čovek
je taj koji ima neuporedivu sposobnost da posmatraa, da razume i da organizuje znanje koje je
stekao otkrivši tek mali deo tajni prirode.
Jedan od prvih značajnih zaključaka do kojih je došao jeste da priroda vlada po određenim
zakonima. Zakoni prirode su nepromenjivi, čvrsti i nepopustivi. Oni su večni.
Jedan od neumoljivih zakona prirode je da opstaju najspremniji. U prethodnom poglavlju
smo videli da priroda neprestano teži da unapredi svaku vrstu tako što će je izdeliti na podvrste i
onda nagnati te podvrste da se međusobno nadmeću. One koje ne mogu da izdrže to nadmetanje, tu
borbu, ostaju pored puta i padaju u večni zaborav. Nadmoćni napreduju i množe se. Nigde u prirodi
ne možemo da vidimo da se superiorni povlače pred inferiornima, niti možemo da primetimo da
nadmoćni milosrdno pokušavaju da pomognu održanje ili podizanje inferiorne rase.
Priroda očigledno želi razdvajanje unutar vrsta. Na primer, ako zavirimo u svet ptica,
videćemo da su kolibri izdeljeni u nekih 230 različitih vrsta, vrapci u 263 vrste, carići u više od 60
vrsta, itd. U životinjskom carstvu isti fenomen se otvara pred našim očima. Koju god vrstu da
pogledamo, bili to miševi, zečevi ili mačke u prirodnom okruženju otkrivamo da su razdvojene na
desetine različitih vrsta, i da svaka prati sopstvenu šemu za preživljavanje i razmnožavanje, boreći
se sa svojim podvrstama i ostalim stvorenjima na zemlji. Svaka ima posebne načine zaštite, parenja
i razmnožavanja. Svaka ima svoje prirodne neprijatelje.
Čovek je takođe kreacija prirode i prirodno stvorenje. I njega je priroda obdarila posebnim
programom za preživljavanje i razmnožavanje. I on ima svoje prirodne neprijatelje. Neumitna i
hladna činjenica je da su najsmrtonosniji neprijatelji belog čoveka druge ljudske vrste kao što
su Jevreji i ostale obojene rase.
Primećujemo dalje da se prioda gnuša mešanja rasa i njihovog kvarenja. Nigde u carstvu
prirode ne možemo da nađemo bratimljenje ili mešanje različitih vrsta, niti vidimo da se spajaju i
mešaju svoje gene. Naprotiv, vidimo da se podvrste ne ukrštaju i ne mešaju, iako žive, recimo, u
istoj šumi ili istom okruženju.
Na primer, nećemo naći vrane, koje su ptice, da se mešaju sa belim čapljama, koje su takođe
ptice. Nećemo naći čak ni jednu od 60 vrsta carića kako se meša sa drugom vrstom od tih 60 vrsta,
niti ćemo naići na mešanje među različitim podvrstama, recimo, sojke. Na primer, plava sojka se
neće pariti sa sivom sojkom ili meksičkom sojkom, niti sa zelenom sojkom.
Da ovo nije jedan od najvažnijih ciljeva i zakona prirode, vrlo brzo bi se sve podvrste
izmešale u jedan tip ptice, a sve ribe, hiljade i hiljade vrsta, smešale bi se u jednu jedinu vrstu. Tada
ne bi bilo divnih sojki, crvendaća ili prekrasnih malih kolibrija, niti zanosnih ševa. Ne, suri medved
i grizli mogu da žive u istoj šumi, ali se oni ne druže jedan sa drugim, ne prave zajednice, ne mešaju
se i ne pare međusobno. Ovo je jedan od neumitnih zakona prirode. Priroda se gnuša kopilana i
obično ih kažnjava izumiranjem.
I ljudske vrste takođe su obdarene prirodnim instiktom da se razdvajaju, pare i socijalizuju
samo unutar svojih uskih podvrsta. Svaka ima prirodni instikt da čuva svoju vrstu štiteći je, boreći
se za nju i braneći je od svih drugih rasa koje smatra neprijateljima sopstvene rase. Uprkos
svejevrejske propagande kojom smo preplavljeni, taj instikt još uvek postoji. Sva ta lažljiva,
neprirodna, propaganda može da lepi gomile uvredljivih izraza, kao što su rasista ili licemer, na
svoje žrtve, no ostaje činjenica da Bela rasa bira da živi, druži se i ženi unutar svoje rase, kineska
unutar svoje, crna unutar svoje itd. Međutim, činjenica da je pukla linija koja je razdvajala različite
boje kože i da se odigrava mešanje rasa, predstavlja najveće sagrešenje protiv prirode. To je
neprirodno i neće proći dobro, a priroda će izvršiti odmazdu nad onima koji su prekršili njene
zakone.
Na žalost, Bela rasa, koja najviše ima da izgubi, u svojoj istoriji bila je kriminalno
nepažljiva u čuvanju svojih gena koji su najdragoceniji poklon koji je priroda podarila i dok je bila
blistava i briljantna razumevanju zakona fizike, botanike, zoologije i tehnologije, dotle je Bela rasa
iz nekog čudnog razloga bila zločinački slepa i nemarna u primeni zakona genetike na očuvanju i
produženju sopstvene vrste. I dok beli čovek ponosno radi na očuvanju čistokrvnih rasa konja, pasa

16
i mačaka, čudno je slep kada je u pitanju očuvanje njegove sopstvene rase. Izgleda da još nije u
potpunosti shvatio da priroda uvek gasi one oblike života koji odbijaju da se pokore njenim
zakonima.
U dvadesetom veku pitanje rase postaje izuzetno jasno i značajno. Uskoro neće biti moguće
zamutiti ga semantikom ili ekonomskim teorijama, marksističkim žargonom ili humanitarnim
đubretom, “religioznim” dvosmislicama. Ovo pitanje će uskoro biti toliko jasno da će konačni izbor
biti sasvim očigledan. Međutim, dok se ovo piše, većina belih ljudi u Americi i drugde, još uvek je
tragično zbunjena i žalosno zavedena. Izgleda da ih je pogodilo čudno slepilo kada su rase u pitanju,
slepilo koje je zločinački umobolno. Cilj sledećih nekoliko stranica ove knjige je da ponudi kratki
uvid u istoriju belog čoveka i osvetli zločine i greške koje je on činio ne čuvajući čistotu svoje krvi.
Opasno je davati predviđanja o budućnosti kada je istorija u pitanju, a to se posebno odnosi
na sve što se tiče Bele rase. Uprkos svim mračnim i pogrešnim idejama o rasi, koje se usađuju u
umove gomili, i uprkos svim obmanama koje danas preovlađuju, ja ću ipak dati sledeće
predviđanje. Bela rasa će se ili pokrenuti i ujediniti u bliskoj budućnosti, i prihvatiti stratešku ideju
da mora da osvoji svet za svoj narod, ili će biti bedno i nemilosrdno uništena od obojenih naroda u
svetu. Mi sada moramo ovu planetu da načinimo večno sigurnom za našu rasu ili da nestanemo.
Moramo da naselimo sve kontinente našima ili da budemo pregažena rasa od inferiornih obojenih
rasa.
Jedna od istina savremene istorije je činjenica da belci, koji najmanje znaju o crncima i
imaju najmanje kontakata sa njima, uvek gaje neku nerazumnu mržnju prema onim belcima koji su
prinuđeni na dodir sa crncima. Takvo bezumlje prema sopstvenoj beloj braći je neprirodno,
suprotno svim najdubljim instiktima i veštački posađeno đavolski lukavom propagandom perfidnog
Jevrejina. Nesumnjivo najteža prepreka u borbi belog čoveka za spas od uništenja i mešanja sa
obojenim rasama jeste čudno i izopačeno ponašanje belog čoveka prema sebi samome. Glavni
problem nije nadvladati Jevreje ili crnce, već je isključivo stvar da se ispravi način razmišljanja
belog čoveka.

***
U celoj ovoj knjizi koristiću termin “Bela rasa”, i to zbog valjanog razloga. Potpuno sam
svestan činjenice da su razni antropolozi delili, izdelili. kalsifikovali i reklasifikovali Belu rasu na
mnoge grane i ogranke. Potpuno sam svestan nekih arbitrarnih, velikih podela na arijevski ili
nordijski, mediteranski i alpski tip. Zatim su ovi tipovi izdeljeni u mnoge ogranke i mešovite
tipove.
Svu tu prepirku namerno izbegavam kao kugu. Razgovarati ovde o antropološkim podelama
i granama, značilo bi upasti u lukavu jevrejsku zamku. Čak i korišćenje reči arijevski ili nordijski u
ovoj knjizi doprinelo bi podeli. Nije zamisao ove knjige da beli ljudi počnu međusobno da se
prepiru, već da se cela Bela rasa ujedini u borbi protiv obojenih rasa uopšte, a Jevreja posebno.
Zbog toga je termin Bela rasa dovoljno širok da obuhvati sve dobre pripadnike naše rase,
bez cepidlačenja koja je grana bolja ili ko gde pripada. Svestan sam da unutar Bele rase postoje neki
izmešani okrajci. Ona ima mnogo mešavina u okviru svojih unutrašnjih grupa, jer se nordijski tip
mešao sa alpskim, alpski sa mediteranskim itd. Međutim, nema nikakve svrhe diferencirati i stvarati
kastinski sistem unutar same Bele rase. Naprotiv, bilo bi razorno i pogubno.
Čak bi i termin arijevski bio štetan za našu veru, jer je i on pogrešno shvaćen među najširom
populacijom Bele rase. Za većinu Amerikanaca ovaj termin bio bi (mada netačno) vezan samo za
Nemce, za nešto što je pripadalo Hitlerovom pokretu. Iako je Hitler nesumnjivo bio veliki beli lider,
ovaj termin bi, svejedno, pre bio prepreka nego pomoć u ujedinjavanju Bele rase i promovisanju
naše nove religije.
Naš prvi cilj u ovoj borbi jeste, i mora da bude, ujedinjenje belih ljudi i korigovanje
njihovog razmišljanja. Ujedinjena i organizovana Bela rasa je deset puta moćnija od sveg preostalog
sveta zajedno. Kada jednom to učinimo, jevrejski i crnački problem rešiće se sam od sebe.
Kada jednom preuzmemo svoju sudbinu u svoje ruke, tada možemo da nastavimo sa
razumnim programima za napredak i uzdizanje naše rase. To se može obaviti lako, bez prisilnih

17
metoda. To ćemo postići podsticanjem i ohrabrivanjem na reprodukciju boljih elemenata unutar
Bele rase, a obeshrabrivanjem lošijih elemenata. Kao što je detaljnije objašnjeno u dvanaestoj
zapovesti ovo se lako može učiniti putem obrazovanja, finansijskog podsticanja, religijskog
verovanja i nekoliko drugih metoda, bez potrebe da se koristi prinuda.
U svakom slučaju, da bismo ujedinili Belu rasu i dobili predstojeću bitku protiv Jevreja i
obojenih, prvo moramo da je pokrenemo. Moramo da se ujedinimo i organizujemo. Iz tog razloga
će se termin “Bela rasa” koristiti u ovoj knjizi i u našoj religiji. Na ovoj širokoj osnovi možemo da
ujedinimo sve dobre pripadnike naše rase, mesto da ih delimo i rasparčavamo zbunjujućim i
svadljivim tehničkim terminima.
Postavivši ova osnovna pravila, kratko ćemo se osvrnuti na istoriju naše rase i videti šta iz
nje možemo da naučimo. Nadamo se da će to možda sprečiti da se u budućnosti ponove strašne
greške koje smo napravili u prošlosti.

***
Gledajući dugu istoriju Bele rase i belih civilizacija u kontaktu sa obojenim rasama, posebno
negroidnim, vidimo da nam se iste lekcije stalno vraćaju u lice: prvo, da je rasna destrukcija Bele
rase nezaobilazna kad god postoji znatnije prisustvo obojene rase u njenoj sredini, i drugo, da sama
civilizacija nikada ne preživi uništenje Bele rase, čak ni tamo gde je postojala hiljadama godina.
Ovo je, ukratko, suština najvećeg problema sa kojim se Bela rasa ikada suočila i sa kojim se
i danas suočava.
Danas, pred nama, više nego ikada pre, zbog rastuće brzine odvijanja stvari, stoji izbor koji
nam je predstavljen u kratkim i odlučnim crtama: naime, ili nastavljanje našeg sadašnjeg ljudskog
nivoa uz mogućnost dalje evolucije do čak viših nivoa, ili, sa druge strane, zaostajanje, vraćanje
unazad, mešanje rasa i konačno, potpuno propadanje.
U stvari, za belog čoveka to propadanje nikako ne bi bilo sporo, postepeno vraćanje unazad,
već bi se sve završilo strašnim masakrom, pred kojim bi pokolj 20.000.000 belih Rusa, koji su
izvršili Jevreji, izbledeo kao beznačajan.
Jedna stvar je sigurna. Bela rasa će se uskoro ujediniti i boriti za svoj opstanak ili će biti
istrebljena. Ovo je izvesnost od koje beli čovek ne može da pobegne – Jevrejin je isuviše dobro
obavio posao potpaljivanja obojenih rasa sveta protiv Bele rase, tako da one samo čekaju vreme i
priliku da otpočnu veliko ubijanje.
Medison Grent, u svom klasičnom delu “Odlaženje velike rase”, na sledeći način izražava
svoje mišljenje o rasnoj situaciji u Americi: “Ako dve rase žele da sačuvaju svoju čistotu, one ne
mogu da nastave da žive jedna uz drugu, i to je problem od koga se ne može pobeći.” Aleksis de
Tokvil je to izrazio na ovaj način: “Postoje dve alternative za budućnost crnaca i belih. Oni moraju
ili da se potpuno rastave, ili da se potpuno izmešaju.” Jevreji su zločinački, namerno, pogrešno
interpretirali čuvenu rečenicu Tomasa Džefersona, objavljujući uvek samo polovinu, a izostavljajući
ostatak, pa čak i na spomeniku Džefersonu u Vašingtonu. Evo šta je rekao Džeferson: “Ništa nije
sigurnije zapisano u knjizi sudbine nego da ovi narodi treba da budu slobodni; niti je manje sigurno
da dve rase, jednako slobodne, ne mogu da žive pod jednom vlašću.” Drugi deo jevrejska štampa
prećutkuje.
Istorija sveta je beskrajna priča rasnih pomirenja i migracija. Velika lutanja naroda su potka
istorije. Ta činjenica se odnosi na istoriju, kao i na praistoriju. Nas, međutim, ne zanimaju posebno
seobe Turaka ili Mađara, niti su Indijanci prešli Beringov moreuz da bi naselili Ameriku. Nas
prvenstveno zanima istorija Bele rase, istorija civilizacija koje je ona osnivala širom sveta, i
neuspeh koji su beli ljudi doživeli u očuvanju čistote svoje krvi. Interesuje nas kako je poklekao i
oslabio beli čovek među inferiornim rasama koje je osvojio i delom civilizovao; kako je izgubio
svoj identitet, svoju kulturu i, naravno, kako je izgubio civilizacije koje je stvorio.
Bela rasa je osvojila i civilizovala Indiju, Persiju i Grčku. To je dobro poznato. Ništa manje
nije poznata činjenica da je osvojila japanska ostrva i tamo uspostavila civilizaciju, a prodrla je i
Kinu, pa je i tamo začela veliku civilizaciju, pre nekih 4.000 godina.

18
 ***
Sada ćemo da pogledamo prvu veliku belu civilizaciju u toj kolevki civilizacija, delti Nila.
Tamo je, zahvaljujući neobičnim klimatskim uslovima i peskom Nila sačuvano toliko predmeta i
arheološkog blaga, da istorija Egipta može da se čita kao otvorena knjiga, koja seže unazad čak
6.000 godina. Štaviše, Egipat pruža klasičnu istorijsku lekciju nama koji proučavamo kontakte
između energične Bele rase koja stvara kulturu, i negroidnih masa koje su živele južno od Egipćana
i sa kojima su se mešale.
Od vremena stvaranja carstva u Gornjem i Donjem Egiptu, koje je izveo Menes (3400.
p.n.e.), do konačnog pada i rušenja carstva faraona, proteže se period od oko 3.000 godina i on je
podeljen na nekih trideset dinastija. Od stupanja Menesa, kao prvog faraona, na tron Egipta, negde
oko 3400. p.n.e., i uspinjanja Teharke, mulata, na taj presto, 668. godine p.n.e., pred našim očima se
odvija istorija države koja se kretala u rasponu od prvih vrhunaca, preko sporog opadanja do
konačne stagnacije, od koje se nikad nije oporavila. Stupanje na presto Tuharke možemo smatrati
konačnom smrću egipatske civilizacije.
Međutim, ova bela civilizacija ipak je trajala 3000 godina, a to je dugo vreme. Iz ovog
razdoblja mnogo možemo da naučimo o genijalnosti belog čoveka i o posledicama trovanja njegove
krvi, koje se događa kada je u kontaktu sa negroidnom rasom. Iz toka ove drevne civilizacije vidimo
da su njena najveća dostignuća nastala u ranim vekovima, to jest, kada je Bela rasa još uvek bila
čista. Period opadanja bio je dug. Domoroci su izgubili inicijativu i genijalnost. Kada su se pojavili
Asirci, Egipćani su bili u stanju da pruže samo slab otpor. Ovu situaciju najbolje ćemo razumeti ako
shvatimo činjenicu da egipatska civilizacija nije nasilno zbačena. Bila je mongrelizovana i
propadala je kao trula jabuka. Neprilike su bile unutrašnje prirode. Bilo je to trovanje krvi putem
mešanja sa crncima.
Još u četrdeset trećem veku p.n.e., ljudi iz delte, koji su bili beli, otkrili su da godina traje
365 dana, pa su napravili takav kalendar. Civilizacija u delti nas je, dakle, snabdela najranijim
zabeleženim datumima u istoriji sveta. To se dogodilo u severnom kraljevstvu regiona delte Nila
koje je najudaljenije od Nubijaca na jugu, a u bliskom kontaktu sa ostalim belim narodima severne
Afrike i Male Azije, koji su bili najrazvijeniji. U vreme stvaranja Gornjeg i Donjeg kraljevstva, pod
Menesom, 3400 godina p.n.e., širila su se carstva na severu i jugu. Brestid u svojoj “Istoriji Egipta”
kaže da je Menes, prvi faraon “uperio svoje oružje na jug, protiv Nubije, koja se tada proširila ispod
prvog katarakta, na sever, čak do Edfuove nome i izgradio branu iznad grada Memfisa kako bi
skrenuo vode Nila i dobio više prostora za taj grad. Močvarna zemlja delte bila je kultivisana još pre
stvaranja dva kraljevstva, a plodna zemlja omogućila je brzi rast stanovništva.”
Vidimo, dakle, da je prvi faraon vladao narodom koji je već bio u stanju da skrene vode
Nila, kultiviše močvarno tlo delte i vodi rat protiv negroidnih naroda Nubije. Kao dodatak ovim
dostignućima, zna se da je narod pod prvim faraonom koristio ne samo hijeroglife, već i pisane
tekstove tako da mu se u zaslugu može pripisati i pronalazak prvih slovnih znakova, najmanje 2500
godina pre ostalih naroda.
Druga dinastija podigla je hramove od kamena. Namar, jedan od ranih vladara, zarobio je
120.000 Libijaca i njihovih stada “1.420.000 sitne i 4.000 grla krupne stoke.” Postoje dokazi da su
vladari tog doba održavali diplomatske odnose sa udaljenim narodima, a da su postojale trgovačke
veze sa narodima severnog Mediterana u 4. milenijuma p.n.e.
Period od treće, pa zaključno sa šestom dinastijom, poznat je kao Staro carstvo i proteže se
od 2928. do 2476. godine p.n.e. Na polju religije, uprave, društva, proizvodnje, umetnosti, Staro
carstvo se pojavljuje kao period sa izuzetno dobro ustrojenom državom, snažnim razvojem kulture,
fizičke i duhovne koja je bila superiorna u odnosu na kulture sledećih dinastija.
Egipćani su bili religiozan narod koji je u ta davna vremena verovao u vasksenje tela posle
smrti i u besmrtnost duše. Oziris je bio njihov bog mrtvih, “Kralj uzvišenih”. O pravednom čoveku
govorili su sledeće: “Dok Oziris živi i on će živeti; kako Oziris nije umro ni on neće umreti; kako

19
Oziris nije nestao, ni on neće nestati.” Verovali su da pobožan čovek vodi preminule u zemlju
uzvišenih, ali da će primiti samo one za koje može da se kaže: “Nema zla koje je učinio.”
Ovo je najstariji zapis jednog teksta po kome se određuje život posle smrti, na osnovu
moralnih kvaliteta za života. Obožavanje životinja koje se obično vezuje za drevni Egipat, kao kult
je nastalo kasnije, kada je počelo opadanje nacije, jer je bilo sve više mešanja sa crncima. Ovo je
dovelo do propadanja religije, što se više išlo ka tragičnom završetku istorije Egipta.
Drevni Egipćani nisu bili visoko razvijeni samo po duhovnom ustrojstvu, već su dostigli
iznenađujuće visok nivo i u društvenoj i materijalnoj kulturi. U kući je žena, u svakom pogledu, bila
jednaka sa mužem i prema njoj se tako i postupalo. Ljubav među braćom i sestrama i poslušnost
prema roditeljima bila je deo religijske obuke svih mladih. Omiljeni natpis na grobu bio je: “Ja sam
onaj koji je voleo oca, poštovao majku, koga su volela njegova braća i sestre.”
Verovatno najveće dostignuće starih Egipćana bilo je korišćenje metalnih alatki, koje seže
tako daleko u prošlost da pojedini autoriteti tvrde da su Egipćani i otpočeli metalno doba.
Ovaj korak u istoriji čovečananstva teško da može da se preceni. Pre pronalaska metalnih
delova, alati korišćeni u zanatstvu i umetnosti bili su napravljeni od kamena, trske ili kostiju. To je
znatno ograničavalo napredak svih naroda. Upotrebom metala, međutim, proizvodnja je ubrzano
počela da se razvija, kao i umetnost. Egiptu, dakle, dugujemo jako mnogo zbog njegovog doprinosa
razvoju čovečanstva. Pronalazak obrade metala svakako nije najmanji od tih dugova.
Kada se u Egipćanima probudio kreativni genije i svest o njihovom građevinskom talentu,
poželeli su još veće trijumfe. Dinastije su sledile jedna drugu, faraoni vladali i umirali. A onda su
ovi snažni pojedinci rešili da podignu besmrtne spomenike koji će govoriti o njihovoj moći. Želja
da se živi i u očima potomaka našla je izraza u grobnicama u obliku piramide. Svaki sledeći faraon
je, videvši grobnice svojih prethodnika, želeo da ostavi još snažniji utisak o svojoj slavi i moći,
gradeći uvek veće piramide. Tako je uvedena era moćnih piramida. One su nesumnjivo najočitiji
dokaz egipatske veličine. Isto tako nam govore o sposobnosti graditelja da planiraju i predviđaju,
kao i o organizacijskoj moći faraona koji su sve dovodili do perfekcije. Moć ovih belih civilizatora
Egipta mora da nas impresionira na prvi pogled.
Čoser, prvi faraon Starog carstva (2980. do 1475. g.p.n.e.) za svoju prestonicu izabrao je
Memfis. U Starom carstvu umetnost i mehanika su dostigle fantastičan nivo, koji kasnije nije
prevaziđen. Za vreme Čosera, kao i Mensena, egipatski uticaj se širio i na mulatska plemena
Nubije. Za Čoserove vladavine Egipćani su osvojili i primili buntovna negroidna plemena severne
Nubije, pa je tako omogućena mirna plovodba Nilom, 75 milja južno od prvog katarakta. Od
Menesa do Čosera prošlo je više od 400 godina. U ta četiri veka južna granica je samo malo
proširena. Sesostris III, iz dvanaeste dinastije, koji je stupio na presto 1877. g. p.n.e., završio je
osvajanje Nubije.
Između Menesa i Sesostrisa III prostire se period od 1500 godina. Ovo nam svedoči o
sporom osvajanju i apsorbovanju negroida na jugu Egipta, što svakako treba da privuče našu
pažnju. Ti vekovi se poklapaju sa periodom veličine Egipta. Egipat je tada još bio beo.
Pre Čosera faraonske grobnice su pravljene od cigala, sušenih na suncu. Međutim, Čoser je,
želeći trajniji spomenik, sebi sagradio stepenastu piramidu od kamena visoku 195 stopa. Tako je
postao prvi graditelj piramida. Kasniji vladari ove dinastije sagradili su Dašurovu piramidu i
Sneferovu piramidu, a poslednji faraon je izgradio i brodove dugačke čak 170 stopa, za saobraćaj
po Nilu.
Turisti koji danas posećuju Egipat doživeće na mestu drevne Gize, na suprotnoj obali Nila
od današnjeg Kaira, prvi pogled na veličinu i moć iščezle civilizacije. Tu će, pored ostalog, videti
veliku piramidu koju je podigao Kufu (Keops). Da bismo mogli pravilno da ocenimo koliko snažna
i sposobna mora da je bila organizacija Kufuove vlasti, treba da znamo činjenicu da se piramida
sastoji od 2.300.000 kamenih blokova, od kojih svaki teži u proseku, po dve i po tone.
Skulptura Starog carstva predstavlja najveći domet tehničke veštine i može se porediti sa
radovima savremenih umetnika. Egipat je na kraju četvrtog milenijuma stare ere rešio
fundamentalne probleme velike arhitekture, razvivši, uz rafinirani umetnički ukus i vrhunsku
tehničku veštinu, odnose u prostoru. Visoko razvijena bila je i umetnost tkanja. Toliko da njihove

20
tkanine i danas predstavljaju čudo za posmatrača. Zlatari su bili u stanju da naprave
najkomplikovanije ornamente, od kojih su mnogi sačuvani i do današnjeg dana.
Kako se približavao kraj Starog carstva, oko 2475.g. p. n. e., počeli su da se javljaju
pokazatelji slabljenja centralne vlasti, no egipatska kultura nije poklekla. Rasa je viša od politike,
religije ili umetnosti. To su samo izrazi rase. Šesta dinastija, poslednja u Starom carstvu, vodila je
spoljnu politiku sa pojačanom žestinom. Crna plemena sa juga bila su prinuđena da daju kvote
vojnika za egipatsku vojsku, a korišćenje ovih mobilisanih trupa protiv egipatskih belih suseda, sa
kojima su bili u ratu, predstavlja jednu bljutavu epohu u istoriji kontakta rasa. Nekreativne crne
rase, sa sopstvenim resursima za rat ili mir, predstavljaju beznačajnog protivnika za belog čoveka.
Ali naoružane pronalascima belog čoveka, pretvaraju se u respektabilne borce, jer na taj način
dosežu nivo koji im evolucija nije omogućila, ali i uticaj koji ne mogu da održe. Faraonova
upotreba velikog broja crnih trupa protiv neprijatelja Egipta ima mnogo veza sa konačnim
propadanjem egipatske civilizacije. Tu je ležalo seme koje je dovelo do konačnog sloma.
Preskočićemo 1000 godina istorije Egipta u pokušaju da rasvetlimo egipatsko-crnački
problem. To nas dovodi, otprilike, u godinu 1500. p. n. e.
Zapanjujuće je što otkrivamo da politika egipatskog carstva tog vremena nije bila značajno
različita od politike belih nacija koje danas vladaju Afrikom. Egipatski hramovi su se do tada raširili
po svim većim gradovima i u njima su obožavani egipatski bogovi. Nubijske zanatlije su naučile
tajnu egipatske umetnosti i svuda na gornjem Nilu, koji je bio crnačka teritorija, varvarstvo je
primilo pečat egipatske kulture. Međutim, domorodačkim poglavicama, koje su bile pod nadzorom
vice – kraljeva, bilo je dozvoljeno da zadrže svoje titule i počasti, a nema sumnje da im je
ostavljena makar i počasna uloga u sistemu vlasti. Godišnje posete vice-kralja Tebe, koji je bio
crnac, i uručivanje danka iz svih zemalja, postale su dugotrajni običaj u Egiptu.
Postepeno raslojavanje bele kulture i upotreba lokalnih poglavica pod upravom belih
kolonijalnih guvernera, bila je karakteristična za prvi pokušaj donošenja civilizacije u negroidnu
Afriku, a i danas je to način savremenih belih nacija.
Najraniji period egipatske istorije otkriva nam da je samo na jugu Egipta postojala mala
negroidna grupa mešanaca u populaciji, a da su cvetale umetnost, kultura i civilizacija. Za period
koji sada posmatramo, dakle, oko 1500. g. p. n. e., nemamo tačne podatke o procentu crne krvi
među stanovništvom. Međutim, pošto su Egipćani često išli na jug, a južni narodi stalno dolazili u
Egipat, najverovatnije je da belci više nisu predstavljali ni polovinu populacije južnog dela Egipta.
Mešanje krvi je, van svake sumnje, bilo neminovna posledica dugotrajnog kontakta rasa.
Još od praistorijskih vremena crnci su prodirali u zemlju. Hiljade njih došli su kao vojnici
faraona iz starih vremena. Bezbroj njih su kao robovi – od toga su mnogi bili deo danka koje su
plaćale južne provincije, a ostalo su predstavljali ratni zarobljenici. Veliki broj onih koji su
dovedeni na prisilan rad ostao je u Egiptu, iako ih na to nisu prisiljavale egipatske vlasti, jer su
videli da im je bolje nego kod kuće.
Egipćani nisu bili baš potpuno nesvesni degenerativnog uticaja crnaca unutar civilizacije.
Pojedini faroni pokušavali su da spreče mongrealizaciju Egipta ograničavanjem priliva crnaca, pa je
to išlo dotle da je useljenicima pretila smrtna kazna. Ali, crnac je bio poslušan, uslužan radnik i
vojnik, pa su te karakteristike zavarale mnoge manje prosvećene faraone. I tako su oni nastavili da
dolaze vekovima; ne silom oružja i u bojnom poretku, već kao potčinjeni i porobljeni narod.
Sa posledicama ove mongrelizacije stižemo sada do kraja niza. Uspon Teharke, mulata, na
presto nekada ponosnog Egipta, u 25. dinastiji 688. g. p. n. e. značio je u praktičnom smislu kraj
egipatske civilizacije. Teharkina majka bila je žena iz Nubije, a njegov lik koji je sačuvan na
skulpturama iz tog doba, nepogrešivo pokazuje negroidne karakteristike. Kada je mulat nasledio
tron nekada moćnog faraona, njegova sestra postala je vrhovna sveštenica egiptaske religije, koja je
prethodnih vekova mnogo izgubila na smislu, toliko da je mulatova majka iz Nubije postala carica
majka, pred kojom su se svi klanjali. U vremenu, koje je prethodilo usponu mulata Teharke na
presto, egipatska civilizacija je stagnirala, dok su dinastije posle Teharke nametali stranci koji su na
taj način lako osvojili Egipat.

21
 I tako se tragično završava jedna nekada ponosna i divna civilizacija. Iz degeneracije i
propadanja Egipta treba da naučimo mnoge lekcije – lekcije koje očigledno nisu prodrle u naše
umove ni do dana današnjeg. Ipak, lekcije su jasne i jednostavne. Jedna od njih je da civilizacije
mogu da žive hiljadama godina. Štaviše, nema razloga da ne žive večno, samo ukoliko krv njenih
osnivača ostane čista i nezagađena.
Drugo, bez obzira kakvi građanski i religijski zakoni bili uvedeni, već samo prisustvo crne
rase u kontaktu sa Belom rasom, dovešće do mongrealizacije, koja će neminovno rezultirati
razaranjem i propadanjem civilizacije. Takođe vidimo da crnac, koji je poslušan i prijemčiv rob,
predstavlja iskušenje za agresivne ali kratkovidne bele gospodare koji ne mogu da odole a da ga ne
koriste kao jeftinu radnu snagu.
I to je upravo karakteristika crnca – da izgleda kao krotak i poslušan rob – koja ga je
načinila smrtonosnim osvjačem Bele rase gde god je ovaj otrov zgodno, ali kratkovidno
upotrebljen.
Moramo takođe da naučimo da nikakvo nametanje građanskih zakona, ili društvenih tabua,
verskih praksi ili bilo kojih drugih koje su do sada primenjivane u istoriji čovečanstva, nije bilo u
stanju da spreči kvarenje bele rase kada je imala crnu, nekreativnu rasu u svojoj sredini.
Sasvim uspešno bismo mogli da sumiramo celokupnu pouku egipatske civilizacije, kazavši
da nema drugog načina na svetu kojim možemo da se spasemo od uništenja koje donosi crna rasna
kuga, sem da je proteramo daleko od naših obala, što brže možemo.
Za beli narod u Americi lekcija je izuzetno jasna – štaviše, vrišti do nebesa: moramo poslati
crnčuge izvan naše sredine, nazad u Afriku, što je pre moguće.

22
 POGLAVLJE BR. 3

Lekcije iz laboratorije u Indiji

D ok je egipatska civilizacija otpočela sa relativno čistom Belom rasom koja se sporo

mongolizovala tokom perioda od 3000 godina, voljom samih belih Egipćana, koji su
dovlačili crne varvare, dotle je u Indiji bila sasvim druga priča. Pojavivši se iz planinskog
Avganistana i sa obronaka Hinfukuša, beli ratnici su osvojili izuzetno poželjni deo Indije, poznat
pod imenom Pendžab. Pogled na mapu pokazaće da je Pendžab severna provincija bogata vodom,
koja obuhvata gotovo celokupnu teritoriju današnje Indije. To se dogodilo pre otprilike 4000
godina. Ova civilizacija belog čoveka svoj vrhunac doživela je u periodu između 2000. i 1400.
godina pre nove ere.
Iz baze u Pendžabu, ovi plavokosi, visoki, herojski beli ratnici proširili su svoja osvajanja,
pa su se snagom i nadmoćnom kulturom nametnuli kao vladari rasno mešanom stanovništvu koje je
u ogromnom broju naseljavalo tu teritoriju, kao i danas. Domoroci su pripadali drevnoj negroidnoj
rasi, uz primese crnih, žutih i drugih azijatskih mešavina. Osvajači nisu želeli da proteraju ili istrebe
potčinjene narode, već su, naprotiv, doneli kulturu i civilizaciju, koju su im nametnuli. Sami su
postali isključivo aristokrate i vladari i koristili su robovski rad naroda nad kojim su vladali.
Važno je istaći da, u celoj svojoj istoriji osvajanja, beli čovek nije proterivao pokrene narode
koje je mogao korisno da potčini. Savremeni beli osvajači Severne Amerike jesu proterali
crvenokošce, ali su uvezli crnce. Ovi prvi ne bi radili, dok su drugi mogli da budu upotrebljeni za
rad.
Drevna književnost belog čoveka u Indiji sadržina je u Rig Vedama i epovima. Vede
pokrivaju vremenski period od 600 godina, između 2000 i 1400. godine p.n.e., dakle, vrhunac bele
kulture u Indiji. Iz ovih spisa dobijamo vrlo dobru sliku belog društva toga doba. Oni nam otkrivaju
snažan, osvajački beli narod, dobro organizovan, koji poštuje svoje žene, koji već poseduje drevne
zakone, dičnu poljoprivredu, koji je strastveno religiozan i koji nameće svoju veru i kulturu
okolnom obojenom stanovništvu, o kome govori sa prezirom. O sebi govori kao o narodu svetle
kože, a potčinjene naziva “obojenima”, ismeva ih i zove majmunima. Slično tome, beli čovek je
4000 godina kasnije otišao u Afriku, Aziju, Okeaniju i obe Amerike, i hvalio se svojom belom
kožom, žestokim mentalitetom, dok je tamne rase tih zemalja dovodio u vezu sa šimpanzama i
gorilama.
Kada se osvrnemo unatrag, na period od pre 40 vekova, i pažljivo pogledamo te bele
osvajače Severne Indije, iz njihovih zapisa vidimo da su bili bele puti, sa pravilno oblikovanim
nosevima. Ova karakteristika ih, uz belu kožu, čini zasebnim narodom. Svoje socijalne ideje su
toliko utisnuli u osvojenu teritoriju, da tamo i dan danas društveni položaj čoveka varira u odnosu
na širinu njegovog nosa: taj nazalni indeks, kako ga zovu, siguran je pokazatalj količine bele krvi u
venama, koja se razlikuje od aboridžinske.
Budući da su stalno bili malobrojniji od crnih i mešanih podanika, beli osvajači su brzo
shvatili da im je glavni problem održavanje čistote rase. Veoma je zanimljivo uočiti i proučiti
genijalne metode i sredstva koja su koristili pokušavajući da očuvaju svoju rasnu krvnu lozu. Beli
osvajači su zbog rase i kulture postali aristokrati. Mongrelizovane i crne mase smatrali su
inferiornima, pa su se prema njima tako i odnosili. No, pred belcima se, svejedno, pojavio problem
kako da sačuvaju sopstvenu rasu a da u isto vreme iskoriste inferiorne mase za rad. Rešenje tog
problema bilo je sledeće: “kaste, utvrđene zakonom i religijom”.
Sveštenici su bili naučnici i filozofi, pa su zasnovali sistem društvene kontrole koji je
načinjen tako da reši probleme sa domoricima. Ovaj izuzetni plan svrstava se u najviše domete
ljudske genijalnosti. Kaste su, kada su prvobitno uvedene, delile stanovništvo na četiri grupe – a)
ratnike, b) sveštenike, c) poljoprivrednike i trgovce i, d) radnike. Prvu grupu sačinjavali su oni sa
čisto belom krvnom lozom, dok su zadnju grupu činili uglavnom potčinjeni rasno – mešani, sa
kojima su beli ljudi imali dodira. Postojala je velika grupa potčinjenih, koje belci nisu počastvovali

23
čak ni uvrštavanjem u kaste. Oni su kolektivno smatrani otpadom, pa se gotovo nisu ni smatrali
ljudima.
Iako je nadmoćna Bela rasa shvatila problem očuvanja rasne čistote, ipak nije bila u stanju
da spreči svoje muškarce da se spajaju sa obojenim ženama. U većini slučajeva, nemoćna da nađe
krivca među belcima, sručivala je svoj strašni gnev na bespomoćne mešance. Onima koji su bili
neke polu-kaste, bilo je zabranjivano da se nastanjuju unutar gradskih zidina. Njih su odbacivali svi,
i crni i beli, pa su na posletku donešeni arijevski zakoni koji su dozvoljavali vojnicima da ih, pod
izvesnim uslovima, pobiju bez milosti.
No, i pored svega, kastinski sistem, sa svim svojim strogim zakonima i religijskim
zabranama protiv mešanja rasa, nije bio u stanju da spreči nezakonite zajednice. On na kraju nije
uspeo da spreči stapanje rasa, prvenstveno zbog činjenice da se zakonska sredstva nisu mogla
neprestano sprovoditi u delo. Uprkos zakonskim i verskim zabranama, povećavao se broj mešanaca.
Kaste su samo produžile trajanje čistote rase, ali je nisu sačuvale. Savremeni “Arijevac” u Indiji je
samo neki takav mešanac koga su drevni Arijevci imali dozvolu da ubiju. Treba dobro da proučimo
lekcije koje nam pruža ovaj tragični eksperiment.
Beli narod u Sjedinjenim Državama, za razliku od svojih srodnika u Indiji, nije ni izdaleka
tako dobro obezbeđen za situaciju kakva se dogodila u Indiji. Beli ljudi Indije su se osiguravali
zakonskim zabranama međurasnih brakova, verskim učenjima i kastama, koje su bile savršena ideja
poduprta zakonima. Nekada je i većina država SAD imala zakone koji su zabranjivali brakove
među rasama; ali, njih je sasvim ukinuo, od Jevreja kontrolisani, Vrhovni sud. I dok je drevna
indijska religija zabranjivala mešanje sa obojenim rasama, danas imamo takozvanu veru koja se
interpretira na takav način da se minimizira ili ukida boje kože. Kada ovome dodamo fanatični
propagandni baraž i tešku ruku vlade koja gura integraciju, shvatamo da se nalazimo usred gužve
koja će, pre ili kasnije, rezultirati tragičnim, katastrofalnim posledicama, na šta nam istorija
ukazuje.
Otkrili smo da je u Indiji, kao i u Egiptu, mešanje rasa uništilo Belu rasu, a sa njom i divnu
kulturu i civilizaciju koju je ona stvorila. I dok je egipatska civilizacija trajala 3000 godina, Hindu
civilizacija je preživela tek nešto više od 600 godina, uprkos genijalnim i hrabrim pokušajima belih
osvajača da spreče mongrealizaciju. I pored svega, šanse su im bile male, budući da su bili znatno
malobrojniji u moru obojenih rasa, tako da je mešanje dalo ploda mnogo brže nego kod Egipćana,
koji su otpočeli kao relativno čista bela rasa.
Mnogo vrednih lekcija možemo naučiti iz istorije bele civilizacije u Indiji. Priča o
civilizaciji je uglavnom priča o Beloj rasi i njenoj kulturi. Istorija nam kaže da beli osvajači, koji
dominiraju obojenim rasama, neće moći da izbegnu da vremenom i sami ne budu osvojeni od svojih
podanika. To se najbolje vidi u Indiji. Čak ni u Egiptu, gde su Nubijci i crnci dovođeni kao roblje,
nije bilo moguće spasti da gospodare ne unište sopstveni podanici.
Lekcije iz Indije, Egipta i Amerike su sasvim jasne. Zakoni i religija ne mogu sprečiti
mešanje rasa. Problem nije zakonske prirode. Danas, kao i u drevna vremena, vanbračno mešanje
rasa preti čistoti Bele rase. Uvek je postojala žalosna sloboda kontakta Bele rase sa obojenima, koja
je rezultirala povećanim brojem rasnog mešanja.
Naravno, odgovor nije u zakonskom razdvajanju, ni u religijskim zabranama, niti u
segregaciji. Na ovom mestu istorija govori jasno i glasno. Jedino rešenje je proterivanje i
geografsko razdvajanje. Da, lekcija je sasvim jasna čak i najnaivnijem proučavanju istorije, a ona
glasi: ako Amerika hoće da se spase od mongrealizacije i crnog raka koji se širi po našoj sredini,
jedino rešenje je da se crnci vrate u Afriku, odakle su ih doveli jevrejski trgovci robljem.

24
 POGLAVLJE BR. 4

Bela rasa – tvorac kineske, meksičke i astečke civilizacije

T okom poslednjeg stoleća javno mnjenje u Velikoj Britaniji, mudro hranjeno

nevidljivom jevrejskom rukom, stiglo je do nivoa umobolnosti kada se radi o odnosu
prema pitanjima i činjenicama koje se tiču rase. Abolicionisti, filantropi i negrofili smatraju da su
obojene rase trenutno u detinjoj fazi procesa koji je u razvoju. Problem obojenih posmatra se
isključivo kao problem boje a ne problem mentaliteta. Abolicionisti uče da je crnac suštinski nalik
belom detetu. S toga se prema njemu treba tako ponašati, a on će, kažu, vrlo brzo sazreti. Onda će i
problem obojenih nestati, što će biti rezultat verskih produkata i prakse u nauci i umetnosti.
S obzirom da je ovo isto izopačeno razmišljanje danas još uvek dominantno a zagovornici
mešanja rasa sa ponosom ukazuju na druge civilizacije koje su se, navodno razvile od nekih
obojenih rasa, ukratko ćemo se na ovom mestu pozabaviti iščezlim civilizacijama Kine, Meksika i
Perua. Nemamo prostora da dublje zalazimo u istoriju ovih davnih civilizacija, ali će biti dovoljno
da samo ovlaš pređemo preko nje, pa da se pokaže da od svih viših kultura trag vodi do Bele rase.
Rani kineski zapisi govore o plavim plemenima, a čak i danas postoje u Mandžuriji i
Koreji visoki ljudi, svetle kože i plavih očiju, koji predstavljaju ostatak drevne Bele rase. Prisustvo
belog čoveka u centralnoj i istočnoj Aziji danas je dokazana činjenica koju potvrđuju etnolozi.
Prvobitna kineska civilizacija toliko podseća na vavilonsku, da su pojedini naučnici čak došli na
ideju da su se Kinezi masovno uselili iz oblasti koja se graničila sa Vavilonom. Ovo naravno nije
tačno. Međutim, postoji obilje dokaza da su se Vavilonjani doselili u Kinu tokom istorijskog
procesa koji je nalik invaziji Bele rase na Indiju, samo što joj vremenski prethodi.
Neke od ovih seoba sežu i u praistorijska vremena. U svakom slučaju, kao i u Indiji,
nailazimo na belog čoveka koji osvaja i postaje vladajuća klasa u Kini.
I ponovo otkrivamo da su se beli osvajači mešali sa inferiornim žutim Kinezima,
proizvevši hibridnu rasu. Vladari Kine, međutim, sačinjavali su višu klasu, a iz nje se razvija
kineska visoka kultura. Otkrivamo da je beli element u Kini učinio za taj narod ono što je uradio i
za druge obojene rase, a to je sledeće: raširio je kulturu koja je u prvim fazama bila napredna, dok je
u kasnijim periodima stagnirala i opadala, kako je bela krv sve više preplavljivana.
Ovome u prilog ide činjenica da je kineska civilizacija bila kreativnija u svojim ranijim
fazama. Šta više, Kinezi su bili napredniji narod pre 20 vekova, nego u periodu kada su moderni
Evropljani po prvi put došli u istočnu Aziju.
Ovde je važno zabeležiti da je beli element doneo Kini njenu ranu civilizaciju i da je
visoka kultura onda, kao i danas, bila posledica uticaja Bele rase. Drugo, važno je istaći da bela krv
nije u Kini, kao ni na drugim mestima, uzdigla mešance do nivoa napredne kulture. U pojedinim
oblastima Kinezi izgledaju isto tako nesposobni za napredak kao i crnci, a jedina suštinska razlika je
u tome što prestanak mentalnog razvoja u životu dolazi kod Kineza kasnije nego kod crnaca.
Nadalje, može se ukazati na to da kineska kultura stagnira još od ranog perioda istorije i da se
uprkos impulsu i spolja i iznutra ne da uzdrmati stanje letargije u kome sada kao da vegetira cela
nacija.
Nailazimo, dakle, na još jednu iščezlu civilziaciju, civilizaciju koju su začeli beli Akadjani
iz Vavilona. Ovi su ljudi, kada su stigli u Kinu, bili uveliko kulturan narod, sa poznavanjem pisma,
astronomije i različitih proizvodnih veština. U novom okruženju, nastavili su sa razvojem sve do
izvesne tačke, posle koje su, zahvaljujući mešanju rasa, stali i tu stoje i danas, u beznadežnoj
močvari stagnacije. Do današnjeg dana ova inertna masa polucivilizovanog divljaštva pruža
stravičan otpor svakom uticaju spolja. Njihova astronomija jedva da je uznapredovala od faze
astrologije, dok njihova medicina još uvek predstavlja mešavinu praktičnih praznoverica, apsurdnih
nadri lekova i nekoliko zrnaca zdravog razuma.

***
25
 Sada ćemo napustiti Kinu i okrenuti se civilizacijama Meksika i Perua, koje su Evropljani
zatekli u stanju laganog opadanja kada su istraživali ove zemlje pre nekih četiri stotine godina.
Čak i danas postoje etnolozi, uglavnom američki, koje jevrejska propaganda neštedimice
promoviše, koji tvrde, sasvim uverljivo, da su kulture Meksika i Perua autohtone. Na ovom mestu,
međutim, moramo se podsetiti osnovne istine: iza svake kulture postoji rasa. Kulture Meksika i
Perua bile su nalik na kulturu belog čoveka.
Migracije su belog čoveka još u kamenom dobu odvele preko severne Azije u Japan, a
preko južne Azije u Polineziju. Svi će se složiti da američki Indijanci u celini, ili barem velikim
delom, potiču iz Azije. U Indijancima nesumnjivo postoji mongolska crta. Pitanje je da li je
Indijanac samo Mongolac, ili je delimično i belac?
Pošto se ranije migracije naroda gube u drevnosti vremena, mi možemo samo da iznosimo
pretpostavke. Velika je verovatnoća da su agresivniji belci iz Kine lakše pronašli put do Amerike,
nego manje sposobni Mongoli. Staza koja se ukazivala belom čoveku bila je laka i primamljiva; duž
puta koji ga je mamio bili su nastanjeni narodi koje je tokom duge istorije bele rase naučio da
pobeđuje i potčinjava. I tako je u praistorijskim vremenima beli čovek pohodio obojene rase u
Americi, kao što je to činio i po centralnoj Africi i južnoj Aziji, i svugde se kasnije mešao sa
narodima koje je osvojio.
Dokazi naginju u korist pretpostavke da su kulture Novoga sveta nastale pod vođstvom
čoveka koji je sledio put Mongola. Ove civilizacije su stagnirale i počele da otpadaju kako se
smanjivao broj belaca, sve dok se njegova krv nije utopila u krvi inferiornih.

26
 POGLAVLJE BR. 5

Crna kuga u našoj sredini

K ada sam bio dečak za crne ljude sam obično koristio termin “crnčuga”. U to vreme to
je bio normalan, prirodan izraz. Kako sam odrastao, školovao se na koledžu i bio
izložen liberalnom obrazovanju i programima masovnih medija za zagađenje mozga, taj izraz sam
promenio u nešto respektabilniji termin “crnac”. Danas, ja sasvim naglašeno, ponovo koristim izraz
crnčuga.
Zbog toga su me mnogi ljudi korili i kritikovali govoreći kako je to neinteligentno,
neobrazovano, prostački.
Ništa nije dalje od istine. Činjenica je da sam prošao fazu “crnčuga”, pa onda fazu “crnac”,
da bi se na kraju opet vratio prvobitnom izrazu “crnčuga”, zato što sam pomoću životnog iskustva i
pomnog proučavanja problema shvatio da je termin crnčuga najkorektniji i najistinitiji koji može da
se upotrebi.
U Vebsterovom rečniku sam pronašao da je reč “crnčuga” objašnjena veoma živopisno:
“vulgarni, uvredljivi izraz neprijateljstva i prezira prema crnom čoveku.” Ne mogu da smislim ništa
što bi bolje i tačnije definisalo naš stav prema crnčugama od ovog što stoji u rečniku. Ako se
zalažemo za rasno jedinstvo i čistotu, i za nadmoć belog čoveka, mi treba i moramo da zauzmemo
nepriajteljski stav prema crnčugama. Prema njima moramo da iskazujemo samo prezir.
Crni čovek je, nesumnjivo, najopasnije stvorenje na zemljinoj kugli, kada je u pitanju
opstanak Bele rase. On je opasnost koja je takmac i samom Jevrejinu, mada iz drugih razloga.
Svakako da je Jevrejin, bez daljeg, najveća, sveopšta opasnost, jer manipuliše Belom rasom i
uništava je. On, međutim, nikada ne bi mogao da u potpunosti uništi i istrebi Belu rasu bez pomoći
crnčuga. Jevrejin, naravno, to ne želi, jer bi onda bio lišen produktivnog robovskog elementa koji
ga snabdeva svim suštinskim važnim stvarima, kako bi mogao da živi u svili i kadifi. Glavni
zadatak i cilj jevrejske zavere uvek je bio i biće, a i danas je: svrgavanje Bele rase, trovanje njene
krvi i mešanje dok ne postane mulatska rasa kopilana, kojom se lako može upravljati. Jevreji dobro
znaju da, dokle god bela rasa ostaje čista, uvek postoji opasnost da se uspavani div probudi, okrene
protiv njih i uništi ih.
Jedna od najžešćih prevara kojima se Jevreji služe je paradiranje mulata na televiziji, koji
verovatno imaju 7/8 bele krvi i o kojima se govori kao o “tipičnim crncima”. Ako ovi jadni
mešanci i poseduju neku inteligenciju, koja svakako potiče od pretežno belih predaka, to se odmah
pripisuje tome što su crni. Birajući nekarakteristične mešance, koji su u stanju da kako – tako obave
svoj posao na televiziji, Jevreji talenat i sposobnosti koje nesumnjivo potiču od bele krvi, pripisuju
crnom elementu i tako uzdižu crnu rasu. Ovo je najdrskija i najpodlija prevara, ali, nažalost, nju
većina belaca nije prozrela.
Kada bi prikazali čistokrvnu afričku crnčugu, on bi, naravno, bio isuviše obojen da bi
mogao da se proda američkoj publici. Jevreji, zato stalno korste mulate – ali ne one koji su mešani
pola – pola – već one koji imaju pretežno bele pretke. Većina “profesionalnih” crnaca, kao što je to
bio pokojni kongresmen Adam Klejton Pauel, ima u sebi veoma malo crnačke krvi – tek toliko da
im zatamni kožu. Tako opremljeni, oni postaju profesionalni crnački promoteri, predstavljajući se
kao tipični crnci. Jedini razlog što im ovo prolazi je, naravno, to što iza sebe imaju punu podršku
jevrejskih medija, koji ih prikazuju u povoljnom svetlu, na hiljade različitih načina.
Crni Amerikanac je na najnižoj stepenici ljudske skale. Tokom zabeležene istorije koja
traje 6000 godina, Afrikanac nije pronašao baš ništa. Nije umeo da napravi čak ni točak, iako je
imao prilike da ga vidi kod susednih rasa, koje su ga uveliko koristile. Nikada nije pripitomio ni
jednu životinju. Jedino sredstvo za prevoz robe koje je ikada koristio bila je ljudska glava. Nikada
se nije odmakao od zajedničke kolibe od blata, koja mu je jedini zaklon. Nikada nije sam naučio da
čita i piše. Nikada nije stvorio pisani jezik. Praktično jedina trgovina kojom se ikada bavio bila je
trgovina slonovačom, perlama i robljem, što je u stvari prodaja i razmena sopstvenih saplemenika.

27
 On je nespretan, lenj i glup. Prosečan čistokrvni afrički crnac ima koeficijent inteligencije
(IQ) za oko 40 poena manji od koeficijenta prosečnog belca. Ovo je čak znatno ispod nivoa morona.
Prosečni američki crnac, koji je asimilovao veliku količinu bele krvi, i u stvari je mulat, ima nešto
viši IQ, koji iznosi otprilike 80 poena, što je još uvek dobrih 20 poena ispod prosečnog belca. To ga
stavlja na graničnu liniju sa moronom, pri čemu veliki deo crnaca i spada u kategoriju morona.
Crnčuge su, međutim, čvršće i plodnije u proizvodnji novih CRNČUGA.
Zbog svih gore navedenih razloga, on se bio dobro prilagodio robovskom radu pod
upravom superiorne rase. Ali, iz istih razloga, on je veoma opasno i korisno oruđe u rukama Jevreja
i izuzetna opasnost koja preti Beloj rasi.
Kada su Oci osnivači pisali Deklaraciju nezavisnosti u nju su uneli jednu grešku,
zapanjujuću grešku, koja nas od tada proganja. U napadu plemenitosti, koja bi se pre mogla nazvati
glupošću, oni su u Deklaraciju velikodušno uneli mnogo hvaljenu frazu: “Svi ljudi su stvoreni
jednaki”. Možemo biti sigurni da je jevrejska ruka bila umešana u ovo izopačavanje životnih
činjenica. Možemo takođe biti sigurni da ni Oci osnivači nisu verovali u to. Sami su imali
mnogobrojne robove, a kada su kasnije pisali Ustav, obojenima su dali glasačku “vrednost” od tri
petine. Ali, ipak, ni to nisu dali samim crnčugama, već svakoj državi ponaosob da bi mogla da
izračuna svoju pravičnu zastupljenost u Kongresu.
Jevrejin je od te izdajničke faze mnogo napravio, ignorišući činjenicu da Oci osnivači nisu
podarili pravo građanstva niti pravo glasa crnčugama. Držali su ih kao robove i smatrali ih
pokretnom imovinom.
Danas nam istu tu tvrdnju, da su “svi ljudi stvoreni jednaki”, serviraju stalno iznova preko
televizije, radija, po novinama i u svakom drugom sredstvu jevrejskih medija. Pošto nam iz dana u
dan zakucavaju u mozak ovakav stav, mladi ljudi posebno, počeli su da veruju u njega. Cilj Jevreja
je, naravno, da nas nateraju da crnčuge prihvatimo kao sebi ravne i da počnemo da stupamo u
brakove sa njima. Oni žele da izmešaju Belu rasu i da je srozaju negde do sramotnog nivoa
ljudoždera iz džungle.
Sa pravom je rečeno: “Možete da izvučete crnce iz džungle, ali ne možete džunglu iz
crnca.” Ovo je večna istina prirode. Svaka vrsta je stvorena da živi u određenom okruženju. Riba
izvađena iz vode više nije na svome, kao ni polarni medved premešten u tropsku džunglu. Dabar je
stručnjak za pravljenje brana, ali on ne može da leti kao orao, niti da pravi gnezdo kao orao. I
obrnuto, orao nikako ne može da vodi život jednog dabra. Tako je sa svakom vrstom u prirodi.
Svakome svoje i svakome svoj način života i svoje okruženje.
Crnac, izvađen iz džungle i premešten u sred civilizacije belog čoveka isto je tako van svog
elementa kao i riba izvađena iz vode. Šteta koja je učinjena nasilnim dovođenjem crnog čoveka iz
Afrike i njegovim usađivanjem u belu Ameriku ni izbliza toliko ne pogađa samog crnca koliko će u
sledećim godinama pogoditi belu civilizaciju. Pogrešni čin otkidanja crnog čoveka od obala Afrike i
njegovo ubacivanje u Novi svet, koji je bio budući dom belog čoveka, predstavlja pravu katastrofu
za belu civilizaciju. On je posejao seme buduće dezintegracije velike i prelepe civilizacije koja je
procvetala u Novom svetu.
A ko je, onda, bio taj koji se odao trgovini robljem, gotovo napravivši od nje svoj
monopol? Naravno, bio je to Jevrejin. Nije trpeo da mu se iko meša u omiljeni posao – trgovinu
ljudskim mesom radi sticanja profita. Jevreji su u ogromnom broju učestvovali u trgovini robljem, i
to ne stolećima već hiljadama godina. Šta više, trgovina ljudima, ili, još bolje, pod-ljudima, bila je
jedna od njihovih glavnih trgovačkih aktivnosti. Baveći se njome, Jevrejin je svoj majstorski plan
ostvarivao na dva načina: prvo, zarađivao je novac i tako jačao svoj finansijski monopol, i drugo,
usađivao je crnu džunglašku krv Afrike u vene bele Amerike, gde će narasti dok je konačno ne
uništi.
Ako želimo da se spasemo crne pošasti ovde u Americi, pre svega moramo da
preusmerimo mišljenje belog čoveka. Moramo da uništimo sramnu laž “da su svi ljudi stvoreni
jednaki”. Ne samo da moramo da ponovo načinimo belog čoveka svesnim njegovog velikog nasleđa
i njegove dragocene krvi, već treba da načinimo ideju rasne čistote prvim i najvažnijim delom naše
nove ere. Stoga moramo da nateramo svakog belog čoveka, ženu i dete da shvati veličinu provalije

28
koja postoji između velike bele civilizacije, velike Bele rase i crnih domorodaca iz džungle.
Moramo da ih navedemo da razumeju da postoji daleko veći jaz između velikog intelekta naših
belih genija i intelekta crnaca, nego što postoji između crnaca i najinteligentnijih majmuna. Našu
dragocenu krvnu lozu moramo sačuvati po svaku cenu.
Zato, kada razmišljamo o crnom čoveku, treba da znamo da je afrička džungla njegovo
prirodno okruženje. O njemu moramo da mislimo kao o stvorenju čiji je prirodni nivo egzistencije
bliži životinjama nego velikoj i visokoj civilizaciji Bele rase. Moramo se suprostavljati jevrejskoj
propagandi koja truje umove i prirodne instikte belog naroda. Najbolje što možemo da uradimo je
da u crncu vidimo ono što on jeste i da o njemu mislimo u terminima neprijateljstva i prezira.
Nikada ne smemo da o njemu govorimo izrazima koji sadrže poštovanje, već o njemu treba da
govorimo sa prezirom i porugom, i da ga nazivamo “crnčugom”, što je on uvek i bio.
Jedino ispravno ponašanje prema crnčugama uvek treba da bude neprijateljsko i prezrivo.
Moramo da ubrzamo dolazak dana kada ćemo biti spremni da isteramo ovaj rasni otrov iz
tela bele Amerike. Da bismo ovo postigli moramo da preusmeravamo razmišljanje belog čoveka sve
dok ne bude spreman da obavi posao koji je trebalo još davno da uradi – a to je da očisti Ameriku
od crnog otrova koji je u nama, makar i silom ako treba, i pošalje crnčuge nazad u Afriku odakle su
nekada otrgnuti.

***
Kao što sam više puta rekao, glavni problem belog čoveka nije pitanje kako će da nadvlada
crnog čoveka ili perfidnog Jevrejina. Glavni problem je kako ojačati razmišljanje belog čoveka i
vratiti ga zdravom duhu. Kada jednom to ostvarimo, ostalo će biti dečja igra. Kada belom čoveku
vratimo zdrav duh, on će početi da postupa po svojim prirodnim instiktima, dakle, u skladu sa
zakonima prirode i bitka će biti dobijena.
Beli čovek, vraćen zdravom duhu i oslobođen iz zamki jevrejske propagande, jeste najveća
sila na licu zemlje. I više od toga, beli čovek, ujedinjen i organizovan, deset puta je moćniji od
ostatka čovečanstva zajedno.
Cilj ove knjige je da stvori takvu situaciju.

***
Kada su Jevreji dovukli crnog čoveka sa obala Afrike i posadili ga na Američkom tlu, već
su u svoj glavni plan bili ugradili načine kojima će, uz pomoć crne afričke krvi, uništiti procvetalu
belu civilizaciju u Novom svetu. Jevreji nisu samo izvlačili profit iz trgovine robljem, nego su, još
pre 300 godina znali kako će upotrebiti ovaj afrički otrov za uništenje Bele rase.
Posle građanskog rata Jevrejin je uložio velike napore da izmeša belu krv Juga. U tome
nije uspeo uglavnom zahvaljujući odlučnoj borbi Kju Kluks Klana. Do 1880. južne države su
oterale crnce sa vlasti i povratile svoje sudove, zakonodavstvo i vlast.
Početkom 20. veka Jevrejin je otpočeo novi program za mešanje belog čoveka, pod
maskom komunističke partije. Ovaj put cilj su bile cele Sjedinjene Države, a koplje je poletelo sa
krajnjeg juga.
Evo plana kako ga je izložio Jevrejin Izrael Koen u knjizi Rasni program za dvadeseti vek.
“Moramo da shvatimo da je najjače oružje naše partije rasna napetost. Ubacivanjem
u svest tamnim rasama da su vekovima bili ugnjetavani od belaca, možemo da ih ukalupimo u
program komunističke partije. U Americi ćemo ići na pobedu iz potaje. Dok budemo
potpaljivali crnu mržnju protiv belaca, dotle ćemo belcima usađivati kompleks krivice zbog
njihove eksploatacije crnaca. Pomoćićemo crncima da se istaknu u svim segmentima života,
profesijama, u svetu sporta i u svetu zabave. Sa ovakvim prestižom crnac će biti u stanju da se
ženi belkinjom i otpočne proces koji će Ameriku predati našem cilju.”
U osnovi programa je da se među crncima poseje mržnja prema belcima – neka vrsta “ubij
belog” opsesije; a u isto vreme da se među belcima šire “ljubav” i “bratstvo”, da se belcima usadi
paralizujući kompleks krivice do tačke kada neće moći ništa da urade da bi umirili crnčuge.
U rukama Jevreja su vlast, novac i propagandna oružja, i bitka je otpočela.

29
 Jevreji žestoko jurišaju kako bi izmešali američku rasu još u ovoj generaciji. Sve moguće
je već urađeno kako bi se rase mešale i gurale pod istu krv, ali ni to im nije dovoljno brzo. Jevreji
znaju da će, ako žele da mešoviti brakovi budu najšire prihvaćeni, morati da počnu sa školskom
decom u najranijem uzrastu.
Želeći da to postignu već su progurali gnusni zločin prisilnog premeštanja đaka iz jedne
škole u drugu, sa ciljem rasne integracije. Iako je ovo potpuno suprotno Ustavu, čak i zloglasnim
zakonima i građanskim pravima koji su usvojeni šezdesetih godina, jevrejske sudije su svuda
odbacile optužbe da je to neustavno i nezakonito. Svakom čoveku zdrave pameti te optužbe govore
o najvećem, najgnusnijem i najodvratnijem zločinu na koji može i da pomisli. No, sve jedno, mediji
koji kontrolišu Jevreji su zabašurili celu stvar i prelili je šećerom tako da je počela da izgleda čak
razumno.
Rezultat je da su upravni odbori belih škola i okružne vlasti sramno napustili obaveze koje
imaju prema svojim biračima i građanima. Smerno su se poklonili pred nitkovskim jevrejskim
sudijama. I ne samo da su se sramotno i bedno klanjali, već su i puzili. Posledice ove gnusobe jasne
su svakome. Škole su postale inkubator kriminala, tuča noževima, prebijanja, bezakonja i anarhije.
Jevrejska štampa drsko prelazi preko svega u stilu: “Da, ima nekih neprijatnosti, ali bože moj,
pogledajte šta dobijamo. Mi moramo da omogućimo da ustav deluje. Mi moramo da stvorimo
jednake mogućnosti za sve.” Kakvo đubre!
Očigledna je činjenica da ni jedan od ovih argumenata nije validan. Dovođenje malih crnih
divljaka u belačke četvrti, i obratno, odvođenje male nevine dece u džungle crnačkih kvartova
prepunih kriminala nije postiglo ni jedan od ovih takozvanih, plemenitih ciljeva. Činjenica je samo
da su škole snizile nivo obrazovanja kako za crnce, tako i za belce. One više i ne podsećaju na
nacionalne institucije, već liče na kažnjeničke kolonije pretrpane kriminalom. One su kažnjenički
radni logor u kojima, na žalost, naša bela deca postaju žrtve zločina jevrejskih hijena.
Čak ni prljave crnčuge ne žele da im deca autobusom idu u neku udaljenu školu, ali
nekolicina, od Jevreja sponzorisanih, crnačkih glasnogovornika govori kako tako mora da bude da
bi crnci dobili “jednake mogućnosti”. U svim slučajevima tužbi, uvek se pojavi neki jevrejski,
čivutski advokat koji u ime “fonda za odbranu zakona” iznese slučaj pred jevrejskog sudiju. Onda
taj jevrejski sudija donese neverovatnu, smešnu presudu i bela deca moraju da idu u džungle na
crnačkim teritorijama, a male crne životinje u bele četvrti.
Podigao se veliki talas protivljenja. Naš cilj mora da bude iskoristiti to protivljenje,
organizovati ga, a naše bele rasne drugove privuči našoj novoj veri.
U gradu Pontijaku, država Mičigen, na primer, grupa belih roditelja, koja sebe naziva
nacionalnom akcionom grupom, organizovala je bojkote koji su prvog dana škole zadržali čak 35%
bele dece u kućama. Istog trenutka dejstvovala je, od Jevreja kontrolisana, policija kako bi zaštitila
bele izdajnike koji su ugrožavali bojkot i kako bi im pomogla da ga slome. Slogan te grupe belih
roditelja bio je: “Nek’ se sudije voze autobusima, a ne deca.” Mislim da bi još bolji slogan bio da
potrpamo crnčuge u čamce i vratimo ih u Afriku, umesto što autobusima prevozimo jadnu decu do
udaljenih škola.
Prilično je ironično što i najodlučniji otpor nasilnom upisivanju dece u udaljene škole nije
došao od belaca i belih roditelja, koji najviše imaju da izgube, već od kineske rasne grupe iz San
Franciska. Iako žive u zemlji koja nije njihova i u kojoj su mala rasna manjina, ovi Kinezi su imali
dovoljno rasne lojalnosti i rasnog ponosa da zbiju redove. Zvanično, oni su tvrdili da će na taj način
njihova deca izgubiti deo drevnog kulturnog nasleđa te zajednice. Međutim, jedan američki učitelj
kineskog porekla priznaje: “To je ono što vam kažu, ali da govorite kineski shvatili biste da ne
žele da im deca idu u školu sa crncima.” Čak i obojeni Kinezi, čije je kulturno nasleđe daleko
manje od veličanstvenog nasleđa Bele rase, imaju dovoljno rasne solidarnosti i lojalnosti da zbiju
redove i znaju da će im se rasa pokvariti i izopačiti ako se budu mešali sa crnim inferiornim
životinjama. Dok ovo pišem, najmanje 3000 kineske dece još uvek bojkotuje škole u San Francisku.
Kad čitate o “problemima” sa nasilnim upisivanjem dece u udaljene škole, jevrejskim
propagandnim glasinama, kao što su “Tajm”, “Lajf” i druge, stvara se ovakva slika: “Da, postoji
problem, ali mi ćemo savladati sve prepreke i svima će biti bolje.” Beskrajna je kolekcija

30
ovakvih i sličnih trtljanja. Lukavi Jevrejin nikada ne odgovara na pitanja: da li daje bilo kakve
dobre rezultate? Stvar se uvek predstavlja na način da svako, naravno, zna da je nama potrebna
integracija i da se svi slažu da je to izuzetno poželjan cilj. I dok zagovara ove monstruozne laži,
Jevrejin dobro zna šta radi. On zna da to pustoši i uništava naše javne škole za koje beli roditelji
kroz poreze izdvajaju velike sume novca. On zna da će krajnji rezultat ove operacije biti kvarenje
rase i kod belaca i kod crnaca u sledećoj generaciji i da će to srozati, degradirati, pokvariti i uništiti
Belu rasu.
Sve vreme on lukavo zagovara svoju ideju koja je (tobože) na visokom nivou, koja je kao
neki američki san, koja kao da je zakon ove zemlje, koju su nedavno Oci osnivači imali na umu
kada su govorili o “demokratiji”. Žestoko propagiraju ideju da će sve biti divno samo da se sve rase
u zemlji pomešaju. Postoji prava poplava ovakve zločinačke propagande.
Hajde da sada ispitamo neke od ovih lažnih i prevarantskih ideja koje Jevreji iznose i šire.
Pogledajmo tvrdnju da pomenuta ideja predstavlja zakon u zemlji. Nigde u Ustavu se ne
tvrdi ili bar podrazumeva da škole moraju da budu “integrisane” (rasno mešovite). Prema 10.
amandmanu na Ustav u kome se izričito kaže da su prava koja nisu Ustavom data saveznoj vlasti,
niti su uskraćena državama, ostavljena svakoj pojedinoj državi ili narodu, potpuno je jasno da su
škole i obrazovanje apsolutno izvan jurisdikcije savezne vlasti. One potpadaju u potpunosti pod
jurisdikciju pojedinačnih država i okruga. Štaviše, Oci osnivači nikada mešanje rasa nisu smatrali
ustavom garantovanim pravom. Čak je većina Otaca osnivača i lično posedovala robove. Među njih
spadaju Džeferson, Džordž Vašington i drugi koji možda nisu pisali Ustav, ali se s pravom ubrajaju
u Oce osnivače. Oni nikad nisu smatrali da su crnci jednaki sa belim tvorcima ove nacije. Smatrali
su ih pokretnom imovinom, kojoj nisu dali ni građanska ni prava glasa. Dakle, to što jevrejski
propagandisti brbljaju kako je volja naših Očeva osnivača da nasilno mešamo rase i svoju decu
uspisujemo u crnačke škole i da ih vodamo unaokolo kao grla stoke, bezočna je laž najniže vrste.
Razmotrimo sada jevrejske lažne argumente o zakonima. Čak ni u najlošijim zakonima,
koje je usvojio od Jevreja kontrolisani Kongres u poslednjoj dekadi, ne kaže se da naša deca treba
da se voze unaokolo autobusima, kao stoka, kako bi se postiglo mešanje rasa i integracija. Štaviše,
čak i zloglasni, loši zakoni o građanskim pravima iz šezdestih godina precizno kažu da se savezni
fondovi ni u kom slučaju ne mogu koristiti za premeštanje đaka u udaljene škole kako bi se postigla
rasna integracija. Ali se onda pojave ogavne jevrejske sudije i gnusno lažu.
To se ne nalazi u Ustavu niti u zakonima. Još davne 1896. je Vrhovni sud presudio da su
odvojene ali jednake po Ustavu, a u našem anglo-saksonskom pravu uvek je postojao aksiom da se,
kada se donese neka presuda, ubuduće uvek sudi na osnovu nje, u sličnim slučajevima. Današnji
Vrhovni sud koga kontrolišu Jevreji, obeščastio je i pogazio uspostavljeno pravo pa donosi odluke
koje su potpuno kršenje pomenutog, kršenje zakona koje je usvojio Kongres i kršenje samog
Ustava. U svakom slučaju, bela braćo i sestre, kažem vam, čak i da je to zakon koji je po Ustavu i
da su ga prihvati svi sudovi, postoji zakon koji sve ovo nadilazi – a to je zakon održanja. Dolazi
vreme kada se mora prizvati najviši zakon prirode, svim sredstvima, a taj zakon je zakon očuvanja
sopstvene vrste.
Zbog toga jedan od najsvetijih ciljeva kome se možemo posvetiti jeste da isteramo ovaj
rasni crni otrov iz našeg nacionalnog krvotoka, da pošaljemo crnčuge nazad u Afriku što brže
možemo, da očistimo i čuvamo čistim naš rasni integritet.
Mi stalno moramo da ukazujemo našim belim rasnim drugovima na strašne činjenice
istorije, kao što su sledeće: godine 1920. Bela rasa je u svetu bila brojno nadmašena u odnosu
2:1. Danas je taj odnos 7:1, a jevrejske Ujedinjene Nacije radosno previđaju da će kroz
sledećih 20 godina neprijateljske obojene horde biti prema belom čoveku u brojnom odnosu
49:1. Nije potrebno mnogo mašte da bi se zamislilo kakva će biti sudbina Bele rase, kada obojeni,
podstrekivani i kontrolisani od Jevreja, steknu dovoljno fizičke snage da nas pokolju.
Istorijske i prirodne činjenice su jednostavne: Bela rasa mora da dominira zemljom ili da
bedno propadne u rukama inferiornih obojenih rasa.

***
31
 Prvi korak u borbi belog čoveka za spas mora da bude načinjen baš ovde u Americi – a taj
prvi korak je proterivanje crnaca iz naše sredine i njihovo vraćanje u Afriku.
Naš cilj ne sme da bude “pomoći” crncima da “napreduju”. Mi nemamo nikakvog interesa
da “popravljamo” crnce i asimilujemo ih u naše društvo. To bi bila najgluplja stvar koju bismo
mogli da uradimo. Jedino što crnčuge proizvode kada dobiju pomoć spolja, je – još crnčuga. Jedini
odgovor su čamci – pošaljimo ih napolje. To je jedino pravo rešenje.
Kada se pomene pravo rešenje crnačkog problema u Americi, a to je da ih pošaljemo nazad
u Afriku, ljudi obično papagajski ponavljaju jedan od dva krajnje negativna odgovora, koje im je u
mozak ugradila jevrejska propaganda: a) kako to sebi možemo da priuštimo? i b) da, bilo bi zgodno
to učiniti, ali nikada nećete pridobiti američki narod da to uradi.
Obe reakcije, i a) i b), su naravno izuzetno negativne, baš kao što ih je Jevrejin skrojio. On
svoje ideje plasira po principu zdrave izreke, koja je stara koliko i sama ratna strategija, a glasi –
ako uspeš da nateraš svoje neprijatelje da misle da su poraženi pre nego što je bitka počela, onda oni
kao da jesu poraženi.
Ispitajmo ove reakcije. a) Možemo li to priuštiti? Da, odgovor je ubedljivo da, možemo, šta
više, ne smemo sebi priuštiti da to ne uradimo.
Praktično svi normalni belci u Sjedinjenim Državama se slažu da se crnčuge ne uklapaju u
naše društvo. Većina je svesna životnih činjenica – da crnci izazivaju 85% svih zločina sa nasiljem
– uprkos činjenici da navodno čine svega 12% populacije, da većina novca iz socijalnih fondova ide
u ruke crnčuga i da se ta količina stalno povećava, što svake godine odnosi sve veći deo naših
zarada, da su nasilno upisivanje dece u udaljene škole i mešanje izazvani crnačkim prisustvom u
našoj sredini. Većina normalnih belih Amerikanaca je svesna ovih činjenica i, sa izuzetkom
idiotskih licemera u našem okruženju, prosečni Amerikanac je sasvim svestan da će ovakva rasna
politika uništiti našu zemlju, rasu i naciju. No, svejedno, ideja da se 30 miliona crnaca transportuje
preko okeana i vrati na kontinent sa koga su njihovi preci pokupljeni, izgleda im ponešto klimava.
Naravno, zbog toga su im Jevreji ugradili negativne ideje u mozgove.
Kada, međutim, razmotrimo pitanje na osnovu ekonomije i rasne logike, nalazimo da je
najbolja pogodba koju možemo da izvučemo, da ih što pre pošaljemo u Afriku. Pogledajmo cifre.
Ako pretpostavimo da ćemo prebaciti u Afriku baš svakog od 30 miliona crnaca i, ako ih
oteramo u stilu, po ceni od 1000 dolara po glavi, ukupna suma bila bi tek 30 milijardi dolara, što je
tek delić ukupnog budžeta Sjedinjenih Država za samo jednu godinu. I to bi bio konačan trošak.
Možemo li to sebi priuštiti? Pa, mogli bismo, na primer, da uzmemo sav novac koji se baca na
pomoć zemljama koje nas mrze i preziru i da ga potrošimo na prevoz crnčuga do Afrike. Mogli
bismo da iskoristimo novac koji sada rasipamo na razmnožavanje crnčuga u ovoj zemlji, crnčuga
koji zagađuju našu rasu crnom krvlju Afrike i da ga upotrebimo za vraćanje istih tih crnčuga u
Afriku.
Kada pomislite na silne milijarde dolara koje se troše na idiotske socijalne programe koji
pomažu razmnožavanje crnaca, koje se daju kao pomoć inostranstvu ili se troše na naoružavanje
koje nas u stvari uopšte ne brani, i dođete do cifre od 200.000.000.000 dolara godišnje budžeta, čiji
se ogromni deo rasipa uz odobrenje Jevreja, onda zaključite da pitanje uopšte nije na mestu.
Ono treba da glasi: kako sebi možemo da priuštimo da ovde držimo crnčuge? Kako sebi
možemo da priuštimo da bacamo silne milijarde dolara na socijalne programe za crnce, iz godine u
godinu, bez ideja na vidiku?
Sa milijardama dolara koje se bacaju na crnu socijalnu pomoć, crni kriminal, crni
“kapitalizam” i programe za crne četvrti, mogli bismo celokupnu crnačku populaciju da pošaljemo
u Afriku dvanaest puta.
Što se tiče drugog dela, b), da Amerikanci to nikada neće uraditi – tu počinje teži deo
programa. Ovde nam je potreban intezivan program prevaspitavanja, ne crnaca, nego belaca. To je
isključivo pitanje snage volje.
Ponavljam, potrebno je ispraviti razmišljanje belog čoveka.
Ako posedujemo volju za životom, za preživljavanjem, moramo da imamo i volju da
odbijemo zagađivanje i odbacimo širenje crne krvi po našem belom nacionalnom telu.

32
 Kada pogledamo na skorašnju istoriju, otkrivamo da Jevreji nisu imali nikakvog kajanja
zato što su proterali četiri miliona Nemaca sa rodne grude u Pruskoj i Istočnoj Nemačkoj, koje su
ovi nastanjivali nekoliko hiljada godina i terali ih na zapad. Niti ih je nešto grizla savest kada su
prognali milion i po Arapa iz njihove rodne Palestine, zaplenili sve arapske farme i posede i ostavili
Arape da crknu od gladi u vreloj pustinji.
Zbog čega bi se mi Amerikanci, koji očigledno ne osećamo kajanje zato što smo ubili
milione naše bele braće u Nemačkoj tokom svetskih ratova (samo u jednoj noći bombardovanja
Hamburga 50.000 ljudi, žena i dece, u Drezdenu zapaljivim bombama 300.000 bele braće), zbog
čega bi se odjednom glupavo raznežili kada dođe do rešavanja crnačkog problema?
Sigurno je da su crnci realna i prisutna pretnja našem opstanku što Nemci nisu, niti su
ikada bili, šta više, oko 30% svih belih Amerikanaca u svojim venama ima nemačku krv i jedna od
najvećih izopačenosti u istoriji je to što smo uopšte podigli oružje protiv hrabrih Nemaca, naroda
koji je vodio NAŠU borbu protiv Jevreja, u korist nas i celog čovečanstva.
Navodimo istoriju da bismo pokazali kako vraćanje crnaca u Afriku nije ni ekonomski
problem, niti problem morala, već isključivo problem rasnog ponašanja. Kada jednom ispravimo
naše razmišljanje, problem vraćanja crnaca u Afriku kao da je rešen. Kada pomislimo da ćemo
uposliti veliku flotu aviona 747 (džambo džetova), ili, kao u ratno vreme, brodove koje ćemo
izgraditi u najkraćem roku, vidimo da ekonomski i fizički to u stvari nisu problemi. Možemo to da
uradimo. Moramo to da uradimo. Ne smemo sebi priuštiti da to ne obavimo.
Ponavljam, pravi je problem da ispravimo svoja razmišljanja. Ova knjiga i kreativistička
religija se time bave. Ključ je propaganda, prosvetljenje, organizacija i još propagande. Zapamtite,
organizovana i ujedinjena Bela rasa je deset puta moćnija nego sve rase zajedno.
Postizanju tog uzvišenog i plemenitog cilja ova knjiga je i namenjena. Najvažnija svrha
naše nove religije je dostizanje ovog veličanstvenog cilja.

33
 POGLAVLJE BR. 6

Majstori obmane – kratka istorija Jevreja

P riroda je u svojoj beskonačnoj mudrosti najjači naglasak stavila na preživljavanje vrsta.

U svojoj bogatoj raznolikosti stvorila je bića svih sorti: ribe i perad, životinje i povrće,
insekte i bakterije. Pojedina stvorenja kao crvendać i rajska ptica divna su za gledanje. Druga, poput
škorpiona i guštera, nisu. Neka su mesožderi, a neka biljojedi. Pojedine životinje, recimo krave,
preživaju travu sa livada. Druge, kao kojoti, vukovi i tigrovi jesu grabljivci. Neke, poput buba-
švaba, komaraca i mušica su paraziti. Svako stvorenje ima svoje načine postojanja i opstajanja i
svoje načine produžavanja sopstvene vrste. Sve u svemu, želja za životom i produžavanjem
sopstvene vrste izuzetno je jaka. Da nije tako, vrste bi odavno izumrle.
U ljudskoj vrsti postoji jedna rasa koja stoji iznad svih ostalih po intenzitetu i žestini svoje
želje za preživljavanjem, a to je jevrejska rasa. Kako je ova rasa preživela i ostala netaknuta tokom
svih prevrata u bura u istoriji, celih 5000 godina, jeste činjenica kojom se valja pozabaviti. I dok su
pojedine drevne rase iz zabeležene istorije, poput Vavilonaca, Rimljana, Feničana ili Egipćana
nestale kao rase u slivniku istorije, dotle su Jevreji preživeli. I ne samo da su preživeli, već su
postali gospodari svih ostalih svetskih rasa, iako po broju predstavljaju samo mali procenat svetske
populacije.
Dok je veličanstvena Bela rasa bila graditelj, istraživač i tvorac civilizacije, vlada i nacija,
Jevrejin nije bio ništa od toga. Naprotiv, on je bio sušta suprotnost plemenitom belom čoveku.
Tokom cele svoje istorije, koja seže nekih 5000 godina unazad, tokom koje je bio ujedinjen kao
rasa, Jevrejin je bio parazit i grabljivac na leđima onih nacija koje su nevoljno bile njegovi
domaćini. Jevrejin nikada nije bio stvaralac ili graditelj, nije bio proizvođač, poput pripadnika bele
rase. Suprotno tome, on je bio razarač civilizacija, pljačkaš naroda i ubica, koji je izmislio i samu
ideju genocida, u najranijim fazama svoje istorije. Sve što treba da učinimo je da pročitamo njihov
Stari zavet i da u njemu, na gotovo svakoj stranici, pročitamo kako su varali, ubijali i pljačkali jedno
pleme za drugim. Jedan za drugim su narodi podvođeni pod nož i to bez razlike ljudi, žene i deca.
Da, Jevreji su zaista krvožedna rasa. Preživeli su dug vremenski period, iako su bili rasuti
među drugim narodima širom sveta. Oni su bili kuga na telu čovečanstva od najranijih dana poznate
istorije. Ni u današnje vreme ta kuga nije izlečena. Šta više, danas je smrtonosnija nego ikada, a
pošto smo mi, Bela rasa, glavna meta i glavne žrtve označene za uništenje, neophodno nam je da
pobliže upoznamo i proučimo našeg uništitelja.
To je fascinantna istorija ispunjena stravom. Jedna ružna priča. Ali, moramo je proučiti,
moramo je razumeti, ukoliko želimo da se izbavimo iz nevolje i ispunimo obavezu koju je Priroda
pred nas postavila: tačnije, opstanak naše sopstvene vrste, najplemenitije tvorevine na celoj
zemaljskoj kugli: Bele rase.
Istorija čovečanstva prepuna je ratova i konflikata, ali u svim tim sukobima, koji su
uključivali različite nacije i rase, samo je jedna rasa izazvala najnasilnija neprijateljstva, bez obzira
gde se nalazila – ta rasa je jevrejska rasa.
Tokom cele istorije i svih ratova, sukoba i pokolja, pre ili kasnije, dve sukobljene strane
prekinule bi neprijateljstva, pa bi izgladile razlike ili otišle negde drugde da žive.
Međutim, sa Jevrejima nije tako. Jevrejin se nikada nije složio sa nacijom – domaćinom
preko čijih leđa se hranio. Niti se mirno preselio u neku drugu zemlju. Istorija Jevreja pokazuje
dve stvari: prvo, da nikada nije bilo pomirenja između njih i njihovih domaćina i drugo, da
nijedna nacija nije uspela da ih se trajno reši. Nadalje, što su dublje Jevreji prodirali u svog
domaćina i postajali sve zahtevniji i netolerantniji, domaćin bi se generalno okretao protiv njih i
pokušavao da ih istera iz svog nacionalnog tela. Međutim, ni u jednom slučaju nacija - žrtva nije
uspela da ih trajno protera. Štaviše, iznenađujuće je da su se Jevreji, kada su proterivani iz neke
države, obično uz patnje i poniženja, već za nekoliko godina vraćali u istu državu. I ne samo da su
se vraćali, već su tada bivali još odlučniji da unište naciju – domaćina, kroz koju su se do tada

34
parazitski hranili. Jevreji su, još od vremena koje se gubi u počecima istorije bili razarači kulture i
uništavali su civilizaciju. Jevrejski problem navalio se na leđa svih nacija i tu stoji 5000 godina.
Kada god bi se Bela rasa, sa svojom kreativnošću i energijom, selila u različite delove
sveta i tamo stvarala civilizaciju, za njom bi nepogrešivo dolazio i Jevrejin, ubacivao se u njene
osnove i, pre ili kasnije, uništavao te tvorevine. Uz njegovu pomoć uništene su egipatska
civilizacija, grčka civilizacija, a on je bio osnovni uzrok uništenja velike rimske civilizacije. Kada
je Evropa lagano počela da prikuplja niti civilizacije Rima, Jevrejin je već bio tu i, od vremena
Rimljana, on je kao nekakav rak prilepljen na telo Evrope.
Međutim, glavni centar moći jevrejske svetske zavere danas se nalazi u Novom svetu.
Štaviše, Njujork je najveći centar jevrejske populacije u svetu, a on je centar finansijske moći ne
samo Sjedinjenih Država, već i ostatka sveta. Pošto su SAD danas poslednje veliko uporište Bele
rase, Jevrejin ima za cilj ne samo da uništi Sjedinjene Države kao zemlju, već i da razori Belu
Ameriku, da je mogrealizuje i upumpa crnu krv Afrike u vene bele Amerike.
Zbog čega je jevrejska rasa preživela sva tumbanja istorije kroz 5000 godina, a mnogo
snažnije rase, kao Rimljani, recimo, su propale? Je li to zato što su Jevreji čvrsti? Smatramo da je
Jevrejin čvrst, ali su druge rase, poput Rimljana, bile čak i čvršće, pa nisu opstale. Da li je to zbog
toga što je dobar borac? Ne, on je u stvari fizički kukavica i u otvorenoj borbi on je slab i ne baš
hrabar ratnik. Je li to zbog toga što je sklon izdaji i obmani? Moguće, pošto u ovim karakteristikama
nesumnjivo nadmašuje sve ostale narode. Ali, ni to nije jedini razlog zbog kog je preživeo. Razlog
tog opstanka leži u njegovoj jedinstvenoj religiji.
Na početku svoje istorije Jevreji su shvatili ogromne mogućnosti religije kao oružja –
oružja koje će ujediniti njihovu rasu ili oružja koje će raslojiti i uništiti njihove neprijatelje.
Hiljadama godina izvlačili su korist iz tog saznanja. Na majstoriski način manipulisali su religijom
u svoju korist i to tako da drugi narodi nisu čak ni sumnjali – a najmanje od svih Bela rasa.
Ako se ukratko osvrnemo na ratove između Rima i Kartagine i na kratotrajnu opsadu i
razaranje Jerusalima, tokom uspona i širenja Rimske imperije, mislim da ćemo naći odgovore na
pitanje o opstanku Jevreja.
Kako je moć Rima narastala i širila se, bilo je neminovno da će brzo doći u sukob sa
rastućom moći Kartagine. Više od 100 godina ove dve velike rivalske sile vodile su bitke da unište i
zatru jedna drugu. Konačno je Rim izašao kao pobednik i kada se Kartagina predala njegovoj
milosti, on je razorio grad, poubijao celokupno muško stanovništvo, a žene i decu prodao u roblje.
Kartagine više nije bilo. Nestala je zauvek.
Uporedimo sada ovo sa onim što se dogodilo Jerusalimu 70. godine naše ere.
Tokom vladavine cara Vespazijana, Jevreji u Judeji podigli su pobunu. Vespazijan je tamo
poslao generala Titusa i posle 139 dana opsade Jerusalima grad je osvojen, razrušen do temelja a
Jevreji su što pobijeni što se razbežali. Izgledalo je da će po sudbini, koja je nalik kartaginskoj, ovo
biti kraj Jevreja. Ali nije bilo tako.
Jevreji su imali jednu izuzetnu stvar koja je išla u njihovu korist, a to je bila ta jedinstvena
religija koja je čitavu njihovu rasu držala na okupu. Daleko od toga da su bili uništeni, Jevreji su uz
pomoć svojih obmana i svoje vere koja ih je stapala, isplanirali da se osvete Rimljanima.
Sa velikim žarom, Jevreji su među Rimljanima počeli da propovedaju novu veru, koja je
imala tako samoubilačke ideje kao što su: “okreni drugi obraz, voli svoje neprijatelje, ne opiri se
zlu” i druge samorazarajuće postulate koji su krunili snagu Rimljana i ostavljali ih nage i bez
odbrane pred njihovim neprijateljima. Za nekoliko stoleća, velika rimska civilziacija potpuno se
rastočila i bila je nemoćna pred navalama divljih vandala koji su konačno srušili Rim 476. godine n.
e. I Rima više nije bilo.
Međutim, u toj žestini i tom žaru da se očuva jevrejska rasa, otelotvorena u fanatičnoj
religiji, Jevrejin se nije zaustavio na Rimu. Naprotiv, kada se nahranio telom palog Rima, krenuo je
da razara i inficira nove kulture koje su počele da niču u zapadnoj Evropi. Te kulture su od samog
početka bile hendikepirane, jer su prihvatile istu onu religiju kojom je Jevrejin uništio Rim.
Istina je da je Jevrejin čvrst. On je obmanjivač i izdajnik. Takođe je istrajan i uporan. Sve
ove osobine pristaju mu sasvim dobro i omogućavaju mu da bude najveći grabljivac i parazit na telu

35
čovečanstva. Ali, i pored svih ovih osobina, on ne bi preživeo da nije bilo Mojsijeve religije. Sama
suština te vere je da vezuje u sveto bratstvo koje je neprijateljski nastrojeno prema ostatku
čovečanstva. On se bori, gura, grize uvek i zauvek za dobro svoje rase i za opstanak svoje rase i
tako, u najsurovijoj formi, pokazuje jedan od najjačih zakona prirode: opstanak sopstvene vrste.
Jevreji su naučili još jednu značajnu činjenicu na početku svoje istorije: ništa tako snažno
ne ujedinjuje grupu (bilo koju grupu) kao imanje zajedničkog neprijatelja. Zasnovano na ovoj
premisi, oni su se pobrinuli da uvek budu u ratu sa drugim rasama. U stvari, svi drugi narodi njihovi
su neprijatelji u svim vremenima. Samo je pitanje strategije ko je glavni neprijatelj u određeno
vreme.
Ovakva teorija proizvela je čuda. Održala je Jevreje ujedinjenima i pod borbom. Njihova
solidarnost uništila je svakog neprijatelja koji bi se pojavio. Danas ona uništava Belu rasu.
Centralna tema jevrejske religije je mržnja, mržnja prema ne-jevrejima, to jest, prema svim
drugim rasama. Sledeće izuzetno snažna karakteristika jevrejske vere je rasna lojalnost, lojanost
prema sopstvenoj vrsti. Za prosečnog belog nejevrejina, tužno je reći, malo je važno s kim pravi
posao, da li je u pitanju drugi beli čovek ili ne. Niti mu je važno da li je sused ili osoba koju sreće
njegove vrste. Ali za Jevrejina, da li pravi posao sa drugim Jevrejinom, da li sreće drugog Jevrejina
ili živi pored njega, to znači sve. Imajmo na umu ovaj faktor rasne lojanosti kada krenemo da
tražimo bolju religiju za Belu rasu.
To da je judaistička religija stamena stena oko koje se jevrejska rasa vrti već 5000 godina,
uopšte se ne dovodi pod znak pitanja. Jevreji ne veruju u Boga, niti su toliko glupi da svoje
delovanje ili verovanje baziraju na budućnosti. Golda Meir, premijer Izraela, izjavila je u govoru
održanom u Knesetu (izraelskom parlamentu), i to na jidišu sledeće: “Ja sam nevernik, pa ipak mi
niko iz uma i srca ne može iščupati uverenje da bi mi, bez jevrejske religije, prošli kao i druge
nacije koje su jednom postojale pa nestale.” Od najranijeg detinjstva jevrejski roditelji usađuju
svom potomstvu ideju rasne lojalnosti, ideju da je opstanak jevrejske rase sve, ideju da su svi drugi
narodi njihovi neprijatelji koje treba eksploatisati ili uništiti.
Jevrejski Stari zavet je pretrpan pričicama iz jevrejske istorije, od kojih je malo istinitih.
Ali, kroz svu tu fantaziju protkana je ideja o preživljavanju rase koja u njihovim umovima daje
savete kako da opstanu. Stari zavet i Talmud puni su uputstava i mudro stapaju jevrejsku rasu u
neuništivu namensku jedinicu.
U izrekama 29:18 iznosi se ideja dugoročnog programa, “kada nema vizije narod
nestaje”. Uporedićemo ovo sa savetima koje su Jevreji namenili Beloj rasi u Novom zavetu, na
primer u Mat. 6:34, gde se kaže: “zato ne brini za sutra, jer će sutra misliti o svojim stvarima.”
Ovde vidimo da je za Jevreje od suštinskog značaja da imaju viziju za duži rok, za dugoročne
planove. U realnosti, njihova religija je stalna zavera koja je neophodna za njihov opstanak, kao
parazitske rase. Ali sa ciljem da oslabe i omekšaju svoje žrtve da bi ih napali, osvojili i porobili,
zagadili su mozgove Bele rase svojim vrstama loših saveta od kojih je “ne misli na sutra” samo
jedan od mnoštva. I to je tačno pozicija Bele rase danas. Jevreji su hiljadama godina unazad stvorili
dugoročne planove kako bi zagospodarili svetom i porobili ga. Nasuprot tome, Bela rasa nema plan
niti program svog opstanka. Ona nema religiju koja bi je pokretala ili ujedinjavala svu Belu braću.
Ona samo luta, sapliće se i puzi bez ikakve odbrane protiv Jevreja, čija je istorijska misija već više
od hiljadu godina da uništi ili porobi Belu rasu.
I dok je plemenita Bela rasa kreativna, produktivna, samodovoljna, Jevreji su, instiktivno,
još davno u svojoj istoriji odlučili da je najbolji način opstanka da izaberu ulogu parazita na telu
drugih produktivnih nacija. Tokom hiljada godina ova odluka je očvrsla i postala toliko usađena u
jevrejski karakter, da on sada drugačije ne bi ni mogao da postupa, baš kao što parazit ne bi mogao
da opstane bez tela domaćina. Budući da je tako, Jevrejin je planirao i pripremao se.
On ima dalekosežan i sveobuhvatni program kontrole, dominacije i eksploatacije svog
domaćina prema kome gaji strašnu, patološku mržnju. Pokretačka sila celokupne njegove religije je
mržnja prema domaćinu. On je oduvek mrzeo svoju naciju domaćina snažnom strašću. Koliko smo
samo puta čuli izraz koji je utkan u knjige koje kontrolišu Jevreji o “bludnici iz Vavilona”.
Činjenica je da su Vavilonjani bili dobar Beli narod, produktivan, kreativan narod koga su Jevreji

36
na kraju uništili u njegovoj sredini. Tokom cele istorije Jevreji su proturali zlonamernu lažnu
propagandu o degenerisanosti vavilonskog naroda. To je monstruozna laž.
Kada su Jevreji nagrnuli u rimsku civilizaciju i konačno je uništili novom samoubilačkom
religijom, koju su nametnuli Rimljanima, onda su počeli da predstavljaju Rimljane kao okrutne,
degenerisane, nemoralne. Čak i do današnjih dana jevrejski filmovi, koji dolaze iz Holivuda,
oslikavaju Rimljane kao razvratan degenerisan narod. Lažljivi jevrejski propagandisti, kao što je
Bili Grejam, stalno optužuju Rimljane da su bili okrutni, razvratni tirani. Još jedna grozna jevrejska
laž.
Odabravši još odavno u istoriji da igraju ulogu parazita, oni ne mogu ništa drugo do da
lutaju civilizovanim svetom u potrazi za mestom gde će se nastaniti, u sred već uspostavljene
zajednice, gde bi mogli da opstanu i napreduju na uštrb drugih. Kao parazitski narod, Jevreji mogu
da opstanu jedino živeći od onoga što drugi proizvedu. Kada dođu u zajednicu, sa sobom ne donose
ništa sem obmana i podmuklosti. Jevrejin zna, kada ulazi u nejevrejsku zajednicu, da će pre ili
kasnije biti otkriven i da će biti nasilja i odmazde. Stvar koje se Jevrejin plaši više od ičega je
razotkrivanje i, iz toga proisteklo, fizičko nasilje. Jedna od fraza koja se vekovima ponavlja bila je
“Oy gewalt!” Ova stara fraza na jidišu mogla bi se prevesti kao “Oh, nasilje!”
Znajući da će parazitsko delovanje na zakidanju, varanju i pljačkanju nejevrejske zajednice
na kraju završiti nasiljem protiv njega, on se za to unapred priprema. Vratimo se citatu iz Izreka koji
Jevreje savetuje: “gde nema vizije, narod propada.” Dakle, kako svoje pipke sve dublje zariva u
telo zajednice koju namerava da pljačka, on se unapred priprema da poništi, neutralizuje i
minimalizuje protivljenje nejevrejske zajednice za koje zna da će se, pre ili kasnije, razviti u
neprijateljstvo prema njemu.
U ovom pogledu, Jevrejin je veoma sličan ostalim parazitskim stvorovima iz Prirode. Kada
se krpelj uspuže uz nogu nekog stvorenja, on to učini potajno i obično ostaje potpuno neprimećen.
Krpelj traži pogodno mesto na telu domaćina gde bi mogao da se ukopa i sisa krv radi sopstvene
ishrane. Krpelj zna da bi ukopavanje normalno bilo bolno za domaćina, pa bi na taj način privuklo
pažnju i rezultiralo njegovim uklanjanjem i uništenjem. Ali, krpelj ima lek za taj problem. Pre
ukopavanja u kožu, on pažljivo anestetizuje to mesto, tako da domaćin ne oseti bol. Zatim počinje
pažljivo da žvaće i sisa, sve vreme anestetizujući mesto da se bol ne bi osetila. Glava mu prodire
sve dublje, i dublje i parazit počinje da se hrani krvlju žrtve, a da ona ne oseti nikakvu bol, i da čak
nije ni svesna postojanja parazita. Kada žrtva konačno otkrije uljeza, on je potpuno ušao u meso.
Domaćin više nije u stanju da ga ukloni bez izazivanja bola i infekcije kod sebe i uništenja i smrti
krpelja. Čak i kada žrtva pokuša da ukloni parazita, ne uspeva u tome. U ovoj fazi neophodna je
operacija da bi se uklonio zarazan krpelj, koji je na početku mogao da se ukloni jednostavno, sa dva
prsta, da je žrtva bila svesna njegovog postojanja. Parazitska operacija Jevrejina na telu njegovog
nesrećnog domaćina veoma je slična.
Budući da je neproduktivni parazit, Jevrejin nema ništa što bi mogao da ponudi zajednici
domaćina ili naciji u koju ulazi, i u koju bez oklevanja zabija svoje pipke sve dublje i dublje. Setite
se naslova sredstva za obmane i laži u velikim količinama. Izabravši da bude profesionalni parazit,
ova karakteristika se duboko i instiktivno usadila u samu njegovu prirodu, tako da on sada
instiktivno zna šta treba da radi da bi se zaštitio i koje su slabosti njegovog nejevrejskog domaćina.
Stoga, on bira da se usredsredi na sve nervne centre moći svog produktivnog i kreativnog domaćina.
Posle kratkog vremena, ima kontrolu nad glavnim funkcijama, koje određuju sudbinu i dobrobit
naroda i države. Jevrejin ne odgaja stoku, ne radi na poljima, ne radi u fabrikama. On se trudi da
stavi pod svoju kontrolu novac u državi, medije u zemlji, obrazovne institucije i vlast. Radi pažljivo
i vešto manipuliše, a mozgove žrtava dovodi u stanje konfuzije i smetenosti. Kao krpelj, on
anestetizuje mozak nejevrejske nacije u čijoj sredini se nastanio. Svoje pipke zariva duboko i
sprema se da parira svim pokušajima koji bi ga odatle oterali.
Danas, širom sveta uopšte, a u Americi posebno, nalazimo da je Jevrejin odgovoran za
finansije u državi. On ima potpunu kontrolu nad sistemom Federalnih rezervi o kome većina
Amerikanaca ne zna baš ništa, ali veruje da je on deo federalnih vlasti. Mnoge knjige su napisane o
jevrejskom vlasništvu nad sistemom Federalnih rezervi i mi nemamo dovoljno prostora da bismo to

37
detaljno ponavljali. Dovoljno je, međutim, reći da Odbor Federalnih rezervi nije vladina funkcija,
već je to potpuno privatni sistem banaka koje poseduju, kontrolišu i njima manipulišu međunarodni
jevrejski bankari. On je potpuno izvan domašaja federalnih vlasti. Ne želimo da kažemo da bi bila
drastična razlika da je drugačije, jer i federalne vlasti takođe kontrolišu Jevreji, ali je značajno
napraviti razliku.
Manipulacijama, puštanjem vladinih obveznica, Federalne rezerve mogu da odštampaju
milijarde radi sopstvenog bogaćenja a da plate za te milijarde, koje se trpaju u kofere, samo cenu
utrošenog papira i boje. Uobičajena cena jedne papirne novčanice je 7/10 centa, bilo da je apoen od
10 dolara ili 1000 dolara. Samo štampanje obavlja Biro za graviranje i štampanje Sjedinjenih
Država, ali se novčanice zatim prebacuju međunarodnim jevrejskim bankarima, koji su pod
maskom sistema Federalnih rezervi. Jedini trošak koji bankari imaju jeste cena papira i boje.
Ne samo da jevrejski bankari dobijaju novac doslovno džabe, već je vlada Sjedinjenih
Država onda obavezna da izda obveznice kao osiguranje za uzeti zajam. Narod Amerike je tako
opterećen, ne samo plaćanjem glavnice vladinih obveznica, već i kamatom na nju. Ti dugovi se
nikada ne isplaćuju u celosti, već, kao što istorija u poslednjih 40 godina pokazuje, narastaju iz
godine u godinu. Tako su američki poreski obveznici stalno porobljeni dugovima i plaćaju kamate,
iz generacije u generaciju, međunarodnim jevrejskim bankarima koji su velike količine zajmovnog
novca, oslobođenog kamata dobili upravo od vladinog Biroa za štampanje.
Jevreji su bili manipulatori sa novcem i uzurpatori nacionalnih bogatstava po celom svetu
još od davnina. Njihova Biblija govori o menjačima novca po njihovim hramovima. Svi oni su,
naravno, bili Jevreji. Jevrejski monopol na novac postoji od kada postoji i sam novac. Prevara sa
sistemom Federalnih rezervi nikako nije nova i ona je evoluirala hiljade godina, još od stare prakse
zlatara koji su čuvali zlato bogatih pojedinaca.
Zlato je imalo izuzetnu i fascinantnu privlačnost posebno za Jevreje, još od najranijih
vremena. Od prvih početaka novca, zlato je korišćeno kao sredstvo razmene, a Jevreji su težili
zanimanjima kao što je čuvar zlata drugih ljudi. Uskoro su otkrili da nikada svi klijenti, koji drže
zlato u njihovim sefovima, ne povlače svoje dragocenosti u isto vreme. Tada su došli na sekundarnu
ideju da daju na zajam izvesne količine zlata, koje pripada drugima, i to uz kamatu, što znači da su
davali tuđe zlato na zajam na određeni period vremena, a da im se pozajmljena količina posle
izvesnog vremena vraćala uvećana za iznos kamate. Kako se povećavao broj klijenata koji su tražili
zajam, oni su otkrili da praktično mogu da daju na zajam i do 90 procenata svog zlata koje su
čuvali, a da im ipak ostane dovoljno da pokriju moguća povlačenja uloga. Tada se ovo razvilo u
pravi bankarski posao i postalo moćno oružje u korist Jevrejina, koji je gomilao bogatstvo od
produktivnih trgovaca u čijoj je sredini delovao.
Iz takvih početaka razvile su se osnove bankarstva. Danas su Jevreji ovom lukavom
aražmanu dodali hiljade drugih ukrasa, pa putem naplaćenih kamata, putem sistema
Federalnih rezervi, putem međunarodnih zajmova i manipulacija imaju isključivu kontrolu
nad novcem u svetu.
Ne samo da kontrolišu bankarske sisteme, već to čine i sa svetskim berzama. Ko god
pogleda sastav članova koji poseduju sedišta na njujorškoj berzi ili drugim berzama širom države,
videće da su to u najvećoj meri Jevreji i nekolicina njihovih poslovnih saradnika. Kontrolišući
robnu berzu, na kojoj mogu da manipulišu dižući ili obarajući cene po sopstvenoj volji, oni
prisvajaju blagodati napornog rada produktivnih i kreativnih Amerikanaca i stavljaju ih u svoje
kofere. I ne samo to. Povlačeći kredite kad god to požele, oni mogu ovu državu (kao i svaku drugu)
ili celu svetsku ekonomiju da gurnu u depresiju. Pošto se takve stvari planiraju, a Jevreji unapred
znaju kada će to učiniti, oni mogu opet da zgrnu ogromno bogatstvo i da beskrajno pljačkaju naivne
Goje.
Jevreji nikada ne bi mogli da održe tako čvrstu i rigoroznu kontrolu nad svojim žrtvama na
duži period, da u svojim rukama ne drže sredstva komunikacija, sredstva informisanja i sredstva
propagande.
Vrlo malo ljudi shvata koliko je moćno oružje propaganda. Adolf Hitler je ispravno rekao
da pomoću propagande Jevreji mogu učiniti da raj izgleda kao pakao, a pakao kao raj. Ovo je više

38
nego tačno, a Jevreji to čine vešto, gotovo umetnički. Pošto kontrolišu novac, oni imaju sredstva da
zadobiju kontrolu nad svim novinama, svim radio stanicama, svim televizijskim mrežama i
stanicama, svim vodećim nacionalnim časopisima, pa čak i nad novinskim agencijama kao što su
Junajted pres internešinal ili Asošijated pres, ili bilo kojom drugom. Tako su u stanju da kontrolišu
svaki delić vesti koji se objavi u celoj zemlji ili čak u svetu. Oni vrlo lako mogu da potisnu ili
odbace bilo koju priču koja dođe u njihovu glavnu redakciju i sakriju je od sveta, što je čak i
važnije.
U njihovom arsenalu propagande takođe je i vrlo značajna filmska industrija – koju opet
potpuno kontrolišu. Štaviše, Holivud i celokupna filmska industrija su u tolikoj meri u rukama
Jevreja da je često zovu “Košer dolina”. Filmska industrija se u poslednjih pedeset godina
nesumnjivo razvila u jedno od najznačajnijih propagandnih sredstava za zagađivanje mozgova Bele
rase koje je svet ikada video. Tek poslednjih godina sa njom se izjednačila ili ju je čak pretekla
televizijska industrija koju takođe kontrolišu Jevreji. Možete biti sigurni da filmska industrija nije
stajala po strani prilikom promovisanja jevrejskih interesa i njihovog programa uništenja Bele rase.
Tokom ratnih godina jevrejska filmska industrija u Holivudu je bila zauzeta štancovanjem
anti-nemačkih, anti-hitlerovskih i anti-nacističkih filmova. Pošto smo prostodušni i naivni, mnogi
od naše bele braće su progutali otrovni mamac i dobrovoljno se prijavili u jevrejsku klopku, koja je
nagonila belog brata da ubija belog brata sa ciljem da se spase vrat lukavog Jevrejina. U isto vreme,
komunističke zemlje hvaljene su do neba. Lažljivom propagandom načinjeno je poželjnim da mi,
Sjedinjene Države, udružimo snage sa sovjetskom Rusijom pod kontrolom Jevreja, kako bismo
vodili samoubilački, razorni rat protiv herojskih branilaca Bele rase, to jest nemačkog naroda.
Filmovi ne samo da su korišćeni kao sredstvo koje nas je uvlačilo u samoubilački rat, već
su upotrebljavani i kao sredstvo kojim se određivao moral, pa čak i običaji. U osnovi, oni su služili
da potkopavaju i degenerišu moralnu klimu naše omaldine i naše zemlje u celini. Tokom dvadesetih
godina filmovi su postali razvratni i degenerisani do stupnja na kom su počeli da ugrožavaju
sopstveni opstanak. Za čudo, tokom tridesetih, moralni ton se nešto poboljšao. Mnoge od najboljih
priča koje je dao Holivud potiču iz tridesetih, kada su ljudi počeli da se vraćaju u bioskope u
velikom broju. Tada je Jevrejin mudro počeo da ubacuje anti-Nemačku i anti-nacističku propagandu
u revitalizovanu filmsku industriju i unoseći zarazu i mržnju u umove belog naroda Amerike, koja
se ogledala u spremnosti da se prihvati ideja rata protiv sopstvene bele braće.
Tokom samog rata filmovi su otišli u sledeću brzinu. Gotovo svaki proizvod filmske
industrije bio je zlonamerno napravljen tako da podstakne ratne napore za uništenje Nemačke. U
isto vreme, kroz temu je provučena ideja o međunarodnoj integraciji. Kada je rat bio završen,
promovisana ideja o koegzistenciji i saradnji sa sovjetskom Rusijom, zajedno sa idejom o jednom
svetu, jednoj svetskoj vladi i Ujedinjenim nacijama.
Već pedesetih godina, ideja o rasnoj toleranciji prema Jevrejima proširila se na prihvatanje
crnaca kao jednakih u našem društvu, koji su tobože bili ugnjetene žrtve pohlepe i okrutnosti belog
čoveka. Samoubilačka ideja da crnci treba da budu vitalni i odgovorni deo našeg društva, od tada se
progresivno promoviše. Teško je danas naići na film u kome se na ovaj ili onaj način ne potura ideja
o mešanju rasa. Jevrejin danas kroz filmove, štampu i televiziju vodi žestoku i zastrašujuću
kampanju za potpunu mongrelizaciju američkog naroda. Svako protivljenje bilo je rastureno i
uništeno.
Pedesetih i šezdesetih godina dva nova elementa bila su ubačena u filmsku propagandnu
kampanju. Jedan je korišćenje droga kao problem koji stalno narasta. Napravljeno je da izgleda
kako ljudi sami promovišu drogu, bez ikakvog unutrašnjeg ili spoljnog uticaja.
Učinjeno je tako da se mladim ljudima čini da to svako radi, pa što ne bi i oni probali?
Sledeći element je stalni porast otvorene prljavštine i pornografije koje se ubacuju u filmove i na taj
način podrivaju naš moral i zagađuju razmišljanja svih ljudi, a posebno dolazeće mlade generacije.
Televizijska industrija, koja je doživela veliki uspon odmah posle kraja Drugog svetskog
rata, sada je rival, a nesumnjivo i premašuje filmsku industriju po pokvarenosti i zagađivanju
umova u Americi.

39
 Tako se potpuno zagađeni mozgovi američkih gledalaca postali opsednuti gledanjem
televizije, koja je u mnogim porodicama toliko značajna da, kada bi im neko odneo televizor, bili bi
potpuno bespomoćni i ne bi znali šta da čine sa svojim slobodnim vremenom. Neke majke zatvaraju
svoju decu u sobe u kojima su uključeni televizori i tako koriste idiotsku jevrejsku kutiju kao
dadilju za svoje potomstvo. Uopšte ne shvataju da ti mladi, neformalni umovi, dok sede ispred ovih
jevrejskih šarenih laža, upijaju degenirisane jevrejske ideje. Ne shvataju da dozvoljavaju svojim
najmilijima da se zaraze otrovom koji će se teško eliminisati iz umova tih izdanaka do kraja života.
I tako Jevreji potpuno kontrološu sve propagandne mreže, televizijske mreže, filmove,
časopise i svaki drugi oblik propagande. Amerika i ceo svet preplavljeni su jevrejskim otrovom.
Poplavljeni su prethodnim idejama o međurasnim brakovima sa crncima, idejama da su Jevreji
sveta zaštićeni i nedodirljivi, idejama da su prljavštine i pornografija normalno stanje stvari u svetu
zabave, idejama da su droge neminovna stvar i da svako treba da se drogira.
Iznad svega, ideja o rasnoj lojalnosti je predstavljena kao najgnusniji zločin, kojim bi neka
osoba mogla makar u mislima da se pozabavi. Iz svih tih sati, dana, meseci i godina zagađivanja
umova, koje Jevreji propagiraju, nije proizašla ni jedna konstruktivna ideja. No, sve što je
destruktivno za belu rasu, to se gura i promoviše, sve što je dobro za crnce, obojene i Jevreje se
uzdiže i nameće.
Lista zbunjujućih, destruktivnih i samoubilačkih ideja kojim se zapljuskuju Amerikanci
kao kakvim đubretom je beskonačna. U jednom drugom poglavlju koje nosi naziv “Lažne ideje
koje seju Jevreji”, govorićemo o nekoliko tuceta drugih ideja kojima se kontaminiraju mozgovi
Amerikancima.
To je, međutim, samo nekoliko desetina od hiljada ideja koje neprestano vešto iznova i bez
kraja, poput kiše, padaju po američkom narodu.
U svojoj propagandnoj taktici, Jevreji vole da stvari nazivaju upravo suprotnim imenima
od pravog značenja.
Tako oni zagađivanje umova nazivaju “pranjem mozga”. Odbacujem ovaj termin i u
celoj knjizi umesto toga govorim o zagađenju mozga, jer smatram da on korektnije objašnjava ono
što se zaista događa. Prati nečiji mozak značilo bi očistiti ga od svih prljavština i zagađenja. Ali, to
nije ono što Jevreji čine. Oni zapravo, uzimaju normalne, zdrave mozgove, znači mozgove
nejevreja, inficiraju ih gomilama prljavštine, pornografije i pogrešnih ideja. Dakle, verujem da
termin “zagađenje mozga” mnogo ispravnije označava ono što nam čine Jevreji nego izraz
“ispiranje mozga”.
U agresivnoj kampanji zlonamernog zagađivanja umova početnu i glavnu metu
predstavljaju umovi mladih ljudi. Da bi osvojili mozgove naše omladine, Jevreji su morali da
zauzmu polje obrazovanja koje je od vitalnog značaja. Oni su okupirali naše obrazovne ustanove
pre mnogo, mnogo decenija.
Henri Ford je napisao svoju izvanrednu knjigu “Međunarodni Jevrejin” pre više od 50
godina. Evo šta kaže o jevrejstvu u školama i na koledžima: “Koledži su konstantno napadani
jevrejskim idejama”. “Sinovi Anglo-saksonaca su napadnuti u samom svom nasleđu”. “Sinovi
graditelja, tvoraca, podvrgnuti su filozofiji uništavanja.” “Mladi ljudi, u prvim ushićujućim
mesecima intelektualne slobode, bivaju zarobljeni obećavajućim doktrinama čije izvore i posledice
ne mogu da sagledaju”. “Centralna grupa crvenih filozofa na svakom univerzitetu jeste jevrejska
grupa koja se obično skriva iza ‘nejevrejske manjine’ u liku nekog zavedenog profesora. Neki od tih
profesora plaćaju crvene organizacije izvan univerziteta. Postoje međukoleška socijalistička
društva, koja vrve od Jevreja i jevrejskih uticaja a učeni jevrejski profesori iz cele zemlje obraćaju
se bratstvu pod patronatom najboljih civilnih i univerztetskih zaštitnika.”
Savetujući nas šta da učinimo po tom pitanju, Henri Ford kaže: “Jednostavno treba
obznaniti izvor i prirodu zaraze koja je preplavila naše škole i univerzitete. Neka studenti znaju da
moraju da biraju između Anglo-saksonaca i Judinog plemena... Jedini apsolutni protiv-otrov je da se
u studentima ponovo probudi rasni ponos.”
Zapamtite, Henri Ford, veliki Amerikanac, je ove redove napisao 1921. godine, dakle, pre
više od 50 godina. Od tada je jevrejska lavina u našem obrazovnom sistemu, počevši od dečjih

40
vrtića, pa – preko osnovnih i srednjih škola, sve do univerziteta, pretvorila ove institucije za učenje
u potpuno bezumne azile u kojima se mladi, plodni, kreativni umovi bele dece zagađuju i izopačuju
u instrumente za samo-destrukciju i uništenje sopstvene zemlje, nacije i rase. Šta ćemo sa
obaveznim zakonima, koji teraju roditelje da šalju svoju još neformiranu decu u škole sve do 16.
godine, kada danas škole počinju da liče na zatvore, a deca na kažnjenike koji su u njima pet dana u
nedelji, tokom školskih časova i kada im se, hteli oni to ili ne, mladi mozgovi inficiraju jevrejskim
otpadom i đubretom koje ih vodi ka uništenju sopstvene rase.
Ideja Henri Forda prema kojoj je dovoljno označiti izvor, danas više nije moguća niti
praktična. Moraju se preduzeti mnogo fundamentalnije i drastičnije mere. Belom čoveku, kao celini,
potreban je novi pogled na život i religiju. Potrebna mu je potpuno nova filozofija i, u stvari, nova
religija koja će mu pružiti cilj i smisao, identitet i ideologiju koji su samo njegovi. Činjenica je da
Beloj rasi treba nova religija, polarizovana oko vrednosti njegove rase, najveće vrednosti na licu
zemlje. Ova ideja i ova ideologija moraju biti usađivane u umove našeg mladog naraštaja od
vremena kada počnu da govore.
Jedva da postoji faza u bilo kojoj sferi aktivnosti koja kontroliše ovu naciju a nad kojom
Jevreji nemaju direktnu ili indirektnu kontrolu. Sa dva moćna segmenta u njihovim rukama, a to su
kontrola nad propagandom i kontrola nad novcem, vlada Sjedinjenih Država predstavlja
zarobljenog lutka koji glumi demokratiju što predstavlja ceo narod. Ali, uistinu, ona je moćan
instrument u rukama Jevreja koji je koriste da bi eksploatisali, tiranisali i uništili Belu rasu, čija je
vlada to samo naizgled.
Danas u državnoj službi teško da postoji službenik, od bilo kakavog značaja, koji je
slobodan čovek. Gotovo svaki od njih postavljen je u kancelariju, ili je stekao svoju poziciju, putem
jevrejskih manipulacija i njihovih planova. Stigavši tamo gde jesu, dobrom voljom Jevreja, oni
zauzvrat moraju da udovoljavaju jevrejskoj zaveri. Iza čoveka kao što je predsednik Nikson, nalazi
se jevrejski šef kao što je Henri Kisindžer, rođen u Nemačkoj, od oca jevrejskog rabina. Nikson ne
samo da ima jevrejskog savetnika, već ima dvojicu njih. Drugi je Jevrejin Artur Burns, rođen kao
Bernštajn u Austriji i takođe sin rabina. U stvari, čitava Niksonova politička karijera prvobitno je
lansirana 1946. godine od strane Jevrejina po imenu Morej Čotiner. On je neprestano vodio
Niksonovu karijeru i bio svodnik između jevrejske zajednice i Niksona.
Predsednik Lindon B. Džonson imao je izvesnog Ejba Fortasa i Voltera Rostofa,
obojicu Jevreje. Predsednik Kenedi imao je Voltera Rostofa i Artura Šlezindžera mlađeg.
Predsednik Ruzvelt imao je svog prvog šefa glavnog čoveka Kehile, čvrstog, ozbiljnog Jevrejina
Bernarda Baruha, kao i veći broj nižih jevrejskih savetnika. I tako to ide...
Ista vrsta jevrejske kontrole, jevrejskih ličnosti u pozadini, koje savetuju i kontrolišu, može
se naći na svim nivoima, sve dole do gradskih vlasti. Mnogi Jevreji i sami su izabrani na položaje,
ali oni ipak preferiraju da imaju nekog belog nejevrejskog lutka koji će im biti maska, a čije će
konce iz pozadine oni povlačiti, usmeravajući, manipulišući, izdajući naređenja.
Ako neki časni, prirodni vođa Bele rase pokuša da se izbori za položaj sopstvenim
snagama, gigantska propagandna mašina, koju Jevreji imaju na raspolaganju, odmah se stavlja u
pogon. Takav čovek se onda blati, napada i nagrđuje. Ili se ponekad koristi obrnuta taktika, pa se
on potpuno izoluje, tako da birači jedva i znaju da on učestvuje u trci za položaj. Ukoliko takav
prirodni beli lider ipak uspe, uprkos svih hendikepa, onda se propagandni aparat pušta svom
snagom u pogon da bi ga klevetao, ogovarao, sasekao i degradirao pred naivnom publikom. Uvodi
se takođe u igru i puni resurs njihove novčane moći, pa je na sledećim izborima njegov protivnik
dobro finansiran i uzdignut u medijima.
Jevreji obično vole da za svoje lutke u izlogu izaberu ljude koji imaju fatalne slabosti u
karakteru i neku sramnu epizodu u prošlosti, koja nije poznata u javnosti. Zbog slabog karaktera
uopšte i zbog osetljivosti prema ucenama, takvim ljudima se lako manipuliše. Uz nešto
podmićivanja i finansijske podrške, oni se lako navuku da postanu izdajnici sopstvene rase i da
igraju kako Jevreji sviraju.
Pomenuo sam da su sredstva komunikacija u rukama Jevreja. Pomenuo sam kontrolu nad
novcem i međunarodnim bankarstvom, kontrolu nad obrazovanjem i kontrolu nad vlastima. Tu

41
kontrolu vrše Jevreji. Ovo nikako ne pokriva celu oblast. U stvari, teško da postoji bilo kakva
aktivnost od nekog značaja u ovoj zemlji, koja nije pod direktnom ili indirektnom kontrolom
“izabrane” rase. U ovo su uključene organizacije snaga zakona, sudovi, pa čak i religije belog
čoveka. O ovom poslednjem opširnije ćemo govoriti u sledećoj glavi. Želim da ovde napomenem,
svakako, činjenicu da je većina poslova, posebno značajan veliki biznis, u rukama Jevreja.
Pre 50 godina, Henri Ford je napisao sledeće: “sastaviti listu poslovnih linija koje
kontrolišu Jevreji Sjedinjenih Država, značilo bi dirnuti sve najvitalnije industrije zemlje – one koje
su zaista značajne i one koje su zbog običaja napravljene da izgledaju vitalne. Biznis sa bioskopima
je isključivo jevrejski: glumci, producenti, prodaja karata, bioskopske sale su potpuno u rukama
Jevreja. Ovo treba posmatrati u svetlu činjenice da se danas u gotovo svakom proizvodu može
otkriti propaganda, ponekad je to blještava poslovna reklama, a ponekad direktna politička
konstrukcija.”
“Filmska industrija, industrija šećera, duvanska industrija, 50 i više procenata industrije
prerade mesa, više od 60% industrije obuće, većina muzičke produkcije napravljene u ovoj zemlji,
nakit, žito, pamuk, nafta, autorske agencije, distribucija novina, poslovi sa alkoholnim pićima,
poslovi sa zakonima, svi oni su, a najbrojali smo samo neke koji imaju nacionalni i međunarodni
značaj, pod kontrolom Jevreja u Sjedinjenim Državama, bilo da su sami, bilo da su udruženi sa
Jevrejima iz inostranstva.”
Ovo je Henri Ford primetio pre 50 godina. Taj veliki produktivni i kreativni genije Bele
rase, koji je izgradio jednu od najvećih svetskih imperija svojim rukama, krenuvši od nule, znao je
ponešto o tome ko kontroliše poslove u Sjedinjenim Državama u njegovo vreme.
Izgradivši moćnu Fordovu imperiju, otkrio je da neke misteriozne sile pokušavaju da mu je
otmu putem prevara i trikova. Sumnjao je da su ti manipulatori usmeravani od strane moćnih
jevrejskih finansijera. Pošto je bio inteligentan i temeljit čovek, gospodin Ford je rešio da pronađe
vinovnike koji stoje u pozadini ovog manevra. U svoju kancelariju pozvao je najinteligentnije
agente i istraživače koje je mogao da pronađe. Zadužio ih je da naprave potpunu studiju o
međunarodnom Jevrejinu i njihova otkrića je objavio u časopisu Dearborn Independent, koji je u to
vreme bio zvaničan organ Fordove automobilske kompanije. Rezultati tih istraživanja, objavljeni
1921. godine, predstavljali su pravu bombu, ne samo za nejevreje, već i za samu jevrejsku zaveru,
zato što su razotkrili njihovu podmuklu taktiku u toj svetskoj zaveri. Prikupljene informacije bile su
vredan doprinos u korist bele nejevrejske Amerike i preporučujemo svakom da to pročita ukoliko
želi da sazna nešto o pozadini međunarodne jevrejske zavere.

***
Pošto Jevreji imaju tako smrtonosan uticaj na belu civilizaciju poslednjih nekoliko hiljada
godina, obavezni smo da dobro proučimo prirodu našeg dušmana. Za naš opstanak neophodno je,
takođe, da pronađemo lek za ovu kugu. Pokušaćemo da to uradimo kroz ovu knjigu.

***
Ko su ti strani, čudni ljudi koji su bili u stanju da opstanu duže od ijedne druge rase u
zabeleženoj istoriji? Ko je taj narod koji je uništio tako velike civilizacije kao što su bili Rim,
Vavilon i Egipat? Šta je to tako neobično kod njih što im je omogućilo da unište izuzetno bogatu
državu kao što je Rusija i pretvore je u jevrejski radni logor? Kako su uspeli da bogatstvo celog
sveta uzmu u svoje ruke i podvrgnu svet jevrejskoj diktaturi? Kako su uspeli da učine sve to bez
nas, velike Bele rase Amerike i da to pitanje razmotre inteligentno, bez straha i drhtanja?
Od najveće je važnosti da proučimo ovo stvorenje biološki, psihološki, ekonomski, a
takođe i sa stanovišta rase i religije.
Većina belih ljudi su strašno zbunjeni kada je u pitanju jevrejska rasa. Jedna od najtužnijih
grešaka u koju većina nejevreja pada jeste da su Jevreji pripadnici Bele rase. To je najlažljivija
obmana koju su promovisali sami Jevreji među našim narodom, ali su među svojima sasvim jasno
raširili da oni nemaju ništa zajedničko sa Belom rasom.
Jevreji su zauvek semiti koji vode poreklo iz Azije, još iz praistorijskih vremena.

42
 Jevrejski profesor Leonard Dž. Fajn je svome narodu kristalno jasno objasnio rasno
pitanje: “Mi nismo beli simbolički, i mi nismo beli doslovno. Ne smemo sebi dozvoliti da
budemo ugurani u belu Ameriku, jer mi tamo ne pripadamo.”
Mnogo vremena potrošili su beli nejevreji raspravljajući jesu li Jevreji rasa ili su religija ili
pak nacija. Činjenica je da su oni sve to troje, ali je malo važno u kojoj proporciji želite da istaknete
važnost jednog od ova tri činioca.
Još od drevnih vremena, oni su predstavljali rasu koja je bila kuga civilizovanog sveta. To
su mogli da čine zbog posebnosti svoje religije. Ona je prvenstveno napravljena tako da produžava i
čuva rasu tako što će ova biti parazit na leđima produktivnih nacija. Oni su nacija raširena po celom
svetu i formirana na način da predstavlja u svakoj zemlji naciju unutar nacije, na koju su se zakačili
svojim pipcima. Ima ih u gotovo svakoj zemlji na svetu. Ukoliko postoji faktor koji je čvrsto okupio
Jevreje i načinio od njih najžilaviju i najpostojaniju naciju na svetu, onda je to njihova Mojsijevska
religija iz koje proističe rasna lojalnost koja je usađena u svakog jevrejskog pripadnika. Rasno –
religijsko jedinstvo je ono što ih čini moćnima i na to bi trebalo da obratimo pažnju kada
razmišljamo o očuvanju bele rase.
Prapočeci jevrejske rase gube se u davnini. Jevrejske bajke, kako su ispričane u priči o
Adamu, Isaku i Jakovu su, naravno, samo gomila laži koje čine dobru priču oko koje su mogli da
razviju svoju ideologiju, ali one nemaju nikakvo uporište u istoriji ili u činjenicama. Sami Jevreji
nisu se nikada trudili da zaista istraže svoje istorijsko poreklo, tako da ono ostaje zaogrnuto
misterijom. Oni su jednostavno izašli sa tvrdnjom da su izabrani narod Božji, veoma poseban narod,
a takođe su tvrdili da imaju najdužu zabeleženu istoriju od svih naroda na zemlji. I dok je prva
tvrdnja o Avramu, Iskau i Jakovu osnovna dogma njihove religije, oko koje je izgrađena jevrejska
rasa, drugu tvrdnju o najdužem istorijskom trajanju teško je pobiti.
Jevreji su se pojavljivali i nestajali, da bi se ponovo pojavili u istorijama drugih naroda,
nekih 5000 godina. Budući da su grabljivci i paraziti, oni nikada nisu bili u stanju, ili nisu želeli, da
oforme sopstvenu naciju na osnovu sopstvenog prava. To je prilično žalosna činjenica za tako
čudnu i žestoku rasu, a pogotovo neverovatna kada čovek ima u vidu da oni tvrde da su ljubimci
“izabrani” od Boga.
Reč Jevrejin je relativno novija i vodi poreklo od reči Juda i judejski. U drevnoj istoriji
Jevreji su bili znani kao Hebreji, što potiče od armejske reči “Ebri”, koja opet vodi poreklo od
hebrejske reči “Ibri” koja znači “onaj koji je preko reke”. Hebrej se u svim drevnim spisima pisao
kao “Habiru” i kako takva, veoma često se javlja u Bibliji i u egipatskoj literaturi. U Bibliji, Habiru
se naizmenično koristi sa rečju “Sagaz”, što znači kovač. Tako su Egipćani o Jevrejima uvek pisali
kao o “kovačima sa druge strane reke”.
Pošto je Palestina bila raskršće antičkog sveta, većina bogatih trgovačkih puteva ukrštala
se u ovoj oblasti. To je onda, naravno, bilo prirodno obitavalište bandi koljača i razbojnika.
Činjenica da su pustinje i planmine bile deo pejzaža, dalje govori u prilog tezi da je ta oblast bila
stanište pogodno za razvoj nacije bandita, koljača, razbojnika i parazita. Baš tako su se razvili i
takvo je, koliko istorijske činjenice mogu da pokažu, poreklo jevrejske rase.
Nemački Jevrejin Kastajn, koji je svoje ime skratio od Kacenštajn, smatra se izvanrednim
poznavaocem jevrejske i biblijske istorije. U svojoj knjizi Istorija Jevreja Kastajn mnoga velika
imena iz jevrejske istorije označava kao bandite. Pominje Jeftaha, kao jednog od spasilaca
jevrejskog naroda, i navodi da je bio vođa razbojnika iz Gileada. O velikom jevrejskom heroju
Davidu kaže: “U vreme Saulove smrti nalazimo Davida kao vođu bande pljačkaša koji živi u
Ziklagu... Čuvši da je presto ugrožen, David je smesta požurio u Hebron u Judeji. Niko ga nije
pozvao, ali je on zatražio pravo na presto, tvrdeći da ga je Samjuel tajno imenovao za cara.” O
velikom mudrom Solomonu, Kastajn je imao da kaže ovo: “Šlomo, Solomon Miroljubivi,
inaugurisao je svoju vladavinu počinivši ubistva koja su mu raščistila put do trona i otarasivši se
svoga brata, a sve to je učinio bez i trunke griže savesti.”
Činjenica da su Solomon, David i Jeftah bili krvoždeni banditi tipična je za sve jevrejske
lidere. Pošto su Jevreji bili deo istorije, još od shvatanja civilizacije, to je stalno bila istorija
izdajstava, krvoprolića, ubistava, razbojništava i zločina.

43
 Pored činjenice da se ova čudna rasa održala duže nego i jedna druga rasa na licu zemlje,
pojavljuju se i dve druge prilično čudne. Prva je da oni, tokom svih tih hiljada godina, nikada nisu
pokušali da obrazuju sopstvenu državu, a današnja banditska država Izrael ne predstavlja izuzetak u
ovoj tvrdnji. Izrael je namenjen samo da postane glavni štab jevrejske diktature nad svetom, a ne da
bude mesto okupljanja svih Jevreja sveta. Druga činjenica je da ovaj čvrsti i istrajni narod nikada
nije razvio sopstvenu civilizaciju ili kulturu, uprkos svim njihovim suprotnim tvrdnjama.
Jedna od najznačajnijih jevrejskih tvrđava je vešta manipulacija sa propagandom.
Međutim, zapisi o Hebrejima i njihova istorija pokazuju da su sve jevrejske tvrdnje o kulturi
potpuno bez osnova. Horizontova knjiga o hrišćanstvu, standardna enciklopedija, kaže: “Jevreji su
počeli kao skup malih plemena koja su kasnije sticala nezavisnost samo u kratkim periodima
između padova i uzdizanja velikih imperija. Nisu ostavili nikave spomenike koji bi svedočili o
veličini. Nema grobnica hebrejskih kraljeva sa zlatnim ogrlicama i kočijama ukrašenim draguljima.
Arheolozi u Palestini nisu iskopali nikakve statute Davida i Solomona, već samo sudove za vodu,
kao one iz kojh je Rebeka pojila kamile Avramovih slugu.”
Institut za Orijent u Čikagu poseduje jednu od najboljih kolekcija lepih umetnosti, posebno
iz egipatske, sirijske i drugih kultura sa Bliskog istoka, dakle, iz oblasti za koju Jevreji tvrde da iz
nje potiču. Čovek bi očekivao da pronađe kako je jevrejski doprinos civilizaciji tamo dobro
zastupljen. Posle šetnje ogromnim salama ispunjenim velikim umetničkim delima, divnim statuama,
izvanrednim nakitom i drugim predmetima iz grobnica egipatskih i asirskih osvajača, dolazimo do
jevrejskog dela izložbe. Tu nalazimo staklenu kutiju ispunjenu parčićima razbijenih glinenih
sudova, grubim, neukrašenim i negleđosanim upotrebnim predmetima koji kao da su došli iz
kamenog doba. To je ta velika jevrejska “kultura” o kojoj tako drsko trube Jevreji i to je baš sve što
imaju da ponude.
Činjenica je da su Jevreji tokom istorije bili poznati samo kao rušitelji. Nisu proizveli
nikakvu umetnost, nisu zasnovali nikakve dinastije, nisu izgradili velike gradove i jedini od svih
starih naroda nisu imali talenta za bilo kakve finije stvari iz kulture i civilizovanog života. Pa ipak,
mi danas čujemo da se Jevreji glasno i naširoko hvale kako su oni jedine lučonoše civilizacije.
Poznati istoričar Arnold Tojnbi definisao je Jevreje za sva vremena, kada ih je, pre
nekoliko godina opisao kao “fosilni” narod. Pod tim je mislio da su oni narod koji je propustio da se
razvije još od kamenog doba, što nam njihovo primitivno posuđe i pokazuje. Oni nikada nisu bili u
stanju da usavrše poljoprivredu, gajenje životinja, arhitekturu ili bilo koju od civilizovanih
umetnosti. Čak i kao banditska nacija nisu bili previše uspešni, pa su prekinuli opasno življenje u
Palestini, gde su često bili na ivici gladi.
Kastajn o Jevrejima kaže još i sledeće: “Neki su ostali u granicama Hanana, drugi su se
naselili duž velikog vojnog puta na istoku i u susednim pustinjama i divljinama, gde su vodili
nomadski život, dok je manji deo, teran glađu, konačno uspeo da stigne do Egipta, gde ih je faraon
uzeo pod svoju zaštitu.
Egipćani, koji su izgradili jednu od najranijih i najvećih civilizacija svih vremena, nisu
uspeli da prepoznaju svoju najveću vrlinu: prirodnu, urođenu vrednost koja proističke iz rasnog
porekla i koja je proizvela civilizaciju u njihovoj sredini. Već smo razmotrili kako je jedna od
njihovih najvećih grešaka bila ta što su dozvolili crncima sa donjeg Nila da se nasele u njihovoj
zemlji i mešaju se sa njima, kvareći i bastardizijući njihovu krvnu lozu. Od svih rasa u drevnom
Egiptu, samo su se Jevreji držali po strani i nisu se mešali.
Faraoni, koji su dozvoljavali Jevrejima da uđu u zemlju iz čiste samilosti zbog njihove
gladi i bednog stanja, ubrzo su uvideli zlu destruktivnu prirodu parazita koga su primili. Jevreji su
se brzo uspeli na visoke položaje u zemlji faraona i uporedo sa tim, kao što će se to događati u
mnogim zemljama, carstvo je počelo da se raspada. Paraziti, koje su Egipćani primili iz samilosti, u
najrkaćem roku počeli su da iskazuju svoje izuzetne karakteristike, a to su one kojima iznutra
razaraju civilizaciju. Brzo su se pojavile grupe bandita koji su počeli da otimaju i pljačkaju duž
trgovačkih puteva. Postali su još drskiji u udaljenim delovima carstva. Izgleda da su znali kada da
udare i koji od gradova su bili slabo branjeni.

44
 Obim trgovine crnim robljem, sa Jevrejima kao trgovcima i posrednicima, bio je povećan,
a mongrealizacija bele egipatske nacije se ubrzavala. Imperija je počela da trune iznutra. Njeno
vođstvo postalo je apatično, rasa je postajala sve više i više prošarana crnom krvlju a moral naroda
je bio podriven. Evo šta Alen H. Gardiner prevodi iz jednog drevnog papirusa u Lajdenu: “Egipat
je bio u nevolji, društveni sistem je postao neorganizovan, nasilje je preplavilo zemlju. Napadači su
pljačkali goloruki narod, bogatima je sve uzeto i oni su spavali na otvorenom, a siromašni su zauzeli
njihove posede. Ovo što je ovde opisano nije samo lokalni nemir, već je to sveopšta nacionalna
katastrofa. Faraon je bio čudno pasivan.”
Ovde imamo tipičan opis jevrejskog zla koje širi dezintegraciju i uništava veliku naciju na
koju je zakačio svoje pipke. Vidimo istu stvar koja se događa prilikom pada Vavilona. Proučavajući
Francusku revoluciju i Rusku revoluciju, pronalazimo slična i paralelna događanja.
Do 2100. godine stare ere egipatska nacija je bila već toliko demoralisana i podeljena da
nije bila u stanju da se odupre napadu spolja. I, kao i obično, Jevreji su utrli put osvajačima, utrli su
put Hksima ili ovčarskim kraljevima, koji su zauzeli Egipat bez borbe i uspostavili gvozdenu
diktaturu nad narodom, koja je trajala 611 godina. Hksi su bili poznati kao zaštitnici Jevreja. Tokom
ovog perioda od šest vekova, Jevreji su bili vladari u Egiptu, uzimavši šta su hteli od pokrenih
Egipćana. Svojom zlobnom arogancijom prema izdanom narodu probudili su u njemu
neprijateljstvo. Konačno su domaće vođe podigle uspešan ustanak i zauvek proterale Hkse. Pošto su
povratili kontrolu nad zemljom, sopstvenom sudbinom, Egipćani su kaznili Jevreje zbog izdajstva i
pretvorili ih u robove sa doživotnim teškim radom.
Ovo nas dovodi do Mojsijevog doba, kada su se Jevreji žalili na svoju tužnu sudbinu u
Egiptu. Pre nego što su izdali zemlju Hksima, uživali su sve slobode u Egiptu i bilo je najprirodnije
da budu kažnjeni za svoje izdaje.
Ne želeći da prihvate ropstvo, uputili su zahtev faraonu da ih pusti da se vrate u Palestinu
gde bi mogli da nastave sa svojim životom nomadskih bandita. Ali, gnevni egipatski narod je
zahtevao da oni budu kažnjeni i faraon je morao da se složi. Jevreji su sada koristili sva sredstva da
bi došli do slobode. Izazvali su bolesti kod Egipćana, koristeći otrove i zagađujući vodu.
Konačno im je dozvoljeno da napuste Egipat. Tokom ovog perioda njihova religija je
postala čvršća, a banditska rasa je počela da razvija još čudniji karakter.
Jedan od vodećih poslovnih ljudi Dž. Dž. Kavano uporedio je rasejane Jevreje sa
psihološkim efektima raka. Rekao je: “Jevreji su najbolje mogu razumeti kao bolest civilizacije.
Mogu se uporediti sa širenjem raka po celom ljudskom sistemu. I baš kao što su Jevreji rasuti širom
civilizovanog sveta, prateći trgovačke puteve, tako se i ćelije raka šire po telu, putujući duž arterija i
vena do svakog dela sistema. I baš kao što se Jevreji okupljaju u kritičnim tačkama sveta i počinju
da se množe i da dave i truju čitave zajednice i nacije, tako se ćelije raka okupljaju i množe da bi
uništile u telu i konačno i samo telo.”
Mnogi istoričari antičkog sveta zapazili su jevrejski fenomen i komentarisali su ga, ali su
mnoga dela iz tog doba uništena. Kada je Julije Cezar stigao u Aleksandriju, jedna od prvih stvari
koje su njegovi vojnici učinili bila je da zapale veliku biblioteku koju su Egipćani sakupili u tom
gradu. Pošto je Julije Cezar bio branilac Jevreja i jedan od njihovih agenata, onda je lako razumeti
takav gest. Da još uvek posedujemo tu biblioteku, nesumnjivo bi bili u stanju da bacimo više svetla
na uticaj jevrejskog remećenja drevnih civilizacija.
Između nekoliko komentara o Jevrejima koji su sačuvani posle uništenja biblioteke, ističu
se Filonov i Strabonov. Filon, veoma značajan istoričar, napisao je da “su se jevrejske zajednice
raširile preko kontinenta i ostrva.”
Strabonov komentar o Jevrejima, napisan u vreme rimskog imperatora Avgusta, otkriva još
više. Napisao je: “Taj narod (Jevreji) je već prodro u svaki grad i nije lako naći i jedno mesto
u naseljenom svetu koje nije primio ovaj narod i u kome se ne oseća njegova moć.”
Vidimo, dakle, da su tokom razvoja rimske civilizacije Jevreji već bili tamo. Do vremena
Julija Cezara, Jevreji su već postali moćni i kontrolisali su finansijske tokove starog Rima. Julije
Cezar je bio jedan od njihovih agenata, kao što su to u moderna vremena bili Ruzvelt i Čerčil. Do
tog vremena i sami Rimljani su postali svesni zlog i destruktivnog uticaja koji su Jevreji nametnuli

45
naciji, pa su se javile i prve reakcije protiv njih. Rimljani su, kao i toliko drugih naroda zaraženih
ovim parazitom, pokušavali i pokušavali da isteraju Jevreje iz Rima, ali su se oni uvek vraćali.
Rimom je, u vreme Julija Cezara, vladala neka vrsta republikansko-demokratskog društvenog
uređenja, gde je bilo mnogo suprostavljenih političkih stranaka i grupa, i to je bila situacija slična
ovoj koju imamo u Americi danas. Sa ciljem da pobede, političari su morali da obezbede podršku
neke grupe koja bi stala uz njih i uticala na druge grupe da ih potraže. U rimsko vreme, kao i u
današnjim demokratijama, jedina čvrsta, ujedinjena grupa koja zna svoj cilj u politici bili su Jevreji.
Oni bi garantovali svoju podršku svakom političaru koji bi za uzvrat postao njihov sluga.
Julije Cezar je otkrio ovu jednostavnu životnu činjenicu. Potražio je Jevreje i zadobio
njihovu podršku. Sa Jevrejima uz sebe, Cezar je uskoro postao diktator Rima i nesputani vladar
sveta. Alarmirana njegovim rastućim slugeranstvom prema Jevrejima, grupa senatora koju je
predvodio Brut, Cezarov prijatelj iz njegovih pre jevrejskih vremena, rešila je da ga ubije. Svi smo
mi učili o čuvenom ubistvu Cezara, ali je malo nas čulo za ključnu činjenicu u ovom slučaju, a to je
da je Julije Cezar ubijen zato što je bio sluga Jevrejima. Imperator Avgust, koji je nasledio Imperiju
pošto su se Cezarovi generali potukli između sebe, ponovo je uspostavio posebne privilegije za
Jevreje. Ovo nam objašnjava zbog čega je on izašao jači iz frakcijskih borbi koje su podelile Rim
posle Cezarove smrti.
Uprkos snažnom jevrejskom uticaju pojavio se jedan faktor koji je pomogao da rimska
imperija ojača. Naime, demokratsko-republikanski oblik vladavine prerastao je u imperiju, sa carem
na čelu države. Rimljani su konačno iz sopstvenog isksutva shvatili da je višepartijski sistem u
kome se moć deli na više delova jedna od najvećih obmana u istoriji sveta. Činjenice su
jednostavno tu i svako ih može videti. Jevreji su pripremili hrišćanstvo kao svoj specijalni otrov
kako bi zaludeli umove Rimljana tako da više ne budu u stanju da održavaju svoju civilizaciju. To
je bila jevrejska osveta za uništenje Jerusalima i biološka manifestacija intezivne jevrejske mržnje
prema domaćinskoj naciji koju su iskorišćavali.
Jevrejski istoričar Kastajn, otvoreno priznaje ovu čudnu osobinu Jevreja. On kaže: “Za
Jevreje Rim je predstavljao samu suštinu svega što je odvratno i što bi trebalo očistiti sa lica zemlje.
Oni su mrzeli Rim i njegovu vojsku, ‘ARMA ET LEGES’, nadljudskom mržnjom”. Videli smo i
ostale primere kako Jevreji nastavljaju da mrze narode koje su uništili. Stolećima pošto Vavilona
nije više bilo, Jevreji su stalno iznova trubili o “bludnici iz Vavilona”. Ali, od svih nacija, Jevreji su
najviše mrzeli Rim, verovatno zbog toga što su Rimljani predstavljali jedan od najboljih primera šta
jedna divna i moćna civilizacija kreativne i produktivne Bele rase može da postigne.
Toliko je strašna mržnja koju parazitski Jevrejin gaji prema domaćinu koji ga hrani, da je
za njega najvažnije da pokrije svoja prava osećanja. Dosledno tome, on se uvek pojavljuje noseći
maslinovu grančicu. Njegova prva reč je “šalom”, odnosno mir. Neophodno je da prikrije svoja
prava osećanja, jer onda može na miru da vodi svoje skrivene poslove i održava tajne sastanke.
Mi beli ljudi sveta, imamo šta da naučimo iz istorije Rima, Rimska istorija je verovatno
najbolja učiteljica koju će svet ikada imati. Oni su izgradili divnu civilizaciju, a to je dostignuće
koje nikada neće biti nadmašeno. Negativne lekcije koje možemo izvući, čak su i snažnije.

HAJDE DA POGLEDAMO KOJE SU TO LEKCIJE, PRVO SA POZITIVNE STRANE.

1. Civilizacija Rima koja je stvorena, bila je rezultat onoga što su sami Rimljani predstavljali,
plavokosa, visoka, plavooka Bela rasa, obdarena od prirode lepotom, kreativnošću i
inteligencijom.
2. Oni su – tokom uspona i razvoja – bili čista i neizmenjena rasa. Njihov uspon trajao je dok
god je rasa ostajala čista. Zaustavio se, počeo da opada i propao kada su postali
mongrealizovani putem mešanja rasa koje se uselio u njihov nacionalni krvotok.
3. Bili su muški, odvažni, hrabri i izuzetni ratnici. Za nekoliko vekova osvojili su većinu
njima poznatog sveta.
4. Bili su sistematični, dobro organizovani, skloni zakonu, redu i organizaciji. Bili su najveći
zakonodavci koje je svet video. Većina zakona civilizovanog Zapadnog sveta zasnovana je
na Rimskom pravu.

46
5. Razvili su najizražajniji i najprecizniji jezik u istoriji čovečanstva. Danas, 2000 godina
kasnije, latinski jezik još nema parnjaka.
6. Imali su urođeni osećaj za odgovornost prema svojim domovima, prema svojoj porodici i
svojoj zemlji.
7. Bili su kreativni ljudi koji vole kulturu, pa su izdigli jezik, književnost, umetnost i
skulpturu do visina koje od tada niko nije dosegao, a u izvesnim dometima, možda ni
danas nije nadmašio.
8. Bili su čvrsti i odlučni kada su se nosili sa neprijateljima, kao što je na primer slučaj sa
potpunim razaranjima Kartagine i Jerusalima.

SA NEGATIVNE STRANE, MOŽEMO DA NAUČIMO SLEDEĆE:

1. Rimljani su propustili da shvate da njihova imperija, njihova civilizacija, njihova veličina
potiču od urođenih osobina njihove izuzetne rasne loze.
2. Uvodili su crnce i druge inferiorne narode u carstvo, a nisu preduzeli odlučne mere da
spreče zagađivanje svoje dragocene krvne loze.
3. Rimljani su imali besmislenu i beskorisnu religiju koja je bila kopija i modifikacija grčke
mitologije i njihovih bogova. Suština njihove religije sastojala se od gomile bogova i
polubogova koji skakuću i glupiraju se od jedne neobične situacije do druge. Ona nije
učinila baš ništa da dâ Rimljanima neki cilj ili da ih ujedini. Ničim nije doprinela nekom
rasnom ili nacionalnom cilju, niti ih je naučila da cene svoju izvanrednu rasu. Ukratko,
propustila je da ih zaštiti od uništavanja.
4. Bili su potpuno nesposobni da se nose sa izdajničkim, lažljivim Jevrejima u svom
okruženju. Zbog toga su dozvolili kvarenje svoje rasne loze, infiltraciju Jevreja u finansije,
obrzovanje i vlast i zbog toga što su na kraju popustili pred samoubilačkom “novom”
hrišćanskom religijom, jadno su propali.
5. Da su imali snažan osećaj rasne lojalnosti, pre nego osećaj “nacionalne” lojalnosti prema
Rimu i utkali to u svoju religiju, ne bi bili mongrelizovani niti bi poklekli pred otrovom,
novom religijom koju je Jevrejin bacio u njihova razmišljanja, religijom koja je zaludela
njihove misli i donela im propast.
6. Da su Rimljani imali takvu religiju, namesto glupe, površne vere koju su kopirali od Grka,
rimska civilziacija bi, nesumnjivo, opstala do dana današnjeg i postojala bi još mnogo
hiljada godina. U stvari, civilziacije ne umru sem ukoliko se njihova krvna loza ne zagadi,
a natalitet ne padne ispod nivoa koji su imali preci, koji su i stvorili prvobitnu civilizaciju i
kulturu.
7. Da je rismka civilziacija preživela kakav bi to blagoslov bio za ovaj svet! Umesto sveta
koga su zajahali Jevreji, rastrzanog revolucijama, nemirima i anarhijom, rastući najezdom
mešanaca i obojenih, imali bismo danas napredan, miran, sređen i produktivan, divan beli
svet na svakom delu svakog kontinenta. Imali bismo svet bez obojenog i inferiornog ološa,
koji danas naseljava isuviše veliki deo prostora na globusu. I, svakako, bez razarača svih
civilizacija – parazitskog Jevrejina.

47
 POGLAVLJE BR. 7

Kehila

J evrejima je trebalo mnogo vremena i mnogo planiranja da bi dosegli toliku moć kojom
danas vladaju svetom. U korjenu njihove moći je njihova religija, veza koja ih drži
skupa i daje im rasnu lojalnost. Odatle su izvukli sve atribute pomoću kojih su pokorili svet. Tri
glavna atributa su propaganda, novac i organizacija.
Jevreji su krajnje organizovani. Ne samo da imaju vlastite organizacije, nego su organizovali
i nejevreje, organizovali su crnce, organizovali su Arape, organizovali su kršćane, te također gotovo
sve ostale. Neke od glavnih njihovih organizacija su Bnai Brit, koja je isključivo jevrejska,
Antidefamaciona liga, koja je jevrejska tajna policija, i tisuće drugih. Za crnce imaju NAACP,
Urbanu ligu, Južnu kršćansku obrazovnu ligu i desetke drugih, sve kontrolisane od strane jevreja i
korištene kako bi potpirivale mržnju prema belcima unutar američkih crnaca. Za belce, ili Goje,
kako nas zovu, imaju masonske lože, zatim Amerikance za demokratsku akciju, Komunističku
partiju, Savet za inostrane poslove, republikansku i demokratsku stranku, sve kontrolisane od strane
jevreja.
Da bi kontrolisali religiju belaca, imaju bezbroj organizacija za tu svrhu. Jevreji su
organizovali i kontrolišu Svetski kongres crkvi i Nacionalni kongres crkvi. Imaju razna udruženja
koja kontrolišu religije bijelaca.
Dok Jevreji imaju mnogo moćnih organizacija samo za njihove ljude, poput Američki
jevrejski kongres i drugih već spomenutih, ključna organizacija je manje poznata i manje shvaćena
organizacija pod nazivom Kehila. Kehila se nalazi iznad svih ostalih organizacija i kontrolisana je
od strane saveta 300 direktora koji se sastaju svakih nekoliko godina kako bi odredili buduću
politiku svojeg programa svetske dominacije. Te zapovesti su zatim prosleđene jevrejskim vođama
koji kontrolišu sve te organizacije, uključujući i vlade zemalja diljem sveta.
Kako bi postao direktor unutar Kehile, Jevrej mora imati barem šezdeset godina i morao je
tokom svog života pokazati da je značajno pridonio jevrejskoj rasi. Kad postane direktor Kehile, on
biva počašćen nazivom jevrejskog “patrijarha”. Dopušteno mu je i očekuje se od njega da nosi
bradu.
Radi učinkovitije kontrole podelili su svet na dva područja, istočnu hemisferu i zapadnu
hemisferu. Središte za zapdanu hemisferu nalazi se u Njujorku, a za istočnu u Londonu. Nad celim
svetom nalazi se “Jevrejski kralj” – ACHAD HA’AM. Nad svakom hemisferom nalazi se “Jevrejski
princ” – poznat kao “Sponzor”. Do svoje nedavne smrti, Bernard Baruh bio je “Princ”, šef Kehile
za zapdanu hemisferu. Baruh, kao što znamo, bio je savetnik nekoliko američkih predsednika od
Vudroua Vilsona, Frenklina Ruzvelta, do Harija Trumana.
Kehila je vrlo efikasna organizacija i organizirana je oko broja sedam. Bazirana je striktno
na principu vođstva, koji sam opisao na drugom mestu u ovoj knjizi. Kao što sam spomenuo,
vrhovni vođa svake hemisfere zove se “Sponzor”. Ima sedam utecajnih Jevreja pod sobom kao
podređene. To je prvi ešalon vođstva i svaki od njih sedam pozna ostale, i naravno, vođu. Prvi
ešalon poznat je kao sedmi stupanj Kehile i svaki od njih ima naziv “Nadcenzor”. (Arch-Censor)

Svaki od ovih sedam vođa ima pod sobom sedam ljudi, što čini 49 ljudi u drugom ešalonu ili
šestom stupnju. Svaki od ovih se zove “Ministar”. (Minister)

Svaki od ovih 49 ima pod sobom sedam ljudi, što čini 343 u trećem ešalonu ili petom
stupnju. Svaki se zove “Glasnik”. (Herald)

Svaki od ovih 343 ima pod sobom sedam ljudi što čini 2.401 u četvrtom ešalonu ili četvrtom
stupnju. Svaki se zove “Dvoranin”. (Courtier)

48
 Svaki od ovih 2.401 ima pod sobom sedam ljudi, što čini 16.807 u petom ešalonu ili trećem
stupnju. Svaki se zove “Pisar”. (Scrivener)

Svaki od ovih 16.807 ima pod sobom sedam ljudi, što čini 117.649 u šestom ešalonu ili
drugom stupnju. Svaki se zove “Nadzornik”. (Auditor)

Svaki od ovih 117.649 ima pod sobom sedam ljudi, što čini 824.543 u sedmom ešalonu ili
prvom stupnju. Svaki se zove “Statist”. (Mute)

Ako zbrojimo sve članove svih sedam ešalona, naći ćemo da ima gotovo jedan milijun
članova u svakoj hemisferi, svi fanatično lojalni i predani ostvarenju jevrejskog programa
subverzije kako bi stvorili jevrejsku diktaturu kojoj je ta rasa stremila i koju je planirala tokom
nekoliko prošlih tisućljeća. Svi su se zakleli da će ostvariti tajni program naveden u Protokolima
Sionskih Mudraca, iako Jevreji odlučno negiraju postojanje istoga.
Kehila je toliko tajna mreža da van prvog ešalona ili sedmog stupnja ostali članovi ne znaju
jedni za druge.
Sa tajnom, predanom, fanatično lojalnom organizacijom, sa ovakvom strukturom, lako je
vidjeti kako lako naredbe mogu biti provedene bez problema. Kada vođa jedne hemisfere da
zapoved svojoj sedmorici, nadalje ima samo još šest koraka u zapovednom lancu i svaki će od
milijun članova biti ubrzo obavešten. Sve što je potrebno jest da svaki čovek napravi sedam
telefonskih poziva sedmorici ispod njega i da im naradbu, i cela mreža od milijun ljudi biti će
pokrenuta. Tako Jevreji uspevaju pokrenuti studentske nerede, demonstracije, ili što god da je u
planu, diljem sveta. To je princip vođstva na delu.
Među ostalim, članovi Kehile učeni su da se infiltriraju u upravna tela naših škola i
sveučilišta kako bi indoktrinisali naše mlade i potencijalne vođe sa lažnim filozofijama. Ako se
čudite zašto imamo toliko hipija i revolucionara koji izlaze iz sveučilišta, tu vam je odgovor. Tu je i
odgovor na to kako tolika sila studentskih organizacija istovremeno pokrene studentske nemire na
našim sveučilištima diljam zemlje. Oni se također infiltriraju u društvene klubove, patriotska
društva, radničke sindikate, poljoprivredne organizacije, ženska društva, crkvene organizacije,…
Radio i TV mreže su sve pod kontrolom članova Kehile koji provode jevrejski program
porobljavanja sveta.
Mogli bismo beskrajno nabrajati organizacije koje su pod njihovom kontrolom, medicinska
profesija, novinske izdavačke kuće, same novine, časopisi poput Tajm, Lajf, Luk,… sve su pod
njihovom kontrolom. Interesantno je napomenuti od kada još seže ta infiltracija i kontrola od strane
Jevreja, i mnogi će se predani katolici začuditi kada čuju da je Jezuitski red, kojeg je utemeljio
Loyola, španjolski Jevrej, imao glavnu ulogu kontrolisanja katoličke hijerarhije, i kroz to katoličke
crkve u celini. Moramo tome dodati, da je katolička crkva i kršćanska crkva kao takva, već bila pod
jevrejskom kontrolom davno prije toga.

49
 POGLAVLJE BR. 8

Nekoliko primera jevrejskih zverstava

T okom cele svoje istorije Jevreji su počinili milione zverstava, od kojih većina nikada
neće biti zabeležena i koja se namerno prikrivaju i gube za istoriju. Ne samo da su
činili milione zverstava tokom istorije, namerno i stalno, već zverstva čine i danas u Rusiji, u Kini,
na Kubi, u Mađarskoj i u Nemačkoj, kako Istočnoj tako i Zapadnoj. U stvari, oni danas čine
zverstva u svakoj zemlji na svetu, uključujući tu i Sjedinjene Države. Zbog toga, navesti nekoliko
skromnih primera nije pravedno. Međutim, pošto mnogi ljudi nisu upoznati sa prirodom ovih
zverstava, verujem da će navođenje nekoliko primera barem delimično baciti svetlo na divljaštvo
jevrejske prirode, na sveobuhvatnost njihovog satanskog programa i na dijaboličku okrutnost koju
Jevreji ispoljavaju prema zemljama domaćinima od kojih su živeli i na čiji račun su se gojili.
Sama jevrejska religija zasnovana je na mržnji, prevari i uništenju svih drugih nacija. U
Starom zavetu, počevši od pete knjige Mojsijeve 20:10 nailazimo na političku obmanu i uništenje
koje otkrivaju jevrejski pisci:
“Kada dođeš pod koji grad da ga biješ prvo ga ponudi mirom.
Ako ti odgovori mirom i otvori ti vrata, sav narod koji se nađe u njemu neka ti plaća
danak i bude ti pokoran.
Ako li ne učini mira s tobom nego se stane biti s tobom, tada ga bij.
I kada ga Gospod Bog tvoj preda u ruke tvoje pobij sve muškinje u njemu mačem.
A žene i djecu i stoku i što god bude u gradu, sav plijen u njemu, otmi, jedi plijen od
neprijatelja svojih, koji ti da Gospod Bog tvoj.
Tako čini sa svijem gradovima, koji su daleko od tebe i nijesu od gradova ovijeh
naroda.
A u gradovima ovijeh naroda, koje ti Gospod Bog tvoj daje u našljedstvo, ne ostavi u
životu nijedne žive duše.”
Ovde, dakle, imamo ključ jevrejske religije kojoj smo mi, beli ljudi, glupavo bili partneri u
ispovedanju. Lukavo, izdajnički, obmanjivački, Jevreji tvrde da imaju neotuđivo, od Boga dato
pravo da uništavaju, ubijaju i satiru sve druge narode i nacije koje odaberu za žrtve. Na kraju
krajeva, “Gospod” je to naredio, bar tako kažu jevrejski tvorci spisa, a stotine miliona belih
nejevreja bili su dovoljno glupi i dovoljno naivni da u to poveruju.
Glupost, naivnost i saradnja nejevreja u celini, a belih nejevreja posebno, sa ove tačke
gledišta, bili su ključni faktori jevrejske sposobnosti da podele, osvoje i unište ogromno mnoštvo
svojih neprijatelja, koje daleko nadmašuje broj samih Jevreja. Jevrejska đavolska prepredenost, koja
je u stanju da izopači umove svojih žrtava, toliko da same pomažu svoje uništenje, najvažniji je
činilac jevrejskog programa osvajanja i uništenja sveta. Stara izreka “koga bogovi žele da unište,
prvo ga nateraju da poludi” istinski bi trebalo da glasi, “koga će Jevreji uništiti, tome prvo slude
mozak do tačke da njihova žrtva počne da pomaže oko svog uništenja.”
Pogledajmo sada nekoliko primera jevrejskih zverstava na delu. Setimo se, takođe, da je
jevrejski aksiom da ubijaju najbolje. Zbog toga, oni uvek uništavaju svako vođstvo koje bi narod
mogao da ima ili koje bi se možda razvilo u budućnosti.

Ubistvo u Drezdenu
Pre Drugog svetskog rata grad Drezden je bio jedan od najlepših na svetu. Štaviše, reč
Drezden je bila sinonim za kulturu, lepotu i umetnost. Poput mnogih drugih gradova u Nemačkoj,
ovaj grad je bio posebno bogat nemačkom kulturom i nasleđem svog naroda. Zamak, opera,
hefkirke, Frauen Kirhe, nabrojmo samo neke od hiljada građevina koje su bile prelepe i izuzetni
primeri nemačke (i bele) kulture.
Normalan broj stanovnika bio je oko 600.000 ljudi. Februara meseca 1945. godine,
izbeglice iz istočnih zemalja su, bežeći pred Crvenom armijom i tražeći utočište na Zapadu,

50
preplavile Drezden, tako da je ukupna populacija tada brojala oko 1.200.000 ljudi. To su bili ljudi
koji su se borili protiv komunista i bili izraziti antikomunisti. Moramo se setiti da je tada rat
prakično završen i da Drezden nikakvom igrom mašte nije mogao biti prikazan kao vojni cilj. U
prosuđivanju onoga što sledi, moramo imati na umu da je Drezden predstavljao najlepši primer
nemačke umetnosti i kulture, da on nije bio vojni cilj i da je u to vreme bio pretrpan izbeglicama
koje su bežale pred Crvenom armijom, varvarima sa istoka.
U noći 13. februara 1945. godine u 2213h, britanski bombarderi počeli su da bacaju stotine
hiljada zapaljivih bombi na nesrećne, bespomoćne izbeglice i građane Drezdena koji su samo
pokušavali da izbegnu pokolj od Crvene armije. Napade su pažljivo isplanirali hijenski, đavolski
Jevreji kako bi učinak razaranja i ubijanja bio maksimalan. Odabrano je vreme kada su građani
Drezdena bili na ulicama slaveći hrišćanske praznike. Hiljade njih bili su živi spaljeni.
Kada je prvi napad bio izvršen, preživeli su izašli iz skloništa da pokušaju da spasu
zatrpane, a kada je hiljadu vatrogasaca došlo iz okolnih gradova da pomogne, podmukli Jevrejin je
ponovo udario. U 0130h ujutru, 14. februara, samo tri sata posle prvog napada, drugi, još veći talas
britanskih bombardera ispustio je novu, smrtonosnu kišu razornih bombi na bespomoćne bele ljude,
žene i decu ispod njih. Na divni stari grad Drezden skoncentrisano je toliko zapaljivih bombi da je
vatrena stihija uraganskih proporcija progutala ceo grad. Toplota je bila toliko intezivna, da su se
nekada živi ljudi pretvorili u leševe koji su iznosili svega polovinu njihove nekadašnje visine.
Hiljade ljudi koji su se krili u skloništima, bili su istopljeni u jednu tečnu masu, majka sa detetom u
rukama bila je pronađena doslovno istopljena i pretvorena u malu statuu od katrana na trotoaru. U
besnim, demonskim pokušajima da se zatre divni Drezden, grad umetnosti i kulture, na njega je
bačeno više od 650.000 zapaljivih bombi tokom napada.
I kao da to nije bilo dovoljno, sledećeg dana, koji je bio Velika sreda, dok je Drezden još
bio u žestokom plamenu, ogromna masa američkih B-17 bombardera počela je da udara po onome
što je još ostalo od ovog izuzetnog grada.
Velika tragedija i sramota u svemu ovome bila je što su piloti, koji su bacali bombe, bili
beli nejevreji koji su pobili belu braću koja su se borila za očuvanje Bele rase. Ono što ovi beli
piloti, čiji su umovi bili zagađeni jevrejskom propagandom, nisu znali, a njihovi jevrejski šefovi
jesu, bila je činjenica da se u istoj zoni nalazio i 26.260 savezničkih zarobljenika! Ovo je samo
jedan primer jevrejskog zla i podlosti. Iako su se američki i britanski vojnici borili kako bi spasli
ove jevrejske parazite od zaslužene kazne, te iste Jevreje nije bilo briga što će usput pobiti i bele
zarobljenike.
Međutim, ovo nije bio kraj jevrejske mržnje i varvarstva. Konačni udarac jevrejske
podlosti bio je zadat pošto su bombarderi B-17 odleteli. Za njima je došlo 37 lovaca B-51 koji su
imali naređenje da lete nisko i pobiju sve što se kreće! To su i činili, pucajući i mitraljirajući ljude
koji su pokušavali da putevima napuste Drezden ili one koji su pokušavali da se spasu duž obale
reke Elbe.
Ovi B-51 lovci leteli su na maloj visini duž obale reke i pobili sve na šta su naišli.
Da li vam ovo zvuči poznato? Setite se zlikovačke ideologije Jevreja u Deuteronomiju
20:15 “Ne smete poštedeti ništa što diše!”
Zapamtimo da je ovo zločinačka jevrejska religija koju su praktikovali hiljadama godina,
religija kojom su obmanuli belog čoveka napravivši ga delom te iste vere sa ciljem da obožava,
idealizuje i štiti Jevreje.
Posle rata, lagali su ceo svet i rekli da je tokom napada ubijeno samo 35.000 ljudi, ali, kako
su godine prolazile, konačno su pronašli 135.000 mrtvih. Ali, i to je bila velika laž. Pravi broj
pobijenih između 13. i 14. februara bio je između 300 i 400 hiljada.
Da bi još više uvreda uneli u svoje izdajstvo, Jevreji su posle rata izmislili gigantsku
obmanu, optuživši Nemce da su pobili 6 miliona Jevreja, a cilj svega toga bio je da se na Nemce
sruči mržnja i rodi samilost prema Jevrejima koji su, pre svega, taj rat i otpočeli. Sa ciljem da
“dokažu” ovu kolosalnu prevaru, Jevreji su pokazivali fotografiju za fotografijom gomile spaljenih
leševa. Ali, leševi koji su prikazivani nisu bili uopšte Jevreji, već Nemci koji su spaljeni u prelepom
Drezdenu.

51
 Mi, bela braća i sestre, iz ovog strašnog događaja moramo da izvučemo izuzetno jaku
pouku. A ona glasi da Jevreji sve bele ljude smatraju svojim neprijateljima i da je samo pitanje
vremena kada će početi da razaraju gradove po Americi, kao što su to učinili sa Drezdenom,
osiguravši prethodno da im to dozvolimo. Druga lekcija koju možemo da naučimo je da je ovakvo
izdajničko delo bila potrebna dovoljna saradnja belih pilota britanskog i američkog
vazduhoplovstva. To nam iznova ilustruje koliko je moćna njihova propaganda!
Treća lekcija koju moramo naučiti je da nema kompromisa, pregovora ni koegzistencije sa
izdajničkim i dijaboličnim Jevrejima. Njihova religija i njihova urođena parazitska priroda nagone
ih da uništavaju sve što je dobro u ovom svetu. Nema mira ni koegzistencije sa ovim divljim zlom.
Ili oni, ili mi. Budući da sam pripadnik velike Bele rase, više bih želeo da preživimo mi, nego taj zli
parazit.

***
Kao što sam već rekao, Jevreji su počinili milione zverstava tokom svoje istorije i ta
zverstva se nastavljaju, dostigavši danas svoj krešendo. Nije mi cilj da ih sve rekapitulišem, jer bi za
to bila potrebna čitava enciklopedija. Navešću ukratko samo još nekoliko njih, da bih uštedeo
prostor.

Crveni teror u Rusiji

Godine 1917. izbila je ruska revlucija koja je zbacila carsku vlast. To su učinili okoreli
jevrejski teroristi koje obučio Jevrejin Lav Trocki, na Ist sajdu u Njujorku. Revoluciju je u velikom
obimu finansirao Jakob Šif, jevrejski multimilioner koji je bio na čelu bankarske firme sa Volt
strita, Kun, Leb i kompanija. Pored ostalih Jevreja koji su finansirali revoluciju, on sam je dao
prilog od 200 miliona dolara za njen uspeh.
30. avgusta 1918. Jevrejin Uricki, koji je tada bio na čelu ČEKE, jevrejske tajne policije u
Rusiji, bio je ubijen a Lenjin ranjen. Boljševici su ovo iskoristili kao izgovor za uvođenje crvenog
terora koji je otpočeo sledećeg dana i koji se, na izvestan način nastavio sledećih 50 godina.
Celokupno članstvo Komunističke partije, koje je 1918. godine brojalo ne više od 100.000 ljudi,
pretvorilo se u jevrejski instrument za ubijanje. Njegov cilj je bio dvostruk: da poseje strah i užas
među ruske mase i da istrebi srednju i višu klasu, to jest, najbolje u vođstvu. To vođstvo se
prethodno sastojalo isključivo od belih Rusa.
Ljudi i žene bivali su utamničeni ili pogubljeni, ne zbog nekakvog prestupa, već prosto
zato što su pripadali klasi za koju se Jevreji smatrali da može da dâ potencijalne lidere. U tu
kategoriju spadali su gotovo svi trgovci, službenici i zemljoposednici. Jevreji su pobili ne samo ove
pripadnike srednje i više klase, već i njihove porodice.
Malo je vremena trošeno na ispitivanje dokaza i razvrstavanje ljudi koji su odvođeni u
noćnim racijama. Uhapšenici su obično dovođeni u staru policijsku stanicu u blizini Zimskog
dvorca. Tu su, bez prethodnog saslušanja ili posle njega, izvođeni u dvorište, postavljani uza zid i
streljani. Ti stakato zvuci smrti prigušivani su bukom kamionskih motora koji su namerno puštani u
rad. Bio je to crveni teror u akciji.
Ova vrsta terora odvijala se po svim gradovima Rusije. Uskoro su sve fabrike, svi vladini
biroi, sve škole i svaka armijska jedinica funkcionisali pod budnim okom jevrejskih komesara.
Ljudska krv je ubrzo počela da se cedi ispod vrata komunističkih soba smrti, pošto je na desetine
hiljada belih ljudi i žena bilo iskasapljeno kao stoka na klaonici. Zatim je 5 miliona onih koji su
posedovali zemlju namerno izgladnjavano do smrti, što je bio deo prethodno smišljenog plana.
Mogu da dodam da je jedno od mojih najranijih osećanja vezano za glad u Rusiji 1922. godine, koju
sam lično iskusio.
Jevreji su ubrzano radili kako bi istrebili nejevrejsku vodeću klasu u celoj naciji ubijajući
svakog belog vlasnika fabrike, advokata, vladinog službenika, armijskog oficira i svaku drugu
osobu koja se isticala ili mogla da bude potencijalni lider. Sve crkve i katedrale su opljačkane, a

52
svaki sveštenik i učitelj proglašen je u svojoj zajednici za kriminalca. Populacija robovskih radnih
logora ubrzo je premašila cifru od 15 milona.
To je dugačka i zastrašujuća priča, no, sve u svemu, nekih 20 milona ljudi bele ruske
vodeće klase bilo je iskasapljeno i pobijeno u saglasju sa upustvima iz jevrejskog Talmuda. Danas
je Rusija zombirana proleterska ropska država, pod čizmom jevrejskih diktatora. Stanovništvo je
poslušno, gladno, voljno da radi, lako za kontrolisanje, bez vođstva i potpuno nesposobno za
pobunu. Jevrejski ritual ubijanja stalno se nastavlja i nekih 20 miliona sažaljenja vrednih robova još
uvek su zatvoreni u bestijalnim logorima, mučeni i gonjeni od strane njihovih jevrejskih gospodara.

Bela Kun u Mađarskoj

Jevrejin Bela Kun, čije je pravo ime bilo Koen, učestvovao je u boljševičkoj revoluciji u
Rusiji. Posle primirja, njegova grupa jevrejskih revolucionara se, koristeći lažne pasoše, prebacila u
Mađarsku. Dobro snabdeveni novcem od Sovjetske vlade i potpomognuti od pro-komunističke
domaće jevrejske populacije, Bela Kun je brzo postao diktator cele Mađarske.
Njegov program bio je da se odmah naoruža i silom prebaci sva industrija i svi zemljišni
posedi, bez izuzetka, u ruke proleterijata. Nacionalizovao je sve banke, sve koncerne sa preko 200
zaposlenih, sve zemljišne posede od preko hiljadu jutara, svaku zgradu sem radničkih stanova.
Nacionalizovan je i sav nakit, sva lična imovina preko dozvoljenog minimuma, koji se sastojao od
dva odela, četiri košulje, dva para čizama i četiri para čarapa, bila je zaplenjena.
Rezultat ovakvog socijalnog programa bio je, kao i u Rusiji, ekonomski i društveni haos.
Zemlja, zgrade i industrija ne mogu se preko noći nacionalizovati, a da se ne izazove propast. Zbog
toga je, kao i Rusiji, ovakav program mogao da se sprovede samo uspostavljanjem crvenog terora.
Komunizacija industrijskih i poljoprivrednih resursa zemlje proizvela je glad po gradovima, što je,
u kombinaciji sa mržnjom seljaka prema Jevrejima, dovelo do kasnijeg zbacivanja Bele Kuna. Pa,
ipak, tokom tri meseca vladavine terora, 10.000 ljudi, sveštenika, oficira, trgovaca, zemljoradnika i
službenika iskasapljeno je u sadističkoj histeriji koja je bila karakteristična za Belu Kuna i njegovu
bandu jevrejskih koljača.
Zanimljivo je istaći da su seljaci na farmama, koji nisu obrazovani ali imaju dovoljno
instikta da shvate da su krivci Jevreji, bili ti koji su preuzeli odgovarajuće mere, pobunili se protiv
njih i srušili ih sa vlasti.
Građanski rat
Jedno od narazornijih zverstava koje su Jevreji počinili mladoj američkoj republici bilo je
izazivanje rata među njenim državama, koji je besneo između 1861. i 1865. Uzrok toga
bratoubilačkog rata uopšte nije bio pitanje ropstva niti želja južnih država da se otcepe. Uzrok je
bilo nešto sasvim drugo, nešto što naše istorijske knjige nikada, nikada ne spominju.
U periodu između 1820. i 1860. godine, zahvaljujući klimi, zemljištu, industriji pamuka i
drugim faktorima, snažna ekonomska ekspanzija odigrala se u južnim državama. Značajna nova
aristokratija zemljoposednika i milionera, predvođenih vlasnicima plantaža, pojavila se, na zdravoj
osnovi, u ovom regionu. Uporedo sa ovim izvanrednim rastom, uspostavlja se i originalna američka
tradicija, kao način života. U njoj su bili usađeni svi najbolji aspekti klasičnih civilizacija Rima i
Grčke i štaviše, većina arhitekture bila je rađena po klasičnim uzorima. Mnogi gradovi, kao što su
Atina, Rim, Atlantida, Augusta, Aleksandrija, dobili su imena po gradovima iz drevne klasične
istorije. Razvijala se fina nova kultura, najbolja u Novom svetu.
Uporedo sa tim, stvorena je velika grupa novih milionera. Čak i mali gradovi poput
Nameza, Misisipi imali su više milionera nego drugi veliki gradovi, sem Njujorka i još nekoliko
drugih. Slično je bilo sa Atlantitom, Ričmondom, Nju Orleansom i, uopšte, većinom država Juga.
One su, u stvari, bile izuzetno prosperitetne. U pozadini većine novih milionera bio je posao sa
pamukom.
Najznačajnija činjenica u vezi sa tim novim milionerima bila je što su, većinom, svi bili
Anglo-saksonci. Trebalo je imati dozu avanturističkog duha, ogromnu količinu energije i naporno

53
raditi da bi se otvarali novi putevi u netaknutim zemljama i izgradile velike profitabilne plantaže
pamuka. Beli čovek je to sa žarom učinio. Bio je to belac u najboljem izdanju. U tome Jevrejin nije
učestvovao, pošto pionirski pothvati i savladavanje daljine nisu u njegovom arsenalu.
Uz ogromne količine novih bogatstava koja su stvorili beli Anglo-saksonci sa Juga, došla
je i finansijska i politička moć koje su predstavljale ozbiljnu pretnju jevrejskoj finansijskoj moći na
istočnoj obali. I tu leži pravi uzrok Građanskog rata.
Jevrejin je video u beloj anglosaksonskoj aristokratiji sa Juga ozbiljnu potencijalnu pretnju
njegovom finansijskom i političkom gospodarstvu, ne samo nad Amerikom, već, preko Engelske i
nad celim svetom. Jevrejin je odlučio da moć mora, ne samo da se razbije, već i da se Bela rasa
podeli u dve frakcije, da se izmisli neki idiotski, lažni problem koji bi ih gurnuo u rat, gde bi se oni
međusobno poklali.
Jevrejin je to i učinio sa žestinom nezabeleženom u američkoj istoriji.
Iako belci sa Severa, kao ni oni sa Juga nisu uopšte ni mislili o crncima kao takvima,
veštom manipulacijom i propagandom, kao i polugama vlasti, ipak je izbio rat koji su Jevreji
planirali godinama unazad.
Bio je to užasan, grešan i okrutan rat. Na strani Unije, poginulih u borbi, umrlih od rana i
drugih uzroka bilo je ukupno 359.528 ljudi. Bilo je, takođe, i 281.881 ranjenih i obogaljenih. Na
strani Konfederacije bilo je ukupno 259.000 mrtvih, dok broj ranjenih nije zabeležen. Sve u svemu,
bilo je, dakle, oko milion žrtava u mladoj naciji koja je 60. godina imala populaciju od svega nekih
32.000.000 ljudi. To je užasno visok broj, ali on je samo polovina priče.
I dok se cvet američkih mladih muškaraca ubijao i obogaljivao, dotle su Jevreji finansirali
kako Sever, tako i Jug velikim zajmovima. Kuća Rotšild, onda, kao i danas, aristokratija svetskog
jevrejskog bankarstva, imala je svoje agente koji su bili dobro ušančeni u vladama i Severa i Juga.
U vladi Severa imali su svog Jevrejina Augusta Belmonta, koji je rame uz rame sa Samjuelom B.
Čejsom, sekretarom za finansije, brinuo za interese Rotišlda. Na Jugu, Rotšild su imali Judu P.
Bendžamina, Jevrejina i rođaka porodice Rotšild, koji je bio sekretar finasija Konfederacije.
Abraham Linkoln je pokušao da zaobiđe jevrejske bankare, pa je izdao 364.000.000
dolara nacionalne valute oslobođene kamate, zvane “Grinbeks”. Jevrejske bankarske kuće su se
veoma uzbudile zbog toga. Znale su da će, ukoliko se ustali kao praksa, ovo vladino izdavanje
novca bez kamate slediti i druge zemlje i da će one ostati bez posla. To bi dovelo do zaustavljanja
njihove ogromne moći, što one, naravno, nisu želele, pa su iz tog razloga naredile ubistvo Linkolna,
koga je ubio jedan Jevrejin čije je prezime bilo Bota a ne But.
Kraj građanskog rata nije ni izbliza bio kraj ove jezive vežbe samouništenja. Jevreji su bili
odlučni da unište Jug, jednom i za svagda i tome su očajnički pristupili. Čak i pre kraja rata, ali kada
se videlo da je Jug poražen, uključili su se u bezobzirni program destrukcije koji uopšte nije imao
opravdanja sa vojne tačke gledišta. Šerman je ušao u južnu Konfederaciju i započeo otkos u širini
od 60 milja u prostoru od Atlante prema moru, samom srcu bogatstva Konfederacije, paleći,
pljačkajući i rušeći deo imovine koji je beli čovek godinama gradio. Odatle su se uništitelji uputili u
Južnu Karolinu, gde su nastavili svoj krvavi otkos, teror i strašna razaranja.
Kada je rat bio završen, razaranje je nastavljeno čak sa povećanom žestinom. Trgovačke i
finansijske strukture Juga potpuno su uništene. Jevreji sa severa došli su i pokupovali imanja i
plantaže koje su vredele stotine hiljada pre rata, a sada su, zahvaljujući bankrotu južne ekonomije
mogle da se kupe za par stotina dolara. Baš kao u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, kada su
Jevreji bacili tu zemlju na kolena bankrota, sada su Jevreji pohrlili na Jug i za samo nekoliko centi
za dolar pokupovali sva vredna imanja, koja su pre toga bila vlasništvo belih Anglosaksonaca.
Ni to nije bio kraj njihovog dijaboličnog programa destrukcije. Sa bajonetima Unije koji su
ih podržavali, bili su odlučni ne samo da načine novooslobođene crnce jednakima sa belim
južnjacima, već i da ih načine njihovim gospodarima. Muškoj beloj populaciji oduzeto je pravo
glasa (žene ga tada ionako nisu imale), pod izgovorom da su učestvovali u pobuni protiv američke
vlade. Pod vođstvom Jevreja, crnci su bili jedini koji su imali pravo da glasaju, pa su postali
zakonodavci, senatori, guverneri, sudije, ukratko, bili su jevrejske lutke za političku moć na jugu.
Bele žene bile su maltretirane i napadane od strane novooslobođene divlje gomile crnih životinja, a

54
beli muškarci nisu uživali apsolutno nikakvu zaštitu vlasti. Jevrejin je, tada kao i danas, pokrenuo
masovnu kampanju kako bi promovisao mešanje rase u bivšim državama Konfederacije.
Zahvaljujući herojskim naporima belih ljudi, udruženih u novo formiranu organizaciju Kju
Kluks Klan, konačno im je povraćena sloboda i politička moć. Jedan od najsramnijih i najbednijih
perioda istorijske Amerike trajao je na Jugu i za vreme takozvanih dana obnove, kada nije toliko
pažnje posvećeno obnovi koliko pljačkanju belog stanovništva i konsolidovanju moći Jevreja u
oblasti kojom su do tada dominirali kreativni i napredni beli ljudi.
Nekim državama bilo je potrebno 15 do 20 godina da se ponovo oslobode čizme jevrejske
tiranije. Kada su konačno oterali crnce sa vlasti i povratili kontrolu nad sopstvenim
zakonodavstvom, Jug je još uvek bio razorena i osiromašena oblast. Čak i danas, posle 100 godina,
Jug nije uspeo da povrati finansijsku ili političku poziciju koju je imao pre građanskog rata. I danas
je Jug, budući da je uporište belog otpora mešanju, omrznuta meta jevrejske zavere. Protiv Juga
Jevreji usmeravaju najzlobnije programe i najistrajnije napade na belog čoveka.

Jevrejsko korišćenje ratova radi daljeg učvršćivanja njegove moći

Iz prethodnog kratkog opisa građanskog rata videli smo kako Jevreji koriste ratove da bi
smrskali neprijatelje i konsolidovali svoju finansijsku i političku moć. To nije ništa novo u dugačkoj
izdajničkoj istoriji Jevreja. To su učinili još od davnina, a nama preostaje da analiziramo koliko je
moćno oružje u jevrejskim rukama izazivanje ratova.
Sledi nekoliko ciljeva koje oni ostvaruju izazivajući ratove:
a) Nagone belog čoveka da počini bratoubilaštvo, da brat ubija brata, a time se desetkuje i
slabi Bela rasa kao celina.
b) U rovovima u Koreji i Vijetnamu koristili su obojene rase da ubijaju belce, ali su rezultati
isti, što znači da je najbolji deo bele populacije ubijen, osakaćen, obogaljen.
c) Koristeći rat, Jevreji uništavaju potencijalna uporišta Bele rase, kakvo je, na primer,
nemačka nacija u usponu pre Prvog i Drugog svetskog rata. Danas snaga Sjedinjenih
Država kao celine predstavlja pretnju za Jevreje i njihovi celokupni napori usmereni su na
uništenje Sjedinjenih Država, najvećeg uporišta Bele rase.
d) Osiromašenjem obe strane (države i frakcije) koje su u ratu, i novcem koji zajme obema
stranama, Jevreji najčešće kada se rat završi imaju obe strane uhvaćene u finansijsko
ropstvo, što je jadna situacija iz koje nesrećne žrtve ne mogu da se iskobeljaju decenijama.
e) Jevreji ne samo da su umešani u finansiranje ratova i zgrtanje ogromnih profita koji odatle
potiču, već obično imaju pod kontrolom svoje agente u vladama koji im obezbeđuju
izuzetno unosne ratne ugovore koji obogaćuju nove horde Jevreja. Kada se rat završi,
konsolidacija njihove finansijske moći i njihov stisak nad ekonomijom nacije žrtve se
povećavaju.
f) Bez izuzetka, ratovi iniciraju i rasplamsavaju međusobnu mržnju među delovima belog
naroda, koja onda opastaje generacijama i u mnogim instancama. Građanski rat je dobar
primer. Jevreji se staraju da se ta mržnja održava u životu, često je koriste da bi izazvali i
drugi rat istog tipa u sledećoj generaciji.
g) Ratovi su uvek praćeni slomom moralnih standarda i veoma su korisni za jevrejski
program uništavanja morala i uspostavljenih tradicija belog čoveka.
h) Naši američki mladi momci odlaze širom sveta kao vojska u obojene zemlje poput Japana,
Koreje i Vijetnama, odakle se mnogi vraćaju sa obojenim ženama. Ovo je direktno na liniji
jevrejskog programa mešanja Bele rase.
Dakle, sve u svemu, iz svakog rata u koji Jevreji gurnu Belu rasu, ona izlazi oslabljena
finansijski, moralno, politički i genetski. Jevrejin uvek ojača finansijski i politički, a svoj program
razaranja, mešanja i porobljavanja Bele rase dramatično je unapredio.

55
 Druga jevrejska zverstva
Želio bih da opišem još mnoga monstruozna zlodela koja su učinjena prema belom čoveku
u poslednjih nekoliko hiljada godina, ali to bi zauzelo mnogo prostora.
Pomenuo bih samo Tridesetogodišnji rat u Nemačkoj (od 1618-1648) tokom koga je
uništeno pet šestina svih imanja, a jedna trećina ljudi ubijena. On je bio podstaknut od strane
Jevreja, preko idiotskog pitanja vere. Takođe bih pomenuo i masakr na Vartolomejsku noć, u
Francuskoj, kada je bilo pobijeno 50.000 protestanata. Setio bih se i oepracije “kilha”, kada je beli
izdajnik Ajzenhauer sarađivao sa ruskim Jevrejima i Staljinom i izručio im dva do tri miliona
nacionalista koji su se borili na strani saveznika. Oni su silom razoružani i poslati nazad u Rusiju,
gde se Staljin osvetio tako što ih je pobio ili poslao u susret smrti u Sibir.
Mogao bih da navedem bezbrojne druge slučajeve jevrejskih zverstava koja su učinjena
Beloj rasi, ali zaista nemamo prostora. Recimo samo ukratko da su zverstva bezgranična i da
nemaju kraja, da se i danas dešavaju bez prestanka po dijaboličnom jevrejskom programu koji ima
za cilj da uništi Belu rasu.
Postoji, međutim, još jedan zločin na koji moram da skrenem pažnju mojim rasnim
drugovima. Jedan od najvećih zločina svih vremena izvodi se danas nad belim ljudima. Pa ipak,
vrlo malo ljudi shvata šta se događa. Mislim na đavolski jevrejski program mešanja Bele rase ovde
u Americi.
Taj podmukli program izvodi se neprestano i furiozno, do poslednjeg atoma enrgije i sa
svim raspoloživim oružjem. No, i pored toga, većina belih ljudi u Americi je potpuno uspavana i
nezainteresovana za to pitanje. Samo mali broj je svestan da je upravo to pravi jevrejski cilj, uprkos
svim njihovim brbljanjima o građanskim pravima. Nemojmo biti u zabludi, to je njihov pravi cilj.
Nepromenljivi cilj svetskog jevrejstva je da Amerika postane mešano smeđa i da se, u stvari,
veličanstvena Bela rasa zbriše sa lica zemlje.
To je bez sumnje najštetnija, najpermanentnija i najđavolskija katastrofa koju su Jevreji
mogli da nametnu kruni prirode, plemenitoj Beloj rasi. Da se sve zgrade sruše u Nemačkoj, a naši
autoputevi i železnice razore, pretrpeli bismo ogroman udarac, ali bismo mogli ponovo da ih
izgradimo, kao što su to Nemci učinili. Da se naši gradovi unište, kao što su crnci i Jevreji već
učinili sa delovima gradova u najstrožem centru po celoj Americi, mi bismo bili u stanju da
podignemo i podigli bismo nove. Mogli bismo da budemo poraženi u ratu, mogli bismo da
pretrpimo bilo koju drugu vrstu katastrofe, ali bismo odgajali sinove koji bi povratili našu moć.
No, zapamtimo, ukoliko se krv naše rase izmeša sa crnom krvlju Afrike, onda će Bela rasa
da bude zauvek uništena, a sve nade u budućnost će nestati. Bolje da budemo mrtvi nego da se naša
veličanstvena, plemenita Bela rasa pretvori u smeđe đubre koje će porobiti Jevreji.
Zakleti je cilj ove knjige i naše nove religije da probudi beli narod Amerike i sveta. Naš je
cilj da ih organizujemo, da im damo borbenu veru i da povratimo apsolutnu i bezuslovnu kontrolu
nad našom predodređenom sudbinom.

56
 POGLAVLJE BR. 9

Pet jevrejskih knjiga

K ao što smo videli iz prošlosti Bele i jevrejske rase, Jevreji su tokom cele svoje duge i
mutne istorije bili vrhunski majstori obmane. I dok više nema Egipćana, dok su
Vavilonjani iščezli, (stari) Grci se potpuno izmešali sa drugim narodima, a Rimljani nestali, dotle
su, sa druge strane, Jevreji i danas živi i snažno napreduju.
Zašto je to tako? Zašto je ova jadna rasa, koja čak nikada nije bila u stanju da zasnuje
kulturu, civilizaciju ili da napravi sopstvenu državu, izašla na vrh?
Ukoliko analiziramo jevrejsku istoriju, lako ćemo doći do odgovora. Postoji stotinu razloga
koje bismo mogli navesti, ali u osnovi su sledeći:

1. Veoma rano u svojoj istoriji oni su shvatili kako moćno oružje predstavlja religija – oružje
koje će ujediniti njihovu rasu, i oružje kojim će uništiti svoje neprijatelje.
2. Oni su naučili da u jedinstvu rase leži snaga. Oduvek su bili fanatično odani svojoj rasi.
3. Otkrili su da ne postoji ništa moćnije za ujedinjenje grupe, nacije ili rase nego što je mržnja
prema zajedničkom neprijatelju. Kao posledica toga, svi nejevrejski narodi stalno su bili
njihovi neprijatelji i uvek će to i ostati.
4. Jevreji su usavršili prepredene tehnike zbunjivanja, zavađanja i osvajanja, koje su ključne
za pobedu nad njihovim neprijateljima.
5. Oni su se neprestano organizovali – organizovali su svoj narod u hiljade delotvornih i
sveobuhvatnih grupa. Isto tako, organizovali su i svoje neprijatelje, kako bi što lakše bili
uništeni.
6. Bili su đavolski mudri sa propagandom. Odavno su spoznali da je propaganda moćno
oružje kojim se neprijateljem može manipulisati.

Ovaj poslednji aspekt želeli bismo da podrobnije proučimo. I dok danas Jevreji imaju
kompletnu kontrolu nad propagandom u medijima – radiom, televizijom, filmovima, novinama,
časopisima itd., oni su izuzetno predano koristili propagandu čak i pre nego što su savremena
sredstva bila izumljena.
Manipulacija rečju bila je specijalnost Majstora obmane. U Svetom jevanđelju po Jovanu
1:1, jevrejska Biblija kaže: “U početku bijaše riječ, i riječ bješe u Boga, i riječ bješe Bog.”
Čudna tvrdnja, zaista, ali prepuna značenja – značenja koja su promakla većini nejevreja, a naročito
propovednicima. Pravo značenje ovog hokus-pokusa, na jeziku Jevreja, je da reči mogu da stvaraju
bogove, i obratno, da mogu postati moćne poput Boga u kotrolisanju i upravljanju umovima i
sudbinama ljudi.
Jevreji su reč i propagandu obilno i neumorno upotrebljavali u svoju korist, a na štetu
belog čoveka. Oni su sa namerom napisali pet knjiga koje su imale katastrofalne posledice na
istoriju čovečanstva, a posebno Bele rase.
Tih pet knjiga su:

1. STARI ZAVET. On je bio moćan instrument u ujedinjavanju jevrejske rase.

2. NOVI ZAVET. On je napisan da zbuni i zavede posebno Rimljane, a i Belu rasu uopšte.
Bio je razorno efikasan.
3. TALMUD. Bio je sakupljan nekoliko vekova kako bi Jevrejima dao zakonske kodekse i
formule prema kojima mogu uspešno da unište “Goje”, odnosno Belu rasu.
4. PROTOKOLI SIONSKIH MUDRACA. Ovo je bila destilovana suština principa rasutih
širom Talmuda, koji su sada koncentrisani i osavremenjeni.
5. KAPITAL I KOMUNISTIČKI MANIFEST Karla Marksa. Ove knjige su osnova i
program pretvaranja nejevrejskog sveta u jedan organizovani jevrejski radni logor za

57
robove. Ovaj program već je sa uspehom sproveden u Rusiji, na Kubi, Kini i u desetini
drugih zemalja koje su sada pod jevrejskom čizmom.

U nekoliko sledećih poglavlja detaljnije ćemo ispitati svaku od ovih jevrejskih knjiga.

58
 POGLAVLJE BR. 10

Stari zavet

V eć nekoliko hiljada godina jevrejske propagandne mreže stalno nam serviraju kako su
Jevreji izabrani narod Božji. Iznova i iznova nam se govori da je Bog rasista, da
neravnomerno deli svoju milost, da pravi razlike i da je načinio poseban ugovor sa Avramom,
Isakom, Jakovom i njihovim potomcima. Kaže nam se da su njihovo potomstvo i buduće generacije
blagosloveni, posebno blagosloveni od Boga. Bez obzira koliko zločina počinili, uvek imaju sveto
utočište kod Boga. Čitajući Stari zavet, ne možemo da izbegnemo zaključak da Bog nimalo ne mari
za ostale narode sveta, sva druga bića koja je stvorio. Navode nas da verujemo da, bez obzira kako
brutalno Izraelićani ubijaju druga plemena i narode, i kako nemilosrdno uništavaju gradove i imanja
drugih ljudi, Bog gleda na njihova dela sa odobravanjem.
Ne samo da Jevreji i jevrejska religija svojim propagandnim mrežama promovišu ovakvu
liniju ad nauseam, već i hrišćanske crkve, koje su nejevrejske i očigledno izvan milosti Boga
Avrama, Isaka i Jakova, svojim sledbenicima stalno nameću istu ovu besmislicu.
Hrišćanske crkve možemo da podleimo na dve grupe: liberalne crkve i fundamentalističke
crkve. Liberalne crkve su potpuno pod dominacijom Jevreja i većinu svojih emocija i energije troše
kako bi ubedili bele ljude da moraju da se integrišu i mešaju sa crncima. Neprestano nameću temu
integracije. Prema njima, mi, beli ljudi, sve dugujemo crncima, naše kćeri, naša imanja, naš novac i,
da, i samu našu krv. Njih moramo da izbelimo, a mi moramo da pocrnimo.
Fundamentalističke crkve, iako se pretvaraju da su na suprotnoj strani od liberalnih i čak ih
napadaju, svejedno, snažno zastupaju stav da su Jevreji izabrani narod Božji i da mi ne smemo da
kritikujemo Jevreje i da na njih ne smemo da dignemo ni mali prst. Vaskrsavaju neke citate iz
Starog zaveta, koga su naravno pisali Jevreji, i lepe se za njih. Evo primera: “Blagosiljaću one koji
blagosiljaju tebe, i prokleću one koji tebe kunu.” Na ovaj način daje se potuni imunitet podlim
Jevrejima koji uništavaju Belu rasu.
Tvrdnja da su Jevreji posebni u Božjim očima je, svakako, jedna od najvećih i
najprofitabilnijih laži koje su smislili. Zašto bi bilo koji Bog, koji ima i gram razuma i makar trunku
osećanja za pravdu želeo da pravi posebne pogodbe sa takvom bandom koljača i nitkova, to niko ne
može da shvati.
Zašto bi mudri i pravedni Bog želeo da izabere rasu čiji su preci Avram i Sara bili svodnik
i kurva, kada je to neverovatno čak i za naivne.
I pored toga što je sumnjivo da li sami Jevreji veruju u ovakvo đubre, oni su, svejedno,
izvukli ogromnu korist iz ove izmišljotine. Milioni belih ljudi uvučeni su u ovu prevaru i brane je
čak i žešće od samih Jevreja. Jevrejinu je ona dala čudesnu odoru svetosti i imunitet od odmazde.
Čuda su delovala samo zato što su beli hrišćani bili dovoljno glupi da progutaju ovakvo đubre.
Toliko o prevari sa “izabranim narodom”. To je jedna od njihovih najvećih laži iz koje su
izvukli fantastične prednosti.
Postoje još tri religijska postulata koje Jevreji vekovima vucaraju unaokolo. Oni su
podjednako lažni i trebalo bi ih odbaciti za sva vremena.
1. Prvi postulat je da su oni izmislili ideju monoteizma. To nije istina. Egipćani su izneli
ovu ideju mnogo pre nego što su se Jevreji ubacili u Egipat i započeli kvarenje rase i razaranje
svojih domaćina.
Ne postoji ništa izuzetno u ideji o “jednom Bogu”. Hrišćani, koji takođe tvrde da se
klanjaju jednom Bogu, u stvari, obožavaju tri Boga, Sveto trojstvo, u nekoj vrsti “sad ga vidiš-sad
ga ne vidiš“ zbrke. S druge strane, mnoge druge religije, poput rimske, imale su mnogo bogova.
Niko do sada nije uspeo da mi racionalno objasni zbog čega je jedno bolje ili gore od drugoga.
U svakom slučaju, Jevreji su izvukli velike koristi iz ovog lažnog pitanja, iz ideje koju su,
pre svega, ukrali i za koju, konačno, nemaju nikakve zasluge.
2. Drugi postulat je da od njih potiče ideja o besmrtnosti duše. I ovu ideju su, takođe, ukrali
od Egipćana. Kao što sam pomenuo u prethodnom poglavlju, Egipćani su došli na ovu ideju mnogo

59
pre nego što su je Jevreji kopirali. U proteklih 5000 godina, od kada su Egipćani lansirali ovu ideju,
nije pronađen ni jedan jedini dokaz da Jevreji imaju udela u njenom stvaranju, pa, dakle, ni za nju
nemaju nikakve zasluge.
3. Treći njihov postulat su mnogo hvaljenih “Deset zapovesti”. Prvo i prvo, ovi “zakoni”,
kada se uporede sa složenim sistemom rimskih zakona, izgledaju toliko elementarni i primitivni da
je nepravedno uopšte ih upoređivati. Drugo, nijedan drugi narod nije flagrantnije kršio zapovesti o
ubijanju, krađi i laganju od samih Jevreja. Treće, čak ni ove primitivne ideje ne potiču od Jevreja,
već su ih oni ukrali iz ranijeg Hamurabijevog Zakonika. Ovaj Zakonik bio je jedan od prvih
poznatih pisanih zakona i bio je urezan u kamen od strane vavilonskog cara čije ime nosi još od XX
veka p.n.e. Baš iz ovog zakonika u kamenu Jevreji su ukrali mitsku ideju o Mojsijevih Deset
zapovesti uklesanih u kamen.
Prvi deo “Zapovesti” zaista malo znači Beloj rasi, jer naglašava posebne odnose između
Jevreja, njihovog Boga i njihovog Sabata.
Teško da možemo da tvrdimo da Deset zapovesti imaju veliko značenje za Belu rasu, u
svakom slučaju, jer smo već na samom početku prve Zapovesti isključeni. Ona kaže: “Ja sam
Gospod Bog tvoj koji te je izveo iz zemlje egipatske i oslobodio ropstva.”
S obzirom da mi nikada nismo bežali iz Egipta (u stvari, beli Egipćani su naša rasna braća),
cela ova stvar se ne odnosi na Belu rasu, već predstavlja, kako to Jevreji tvrde, njihovu posebnu
“pogodbu” sa Bogom.

Ovlašan pogled na patrijarhe i takozvane heroje Starog zaveta

Dužni smo sada da bacimo ovlašan, ali ipak kritički pogled na patrijarhe i takozvane heroje
jevrejske rase i vidimo kakva su vrsta ljudi oni bili. Ocenićemo ih i prosuditi po standardima koji
su, navodno, postavljeni u samoj Bibliji.
Prema jevrejskoj priči, kako je ispričana u Starom zavetu, Jevreji tvrde da su potomci
plemena čiji su osnivači bili Avram, Isak i Jakov pre nekih 3700 godina. Prema ovoj priči, Jakov je
imao dvanaest sinova, deset sa prvom ženom i dvojicu, Josifa i Venijamina, sa drugom ženom. Od
ovih sinova najviše se isticao Juda, pa slušamo o divnoj lozi Jude i njegovih potomaka. Šta više, reč
Juda je gotovo sinonim sa rečju Jevrejin i, kad god se pomene priča o izgubljenim plemenima
Izrailja, koja su, tobože, negde nestala, većina Jevreja se hvali da su potomci Jude. Reč
“judaizovati” je dosta često korišćena u ovoj i drugim knjigama, sa značenjem pretvaranja nečega u
jevrejsko.
Nekih 14 generacija posle Avrama, pojavljuje se najznačajniji i najslavniji vladar Jevreja,
car David. Od njega potiče jevrejski simbol, Davidova zvezda, a sam David igra veoma značajnu
ulogu u jevrejskoj Bibliji, kao i današnjoj jevrejskoj veri.
U prvom poglavlju jevanđelja po Mateju, stih 17, kaže se: “Svega, dakle, koljena od
Avraama do Davida, koljena četrnaest, a od Davida do seobe vavilonske koljena četranest i od
deobe vavilonske do Hrista, koljena četrnaest.” U prvih česnaest stihova navodi se geneologija
Isusa Hrista, sina Davidovog, sina Avramovog, a u šesnaestom stihu se kaže: “A Jakov rodio Josifa,
muža Marije, od koje se rodi Isus zvani Hristos”. Dakle, evo jasne i glasne tvrdnje da je Hrist vodio
poreklo preko svog oca Josifa, od Avrama, Davida i ostalih u lozi. Činjenica da je ovo u suprotnosti
sa tvrdnjom da Isus nije bio sin Josifa, već da je sin Božji, jeste još jedna kontradikcija, još jedna
nedoslednost, koju Jevreji bacaju hrišćanima. Stoga, nemam potrebe da racionalizujem njihove laži,
a vi lepo upitajte vašeg propovednika za njegovu verziju. Uvek je zanimljivo gledati ga kako
pokušava da se izvuče iz jedne očigledne kontradikcije. Neću da raspravljam o ovoj nedoslednosti,
već samo želim da navedem da je Josif, otac Isusov, jedan od važnih ljudi u jevrejskoj hijerahiji.
Želio bih da vam predstavim samo nekolicinu izuzetnih “patrijarha” i “heroja” jevrejske
loze, onako kako su ih u Bibliji predstavili sami jevrejski tekstopisci. Hajde da proverimo kakvim
smo se to nitkovima klanjali i divili, i od kakvih smo to “Božijih ljudi” pravili primere za našu
decu.

60
 Naši mozgovi postali su toliko zagađeni upornom i dugotrajnom propagandom o tome
kako je divan “izabrani narod Božiji”, tako da mnogi beli propovednici, koji idu unaokolo, moraju
dobro da isprevrću Bibliju kako bi našli dokaza za svoju najveću želju, a u svakom slučaju, čudan
zaključak da smo mi, beli ljudi, “prava” deca Izrailja. Ulaze u najšira objašnjenja, pa izmišljaju
kako su Nemci potomci Jude; Amerikanci potomci plemena Manaše; Britanci plemena Efraim;
Španci plemena Simeon i tako dalje, sve niz jevrejsku lozu. Kakva kolosalna besmislica! Samo
malo zdravog razuma reklo bi nam da narod u Americi, koji je mešavina mnogih evropskih rasa (i
drugih), nikako ne bi mogao da bude označen kao “čist” potomak Manaše ili bilo koga drugog.
Ne samo to, već i kada proučavamo karakter, recimo Jude, postavlja se pitanje: ko bi želeo
da bude Judin potomak? Koji bi beli čovek, pri zdravoj pameti, želeo da bude potomak bilo koga iz
ovog prevarantskog plemena? Štaviše, većina belih ljudi pre bi želela da bude potomak konja nego
Jude, kada pročita sve one gnusne i besramne detalje iz njegovog života, onako kako su opisani u
samoj “dobroj knjizi”.

Priča o Judi
Postanje, poglavlje 38 nosi naslov “Judin greh”. Ono nam govori više o Judi nego bilo
koje drugo poglavlje iz Biblije. To je veoma živopisna priča. U stvari, prilično je pornografska i
služila bi na čast i današnjim jevrejskim pornografima, kakav je recimo Raif Ginzberg.
Priča počinje tako što Juda odlazi od svoje braće kod izvesnog Odolamejca po imenu Iras.
Tamo sreće ćerku izvesnog Hananejca, čije ime je bilo Sava. “I uze je i leže s njom.” Tek tako.
Uopšte se ne kaže da li se oženio s njom.
U svakom slučaju, imali su tri sina. Prvorođeni se zvao Ir.
Priča onda, očigledno, preskače izvestan vremenski period i kaže da “Juda oženi prvenca
svojega Ira devojkom po imenu Tamarom.” Međutim, Ir je, očigledno, bio grešan po mišljenju
Gospoda, pa ga je Gospod ubio. Juda je onda otiša kod svog drugog sina po imenu Onan i rekao
mu: “Uđi k ženi brata svojega i oženi se njom na ime bratovo da podigneš sjeme bratu svojemu.”
Avnanu se nije svidela previše ta ideja, pa u pokušaju da posluša svoga oca “kad ljegaše sa ženom
brata svojega prosipaše sjeme na zemlju, da ne rodi djece bratu svojemu.” Ovo se, očigledno,
takođe nije svidelo Gospodu, pa je zbog toga ubio i Avnana, Judinog drugog sina. (Gospod se
očigledno nije šalio – oni ga razočaraju – on ih pobije, tako kažu.)
Juda je onda otišao kod Tamare, njegove snaje i rekao joj da ostane kao udovica u kući
njenog oca, sve dok njegov treći sin, Silom ne odraste. Tamara je učinila kako joj je rekao i otišla da
živi u očevoj kući.
Vreme je prolazilo i Sava, Judina žena je umrla. Onda je Juda, sa svojim starim prijateljem
Irasom, Odolamejcem, otišao u Tamnu da striže ovce. To je bilo mesto u kome je Tamara provodila
svoje udovištvo. Setićemo se da je Gospod ubio obojicu njenih Muževa, Ira i Anana koji su bili
Judini prvorođeni sinovi.
Kada je Tamara čula da Juda dolazi u njeno mesto, odbacila je udovičku odeću, prekrila se
velom i umotala u njega, pa je sela na vidno mesto pored puta. U međuvremenu, Juda je očigledno
zaboravio da je Tamari obećao svog trećeg sina, kada poraste. U svakom slučaju, Tamara je čekala
Judu pored puta, lica prekrivenog velom.
Kada ju je Juda ugledao, pomislio je da je ona neka obična bludnica, zato što joj je lice bilo
prekriveno velom. Pošto je bio tipičan Jevrejin, koji želi da iskoristi svaku priliku koja mu se ukaže,
uputio joj je predlog, ne znajući ko je ona. Tada ga je Tamara upitala: “šta ćeš mi dati da legneš sa
mnom?” Juda je ponudio jare iz stada. Tamara je ipak tražila neku vrstu zaloga dok ne dobije jare,
pa je izričito zahtevala prsten, rubac i štap koji je držao u ruci. Juda se složio, “i on joj dade, te leže
s njom i ona zatrudnje od njega.”
Tamara je ustala, otišla i ponovo navukla udovičku odoru.
Kada je Juda poslao jare po svom prijatelju Odolamejcu, da mu donese natrag zalog, ovaj
nije mogao ženu da pronađe. Počeo je da se raspituje o bludnici pored puta, ali mu je rečeno da na
tom mestu nema nikakve bludnice.

61
 Tri meseca kasnije, Juda je saznao da je Tamara, njegova snaja, igrala ulogu bludnice i da
je zatrudnela od “preljube”. Ovo je očigledno razjarilo Judu, pa je rekao: “Izvedite je da se spali.”
Ovde vidimo tipično jevrejsku pravdu. Juda je bio kriv koliko i njegova snaja, ali dok je
svoja dela pravdao, nju je trebalo spaliti, zato što je učestvovala u njegovom posrnuću.
Kada je Tamara bila izvedena pred Judu, priznala je svom svekru da ju je on načinio
trudnom. Pokazala mu je prsten, rubac i štap koje joj je dao.
Na ovom mestu Juda priznaje da je ona bila pravednija, jer joj nije dao sina Siloma. Ali,
“više ne leže s njom”, posle toga.
Priča je i do ovog momenta dovoljno nemoralna, ali se završava u još većem nemoralu,
kada se opisuje kako je Tamara rodila blizance. Štaviše, toliko je bljutava da je nećemo citirati do
kraja. Možete sami pročitati celu priču u Postanju, 38. poglavlje. Sve je tamo, kao deo “Svete
knjige” na koju, navodno, treba da gledamo sa pobožnim poštovanjem. Ima još mnogo, mnogo
drugih slučajeva pornografskih priča koje su rasute širom jevrejske “Svete knjige”. Jedna sporedna,
ali značajna činjenica ove priče je da su blizanci rođeni u ovoj tužnoj aferi dobili imena Fares i
Zara. Ako pogledate na “ponosne”. “slavne”, “čistokrvne” pretke Davida, Solomona i Isusa Hrista u
Mat. 1, naći ćete da svi oni potiču od svodnika Jude i njegovog kopilana Faresa.
Postavlja se pitanje, međutim, zbog čega bi iko želeo da izabere nemoralnog svodnika
poput Jude da bude predvodnik svom narodu i velečasni i uvaženi patrijarh svoje loze. Zašto bi
pravedni Otac sa nebesa koji mrzi greh, želeo da izabere ovakvu vrstu ljudi za patrijarhe svoga
“odabranog” naroda? Judine osobine, kako su opisane u takozvanoj “Svetoj knjizi”, sastoje se
jedino od nemorala, obmana i izdaje. Nijedan beli čovek, koji sebe poštuje, ne bi želeo da za svoga
pretka ima takvog lukavog preljubnika i bludnika. Pa ipak, Jevreji uzdižu ovog čoveka kao velikog
heroja u istoriji njihove rase, pa su čak uspeli da belim ljudima prodaju ideju da su njegovi potomci
ljubimci i izabrani narod Božiji. Rečeno nam je da je ovaj šljam obezbedio sebi poseban ugovor sa
Bogom. Teško je razumeti zbog čega milioni belih hrišćana treba da budu toliko naivni pa da
poveruju u ovakvu baljezgariju.

Priča o Davidu
I dok besramna i pornografska priča o Judi nije preterano poznata prosečnim belim
hrišćanima koji idu u crkvu, većina njih je potpuno upoznata sa pričom o caru Davidu.
Jevreji Davida nesumnjivo smatraju najvećim herojem od svih u celoj njihovoj drugoj i
mučnoj istoriji. Štaviše i sam znak Jevreja zove se Davidova zvezda.
Većina belih hrišćana zna priču o mladom Davidu koji je ubio golijata hicem iz praćke i na
taj način doneo važnu pobedu Jevrejima u bici protiv Filistejaca, bar se tako tvrdi.
Život odraslog Davida izgleda da je bio stalno preokupiran ubistvima i vođenjem ratova.
Njemu se u zaslugu pripisuje, više nego bilo kom drugom liku u jevrejskoj mitologiji, jačanje
Judeje, a samim tim i jevrejske nacije. Priče koje se recituju u Bibliji pune su ubistava, krvi,
smaknuća, a posebno rasnog genocida nad neprijateljima Izrailja. Pošto izgleda Stari zavet
opravdava sva ova masovna klanja, smaknuća i ubijanja protivničkih plemena, David se ne
razlikuje mnogo od ostalih jevrejskih izvršitelja genocida. Svojim moralom ili, još bolje,
nemoralom izgleda da je i on uticao na formiranje jevrejskog mentaliteta.
U drugoj knjizi Samuilovoj, poglavlje broj 11, imamo priču o Davidovom privatnom
životu koja nam odslikava njegov moral i karakter. David je ustao iz kreveta uveče, kaže priča, i
hodao po krovu carskoga dvora. Sa krova je video ženu koja se umiva. Očigledno da je bila
izuzetno lepa. David nije gubio vreme, pa je saznao da se zove Vitsaveja i da je žena Urije Hetejina.
Zatim “David posla poslanike da je dovedu; i kad dođe k njemu, on leže s njom.”
Nedugo zatim, Vitsaveja je javila Davidu da je trudna. To je Davida malo zabrinulo, zato
što je njen muž poslednjih meseci bio odsutan, vodeći ratove za Davida, pa je moralo nešto da se
uradi.
Došao je na ideju da odmah pozove Uriju, njenog muža, tako da bi mogao da provede neko
vreme kod kuće sa svojom ženom, da bi on David, mogao da izbegne posledice svoje preljube.

62
Međutim, desila se mala nezgoda. Urija, budući veran i odan podanik svog “velikog” cara, nije
otišao svojoj kući, već je sa celom svojom svitom spavao pred vratima carske palate.
Kada je ovo javljeno Davidu, poslao je Uriju i održao sastanak sa njim. Zahtevao je od
njega da ode kući, svojoj dragoj, voljenoj ženi i provede neko vreme sa njom. Ali, sve to očigledno
nije imalo efekta. Onda je David izveo tipično jevrejski trik, pa ga je pozvao na večeru i napio ga,
nadajući se da će uspeti da utera Uriju u krevet sa rođenom ženom. Ali, sve je bilo uzalud. Urija nije
želeo da ide kući, ostao je da spava sa Davidovim slugama u carskim odajama.
Tada je David prešao na drastičnije mere. Napisao je pismo Joavu, koji je bio Urijin
zapovednik, pa je bio toliko drzak da pošalje to pismo po samom Uriji. U pismu je naredio Joavu da
stavi Uriju u prve redove najžešće bitke, kako bi bio siguran da će ovaj poginuti. Joav je postupio
po instrukcijama iz pisma. Dao mu je samoubilački zadatak i Urija je, naravno, poginuo. I tako se
završava još jedno ljigavo, izdajničko poglavlje o bludnom Jevrejinu, koga do dana današnjeg
Jevreji smatraju najvećim od svih svojih saplemenika. Najtužniji deo svega ovoga je što su milioni i
milioni belih ljudi, koji bi trebalo da su pametniji, pali na priču da je David bio veliki i divni "sluga
Božiji".
Ima još poučnih poglavlja o Davidovom životu, a jedno od njih bavi se njegovom
neposrednim potomcima.
Izgleda da je David imao mnoštvo žena i sinova. Jedan sin zvao se Amnon, a drugi
Avesalom. Amnon je imao sestru koja se zvala Tamara.
Izgleda da je Amnon bio očaran svojom sestrom i zaljubljen u nju, koja je, navodno, bila
devica. Odlučio je da ima seksulane odnose sa njom pa joj je to i predložio. Kada ga je odbila i
pokušala da ga odgovori od toga, na prevaru ju je doveo u kuću i silovao je.
Glas o ovome uskoro je stigao do njenog drugog brata Avesaloma, koji je prema njoj gajio
normalnija bratska osećanja. Avesalom je bio toliko razjaren da je smesta otišao do Amnona i ubio
ga. I tako se završava još jedno poglavlje u običnom životu izabranog naroda, kako stoji u “Svetoj
knjizi”.
Jevrej ne samo da su obožavali Davida tokom svih ovih proteklih hiljada godina, već su
nedavno napravili i veliki film sa pričom o Davidu i Vitsaveji. Uloge, naravno, igraju beli nejevreji.
U priči David je oslikan s velikom nežnošću, a činjenica da se, izgleda, kasnije pokajao prikazana je
sa ogromnom simpatijom.
Priča u “Svetoj knjizi” se nastavlja. Bilo je još varanja između Davida i njegovog sina
Avesaloma.
Pošto je ubio svoga brata, Avesalom je pobegao iz zemlje. Ipak, David je u svom srcu
imao posebno mesto za Avesaloma i voleo ga je više od sinova. Pozvao ga je da se vrati u
Jerusalim.
Avesalom se nameračio na Davidov presto i posle mnogo godina, kada je David ostario,
skovao je zaveru da povede rat protiv svoga oca i zbaci ga sa trona. Posle mnogo manevrisanja,
uspeo je da okupi vojsku i natera Davida i narod iz Jerusalima u bekstvo. Kasnije je Joav, koji je bio
Davidov general, porazio Avesaloma. Bežeći, Avesalomu se kosa uplela u granje, ostao je da visi
ispod jednog hrasta. Kada je Joav čuo za ovo, požurio je na mesto gde je Avesalom visio, još živ, i
ubio ga sa tri strele kroz srce, završivši na taj način priču o Avesalomu.
Zapamtite, sve je ovo deo priče o carskoj kući Davida, velikog jevrejskog vladara, kako je
ispričana u “Svetoj knjizi”.
Pitam vas, draga bela braćo, vas koji imate ponosno i plemenito nasleđe, jesu li ovakvi
ljudi vredni ičega do potpunog prezira.

Priča o Lotu
U 19. poglavlju Postanja imamo priličnu bljutavu priču o tome kako je uništena Sodoma,
ali je spasen Lot. U slučaju da se pitate ko je Lot, e pa naravno, Lot je nećak Avrama, velikog
patrijarha svih patrijaraha jevrejske rase, onog sa kojim je Bog napravio posebnu pogodbu da će
blagosloviti potomke i umnožiti ih kao pesak na obali. On je sa Avramom napravio vrlo poseban

63
ugovor, bar tako tvrde Jevreji, ali o tome ćemo više u drugoj priči. Ovde je dovoljno reći da je Lot
bio Avramov nećak, koji je sa njim i njegovom ženom napustio Egipat i otišao na jug.
Očito da se Lot nastanio u Sodomi, koja je bila jedan veoma grešan grad, kako kaže 19.
poglavlje. Evidentno da se Bog baš posebno interesovao za ovog Jevrejina Lota, pa je poslao dva
anđela u Sodomu, jedne večeri dok je Lot sedeo na gradskoj kapiji. Oni su se prerušeni nalazili u
njegovoj kući. Ispekao je beskvasni hleb i ugostio ih.
Očigledno, nastavlja se ova živopisna priča (a ja se držim 19. poglavlja), da su dva stranca,
koja su došla u Lotovu kuću, pobudila interes svih izopačenih homoseksualaca, koji su živeli u
gradu, do te mere da “građani Sodomljani slegoše se oko kuće, staro i mlado, sav narod sa svijeh
krajeva, i vikahu Lota i govorahu mu: gde su ljudi što dođoše sinoć k tebi? Izvedi ih k nama da ih
poznamo.”
Izgleda prilično čudno da je Lot, nećak velikog “izabranika” Božijeg, a koji je i sam
pobudio poseban interes Božiji i dobio njegov blagoslov, mogao da živi u gradu toliko pretrpanom
homoseksualcima, da se čitav grad sjatio oko njegove kuće, čim je čuo da su mu u poseti dva
stranca i poželeo da ih se dokopa. Kako bilo da bilo, tek izgleda da je Lot odlučio da ih sačuva, pa
je umesto njih ponudio svoje dve ćerke: "njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja"”
Možete li zamisliti izopačeniju i idiotskiju situaciju? Možete li da se setite nekog tako
neodgovornog, gnusnog oca, koji bi bacio svoje ćerke divljoj bandi perverznjaka i to dobrovoljno?
U svakom slučaju, ima tu dosta hokus – pokusa. Gomila biva smetena, oslepljena, pa
odustaje od svojih razvratnih namera, a anđeli spašeni od nasilja rulje homoseksualaca.
“Anđeli” ga onda obaveštavaju da će Gospod uništiti Sodomu i Gomoru i da mu je bolje da
napusti ovo grešno mesto i povede sa sobom ženu, ćerke i rodbinu. No, očigledno, zetove nije uspeo
da ubedi, pa su oni ostali u gradu. Tek što je ova mala grupa napustila grad, Bog je sručio kišu
ognja i sumpora na Sodomu i Gomoru.
Rečeno im je da se ne osvrću kada budu odlazili. Lotova žena je napravila fatalnu grešku,
učinivši upravo to, i pretvorila se u stub od soli. Prilično čudna i neuobičajena kazna za nekog ko se
okrenuo da pogleda katastrofu koja se događa iza njega, što je nešto što bi gotovo svako instiktivno
učinio.
Međutim, ova bizarna priča se nastavlja. Lot i njegove dve kćeri otišli su u planine i
nastanili se u pećini. Ova uvrnuta priča nam i ovde nastavlja pokazivanje opakih i grotesknih
skretanja jevrejskog uma koja, kao i obično, vode u pornografiju.
Izgleda da njegove dve ćerke, misleći da na licu zemlje za njih nije ostao nijedan jedini
raspoloživi muškarac, odluče da izvedu mali trik sa svojim ocem tako da ne ostane bez potomstva
kada umre. Starija je predložila mlađoj da napiju oca, a da onda ona legne sa njim. Ovaj čin incesta
je očigledno bio potpuno uspešan, pa je starija sestra slavodobitno rekla mlađoj da i ona isto učini,
sledeće večeri.
Tako je i bilo, obe su ostale trudne. Lot je očigledno bio nevin u celoj stvari, prema priči
(ako verujete u nju), jer je bio isuviše pijan da bi znao šta je radio sa ćerkama. Vrlo neverovatna
storija, ali tako nam je pripoveda jevrejska “sveta biblija”. Zapamtite, ja ovo nisam izmislio, sve se
to nalazi u 19. poglavlju Postanja.
Ovde imamo još jedan blistav primer kakav je to “odvratni” narod Božiji. Gospod je
očigledno sa velikom naklonošću gledao na Lota, kao na najboljeg u gradu Sodomi, a budući da je
ovaj nećak velikog patrijarha Avrama, mora da mu je odobrio da se napije i počini incest sa svoje
dve kćeri. Ako nije, zašto je onda odabrao ovakvu vrstu za svoje “izabrane”?

Priča o Avramu
Hajde da sada pogledamo priču o samom Avramu, tom velikom, velikom patrijarhu sa
kojim je Bog bio tako strašno očaran da je s njim napravio sve moguće posebne ugovore i pogodbe,
preko i iznad svih drugih ljudi, da mu je dao mnoge zemlje, koje su već nastanjivala druga plemena,
da mu je dao sve vrste obećanja koja su izuzetno dalekosežna. Očevidno ga je Gospod smatrao

64
izuzetno posebnim, izuzetno “dobrim čovekom”. Pogledajmo sada koliko je “dobar” bio Avram i
šta je to on učinio, što mu je dalo specijalni status u Božijim očima.
Ponovo nailazimo na neobičnu i uvrnutu priču, koja sasvim sigurno ne podržava ideju
Gospoda da odabere bludnika kao što je Avram da bi mu garantovao sva ta neizreciva prava i
načinio ga patrijarhom “izabrane rase”. Ako sve ove stvari izgledaju neobično bizarne i čudne, da
ne kažem smešne, treba da zapamtimo da priča ide onako kako su je Jevreji ispričali i da, u stvari,
samo odslikava najdublja krivudanja kolektivnog, izopačenog jevrejskog uma.
U Postanju, 12. poglavlje, Bog je (iz nepoznatih razloga) bio prinuđen da uputi poseban
poziv Abramu (počeo je sa imenom Abram). Gospod je tada dao neka prilično ekstravagantna,
velikodušna i dalekosežna obećanja Abramu. Zašto je odabrao baš ovog momka teško je razumeti,
ali u svakom slučaju, evo šta nam jevrejska biblija kaže u 12. poglavlju: “Blagosloviću one koji tebe
uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na
zemlji.” A u prethodnom stihu: “I učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvoje
proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov.” Kada pogledamo na neka prilično sumnjiva i nemoralna dela
koja je taj lik, Abram, počinio, nalazimo da je jako teško da poverujemo da je Bog, od svih ljudi,
trebalo da odabere baš ovog ljigavog pokvarenjaka. Moramo, međutim, da zapamtimo da je ovo
priča koju nam kazuje jevrejska Biblija, koju su napisali Jevreji i u korist Jevreja.
Ovo je očigledno dobra priča za njih. Na osnovu ove pogodbe, oni su formirali moćno
društvo pod imenom B nai B rit, što znači “sinovi pogodbe”. Ako poverujemo u ovu priču, onda
Jevreji jesu posebno blagosiljani i izabrani od strane Gospoda, a mi smo izvan i to posmatramo.
Prema Jevrejima, oni su blagosloveni, a mi ostali smo samo obični Goji, ljudska stoka, koju treba
pljačkati, guliti i iskorišćavati. I dok ovo može da bude dobra priča za Jevreje, za Belu rasu je više
nego idiotski da padne na to đubre i bude ugušena i podjarmljena tako poniznim razmišljanjem.
Kako bilo, kada pogledamo u priču da vidimo kakav je to momak bio Abram, vidimo da je
Abram uzeo Sarai (to su im bila imena pre nego što ih je Bog promenio) za ženu, i da su se oni Lot i
još nekolicina iz tog plemena isesili u Hanan. Interesantna je uzgredna napomena da je Sara (ili
Sarai) bila Avramova (ili Abramova) polu sestra, pošto im je isti otac. No, u Trećoj knjizi
Mojsijevoj, koja se zove Levitska 20:17, Gospod izlaže Mojsiju: “Ko bi uzeo sestru svoju, kćer oca
svojega ili kćer matere svoje vidio bi golotinju njezinu i ona bi vidjela golotinju njegovu; sramota
je; zato da se istrijebe ispod sinova naroda svojega.” To je zakon koji je dao Gospod, ali u isto
vreme, bira baš takav par da budu začetnici njegovog “izabranog naroda”. Prava jevrejska priča!
Ali, da mi nastavimo. Očigledno da žetva nije bila previše dobra u Hananu i suočili su se
sa glađu. Abram i njegova žena onda su otišli u Egipat, gde su žetve očito bolje izgledale. On je
imao spreman adut u rukavu. Priča kaže da mu je žena bila prilično zgodna, pa je on rešio da odmah
unovči tu činjenicu. Planirao je da podmetne svoju ženu (i sestru) kao bludnicu egipatskom faraonu,
radi profita. Naravno, da bi to od njega načinilo svodnika, a ona bi postala kurva.
Zbog toga je svojoj ženi rekao da će se, kad dođu u Egipat, pretvarati da nisu muž i žena,
već da mu je ona sestra. Kada su stigli u Egipat, Egipćani su se složili da ona izgleda prilično dobro.
Faraonovi knezovi su je videli i preporučIli je samom faraonu. Bila je smesta odvedena kod njega i
očigledno mu se svidela. U postanju 12:16 se kaže: “I on činjaše dobro Abramu nje radi; te imaše
ovaca i goveda i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila.”
Vidimo, dakle, da je Avram svoje bedno delo prepuštanja svoje sopstvene žene faraonu
prilično lepo unovčio i da je izvukao od njega bogatstvo i imovinu. Običnim jezikom, ovo bi se
nazvalo svodništvom ili podvođenjem.
Sada se događa čudna stvar. Naš dobri i pravedni Bog, koji ima dražesni ugovor sa
Avramom, umesto da njega kazni što igra nemoralnu i prevarantsku igru sa faraonom, napotiv, baca
na faraona i njegovu kuću velika zla. Očigledno da je to, iz njegove pravdoljubivosti, trebalo da
bude lekcija faraonu da se ne igra sa Avramovom ženom, iako mu je nju Avram prevarantski
poturio, kao svoju sestru. Izgleda da je vladar otkrio da mu je to žena, pa ga je ukorio što ga je
obmanuo. Oterao ih je oboje, a Avram je sa sobom poneo i svoj, na prevaru stečen, plen. Na
početku 13. poglavlja Postanja se kaže: “Tako otide Avram iz Misira gore na jug, on i žena mu, i
sve što imaše, također i Lot sa njim. A bijaše Avram vrlo bogat stokom, srebrom i zlatom.”

65
 Prilično dobra žetva za podvodača koji je tamo otišao isključivo zbog gladi.
Ovde imamo tipičan jevrejski trik. Abram se klanja i iznajmljuje svoju ženu faraonu, a
onda on i njegov jevrejski Bog krive faraona da je nitkov. Kao obično, Jevreji bivaju proterani, ali
sa sobom odnose sav plen koji su dobili od faraona. Faraon je, prema jevrejskoj priči, proklet a naš
lukavi mali heroj Abram je blagosiljan. Dalje se kaže da “I Lot koji iđaše s Abramom imaše ovaca i
goveda i šatora.” Setite se da su u Egipat otišli zbog gladi, praznih ruku, a da odatle odlaze, posle
svojih nečasnih dela, lukavstava i obmana, sa zlatom i srebrom, jatima i stadima, uspešno obavivši
svoju podvodačku operaciju.
Abram nije odmah napustio Egipat, već je prvo sagradio žrtvenik i tu prizivao ime
Gospodnje. Kada je to obavio, onda se kao što to obično biva među lopovima, posvađao i razišao sa
Lotom. Pošto su uspeli da se izvuku sa svojim, na prevaru stečenim, blagom svako je sa svojim
delom otišao na drugu stranu.
Priča se nastavlja. Gospod je, imajući poseban dražesni ugovor sa Abramom, rešio da
njega i njegovu ženu preimenuje. Abram je postao Avram, a Sarai je postala Sara. Međutim,
isprečila se mala prepreka na putu da Avram postane otac nacije čijih će glava biti koliko i zvezda
na nebu. Naime, izgleda da je njegova žena Sara bila jalova. Kada je Avram došao u osamdesete
godine Sara mu je predložila da ode k njenoj robinji Agan, što je on i učinio, te je ona zatrudnela.
Na ovom mestu izgleda da je Sara promenila mišljenje i oterala Agaru od kuće. Onda opet
imamo hokus-pokus. Anđeo Gospodnji se javlja Agari i ubeđuje je da se vrati. Ona se vraća i
Avramu rađa sina po imenu Ismail. On je tada imao osamdeset i šest godina.
Zaista bi trebalo da okončamo priču, ali se ona nastavlja. Još jednom podsećam čitaoca da
ja ništa ne izmišljam. Sve to stoji u Postanju, poglavlja od 20-25.
Pošto u 19. glavi Postanja prođemo kroz sumornu priču o Lotu i njegovim kćerima,
ponovo se u 20. poglavlju vraćamo Avramu koji se sada zove Avram. Moram da dodam da je u 18.
poglavlju Postanja Bog obnovio svoj obavezujući ugovor sa Avramom i, iz nedokučivih razloga,
dao još izuzetnih obećanja o zemljama, carstvima i narodima u njima, iako se, prema ljudskim
standardima, Avram do sada već razotkrio kao nitkov, podvodač i varalica, da i ne pominjemo blud
sa robinjom.
Da mi nastavimo sa 20. poglavljem. Iz prethodnog smo razumeli da je određeno da će
Avram živeti u zemlji Hananskoj, sa svim blagom koje je izvukao na prevaru od faraona, međutim,
ovde vidimo da on “otide odande na jug”, gde god to bilo i “življaše kao došljak u Geraru”. U
prethodna dva poglavlja Bog je prorekao Avramu i Sari da će dobiti sina Isaka, a sazanajemo da oni
sada imaju 99 odnosno, 90 godina. No, svejedno, Avram i njegova partnerka u prevari, Sara,
pristupaju vladaru Gerara. I izvode isti “sestrinski” trik kao sa egipatskim faraonom. I, kako
jevrejski tekstopisci kažu, “car Gerarski, Avimeleh, posla te uze Saru.” Zašto bi car bio očaran
jevrejskom babuskarom, starom 90 godina i očigledno trudnom, prilično je nejasno, ali tako piše u
20. poglavlju. Možete li da zamislite išta budalastije od ovoga?
Sada ćete pomisliti da bi naš pravedni jevrejski Bog, kako ga opisuju isti ti tekstopisci,
mogao da se razljuti na Avrama i Saru, što ponovo koriste provereni prljavi trik. Ali ne. Umesto
toga, kaže se, da je Bog noću došao u Avimelehov san i rekao mu: “Gle, poginućeš zbog žene koju
si uzeo, jer ima muža.”
Zapažate duple standarde. Kad David, na primer, svesno uzme tuđu ženu i sredi da joj muž
pogine, ne upućuju mu se ovakve strašne pretnje. A u slučaju Avrama i Sare, koji su pravi nitkovi u
ovoj prevarantskoj igri i imaju uloge podvodača i kurve, nisu oni kažnjeni, nego car Avimeleh. Bog
ne samo da je kaznio cara Avimeleha zato što je, ne znajući, uzeo Saru za ženu, koju mu je na kraju
krajeva, Avram ponudio kao svoju sestru, već je kaznio i sve druge ljude u domu Avimelehovom,
čak i njegove sluge i ko zna koga još. I ne samo to, već je sve ljude u carevini načinio jalovima. U
Bibliji se kaže: “jer Gospod biješe sasvijem zatvorio svaku matericu u domu Avimelehu, radi Sare
žene Avramove.”
Podsećam čitaoce da ništa ne izmišljam u ovoj idiotskoj priči. Sve se to nalazi u 20.
poglavlju Postanja. U svakom slučaju, da nastavimo ovu bizarnu priču. Avimeleh, koji se smrtno
uplašio Avramovog Boga, ne samo da mu je vratio ženu Saru, već “Tada Avimeleh uze ovaca i

66
goveda i sluga i sluškinja te dade Avramu.” Ovo nije bio kraj careve velikodušnosti prema Avramu,
koji je izveo drski, prljavi, besramni trik i obmanuo ga. Dalje se kaže: “I reče Avimeleh Avramu:
evo, zemlja ti je moja otvorena, živi slobodno gdje ti je volja.” Dakle, očito mu je dao i zemlju da bi
ovaj zažmurio. A Sari je saopštio da je njenom bratu Avramu dao 1000 srebrnjaka, onako pride.
Odakle sad ova priča o bratu? Kada je Avimeleh prozvao Avrama zato što je bio lažljiv i
lukav, ovaj mu je odgovorio da se bojao da će biti ubijen “radi žene svoje”, pa je zato morao da se
posluži lukavstvom. To je zaista besmislen argument jer, pre svega, nije tamo ni morao da ode.
Onda je nastavio i objasnio da Sara, u stvari, jeste njegova sestra: “A upravo jest mi sestra, kći oca
mojega, ali nije kći moje matere.” Dakle, očigledno da Avram i Sara učestvuju u incestu,
podvođenju i prostituciji, ali je Bog svejedno, oduševljen njihovom “čestitošću”.
Sledi još mnogo toga, ali dozvolite mi da ovde dodam da se u postanju 25:6, spominje da
je, posle Sarine smrti, Avram imao nekoliko konkubina koje su mu rodile sinove. Tih sinova se,
međutim, otarasio davši im po neki poklon i poslavši ih od sebe. Svo blago koje je pokrao sačuvao
je za svog miljenika, sina Isaka.
Ovde, dakle, vidimo neverovatno izopačeni moralni lik Jevreja. Avram se upušta u incest i
ženi se svojojm polu-sestrom, a njegov nećak Lot se opija i bludniči sa svoje dve ćerke.
Ovakvu vrstu ljudi Jevreji smatraju velikim patrijarsima svoje rase i Bog njih “odabira” i
voli. Zato što su toliko “fini”, on ih obasipa najznačajnijim vrstama izuzetnih obećanja. Sve što
mogu da kažem je da me ovo podseća na primedbu generala Granta koji je rekao da će onaj koji je
dovoljno glup da u ovo veruje, poverovati u bilo šta.
Nećemo trošiti više prostora na priču o ovom moralno izopačenom bludniku i podvodaču.
Ima još mnogo toga, ali sam siguran da je i ovo dovoljno da bih se stideo ako bi mi takav razuzdani
nitkov bio praotac porodične loze. Pa, ipak, nas ovakvim đubretom hrane. To je osnova velike i
“blagoslovene” jevrejske rase sa kojom je Bog načinio poseban ugovor i posebnu pogodbu:
“Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju i prokleću one koji tebe usproklinju.” Ne mogu da
razumem ikoga ko obožava i smatra svetim ovako đubre i u potpunosti odbacujem izopačeno
divljanje kolektivnog jevrejskog uma, koje ni u kom slučaju nije dostojno poštovanja plemenite
bele rase.

Priča o Isaku
Na redu je jedna druga bajka o tome kako je Isak dobio svoju ženu Rebeku i da je Avram
komačno umro u 175. godini. U 26. glavi Postanja imamo čudno ponavljanje trika što ga je Avram
izveo poturajući svoju ženu caru Avimelehu iz Gerara, samo što je sada Isak u ulozi prevaranata.
Međutim, vremenski sled nikako se ne uklapa u sliku, sem ukoliko niste spremni da poverujete u
bilo šta.
Ako se setimo da je Isak rođen u vreme kada je Avram imao oko 100 godina i ako znamo
da je Avram umro u 175. izgleda veoma čudno da je Isak mogao tada da ode kod istog onog
Avimeleha iz Gerara, koji bi odavno morao biti mrtav. I on je, kao i njegov lažljivi otac rekao caru
da mu je žena, Reveka, u stvari sestra. I ona je, takođe, bila lepa, a i Isak je dao istu izjavu, to jest
da bi bio ubijen da nije slagao da mu je ona sestra. Ponovo dolazimo do istog pitanja: zašto ju je,
pre svega, tamo i odveo? Ali, neka bude. Jednom je, posle njihovog drugog boravka u carstvu,
Avimeleh pogledao kroz prozor i video Isaka kako se “šali” sa Revekom, za koju je verovao da je
njegova, careva, žena.
U svakom slučaju, igra se ponavlja. Car je veoma uznemiren zato što je obmanut, te bi
čovek pomislio da, ako je onda Isak bio u opasnosti da izgubi glavu, kao što je tvrdio (baš je bio
častan), da sada car ima isto tako dobar razlog da ga ubije, pošto je bio nečastan.
Začudo, umesto toga vidimo Isaka kako zasejava svoju zemlju i kako u istoj godini dobija
100 ovaca. Gospod ga je ponovo blagoslovio, pa se kaže: “I obogati se čovjek, i napredovaše sve
većma, te posta silan i imaše ovaca i goveda i mnogo sluga.” Na početku 26. poglavlja Postanja
stoji da je Isak tamo otišao zato što je u zemlji opet vladala glad. Izgleda prilično čudno da je
mogao da dođe do istog cara Avimeleha iz Gerara, bežeći od gladi, i izvede isti trik sa ženom, koja

67
mu je tobože sestra da, isto kao i njegov otac, završi posedujući mnogo zemlje, velika stada i
gomilu sluga. Car Avimelah je i njega pustio da ode sa celokupnim bogatim plenom. Ovde,
naravno, moramo da dodamo da je car Avimeleh, posle svih tih godina, verovatno posenilio od
starosti pošto je vladao najmanje 80 do 90 godina.
Kakav otac, takav sin. Ovde imamo prve dve generacije “odabranih” (od Boga) kako
učestvuju u kurvanju i podvođenju, samo da bi prikupili plen. Avram i Sara sudeći prema priči,
odigrali su ulogu podvodača i kurve i to ne jednom, već dva puta, u važnim razdobljima njihovih
života. Isak i Reveka su, takođe, išli putem podvođenja i kurvanja kako bi sebi obezbedili sredstva
za život.
Podvodači i kurve – to je vulgarna osnova na kojoj je izgrađena jevrejska rasa. A mi treba
da poverujemo da je ovakav ološ nadahnuo Boga da ih uzme za svoje mezimce, kao “poseban
narod”.
Kako god gledali, ovo je apsurdna priča. Ali, to je način na koji su je jevrejski pisci
napisali, a miloni ljudi veruju u te besmislice i trabunjaju o njima s poštovanjem i strahom.

Priča o Jakovu
Izgleda da se Isak preselio na neko nepoznato mesto, a da je Reveka dobila blizance po
imenu Isav i Jakov. To se očito dogodilo pre epizode sa carom Avimelehom. U svakom slučaju,
Bog je obnovio svoju pogodbu sa Isakom i rekao njegovoj ženi, dok je još nosila blizance u utrobi,
da će mlađi služiti prvorođenoga.
Kada je Isak ostario, kada su mu se oči potpuno zamutile i kada se spremao da umre, želeo
je da dâ svoj blagoslov Isavu, prvorođenom sinu. Čuvši za ovo, Reveka se sastala sa Jakovom,
svojim ljubimcem i ubedila ga da na prevaru preotme blagoslov od Isava. Svi smo već čuli priču
kako je Reveka uzela jareće krzno i stavila ga Jakovu na ruke i vrat (pošto je Isav bio dlakav tip) i
kako je onda Jakov otišao do svog slepog oca i slagao ga.
Isak je, sumnjajući, po glasu, da to nije Isav nego Jakov, opipao dlake na rukama i vratu i
onda dao Jakovu blagoslov koji mu nije pripadao. Ovde, dakle, vidimo novi primer lažljivog
Jevrejina, koji vara svog slepog oca na samrti, a rođenom bratu otima pravo koje mu kao
prvorođenom pripada.
Ubrzo posle toga, Jakov se oženio sa dve ćerke čoveka po imenu Lavan, koji je takođe bio
Avramov rođak. Naravno, bilo je tu dosta hokus-pokusa, dok se ovi brakovi nisu realizovali, ali je
lukavi Jakov a da nije prošlo mnogo, opelješio svog tasta za stoku i kamile i magarice. I kako se to
vrlo često događa s jevrejskim prevarama, vidimo Jakova kako beži pred Lavanovim gnevom, a
ovaj ga žestoko goni.
Prema ovoj dugačkoj, rastegnutoj priči koju su nam Jevreji servirali, od 12 Jakovljevih
sinova, koje je imao sa svoje dve žene, Lijom i Rahiljom, nastalo je čitavo pleme Juda. Ako je to
istina, onda samo mogu da kažem da imaju zaista žalosne, prevarantske pretke na kojima tobože
počiva čitavo njihovo nasleđe.
Izgleda veoma čudno, veoma neobično i veoma neverovatno, zaista, da bi natprirodno biće
iz nepoznatih prostora načinilo toliko izuzetne i dalekosežne ugovore i pogodbe sa ovom šarenom
grupom varalica, nitkova, bludnika, podvodača, prostitutki i lopova, kako je opisana u različitim
poglavljima Postanja.
Ni za trenutak ne verujem u sve te besmislice. Mnogo su verodostojnije egipatske istorije
koje nam govore da su Jevreji bili gomila koljača i lopova još u ono davno vreme. Ovo se, verujem,
mnogo bolje slaže sa istorijskim činjenicama.
Izgleda mi mnogo verovatnije da su ti ovejani prevaranti sami napisali komplikovanu
istoriju i mitologiju, oko koje su ujedinili svoju lopovsku bandu. Pozvanje na blagoslov, koji je
njihov Bog dao navodno Avramu, Isaku i Jakovu i tvrdnja da imaju posebnu pogodbu, bez obzira
koliko lažljivo, lopovski i ubilački se ponašali, da je Bog uvek sa njima, pomoglo je ne samo da se
tešnje zbliži ova banda lopova, nego i da se zbune i smetu njihovi neprijatelji. To je utrlo put
eksploataciji i otimanju dobara od naroda na koje su se kasnije obrušavali. Najbolji primer njihovog

68
obmanjivanja, iskorišćavanja, a na kraju i uništavanja naroda, nalazi se u biblijskoj priči o Jestiri o
kojoj ćemo opširnije govoriti nešto kasnije.

Priča o caru Solomonu

Okrećemo se sada Prvoj knjizi o carevima, u kojoj je ispričana priča o caru Solomonu, za
koga smo svi bar hiljadu puta čuli da je bio visokohvaljeni, kao najplemenitiji i najmudriji od svih
careva. U stvari, Jevreji su se hvalisali kako je Solomon bio mudar, govoreći stalno o Solomonovoj
mudrosti i to u tolikoj meri da su nas praktično naterali da poverujemo da je on izmislio i samu
mudrost.
Pročitavši priču o ovoj pohotnoj jevrejskoj propalici, koji je imao sedam stotina žena i tri
stotone konkubina na raspolaganju, dolazimo do zaključka da se njegova slava zasniva na jednom
prilično nevažnom slučaju. Naime, kada su, na početku njegove vladavine, pred njega izašle dve
prostitutke (možda i njegove) sporeći se čije je dete, on je naredio da se dete mačem preseče na dva
dela i da se svakoj od njih da polovina. Onda se, kao što svi znamo, prva žena odrekla deteta, da bi
ga spasla, a Solomon je presudio da dete njoj pripadne.
Malo toga, međutim, mogu da pronađem u celoj ovoj priči, što bi ukazivalo na neku
njegovu veliku mudrost. U stvari, čitava priča o njemu u Bibliji, naprotiv, pokazuje da je bio
pohotan, nasilan i razvratan čovek, gramziv na zlato i bogatstvo i da je sebi prigrabio mnogo kurvi,
žena i konkubina najrazličitijih vera, svaku do koje je mogao da dođe. Drugim rečima, bio je tipičan
Jevrejin.
Na početku Prve knjige o carevima kaže se da je David ostario i da su ga pritisle godine.
Stalno mu je bilo hladno, ali “ne mogaše se zagrejati”. Zato njegove sluge reše da mu potraže
najlepšu mladu devicu koja se može naći, “pa ona neka stoji pred carem, i dvori ga, i na krilu neka
mu spava, da se zagrijeva gospodar naš“. Tražili su po celom Izrailju i pronašli lepu devojku po
imenu Avisag, Sunačku, te su je doveli pred cara. Ona se svojski trudila da ispuni svoju dužnost.
To očigledno nije imalo mnogo efekata na starog lolu, jer je slabio iz dana u dan. Tada je
njegov sin Adonija zatražio presto i “nabavi sebi kola i konjika i pedeset ljudi koji trčahu pred
njim.” Većina visokih sveštenika i drugih važnih ljudi podržavala je Adoniju, tako da je izgledalo
da mu sve ide na ruku. On je bio legitimni naslednik prestola.
Setićemo se, međutim, iz priče o Davidu i Vitsaveji da je stari preljubnik David imao
ljubavnu aferu sa Urijinom ženom, koja je ostala trudna, pa je on poslao Uriju, svog najvernijeg
podanika u bitku iz koje se ne vraća. Plod ove prljave, nezakonite veze bio je Solomon. Izgleda da
Jevreji imaju sklonost da prave vanbračnu decu, a da kasnije tu decu uzdižu i hvale na sva usta kao
predvodnike svoje rase. Tako je bilo i sa Solomonom.
Pošto je Adonija postao car, prorok Natan je došao kod Vitsaveje i nagovorio je da poseti
starog Davida. Vitsaveja je ušla u careve odaje gde ga je dvorila Avisaga, Sunačka, “i savivši se
Vitsaveja pokloni se caru.” Podsetila je starog lolu da joj je obećao da će njen sin, Solomon, vladati
posle njega, a da sada na prestolu sedi Adonija. David, ovaj put iskren prema svojoj konkubini, pri
tom još bio napola sluđen od slabosti i poznog životnog doba strašno se uzbudio i uverio Vitsaveju
da će njen sin Solomon zavladati posle njega.
Posle mnogo jevrejskih lukavstava i prećutnih dogovora, zaista se dogodilo da je Solomon,
a ne Adonija, nasledio tron Izraela.
Kada je to postala činjenica, Adonija se uplašio za život i živote svojih sledbenika i to s
dobrim razlogom, pa je zamolio za milost. Car Solomon je uveravao svog polu-brata da mu ni dlaka
sa glave neće faliti ukoliko bude pošten. Doveli su Adoniju pred Solomona i on se poklonio svom
caru koji mu je rekao: “Idi kući svojoj”. U tom trenutku sve je izgledalo pravedno.
Nedugo posle toga umro je car David. Pre nego što se pridružio ostalim jevrejskim mrtvim
velikanima, pozvao je Solomona i rekao: “I drži što ti je Gospod Bog tvoj zapovjedio da držiš,
hodeći putovima njegovijem i držeći uredbe njegove i zapovijesti njegove i svjedočanstva njegova,
kako je napisano u zakoniku Mojsijevu.”

69
 Ubrzo posle Davidove smrti, pošto je Solomon seo na njegov presto, Adonija, sin Agitin,
otišao je kod Vitsaveje, Solomonove majke. Posle mnogo okolišenja, priznao je da bi želeo da
Vitsaveja urgira kod cara da on, Adonija, može da se oženi Avisagom, Sunačkom, koja je, da se
podsetimo, bila mlada devojka koja je trebalo da zagreje starog cara Davida.
Vitaveja je zaista otišla do svog sina i zatražila uslugu za Adoniju. Solomon se zbog ovoga
razbesneo, jer je, očigledno, želeo da tu devojku, koja greje krevete, zadrži za sebe. Prizivajući ime
Boga, rekao je: “I zato, tako da je živ Gospod... danas će poginuti Adonija”. Odmah je pozvao svog
dželata i naredio mu da pogubi Adoniju, njegovog polu-brata. Ovo je bilo jedno od prvih dela novo
krunisanog cara Solomona, tog velikog, mudrog i voljenog vladara na koga su Jevreji tako ponosni.
Očito da pogubljenje sopstvenog polu-brata, zbog beznačajnog razloga, uopšte nije
predstavljalo problem za Solomona. Posle toga je pobio i nekolicinu visokih sveštenika i oficira sa
dvora svog oca, koji su svojevremeno podržali njegovog polu-brata Adoniju.
Sledeća “mudra” stvar koju je Solomon uradio bila je da za ženu uzme ćerku faraona,
vladara Egipta. Čujemo zaista mnogo đubreta o tome kako su Izraelićani čuvali čistotu svoje rase,
ali stalno čitamo kako su uzimali žene iz Egipta ili kćeri bilo kog drugog plemena. To se ponavlja
kroz ceo Stari zavet. U svakom slučaju, ovo je bio samo skromni početak velike parade žena svih
vrsta i svih narodnosti, koje je Solomon dovlačio na svoj dvor, da bi stvorio harem od nekih 700
žena i 300 konkubina. On je svakako bio zaposlen momak.
Dolazimo do trećeg poglavlja gde se kaže, veoma pobožno “A Solomon ljubljaše Gospoda
hodeći po uredbama oca svojega Davida”. Očigledno da izdajničko ubistvo polu-brata nije baš
mnogo pogodilo Gospoda, jer se ubrzo pojavio pred Solomonom u snu i rekao mu: “Išti što hoćeš
da ti dam.” Gospod mu je dao blanko ček.
Solomon je tražio mudrost. “I bi milo Gospodu što Solomon to zaiska”. Smesta je napravio
milosni ugovor sa Solomonom, zato što je bio toliko zadovoljan ovim čovekom. Gospod mu je
rekao: “Evo ti dajem srce mudro i razumno da takoga kakav si ti ni prije ni posle tebe nije bilo, niti
će poslije tebe nastati taki kakav si ti”.
Hajde da sada nastavimo čitanje i vidimo koliko je Gospod bio mudar dajući svoj veliki
dar poniznom slugi caru Solomonu i koliko je odan ovaj ponizni sluga bio u upravljanju tolikom
velikom mudrošću koju mu je Gospod podario. S obzirom da je svih ovih hiljada godina bio hvaljen
kao najmudriji čovek koji je ikada postojao, to moramo da pogledamo pobliže.
Preskočićemo mnoge stanice i poglavlja o tome kako je Solomon izgradio veliki jevrejski
hram, koji je bio opasan zidovima prekrivenim zlatom i čija je zgrada bila obložena čistim zlatom.
U stvari, čitava stvar je bila samo puki jevrejski san o bogatstvu, koga je nadmašio jedino opis
novog Jerusalima u Otkrovenju.
Izvesno je da je ovo građenje hrama veoma zadovoljilo Gospoda, jer se po drugi put javio
Solomonu i rekao mu: “Uslišio sam molitvu tvoju, kojom si mi se molio; posvetio sam taj dom koji
si sazidao da tu namjestim ime svoje dovijeka; i oči će moja i srce moje biti ondje vazda.” Gospod
je očito bio potpuno uz njega. Prevideo je sve Solomonove kurve i konkubine. Da vidimo šta je
učinio sledeće.
Tokom svoje vladavine, koja je trajala više od 40 godina, Solomon je zgrtao bogatstvo u
dragom kamenju, srebru i zlatu, gde god bi na njega naišao. Njegov dvor bio je najekstravagantniji i
najbogatiji koji je Izrailj ikada video, pa je čak i kraljica od Sabe došla da se uveri da li je on zaista
onakav kakvim ga opisuju. Očigledno da je bila ubeđena, tako da je i ona ostavila gomilu
skupocenih darova želeći da još popuni njegovu riznicu.
Nije Solomon sakupljao samo gomile blaga i zlata, već je počeo da prikuplja i ogroman
harem žena, radi svoje zabave. U 11. poglavlju se kaže: “Ali car Solomon ljubljaše mnoge žene
tuđinke, osim kćeri faraonove, Moavke, Amonke, Edomke, Sidonke i Hetejke; te imaše žena carica
sedam stotina i tri stotine inoča; i žene njegove zanesoše srce njegovo.”
Očito da Bog nije držao da je greh što Solomon ima tolike žene i konkubine u haremu, već
je bio veoma nezadovoljan što je ovaj uzimao žene iz svih tih različitih plemena koje su očigledno
bile strankinje. To je bilo u suprotnosti sa zakonom koji je Gospod predao Izraelićanima, a koji kaže
da se održava čistota njihove rase. I ne samo da je uzimao te strane žene, već je počeo, saznajemo,

70
da obožava njihove bogove. U 11. poglavlju, stih 33. piše: “I pokloniše se Astaroti, boginji
Sidonskoj, i Hemosu bogu Moavskom i Melohu bogu sinova Amonijevih.”
Za tako mudrog cara, koji je tobože imao monopol na svu mudrost sveta i koji je imao
prednost iskustva četrdesetogodišnje vladavine, ovo što je učinio zaista je predstavljalo priličnu
glupost. Štaviše, kada pročitamo sve te stranice njegovih šetnji i lakrdija, teško da možemo da
otkrijemo gde je to ispoljio tako veliku mudrost, ako ju je uopšte igde i pokazao. Kako bilo da bilo,
Bog mora da je bio strašno obmanut od strane ovog “velikog cara”, kome je navodno dao toliko
mnogo mudrosti, da je rešio da ga zbog toga kazni.
To je učinio na prilično čudan način.
Poželeo je da uništi njegovo carstvo, ali ne dok je Solomon živ, već kada jedan od njegovih
sinova preuzme presto, posle očeve smrti.
To bi trebalo da bude dobra lekcija za ovog najmudrijeg od svih ljudi koji su ikada živeli.
Neka on ima svoj prebogati dvor; neka ima svo zlato i srebro, pompu i luksuz; neka ima 700 žena i
300 konkubina; neka se klanja stranim bogovima i zaboravi sve zakletve; ali, razračunaćemo se sa
njim. Kaznićemo njegovog sina kada mu dođe vreme da postane car. Kako vam se ovo dopada?
Ja zaista nisam izmislio ovu priču. Sve je zapisano u “Svetoj knjizi”. Prva knjiga o
carevima. I to sa svim sumanutim detaljima. I tako se završava priča o još jednom “velikom”
patrijarhu jevrejske istorije, samom caru Solomonu, kako su nam je ispričali Jevreji u Starom
zavetu.

71
 POGLAVLJE BR. 11

Knjiga o Jestiri

U verziji kralja Džemsa, Biblije koju imam, postoji ukupno 39 “knjiga” u Starom
zavetu. Od svih njih najviše nam otkriva Knjiga o Jestiri, koja ogoljuje suštinu
jevrejskog programa i delovanje jevrejskog uma. To je omiljena jevrejska knjiga. Nigde u celoj ovoj
knjizi ne pojavljuje se čak ni ime Boga.
Priča počinje sa persijskim carom Asvirom (Kserksom) koji priređuje veliku gozbu za
svoje knezove i sluge iz svih 127 provincija svog carstva. Da bi se pokazalo bogatstvo slavnog
carstva događaj je rastegnut na period od 180 dana. Bio je to sjajan i raskošan događaj.
Izgleda da je sedmog dana car, ponešto natopljen vinom, naredio sedmorici svojih dvorana
da pred njega dovedu caricu, čije je ime bilo Astina, kako bi mogao da pokaže njenu lepotu narodu i
knezovima. Međutim, rodio se problem jer je carica odbila da se pojavi po carevoj komandi. To je
veoma razgnevilo cara.
Posle savetovanja, koje je održao sa sedmoricom glavnih knezova, bilo je odlučeno da se
carica Astina kazni i liši svog položaja, a da se na njeno mesto dovede druga. Ovo je učinjeno kao
lekcija svim ženama u carstvu, da ih ovaj primer ne bi ohrabrio da ne slušaju i ne potčinjavaju se
svojim muževima. Trebalo je da se širom celog carstva učini potraga za mladim lepim devicama,
koje bi bile dovedene u palatu u Susanu, kako bi car najbolju od njih mogao da odabere za svoju
caricu.
Ali, u palati u Susanu vrebao je izvesni Jevrejin po imenu Mardohej. Sa sobom je doveo
devojku po imenu Jestira, koja mu je bila rođaka. Prema jevrejskim autorima spisa, bila je “lijepa
stasa i krasna lica”, i Mardohej ju je usvojio pošto su joj umrli otac i majka. Želeći da se domogne
mogućnosti da manipuliše carskim dvorom, Mardohej je ubacio Jestiru među kandidatkinje. Pri tom
joj je rekao da krije svoj jevrejski identitet, dok je sam ostao u pozadini.
Posle dugog perioda od dvanaest meseci, tokom kojeg su potencijalne neveste prolazile
kroz mnoge formalnosti i protokole, gle čuda, “caru omilje Jestira mimo sve druge žene”, te “joj
metnu carski venac na glavu i učini je caricom na mjesto Astinino.”
Onda je car Asvir priredio još jednu veliku gozbu sa Jestirom, kao caricom, i Mardohejom
koji je sedeo na carskoj kapiji i čekao svoje vreme. Stalno je savetovao i učio Jestiru govoreći joj da
nikako ne otkriva svoje jevrejsko poreklo.
Mardohej je od carskih dvorjana načuo priču ili dve o tobožnjoj zaveri da se ubije car.
Ispričao je to zatim Jestiri i tražio od nje da o tome obavesti cara, osiguravši da će ona njemu,
Mardoheju, pripisati sve zasluge za otkrivanje ovih “vitlanih informacija” i “spasavanja” carevog
života. Car je poverovao u to i obesio dvojicu ljudi.
Ovde imamo tipičan jevrejski trik koji nam se demonstrira. Mardohej je optužio dvojicu
nevinih ljudi za kukavički akt, prijavivši ih i tako ih uništio, a zatim je osigurao da će dobiti sve
zasluge kao heroj u ovoj podloj zaveri.
Priča zatim ide na Amana, carevog prvog kneza. Sve careve sluge i svi dvorani klanjali su
se Amanu i iskazivali mu poštovanje, jer im je sam car naredio da uvažavaju njegovog prvog kneza.
To jest, klanjali su se svi osim Mardoheja, koji je, naprotiv, iskazivao neprijateljstvo prema Amanu.
Ta informacija brzo je došla do Amana, kao i vest da je Mardohej Jevrejin.
To je veoma razljutilo Amana, koji, umesto da stavi ruke na Mardoheja, “gledaše da
istrijebi sve Judejce što bijahu po svemu carstvu Asviovu.”
Aman je onda otišao pred cara i rekao mu: “Ima narod rasijan i rasut po narodima po
svijem zemljama carstva tvojega, kojega su zakoni drukčiji od zakona svijeh naroda, i ne izvršuje
zakona carevijeh, pa nije probitačno caru da ih ostavi.” Aman je zatim predložio da car izda pisani
dekret da se taj narod uništi i da se da 10.000 talanata srebra onima koji će to izvršiti.
Car je izdao taj dekret napismeno i on je otišao u svaku provinciju carstva sa pečatom
carevog prstena. Naredba je glasila da se u jednom danu unište, poubijaju i istrebe svi Jevreji i
njihova imovina konfiskuje.

72
 Kada je Mardohej ovo čuo “razdrije haljine svoje i obuče se u kostrijet i posu se pepelom i
pođe po gradu vičući gorko”.
Odlučio je da igra na svoju najjaču kartu, rođaku Jestiru, koju je lukavo postavio na
izuzetno poverljivo i delikatno mesto, odmah do centra moći, uz presto, to jest uz samog cara. Da
bismo skratili priču, poštedećemo vas detalja o manipulacijama koje je izvodila Jestira pod
vođstvom Mardoheja. Uglavnom, car je postao toliko zbunjen, pokoran i servilan da su Mardohej i
Jestira mogli da upravljaju njime lako, kao što danas Jevrejin Henri Kisindžer upravlja Ričardom
Niksonom. Rezultat svega, car Asvir potpuno je povukao svoje naređenje, okrenuo se protiv Amana
i na kraju ga obesio.
Otišao je i dalje. Prema jevrejskim autorima spisa, car je onda postavio Mardoheja na
mesto koje je zauzimao Aman, imenujući ga za prvog kneza, pa mu je čak dao i svoj prsten kojim
se stavljao pečat na carska naređenja. Jestira je dobila Amanovu kuću. Po priči, oni su toliko sludeli
cara Asvila da, ne samo što im je dao svoj pečat i prsten, već je i zatražio od Mardoheja da piše
Jevrejima u svim provincijama, dajući mu odrešene ruke da u njegovo ime napiše što god hoće i da
to zapečati carevim prstenom.
Sada, kada je imao potpuni kontrolu, Mardohej je sazvao careve pisare i izdiktirao im
naređenje za Jevreje “što su u kome god gradu, da se skupe i brane život svoj, da potru i pobiju i
istrebe svaku vojsku kojega mu drago naroda i zemlje koje bi udarili na njih i djecu njihovu i žene
njihove, a imanje njihovo da razgrabe.” Mardohej je onda dao da glasnici na brzim konjima,
kamilama i mulama odjašu u sve provincije zemlje i rašire carevo naređenje svim Jevrejima u
svakom mestu u zemlji.
Biblija kaže: “Skupiše se Judejci u svojim gradovima po svijem zemljama cara Asvira da
dignu ruke na one koji im tražahu zlo; i niko ne mogaše stojati pred njima; jer strah od njih spopade
sve narode.”
Kako se često ovo događalo tokom sledećih stoleća, kada je jedan narod za drugim bivao
porobljen od strane Jevreja! Prvi preduslov je da strah od Jevreja zavlada u narodu.
Tekst dalje kaže: “I tako pobiše Judejci sve neprijatelje svoje mačem i otrše i istrijebiše i
učiniše što htješe od nenavidika svojih”. Nesumnjivo je da su carevi oficiri, sledeći naređenje vlasti,
odnosno cara, pružili Jevrejima veliku pomoć u njihovom prljavom, ubilačkom poslu. Moramo se
setiti da su Jevreji, kada su došli na vlast u Rusiji, u jednom od najkrvavijih pokolja u istoriji,
poubijali 20 miliona najboljih belih Rusa i tako zauvek uništili bilo kakvu mogućnost vođstva u
otporu, koji bi ruski narod mogao da pruži. Moramo se takođe setiti da su beli piloti spalili i
poubijali 300.000 belih ljudi u Drezdenu, o čemu smo govorili na drugom mestu u ovoj knjizi.
Biblija kaže da su Jevreji pobili 75.000 svojih neprijatelja. Jestira je još tražila od cara da
Amanovih deset sinova bude obešeno. Car je naredio da se tako učini i oni su bili obešeni.
Pošto je sve bilo završeno, Jevreji su slavili i proglasili taj dan praznikom, i do dana
današnjeg slave Turim istog dana po jevrejskom kalendaru, koji nekada pada februara a nekada
marta.
Jevreji baš vole knjigu o Jestiri. Zašto? Zato što je Jestira bila tipična Jevrejka. Obmanula
je i izdala svoga muža, cara, koji ju je uzdigao na visine i proglasio caricom. Izdala je i narod
Persije preko koga je prevarom došla na presto. Izdala je svog muža, svog cara i svoju zemlju. Ali
je bila fanatično odana svojoj rasi – što je najveća vrlina u očima Jevreja – i to je pravedno. Jevreji
je vole, jer je bila suština jevrejstva.
Kao i kod gotovo svega u Bibliji, postoje velike razlike u mišljenju kod proučavalaca
Biblije, kada se radi o Knjizi o Jestiri. Poneki od njih smatraju je istorijski autentičnom. Većina se,
međutim, sa tim ne slaže, nalazeći slabosti u opisu života u Persiji i ukazujući da ne postoje
istorijski dokazi o jevrejskoj carici Persije. Ti istoričari tvrde da je knjiga o Jestiri samo
izmišljotina, koja govori o svom vremenu, napisana verovatno da bi objasnila praznik Turim koji
se već slavio.
Sklon sam da se priklonim mišljenju druge grupe. Verujem da je priča o Jestiri proizvod
jevrejskog uma, uz čiju pomoć je taj narod zbijao redove i dobijao osećaj misije, a iznad svega
predstavljao Jevrejina kao trijumfatora nad svojim neprijateljima. Dalje, u ovoj knjizi je jasno

73
iznesen glavni plan kako se uništavaju nacije, za sve buduće generacije Jevreja. Program je sasvim
jasan: prikačiti jevrejske kurve carevima i vođama različitih carstava Bele rase; laskanjem približiti
jevrejske savetnike da postanu poverljivi ljudi onih koji su na vlasti; a onda se uz pomoć jevrejske
mreže zaverenika raširiti po celoj zemlji, tako da se može sprečiti svako suprostavljanje, pobiti sva
opozicija i uništiti svaki nagoveštaj ikakvog vođstva koje bi im se u budućnosti moglo
suprostavljati. To su Jevreji učinili u jednoj zemlji za drugom nekoliko poslednjih hiljada godina, a
svoje zemlje domaćine su dovodili do propasti. Jedan od najmračnijih primera u novije vreme je
istorija Rusije.
I tako, vidimo još jednu knjigu Starog zaveta koja je posvećena ujedinjavanju jevrejskog
naroda, koja izoštrava njihove parazitske instikte i postavlja plan za uništavanje čitavih naroda na
koje su Jevreji pričvrstili svoje pipke.

74
 POGLAVLJE BR. 12

Neskladnost jevrejskog Boga

K roz celu Bibliju, a posebno u Novom zavetu, stalno se od nas traži da postanemo
savršeniji, bogoliki. Neprekidno nam se govori da smo gomila nevaljalaca,
bezvrednih grešnika. Kaže nam se da su naše mane i slabosti brojne kao zvezde na nebu. Nasuprot
tome, stalno smo podsećani kako je savršen jevrejski Bog prikazan u Bibliji.
Kaže nam se da je Bog ljubazan, pun ljubavi, uzvišen, zbir svih mudrosti; on zna sve što se
dogodilo i sve što će se dogoditi i ni dlaka sa glave nam ne može faliti ako Bog to ne želi. Rečeno
nam je da je on milostiv i da prašta.
U Besedi na gori kazano nam je da moramo da budemo ponizni, da moramo da budemo
krotki, da naši umovi moraju da postanu jednostavni kao kod male dece, a iznad svega da budemo
naivni do krajnosti. Kaže se da treba drugima da praštamo njihove grehe. Rečeno nam je da
praštamo i da su nam svi braća. Ali, iznad svega, nam se stalno i iznova ponavlja da nam je glavna
svrha u životu da veličamo slavu Božju, ili, drugim rečima, da hvalimo Boga neprestano, vatreno i
beskrajno. I ono malo informacija koje imamo o našim budućim aktivnostima na nebu govore da će
to, u stvari, biti samo beskrajno veličanje Gospoda. Ako poverujemo jevrejskim tekstopiscima, onda
je jedini cilj zbog koga nas je Bog stvorio da neprestano, automatski, hvalimo Gospoda i tako u
večnost. A nama je, s druge strane, rečeno da su gordost i taština smrtni gresi.
Pošto smo utvrdili ovih nekoliko osnovnih pravila, hajde da proverimo koliko je apsurdna
jevrejska koncepcija njihovog Boga u poređenju sa kvalitetima za koje se kaže da im moramo težiti,
kako bismo postali savršeniji i nalik Bogu. Čineći ovo, ne smemo da zaboravimo da ne ispitujemo
pravog Boga, o kome nalazimo dokaza u domenu prirode i u domenu činjenica, već jedino
koncepciju Boga kakva je postavljena u paketu jevrejskih pisaca Biblije.
Hajde da pre svega istaknemo vrlinu koja se zove dobrota. Rečeno nam je da, naravno,
moramo da budemo dobri, pažljivi i puni ljubavi. Ako su to i božanske osobine, koliko je dobar,
pažljiv i pun ljubavi ovaj jevrejski Bog?
Kada postavimo ovo pitanje, celokupna jevrejska koncepcija stvaranja i filosofija života se
ruše i postaju apsurdno klecave. Na prvom mestu, pre nego što je čak i stvorio čoveka i čovečanstvo
(prema jevrejskim tekstopiscima) Bog je stvorio nebo i zemlju. Očigledno je, dakle, da je u isto
vreme stvorio i pakao, jer je on pandan nebesima. U isto vreme mora da je stvorio i đavola.
Hrišćanske apologete neuverljivo objašnjavaju da je on, u stvari, stvorio dobrog anđela, koji je
“pao”. Sve ovo su, naravno, glupa i smešna objašnjenja. Jer, da je Bog, koji sve vidi, sve stvara, i
sve može da uništi, greškom stvorio nekoga koga je smatrao dobrim anđelom, da bi se tek kasnije
ispostavilo da je to zli đavo, zvuči toliko smešno, da ne znam kako iko u to može da poveruje. To je
zaista umobolno objašnjenje i čovek bi morao da bude idiot da proguta ovu komičnu izmišljotinu.
Prema jevrejskim tekstovima, imamo, dakle, Boga koji je i pre stvaranja ljudskog roda već
napravio ogromnu, užarenu odaju za mučenje, u koju će da zatvara nas, bedna ljudska bića, u svim
vremenima i za sva vremena. Po svim standardima, prema svakom načinu mišljenja, po bilo kom
sistemu vrednosti, ovo je najmonstruoznija, najgnusnija i najokrutnija operacija planiranja torture
koju je neko mogao da smisli, bio on Bog ili čovek. Kada ovo dugotrajno mučenje, koje nema čak
ni onu dozu milosti da muke ublažava smrću, koja sve prekida, uporedimo sa drugim strašnim
zločinima koji su se događali tokom istorije, onda oni postaju bledi i beznačajni. Kada uporedimo
mučenje i skalpiranje zarobljenika koje su vršili Indijanci; kada uporedimo zverstva jevrejskih
komunista koji su pobili 20 miliona belih Rusa, kada uporedimo ubijanje 50 miliona Kineza koje su
počinili kineski komunisti, kada uporedimo sve grozne zločine koje su ljudi izvršili i to ukupno, u
celoj istoriji, sa onim što čini naš najdivniji “dobri” Bog, prema opisu jevrejskih tekstopisaca
Biblije, vidimo da je to milion puta gore.
Ne, on nije ljubazni i dobri Bog. Kada pogledamo šta Biblija kaže o onome što je
spremljeno za nas jadna ljudska bića, a što je Bog stvorio, onda vidimo da je on najzlobniji,
najopakiji i najkrvaviji sadista koji se može zamisliti.

75
 Kaže nam se, zatim, da je naš Bog pravedan. Kaže nam se da je pravednost Božija osobina.
Kaže nam se da smo svi jednaki u očima Gospoda. Hajde da proverimo koliko je to pravedan naš
jevrejski Bog.
U Starom zavetu, jevrejski tekstopisci nam neprekidno ponavljaju kako su Jevreji “izabrani
narod” Božji. U više poglavlja nas podsećaju da su Avram, Isak i Jakov sklopili poseban ugovor i
naklonosti sa svojim jevrejskim Bogom. Taj ugovor nije bio ograničen samo na obećanja data
Avramu, Isaku i Jakovu, već se neprestano primenjivao i na ljude kakvi su bili David i Solomon, i
druge ubice i bludnike.
Dok čitamo poglavlje o izlasku, Levitima, Brojevima, Isusu Navinu, Isaiji, carevima,
knjige dnevnika i druga poglavlja Starog zaveta, nailazimo na krvava ubistva, klanja, pokolje,
genocid, osvetu i odmazdu koje su Jevreji priređivali svojim neprijateljima. I uvek Jevreji pobeđuju
a neprijatelji bivaju pobijeni.
Bez obzira kolike su zveri Jevreji, koliko su plemena napali, oteli im zemlju i pobili
njihove ljude, žene i decu, Gospod je uvek sa njima, Gospod ih blagosilja i stalno gleda sa
ljubaznom naklonošću na njihova ubistva i izdaje. Izraelićani mogu da prekrše svaki zakon
postavljen u Deset zapovesti ili gde drugde, ali Bog ih blagosilja. Mogu da ubijaju, lažu, kradu,
varaju, obmanjuju, vrše neviđene izdaje, ali Gospod je uvek za njih. Konačno, on im stalno govori
da su njegov izabrani narod i da ih on podržava.
Ukoliko bi, uz veliki napor mašte, makar i jedna naivna budala mogla da se natera da
poveruje da je pripremanje i promovisanje ovakvih ubistava i izdaje pravda, koju deli mudri i
pravedni Bog, onda svaka tvrdnja da imamo makar i gram razuma može da se baci kroz prozor.
Kako sve ovo može da se uskladi sa tvrdnjom da smo svi jednaki u očima Božijim? A tvrdnja da je
on dobar i pravedan nešto je najgluplje i najsmešnije što su napisali jevrejski tekstopisci ili bilo ko
drugi.
Sve što čovek treba da učini da bi potvrdio prethodno, jeste da pročita Stari zavet, a
posebno poglavlja koja sam naveo. Dokazi su toliko očigledni i mnogobrojni, da ne želim da trošim
papir citirajući stranicu po stranicu ili poglavlje po poglavlje.
Bela rasa ne treba da gaji zablude o jevrejskom Bogu, koji je tobože i “naš Bog”, tj. Bog
belog čoveka. Ovako, kako su ga opisali Jevreji, on je isključivo jevrejski Bog. On je zauvek i
večno na njihovoj strani, pomažući im da kolju, ubijaju i muče svoje neprijatelje. A ko su
neprijatelji Jevreja? Njihova najstrašnija mržnja uperena je prema belom čoveku. Oni Belu rasu
mrze nerazumnom, patološkom mržnjom.
U Izlasku, 29:45, kaže se (a to govori Bog): “I nastavaću među sinovima Izrailjevim, i biću
im Bog.” U Izlasku, 34:11, Bog kaže: “Drži što ti danas zapovjedam; evo ja ću izgnati pred tebe
Amoreje i Hananele i Hetele i Farizeje i Jeveje i Jevu.” I dalje, u 13 stihu: “Nego oltare njihove
oborite, i likove njihove izlomite, i gajeve njihove isjecite.”
Drugim rečima, ubijajte, rušite i uništavajte. Istrebite sve druge rase da biste napravili
mesta za Jevreje. Sam Bog će utrti put ovim piratima, pljačkašima i ubicama.
Odakle smo ikada dobili ideju da je on na našoj strani? Odakle nam ideja da smo svi
jednaki u očima Božijim?
U Petoj knjizi Mojsijevoj, 7:6, Bog ponovo govori: “Jer si ti narod svet Gospodu bogu
svojemu, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo svih naroda na
zemlji.”
Ako ovo nije potpuno jasno, ne znam šta jeste. On stalno ponavlja da je sav na strani tog
ubilačkog plemena – Jevreja. On će ih voditi, on će se boriti za njih, on će im pomagati da ubijaju,
pljačkaju, divljaju, haraju i uništavaju. A ko je na drugoj strani, koga pogađaju sva ta nedela? Pa
naravno, nas Nejevreje. Jednostavno, mi smo Božiji (i jevrejski) neprijatelji i on je naš neprijatelj.
Tako kaže Biblija. Tako su je napisali jevrejski tekstopisci. O tome ne treba da gajimo
iluzije. To nije Bog belog čoveka, niti je ovo, makar i delom, religija belog čoveka, niti je Biblija
“sveta knjiga” belog čoveka.
Naprotiv, ovu knjigu napisali su naši smrtni neprijatelji da bi nas uništili.

76
 Do sada smo se uverili da Bog, prema jevrejskoj koncepciji, nije niti dobar, niti pun
ljubavi, a nije ni pravedan.
Hajde da sada ispitamo ideju po kojoj je on premudar i po kojoj, da citiram: “ni dlaka sa
glave, ni vrabac sa krova, ne može da fali, jer je on tu i tako želi, i to zna. A ako se dogodi
drugačije, onda je tako zato što je on to želeo.”
Prvo, da tako premudri i sveznajući Bog izabere za svoje ljubimce tako izdajničku i podlu
rasu kakvi su Jevreji, nije ni pravedno ni mudro. To ne samo da je potpuno glupo, već predstavlja
izdaju prema ostatku čovečanstva, ogromnom broju ljudi koje je sam stvorio, bar kako Biblija kaže.
Prema sopstvenim zapisima u Starom zavetu, Jevreji su lažljivi, izdajnici i gotovo celokupna
njihova istorija vrvi od ubistava, ratova, pokolja i pljački. Bog, koji bi se ujedinio sa ovakvom
vrstom zločinaca, sigurno ne zaslužuje našu ljubav ili poštovanje, niti se za takvog Boga može
tvrditi da je pravedan, fer, mudar i vredan poštovanja.
Moram ponovo da podsetim čitaoca da ne govorimo o pravom Bogu kada donosimo
ovakve zaključke, već samo ispitujemo iracionalna brbljanja pisaca jevrejske Biblije, koji su
napisali Stari zavet. Kada budemo ispitivali tu gomilu đubreta, uverićemo se da je to roba prilično
žalosnog stanja.
Ako i dalje sledimo ideju, koju su servirali jevrejski tekstopisci, da je Bog premudar, naći
ćemo da je prilično čudno što je izabrao takve saradnike, kao što su Avram, Isak i Jakov, za koje iz
ranijih poglavlja znamo da su lažljivi, neverni, nemoralni i dostojni prezira. Teško nam je da
poverujemo da bi u svoje “izabrane” uvrstio i takve raskalašne bludnike poput Jude, koji je počinio
razvrat sa svojom snajom misleći da je ona tek neka kurva što stoji pored puta. Teško nam je da
poverujemo da bi takav Bog bio posebno očaran onakvim pokvarenjakom kao što je David, koji je
izdao jednog od svojih najvernijih ratnika, Uriju, poslavši ga u sigurnu smrt, samo da bi mu preoteo
ženu. Kako bi jedan mudri i pravedni Bog mogao da bude sklon takvom nitkovu, da ga blagosilja i
da mu čini gomilu usluga, prevazilazi našu sposobnost shvatanja mudrosti i pravde.
Čitamo priču o Avramu i Sari, koje je jevrejski Bog posebno odabrao da budu osnivači
njegove “odabrane rase”. Nalazimo da je Avram bio svodnik najgore vrste koji je svoju ženu (koja
mu je ujedno bila i sestra) davao u prostituciju radi sticanja koristi. To Avrama čini svodnikom, a
Saru kurvom, u pravom smislu te reči. Potpuno je neshvatljivo da bi mudri i pravedni Bog mogao
ovaj grešni i nedostojni par odrediti za utemeljivače posebno omiljene rase. Podatak da su prvog
sina izrodili kada su imali po 99 godina, odnosno 90 godina bio bi smešan, da nije idiotski. To što
su bili brat i sestra i što su, dakle, počinili incest i zločin protiv prirode, ovu priču čini još gorom i
mučnijom.
Zbog čega bi se beli čovek klanjao ovakvom đubretu?
Idemo sada dalje, do cara Solomona. Otkrivamo da je ovaj sramotni svodnik i bludnik
prikupio sebi 700 žena i 300 konkubina, od kojih su mnoge bile stranih rasa. Čitajući brbljanja
jevrejskih pisaca biblije, vidimo da je mudri i pravedni Bog sklopio sa ovim čovekom još jednu
posebnu pogodbu, pogodbu punu naklonosti, blagosiljajući njega i njegove potomke. Nastavljajući
čitanje, otkrivamo da je Solomona mudrošću obdario lično Gospod. Saznajemo da Solomon ne
samo da je dopustio sebi da zgrabi svaku ženu do koje je mogao doći, već je napustio i svoju veru i
klanjanje svome Bogu, pa se okrenuo klanjanju tuđim bogovima, bogovima njegovih kurvi i
konkubina koje je oko sebe okupio. Ovo nam, u svakom slučaju, govori da izbor miljenika
jevrejskog Boga nije samo posledica lošeg ukusa, već i da je on potpuno glup. Pa ipak, mi treba da
verujemo da su ovakvi nasilnici, bludnici, nitkovi i pokvarenjaci isključivi izbor pravednog i
mudrog Boga.
Ponovo moram da istaknem da ovo ne važi za bilo koju istinsku pojavu u prirodi, već
jedino za trućanja i brbljanja jevrejskih pisaca biblijskih tekstova, čiji nam je pravi identitet
nepoznat.
Ispitujući dalje mudrost ovog jevrejskog Boga, vidimo da se on tetura duž celog Starog
zaveta, spotičući se na svakom koraku. Prvo je stvorio Adama i Evu, koji su navodno, trebali večno
da žive u Edenskim vrtovima. Jedva je prošao i jedan dan, a planovi ovog sveznajućeg i premudrog
Boga već prema doživeli neprilike. Prema jevrejskim tekstopiscima, Adam i Eva nisu bili dobri pa

77
su bili isterani iz vrta u Edenu. To nije sve. Njihovi potomci, koji se se množili, (sa kim se spario
Kain?) bili su toliko loša gomila da je dobri Gospod, koji ih je sve i stvorio, našao za shodno da ih
pobije, tako što će ih podaviti, sve osim jedne porodice.
Čovek bi na ovom mestu s pravom mogao da se upita: ako je Bog sveznajući i toliko
mudar, ako zna sve unapred i unazad, kako se dogodilo da nije predvideo kakva će mu ispasti
kreacija. Ili, ako je sve ispalo baš onako kako je Bog želeo, zar onda nije logično da je Bog stvorio
čoveka na takav način da on ispadne loš? I, zar onda nije isplanirao da ih sve podavi? Nije li,
nadalje, isplanirao da većinu tih ljudi pošalje u užarenu odaju za mučenje, koju je stvorio pre nego
što je stvorio čoveka?
Prateći priču o čovečanstvu, kako su je ispričali jevrejski pisci Starog zaveta, nalazimo da
ovo nije kraj tragične torture koju je nesrećnom čovečanstvu nametnuo njegov Tvorac. U nastavku
nam pričaju, kako se Bog spustio na jednu jevrejsku ženu, za koju je, iako je bila udata, tvrdio da je
devica, načinio je trudnom, te je ona rodila sina. Sve ovo je učinjeno samo zato da bi taj sin mogao
da odraste, bude prikovan za krst i umre za sve “grešnike”.
Ovo je, svakako, sasvim besmislena priča, kada celu epizodu pogledamo u odnosu na
veličinu samog univerzuma, bezvremeno postojanje univerzuma, koje se proteže na milijarde
godina i na večnost, dugu istoriju i razvoj samog čovečanstva, koje obuhvata period od više stotina
hiljada, ako ne i miliona godina. Ali, čak iako poverujemo na reč jevrejskim tekstopiscima, ova
ludorija se ipak pokazuje kao katastrofalan promašaj. Toliko je očigledno da je jevrejski Bog opet
omanuo. Dve hiljade godina ove epizode, koja se tobože dogodila, nalazimo da većina sveta ne
veruje u tu bajku, da imamo više ratova, zločina i ubistava nego ikada pre i da je samo hrišćanstvo
teško obolelo. Vidimo da Jevreji i komunisti osvajaju svet, iako ni prvi ni drugi (a to je u stvari
jedno) ne veruju u hrišćanstvo.
Otkrivamo, dakle, da je taj navodni Bog stalno birao najgore od ovoga zločinačkog naroda
kao svoje “izabrane” i da je pravio pogodbe o naklonosti sa ovakvom vrstom ljudi, na štetu ostalog
čovečanstva. Svakako da ovo nije mudro niti pravedno. Vidimo da je upadao iz jedne idiotske i
tragične katastrofe u drugu, vodeći ljudsku rasu koju je tobože stvorio. Otkrivamo i dalje, na svoj
užas, da je isplanirao da ogromnu većinu svoje tvorevine pošalje u večni pakao, užarenu odaju za
mučenje, u kojoj bi te jadne, nesrećne žrtve bile zauvek podvrgnute vatri i torturi. Vidimo da
Jevreji, iako su napisali Novi zavet i utrpali ideju hrišćanstva beloj rasi, sami ne veruju ni u jednu
jedinu reč svega toga.
Godinama sam, još mnogo pre nego što sam prozreo jevrejsko-hrišćansku podvalu, bio
zbunjen jednostavnim fenomenom zahvaljivanja Bogu, od koga navodno potiču sve blagodati. Bio
sam ne samo zbunjen, već iritiran.
Ako čovek naporno radi ceo svoj život, koristi relativno dobro svoje prosuđivanje, kloni se
neprilika i izgradi sebi udobno gnezdo, zbog čega onda mora da bude zahvalan Bogu, koji mu je
Bog “dao” sve što ima. Nikakva zasluga se ne pripisuje produktivnom, odgovornom pojedincu. Ali,
ako sa druge strane, nije bio dovoljno srećan da izbegne vatru, poplavu, glad, bolest, zaraze, rat,
smrt i razaranje, zbog čega je onda Bog oslobođen svake odgovornosti? Ovo je način na koji nam
celu stvar predstavljaju organizovane crkve.
Počinivši “zločin” što je bio uspešan i prosperitetan, produktivni građanin biva opsednut
od Isusovog naroda da daje, daje i još daje! I bez obzira koliko velikodušno takva suđena žrtva
davala, nikada nije dosta. Biva optužena da je pohlepna tvrdica i od nje se traži da još dâ.
Prema hrišćanskom učenju, Bog ne snosi nikakvu odgovornost za sva zla i tragedije koje
su pogađale čovečanstvo kroz vekove. Propovednici bi bolu dodali još i uvredu, tvrdeći da nesrećne
duše, pogođene nekom nevoljom, to i zaslužuju. Nagovestili bi da su na neki način, “pravedno
kažnjene zbog svojih greha”. Kako je sve ovo čudno! Idiotski!
Čini mi se da, ako Bogu treba u zasluge pripisati sve dobre stvari u životu, onda on mora
da bude odgovoran i za sva zla i nesreće koje pogađaju čovečanstvo. Ako je zaslužan za kišu koja je
potrebna poljima, onda mora da snosi krivicu i za katastrofalnu poplavu. Ako treba da mu
zahvaljujemo za zdravlje, onda moramo da ga krivimo zbog bolesti i smrti. Ako je odgovoran za

78
plodnu žetvu, odgovoran je i za sušu i glad. Ako treba da mu se zahvljujemo zbog mira i obilja,
onda ga moramo optuživati što nas ugrožava ratovima, revolucijama, ubistvima, bolestima i glađu.
Ponavljam, ovo je samo još jedna od mnogih nedoslednosti koja se servira naivnima. To
uništava samopuzdanje i jača ideju “slepog verovanja”.
Dakle, sve u svemu, vidimo da se priča koju su jevrejski tekstopisci izneli u Starom i
Novom zavetu jadno slama kada se izloži svetlosti razuma i kada se ispita. Nalazimo da je
koncepcija jevrejskog Boga, onako kako su je izložili lažljivi tekstpisci, potpuno nedosledna,
kontradiktorna i toliko apsurdna i pretencizona da bi čovek morao da kaže zbogom zdravom razumu
da bi prihvatio ovakva jevrejska lupetanja.
Vidimo da Bog, po jevrejskoj koncepciji, uopšte nije dobar i pun ljubavi, već je, naprotiv,
zlobno okrutan. Shvatamo da uopšte nije pravedan već da, naprotiv, gaji zlikovačku naklonost
prema ubilačkoj i prevrtljivoj rasi – Jevrejima. Ne možemo da zaključimo ni da da je previše mudar
zbog mnoštva spoticanja koje je doživljavao nesrećno čovečanstvo koje je on predvodio. Značajno
je što je svako takvo spoticanje rezultiralo većim patnjama i bedom koja bi se sručila na nas, ljudsku
rasu.
Ne možemo da kažemo ni da je on Bog koji prašta. U Starom zavetu stalno čitamo kako
Gospod Bog preti da će “osveta biti njegova”. Kada mu se neko “ne mili” (kao na primer sin Judina
sina), onda ga on “prekolje”, nalik gangsteru koji se tako rešava svojih neprijatelja. A nama se kaže
da ćemo, ako tako postupimo, počiniti najteži od svih zločina. Kakva idiotska gomila dvostrukih
standarda! Kaže nam se da treba da budemo što više nalik Bogu, ali ako sledimo neki od
“Bogolikih” primera, onda bivamo osuđeni kao najgori kriminalci. Bez obzira na koju stranu da se
okrenemo, mi smo krivi. Bez obzira kakva zlodela da počini, Bog je savršen. Kako ikada možemo
da uspemo sa ovakvim pravilima?
Ne samo da su većina njegovih dela zločini, već je on i zlikovački okrutan.
Na kraju, shvatamo da on ne samo što ne oprašta, već da je velikoj većini “ljubljenog”
čovečanstva, koje je stvorio, namenio patnju i večnoj agoniji paklene vatre. Nema pomilovanja,
nema bekstva i nema kraja.
Vidimo dalje, da je greh kada smo ponosni i kaže nam se da treba da budemo ponizni.
Dotle je, međutim, sam jevrejski Bog najrazmetljivija i najuobraženija pojava koju bi iko mogao da
zamisli. Štaviše, ti jevrejski tekstopisci nam kažu da je glavna svrha našeg postojanja da večno
hvalimo svoga Tvorca, poput nekih automata. Sviđalo se to nama ili ne, mi moramo da pevamo
večne hvalospeve svom jevrejskom Bogu, zato što je mudar, dobar i pravedan. Pošto, kao što smo
videli, on ništa od toga nije, sa nama se manipuliše kao sa krdom stoke ili sa robotima, samo da
bismo veličali jednog nemogućeg i okrutnog tiranina.
U celoj ovoj jevrejskoj priči postoji jedna pukotina koja ozbiljno narušava verodostojnost,
a koju ni jedan sveštenik nikada nije mogao da mi objasni. Naime, ako je đavo tako zao lik, zbog
čega ga je Bog uopšte stvorio? Zbog čega je dozvolio da se ovaj prevejani prevarant obruši na
naivne Adama i Evu? Ili, pošto ga je stvorio i napravio najveći promašaj svih vremena, zbog čega
nije brzo popravio svoju grešku? Zašto jednostavno nije ubio đavola, kao što je to učinio sa dva
Judina sina? Zbog čega u beskraj produžava igru mačke i miša u kojoj smo mi, bespomoćna ljudska
bića samo pioni? Pošto većina ljudi odlazi u pakao, očigledno je da Bog teško gubi. Ima li sve ovo
nekog smisla? Nema.
I još jedna stvar. Ako je večna sudbina miliona jadnih duša na kocki, zbog čega je Bog
tako nejasan, toliko stidljiv, tako strašno zbunjen po ovom pitanju? Imamo sedamnaest verzija
Biblije, imamo knjigu Mormona, imamo Konfučijeva učenja, imamo Muhamedov Koran. U stvari,
imamo hiljadu i jednu različitu priču, od kojih svaka govori šta je to “prava religija”.
Ako su pitanja vere hiljadu puta važnija od samog života, čovek bi pomislio da Bog treba
da se pojavi pred četiri milijarde ljudi koji danas žive i razjasni sva pitanja pre nego što nekog
pošalje u večni oganj. Da zaista postoji, to je najmanje što bi dugovao čovečanstvu. Ako je u
danima Izraelićana mogao da siđe na zemlju i učestvuje u takvim budalaštinama kao što je rvanje sa
Jakovom celu noć, onda je ispravno pomisliti da bi mogao da se prikaže pred četiri milijarde
stanovnika zemlje danas.

79
 U svakom slučaju, ovakva je priča koju nam serviraju bezumni jevrejski tekstopsici biblije,
čiji je identitet nepoznat. To je njihova priča, a ne moja. To nisam ja napisao, već oni.
Njihove priče o Bogu su nerealne i maštovite, baš kao što su i priče o Zevsu, Jupiteru,
Marsu i hiljade drugih, koje je stvorilo krivudanje ljudske fantazije.
Kada sledbenike Isusa saterate uza zid navođenjem njihovih nedoslednih i kontradiktornih
tvrdnji, učiniće poslednji, očajnički pokušaj. Uputiće vam ovakvo pitanje: “Ali, vi sigurno verujete
u vrhovno biće? Mora da verujete u Tvorca? Neko je ipak sve ovo morao da napravi. Ako nije Bog,
ko onda jeste?”
Odgovor na ovo staro trik pitanje je toliko očigledan da bi ga video i desetogodišnjak. Ako
je “neko” morao prvo sve da napravi, onda je isto tako logično pretpostaviti da je “neko” morao da
stvori i Boga. Ko je, dakle, stvorio Boga? Ali, oni tu napuštaju takav način razmišljanja i kažu “Bog
je uvek postojao”. Dobro, ako baš žele da idu tim putem. Onda je takođe logično pretpostaviti da je
i univerzum mogao da postoji oduvek.
Štaviše, logičnije mi izgleda da je oduvek postojao, nego da je ni iz čega iskočio pre 6000
godina, kako bi jevrejski pisci biblije voleli da veruju. Naravno, postoji obilje dokaza da je
univerzum postojao milijardama godina, ako ne i večno. Ali, kako je sve počelo, ako je uopšte i bilo
početka? Na tu misteriju univerzuma niko nema odgovor, a najmanje lukavi jevrejski pisci.
Činjenica je da postoje milioni misterija u prirodnom okruženju koje ljudski um nije rešio,
a početak univerzuma, ako je uopšte bilo početka, jedna je od njih. Usudio bih se da u ovom
domenu dam dve prilično sigurne pretpostavke: a) ljudski um neće nikada razrešiti mnoštvo
misterija prirode i b) Bela rasa će u budućnosti rešiiti više misterija prirodnih zakona nego što je do
sada rešeno u celokupnoj istoriji. Zapravo, akumulacija našeg znanja se ubrzava tako fantastičnom
stopom, da je teško i pratiti je. I dok je tokom mračnog Srednjeg veka naše znanje jedva i
napredovalo, sada se duplira u sve kraćem roku. Za dupliraje znanja danas je dovoljno manje od
deset godina.
Jedno je međutim, sigurno. Bajka koja se priča u Postanju nije nikakvo objašnjenje. Ona
stvara samo gomilu zbunjenosti a ništa ne objašnjava.
Niodkakve presudne važnosti nije pitanje “kako je sve počelo?” Ne treba da se
opterećujemo njime.
To je beskorisna spekulacija poput one iz srednjeg veka, kada su se klerici prepirali koliko
anđela može da stane na vrh igle.
Mi imamo akutnije i hitnije probleme koje treba da rešavamo. Najvažniji je problem
očuvanja naše vrste – koja je kruna veličine prirode – i zove se Bela rasa. To je ono što nam priroda
govori da radimo, to je ono što moramo da učinimo i to je ono što ćemo učiniti.
Mi iz kreativističke crkve kategorički odbacujemo ovu jevrejsku koncepciju, taj
nemogući i kontradiktorni konglomerat. Ponavljam, sve istine do kojih smo došli tokom vekova
dobili smo posmatrajući zakone prirode i sam fenomen prirode. Svaka koncepcija ili zabluda do
koje možemo doći, a koja je u suprotnosti sa prirodom i istinama, koje smo dobili posmatrajući je,
treba da bude odbačena kao iracionalno blebetanje bolesnog uma. U ovu kategoriju mirno možemo
da stavimo koncepciju jevrejskog Boga, onakvu kakvu su postavili jevrejski pisci biblije
nepoznatog identiteta.

80
 POGLAVLJE BR. 13

Novi zavet

S tari zavet bio je zamišljen da ujedini jevrejsku rasu i da im pruži veru koja će im zbiti
redove. Njegov cilj bio je da pruži ujedinjenu solidarnost, kakva nikada, ni pre ni posle,
nije postignuta, kao i da im pruži cilj, pravac i program za osvajanje i pljačkanje ostatka sveta.
Vrlo rano u svojoj istoriji Jevreji su shvatili jednu zapanjujuću činjenicu o ljudskoj prirodi.
Otkrili su koliko začuđujuće moćno oružje predstavlja religija, kako u napadu tako i u odbrani,
građenju i u razgrađivanju.
Veštom upotrebom i manipulacijama religijama, ne samo da su opstali, nego su i
napredovali, izgradili solidarnost rase koju niko drugi nije postigao, uništili sve neprijatelje (a svi
drugi narodi su njihovi neprijatelji), iako su ti neprijatleji možda i sto puta moćniji od njih samih.
Sve ovo postigli su fantastično veštim korišćenjem religije. Krajnje je vreme da mi, Bela
rasa, takođe, zgrabimo ovo moćno oružje u svoje ruke, radi sopstvenog dobra.
I dok je judaizam bio stvoren da ujedini Jevreje u čvrstu zajednicu, hrišćanstvo takođe
jevrejska kreacija, sa druge strane, bilo je zamišljeno da učini upravo suprotno jevrejskim
neprijateljima – da ih podeli, zbuni i uništi. Novi zavet su, takođe, napisali Jevreji – on se vrti oko
ličnosti Isusa Hrista, za koga su već u prvom poglavlju Novog zaveta (Jevanđelje po Mateju, 1)
kaže da je direktni potomak Avrama, Isaka, Jakova, preko Davida i preko Josifa i Marije i gde se
veliki naglasak stavlja na to da je on čistokrvan Jevrejin. U Jevanđelju po Luki, 2:21, kaže se da je
Hrist bio obrezani Jevrejin. Hrišćanstvo nije napravljeno za Jevreje, već je zamišljeno da uništi Belu
rasu, silu toga vremena – Rimljane i Belu rasu uopšte. Nije bilo zamišljeno da ujedinjava i
učvršćuje, što je Stari zavet uradio sa Jevrejima, već je napravljeno da deli, zbunjuje i uništava Belu
rasu.
Zbog toga stavljamo Novi zavet kao drugu po redu knjigu od velike važnosti, najveće
važnosti, koju su napisali Jevreji po njihovom programu u cilju uništenja Bele rase.
Nije samo Hrist bio obrezani Jevrejin, već su to bili i Mateja, Marko, Jovan, Petar i svi
ostali takozvani apostoli, sa mogućim izuzetkom Luke. No, i Luka je stalno išao sa Pavlom, koji je
bio Jevrejin i koji je navodno napisao praktično pola Novog zaveta, tako da je potpuno bio pod
njegovim uticajem. Dakle, nezavisno sa koje strane mu priđemo, Novi zavet su napisali Jevreji i on
je njihovo delo.
Poklonicima hrišćanstva se stalno i iznova hiljadu godina ponavlja da su Novi zavet i
njegov govornik Isus Hrist, doneli svetu “blage vesti”. Slušamo kako su doneli “mir na zemlji,
dobru volju svim ljudima”. To glasnogovornici hrišćanstva, znani kao propovednici, pastori,
sveštenici, popovi, itd., neprestano iznova ponavljaju, govore i slogane, tako da poklonici postaju
prosto hipnotisani njome i uzimaju je zdravo za gotovo.
Problem mnogih ljudi koji ispovedaju hrišćanstvo jeste taj što se nikada nisu potrudili da
zaista pročitaju Novi zavet, za koga tvrde da su mu posvećeni. Oni koji su ga pročitali površno ili
delimično, nisu uspeli da spoje sve kockice i vide o čemu se radi. Dok predano kopaju i lutaju po
lavirintu nemogućih kontradikcija i besmislenih opštosti, ni ne sanjaju da je svrha ove knjige da
zbuni, podeli i demorališe Belu rasu.
Međutim, ne bi trebalo da bude teško razumeti Jevanđelje po Luki, 12:51 do 12:53, gde
Hrist doslovce kaže: “Mislite li da sam došao da mir dam na zemlji? Ne, kažem vam, nego
razjedinjenje. Jer od sada će petoro u jednoj kući biti razjedinjeni: troje protiv dvoje, i dvoje protiv
troje. Odijeliće se otac od sina i sin od oca, mati od kćeri i kći od matere; biće svekrva protiv snahe
i snaha protiv svekrve svoje”. Da li ovo zvuči kao mir na zemlji i dobra volja svim ljudima? Ako
pitate vašeg propovednika da vam to objasni, on će vam sat vremena govoriti dvosmisleno, a kada
odete od njega bićete toliko smeteni da ćete pomisliti da on verovatno ima odgovor, mada ga vi ne
razumete. Činjenica je da on nema nikakav odgovor. Činjenica je da ovaj odlomak izražava nameru
i cilj Novog zaveta jasnije od bilo kog drugog navoda.

81
 Moramo da zapamtimo da je Novi zavet osnova hrišćanstva, a da se hrišćanstvo rascvetalo
samo među narodima Bele rase. Njega su, naravno, Jevreji odbacili, odbacuju ga i dve hiljade
godina kasnije. (I to uprkos činjenici da su Hrist i njegovi učenici bili u potpunosti jevrejska grupa,
kako nam saopštava Novi zavet). Ali, kako to Novi zavet uspeva da podeli i rascepi porodicu,
pojedince, naciju, pa i samu Belu rasu?
To je najjasnije izrečeno u Besjedi na gori, koju svako može da pročita u 5. 6. i 7.
poglavlju Jevanđelja po Mateju. Većina samoubilačkih saveta i učenja koji su dati belim ljudima
nalaze se u ovim kratkim poglavljima, ali ne sva. Još mnogo razornih saveta i filosofije, koja je
srušila Rimsku imperiju, nalaze se mestimično po ostalim poglavljima Jevanđelja po Mateju, Marku
i Jovanu. Veliki deo takozvanog “novog učenja” neprestano se ponavlja kroz ceo Novi zavet, ali
posebno u Jevanđeljima. Crkva ova četiri jevanđelja smatra ugaonim kamenovima hrišćanske vere.
Ali, pre nego što uđemo u samoubilačka učenja utkana u Besjedi na gori, želim da jednom
zauvek pobijem lažljivu tvrdnju da je hrišćanstvo donelo “dobre vesti” ili “blage vesti”. Naprotiv, to
je učenje i filozofija mraka i propasti.
Nesumnjivo najteža optužba koja se može podići protiv hrišćanstva je ta što je ono u
umove miliona, možda milijardi ljudi, još u najranijem, nežnom detinjstvu, unelo najopakiji i
najstrašniji koncept koji je pokvaren ljudski um mogao da smisli. Govorim o samoj ideji PAKLA.
Ovakav gnusni koncept mogao je da pokulja samo iz najvećih dubina izopačenog, kolektivnog,
jevrejskog uma.
Možete li da zamislite pokvareniju, izopačeniju ideju, puniju mržnje, od slanja ljudi u
zatočeništvo, gde im se potpaljuje vatra i oni gore zauvek i za svagda, kroz celu večnost, pa im se
čak nedozvoljava ni milost smrti? Svakako da ne bih želeo da se mojim unucima zagade mozgovi
jednom ovako gnusnom i jezivom idejom. Nikada u ljudskoj istoriji nije smišljen odvratniji i
zverskiji koncept od ideje pakla, koja se nalazi u takozvanim “novim učenjima” Hrista, koji je
tobože donosio mir i ljubav svetu koji ga je čekao.
Kada bi neki sadista stalno izvodio ovu vrstu mučenja na životinjama, tj. kada bi ih polako
mučio, paleći ih u kavezu, održavajući ih pri tom u životu što je duže moguće, šta biste mislili?
Gnev, koji bi se podigao, doveo bi do toga da takva osoba završi obešena na najbližnoj banderi. Pa
ipak, koliko puta je gori pakao – i da sam Gospod nametne takvo mučenje za celu večnost, i to
bićima koja je sam zamislio i stvorio. Kako je to strašno! Kako izopačeno! I to je blagi, dobri Bog
koga treba da obožavamo? Samo je iščašeni, uvrnuti jevrejski um mogao da smisli ovakvu
demonsku monstruoznost. I da pomisli da će beli Nejevreji biti dovoljno glupi da padnu na takvu
izopačenost i njoj uče svoju decu.
Znamo kako su okrutni divljaci, kada tokom ratnih pohoda muče svoje zarobljenike.
Znamo za indijansku izopačenost da skalpiraju svoje zarobljenike, pošto su ih prethodno mučili dan
ili dva. To je zlikovački i necivilizovano, ali je ipak hiljadu puta blaže i milosrdnije od slanja ljudi u
pakao, u užarene zatočeničke odaje za mučenje, miliona i milijardi ljudskih duša koje su tobože
označene za večnu torturu.
A ko je pripremio svaki komad vrelog, usijanog ugljevlja za “vatru koja se nikada ne gasi;
gde toplota nikada ne prestaje a plamen večno plamti”? Pa, naravno, naš dobri, uzvišeni, blagi Bog,
pun ljubavi, eto ko.
I zbog čega bi naš dobri, blagi Bog sručio ovakvu osvetu na nas? Njegovim razlozima
gotovo da nema kraja: možda niste pojeli pravu jabuku, to je bilo zabranjeno voće a niste baš bili
sigurni oko toga. Ili možda pošteno razmišljate i dođete do zaključka da to baš nije u skladu sa onim
kako se od vas očekuje da mislite i verujete, pa ćete stoga biti poslani u večnu vatru pakla. Ili je
možda neko bio žedan, a vi mu niste doneli čašu vode u pravo vreme, te ste zato osuđeni na večno
prokletstvo; ili ste odani sledbenik Muhameda, pa niste čuli mnogo o Hristu, dakle, verujete u
Muhameda i to će vas izložiti osveti Gospodnjoj; ili ste ponekad, u trenucima razočaranja, “ružili”
Svetog Duha; to je “smrtni” greh koji se nikada ne oprašta i sigurno će vas dovesti među večno
usijano ugljevlje. U svakom slučaju, ima hiljade razloga zbog kojih ćete biti zauvek mučeni u vreloj
vatri koja se nikada ne gasi i nema gotovo nikakvog načina da to izbegnete. Tako kaže “dobra
knjiga”.

82
 Kakve su, dakle, “blage vesti” i “dobre vesti” koje je hrišćanstvo donelo svetu? To uopšte
nisu “dobre vesti”. One su vesnici propasti. Navodno “dobre vesti” su da postoji večni pakao u koji
ćete gotovo sigurno biti smešteni, ali čak i ako ga izbegnete, nesumnjivo je da će, po zakonu velikih
brojeva i procenata, većina vaših rođaka, braće i sestara, vaše dece, vaših roditelja – većina njih
skoro sigurno završiti u paklu. To su “blage vesti” koje je hrišćanstvo donelo svetu. Ne mogu da
smislim išta što bi bilo mračnije i depresivnije od ovakve poruke.
Naravno, pouka “dobrih vesti” je, navodno, da je sada, kada ste saznali da postoji pakao i
da gotovo sigurno idete u njega, Hrist došao da zamoli svog Oca, koji je prilično osvetoljubiv i
zahteva žrtvu u krvi, da svog sina zakuje za krst i pusti mu krv, a sve to da bi “okajao” vaše
“grehe”. Naravno, dok vam nisu saopštili da ste nevaljac, niski prljavi grešnik, koji stalno čini
grehe, vi to niste znali, pa je to još “dobrih vesti” za vas.
Dakle, celokupna bedna argumentacija o “dobrim vestima” koje su vam predočene, mogla
bi da se svede otprilike na sledeće: donete su vam “dobre vesti” da postoji strašno mesto zvano
pakao, koje čeka na vas posle smrti; da ste prljavi, bedni “grešnik”, rođen u grehu i da ćete gotovo
sigurno otići na to grozno mesto, pripremljeno za vas, gde vrelina ne prestaje a “plamen večno
plamti”, da morate potpuno da se promenite i da budete drugačiji od onoga kakvim vas je priroda
stvorila i da su svi zdravi instikti koje je priroda u vas usadila radi vašeg samoočuvanja, loši i
pogrešni; da morate da budete ponovo rođeni i verujete u Gospoda, šta god to značilo, tako da vas
on i njegova “milost”, šta god to značilo, spasu od večnog prokletstva. To su, u najkraćem, “dobre
vesti” koje je hrišćanstvo donelo svetu, u kojima je strah najvažniji činilac – strah od tog groznog,
novog monstruma – PAKLA – kojim ste sasvim ispunjeni. Najvažnija karakteristika ovog bednog
učenja je strašna psihologija straha – tako da oni koji veruju u ovo đubre gotovo polude od straha i
spremni su da se pokore i učine gotovo sve što od njih zahtevaju crkveni “pastiri”.
Naravno, ako se, sa druge strane, potpuno potčinite volji crkve, onda postoji i nagrada,
nebulozno mesto zvano raj, ali njegov opis ni izdaleka nije tako precizan i dramatičan kao opis
pakla. U svakom slučaju, sa ova dva psihološka oružja – sa štapom i šargarepom – sa rajem i
paklom – hrišćanstvo je uspelo da osvoji Rimsko carstvo, rasturi ga i pošalje najveću civilizaciju
klasične istorije u ambis mračnog Srednjeg veka.
Istorija nam pokazuje da su ova psihološka oružja delovala i da se Rim raspao na
paramparčad.
Od dva psihološka oružja, strah – monstruozni strah od pakla – bio je daleko moćniji.
Pošto je čvrsto uspostavio ova dva koncepta, raja i pakla (a posebno pakla), “novo učenje”
je počelo da naglašava veru – verovanje u ono što ne vidite. Jednostavno rečeno, ovo znači –
verujete u ono što vam kažemo, iako za to ne možemo da vam pružimo ni najmanji dokaz. Bez
obzira koliko besmisleno učenje bilo, samo ako uspete da naterate ljude da u njega poveruju, ono
vredi kao da je istinito, uprkos nedostatku dokaza.
Celokupna jevrejska mreža je osvetnički propagirala ovo učenje među Rimljanima. Na
nesreću, Rimljani su bili dovoljno glupi da kupe ovu vreću đubreta, praćena učenjima koja su ih
zaista iskidala na komade – pri čemu su posebno loši, samoubilački saveti utkani u “Besjedu na
gori”.
Iako su koncepti nebesa i pakla već pominjani u Starom zavetu, bili su od minornog
značaja i svakako nisu bili tako dramatično prikazani i stavljeni u centar kao u Novom zavetu.
Jevreji su bili prvenstveno zainteresovani da savladaju svoje neprijatelje, počine genocid nad svim
plemenima i gradovima do kojih mogu da dođu i da marširaju napred, uz blagoslov njihovog
Gospoda, Jehove. Sve to imalo je za cilj da ujedini i oblikuje jevrejsku rasu.
Sa Besjedom nagori, u Novom zavetu, međutim, poptuno je druga priča. Tu nalazimo da
Hrist širi potpuno nove savete, a ti saveti su takvi, da ćete, ukoliko ih sledite, poptuno uništili sebe,
svoju porodicu i svoju naciju. A to je, dragi moju beli prijatelji, upravo ono zbog čega je ovo učenje
i napravljeno – ne da uništi Jevreje, koji su imuni na njega, ali ga prenose Beloj rasi, već da uništi
neprijatelje – rimsku civilizaciju toga vremena posebno i Belu rasu uopšte.

83
 Kad pomenete Besjedu na gori prosečnom čoveku, on nema ni najmaglovitiju ideju o čemu
se tu radi, već misli da je to zbirka divnih, idealističkih fraza, koje možda nije lako ispuniti, ali zar
ne bi bilo divno kada bi svako zaista tako postupao?
A odgovor je, ne, ne bi bilo divno ako bi svako tako postupao.
To bi nas uništilo i uništilo bi našu civilizaciju i našu rasu. Koncepti sadržani u Besjedi na
gori nisu idealistički – oni su očigledno glupi i u potpunoj kontradikciji sa svim zakonima prirode.
U kontradikciji sa svim dobrim, zdravim, čistim instiktima koje je priroda utkala u vas, radi vašeg
samoodržanja i uopšte, u potpunoj kontradikciji sa svim razumnim, dobrim zakonima koje je
civilizacija izgradila tokom hiljada godina.
Sada ćemo ispitati većinu važnih ideja koje su uključene u Besjedi na gori i videti koliko
su “divne”, “lepe” i “idealističke”. Čineći tako, moramo stalno da imamo na umu šta bi se dogodilo
ukoliko bi, na primer, jedna grupa, to jest Bela rasa, prihvatila ova pravila igre, a druga grupa, to
jest Jevreji ne, već bi se držala večnih zakona prirode, radi sopstvenog opstanka. Ako gledamo iz
ovog ugla, rezultati su katastrofalni po Belu rasu.
U Jevanđelju po Mateju (Mat. 5:3) Hrist kaže: “Blaženi siromašni duhom, jer njihovo je
carstvo nebesko”, a u 5. stihu kaže: “Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju”. Kada su jednom ideje
raja i pakla potpuno natopile umove kao da su realne, onda, naravno, svako želi da bude “blažen”.
Stoga, ako želite da budete “blaženi”, želite da budete i “siromašni duhom” i “krotki”. I dok bi
takva osoba obično bila seoska luda ili klovn, sada se ona uzdiže na stepen onoga ko će naslediti
zemlju i ko će otići u carstvo nebesko i ne samo to, već će, iznad svega, biti “blaženi”. Svi znamo
šta znače reči “siromašni duhom” – one označavaju osobu koja je glupa, tupava i neznalice. Reč
“krotki”, (što je množina od krotak) nije toliko poznata običnim ljudima, pa ćemo da pogledamo u
Vebsterov rečnik i vidimo kako je on objašnjava. Vebster daje tri varijante: 1) “Onaj koji ispoljava
strpljenje ili dugo pati; podnosi povredu bez kukanja; blag”. 2) “nedostaje mu duha ili hrabrosti;
pokoran, ukroćen”; 3) “nije nasilan ili jak; nežan, skroman, slab”. Onda rečnik daje i sinonim – reč
“ponizan”.
Evo, dakle, opisa osobe koja je najpoželjnija u očima Božijim. Pošto nismo svi rođeni
takvi, tj. glupi, neznalice, tupi, pokorni i krotki, treba da damo sve od sebe da postanemo seoske
lude, jer, naravno, svi želimo da budemo “blaženi”, zar ne?
Stalno moramo da imamo na umu da ovo samo Jevrejin govori, šta bi želeo da beli čovek
bude. Nije li lakše pokoriti i opljačkati, zlostavljati i porobiti uplašenu i poniznu osobu, nego čvrstu,
odvažnu, inteligentnu, hrabru i agresivnu ličnost koja zna svoja prava i ima dovoljno kuraže da
brani svoj život, porodicu, imovinu i zemlju?
Ovakav koncept dobrovoljne poniznosti je u potpunoj suprotnosti sa zakonima prirode i
predstavlja njihovo izopačenje. Svuda u prirodi preživljavaju snažni, odvažni, brzi i pametni, dok
slabi i spori ostaju pored puta.
U Mat. 5:12, Hrist kaže: “jer velika je plata vaša na nebesima”, a u Mat. 6:19, “Ne sabirajte
sebi blaga na zemlji, gdje moljac i rđa kvari, i gdje lopovi potkopavaju i kradu. Nego sabirajte sebi
blaga na nebu, gdje ni mojac ni rđa ne kvari, i gdje lopovi ne potkopavaju i ne kradu.” Posledice
ovakvog saveta su, naravno, katastrofalne za Belu rasu, ako se setimo da se Jevreji ne obaziru na
ovakve idiotske savete i da se oni primenjuju samo na bele Nejevreje.
Vama je rečeno da je potpuno besmisleno biti snalažljiv i štedljiv i biti graditelj, što su
instiktivne karakteristike belog čoveka. Od vas se traži da zaboravite obezbeđivanje vaše proodice,
planiranje budućnosti, razgranavanje poslova, stvaranje preduzeća ili bilo kog drugog
konstruktivnog napora kome biste se prirodno posvetili. Ako ste u prošlosti već napravili grešku i
stekli neku imovinu, brzo to ispravite i rešite je se. Ovo, naravno, izuzetno pogoduje Jevrejinu, koji
će biti na prvom mestu, čekajući da je zgrabi čim je vi budete pustili. I dok Jevrejin osigurava da će
dobiti što mu pripada, sada i ovde, on želi da osigura da ćete i vi dobiti vaše sada i ovde, ali tako što
ćete paziti šta će biti posle smrti i krotko se povinovati njegovoj pljački na ovoj zemlji, jedinom
mestu na kome se zna da je čovek ikada postojao, duhovno ili bilo kako drugačije.
U ovom slučaju, a to se ponavlja kroz celu bibliju, primećujemo da se koriste non sequitur
argumenti. Non sequitur na latinskom znači “ne sledi”. Ovde je, dakle, ključni argument da,

84
navodno, nema vajde od pokušaja da se napreduje u ovom svetu, ili pokušaja da se nešto uštedi, ili
pokušaja da se skupi neko blago, zato što ovde imate dve nepremostive prepreke – rđe i lopove, a
na nebu nema ni rđe ni lopova. Dakle, zaboravite na izgradnju, štednju, proizvodnju, planiranje
budućnosti. Ovo je, svakako, glupi, non sequitor, argument. Ako su najgore stvari, o kojima na
ovom svetu treba da brinemo, rđa i lopovi, onda će to biti mirna plovidba. Lično, nisam baš siguran
da sam mnogo izgubio od rđe, a veoma malo sam, za sada, izgubio od lopova. Što se toga, dakle,
tiče, uopšte nisam ubeđen da su te dve prepreke nepremostive. Isto tako nisam ubeđen da ne treba
da gradim, planiram ili nešto stičem.
Pošto smo uveli termin non sequitor, od sada ćemo ga koristiti gde god u bibliji nađemo
osnovu za njegovu primenu.
Primer za non sequitor bi otprilike bio ovakav: pada kiša, znači mora da je utorak.
Naravno, svako od nas zna da ne sledi da je je utorak iz toga što pada kiša, jer ona ponekad pada i
sredom, četvrtkom, petkom, subotom, nedeljom i ponedeljkom, a pored toga, bilo je mnogo utoraka
kada kiša uopšte nije padala.
To je, ukratko, non sequitor i on se naveliko koristi po celoj bibliji.
U Mat. 5:25, Hrist nam deli ovakve savete: “Miri se sa suparnikom svojim brzo, dok si na
putu sa njim, da te suparnik ne preda sudiji, a sudija da te ne preda slugi i u tamnicu da te ne
vrgnu.” A u 40. stihu istog poglavlja nas savetuje: “I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da
uzme, podaj mu i haljinu”. Ova dva saveta u stvari govore isto, i ako bi čovek poslušao te gluposti,
uskoro bi ga pregazio svako ko naiđe, a posebno drčni pljačkaš Jevrejin.
U suštini, oni kažu da nije bitno jesi li u pravu ili nisi, samo nemoj da se boriš da bi zaštitio
svoju imovinu – nego pusti da te pregazi ko god naiđe i neka ti odnese sve što imaš.
Ovo je, naravno, divno za onog drugog – posebno ako je Jevrejin, ali je prilično razorno za
tebe. Za tili čas bićete lišeni svega što ste stekli i za šta ste radili, uključujući vaš dom, vaš novac,
vaš posao i svaku svojinu koju ste možda mogli steći. I ovo je, naravno, u skladu sa konceptom po
kome treba da budete seoska luda, “siromašni duhom” i “krotki”. Razuman i adekvatan odgovor na
sve ovo bila bi stara izreka: “Budala i novac brzo se rastaju”.
Zapažamo da se i ovde javlja idiotski non sequitor argument. Naime, zašto bi se ti branio
na sudu, kada bi sudija mogao da te baci u zatvor (da li je baš tako), pa je prirodno da se ne braniš.
U istom poglavlju, 5:29 i 30, Besjede na gori daje nam se ovakav biser od saveta: “Ako te
oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga... ako li te desna ruka tvoja sablažnjava, odsijeci je...” Ovo
očigledno znači da, ako su te tvoje oči ili ruke nagnale na greh, treba da ih uništiš ili da unakaziš te
delove svog tela. Ovo je ponovo non sequitor argument podignut do nivoa krajnjeg idiotizma. Prvo,
ni oko ni ruka ne igraju nikakvu ulogu u donošenju odluka. Ako bismo sledili ovaj glupi savet, ova
zemlja bi bila preplavljena jednookim i jednorukim bespomoćnim budalama koje bi svojevoljno
unakazile delove svoga tela po savetu iz Besjede na gori. Kao indikaciju koliko malo ljudi zaista
sledi ovu vrstu potpuno nemogućih saveta, reći ću da nikad nisam video ili čuo za nekoga ko je sebi
izvadio oko ili odsekao ruku samo da bi se osigurao da ga oko ili ruka ne navedu da ponove neki
tobožnji greh.
Da bi bio potpuno siguran da nećete propustiti suštinu, a ona je da budete glineni golub za
gramzivog Jevrejina, u Mat. 5:39, Hrist kaže: “Ne protivite se zlu”... i ako te ko udari po desnom
obrazu tvom, okreni mu i drugi”. Ukratko, pošto priroda najači naglasak stavlja na opstanak, gde
samo najspremniji preživljavaju, ovaj savet je toliko očigledno samoubilački, da teško možemo da
previdimo njegovu zlu nameru. Ako dobro razumemo jezik na kome je ovo napisano, ovo može da
znači samo sledeće: ako bilo koji lopov, gangster ili kriminalac naiđe na vas i poželi da vas
opljačka, prevari, isprebija ili ubije, treba da budete dobra hrišćanska budala i to mu dopustite. Ne
uzvraćajte, ne opirite se, štaviše ohrabrujte ga i okrenite mu drugi obraz, u slučaju da je propustio da
primeti da imate dva obraza koja treba spleskati.
Kada bismo sledili ovakvu vrstu samoubilačkih saveta, likvidirali bismo sve naše organe
za sprovođenje zakona, kao što su policija, šerifi, saobraćajne patrole, FBI, i ne samo da bismo
pustili kriminalce da divljaju, već bi ih i ohrabrivali “okrećući drugi obraz”. Završili bismo i sa

85
našom armijom, mornaricom i vazdušnim snagama, u stvari, sa celom vojnom strukturom i pustili
da nas Rusi, Kinezi ili bilo koji drugi agresivni neprijatelj naprosto pregazi.
Kakav idiotski samoubilački savet! On je u potpunoj suprotnosti sa svim iskustvima koja
smo izvukli iz istorije i u potpunoj suprotnosti sa svim zakonima prirode u životinjskom carstvu.
Svaka životinja, svaka ptica kojoj preti opasnost, instiktivno će se braniti. Čak i one najplašljivije,
kao što je zec, kada su saterane u ćošak, brane se. I najplašljivija ptica, ženka koja ima mlade u
gnezdu, učiniće sve da ih zaštiti, pa će čak pokušati da otera opasnost, ako se pojavi, simulirajući da
joj je slomljeno krilo.
Šema samouništavanja se nastavlja. U Mat. 5:42 kaže nam se: “Koji ište tebe, podaj mu; i
koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu”. Ovo je, naravno, divan savet ako želiše da stvorite
naciju društvenih parazita. Nažalost, nacija sastavljena samo od društvenih parazita ne može da
preživi, pošto paraziti moraju da imaju značajnu grupu produktivnih radnika na kojima bi mogli da
parazitiraju. U današnjem svetu, u kome sve više i više ljudi pruža ruku očekujući da će im drugi
pomoći, svako ko bi poslušao ovaj glupi savet, brzo bi bio lišen svih svojih dobara, pa bi se i on
našao među siromašnima.
Svakako da današnja armija društvenih parazita nije neka novina. U svim periodima
istorije postojali su gotovani, pijavice i društveni paraziti, čak i u rimsko doba, a očigledna lekcija iz
istorije je, da što više dajete društvenim parazitima, to će više, inače čestitih ljudi, koji bi zarađivali
za život, brzo postajati pijavice. Dakle, čitav uticaj ovakve vrste filozofije svodi se na uništavanje
produktivnih, radnih, kreativnih građana i odgajanje generacije parazita. Dati svakome ono što traži
od vas, jeste najbedniji, najgluplji i najrazorniji savet koji bi neko mogao da vam da, a njega,
naravno, niko ne bi mogao dugo da sprovodi. To bi bilo nemoguće zato što bi takva osoba brzo
ostala bez ičega što bi mogla da da. I kao što izreka “Budala i novac se brzo rastaju” kaže, čovek bi
morao da bude budala da bi dao sve što ima ako mu neko to zatraži. Ali, upravo to je na liniji
velikog “novog učenja” koje je doneo Isus Hrist, a ovaj glupi savet je deo mnogohvaljene Besjede
na gori.
Program za naše samouništavanje nastavlja se u Mateju 5:43, gde nam se daje još i ovaj
velikodušni savet: “čuli ste da je kazano ljubi bližnjega svojega i mrzi neprijatelja svojega. A ja
vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu i molite se za one koji vas
vređaju i gone”. I sad, dragi priajtelji, zar niste bili previše uslužni pomažući vašim neprijateljima u
naporima da učinite harikiri? Ako bi se neki razbojnici, naoružani do zuba noževima i pištoljima,
spremali da provale u vašu kuću i napadnu vašu porodicu i vas, zbog čega bi trebalo da ih volite, da
ih blagosiljate i činite im dobro? Dok biste ih vi voleli, oni bi vas pljačkali i napadali vašu porodicu
i vas. Ali vi ne marite za to, zar ne? Ili marite?
Većina Košer konzervativaca javno izjavljuje kako “veruje” u Besjedu na gori, a da takođe
veruje i u Ustav Sjedinjenih Država. Pre nego što razmotrimo ove dve potpuno suprotne i
nepomirljive pozicije, hajde da pogledamo šta Vebsterov rečnik kaže o pojmu “neprijatelj”. Vebster
kaže: “neprijatelj: onaj koji želi da povredi, zbaci ili naškodi osobi ili stvari kojoj je suprotstavljen;
nešto škodljivo, štetno ili smrtonosno.” Ima još, ali mislim da smo dovoljno opisali onog što nam
kažu da treba da volimo i činimo mu dobro.
A sada da vidimo šta Ustav Sjedinjenih Država kaže o odnosu prema neprijatelju. U njemu
sasvim jasno piše: “pružati pomoć neprijatelju predstavlja izdaju. To se smatra najtežim zločinom.
Tokom istorije, za izdaju se primenjivala najteža kazna – smrt – sve donedavno, kada su izdajnički
Jevreji u našoj sredini potpuno rasturili zakone koji su nas štitili. Još nedavno, pedesetih godina,
jevrejski atomski špijuni, Julijus i Etel Rozenberg, bili su osuđeni na smrtnu kaznu. Svakako da
“voljenje” neprijatelja i činjenje dobra prema njemu treba da se, prema Ustavu, smatra izdajom.
Zbog toga je smešno i kontradiktorno kad neko tvrdi da veruje u Ustav Sjedinjenih Država, a u isto
vreme i u hrišćanska učenja. Od ova dva, Ustav je, uprkos svim svojim slabostima, hiljadu puta
razumniji od “voljenja svojih neprijatelja”.
Štaviše, tokom istorije bele civilizacije, na izdajnike se gledalo sa više prezira i srama nego
na ubice ili bilo koje druge kriminalce. I to sa pravom. Kada neko učestvuje u borbi na život i smrt,
pa ga izda osoba iz sopstvenih redova, posledice mora da budu katastrofalne i dalekosežne.

86
 Mi iz kreativističke crkve stavljamo novi naglasak na kažnjavanje izdajica i izdaje.
Takođe se slažemo sa uspostavljenim istorijskim konceptom da se izdaja zemlje kažnjava smrću, pri
čemu smatramo da je rasna lojalnost još više vrlina od lojalnosti zemlji. Smatramo rasnog izdajnika
gorim zločincem od bilo koga drugog. Držimo da je izdaja Bele rase najodvratniji zločin koji neki
pripadnik rase može da učini, pa ćemo uvesti kaznu koja odgovara zločinu. Neka se današnji
izdajinici, koji nekažnjeno izdaju Belu rasu, pripaze.
Ovakva vrsta samoubilačke reakcije suprotna je svim zakonima prirode, a takođe je u
potpunoj suprotnosti sa svim zakonima zdravog razuma i proteklim iskustvom. Ne znam ni za koga
koji ispoveda hrišćanstvo a ima i najmanju nameru da praktikuje tako glupe savete. Oni se, naravno,
opet opravdavaju besmislenim, non sequitur argumentima, a rezonovanje teško da može da bude
slabije. Hrist kaže da treba da činite takve gluposti “da budete sinovi Oca svojega koji je na
nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima”. I
sada, posle ovako ključnog argumenta, zar niste potpuno savladani njegovom logikom?
U slučaju da niste, ponovićemo vam. Evo kako ide: kiša pada na kriminalce kao i na dobre
ljude. Zbog ovog ubedljivog razloga vi treba, na svaki način, da dopustite kriminalcima da vas
napadaju, pljačkaju ili učinite šta god im je volja zato što, da ponovimo, ako vam je promaklo, kiša
pada na njih kao i na dobre ljude.
A ako vam prethodni argument nije baš jasan, za njim sledi još jedan ključni, koji ga
pojačava, u 46. stihu, gde veliki “učitelj pravednosti” kaže: “Jer ako ljubite one koji vas ljube,
kakvu platu imate? ne čine li tako i carinici?” Evo još jednog non sequitor argumenta, da ni u kom
slučaju ne budete kao carinici, ko god da su, koji očigledno koriste zdrav razum.
Ako carinici, ko god da su, jedu tri obroka dnevno, vi ni u kom slučaju ne treba da činite
isto, čak i ako je to potpuno razumno, zato što ne želite da budete kao carinici. Ako carinici nose
odela, žive u kućama, idu na posao, žene se, odgajaju decu, da niste uradili ništa od toga, jer vi ne
želite da budete kao carinici, ko god da su. Drugim rečima, ako carinik ima dovoljno mozga da uđe
u kuću i skloni se od kiše, vi nećete da uđete i sklonite se od kiše, jer ne želite da budete kao
carinik.
U slučaju da ovog trenutka još niste ubeđeni da treba da se rastanete od svojine, koju ste
napornim radom stekli i svih zemaljskih dobara, koje ste prikupili tokom života pa ih ne poklanjate
i ne dajete, kako se na vas apeluje, kaže vam se da postoji još jedan način na koji možete da se lišite
svoje imovine. U Mar. 19:21. Isus savetuje: “Idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš
blago na nebu”. Moramo da priznamo da su saveti dosledni – stalno vam govore isto – reši se svega
što imaš. Ako nećeš jednostavno da sve ispoklanjaš, uradi to na zaobilazan način – prodaj svoje
stvari, a onda razdeli novac. Naravno, završićeš isto kao i pre – bez ičega – ali to je u redu, jer ćeš
na taj način “imati blago na nebu”.
Ovde dolazimo do još jednog čudnog, non sequitur razmišljanja. Ako je tako strašan zločin
posedovati imovinu i blago na ovom svetu, zapravo jedinom na kome se zna da je čovek i kada
postojao, zbog čega je onda tako divna i pravedna stvar imati blago na drugom svetu? Ako je
pogrešno gomilati blago na ovom svetu, onda mora da je pogrešno gomilati blago u onom svetu.
Naravno, suština trika je da se vi oslobodite blaga na ovom svetu, pa da ga uzme Jevrejin, koga ni
najmanje ne zanima ko će ga imati u drugom svetu, koji verovatno ne postoji. Sve što njega
interesuje jeste da položi svoje grabljive ruke na blago, što je lakše moguće, sada i ovde.
Idemo dalje sa Jevanđeljem po Mateju, 6. poglavlje Besjede na gori i gomila loših saveta
veselo se nastavljaju, idući postojano ruku pod ruku. Prva četiri stiha govore o davanju milostinje
krišom. “Da bi milostinja tvoja bila u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno”.
Drugim rečima, daješ milostinju da bi ti se više isplatilo i da bi dobio bolju nagradu, na ovaj ili onaj
način, ali – to moraš da radiš u tajnosti. Ovo je, naravno, potpuno suprotno onome što rade Jevreji.
Svaki put kada se makar i pretvaraju da čine neko milosrdno delo, oni obezbede da se to razglasi na
sve strane i da cela zemlja bude s tim upoznata. Ali vi, budući da ste Nejevrejin, vi treba da dajete i
dajete i dajete, a da nikada, nikada za to ne dobijete nikakvu pohvalu.
Ovo pokreće pitanje davanja milostinje ili činjenja milosrđa uopšte, što je, samo po sebi,
vrlo sumnjiva praksa.

87
 Celokupna koncepcija milosrđa u današnjem svetu je postala prezira dostojno iznuđivanje.
Toliko je različitih načina prevara i obmana izniklo oko dobrovoljnih, milosrdnih priloga da
današnji dobri, pošteni građanin velikog srca, koji nije toliko bistar da se raspita gde odlazi njegov
novac, biva opljačkan, prevaren i nasamaren od strane bande profesionalaca.
Pre nego što čovek svoj teško zarađeni novac da bilo kome, trebalo bi da proveri i bude
dvostruko siguran za šta će se taj novac upotrebit. Morao bi da bude apsolutno uveren da se neće
koristiti za one koji su mu neprijatelji, da se neće koristiti kao pomoć ljudima koji su mu potpuno
strani i koji su pretnja egzistenciji njegove porodice i njega samoga. Od nas se stalno traži da
šaljemo novac za pomoć deci Koreje, novac za kupovinu paketa hrane, koji bi se slali narodu Indije,
novac za pomoć Indijancima u Nju Meksiku i ko zna gde sve još. Otimaju nam se milijarde, kroz
takozvanu pomoć inostranstvu, i one se koriste za propagiranje naših komunističkih neprijatelja, za
promovisanje obojenih rasa i, u stvari, za propagiranje i širenje crnaca, obojenih i svih drugih na
licu zemlje koji predstavljaju pretnju samom našem opstanku i koji bi nas, čim im se ukaže prilika,
uništili.
Sada ćemo da se pozabavimo sa nekoliko stihova koji govore o molitvama u tajnosti.
Razlozi baš nisu jasni, osim možda što “Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno.” Opet treba
da tražimo nagrade koje će prevazići naša ulaganja, što je prilično licemerno i u otvorenoj
suprotnosti sa opomenom: “ne sabirajte sebi blaga na zemlji gdje moljac i rđa kvari i gdje lopovi
potkopavaju i kradu”. Ponovo smo rastrzani na dva puta – stalno nam se govori da ne smemo da
radimo za neku dobit, ili nagradu, ili profit, ili dobra, ili za bilo koju dobru stvar iz života ovde na
zemlji, da bi nam se onda reklo da će nas, ako se molimo skriveni ili krišom delimo milostinju, naš
nebeski Otac nagraditi, ili da ćemo, drugim rečima, izvući neke koristi, pretpostavlja se ovde i sada.
Što se tiče nagrađivanja na drugom svetu, možda stignemo do njega, a možda i ne, ako
uopšte i postoji drugi svet. Ako postoji, šanse su jedan prema hiljadu, čak i prema pravilima koja su
postavljena u “dobroj knjizi”, da ćemo uopšte stići do neba, pre ćemo završiti u večnoj vatri pakla.
Dakle, imajući u vidu mogućnosti: a) da takvo mesto, pre svega, uopšte ne postoji, i b) da su šanse
da ćete tamo stići 1:1000, sledi da je prilično loša investicija zaobići sve zemaljske nagrade i odreći
ih se radi “sabiranja blaga na nebu”. Zaista je smešno usredsrediti se na “sabiranje blaga na nebu”
ako su šanse izuzetno male da ćete tamo uopšte i stići. Stvarno izgleda čudno i protivrečno da je
dobra politika imati sva ta blaga koja čekaju na vas u drugom čivotu, bez ikakve sigurnosti da ćete
tamo stići, a da je strašno raditi za poštenu nagradu za vas i vašu porodicu u ovom životu.
Ako je toliko zločin sabirati blago, ili, drugim rečima, gomilati bogatstvo u ovom svetu,
zašto je vrlina sabrati blago na drugom svetu? Ako je gomilanje bogatstva zločin po sebi, onda to
mora da bude zločin i na onom svetu.
U Mat. 6, stih 25. Hrist ide da uništi svako osećanje odgovornosti koje je solidan i častan
građanin mogao da stekne dobrim vaspitanjem u porodici. On govori: “Zato vam kažem: ne brinite
se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni tijelom svojim, u šta ćete se odjenuti”. A u 26,
stihu kaže: “Pogledajte na ptice nebeske, kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš
nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih?” Ako dobro i pažljivo pogledamo ovaj
samoubilački savet, neće nam biti teško da razumemo zašto se srušila rimska civilizacija i zašto je
nestala kada je prigrlila hrišćanstvo. Ovo je najpodliji savet kome je namera da podrije odgovornost
koju otac oseća prema svojoj porodici, ili odgovornost koju građanin ima prema svojoj zemlji, ili
odgovornost koju ima vojnik braneći svoje carstvo. U stvari, on bi vas čak sprečio da brinete o
sopstvenom hranjenu i svome telu.
Parabola o ugledanju na ptice koje niti seju niti žanju, potpuno je suprotna životnim
činjenicama. U prvom poglavlju ove knjige bavili smo se životnim ciklusom velike ptice, orla, koji
je jedan od najboljih lovaca u prirodi. Videli smo da orao ulaže puno napora da bi pokrio celu svoju
teritoriju, koja iznosi negde oko sto kvadratnih milja, ne bi li obezbedio zalihe divljači i hrane koje
će da odnese svojoj porodici. Ova ptica praktički provede najveći deo vremena, dok je u budnom
stanju, loveći hranu ili gradeći gnezdo i odgajajući mlade. A tako je sa gotovo svakom pticom koju
možete da zapazite u prirodi. Izleti iz gnezda, obilazi grmlje i jurca unaokolo tokom većeg dela
dana, skupljajući hranu za sebe i svoje ptiće u gnezdu. Veverice će prikupljati lešnike za zimu,

88
pčele skupljati med za sledeću generaciju i da hrane celu koloniju. Dabrovi grade brane i kuće sa
ciljem da njihova grupa ima zaklon i bude u stanju da prikupi hranu za sopstveni opstanak. Svaka
biljka i svaki cvet koji rastu uz konkurenciju drugih biljaka ili korova ili nekih oblika života, bore se
da se useku u njihovo korenje i obezbede sebi hranu i vodu, tako da bi mogle da proizvedu seme i
donesu sledeću generaciju. Svaki oblik života koji je isuviše trom u borbi za preživljavanje i u
konkurenciji sa ostacima, biće nemilosrdno odbačen od strane prirode.
Ljudska bića imaju najrazvijeniji intelekt, najodgovornija su i najsposobnija da planiraju i
izgrađuju društvo. Savetovati ih da ne treba da misle na sutra, ni da razmišljaju o svom životu, o
tome šta će da jedu, šta će da obuku, ili šta će da obezbede za svoju decu, jeste nastrano, u najmanju
ruku. U svakom slučaju, ovo je najneodgovornija vrsta saveta koji biste mogli nekom da date.
Idemo dalje, do 31. stiha, gde Hrist kaže: “Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili
šta ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu”. Ovde Hrist lukavo sebi
dozvoljava još jedan non sequitur argument, koji je besmislen i nalik na onaj da ako carinici nešto
čine, mi moramo raditi drugačije. Ako neznabošci rade takve stvari, to mora da je pogrešno. Ako
neznabošci žive u kućama, to ne valja. Ako neznabošci zarađuju za život, to mora da je pogrešno.
Ako neznabošci jedu tri obroka dnevno, to ne valja. Ako neznabošci oblače pantalone tako što prvo
navuku jednu nogavicu pa drugu, vi to morate raditi drugačije - uskočite u pantalone sa obe noge
istovremeno.
Šesta glava završava sa 34. stihom koji kaže: “Ne brinite se, dakle, za sutra: jer sutra
brinuće se za se”. Drugim rečima, ne mislite, ne radite, ne planirajte, nemojte ništa da činite, sve će
se rešiti samo od sebe. Ako možete da smislite bolji savet za uništenje društva, države, porodice i
naše rase, ja svakako ne znam šta bi to moglo da bude.
Uporedite ovakve savete sa savetima koje Jevreji zadržavaju za sebe u Starom zavetu, gde
se opominje: “tamo gde nema vizije, narodi se rasipaju”. (Priče Solomonove 29:18).
Nastavljamo sada sa trećim poglavljem Besjede na gori, odnosno sa Jevanđeljem po
Mateju, 7. poglavlje, gde se već od prvog stiha dele saveti koji bi, ako bi se sledili, od čoveka
napravili kandidata za mentalne institucije. Prvi stih glasi: “Ne sudite, da vam se ne sudi”. Sve nas
dobronamerna priroda obdarila je inteligencijom koja nas odvaja od ostalih stvorenja na ovom
svetu. Jedna od najboljih osobina koju čovek može da razvije tokom godina, koristeći inteligenciju
je dobro, zdravo rasuđivanje. Prosečna, inteligentna, normalna osoba koristi rasuđivanje stotinama
puta svakog dana, a možda i hiljadu puta. Ako bi trebalo da napusti rasuđivanje, čovek bi, u stvari,
morao da napusti dobar, zdrav razum sa kojim je rođen i da, u suštini, negira i uništi sve što je
naučio od dana kada je rođen. Napustiti rasuđivanje znači napustiti razum i postati bespomoćni
imbecil.
U drugom stihu, ponovo smo izloženi pravom biseru od non sequitor argumenta, kojim se
objašnjava zašto ne bi trebali da rasuđujemo: “Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi”.
A odgovor je: pa šta? Nas će, naravno, prosuđivati drugi nezavisno od toga što činimo i što više
glumimo idiote uzdržavajući se od rasuđivanja, sve će nas oštrije prosuđivati drugi koji to primete i
sasvim sigurno će doneti svoj sud. Svako zna, da ako želimo uopšte da živimo i da ispunjavamo
svoju odgovornost prema životu, ne samo da moramo da rasuđujemo, već moramo to stalno da
činimo na najbolji mogući način.
A u sedmom stihu Hrist kaže: “Ištite, i daće vam se.” Ovo, naravno, nije istina. Ako je sve
što čovek treba da uradi, samo da traži, pa će sve i dobiti, ko će onda da radi i da stvara sve te stvari
koje će drugi da traže? Da li je ova velika država, Amerika, izgrađena samo traženjem? Da li su
osvajanje zapada, izgradnja rančeva, farmi puteva i železnice postignuti tek traženjem ili predanim,
napornim radom i žrtvovanjem? Ovakva teorija i filozofija su u potpunoj suprotnosti sa dobrim
istorijskim iskustvom i samo bi bespomoćni idiot mogao da ga prihvati kao izgovor za napuštanje
poštenog zarađivanja za život.
Svakako da je ovo potpuno u skladu sa samoubilačkom filozofijom bogataša koju, od
Jevreja kontrolisana, vlada sprovodi danas u Americi. Ona neprestano govori smutljivcima,
društvenim parazitima, lenjima, crncima, svima koji neće da rade, da sve što treba da učine jeste da
se prijave za socijalnu pomoć, pretvarajući se da su u oskudici, da ne mogu da rade, u stvari, samo

89
da kažu bilo šta. Nagomilajte mase ileglanih useljenika, a vlada će doći u pomoć sa novcem i
socijalom, hranom i odećom, skloništem i svime što je potrebno.
Vlada ne proizvodi ni jednu od ovih stvari. Ona samo pljačka i otima na silu od kreativnih,
odgovornih, produktivnih građana koji zaista proizvode i zaista rade. To čini kroz silu zakona i
pretnji represijama. Vlada kažnjava produktivne građane, a nagrađuje smutljivce i društvene
parazite. Ovo je sasvim u skladu sa Isusovim učenjima: “Ištite, i daće vam se”, “ne brinite se za
sutra, jer sutra brinuće se za se”, i svim drugim razornim savetima koji su naveliko razglašeni u
Besedi na gori.
Do sada sam uglavnom davao citate iz Besjede na gori i nekoliko srodnih delova i uvek
smo nailazili na istu šemu, isključivo loših, samoubilačkih saveta. Beseda na gori se nalazi u
Jevanđelju po Mateju, u poglavljima 5., 5. i 7. Međutim, isti loši saveti se ponovo javljaju i u
Jevanđeljima po Marku, Luki i Jovanu, a zatim se dalje šire po preostalom delu Novog zaveta.
Verujem da je do sada sasvim jasno da je čitava namera, kako u vreme Rimljana, tako i danas, da se
belom čoveku daju toliko loši saveti koji će ga, ako ih makar i delimično sledi, uništiti i na komade
iskidati strukturu njegovog društva. Mogao bih da još gomilam dokaze, ali sam ubeđen da je suština
iznesena, a da bi nastavljanje bilo samo mrcvarenje.
Sada, kada smo ispitali čitavu stvar pod svetlom zdravog razuma, teško je razumeti zašto
bi iko pridavao vrednost takvoj zbirci otpada i zašto bi iko naseo na takvu vreću đubreta. Sve ovo
nam ipak pokazuje koliko uspešno mogu da deluju dobro zamišljeni propagandni planovi i
zagađivanje mozgova, ako se primenjuju vešto i postojano. Činjenica je da su Jevreji svoju obmanu
primenili vešto i postojano na Rimljanima. Do četvrtog veka nove ere, Rimljani su već bili
prepalvljeni i uništeni njome. Bela rasa je posle toga bila gurnuta u hiljadugodišnje mračno doba.
Sada, kada smo pravilno analizirali kakav je otrov hrišćanstvo, lako možemo razumeti i zašto se to
dogodilo.
Da rezimiramo, hrišćanstvo je učenje stvoreno da zbuni, podeli i uništi Belu rasu, ne samo
kidanjem strukture samog društva, već i dovođenjem pojedinaca u raskorak sa samim sobom, putem
uništavanja njegovog instikta kojim ga je obdarila priroda radi samoočuvanja.
Hajde da razjasnimo ovu poslednju optužbu: kako to ono uništava pojedinca?
Već smo istakli da hrišćanska učenja, ako se u njih veruje i ako se primenjuju, otupljuju i
umrtvljuju sve dobre instikte, koje nam je priroda podarila radi našeg samoočuvanja, pa postajemo
frustrirani i rastrzani. Rečeno nam je da su sve stvari koje prirodno činimo loše i da moramo da
sledimo ova nova, veštačka, učenja koja su u potpunoj suprotnosti sa zakonima prirode. Tu leži
ključ. Ili ćete da verujete i sledite idiotska, samouništavajuća, samoubilačka uputstva – ili ćete biti
osuđeni na večnu vatru pakla. Rađamo se loši po prirodi, rečeno nam je. Svi ti fini instikti koje nam
je priroda dala su loši – tako glasi argument – zbog toga dolazi Hrist da nas spase od svih naših
opakih prirodnih želja i od odlaska u pakao. To se zove “spasenje’.
Pre nego što je Novi zavet napisan i pre nego što se hrišćanstvo pojavilo na sceni da
naškodi, Rimljanima posebno, a Beloj rasi uopšte, dobri ljudi u Rimu nisu bili svesni da su njihove
duše u opasnosti da budu osuđene na “pakao”. Oni nikada nisu čuli za “pakao”. Nisu bili posebno
zabrinuti gomilom problema koje bi mogli da imaju na “onom svetu”, koji je za njih, na kraju, bio,
manje ili više, samo maglovita bajka. Rimljani su bili čestiti, marljivi ljudi koji su poštovali zakone.
Imali su dovoljno raznih problema sa kojima su morali da se nose, tada i tamo, i oni su prilično
dobro izlazili sa njima na kraj. Izgradili su mrežu puteva širom Italije i u dobrom delu Evrope. Na
vrhuncu svoje slave i sjaja Rima, hrišćanstvo je pogodilo rimske građane poput kuge i Rim je počeo
da se raspada.
Kako se hrišćanstvo širilo, opsesija “spasavanja sopstvene duše” postala je glavna
preokupacija novih konvertita. Umesto da vode računa o svojim obavezama tada i tamo, u jednom
realnom svetu koji je bio poznat, njihovi umovi su postali rastrojeni a oni isključivo preokupirani
svojom sudbinom na "drugom svetu”, mestu na kome niko nikada nije bio, sa koga se niko nikada
nije vratio i o čijem postojanju niko nema ni najmanji nagoveštaj. Uprkos činjenici da nije bilo
nijednog jedinog dokaza o bilo kakvom “drugom svetu” on je postao sveobuhvatna ospesija
Rimljana, na štetu njihovih obaveza i dužnosti prema sopstvenim porodicama, zemlji i rasi.

90
 Ideja da im je potrebno “spasenje” o kome do tada niko nije brinuo, niti ga je bio svestan,
veoma je slična taktici čikaških gangstera, koji dolaze do vlasnika malih radnji i nude im svoju
“zaštitu”. Sve dok se gangsteri nisu pojavili nudeći “zaštitu”, koja mora da se prihvati, jer će u
protivnom izlozi stradati od letećih objekata, vlasnici radnji nisu ni znali da im je bilo kakva
“zaštita” potrebna. Gangsteri su tako prodali svoju “zaštitu” pod pretnjom, koja je bila tek malo
prikrivena.
Prodaja “spasenja” je voma slična. Ako ne kupite “spasenje”, pretnja je da ćete otići u
pakao i večno goreti. Kao što sam već rekao, sama reč “pakao” označava nejnepravedniju,
najopakiju, najstrašniju i najosvetoljubiviju ideju koja je mogla da nastane samo u najvećim
ponorima izopačenog, kolektivnog jevrejskog uma. Sa druge strane, nasuprot paklu, slika raja
zamišljena je kao suština blaženstva i večite sreće. Koristeći metod batine i šargarepe, do krajnjih
granica koje ljudski um može da shvati – tim psihološkim oružjem, dakle – oni su obmanuli, izigrali
i naterali beli narod Rima da se sam uništi.

91
 POGLAVLJE BR. 14

Otkrovenje - jevrejska noćna mora

G odinama sam slušao sve te bajkovite priče o Otkrovenju, poslednjoj knjizi jevrejske
biblije. U ovoj “čudesnoj” knjizi, kako sam čuo, cela naša budućnost je preokrenuta,
otkrivena i iznesena da je svi vide. Godinama nam je uticajni radio reporter, po imenu Armstrong,
iz noći u noć, preko radio talasa govorio o svim velikim stvarima koje su predskazivane u
Otkrovenju. U međuvremenu je dobijao nekih 40 miliona dolara godišnje da bi emitovao svoju
smućenu poruku svim naivnima koji su zadržavali dah da bi čuli šta budućnost ima za nas u svojoj
radnji. Čuo sam i mnogo gluposti o tome kako je biblija nesumnjivo božanski nadahnuta, zato što se
toliko toga prorečenog u njoj već ostvarilo. Samo od Boga nadahnuta knjiga mogla bi da učini takve
stvari, rečeno mi je.
Nedavno sam odlučio da ponovo pročitam Otkrovenje i sam se uverim šta je tu u pitanju.
Bio sam istinski zapanjen pred gomilom zbrkanog đubreta sa kojim sam se sreo. Da je holivudski
režiser naložio nekom od svojih scenarista da pusti mašti na volju, bez ograničenja i da napravi
najluđi mogući scenario koji bi uspeo da smisli, siguran sam da ne bi napravio ništa čudnije od
onoga što su jevrejski pisci sačinili pre 18 vekova.
To je nalik na groteskni film strave i užasa, ali bez zapleta, bez smisla i razuma. Po čistom
užasu, ubistvima, bolu i mučenjima, prevazilazi sve što je Holivud ikada stavio na platno u svojoj
izopačenoj jevrejskoj istoriji.
Teško je poverovati da ovako gnusni spis može da, od milion ljudi, bude prihvaćen kao
sveti, božanski i nedodirljiv. Da budem iskren, to je najbizarnije, najluđe i najpsihodeličnije delo
koje sam video dugo, dugo vremena unazad. Najbolji opis koji mogu da smislim za ovaj produkt
bolesnog jevrejskog uma je: prava noćna mora.
Nema svrhe pokušavati da prepričate priču koja se nalazi u Otkrovenju. Tamo nema priče.
To je samo nepovezani red potpunog užasa. No, likovi koji su prikazani veoma su živi i slikoviti.
Prikazati ih drugačije nego u tehnikoloru bila bi velika nepravda. Ja neću ni pokušati da
prepričavam Otkrovenje. Besmisleno je. Nema nikakve povezane priče. Umesto toga ćemo
pogledati likove koji su prikazani u ovoj divnoj igri nečije neuravnotežene mašte.
Otkrovenje je očigledno trebalo da bude dizanje zavese koje će svetom Jovanu, “slugi
Hristovom” pokazati šta čeka nas, obične smrtnike. A ono što nas čeka, zaista je užasna, tragična i
izuzetno bolna zbrka. Jovan je, budući da je bio odan sluga, sa olovkom u ruci brzo hvatao beleške
o celom Otkrovenju koje se prikazalo pred njim, ili je bar nama tako rečeno.
Evo sada liste bizarnih likova koje smo uspeli da pobrojimo na ovih 18 strana podeljenih u
22 poglavlja.
Počećemo sa Jovanovom pričom: “I obazreh se onamo da vidim glas koji govoraše sa
mnom, i obazrjevši se vidjeh sedam svjećnjaka zlatnih, i usred sedam svijećnjaka nekoga nalik na
sina čovečijega, obučena u dugačku haljinu, i opasana po prsima pojasom zlatnim. A glava njegova
i kosa bijaše bela, kao snijeg, i oči njegove kao plamen ognjeni; i noge njegove kao sjajni bakar kad
se zažari u peći; i glas njegov kao huka velikih voda”.
Sledeća grupa likova koju imamo jesu četiri zveri koje imaju oči i napred i pozadi. “I prvo
biće bješe slično lavu, i drugo biće slično teletu, i treće biće imaše lice kao čovjek, i četvrto biće
biješe slično orlu u letu. I svako od četiri živa bića imađaše po šest krila, naokolo i iznutra puna
očiju, i dan i noć ne miruju...”
Sledeća je ovakva scena: imamo veliku knjigu zapečaćenu sa sedam pečata u desnoj ruci
onoga koji je sedeo na prestolu. Silni anđeo je gromkim glasom objavio: “Ko je dostojan da otvori
knjigu i razlomi pečate njene?” Izgleda da nije bilo nikog ko je dovoljno veliki i dostojan da pročita
knjigu, niti čak da pogleda u nju, pa je Jovan zbog toga mnogo plakao.
Međutim, gle, gle. Iznenada se pojavio neko ko je bio dovoljno veliki da učini ovo silno,
uzvišeno i moćno delo. Pogodite ko je to bio?

92
 Sećate se Jude, još tamo iz Postanja 38, starog ratnog huškača i pokvarenjaka koji je
zgrešio sa svojom snajom, misleći da je ona neka obična kurva pored puta? E, pa, na nebu, ovaj
obrezani Jevrejin je bio unapređen (po jevrejskim tekstopiscima) u najvećeg među dvadeset i četiri
starešine koji sede na prestolu. U stvari, on je sada jedan od prvih i najvažnijih, on je “lav koji je iz
plemena Judina, izdanak Davidov” i “otvoriće knjigu i razlomiti sedam pečata njenih”.
Kada je odlomio prvi pečat, pojavio se beli konj. Kada je drugi pečat odlomljen, pojavio se
crveni konj. Posle trećeg pečata pojavio se crni konj, a posle četvrtog sivi. U svakom slučaju, na
sivom konju je sedelo nešto, što ime mu beše Smrt. “I za njim iđaše pakao”.
U 9. glavi Otkrovenja ima mnogo mučenja i torture, a na sceni se pojavljuju, da bi obavili
posao, neki čudni skakavci koji treba da muče ljude, ali ih ne ubijaju. Mučenje treba da bude kao
kada škorpija ujeda čoveka, ali ga ne ubije. “A izgled skakavaca bijaše sličan konjima spremnim za
boj, i na glavama njihovim bijahu kao neki vijenci slični zlatu, i lica njihova kao lica ljudska. I
imahu kose kao kose ženske, i zubi njihovi bijahu kao zubi u lavova; i imahu okolope kao oklope
gvozdene, i šum krila njihovih bijaše kao buka mnogih konjskih kola kada jure u boj. I imahu
repove slične skoripijama, i žaoke, i u repovima svojim moć da škode ljudima pet mjeseci”. Koliko
ste ovakvih skakavaca videli u životu? Čudno, vrlo čudno.
Imamo zatim vojsku na konjima koja se sastojala od dve stotine miliona. To bi, dakle, bila
armija od 200.000.000 konjanika. Nisam znao da je ikada postojalo toliko konja. Kako ih je Jovan
prebrojao za tako kratko vreme, ostaje misterija. Kako bilo da bilo, kaže se: “I tako vidjeh u
viđenju konje i one što sedjahu na njima, koji imaju oklope, ognjene, plavičaste i sumporaste; i
glave konja bijahu kao glave lavova, i iz usta njihovih izlažaše oganj i dim i sumpor.” Ne samo da
nisam znao da postoji toliko konja, nego da postoje i takvi konji!
Kada dođemo do 12. glave, vidimo da je ona baš čudna. U prvom stihu se pojavljuje “žena
obučena u sunce, i mjesec pod nogama njezinim, i na glavi njezinoj vijenac od dvanaest zvijezda; i
ona bješe trudna, i vikaše od bolova mučeći se da rodi”.
Kao pretnja ovoj neobičnoj ženi koja treba da se porodi, pojavljuje se velika crvena aždaja
“koja imaše sedam glava i deset rogova; i na glavama njezinim sedam kruna. I rep njezin vuče
trećinu zvijezda nebeskih i baci ih na zemlju”. Možete li da zamislite holivudskog scenaristu koji bi
smislio nešto čudnije? No, aždaja je bila tu, sa svim svojim glavama, rogovima i krunama i čekala
da proždere dete čim se rodi.
Priča teče dalje. Dete je nekako pobeglo, a aždaja je bila gnevna na ženu, pa je odlučila da
povede rat sa ostatkom njenog semena. Nikada nećemo saznati da li je zgrabila tu ženu ili nije.
Izgleda da nema kraja ovoj čudnoj paradi zveri koje prolaze kroz scenario koji se brzo
menja. U 13. glavi imamo zver koja se pojavljuje iz mora, ima deset rogova i sedam glava, a povrh
rogova deset kruna. Izgledala je “slična risu i noge joj kao u medvjeda i usta njezina kao usta lava; i
dade joj aždaja silu svoju i prijesto svoj i vlast veliku”. U istoj glavi imamo još jednu zver koja
izlazi iz zemlje, ima dva roga kao jagnje, “i govoraše kao aždaja”.
U 17. glavi pojavljuje se žena obučena u purpur, jedan od sedam anđela kaže Jovanu:
“Hodi da ti pokažem osudu bludnice koja sjedi na vodama mnogim”... “I žena biješe obučena u
porfiru i skerlet i nakićena zlatom i dragim kamenjem i biserom, i imaše čašu zlatnu u ruci svojoj...”
Dakle, ova žena je pila krv svetaca i mučenika, pa se i ona srela sa zverkom, koja ima sedam glava i
deset rogova, na kraju će ova zver “omrznuti bludnicu i opustošiće je i ogoliti, a meso će njeno jesti
i sažeći će je ognjem”. Da vas sad pitam: šta biste mislili o holivudskom scenaristi kada bi se
pojavio sa ovakvom pričom?
Ima još likova, ali su oni manje groteskni i manje nakazni, kao što su na primer lisice,
zmije i zmajevi. Ima i velikih vojski na belim konjima, sedam anđela sa čašama punim boleština,
“punim gnjeva Božijega”, a postoji i bizarni opis velikog grada, svetog Jerusalima. I ovo treba
pogledati.
Pošto su nam u četiri jevanđelja saopštili kako je grešno gomilati zemaljska blaga i kako
bogataši nikada neće stići na nebo, da treba “rasprodati sve svoje i podeliti siromasima”, ovde
dobijamo veoma dobar opis jevrejske verzije večnog blaženstva i onoga što za njih nebesa zaista
jesu kao i koncepcije novog Jerusalima, koji je očigledno njihova ideja raja.

93
 U 21. glavi Otkrovenja, nalazi se opis grada. To je grad i po. Dužina mu je dvanaest hiljada
stadija, a ista tolika mu je i širina. A i visina mu je, kažu, ista, dakle, dvanaest hiljada stadija. U
enciklopediji sam pronašao da je stadij jednaka dužini od 1/8 milje. Znači, ovaj novi Jerusalim bio
bi kvadrat sa stranicama od po 1500 milja, a tolika bi mu bila i visina, ako uopšte to možete i da
zamislite. Zid je visok 144 lakta. Jedan lakat je 18 inča, što dakle visinu zida utvrđuje na 216 stopa.
Međutim, upravo nam je rečeno da je grad 1500 milja visok. Ne tražite od mene da vam objasnim
ovu nedoslednost. To su pisali Jevreji a ne ja. Kako god bilo, zid je od jaspisa a grad od zlata
“sličnog staklu čistome”. Imamo zatim detaljni opis temelja zida, od kojih se svaki sastojao od
dragih kamenova. Prvi temelj bio je od jaspisa, drugi od safira, treći od halkidona, četvrti od
smaragda, i tako dalje. Dvanaest vrata – dvanaest bisera. I gradski trg je od čistog zlata “kao
providno staklo”.
Kao što nesumnjivo znate, Jevreji uvek polude kada vide zlato i dobiju neukrotivu želju da
polože svoje ruke na ovo zlato i drago kamenje. Dakle, kada pišu o Svetom gradu, novom
Jerusalimu, on mora da bude miljenče, pun zlata po ulicama, sa smaragdima, dijamantima i dragim
kamenjem u temeljima, a biserima na vratima. Ovo je zaista jedna tako raskalašna ekstravagancija,
da bi naterala svakog holivudskog scenaristu da pozeleni od ljubomore.
Ali, sećate li se Besjede na gori? Kaže vam se da prodate sve što imate i “podate
siromašnima”.
Još jedna izuzetna karakteritika Otkrovenja je stalno podsećanje na osvetu i užas; bol i
patnje, agoniju, izgleda da je baš svako poglavlje pretrpano osvetom Božijom, koja se neprekidno
obrušava na nas, jadna i mnogo napaćena bića na zemlji. Svi smo svesni koliko se ljudi pobije
svakog časa na ekranima jevrejske televizije, ali agonija i patnje ljudi koji su pobijeni u Otkrovenju
je ipak nešto drugo. Ko god ima sadističkih sklonosti, uživaće čitajući Otkrovenje.
Imamo toliko ovakvih “blagih vesti” i “dobrih vesti” širom celog Otkrovenja, da je teško
odlučiti se odakle da se počne. Nećemo ih sve prikazati, već ćemo dati samo nekoliko primera
sadizma koji se obrušava na nas, jadna stvorenja, i nanosi nam beskrajnu patnju.
U 8. glavi imamo, na primer, sedam anđela koji lome sedam pečata i trube u sedam truba.
Kada je prvi anđeo zatrubio “nasta grad i oganj, pomiješani sa krvlju i to bi bačeno na
zemlju; i trećina zemlje izgore, i trećina drveća izgore”. Zatim je zatrubio drugi anđeo i “kao velika
gora ognjem zapaljena bi bačena u more; i trećina mora posta krv”. Naravno, trećina živih
stvorenja u moru je izginulo, a trećina brodova je propala. I tako, u istom smislu, idu 3., 4., 5., 6., i
7. anđeo i svaki zatrubi u svoju trubu i izazove neku veliku katastrofu nama, jadnim stanovnicima
zemlje.
Onda, u sledećoj glavi imamo one grozne skakvce koje smo već opisali, koji nam čine ovo:
“I dade im se ne da ih ubijaju, nego da ih muče pet mjeseci; i mučenje njihovo bijaše kao mučenje
od skorpije kad ujede čoveka. I u te dane tražiće ljudi smrt. I neće je naći; i poželjeće da umru, i
smrt će od njih bježati”. Ovde opet imamo jevrejsku opsesiju da muče svoje neprijatlje i da im
uskraćuju milost umiranja, kako bi mogli što duže da ih muče.
Posle ovoga imamo katastrofe i mučenja, koja smenjuju jedno drugo, a sav taj užas pada
po takozvanim “grešnicima”, sve dok ne pomislite da više nema preostalih ljudi koji bi mogli biti
mučeni i ubijani. Ali, grešite, u svakom poglavlju pada nova žetva mučenih, unakaženih, ubijenih i
zlostavljanih.
Dolazimo konačno do glava 15 i 16, gde imamo sedam anđela sa sedam čaša “gnjeva
Božijeg”. Evo šta se događa kada iz svih čaša izliju gnev na zemlju.
Kada je prvi anđeo izlio čašu na zemlju, “nastadoše rane zle i ljute na ljudima koji imaju
žig zveri”. Kada je drugi anđeo izlio svoju čašu na more, “ono postade krv kao kod ubijenoga, i sve
živo uginu u moru”.
Pošto su zemlja i more bili zbrinuti, treći anđeo morao je da pronađe novu metu za svoju
smrtonosnu čašu. Gnev je izručio na reke i izvore vode, “i postade krv”.
Kakva krvava, idiotska svinjarija!

94
 Gde bi sada četvrti anđeo mogao da izlije svoju čašu? Pa, izlio ju je nasumice i, “dano mu
bi da žeže ljude ognjem. I sagorevahu ljudi od velike žege i huliše na ime Boga”. Pitate li se zašto
su ga psovali umesto da ga vole?
Peti anđeo izlio je svoju čašu na presto zveri. “I carstvo njezino posta mračno; i grizli su
jezike svoje od bola”. Ovo su očigledno nesrećna ljudska bića kad grizu sopstvene jezike od bola.
Šesti anđeo izlio je svoju čašu na veliku reku Eufrat, te je ona presušila, a tri nečista duha
su izašla iz usta lažnog proroka, iz usta aždaje i iz usta zveri. Ovi duhovi su izgleda smišljali neku
prljavštinu, pored toga što su se očigledno spremali da se okupe i bore protiv velikog i svemogućeg
Boga na mestu zvanom Armagedon.
Sedmi anđeo je izlio svoju čašu u vazduh. Ovo je očigledno izazvalo mnogo grmljavine i
sevanja munja i velike zemljotrese. A veliki grad (misli se na Vavilon) se tako podelio na tri dela. I
svaki deo kao carstvo iščezne, “i gore se ne pronađoše”. To nije sve. Na ljude je pao grãd sa neba,
težak otprilike po talant.” I huliše ljudi na Boga zbog zla od grãda, jer je veliko zlo njegovo.” No,
posle svega što je bilo učinjeno, sedmi anđeo je snažnim glasom iz hrama nebeskog objavio: “Od
prijestola govoreći: svrši se.”
Bogu hvala na malim milostima.
Ovo, ni u kom slučaju, nije kraj bizarnih i besmislenih mučenja i tortura koje su
primenjene na bespomoćne stanovnike zemlje. Imamo i rečenice poput ove: “I ko se ne nađe
zapisan u knjizi života bačen bi u jezero ognjeno”. Pominje se zatim i grupa grešnika. Kaže se šta će
im se dogoditi: “I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.” Ubiti ih ponovo!
A ima još: “I od ova tri zla pogibe trećina ljudi, od ognja i od dima i od sumpora što izlažaše iz usta
njihovijeh”.
Ima, dakle, ovde još mnogo jezivih krvavih, grotesknih detalja, ali mislim da smo ih izneli
dovoljno. Nisam našao ništa uzvišeno u celoj ovoj žalosnoj, divljoj, umobolnoj zbrci. Svakako da
ovo nije štivo koje bih čitao svojim unucima i prljao im umove – sve ove ludačke nastranosti koje je
izrodio um pokvarenih Jevreja. Niti nalazim da je išta tačno predskazano ili rečeno za budućnost
koja je već trebalo da dođe. Cela stvar je uvrnuta i neshvatljiva gomila zverstava koja nam ne daje
bilo kakvo racionalno predviđanje događaja koji će doći.
Kao kad neko gleda u šolju od kafe. Može da kaže što god hoće. Mogu da citiraju ovu ili
onu rečenicu, da kažu da ona znači ovo ili ono, da je sedmoglava aždaja ovaj događaj ili ona država,
ili bilo šta drugo. U svakom slučaju, to je potpuno besmisleno i isto toliko relevantno kao i talog u
šolji od kafe.
Dakle, kada se pojave propovednici i kažu da imaju rešenje za značenje ovih stvari, oni vas
zapravo lažu. Nemaju više informacija o tome nego vi ili ja. Šta sve to znači, zna samo Hrist, a on
nam nije ostavio nikakvu knjigu šifara kojom bismo mogli da dešifrujemo ovu besmislenu i bizarnu
kolekciju katastrofa. Na jednom mestu se kaže da će konačno vezati đavola i baciti ga u jamu bez
dna, a da će Hrist vladati hiljadu godina sa odabranom grupom. Onda će, međutim, đavo opet da
bude oslobođen, i ko zna šta će se posle dešavati.
Od ove ideje o hiljadugodišnjem carstvu napravljena je velika stvar. Radio stanice,
organizacije koje šalju pismene poruke i zovu se “Drugi dolazak”, sve vrste gorljivih propovednika,
svi oni deklamuju o drugom dolasku Isua Hrista.
Hrist kaže: “Doći ću brzo”. Apostoli su shvatili da će doći za njihovih života. Posle 2000
godina “verujući” još čekaju. Posle 80 generacija, priroda i dalje ide kao i milionima godina pre
toga i kao što će ići još milione godina. Posle 80 generacija naivčine još uvek drže vreću i zabrinuti
paralizovani čekaju.
Sve ovo ima neutrališući i pogubni uticaj na prevarenog i zavedenog belog čoveka koji je
na taj način hipnotisan, ukočen da ne deluje i da čeka drugi dolazak Hrista. Uostalom, ako verujete
u svo ovo đubre, i ako je sve i onako predviđeno, i ako će da bude sve gore i gore, i ako đavo ima
potpunu kontrolu, onda beli čovek i ne treba ništa da učini, već mu ostaje da prekrsti ruke, pusti sve
da ide i da mirno čeka drugi dolazak Hrista.
Krajnje je vreme da razotkrijemo ovo zagađivanje mozga Bele rase i vratimo se realnosti.
Poslednje što nam treba je ideja o neizbežnoj katastrofi, beznađu i propasti. Umesto toga, potrebno

95
nam je da bistro razmišljamo, da iznova shvatimo vrednosti naše rase, da zbijemo redove i da
ispoljimo zajedničku želju za borbom i opstankom.

96
 POGLAVLJE BR. 15

Odlazak u raj: nemogući zadatak

ili
svi odlaze u pakao

V ećina hrišćana živi u ubeđenju da je, samo ukoliko se veruje, odlazak u raj prilično
izvestan. Većina propovednika i mnoge crkve će vam reći kako je prosto doći do
“spasenja” i to sve za džabe! Jedino što treba da uradite je – samo da verujete – bar tako nam kažu.
Međutim, ako pročitate zbrkane detalje, koji su razbacani po bibliji, brzo shvatate da nije
sve baš tako jednostavno. U stvari, što više čitate bibliju pokušavajući da saznate kako ćete doći do
“spasenja”, to postaje sve teže, sve zbrkanije, sve mutnije i sve komplikovanije. Štaviše, tu ima
toliko nejasnih i kontradiktornih citiranja Isusovih reči u kojima se kaže da zbog toga i toga ne
možete stići u raj, da, umesto da sve bude jednostavno, otkrivate da postoji mnogo protivrečnih
uslova, da vam svi oni kažu da ne možete doći do spasenja i da ne možete stići u raj.
Vremenom, kada ispitate i pronađete sve prepreke koje vam stoje na putu, shvatite da tamo
jednostavno ne možete da stignete – što praktično znači da su svi određeni za pakao i večnu vatru.
Očigledno, postoje samo dva mesta. Ako ne možete da stignete u raj, idete u pakao.
To su te, navodno, “blage vesti” i “dobre vesti” koje je donelo hrišćanstvo. Hajde da sada
ispitamo te različite prepreke koje nam stoje na putu. U Mat.7:21, Hrist kaže: “Neće svaki koji mi
govori: Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca mojega koji je nebesima.
Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom
demone izgonili, i tvojim imenom udesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikada vas nisam
znao; idite od mene vi koji činite bezakonje.” Drugim rečima, uprkos vašeg truda, uprkos dobrih
dela, uprkos vaše vernosti, Hrist kaže: možete ići u pakao.
U Mat. 8:10 on kaže: “Zaista vam kažem: ni u raju ni u Izrailju tolike vjere ne nađoh. A
kažem vam da će mnogi od istoka i zapada doći i sješće za trpezu s Avramom, i Isakom, i Jakovom
u Carstvu nebskome. A sinovi carstva biće izgnani u tamu najkrajnju; i ondje će biti plač i škrgut
zuba...” Prilično zbrkano, ali ako “sinovi carstva” idu u pakao, možete biti sigurni da ni ostali ne idu
u raj.
Tek smo počeli, a već vidimo da se isključenja gomilaju i da svi potpadaju pod sledeće:
većini ljudi je uskraćen odlazak u carstvo nebesko, pa su, naravno, stoga određeni, planirani i
upućeni da idu u pakao. Nema srednjeg puta. Ali, hajdemo dalje.
U Mat. 10:37 Hrist kaže: “Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i
koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za
mnom, nije mene dostojan”. Možemo sasvim sigurno da tvrdimo da oni koji potpadaju pod ovu
kategoriju izvesno neće otići u carstvo nebesko, pa dodajte ove nove milione na listu. I oni idu u
pakao. Koliko je ljudi koje poznajete kategorički tvrdilo da više voli Hrista od oca, majke ili sina ili
ćerke? Koliko ljudi poznajete koji su uzeli svoj krst i sledili Hrista, posebno zato što je do krstova
teško doći i što je potpuno nejasno šta to morate da učinite da biste ga sledili?
U Mat. 12:31, Hrist kaže: “Zato vam kažem: Svaki grijeh i hula oprostiće se ljudima, a
hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako ko riječ protiv Sina čovečijega kaže, oprostiće
mu se, a koji reče protiv Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovome vijeku ni u budućem”.
Dakle, ako hulite protiv Duha Svetoga, ma šta to bilo, gotovi ste, nemate nikakvu šansu da dobijete
oproštaj, da se iskupite i ni najmanju šansu za milost. Odatle idete pravo u pakao, bez obzira na sve
i bez prava žalbe.
U Mat. 12:36, on kaže: “A ja vam kažem, da će za svaku praznu riječ koju reknu ljudi dati
odgovor u dan Suda. Jer ćeš zbog svojih riječi biti opravdan i zbog svojih riječi biti osuđen”. Ako
su ovakva pravila igre, svako će biti u stalnoj opasnosti, jer, ko zna, bilo koja reč koju kažete može
biti ona zbog koje ćete biti osuđeni. Nije li to utešna misao? To je samo još jedna od “dobrih vesti”
koju vam je donelo hrišćanstvo.

97
 Nastavljamo sa Mat. 13:41. “Poslaće Sin čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova
sve sablazni i one koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plam i škrgut zuba”.
Ovo je, naravno, prilično nejasno, ali nesumnjivo je da još jedna pošiljka prepuna jadnih duša
putuje ka večnom ognju.
Baš je jednostavno doći do raja, zar ne? Mi smo već naveli dovoljno kategorija da bi
obuhvatili gotovo svako ljudsko biće.
Ali, da nastavimo.
U Mat. 15:4, Hrist kaže: “Jer Bog zapovjedi govoreći: Poštuj oca i mater; i koji ruži oca i
mater smrću da umre”. Zabeležite još jedan greh koji će prekršioca osuditi na večni plamen.
U Mat. 15:22, 23 i 24, ide sledeća priča: “I gle, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva i
povika mu govoreći: Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muči đavo! A on joj ne
odgovori ni riječi. I pristupivši učenici njegovi moljahu ga govoreći: Otpusti je, jer viče za nama. A
on odgovarajući reče: Ja sam poslan izgubljenim ovcama doma Izrailjeva”.
Ovde, dakle, očigledno imamo novi tok stvari. Vidimo da Hrist tvrdi da je poslat da
donese spasenje samo domu Izrailjevom. To odmah otpisuje sve nas, Nejevreje. Imamo i dalje
usložnjavanje situacije, jer nijedan Jevrejin ne veruje u Hrista, čime su i oni lišeni spasenja. Pa ko je
onda ostao? Sve ovo izgleda veoma zbunjujuće, a nesumnjivo je da je tako i trebalo da bude, što se
potvrđuje u Jevanđeljima po Jovanu, 4:22, u kome Isus govori ženi iz Samarije i kaže joj: “Vi se
klanjate onome što ne znate; a mi se klanjamo onome što znamo; jer je spasenje od Judejaca”.
Očigledno je da je ovo uputio Nejevrejima: spasenje je jevrejska stvar, a Nejevreji su toliko
zbunjeni da ne znaju čemu se klanjaju. Sa ovim se svesrdno slažem.
Ali, da mi nastavimo. Isus kaže svojim učenicima: “Ako hoće ko za mnom ići, neka se
odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ko
izgubi život svoj, mene radi, naći će ga” (Mat. 16:24). Ovo je jedno od onih zbunjujućih
dvosmislenih mesta, gde ne znate da li dolazite ili odlazite. U svakom slučaju, vi koji budete
pokušali da sačuvate svoj život, izgubićete ga i očigledno nećete stići u raj.
Produžavamo sa istim jevanđeljem, 18:3, u kome Hrist nastavlja da opominje i isključuje:
“Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko. Koji se,
dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom”. Pa onda 18:6. “A koji sablazni
jednoga od ovih malih koji vjeruju u mene, bolje bi mu bilo da se objesi kamen vodenički o vrat
njegov, i da potone u dubinu morsku”. Iz ovoga možemo da izvučemo da treba da budemo ponizni,
da ponovo postanemo prostodušni kao mala deca, i da zaboravimo sva iskustva i sve stavove koje
smo stekli tokom godina zrelosti, jer se u protivnom nećemo kvalifikovati za ulazak u carstvo
nebesko. I još, ko bude uvredio bilo koga od tih malih, biće mu bolje da stavi vodenički kamen oko
vrata i udavi se. Evidentno, ni takvi ne mogu da očekuju da će ući u carstvo nebesko i osuđeni su na
propast. I oni, takođe, idu u pakao. Otkrivamo da je sve teže i teže ući u carstvo nebesko. Lista onih
koji tamo neće stići postaje sve veća, a u istom Jevanđelju, 18:34, Hrist kaže: “I razgnjevi se
gospodar njegov, i predade ga mučiteljima, dok ne vrati sve što mu je dugovao. Tako će i Otac moj
nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih sagrešenje njihova”.
Dodajte ogromno mnoštvo onih koji nisu oprostili svojoj braći grehove. I oni će biti otpisani i
“izručeni” mučiteljima, i naravno, takođe idu u pakao.
Spisak raste, a prepreke se gomilaju. U Mat. 19:20 stoji: “Reče mu mladić: sve ovo
sačuvah od mladosti svoje; šta mi još nedostaje?” Isus mu je odgovorio: “Ako hoćeš savršen da
budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hodaj za mnom”.
Zaista vam kažem da je teško bogatome ući u Carstvo nebesko. I opet vam kažem: Lakše je kamili
kroz iglene uši nego li bogatome ući u Carstvo Božije”. Imamo znači dodatak isključenjima, koja
sada rastu u skokovima, a to su ljudi koji poseduju “bogatstva”. U 19:25 nadalje se kaže: “A kada to
čuše učenici, čuđahu se veoma govoreći: Ko se, dakle, može spasti?” Baš dobro pitanje. Isus im je
ljubazno dao ovo dvosmisleno uveravanje: “Ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće”. To
je tipično. Ako ne možete da objasnite stvari na razuman i logičan način, samo kažete: “Pa, mi
delujemo na polju magije, tu sve prolazi i ne mora da ima nikakvog smisla.”

98
 Osude i prokletstva se nastavljaju, sa nama će se grubo našaliti i zateći nas u neprilici kada
se najmanje budemo nadali. To nam se baca u lice, tako da uvek budemo nervozni i na ivici, nikad
ne znajući kad će eksplozija da se dogodi. “Doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u
čas kada ne misli, i rasjeći će ga na pola, i daće mu udio sa licemjerima; onda će biti plač i škrgut
zuba” (Mat. 24:50-51).
Osveta i proklinjanje se postojano nastavljaju. “Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve
strane: Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim”.
“Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me;
“Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i
ne posjetiste me.
“Tada će mu odgovoriti oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna ili žedna, ili
stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo ti?
“Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednom od ovih
najmanjih, ni meni ne učiniste.
“I ovi će otići u muku vječnu, a pravedniji u život vječni” (Mat. 25:41-46).
Da li još uvek verujete da je to jednostavno i da je dovoljno “samo verovati”? Daleko od
toga. Postaje sve komplikovanije a šanse da će bilo ko izbeći sve prepreke i zamke postavljene na
putu do “nebeskog carstva” više nisu ni 100:1, nego 1000:1. A srednjeg puta nema. Svi koji ne idu
u raj, idu u vatru pakla i večno prokletstvo.
No, ima još mnogo, mnogo toga. U Markovom, Lukinom i Jovanovom jevanđelju ima
puno ponavljanja, sa različitim ulepšavanjima i varijacijama koje od tuda potiču. Nećemo još puno
obrađivati ovu temu. U Jevanđelju po Marku, 11:26, Hrist kaže: “Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac
vaš koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrješenja vaša”. U jevanđelju po Luki, 6:24-25, on
ponovo proganja te grozne bogataše i kaže: “Ali teško vama bogatima, jer ste već primili utjehu
svoju. Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladnjeti. Teško vama koji se smijete sada, jer ćete
zaridati i zaplakati.” Moralna potka ovde treba da bude: ako stvari u svom životu držite pod
kontrolom, treba da brinete u svakom slučaju, i stalno da brinete, brinete, brinete. Pred sobom treba
da vidite samo propast i tamu. Ovo su, znate, ipak “dobre vesti”. Vaša nagrada čeka vas u životu
posle smrti, a šansa da dobijete za nagradu večni oganj je 1000:1.
Preskačemo ostatak Marka i Luke, a da ne bismo u potpunosti zanemarili Jovana, citiramo
Jov. 3:3, gde Hrist kaže: “Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva
Božijega”. A u Jov. 3:5 “Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može uči u
carstvo Božije”.
Dakle, evo ih opet, pakleni oganj i prokletstvo. Jadikovke, jecaji i škrgut zuba. Večno
prokletstvo. Teško vama. Bolje da vam je vodenični kamen okačen oko vrata i da ste se bacili u
ognjenu peć. Bićete bačeni u večnu tamu.
Jevanđelja su u celini puna osuda i proklinjanja. To su te “dobre vesti” koje je Hrist doneo
svetu. Spasenje, kojim vam propovednik maše pred očima, je, čak i prema njihovim pravilima,
toliko besmisleno i toliko nedostižno, da niko, baš niko, neće moći da se ubroji među one koji idu u
“carstvo nebesko”.
Govoreći o raju, hajde da pogledamo kakvo bi to mesto trebalo da bude. Dok je pakao
opisan najslikovitijim i najstrašnijim izrazima, opisi raja tek su ovlašni i, u najmanju ruku, da
kažemo mutni. U Mat. 13:31, Hrist kaže: “Carstvo nebesko je kao zrno gorušičino koje uzme
čovjek i posije na njivi svojoj. Ono je, istina, najmanje od sviju sjemena, ali kad uzraste, veće je od
svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim”. U 13:33:
“Carstvo nebesko je kao kvasac koji uzme žena i metne u tri kopanje brašna dok ne uskisne”. Da li
vam ovo daje ikakvu sliku mesta za koje biste slomili vrat da stignete u njega?
U sledećem odeljku nalazimo na još nekoliko trunčica i mrvica koje ne opisuju previše
toga, ali to je najbolje što smo mogli da nađemo. U Mat. 13:44, Hrist kaže: “Još je Carstvo nebesko
kao blago sakriveno u polju, koje našavši, čovjek sakri i od radosti svoje otide i sve što ima prodade
i kupi polje ono. Još je carstvo nebesko kao čovjek trgovac koji traži dobra bisera. Pa kad nađe
jedno mnogocjeno zrno bisera, otide i prodade sve što imaše i kupi ga. Još je Carstvo nebesko kao

99
mreža koja se baci u more i sabere ribe od svake vrste. Kad se napuni, izvuku je na obalu i,
posjedavši izaberu dobre u sudove, a loše izbace napolje. Tako će biti i na svršetku vijeka: izići će
anđeli i odlučiće zle od pravednih.”
Da li vam ovo daje nekakvu sliku carstva nebeskog, ili ste još uvek zbunjeni prirodom
“vaše nagrade u drugom životu?” Koliko ja mogu da vidim, ovo nam ne stvara sliku baš ni o čemu,
već je to samo gomila dvosmislenosti i, najiskrenije, ja uopšte nisam tip koji bi želeo da ode u tako
nebulozno i loše opisano mesto. Ali, za svaki slučaj, da ne biste pronašli poantu, da je alternativa
prilično grozna, pedeseti stih sledi četrdeset deveti koji smo upravo citirali, a u njemu Hrist kaže: “I
baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plač i škrgut zuba.”
Možete li stići do raja? Ni u kom slučaju to nije verovatno, a posebno ne ako vam Hrist
pomaže.
Pošto je izložio svoje učenje i izrekao sve moguće samoubilačke savete radi uništenja onih
koji prihvate njegovu veru, Hrist je zatim, navodno, organizovao kampanju za širenje ovih učenja
po celom svetu. Smišljeno je oko sebe okupio 12 učenika, sve samih amatera, koji se pominju u 10.
poglavlju jevanđelja po Mateju. Ovih 12 smetenih saučesnika, koji evidentno nisu bili previše
pametni i koji izgleda nisu mogli da razumeju ono što je on govorio, Isus je odustao, zapovedivši
im: “Na put neznabožaca (Nejevreja) ne idite, i u grad samarijanski ne ulazite. Nego idite najprije
izgubljenim ovcama doma Izrailjeva!” (Mat. 10:5).
Ovde imamo veoma kontradiktoran odeljak. Isus naređuje svojim učenicima da ne šire
nova učenja među Samarićanima, odnosno Nejevrejima, već da ih daju isključivo Jevrejima. To je
veoma čudno zbog toga što su baš Jevreji odbacili nova učenja, a Nejevreji ih prihvatili. Mislimo da
je nesumnjivo bilo isplanirano onako kako se i dogodilo, ali ovako piše u Jevanđelju po Mateju 10:
5-6, dakle, da učenici ne šire veru među Nejevrejima ili Samarićanima, već samo među Jevrejima.
U Mat. 10:21, on otvoreno predviđa kakve razorne posledice će imati njegova učenja, i
kaže: “A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće djeca na roditelje i pobiće ih. I svi će vas
mrziti zbog imena moga”.
Kada pogledamo na sve pogubne ratove koji su se vodili u ime hrišćanstva, kakav je
recimo Tridesetogodišnji rat (1618-1648), shvatamo šta je hteo da kaže svojim predviđanjem.
Tokom tog rata, brat se zaista digao na brata, i predao ga smrti, pa je, štaviše, trećina Nemaca
nestala u tom krvavom bratoubilačkom verskom ratu, a 5/6 svih kuća u zemlji bilo uništeno. Ovo ni
u kom slučaju nije bio jedini rat koji se vodio u ime hrišćanstva. Širom Evrope brat se borio protiv
brata, protestanti protiv katolika, beli ljudi su se međusobno osvetnički trebili, a sve u ime Hrista.
Danas se ovo još uvek događa u Irskoj. Hrišćanstvo je u stvari vežba samouništenja.
U svom tom poslu oko “verovanja” zanimljivo je jedno pitanje: Zašto bi neko bio
prisiljavan da veruje u bilo šta? Ako niste slobodnom voljom uvereni u neku situaciju, zbog
predočenih dokaza ili njihovog nedostatka, zbog čega bi neko na vama primenjivao torturu, osvetu i
odmazdu? Zar to nije metod koji koriste tirani i razbojnici? Nisu li isti metod koristili komunisti? Ili
prihvati komunizam ili ćemo te ubiti – to je bio zakon jevrejskog komunizma u Rusiji, Kini i
drugde.
Svako verovanje koje dođe pod pretnjom ili prinudom, u svakom slučaju je nečasno. To je
“verovanje” na koje čovek može biti privremeno nateran, pod uticajem panike ili straha, ali ono
nije ni racionalno ubeđenje, niti može biti iskrena vera.
Pa ipak se, širom cele biblije, ovaj razbojnički metod pretnje, prinude i straha koristi kako
bi se ljudi naterali da veruju: ili verujte u Hrista i sav taj hokus – pokus, ili idete u pakao kaže on, ili
još bolje, kažu jevrejski pisci. Kakav umobolni poduhvat!
U Mat. 10:34 on još kaže: “Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam
došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog i kćer od
matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi”.
U Mat. 12:25, Isus iznosi srž jevrejske tehnike za uništavanje nejevreja, kada kaže: “Svako
carstvo koje se razdijeli samo u sebi, opustjeće; i svaki grad ili dom koji se razdjeli sam u sebi neće
se održati”.

100
 Vidimo da je u ranijim učenjima već rekao da je došao da deli, i deobu je napravio. Što su
se ova opaka učenja više širila po Rimu i celom Rimskom carstvu, to su se snažnije razvijali
dezintegracioni procesi i bujao ferment razaranja. Kada su se ova učenja proširila među rimskim
građanima, koji su ih u svojoj dobrodušnoj naivnosti prihvatili, oni su postali zbunjeni, smeteni i
podeljeni. Digli su ruke od čvrstog rasuđivanja koje su vekovima izgrađivali, i napustili zdrav
razum. Izgubili su svaki osećaj odgovornosti prema porodici. Njihov patriotizam bio je potpuno
podriven, a znamo da je sve ostalo istorija. Rimska imperija, otelotvorenje bele civilizacije, propala
je i pretvorila se u ruševine.

101
 POGLAVLJE BR. 16

Hristovo postojanje nije potkrepljeno istorijskim dokazima

U prethodnom materijalu je sasvim dobro i van svake sumnje dokazano da je

hrišćanstvo samoubilačka filozofija ili učenje. Ukoliko ga njegovi sledbenici ozbiljno
shvate, ono će ih uništiti, a ukoliko ga cela rasa ili nacija prihvati i pokuša da pažljivo sledi učenja
Besede sa gore, onda će se čitava nacija uništiti.
Velika rimska nacija, najbolja civilziacija koju je Bela rasa dala u klasičnom razdoblju, u
prvim vekovima nove ere prihvatila je hrišćanstvo sasvim ozbiljno i uništila sebe da se nikada više
ne uzdigne.
Odakle potiče hrišćanstvo? Ako čitamo jevrejsku bibliju, Stari zavet i Novi zavet, nećemo
dobiti tačne odgovore. Činjenica je da hrišćanstvo jeste i da je bilo jevrejska tvorevina, smišljena,
stvorena i promovisana od strane hijerahije jevrejske rase, nesumnjivo od samih mudraca iz
Sanhedrina.
To je, u stvari, jedno pokvareno učenje koje ima za cilj da rastroji i poremeti umove belih
Nejevreja i da ih natera da napuste istinske odgovornosti zbog kojih ih je priroda stvorila. Ono je
neprirodno i potpuno izopačeno ponašanje prema okruženju kojim nas je priroda snabdela.
Pored toga što je uticaj hrišćanstva potpuno uništio Rimsko carstvo za nešto manje od dve
stotine godina, ono i danas ima razoran uticaj koji kao senka visi nad poslovima i razmišljanjima
Bele rase širom sveta. Zbog toga je važno da istražimo njegovo poreklo, uprkos činjenici da je
mnogo dokaza namerno uništeno i da su mnoge prepreke postavljene na putu ka objektivnosti,
uzimajući u obzir čak i dokaze koji još uvek postoje.
Svako ko preispita svoja razmišljanja i pogleda dokaze, otkriće da je poreklo hrišćanstva
sasvim različito od onoga u šta bi današnji crkveni oci želeli da nas nateraju da verujemo. No, hajde
da uzmemo zdravo za gotovo šta nam danas govore crkveni oci i “sveta” biblija. Prva stranica
Novog zaveta, Jevanđelje po Mateju 1, otkriva sasvim jasno da je Isus bio Jevrejin i prati
genealogiju koja vodi još od Avrama preko Davida i Josifa do Hrista. Na drugom mestu daje se
genealogija Marije i jasno nam se stavlja do znanja da je i ona, takođe, Jevrejka.
Ovde se, odmah, otkriva prva zaslepljujuća kontradiktornost. Naime, ako je Isus bio sin
Božiji, kako je mogao da bude sin Josifov?
Bilo kako bilo, pogledajmo sada Isusove učenike. Otkrićemo da je Matej, koji je tobože
napisao prvu knjigu Novog zaveta, bio znan i kao Levi, sin Altejev, i da je poput mnogih drugih
Jevreja, bio sakupljač poreza u Kapternaumu. Otkrićemo i da je apostol Marko, koji je napisao
drugo jevanđelje, zvan još i Jovan Marko, sin Marijin, u čijoj su se kući u Jerusalimu okupljali prvi
hrišćani, bio rođak Varvarin. Otkrićemo, pre svega, da je i Marko bio Jevrejin. Dolazimo onda do
svetog Luke, koji je najverovatnije bio jedini Nejevrejin u grupi od njih dvanaest. Istoričari smatraju
da je bio Nejevrejin, lekar. On je, međutim, bio potpuno pod uticajem Pavla, koji je bio prozelitski
Jevrejin. Veći deo života proveo je kao učenik putujući po svetu u društvu Pavla, Jevrejina.
Dolazimo zatim do apostola Jovana i saznajemo da je i on bio Jevrejin, kao i njegova braća
Petar i Jakov.
Na kraju tu je i apostol Pavle, koji je promenio svoje pravo ime Saul (Savle). Rođen je u
Tarzisu od jevrejskih roditelja i bio je striktno odgajan u jevrejskoj farisejskoj tradiciji toga doba.
Pavlu se pripisuje autorstvo 14 od 27 knjiga Novog zaveta. Dakle, on sam je napisao više od pola
Novog zaveta.
I tako se to nastavlja. Od 12 učenika koje je Hrist navodno imao, svi su bili Jevreji, sa
mogućim izuzetkom Luke, a kao što smo već rekli, on je bio pod potpunim uticajem Pavla. Malo je
više od prolazne zanimljivosti činjenica da su, prema samom Novom zavetu, pisci, propovednici i
apostoli “Novog učenja”, kao i sam tobožnji osnivač, svi Jevreji, sa veoma malo izuzetaka. Više je
od prolazne zanimljivosti i to što sami Jevreji nikada nisu prihvatili ovo potpuno samoubilačko
učenje, ali su bili veoma aktivni u nametanju te vere Beloj rasi uopšte, a posebno velikoj rimskoj
naciji.

102
 Ne sumnjamo da su ovi jevrejski likovi bili fanatično aktivni u promovisanju ovog novog,
samoubilačkog, hrišćanskog učenja, niti sumnjamo da su im, ne stotine, već hiljade jevrejskih
pomagača bili “skrivena ruka” koja je pomagala širenje ovog učenja među Rimljanima i
Nejevrejima Rimskog carstva. Postoji, međutim, ozbiljna sumnja u postojanje takvog lika kakav je
bio Isus Hristos. Ima mnogo ubedljivih dokaza da on nikada nije ni živeo, već da je bio plod
jevrejskih izmišljotina.
Početak hrišćanske ere zatiče Rim gotovo na vrhuncu civilizacije. Ta civlizacija nije imala
takmaca u poznatom svetu i uspela je da nametne dugotrajan mir. Da budemo precizniji, Pax
Romana (Rimski mir) trajao je otprilike 200 godina, počevši od vladavine Cezara Avgusta. U
Rimu je obrazovanje bilo razvijeno, bilo je mnogo velikih pisaca, naučnika, istoričara, skulptora i
slikara, da i ne pominjemo izuzetne filozofe i predavače.
Izuzetno je neobično što, uprkos velikoj gunguli i fanfarama koje su tobože objavljivale
Hristovo rođenje, kao i njegovo raspeće (prema bibliji), ne možemo da nađemo nijednog istoričara
ili pisca iz tog vremena koji je makar i pomenuo te događaje u svojim radovima. Ne računajući
izmišljene biblijske spise, nijedan rimski istoričar, nijedan rimski pisac, ni jedan rimski dramatičar
nije za sobom ostavio ni najmanji nagoveštaj da je bio svestan činjenice da je navodno najveći od
najvećih postojao u njihovoj sredini, što tvrde najveća od novih jevanđelja.
I dok je Cezar za sobom ostavio ogromne pisane radove, koji još uvek postoje, tako da ih
mogu proučavati srednjoškolci, sam Hrist, koji je tobože imao najveću poruku za potomstvo koju je
svet ikada čuo, nije ostavio ni komadić papira na kome je napisana makar i jedna jedina reč. Ovo
priznaje čak i biblija, ukazujući da je samo jedanput nešto pisao po pesku.
Mi danas možemo da proučavamo Ciceronove velike govore i spise. Za sobom je ostavio
preko 800 pisama koja se izučavaju. Možemo da učimo iz čitavih tomova koje je napisao Marko
Aurelije, možemo da čitamo dela Aristotela, Platona i mnogih drugih koji su bili savremenici
početka hrišćanske ere, ili joj čak prethode. Ali je čudno da ne postoji nijedna jedina napisana reč
koja bi se mogla pripisati samom Isusu Hristu.
Dalje, Grci i Rimljani toga doba već su imali visoko razvijenu umetnost skulpture.
Možemo naći poprsja Cicerona, Cezara, Marka Aurelija i bezbroj drugih značajnih i manje
značajnih Grka i Rimljana, ali izgleda da nikome nije bilo važno da izvaja skulpturu sa likom Isusa
Hrista. Razlog je nesumnjivo taj što nije bilo nikoga ko bi bio model. Bilo je mnoštvo talentovanih
vajara i slikara u to vreme, pa ipak, što je veoma čudno, niko od njih nije imao vremena ili
interesovanja da uradi portret ovog, tobože, najvećeg od svih učitelja, koji je čak proglašen i Sinom
Božjim što je sišao na zemlju. Nikada nije urađena nijedna slika onoga koji je, kako nam se kaže,
okupio velike mase oko sebe i izazvao veliku zabrinutost i strah čak i kod samog cara Judeje, Iroda.
Sve je to vrlo, vrlo čudno, jer je, kako biblija tvrdi, rođenje Isusovo bilo propraćeno
velikim fanfarama i objavama. Anđeli su obznanili njegovo rođenje. Jedna izuzetno sjajna zvezda
ukazala je na mesto njegovog rođenja. U Mat. 2:3 kaže se: “Kada to ču car Irod, uplaši se, i sav
Jerusalim sa njim”. Iz ovoga teško da možemo da zaključimo da niko nije bio svestan činjenice da
je rođen car Jevreja, Mesija, jer nam je u prethodnom stihu saopšteno da su mudraci došli kod Iroda
i rekli mu: “Gde je car judejski koji se rodi? Jer vidjesmo njegovu zvijezdu na Istoku i dođosmo da
mu se poklonimo”. Očigledno, dakle, da je događaj obasjala sjajna zvezda sa neba. U svakom
slučaju, car Irod je, kaže u Mat. 3, bio toliko zabrinut da je posalo mudrace u Vitlejem kako bi našli
to dete i doveli mu ga da bi ga on, naravno, pogubio.
Priča se odvija dalje, tako da saznajemo da je Josif čuo za ovo te je pokupio ženu, dete i
magarca i sa njima noću tiho pobegao za Egipat. Kada je Irod shvatio da je izigran, “razgnjevi se
veoma i posla te pogubi svu djecu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže”.
Car je zaista učinio drastično delo pobivši svu decu mlađu od dve godine. Ponovo moramo
da kažemo da je nemoguće da je Isusovo rođenje prošlo u tišini, neobjavljeno i nerazglašeno, sudeći
prema biblijskoj priči. Međutim, krajnje je neobično da ovaj Irodov čin, kao drastično zločinačko
delo, nije zabeležen u istorijskim spisima ni jednog od brojnih pisaca toga doba. Sve što imamo su
tvrdnje pisaca Novog zaveta. Štaviše, ko god da je napisao Novi zavet, izneo je mnoštvo tvrdnji
koje se ne slažu sa činjenicama, od kojih nam jedna bode oči, a tiče se cara Iroda. Naime, istorija

103
nam kaže da je 1. godine n.e., kada je Hrist navodno rođen, Irod već četiri godine bio mrtav. Teško
da je mogao da bude uznemiren i razgnevljen nečijim rođenjem u prvoj godini nove ere.
Nadalje, postoje jaki dokazi da Mateja, Marko, Luka i Jovan nikada nisu pisali poglavlja
koja im se pripisuju. Istorijski dokazi otkrivaju da su spisi nastali mnogo kasnije, i da ih je 30 do 50
godina kasnije napisala osoba ili osobe do danas nepoznate. Sem toga, kada uporedimo prve četiri
knjige jevanđelja, koje bi trebalo da pričaju, manje više istu priču, nalazimo da su one
kontradiktorne jedna drugoj u toliko mnogo detalja, da ih čovek prilikom čitanja odmah uočava.
Nemam ni vremena ni prostora a ni sklonosti da se bavim svim tim detaljima. Isuviše su brojni.
Ne smatram da je mnogo važno pitanje da li je zaista postojao jevrejski lik po imenu Isus
Hrist, koji je doveo do stvaranja nove religije nametnute Beloj rasi radi njenog uništenja. Poanta je,
u svakom slučaju, da su Jevreji kolektivno stvorili i raširili ovo novo učenje među Belom rasom i da
je ono uništilo rimsku civilizaciju.
Postoje, međutim, ubedljivi dokazi da su ove ideje nastale pre hrišćanske ere i da ih nije
izneo Hrist, nego jedna jevrejska sekta sa obala Mrtvog mora, pod imenom Eseni. Oni su razvili
ideje, sadržane u Besedi na gori, koje su pripisane Hristu. Ne samo da su razvili iste ideje koje se
pojavljuju u jevanđeljima po Mateju, Marku, Luki i Jovanu, već su i izrazi, frazeologija i rečenice
bile iste, iako su prethodili vremenu navodne Besede na gori od 50 do 150 godina.
Eseni su bili jevrejska religijska grupa koja je postojala u periodu od 1. veka p.n.e. do 1.
veka n.e. Važne izvore o njihovim spisima nailazimo kod istoričara Josifa Flavija i Filona
Aleksandrijskog. Pominju ih i razni drugi rimski i grčki pisci toga doba, u čijim delima se prilično
detaljno iznose njihova religijska učenja. Međutim, u poslednjih dvadeset godina hiljade svitaka sa
Mrtvog mora, od kojih su mnoge napisali sami Eseni, daju nam priliku da dobro upoznamo njihova
religijska učenja, ali pre svega otkrivaju činjenicu da su ona prethodila Besedi sa gore, i to reč po
reč, tako da takozvana “nova” učenja, koja su se tobože pojavila sa neba 1. godine nove ere i
proizvedena od 30. do 33. godine, nisu ni originalna niti nova.
Dakle, saznajemo da su Eseni bili poznati po svojoj komunističkoj zajednici, svojoj
izuzetnoj pobožnosti, moralnoj strogosti i praktikovanju celibata. Sva zemaljska dobra koja su
posedovali bila su zajednička, a na privatnu svojinu su gledali kao na zlo koje ih može udaljiti od
pobožnosti. Bavili su se poljoprivredom i ručnim radovima, smatrajući ih manje grešnima od
drugih. Krštavali su se, i ova praksa prethodi hrišćanskoj eri bar nekih sto godina. Dakle,
hrišćanskim apostolima teško da se može pripisati zasluga uvođenja rituala krštenja, kao što se
tvrdi.
Običan čitalac bi se mogao upitati zbog čega nam nije govoreno više o Esenima ako su oni
pre svih ispovedali hrišćanstvo? Postoje dva dobra, razorna odgovora. Budući da su hrišćanski oci
bili sasvim svesni esenskih učenja i spisa, preduzeli su sve potrebne mere da te spise unište i
potpuno povuku iz opticaja. Razlog što nisu želeli da se zna za njihovo prisustvo je taj što bi to
podrilo dogmu da je Hrist bio začetnik novog učenja. Bilo bi nemoguće tvrditi da je ovo novo
otkrovenje poslao sam Bog, kroz uzvike hosana i pevanje anđela. Jevreji, sa druge strane, nisu želeli
da otkriju postojanje Esena zato što su hteli da sakriju vezu Jevreja sa novim religijskim učenjem
koje je trebalo da nametnu Nejevrejima. Otišli su toliko daleko da je to učenje bilo naizgled
neprijateljsko prema njima.
Pre nego što nastavim sa veoma zanimljivim spisima sa Mrtvog mora, koji mnogo toga
otkrivaju, moram da se zadržim na jednoj stvari. Naime, stalno se govori da su prvobitni spisi, na
osnovu kojih je nastao Novi zavet, bili prevedeni sa “originalnog grčkog”. Pošto Novi zavet stalno
ponavlja da je Pavle govorio svom stadu na hebrejskom, da je Isus govorio na hebrejskom, da su
apostoli bili Jevreji, zašto su onda spisi bili na grčkom?
Istorijske činjenice dovode do sledećeg: jevrejska hijerarhija, a nesumnjivo i cela svetska
zavera, bila je dobro usaglašena i imala je mnoge članove i saradnike. Spisi uopšte nisu nastali u
Hristovo vreme, već je pokretu napravljena velika promocija trudom cele jevrejske nacije. Iako su
organizovali širenje ideja, one su se u pisanom obliku pojavile znatno posle perioda između 30. i
33. godine n.e., kada se Hrist navodno pojavio sa zamamnom religijom i “novim” otkrovenjima. S
vremena na vreme su revidirani, ne samo prilikom prvobitnog formulisanja i sastavljanja, već su

104
vekovima menjani kako bi iznova bili što efektnija i ubedljivija propaganda. Nastavićemo sada sa
Esenima da otkrijemo ko su oni bili i zašto su se baš na njihova učenja bacili Jevreji i pretočili ih u
čist otrovni napitak kojim su onda hranili Nejevreje.
Spisi sa Mrtvog mora su veoma brojni i otkrivaju više nego što današnja jevrejska štampa
želi da nam kaže. Oni govore o životu i učenju Esena. Jedna od najvažnijih stvari koje iz spisa
saznajemo jeste da su Eseni nestali sa lica zemlje posle otprilike dve stotine godina postojanja. To
se dogodilo negde oko 100. godine n.e. Nepotrebno je reći da su oni bili samo mala sekta među
jevrejskim plemenima i kao takvi nisu bili deo jevrejske zavere. Iako su bili izvan glavnih tokova
jevrejskih aktivnosti, ovi su svejedno zapazili da takva učenja mogu da razore i unište narod. Jevreji
su, tražeći način da unište rimsku državu, koja je 70. godina p.n.e. razorila Jerusalim do temelja,
odlično uvideli kakva su to učenja i odlučili su da ih ubace među Rimljane.
Esenizam je zaista bio revolucionarno nova forma društvenog poretka, jedno idealno
zadružno opšte dobro u minijaturi. Umesto Mesije, esenski ideal bio je “učitelj pravednosti”. Oni su
uspostavili novu zadružnu bratsku zajednicu i bili su prvo religijsko društvo koje je uvelo i
primenjivalo obrede krštenja i pričešća. Možda je još važnije što su bili prva grupa koja je osudila i
ukinula vekovnu instituciju ljudskog ropstva. Dalje, “učitelj pravednosti”, koga su Eseni razglasili,
možda nije bio prvi pacifista u istoriji, ali je sigurno bio prvi čija bi učenja, ako bi bila opšte
prihvaćena i primenjena, uz sveobuhvatne praktične mere, ukinula rat. To je, naravno, za Jevreje
bila divna religija da je podmetnu Rimljanima, pošto bi ih ona pretvorila u pokorne pacifiste kojima
bi ubrzo mogli da dominiraju. I tako su i učinili.
Eseni su živeli u oblasti Kumran, u blizini Mrtvog mora, i prema Filonu, tadašnjem
jevrejskom filosofu, “esensko bratstvo” nije dozvoljavalo proizvodnju bilo kakvog oružja, niti je
dozvoljavalo da u njenoj zajednici borave ljudi koji su pravili strele, koplja, mačeve ili bilo kakve
ratne mašine, niti ljudi vojničkog poziva, makar i u mirovnoj misiji, jer se ona lako mogla izroditi u
nesreću.” O Esenima nam pored Filona mnogo toga govore i Josif Flavije i Plinije, istoričari i
savremenici esenskog pokreta.
Kao što smo već pomenuli, mnogo toga je proizašlo iz proučavanja spisa sa Mrtvog mora.
Najvažnija je sledeća činjenica: verovanja, učenja i obredi pripisani Isusu Hristu, iako nisu potpuno
identični u svim elementima sa esenskom školom, bili su bliži pogledima Esena, nego pogledima
biskupa ekumenskog koncila koji je u Nikeji odredio osnove vere ortodoksnog hrišćanstva.
Dolazimo dakle, do očiglednog zaključka: hrišćanska verovanja i doktrine, koje je navodno
postavio Hrist u Besjedi na gori, uopšte ne potiču iz njegovog vremena, već su nastala najmanje 100
godina ranije u jevrejskoj sekti Esena, koja je boravila u blizini Mrtvog mora; sanhedrinski mudraci
shvatili su da su ovakva učenja samoubilačka i smrtonosna; zatim su preuzeli ovu doktrinu,
preradili je i doterali do delatne veroispovesti; na kraju su je Jevreji, energično i uz veliku
propagandu (u kojoj su pravi majstori), promovisali i širili među Rimljanima.
Spisi, kojima je ovo verovanje zabeleženo i koje se zove Novi zavet, postepeno su
prepravljani tokom sledećih nekoliko vekova. Sastavili su ih ljudi, nama danas nepoznati, ali
nesumnjivo jevrejskog porekla. Da bi tim spisima dali mistični i sa neba poslan božanski karakter,
izmislili su ličnost Isusa Hrista, i tvrdili da je on bio sin Božiji. Položivši temelje za ovu novu
crkvu, konsolidovali su nastalu moć na Saboru u Nikeji, gde je nova crkva učvršćena, a vera
formalizovana i službeno posvećena.
Tako je, ukratko, lansirana nova crkva i nova religija “Isusa Hrista” stvorena ni iz čega.
Nijedan jedini trag o ličnosti Isusvoj ne može da se pronađe u autentičnoj istoriji. Pa ipak, ova
obmana sa Isusom Hristom, sinom Božijim – ova ideja, sa svim svojim samoubilačkim doktrinama,
uspela je vrlo brzo da veliko Rimsko carstvo i veliku belu civilizaciju pretvori u ruševine.
Nikada više Bela rasa nije uspela da se oslobodi jevrejske kontrole. Nikada više beli čovek
nije uspeo da povrati upravljanje svojim mišljenjem, svojom verom, svojim finansijama, svojom
vlašću. Do dana današnjeg, bela rasa nije povratila kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Nepromenljivi cilj naše nove religije, kreativizma i kreativističke crkve jeste da beli čovek
povrati bezuslovnu kontrolu nad sopstvenom sudbinom i sopstvenom budućnošću.

105
 Da bismo to postigli, pre svega moramo da ispravimo razmišljanje belog čoveka. Ova
knjiga se time bavi.

106
 POGLAVLJE BR. 17

Pogled izbliza na judeo-hrišćansku podvalu

I spitali smo Stari zavet i došli do zaključka da je on u osnovi, zbirka prljavih priča o
prljavim, ratnohuškačkim Jevrejima, kao što su Avram, Juda, David, Solomon i mnogi
drugi. Pažljivo smo proučili i Novi zavet i došli do zaključka da je i njega pisala bulumenta Jevreja.
I dok je Stari zavet korišćen kao okupljajuće verovanje radi ujedinjenja jevrejske rase, otkrivamo da
je Novi zavet činio upravo suprotno za Belu rasu. On je bio osmišljen da zbuni, smete, podeli i
dezintegriše Belu rasu, zatrpavši je sa toliko trabunjanja i loših saveta da je na kraju ostala ogoljena
i bez odbrane pred razbojničkim Jevrejima.
U ovom poglavlju želim da podrobnije ispitam judeo – hrišćansku podvalu i ukažem na nju
kako u Starom tako u Novom zavetu, pošto ove dve knjige zajedno sačinjavaju bibliju belog
čoveka. Biblija je osnova njegove religije, zvane hrišćanstvo i predstavlja pravu katastrofu za belog
čoveka poslednjih 2000 godina njegove istorije.
Poslednja stvar koja je Beloj rasi neophodna radi opstanka jeste zbirka loših saveta.
Međutim, upravo to hrišćanska religija daje belom čoveku mnoštvo potpuno loših i samoubilačkih
saveta – saveta koji će, ukoliko se slede, sasvim sigurno uništiti one koji ih prigrle. Hrišćanstvo
prezire činjenice, prezire dokaze i rezonovanje. Ono prezire misleće ljude. Želi samo “verujuće”
ovce. Ono vidi naivne budale. Kaže se da je Hrist rekao: “Dok ne postanete kao deca, nećete ući u
carstvo nebesko”. Ono želi da svakoga svede na jednostavni status deteta, gde će ga lako obmanuti i
naterati da poveruje u bilo šta. Ono želi da Belu rasu, koja je kreativna, produktivna, herojska i
energična, svede na nivo krotkih, pokornih budala kojima se lako manipuliše, koje se lako
kontrolišu i još lakše porobljavaju.
Hrišćanstvo je perfidna mentalna klopka. Ono otima umove, čak i inteligentnih ljudi. Kada
jednom pod svoju kontrolu stavi većinu, pribegava i sili, ukoliko je potrebno, kako bi slomilo i
uništilo one koji još uvek insistiraju na razmišljanju sopstvenom glavom.
Kada je 1632. godine, veliki naučnik Galilej izneo logične dokaze koji su pokazivali da se
Zemlja okreće oko Sunca i da je i samo Sunce delić ogromnog međuzvezdanog sistema, hrišćanska
crkva se smesta podigla kako bi zaustavila ovaj napredak u naučnom mišljenju. Sledeće godine,
Galileju je bilo naređeno da dođe u Rim, gde ga je ispitivala Inkvizicija. Bio je ponižen i nateran da,
klečeći pred velikom skupštinom, opovrgne svoja otkrića. Ovo je samo jedan od hiljada slučajeva u
kojima je hrišćanska religija upotrebila silu i teror kako bi umrtvila i paralizovala umove mislećih
ljudi. Hrišćanstvo počiva na lažima. Ono je izgradilo čitavu mrežu laži, koje se nastavljaju jedna na
drugu. Jedna laž smenjuje drugu, u beskrajnom lancu, sve dok običan čovek ne postane toliko
zbunjen i smeten masivnošću svega toga da, psihički zastrašen, prihvati ceo vagon laži kao Božiju
nepromenljivu istinu.
Evo jedne od prvih i najočiglednijih laži – koju može da prozre čak i dete – a to je da je
svaka reč u bibliji nezamenljiva reč božija, zapisana baš onako kako je Bog rekao i da ni slovce nije
bilo promenjeno. Čak i najprostodušnijim ljudima očigledno je da se biblija stalno i uvek iznova
menjala. Tako, na primer, imamo Vulgatu, izdanje biblije za katolike, verziju kralja Džemsa za
hrišćane “fundamentaliste”, redigovanu standardnu verziju za modernije hrišćane, a baš pre
nekoliko dana u knjižari sam kupo Novu englesku bibliju koja sve druge gura u zapećak i biblijske
tekstove donosi kao “mnogo čitljiviju prozu”. U enciklopediji sam pronašao da je biblija bila
prevedena sa grčkog na latinski, sa latinskog na engleski, nemački i gomilu drugih jezika. Iz koje
god verzije da su potekli ovi prevodi, oni su potpuno zavisili od ideja i interpretacija prevodilaca.
Štaviše, enciklopedija nam kaže da je biblija u poslednjih 1000 godina svog postojanja
pretrpela više od 100.000 promena, ali brže-bolje apologetski dodaje da su svega pet posto tih
promena bile “značajne”. Meni se čini da je značajna bilo kakva promena “nezamenljivih reči
Božijih”, a da 100.000 izmena na svet donosi neku sasvim novu zverku, najblaže rečeno. Čak i da
prihvatimo cifru od 5%, to još uvek znači da je 5000 bitnih promena učinjeno na 1000 stranica
biblije. To, dakle, iznosi 95 takozvanih “nebitnih” i pet značajnih promena po stranici. Nije

107
potrebno mnogo mozga da bi se zaključilo kako je biblija bila trajno i značajno menjana, a da je
tvrdnja kako je ona tobože neizmenjena reč Božija samo jedna velika laž u celom lancu laži koji iza
nje sledi.
I sama biblija puna je kontradikcija i nedoslednosti, pri čemu se čak i pojedini njeni delovi
suprotstavljaju jedan drugome. Drugim rečima, biblija se suprotstavlja samoj sebi i od sebe pravi
lažova. I ne samo to, cela priča je toliko nelogična i nemoguća, da mi je još kao tinejdžeru probudila
u glavi gomilu zbunjujućih pitanja.
Jedno od prvih bilo je: Zašto veliki broj ljudi, koji je predobri i pun ljubavi Bog uz toliko
pažnje i ljubavi stvorio, na kraju odlazi u pakao? To je još uvek dobro pitanje, osnovno i
fundamentalno i nijedan propovednik, koliko god se trudio i makoliko napora uložio, nije uspeo da
na njega odgovori. Kada ispitamo strukturu cele priče, onako kako je postavljena u Starom zavetu,
doći ćemo do sledećeg, ukoliko smo dovoljno naivni da poverujemo jevrejskim autorima koji su
ovaj spis načinili:
U početku sve beše pusto i Bog je očigledno plutao po toj praznini, nemajući šta da radi,
nemajući o čemu da misli i nemajući šta da vidi (nije bilo svetlosti). Pošto je tako bio u stanju
prividne smrti milijardama i milijardama godina, iznenada, pre nekih 6000 godina, došao je na ideju
da stvori nebo i zemlju. Ne kaže se da je stvorio i pakao, ali očigledno da je to morao da učini u isto
vreme, sa idejom da nekoga u budućnosti tamo i stavi. Pošto je to mesto u koje je većina ljudi
predodređena da stigne, mora da je napravio jedan izuzetno veliki pakao.
Kako bilo da bilo, šestoga dana stvorio je čoveka po sopstvenom liku, blagoslovio ga i
stavio u Edenski vrt. Stičemo utisak da je prvobitna Božja namera bila da čovek zauvek ostane da
živi u Edenskom vrtu. Međutim, dogodila se čudna stvar. Adam i Eva nisu proveli u ovom vrtu ni
ceo jedan dan, a već su bili namamljeni u zamku da pojedu zabranjeno voće. Zašto je na prvom
mestu, drvo bilo tamo, zašto je, zatim, zločin jesti njegove plodove, zašto je Gospod postavio tamo
zmiju, koja će ih ohrabriti i ubediti da pojedu to voće i konačno, zašto dobri gospod Bog nije
Adamu i Evi dao dovoljno razuma da mogu da se odupru zmiji, nikada mi niko nije objasnio.
U svakom slučaju, zbog ovog “užasnog” zločina jedenja ploda sa tog određenog drveta,
očigledno da je Bog smesta izmenio plan za celu ljudsku rasu, teraju nas jevrejski pisci da
poverujemo. Bio je ljut na Adama i Evu zbog velike greške i više nije bio Bog pun ljubavi i
praštanja, već ih je u besu isterao iz Edemskog vrta i prokleo ih da “zarađuju hleb u znoju lica
svoga”. Zbog ovog malog i beznačajnog incidenta, kažu nam, cela ljudska rasa sada je opterećena
“prvobitnim grehom” Adama i Eve.
Priča poput ove mora da izazove gomilu logičnih pitanja. Pošto, kako nam je rečeno, Bog
sve zna, sve vidi, poznaje budućnost kao i prošlost, i kako nam ni vlas kose ne opadne sa glave, niti
vrabac poleti sa krova bez njegovog znanja, kako je moglo da se dogodi da nije znao da će Adam i
Eva učiniti baš ono što su učinili i da će ih On sam proterati iz Edemskog vrta? Mora biti da je sve
to znao i da je tako isplanirao, čak i pre nego što ih je stvorio. Ukoliko je sve to unapred znao, a
ipak stvorio ceo univerzum, uključujući tu čovečanstvo, onda On ne može izbeći odgovornost da je
sve baš na taj način i zamislio. Na kraju krajeva, čovečanstvo je kreacija Boga samoga, koji zna sve,
vidi sve, zna šta će biti u budućnosti. Ukoliko je ispalo da je čovek takav kukavni grešnik, onda
moramo da pretpostavimo da ga je Bog takvim stvorio i da mu je bila namera da takav i bude.
Umnoživši se, nastavlja ova priča, čovečanstvo je postalo toliko grešno da je Bog odlučio da čitavo
podavi, sa izuzetkom jedne porodice, a ta porodica beše Nojeva. Blagi Bog, pun ljubavi, za koga
nam rekoše da nas sve voli, dao se na posao da podavi sve ostale ljude, kao da su gomila bednih
pacova. Ovo se, prema verziji biblije koju ja imam (koja na sve stavlja datume), dogodilo 2348. pre
Hrista, u potopu koji je trajao 40 dana i 40 noći.
Prema jevrejskim autorima, koji su napisali ovu apsurdnu priču, Noje je, od Boga unapred
upozoren, sagradio jednu barku i u nju ukrcao po jedan par od svake vrste živih bića, “sve zvijeri
zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske”. Kada uzmemo u obzir da na
zemlji postoji najmanje 10 miliona vrsti samo insekata, da ne govorimo o broju reptila, ptica,
životinja i svega ostalog, ova priča postaje manje uverljiva od “Alise u zemlji čuda”.

108
 Ne postoji apsolutno nikakav dokaz da je cela zemlja bila prekrivena vodom 2348. godine
pre Hrista, ali to uopšte ne uzbuđuje jevrejske pisce ovog spisa, niti propovednike koji lunjaju
unaokolo šireći ovakve tvrdnje. Egipatska istorija iz toga vremena ne pominje nikakve poplave.
Kako je sve ovo u suprotnosti sa dokazima što nam ih pruža priroda koja se prostire oko
nas! Kada pogledamo na Veliki kanjon, na primer, koji je milionima godina dubio svoje kanale,
kada pogledamo na glečere koji su tu hiljadama godina, kada pogledamo razvoj različitih vrsta kao
što su konji, mastodonti ili tigra sa sabljastim zubima ili skoriji istorijski primer samoga čoveka,
koji seže daleko iza 2348. godine pre Hrista, moramo zaista da napustimo razum i postanemo naivni
kao deca kako bismo poverovali u ovakve besmislice.
Priča, međutim, ide dalje. Uskoro se na sceni pojavljuju Avram, Isak i Jakov, patrijarsi
jevrejske rase. Prema pričama koje su sami ispričali, ovi ljudi bili su gomila moralno raspuštenih
osoba, što možemo pročitati u prethodnim poglavljima. Ali, prema jevrejskim piscima, Bog je
pokazao izuzetnu naklonost prema ovoj grupi, dajući velikodušna, dalekosežna i veoma izdašna
obećanja njima i njihovom potomstvu. Napravio je poseban ljubavni aražman sa njima. Jevreji
otuda tvrde da imaju specijalnu pogodbu sa Bogom, da su izabrani narod i da imaju otvoren put ka
samom Bogu. Jedna od glavnih jevrejskih organizacija je B nai B rit, što u prevodu znači “sinovi
pogodbe”.
Ovde se ponovo postavlja pitanje zašto bi Gospod, koji bi trebalo da bude toliko pravedan i
mudar, napravio poseban ugovor sa grupom tako perfidnih koljača, nitkova, ratnih huškača,
podvodača i prostituki kao što su, na primer, Avram i Sara?
To je divna priča za Jevreje, ali prilično glupa priča za nas Nejevreje da bismo je uključili
u “našu” religiju.
Za sada smo utvrdili da je Bog napravio veliku grešku sa Adamom i Evom i da ih je
proterao iz Edemskog vrta. Njihovo potomstvo se očigledno pokazalo lošim, pa je pokušavao da
ovu drugu grešku ispravi tako što ih je sve, osim jedne porodice, podavio.
Evidentno da je i to bio slab izbor, jer se i Nojev porod pokazao tako lošim da je Gospod
rešio da ponovo mora da se učini nešto drastično, a da to ne bude drugi potop. Pošto je čovečanstvo
bilo toliko loše, zlo i grešno, odlučio je da učini nešto zaista značajno.
U drugom delu biblije (a to je Novi zavet) kaže se da se Duh Sveti spustio na Devicu
Mariju i da je ona ostala trudna. Nosila je “Jedinog Božijeg sina” koji je trebalo da spase
čovečanstvo od strašne sudbine, a to je, evidentno, odlazak u pakao. Ovo je, naravno, smešna i
fantastična priča. Verovati da je ovaj moćni Tvorac, koji je mogao da stvori zemlju, sunce, mlečni
put i galaksije udaljene milijardama svetlosnih godina, univerzum toliko veliki da je zemlja u njemu
samo prosta čestica, a čovek na njoj samo atom, da je, dakle, jedno takvo natprirodno biće spalo na
ideju da ima odnos sa zemaljskim stvorenjem, koje je pri tome Jevrejka, pa još i udata... I sve to da
bi mogla da mu odgoji sina samo zato da bi ga razapeli na krst. Ovo je toliko neverovatno,
nategnuto i idiotski da se čovek ponekad zapita o zdravlju ljudske rase kao celine.
U svakom slučaju, priča je onakva kakvom su je postavili jevrejski pisci, nama nepoznati,
a stotine miliona ljudi su dovoljno naivni da je progutaju.
I sama ideja, po kojoj je “on umro radi naših greha”, nije sasvim razumna. To je kao kada
bi gomila crnčuga počinila nekoliko ubistava, krađa i zločina, porušila i spalila grad Detroit do
temelja, a vi onda uzeli jednog ispravnog belog građanina, ponižavali ga, pljuvali na njega, razapeli
na krst, a onda ga proboli kopljem sa boka, kako bi mu krv istekla i sve to kako bi se “okajali gresi”
crnčuga koji su te zločine počinili. Kakva je to pravda? Kako bi to okajalo njihove grehe? Kako bi
to bila lekcija za crnčuge, na bilo koji način? Cela ova priča o tome da je “On umro radi naših
greha” smešna je i idiotska, otprilike kao i primer koji sam vam naveo.
U svakom slučaju, kada se osvrnemo unazad, sada, nekih 2000 godina kasnije, nikako ne
možemo da kažemo da je ovaj čudni, ponižavajući Božiji akt, počinjen sa namerom da se “spase
čovečanstvo”, imao dejstva. I možemo da upišemo još jednu recku u koloni neuspelih i propalih
dela Božijih.
Izgleda da je naš tvorac, kroz celu biblijsku priču, posrtao od jedne teške greške do druge,
a čini se da nijedan program nije ispunjavao onako kako je trebalo. Kada uporedimo ovo sa realnim

109
svetom i istinskim Zakonima Prirode, naše oči i uši pokažu nam koliko je sve to u suprotnosti sa
zdravim razumom. Potpuno je nezamislivo da bi ijedan zakon prirode ikada mogao da se obori, da
ne deluje ili da bude u suprotnosti sa nekim drugim prirodnim zakonom. Ne znamo ni za jedan
primer suspendovanja zakona gravitacije, svetlosnih zakona, zakona elektriciteta ili magnetizma,
niti znamo da je bilo koji od ovih zakona bio u suprotnosti sa nekim drugim ili da nije delovao.
Prirodni zakoni se, u stvari, odvijaju nepromenjeno, bez prestanka i bez izuzetka, od pamtiveka i
nesumnjivo će tako i nastaviti kroz celu večnost.
U svakom slučaju, upotrebimo li samo gram zdravog razuma ili inteligencije kojom nas je
priroda tako velikodušno obdarila, ne možemo a da ne dođemo do zaključka da Hristovo
pojavljivanje na zemlji i njegovo razapinjanje na krst nisu učinili ikakvo veliko čudo za
čovečanstvo. Upadljiva je kontradikcija, koja se ovde pojavljuje, da su Jevreji (koji su napisali Stari
zavet) poturili ovu priču samo Beloj rasi, a da jevrejska rasa, koja je tobože od Boga izabrana,
nikada nije verovala u ovu bajku za kokoške i volove, niti je ikada verovala u Hrista. Zapitajte
nekog propovednika da vam objasni ovu kontradikciju, pa ćete dobiti sat vremena isprazne,
besmislene priče.
Pred nama se pojavljuje još jedna kontradikcija koja bode oči. Zašto, naime, Isus, koji je
sin Božiji i koji je umro na krstu radi “spasenja čovečanstva” nije uspeo da ubedi Jevreje, koji su,
uzgred budu rečeno, “odabrani narod Božiji”? U celoj toj stvari nema nikakvog smisla. I još dalje, u
prvom poglavlju Jevanđelja po Mateju, jasno se vidi da je Isus bio direktni potomak Avrama, Isaka
i Jakova, preko onih ratnih podstrekača, Davida i Solomona, pa pravo preko svog oc Josifa. Kaže se
(Jevanđelje po Luki 2:21) da je Hrist bio obrezani Jevrejin: “I kad se navrši osam dana da obrežu
dijete, nadjenuše mu ime Isus”. U Novom zavetu, dakle, kaže se da je Hrist bio Jevrejin i drugo da
je bio sin Josifa koji je bio direktni potomak u dugom nizu koji vodi od Avrama, Isaka i Jakova. U
isto vreme kaže nam se, međutim, da je bio sin Božiji. A uz sve to, u ovu priču ne veruje “izabrani
narod Božiji”. Prilično kontradiktorna i ponešto smešna priča, najblaže rečeno.
Beli čovek je, dakle, osedlan religijom koja se u prvom svom delu najviše bavi Jevrejima i
Božjim zaluđivanjem oko ove perfidne, parazitske rase. U drugom delu, pak, Bog oplođava udatu
jevrejsku ženu koja dobija dete, navodno sina Božijeg, ali u isto vreme on je i sin Josifa, drvodelje i,
po muškoj liniji, vuče lozu od Avrama, Isaka i Jakova. Imamo zatim situaciju gde sami Jevreji ne
veruju u drugi deo ove priče, odnosno, Novi zavet, ali koncentrisanim naporom koji je trajao oko
300 godina, uspevaju da ubede belu rimsku civilizaciju da to treba da bude njihova nova religija. I
beli čovek je naseo.
Koliko glup može čovek biti?
Propovednici i misionari napraviće veliku buku oko toga kako nam je Hrist dao “večni
život”. Zato moramo biti večno i zauvek zahvalni zbog ovog velikodušnog dara. To je, opet, u
suprotnosti sa onim što vidimo u Prirodi. Ne znamo ni za jednu vrstu ili individuu kojoj je bio dat
“večni život”, bilo kada i bilo gde, ne postoji nijedan delić dokaza koji bi podupro ovakvu
besmislicu. Većina biljaka živi svega jednu sezonu, proizvede seme i uvene, da bi sledeća genracija
nikla već početkom narednog proleća. Većina sisara, kao što su jeleni, zečevi, kojoti itd., žive svega
jednu, dve ili najviše šest godina u proseku, a zatim umru. Tokom života oni proizvedu dovoljno
potomstva da bi njihova vrsta nastavila da postoji. Nema nikakvih dokaza da je sa čovekom
drugačije.
Uostalom, ko kaže da bismo mi želeli večni život, čak i kada bismo mogli da biramo,
pogotovo ukoliko bi nas čekao strašni, mučiteljski pakao, a mi ne bismo mogli da odredimo vreme
trajanja našeg mučenja. A čak i da postoji takvo mesto kao što je raj, ko kaže da bismo nešto
posebno voleli da zauvek sviramo harfu i hvalimo Gospoda?
Čini mi se da bi takva milost bila smrtno dosadna već posle relativno kratkog vremena. A
pošto nam biblija kaže da će većina nas, u svakom slučaju, otići u pakao (negde oko 99%), šta je to
onda tako divno kod večnog života? Odgovor je naravno, ništa. Sve je to jedna velika jevrejska
prevara. Nema nijednog jedinog dokaza koji bi tu priču podržao. Ona je suprotna svim događajima
kojima smo bili svedoci u Prirodi. I ovo možemo slobodno pripisati jednoj od jevrejskih mreži laži.

110
 Kada dođe vreme da se umovi žrtava zastrašuju i terorišu zlokobnim, strašnim
karakteristikama pakla, detalji su brutalni i žestoki. Veliki Bog, “pun ljubavi”, koji nas je sve
stvorio, očigledno je od početka planirao da 99% svih nas pošalje u sobe za mučenje, gde bismo
zauvek bili mučeni plamenovima ognjeva, a odakle nema bekstva.
Kada se, međutim, dođe do kraja, detalja uopšte nema, a opis je prilično maglovit, ako se
izuzev opis da je prekriven zlatom, dragim kamenjem i sličnim stvarima. Očigledno da će naša
glavna preokupacija biti hvaljenje Gospoda. Ne mogu da zamislim ništa dosadnije i bezbožnije od
ogromnog stada zarobljenih lica koja se danju i noću mole svom Gospodaru. Kako je to tiranski!
Biblija nam neprestano ponavlja da treba da budemo krotki, bez taštine, i da je svaki ponos
koji bismo mogli osetiti grešan. Ali, koliko nemerljivo je tašt naš navodni Tvorac? Evo njega kako
stvara ogromno stado, zarobljenu publiku koja će provesti nekoliko narednih miliona godina ne
radeći praktično ništa sem mrmljanja hvale u čast Gospoda. Ukoliko je ovo božanski atribut, onda
se on potpuno suprotstavlja svim drugim vrednostima koje se propovedaju u bibliji.
Sa druge strane, tamo se prikazuju anđeli koji sviraju u nekakvu harfu, valjda. Da budem
iskren, sviranje harfe mi se nikad nije ni dopadalo. Da je toliko očaravjuće, verovatno bih ga probao
ranije. Ne vidim baš mnogo ljudi koji su očarani sviranjem harfe. Dakle, šta još može da se radi u
Raju? Da li tamo jedemo? Da li nosimo odeću? Da li spavamo? Da li smo sazdani od materije? Ili
smo gomila duhova koja pluta po etru? Imamo li krila? Jedini odgovor je da o ovim stvarima ništa
ne znamo. Sve je veoma mutno, zamagljeno i nejasno.
I gde se samo nalazi taj divni raj? Na čija smo vrata, navodno, prinuđeni da kucamo? Je li
on 1000 milja daleko? Ili je blizu Sunca? Da li je u ovoj galaksiji? Ima li ga zaista? I ponovo su
odgovori bledi i nejasni.
Navodi se da je Isus rekao: “Nebo i zemlja će proći, ali moja reč neće proći nikada”. Treba
li da razumemo da je raj samo privremen? Neki kažu da postoji drugi raj. No, je li i on samo
privremen, ili nije? Sve je vrlo misteriozno, mutno i nestalno. Do nas je, preko stotinu ruku, došla
drugorazredna jeres koja je bila revidirana, prepisivana i krpljena sto hiljada puta i mi sada treba da
je prihvatimo kao “Jevanđeljsku istinu”.
Čini mi se da bi Bog morao jasnije istaći razliku između činjenja dobra i činjenja zla, pošto
to u ovom slučaju znači razliku između večnog života i večne paklene vatre. Ukoliko bih unajmio
čoveka i dao mu alternativu da će, ukoliko učini ispravnu stvar, biti nagrađen sa milion dolara, a
ako učini pogrešnu stvar ubijen, najmanje što bih mogao da učinim bilo bi da mu kristalno jasno
predstavim šta sme da učini a šta ne.
Slično tome, ako uopšte ima neke vrednosti u onome što biblija kaže (a nema), onda Bog
sasvim sigurno ne bi smeo da nas zbunjuje hiljadama različitih religija, islamom, judaizmom,
mormonizmom, konfučijanizmom, hrišćanstvom i gomilom manjih vera. I sasvim izvesno ne bi
smeo da hrišćansku veru podeli na mnogo različitih grana kao što su katolička, unitarijanska,
metodistička i koja sve ne, a koje se međusobno optužuju i diskreditiju. Čak i da želite da činite
ispravnu stvar, ko je na pravom putu? Muhamedanci? Jevreji, koji ne veruju u hrišćanstvo? Kako
uopšte možete razabrati, iz ove konfuzije, šta je pravo a šta ne?
Cela ova gomila đubreta jadno propada. Vraćamo se razumu. Udahnemo malo čistog,
svežeg vazduha i vraćamo se zakonima prirode koji su stvarni, koji su u harmoniji, koji su večni.
Sva istina i sve znanje potiču od našeg posmatranja prirodnih zakona.
Pitanje, koje će ovi, “ponovo rođeni” hrišćani pokušati da nam nature je sledeće: “Kako
objašnjavate univerzum koji je svuda oko vas? Neko je morao sve to da stvori”. Da su malo
sofisticiraniji filosofi, to pitanje trebalo bi da glasi ovako: “Mora da postoji neki prauzrok – a taj
prauzrok je Bog.” Ovo je neuverljivo nagađanje i najnesigurnija pretpostavka. Štaviše, nemamo
nikakvih dokaza da ova pretpostavka ima ikakvu osnovu u činjenicama. Ne znamo ništa drugo sem
da je univerzum oduvek bio ovde i da će i u budućnosti biti ovde. I dok se prizori prirode večno
menjaju, ipak su uvek isti, a sami zakoni prirode nisu se nikada menjali. Oni su večni.
Mi čak ni termin “vreme” ne poznajemo, osim kada je u vezi sa kretanjem planeta ili
nekog drugog objekta. Može se raspravljati veoma uspešno o tome da li je univerzum uvek
postojao, kao i o tome da li je Bog oduvek bio ovde. Kao odgovor na argument da je neko morao

111
sve ovo da stvori, može se isto tako reći da je neko morao da stvori i Boga, na prvom mestu.
Razumno je pretpostaviti da univerzum, koji se stalno menja, nije mogao iznenada postati ni iz
čega, baš kao što ni Tvorac nije mogao postati iz ništavila. Ima mnogo istine u tvrdnjama da je neko
morao prvo da stvori Boga, kao i tvrdnji da je neko morao prvo da stvori univerzum.
Ostaje nam, dakle, samo ono što je očigledno. Odgovor je, jednostavno, da mi ne znamo
kako je sve to počelo, ako je ikada i bilo početka. Univerzum je, bar koliko mi znamo, oduvek bio
ovde. Što se tiče misterija oko Boga, ili bogova, mi nemamo nikakvih dokaza i ne znamo ništa.
Jedino možemo navoditi hiljade mitova, priča i bajki o bogovima, boginjama, duhovima i anđelima,
đavolima i vilama, utvarama i gremlinima, ali to nisu nikakvi dokazi, već plod bujne ljudske mašte.
Podleći hrišćanskoj filozofiji znači odati se kukavičkom odlasku iz realnosti, pobeći u svet
fantazija, Alise u zemlji čuda, uništiti razmišljanje i zdrav razum. Ponavljamo: hrišćanstvo prezire
činjenice, dokaze i razmišljanje. Hrišćanstvo prezire logiku. Postati hrišćanin, znači podleći
jevrejskim manipulacijama koje izopačavaju um. “Ponovo rođeni” hrišćanin je izopačen. Njegovi
instikti su izobličeni, njegov um rastrojen, a celokupni pogled na svet, seks i održanje sopstvene
vrste izopačen je od onog čime ga je obdarila priroda. On postaje uništitelj sopstvene rase.
Iako je pitanje ulaska u hrišćanstvo stvar nivoa obrazovanja, a veoma malo ljudi Bele rase
ga shvataju ozbiljno, ipak svi pasivno pristaju na njegovu dominaciju u oblikovanju nas samih i
našeg društva. To je veoma značajan ustupak koji ima katastrofalne posledice na kulturu, vlast i
sveukupni izgled Bele rase poslednjih 2000 godina. I tu leži dilema belog čoveka.
U politici, u poslovima, u ratu, i u svim drugim akcijama koje preduzima, on koristi
instikte i zdrav razum kojim ga je priroda tako bogato obdarila. On postupa po zakonima
samoodržanja, zakonima prirode i po onima koji su proistekli iz njegovog sopstvenog iskustva. A
zatim nedeljom odlazi u crkvu gde su njegovim mozgom manipuliše kako bi se odrekao zdravog
razuma. Odlazi u orbitu jednog nerealnog, nebuloznog sveta. Mozak kao da mu napravi neki
preskok i on ispada iz kolotečine stvarnosti. Izlazi zbunjen, svest mu je napola pomerena a mozak u
tamnici, da bi se već u ponedeljak sukobio sa problemima sveta. Ostaje razapet u sredini, između
dva nespojiva sveta – sveta ralnosti i nepostojećeg sveta koji su propisali jevrejski pisci neznanih
imena. Um mu je paralizovan strahom od pakla, vatrenih jama i soba za mučenje koje je dobri,
milostivi, pun ljubavi, uzvišeni (jevrejski) Bog namenio za 99% svojih “voljenih” žrtava.
Na ovom mestu možemo postaviti i sledeće pitanje: kada je Bog “u svojoj premudrosti”
stvorio pakao i đavola? Da li je to bilo prvog dana, kada je stvorio nebo i zemlju? Da li je i Hrist,
jedan od Svetog trojstva, “koji je oduvek bio” i koji je nesumnjivo postojao u vreme kada je pakao
stvoren, da li je i on učestvovao u osmišljavanju i stvaranju pakla? Da li je Bog, pošto zna sve, vidi
sve, kako u prošlosti tako i u budućnosti, planirao da pošalje sva ta ljudska bića, koja je sam stvorio,
u pakao, kako bi mogao da ih muči kada to poželi?
Kada se bolje pozabavimo đavolom, onda treba da uvidimo da je sve to bio samo jedan
incident i da ga je Bog stvorio kao anđela, ali da je on kasnije “pao”. I kao rezultat ovog
nerazjašnjenog, malog incidenta, sada imamo ozbiljnog protivnika, na drugoj strani od Boga, koji se
takmiči u igri mačke i miša, kako bi više nas, nesrećnih piona, saterao sa svoje strane ograde, nego
što to Bog može da učini. Po priči koja nam je ispričana, Bog očajnički pokušava da nas spase kako
bismo otišli u raj, ali je đavo mudriji, pokvareniji i uspešniji u zavođenju ljudi, koji odlaze u pakao.
Očigledno je da Bog gubi, a da “incident” pobeđuje.
Kakva je to besmislena i smešna situacija! Teraju nas da poverujemo da je Bog nepogrešiv,
sveznajući i da nam dlaka sa glave ne može faliti kad on preuzme stvari u svoje ruke, a ipak, izgleda
da je omanuo u glavnim stvarima i to na našu, ljudsku štetu.
Prvo su Adam i Eva pogrešili već prvog dana i upali u zamku koju im je Bog, očigledno,
postavio. Drugo, morao je da podavi milione potomaka, koji su se kasnije pojavili, sve sem jedne
porodice. Posle su se svi pokvarili. Ova smešna priča ide još dalje i kaže nam da je Bog podario
sina udatoj Jevrejki koja se zvala Marija i da je tog sina kasnije razapeo na krst, na kome je ovaj
iskrvario zato da bi spasao nas, bedne grešnike, od odlaska u pakao. Međutim, posle 2000 godina,
sve je, očigledno, opet prošlo naopako, pošto danas u hrišćanstvo veruje manje ljudi nego ikada, a
Jevreji i komunisti preuzimaju svet. No, u svakom slučaju, kaže se da postoji ovaj sveznajući,

112
nepogrešivi Bog, koji je pukom greškom stvorio đavola umesto anđela. Taj đavo je sada njegov
žestoki takmac i prema biblijskoj priči odneće pobedu u ovoj igri, nagomilavši više ljudskih bića u
“svoj” pakao (koji je inače stvorio Bog) nego što bi prvobitni Tvorac mogao da spase za svoj raj.
Možete li se setiti ičega smešnijeg? Baš kao što je jedan poznati general izjavio nekom prilikom,
“čovek koji poveruje u ovakvu volovsku priču, verovaće u bilo šta”.
Kako bilo da bilo, biblija je napisana i stotine miliona pripadnika Bele rase potčinjavaju joj
se, kao da u pozadini stoji još neki motiv sem ove glupe priče. I zaista, on postoji.
Odgovor postaje očigledan kada progledamo: a) ko je napisao kako Stari tako i Novi zavet
i, b) ko je od toga imao koristi? Smatramo da su oba napisana od strane grupe lukavih Jevreja, jer
tada cela opaka zavera počinje da dobija smisao. Već smo govorili o izdajničkoj i zavereničkoj
prirodi jevrejske rase tokom hiljada godina. Govorili smo o njihovoj istoriji i o tome kako su se,
zbog rušenja Jerusalima, obrušili na Rimljane, ali ne snagom oružja već izdajom, prevarom i
lažima. Uturivši, nekada ponosnoj i moćnoj imperiji, samoubilačku hrišćansku religiju, oni su
uništili Rim. Svi znamo da je posle pada Rima usledio hiljadugodišnji period mračnog Srednjeg
veka, tokom koga se Bela rasa valjala u neznanju, bedi i praznovericama. Znamo i to da je u
momentu kada se Bela rasa delimično oslobodila ovog izopačenog uma (tokom Renesanse),
Jevrejin opet bio tu, u središtu zbivanja, da kontroliše finansije, vlast i veru belog čoveka.
Poznato je da su Rimljani, koji su stvorili najveću civilizaciju antičkih a moguće i svih
vremena, bili apsolutno dominantni, bez konkurencije, u ondašnjem svetu. Jasno je da je to bila
jedna od najlepših manifestacija energije i stvaralačkih karakteristika Bele rase. Svesni smo i toga
da se ova, jednom ponosna i velika rasa, priklonila perfidnom i izdajničkom hrišćanskom učenju i
da više nikada posle toga nije bila ista, kao i da Bela rasa više nikada nije bila gospodar svoje
sudbine. Parazitski Jevrejin od tada upravlja svetom.
Odgovor je, dakle, očigledan: hrišćanstvo je bilo, a i danas je, moćno oružje u rukama
lažljive, zavereničke jevrejske rase, kojim se pobeđuje, razara i uništava velika Bela rasa. Ono se
danas, više nego ikada ranije koristi za prljanje i ubrzano srozavanje belog čoveka kako bi što
potpunije i što trajnije bio porobljen, kao poslušna i ponizna, a ipak produktivna, tegleća marva za
parazitskog Jevrejina.
Ukratko: Jevrejin je izmislio hrišćanstvo, nametnuo ga Beloj rasi u nameri da je pretvori u
savršene “Goje”, što je njegov izraz za poslušnu ljudsku stoku.
Da, to je moj zaljučak i moja presuda. To je jedini zaključak koji ima nekog smisla.
Poslednji je čas za belog čoveka da ima svoju religiju, onu koja je obrazložena od strane
belog čoveka i koja je načinjena radi opstanka, širenja i napretka Bele rase. Krajnji cilj ove knjige je
da položi temelje za takvu veru.

113
 POGLAVLJE BR. 18

Talmud

P rava esencija jevrejske vere nije Stari zavet, kao takav, niti Petoknjižje, odnosno Pet
knjiga Mojsijevih, zato što su one vezane za Stari zavet. Još jednom, on je samo
delimična obmana i dimna zavesa za njihov pravi program. Kada jevrejski dečaci i devojčice
napune trinaest godina, ne dobijaju Stari zavet u kome bi potražili savet, jer su do tog vremena već
završili pomno proučavanje i prošli kure indoktrinacije talmudom. On je njihova biblija.
Jevreji tvrde da je Mojsije, kada je od Boga primio pisani zakon na kamenim tablicama, na
planini Sinaj, u isto vreme dobio i njegovo usmeno objašnjenje, tj. “usmeni zakon”. Oni kažu da je
to razlog zbog koga se Mojsije toliko dugo zadržao na planini, jer je pisani zakon mogao da primi
za jedan dan. Bez obzira što sve ovo ponovo predstavlja gomilu fantazija i jevrejskih izmišljotina,
ipak je značajno videti njihovo objašnjenje sopstvene religije.
U nastavku se kaže da je Mojsije preneo ovaj usmeni zakon Jošui; Jošua ga je kasnije
preneo sedamdesetorici mudraca; ovi mudraci preneli su ga prorocima, a proroci Velikoj sinagogi.
Jevreji tvrde da je on kasnije prenošen izvesnim rabinima, sve dok više nije bilo moguće zadržati ga
u takvom obliku, pa je tada zapisan. Ovo je, ponovo, mističko objašnjenje porekla njihove svete
vere. Naravno, ono nije zasnovano na bilo kakvim činjenicama. Kao i ostalo u njihove izmišljenoj
istoriji i ovo predstavlja čist mit. Veoma je sumnjivo da li su ličnosti poput Mojsija i Jošue uopšte
postojale. Ipak, vraćajući se istorijskim izvorima, saznajemo da su, pre nastupanja hrišćanstva, u
Palestini postojale škole u kojima se proučavala “sveta” jevrejska književnost. Komentari doktora
prava bili su beleženi na tablicama i listićima, kao pomoć memoriji, i zbirka tih zapisa oformila je
početak talmuda.
Odavde pa nadalje ide duga istorija kompilacija i rasta talmuda do današnjeg izgleda. Ne
želim da trošim prostor i da se udubljujem u komplikovane mahinacije koje su se vršile da bi se
došlo do današnjeg ogromnog broja tomova.
Dovoljno je reći da je Mišna osnova i najvažniji deo celog talmuda. Ovu knjigu prihvataju
svi Jevreji i ona je priznata kao njihov autentični zakonik. Protokom vremena rastao je broj
interpretacija ovog zakonika, a rasprave i odluke stručnjaka za pravo su zapisivane. Ovi zapisi, koji
predstavljaju još jedan deo talmuda, zovu se Gemara. Ova dva dela, dakle Mišna, koja služi kao
tekst zakonika i Gemara, koja predstavlja analizu i tumačenju tih zakonika, sačinjavaju jevrejski
talmud.
Do 500.godine naše ere talmud je, manje više, sakupljen u današnji oblik. Čak i u to vreme
postojala su dva glavna talmuda koja su Jevreji koristili. Jedan je bio Palestinski talmud, a drugi
Vavilonski talmud, od kojih je ovaj potonji bio iscrpniji. Talmud nije sakupila jedna osoba, već je
on delo mnogih prominentnih jevrejskih lidera koji su na njemu radili mnogo, mnogo godina.
Vavilonski talmud danas prihvata većina Jevreja, mada ne svi. Kada govorimo o talmudu o
ovom poglavlju, mislimo u osnovi na Vavilonski talmud.
Tako Mišna, Gemara, Tosefat i Majnmonidesov Hamišnajot, sakupljeni zajedno, čine
obimno delo zvano talmud. Talmud se sastoji od ukupno 63 knjige sa 525 poglavlja.
Ovo ogromno književno delo na svojim stranicama sadrži puno gadosti i đubreta koji su
utkani u osnovna jevrejska učenja. Talmud daje pravac za uništavanje nejevrejskih naroda. On
postavlja istorijski cilj: jevrejsku kontrolu nad svetom i njegovim bogatstvima i porobljavanje svih
naroda. U osnovi, on sadrži jevrejske zakone o njihovim međusobnim odnosima, a takođe i zakone
za odnose Jevreja prema Nejevrejima.
Talmud takođe sadrži i detaljne savete o upotrebi voća, semenja, biljaka, drveća, itd. Još
detaljnije govori o jevrejskim praznicima, odnosno, kada treba da počnu, kada da se završe i kako
da se slave. Sadrži i pozamašnu količinu zakona koji se bave pitanjima braka, odbacivanja žena,
njihovim dužnostima, odnosima, bolestima i mnogim drugim delatnostima na ovom polju.

114
 Oblast koju on pokriva gotovo je neograničena. Zalazi u kazne i kompezacije za učinjenu
štetu. Naširoko govori o žrtvovanju, svetim ritualima i verskim praznicima. Takođe se detaljno bavi
pročišćenjima, do najsitnijih detalja.
Talmud se, zatim, vrlo temeljito bavi zakonima. Govori o zakonima koji se tiču kupovine i
prodaje, zemljoposedništva i trgovine. Zalazi u sudove i njihove procedure, kao i u kazne za najveće
zločine. Bavi se, isto tako, i raznim vrstama zakletvi i njihovim kršenjima. Sadrži u sebi zbirku
tradicionalnih zakona i odluka skupljenih na osnovu svedočenja njihovih istaknutih naučnika i
jevrejskih učitelja.
I tako se knjiga širi i širi. Jedva da postoji tema koja nije obuhvaćena, bar što se tiče života
Jevreja. Većina toga je trivijalno, a najveći deo je smrtno dosadan. Pa ipak, kroz ceo talmud
provlači se osnovna filosofija i vera samog Jevrejina, koja ga čini tako opasnim parazitom za svako
društvo u koje prodre.
Nije mi cilj da potrošim previše vremena na obilje detalja usađenih u brojne knjige
talmuda. Dovoljno je reći da su Jevreji oduvek ovo delo smatrali svetim. Uvek su ga držali, a drže
ga i danas, važnijim od takozvanog Svetog pisma. Sam talmud to veoma jasno pokazuje. U jednom
njegovom delu se kaže: “Oni koji se posvete čitanju biblije iskazuju izvesnu vrlinu, ali ne veliku;
oni koji proučavaju Mišnu pokazuju vrlinu zbog koje će biti nagrađeni; oni, međutim, koji na sebe
uzmu da proučavaju Gemaru, iskazuju najveću vrlinu.”
U drugom jednom odeljku talmuda kaže se: “Sveto pismo je kao voda, Mišna je kao vino a
Gemara kao aromatično vino.”
Ono što sledi je dobro poznato i visoko hvaljeno mišljenje u rabinskim spisima: “Sine moj,
obrati pažnju na reči spisa više no na reči zakona.” Drugim rečima, mladom Jevrejinu, koji se
priprema da preuzme svoju ulogu u jevrejskoj svetskoj zaveri, stalno se ponavlja da mora da obrati
pažnju na učenja talmuda više nego na pisani zakon Starog zaveta. Iako su u obe ove knjige
izložene osnovne njihove vere, prevladava talmud i on je važniji.
Širom celog talmuda upotrebljava se reč “Goji”, koja služi da označi Nejevreje, a posebno
bele Nejevreje i Rimljane. To je pogrdni naziv i znači stoka, odnosno životinja, a u množini glasi
“Gojim”. Od najranijeg detinjstva, Jevreji se uče da je Nejevrejin, svaki Nejevrejin, životinja i da ga
treba tretirati kao stoku. Kroz celo učenje talmuda protkana je ideja o neprijateljstvu i mržnji prema
Gojima.
Iako talmud nije bio u potpunosti sakupljen do 500 g. naše ere, veći deo je napisan pre
hrišćanske ere, kada je Rim bio na vrhuncu. Politika parazitskih Jevreja je, od davnina, bila
izlivanje najžešće mržnje protiv vladajuće i dominantne strukture bele moći. Zbog toga ne
iznenađuje što je većina mržnje, sadržana u talmudu, uperena direktno protiv Rima.
Kada je Vavilon bio na vrhuncu, njihova najotrovnija mržnja bila je uperena prema
Vavilonu. Pošto su uništili Vavilon, mržnja se okrenula protiv Rima. Kao i uvek, Jevreji su izvršili
invaziju i rasuli se širom bogatog i produktivnog belog društva. Zatim su počeli da vrište o
progonima. Nazvali su Rimljane tiranima. Tvrdili su da Rimljani drže u zarobljeništvu decu Izrailja.
Fanatično su opominjali sunarodnike da će se samo uništenjem Rima Jevreji osloboditi, kako su
govorili, četvrtog ropstva. Stoga su zahtevali da svaki Jevrejin bude obavezan da učini sve što može
kako bi se uništilo to nečastivo carstvo Edomita (Rimljana), koje vlada svetom.
Pošto, međutim, nije uvek i svuda moguće izvesti istrebljenje Goja, talmud zapoveda da se
napadaju na svaki mogući način i da se tako, slabljenjem njihove moći, pomogne konačno
uništenje. Gde god je to moguće, Jevrejin treba da ubija Goje i to bez milosti, kaže talmud.
Njihova mržnja prema Rimu nema granice. Kažu da carstvo čiji je glavni grad Rim Jevreji
treba najviše da mrze. Nazivaju ga carstvom Esava, Edomita, carstvom gordosti, zlim carstvom,
nečastivim Rimom. Tursko carstvo zovu carstvom Ismaelićana i njega ne žele da unište. Rimsko
carstvo, međutim, mora biti uništeno, jer kada propadne pokvareni Rim, doći će spasenje i sloboda
izabranom narodu Božijem, kaže talmud.
I kao što svi znamo, oni su bili ti koji su i uništili Rim. Oružje, koje je korišćeno, je
samoubilačko hrišćansko učenje koje su Jevreji nametnuli beloj rimskoj civilizaciji.

115
 Talmud dalje kaže: “Odmah pošto Rim bude uništen, mi ćemo se iskupiti.” Prevedeno sa
jevrejskog žargona to znači da će oni, čim Rim bude uništen, postati vrhovni gospodari. Istorija
pokazuje da posle jevrejskog razaranja Rima, beli čovek više nikada nije uspeo da povrati kontrolu
nad svojom sudbinom.
Uništenje Rima, naravno, nije bio ni u kom slučaju, kraj jevrejskog programa. Jevrejin,
budući da pripada izabranom narodu i da je obrezan, poseduje toliko digniteta da mu čak ni anđeli
nisu ravni, kaže talmud. Štaviše, smatra se da je gotovo jednak Bogu. “Onaj ko udari Izraelićanina”,
kaže rabin Hanina, “kao da je ošamario u lice samog uzvišenog Boga”. Jevrejin se uvek smatra
dobrim, uprkos neograničenim grehovima koje može da počini; ti gresi ne mogu da ga isprljaju, kao
što ni prašina ne može da isprlja jezgro oraha, već samo pada po njegovoj ljusci. Na Jevrejina se
uvek gleda kao na čoveka; ceo svet je njegov i sve stvari treba da mu služe, a posebno “životinje
koje imaju ljudski oblik”.
U zakonskim stvarima. “Goj ili sluga nisu u stanju da budu svedoci”. Dalje, Jevrejin može
da laže i krivo se zakune kako bi se osudio Goj. O ovome talmud kaže sledeće: “Naše je učenje
ovako: kada Jevrejin i Goj dođu na sud, oslobodi Jevrejina, ako možeš, prema zakonima
Izrailja. Ako Goj pobedi, kaži mu da naši zakoni tako zahtevaju. Ako, međutim, Jevrejin
može da bude oslobođen prema nejevrejskim zakonima, oslobodi ga i kaži da je to po našim
zakonima. Ako ovo ne može da se učini, nastavi bezdušno protiv Goja, kao što rabin Išmael
savetuje”.
U svakom slučaju, rat protiv Goja ne prestaje. Citiraju “Izreke” 24:6, “Po mudrom savetu
ratovaćete protiv njih”, a talmud onda postavlja pitanje – kakvom vrstom rata? “Vrstom rata
kakvom se svaki sin čovečiji mora boriti protiv svojih neprijatelja, onom što je Jakov koristio protiv
Isava – obmanom i prevarom, kad god je to moguće. Protiv njih se mora boriti bez prestanka, dok
se ne uspostavi pravi poredak. (Za Jevreje uspostavljanje pravog poretka znači njihovu tiraniju nad
svetom). Tako sa zadovoljstvom kažem da ćemo se osloboditi i vladati nad njima”.
Toliko o citatima iz talmuda. Već samom svojom dužinom on, od očiju Goja, krije
najzlobniji i najosetljiviji materijal. Tek je dugačkim i intezivnim proučavanjem jevrejskih učenja
otkriven smrtonosni program u celini. Nije mi namera da makar i delimično dam pregled ogromnog
broja tomova velike dužine.
Dovoljno je reći da je to detaljni program za ujedinajvanje Jevreja pod zakonskim
propisima i dugoročan program za uništenje Bele rase. Konačni cilj je potpuno uništenje Nejevreja i
vladavina nad jevrejskim svetom u kome im je Bela rasa najomrznutiji neprijatelj.
Još ću govoriti o sadržaju talmuda detaljnije, u poglavlju o Protokolima sionskih mudraca.
Pošto Protokoli jasnije i preciznije iznose suštinu talmuda, njima će biti posvećeno više prostora.
U rezimeu, nezavisno od ovoga što sam izneo o talmudu, treba reći da Protokoli i
Komunistički manifest sasvim dobro pokrivaju ceo prostor jevrejskog programa za porobljavanje
sveta. Protokoli i Komunistički manifest nisu ništa drugo do pročišćena učenja talmuda. Talmud je
došao prvi i on je, po sebi, vrhovni jevrejski plan koji zasenjuje sve ostale jevrejske knjige.

116
 POGLAVLJE BR. 19

Protokoli sionskih mudraca

P rethodno sam već rekao da su Jevreji napisali pet ključnih knjiga koje su imale
ogroman značaj u njihovom programu za uništenje Bele rase. Prve dve bile su Stari
zavet i Novi zavet. Treća je bio talmud. Četvrta su Protokoli sionskih mudraca.
Protokoli su nesumnjivo najsmrtonosniji, najzlokobniji i najdijaboličniji program za
podjarmljivanje i uništavanje čovečanstva koji je ikada sačinjen od strane kolektivnih bolesnih
umova. Protokoli predstavljaju tajni program unutrašnjeg kruga moćnih jevrejskih upravljača, koji
vladaju svetom. Smatra se da je taj krug moćnih upravljača, sastavljen od približno 300 ljudi,
isključivo Jevreja, koji se međusobno poznaju, ali su nepoznati ostatku sveta. Oni su, takođe,
nepoznati i jevrejskim sledbenicima, čiju podršku zahtevaju i čiju podršku uživaju. Ti mudraci,
vrhovni nervni centar jevrejske diktature, vekovima unazad su uzurpirali u svoje ruke svetsku moć.
Oni su isto tako i vladajuće telo Kehile i jevrejske rase.
Program koji je postavljen u Protokolima je veoma sažet i opire se skraćivanju, zato što
sam predstavlja skraćeni prikaz tajnih programa koje su Jevreji ispleli u obimnim tomovima
talmuda. Njihov program je destilovani otrov sadržan u Marksovom Kapitalu i u Komunističkom
manifestu. On je i produžetak filosofije date u Starom i Novom zavetu jevrejske biblije. Međutim,
dok je Stari zavet namenjen Jevrejima uopšte, a Novi zavet specijalno sastavljen da zbuni i
upropasti Nejevreje, dotle su Protokoli tajna kompilacija.
Ni u kom slučaju nisu trebale da ih vide oči Nejevreja. Čak ni jevrejsko članstvo, u
najširem obimu, nije trebalo da zna tačne detalje onoga što je rukovodstvo imalo na umu.
Činjenica da su Protokoli sada dostupni Nejevrejima, a posebno Beloj rasi, jeste jedan od
najvažnijih događaja u istoriji. Njih je prvi objavio profesor Sergej Nilus, sveštenik Ruske
pravoslavne crkve. On je objavio prvo izdanje na ruskom jeziku, 1905. U uvodu je napisao da mu je
rukopis dao jedan prijatelj koji je jamčio da je to tačan prevod originalnog dokumenta, što ga je
izvesna žena ukrala od veoma uticajnog masona visokog ranga, na kraju sastanka “iniciranih” u
Francuskoj, “tom gnezdu jevrejsko-masonske zavere”. Profesor Nilus dodao je da Protokoli nisu
stenogram sa sastanka, već izveštaj u kome jedan deo očigledno nedostaje, a koji je sačinila neka
moćna osoba unutar jevrejske zavere.
Sergej Nilus objavio je protokole u formi knjige, u Rusiji 1905. g. Primerak ove knjige
nalazi se u Britanskom muzeju i nosu datum 10. avgust 1906., kada je tamo dospeo.
Objavljivanje ove knjige predstavljalo je veoma ozbiljan udarac jevrejskoj zaveri, a Adolf
Hitler je rekao da se, kada ova knjiga postane zajedničko dobro nacije, jevrejski planovi mogu
smatrati propalim. To nam pokazuje koliko je važan ovaj dokument. Jevreji su to shvatili, pa su svi
primerci, za koje se znalo da postoje u Rusiji, uništeni za vreme vlade Kerenskog, odmah posle
revolucije, dok je u sovjetskoj Rusiji svakoga ko je posedovao ovu knjigu čekala smrtna kazna.
Veoma je preporučljivo da svaki beli muškarac i svaka bela žena prouče ovaj žestoki, smrtonosni
dokument i uvere se u njegovu istinitost, tako da bolje razumeju jevrejsku zaveru.
Naravno, Jevreji stalno vrište kako su Protokoli falsifikat. Ali, ne kažu falisifikat čega,
pošto falsifikat podrazumeva da postoji originalni tekst koji je krivotvoren. U svakom slučaju,
jevrejski program podrivanja i osvajanja sveta sledio je ovaj plan toliko verno da istorijski događaji
govore sami za sebe. Oni su najbolji dokaz da su Protokoli originalni.
Gospodin Henri Ford, u intervjuu objavljenom u “Njujork Vorldu”, 17. februara 1921.,
ubedljivo je postavio stvari oko slučaja Sergeja Nilusa: “Jedino što želim da kažem o Protokolima
jeste da se oni poklapaju sa onim što se događa. Oni su 16 godina stari i do sada su se poklapali sa
svetskom situacijom. Poklapaju se i danas.”
Više od 50 godina je prošlo od kako je g. Henri Ford dao ovu izjavu. Danas možemo
svojim očima da vidimo kakav je svet postao u međuvremenu. Mi smo u stanju da još bolje
sagledamo potvrdu programa sadržanog u Protokolima. Praktično ceo svet je sada pod jevrejskom

117
kontrolom, a toliko toga od smrtonosnog programa se ostvarilo pred našim očima da čovek mora
biti ili jevrejski agent ili kompletni idiot pa da porekne autentičnost Protokola sionskih mudraca.
U međuvremenu, Jevreji su stalno poricali originalnost Protokola. Štaviše, oformili su i
Senatski komitet koji ih je ispitao i objavio da su falsifikat. Naravno, ovo je učinjeno pod vođstvom
jevrejskih senatora, kao što su Dževits i drugi, i uz dobru podršku projevrejskih lakeja. U svakom
slučaju, tvrdnja Jevreja da su Protokoli falsifikat i činjenica da su Jevreji najveći svetski lažovi i
majstori obmane, najbolji su dokaz njihove originalnosti. Čudno je što Jevreji nikada nisu pokušali
da ospore činjenice vezane za pretnje sadržane u Protokolima, kao ni povezanost događaja
predviđenih u Protokolima i onoga što se događa, jer je to isuviše očigledno da bi se moglo negirati.
Jevreji to vrlo dobro znaju i zbog toga nikada ne raspravljaju o materijalu sadržanom u samim
Protokolima i o očiglednom odigravanju zavere koja se dešava pred našim očima.
Kako bilo da bilo, dijabolični planovi izneti u Protokolima, nisu ništa novo u jevrejskoj
istoriji. Oni razotkrivaju organizovani plan akcije koji se razvijao stolećima i koga su doterivali
sami mudraci, sve do dana današnjeg. Prema zapisima takvog jevrejskog cionizma, car Solomon i
drugi jevrejski učeni ljudi, još 929. godine stare ere smislili su teoretski plan za mirno osvajanje
celog sveta od strane cionizma.
Tokom istorije, ovaj plan je detaljno razrađivan od strane ljudi koji su naknadno uvođeni u
program. Ti učeni ljudi odlučili su da, svim sredstvima koja im stoje na raspolaganju, osvoje svet za
Cion. Ljigavošću simboličke zmije, čija glava označava one koji su inicirani u planove jevrejske
administracije, dok telo predstavlja samu jevrejsku naciju, kako su se i oni probijali u srca nacija sa
kojima se susretali, podrivajući i razarajući svu nejevrejsku moć u tim državama. Prorečeno je da
zmija još nije završila svoj posao, striktno se držeći plana, jer će krug koji mora da pređe biti
zatvoren kad glava stigne u Cion. Pošto završi svoju turu po Evropi, ona će opasati ceo svet. To će
se postići korišćenjem svih sredstava, ekonomskim osvajanjem nacija, propagandom, varanjem,
obmanjivanjem, lukavstvom, ratom, finansijama, silom i bilo kojim načinom koji bude bio
neophodan.
Ko god prouči talmud, otkriće da je, u gomili brbljanja i dugim zamršenim raspravama,
utkan program koji je predstavljen u Protokolima. Da bi pokazali kako đavolska zavera, sadržana u
protokolima, nije nova (ona je u stvari stala koliko i samo pleme) ukazujemo na program iz XV
veka koji je štampan u francuskom časopisu, finansiranom od Rotšilda, 1889. Četiri stotine godina
pre toga, 13. januara 1489. Šemor, rabin grada Arla u Provansi, Francuska, pisao je velikom
Sanhedrinu, koji je tada imao sedište u Konstantinopolju, tražeći savet, jer je narod u Arlu pretio
sinagogama. Šta da činimo mi, Jevreji? Evo odgovora:
Draga voljena braćo u Mojsiju,
Primili smo vaše pismo u kome nam pišete o nevoljama i nesrećama kroz koje prolazite.
Pogođeni smo bolom što to čujemo, kao i vi sami.

Savet Velikog Satrapa i rabina je sledeći:

 Pošto kažete da francuski kralj zahteva da postanete hrišćani: učinite tako, jer ne možete
drugačije, ali neka Mojsijev zakon bude sačuvan u vašim srcima.
 Pošto kažete da postoji zapovest da se lišite vaših dobara (po zakonu koji je postojao, Jevreji
su, po prelasku u hrišćanstvo, morali da se odreknu svojih poseda); načinite od vaših sinova
trgovce koji će, malo po malo, da liše hrišćane njihovih dobara.
 Pošto kažete da je bilo nasrtaja na vaše živote: načinite vaše sinove doktorima i apotekarima,
tako da oni mogu da uzimaju hrišćanske živote.
 Pošto kažete da uništavaju vaše sinagoge: načinite vaše sinove kanonicima i sveštenicima,
tako da mogu da unište njihove crkve.
 Pošto se žalite da ima još mnogo muka kroz koje prolazie: sredite da vaši sinovi postanu
advokati i pravnici i gledajte da se uvek umešaju u državne poslove, sa ciljem da, stavivši
hrišćane pod svoj jaram, možete dominirati svetom i da im se osvetite.

118
  Nemojte odstupiti od ovog uputstva koje smo vam dali, jer ćete kroz iskustvo shvatiti da
ćete, makoliko poniženi bili, doći do istinske moći.

Potpisao V.S.S.V.F.F., vladar

Jevreja, 21 kašula (novembra) 1489.

Godine 1844., nešto pre jevrejskih revolucija iz 1848., koje su zahvatile većinu Evrope,
Bendžamin Dizraeli, čije je pravo ime bilo Izrael i koji je bio odbačeni, odnosno, kršteni Jevrejin,
objavio je roman “Kenigzbi”, u kome je otkrio sledeće: “Svetom vladaju sasvim druge osobe od
onih koje zamišljaju oni koji nisu iza scene.” On je čak otišao i dalje i pokazao da su sve te osobe
Jevreji.
Mapa puta simboličke zmije izgleda ovako: njena prva stanica u Evropi bila je, 429. g. pre
Hrista u Grčkoj, gde je u doba Perikla zmija počela da se upliće u vlast te nesrećne zemlje. Druga
stanica bila je u Rimu, približno u vreme Julija Cezara. Za mnoge čitaoce možda će biti iznenađenje
da je Julije Cezar, koji je zadobio više slave i publiciteta od ijednog drugog Rimljanina, bio značajni
agent Jevreja. Zbog toga je bio ubijen od strane male grupe patriota koji su rizikovali svoje živote u
pokušaju da spreče uništenje rimske republike. Jevreji su jecali i plakali oko tela Julija Cezara, kao
što uvek čine kada neki od njihovih agenata bude ubijen.
Treća stanica bila je u Madridu, u vreme Karlosa V, 1522. Četvrta u Parizu oko 1790., u
vreme Luja XVI i Francuske revolucije. Peti pokret simboličke zmije predviđen je u Londonu, od
1814. pa nadalje, posle pada Napoleona. U sledećem, šestom pokretu, simbolička zmija dolazi u
Berlin 1871., posle francusko-pruskog rata. Sedma stanica je Sankt Petersburg, nad kojim je
nacrtana glava zmije pod datumom 1881. Sve ove države, kroz koje je zmija putovala, bile su
protrešene do temelja kao i njihova ustrojstva.
Postoje ukupno 24 Protokola i svaki od njih je prepun smrtonosne doze otrova. Termin
“Goji” koristi se na svakoj stranici, a on je jevrejski izraz za Nejevreje. To je uvredljiv izraz sa
značenjem ljudska stoka. Drugim rečima, oni vide Nejevreje (uključujući tu Belu rasu) kao stoku
kojom treba manipulisati, terati u krdo i konačno zaklati ili porobiti na korist Jevreja.
Kao što smo ranije rekli, veruje se da jedan deo Protokola nedostaje. Ubeđen sam da fali
deo koji se bavi izuzetno moćnom ulogom koju je imala judeo-hrišćanska obmana u potčinjavanju
“Goja”. Pošto je profesor Nilus bio i sveštenik, možda je i sam sklonio ili uništio taj deo smatrajući
ga štetnim po svoju crkvu.
U svakom slučaju, Protokoli koje mi imamo su nekompletni. Pa ipak, njihovih 70 stranica
sadrže toliko toga osnovnog iz jevrejskog programa da je imperativ proučiti ih. Oni su vitalni za
naše razumevanje jevrejskog razmišljanja i taktike.
Zbog toga ću usledećem poglavlju dati pregled 24 Protokola u skraćenom obliku.

119
 POGLAVLJE BR. 20

Tekst Protokola

O vo što sledi je skraćena verzija 24 Protokola. U sumiranju je mnogo toga moralo da se

izostavi.
Ideje koje su izražene isključivo su ideje samih Jevreja, a ne moje.
Moramo da imamo na umu da su ovi Protokoli napisani pre najmanje 70 godina, ali da su
formulisani stolećima ranije.

Protokol br. 1
Ovaj Protokol je sažeta rasprava o abecedi političke moći. On se bavi svim naivnim
fantazijama o demokratiji, samoodređenju i mnogim drugim iluzijama koje smo hvalili svih ovih
godina, a prikazuje ih kao puku prevaru.
U njemu se tvrdi da je politička sloboda samo jedna ideja, a nikada stvarna činjenica. Ideja
slobode može se iskoristiti kao mamac za privlačenje masa u neku partiju zbog jednog jedinog
razloga, a to je rušenje druge partije koja je na vlasti. Izvlači se zaključak da, po zakonima prirode,
pravo leži u sili i moći. Ukazuje se na to da slepa moć naroda ne može da postoji nijedan jedini dan
lišena vođstva. Zadatak da se prigrabi ova moć biva lakši ako se protivnik zarazi idejom slobode ili
takozvanog liberalizma, pa je zarad te ideje voljan da se odrekne dela moći. U svakom slučaju,
čitava ideja o samoupravi je prevara i obmana, a korišćena je kao iluzija kojom se pridobijaju mase
koje, prepuštene same sebi, neminovno završavaju u rasulu.
Anarhija je nešto što Jevreji neprekidno promovišu. Pošto imaju potpunu finansijsku
kontrolu nad državom, podstiču krvave kavge, koje potom pretvaraju u ozbiljne borbe među
klasama, usled kojih država sagoreva a njen značaj se svodi na gomilu pepela.
Kada je država iscrpljena ovakvim trzavicama, onda je njena unutrašnja nesloga dovodi
pod vlast spoljneg neprijatelja, ili je vodi u građanski rat. U oba slučaja ona se može smatrati
nepovratno izgubljenom i u vlasti Jevreja.
Oni zatim racionalizuju kako nema ničeg nemoralnog u korišćenju prevara, lukavstava,
izdaje ili bilo kojih drugih sredstava sa ciljem da se država podvede pod njihovu vlast. Zatim kažu
da će i država, kada se bori protiv spoljnjeg neprijatelja, upotrebiti ista sredstva, dakle, prevaru,
lukavstvo ili izdaju, ili bilo šta drugo, kako bi dobila rat i savladala neprijateljsku državu. Kakva je,
stoga, razlika voditi unutrašnji rat protiv države, ako je sila koja stoji nasuprot neprijatelj?
Onda idu dalje i iznose da je despotizam jedini mogući oblik vlasti, da je gomila slepac,
slepa sila bez vođstva. Čak i da se iz mase uzdigne vođa, on nema program, nema ideju o osnovama
političkog vođstva. Nije moguće postići uspeh u vođenju masa uz pomoć razumnih saveta i
argumenata, jer bi i njima mogle da se stave primedbe, makoliko bile kontradiktorne ili besmislene.
Takve besmislene primedbe možda bi se ljudima više svidele od razuma. Moć rasuđivanja kod
ljudi je, ipak, samo površina. Mase su vođene isključivo niskim strastima, beznačajnim
verovanjima, običajima, tradicijama i sentimentalnim teoretisanjima. Kao rezultat toga, oni padaju
kao žrtve partijskih podela koje onemogućavaju bilo kakvu vrstu dogovora, čak i na osnovu
savršeno razumnih argumenata.
Politika nema ničega zajedničkog sa moralom. Svaki vladar koji je rukovođen moralom,
jeste nevešt političar, pa je odatle veoma ranjiv i nestabilan na tronu. Ko god želi da vlada, mora da
pribegava lukavstvu i licemerju. Cilj opravdava sredstvo. Zbog toga, kažu Jevreji, njihove težnje
nisu usmerene ka onome što je dobro i moralno, već ka onome što je neophodno i korisno.
Oni, stoga, smatraju da nijedan narod nije sposoban da sobom vlada, ukoliko misli da
može da vlada. Zbog toga od malih nogu vaspitavaju svoje ljude da budu u stanju da nezavisno
vladaju i razumeju mehanizam vladanja masama i narodima. “To (da gomila vlada sobom) se ne da
zamisliti, jer plan razdrobljen na toliko delova, koliko je glava u gomili gubi svoju celinu, pa prema
tome postaje nepojmljiv i neizvodljiv”. Dosledno tome, ukazuju da je jedini način vladanja primena

120
autokratskog principa. Neminovan je zaključak da je zadovoljavajući oblik vlasti za svaku zemlju
onaj u kome je vlast skoncentrisana u rukama jedne odgovorne osobe. Bez apsolutnog despotizma
ne može postojati civilizacija, jer nju ne sprovode mase već njihov vođa, ma ko on bio. Gomila je
varvarin koji ispoljava svoje varvarstvo u svakoj prilici.
Zbog toga oni smatraju da su, bez sumnje, predodređeni da vladaju, ne samo jednom
nacijom već svim nacijama i da, prema tome, ne smeju da prezaju od podmićivanja, prevara i
izdajstva, kada to treba da posluži postizanju njihovih ciljeva. Njihova parola je sila i licemerje.
Žele da idu putem mirnog osvajanja, pre nego da države pokoravaju silom, a da strahote
rata zamene neprimetnijim i celishodnijim kaznama (smrtnim) koje će izricati svakome ko im stane
na put. U stvari, snažan naglasak stavljaju na potrebu da se podržava teror koji dovodi do slepe
poslušnosti. Pravična ali neumoljiva strogost najveći je faktor državne sile. “Mi ćemo trijumfovati i
potčiniti sve vlade svojoj nadvladi, ne toliko pomoću sredstava, koliko doktinom strogosti.”
Priznaju da su oni, Jevreji, još u stara vremena bili prvi koji su među narodima sveta
uzviknuli “sloboda, jednakost, bratstvo”. To su reči koje su tako mnogo puta do sada ponavljanje od
nesavesnih papagaja, koji su se sa svih strana lepili na ove mamce i sa kojima su odneli blagostanje
sveta, istinsku slobodu ličnosti, ranije tako dobro zaštićenu od pritiska gomile. Ističu da Goji nisu
primetili protivurečnost značenja tih reči i nisu uvideli da u prirodi nema jednakosti i ne može biti
slobode; da je sama priroda ustanovila nejednakost umova, karaktera i sposobnosti, kao i
potčinjenost njenim zakonima.
Jevreji ukazuju da su beli ljudi, koje oni nazivaju Gojima, svoju vladavinu zasnivali na
dinastijama. U njima je otac predavao sinu znanje o toku političkih poslova, tako da ga niko, sem
članova dinastije, nije znao i nije mogao da izda onima nad kojima se vlada. Kako je vreme
prolazilo i jevrejske ideje demokratije prodirale sve dublje i dublje u razmišljanje i vladavinu belih
naroda, stvarni položaj vladajućih dinastija postajao je nestabilan, a njihove političke veštine su
nestajale. To je bila velika pomoć uspehu jevrejske stvari u osvajanju ovih država.
Dakle, izikujući reči “sloboda, jednakost, bratstvo”, Jevreji su u svoje redove, preko slepih
agenata, uvrstili čitave legione koji su oduševljeno nosili njihove zastave. Sve vreme, te su reči bili
crvići koji su nagrizali blagostanje Goja, uništavajući svugde mir, spokojstvo, solidarnost, rušeći
sve osnove njihovih država.
Jevreji ukazuju da je njihov trijumf bio olakšan i činjenicom što su, u opštenju sa ljudima
koji su im bili potrebni, uvek uticali na najosetljivije strane čovekovog uma - na pohlepnost, na
glupost, na nezajažljivost matrijalnih potreba čoveka. A svaka od tih pobrojanih čovekovih slabosti,
uzeta za sebe, sposobna je da ubije inicijativu, stavljajući volju ljudi na raspoloženje kupcu njihove
delatnosti.
Koristeći moć svoga zlata i svojih finansijskih snaga, služeći se prevarama, lukavstvima i
izdajom, uspeli su da smene narodne predstavnike i da na njihovo mesto postave svoje lakeje i
agente.

Protokol br. 2

Jevreji ovde otkrivaju izuzetni značaj podsticanja i vođenja ekonomskih i oružanih ratova
među gojskim državama. O ratovima se često govori kao o “jevrejskim žetvama”. Preko ratova
Jevreji žanju i postavljaju osnove svoje prevlasti. Kada se ratovi završe, obe strane su iscrpljene i
predate na milost međunarodnim jevrejskim finasijama. Kažu: “Naša međunarodna prava će smrviti
nacionalna prava.” Tokom ratnih mahnitosti i strasti, mnoštvo velikih poseda, koji su pripadali
Gojima, biva uništeno, a na obe strane nastaju velika pustošenja. Kada se rat završi, obe gojske
države koje su u njemu učestvovale, dospevaju u finansijske neprilike i velike dugove. Tako vidimo
da Jevreji iz ratova izvlače trostruku žetvu: prvo, prave velike profite na municiji i drugim
sredstvima neophodnim za vođenje rata; drugo, na taj način su u stanju da oslabe rasnu čvrstinu
Bele rase, šaljući u bitku cvet muškosti belih nacija na obe strane; i treće, kada se rat završi, a obe
strane budu razorene, Jevreji onda još dublje hvataju u zamku nejevrejske nacije, okivajući ih

121
dugovima i skupljajući kamatu na kamatu. Tako se bele nacije (i Bela rasa) još više upliću u
ropstvo, a jevrejska omča se sve više steže.
Jevreji se zatim hvale kako oni biraju gojske administratore za javne kancelarije, ljude koji
će biti istureni i na čiju lojalnost i slugeranjstvo mogu da računaju. Naravno, to će biti ljudi koji su
voljni da izdaju Belu rasu, a koji znaju vrlo malo o umetnosti vladanja. U zaleđini ovih lakeja biće
njihovi jevrejski savetnici, koji su, kako sami kažu, ljudi učeni i genijalni, specijalisti vaspitavani
još od ranog detinjstva za upravljanje poslovima celog sveta.
Poslednji deo govori o moćnoj ulozi koji igra štampa u rukama Jevreja. “Kroz nju smo se
dočepali uticaja, ostajući ipak u senci i zaklonu; zahvaljujući njoj, mi smo prikupili u svoje ruke
zlato, bez obzira na to što smo ga morali uzimati iz čitavih potoka krvi i suza.
Sve ovo sumiraju, govoreći da trijumf jevrejskog sistema ne može biti potpun ako se
praktična primena ne bude zasnivala na povezivanju lekcija iz prošlosti sa sadašnjošću.
Dakle, vidimo kako se svi konci moći prikupljaju u rukama Jevreja zahvaljujući njihovim
podmuklim sredstvima. A ona su: korišćenje ratova; guranje razorenih nacija u dugove; kontrola
nad pionima u prvim redovima vlasti; vešto korišćenje štampe kako bi se pokazalo da su njihovi
zahtevi tobože neophodni da bi se dao glas žalbama iz naroda i izrazilo i stvorilo nezadovoljstvo. I
konačno, ali ne i najmanje, važno: moć zlata.

Protokol br. 3
Sa nepodnošljivom arogancijom i vrhunskim samopuzdanjem Jevreji nam kažu: “Naš cilj
je već na nekoliko koraka pred nama. Ostaje još jedan mali prostor i ceo naš put pri kraju je da
sastavi svoj krug simbolične zmije, kojom mi predstavljamo naš narod. Kada se taj krug sastavi, sve
evropske države biće njime zatvorene i stegnute kao snažnom pesnicom.”
Otkrivaju, zatim, na koji način će da zaključaju nas, Goje, u tu moćnu presu. Dok mi
mislimo da imamo ustanove koje su dovoljno snažne da održavaju državni brod na pravom kursu,
Jevreji su naše kraljeve, vladare i predstavnike okružili svojim savetnicima, koji ih “savetuju” da u
nizu čine glupe i neodgovrne poteze. Stvarajući gomilu zbunjujućih predmeta za raspravu, oni
proširuju jaz između vladara i naroda. Pošto je štampa u njihovim rukama oni, s jedne strane,
ohrabruju zloupotrebu moći od strane vladara, a sa druge strane agituju i potpaljuju gomilu:
“Zloupotrebe vlasti definitivno će pripremiti sve ustanove za pad, i sve će poleteti strmoglavce pod
udarima izbezumljene gomile”.
U međuvremenu, stalnim pogoršavanjem stanja i uspostavljanjem finansijske i ekonomske
krize, svi ljudi bivaju okovani mrežom bede, čvršće nego što su ikada bili okovani, kao robovi ili
kmetovi. “Naša je snaga u hroničnom gladovanju i slabljenju radnika, jer ga to potčinjava našoj
volji”. Zbog toga oni dalje šire mržnju i zavist koje će pokrenuti mase da se okrenu protiv onih koji
predstavljaju prepreku jevrejskom preuzimanju vlasti. “Kada kucne čas da se naš gospodar celoga
sveta kruniše – tada će te iste ruke zbrisati sve ono što bi ovome moglo biti na smetnji”. Kada
gomila počne da divlja i uništava, Jevreje neće dirati, jer su se oni obezbedili tako što im je
momenat napada poznat, pa će preduzeti mere da zaštite svoje.
Iskreno priznaju da su izveli francusku revoluciju i da su im tajne njenog pripremanja bile
dobro poznate, “jer je ona u potpunosti delo ruku naših”.
Ismevaju reč “sloboda” govoreći da ona ne znači apsolutno ništa, već da je korisno oruđe u
njihovim rukama, kad treba zapaliti mase i izvesti čitave zajednice da se bore protiv bilo koje sile i
protiv svake vlasti. Gomile će, pod jevrejskom kontrolom, onda poubijati poslednje ostatke
nejevrejskog vođstva i osloboditi kriminalce, tako da će, u krajnjem ishodu, te gomile i ne znajući,
pomoći Jevrejima da se na vlast popne “Car – despot sionske krvi, kojega mi pripremamo svetu.”

Protokol br. 4
Ovde Jevreji otkrivaju da su oni organizovali Nejevreje u masonske redove, koji su jedno
od njihovih najmoćnijih oružja za kontrolu nad svetom i za dovođenje nejevrejskih država do

122
uništenja i potpunog pada u njihove ruke. “Nejevrejska masonerija slepo služi kao zaklon za nas i
naše ciljeve, ali plan dejstva naše sile, pa čak i mesto njenog boravka ostaće za ceo narod
nepoznat.”
Da bi izveli do kraja zaveru, Jevreji moraju da unište sve osnove na kojima je izgrađeno
gojsko društvo. Oni će Goje držati stalno zauzetim zarađivanjem za život, tako da im neće ostati
vrmena da razmišljaju i primete šta se događa. I dok Goji rade i zarađuju za život, bave se
industrijom i tgovinom, Jevreji će se baviti špekulacijama. To će rezultirati stanjem da će, sve što se
od zemlje proizvede ili u industriji napravi, kliznuti kroz gojske ruke, upasti u špekulacije, a odatle
pravo u džepove Jevreja. Uništivši sve moralne principe među Nejevrejima, odnosno belim ljudima,
okrenuvši njihove umove potpuno ka industriji i trgovini i zarađivanju za život, dovešće ih do stanja
gde će: “njih rukovoditi samo račun, tj. zlato, prema kome će oni gajiti pravi kult, radi onih
materijalnih naslada koje ono može dati. Tada će, kada kucne čas, niže klase Goja, ne iz želje da
služe dobru, čak ni zbog bogatstva, već iz čiste mržnje prema privilegovanima, poći za nama protiv
naših okrutnih konkurenata za vlast – intelektualaca Goja”, sa ciljem da ih unište.
Ponovo će glupost Goja biti iskorišćena da se poubijaju njihovi.

Protokol br. 5
(Samo podnaslovi)

Stvaranje pojačane centralizacije uprave. Metodi dosezanja vlasti putem masonerije.

Uzroci nemogućnosti sporazuma među državama. “Predizabraništvo” Jevreja. Zlato je pokretač
državnih mehanizama. Monopoli u trgovini i industriji. Značaj kritike. “Pokazne” ustanove.
Premorenost od govorništva. Kako da se u ruke zgrabi javno mnjenje. Značaj lične inicijative.
Nadvlada.

Protokol br. 6
Ovde se govori o osnivanju ogromnih jevrejskih finansijskih monopola koji predstavljaju
rezervoare kolosalnih bogatstava. Ti monopoli biće toliko moćni da će od njih zavisiti sudbina
svakog Nejevrejina do te mere da nejevrejska bogatstva neće moći da postoje izvan kontrole i
uprave ovih monopola. Danas je ovo već utemeljena činjenica. Bez obzira na koji biznis pogledate,
bila to nafta, šećer, filmovi, televizijske mreže, čelik, železnice, proizvodnja automobila i stotine
drugih, svi su oni u rukama Jevreja.
Dok gomilaju sva bogatstva zemlje u svoje ogromne monopole, tvrde da svim sredstvima
treba razvijajti značaj svoje nad-vlade, predstavljajući je kao zaštitinika i dobročinitelja za sve koji
im se dobrovoljno pokore.
Sledeći deo bavi se načinima na koje se Goji lišavaju njihove zemlje. Iskreno priznaju da
se to mora učiniti, bez obzira na cenu. Najbolji način za to je povećanje dacija na zemlju – dakle,
zaduživanje zemlje koje će održavati zemljoradnju u stanju bezuslovne potištenosti i podređenosti.
Još jedan način za oduzimanje od belih ljudi njihovog teško stečenog novca i imovine jeste
da Jevreji uključe u špekulaciju i svoje monopole, tj. imovinu. Na taj način isisaće iz industrije, rada
i zemlje kapital i prebaciti u svoje ruke sav svetski novac. “Tada će Goji kleknuti pred nama, da bi
samo dobili pravo na opstanak.”
Da bi do kraja uništili Goje, putem propagande ohrabrivaće potrebu za raskošima,
nezajažljivim raskošima koje će progutati svaku ušteđevinu koja je mogla da preostane.
“Podićićemo radničke nadnice, koje svejedno neće doneti nikakve koristi radnicima, jer ćemo
istovremeno izazvati poskupljivanje najglavnijih životnih namirnica, tobož usled opadanja
zemljoradnje i stočarstva. “Povrh svega i dalje ćemo ohrabrivati i navikavati radnike na anarhiju i
pijanstvo. U isto vreme, preduzeće sve potrebne mere da sa lica zemlje istrebe sve inteligentne i
obrazovane gojske snage.

123
 Uništavanje Bele rase maskiraće, navodno iskrenim, željama da služe radničkoj klasi i
velikim principima političke ekonomije.

Protokol br. 7
Kako bi poduprli i pojačali sve opake programe ekonomskog gušenja Goja, Jevreji
planiraju intenzivnije naoružavanje, povećanje broja policijskih snaga i sejanje vrenja, razdora i
neprijateljstva širom sveta.
Kada to obave, sve što će preostati u svim zemljama na svetu biće mase proleterijata,
nekoliko milionera koji će biti odani jevrejskoj stvari, policija i vojska.
Imajući svoje agente u svim vladama, u svakoj zemlji na svetu, ekonomskim sporazumima,
zajmovima, vrenjem i neprijateljstvima koja su sami stvarali, intrigama će toliko zamrsiti sve konce
vlada po svetu, da nijedna od njih neće biti u stanju da deluje bez jevrejskog upravljanja.
Ako se neka zemlja usudi da im se suprostavi, Jevreji će onda organizovati njene susede u
savez koji će se okrenuti protiv te zemlje i uništiti je sveopštim ratom. Koliko je realna i
zastrašujuća ova moć, videlo se u Drugom svetskom ratu. Kada se Nemačka, snagom i hrabrošću,
otresla Jevreja, onda su oni odmah, putem opake propagande, intriga, finansijskih sredstava i drugih
poluga moći, organizovali okolne zemlje da povedu zverski, razorni rat protiv Nemačke.
Kažu: “Na akciju u korist našeg široko smišljenog plana, koji se već približava željenom
kraju, mi moramo prinuđivati gojske vlade tobože javnim mnjenjem, koje smo tajno udesili pomoću
takozvane “velike sile” – štampe, koja je, sa malim izuzecima na koje ne vredi obraćati pažnju, sva
u našim rukama.”
Ako se Evropa otrgne njihovoj kontroli, onda su Jevreji odlučni da pokažu svoju snagu i
odgovoriti će američkim ili kineskim ili japanskim topovima i smrviti Evropu, ako bude potrebno.

Protokol br. 8
Ovde se govori o manipulacijama sa sudovima. Plan im je da unište sudstvo belog čoveka,
da ga degradiraju i degenerišu do nivoa zakonske džungle. Zatim, da bi obogaljili i mučili poštene
ljude, Jevreji planiraju da pretrpaju sudske ustanove ljudima njihove rase. Ako danas pogledamo
oko sebe, teško da ćemo moći da ignorišemo činjenicu da je naš zakonski sistem preplavljen
Jevrejima. Većina sudija su Jevreji. Ima ih veoma mnogo i među tužiocima.
Želeći da ispune svoje lukave i izopačene odluke, ali i da ih opravdaju pred javnošću,
napravili su pravu nauku kojom su svoje idiotske odluke prikrili zvučnim uzvišenim moralnim
principima, pa ih pretvorili u zakone. Oni će svoje advokate, koji su potrebni za izvođenje svih
prevara i mutnih radnji, obučavati u posebnim školama, po posebnim, super-obrazovnim kursevima.
Takvom specijalnom obukom “oni će biti upoznati sa celokupnim naličjem ljudske prirode, sa svim
njenim osetljivim strunama, na kojima će morati umeti da sviraju.”
Jevreji se u velikom broju bave proučavanjem ekonomije, ne da bi razjasnili neka pitanja,
već da bi ih bolje zamutili. Oko njihove jevrejske vlade biće okupljena čitava plejada bankara,
industrijalaca, kapitalista, a pre svega milionera, jer će, kako oni kažu, u suštini sve biti rešeno
pitanjem novca.
Jevreji će namestiti nejevrejske pione u vladine kancelarije, ali će to biti osobe i ličnosti
čija prošlost i reputacija pune kriminala, koje imaju mračnu, skrivenu istoriju i koje je lako
ucenjivati. Takvi ljudi nikada neće zastupati interese sopstvene rase, već predstavljaju prave
izdajnike Bele rase i oni će, kako Jevreji kažu, “štititi naše interese do poslednjeg daha”.

Protokol br. 9
Jevreji detaljno proučavaju karakter naroda u zemlji koju nameravaju da unište. Ako
pažljivo primene ovaj princip, “vi ćete videti da neće proći ni desetak godina, pa će se i
najtvrdoglaviji karakter promeniti i mi ćemo ubeležiti novi narod u redove nama pokornih”.

124
 Poveravaju da su masonske parole “sloboda, jednakost, bratstvo” bile moćno oružje za
uništavanje naroda po svetu. Da ove reči izražavaju besmislenost i mogući idealizam, van svake je
sumnje. Ali, one su bile izuzetno uspešne i delovale su.
Kratko zatim raspravljaju o, veštački stvorenom i kontrolisanom, antisemitizmu čija je
upotreba bila izuzetno korisna radi upravljanja “našom mlađom braćom”. Drugim rečima,
kontrolisani antisemitizam je veoma korisno oruđe za ujedinjavanje Jevreja i njihovo usklađivanje
sa planom o vladavini nad svetom.
Za Jevreje ne postoje prepreke ili granice njihovim aktivnostima. Njihova nadvlada nije
ograničena nikakvim zakonima ili uslovima. “U ovom trenutku mi smo zakonodavci, mi donosimo
presude i određujemo kazne i pomilovanja, mi smo kao čelo svih naših trupa, na predvodničkom
konju.”
U svoju mrežu ubacili su ljude svih mišljenja, svih doktrina, demagoge, socijaliste,
komuniste i svakojake utopiste. Svakom od njih je dat zadatak. Svaki od njih, sa svoje strane,
nagriza poslednje ostatke vlasti, težeći da obori sav uspostavljeni red. “Ova akcija izmučila je sve
države – ali mi im nećemo dati mira sve dok ne priznaju našu internacionalnu nadvladu, otvoreno i
pokorno.”
Znamo da su ovi Protokoli nastali pre sedamdeset godina, ali su se, čak i tada, Jevreji
otvoreno hvalisali da već drže u svojim rukama donošenje zakona, odvijanje izbora, štampu,
slobodu ličnosti, ali iznad svega, obrazovanje i vaspitanje omladine. Zatim se dalje hvale kako su
zaveli, iskoristili i pokvarili gojsku omladinu, učeći ih principima i teorijama za koje su oni,
Jevreji, znali da su lažni.
Otvoreno se hvališu da u zapadnim zemljama imaju spremna sredstva i načine za tako
zapanjujući teror da će i najhrabrija srca zadrhtati. “Metropolitenovi podzemni hodnici biće dotle
sprovedeni u svim prestonicama, odatle će one biti bačene u vazduh sa svim svojim organizacijama
i zemaljskim dokumentima”.

Protokol br. 10
Ilustrujući kako je lako prevariti Goje, Jevreji mrtvi hladni tvrde da su ljudi savršeno
zadovoljni spoljašnjim nastupom njihovih vlada i da nemaju ni najmanjeg pojma o skrivenim
značenjima ili onome što se događa iza scene. Da bi se to tako i održalo, važno je da se nijedno
pitanje ne pokreće direktno i otvoreno pred narodom. Prećutkujući principe, Jevreji sebi ostavljaju
slobodu da čine što im je volja. Politički nitkov, koji je podlac, ali mudar, biće obožavan od gomile
zbog svoje drske odvažnosti.
Jevrejska hijerahija je sačinila veliki plan za podizanje nove fundamentalne strukture koja
će obuhvatiti sve nacije na zemlji (Ujedinjene nacije). Oni žele da podvedu sve narode pod vlast
jednog despotskog jevrejskog diktatora, tako što će prvo sve narode podvrći strašnim patnjama,
konfuziji i mučenju, kako bi ovi, u očajanju podigli ruke. Jevreji će im tada ponuditi rešenje za sve
njihove probleme. Državnim udarom, koji će tada izvesti, postaviće se na tron sveta.
Jedno od oruđa za postizanje ovog cilja je i davanje prava glasa svima, bez razlike na klasu
ili kvalifikaciju. Zatim je tu uništenje značaja porodice i njene vaspitne vrednosti među Gojima;
stvaranje slepe moćne sile od mase koja nikada neće biti u stanju da se kreće u bilo kom pravcu bez
jevrejskih agenata koji će se postaviti na čelo kao vođe.
Jevreji su potpuno svesni liderskog principa, pa su ga koristili od početka svoje istorije, da
bi stigli do stanja sadašnje moći. Oni znaju da planovi za vladavinu moraju da nastanu kao proizvod
jednog mozga, a ne da se cepaju na delove mnogo mozgova. I dok je razborito upoznati odabrano
društvo jevrejske hijerarhije sa opštim planom akcije, dotle o detaljima ne sme da se razgovara, jer
bi to uništilo njenu maštovitu celinu, nezavisnost njenih pojedinačnih delova i tajno značenje
svakog poteza.
Ovlaš dodiruju i korisnost ustava, kao sredstva za odbranu naroda od njihove zavere.
Otvoreno tvrde: “Ustav, kao što vam je dobro poznato, nije ništa drugo do škola razdora, raspre,
nesuglasica, prepirke, besplodnih partijskih agitacija, partijskih tenedencija – jednom rečju – škola

125
svega onoga što čini bezličnim delatnost države.” Demokratije i republike su, dajući svakome pravo
glasa, pa i poslednjem ološu i đubretu, obezbedile Jevrejima najbolje elemente sa kojima će da
unište državu i narod u toj zemlji. Da bi što bolje mogli da manipulišu takvom državom, Jevreji su
sredili da se biraju predsednici i drugi službenici koji u svojoj prošlosti imaju neku mračnu,
neotkrivenu mrlju. Takvi agenti će onda raditi svoj posao bez straha da će Jevreji nešto otkriti.
Konačno, ljudi će biti toliko iscrpljeni i toliko očajni zbog nesloge, pljačke putem poreza,
sloma zakona, mržnje, zavisti, mučenja, bolesti, razvrata i borbi, da neće videti drugog izbora nego
da pribegnu jevrejskom vođstvu. Narod će se pokoriti i predati potpunom i bezuslovnom
jevrejskom gospodarenju.

Protokol br. 11
“Goji su ovnujsko stado, a mi smo za njih vuci. A vi znate šta biva sa ovcama kada se u
toru pojave kurjaci...?”
U ovom Protokolu oni idu dalje sa detaljima oko uništavanja poslednjih ostataka naših
oblika vlasti i uspostavljanja jevrejskog svetskog poretka koji će doći u obliku revolucionisane
države. Preduslov da se ovaj novi svetski poredak uspostavi jeste da mnoge kombinacije koncepata
koje mi sada prihvatamo, kao što su: sloboda štampe, pravo na udruživanje, sloboda savesti, izborno
načelo i razne druge, zauvek nestanu iz čovekovog pamćenja. Jevreji žele da se osiguraju da će, kad
dođe vreme da se čeljusti konačno sklope nad Gojima, njihove žrtve morati da priznaju, jednom
zauvek, da su Jevreji toliko jaki, da su toliko pretovareni silom, da ni u kom slučaju neće uzeti u
obzir bilo kakav protest, niti će pak obratiti bilo kakvu pažnju na mišljenja ili želje Goja. Oni žele
da nas uvere da su spremni i u stanju da bilo kakve izraze protesta skrše neodoljivom snagom, u
bilo koje vreme i na bilo kojem mestu. Drhteći u strahu, Goji će pred svime zatvoriti oči i biti
zadovoljni da čekaju i vide kako će se to završiti. U međuvremenu, Jevreji će primirivati Nejevreje
obećanjima da će im vratiti sve slobode koje su im oduzeli, čim budu obuzdani “neprijatelji mira”.
Zašto sve ovo rade? Sa ciljem da obezbede zaobilazni put koji njihovo rasuto pleme ne bi
bilo u stanju da osigura direktnim metodama. Zbog toga su i organizovali armiju masonskih loža –
da podignu dimnu zavesu iznad njihovih pravih ciljeva, u koje čak ni ne sumnja “ta gojska stoka”.
“Bog nam je darovao, kao svome izabranom narodu, rasutost i baš u toj prividnoj slabosti našoj
ispoljila se sva naša snaga koja nas je sad dovela do praga vladavine celim svetom.”
Jevreji smatraju književnost i novinarstvo najvažnijim obrazovnim snagama i zbog toga
žele da obezbede da njihova vlada postane jedini vlasnik većine listova. Oni slobodom štampe ili
slobodom uopšte, smatraju samo pravo da se čini ono što zakon dozvoljava. Pošto će oni stvarati ili
ukidati zakone, po sopstvenoj želji, sva sloboda biće u njihovim rukama.
Propaganda i štampa, koja se stvara, stoga se smatra ključevima za kontrolu nad Gojima.
“Mi ćemo je osedlati i dobro zauzdati, to isto ćemo uraditi i sa ostalom štampanom produkcijom: ko
god da učestvuje u poslu sa štampom biće opterećen naročitim taksenim prirezom i kaucijama. Za
eventualni napad na Jevreje, ako takav uopšte tada bude moguć, kažnjavaćemo nemilosrdno”. Oni
žele da tako najašu štampu da niko ne bi nekažnjeno mogao da ukaže prstom na ispravnost i
nepogrešivost njihove vlasti.

Protokol br. 12
(Samo podnaslovi)

Ovaj deo je prilično dugačak i bavi se izuzetno važnom ulogom koju, od Jevreja stvoreni,
masonski redovi i masonske lože igraju u kontroli štampe, vlade i Nejevreja u celini.
Masonsko tumačenje reči “sloboda”. Budućnost štampe u masonskom carstvu. Kontrola
štampe. Dopisničke agencije. Šta je progres po shvatanju masonerije? Još nešto o štampi. Masonska
solidarnost u savremenoj štampi. Pokretanje “društvenih” zahteva u provinciji. Nepogrešivost
novog režima.

126
 Protokol br. 13
Potreba za nasušnim hlebom biće najmoćnija batina koju će Jevreji da drže iznad glava
Goja kako bi ovi ćutali i bili pokorni. Iskoristiće svoje nejevrejske agente u štampi da pokrenu
pitanja koja su nezgodna za zvaničnu štampu. Režim, kontrolisan od Jevreja, onda će preduzeti
promene po svojoj volji, a javnost će ih predstaviti kao veliko dostignuće. Kada se jednom tako
uradi, niko se neće usuđivati da traži promene u njima i tako će to stalno ići, pošto će Jevrejska
štampa predstavljati nove mere kao veliki napredak. Odmah posle toga, štampa će usmeriti tok misli
ka novim lakoumnim pitanjima.
Kako gojski narodi budu postajali sve porobljeniji i porobljeniji, Jevreji nameravaju da ih
sve više ometaju zabavama, igrama, razonodama, strastima, narodnim domovima i mnogim drugim
zamlaćivanjima kao što su takmičenja u umetnosti i sportovima svih vrsta. Jevrejska štampa će
diktirati svaku formu mišljenja koje će onda ljudi prihvatati kao svoje zato što će Jevreji imati
monopol na ponude novih pravaca u mišljenju.
Liberali i utopistički sanjari igraće svoju ulogu u rušenju gojskih vlada, dok Jevreji ne
preuzmu stvar u svoje ruke. Posle toga liberali im apsolutno neće biti ni od kakve koristi. U stvari,
mogu čak da budu i opasni, pa će morati da budu sklonjeni. Lako će uzdrmati čitavu belu
civilizaciju i okrenuti društvo naglavce, njihovi govornici će se naveliko hvaliti kako su nam doneli
divni, dobroćudni režim, iako su nas u stvarnosti porobili. “Ko će posumnjati tada da smo sve ove
probleme mi udesili i namestili prema političkom planu koji niko nije prokljuvio u toku mnogih
vekova?”

Protokol br. 14
Kad Jevreji budu uspostavili svoje despotsko carstvo, osiguraće da ne postoji ni jedna
druga religija osim njihove, Mojsijeve religije, po kojoj će oni biti izuzetni, kao izabrani narod. Sve
druge forme verovanja biće zbrisane. Zatim će zavaravati Goje da u njihovoj religiji postoji
mistička istina na kojoj će se zasnivati sva njena vaspitna snaga.
Pošto budu porobili sve narode sveta i nametnuli im svoj tiranski režim, oni će svakom
zgodnom prilikom objavljivati novinske članke i praviti u njima poređenje između njihove
dobroćudne vladavine i prošlih vremena. Veličaće blagosloveni mir, iako je taj mir silom nametnut
posle vekovnih jevrejskih podbadanja. Era prethodnih gojskih vlada biće osuđena od strane Jevreja
najoštrijim jezikom. Sve beskorisne promene oblika vlasti, kroz koje će gurati Goje dok budu
podrivali njihovu državnu strukturu, toliko će isrpsti narode, da će konačno izabrati da pate pod
Jevrejima samo da bi izbegli rizik produženja svih tih pređašnih nevolja i nemira. Kada se budu
učvrstili na vlasti i dalje će stalno naglašavati sve istorijske greške koje su napravile prethodne
gojske vlade, ne razumevajući vekovima sve ono što predstavlja istinsko dobro za čovečanstvo. Kao
kontrast, govoriće ljudima koliko su sada srećni u poređenju sa mrtvim i uništenim starim poretkom
stvari. U zemljama koje su poznate kao progresivne, Jevreji su priznali da su stvorili besmislenu,
prljavu i gnusnu literaturu. Pa ipak će kasnije upravo to izneti kao optužbu i dokaz protiv starog
poretka.
Nikome nikada neće biti dozvoljeno da povede raspravu o njihovoj, jevrejskoj veri sa
stanovišta istine. Niko, sem Jevreja, neće biti potpuno upućen u njene sadržaje. Niko od
“odabranih” se neće usuditi da izda bilo koju njenu tajnu, niti će smeti da govori o tome kako je
religija korišćena da bi se porobio ostatak čovečanstva.

Protokol br. 15
(Samo podnaslovi)

Jednostavni svetski prevrat. Buduća sudbina Goja-masona. Mističnost vlasti.

Razmnožavanje masonskih loža. Centralna uprava mudraca. “Azefovština”. Masonstvo kao
rukovodilac svih tajnih društava. Značaj javnog uspeha. Kolektivizam. Žrtve. Kazne za masone.

127
Pad prestiža zakona i vlast. Predizabraništva. Kratkoća i jasnost zakona budućeg carstva. Poslušnost
starešina. Mere protiv zloupotrebe vlasti. Surovost kažnjavanja. Krajnji rok strogosti sudija.
Liberalizam sudija i vlasti. Svetski novac. Apsolutizam masonstva. Pravo kasacije. Patrijarhalni
“izgled” vlasti budućeg “vladara”. Obožavanje vladara. Pravo jačeg kao jedino pravo. Car izrailjski-
patrijarh sveta.

Protokol br. 16
Shvatajući da su univerziteti ključne institucije za formiranje i ukalupljivanje ljudskog
mišljenja, Jevreji planiraju da učine univerzitete neškodljivim, tako što će ih preusmeriti u novom
pravcu koji njima odgovara. Svi službenici i profesori biće pripremani za svoj posao po detaljnim
programima spremljenim za njih, od kojih neće smeti nekažnjeno da odstupe ni za jotu. Biće
postavljani sa naročitom opreznošću i biće dovođeni u potpunu zavisnost od vlade.
Iz nastave će biti isključeni državno pravo, kao i sve što se tiče političkih pitanja. Ovi
predmeti će se predavati samo nekolikim desetinama lica izabranih i posvećenih, prema naročitim
sposobnostima, a oni će, naravno, biti Jevreji. U prelaznom periodu, dok se još budu borili da
učvrste apsolutni despotizam, Jevreji će uvesti u nastavne programe sve one razorne principe koji su
tako briljantno korišćeni za lomljenje gojskih vlada. Ali, kada jednom čvrsto prigrabe vlast, sve
uznemirujuće teme biće izbačene iz nastave. Umesto toga, od mladih ljudi će stvarati decu poslušnu
prema vlasti, koja vole vladara, daju mu podršku i žele mir i tišinu.
Proučavanje klasike, antičke istorije i predavanja o iskustvima iz prošlosti biće zamenjena
teoretskim studijama o programima za budućnost. “Mi ćemo izbrisati iz pamćenja ljudi sva fakta
prošlih vekova koja nam nisu po volji, a ostavićemo samo one koji ocrtavaju pogreške gojskih
vladavina.” Poseban naglasak staviće se na učenje o praktičnom životu, o obavezama ljudi prema
državi, zakonu i poretku. Svakom zvanju biće dat poseban i različit tretman.
U cilju da jevrejski despotski car čvršće drži uzde, biće neophodno da se sve njegove
aktivnosti objašnjavaju celome narodu, po školama i na trgovima, na takav način da ljudi jasno
razumeju svaki njegov potez i sva njegova velika dobročinstva.
Neće biti nikakve slobodne nastave. Posebne grupe će učiti filosofiju novih teorija koje
nisu objavljene ostatku sveta. Te teorije biće kao verske dogme i koristiće se kao prelazna faza za
iniciranje ljudi u njihovu, to jest jevrejsku veru.
Primećuju da ih je mnogovekovno iskustvo naučilo da ljudi žive i rukovode se idejama, a
da te ideje usvajaju samo pomoću vaspitanja. Svaki uzrast je podjednako prijemčiv za ideje. Treba
samo koristiti različite metode da bi se ideje prihvatile. Krajnji rezultat kome će se težiti u sistemu
takozvane očigledne nastave jeste da se Goji pretvore u nemisleće, poslušne životinje, koje očekuju
očiglednost da bi uopšte mogle da dođu do neke ideje.

Protokol br. 17
(Samo podnaslovi)

Posebna oduka njihovih advokata. Buduće advokate plaćaće država. Informacije koje
koriste advokati biće ograničene na one koje im dâ država. Car judejski biće istinski papa sveta,
patrijarh međunarodne crkve. Uništenje postojeće crkve kada bude poslužila svojoj svrsi. Zadaci
savremene štampe. Organizacija policije. Dobrovljačka policija. Špijunaža po obrascu kabalske
špijunaže. Zloupotreba i opadanje gojskih vlasti.

Protokol br. 18
Znajući da ništa ne uništava prestiž vlasti kao kada je očigledno okružena masom snaga
tajne policije, radi sopstvene zaštite, oni planiraju da svoj, jevrejski, despotizam štite lukavijim
načinima. Sami će organizovati zavere među ljudima, koje će predvoditi briljantni govornici, pa će
se oko njih okupljati svi koji simpatišu takav protest i protivnici su režima. Na taj način biće u

128
stanju da uklone sve slabe i kolebljive pripadnike sopstvene policije i da imaju nadzor nad
potencijalnom opozicijom koja bi mogla da se razvije prirodnim putem. Ovako će biti u stanju da
pogode u centar i iskorene svaku zaveru čak i pre nego što počne.
Slabost je ako narod sazna da ima mnogo zavera, i ako vladar bude nateran da objavi tajne
mere odbrane. Kada bi se saznalo da je bilo više pokušaja atentata na vladara, to bi takođe oslabilo
njegov autoritet pred podanicima. Jevreji otvoreno priznaju da su inicirali izvestan broj atentata i
pokušaja atentata na kraljeve i vladare u prošlosti. Na taj način su pomogli da se uništi autoritet
celokupne gojske vlasti, jer je podrivena ideja o apsolutnoj vlasti a podstaknuta ideja o ogromnoj
skrivenoj opoziciji.
Kada se njihov jevrejski vladar bude zacario, planiraju da ga, radi njegove zaštite, okruže
takvom aurom moći i božanske mistike, da će glupi Goji o njemu razmišljati kao o prvom do Boga.
Goji će onda učiniti sve da ga zaštite i da obaveste vlasti o mogućoj opoziciji koja bi se pojavila
među njima samima.
Sa političkim prestupnicima će se obračunavati sa izuzetnom okrutnošću. Biće hapšeni na
prvi znak sumnje, bio on snovan ili ne. Ljudima koji su optuženi za politički prestup, ili u koje se
samo sumnja, neće biti data ni najmanja mogućnost da pobegnu i prema njima će se postupati
nemilosrdno. Ko god bude čak i pomislio na političke ideje biće kriv jer, na prvom mestu, on to ne
razume, i drugo, ne bi trebalo da se bavi takvim stvarima.

Protokol br. 19
Nikakvo bavljenje politikom, koje će imati bilo kakvog značaja, neće biti dozvoljeno
podanicima, ili bolje rečeno, žrtvama jevrejskog režima. Jevreji ističu da je, pod dobro
organizovanom, snažnom vlašću, svaki pokušaj, kako oni kažu “buntovništva” bilo od pojedinaca
ili gupe, značajan “kao lavež šteneta na slona”.
Dakle, nijedan pojedinac neće doći na ideju da bude heroj i predvodi ljude u otporu, a svi
koji bi ipak pokušali tako nešto bili bi tretirani isto kao lopovi, ubice i svi slični gnusni i prljavi
kriminalci. To će ove heroje uniziti u očima javnosti i biće im prilepljena etiketa običnih zločinaca.
U svakm slučaju, biće učinjeno sve da se zbriše bilo kakva mogućnost buntovništva ili
suprotstavljanja. U prošlosti, da bi se srušili gojski režimi, posezalo se za knjigama istorije iz kojih
su se vadili primeri herojstva i mučeništva onih koji su se suprostavljali gojskim vladama. To će biti
potpuno promenjeno i izbrisano kada se uspostavi jevrejski režim. Običan građanin neće imati
nikakvog uticaja na političke poslove, niti će imati veću kontrolu nego što ima govedo u stadu.

Protokol br. 20
“Suma naših dejstava rešena je pitanjem naših cifara.” Pod tim Jevreji podrazumevaju
novac, a novac, po njima, upravlja svime. Protokol broj 20 je dugačak i zamršen i bavi se uglavnom
novcem, oporezivanjem i kamatom.
On iznosi nacrt za njihovu fiskalnu politiku, kada se bude zacario vladar sveta. Na prvom
mestu, jevrejski car će uživati u zakonskoj fikciji da sve u državi njemu pripada. U zagradi dodaju
da to “lako može postati činjenica”. On će, stoga, imati zakonsko pravo da konfiskuje svaku sumu,
uz bilo koje obrazloženje.
Jevreji se drsko hvališu da su izazivali ekonomske krize na veoma jednostavan način:
povlačenjem novca iz opticaja. Priznaju da su opterećivali finansije država ogromnim zajmovima,
za koje su uzimali ogromne kamate, pa su tako od država pravili dužničke robove njihovih
međunarodnih bankara. Hvališu se još da je koncentrisanje industrije u rukama jevrejskih kapitalista
iscrplo svu snagu naroda, zajedno sa snagom države.
S ponosom ističu da je zlatni standard uništio države koje su ga prihvatile, zato što nisu
bile u stanju da zadovolje potražnju za novcem, tim pre što su oni povlačili zlato iz opticaja. Čitalac
treba da zapamti da je ovo napisano pre 1900, a zatim da se seti 1933. kada su Jevreji povukli svo
zlato iz opticaja u Americi i proglasili za zločin posedovanje zlata od strane američkog građanina.

129
Do sada su praktično svo zlato, koje smo posedovali u Fort Noksu, izneli iz zemlje. Ono malo što je
ostalo u Sjedinjenim Državama sada je prezaduženo. Potpuno smo opljačkani i lišeni zlata.
Tapšu sebe po leđima zbog svoje genijalnosti i lukavštine u poređenju sa “čisto
životinjskim mozgovima gojskim”. Hvale se da je njihov mudri bankarski sistem omogućio da Goji
pozajmljuju od njih uz kamatu, uopšte ne razmišljajući da taj novac dolazi iz džepova njihove
države. Dokle god su zajmovi unutrašnji, Goji u stvari samo prebacuju svoj novac iz džepova
siromašnih u džepove bogatih. No, to se menja kada dolazi do pozajmljivanja iz stranih izvora. Ono
što je do tada bilo bogatstvo zemlje, sada prelazi u kase Jevreja, a Goji na taj način odaju priznanje
Jevrejima kao da su njihovi robovi ili podanici.
To je sve deo glavnog plana. “Bez određenog plana ne može se upravljati. Idući
neodređenim putem i sa neodređenim rezervama, propadaju na tom putu heroji i polubogovi.”
I tako, po planu, bedni Goji jedva da shvataju u kavoj se finansijskoj katastrofi sada nalaze,
uprkos zadivljujućoj industriji i produktivnosti svoga naroda.

Protokol br. 21
Zgrabivši apsolutnu kontrolu nad svim novčanim sistemima različitih država u svetu i
držeći monopol nad bankarstvom i kreditima, Jevreji se sada hvališu da udvostručuju, utrostručuju i
više puta umnožavaju svoj novac pozajmljujući ga gojskim vladama. Iskreno priznaju da gojske
vlade, u većini slučajeva, uopšte nemaju potrebu da uzimaju ove zajmove. Međutim, putem
podmićivanja državnih službenika i zbog slabosti samih gojskih vladara, oni ih namamljuju u
poziciju gde su potpuno bespomoćni i preplavljeni ogromnom sumom duga. Ne samo da moraju da
pozajmljuju još novca svake godine, već su primorani da zajme novac čak i za kamate koje su se
nagomilale nad glavama glupih Goja.
Ali, kada se Jevreji popnu na svetski presto, sve finansijske transakcije koje ne služe
njihovim interesima, biće ukinute bez traga. Novčana tržišta biće uništena i oni neće dozvoliti da
njihov prestiž bude uzdrman ikakvim kolebanjem cena, već će oni, Jevreji, zakonom određivati
vrednosti i cene.
Novčano tržište zameniće grandioznim vladinim kreditnim institucijama čiji će cilj biti da
utvrdi cene industrijskih vrednosti u skladu sa onim što vlada odluči. To će učiniti da svi
industrijski pothvati zavise od Jevreja. Arogantno dodaju: “Možete zamisliti kakvu ćemo moć
pribaviti sebi pomoću toga.”

Protokol br. 22
Krajnji cilj kome Jevreji teže definiše se i pojašnjava u ovom Protokolu.
“U našim je rukama najveća savremena sila – zlato.” Kada pomislimo da su ove reči bile
napisane pre najmanje 70 godina i kada pogledamo kako su danas opljačkane i poharane rezerve
zlata gotovo svih naroda u svetu, onda počinjemo da dobijamo prilično jasnu ideju o uspehu
njihovog glavnog plana.
Arogantno ukazujući na činjenicu da su nagomilali svo to blago, pitaju se zar to nije
siguran dokaz da je njihova vladavina od Boga predodređena? Iako će biti potrebno mnogo nasilja,
oni su, svejedno, odlučni da uspostave svoju okrutnu i dijaboličnu vlast. Kada to jednom učine,
onda će se truditi da dokažu da su dobročinitelji koji su ponovo uspostavili slobodu, red i mir u,
zabranjenom i borbama rastrzanom, svetu.
“Naša će vlast biti slavna jer će biti moćna, upravljaće i rukovodiće, a neće gegati za
vođama i oratorima koji izbacuju bezumne reči nazivajući ih velikim principima.” Njihova vlast,
zaklinju se, biće kruna reda i imaće oko sebe božansku auru koja će izazvati mistično savijanje
kolena i pobožni strah među svim narodima. “Istinska sila ne popušta ni u kakvom pravu, čak ni u
božanskom; niko ne sme pristupiti k njoj da joj oduzme makar i pedalj njene moći.”

130
 Protokol br. 23
Primoravanje svih naroda da prihvate ropstvo i obavežu se vrhovnoj vlasti, glavna je nit
koja se provlači kroz sve protokole. Još jedan način je utuviti ljudima u glave lekcije o poniznosti,
jer će na taj način biti još poslušniji. (Sećate li se Besjede na gori?) Smanjivanjem proizvodnje
luksuznih artikala i lišavanjem ljudi svih oblika luksuza, nateraće ih da postanu ponizni, a samim
tim i poslušni. Zatim će potkopati i smanjiti velike proizvođače na nivo sitne industrije. Ovo je
povratak u Srednji vek. Pijanstvo će takođe biti zabranjeno zakonom i kažnjavaće se kao zločin.
Dok su ranije Jevreji izazivali nemire, revolucije i širili vatru anarhije po celom svetu,
sada, kada se od Boga odabrani, to jest njihov jevrejski car popne na tron, svi agitatori će završiti
svoje uloge. Pošto su poslužili svrsi, biće likvidirani. “Tada će oni biti zbrisani sa njegovog puta, na
kome ne sme biti ni grančice, ni travčice”.

Protokol br. 24
Dolazeći car sveta i car Jevreja moraće da ima naslednu lozu potvrđenu u dinastičkim
korenima cara Davida. On će očigledno biti izabran i podržavan od strane tri najviša Sionska
mudraca. Biće najpažljivije izabran, ne po pravu ili nasledstvu, već isključivo po svojim izuzetnim
sposobnostima. Zatim će uslediti veoma intezivna i rigorozna priprema (njihovog budućeg cara) od
strane tih mudraca u vrhu, kako bi ga upoznali sa svim tajnama jevrejskog cionističkog programa.
Car će onda biti upućen u najtajnije misterije političkog, u načine vladanja i u čitav program. Sve
ove tajne, međutim, biće strogo čuvane u okviru veoma ograničenog unutrašnjeg kruga.
Cara neće nužno naslediti direktni potomci, već će njegovi naslednici biti birani po
sposobnostima. Samo onima koji budu bezuslovno sposobni za čvrstu, makar i okrutnu direktnu
vladavinu, biće dozvoljeno da preuzmu uzde vlasti od Sionskih mudraca. U slučaju da se car
razboli, ili pokaže slabost volje ili bilo koji drugi oblik nesposobnosti, on će, po zakonu morati da
prepusti dizgine vlasti novim i sposobnim rukama.
Jednom kada bude na prestolu, samo će car i tri mudraca, koji ga podržavaju, znati kakav
će biti program za budućnost. “Niko neće znati šta car želi da postigne svojim naređenjima, pa se
stoga niko neće smeti ni isprečiti na nepoznatom putu”. Jevrejski car moraće da bude lišen svih
osećanja i strasti i moraće da ispoljava moć hladnog rezonovanja svog nadmoćnog uma. “Oslonac
čovečanstva u licu gospodara sveta, od svetog semena Davidova mora prinositi na žrtvu svome
narodu sve svoje lične naklonosti.”

131
 POGLAVLJE BR. 22

Marksizam: moderni otrovni napitak

N i po jednom poznatom standardu Karl Marks se ne bi mogao smatrati velikim piscem,

pa čak ni velikim misliocem. Njegovo čuveno delo, KAPITAL, toliko je zamorno i
toliko dosadno da ga je gotovo nemoguće pročitati. Uprkos tome što ju je hvalila jevrejska
propagandna mreža i snažno promovisalo međunarodno jevrejstvo, ova knjiga je bila veoma malo
čitana, a i danas je retko ko pročita. Štaviše, knjigu Marks nije ni napisao sam, već uz veliku pomoć
Fridriha Engelsa, svog jevrejskog saradnika i finansijskog anđela. Engels je pregledao i redigovao
Marksove zabeleške u čitljivu formu, ali čak i takvo delo je teško da bi se čovek s njim izborio, kao
što bi bilo teško izboriti se veslajući uzvodno po reci hladne melase.
Ova knjiga čak ne sadrži ni neke suštinski nove teorije. Marks je večinu svojih
socijalističkih teorija pozajmio od Kondorsea, Sen Simona, Ogista Konta i drugih. Teoriju teze,
antiteza i sinteze koju je nazvao dijalektičkim materijalizmom, uzeo je iz radova G. V. Fridriha
Hegela. To je beskorisna i neproduktivna teorija, koja je samo igra rečima, i mogla bi se opisati kao
semitska, semantička zavrzlama.
No i pored toga, Marksovi radovi bili su u stanju da prodru u umove mnogih ljudi u svetu i
otruju ih, pa nam je stoga neophodno da analiziramo i proučimo zašto je to tako i šta je to Marks
napisao.
Ovde se mora dodati da se širenje Marksovog učenja nije dogodilo zato što je on bio
briljantan, ubedljiv ili rečit, niti zbog toga što je imao da izloži nešto konstruktivno, a konačno ni
zbog toga što je imao da ponudi nešto posebno novo u svojim spisima i razmišljanjima. Razlog
širenja po svetu je grozničava jevrejska propagandna mreža, snaga i uticaj totalne jevrejske zavere,
kao što je bio slučaj i sa hrišćanstvom. Ponavljam, marksizam se nije raširio zato što je bio proizvod
koji se dobro prodaje, niti zato što je bio uvijen u atraktivan i ponižen omot – ne, širen je i rasejavan
isljučivo snagom jevrejske svetske organizovane zavere, sa hiljadama govornika u sindikalnim
halama, na radiju, televiziji, koji su ubrizgavali destilovani Marksov otrov u grla miliona i milijardi
nedužnih žrtava. Kao ni Besjeda na gori, ni on nije ponudio nova rešenja, novu nadu, niti ikakvu
konstruktivnu doktirnu, već je, naprotiv, ponudio samoubilački program za uništenje naše bele
civilizacije.
Drugo Marksovo delo, napisano u saradnji a Engelsom jeste KOMUNISTIČKI
MANIFEST. On je kraći i napisan je znatno ranije od Kapitala. Mnogo lakše se čita i smatra se
osnovom komunističke doktrine.
Marks je rođen u Triru, u Pruskoj, 1818. godine. Pravo ime mu je Mozes Mordekaj Levi i
bio je unuk jevrejskog rabina. Otac mu je bio prozelitski Jevrejin koji je tobože napustio jevrejsku
veru i prešao u hrišćanstvo, 1824., kada je Marks imao šest godina. Ovo prelaženje u drugu veru ne
treba shvatiti ozbiljno, jer Jevreji imaju običaj da paradiraju pod tuđim bojama i da se, kao
kameleoni, stapaju sa okolinom u koju pokušavaju da se infiltriraju. Pošto sada u retrospektivi
možemo da vidimo ulogu koju su Jevreji dodelili Karlu Marksu, nije samo moguće, već je i vrlo
izvesno da je skrivena ruka jevrejstva pomagala Marksu i Engelsu da napišu svoje otrovne dijatribe.
Posebno su izabrali Marksa, nesumnjivo zato da bi izgledalo da autor nije Jevrejin. Kada je
sakupljena i sastavljena ova doktrina, sa ciljem da otruje nejevrejske umove, cela jevrejska mreža je
grozničavo radila na promovisanju i širenju tih revolucionarnih ideja, a sve u službi jevrejske rase.

***
Na ovom mestu moramo da napravimo digresiju i da razjasnimo pitanje socijalizma i
komunizma. Iako većina ljudi misli da su ova dva pojma tesno povezana, molimo da se tu pravi
krupna razlika. Socijalizam, sam po sebi, nije veće zlo nego kapitalizam, ili novac, ili vlada, ili
organizacija, ili obrazovanje, ili mnogi drugi suštinski temelji naše civilizacije. U stvari, progres
čovečanstva može se meriti stepenom na kome je ono u stanju da živi zajedno, da uspostavi vlast i

132
zakone, organizuje i raspodeli rad i obrazuje društvenu zajednicu koja prerasta u nacije i države. Tu
nema ničega pogrešnog. U stvari, sve to je konstruktivno, a te aktivnosti su socijalne aktivnosti,
odnosno kolektivizam u svom najistinitijem vidu.
Štaviše, sama ideja da grupa ljudi živi pod jednom organizovanom vlašću je socijalistički
poduhvat, sam po sebi, i o tome nema zbora. Kada se okupimo da gradimo autoputeve u državi,
aerodrome, da stvaramo vojsku i mornaricu radi odbrane naše zemlje, kada se ujedinimo u
zajedničkom naporu da izgradimo školu ili škole u kojima će učiti naša deca, mi se definitivno
upuštamo u socijalistički poduhvat. Sve ovo znači da ljudi sarađuju u zajedničkom, odnosno
kolektivnom, naporu za zajedničko dobro i ostvaruju korist koja daleko nadmašuje ono što bi mogli
da učine da su delovali sami, kao sebični pojedinci, od kojih bi svaki išao svojim putem.
SOCIJALIZAM JE, UKRATKO, ORGANIZOVANO DRUŠTVO.
Sa pravom se može reći da se mera ljudskog progresa može direktno odrediti voljom
pojedinaca da žrtvuje sopstveni interes zarad opšteg dobra, a to je suština socijalizma. Ponavljam,
nema apsolutno ničega pogrešnog kod socijalizma po sebi, odnosno kolektivizma. Tokom kratkog
mirnog perioda u Hitlerovoj Nemačkoj, od 1933. do 1939. pod nacionalsocijalizmom, zemlja se
razvijala i napredovala zapanjujućom stopom rasta, koju nije imala nijedna druga država u istoriji.
Bio je to socijalizam belog čoveka pod vođstvom velikog belog čoveka i, ponavljam, rezultati su
bili izuzetno konstruktivni, kreativni i produktivni.
Druga je stvar sa komunizmom, jevrejskim izopačavanjem socijalizma, koji nije stvoren da
izgrađuje zajedničkim naporima, već je napravljen da uništi naciju belog čoveka, njegovu zemlju i
njegovu civilizaciju. Na tim ruševinama Jevreji onda kuju svoju paklenu diktaturu. Zbog toga je
stvoren komunizam i na to misli Jevrejin kada govori o socijalizmu.
I sa ovim je isto kao i sa svakim drugim oruđem koje Jevrejin koristi u svom programu
osvajanja sveta: nema ničeg lošeg u novcu, ali kada koristi novac, on ga upotrebljava za uništavanje
Bele rase i stvaranje jevrejske svetske diktature; nema ničeg lošeg u vlasti kao takvoj, ali kada je se
Jevrejin dočepa, on je koristi da bi uništio bele Nejevreje i pomoću nje iskovao lance za njihovo
porobljavanje; nema ničeg lošeg u obrazovanju kao takvom, ali kada ga Jevrejin uzme pod svoje, on
ga upotrebljava da bi izopačio umove naše dece i pretvorio ih u neprijatelje pune mržnje prema
sopstvenoj kulturi, sopstvenoj civilizaciji, sopstvenom narodu i sopstvenoj zemlji, nema ničeg lošeg
u radničkim sindikatima kao takvim, osim kada Jevrejin preuzme kontrolu nad njima i kada ih onda
koristi kao jurišne trupe kojima cepa našu ekonomsku i nacionalnu strukturu i tako to ide sa svime
što Jevrejin dotakne, sa svime što on kontroliše.
Nažalost, većina belih intelektualaca nije u stanju da napravi razliku između socijalizma
kao takvog i njegove izopačene forme koja se zove jevrejski komunizam. Na nesreću, Bela rasa je
spojila socijalizam i komunizam u jedno, smatrajući da su oni zli blizanci koji se razlikuju samo u
detaljima i da si, ako si socijalista, brat po krvi komunistima. Ovo je očigledno pogrešno i varljivo.
Baš naprotiv, socijalizam je osnovno tkivo civlizacije. On je temelj organizovanog društva. On je
osnov za bilo kakvu vlast i najvažniji sastojak svakog progresa koji je Bela rasa ikada načinila. Nije
potrebno previše razmišljanja da bi se došlo do zaključka da bi, da je svaki čovek radio samo u
sebičnom, sopstvenom interesu, da se, drugim rečima, bavio “individualnim preduzetništvom”, koje
konzervativci tako žučno zagovaraju, čovečanstvo još uvek bilo na nivou pećinskog čoveka.
Štaviše, ne bi se izgradila ni osnovna jedinica društva – a to je porodica – jer i to, takođe, zahteva
žrtvu pojedinca radi dobra grupe, ma koliko mala ona bila.
Komunizam je, sa druge strane, jedna potpuno različita zverka. U stvari on je prava zver.
Nacionalsocijalizam u Nemačkoj je zadržao privatnu svojinu za pojedinca; zadržao je privatno
preduzetništvo kao takvo, ne samo da je zadržao, već je i promovisao izgrađivanje porodice i
porodičnog života. Promovisao je ideju patriotizma i ideju lojalnosti prema sopstvenoj rasi.
Komunizam ne čini ništa od ovoga već zlobno želi da sve to istrebi sa lica zemlje. U doba
nacionalsocijalizma, tokom šest kratkih godina, Hitler je obnovio bankrotiranu, razbijenu naciju,
razorenu moralno, finansijski i duhovno. On ju je izgradio i iskovao u najnapredniju i
najproduktivniju državu kakvu zapanjene oči sveta do tada nisu videle. Činjenica da su Jevreji
kasnije lažima, obmanama i zaverom uspeli da nateraju ostatak belih nacija u svetu da spolja

133
napadnu i smrve Nemačku, druga je priča. No, i pored toga, dostignuća nacionalsocijalizma,
odnosno, socijalističkih vlasti, tokom šest mirnih godina, su nešto što nikakava količina lažljive
jevrejske propagande ne može da izbriše iz istorije našeg doba.

***
Sada, kada smo povukli liniju koja razdvaja konstruktivnu i kreativnu ideju socijalizma,
kao takvog, od komunizma, pozabavimo se konceptima jevrejskog komunizma koje je izbljuvao
Jevrejin, Karl Marks.
Jevreji su veliki majstori deoba i teoriju “zavadi pa vladaj” razvili su do stepena umetnosti.
Ima više vrsta podela čovečanstva – po polu, po starosnom dobu, po veri, po nacijama, itd. No, Karl
Marks je izabrao da ga podeli na “buržoaziju i proletere”. Iako on baš nije izmislio ove termine, iz
praktičnih razloga ih je izvukao i od njih načinio dve suprotstavljene reči, kakve su danas, naravno
uz pomoć svetske zavere.
Pod “buržoazijom” je podrazumevao ljude u klasi savremenih kapitalista, tj. vlasnike
sredstava za proizvodnju, koji zapošljavaju radnike. U stvari, gotovo svakog pripadnika srednje
klase, koji je posedovao makar i malu radnju ili prodavnicu, svrstavao je među “buržuje”. Kao što
svi znamo, srednja klasa je istinska snaga, kičma nacije i upravo protiv nje, i posebno na nju, Marks
je sručio sve pogrde i sav gnev, kao na klasu koja mora biti uništena.
Reč “buržoazija” je prvobitno imala značenje: stanovnici grada, građani, ali je u razdoblju
romantike taj termin počeo da se primenjuje na srednju klasu, živela ona u gradovima ili ne.
Biznismeni, od najvećih tekstilnih magnata, pa do vlasnika malih trafika, doktori, advokati, učitelji i
drugi obrazovani profesionalci, sve grupe koje mi danas nazivamo “radnicima belih okovratnika”,
pripadale su, po Marksu, buržoaziji i sve su morale biti zbrisane. Marksova definicija buržoazije
bila je nova, ekonomska, definicija i glasila je: “Buržuji su vlasnici nad sredstvima kapitalističke
proizvodnje”. Ovakvu definiciju iskoristio je da u nju ugura i celu srednju klasu.
Marks se izdavao za velikog zaštitnika radničke klase, za koju je iskovao termin
“proleteri”. Radi ove reči posegao je daleko unazad, u istoriju antičkog Rima, jer su proleterima
tada nazivani pripadnici klase siromašnih (ili pripadnici manjina), koji nisu imali nikakvu svojinu
sem sopstvene dece (PROLES). Iako rimska sirotinja nema nikakve veze sa fabrikama, Marksu se
svidelo termin zato što je verovao da ima romantičan istorijski prizvuk. U proletere je uključio ne
samo fabričke radnike već i svu gradsku sirotinju, kao i seljake koji će, verovao je on, pre ili kasnije
biti, iz ekonomskih potreba, privučeni gradovima. Buržuji će, takođe, pre ili kasnije, postati
proleteri zato što će ih uništiti kapitalistička konkurencija, pa će i oni utonuti u mase proleteriajta.
Činjenica da se to nije dogodilo ni posle 100 godina, već da je, nasuprot tome, srednja kalsa
nemerljivo porasla i napredovala preko svih očekivanja koja su se mogla izneti sredinom XIX veka,
ni najmanje ne smeta današnjim jevrejskim propagandistima. Oni i dalje podupiru istu
marksističko-jevrejsku doktrinu, gurajući svet ka potpunom porobljavanju. Možemo dodati da je
ovo samo jedna od mnogih Marksovih teorija i predviđanja koje su vremenom oborene i ispale
potpuno pogrešne i lažne.
Marks je u “Komunističkom manifestu” napisao i ovo: “Radnici nemaju otadžbine.
Nacionalna odvajanja i suprotnosti naroda sve više iščezavaju razvitkom buržoazije, slobodom
trgovine, svetskim tržištem”. I ovo je, takođe, bila očita laž, očiglednija i gluplja od mnogih drugih
stvari koje je napisao u svojoj raspravi – a napisao je mnogo gluposti i laži. Pošto je Komunistički
manifest napisan u predvečerje serije jevrejskih revolucija, koje su otpočele 1848., Marks je
procenio da su nacionalistička osećanja na zalasku. Nije mogao više da pogreši. Bio je to početak
vaskrsavanja nacionalističkih osećanja među radnicima, baš u vreme kada je Marks objavio da
radnici nemaju otadžbine.
Marks je bio majstor pravljenja rascepa među klasama, koga je on praktično i izumeo. U
prvom poglavlju Komunističkog manifesta, Marks je naslikao kako Evropa stenje zbog strašne
bitke “za prevlast između nadiruće buržoazije i proleterijata u razvoju”. Oslikao je buduću borbu
koja treba da bude označena štrajkovima, zatvaranjima fabrika, sabotažama, smanjivanjem nadnica,

134
bankrotima, poslovnim krizama, simultanim rastom industrijskih udruženja i radničkih sindiakta,
porastom proleterske “klasne svesti” i nasiljem. Na taj način u stvari je dao plan za cepanje države i
nacije, koji će moćna skrivena ruka Jevreja da promoviše sa velikim žarom i energijom, koji će da
se upotrebi za uništenje nekoliko velikih svetskih država i koji i danas podriva zemlje koje još nisu
pale. On je to video kao ogroman, dramatičan sukob dveju nepomirljivih, suprotstavljenih klasa
društva koje će izabrati kurs čiji put vodi u borbu do smrti. Kao Hegelov sledbenik i on je verovao
da će progres doći putem “plodonosne borbe suprotnih principa, a takvom procesu i Hegel i Marks
dali su proslavljeno ime “dijalektika”. Pod ovim su podrazumevali borbu dve suprotnosti, teze i
antiteze, koje se konačno stapaju u sintezu. Sinteza onda postaje nova teza, koja ubrzo razvija
antitezu, a zatim ponovo evoluira u novu sintezu i tako u beskraj. Ovoj besmislenoj teoriji dato je
zvučno ime “dijalektički materijalizam”.
U drugom poglavlju Komunističkog manifesta, koje nosi naslov ‘Proleteri i komunisti’, on
nam predstavlja raspravu sa buržoaskim kritičarima komunizma o tome da li je komunizam dobar
ili nije. Kada postavlja pitanje “U kom odnosu stoje komunisti prema proleterijatu, kao celini?”,
pošten odgovor bi glasio da nije bilo nikakvog odnosa, jer u tom periodu nije ni postojala bilo
kakva komunistčka partija. Međutim, pošto je Marks bio isto toliko lažljiv koliko i arogantan (što je
česta osobina kod pripadnika njegove rase) on je drsko gurao dalje, kao da su njegova partija i
buduće uništenje buržoazije već utvrđene činjenice. U ovom poglavlju on postavlja komunistički
program ukidanja privatne svojine, a zatim ide još dalje, napadajući i ocrnjujući buržoaziju.
Predstavlja buržoaziju kao lopovske, naduvene, glupe nitkove iz neke primitivne, jeftine opere, što
je stav, koji od tada u proteklih 100 godina, zauzimaju svi njegovi jevrejski sledbenici.
U drugom poglavlju, Marks pribegava pogrdama, a napad na buržoaziju postaje još
osvetoljubiviji i otrovniji. On brani komunistički program, čiji su ciljevi uništenje države, kulture,
religije i porodice, tvrdeći, naravno, da je buržoazija sve to već učinila.
Kaže da nema ničeg lošeg u tome što će buržuji izgubiti svoju privatnu svojinu, jer su
ionako svu svojinu ukrali od herojskog proleterijata, koji naporno radi, i od seljaka koji proizvode.
Prema Marksu, još 1848. sve je već bilo uništeno od strane bužoazije, uključujući kulturu,
samu državu, religiju, porodični život, privatno vlasništvo. I na tako ludačkoj osnovi on opravdava
komunističke ciljeve samoubilačkog potiranja nacije, govoreći da će sve biti divno čim sve bude
uništeno, a radnička klasa dođe na vlast. Ovakve postavke su toliko smešne i toliko udaljene od
realnog života, da bi se običan čovek mogao zapitati da li je Marks izgubio moć rasuđivanja, jer ako
nije, onda sigurno ni sam ne veruje u ono što je napisao.
Odgovor na ovo je da on, naravno, nije verovao u to što je napisano i da svakako nije
mislio da će radnička kalsa izvući neke koristi iz onoga za šta se zalagala. Nije mu ni bila namera da
radnici steknu neku dobrobit. Moramo imati na umu čvrstu činjenicu da je Marks bio Jevrejin,
posvećen svojoj rasi i njenom cilju – uništenju Bele rase. Poput ‘Besjede na gori’, u kojoj se kaže
“voli svoje neprijatelje, okreni drugi obraz, prodaj sve što imaš i daj siromašnima, ne opiri se zlu”,
tako su i Marksove ideje bile čista destrukcija, zatiranje i samoubistvo. Niko nije bio previše
zainteresovan za njih i niko ih nije zaista prihvatio. Međutim, iza ovih ideja stajao je snažni
propagandni program međunarodnog jevrejstva i on ih je nametnuo svetu, baš kao što je 2000
godina pre toga širio samoubilačke ideje Novog zaveta, po tada nadmoćnom, belom rimskom svetu.
Marks zatim ide i dalje zagovarajući ukidanje porodične zajednice kao takve. Svoj
samoubilački predlog (koji svakako nema podršku radničke klase, niti bilo koga) brani tako što
lansira nove otrovne napade na “buržoaziju”. Moramo imati na umu da termin “buržoazija” nije
značio ništa dok Marks i jevrejska propagandna mreža od njega nisu načinili odomaćenu reč, i da
on i dalje ne znači ništa, jer obuhvata ljude u različitim domenima koji imaju sasvim različite
prihode i vrednosti svojih ukupnih dobara. No, i pored toga, Marks je nastavio da udara po
“buržoaziji”, kao da je ona oličenje samog đavola, pa je postavio i pitanje “Na kakvim osnovama je
sadašnja, buržoaska, porodica zasnovana?” Zatim je dao i non sequitur (koji uopšte ne sledi)
odgovor: “Na kapitalu, na privatnoj zaradi”. Posle toga je izneo da 9/10 svih ljudi u Evropi nema
nikakvu svojinu. Kada pogledate ove dve tvrdnje, videćete da su, naravno, kontradiktorne, jer
proleteri, koji po njemu čine 90% svih ljudi, takođe imaju porodice, koje su štaviše, veće od

135
porodica takozvane buržoazije. Prema ovako besmislenom načinu razmišljanja, ovih 9/10 (pošto
nemaju nikakav kapital, a porodica je zasnovana na kapitalu) ne bi trebalo da imaju nikakvu
porodicu. I to tako ide i dalje. On skače sa jednog non sequitur argumenta na drugi, koji je još
gluplji i smešniji, ali bez obzira na sve, opravdava ovaj svoj bućkuriš koji služi uništenju društva,
odnosno, bele zajednice.
Nastavljajući u iditskom stilu, zalaže se da žene treba da se “oslobode” i da budu objekti
“slobodne ljubavi”. Ovo brani time što kaže da komunisti ne treba ništa novo da uvode, u svakom
slučaju, “to gotovo oduvek postoji”. I zbog toga njegovi mali, dobri komunisti samo žele da
"namesto licemerno i prikrivenog, uvedu zvanični, otvoreni sitem slobodne ljubavi”.
On nastavlja: uništiti, uništiti, uništiti. Sve poznate vrednosti, koje je prethodna civilizacija
uspostavila, Marks želi da uništi.
Veoma je čudno što se ceo program i cela knjiga iscrpljuju samo-pitanjima kako uništiti
vladajući buržoaski sistem, kako promovisati revoluciju, kako zbacivati, kako zatirati. Kada čovek
pogleda iza revolucije, iza uništavanja i razaranja, jedva da može da nađe, ako uopšte i može, neku
konstruktivnu ideju o tome, šta treba izgraditi umesto srušenog. To je stari jevrejski program
obaranja, rušenja, uništavanja i zatiranja. A sledeće komunističko načelo, ukidanja država i
nacionalnosti, sa obrazloženjem da radnik nema otadžbine, jeste podla laž. On tu iznosi da se
nacionalne razlike i antagonizmi među narodima svakoga dana sve više smanjuju, što je tvrdnja
koja je četrdesetih godina prošlog veka bila potpuno suprotna činjenicama i istoriji. Veoma retko su
nacionalna osećanja bila na takvoj visini kao u tom periodu i ne samo da nisu nestajale, već su
tokom sledećih pola veka nastavljala snažno da rastu.
Marks produžava sa ovakvim idiotskim trabunjanjem, bez ikakvog dodira sa činjenicama,
istorijom ili realnošću, a glavna tema je uništenje i zbacivanje svega postojećeg. Krajnji rezultat
biće da će “proleterijat svoju političku vlast iskoristiti da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital,
da u rukama države, tj. proleterijata organizovanog kao vladajuća klasa, centralizuje sva oruđa za
proizvodnju”. Naravno, propušta da kaže u čijim će rukama država stvarno biti. Mi pri tom znamo
da će vlast biti koncentrisana u rukama samih Jevreja, kao što nam pokazuje istorija od nekih 50
godina jevrejske komunističke tiranije u Rusiji.
Na kraju drugog poglavlja je kulminacija, jer se tu iznose čuvenih 10 tačaka
Komunističkog manifesta, a one nisu čuvene zbog neke mudrosti koju sadrže, već samo i jedino
zbog jevrejske svetske zavere, koja je tih 10 tačaka gurala i propagirala ostatku sveta, na žalost
njegovih nesrećnih žitelja.
Iznosimo ovde doslovno tih 10 tačaka sa ciljem da proverimo koliki su napredak Jevreji
postigli u njihovoj primeni, ne samo u komunističkim zemljama, u kojima su sada vrhovni vladari,
već i u takozvanim “slobodnim” zemljama, kakve su Sjedinjene Države, u kojima ubrzano ruše
same osnove tih država i temelje Bele rase.
Evo sada tog blebetanja što su ga Jevreji proslavili širom sveta:

KOMUNISTIČKI MANIFEST

1. Eksproprijacija zemljišne svojine i upotreba zemljišne rente na državne izdatke.

2. Jako progresivni porez.
3. Ukidanje prava nasleđa.
4. Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika.
5. Centralizacija kredita u rukama države, preko nacionalne banke, s državnim kapitalom i
isključivim monopolom.
6. Centralizacija celokupnog transportnog sistema u rukama države.
7. Umnožavanje nacionalnih fabrika, oruđa za proizvodnju, krčenje i poboljšavanje zemljišta
prema opštem planu.
8. Jednaka obaveza rada za sve, stvaranje industirjskih armija, naročito za zemljoradnju.

136
9. Ujedinjavanje rada, zemljoradnje i industrije, uticanje na postepeno odstranjivanje suprotnosti
između grada i sela.
10. Javno i besplatno vaspitanje sve dece. Odstranjivanje fabričkog rada dece u današnjem obliku.
Sjedinjavanje vaspitanja s materijalnom proizvodnjom, itd. itd.

Niti u ovom programu ima neke velike logike, niti je očigledna potreba za ovakvim
promenama. Svejedno, tužno je gledati kako su Jevreji uspeli da nametnu ovaj dijabolični program i
pretvore ga u realnost. Fantastično deluje kada se sagleda da su Jevreji stvorili dve naizgled
suprostavljene grupe, veštački ih podelili, nadenuli im imena “buržuji” i “proleteri” i na ovako
slabom i ništavnom planu izgradili program osvajanja sveta. Međutim, bez obzira koliko fantastično
sve izgledalo, uz pomoć novca, propagande i organizacije koje su imali u rukama, Jevreji su uspeli
to da učine.
U trećem poglavlju, Marks nije imao nikakvih novih materijala i ideja koje bi bile vredne
pomena. Većinu ovog poglavlja on troši kako bi, uz malo dokaza i mnogo iskrivljene logike,
opravdao i podupro ono što je već ranije rekao. U najvećem delu on pokušava da napravi strašilo
od, kako je rekao, buržoazije, a da potakne njenog oponenta, takozvani proleterijat.
Ipak, iznosi jednu zanimljivu i značajnu misao, mada ne u nameravanom smislu, kada kaže
da komunizam i hrišćanstvo imaju toga zajendičkog. Piše: “Ništa nije lakše nego socijalistički
prefarbati hrišćanski asketizam. Zar nije i hrišćanstvo grmelo protiv privatne svojine, protiv braka,
protiv države? Zar nije propovedalo da ih treba zameniti dobročinstvom i prosjačenjem, celibatom i
umrtvljvanjem puti, životom u ćeliji i crkvom? Hrišćanski socijalizam samo je sveta vodica kojom
pop osveštava srdžbu aristokrata.”
Mada uopšte ne navodi slučaj korektno, on nesumnjivo iznosi tačku, koja mora da se
naglasi, o sličnosti jevrejskog hrišćanstva i jevrejskog komunizma, koji su čudesno podudarni, iako
ni komunisti ni hrišćani to nikad neće priznati. Bez obzira na to, oni jesu, izuzetno slični i mi ćemo
ih ovde uporediti.
Jedna od glavnih tačaka komunističkog programa je ukidanje privatne svojine. Hrišćanstvo
to takođe propoveda, prekorevajući stalno i iznova one produktivne članove društva koji su imali
energije i dovoljno promišljenosti da obezbede svoje porodice. Novi zavet stalno ponavlja: "Prodaj
sve što imaš i podaj siromašniima”. “Biće teže bogatašu da uđe u carstvo nebesko, nego kamili da
prođe kroz iglene uši.” “Moje carstvo nije od ovoga sveta”. “Ne gomilaj bogatstva na zemlji, nego
gomilaj bogatstva na nebu”. I tako dalje, i tako dalje. Tema se stalno ponavlja. Ko god je energičan
i dovoljno ambiciozan da zaradi za život i obezbedi svoju porodicu, jako je slab kandidat za ulazak
u carstvo nebesko.
Dolazimo zatim do pitanja porodičnog života. O tome je Isus rekao sledeće (Mat. 10:34-
38): “Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlji, nisam došao da donesem mir nego mač.
Jer sam došao da rastavim čoveka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve
njezine. I neprijatelj čovjeku postaće domaći njegovi. Ko ljubi oca i mater većma nego mene, nije
mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan.” Ovde imamo jasan
dokaz, po rečima samog Hrista, da je cilj hrišćanske vere da deli domaćinstvo, porodicu i da ih
uništi.
Imamo i druge manifestacije hrišćanske crkve kojima se ruši porodica i sputava rađanje.
Gotovo 2000 godina, katolička crkva promoviše celibat među svojim pripadnicima. Sveštenicima je
bilo zabranjeno, i još uvek je, da se žene. Crkva je osnovala mnogobrojne samostane čiji su
stanovnici, tj. monasi obavezni da žive monaškim životom, odnosno, da se ne žene. Najbolje i
najprilježnije mlade žene zavedene su da postanu opatice i žive u ženskim samostanima, lišavajući
se tako bilo kakvog oblika ženstvenosti što su ga možda posedovale. Tamo su strogo potčinjene
“nastojnicama samostana” i provode svoje živote u čemeru monaštva, da bi konačno uvenule i
umrle, neproduktivne i bez dece, uništavajući svoju naslednu lozu zbog religijskih izopačenosti.
Sledeća velika sličnost između jevrejskog komunizma i jevrejskog hrišćanstva je filosofija
kojom oba ova pokreta napadaju plodne, kreativne lidere društva. Već smo dosta govorili o
zlonamernim napadima komunista na takozvanu “buržoaziju” i o njihovom hvaljenju vrlina

137
“proletera”, tj. ljudi koji nisu uspeli ništa da stvore. Da je moguć razlog tome nedostatak ambicija,
nikada nije spomenuto.
Na isti način, Novi zavet stalno napada bogate ljude ili one koji su stekli neku imovinu ili
posed. Potpuno se zanemaruje da li je to možda postignuto napornim radom ili odricanjem. Stalno
se ponavlja da je takva osoba lišena mogućnosti da ikada stigne u raj, pa se kaže: “Kakvu će korist
imati čovek, ako stekne i ceo svet, a izgubi sopstvenu dušu?” Zatim se u Besjedi na gori veličaju
vrline bespomoćnih, neambicioznih i lenjih. Kaže se: "Blaženi siromašni duhom” i “blaženi krotki”
itd., itd. Ovakvi koncepti su potpuno suprotni idealima belog čoveka, koji je uvek najviše cenio
vrline kao što su produktivnost, kreativnost, ambicija, progres.
U poslednjem poglavlju drugog dela ove knjige opširnije i detaljnije ću se pozabaviti
poređenjem komunizma i hrišćanstva. Na ovom mestu dovoljno je reći da je marksizam jevrejska
tvorevina, napravljena da podrije i dezintegriše društvo belog čoveka, da ga iscepa na komadiće i
ostavi da leži kao leš nad kojim će slaviti parazitski Jevreji.
Nastavljajući sa pregledom trećeg i četvrtog poglavlja Komunističkog manifesta nalazimo:
a) rastrzan i konfuzan pregled celokupne istorije, gde Marks vrši nasilje nad njom, pokušavajući da
opravda svoje idiotske argumente, i b) njegovu ocenu tada postojećih rivalskih socijalističkih
partija. Malo dobroga kaže za bilo koju od njih i predviđa im skoru propast. Insistira da je on u
pravu i da je svaka druga grupa, koja sebe naziva socijalističkom, neadekvatna, nenaučna, pogrešna
i bezvredna. Bile dobre ili loše, sve ove grupe su brzo nestale, kao što je Marks i predvideo.
Međutim, ovde je važno istaći da se to nije dogodilo zbog činjenice da su Marksove ideje,
ako se tako uopšte i mogu nazvati, imale veću vrednost. One su, najverovatnije, bile neadekvatnije,
nenaučnije, pogrešnije i bezvrednije od onih koje je on napao. Marksove ideje uspeh duguju
isključivo činjenici da je ogromni jevrejski zaverenički aparat njih izabrao kao sredstvo svog
programa za uništenje Bele rase.
Ceo program je upravo usmeren ka tome. On insistira na “nasilnom zbacivanju svih
postojećih društvenih prilika” sa žarom jednog piromana. Poslednje poglavlje završava vatrenim
pozivom radnicima: “Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri
nemaju šta da izgube sem svojih okova. A dobiće čitav svet. Proleteri svih zemalja ujedinite se!”
I evo sada kratkog sadržaja mnogo hvaljenog Komunističkog manifesta. U najkraćem,
Marks iz drevne istorije izvlači dva termina, proletere i buržuje, iskrivljuje ih, daje im novo
značenje i koristi ih kao klin za cepanje kojim stvara dve neprijateljske grupe, do tada nepostojeće.
Zatim pokreće kampanju ocrnjivanja, klevetanja i mržnje, kako bi pobunio radničku grupu da uništi
gotovo svakoga ko je stekao neku imovinu tokom života i plodotvornog rada. Na osnovu ove bedne
“teorije”, ako se uopšte može tako i nazvati, lansiran je čitav program za uništenje društva, uništenje
porodice, uništenje države i ukratko, kao što i sam kaže, za uništenje “svih postojećih društvenih
prilika’.

KAPITAL

Okrećemo se sada monumentalnom delu od 1000 stranica, koje se smatra njegovim remek
delom i zove se “Kapital”. Na njega nećemo utrošiti mnogo vremena, jer to jednostavno ne
zaslužuje. Na tih 1000 strana đubreta može se napabirčiti veoma malo zrnevlja. Većinom je prazna
slama. Štaviše, to je suva, mrtva, prazna slama. On pokušava da stopi i sklepa ekonomsku i
političku teoriju zajedno sa istorijom, sociologijom i sopstvenim utopijskim razmišljanjima.
Rezultat je jedna strašna katastrofa. On pravi veliku stvar od svoje teorije “viška vrednosti”, koju
čak nije ni otkrio, već ju je izvukao iz klasične britanske ekonomske doktrine tog vremena.
Marksov celokupni metod nije da posmatra i vrši logičku dedukciju posmatranog. Umesto
toga, on ima unapred formirane koncepcije – kao na primer da društvo treba uništiti – a onda
pristupa prikupljanju gomile lažnih “dokaza” koje iskrivljuje na takav način da oni održavaju
njegove neodržive teorije. Pa ipak, posle 1000 strana ovakvog otpada, on ipak, izgleda, uspeva da
ubedi neke ljude (koji knjigu nisu ni pročitali, a kamoli razumeli) da tu mora biti nečega. Ali, ni
tako nije mogao da pridobije gotovo nikoga ko odranije nije bio opsenjen idejama revolucionarnog
marksizma. Ekonomiste, istoričari i filosofi odavno su prestali da ovo delo smatraju ozbiljnim
138
doprinosom u njihovim naučnim oblastima. To je toliko obimna i isprazna knjiga da čak i retko koji
marksista može da je pročita i da je razume.
Najbolja uloga knjige “Kapital” u svetu marksističkog socijalizma jeste da stoji na polici i
izgleda kao teško, impresivno delo na koje svaki marksista, u svakom trenutku, može da se pozove,
jer u njemu mora biti da postoji neki duboki intelektualni dokaz za bilo šta što mu može pasti na
pamet.
Komunistički manifest objavljen je 1848. godine. Prvi tom Kapitala objavljen je 1867.,
gotovo dve decenije kasnije. Brojao je nekih 800 stranica. Kada je Marks umro 1883., tomovi II i
III bili su samo zbrkana gomila zabeležaka, referenci i nacrta. Engelsov usud bio je da sve to uobliči
i pripremi za izdavanje. Ta dva toma pojavila su se 1885. i 1894., svodeći ukupnu količinu đubreta
na iznos od preko 1000 strana.
Većina Marksovih organizovanih aktivnosti svodila se na duge svađe sa drugim
socijalističkim vođama, i to prvenstveno sa Ferdinandom Laslom, vođom nemačkih sindikalista i
Mihajlom Bakunjinom, ruskim anarhistom. Ipak je pomogao u stvaranju jedne neuspešne radničke
asocijacije koja je u istoriji socijalizma poznata kao “Prva internacionala”. Međutim, njegova borba
da spreči Bakunjina da preuzme ovu organizaciju doprinela je njenom slomu početkom
sedamdesetih godina. Kada je umro, nikakva komunistička organizacija nije, kao takva, postojala.
Veliki napredak organizacija koje zastupaju marksističku doktrinu dogodio se tek posle
njegove smrti. Tek je sredinom osamdesetih godina prošlog veka jevrejski aparat čvrsto preuzeo
njegove teorije, promovisao ih i na osnovu njih stvorio partije od velikog uticaja u većini zemalja
kontinentalne Evrope, a posebno u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. Već 1889. oni su stvorili
međunarodni koordinacioni komitet koji su nazvali “Druga internacionala”.
I dok je Marks krojio svoj program sa idejom da Nemačka bude prva žrtva, istorija se
odigrala nešto drugačije. Vladimiru Lenjinu, još jednom Jevrejinu, palo je u zadatak da stvori
značajnu rusku marksističku partiju, boljševičku, između 1909. i 1913. g. Ona se kasnije
preimenovala u komunističku, prema Marksovom terminu iz Komunističkog manifesta.
Lenjinova partija je, međutim, bila veoma različita od teoretskih postavki koje je dao
Marks, tako da bi se teško uopšte mogla nazvati marksističkom. Štaviše, Lenjin je većinu učenja
“dijalektičkog materijalizma” pokupio od drugih ruskih revolucionara, posebno od N. G.
Černiševskog. Svoje planove o boljševičkoj partiji, maloj disciplinovanoj, zavereničkoj, elitističkoj
gupi u ogromnoj, zaostaloj, seljačkoj zemlji, formirao je na osnovu ranije ruske revolucionarne
teorije i prakse, a ne Marksovih ideja, koji je takve ideje odbacivao kao “nenaučni avanturizam”.
Jedina stvar koju je Lenjin zaista usvojio od Marksa bila je “naučna” ideja o “neminovnosti”
društvenh revolucija, sa naglaskom na proleterijatu.
Iako nemamo ni vremena ni prostora da se bavimo istorijom ruske revolucije, ipak moramo
da kažemo da se ne treba zavaravati kako su veliku ulogu imale Marksove ili Lenjinove “briljatne”
teorije. Mračna priča o uništavanju ruskog naroda je nešto sasvim drugo.
Rusiju je vekovima, više nego ijednu drugu zemlju na svetu, mučio ogroman broj Jevreja.
Ti Jevreji su dugo vremena kovali zavere, agitovali i planirali anarhiju i revoluciju. Još jedan
Jevrejin, Lav Trocki, bio je pripreman, zajedno sa još 3000 jevrejskih koljača – revolucionara, na Ist
Sajdu u Njujorku da obavi posao čelične pesnice koja će zbaciti rusku vlast. Jakov Šit, jevrejski
finansijer iz Njujorka, dao je 20.000.000 dolara za ovu stvar. Kada je došlo vreme, Trocki i njegova
banda revolucionarnih koljača bili su prebačeni u Rusiju, gde su sa ostalom jevrejskom bratijom
uspeli da izvrše krvavi državni udar. To je bio najbolji primer jevrejske zavereničke taktike. Ruski
narod i ruski “proleterijat” uopšte nisu razumeli ono što se događalo. Jevrejska propagandna mreža,
kako u Rusiji, tako i u inostranstvu, glasno je objavila trijumf “siromašnih i potlačenih” radnika nad
“tiranskim” carskm režimom. Obe ove tvrdnje bile su ogromne, užasne laži. Ako je ruski car imao
nekih slabosti, one se nisu ogledale u tiraniji, već, naprotiv, u toleranciji, slabosti i kolebljivosti.
Ruski radnici niti su razumeli šta se dešava, niti su imali ikakvu ideju o užasnoj sudbini koja im je
bila namenjena.
Kada su Jevreji došli na vlast u Rusiji, odmah su zgrabili sva strateška mesta u vladi i u
propagandi. Smesta su pokrenuli masovnu kampanju u kojoj je pobijeno 20.000.000 belih Rusa.

139
 Ovde se mora istaći da su nordijski beli Rusi vekovima bili intelektualni i kreativni
predvodnici ruskog naorda i da su oni u stvari i stvorili modernu Rusiju. Zbog toga je ova izabrana
elita belih Rusa bila glavna meta Jevrejima, čim su dobili revolucionarnu vlast u svoje ruke. Zaveli
su vladavinu terora koju svet do tada nije video i koja traje do današnjeg dana. Za nekoliko godina
pobili su 20.000.000 belih Rusa, kremu i vođstvo ruske populacije, načinivši tako od ruskih Slovena
i kulaka roblje u svojim rukama. Postali su drvoseče i vodonoše svojim jevrejskim gospodarima
koji su im obećali radnički raj.
Bili smo tako svedoci smrti ruske nacije i uspostavljanja jevrejskog komunizma koji je
napravio bazu za operacije po celom svetu, u najvećoj njegovoj zemlji, u kojoj kontroliše ogromne
prirodne resurse.

140
 DRUGA KNJIGA

SPASENJE

POGLAVLJE BR. 1

Priroda i religija

P roučavajući bića Prirode, uočili smo, sa neverovatnom jasnoćom, da svako biće ima
svoje posebne načine preživljavanja, razmnožavanja, sakupljanja hrane, odbrane i
učešća u sledećoj generaciji. Ne samo da svako biće ima svoj sopstveni način preživljavanja, već su
u taj način usađene mnoge specifičnosti koje su za svako biće jedinstvene. Na primer, dabar
instinktivno zna kako da gradi brane i to je, takođe, ogromna pomoć njegovom preživljavanju.
Mačka može da radi mnoge druge stvari koje su svojstvene mački, ali građenje brana sigurno nije
jedna od tih stvari. Štaviše, ne treba se ni nadati da možemo naučiti mačku da pliva kao dabar, da
gradi brane kao dabar, seče drveće kao dabar i da se ponaša kao dabar. Urođene instiktivne
specifičnosti dabra su svojstvene samo njemu, a specifičnosti mačke su samo njene specifičnosti.
Slično tome, pri posmatranju specifičnosti ljudske rase, pronalazimo posebne
karakteristike koje su univerzalne i svojstvene ljudskim rasama, a to je ono čime se bavi ova ili ona
religija. Kada proučavamo istoriju različitih civilizacija, različitih naroda koji su živeli na licu
zemlje, različitih rasa, skoro bez izuzetka vidimo da je svaka od njih imala neku vrstu religije. Bez
obzira da li je to bila religija visoko razvijene civilizacije Egipćana, ili Grka, ili Rimljana, ili religija
nekog obojenog plemena kao što su Indijanci u oblasti Amazona u Južnoj Americi, ili po velikim
ravnicama Severne Amerike, ili su to Hotentoti u Africi, bez obzira na to koliko su bili, ili jesu
primitivni, oni su svi imali, i danas imaju neku vrstu religije.
Činjenica je da su sve ljudske rase, od najprimitivnijih do najrazvijenijih nacija sveta
danas, bile pretrpane hiljadama religija, međusobno različitih. Čak su se i pojedine religije delile na
mnoštvo podreligija, kao hrišćanstvo, na primer, sve dok skoro svaki živi hrišćanin nije počeo da
veruje da se razlikuje od svoje sabraće vernika i da živi u uverenju da baš on ima krajnje rešenje za
znanje i mudrost a da svi, ali svi, koji se od njega razlikuju, greše, bar toliko koliko se razlikuju od
njegove religije.
Taj zavedeni hrišćanin ne shavata koliko su varljive i površne dogme na kojima se zasniva
njegova vera, niti shvata njeno pravo poreklo.
Ni u jednoj religiji cepanje, deljenje, unutrašnja gloženja, kavge i nerazumevanja nisu više
izraženi nego u samoj hrišćanskoj religiji. Možemo biti sigurni da su Jevreji tako isplanirali.
Pa ipak, iz svega prethodnog moramo zaključiti da su religija i sklonost čovečanstva ka
njoj urođeni poklon, kojim nas je priroda obdarila i koji je usadila u naše gene. Nama je očigledno
potrebna religija da bismo preživeli, u ovom ili onom obliku.
A činjenica je da mi preživljavamo. Kao što kaže Stari zavet, narod bez vizije nestaje.
Svim narodima je, da bi preživeli i napredovali, potrebna religija koja bi ih usmerila, dala im svrhu i
cilj. Nama je potreban osećaj pripadanja. Bez njega, čovečanstvo posrće, slabi i umire, kao riba na
suvom. I ne samo to, što je čvršće religija povezana sa dušom neke rase, ona je zdravija i
dinamičnija za tu rasu. Srećna je ona rasa čija religija je pronašla njenu rasnu dušu.
Mnoge religije su permanentno loše za rase koje su ih prihvatile, kao što je, na primer, bela
rasa prihvatila hrišćanstvo, ili, treba li da kažemo, što su joj Jevreji nametnuli hrišćanstvo. Neke
religije nisu bile ni dobre ni loše, ali su bile krajnje smešne i glupe. Primer je mnogobožačka religija
koju su imali Rimljani i Grci, sa bogovima koji su skakutali tamoamo po nebesima priređujući
svakojake nevere, preljube i gluposti.

141
 Postoji vrlo malo religija, nekoliko samo, koje su bile dobre rasama koje su ih prihvatile i
stvorile. Notorni primer je judaizam Jevreja, koji je savršeno skrojen za parazitsku rasu. To je
najveća stvar koju su oni proizveli i ona ih podupire nekoliko poslednjih hiljada godina.
Sve u svemu, sa sigurnošću možemo da zaključimo da je većina religija loša, a nesreća
bele rase je što je prokleta najgorom od njih, u poslednjih dve hiljade godina.
Osećam se krajnje blažen i srećan što sam pripadnik velike kreativne Bele rase. Vrlo sam
ponosan što sam član Bele rase i volim je više od ičega na svetu. Priroda je obdarila Belu rasu
dubokom instiktivnom odanošću sopstvenoj vrsti – rasnom odanošću. Darežljiva priroda nas je
obdarila ovom instiktivnom karakteristikom radi našeg opstanka. Ovaj zdravi instikt je svirepo
gušila užasna, strana religija kojom smo prokleti i koje izgleda nismo sposobni da se otarasimo.
Da, prokleti smo jevrejskom religijom hrišćanstva, sviđalo nam se to ili ne. To je bolesna
religija, religija usmerena na smrt, religija koja nas uništava. Ona guši svaki zdravi instikt kojim nas
je priroda obdarila i zaglupljuje i izvrće sve najbolje atribute kojima je priroda tako velikodušno
blagosiljala Belu rasu. Ono što nam najviše treba je nova religija, naša sopstvena religija, religija
koju je stvorio sam kreativni genije Bele rase, religija koju nam nije nametnuo prevarantski
Jevrejin. Nama je očajnički potrebna dobra religija.
Ali, šta je to dobra religija?
Na ovo zaista nije teško odgovoriti. Dobra religija je ona religija koja pomaže u razvoju i
napretku rase koja je prihvati. Ukoliko pomaže određenoj rasi, to je dobra religija. Ukoliko niti
pomaže, niti škodi, ona je beskorisna i uglavnom je, iznad svega, dosadna. Ukoliko koči rasu koja
ju je prigrlila u borbi za opstankom, onda je to loša religija i štetna je za njene sledbenike.
Nebrojeno puta smo čuli kako ljudi kažu: “pa, morate u nešto verovati”.
To je tačno do mere u kojoj svakome zaista treba životna filosofija koja je povezana sa
svetom prirode, u kojem se nalazimo i koja nas zbližava sa njim, filosofija koja nam pomaže da
imamo realan, racionalan pogled na našu borbu za opstanak u neprijateljskom svetu punom izazova.
Što je više ova filosofija, religija ili vera, kako god izaberemo da je zovemo, u harmoniji sa
zakonima prirode, to će korisnija, realnija i bolja biti ovakva vera. Što se više udaljava od prirodnih
zakona i što se više upušta u izlet iz realnosti u svet snova, mašte i sujeverja, to će pre ovakva vera
postati i neralna i veštačka i opasno štetna.
S obzirom da se obraćamo isključivo i jedino pripadnicima Bele rase, bez ustezanja mogu
da kažem da je jedina stvar koja nas zaista interesuje vera koja će nam pomoći da širimo, štitimo,
promovišemo, sačuvamo, unapredimo i proširimo Belu rasu. Mi smo zainteresovani za religiju koja
će pomoći i učiniti dobro Beloj rasi u njenoj borbi za opstanak u neprijateljskom i punom izazova
svetu. Ne interesuje nas vera Papauanaca Nove Gvineje, ne interesuje nas ni vera crnaca, ni ovde u
Americi ni u Africi, ne zanima nas ni vera Indusa ili Kineza. Nismo zainteresovani ni za
univerzlanu religiju “spasenja” celog čovečanstva. Uopšte nas to ne interesuje. Mi smo, čisto i
jednostavno, zainteresovani za religiju preživljavanja Bele rase i samo Bele rase i za pomoć toj rasi
da uznapreduje do visina o kojima se nije ni sanjalo.
Kada to postavimo na ove jednostavne osnove, odnosno na dva najavljena koncepta: prvi,
da je religija dobra onda kada pomaže prosperitetu rase koja ju je prigrila i drugi, da smo jedino i
samo zainteresovani za religiu Belu rase, onda rešenje postaje prilično lako. U stvari, formulacija
vere za Belu rasu sada može u osnovi biti svedena na jednu rečenicu – vodeći princip naše nove
religije trebalo bi da bude: da li će ona biti korisna za Belu rasu?
I dok je formulisanje nove vere relativno jednostavno i osnovno, suočeni smo sa mnogo
obimnijim problemom raščišćavanja tla od svih otpadaka, đubreta i ostataka sadašnje religije
kojima smo trenutno pretrpani. Kao što se uvek dešava kada se zida nova građevina, gde je
zemljište pretrpano otpacima i đubretom, raščišćavanje mesta na kome će se zidati često je veći
problem od same gradnje. Tako je i sa našim zadatkom. Građenje nove vere nije ni izdaleka tako
teško koliko je teško raščišćavanje đubreta i zbrke koji su usađeni u umove naše bele braće. Naš
najveći zadatak je da otkrijemo sve monstruoznosti hrišćanskog učenja i da vratimo smisao za
rasuđivanje našoj beloj braći i belim sestrama, da bi jasno mogli da sagledaju šta je za nas dobro a
šta ne, šta je dobro za našu decu, za naše buduće generacije i šta je dobro za našu rasu. Suočeni smo

142
sa zadatkom otklanjanja nemoralnosti koje su zbunjivale umove Bele rase poslednja dva milenijuma
i skoro dovele do raspada naše rase. Naš najvažniji zadatak je: ispraviti način razmišljanja belog
čoveka.
Prvo pitanje sa kojim se beli čovek mora suočiti je pitanje pronalaženja sebe i sleđenje
briljantne sudbine koju mu je priroda iscrtala. Svi ostali problemi, kao što su obezbeđivanje hrane,
zagađenje, saobraćajne gužve, prenaseljenost, finansije itd., postaće dečija igra, čim beli čovek
povrati kontrolu nad svojim učenjima i svojom sudbinom. Ukoliko ne reši ovaj prvi i najbitniji
problem, ni svi ostali nikada neće biti rešeni, niti će ikada zaista i biti važni. Ako beli čovek ostane
u zamci jevrejskog okvira ideja, on će pipati po mraku i uzaludno se mučiti u zabludama, sve dok
ne bude zbrisan sa lica zemlje, a svi ostali problemi će biti potpuno beznačajni.
Nije naš glavni problem prevladavanje Jevreja, crnčuga i ostalog svetskog šljama. Ne,
uopšte. Naš najbitniji i prvi problem je da ispravimo način razmišljanja belog čoveka. Moramo
njegovo razmišljanje preorijentisati na osnovne vrednosti. Jednom kada njegov mozak očistimo od
jevrejskog otrova, uklanjanje Jevreja i Crnaca iz naše okoline biće dečija igra. Tom plemenitom
cilju je posvećena naša nova religija.
Belog čoveka moramo vratiti njegovom zdravom razumu. Pre nego što počnemo da
ispravljamo način razmišljanja belog čoveka, postoji nekoliko osnovnih preduslova oko kojih
moramo biti savršeno jasni. Prvi je, gde zapravo leži lojalnost belog čoveka? A drugi, koja je svrha
njegovog života ovde na zemlji?
Odgovarajući na prvo pitanje, moramo da shvatimo da se mi, bela rasa, sada nalazimo
usred očajničke borbe za opstanak. Nju je napao izdajnički i lukavi neprijatelj, koji je u toj meri
zaludeo umove bele rase, da, ogromna većina belih ljudi čak i ne zna ko je neprijatelj i u stvari,
većina njih čak ne zna ni to da se nalaze usred ljutog rata u kome su oni žrtve koje su osuđene na
istrebljenje. Smrtni neprijatelj belog čoveka, aparat međunarodnog jevrejstva, tako je zbunio i
uništio um belog čoveka, da se on sada više i ne bori, niti pruža i najmanji otpor. U stvari, um belog
čoveka je u toj meri zagađen pogrešnim konceptima i pogrešnim idejama da se i on sam priključio
Jevrejima na poslu sopstvenog uništenja.
U svakoj borbi je najvažnije znati ko ti je neprijatelj, koje je njegovo oružje, šta je njegova
snaga, koji je njegov metod delovanja, kao i mnoge druge vitalne činjenice do kojih može da dođe
obaveštajna služba. Upoznaj svog neprijatelja. Što više znaš o njemu i što si više svestan svojih
snaga i slabosti, to si bolje pripremljen.
Ne samo da moraš znati snage i slabosti sebe i svoga neprijatelja, već moraš znati i ko je na
tvojoj strani i za šta se boriš. Povrh svega, moraš imati poseban, detaljan i agresivan plan borbe koji
će doneti sigurnu pobedu. Moraš imati poseban program. Moraš imati cilj.
Jedno od najmoćnijih oružja koje Jevrejin ima u svojim rukama je njegova majstorska
manipulacija uvođenja konfuzije u umove bele rase. On seje konfuziju, kao što seljak razbacuje
đubrivo po svojim poljima, a žetva Jevrejina u ratu i razaranjima naših ljudi je čak hiljadu puta veća
od učinka seljakovog đubriva. Jedna od oblasti u kojoj je većina belih ljudi najviše zbunjena je -
čemu tačno treba da budu odani?
Sledeće bitno pitanje je: Koji je naš cilj u životu?
U sledeća dva poglavlja, želim da govorim o ova dva vitalna pitanja – pitanja koja su Belu
rasu zbunila do beskraja. Moj cilj je da eksplicitno izložim stav kreativističke crkve o odnosu prema
ova dva osnovna životna pitanja.

143
 POGLAVLJE BR. 2

Vaša lojalnost - sveta dužnost

Čemu treba da budete lojalni?

Ako pripadate jednoj od Košer konzervativnih grupa, oni su vam iznova i iznova
ponavljali da morate biti lojalni svojoj zemlji, svojoj zastavi i iznad svega, lojalni tom velikom,
velikom, američkom Ustavu. “Patriotizam” je velika vrlina, kažu. Čak i novine koje kontrolišu
Jevreji će vam to reći, mada će odmah nakon toga preći na bogohuljenje i blaćenje svega ovoga, uz
pomoć najgoreg đubreta kojim obično zasipaju sve institucije i obeležja belog čoveka.
Činjenica je da lojalnost čoveka ne pripada ni jednoj od ovih stvari. Njegova lojalnost se
prevashodno i pre svega odnosi na njegovu rasnu porodicu, koja je neposredni nastavak njegove
sopstvene porodice. Drugim rečima, lojalnost belog čoveka prvo i pre svega pripada beloj rasi.
Sve ostale rase instiktivno znaju da njihova lojalnost pripada njihovoj rasi. Jevreji to znaju, crnci to
znaju i svi ostali to znaju, osim prosečnog belog Amerikanca, koji je osnovna meta razaranja u
ovom izdajničkom prljavom ratu, a mi smo sada uhvaćeni u mrežu, sviđalo se to nama ili ne, znali
mi to ili ne.
Jevrejin može da bude stanovnik Francuske ili Engleske, ili Nemačke ili Sjedinjenih
Država. On je potpuno nezainteresovan za dobrobit svoje zemlje domaćina. On ne priznaje lojalnost
ni prema jednoj od tih zemalja. Naprotiv, obično je aktivno uključen u rušenje poretka zemlje u
kojoj živi, otimajući i razvlačeći njene ostatke. On je lojalan samo – jevrejskoj rasi. Neka se jedna
zemlja samo usudi da pripreti nekom Jevrejinu bilo gde u svetu – kao što je to nedavno bilo sa
ruskim otmičarima, ili pre par decenija u slučaju atomskih špijuna Rozenbergovih – svi Jevreji
sveta ustaju i vrište do neba: “Spasite Rozenbergove!” “Oslobodite naše ljude!” Činjenica da su
Jevreji proglašeni krivim je, što se njih tiče, potpuno irelevantna. Spasiti ih po svaku cenu! Bunite
se zbog proganjanja! Vičite glasno i dugo! Radite sve da biste spasli svakog Jevrejina, bez obzira
koliko je kriv, bez obzira kakav je zločinac.
Nemojmo nikada zaboraviti da su baš ova rasna lojalnost i solidarnost načinile od Jevreja
ovakvu svetsku silu kakva su oni danas.
Rasna lojalnost je fundamentalni instikt koji nam je priroda dala radi očuvanja svake rase.
Što je zdraviji ovaj instikt, i što ga rasa više ispoljava, to su veće njene šanse za opstanak. Što je
više taj instikt zamagljen prevarom ili zagađenošću uma, to je ta rasa podložnija razaranjima od
strane onih koji koriste svoje urođene instikte rasne lojalnosti.
Crni čovek poseduje ovaj instikt, te je Jevrejinu lako da promoviše rasnu lojalnost među
crncima, da organizuje i iskoristi je za razaranje Bele rase. On ima crnce koji pričaju o “crnačkoj
kulturi”, mada ona uopšte ne postoji. Naterao ih je da govore o “crnom ponosu” a imaju vrlo malo
čime bi mogli da se ponose. Jevrejin je svojim veštim manipulacijama propagandom ubedio crnog
čoveka da viče: “Ubijte belce!” On širi mržnju prema Beloj rasi, ne samo među crncima i mulatima
Amerike, već među svim obojenim narodima sveta. Njegovi planovi traže pregrupisavanje
inferiornih obojenih rasa sveta u udarne trupe za kvarenje i prljanje superiorne Bele rase i ubijanje i
proterivanje onih koji na to ne pristaju.
Ovaj program kvarenja rase i proterivanja se dešava pred našim očima danas u Americi.
Prinudno prevoženje dece u udaljene škole radi očuvanja rasnog balansa, bezočna i besramna
uvreda Bele rase glavni je deo programa prljanja rase sledeće generacije. Njihov cilj je da ubrizgaju
crnu krv Afrike u vene belih Amerikanaca. Ne treba niko da se zavarava da se jevrejski program
“zajedništva” i “mešanja” za vreme školskih godina, potpomognut programom masivnog zagađenja
umova u školama, na televiziji i u masovnim medijima, neće završiti mešanim brakovima i
mešanjem rasa. U stvari, Jevreji danas za nas imaju spremljeno sveopšte kvarenje rase. Iskoristiće
sve moćne igre, svaki propagandni trik, svaki neustavni zakon koji nam mogu nametnuti da bi
postigli ovaj svoj cilj, prljanje Bele rase.
Baš sam danas čitao o Jevrejki, po imenu Koen, koja predaje grupi “hrišćanskih” belih
žena o tome gde leži njihova “hrišćanska” dužnost. Prema ovoj gospođi Koen, porodice belih ljudi

144
su živele u veštačkom svetu i bolje bi bilo da počnu sa usvajanjem crnih beba, jer postoji ogroman
broj crnih beba koje čekaju na usvjanje i njihova “hrišćanska dužnost” je da tim bebama obezbede
dom. Preteći je dodala da su, ukoliko se to ne uradi uz radost i entuzijazam, već u izradi zakoni koji
će ih naterati da usvoje te male crne zečiće iz džungle. I, ponovo, nemojmo se zavaravati, ukoliko
ne zaustavimo ovo divljanje, Jevreji će to uspešno izvesti, pa će sprovesti i druge tajne programe da
bi nas uništili i da bi zaprljali našu rasu.
Drugi deo programa smanjena i uništenja elita američke bele omladine je sadašnji bezumni
rat u Vijetnamu, gde se svake nedelje ubija nekih pedeset i više belih Amerikanaca u cvetu
mladosti, po džunglama Vijetnama, Kambožde, Laosa i drugde, uz više stotina njih koji bivaju
osakaćeni i pretvoreni u invalide do kraja života. Hiljade njih su se vratili iz ovih ratova po
džunglama kao narkomani, sa tragično uništenim životima i ne samo da su beskorisni, već se
mnogi, po povratku u Ameriku, okreću kriminalu.
Ponovimo: Jevrejin zna kome pripada njegova lojalnost i sve ostale obojene rase znaju
kome pripada njihova lojalnost, jednom rečju, njhovoj rasi. Samo je Bela rasa zbunjena - čudno je
čak to i reći – ta ista rasa koju je priroda krunisala kao vrhunac svoje kreacije i koju je predodredila
da vlada svetom.
Zahvaljujući sveopštoj kontroli Jevreja nad instrumentima propagande, beli čovek je sada
ispunjen težnjom da bude dobročinitelj i da spasava svaki bezvredni šljam i svakog parazita na
zemljinoj kugli, ne shvatajući, pritom, da se paraziti velikom brzinom razmnožavaju, dok bela rasa
stagnira i njen broj opada, i da paraziti nameravaju da je unište čim se domognu moći.
To je rasno samoubistvo.
Stoga mi, pripadnici Bele rase, moramo da se opametimo i da odbacimo tako idiotsku,
samouništavajuću filosofiju. Ona je suprotna svakom razumu. Ona je suprotna svim dobrim,
zdravim instiktima kojim nas je priroda obdarila za sopstveno samoočuvanje. Ona se protivi
zdravom razumu. Prvo i pre svega, moramo verovati u sprovođenje rasne lojalnosti – lojalnosti
prema Beloj rasi i samo Beloj rasi.
Moramo napustiti idiotski samoubilački stav koji smo u prošlosti zauzeli i vratiti se
razumnom, realnom kursu koji nam je sama priroda odredila. Od miliona vrsta u prirodi, ne znam
ni za jednu koja kaže: “Da bismo odbranili slabiju i inferiorniju vrstu, mi ćemo zaustaviti širenje
svoje vrste, a zbog fer odnosa prema neprivilegovanima, mi ćemo pružiti pomoć šljamu, tako da on
može da se razmnožava, dostigne veću populaciju od naše i izgura nas sa lice zemlje.”
Ne, nijedna vrsta ne sprovodi ovaj idiotski program samilosti prema šljamu, slabijima i
inferiornijima. Nijedna, osim Bele rase.
Mi, iz Kreativističke crkve, zbog toga, u potpunosti odbacujemo ideju košer
konzervativaca da lojalnost prema državi, zastavi i ustavu dolazi na prvo mesto.
Ko može biti lojalan Americi koja se u potpunosti pocrnčila i judaizovala i čiji je osnovni
cilj, nacionalni cilj, prljanje i uništavanje Bele rase? Naravno da je svaki pametan pripadnik Bele
rase dužan da shvati da je takva zemlja njegov neprijatelj, sviđalo se to njemu ili ne, i da on takvoj
zemlji ne duguje svoju lojalnost. U skladu sa ovim, mi moramo shvatiti i to da nije država sama po
sebi grešna, već izdajničke strukture koje su uzurpirale moć ove države, a koje vode Jevreji.
Kada bih video američkog crnca kako tuče belog Kanađanina, ne bih bio na strani crnca
zato što je Amerikanac, već bih potrčao da pomognem Kanađaninu zato što je beo. Shvatam da je
nemoguće dugovati bilo kavu lojalnost vladi, kada ta vlada neprestano svojim postupcima dokazuje
da promoviše dobrobit i uvećavanje broja crnih a zalaže se za razaranje populacije belaca. Nijedni
brižni roditelji belci neće ostati i podizati svoju porodicu u zemlji koja je pocrnčena, kao što je na
primer Haiti. S obzirom da mnogi roditelji vide da se ovo dešava u velikim gradskim džunglama
Sjedinjenih Država, veliki broj njih planira da napusti ovu zemlju i preseli se u Australiju ili negde
drugde, gde nema crnaca. Mnogi su to već uradili. Ovo pokazuje da će, u suštini, odgovoran roditelj
prvo misliti na svoju porodicu i svoju rasnu budućnost – a ne na nekretnine u kojima živi.
I pored toga što ukazujem na ovakve roditelje zbog njihove lojalnosti prema svojoj rasi, ne
mogu da se složim sa bežanjem. Verujem da beli Amerikanci moraju ostati u Americi i boriti se da

145
ponovo uspostave kontrolu nad svojom sudbinom. Ovo je naša zemlja. Moramo biti odlučni da
ostanemo ovde i da se borimo za ono što je naše. Trebalo bi da budemo uporni a ne da bežimo.
Sjedinjene Američke Države su sada jedini rezervoar moći belaca koji je ostao na svetu i
koji je dovoljno jak da pobedi izdajničke Jevreje. Beli ljudi Amerike se moraju uzdići do čoveka,
kao što su to uradili beli ljudi Nemačke pre jedne generacije. Kada se to desi u Americi, na sreću,
ogromna produktivna moć ove velike zemlje biće na strani interesa Bele rase a ne protiv njih, kao
što se to desilo u Drugom svetskom ratu. Ponavljam, rešenje za belog čoveka nije da beži u
Australiju ili negde drugde. Rešenje je izbacivanje crnaca – natrag u Afriku gde i pripadaju – pre
nego što oni ovu našu lepu zemlju stropoštaju u crnu rupu istorije.
Moramo promeniti naš stav. Moramo biti uporni, ne možemo napuštati zemlju.
Sada ćemo se pozabaviti lojalnošću prema zastavi kao jednoj od najvećih vrlina. Činjenica
je da je zastava samo simbol, simbol koji se često menjao u našoj istoriji. U stvari, ona se menja
svaki put kada dobijemo novu državu, kao što su Havaji ili Aljaska. No, mnogo važnije je to da je
zastava častan simbol onoliko koliko je časna zemlja zbog koje se ona vijori. Ona se vijorila uz
Unionističku vojsku kada su Jevreji organizovali bele Amerikance da ubijaju drugu gurpu belih
Amerikanaca. Nazvali su jednu grupu belaca “Severnjaci” a drugu “Južnjaci”. Ovaj užasan
bratoubilački rat bio je jevrejska žetva kojom su se oni obogatili i nagojili, ali je bio najsramnija i
najrazornija epizoda u istoriji Bele rase. I Prvi i Drugi svetski rat su ponovo doveli do toga da bela
braća ubijaju belu braću i opet su Jevreji imali bogatu žetvu u razaranjima i prolivanju bele krvi.
Amerikanci belci su umarširali u klaonice, koje su organizovali Jevreji. Pod barjakom sa zvezdama
i prugama, ali to nije nešto na šta možemo biti ponosni. Dok god ne očistimo našu zemlju, istoriju i
zastavu koja se nad njom vijori od Jevreja i crnaca, mi nemamo zastavu na koju bi mogli da
budemo ponosni
Kad mi, beli ljudi, ponovo uspostavimo kontrolu nad sopstvenom sudbinom, mi ćemo, bez
sumnje, želeti da je obeležimo i novom zastavom, neokaljanom zastavom koja je istinski simbol
Bele rase. To će biti ona zastava s kojom ćemo zaista moći da se ponosimo.
Naš sused na severu, Kanada, nedavno je izbacila svoju sto godina staru zastavu i napravila
novu – na kojoj preovlađuje crvena boja – odgovarajuća boja s obzirom u kom pravcu se ta zemlja
kreće. U svakom slučaju, uvek možemo, bez velike muke, napraviti novu zastavu, ali, kada se
jednom uništi Bela rasa, ona nestaje zauvek i ništa je ne može vratiti.
Ne! Naša lojalnost nije prema našoj zemlji ili našoj zastavi, već našem narodu – našoj
sopstvenoj rasi.
Onda, imamo Konstitucionaliste, koji nas podsećaju na naš “veliki” Ustav, na Povelju o
pravima i koji tvrde da je samo to razlog zbog koga je Amerika dosegla takvu veličinu. Oni nam
kažu da zbog našeg jedinstvenog i divnog Ustava mi u Americi imamo viši standard života nego
bilo koja druga zemlja u svetu. Našem Ustavu – “najvećem dokumentu o slobodi koji je ljudski um
osmislio” – kažu nam oni, mi uživamo u svojim “mnogobrojnim” slobodama.
To je gomila gluposti. Postoji nekoliko velikih šupljina u tvrdnji da “mi sve dugujemo
našim divnom ustavu”. Ustav u sebi sadrži mnoštvo ozbiljnih propusta, od kojih su neki zaista
fatalni. U svakom slučaju, mi sada znamo da nas on nije, niti će nas, spasiti od boljševičko-jevrejske
prevlasti.

Neki od ozbiljnih nedostataka koji postoje u Ustavu su:

 On se nije bazirao na pitanju rase prilikom formiranja ove velike države. Ustav to nije uradio
kada je beli čovek gradio Ameriku i kada je, suprotno običaju, bio rasno svestan i ujedninjen
u borbi protiv crvenog čoveka. Štaviše, mogućnosti su bile mnogo veće, s obzirom da je
jevrejska zaraza bila relativno slaba, mada se razvijala.
 Umesto da je usvojio princip vođe, što je jedina prava osnova za izgradnju čvrstog i trajnog
društva, on je odabrao da se bazira na rascepkanosti vlasti što je takozvani princip
demokratije. On je tada veličao njihov divni princip “podeljene vlasti”, “sistem provere i
ravnoteže” i nazvao ih “republikanskom” formulom vladavine, kao da je izmišljeno nešto

146
 novo. U stvari, to nje bilo ništa novo. Rimljani su imali republikanski oblik vladavine pre
više od 2000 godina i na kraju ga odbacili i zamenili boljim oblikom, kada su se pretvorili u
carstvo, sa carem na čelu, koji je imao apsolutnu vlast i koji je predstavljao princip vođe.
 Glupo i suprotno svakom zdravom razumu, oni su u Povelju o nezavisnosti uneli “herojsku”
tvrdnju da su “svi ljudi stvoreni jednaki”. Ovo je bezočna laž bačena u lice istorije, prirode i
iskustava. Mada Povelja o nezavisnosti nije deo našeg ustava, važnost ove tvrdnje je, u
suštini, dala liberalima, Jevrejima i kvarećim srcima prostor za preokretanje našeg osećanja
za realnost, promovišući niže rase a razarajući i kažnjavajući bolje elmente Bele rase. Cela
mreža pogubnih laži je razapeta iz ove nesrećne i pogrešne tvrdnje.
 On u sebi sadrži i slabost cepanja crkve i države. I dok ideologija crkve promoviše ideje kao
što su: “ne protiv zlu”, “voli svoje neprijatleje”, “okreni i drugi obraz”, itd. osnova svake
države su vlast, zakon i red.
Mnogo harmoničniji odnos se postiže kada su vlast, crkva i religija idealno usklađene
na istim principima. Naravno, ne možemo optuživati utemeljivače što nisu bili sposobni ovo
da dostignu u to vreme, jer nisu imali dobru racionalnu religiju sa kojom bi mogli raditi, već
su nažalost, bili uhvaćeni u samoubistvenu ideologiju hrišćanstva. Nažalost, suviše veliki
broj je prevaren ovom jevrejskom varkom.
 Poslednje i najvažnije od svega, Ustav nije izostavio Jevreje i nije ih sprečio u daljem
zagađivanju ove velike, nove, obećane zemlje. Da su praoci osnivači sledili savet
Bendžamima Franklina i da su u Ustav stavili samo tu jednu tačku – isključivanje Jevreja –
to bi učinilo više dobra nego sve zajedno, što se nalazi u Ustavu i Povelji o pravima.

Evo šta je Bendžamin Frenklin rekao na prvoj Ustavnoj Konvenciji Sjedinjenih Država
1778. godine, pre više od dve stotine godina:
“U koju god su se zemlju nastanili Jevreji u većem broju, uništili su njen moral; razorili
njen ekonomski integritet; nametnuli samoizolaciju i nisu se asimilovali; ismevali i pokušavali da
potcene hrišćansku veru, na čijim osnovama je zasnovana ova nacija, time što su se protivili njenim
ograničenjima; izgradili državu unutar države; a kada im se pružao otpor, pokušavali su da uguše tu
zemlju finansijski, kao što je slučaj sa Španijom i Portugalijom.
“Više od 1700 godina Jevreji oplakuju svoju tužnu sudbinu što su isterani iz rodne zemlje,
kako nazivaju Palestinu. Ali, gospodo, kada bi im svet danas bezuslovno dao državu, odmah bi
pronašli neki uverljiv razlog zbog kog se tamo ne vraćaju. Zašto? Zato što su oni vampiri, a vampiri
ne žive od vampira. Ne mogu da žive sami sa sobom. Oni moraju da preživljavaju na hrišćanima i
ostalim narodima koji nisu njihove rase.
“Ako ih ne izbacite iz ovih Sjedinjenih Država, ovim Ustavom, za manje od 200 godina
oni će se sjatiti u takvom broju da će dominirati i proždrati ovu zemlju i izmeniti naš oblik
vladavine, za koji smo mi, Amerikanci, prolivali krv, dali naše živote, našu srž i ugrožavali našu
slobodu.
“Ako ih ne izbacite, za manje od 200 godina naši potomci će raditi u poljima da bi njima
obezbedili opstanak, dok će oni biti u kućama u kojima će, brojeći bogatstvo, trljati ruke.
Upozoravam Vas, gospodo, da, ukoliko ne izbacite Jevreje za svagda, Vaša deca će Vas proklinjati
na Vašim grobovima.
“Jevreji su, gospodo, Azijati, i neka su rođeni gde god hoće, i bez obzira koliko generacija
su daleko od Azije, oni nikada ne mogu biti ništa drugo do Azijati. Njihove ideje nisu saglasne
američkim i nikada neće biti, pa makar živeli među nama i deset generacija. Vuk dlaku menja, ćud
nikada. Jevreji su Azijati i zlo su za ovu zemlju, ukoliko im se odobri ulaz u nju, i trebalo bi ih
Ustavom izbaciti”.
Amerika na prvom mestu svoj uspeh duguje rasi - činjenica da su prvi imigranti bili
pripadnici Bele rase – dobri Englezi, Irci, Škotlanđani, Nemci, Šveđani i ostali pripadnici bele
evropske rase. Drugo, za razliku od Španaca iz Južne Amerike, oni su bili dovoljno mudri da se ne
mešaju sa divljim domorcima – oni su čuvali svoju krv čistom. Oni su izbacili inferiorne divljake i
izgradili veliko carstvo od Atlantika do Pacifika – u doba koje predstavlja najdramatičniju snagu i

147
najproduktivniju epohu u istoriji velike Bele rase. Njihov životni standard je ubrzo prerastao
standard njihovih evropskih prethodnika zato što su imali, a imaju i danas, mnogo veću površinu
zemlje i prirodnih bogatstava sa kojima rade.
Naši preci nisu napravili grešku koju su napravili Španci kada su kolonizovali Južnu
Ameriku. Dok su se Španci, koji su bili znatno religiozniji i pod uticajem katoličke crkve, venčavali
i stvarali mešance sa inferiornim urođenicima, Indijancima, i zatrovali krv svojih budućih
generacija, mi sada uviđamo različitost stranica istorije. U izmešanoj Južnoj Americi i Meksiku,
svake godine se suočavamo sa revolucijama, siromaštvom, nazadovanjem i budućnošću ispisanom
nesigurnošću i anarhijom. Mi, beli Amerikanci, sada (glupo) izdržavamo mešance, izdanke tih
Španaca i to ciframa od milijardi dolara.
Kao dalji dokaz da ovaj opšteizvikani američki Ustav ima vrlo malo veze sa ogromnim
američkim uspehom, treba samo da se podsetimo da, kada su latinoameričke države dobile
nezavisnost od Španije, svaka od njih je prekopirala do poslednjeg slova Ustav Sjedinjenih Država.
Da li je to osiguralo njihov uspeh i veličinu? Sasvim sigurno nije. Južna i Centralna Amerika skoro
neprekidno su razarane nemirima, revolucijama, nestabilnošću, siromaštvom i inflacijom.
Kad već imaju isti “divni” Ustav, zašto onda ne postižu isti uspeh kao i Sjedinjene Države?
Odgovor je jasan i jednostavan: on leži u rasi i krvi. Oni su konglomerat mešanaca, dok je
Sjedinjene Države sagradila bela rasa. Tu leži odgovor, a ne u ustavu, zastavi ili teritoriji, jer, Južna
Amerika je sasvim sigurno, podjednako bogata prirodnim bogatstvima svoje teritorije, ako ne i više.
Ne, naš uspeh u Americi nije zasluga našeg “divnog” ustava. To je zasluga dobre rasne
osnove belaca i bogatstva i velikodušnosti naše zemlje. Ustav nije imao ništa sa tim.
Danas, dok Jevrejin radi puno radno vreme na razaranju Amerike i belog čoveka, koji ju je
sagradio, naš Ustav neće spasiti ni naše slobode, ni našu zemlju, ni našu rasu. Više nismo slobodni.
U stvari, preko prevara, zabluda i izdaja, zahvaljujući nepostojanju rasne lojalnosti među
naslednicima osnivačima Amerike, mi smo jedna okupirana zemlja – mi smo u moći i milosti
međunarodnih Jevreja. Ekonomski smo porobljeni. Kulturno smo judaizovani. Prema našoj deci se
ponašaju kao prema stoci, ne bi li izmešali buduće generacije i likvidirali Belu rasu.
Najveća greška koju su učinili naši oci, osnivači ove zemlje, je ta što nisu poslušali savet
Bendžamina Frenkilna – jednog od naših najvećih belih državnika – kada su pisali Ustav
Sjedinjenih Država.
Bitan deo naše vere je da ispravimo ovu fatalnu grešku koja je napravljena u pisanju
Ustava. Moramo svrgnuti Jevreja sa vlasti i oterati ga sa naših obala da bismo povratili vladavinu
nad Sjedinjenim Državama i da bismo obezbedili sudbinu Bele rase. Imamo nameru da ih
povratimo u ruke belih ljudi i razvlastimo Jevrejina, da ga učinimo neškodljivim, tako da Bela rasa
više nikada ne bude u tom sramu i opasnosti u kojoj se sada nalazi.
Ne, dragi moji prijatelji Bele rase, naša prvashodna lojalnost nije ni prema zemlji, ni
zastavi ni Ustavu, svemu što je prolazno i podložno promeni. Naša prevashodna lojalnost pripada
našoj krvi, našem narodu, velikoj i divnoj porodici Bele rase.
Nemojmo nikada zaboraviti ovu izuzetno važnu činjenicu, ona je kamen temeljac na kom
se zasniva naša nova religija – religija koja, ne samo da će ponovo uspostaviti nezavisnost Bele
rase, nego će je učiniti velikom, više nego što smo ikada mogli da sanjamo.
Ovde, dakle, osnivamo novu religiju za Belu rasu. Novu religiju zovemo Kreativistička
religija. Naša crkva se zove Kreativistička crkva. Pripadnici naše religije se zovu Kreativisti.
U sledećem poglavlju ćemo predstaviti naš cilj i našu misiju. Objasnićemo razlog našeg
postojanja i značenje samog života.

148
 POGLAVLJE BR. 3

Svrha života

M ilenijumima je, čovečanstvo u celini, a filosofi posebno, proučavalo značenje života.

Ovo pitanje je, bez sumnje, mučilo i brinulo praktično svako inteligentno ljudsko
biće. Vrlo mali broj njih je stigao do bilo kakvog zaključka za svog života, ostavljajući ovo pitanje
bez odgovora. Naravno da je i mene ovo pitanje interesovalo, manje ili više, tokom mnogobrojnih
faza mog života, počevši od ranog adolescentnog doba. Mada sam pretraživao crkvene zapise,
proučavao religije, filozofije mnogobrojnih poštovanih mislilaca kroz istoriju, ništa od svega ovoga
nije mi pomoglo da dođem do zadovoljavajućeg odgovora. Na kraju sam zaključio da ne postoji
značenje života, da on nema svrhu, da je naš boravak ovde besmislen, beskoristan trud koji može da
ostane i nezavršen. U stvari, pre deset godina sam do te mere tako ubeđen u bezrazložnost našeg
postojanja ovde na zemlji, da sam počeo da pišem knjigu na ovu temu, pod nazivom Trka pacova u
zaborav.
Ali, činjenica da ovde postojimo i dalje je stajala, kao i činjenica da ćemo i dalje biti ovde i
da će naši potomci biti ovde generacijama i vekovima i milenijumima koji dolaze. Očigledno da će
vrsta ljudi, koja će živeti ovde u budućim vekovima i milenijumima, biti uveliko određena svakom
generacijom, u odnosu na to šta je uradila, kakav je bio njen pogled na život, kakvi su bili njeni
načini razmnožavanja i kakve su bile njene filosofije i religija. Takođe je bilo očigledno da će
uslovi, pod kojim će naši budući potomci živeti, biti umnogome određeni onim što mi sada radimo,
baš kao što su i uslovi, pod kojima mi danas živimo određeni onim što su uradili, ili nisu, naši preci.
Što sam više proučavao istoriju, sve je očiglednije postajalo da je u niti istorije utkan
beskonačan i najvažniji faktor rase. Najočigledniji od svih faktora je počeo da se uzdiže – da je
jedna i samo jedna rasa izradila i uveličala sve civilizacije – i da je to bila bela rasa. Štaviše,
postojalo je sve očiglednije da je padu svake civilizacije prethodilo trovanje krvi stvaralačke Bele
rase, a njenu propast je uvek uzrokovala nebriga bele rase da pazi i štiti čistotu svojih krvnih loza.
Daljim proučavanjima, ispitivanjima i utvrđivanjima istorijskih činjenica, postalo je
očigledno da je čovečanstvo, kao celina, pratilo iste evolutivne šeme kao što je to radila svaka druga
vrsta, a da je evolucija svake vrste pratila stroge i nepromenljive zakone prirode. Tako ni čovek nije
bio izuzetak, mada je u svojoj zabludi i gluposti često pokušavao sebi da kaže da je on iznad i izvan
svih zakona prirode i da je, u stvari, pokorio prirodu.
Tako je on mislio. Međutim, ništa nije dalje od istine od toga. Hladna, kritička analiza
istorije i zakona prirode pokazuje da razvoj čovečanstva prati zakone prirode isto toliko odano i
strogo kao i razvoj, recimo, ptice ili dinosaurusa. Štaviše, pad i istrebljenje čoveka su isto tako
mogući kao i nestanak dinosaurusa sa lica zemlje.
Iz svih ovih proučavanja, počeli su da niču određeni, vrlo očiti zaključci. Br. 1. - da je
čovek vrsta čiji su razvoj i opstanak na zemlji podređeni organizovanim zakonima prirode. Br. 2. -
da je jedan od najsurovijih zakona prirode opstanak najjačih. Br. 3. - da priroda, u cilju usavršavanja
vrste, promoviše i podržava razdvajanje unutar vrsta, pri čemu se jedna vrsta bori protiv druge, a
jača opstaje. One koje se kreću stazama koje im ne odgovaraju za tu surovu borbu ne preživljavaju,
već nestaju.
Postalo je očigledno da priroda ne brine o opstanku individue, već je mudro postavila i
usadila u svaku jedinku vrste sredstava i volju da propagira, širi i unapređuje samu vrstu i, pri tome,
u surovoj borbi za opstanak, tera vrste da se usavršavaju i napreduju, ili da, u protivnom, nestanu.
U trećem zakonu prirode nalazimo svrhu života i svrhu zbog koje smo smešteni na lice
zemlje. Ovde smo da usavršavamo i razvijamo svoju sopstvenu vrstu. To nije cilj samo ljudske
vrste, već i svih ostalih vrsta koje vidimo oko sebe, bez obzira da li je to ptica ili jelen, ribe u moru
ili jato u vazduhu. Celokupni njihovi napori i celokupno razdoblje njihovog života je posvećeno
ovom značajnom cilju koji je priroda postavila jedinki: da promoviše, usavršava i razvija vrstu, i
pri tome da je poboljšava. Ili to ili nestanak. Priroda nije ni ljubazna ni neljubazna, ni milosrdna ni

149
nemilosrdna u sprovođenju svojih zakona. Ona ne pravi izuzetke i ne toleriše izvinjenja. Samo
uobražena, zaluđena budala može sebe da zamišlja kao biće koje je iznad i izvan zakona prirode.
Svaka ptica i svaka životinja znaju šta je njihov cilj. Čim postanu dovoljno zrele, one
počnu da se razmnožavaju i da odgajaju svoje porodice dok i ove ne sazru. To im je glavna
preokupacija tokom čitavog zrelog doba života. One izgleda jasno vide svrhu svog života. Čini se
da je samo bela rasa tužno zbunjena po pitanju svog cilja. Priroda je odlučila koji su naši ciljevi, bez
obzira da li ih mi ispunjavamo ili ne. Čovek, kao i svako drugo stvorenje, vodi vrlo plodan život
sledeći plan koji mu je priroda namerila: širenje sopstvene vrste, podizanje porodice i usavršavanje
vrste.
Tako smo došli do velikog krajnjeg odgovora na to šta je svrha našeg života: cilj koji je
pred nas postavila sama priroda je, da mi, Bela rasa uvećavamo, unapređujemo i širimo Belu
rasu, najviši domet koji se može postići u okrilju Prirode.
Mi, Bela rasa, smo superiorna vrsta. Mi smo kruna slave prirode. Imamo veliku čast i
ogromno važnu obavezu. Beloj rasi su bili potrebni milioni godina da se razvije kao vrsta do svoje
sadašnje najviše tačke. Na nama je da uveličamo, širimo, razvijamo, usavršavamo ovu najelitniju od
svih zadivljujućih vrsta prirode. Ne samo da smo dužni da radimo na ovome, već je na nama i da se
uzdižemo još više i više, da usavršavamo ovu najdivniju od svih tvorevina i da je poboljšavamo
kroz generacije. U ovom trenutku istorije moguće je ubrzati usavršavanje Bele rase, kao što je
moguće i za kratko vreme poništiti ovu fantastičnu pojavu u istoriji stvaranja.
Da, postoje neminovne lekcije istorije i neizbežni zaključci koje treba izvući iz same
prirode. Neki ljudi će provesti ceo život u traganju sa istinom. Tragajući će možda i uleteti u samu
srž istine koju traže, ali je neće prepoznati, saplešće se preko nje, podići se i nastaviti beskonačno da
tragaju. Postoje neke istine koje su tako očigledne, da će promaći pažnji i najučenijih tragača. Sama
istina o kojoj mi ovde govorimo je jedna od najvažnijih i najočiglednijih istina koje se ignorišu i
previđaju, preko kojih se saplićemo i konačno ih zaobilazimo.
Ovo ni za trunku ne menja zakone prirode, kao što ni ignorisanje zakona gravitacije ne
može promeniti ovaj strogi i nepopustljivi zakon. Svi ga jasno mogu videti – priroda želi da ga
sačuvate od zaborava i da nastavite sa usavršavanjem svoje vrste. Ili ćete to učiniti, ili će vaša vrsta
biti zbrisana sa lica zemlje. Priroda se ne brine da li vi prihvatate ili odbacujete ovu činjenicu,
njenim zakonima ćete se svakako pokoriti. Na ovome je zasnovana naša celokupna filosofija. Na
ovom zakonu prirode bazira se celokupna naša religija.
S obzirom da je to tako, ubeđeni smo da su sve filosofije života i sve religije koje su u
skladu sa zakonima prirode dobre za našu rasu. Svaka religija koja nije u skladu sa zakonima
prirode je neprirodna religija, veštačka religija i štetna religija, koja će uništiti rasu i ljude koji je
prihvate.
Zbog toga je naša religija zamišljena da bude u skladu sa onim što priroda od nas zahteva
da činimo. Naša religija je osmišljena da širi, uvećava i usavršava Belu rasu kroz čitavu večnost. Ne
možemo da zamislimo ni viši cilj ni plemenitiju religiju od ove koja pomaže razvoju i usavršavanju
najfinijeg dometa prirode – Bele rase.
Verujemo da u činu širenja naše vrste, pojedinac pronalazi najviše značenje života. Radeći
to, stiže do najvećeg zadovoljstva i užitka u toku svog života na zemlji, tokom godina koje je
priroda odredila da provede na ovoj planeti. U razmnožavanju, u podizanju porodice, u imanju dece
i obezbeđivanju njihovog blagostanja, kao i praćenju njihovog zdravog rasta i razvoja, muškarac i
žena nalaze svoje najveće ispunjenje i najtrajnije zadovoljstvo. Sve ostale aktivnosti su upućene na
ovaj ogromni središnji cilj – podizanje dece do zrelog doba, kada će ona da se vezuju za suprotan
pol svoje vrste, osnivaju porodicu, umnožavaju sopstvenu vrstu, podižu ih da budu snažniji,
zdraviji, pametniji, lepši, sposobniji. Ukratko, oni će učiniti boljom sledeću generaciju i poslati je
na put da bi mogla izneti novu generaciju. Ovo je veliki cilj u životu koji je priroda stavila pred nas,
bez obzira da li se radi o Beloj rasi ili o bilo kojoj drugoj vrsti ovog ogromnog univerzuma, punog
različitosti.
Bilo koji čin koji sprečava ili ugrožava ovaj plemeniti cilj je neprirodan, te predstavlja
kršenje zakona prirode. Nama je svima jasno, na primer, da je homoseksualnost neprirodna i da su

150
takvi ljudi devijantni. Moramo takođe shvatiti da priroda grubo kažnjava devijacije i da ih
istrebljuje sa lica zemlje. Jasno je, na primer, da će društvo seksualno devijantnih osoba biti kratkog
veka i da će ga priroda zbrisati sa lica zemlje.
U današnjem načinu razmišljanja nije toliko jasno da je jedan od primarnih zakona prirode
očuvanje čistih vrsta, a u našem slučaju, očuvanje čiste rase i nezagađenosti njene krvi krvlju
drugih rasa. Priroda mrzi meleze. Ona prezire mešanje. S obzirom da je odabrala nas, Belu rasu, za
vrh i krajnji domet najvišeg razvoja, sada je, više nego ikada, naša sveta dužnost da, po svaku cenu
očuvamo ovu veliku čast.
Iz ovog razloga je formulisana naša nova religija i osnovana Kreativistička crkva.

151
 POGLAVLJE BR. 4

16 zapovesti
1. Jasna dužnost i sveta odgovornost svake generacije je da obezbedi i osigura za sva
vremena postojanje Bele rase na licu zemlje.
2. Budite plodni i razmonožavajte se. Pružite svoj deo pomoći u naseljavanju sveta
sopstvenom vrstom. Naš sveti cilj je da naseljavamo predele ove zemlje isključivo Belom rasom.
3. Zapamtite da su obojene rase naš smrtni neprijatelj, a da je najopasnija od svih rasa
jevrejska rasa. Naš neposredni cilj je da neumorno širimo Belu rasu i nastavimo sa smanjivanjem
broja našeg neprijatelja.
4. Vodeći princip svih vaših delovanja trebalo bi da bude –šta je najbolje za Belu rasu?
5. Očuvaćete čistom svoju rasu. Zagađivanje Bele rase je užasan zločin protiv prirode i
protiv naše sopstvene rase.
6. Vaša lojalnost se, pre svega, odnosi na lojalnost prema Beloj rasi.
7. Iskazujte bolji odnos u poslovnoj saradnji sa pripadnicima vaše sopstvene rase.
Prekinite, što je pre moguće, sve vrste poslovne saradnje sa Jevrejima. Nemojte zapošljavati crnce i
druge obojene ljude. Družite se isključivo sa pripadnicima svoje rasne porodice.
8. Uništite i izbacite sve jevrejske misli i uticaje iz našeg društva. Naporno radite da biste
što pre stvorili svet belaca.
9. Rad i kreativnost su naš genije. Mi gledamo na posao kao na plemeniti izazov, a našu
volju da radimo kao na blagoslov našoj rasi.
10.Odlučite u ranoj mladosti da ćete, tokom svog života, uspeti, bar jednom, da trajnim
doprinosom pomognete Beloj rasi.
11.Čuvajte čast svoje rase u svim vremenima.
12.Naša dužnost i privilegija je da nastavljamo plan prirode, da težimo unapređenju i
usavršavanju naše buduće generacije.
13. Poštovaćete, štititi i čuvati svetost porodičnog jedinstva i držaćete porodicu svetom. To
je sadašnja alka u dugom zlatnom lancu naše Bele rase.
14. Tokom celog svog života ćete poštovati naš ključni stav o krvi, tlu i časti. Pažljivo ga
sprovodite, jer je to srce naše vere.
15.Kao ponosni pripadnik Bele rase, mislite i delujte pozitivno. Budite hrabri, ubedljivi i
agresivni. Konstruktivno koristite svoje kreativne sposobnosti.
16.Mi, rasni drugovi Bele rase, odlučni smo da ponovo uspostavimo potpunu i bezuslovnu
kontrolu nad našom sopstvenom sudbinom.

DEFINISANJE ŠESNAEST ZAPOVESTI

1. Obezbeđenje postojanja naše rase

Postoje neke vrste koje danas bujaju na licu zemlje, a koje se na njoj nalaze već više od
200 miliona godina. Kontinuirano postojanje Bele rase u sadašnjem trenutku njene istorije je, s
druge strane, kranje nesigurno. Ukoliko ne preduzmemo mere koje će biti drastično različite od
zločinački neodgovornog programa, kojem smo bili izloženi u prošlosti, krajnje je neizvesno da li
će bela rasa, kao takva, preživeti još sledeće dve ili tri generacije.
Ranije smo konstatovali da su prirodni neprijatelji Bele rase obojene rase uopšte, a da je
jevrejska rasa, posebno, najsmrtonosnija od svih. Naš pad nije rezultat inferiornosti u
mogućnostima da održimo našu rasu. Naprotiv, naša superiornost u borbi za opstanak protiv
obojenih rasa je toliko očigledna, da smo dozvolili da se to upotrebi protiv nas, na našu sopstvenu
štetu i u korist naše kranje propasti. Naš problem nije nedostatak snage ili nedostatak sposobnosti,
već slabost zbog saosećanja, glupost zbog uzmicanja, u želji da budemo više nego fer prema
inferiornima, i generalno, u zbunjenosti, ako ne i nemarnosti, u čuvanju onoga što je najvrednije.

152
 Ovo je, ponovo, potpuno u suprotnosti sa zakonima prirode. Nigde priroda ne govori
nijednoj ribi, biljci, ptici ili životinji: zbog drugih, slabih, manje sposobnih vrsta, uzdržite se i dajte
šansu inferiornim vrstama; budite pošteni prema njima; dajte im bolju šansu da se razmnožavaju na
vaš račun i dozvolite im da vas brojčano nadmnože i ugroze i tako zbrišu sa lica zemlje.
Ali, ovo je upravo to što Bela rasa radi u svojoj opsednutosti širenjem “bratske ljubavi”
prema inferiornom ološu sveta. Sada, kada smo pritešnjeni uza zid, bićemo naterani da odbacimo
ovakva samoubilačka razmišljanja. Ova mlitava hrišćanska sentimentalnost mora sada biti
zamenjena večnim, gvozdenim zakonima prirode.
Zbog toga moramo sasvim preorijentisati naše stavove. Ne samo da moramo obezbedili da
naš opstanak na licu zemlje ne bude nikada više doveden u opasnost od strane naših prirodnih
neprijatelja, već moramo biti smrtno sigurni da on nikada više neće biti ugrožen. Ovo je prvi i
najviši zakon koji priroda postavlja pred nas.
Sredstva kojima će se ovo ispuniti su nabrojana u podsetniku zapovesti.

2. Naseljavanje sveta

Šema prirode za većinu živih stvari može ukratko da se objasni ovako: rođenje, rast,
reprodukcija i smrt. Ovo je šema koju je priroda namenila svim svojim živim stvorenjima, bez
obzira da li je to najniži insekt, koji živi samo jedan dan, ili najviši red samog čoveka. Priroda
nijednom pojedincu, nijednoj vrsti nije namenila da živi dugo. Ne, zaista, svaki pojedinac igra svoju
ulogu tako što je trenutna karika u dugom zlatnom lancu svoje sopstvene vrste. Namera prirode je
da vrste nastavljaju da žive. Međutim, sama vrsta će, ukoliko nije snažna u svojoj borbi za opstanak,
skončati nestajanjem. Neke vrste, koje su se dobro adaptirale na okruženje i borbu za opstanak,
trajale su milionima godina. U stvari, porodica ajkula postoji već najmanje dve stotine miliona
godina bez nekih velikih izmena, što je rezultat njene sjajne sposobnosti da preživi. Uporedite dve
stotine miliona godina sa kratkim intervalom u kome svaka jedinka te vrste živi na ovoj planeti.
Tako je i sa ljudskom rasom, a posebno s Belom rasom, za koju smo posebno
zainteresovani. Trebalo bi da se podsetimo da je to šema prirode i da se podsetimo cilja zbog kog
nas je priroda smestila na ovu zemlju. Priroda nam jasno i glasno govori da je cilj u uvećavanju
svoje vrste i da njenom usavršavanju kroz proces prirodne selekcije i opstanka najjačih, ona nam
govori da nastavimo sa unapređenjem naše vrste, penjući se stalno na gore. Priroda nikada nije
odredila večni život nijednom pojedincu, nijednoj generaciji.
Ne, naprotiv, smrt je izvesna, ali se vi produžavate kroz svoju decu i generacije koje slede.
To je stvarna besmrtnost koju vam je priroda namenila.
Utkani ste u divne krvne linije svoje rase i, kao otac ili majka vaše linije, imate beskrajni
lanac potomaka koji nastavljaju, ne samo vekovima, već hiljadama i milionima godina. To je
mogućnost večnog života koji nam priroda osigurava. Ali, samo ako smo plodni i ukoliko se
razmnožavamo, drugim rečima, ako imamo potomke.
Bez obzira da li ste muškarac ili žena, najvažnija stvar koju ćete ikada uraditi je da se
venčate i podižete porodicu. Imati sopstvenu decu je dostignuće koje će vam najviše značiti, koje
će vas najviše zadovoljiti i koje će vas najviše nagraditi u celom vašem životu. To je jedina zaista
trajna i večna stvar koju ćete ikada učiniti. Bez obzira koliko novca zarađujete ili kakvoj slavi težite,
sve će biti izbrisano, sve će nestati vremenom. No, posledice do kojih će dovesti vaše venčanje i
imanje potomaka će trajati iz generacije u generaciju. Odzvanjaće kroz vreme – ne samo kroz
vekove – već kroz milenijume i milione godina.
Mnogo vremena nakon što druga dela, koja ste možda stvorili, budu potpuno izbrisana sa
lice zemlje, vaši potomci će marširati napred kroz istoriju. To je jedina istina, naravno, ukoliko Bela
rasa opstane. Ukoliko ne opstane, ne samo da će vaši potomci, zajedno sa njom, biti izbrisani, već i
sve borbe onih koji su otišli pre vas.
Samo sadašnje generacije mogu pravedno da se postave prema prošlima i da ponovo
izvedu buduće generacije. Vi ste veza između Bele rase koja je otišla pre vas i bele rase koja će doći
posle vas. Ukoliko sadašnja generacija ne ispuni svoje obaveze, ona će izbrisati teško izvojevanu

153
bitku koju su vojevale hiljada generacija da bi nas dovele do visokog nivoa na kom smo sada; ona,
takođe, neće uspeti da uvede buduće generacije koje bi nosile tu divnu evoluciju do još razvijenijih i
viših nivoa.
Samo borba za opstanak svake vrste, a na ovom nivou istorije, Bele rase posebno, zavisi od
toga koliko je plodan i sposoban svako od nas u podizanju sledeće generacije. Samo tako
ispunjavajući naš Manifest Sudbine, mi postižemo pun i vredan život.
Vodeći dobar život, ispunjavajući svoje obaveze prema divnim generacijama koje će vas
slediti, učinite svoj deo i imajte, koliko god možete, dece. Zapamtite da je manifest Sudbine Bele
rase da se razmnožava po svetu ili da nestanemo.
To nije samo trka sa vremenom, već i trka protiv brojki. Ukoliko se ne promeni trend
svetske populacije, koji se danas odigrava, obojene rase će nas preteći i izgurati prostom težinom
čistih brojki.
Naš manifest obaveza je da prevaziđemo ovaj izazov i da unapredimo čovečanstvo do
najvišeg nivoa evolucije. Samo Bela rasa to može uraditi.
Dalje, moralna je dužnost onih pripadnika naše rase koji su natprosečno inteligentni ljudi,
koji su natprosečno sposobni i fizički privlačnji, da učine poseban napor i imaju veće porodice od
prosečnih. Jednom kada Bela rasa bude kontrolisala svoju sopstvenu sudbinu, ona će naterati naše
društvo da uspostavi određene ohrabrujuće programe koji će se pobrinuti da bolji primerci naše rase
budu posebno ohrabreni da se uvećavaju, razmnožavaju i nude darove svog genetskog nasleđa za
dobrobit rase.

3. Širite belu rasu, obeshrabrite naše neprijatelje

Praktično svaka prirodna vrsta ima svog određenog prirodnog neprijatelja, a neke imaju
više neprijatelja od drugih. Dok kojot ima nekolicinu prirodnih neprijatelja, ne računajući čoveka,
zec ima celo krdo neprijatelja koji ga smatraju dobrim plenom i hranom za opstanak. Među njima
su sokolovi i orlovi, kojoti i vukovi, leopardi, risovi i gomila drugih.
Čovek je takođe, kroz istoriju imao nepriajtelje i tokom te istorije je najsmrtonosniji
neprijatelj svakog plemena, uglavnom, bilo drugo pleme ljudi. Čak i pre nego što je beli čovek
stigao u Ameriku, indijanska plemena bila su u stalnom ratu, ubijajući i skalpirajući jedni druge i
preuzimajući lovišta drugih plemena. Među crncima iz Afrike stalno je bilo ratno stanje, jedno
pleme je ubijalo drugo, a pobednik je često završavao jedući pobeđenog neprijatelja. Očigledno je
da je šema prirodnog razvoja viših vrsta postojanje superiornijih rasa koje preživljavaju i inferirnih
koje gube i bivaju uništene.
Nisam ja izmislio ovaj program. Ja samo navodim prirodne činjenice koje postoje od
pamtiveka. Sve ovo se stalno dešava, ne samo kada je reč o borbi među rasama, nego i borbi za
opstanak među životinjama, pticama, ribama i drugim vrstama.
Ovaj sistem je očigledno funkcionisao prilično dobro i čovečanstvo je nastavilo da se
razvija u više i bolje tipove. U stvari, do dolaska hrišćanstva, beli čovek, personifikovan u velikom
rimskom carstvu, bio je u potpunosti superioran i dominantan u tadašnjem poznatom i spomena
vrednom svetu. Ne samo to, već, da su prirodni događaji nastavili da se odvijaju u tom pravcu, on bi
bez sumnje osvojio i ostatak sveta, kao što su Indija, Afrika, Kina i Amerika, a Bela rasa bi danas
potpuno dominirala i bila superiorna u celom svetu. Nema sumnje da bi ga do danas u potpunosti
naselila. To bi se besumnje desilo samo da su Rimljani onog vremena bili svesni svojih dragocenih
rasnih vrednosti i da su nastavili da održavaju svoju rasu čistom.
Na žalost, ovaj razvoj se nije nastavio prirodnim linijama. Rimljani, na nesreću, nisu
spoznali vrednost svoje savršene rase. Rimljani, inteligentni koliko su bili, nisu uspeli da
prepoznaju jedan od najvažnijih zakona prirode – onaj o očuvanju čistote vrste. Vrlo skupo su platili
za svoju grešku zbog ovog smrtnog greha.
Među njima je delovao njihov najsmrtonosniji prirodni neprijatelj, širio se poput virusa po
celom carstvu, spreman da razori i sruši veliku rimsku imperiju i samu Belu rasu. Ovaj smrtonosni
virus među njima bili su Jevreji. Već smo ranije sagledali razornu moć koju je imala jevrejska

154
mreža među populacijom Rimljana, uvodeći i šireći smrtonosni otrov “novog” hrišćanskog učenja
koje je zbunilo i unazadilo rimski um. Za nekoliko vekova, ovo učenje nateralo ih je da počine
samoubistvo, da pomažu uništenje sopstvene imperije, sopstvenih zakona, sopstvene religije i,
napokon, sopstvene rase.
Čak i u rimsko doba, Jevrejin je, kao i uvek, bio prvi i najvažniji u trgovini ljudskim
robljem. Bio je to jevrejski trgovac robljem koji je, više nego iko, dovlačio robove sa drugih krajeva
sveta u rimsko carstvo. Čak i u ta vremena Jevrejin se zalagao za mešanje rasa i krvi koje je,
zajedno sa hrišćanstvom, uništilo rimsko carstvo. Na žalost, nikada se više nije uzdiglo.
Jevrejin je već davno svestan svojih sposobnosti, kao parazita, da ograniči i oslabi um
belog čoveka i on to i danas uporno radi, kao što je činio i pre više hiljada godina. Jevrejin, stvorivši
ogromno bogatstvo tokom vekova dovlačenjem crnaca iz Afrike u Ameriku, sada neviđenom
žestinom forsira program mešanja rasa ovde na severno američkom kontinentu. Crnci će, uz pomoć
Jevreja, sasvim sigurno uništiti Belu rasu i našu civilizaciju i povući svet nadole, u pakao mešavine,
nalik onoj koju svako može da vidi na izmešanom indijskom potkontinentu. Još bliže, možemo da
odemo na Haiti za par sati leta, i da sopstvenim očima vidimo šta se dešava sa divnom zemljom
kada mešana poludivljačka gomila ološa preuzme nekada divan krajolik.
Zbog toga uvek moramo imati na umu da su: a) Jevreji naši najopasniji prirodni
neprijatelji; b) crnci, pored Jevreja, naše najsmrtonosnije zlo, ono sa kojim ne možemo živeti u istoj
zemlji, pa čak ni na istom kontinentu; c) sve obojene rase su neprijateljski raspoložene prema Beloj
rasi i njeni su prirodni neprijatelji.
Kroz celokupnu prirodu, zakoni su potpuno jasni: da bi se preživelo, kada zapreti zlo ili
opasnost, to zlo se napada i uništava. Stoga moramo učiniti da naš jedini i prvenstveni cilj bude
proterivanje Jevreja i crnaca iz Amerike, u stvari, iz svih područja gde žive belci.
Takođe, moramo shvatiti da su sve obojene rase naši prirodni neprijatelji i da će oni, čim
budu spremni da nas pregaze, to i uraditi. Sviđalo se to nama ili ne, prisiljeni smo da zauzmemo
stav da Bela rasa, poput Rimljana, mora naseliti svet – ili će biti uništena. Ponavljm, ja nisam
izmislio ovu situaciju, niti sam je stvorio. Samo iznosim istorijsku činjenicu i ukazujem na
neizbežne i nepromenjive zakone prirode.
Uprkos činjenici da će sva idiotska, razmažena, krvareća srca vikati suprotno i pokušti ovo
da opovrgnu; uprkos njihovom blebetanju o humanizmu, saosećanju i bratskoj ljubavi, ono što sam
izneo su čvrste, hladne, životne činjenice i ništa na svetu ih ne može izmeniti. Ili će biti Bele rase ili
inferiornog šljama obojenih rasa koje će naslediti zemlju.
Kao pripadnicima Bele rase, naš Manifest sudbine i naša moralna dužnost je da
obezbedimo sve da preživimo i da Bela rasa ne odumire. U ovom trenutku istorije, Jevreji i obojene
rase odnose pobedu za pobedom, a beli čovek se povlači, ustupa zemlju, beži pred inferiornim
vrstama. To je slučaj da jači beži pred slabijima, pojava koja se nigde u prirodi ne može videti. Dok
je 1920. godine odnos između Bele rase i obojenih bio samo jedan prema dva, danas je jedan prema
sedam, a slavne (jevrejske) Ujedinjene nacije predviđaju da će, u narednih dvadeset godina, Bela
rasa biti smanjena do tačke gde će odnos nje i obojenih rasa biti jedan prema četrdeset i devet.
Naš neizbežni program za budućnost mora biti: širenje Bele rase, smanjivanje obojenih
rasa, sve dok Bela rasa ne postane superiorni gospodar zemlje.

4. Sva korist Beloj rasi: zlatno pravilo

Ovo je osnov celokupne naše religije: ono što je dobro za Belu rasu je najveća vrlina; ono
što je loše za belu rasu je krajnji greh. To je jasno i jednostavno. Iz ovih čvrstih temelja, mi možemo
neograničeno da izvlačimo i definišemo šta je dobro a šta loše i to kroz ovu knjigu radimo. Štaviše,
ako svaki pripadnik Bele rase ima na umu ovu jasnu i jednostavnu veru i koristi je kao pomagalo u
svim svojim delima, biće relativno lako odlučiti šta da se radi u različitim situacijama u životu.
Naše zlatno pravilo je: čini ono što je najbolje za belu rasu. Čvrsto se drži ovog snažnog
principa, dok putuješ životom, i on će ti pomagati do kraja.

155
 5. Rasna čistota

Sama priroda je, u svojoj večnoj mudrosti, odredila da svaka vrsta čuva čistom i
nezagađenom svoju lozu od bilo koje bliske i slične vrste. Priroda je jasno odredila unutrašnju
podelu svake vrste. Postoji, na primer, 175 vrsta detlića, 265 vrsta muholovki, 75 vrsta vrana. U
okeanu postoji 258 vrsta ajkula. Gde god da pogledamo, dokazi su očigledni i jasno je da je priroda
u svojoj bezgraničnoj mudrosti, postavila ovo kao jedan od svojih velikih zakona. Kršenje ovako
jasnog i osnovnog zakona je nečuven zločin protiv prirode. Dalje, svaka vrsta, uključujući i ljudsku
rasu, ima urođeni i instinktivni nagon za sparivanjem, druženjem i življenjem u grupi svoje vrste.
Priroda je, nadalje, podarila svakoj vrsti, a naročito ljudskoj rasi, instiktivnu odbojnost prema
parenju i mešanju sa stranim vrstama ili, u slučaju ljudske rase, sa bilo kojom drugom ljudskom
rasom.
Kako Bela rasa ima veliku sreću da bude kruna slave same stvaralačke prirode, njen
najfiniji rad, mi iz Kreativističke crkve, smatramo za najgnusniji zločin zagađivanje najboljeg
dostignuća prirode bilo kakvim nižim vrstama. Najveća prevara u odnosu na samu prirodu je
zagađivanje Bele rase koje se danas dešava po celom svetu. Ne samo da se ovaj zločin, u velikom
obimu, dešava pred našim očima, već Bela rasa ni prstom ne mrda da to spreči. Jevrejin, s druge
strane, doliva ulje na vatru da bi sve to ubrzao.
Bela rasa brzo mora da se dozove pameti i spozna te prirodne istine koje čak i ptice i ribe, i
sva druga prirodna stvorenja, instiktivno znaju kroz milenijume svog postojanja.
Rasna lojalnost je ključ ove dileme. Rasna lojalnost je rasni opstanak. Mešanje je rasno
samoubistvo.
Civilizacija je vlasništvo Bele rase i njena najznačajnija karakteristika. To je životni
ugovor, ugrađen u našu rasu, između naših još nerođenih, nas živih i naših silnih predaka, onih koji
su nosili baklju i utrli put koji je pred nama.
U našim živim rukama sada leži odgovornost nošenja plemenitog nasleđa koje je naš legat.
Mi imamo obavezu da ga posvetimo našim potomcima – Beloj, još nerođenoj, rasi. Ne samo da
budućim belim generacijama dugujemo obavezu da im prenosimo sve dobro iz prošlosti, već se
moramo boriti da i mi doprinesemo nešto za našeg vremena. Iznad svega, naša sveta dužnost je da
održimo čistom našu krv i nastavimo da se genetski uzdižemo, tako da sledeće generacije budu
bolje, jače, inteligentnije i lepše od bilo koje generacije u prošlosti.
Neka se, stoga, Bela rasa uzdigne do čoveka, zatvori svoje redove, izbaci crnce, mulate i
Jevreje iz naše sredine. Učinimo potpuno jasnim da mi više nećemo, niti ćemo ikada ubuduće,
ponovo tolerisati zagađivanje ovog sjajnog poklona prirode, krunskog dostignuća njenog stvaranja.

6. Rasna lojalnost

Već smo u prethodnim poglavljima konstatovali da, suprotno onome čemu smo učeni od
strane konzervativaca i od strane liberala, vaša lojalnost nije pre svega prema zastavi, zemlji, niti
Ustavu. Vaša lojalnost, pre svega na kraju i uvek, pripada vašoj sopstvenoj rasi, vašoj sopstvenoj
vrsti. Priroda vam ovo vrlo otvoreno govori u svakom detalju koji vidimo oko sebe - vaša prva
obaveza je da umnožite sopstvenu rasu i vašu vrstu. Tragična je činjenica istorije da je Bela rasa
bila toliko zaludjena i zbunjena jevrejsko – hrišćanskim učenjem da je izgubila iz vida ovu večnu
istinu.
To je neprekidni zadatak ove naše religije, Kreativizma - da ispuni umove i duše Bele rase
ovom velikom značajnom činjenicom, da je zauvek zakopa u njenu svest i da ova snažna realnost
bude osnova za naš opstanak.

Rasna lojalnost predstavlja rasni opstanak

Priroda nas je instinktivno obdarila ovom bitnom karakteristikom radi sopstvene zaštite.
Obdarila nas je prirodnom odbojnošću prema svim drugim rasama, da bi nas sprečila da se
sparujemo, mešamo i razmnožavamo sa bilo kojom drugom rasom osim naše sopstvene. Jasno
156
vidimo ovu snažnu lojalnost čak i medju obojenima i medju nižim rasama. Crnac poseduje lojalnost
prema sopstvenoj vrsti, Indijanci imaju lojalnosti prema samima sebi, Kinezi takodje, a i Hotentoti.
Rasna lojalnost i rasna solidarnost najjače su izražene kod Jevreja. Ni kod jedne druge rase ovaj
kvalitet nije jasniji nego što je kod ove parazitske rase, i nijedan drugi atribut, kao jevrejska
solidarnost, nije toliko doprineo preimućstvu Jevrejina u postizanju dominacije nad Belom rasom i
svetom u celini. Jevrejin se možda razlikuje i po lukavosti, prevarantstvu i mnogim drugim
veštinama, ali, rasna solidarnost je ta koja je najvažnija u porobljavanju ostatka ljudske rase. Rasna
lojalnost Belog čoveka može biti i postaće njegovo najmoćnije oružje u osvajanju slobode i
njegovom spasenju.
U budućoj borbi za postizanje kontrole nad našom sopstvenom sudbinom, moramo učiniti
da rasna lojalnost postane najvažnija stvar. Moramo povući oštru crtu izmedju onih koji su lojalni
Beloj rasi i onih koji nas izdaju. Moramo prisiliti svakog belca da ustane i izjasni se - ili je za nas,
ili je protiv nas, ili će objaviti svoju lojalnost Beloj rasi svojim delom ili rečju, ili će biti označen
kao izdajnik svoje rase.
Izdaju Bele rase smatraćemo najgnusnijim zločinom koji iko može počiniti, čak većim i
gnusnijim od izdaje zemlje. Stvorićemo termin “rasni izdajnik”, kao najpogrdniji i najružniji epitet
našeg rečnika.
Doći će dan kada će današnji izdajnici, koji nekažnjeno izdaju Belu rasu, biti izvedeni pred
lice pravde. Ta pravda će biti konačna. Teško vama, izdajnicima naše rase!

7. Preferencijalni poslovi

Danas Jevrejin drži ogroman monopol u poslu i trgovini, ne samo u Americi, već širom
sveta. Stoga je skoro nemoguće okrenuti se a ne naleteti na lanac jevrejskih radnji sa kojima
posluješ, ili na neke druge poslovne delatnosti, bez obzira da li kupuješ odeću, kola ili namirnice.
Stoga je vrlo teško, ako ne i nemoguće, na ovom stepenu, ne poslovati sa Jevrejima, voljno ili ne.
Medjutim, postoje i transakcije u kojima imamo izbora.
U zanimanjima, recimo, kada odabiramo pravnika, knjigovođu, zubara, doktora, mi sasvim
sigurno možemo i moramo da izbegavamo kontakte sa Jevrejima. Pokažite rasnu lojalnost. U
odabiru agenta za nekretnine, ili graditelja kuće, mi sigurno možemo i moramo svoje poslove dati
pripadnicima naše sopstvene rase i izbeći Jevrejina kao kugu. Odlazeći u radnju sa alatom, ili druge
radnje koje nisu deo trgovačkog lanca, mi sigurno možemo odabrati one
čiji vlasnici nisu Jevreji. Možemo biti skoro sasvim sigurni da lance prodavnica drže Jevreji, ili da
su pod kontrolom Jevreja. U svakom slučaju, ukoliko svi belci budu indoktrinirani idejom da treba
da izbegavaju poslove sa Jevrejima, u stvari, ako ih budu bojkotovali, neće proći dugo, pre nego što
posao belaca postane superiorniji. Čak će se i značaj lanaca prodavnica umanjiti i Jevreji će biti
saterani uza zid.
Iako ovo nisu glavni načini proterivanja Jevreja sa moći i uticaja, to je svakako važan
doprinos našem sveukupnom programu rušenja Jevreja i stvaranja rasne lojalnosti medju belim
ljudima. Mi ćemo dalje izgradjivati političke i religijske snage koje će svrgnuti Jevreje sa moći i
odvesti ih dalje od naših obala. Deo ovog programa takodje bi trebalo da bude i odbijanje belog
čoveka da ikada radi za Jevreja ili za jevrejsko preduzeće.
Što se crnaca tiče, dok se nalazimo u periodu tranzicije, kada još uvek nismo dovoljno
ujedinjeni da bismo brodovima izbacili crnce natrag u Afriku, trebalo bi odmah da ustanovimo
politiku masovnog odbijanja da se crncima daje posao. Ne treba ih zapošljavati ni kao baštovane, ni
kao kućne pomoćnice, ni kao konobare u restoranima, čak ni kao perače sudova. Ne treba da im
dajemo poslove taksi vozača, kopača kanala, manuelnih radnika, stolarskih pomoćnika niti bilo koje
druge.
Neki ljudi će se usprotiviti i reći kako će oni odmah otići na socijalnu pomoć i dalje
otežavati teret belaca, poreskog obveznika. Na žalost, to je istina, ali, sa naše tačke gledišta, bolje je
svesti crnca na situaciju u kojoj je potpuno beskoristan parazit u našem društvu. Bolje da se on sam
uništi drogom, alkoholom i besposlenošću. Uskoro će svakom belom čoveku postati kristalno jasno

157
da je crnac beskorisni parazit u našem društvu i da ga treba odstraniti. Tada će postati očigledno i
većini idiotskih mekih srca da jedina stvar koju možemo uraditi sa crncem jeste da ga stavimo na
brodove i vratimo u Afriku.
Slična politika dalje bi trebalo da se proširi i na postojanje rukotvorina koje su izradile
obojene rase. Danas je naša zemlja preplavljena proizvodima iz Japana, Hongkonga, Tajvana, pa
čak i Izraela, koji su proizvedeni u fabrikama izgradjenim našim, Američkim novcem. Mnogo je
bolje kupovati, na prvom mestu, američku robu, a može, recimo, i iz Engleske, Švedse, Nemačke,
Austrije ili drugih belih zemalja.
Ovo su samo upustva za period tranzicije. Jednom kada u potpunosti budemo imali
kontrolu nad sopstvenom sudbinom, nijedan od ovih činilaca više neće biti problem.
Najveća greška koju možemo napraviti u našim razmišljanjima jeste da crnce možemo
iskoristiti kao jeftinu radnu snagu. To je fatalna greška koju je belac počinio tokom istorije.
Dozvolio je Jevrejinu da dovuče crnju u našu sredinu zarad obavljanja teških fizičkih poslova,
verujući da je to neophodno i da je jeftinije nego zapošljavati bele radnike. To je bila fatalna greška
koju je načinio belac u Indiji pre nekih četiri hiljade godina. To je bila greška koju su vlasnici
plantaža na Jugu napravili u Americi, pre više od dve stotine godina, na svu našu žalost. To je
greška koju poslovni čovek, belac, danas pravi u Južnoj Africi i u Rodeziji.
Činjenica je da nama nisu potrebni crnci. U dobu moderne tehnolgije, crnac je potpuno
nepotreban. Nepotrebniji je danas i od konja. Pojavom mašine sa unutrašnjim sagorevanjem, za
obezbedjenje energije, i nešto novijeg otkrića električne energije, poslednja stvar na svetu koja
potrebna belcu jeste crnac kao jeftina radna snaga. Činjenica je da belcu nikada nije bio potreban
crnac za bilo kakvu vrstu rada. Istorija jasno pokazuje da, dok je Jug zapošljavao crnca kao jeftinu
radnu snagu, dotle je Sever pobedio, razvio se i u potpunosti izgradio bez ikakve crnačke pomoći.
Čak i na severoistočnom delu Sjedinjenih Država, uključujući i države Nove Engleske, napredak i
prosperitet sigurno nisu bili usporeni odsutnošću crnaca.
Danas, više nego ikada, sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem koji obezbedjiuje snagu
motora, sa hidroelektričnom energijom, sa ogromnim električnim centralama i sa nedavnim
otkrićem nuklearne energije, crnac je najbeskorisnija komponenta modernog sveta belog čoveka
koje možemo da se setimo. On je, medjutim, vrlo opasan, otrovan i brzonapredujući rak u našem
rasnom telu. Mora se preduzeti hitra i drastična operacija i to uskoro.

8. Uništiti jevrejski uticaj

Ovo je opet program koji treba sprovesti u periodu tranzicije dok još imamo Jevreje na
svom vratu. Postoje mnoge stvari koje možemo da uradimo da bi pomogli uništavanje i opstrukciju
jevrejskog uticaja, a najefektniji je ukazati na stvari koje su jevrejske i ubediti druge bele narode da
ih bojkotuju. To bi uključilo i kampanju protiv jevrejskijh glumaca, jevrejskih knjiga, jevrejskih
političara i jerejskih zvaničnika. Budite aktivni u razotkrivanju jevrejskih manipulatora iza scene.
Pošto ste ih otkrili, uradite sve da se glas o tome što šire pročuje. Podignite bele narode. Neka se
organizuju u suprotstavljanju svim jevrejskim aktivnostima koje smisli njihova pogana glava.
Na ljude možete bolje da utičete izgovorenom rečju ili govorima, nego bilo kojim drugim
sredstvima. Stoga je naročito efikasno stalno i permanentno razotkrivati Jevrejina, raspravljati o
zaveri, vršiti harangu zbog njegove perfidnosti, i stalno ga činiti centrom interesovanja.
Organizujte se protiv Jevreja, bojkotujte ih, razotkrijte ih. Borite se sa njima na svakom
koraku puta sve dok ne izbacimo i poslednji ostatak jevrejskog uticaja iz naše zemlje a same
parazite sa naših obala. Mi hoćemo i moramo izbaciti Jevreje iz svoje okoline i očistiti naše društvo
i od poslednjeg traga pogrešnog jevrejskog uticaja koji nas je tako dugo kužio. Pobeda će biti naša.
Neminovna je.

158
 9. Rad - blagoslov

Prema jevrejskoj Bibliji, kada je Gospod isterao Adama i Evu iz raja, prokleo ih je i rekao
izmedju ostalog “ U znoju lica svog ješćete svoj hleb”. Implikacija je da je čovek proklet radom.
To je jevrejska ideja. Mi, iz Kreativističke, odbijamo u celosti ovu jevresku ideju.
Mi verujemo da je rad blagoslov. Verujemo da je Priroda obdarila belu rasu odredjenim
naslednim kvalitetima u njenoj sposobnosti da radi, da stvara, da proizvodi. To je najveća
karakteristika Bele rase. To je dar na koji smo posebno ponosni i izazov koji mi, iz Kreativističke
crkve, puni entuzijazma, zagovaramo i podstičemo.

10. Trajni doprinos Beloj rasi

Učeći lekcije sa stranica jevrejske istorije, duge više hiljada godina, pronalazimo da glavni
razlog uspeha Jevreja leži u njegovom cilju da postane gazda celog sveta, što je njegova
preokupacija za dobrobit njegove rase i nepokolebljive posvećenosti ovoj stvari. To mu se dobro
isplatilo, a rasa kao celina je imala mnoge koristi.
Jevrejski uspeh može da se pripiše uglavnom trima glavnim razlozima.
1. Oni se drže zajedno.
2. Jednoglasno su posvećeni, iznad svega, svojoj rasi.
3. Imaju dalekosežan plan, kao što kažu “Narod bez vizija nestaje”.
Jevreji su država u državi. Veći deo jevrejskog blaga vraća se natrag samo zbog
karakteristika jevrejske rase. Jevreji su osnovali stotine fondacija da bi prebacivali svoja ogromna
bogatstva ostvarajući jevrejskokomunističke ciljeve. Ogromne sume šalju se u Izrael, i sve su
oslobodjene poreza. Ne samo da Jevreji šalju novac u Izrael, već su i organizovali razne moćne igre
kako da od nejevrjskih nacija izvuku ogromne sume novca i pošalju ih u Izrael. Na primer, do
današnjeg dana je više od milijarde dolara izvučeno iz posleratne Nemačke i poslato za Izrael kao
“reparacije”, a u suštini to je nečuvena kradja i ucena. Zamislite, naterati Nemce, belce, da plate
milijardu dolara državi koja čak nije ni postojala u vreme kada su se navodni “zločini” dešavali
protiv Jevreja. Traži se odšteta za dela koja nikada nisu počinjena i to od miliona Nemaca koji čak
nisu bili ni rodjeni kada su se navodni “zločini” dešavali. Američki belci, s druge strane,
permanentno šalju pomoć Izraelu u obliku borbenih aviona Falkon, u obliku nečuvene “strane
pomoći” koja dostiže cifre od stotine miliona dolara godišnje. Medjutim, ne smemo dozvoliti da
ovo zaseni činjenicu da i sami Jevreji novčano pomažu, i to vrlo velikodušno, državi Izrael i
njihovim stotinama i hiljadama jevrejskih organizacija u ovoj zemlji. Obično kada Jevrejin umre, on
gomilu svog ogromnog bogatstva na ovaj ili onaj način ostavlja za razvoj jevrejske stvari.
Prema jevrejskom ekonomskom časopisu Independent, prosečan američki Jevrejin ostavlja
imanje od 126.000 dolara. Ovo je naravno, prijavljeno bogatstvo. Stvarna cifra je verovatno mnogo
bliža cifri od pola miliona dolara. Nasuprot tome, prosečan belac kada umre, ostavlja imanje od oko
2.500 dolara, jedva dovoljno da pokrije troškove sahrane. No, imamo i veliki broj belaca, poslovnih
ljudi, koji su sakupili prilično bogatstvo u toku svog života - bogatstva koja se mere milionima
dolara. Medjutim, pošto nisu dovoljno dobro planirali budućnost, njihovo bogatstvo će završiti u
rukama Jevreja. Kako je tragično da se čoveku, kao što je Henri Ford, koji se tokom cele svoje
karijere borio protiv Jevreja, i koji je stvorio multi milijardersko bogatstvo, dogodi da posle njegove
smrti ovaj novac padne u ruke njegovih neprijatelja i bude iskorišćen za širenje jevrejsko -
komunističke ideje.
Da je on sam osnovao fondaciju za pomoć Beloj rasi na ovaj ili onaj način, da je postavio
posvećene ljude u te fondacije i da je ogroman deo svog bogatstva prebacio na te fondove i pre
svoje smrti, ovo se ne bi desilo. Štaviše, da je u to vreme postojao dinamičan novi religiozni pokret,
kao što je Kreativistička crkva, posvećena očuvanju i širenju Bele rase, ovaj američki belac,
velikan, bez sumnje bi ostavio veći deo svog bogatstva takvoj jednoj stvari.
Sada postoji, i postojaće zauvek, Kreativistička crkva, da se bori za širenje ideje svoje Bele
rase. Obraćamo se svim lojalnim belim narodima, koji se brinu za opstanak vrste, da naprave

159
testament i ostave svoje bogatstvo našoj religiji - njihovoj religiji, da ne bi, u suprotnom, ono palo u
ruke Jevreja za unapredjivanje njihove stvari, najsmrtonosnijeg otrova Bele rase koji postoji.
Predlažem da se osnivaju i mnoge druge fondacije koje će biti posvećene širenju Bele rase.
U svakom slučaju, takve fondacije i organizacije treba unapred dobro isplanirati i osmisliti. Moraju
se preduzeti defintivne akcije kojima bi se obezbedilo da imanja odlaze tamo gde su namenjena,
kada za to dodje vreme. Kao dalje delovanje, predlažem da čovek, koji ima odredjeno bogatstvo, ne
čeka da umre da pre toga ne prebaci veliki deo svoje imovine u korist stvari belog čoveka. I opet,
učeći lekciju od Jevreja, oni velikodušno daju i daju u svaki fond koji pokrene kampanju
sakupljanja novca u cilju pomoći jevrejskoj stvari. Za Jevreje nije ništa čudno da imaju “obveznice
za Izrael” koje su, na primer, izdate na Majami Biču, i da za nekoliko dana pokupe 200.000.000
dolara. Za razliku od toga, svedoci smo slabog odaziva u kampanji neke stranke desne orijentacije.
Možda je, naravno, ovo zbog činjenice da belcu zaista nije ponudjen nikakav koristan program, niti
vredan razlog u prošlosti, kome bi mogao da se zaista posveti i priloži svoje teško stečeno
bogatstvo.

Međutim došlo je vreme i stvar je sada ovde

Postoje i mnogi drugi načini na koje odani pripadnik Bele rase može da doprinese svojoj
vrsti, Beloj rasi, a da to nije finansijski način. On, na primer, može da osnuje novu korisnu
organizaciju koja će biti posvećena stvari Bele rase. Može da udje u politiku i da se za tu stvar bori
na političkoj areni. Može da napiše knjigu koja će biti od trajne vrednosti za njegovu rasu. Postoji,
na primer, ogromna potreba da se ponovo napiše istorija ljudske rase, utvrđivanjem prave
perspektive na nečastan uticaj perfidnih Jevreja u manipulisanju narodima sveta. Jevreji su imali
ogroman uticaj u manipulisanju ratovima i razaranjima naroda u poslednjih nekoliko hiljada godina.
Oni su i napisali udžbenike svetske istorije. Pošto je ovaj uticaj pametno uklonjen iz istorijskih
knjiga, glavni projekat ponovnog pisanja istorije će obuhvatiti ogromna istraživanja i sakupljanja da
bi se to pravedno obavilo.
Sledeći trajni i glavni projekat, koji bi trebalo započeti, je osnivanje institucije za
istraživanje i proučavanje istorije belaca. Još jedan istraživački institut, koji bi bio od ogromne
vrednosti za budućnost Bele rase, bio bi mesto gde bi se proučavali načini i sredstva ohrabrivanja
umnožavanja boljih primeraka naše rase i obeshrabrivanje množenja nižih primeraka naše rase.
Lista doprinosa, koji bi mogli da se učine našim ljudima, beskrajna je i ograničena je
jedino bujnošću naše mašte.

11. Rasna čast

Istorija je pokazala da svaka rasa i svaki narod koji bi iskompromitovao svoju čast, ubrzo
gubi svoj integritet, kao i svoju slobodu. Bela rasa je oduvek bila ponosna i časna rasa. Ponos,
samopoštovanje, herojstvo uvek su bile izvanredne osobine Bele rase. Ti atributi su od Bele rase
načinili dominantnog vladara sveta za vreme Rimskog carstva. Ali iskvareno jevrejsko - hrišćansko
učenje o poniznosti i skromnosti; ideja da mi nismo vredni; da treba da okrenemo drugi obraz
neprijatelju itd., dakle, ta vrsta perverznog razmišljanja je dovela do pada Rimskog carstva i Bele
rase. Moramo ukinuti ta samoubistvena razmišljanja u svojoj filozofiji i pogledima i još jednom
ponovo utvrditi one osobine koje su osnovne za naš prirodni instinkt.
Moramo ponovo veličati i poštovati određene osnovne vrline, onako kako su usadjene u
Belu rasu. Te vrline su hrabrost, spremnost na žrtvovanje sopstvenog života za porodicu i za rasu.
To su najviši atributi jedne ponosne i vredne rase.
Kada čovek počne da ceni svoj život više od osnovnih vrednosti časti i rase, tada on
omogućava da ga, s njegovim dopuštenjem, porobe.
Svaki narod i svaka rasa koja je tako nisko potonula da odbacuje ove najvažnije osobine,
zbog privremenih prednosti, uglavnom će shvatiti da često ne gubi samo svoju čast već će, tokom
vremena, izgubiti i svoju slobodu, a neretko i svoje živote.

160
 Moramo se prisetiti da najužasnija i najgroznija situacija za belog čoveka nije suočavanje
sa smrću, već biti u okovima, biti rob. Za ponosnu Belu rasu to je katastrofa gora od smrti.

12. Razmnožavanje

Priroda, u svojoj beskonačnoj mudrosti, teži da usavrši vrste. To je proces koji nema kraja.
To je prirodni proces za koji Priroda stalno teži da ga produbi bez kraja.
U poslednjih 2000 godina ovaj prirodni proces ne samo da je zaustavljen, već je,
zahvaljujući parazitskim jevrejskim manipulacijama Belom rasom, malo vraćen unatrag. Genetski,
Bela rasa je malo uznapredovala, ako je to uopšte i uradila, od vremena Rimljana i Grka klasične
istorije.
Sada kada imamo religiju Bele rase, za Belu rasu svesnu svojih vrednosti i svoje sudbine,
moramo se aktivno založiti za njeno uzdizanje. Moramo raditi sa zakonima Prirode. Moramo
pomoći širenje boljih elemenata u našoj rasi da bi se što više množili i moramo obeshrabrivati slabe
elemente da se razmnožavaju. Štaviše, moramo se pobrinuti da se nejaki, idioti i mentalno zaostali
ne razmnožavaju i da ne šire svoju bedu na novorodjene generacije.
Sasvim sam svestan da je Bela rasa podeljena na različite grupe. Sasvim sam svestan da je
ta podela uradjena na tri klasifikacije, kao što je Arijevska ili Nordijska, Mediteranska ili Alpska.
Postoje i mnoge druge klasifikacije i grane Bele rase koje koriste antropolozi, ali sam namerno
izbegavao korišćenje ovih termina u knjizi, jer oni u ovoj fazi naše borbe suviše dele, a manje su
konstruktivni. Naša glavna borba je ujedinjenje Bele rase, pružanje osećaja solidarnosti, zajednički
cilj. Taj zajednički cilj je osoboditi se jevrejske dominacije, povratiti kontrolu nad našom
sopstvenom sudbinom i naseliti svet.
Čak i pre nego što dostignemo taj cilj, mi moramo razmišljati, moramo planirati podizanje
i izgradivanje naše rase.
To nikako ne znači da moramo koristiti silu ili striktnu disciplinu u planiranju porodice.
Ne, uopšte. Bez destruktivnog uticaja Jevrejina, ovo podizanje će se, svakako, razviti prirodnim
sredstvima kod Bele rase. Medjutim postoji mnogo toga što može pomoći u širenju takve podrške
za selektivno radjanje.
To možemo učiniti i samim stavom koji smo uneli u svoju religiju. Ako smo neodoljivo
posvećeni preživljavanju najnižih elemenata naše rase, mi ćemo ohrabrivati lošu selekciju. Ukoliko
je naša celokupna filozofija usmerena na podizanje i napredak naše rase, automatski ćemo
podržavati selekciju. Ovaj program može dalje da se podržava obrazovanjem, kulturom, pa čak i
vlada može da ga podrži. Pod jevrejskom demokratijom, pod kojoj sada živimo, svakako vidimo da
vlada, kroz mnogobrojne socijalne programe, preko širenja propagande o mešanju rasa, raznim
ostalim nezakonitim programima, prikriveno ohrabruje mešanje rasa i kvarenje Bele rase. Zbog toga
nije teško uvideti da i sasvim suprotna stvar, odnosno, podrška poboljšavanju, unapredjivanju i
selektivnosti u radjanju naše rase, može biti isto tako jednako ostvarena s pozitivne strane. Mi
definitivno verujemo u eugeniku i rasno zdravlje.
Ovo je važan deo programa Kreativističke crkve. Već posle nekoliko generacija, pošto
povratimo kontrolu nad našom sudbinom i budemo na dobrom putu u našem programu za selektvno
radjanje, rezutati će biti zapanjujući. Koliko god je Bela rasa bila superiorna nad ostalim rasama, uz
ovaj program, koji je sadržan u našoj religiji, budući razvoj Bele rase biće neizrecivo čudo.

13. Svetost porodice

Sakupljajući iskustvo iz lekcija istorije, nailazimo da su opstale samo one rase koje su
uzdizale i poštovale porodicu. To je toliko osnovno da je skoro očito, ipak, u današnjoj klimi tako
brzog degenerisanja, ova osnovna istina je skoro sahranjena i zaboravljena. Istorija je pokazala da,
kada porodica kao jedinica propadne na nacionalnoj lestvici, ta nacija takodje propada i nestaje.
Mi Kreativisti čvrsto verujemo u porodični život i svetost porodičnog zajedništva.
Verujemo da je to kamen temeljac nacije i rase. Ponosni smo na odgovornost koju glava porodice
preuzima na sebe u brizi o svojima. Ovo je jedna od najboljih vrlina Bele rase, za razliku od crnaca
161
koji se indiskriminirajuće razmnožavaju van svetosti porodične zajednice i uz potpunu
neodgovornost.
Stoga smatramo odgovornošću svakog belog čoveka da pomogne u podizanju, zaštiti i
širenju svetosti bele porodice. Takvu vrstu odgovornosti ne pretpostavljamo, medjutim, za porodice
obojenih rasa.
U našem je interesu i naša je dužnost kao rase da podržavamo ekonomski, socijalno i
duhovno ovakve uslove koji će pomoći izgradnji porodice. Naša rasa je zdrava onoliko koliko su
naše porodice zdrave, i mi se držimo ova dva koncepta, rasnog i porodičnog kao svetog i
medjusobno zamenljivog.

14. Krv, zemlja i čast

1. Krv znači napredak naše rase, Bele rase, i održavanje njene čistote. Naša rasa je ta koja
je izgradila civilizacije na licu zemlje, koja je stvorila kulturu, napredak, civilizaciju i tehnologiju.
Ona je osvojila sve predele i dala zakone, red i vlade svim narodima. Najveća vrlina naše religije je
širenje, unapredjivanje i uvećavanje Bele rase. Čvrsto smo odani ideji eugenike.
2. Tle znači zemlju. Da bi se rasa širila, mora imati mesta i plodnu zemlju. Istorija
pokazuje da, pod lošim uslovima, umnožavanje naroda stagnira. Na primer, Irci, u poslednjih 1000
godina nikada nisu prešli brojku od 3.500.000 u svojoj domovini. Ali, kada im je pruženo više
prostora - više zemlje u Americi na kojoj će se širiti – došlo se do broja od 20.000.000
Amerikanaca irskog porekla u Novom svetu. To je skoro šest puta više nego što Iraca ima u
njihovoj domovini. A ovde su samo nekoliko stotina godina.
Ako Bela rasa treba da opstane - a mora - onda mora i da raste. Živeti znači rasti. Stagnirati
znači umreti, biti nadjačan obojenim rasama, našim smrtnim prirodnim neprijateljima.
Da bismo ispunili prirodnu misiju koju nam je namenila Priroda - da rastemo i množimo
se - moramo imati sve više i više zemlje za Belu rasu, dok Bela rasa ne naseli svet.
Mi ne želimo samo da kontrolišemo svet - greška koju su počinile prethodne bele
civilizacije, kao što su bili Rimljani. Ne, to bi vodilo istoj propasti koju je Bela rasa iskusila u
Egiptu, Kini, Indiji i drugde. Ne, niti mi želimo da porobimo ikoga, niti da vladamo drugim
inferiornim rasama. Mi ne želimo robove. To bi ponovo vodilo do mešanja. Mi želimo da sledimo
politiku koju su postavili naši rani američki preci - želimo da naselimo zemlju - želimo da samo
Bela rasa naseli svet.
Ili ćemo se uvećavati, razmnožavati i naseljavati zemlju, ili ćemo biti gurnuti sa lica zemlje
u poplavi obojenih rasa. Više nam se dopada ono prvo, i nameravmo da sprovodimo ovu politiku do
njenog slavnog ispunjenja.
3. Sada stižemo do najvažnijeg sastojka, časti. Nijedna rasa ne može ostati slobodna
ukoliko iskompromituje svoju čast - ponos rase i čast idu zajedno. Najvažnije je da u naš narod
usadimo ideju ponosa rase, da je čast važnija i od samog života, i da samo narodi koji ljubomorno
čuvaju svoju čast mogu biti slobodni. Dalje moramo shvatiti jačinu borbe u kojoj se sada nalazimo,
koju mogu preživeti samo ponosni i slobodni.

15. Ponos i ubedjenje

Izabravši Belu rasu kao krunsku tvorevinu svih svojih tvorevina, Priroda nas je obdarila
odredjenim jedinstvenim osobinama koje su u kombinaciji atributi prirođeni samo Beloj rasi. Te
osobine dele belog čoveka od bilo kog drugog bića.
Neke od ovih osobina su: njegov superioran intelekt; njegova ogromna kreativnost i
produktivnost; njegov nemiran duh avanturizma i neprekidna potraga za novim horizontima, bilo na
polju geografskih otkrića, bilo da je reč o traganju za znanjem ili otkrivanju novih izuma. Beli
čovek je obdaren neverovatnim moćima kreativnosti koje se manifestuju na polju umetnosti,
vajarstva, muzike, književnosti, arhitekture, nauke, matematike, tehnologije i oblasti pronalazaštva.
U stvari, ovo polje je bezgranično u nabrajanju svih onih aktivnosti u kojima dolazi do izražaja
kreativnost belog čoveka.
162
 Beli čovek je, u svom prirodnom elementu, najveći svetski borac. On je agresivan, hrabar i
herojski. Pre dve hiljade godina, Bela rasa, predstavljena u Rimljanima, osvojila je ostatak sveta za
nekoliko vekova. Beli čovek se danas nalazi u užasnom stanju zato što nije pratio svoje prirodne
instikte. Dozolio je da se oni povinuju i podrede jevrejskohrišćanskoj prevari koja je izbledela,
izvrnula i ubila te divne instiktivne atribute kojima ga je Priroda tako velikodušno obdarila. Mi iz
Kreativističke crkve stoga dajemo u zadatak i naređujemo belom čoveku da se ponovo vrati tim
divnim instiktima kojima ga je priroda obdarila i koji su ga učinili velikim u njegovoj prošlosti
kojoj nema ravne.
Osobina belog čoveka je da se stalno nada da će biti bolje i da teži sve boljim okolnostima,
povećanjem bogatstva Bele rase i poboljšavanju slike celog sveta uopšte. Osobina belog čoveka je
da pozitivno razmišlja, da pozitivno planira, deluje i pozitivno gleda na svet.
Za razliku od hrišćanstva, mi ne želimo da predstavljamo dvoličan stav jedne preplašene
humanitarne filosofije. Moramo biti prema sebi pošteni, baš kao što nas je Priroda napravila - čvrsti,
agresivni, ponosni, energični, kreativni, produktivni i, iznad svega, ponosni i ljubomorni na svoju
sposobnost i na naše mesto u šemi univerzuma prirode. Ne želimo da budemo ni pokorni ni meki.
Imamo nameru da budemo ono za šta nas je Priroda stvorila – vladari ove planete.
S obzirom da smo obdareni ovim divnim kvalitetima, dužnost belog čoveka je da ih do
kraja iskoristi za svoju dobrobit, kao i za dobrobit cele njegove rase. Setite se, Priroda vas je
izabrala kao svoju najvišu tvorevinu. Obdarila vas je svim ovim divnim kvalitetima. Iskoristite ih
do kraja. Morate i ne smete uraditi manje od toga.

16. Kontrola naše sudbine

Svrgavanje Jevreja sa moći i izbacivanje Jevreja i crnaca iz naše okoline je naš najvažniji i
najhitniji zadatak. Dok to ne uradimo, nećemo biti u stanju da uspostavimo kontrolu nad
sopstvenom vladom, našim poslovima, niti nad našom sudbinom. Dok ovo ne postignemo, ništa
drugo nije važno, zato što se ništa drugo ni neće rešiti sve dok ne dođe vreme kada Bela rasa povrati
kontrolu nad svojom sopstvenom sudbinom. Zbog toga moramo bez odmora raditi dok to ne
završimo.
Da bismo postigli ovaj važan cilj, moramo da računamo sa rasnom lojalnošću, moramo
imati vere u solidarnost Bele rase i moramo imati dinamični program ugrađen u samu našu religiju.
Ovaj program, ovu veru, ovu religiju sada imamo u Kreativističkoj crkvi. Sama suština ovog
programa je ugrađena u šesnaest zapovesti koje smo prethodno ustanovili.
Jednom, kada uspostavimo bezuslovnu kontrolu nad sopstvenom sudbinom, sudbinom
Bele rase, rešenje svih ostalih problema, kao što su ekonomski, izgradnja puteva, zidanje kuća,
zagađenje, snabdevanje hranom, obrazovanje i veliki broj drugih izgledaće kao dečija igra. Jednom,
kada povratimo apsolutnu kontrolu nad našom sudbinom, već ćemo sve te probleme imati rešene.
Ukoliko ne povratimo kontrolu nad svojom sudbinom, nećemo nikada rešiti nijedan problem i
zaista neće biti ni važno, jer ćemo mi biti na putu ka svom uništenju.
Mi moramo i mi ćemo povratiti kontrolu nad svojom sudbinom. Mi moramo i mi ćemo
zbaciti Jevreje sa vlasti. Pobeda Bele rase je apsolutno sigurna. Sazrelo je doba, budući da je Bela
rasa počela da shvata svoj kreativni genije i neizrecivu snagu, polako ali sigurno, sa najvećom svesti
o tome do sada. Put da se dostigne ta ogromna moć za dobrobit Bele rase je građenje Kreativističke
crkve na svetskom nivou.
Stoga budite dobro raspoloženi! Pobeda Bele rase je neizbežna. Posvetite se sada i ovde i
priključite se borbi za opstanak Bele rase. Pobedićemo i trijumfovati. Bogatstva i lepote sveta će
uskoro biti naše, i to će biti čaroban svet, beli svet.

163
 POGLAVLJE BR. 5

Nemačka, Adolf Hitler i nacionalsocijalizam

U proučavanju celokupnog istorijskog pokreta Bele rase i njene borbe da se oslobodi od

čizme jevrejske tiranije, ime Adolfa Hitlera sija kao najsjajniji meteor i blješti kroz
nebesa od početka istorije. Nema sumnje da će Bela rasa iznedriti i većeg čoveka u budućnosti, ali,
moje mišljenje je da je Adolf Hitler za glavu i ramena viši od bilo kog velikog vođe koga je Bela
rasa ikada stvorila i najveći belac koji je ikada živeo. Ovo možda može zvučati kao vrlo
ekstravagantna procena, ali, i ukoliko je tako, nijedan čovek je više od njega ne zaslužuje, niti je
ijedan čovek do ovakve ocene stigao časnije.
Doprinos koji je ovaj veliki beli čovek dao, zadajući opasne udarce za dobrobit Bele rase i
raskrinkavajući jevrejsku zaveru, biće obeležen kao jedan od najherojskijih pothvata u istoriji
čovečanstva. Kada uzmemo u obzir sa kako malo stvari je započeo, sa kako malo toga je imao da
radi, kako su ogromne bile prepreke koje je morao da prevaziđe, kakvi su herkulovski napori
učinjeni i kakva je herojska bitka vođena, sasvim se sigurno, bez kontradikcija, možemo poslužiti
rečima Viljema Šekspira: “sa elementima tako izmešanim u njemu da priroda može da se uzdigne i
kaže celom svetu, to je bio čovek!” Zaista, Adlof Hitler nije bio samo primer čoveka, već je bio i
oličenje onih kvaliteta koji odlikuju Belu rasu - čari, herojstva, genijalnosti, kreativnosti, vođstva,
umetničkog duha i, iznad svega, spremnosti da se žrtvuje za dobrobit svoje rase.
Samo zahvaljući ovom čoveku Nemačka se ujedinila ranih tridesetih godina. S obzirom da
je Nemačka ključna nacija u Evropi, nema sumnje da bi, u vrlo kratkom vremenu, ceo kontinent pao
kao žrtva jevrejsko-marksističkog komunizma.
Naravno, da Hitler i novi Nacionalsocijalistički pokret, koji je on osnovao, nisu spasli
Nemačku. I Španija bi, takođe, pala kao žrtva ove oapsne kancerogene bolesti. Nema sumnje da se
pogubni i razorni španski Građanski rat nikad ne bi pretvorio u pobedu boraca protiv jevrejskog
komunizma. Sa gubitkom Španije i Nemačke, vrlo brzo bi, bolesna i rascepkana, Francuska, već
zaražena virusom marksizma, pokleknula. Sa Španijom, Francuskom i Nemačkom na jednoj strani i
komunističkom Rusijom na drugoj, malo je verovatno da bi balkanske zemlje, kao što su Rumunija,
Jugoslavija i ostale, pružile bilo kakav značajniji otpor jevrejskom divljanju i osvajanju Evrope.
Porobljavanjem kontinenta, mala ostrvska kraljevina, Velika Britanija, koja je i sama bila
dugogodišnja tvrđava jevrejske novčane moći, vrlo brzo bi pala, kao prezreli paradajz. Sigurno je da
bi fašistička Italija, pod vojnom invazijom, brzo bila smrvljena, a nekoliko ostalih, malih i relativno
slabih država, kao što su skandinavske zemlje i Grčka, ne bi bile nikakva prepreka. Tako se jasno
može videti da bi Evropa tridesetih godina da se nije pojavio Adolf Hitler, bila smrvljena u veliku
kašu jevrejskog marksizma.
Nema sumnje da bi, do tridesetih godina, Evropa bila u čvrstom stisku ovog zla koje danas
nazivamo komunizmom a koje je, zapravo, jevrejski program za razaranje Bele rase i njene
civilizacije. Bez ikakve sumnje da Amerika, koja ima više Jevreja od bio koje druge zemlje na svetu
i koja obezbeđuje novac, materijal i sirovine za naoružanje, svakako ne bi izdržala poslednji napad
ove kancorogene bolesti. Stoga se sa prilično sigurnosti, može reći da, zahvaljujući milosti
Proviđenja i pojavi Adolfa Hitlera na pozornici svetske istorije, danas vi i ja ne živimo uz noćne
more nalik onima koje su pogasile svetla širom Rusije i istočne Evrope.
No, Adolf Hitler je uništen. Nemačka je poražena a Nacionalsocijalizam je zbrisan u
Nemačkoj, bez ikakvog traga, mogli biste reći.
Istina je da je Adolf Hitler mrtav. Istina je da je Nemačka potpuno razorena i pretvorena u
gomilu krša. Istina je da je nacionalsocijalizam izbrisan kao politička partija u Nemačkoj. Pa šta je
onda Adolf Hitler za nas – Belu rasu?
Pa, mnogo toga. Kao prvo, kupio nam je malo vremena. Kao što smo prethodno izneli, bez
sumnje bi do kraja tridesetih godina cela Evropa, a najverovatnije i ceo svet, ležali slomljeni i
razoreni, prekriveni đavolskim jevrejskim čudovištem – komunističkim marksizmom. Adolf Hitler
nije umro uzalud. Umro je za svoju voljenu Belu rasu, uključujući vas i mene. Kupio nam je

164
najmanje 50 godina vremena u kome smo mogli da se saberemo i učinimo poslednji veliki napor da
pobednički zgazimo čudovište koje nam još uvek visi o vratu.
Da, kupio nam je vreme i uradio je i više od toga, dao nam je novac, dao nam je veliki cilj i
primer koji nas inspiriše da se borimo. Izazvao je to užasno zlo i pokazao nam je da se toj
monstruoznoj svetskoj kugi može suprostaviti i da ona može niti pobeđena. U stvari, stigao je
veoma blizu pobede za svog života. Dao nam je nadu, dao nam je primer, dao nam je ideologiju za
koju ćemo se boriti. Ukratko, opisao nam je neprijatelja i postavio cilj. Ustanovio je prvu belu vladu
koja je bila zasnovana na rasnim osnovama.
Adolf Hitler nije umro uzalud. Iz njegovog pepela će se uzdići feniks u srcu Amerike, koja
će ponovo oživeti i započeti bitku za spasenje, ne samo Amerike već i Bele rase i celog sveta.
Životna priča Adolfa Hitlera nesumnjivo predstavlja istinitu romansu, fantastičniju od bilo
koje priče napisane u istoriji čovečanstva. To je istinita priča, a ne mašta začeta u umovima
pripovedača. To je veliki ep koji se dogodio u ovom veku i možemo biti ponosni što se desio u naše
doba.
Da bismo razumeli priču o Adolfu Hitleru, moramo, pre svega, posegnuti u istoriju same
Nemačke, pa čak i pre toga, u priču o germanskom narodu.

***
Svi koji se bave proučavanjem uticaja genija na razvitak Bele rase, ne mogu a da ne budu
zadivljeni brojem nemačkih imena koja dominiraju tim spiskom. Bez obzira da li se radi o muzici,
književnosti, hemiji ili matematici, otkrićima ili fizici, doprinosi na svim ovim poljima od strane
nemačkih genija, zaista su obilni. Pored toga, nemački ljudi imaju sve one kvalitete koji su ponos
Bele rase – oni su vredni, produktivni, energični, hrabri borci i iznad svega, neopisivo kreativni. S
druge strane, oni takođe poseduju i onu fatalnu slabost koja je tako karakteristična za Belu rasu –
naklonjeni su žestokim svađama i bitkama među sobom i, što je još gore, poseduju fatalnu sklonost
da prihvataju jevrejsku propagandu.
Ne samo da su vekovima Nemci posedovali najbolje kvalitete nordijske krvi, nego su i bili
geografski smešteni u samom srcu Evrope i zbog toga su, u svakom evropskom razvitku, bili
ključni elemenat.
Zašto je onda, moglo bi se upitati, Nemačka kaskala za Francuskom, Španijom i
Engleskom u trci za kolonijama, odnosno, u stvaranju svetske imperije? Odgovor leži u njenoj
Ahilovoj peti. Kuća koja je podeljena ne može biti trajna. Ni u jednoj velikoj naciji nije bilo toliko
podela i toliko mnogo unutrašnjih i bratskih svađa kao što je to bilo među nemačkim narodom.
Tako je bilo sve dok se nije pojavio veliki vođa Adolf Hitler.
Od doba Rimljana, preko vladavine Karla Velikog i vekovima nakon toga, Nemačka je bila
podeljena na male kneževine, vojvodstva i kraljevstva. Verovatno još od vremena pada Vavilona
ljudi nisu bili toliko zaraženi jevrejskim parazitima kao što su to bili mali feudi, vojvodstva i
kneževine Nemačke. U njima su se Jevreji neprekidno učvršćivali, kao i nad njihovim vladarima –
pozajmljujući im novac, korumpirajući njihov moral i izazivajući ratove.
No, do šesnaestog veka postalo je očigledno da Nemci postaju glavna sila u srcu Evrope i
da će po svom broju, industriji i svojoj energiji, uskoro zavladati evropskim kontinentom, ukoliko
se ne zaustave. Ako postoji stvar koju Jevrejin ne može i neće da toleriše, to je da se veliki narod,
kao što su Nemci, ujedini i preuzme svetsku politiku. Stoga su Jevreji promovisali ono što je u
istoriji nazvano Velikim raskolom. Jevreji su bacili u lice beloj Evropi protestantsku reformaciju i
to uz katastrofalne bratoubilačke sukobe ogromnih srazmera.
Jevreji, koji su pre svega i stvorili hrišćanstvo i kontrolisali ga prvih 1500 godina uz pomoć
hijerarhije Rimske katoličke crkve, do krajnosti su korumpirali crkvu, i to u tolikoj meri da je
prosečan “vernik” bio tako ozlojeđen i sluđen ekcesima crkvenih vođa da je bio spreman na
pobunu. Tada su Jevreji izbacili marionetu da vodi protest protiv crkve, koji je trebalo potpuno da
podvoji beli svet u Nemačkoj, Švedskoj, Francuskoj i Engleskoj.

165
 Nema naroda među kojim su potresi bili veći nego kod Nemaca. Posle tinjanja od oko pola
veka, ovaj proces se razbuktao u plamenu bitke unutar nemačkog naroda. Nazvan je
Tridesetogodišnji rat.
Između 1618. i 1648. godine, razornih 30 godina, Nemački narod se rastrzao na parčiće i
potpuno razdelio. Ovaj tragični potres, kada je konačno bio završen, ostavio je pocepan Nemački
narod i on je krvario, sa 5/6 uništenih imanja i zgrada i sa 1/3 smanjenom populacijom. Kada je
Vestfalski mirovni ugovor okončao ovo tragično i ljuto bratoubilaštvo, nije nemački narod pisao
uslove Ugovora, već su to učinile okolne spoljne sile koje su diktirale uslove žrtvama.
Nepotrebno je reći, perfidni Jevrejin ponovo je umešao svoje prste, a poslednja stvar na
svetu koju je želeo da vidi bila je snažna i ujedninjena Nemačka. Ono što je zamislio bio je povratak
na podeljena vojvodstva i kneževine, koje su postojale i pre ovog samoubilačkog rata, ali je sada
problem još bio uvećan i time što je polovina stanovništva bila katolička a polovina protestantska.
Pored toga, rat je doneo i ogromnu mržnju među samim Nemcima, koja se nije mnogo razlikovala
od one koju su Jevreji posejali između Juga i Severa u Sjedinjenim Državama kada su ubacili našu
nesrećnu zemlju u građanski rat.
Ove krvave i okrutne epizode samouništavanja vratile su Nemce unazad za nekih 300
godina i koštale su ih svetskog vođstva.
Ovo je otprilike bila situacija u kojoj se nalazila Nemačka pre pojave Bizmarka, koji je,
ujedinivši male nemačke države, uspešno vodio rat protiv Nemaca u Austriji i potpuno ih porazio u
bici kod Kenigraca 1886. godine. Ova bitka i pobednički rat protiv Francuske iz 1870. godine
ujedinili su nemačke državice pod vođstvom Pruske, a Bizmark je krunisao kralja Viljijema kao
kralja Nemačke imperije.
Nemačka je sada bila na putu ka ujedinjenju i svetskoj moći, ali bez Nemaca iz Austije.
Uprkos vremenu koje je Nemačka izgubila dok su drugi veliki narodi Evrope osvajali
kolonije, ona je sada postala svetska sila sa kojom se moralo računati i nesumnjivo je postajala
najjača nacija Evrope i njen predvodnik.
I pored ogromnog poverenja koje je Bizmark zaradio ujedinivši Nemačku, on se nikada
nije uhvatio u koštac sa jevrejskim problemom, kao takvim. Jevrejska moć i uticaj ostali su u
Nemačkoj bez kontrole i neizmenjeni. Ipak, moć i produktivnost nemačkog naroda su postali očiti, i
ukoliko postoji nešto što Jevreji nisu želeli, to je bilo da se ovi odlučni kvaliteti nemačke krvi
pojave u prvom planu i osiguraju vođstvo Bele rase. Vršeći kontrolu nad propagandom u Nemačkoj,
Francuskoj i Engleskoj i drugim zemljama Evrope, kao i Sjedinjenim Državama, i uz nacionalnu
mržnju koja je stalno podgrevana i izazivana propagandom, Jevreji su bili uspešni u guranju Evrope
u Prvi veliki svetski rat.
Da su obe strane bile oslobođene jevrejske moći i uticaja, Nemačka bi pobedila u tom ratu
i u stvari, bila je na putu da to i ostvari. Međutim, to se nije desilo, jer Jevreji nisu želeli da
Nemačka pobedi. Oni nisu želeli čvrsto vođstvo belaca kakvo su nudili Nemci. Jevrejska kontrola
nad Nemačkom je, čak tokom Prvog svetskog rata bila skoro potpuna. Ministar ratne proizvodnje
bio je Jevrejin. U stvari, cela nemačka vlada bila je u potpunosti posednuta jevrejskim birokratama,
a u proleće 1918. godine, kada je Nemačka vodila uspešnu kampanju za završetak rata, jevrejska
zavera je prekinula snabdevanje oružjem i sabotirala celokupne napore Nemačke.
Pomoću propagande, koju su čvrsto kontrolisali, Jevreji su organizovali komunističku
revoluciju u srcu Nemačke, dok su hrabri nemački mladići još ginuli u rovovima. Kraj nije bio
daleko. Do novembra je izdata i od Jevreja predvođena, Nemačka zatražila mir, dok su njeni hrabri
vojnici na frontu bili još uvek duboko na neprijateljskoj teritoriji.
Jedan od tih hrabrih vojnika, koji je bio otrovan gasom, oslepljen i u bolnici, u vreme kada
je objavljen prekid napada, bio je nepoznati kaplar po imenu Adolf Hitler.
On piše o svom reagovanju na zapanjujuće vesti o Nemačkom porazu. “Od dana kada sam
stajao na grobu svoje majke nisam plakao. Kada me je u mladosti sudbina ščepala svojim
nemilosrdnim rukama, moj otpor je počeo da se gomila. Kada je u dugim ratnim godinama smrt
otimala tako mnogo dragih saboraca i prijatelja iz naših četa, činilo mi se skoro kao greh žaliti se –
na kraju, zar oni nisu umirali za Nemačku? A kada je na kraju razorni glas – u poslednjim danima te

166
užasne bitke – i mene napao, i počeo da mi nagriza oči, od straha da ću zauvek oslepiti, skoro sam u
jednom momentu izgubio srce, glas moje savesti me je upozorio: mizerna olupino! Hoćeš li plakati
kada ima njih na hiljade koji su u sto puta gorem stanju od tebe? Tako sam u nemoj tišini podnosio
svoju sudbinu. Ali sada ne mogu. Tek sada sam uvideo kako lične patnje nestaju pred nesrećom
otadžbine.”
Popustio je i zaplakao.
“Usledili su užasni dani i još gore noći – znao sam da je sve izgubljeno. Samo budale,
lažovi i zločinci su se mogli nadati milosti neprijatelja. Tih noći je u meni rasla mržnja, mržnja
prema onima koji su odgovorni za ova nedela.”
“Nema dogovora sa Jevrejima; može biti samo: iliili.”
“Što se mene tiče, odlučio sam da odem u politiku.”
Ko je bio ovaj čovek – Adolf Hitler?
Izuzetni genije bele rase, verovatno najveći vođa belog naroda, potiče iz vrlo neugledne
sredine. Rođen je u porodici niže srednje klase, u malom mestu blizu granice Nemačke i Austrije,
ali na austrijskoj strani. Zvalo se Brauneu na reci In. Bilo je to 20. aprila 1889. godine.
Za vreme školskih dana mladi Adolf je pokazao da ima smisla da bude vođa među svojim
školskim drugovima. Iskazao je i veliko interesovanje za istoriju i čvrsto oslanjanje na
nacionalizam, kao i odanost svojoj rasi. Bio je takođe i vrlo talentovan za umetnost. U dvanaestoj
godini, mladi Adolf je odlučio da želi da bude umetnik i jednostavno je saopštio ocu svoju želju.
Otac se čvrsto suprotstavio njegovom izboru. Konflikt do kog je došlo između ove dvojice
rešen je očevom smrću, kada je Adolf imao trinaest godina. Porodica se sada nalazila u prilično
lošoj finansijskoj situaciji, ali je njegova majka uspela da ga pošalje u tehničku školu u Linc. Tamo
je njegov talenat za crtanje i arhitekturu postao očigledan.
U ovom periodu, Hitler je razvio svoja snažna osećanja za nemački nacionalizam i
istorijska razmišljanja. On kaže: “Navika istorijskog načina razmišljanja, koju sam stekao u školi,
nikada me više nije napustila. U neverovatnom obimu je svetska istorija za mene postala
natprosečan izvor shvatanja istorijskih događaja današnjice; drugim rečima, politike. Ne želim da je
“naučim”, želim da me ona uputi.”
Kada je imao 18 godina, Hitler je otišao u Beč da započne stručno obrazovanje za slikara i
umetnika. Otišao je na prijemni ispit na bečki Akademiju likovne umetnosti.
Na svoje veliko iznenađenje, shvatio je da nije položio te ispite. Profesor koji je pregledao
njegove crteže rekao mu je da njegov talenat ne leži u slikanju već u arhitekturi. Njegovo zanimanje
za arhitekturu godinama se povećavalo, ali je sada shvatio da mu nedostaje neophodna obrazovna
potpora da bi mogao da studira arhitekturu.
Nedugo posle ovoga majka mu je umrla i on je postao siroče suočeno sa problemom
zarađivanja za sopstveni život. Nekako je morao da živi. Nije imao zanat niti obuku za bilo koje
zanimanje. Njegova budućnost izgledala je sumorno.
Ipak, opraštajući se od svojih rođaka, izjavio je da će otići u Beč i da se neće vratiti dok ne
uspe.
“Sa koferom punim odeće i donjeg veša u rukama i sa nepokolebljivom željom u srcu,
krenuo sam za Beč. I ja sam se nadao da ću ugrabiti od sudbine ono što je moj otac uspeo pre
pedeset godina; i ja sam se nadao da ću postati “nešto”, ali ni u kom slučaju činovnik.”
Sledeće četiri godine, između 1909. i 1913. bile su krajnje bedne i siromašne za odlučnog
mladog čoveka iz Linca. To su bile odlučujuće godine za njegov život i godine tokom kojih je
naučio gorke lekcije života iz škole teških udaraca.
U toj metropoli, Beču, gde je 10% stanovnika bili Jevreji, Hitler je takođe počeo da uči
činjenice o životu i o moćnom stisku Jevreja posebno nad tim gradom, a i o svetskom uticaju
uopšte.
Postao je strastveni čitalac i neprekidno je čitao dnevnu štampu. U toku ovog perioda
stekao je i prilično dobar uvid u politiku i počeo da otkriva šta prljava ruka Jevreja, pod maskom
marksizma, radi nemačkom narodu.

167
 Rekao je: “Beč je za mene ostao najteža, mada najpotpunija, škola u životu. Kročio sam u
ovaj grad dok sam još bio napola dečak, a napuštam ga kao čovek, odrastao i ozbiljan.”
“Tokom ovog perioda u meni se stvorila slika sveta i filosofija koja je postala granitni
temelj svih mojih dela. Za to što sam onda stvorio malo sam morao da naučim: I nisam ništa morao
da menjam.”
Tokom ovog perioda on je ozbiljno proučavao i učio otrovne posledice
“Socijaldemokratskog” pokreta u Austriji, što je bio pseudonim za komunistički Marksizam.
Govorio je: “Shvatao sam nečuveni duhovni teror koji je vršio ovaj pokret, naročito na
buržoaziju, koja nije ni moralno ni mentalno dorasla ovim napadima, na dat znak, on počinje sa
direktnom vatrom laži i prevara protiv bilo koga ko deluje opasno, sve dok živci osobe koja je
napadnuta ne popuste... to je taktika koja je bazirana na preciznom proračunu svih ljudskih slabosti,
i njeni rezultati će dovesti do uspeha sa skoro matematičkom sigurnošću...”
Posle četiri godine u Beču, koje su bile najteže godine njegovog života, Hitler je zauvek
napustio taj grad i preselio se u Minhen, u proleće 1913. godine. Bio je zadovoljan što je otišao iz
Beča, koji je nazvao kosmopolitskim, “rasnim Vavilonom”. Osećao se mnogo više kod kuće i
duhovno i politički, u Minhenu, s obzirom da su njegova strogo progermanska nacionalna osećanja
bila tu više usklađena nego u austrijskoj imperiji poliglotskih rasa. U to vreme Hitler je imao 24
godine i svima, osim njemu samome, morao je izgledati kao potpuni gubitnik. Nije imao prijatelja,
nije imao porodicu, ni posao ni dom. Međutim, imao je jednu stvar; čvrstu veru u sebe i duboki,
gorući osećaj misije. Imao je takođe i snažnu i nepokolebljivu ljubav prema Nemačkoj i nemačkom
narodu. Niko u to vreme nije mogao da predvidi ogromnu misiju, koju je Adolf Hitler bio
predodređen da ispuni u svojoj novo stečenoj zemlji Nemačkoj.
Kada je počeo rat, u avgustu 1914. godine, on je odmah, trećeg dana avgusta, pisao kralju
Ludvigu III Bavarske da mu odobri dobrovoljačko služenje u bavarskoj regimenti, i to mu je
odobreno.
Hitler o ovoj istorijskoj prekretnici u svom životu kaže: “Za mene su ti sati izgledali kao
oslobođenje od bolnih osećanja moje mladosti. Čak i danas se ne stidim da kažem da sam,
preplavljen strašnim entuzijazmom, kleknuo na kolena i zahvalio nebesima iz svog uzbuđenog srca
što su mi podarila sreću da mogu da živim u ovo vreme.”
“Bitka za slobodu je počela.. ovog puta to nije bilo pitanje sudbine Srbije ili Austrije, već
pitanje – biti ili ne biti – Nemačke nacije.”
Za vreme četvoroipogodišnjeg roka, koji je Hitler služio u Pešadiji, bio je dva puta
ranjavan i odlikovan je Gvozdenim krstom drugog reda jedanput, a Gvozdenim krstom prvog reda
drugi put. Već smo spomenuli kako je krajem rata bio otrovan i oslepljen i kako je primio gorke
vesti o izdaji i porazu koji su se dogodili njegovoj voljenoj otadžbini.
Od ogromne je važnosti da se ovde osvrnemo na tragediju, poniženje i razaranja koja su se
desila posleratnoj Nemačkoj. Posle nečuvenog uboda u leđa, koji je zadobila na sopstvenom frontu
zbog nedostatka municije, nedostatka koji je organizovala jevrejska klika u samom srcu Nemačke,
ona je nastavlja da bude ponižavana, razbijana i uništavana.
Nemačku, potučenu do temelja, osedlali su Jevreji, gorkim osvetničkim Versajskim mirom,
mirom koji su pisali i diktirali oni sami, tako da Nemačku stave u lance za sledećih 100 godina.
Plodove njenog rada trebalo je da ubiru pobednici, a posebno jevrejska međunarodna klika.
Nemačkoj je Versajski ugovor nametnuo grube, diktatorske i drakonske uslove mira. Sva
nemačka preduzeća, kolonije i teritorije bile su oduzete i podeljene među drugim nacijama, sa
Velikom Britanijom koja je bila najveći dobitnik. Nemački izdajnici, koji su sada bili “predstavnici”
Nemačke za mirovnim stolom, naterani su da potpišu izjavu u kojoj potvrđuju potpunu odgovornost
za otpočinjanje rata i krivicu Nemačke i nemačkog naroda. Fantastične svote za “reparacije” su bile
nametnute Nemačkoj... sume koje su bile tako velike da su bile jednake trostrukom celokupnom
bogatstvu Nemačke. Da je to morala da plati, kao i kamate na te dugove, Nemačka bi bila
porobljena i u dugovima do današnjeg dana.
Strahota i poniženja su obuzeli Nemačku, reparcije, gubitak kolonija i krivica za rat bile su
samo deo užasne tragedije koja ju je zadesila. Kod kuće su Nemci bili bez vođe i bespomoćni.

168
Okruženi sa Jevrejima, revolucionarima i izdajnicima koji su pravili svoje promenljive vlade.
Gramzivi Jevreji sjatili su se iz svih krajeva sveta da otimaju, kradu i razbiju nemački Rajh i
sprovedu revoluciju i razaranje nad bespomoćnim ljudima.
U periodu neposredno posle Prvog svetskog rata, Nemačka i njen narod su se našli na
najnižim mogućim granama. Siromaštvo i ruševine, glad i nemaština, patnja i konfuzija besnele su
zemljom. Milioni i milioni Nemaca su bili bez posla i gladovali. Dnevno su hiljade ljudi umirale od
gladi. U isto vreme, Jevreji su obezbeđivali fondove za komunističke revolucinare za razaranje
Nemačke iznutra i meko poptuno preuzimanje. Jevreji su sa novcem stigli sa svih strana sveta –
novcem koji su oteli i ukrali od drugih zemalja. I uleteli su u Nemačku i pokupovali svu imovinu
nemačkog naroda koji je umirao od gladi. Hoteli, restorani, proizvodne fabrike, pa čak i njihovi
domovi su otkupljivani po ceni od nekoliko centi na dolar vrednosti. Da bi preživeo, nemački narod,
koji je umirao od gladi, nije imao drugog izbora već da Jevrejima prodaje svoju imovinu, koja je
bila vredna čitava bogatstva, za delić njene prave vrednosti, ne bi li sakupio dovoljno novca za
hranu. Da biste shvatili kako su užasni uslovi bili u to vreme u Nemačkoj, neophodno je pozabaviti
se proučavanjem ove tragične posleratne ere. Naša bela braća su bukvlano živela od gomila đubreta
da bi preživela.
Jevreji su bili vlasnici svih poslova. Ukrali su ih od Nemaca za petoparce. Imali su svu
dobru hranu, sve medicinske ustanove, a nemačkom narodu nije bilo dopušteno ništa. Mnogi Nemci
bi, šetajući ulicama, stajali ispred restorana, onih istih restorana koji su nekada bili njihovi i gledali
unutra, uz glad koja ih je razdirala. Jevreji bi sedeli kod prozora tih restorana, jeli hranu i delikatese,
dok su Nemci jeli đubre. Uz svoju uobičajenu arogantnost, Jevreji bi podizali hranu ispred Nemaca
koji su gledali kroz prozore, smejući im se, zbijajući šale na njihov račun i radeći sve da ih još više
ponize.
Izgledalo je kao da ne postoji ništa što bi Nemci mogli da urade u to vreme. Kontrola nad
policijom i svim sudovima u Nemačkoj bila je čvrsto u rukama Jevreja. Nemci nisu mogli da dođu
do pravde na sudovima. Poslovi su bili dostupni samo onim Nemcima koji su ćutali i pokoravali se
komunističkim jevrejskim vladarima.
Na novinarskim štandovima prodavala se prljava štampa, a čak i mala deca su bila
podvrgnuta ovoj vrsti degradiranja, što se danas dešava i ovde, u Americi. Novine, časopisi,
pornografski filmovi, opscena literatura svih vrsta bili su posvuda.
Međutim, nikom nije bilo dozvoljeno da govori protiv Jevreja. Nemicama su upravljali
muškarci na ulicama, a ukoliko su se žalili, bivale su hapšeni. Škole i koledži su bili zaraženi
komunističkim jevrejskim profesorima.
Svim ovim tragičnim događajima, kao i mnogim drugim sa kojima smo mi danas suočeni u
Sjedinjenim Državama, Nemačka je bila potpuno preplavljena u periodu od 1918. do 1933. godine.
Ukoliko niste radili sa Jevrejima na razaranju bele Nemačke rase, bivali ste bojkotovani, bilo vam je
zabranjeno da nađete posao, pa čak i dovoljno hrane da biste održali u životu svoju porodicu i sebe.
Sudovi su bili potpuno korumpirani i u rukama Jevreja. Nijedna odluka nije doneta pre
nego što bi je odobrili Jevreji, ili ukoliko je oni nisu doneli.
Čak i nekada bogati poslovni ljudi, koji su ceo svoj život radili da bi izgradili pošteno
svoje poslove, bili su udaljeni od strane Jevreja. Mnogi su bili prisiljeni da rade kao obični radnici,
ako su imali dovoljno sreće, u istim fabrikama koje su nekada posedovali. Uslovi su bili toliko
tragični i toliko neizdrživi da se beznađe uselilo u srca nemačkog naroda. Beli Nemci i Nemice su
uveče legali u krevete gladni, moleći se za istinitog lojalnog vođu iz njihovih redova koji bi mogao
da ih spase od ove jevrejske noćne more.
Njihove molbe su uslišene. Veliki čovek je iznikao iz njihove sredine da ih izvede iz bede.
Njegovo ime je bilo Adolf Hitler, onaj isti mali, slepi, nepoznati vojnik koji je plakao u svom
krevetu u vojnoj bolnici kada je objavljena izdaja i prekid rata 11, novembra 1918. godine.
Ubrzo nakon prekida rata, grupica ljudi je osnovala političku stranku u Minhenu, nazvali
su se Partija nemačkih radnika. Imala je samo šest članova. Njihovi su problemi izgledali nerešivi, a
njihova budućnost beznadežna. Tako se desilo da je 1919. godine taj nepoznati vojnik prisustvovao

169
jednom od njihovih tužnih sastanaka. Imaginacija mu je govorila da nešto značajno može da se
uradi uz ovaj mali početak. Prišao je stranci i postao njen sedmi član.
Svojom ogromnom elokvencijom, neotkrivenom do tada, Hitler je počeo da daje oblik ovoj
grupi. Godine 1920. partija je promenila ime u Nacionalsocijalističku radničku partiju Nemačke,
skraćeno nacističku partiju.
U toku sledeće tri godine, od 1920. do 1923. godine, Hitler i njegovi sledbenici su postigli
veliki uspeh u buđenju nemačkog naroda, njegovog rasnog nasleđa i velike istorijske prošlosti.
Moramo se setiti da je Nemačka u to vreme bila preplavljena komunističkim revolucionarima,
boljševicima i drugim jevrejskim klovnovima koji su unosili konfuziju, izdaju i razdor po celoj
zemlji, cepajući nemačku naciju.
Da bi Hitler i njegovi sledbenici mogli da rade na miru, morali su da se bore protiv
komunističkih odreda kako im ovi ne bi prekidali sastanke. Veliki deo njegove partije morao je da
se bori pesnicama, ako je bilo potrebno, da bi odbranio svoje pravo da govori i pravo da održava
sastanke. Ovi odredi, nazvani Jurišni odredi, bili su potpuno nenaoruažni i morali su da se oslone
samo na svoje pesnice da bi odbranili postojanje svoje partije. Uprkos svim predostrožnostima,
stotine i hiljade njih je ubijeno i poginulo u borbi za spas nemačke rase od uništenja.
Do 1923. godine, Jevreji su doveli nemački narod do najstrašnije inflacije u istoriji i
trebalo je na milione maraka da se kupi samo vekna hleba. Jevreji su materijalno i moralno silovali
Nemačku. Njihovi rođaci su se sjatili u Nemačku i za budzašto pokupovali zlatne satove, zgrade za
stanovanje, kuće, nekretnine i kompletno opljačakali nemački narod.
U to vreme je Nacistička partija shvatila da se mora učiniti očajnički korak ne bi li se
Nemačka spasla od potpunog uništenja. Novembra 1923. godine, oni su izveli puč u Minhenu u
nameri da preuzmu Bavarsku vladu, ali je taj potez bio osuđen na propast. Jevreji su još uvek imali
pod svojom kontrolom nemačku vojsku i policiju. I slomili su ovaj pokušaj preuzimanja vlasti po
kratkom postupku. Šesnaest odanih partijskih članova i belih heroja su ubijeni u ovom pokušaju da
se spase nemački Rajh.
Hitler je izbegao smrt. Spaslo ga je milosrdno Proviđenje u ime više sudbine.
Izveden je na suđenje. Govoreći u odbranu svoje partije, održao je nekoliko
najelokventnijih govora koji su uzburkali nemački narod više nego išta do tada. Ipak, uz Jevreje koji
su u potpunosti kontrolisali sudove, bio je oduđen na pet godina zatvora u Landesbergu.
Zahvaljujući ogromnom pritisku nemačkog naroda, konačno je pušten 20. decembra 1924.
godine, nakon što je odležao pet meseci u zatvoru. Ovo je, u svakom smislu, bio blagoslov. Po prvi
put u životu, Hitler je imao vremena da se posveti suštini i ciljevima nacističke partije. Ovo je
skupljeno u knjizi iz dva dela, pod nazivom Mein Kamf. Principi uzidani u ovo klasično delo su i
danas svetlo koje osvetljava put ka oslobođenju cele Bele rase.
Kada je Hitler bio pušten iz zatvora 1924. godine, otkrio je da se njegova partija raspala, da
je neorganizovana i u haosu. Partijska imovina je konfiskovana od stane suda. Istog onog suda koji
mu je kasnije zabranio da drži govore u mnogim nemačkim državama. Suočio se sa najtežim
zadatkom.
Naoružan nepokolebljivom voljom i gorućom željom da oživi svoju razorenu zemlju,
Hitler je nastavio. Postepeno se zabrana da govori ukidala u različitim državama i Hitler je obnovio
svoje napore da ponovo organizuje i izgradi partiju, sa skoro natčovečanskom energijom.
Konačno, 30. januara 1933. godine, napori njegove partije su bili krunisani uspehom, i
Hitler je postao kancelar nemačkog Rajha.
Obilje problema sa kojima se sada suočo bilo je toliko da je izgledalo kao da je to sve
nerešivo. Nasledio je zemlju koja je sasvim bankrotirala, zemlju koja je bila porobljena tiranskim
Versajskim ugovorom i osuđena na beskonačno ropstvo i dugove. Sam nemački narod bio je
podeljen na sledbenike Hitlera i njegove nacističke partije, i sledbenike komunista, boljševika i
Jevreja, koji su još uvek imali neograničenu kontrolu nad svom imovinom i finansijama zemlje.
Nemačka nije imala kolonije, nije imala kredita po svetu. Bila je potpuno razoružana usred
neprijateljski raspoloženog sveta koji je okruživao njenu malu zemlju, koja, recimo, nije bila veća
od države Teksas. Zemlja je bila u bedi i beznadežno bez ideja. Više od šest miliona nezaposlenih

170
su turobno buljili u maglovitu budućnost. Posle trinaest godina očajničke borbe, usamljeni
nepoznati vojnik iz Prvog svetskog rata ne samo da je postao glava nemačke vlade, već je postao i
vođa nemačkog naroda. I više od toga, postao je simbol i vođa nemačkog naroda. I još više od toga,
postao je simbol i vođa svih belih naroda širom sveta u njihovoj borbi protiv jevrejskog čudovišta.
Od vremena kada je Hitler, u januaru 1933. godine stigao na vlast, kao da se po Nemačkoj
širilo čudo. Vrlo brzo je nemački narod počeo da dobija nadu, ponos i cilj. Sa njegovim genijem za
inspiraciju, organizaciju i vođstvo, za dve godine, dok je ostatak sveta još uvek bio zahvaćen
depresijom i nezaposlenošću, Hitler je potpuno rešio problem nezaposlenosti nemačkog naroda.
Sada su svi radili. Građeni su novi, veliki, super autoputevi. Prosečan radnik je počeo da se nada da
će ponovo imati sopstveni dom. Radni ljudi koji su pre toga sebi jedva mogli da priušte bicikl, sada
su mogli da kupe folksvagen. Iako je Nemačka bila potpuno razoružana i bespomoćna, Hitler je
ponovo uveo služenje vojnog roka, izgradio nemačko naoružanje i stvorio od nje naciju od koje su
zazirali i koju su poštovali njeni neprijatelji.
Jevreji su izbačeni iz kancelarija, iz sudova i iz vlade. Uvedeni su rasni zkaoni koji su
zabranjivali Jevrejima da budu građani Nemačke. Više se nije tolerisalo da Jevreji zauzimaju
položaje na univerzitetima i koledžima, gde su mogli da skrenu i zagade umove nemačke mladosti.
Jevreji su bili proterani iz pravničke profesije. Bili su uklonjeni sa vodećih položaja u pozorištima,
u drami i kulturi; bili su sklonjeni sa vodećih položaja u bankarstvu, u informativnim medijima i na
polju nacionalne propagande. Suprotno svim jevrejskim lažima, koje su kružile o ovom periodu u
Nemačkoj, prema Jevrejima se nije fizički loše postupalo. Niko od njih nije bio ni ubijen ni
zatvoren, niti im je na bilo koji način bilo nauđeno, osim kada su u pitanju bili zločinci. I prema
njima se postupalo kao prema svim ostalim zločincima, uključujući i kriminalce nemačke
nacionalnosti. Međutim, pošto im je okrnjena moć, mnogi Jevreji su odlučili da napuste Nemačku,
na veliko olakšanje samog nemačkog naroda.
Jednom oslobođeni od jevrejske dominacije i jevrejskog pokoravanja, Nemci su se
ujedinili i čudo se dogodilo. Doprinos za čudesan nemački oporavak pod Hitlerom mora biti
pripisan i njegovom inspirativnom vođstvu. Njegov genije za organizaciju, kao i sposobnost
nemačkog naroda da proizvodi i stvara bili su glavni činioci nemačkog oporavka.
Međutim, važna stvar koju je Hitler preduzeo da bi zaustavio ekonomski pad Nemačke
sastojala se u tome što je oslobodio nemački monetarni sistem od kamatnih stopa jevrejskih
bankara. Hitlerova vlada je izdala nemački novac – novac koji nisu izdali jevrejski bankari i koji
nije imao pokriće u jevrejskom zlatu. Ovaj novac je imao pokriće u sposobnosti Nemačke da
proizvodi. On nije bio podređen manipulacijama jevrejskih banaka, niti kursnom listom. Bio je izdat
bez kamata, oslobođen jevrejskih interesa i jevrejskih manipulacija. To je nešto u čemu ni jedna
zemlja nije nikada uživala, a ni danas ne uživa. Ovaj činilac je imao ogromnu važnost u neviđenom
oporavku koji se širio Nemačkom tridesetih godina.
Nemoguće je pobrojati brojna dostignuća koja su ostvarena za vreme mirnodopskog doba
Nemačke između 1933. i 1939. godine. Da bi se to uradilo potrebni su tomovi istorije. Niti imamo
prostora da to uradimo, niti je to cilj ovog našeg rada. Stoga ću samo kratko spomenuti neka od
najsjajnijih dostignuća ovog izuzetno produktivnog perioda u istoriji Bele rase.
Po uspostavljanju vlasti u Nemačkoj, Hitler je izveo političku, ekonomsku i društvenu
reorganizaciju Nemačke tako što je ozakonio Nacističku partiju kao jedinu političku partiju, jula
1933. godine; započeo je versku saradnju među Nemcima jula 1933. i aprila 1935; uredio
nacionalnu instituciju rada, januara 1934; naimenovao dr Jozefa Gebelsa za koordinatora
propagande i kulturnog života; izbacio neposlušne članove partije i opasne političke protivnike u
junu 1934; “Pobunjenici su poraženi” upozorio je Hitler, “u skladu sa gvozdenim zakonima koji su
večno isti”. Nakon smrti fon Hindenburga, u avgustu 1934. godine, Hitler je u sebi sjedinio funkciju
predsednika i kancelara Rajha i uzeo titulu firera (vođe).
Od 1933. do 1938. godine, Hitler je iz većine profesija povukao Jevreje, zabranjujući im
vodeća mesta u poslovima i doneo nirnbeške zakone koji su zabranjivali i regulisali unutrašnje
odnose “između Jevreja i građana nemačke ili srodne krvi”.

171
 Za vreme revolucije 1933-1939. godine, Hitler je uspeo da organizuje, obrazuje i podigne
mladost Nemačke; da izmeni nacionalnu psihologiju, od očajničke do pune poverenja u odnosu na
njegov Treći Rajh; da smanji nezaposlenost Nemaca merama koje su kulminirale u
četvorogodišnjem planu od septembra 1936. godine i dopunskim planovima za kompletno ponovno
naoružanje.
S obzirom da je znao da će Jevreji učiniti sve da pobune okolne narode, kako bi razbili
njegov novi, slobodan od Jevreja, uspešni Rajh, Hitler je od početka vodio planske pripreme za rat,
ukoliko bi on bio neophodan za odbranu njegove otadžbine i njegovog naroda. Ipak, on je pružio
ruku prijateljstva svojim susedima, među kojima su njihove Jevrejske gazde zagovarale početak rata
i mržnju prema Nemačkoj. Hitler je ponovo uspostavio redovno služenje vojnog roka u martu 1935.
godine i, drugim rečima, pocepao tiranski versajski sporazum. Ponudio je mir Zapadnim silama u
maju 1935. godine. Ponovo je zauzeo i učvrstio Rajnsku oblast i odbio da prihvati Pakt iz Lokarna,
iz marta 1936. godine. Jedan od njegovih najvećih trijumfa bio je prisajedinjenje negove rodne
Austrije Nemačkoj, 14. marta 1938. godine.
Ujedinjenje nemačkog naroda Austrije i Nemačke želeli su i težili mu milioni Nemaca kroz
mnoge generacije. Kada je “Anšlus” ili političko ujedinjenje Nemačke i Austrije ostvareno, Hitler je
trijumfalno ušao u Beč, u grad koji mu nije dao ništa osim teškog rada i tuge u mladosti. Bez
sumnje je najlepši sat Hitlerovog života bio obraćanje nemačkom narodu u Beču, koji je podivljao
od entuzijazma i trijumfa.
Još uvek je bilo više od tri miliona Nemaca van granice, u Čehoslovačkoj, u oblasti
nazvanoj Sudet, koja je otcepljena od Nemačke izdajničkim versajskim sporazumom. Jevreji su
sada proganjali, ubijali i mučili ta tri miliona Nemaca. Bila je to situacija koju nijedan častan
Nemac više nije mogao da toleriše. 29. septembra 1938. godine premijeri Velike Britanije i
Francuske i Italijanski Duče su se sastali u Minhenu da saslušaju Hitlerove zahteve za odcepeljenje
Sudetske oblasti od Čehoslovačke. Do sredine oktobra, nemačke trupe su okupirale ovu oblast i tri
miliona Nemaca je ponovo sjedinjeno sa svojom otadžbinom. Petnaestog marta 1939. godine
nemačke trupe su okupirale i prisvojile ostatak Čehoslovačke, mešavinu nacionalnosti, prethodno
dela Austrijskog carstva, ali veštački pretvorenog u posebnu državu versajskim sporazumom.
Versajski sporazum je, takođe posadio, na duge staze, seme razdora između Nemačke i
Poljske, neodgovorno otkidajući ogromno parče zemlje usred istočne Pruske i dajući ga Poljskoj,
čime je presekao Nemačku na dva dela. Možemo da zamislimo kako bi to izgledalo ovde u našoj
zemlji, u Americi, kada bi se usekao koridor posred Teksasa, koji odvaja donji deo. I kada bi se on
dodelio, recimo, Meksiku. To su prevrtljivi Jevreji učinili Nemačkoj versajskim sporazumom iz
1919. godine. Štaviše, s obzirom da Jevreji kontrolišu okolne zemlje, koje su prepune mržnje i želje
za ratom protiv Nemačke, oni ponovo primoravaju istu taktiku ubistva, mučenja, maltretiranja
Nemaca koji žive u poljskom koridoru, u predelu koji je vekovima pripadao Nemačkoj. Opet su
Nemci priskočili u pomoć svojoj braći po krvi. Ponašajući se u skladu sa svojom nacionalnom
čašću, oni nisu mogli da sede nezainteresovani i gledaju kako njihovu braću Nemce ubijaju,
maltretiraju i muče preko granice, naročito ne na zemlji koja s pravom pripada Nemačkoj.
Hitler je učinio sve da pokuša da reši mirnim putem ovaj problem. Kada je uvideo da
demokratske vlade, koje su kontrolisali Jevreji, ne žele da budu odgovorne, ni da se na bilo koji
način dogovore, Hitler je Poljacima dao ultimatum. Ovaj ultimatum je u Poljskoj arogantno
odbačen i 1. septembra 1939. godine nemački Vermaht je krenuo na Poljsku i potpuno razbio
poljske snage i njihovu vladu u kratkom periodu od tri nedelje.
Francuska i Engleska, koje su tada potpuno kontrolisali Jevreji, kao i što ih u suštini
kontrolišu i danas, iskoristile su ovaj razlog da objave rat Nemačkoj, tobože da bi branile Poljsku.
Činjenica je da oni nisu imali namere da spasavaju Poljsku, već im je cilj bio da razbiju Nemačku
koja se oslobodila od Jevreja, ali se o tome danas ne govori.
Svi znamo šta je sledilo. Uz pomoć propagande i novca, od Jevreja kontrolisane vlade u
ostatku sveta, uključujući i Sjedinjene Države, jedna za drugom uvlačene su u prevaru objavljivanja
rata nemačkom narodu.

172
 Umesto da slede primer nemačkog naroda i omoguće mu da pomogne ostalom delu belih
naroda da se oslobodi od Jevreja, siroti, zaluđeni beli narodi Sjedinjenih Država, Engleske i
Francuske sebi su dozvolili da budu iskorišćeni, kao gomila stoke, ne samo da pomognu Jevrejima
u uništenju Nemačke i Nemaca, već na kraju i da dovedu do sopstvene propasti.
I opet, naš cilj ovde nije da pregledamo istoriju Drugog drugog svetskog rata. Nju je
razmatrala i pisala o njoj (i kvarila je) jevrejska štampa, u hiljadama knjiga i desetinama hiljada
članaka. Mi svi znamo da su jevrejski klovnovi, kao što su ludi super egoista Frenklin D. Ruzvelt i
pijani cionistički agent Vinston Čerčil, uspeli u laganju, varajući svoje narode, uvodeći ih u rat na
pogrešnoj strani.
Nemački narod, sa jednim od najvećih vođa koje je Bela rasa ikada imala, borio se hrabro i
časno. Njegova slavna dostignuća će zauvek ostati upisana na stranicama istorije, gde se herojstvo
beleži. Ipak, Nemačka, koja koja je imala samo šest godina da se oporavi od finansijskog,
industrijskog i duhovnog bankrotstva, zemlja koja je bila veličine Teksasa, bila je sposobna da
izdrži četiri i po godine pre nego što ju je slomio veliki deo ostatka sveta, uključujući tu ogromne
resurse Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetske Rusije.
Ponavljamo, naš cilj ovde nije da razmatramo istoriju tragičnog Armagedona, ovog
žalosnog bratoubilačkog rata u kojem su bela braća ubijala belu braću, pri čemu se jedna polovina
borila za svoj opstanak i oslobađanje od jevrejske čizme, a druga strana pod otrovnim uticajem
smrtnih neprijatelja, prevrtljivih međunarodnih Jevreja. Naš cilj je da ovlaš skiciramo te događaje i
izvučemo lekcije i zaključke iz ovog pregleda.
Koje lekcije možemo naučiti iz ove snažne epizode u istoriji koja je trajala manje od 25
godina?
Kao prvo, možemo biti strašno ponosni na to da Bela rasa može da izrodi tako velikog i
sjajnog vođu koji je bio otelotvoren u liku Adolfa Hitlera. S druge strane, ne možemo a da ne
budemo neopisivo osramoćeni što su mnogi beli ljudi bili tako glupi da nisu uspeli da prepoznaju
velikog genija u svojoj sredini. Drugo, moramo pognuti glave od sramote što su beli ljudi dovoljno
slabi da dozvole sebi da ih zalude prevrtljivi Jevreji i sruše im mogućnosti za spasenje i slobodu od
jezive svetske napasti, judaizma.
Možemo, međutim, biti strašno ohrabreni i zadovoljni činjenicom da je jevrejska moć bila
u stvari razbijena širom Evrope. Štaviše, Hitler i nemački narod su došli nadomak oslobađanja
ostatka čovečanstva od tiranije međunarodnih Jevreja. Da se prst sudbine samo malo drugačije
umešao u okolnosti, trajna pobeda bila bi na strani belog čoveka.
Na primer, da se sve dogodilo samo malo kasnije, ne samo da je moguće, već je i vrlo
verovatno da bi nemački naučnici u obnovljenoj i energičnoj Nemačkoj, usavršili atomsku bombu
pre nego što je to bilo moguće u dekadentnim i depresijom vođenim Sjedinjenim Državama. Samo
zbog rata i njegovog pritiska, Sjedinjene Države su se usudile da preduzmu tako ogroman projekat.
Da je rat bio odložen, recimo za samo tri ili četiri godine, vrlo je verovatno da bi Nemačka prva
imala atomsku bombu, a da ju je imala prva, istorija bi se drugačije okrenula i bila bi naklonjena
Beloj rasi, a katastrofalna po jevrejsku rasu.
Ili, da se vođa sličan Hitleru pojavio tokom tridesetih godina u Sjedinjenim Državama,
stvari bi se sigurno preokrenule za Jevreje i za sudbinu Bele rase. Imali smo nekolicinu vođa koji su
obećavali, kao što je bio Hjui Long u Luizijani – koga je, usput, ubio jedan jevrejski lekar – ili Čarls
Lindberg, koji je mogao predvoditi američki narod. Na žalost, Lindberg nije imao dovoljno
potrebnog duhovnog materijala.
Ili, da je onaj pijani jevrejski klovn, Vinston Čerčil propatio zbog bilo čije smrti, za vreme
bitke za Britaniju, volja britanskog naroda bi se možda slomila a sa njom i napori neprijatelja
nemačkog naroda.
Ili možda, da prva zima kada su Nemci osvojili Rusiju 1941. godine nije došla tako
nesrećno rano, i da nije bila tako strašno surova, Nemci bi možda pokorili Rusiju u prvoj godini.
Pošto bi srušili ruski otpor, mogli bi da organizuju ogromne prirodne resurse te zemlje i obezbede
široku divnu osnovu, pa tada ostatak sveta ne bi mogao da ih sruši ni pod kakvim okolnostima.

173
 Ili je moglo doći do otkrića nekih drugih tehničkih izuma na strani Nemaca, kao što su
rakete FAU2, koje bi Nemcima dale početnu prednost, vođstvo u ratu i odlučnu pobedu.
U svakom slučaju, možemo pretpostaviti da je pobeda mogla lako pripasti belom čoveku,
koji se borio za svoju slobodu protiv svetske jevrejske zavere. Činjenica je da poslednja stvar koju
Bela rasa treba da zaboravi jeste ideja da je pobeda nad jevrejskom međunarodnom zaverom
neminovna. Naš manifest sudbine je da postepeno postanemo superiorni u svetu. Moramo zauvek to
imati na umu, sa nepokolebljivom odlučnošću i nesmanjenom strašću. Potpuna pobeda belog
čoveka je od najveće važnosti za njegov opstanak. Za belog čoveka je nadmoć ili nestanak. Beli
čovek nije stvoren da bude rob parazitskoj rasi koja nije bila sposobna da stvori ni kulturu.
Danas imamo neoborive dokaze od strane samih Jevreja sa kakvom su zebnjom gledali na
Hitlerovu filoosofiju. Blizu trideset godina po Hitlerovoj smrti, teško da je moguće uzeti novine u
kojima nećete videti odštampane neke gnusne laži o Hitleru. Jedva da možemo da uključiti televizor
a da se nekako, negde, ne ubaci poneka uvredljiva opaska, brzi napad na Hitlera. Kao i prilikom
ataka na Rimljane, Jevreji uporno i stalno napadaju i diskreditiju ono što je najbolje u Beloj rasi.
Kao rezultat, čak su i danas Adolf Hitler i Rimljani, napadani od strane jevrejskog podlog aparata,
mnogo više od ijedne druge mete.
Ima, međutim, nekoliko stvari u nacističkoj filosofiji i Hitlerovom programu koje bismo
trebali da prepoznamo i da iz njih izvučemo pouke.
Jedna od osnovnih slabosti Hitlerovog programa jeste ta što je on u potpunosti zasnovan na
uskoj bazi superiornosti nemačke rase, umesto na superiornosti celokupne Bele rase. Istorija
prilično jasno pokazuje da je britanska nacija imala volje, energija i genija za građenje britanske
Imperije, imperije koja je zauzimala otprilike jednu četvrtinu zemljine površine. Zamo i da je
francuski narod proizveo ogroman izvor energije i vojnih uspeha pod vođstvom Napoleona. Sasvim
je jasno da su se veliki geniji pojavljivali, na polju umetnosti, kod naroda kao što su Holanđani,
Francuzi, Italijani, Englezi, Belgijanci i ostali. U oblasti muzike imamo velike genije u Italiji kao
što su Verdi, Pučini, Maskinji i mnogi drugi. U nauci postoje mnogi beli geniji, iz raznih naroda,
koji su doprineli u sferi hemije, fizike, matematike, pronalazaštva i tehnologije. Na polju otkrića,
imamo ljude kao što su Kolombo, kapetan Džems Kuk i stotine drugih.
U svakom slučaju, i bez daljeg razrađivanja ove teme, potpuno je jasno da je programska
osnova morala biti proširena tako da uključi sve bele ljude uopšte. Hitlerov poziv se, pre svega,
odnosio na Nemce, dok mi, uz dužno poštovanje prema Adolfu Hitleru, verujemo da je njegova
namera bila da radi na spasenju belih naroda kao celine. Ali, na nesreću, da bi dobio organizovanu
bazu za borbu, prvo je morao da organizuje nemački narod. To je radio na početnim osnovama koje
su ujedinile nemački narod i obeležile Britance i Francuze kao prošle i buduće neprijatelje. Danas
možemo samo da nagađamo da li je to moglo biti urađeno na drugačiji način uzevši u obzir tako
kratko vreme koje je imao da spreči potpuno potčinjavanje Nemačke kandžama boljševizma. U
svakom slučaju, žalosno je što su srce i duša nacionasocijalističke filosofije zasnovani na uzanim
temeljima isticanja samo nemačkog naroda i ispoljavanja pan-germanizma.

***
Ideološki, mi iz Kreativističke crkve ovde se rastajemo sa nacionalsocijalizmom. Mi se
zalažemo za rasni socijalizam, a ne nacionalni socijalizam. Mi verujemo da je nacionalizam ideja
koja deli ljude sveta, a ne sila koja ih ujedinjava. Kao religija, korišćen je da bi delio beli narod
sveta vekovima, putem ratova i razaranja. Nisu se samo Francuzi borili protiv Engleza, a Englezi i
Francuzi protiv Nemaca itd., već su, za vreme rata između Austrije i Prusije, čak Nemci ubijali
Nemce, sve pod maskom nacionalizma.
Stoga mi odbacujemo nacionalsocijalizam i zamenjujemo ga rasnim socijalizmom. Nismo
posebno zainteresovani da li je belac Englez, Francuz ili Norvežanin. Naša zajednička nit je rasa a
ne narodnost. Jevrejima je vekovima svejedno da li je neko od njih Amerikanac, Englez ili Nemac.
Zajednička veza je njihova rasa i njihova krv. Njihova snaga najviše leži u ovoj usađenoj rasnoj
lojalnosti.

174
 Nismo zainteresovani ni za to da li je čovek Nordijac, Arijejvac, Alpski ili Mediteranski
tip. I to je vrlo uska podela i isključuje mnogu našu dobru belu braću. Mi stoga uvek govorimo o
beloj rasi a ne o Arijevcima, Kavkascima itd.
Mi takođe moramo da razmišljamo na duge staze o lojalnosti prema Beloj rasi. Nikada više
ne smemo biti uhvaćeni u mrežu nacionalizma kao sredstva podele, koje je korišćeno da izazove
ratove među pripadnicima Bele rase.
Iz ovog razloga zasnivamo našu celokupnu veru na rasnom socijalizmu, a ne na
nacionalnom socijalizmu. Ova razlika je naša glavno obeležje. U sledećem poglavlju dalje
obrazlažemo ovu ideju.

***
Druga primedba koju imam u vezi sa Adolfom Hitlerom i njegovim programom odnosi se
na to što je on baziran na političkoj a ne na religijskoj osnovi, posle celokupnog pređenog puta.
Hitler se nikada nije zaista uhvatio u koštac sa hrišćanstvom, umesto toga, on ga je tolerisao i
pokušao da živi sa njim. Nigde nije ukazano da je hrišćanstvo jevrejska tvorevina, nametnuta beloj
rasi da bi je uništila. Dok je Hitler pokušavao da živi sa, i pusti da živi sve što se odnosi na
hrišćansku religiju, oni su je okrenuli protiv njega svim silama. Katolička crkva je, iz svog svetskog
sedišta u Rimu, sarađujući sa Jevrejima i komunistima, uradila sve moguće da umanji žestinu kojom
se nemački narod borio za slobodu od svetske jevrejske zavere. Protestantska crkva nije bila ništa
manje agresivna i fanatična u svojoj kampanji da poruši ovaj veliki rasni bunt. Čak i u samoj
Nemačkoj, katolička i protestantska crkva su se borile protiv Hitlera na svakom koraku i koristile
svoj moralni duhovni uticaj da dele ljude i huškaju ih protiv sopstvenih vlasti. Čak i tokom
kritičnog ratnog perioda, crkvene vođe u Nemačkoj su počinile neopisiva dela izdaje protiv svog
sopstvenog naroda i vlade, kada se ova umešala u bitku na život i smrt.
Sasvim je jasno da je religija, koja propoveda da su Jevreji od Boga izabrani narod, da
imaju divan dogovor sa Gospodom, da su nedodirljivi zato što je Gospod rekao: “Prokleću one koji
proklinju vas i blagosloviću one koji blagosiljaju vas”, potpuno nespojiva sa filosofijom nadmoći
Bele rase. Stoga verujem da je Hitler obavio samo deo posla uklanjajući je sa političkih i vojnih
osnova, umesto da je osnovao potpuno novu religiju, koja bi usmerila i ujednila celu Belu rasu sveta
nasuprot obojenim rasama.
Takođe, činjenica da je stvorio savez sa japanskom imperijom, imperijom žute rase, je
nešto što umanjuje celokupan koncept nadmoći Bele rase.
Ipak, da bismo ostali pošteni prema Hitleru, mislimo da on, pod pritiskom vremana i zbog
brzine, možda, nije imao drugog izbora. Možda bi, da je pobedio u ratu i da je čvršće kontrolisao
resurse i načine pomoću kojih bi nastavio dalje sa revolucionarnim promenema, došlo do nekih
neslaganja sa crkvom i njihovim prevarantskim i dvoličnim potkopavanjem Bele rase. Možda, ali na
tom stepenu i pod tim okolnostima, on nije bio u stanju to da uradi.
On jeste organizovao Hitlerovu omladinu i u njih usadio sasvim novu filosofiju “Krvi,
Zemlje i časti”. Sigurno da omladina koja je bila indoktrinirana novim rasnim idejama nije bila
ohrabrivana da odlazi u crkvu. Sveštenici i pastori su bili užasno ljubomorni na uticaj koji je
filosofija Nacističke partije vršila nad omladinom, zbog čega su gubili omladinu. Da je Hitler
pobedio u ratu i da je imao više vremena, verujem da bi to, bez sumnje, rezultiralo propadanjem
hrišćanske crkve i postepenim zamenjivanjem te samoubilačke filosofije novom i snažnom rasnom
ideologijom baziranom na opstanku i nadmoćnosti Bele rase.
Bilo kako bilo, čvrsto sam uveren da opstanak hrišćanske religije i opstanak Bele rase ne
idu zajedno. Ili će hrišćanstvo opstati dovoljno dugo da uništi Belu rasu, u kom će slučaju i
hrišćanstvo biti zajedno sa njom uništeno, ili će se Bela rasa opametiti, osloboditi se
samoubistvenih kandži hrišćanske filosofije i osnovati svoju sopstvenu filosofiju baziranu, na
nadmoćnosti svoje velike rasne sudbine.

***

175
 Prvi put sam čitao Hitlerov Majn Kampf u originalu, na nemačkom jeziku, kada sam imao
dvadeset godina. Mnogo puta sam ga ponovo čitao na engleskom. Iako mislim da je to jedna od
najvećih knjiga svih vremena, ne verujem da je ona, u bilo kom smislu, odgovor na problem
Amerike danas, u sedamdesetim godinama. Ima mnoge nedostatke. Neki od njih su: a) bazirana je
na političkom prilazu, umesto na religioznom; b) naglašava pan-germanizam, pre nego Belu rasu
kao celinu; c) ne dolazi u sukob sa jevrejskim hrišćanstvom, što joj je najveći propust. Već sam ovo
spomenuo u pogledu nacionalsocijalizma. Postoji, međutim, nekoliko drugih činjenica koje je čine
potpuno neadekvatnom kao program za Belu rasu današnje Amerike.
Na prvom mestu, knjiga je pisana 1924. godine, pre skoro pedeset godina, u poraženoj,
ratom razorenoj Nemačkoj, zemlji sa potpuno drugačijom situacijom od one u kojoj je Amerika
danas. Mada su uzroci nemačkih problema tada bili isti kao i uzroci naših današnjih problema -
međunarodni Jevreji - ipak, naša situacija je sasvim drugačija. Dok je Nemačka dvadesetih godina
bila očajnički siromašna i gladna, mi u Americi sedamdesetih godina, ako ništa drugo, bar veštački,
uživamo u najvećem bogatstvu u istoriji čovečanstva. Dok je Nemačka bila poražena nacija,
okovana monstruoznim versajskim sporazumom, to ima malo ili nikakvog uticaja na prosečnog
Amerikanca današnjice. Ipak, u velikom delu ove knjige Hitler rasteruje zla versajskog sporazuma.
Glad i nezaposlenost harali su Nemačkom dvadesetih godina.
Danas, u Americi, ove činjenice su irelevantne za prosečnog američkog radnika, niti on čak
i zna o čemu se radilo u versajskom sporazumu. Mi, stoga, shvatamo da za prosečnog Amerikanca
Mein Kampf ne samo težak za razumevanje već i za čitanje i nije inspiritivan.
Naši problemi su potuno drugačiji. Tako su Nemci bili, po rasi, jedna vrsta sa Jevrejima u
svojoj sredini. U Americi je rastuća plima crnaca zastrašajuća i kobna realnost koje je svaki
Amerikanac svestan. Međutim, uz Jevreje, liberale i komuniste koji zagovaraju rasno mešanje na
sav glas, prosečan beli Amerikanac je, što se tiče rešenja užasno zbunjen.
Postoje i mnoge druge stvari – Vijetnam, nasilni upis dece u udaljene škole, socijalna
pomoć crncima, ulični kriminal, kao i gomila drugih koje truju današnjeg prosečnog Amerikanca.
Sve su to drugačiji ilični problemi od nemačke vajmarske Republike dvadesetih godina, što je
osnova Hitlerove knjige.
Bez daljeg zalaženja u detalje, iz gore navedenih razloga i drugih razloga, osećam da nije
ispravno rešenje vraćati se nacizmu kao američkom programu za spasenje Bele rase. Potrebna nam
je sveobuhvatnija, dalekosežnija ideologija koja je ugrađena ne samo u politiku već i samu religiju,
idoelogiju koja će obuhvatiti sve bele narode sveta, daleko šire od Nemaca. Štaviše, obeležavanjem
kukastog krsta i nacizma kao sramnih simbola, napravljena je čvrsta (i nepotrebna) prepreka za
ulazak na vrata budućeg pripadnika Kreativističke crkve, sa sjajnim nacističkim povezom oko ruke.
Bićete ućutkani pre nego što i počnete. Koliko toplija će biti njihova dobrodošlica ako sa njima
budete razgovarali kao predstavnik interesa njihove sosptvene, Bele rase.
Stoga ja zaključujem da je Hitler dao ogroman doprinos Beloj rasi; pokazao je da je vlada
sa rasnom osnovom u velikoj prednosti u odnosu na poliglotsku demokratiju; razotkrio je
međunarodnu jevrejsku mrežu širom sveta; dokazao superiornost principa liderstva; ali ni Mein
Kampf ni nacionalsocijalizam, po sebi, nisu rešenje za današnju Ameriku i za Belu rasu sveta, kao
celinu.
Nama je stoga potrebna, a sada je i imamo, mnogo sveobuhvatnija vera, ona koja u
potpunosti obuhvata Belu rasu, koja se oslanja na rasno – religijsku bazu i koja je dovedena do toga
da odgovara današnjoj situaciji najvećeg bastiona potencijalne bele moći, Americi.

***
U svakom slučaju, mi moramo nastaviti tamo gde je ovaj veliki vođa stao. To moramo
uraditi sada. Dat nam je produžetak roka a zbog žrtava i nadljudskih napora ovog velikog vođe i
nemačkog naroda, imamo više vremena za postizanje našeg cilja. U međuvremenu, šta sa crkvama
koje su se potpuno okrenule liberalizmu i koje su se srozale na grane rasnog mešanja i udruživanja

176
sa jevrejskim komunizmom? Sada imamo odličnu priliku da uništimo tu samoubilačku jevrejsku
filosofiju i izgradimo novu religiju za Belu rasu. Možemo da zahvalimo Adolfu Hitleru za vreme
koje nam je obezbedio.
Sve u svemu, postoje mnoge stvari zbog kojih možemo biti veoma zahvalni najvećem od
svih vođa Bele rase. Udahnuo nam je ogromnu inspiraciju i veliku nadu da ova jevrejska napast
može da se uništi. Upozorio je ceo svet na činjenicu da postoji jevrejsko zlo i da je komunizam u
osnovi jevrejska tvorevina. Pokazao je svetu da i Bela rasa može da se ujedini na osnovama rasne
povezanosti, i da će, jednom kada to bude učinila, moći će da se bori kao divlja mačka za odbranu
svoje rase, svoje zemlje i svoje časti. Hitler je pokazao svetu i istoriji integralnu vrednost same
rase, ukazavši da je rasa osnova svakog napretka, kulture i civilizacije. Pokazao je svetu ogromnu
superiornost principa vođstva nad jevrejskim demokratskim procesima. Demonstrirao je njenu
superiornost, ne samo za vreme rata već i za vreme ogromnog napretka koji je Nemačka, u
bankrotu, učinila u periodu od kratkih šest godina mira. Ovaj značajan uspeh je postugnut pod
vođstvom belog čoveka, koji je kontrolisao sudbinu Bele nacije, primenjujući princip liderstva.
Pokazao je put, savršeno organizujući vladu, što treba da bude model za buduće bele vlade.
On je napredovao i davao smernice u polju umetnosti i arhitekture.
Hitlerov nacionalsocijalistički režim možemo smatrati prvim režimom zasnovanim na
rasnim principima, koji je Bela rasa ikada imala. Većina ljudi je potpuno zbunjena Musolinijevim
Fašističkim pokretom i Hitlerovim Nacističkim pokretom. Smatraju ih istim, ali to nije tačno.
I jedan i drugi su zasnovani na principu liderstva, i oba su izvele svoje zemlje iz noćne
more jevrejskog komunizma. No, značajna razlika bila je ova: Musolinijev fašizam je na državu
gledao kao na svoju prvu brigu, dok je Hitler govorio da je rasa sve, a država samo sud za očuvanje
i unapređenje najboljih interesa rase. Ovo je vrlo važna razlika i zbog toga smatram da je Hitlerova
Nemačka imala prvu stvarno rasnu vladu koja se ikada pojavila u Beloj rasi.
Kao zaključak, možemo reći da je Adolf Hitler za nas kupio najmanje pedeset godina
vremena da bismo mi prevazišli jevrejsku mrežu širom sveta. Bez njegove velike borbe, nesumnjivo
bi ceo svet sada bio u gvozdenom stisku jevrejske tiranije, u istom obimu u kome se sada nalazi
sovjetska Rusija. Učinio je ponosnom celu Belu rasu, zahvaljujući herojskom vođstvu koje je pružio
nemačkom narodu i nadahnuću koje mu je dao u njegovoj herojskoj borbi za slobodu. Osnovao je
novu filosofiju koja se zasnivala na vrednosti rase, na način koji nikada ranije nije tako prikazan.
Pružio je Beloj rasi ogromno ohrabrenje da jevrejska zavera može da se slomi i da će biti
slomljena. Zbog ovih i mnogih drugih razloga, bez rezerve možemo reći da je Adolf Hitler bio
najveći vođa koga je Bela rasa ikada imala i bio najveći beli čovek koji je ikada živeo.
30. aprila, tačno u tri sata poslepodne, Adolf Hitler je ubijen, u akciji odbrane Berlina od
mongolskih hordi sa istoka. Suprotno od verzije neprijatelja, on nije izvršio samoubistvo, niti je
pobegao u drugu zemlju. 1. maja 1945. godine, nemački radio je objavio sledeću poruku: “Iz
Firerovog generalštaba javljeno je da je naš vođa, Adolf Hitler, ubijen u akciji, ovog poslepodneva,
boreći se na svojoj dužnosti do poslednjeg dana za Nemačku, a protiv komunizma... “Nije umro
uzalud. On i milion nemačkih heroja su umrli boreći se za našu stvar da bi Bela rasa mogla da
opstane pred đavolskim jevrejskim pokoljem.
Neposredno pre kraja, Hitler je dao ovu proročansku izjavu: “Negde na nekom dalekom
mestu, nacistički orkestar svira Dixie i Suwannee River. Krv će teći ulicama Amerike i Velike
Britanije, a tada će se moj duh uzdići iz groba i svet će znati da sam bio u pravu.”
Danas, više od četvrt veka kasnije, Hitlerov duh raste u srcima miliona militantnih belih
rasnih drugova. I življi je nego ikada ranije u istoriji. Uz zločine Jevreja i crnaca, koji postaju
svakim danom sve okrutniji, belim ljudima je dosta i spremni su za borbu. Traže vođu koji će
preuzeti komandu u predstojećoj bitci. Od ovog velikana koji je izgovorio ove nadahnute reči, smo
dobili upustva i inspiraciju:
“Kada se ljudsko srce slomi a duša nestane tada, iz sumraka prošlosti, veliki pobednici nad
patnjom i brigom, sramom i bedom, duhovnim ropstvom i fizičkom nemoći, gledaju na njih i
pružaju svoje večne ruke očajnim smrtnicima! Prokletstvo neka je na ljudima koji se stide da ih
prihvate!”

177
 Hitler je naznačio da su on i njegov narod učinili svoje i da borbu sada treba započeti u
srcu Amerike. On nam pruža ruku, orabrujući nas da istrajemo.
Hajde da sada nastavimo borbu tamo gde je on stao i potrudimo se da je završimo!

178
 POGLAVLJE BR. 6

Rasni socijalizam

U frenetičnom beskrajnom pokušaju da zatupe i uguše zdrave, prirodne instinkte belog

čoveka, Jevreji zdušno rade da nas zbune u onim primarnim stvarima koje su
najznačajnije za naš opstanak. Već sam spomenuo štetu koju su naneli relativizujući naše ideje o
rasnoj lojalnosti kao i našu religioznu orijenataciju.
Druga ideja, oko koje je beli čovek beznadežno sluđen, je pitanje socijalizma ili
kolektivizma i ja ove reči naizmenično koristim. S obzirom da su ovu ideju užasno zloupotrebili
Jereji, komunisti i košer konzervativci i da su od nje napravili konfuziju, sveli su je do tačke na
kojoj ona može bilo šta. Izložiću mesto i značenje koje Kreativistička crkva pridaje terminu
socijalizam: za nas, socijalizam znači organizovano društvo i tačka. On nikako ne podrazumeva
vrstu vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, niti, po našoj definiciji, on podrazumeva
konfiskaciju privatnog vlasništva. Naprotiv.
Dozvolite da to učinimo kristalno jasnim: mi iz Kreativističke crkve protivimo se
državnom vlasništvu nad osnovnim sredstvima proizvodnje, kao što su poljoprivredna imanja,
fabrike, radnje itd. Mi se zalažemo za privatnu svojinu pojedinca. Verujemo da postoji kategorija
funkcija koje se bolje obavljaju u organizovanom društvu kao celini. Ovde ubrajamo autoputeve,
aerodrome, luke, nacionalnu odbranu, sprovođenje zakona i mnoge druge.
U stvari, mi nismo zainteresovani za sve političke dogmatekse termine kojima se bela rasa
iscrpljuje u svađama o teoretskim aspektima svakog tog termina. Nismo zainteresovani da pravimo
svetu kravu od “privatnog poduzetništva” ili “kapitalizma”. Niti smo dogmatski zainteresovani za
odbranu do smrti mnogo izvikane ideje “republikanskog” oblika vladavine, kojom su toliko
opčinjeni Košer konzervativci.
Svi ovi termini su, u najbolju ruku, teoretski. Ono za šta smo zainteresovani je: koji je
najpraktičniji i najbolji tip organizovanog društva u kome će živeti beli čovek? Vraćamo se na onaj
temelj naše vere: šta je najbolje za Belu rasu?
U ispitivanju često ponavljanih ideja koje su tako drage Košer konzervativizmu, shvatamo
da se one ne mogu svesti pod ovu osnovnu liniju vodilju: Šta je najbolje za Belu rasu? Ideja
“republike” je propala pred našim očima u poslednja dva veka. Već su je Rimljani odbacili u prvom
veku pre Hrista. To je bilo odlično sredstvo koje su Jevreji koristili da prevare, porobe i unište Belu
rasu. Košer konzervativci će utvrditi da se to preokrenulo u “demokratiju”, a demokratija je ono što
je naš najveći problem. To je, u krajnjoj liniji, pola istine. Razlika između “demokratije” i
“republike” je samo pitanje semantike. U praktičnoj primeni, obe vode u vladavinu rulje, gde
elementi ološa vladaju nad boljim elementima naroda, parazitskim razmnožavanjem i uništavanjem
proizvodnih elemenata.
Suština demokratije (ili republike) su dvopartijski (ili višepartijski) sistem i to partija koje
su uvek suprotstavljene jedna drugoj. To je jevrejsko oruđe za: zavadi pa vladaj. U praksi, ovo znači
da nije važno koliko su jasni i hitni problemi, pristup je podela i suprostavljanje. Tada, posle poduže
diskusije, bez obzira za koju odluku se “glasa” uvek postoji grupa koja se protivi, koja koči,
usporava i menja kurs delovanja.
Prosečan učesnik u demokratiji nema ništa više razumevanja za hiljade kompleksnih
problema državnih poslova nego što prosečni putnik zna o letenju džambo džeta kojim upravlja
profesionalni pilot. Bez sveobuhvatnog poznavanja problema o kojima glasa, njegovo glasanje je
više nego beskorisno, ono je opasno.
Mi iz kreativističke crkve, ne verujemo u demokratiju već u rasni socijalizam, koji je
timski rad doveden do perfekcije, za dobrobit celokupne rase, vođene njenim najboljim liderima. To
je kombinacija najboljih elemenata timskog rada i takmičenja. Ukoliko su “timski duh” i navijanje
za “domaći tim” tako plemenite vrline (što one i jesu) tada, svakako, imajući celokupnu rasu
ujedinjenu u tim, najviši cilj kome težimo je borba za njenu dobrobit.

179
 To je ono što smatramo rasnim socijalizmom, najboljim mogućim oblikom organizovanog
društva za belog čoveka.
Osvrnimo se sad i na termin “privatno preduzetništvo”. To je takođe teoretski mit i
prevara. Svako ko je ikada igrao “Monopol” zna šta je krajnji rezultat slobodnog preduzetništva: pre
završetka igre, jedna strana dobija moć nad svim ostalim i, od tada pa nadalje, bez obzira kako se
kocka okreće, na kraju igre on poseduje sve – kuće, zemlju, fabrike i banke.
Isto to se dešava i u stvarnom životu. To se lepo može videti recimo, kod Standard Oill-a,
kome je dozvoljeno da se slobodno igra pravilima igre znane kao “slobodno preduzetništvo” i koji
je otpočetka mogao da izbaci svaku drugu kompaniju iz posla sa naftom, u potpunosti prigrabi za
sebe. Lako je mogao da obezbedi i potpuni monopol nad svetskom naftom. Mogao je da poseduje
svaku servisnu stanicu i benzinsku pumpu u svetu pomoću pritisaka i finansijske moći. Tada je
mogao da se preseli u bankarske poslove, sve dok ne prisvoji svaku banku u zemlji. S obzirom da
ga niko ne kontroliše, mogao je da počne da prisvaja poslove ručne proizvodnje, kao što su bela
tehnika itd. Pošto se njegova finansijska moć uvećava kao grudva snega, on lako može da preuzme
željeznicu, nekretnine itd. sve dok, u stvari, jedna kompanija ne postane vlasnik svega i dok svaki
pojedinac ne padne pod njenu milost.
To je “slobodno preduzetištvo” u celoj svojoj srži, isto ono “slobodno preduzetništvo” o
kome Košer konzervativci tako vole da ćaskaju.
U osnovi, to je ono što se desilo u svetu. Samo, umesto Standard Oill-a, bila je to jevrejska
kuća Rotšilda i svetska jevrejska bankarska zavera koja je vezala omču oko vrata svetu. Oni ne
samo da praktično poseduju svo fizičko i finansijsko blago sveta, već poseduju i sve vlade sveta.
Kroz ovu knjigu smo se osvrtali na ovu kliku kao na jevrejsku zaveru. U stvari, ona
obuhvata celu jevrejsku rasu koja praktikuje religiju, Talmud.
Stoga je naš zaključak, iz istorijskih lekcija, da ni “republikanska” forma vladavine, ni
“slobodno preduzetništvo”, ni naš mnogo hvaljeni Ustav, neće spasti Belu rasu od mešanja i
razaranja.
Da bismo opstali i širili se, Bela rasa mora da se: a) ujedini, b) organizuje, c) sprovodi
rasnu lojalnost, d) ima religiozna ubeđenja koja obuhvataju sve ove aspekte.
S obzirom da sam već definisao socijalizam kao organizovano društvo, očigledno je da biti
uopšte organizovan znači da beli čovek mora imati socijalističku vladu, što je u svakom slučaju
svaka vlada i bila od pamtiveka. Ono što beli čovek dalje mora imati jeste rasni socijalizam, a to je
vlada koja je organzovana sa primarnim ciljem sprovođenja najboljih interesa Bele rase i samo Bele
rase. Ona mora biti zasnovana na temeljima rase.
U suštini, mi iz Kreativističke crkve verujemo u usaglašenost naše crkve i naše države.
Verujemo da će našem belom društvu najbolje služiti ovakva kombinacija, dok se rasna vlada i
religija udružuju u savršenu harmoniju koja će obezbediti najbolje interese naše Bele rase.
Verujemo da je “razdvajanje crkve od države”, te, na sva usta, hvaljene svete krave u
našem ustavu, prevara i trik. Moglo bi se s pravom postaviti pitanje – kako isti ljudi, koji idu u
crkvu i propovedaju “odupri se, ne greši” i “okreni drugi obraz”, podržavaju vladu ogromnim
poreskim doprinosima za nacionalnu odbranu i beskonačno uvećanje policijskih snaga? To nema
logike. Ili verujete u odbranu samoga sebe, ili ne verujete. Kako isti ljudi, koji troše preko milijardu
dolara godišnje, da pretpostave da ih vlada brani od njihovih neprijatelja a onda idu u crkvu i
propovedaju “voli svoje neprijatelje”. To je krajnje smešno. To zahteva podeljenu ličnost, šizofrenu
osobu koja će hodati sa obe strane ograde.
Nije velika vrlina podeliti bele ljude i izdeliti ih na hiljade različitih tabora, pri čemu se
niko ni sa kim ne slaže, što često kulminira religioznim ratovima i bratoubilaštvom, kao u današnjoj
Irskoj. I kao u stotinama verskih ratova u prošlim vekovima.
Mi iz Kreativističke crkve zagovaramo cilj ujedinjavanja Bele rase na očiglednim
temeljima koji su osnova za sve, odnosno – ono što je najbolje za Belu rasu – kao našu vrhunsku
dogmu.

180
 Zatim se zalažemo za usaglašavanje ciljeva, svrhe i filozofije vlade sa našim religioznim
mišljenjem. Razdvojiti ove dve glavne snage našeg društva, gurajući ih u suprotne pravce je, čist
idiotizam.
Verujemo u organizovanu društvenu strukturu: verujemo u religiju koja, kao osnovne
temelje, ima najbolje interese Bele rase; verujemo u ujedinjenje celokupne Bele rase u takvoj
religiji, pre nego u cepanje na hiljade protivurečnih i samoubilačkih hrišćanskih vera; verujemo da
vlada treba da se usaglasi sa našom religijom i takođe bude zasnovana na istim rasnim temeljima.
Dalje, verujemo da takva vlada i takvo organizovano društvo najbolje fukncionišu ako su zasovani
na principu vođe.
Mi ovo nazivamo rasnim socijalizmom.
Da bi razumeli termin socijalizam moramo, pre svega, očistiti sve lažne ideje o ovome
svetu kojima su nas zasipali Jevreji, komunisti i Košer konzervativci.
Socijalizam nije đavolski koncept, kako bi Košer konzervativci voleli da mislimo. U
suštini, on znači organizovano društvo koje stremi ka promovisanju svojih najvažnijih kolektivnih
interesa. Ne samo da u njemu nema ničeg lošeg, već je to jedini način na koji civilizovani čovek
može da opstane i napreduje.
Izvan organizovanog socijalističkog okvira, ne bismo bili u stanju da zaštitimo svoju
imovinu, ne bismo mogli da imamo autoputeve, ne bismo mogli da osnujemo vladu, da imamo
škole, crkve, odbrambene organizacije i stotine drugih osnovnih potrepština. Svi mi zavisimo od
međusobnih doprinosa društvenoj strukturi. Zavisimo od hiljadu različith industrija neophodnih za
naše postojanje - željezničkih pruga, postrojenja za proizvodnju energije, fabrika, poljoprivrednih
dobara itd. Nama je potrebna zajednička pomoć miliona drugih ljudi da bismo živeli u današnjem
visoko specijalizovanom društvu. To je ono što je proizvelo našu veliku civilizaciju i, dozvolite mi
da naglasim, da mi iz Kreativističke crkve nismo protiv civilizacije. Mi smo za civilizaciju,
civlizaciju belog čoveka.
Stvar je u tome da je čovek društveno biće, kao i mnoge druge vrste u prirodi i on joj
duguje svoje postojanje i svoj ogroman napredak, tako da je bio sposoban da se kolektivno
organizuje i da uspešno organizuje radno društvo. Socijalizam je organizovan društvo. Čovek ovo
radi toliko dugo da je to postalo deo njegovih instikata i on to radi intuitivno. Da nije ovih
karakteristika, on bi i dalje bio na nivou pećinskog čoveka od pre milion godina, gde je svaki
pojedinac išao u potragu za sopstvenom hranom i živeo kao današnji Aboridžini u centraloj
Australiji. Čak i ovi najprimitivniji ljudi imaju neke veze sa društvenom organizovanjem.
Čovek je započeo svoje penjanje na više civilizacijske nivoe onda kada je počeo da
uobličava i organizuje društvnu strukturu, i organizuje, deli i specijalizuje se u poslu koji je trebalo
uraditi. Započeo je svoje penjanje na više civilizacijske nivoe. Bilo je to kada je jedan čovek postao
obućar, drugi krojač, treći farmer, pa učitelj itd., kada je počeo da se uspinje i postaje deo
neverovatno produktivnog “specijalizovanog’ društva, kakvo je ono danas. Bez ove podele rada i
specijalizacije on bi bio vraćen na nivo Abordžina koje smo već spomenuli.
I ne samo to. Čovek ima stalnu duhovnu potrebu da pripada svom plemenu ili svojoj grupi,
ili da se identifikuje sa svojom vrstom ljudi, što je za belog čoveka njegova Bela rasa. Kada vam
naivni konzervativci kažu da su kolektivizam i socijalizam užasno zlo i da je Rusija i stisku
socijalizma, oni lažu. Rusija uopšte nije kolektivistička, kao takva. Rusija je ogromna zemlja,
porobljena čizmom tiranskog jevrejskog diktatorstva, najsurovijeg i najokrutnijeg koga je svet ikada
video. Kolektivističko društvo je prirodno društvo gde su prirodni lideri naroda upravo to – prirodni
lideri, koji vode svoj narod na organizovan način radi njihovog konstruktivnog unapređenja, a ne
tuđinski vlasnici robova koji su potčinili drugu rasu da bi je razjednili i uništili.
Pravi i izvanredan primer prirodnog liderstva i prirodnog poretka bilo je divno društvo
Nacističke Nemačke, tokom tridesetih godina, pod prirodnim vođom Adolfom Hitlerom. Tu imamo
primer pravog Nemca koji predvodi svoj narod, nemački, koga su poštovali i slušali milioni odanih
sledbenika. To je bio jedan od najboljih primera naroda koji funkciniše u prirodnom poretku što ga
je priroda instiktivno usadila u samo njihovo biće, pa je stoga dostignut njihov potpuni potencijal u
proizvodnji, kreativnosti i rasnom jedinstvu. To je onaj prirodni poredak koji izvlači najbolje iz rase

181
i koji pomaže njenoj dobrobiti i večnoj potrebi za napretkom ka višim nivoima postojanja. Bila je to
divna renesansa Bele rase i najboljeg u njoj. Jedna od najvećih istorijskih tragedija je što je Jevrejin,
koji kontroliše ogromnu većinu ostaka belog sveta, bio u stanju da uništi ovaj procvat.
U Hitlerovoj nacističkoj Nemačkoj, svaki Nemac je imao više privatne svojine nego ikada
za vreme demokratije vajmarske republike. Imao je više nade, više lične slobode, više mogućnosti,
veći životni standard. Živeo je mnogo srećnijim i mnogo konstruktivnijom životom nego pod
jevrejskom “demokratijom” dvadesetih godina, ili u bilo kom drugom periodu.
Ranije smo spomenuli u ovoj knjizi, tačnije, u prvom poglavlju, da su mnoge vrste u
prirodi socijalna bića, odnosno, da ona žive u organizovanim društvima. Naročito smo se osvrnuli
na pčele koje imaju čvrsto povezanu i visoko organizovanu socijalnu strukturu u kojoj žive. Svaka
pčela tačno zna šta je njena uloga, one svoj posao rade instiktivno i svako njihovo delo pomaže
koloniji kao celini. Gradeći koloniju i živeći u njoj, pčela je u stanju da opstane i da uvećava svoju
vrstu. Svaka pčela, koja živi u ovakvoj vrsti socijalne strukture, predodređena je za tu vrstu
postojanja. Ona ne može da radi drugačije. Kada bi pokušala da živi kao jedinka, uginula bi, i njena
vrsta nestala bi zajedno sa njom.
Na ovom stepenu evolucije belog čoveka, on je u istoj situaciji kao što je organizovano
socijalno življenje pčele. Prirodni način života belog čoveka je život pripadnika plemena,
pripadnika njegovih većih socijalnih grupa. Da on treba da živi van njega i pojedinac i njegovo
društvo bi se slomilo, a njegova rasa nesumnjivo bi nestala. Ponavljam, Bela rasa, koja je dospela
do sadašnjih visina usavršenosti, je visoko kompleksno socijalizovano biće, čija je unutrašnja duša
utkana u socijalnu strukturu u zajednici sa ostalim pripadnicima svoje rase. Kao i kod pčele, priroda
je u njegov instikt ugradila određen tip društva u koje se on uklapa i koje prirodno mora imati da bi
opstao.
U osnovi, ovo se razvilo kod starih plemena i izraslo iz njih u više nivoe društva, koja su
verovatno dostigla svoju najvišu tačku i kulminaciju u Hitlerovoj nacionalsocijalističkoj Nemačkoj.
Naš cilj je da još napredujemo sa ove visoke tačke u razvoju belog čoveka.
Ovaj prirodni poredak sigurno ima neke karakteristike. Prva karakteristika je rasna
lojalnost – lojalnost prema sopstvenom narodu. Priroda je svakog od nas instinktivno obdarila ovim
karakteristikama – nagonom da svoju rasu očuvamo čistom. To znači da imamo ljubavi za svoju
vrstu i osećamo snažno neprijateljstvo prema onima koji bi da se ubace među nas i dovedu našu
rasu u opasnost. Instiktivno ugrađeno u ovakvu socijalnu strukturu je i visoko poštovanje žena i
njihova zaštita. Prirodni instikt za očuvanje čiste rase inicira u muškarcima borbenu žestinu kojom
sprečavaju da njihove žene budu zagađene muškarcima drugih rasa. Ne tako davno, ako bi crnac
silovao belu ženu, pravda je bila brza i konačna. Obično bi ga obesili o najbliže drvo.

***
Mi iz Kretivističke crkve čvrsto verujemo u koncept privatnog vlasništva i smatramo da je
najbolji primer socijalističkog belog društva do dana današnjeg bio pokazan u Hitlerovoj
nacionalsocijalističkoj Nemačkoj (koje je štitila privatno vlasništvo). Ipak, mi možemo pokazati da
čak i u društvu u kome je vlasništvo zajedničko, ukoliko je oslobođeno jevrejskog zagađivanja, ne
samo da može lepo da se opstane, već može i dobro da se opstaje i kada je reč o brizi o sopstvenom
narodu i širenju Bele rase. Ovakvu vrstu primera imamo na samom našem kontinentu i on je
dramatično iskazan na narodu zvanom Huteriti.
Huteriti žive u kolonijama od po 70 do 130 duša. Ne postoji privatna svojina. Sva njihova
imovina je zajednička.
Ovaj narod ima prilično interesantnu i živopisnu istoriju. Potiču iz Moravske (iz 1528.
godine) i njegovi pripadnici uzeli su ime od Jakoba Hutere, svog prvog vođe, koga je divna i
voljena hrišćanska crkva spalila na lomači 1536. godine. Do kraja XVI veka Huteriti su brojali oko
20.000 duša. Imali su određene slabosti, koje i danas imaju, a to su pacifizam i nezainteresovanost
za politiku, koje su vrlo brzo pripretile njihovom opstanku. Kao pacifisti i protivnici borbe, Huteriti
su bili žrtve vojski obe strane i austrijske i turske 1539. godine. Bili su mučeni, zarobljavani, a

182
mnogi su ubijeni. Do 1622. godine, svi Huteriti su izbačeni iz Moravske. Posle nekoliko godina
seljakanja, prihvatili su poziv ruske vlade 1770. godine. Ovaj poziv su prihvatila 123 pripadnika
ove zajednice, koji su se tada preselili u jednu nerazvijenu oblast da započnu razvoj poljoprivrede
na poljima Ukrajine. Ova grupa je divno napredovala sledećih 100 godina, sve do 1874. kada im
nije dozvoljeno da budu oslobođeni učešća u ratu. Opet su bili prisiljeni da se spakuju i odu. Ovoga
puta su svi, njih oko 800, odlučili da započnu sve iz početka. Ovoga puta su otišli za Ameriku.
Preselili su se u Južnu Dakotu. Tamo je polovina njih, zbog teškoća da pribave velike
površine zemlje koja im je bila potrebna i dobrih mogućnosti za pojedinačna kućenja, napustila
koloniju i započela novi život. Preostali pobornici su osnovali tri kolonije između 1847. i 1877.
godine. Ove tri kolonije su izgradile civilizaciju, sastavljenu od nekih 200 kolonija, koje i danas
postoje u Zapadnim državama i u zapadnim pokrajinama Kanade.
Danas ovih 200 kolonija čini otprilike 20.000 pripadnika naroda Huterit. Vrlo je važno
obratiti pažnju na to da su se, od prvobitne tri kolonije koje su brojale oko 400 duša, do danas
razvili i razmnožili do cifre od oko 20.000 pripadnika. Sve ovo uprkos činjenici da Huteriti
praktično nikada nisu regrutovali u svoje redove nove pripadnike sa strane. Ova brojka od 20.000 je
u potpunosti rezultat prirodne reprodukcije njihove vrste. To znači da se ova divna grupa belih ljudi
umnožila 50 puta u odnosu na početni broj, za samo jedan vek.
Proučavajući život Huterita, saznajemo da oni žive u zajedničkim kolonijama. Svaka
kolonija raste do broja od otprilike 130 ljudi, pre nego što se podele i oforme novu koloniju, što je
proces koji je veoma sličan procesu koji se odvija u kolonijama Pčela.
S obzirom da oni ne veruju u privatnu svojinu, kao takvu, svu imovinu poseduje sama
kolonija. Oni se jedino bave poljoprivredom. Ovo često podrazumeva posedovanje velikih površina
zemlje. Imaju zajedničke zgrade i svi zajedno jedu u jednoj ogromnoj trpezariji. Prilično su
religiozni i svaka kolonija ima svog propovednika.
Svaka kolonija ima svog prirodnog vođu koji nadgleda i upravlja radom i poslovima grupe
kao celine. Svakom čoveku je dodeljen određen posao i on ga obavlja prilično dobro. Bez obzira
koja je to vrsta posla, njegov rad se jednako poštuje i od iste je važnosti kao i svi drugi poslovi.
Niko ne dobije nikakvu platu, ali se o svima vodi računa, u svakom pogledu.
Svi su slobodni da odu i napuste koloniju u bilo koje doba, ali retko da to iko ikada radi.
Pripadnici ovih kolonija izgledaju srećno, zdravo i napredno. Bez sumnje su srećniji i verovatno
bolje prilagođeni svojoj grupi i njenim članovima i imaju bolji osećaj pripadnosti nego prosečan
Amerikanac.
Mada lično ne bih voleo da živim u ovakvoj jednoj koloniji, verovatno zato što nisam tako
vaspitan i verovatno zato što verujem u privatno vlasništvo, ipak, ovde imamo odličan dokaz da
samo društvo koje sprovodi politiku zajedničke imovine može da opstane, ali može i da se razvija i
napreduje, pod uslovom da nije zaraženo jevrejskom kontrolom ili njihovim mešanjem. Ovo bi
trebalo jednom za svagde da pobije tvrdnju Košer konzervativaca da je “socijalizam” krivac.
Drugi interesantan aspekt Huteritskog načina života je taj da su se oni za manje od jednog
veka umnožili 50 puta u odnosu na svoj prvobitni broj. Ovo je zaista vrlo značajno i rezultat je,
naravno, činjenice da su plodni i da podižu ogromne porodice. Važno je i to da, uprkos činjenici da
često imaju porodicu od dvadeset članova, mogu da ih hrane, oblače i izdržavaju ovu vrlo veliku
stopu ekspanzije, iz generacije u generaciju, bez snižavanja životnog standarda i kvaliteta svoje
divne rase.
Huteriti savršeno lepo rade ono za šta nas je priroda sve odredila – podižu divnu decu u
porodici. Najuspešniji su u širenju i naseljavanju zemlje Belom rase. Mogao bih da dodam da
“njihova vrsta” predstavlja primer najboljih karakteristika Bele rase, intelektualno, moralno, fizički
i estetski. Oni dokazuju da Bela rasa može biti plodna i bogata, kao i sve ostale.

***
Naši zaključci o rasnom socijalizmu su svedeni na sledeće:
1. Bela rasa najbolje uspeva u organizovanom društvu, a to je socijalizam.

183
 2. Bela rasa drugačije ne može opstati.
3. Beli čovek ima urođen prirodni poredak u koji se uklapa.
4. Ključ za ovako društvo je princip liderstva.
5. Privatna svojina nije u sukobu sa rasnim socijalizmom već je njegov integralni deo.
6. Samo kroz organizovano društvo pojedinac može adekvatno da zaštiti svoju imovinu.
7. Beli čovek najbolje živi pod socijalističkom vladom, pod uslovima da on sam
kontroliše svoj usudbinu i štiti se od razornog delovanja Jevreja.
8. Idealna situacija je kombinacija u kojoj se religija i vlada rase ujedinjuju u savršenoj
harmoniji da bi obezbeđivale najbolje interese rase.
9. Držanje Jevreja podalje i čuvanje rase čistom najbolje se postiže posedovanjem
socijalne strukture čiji temelj jeste rasa.

U sledećem poglavlju ćemo razmatrati osnovni koncept principa vođstva.

184
 POGLAVLJE BR. 7

Princip vođstva

N e bi trebalo da postoje velike misterije oko značenja principa vođstva. Jednostavno je

kako i zvuči. Ipak, zahvaljujući zagađenju mozga “demokratijom”, našom velikom
“republikom” i drugim varljivim klišeima, prosečan Amerikanac je kompletno zbunjen, što se ovog
termina tiče.
Princip vođstva je stariji od same civilizacije i seže do prvih početaka organizovanog
plemenskog društva čovečanstva. On je savremen kao što je savremen i Dženeral Motors, Belova
telefonska kompanija i IBM. Prva plemenska organizacija je koristila princip vođstva a gore
spomenuti industrijski giganti ga koriste danas. On predstavlja jednostavno organizovano društvo sa
vođom na pročelju, koji ga vodi, usmerava i planira najbolje za celu grupu. Ovakav lider ima
ovlašćenje da zapoveda, a s druge strane, mora biti potpuno odgovoran grupi.
Savršen primer principa vođe je Kehila, jevrejska vladajuća organizacija opisana u jednom
od prethodnih poglavlja. Na čelu je “princ” ili “pokrovitelj”. Ima sedam moćnih Jevreja pod sobom,
koji od njega primaju naredbe i prenose ih putem lanca komande do sedmorice potčinjenih koliko
svaki od njih ima pod sobom. Ovo se ponavlja u sedam ešalona, sve dok se ne stigne do broja
824.543 podređenih na najnižem nivou, pri čemu je svaki nadgledan od strane svog nadređenog i
svaki izvršava naredbe svog neposredno pretpostavljenog.
Po vrlo kratkom postupku naredba se od najvišeg prenosi, putem organizacije, do najnižeg
nivoa.
Vojska je organizovana na sličan način. Počevši od glavnokomandujućeg, postoji lanac
komande preko generala, poručnika itd., sve do najnižeg redova. Preko ovakvog lanca komande
ostvaruje se jedinstvo cilja, brzo izvršenje naredbi, i primer je najefikasnije i najbrže organizacije
koju je čovek smislio.
Hajde da se na trenutak zabavimo rezultatima dve armije, jedne organizovane na
efikasnom principu vođe, a druge na “demokratskom” principu. Pretpostavimo da se narednicima
ove poslednje dozvoli da organizuju glasanje u svojim jedinicama o tome koja akcija treba da se
preduzme. “Momci”, mogao bi da kaže narednik, “hoćemo li da se popnemo na vrh i opkolimo
neprijatelja ili da odemo na izlet?”
Možete li da zamislite kakva bi beskorisna rulja postala ovakva vojska? Bez sumnje,
poklao bi ih neprijatelj kod koga se primenjuje princip vođe.
Isto je i sa državnim brodom ili bilo kojom drugom organizacijom koja se udalji od svog,
vremenom potrvrđenog, principa. Jevreji predstavljaju “demokratiju” sjajnim rečima i varaju nas da
mi sami sobom vladamo. Sve vreme, oni znaju da igraju prljavu igru. Vešto koriste ovu varku da
podele, zbune i pokore belog čoveka radi svojih ciljeva i na našu štetu. Kada se radi o njihovim
organizacijama, sasvim dobro znaju šta je bolje i vraćaju se principu vođstva Kehile.
Toliko smo užasno sluđeni jevrejskom propagandom da je princip vođe sinonim za tiraniju
a diktatorstva proglašena su za tiraniju. Upiru prst na Adolfa Hitlera, pri čemu im pena izbija na
usta dok govore kako je on bio užasan čovek.
Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, pre blizu 2000 godina ovo je jedna od
najvećih obmana belog čoveka, od kako su Rimljani bačeni u hrišćanstvo i zbunjeni njime. U stvari,
Adolf Hitler, koji je vladao po principu vođe, Nemačkom narodu je obezbedio najkonstruktivniju,
najbolju, najvoljeniju i najpopularniju vladu koju je Nemački narod ikada imao. Imali su viši životni
standard, bili su slobodniji, srećniji nego što su ikada bili pod bilo kojom demokratijom.
Istorija pokazuje da su vođe koje potiču iz naroda (nasuprot nekim izdajnicima koji se
zalažu za tuđinske rase) najčešće odani svom narodu. Kada je Rim izmenio republikanski način
vladavine u carski sistem, uživali su u najdužem periodu mira i prosperiteta za koji je svet ikada
znao. Od vladavine cara Avgusta, sledeća dva veka su poznata pod imenom “Pax Romana”, rimski
mir, što je period konstantnog mira i prosperiteta koji se nikada više nije ponovio.

185
 Na nesreću, nisu svi rimski carevi bili dobri ljudi. Problem je bio, kao što je i danas, što su
tamo bili Jevreji, koji su iz pozadine pravili intrige na dvoru. Neron je imao za ženu Jevrejku, po
imenu Popeja, i to je tako išlo.
Ipak, uz sve slabosti nekih rimskih careva (većina su bili dobri ljudi), Rim je bolje živeo
pod carem nego pod republikom, sve dok nije stiglo hrišćanstvo i razorilo ga.
Ono što Rim nije imao, a bilo mu je potrebno, jesu dve stvari: a) trebala mu je rasna
religija koja bi ga u potpunosti učinila imunim na Jevreje, b) trebao mu je uređen program
nasleđivanja.
Do drugog, u stvari, nije ni teško doći, a Jevreji sami predlažu oblik njihovog “Kralja
Jevreja” u Protokolu br. 24. On će biti dobro pripremljen, pažljivo odabran od strane mudraca koji
odlučuju o naslednoj liniji. Tako nešto, ili nešto slično ovome, ima smisla. Utvrđivanje nasledne
linije u svakom slučaju nije nepremostiv problem, kako su nam često sami Jevreji govorili.
Kao što pokazuju Protokoli, oni su majstori u primeni principa vođe za sebe, ali zdušno
rade na sprečavanju Bele rase da ima bilo kakvo svoje vođstvo.
Moj je zaključak da je istorija, još od pamtiveka, pokazala da je princip vođe daleko
najbolja i najefikasnija organizacija, ne samo za vlade, već i za sve druge tipove organizacije. Celu
ovu stvar oko demokratskih vlada izmislili su Jevreji. Ona rezultira u vladavini rulje, a uz to je ta
rulja ustalasana jevrejskom propagandom i prevarama. Ona rezultira svađama, pat pozicijama,
gubicima, kukavičlukom i paralizom. Narodima trebaju vođe na pročelju, ne sledbenici koji
pokušavaju da se dodvore onima koji su ih izabrali. Od Jevreja možemo još nešto naučiti, kada oni
kažu u Protokolu br. 10, da programi moraju biti usmereni iz jednog centralnog uma. Ako se plan
rastoči na deliće mnogih umova, on ostavlja konfuzni konglomerat. Iz iskustva znamo da su u
pravu.
Sve u svemu, ono što Beloj rasi danas očajnički treba (kao što će joj trebati i u budućnosti)
jesu pravi lideri, naoružani kreativističkom religijom, koja drži da je dobrobit Bele rase najveća
vrlina, i vođe i sledbenici će želeti da se udruže na konstruktivnoj stazi. Organizovanu, ujedinjenu i
uz konstruktivnu veru i program, koju ona poseduje, ništa ne može zaustaviti Belu rasu da dosegne
najviše vrhove uspeha.
Organizovana i ujedinjena, Bela rasa je deset puta moćnija od ostatka sveta zajedno.
Cilj ove knjige je da obezbedi Beloj rasi neophodne programe i borbenu veru da bi dostigla
ono što mora – da naseli svu plodnu zemlju na licu zemlje. Neka svi dobri lideri naše rase istupe i
organizuju svoje okruženje. Iz ovakvih početaka će proizaći velike vođe naše rase - vođe koji će
nas osloboditi jevrejske prevare i onda nas povesti, kao nikada, napred u veće visine dostignuća i
savršenstva.

186
 POGLAVLJE BR. 8

Temelji našeg belog društva

B aš kao što se pčela organizuje po šemi, koju joj je priroda odredila i opstaje
pridržavajući se nje, tako postoji i prirodni red za društvo belog čoveka. Ukoliko prati
svoj prirodni poredak, opstaće i razmnožavaće se. Ukoliko radi suprotno od prirode, tada će ona na
njega baciti zasluženu kaznu i uništiti ga, onako kako je uništila dinosauruse i pticu dodo, i hiljade
drugih nestalih vrsta.
I Bela rasa ima određen poredak koji joj je priroda namenila. Kada ga ne bi uznemiravala
ta parazitska tuđinska sila, kao što su Jevreji, beli čovek bi prirodno sledio svoj rod. Ovo su neki od
fundamentalnih zakona koji su usađeni u Belu rasu:

1. Lojanost i ljubav prema sopstvenoj vrsti

Kao što je i svaku drugu rasu priroda obdarila rasnom lojalnošću da bi se očuvala vrsta,
tako je i beli čovek obdaren lojalnošću prema sopstvenoj vrsti, i ima osnovnu potrebu da se pari sa –
svojom vrstom, da je uvećava i širi. Ovo je, naravno, u potpunoj saglasnosti sa prirodnim zakonima
podele vrsta i njenog beskrajnog programa za razvitak i usavršavanje vrste. Činjenica da je Bela
rasa dostigla najviši vrh savršenstva u odnosu na bilo koju vrstu u prirodi u više hiljada godina,
samo je jedan od pokazatelja moćnog nagona da je beli čovek uvek u prošlosti morao da se odvaja i
usavršava svoju rasu.

2. Mržnja prema tuđinskim rasama i njihovo isključivanje iz okoline.

U stvari, ova dva osećanja – ljubav i mržnja – idu zajedno i dve su strane istog novčića. Vi,
prirodno, volite svoju vrstu i branite je po svaku cenu. Ukoliko su oni koje volite, kao što je to vaša
porodica, vaša deca, vaša supruga, ugrožni ili ih zlostavlja tuđinska rasa, mržnja koja se javlja i
zove u njihovu odbranu je prirodna emocija, ne samo ljudskih bića, već svih vrsta. Ako mlade
tigriće neko zlostavlja, majka će ih razjareno braniti. Radeći to, ona će osećati ogromnu mržnju i
bes. Bez mržnje je teško zamisliti da bi ona pružila bilo kakvu odbranu. Isto je i sa ljudskim bićima.
Bez mržnje prema zlu koje se dešava našim voljenima, teško da bismo se podigli u borbi da ih
odbranimo. Stoga, ta idiotska propaganda, koju nam permanentno serviraju liberali, Jevreji i
komunisti, da ne treba da mrzimo, nego, u stvari, da volimo svoje neprijatelje, u potpunoj je
suprotnosti sa prirodom i našim najzdravijim instiktima.

3. Odbrana teritorije

Osim raznih parazita koji žive na tuđim leđima, skoro svaka zdrava vrsta instiktivno shvata
i uviđa potrebu da ima veliku i odgovarajuću teritoriju na kojoj može da živi i da se razvija. Ona
mora da ima zemlju iz koje može da koristi prirodne resurse za svoj život. Orlovi prepoznaju
ovakvu teritoriju i određuju površinu od otprilike 70 kvadratnih milja za samo jednu porodicu
orlova. Vukovi shvataju ovaj zakon prirode i obeležavaju teritoriju na kojoj će loviti. Kolonija
dabrova ima svoje jezero i kada ga nadrastu, grade branu na drugom području i potomci se šire na
nova mesta. Čak i poljska ševa glasno iskazuje svoju odlučnost u obeležavanju teritorije, na kojoj
izražava svoju nadmoćnost, i upozorava ostale da je se klone.

4. Princip vođe

Uz ovu ideju i princip, ide i potpuna organizacija strukturalnog društva. Kroz istoriju je
ljudska rasa kao takva, a bela naročito, učinila ogroman napredak imajući prednost u svojim velikim
vođama. Bez vođa, Bela rasa se raspada i nestaje. Vođen tako velikim liderom, kao što je, na

187
primer, Adolf Hitler, narod koji je preživeo ogroman poraz i koga su zli jevrejski paraziti potpuno
razorili i uništili, po kratkom postupku se ujedinio u ponovnom rađanju i oporavku nacije. Pod
njegovim vođstvom, nacija je izbacila otrovne parazite, koji su uništavali i razarali državu, i brzo
otpočela oporavak koji je bio čudo veka. Pod takvim konstruktivnim vođstvom, ona je počela
ponovo da se izgrađuje i za samo nekoliko godina postala je najmoćnija nacija na licu zemlje.

5. Lanac komande

Sa principom liderstva i lanac komande se širi, a za to je dobar primer organizacija vojske

ili organizacija korporacije kakva je, recimo, Dženeral Motoros ili Dipon, ili Belova telefonska
kompanija, ili bilo koja među hiljadama drugih. To je, u stvari, jedini razuman i efikasan način
organizovanja. Nasuprot celokupnoj jevrejskoj “demokratskoj” propagandi, princip vođe se, tokom
hiljada godina, iskazao kao temelj organizovanog društva. Demokratija nije ništa drugo do
“vladavina rulje”, pri čemu, Jevrejin ima potpunu kontrolu nad propagandom i vodi i skreće na
pogrešnu stranu rulju, ne samo ka njenom uništenju, već i uništenju njene nacionalnosti, zemlje i
rase. Pod demokratijom, gde se predstavlja da su svi odgovorni za sve, i gde se odluke donose
masovnim glasanjem komiteta, sve se u suštini svodi na to da niko nije odgovoran ni za šta.

6. Svetost porodice

Obaveza bele civilizacije je sama porodica, koja je kamen temeljac društvene građevine.
Ako razorite porodicu, razorićete rasu. Porodica je zlatna alka u zlatnom lancu naše rase. Ukoliko se
u bilo kom dobu istorije, prekine, kida se ceo lanac i nikada se više ne može popraviti. Ideja o
poštovanju ženskog roda je čvrsto povezana sa poštovanjem porodice. Vezana za ovaj koncept je i
svetost majčinstva, što je osnova porodice.
Na štetu Bele rase poslednjih godina ove ideje su se izgubile. U frenetičnom, ludom i
beskorisnom pokušaju da se crnac dovede do nivoa belog čoveka, degradirali smo se i sami sebe
spustili na njegov nivo. Od mnoštva razlika između Bele rase i crnaca, jedna od najočiglednijih je
vrsta porodice koju ima Bela rasa i degenerisana, praktično nepostojeća porodica u crnačkim
zajednicama, koju izražava i šala “zbunjen kao Dan očeva u Harlemu”.

7. Pritisak na rasne duše

Kod svake rase, koja je dostigla određenu homogenost, odnosno, sličnost u strukturi zbog
svog zajedničkog porekla, određene karakteristike ili kvaliteti se najbolje mogu opisati kao duša. To
je sama suština njenog unutrašnjeg bića i uobičajen osećaj oko kog može da gravitira rasna
lojalnost. Čak i najniži crnac je ima i govori o svojoj “braći po duši”, što je opisan termin, prepun
značenja. Od svih rasa čovečanstva, rasna duša belog čoveka je najčvršća, najlepša i najkreativnija.
Svaki pripadnik rase oseća da je deo nje i da je deo tog zajedničkog duha. Rasna duša naroda je ta
koja drži ljudi zajedno i koja ih ujedinjuje. Na razaranju ovog kvaliteta Jevrejin je dugo radio i
smišljao kako bi uništio belog čoveka. To je kvalitet koji mora ponovo da se probudi u belom
čoveku i da se razvije do svog poptunog potencijala.
Svako ljudsko biće oseća da mora pripadati nečem većem nego što je ono samo i najbolje
mu je kada oseća da je deo velike ujedinjene rasne zajednice. Najbolesniji je kada je sam, frustriran
je, kao riba van vode je kada se smesti u poliglotsku, višesrasnu sredinu.
Kao i ostala stvorenja prirode, ljudi imaju instikt krda, snažan, unutrašnji nagon da
pripadaju plemenu. To je prirodan nagon i jedan je od osnovnih poriva koje je priroda usadila u
svakog od nas radi očuvanja i podele vrsta. Neuspeh belog čoveka, u Americi i drugde, da prepozna
ovaj osnovni nagon, lišio ga je njegovih najkorisnijih instikata i ostavio široko otvoreno polje za
jevrejski satanski napad za uništenje Bele rase.
Tako, u zaključku, mi unosimo u veru Kreativističke crkve osnovne zahteve za izgradnju
zdravog društva. Oni su:

188
 1. Rasna lojalnost
2. Mržnja i odstranjivanje tuđinskih rasa
3. Ekskluzivna teritorija
4. Princip vođe/Lanac komande
5. Svetost porodice
6. Rasna duša.

Bez ovoga ne možemo izgraditi čvrst društveni red, u stvari, ne možemo čak ni opstati.
Opet, to nije nešto što sam ja otkrio, već su to osnovni zakoni koje je priroda usadila u dubinu naših
nagona tokom stotina hiljada godina u kojima se Bela rasa razvijala do viših nivoa postojanja.
Stoga je deo naših religijskih verovanja da usađujemo, hranimo i čuvamo prirodne instikte
u sebi, da ih jačamo i time snažimo i svoju rasu i svoj beli društveni poredak.

189
 POGLAVLJE BR. 9

Važnost zemlje i teritorije

Čakkojoji najprimitivniji divljak je potpuno svestan suštinske važnosti prostora i teritorije u

može da živi i opstaje njegovo pleme. Ovo je od tolike važnosti, da će se oni
boriti i rizikovati svoje živote ne bi li sačuvali svoju teritoriju, ili se proširili i preuzeli teritoriju
susednog plemena. Čak i pre nego što je beli čovek stigao na obale Amerike, stotine indijanskih
plemena stalno su se međusobno borile. Za šta su se borili? Borili su se za zemlju, prostor i
teritoriju na kojoj bi njihovo pleme moglo da lovi i živi, da podiže svoje šatore i na kojoj bi njihovi
potomci mogli da napreduju i šire se. Ovaj nagon i ovo znanje je tako suštinsko i tako instiktivno da
su čak i ptice i životinje svesne ove osnovne prirodne činjenice. U mnogim slučajevima i one
obeležavaju svoju teritoriju. Znajući da samo na određenoj teritoriji mogu da obezbede uslove
potrebne za život, one je obeležavaju i štite.
Posmatrali smo mudrost porodice vukova, koji obeležavaju teritoriju koja im je potrebna,
skoro svake nedelje ponovo osvežavaju granice te teritorije. Videli smo i kako ostale porodice
vukova imaju svoju teritoriju i kako poštuju granice teritorije susedne porodice. Svaka porodica ima
instiktivne mudrosti da shvati kako su zemlja i teritorija osnov njihove egzistencije. Oni je
obeležavaju i čuvaju. Prava na teritoriji su očigledno ozbiljna stvar među porodicama vukova i
dobro su organizovana.
U porodici mačaka, lavovi će učiniti isto. Oni znaju da im treba teritorija na kojoj će živeti,
i oni će je obeležiti i smatrati je svojom za lov i obezbeđenje neophodnih potreba u cilju očuvanje
svoje porodice. Određene vrste majmuna ne samo da određuju svoju teritoriju, već i hijerarhiju svog
plemena. Čak i ptice, kada ih čujemo kako nešto veselo cvrkuću, za šta verujemo da je pesma sreće,
u stvari objavljuju svetu da je to njihova teritorija i upozoravaju napasnika da je se klone. Na
Artiku, plodni glodari, s druge strane, imaju drugačije rešenje ovog problema. Da bi održali
populaciju u skladu sa teritorijom koja im je dostupna i da bi sprečili da ovaj predeo postane
prenastanjen, oni će, svakih nekoliko godina, učiniti masovan samoubilački odlazak u okean i na
stotine njih će se podaviti.
Ja, naime ovde govorim o tome da su zemlja i teritorija sinonimi za razvoj populacije, bez
obzira da li se radi o životinjama, pticama ili ljudskim bićima. Zemlja i teritorija su suštinski važne,
ne samo radi obezbeđivanja neophodnih uslova za život, već i kao nešto što obezbeđuje životni
prostor. Jedna kvadratna milja zemljišta može obezbediti hrane i sirovina samo za ograničen broj
ljudi. Još uvek postoje neki ljudi koji će poricati ovu činjenicu, tvrdeći da uz napredak tehnologije
možemo beskrajno da obezbeđujemo stalno povećanje proizvodnje i da u tome ne postoje granice.
To jednostavno nije tačno. Ne samo da postoji krajnja granica produktivnosti tla, bez obzira koliko
se tehnologije upotrebi, već se, povećanjem populacije sve više i više obradive zemlje oduzima u
korist izgradnje stanova, gradova, životnog prostora, autoputeva, puteva, kanala, sporednih puteva
itd. Setite se, na primer, plodnih plantaža narandži koje su pre samo 30 godina postojale u Južnoj
Karolini. Sada su skoro sve nestale, tako što je sve to prostranstvo sada prekriveno stambenim
blokovima.
Ne samo to, ljudska populacija će se brže širiti u onim predelima gde ima mnogo prostora.
Prazni prostor kao da pozivaju na uzgajanje većih porodica. Setite se, na primer, ranih pionira na
zapadu. Gde god je prostor bio širom otvoren, beli pioniri su imali ogromne porodice. Nasuprot
tome, beli stanovnici gradova, naročito u stambenim blokovima, gde je velika gustina naseljenosti,
imaju male porodice. U stvari, najbolji delovi naše rase dolaze iz ruralnih oblasti, mada mnogi od
njih mogu migrirati u gradove i postati slavni i bogati.
Gledajući na to, sa stanovišta cele zemlje, uviđamo, na primer, da je u zemljama kao što su
Škotska i Irska, gde je prostor ograničen, i plodnost smanjena. Irska ima populaciju od oko 3 - 3 1/2
miliona stanovnika, a Škotska oko pet miliona stanovnika. Sa ograničenim prostorom, ove brojke su
se vrlo malo izmenile u poslednjih 100 godina, a postojali su čak i periodi kada se populacija
smanjivala. Za razliku od ovoga, na primer, broj ljudi škotskog i irskog porekla u Americi, bez

190
obzira što u novom svetu žive relativno kratko, takav je da sada postoji nekoliko puta više Iraca i
Škota u Americi nego u njihovoj otadžbini. Sve ovo ide u prilog prirodnoj činjenici, po kojoj je
narodu, da bi opstao, potreban prostor i teritorija. Drugim rečima, treba im zemlja.
Činjenica je da na zemaljskoj kugli ima korisne zemlje toliko koliko je ima i da je neće biti
više. Isto tako važna je i činjenica da se svetska populacija povećava ogromnim koracima i u tome
su obojene rase nadmoćne. To je zahvaljujući pomoći koju je tehnologija belog čoveka pružala
obojenim rasama i Jevrejima koji iskorišćavaju belog čoveka i od njega uzimaju hranu i sirovine i
daju je obojenim rasama. O činjenici da jevrejska propaganda ovo naziva filantropijom i humanošću
nećemo ni da razgovaramo. To nije ni nalik tome. To je kriminalni akt iskorišćavanja namenjen
širenju obojenih rasa i smanjenju Bele rase. Ne treba mnogo mašte da bi se zamislilo što to znači za
budućnost.
Ukoliko se Bela rasa ubrzo ne probudi i ne počne da preuzima svoju sudbinu u svoje ruke,
biće gurana u sve manji životni prostor na površini ovog globusa. Kada beli čovek bude oslabljen
do tačke da ga obojene rase mogu dokrajčiti bez sile, Jevrejin, koji je zadojio obojene rase
mržnjom, daće znak za uništenje ostatka Bele rase.
Nemojmo praviti greške – zemljišno prostranstvo ovoga sveta i njeni resursi striktno su
ograničeni, i približava se vreme kada će se Bela rasa ili organizovati da nastani svet ili će je sa lica
zemlje izgurati obojene rase. S obzirom da sada nema, niti će ikada biti, dovoljno prostora i za Belu
rasu i za obojene rase da se razvijaju na licu zemlje, ja bih pre da opstanemo mi nego oni. Siguran
sam da ni jedan pripadnik Bele rase ne bi želeo da bude izguran i poklan i da tako nestane. Ukoliko
se to desi, to će biti zato što smo mi suviše ljubazni, dobri, suviše glupi da se borimo za svoj
opstanak.
Ne, priroda nije stvorila Belu rasu kao svoj najviši i najbolji domet samo da bi je uništile
inferiorne obojene mase i oterale sa lica zemlje. Niti je priroda odredila bilo koji deo zemlje, poput
Afrike, za obojene rase, ili za crnce, ili za bilo koga drugog. Sami prirodni zakoni nalažu, a
istorijsko iskustvo jasno pokazuje, da zemlja i teritorija pripadaju onima koji imaju volje, odlučnosti
i snage da je osvoje, nasele i očuvaju je od svih mogućih napasnika.
Tužan odraz činjenice da belom čoveku nedostaje prepredenosti, ili još bolje izdajničke
lukavosti Jevrejina, koji kontroliše svetsku istoriju poslednjih nekoliko hiljada godina, jeste to da je
beli čovek sada gusto zbijen u manjim delovima sveta dok se obojena rasa i mulati baškare na
ogromnoj većini teritorije planete. Na primer, Afrika, koja je jedan od najizdašnijih prostora na
površini zemlje, najviše je nastanjena inferiornom crnom rasom. Sjedinjene Države, relativno nova
zemlja, imaju 2,3 puta veću gustinu naseljenosti od afričkog kontinenta.
Ili, uporedimo visoko nadarene i energične ljude Nemačke, koji su sada zgurani na
teritoriju manju od Teksasa, dok nazadna mongolska plemena istočne Azije i slovenska plemena
Evrope i Rusije zauzimaju ogromne prostore na desetine puta veće od Nemačke.
Ili, uzmimo britanski narod, sada zguran u njihovo malo ostrvsko kraljevstvo, bez svojih
kolonija, uprkos pobedama u oba svetska rata. I onda, kao so na ranu, Jevreji, koji ne samo da su
iscepkali veliku britansku imperiju, već i namerno ubacuju horde obojenih u samo britansko
kraljevstvo, ubrizgavajući veštačko zagađenje tamo gde zagađivanja nikada nije bilo.
Da, naše pravo na zemlju i teritoriju sveta je najsvetije pravo koje ima Bela rasa. Priroda
nije obdarila belog čoveka samo pravom da poseduje prostranstva sveta, već i inteligencijom,
energijom i snagom kojom će primeniti to pravo. Bila bi užasna sramota i neizvršenje dužnosti sa
naše strane, ukoliko ne uspemo to da ostvarimo i neispunjavanje obaveze koju nam je priroda jasno
naznačila. Ukoliko ne uspemo zato što nemamo pameti i hrabrosti, počinićemo najžalosniji zločin
protiv samih sebe i naših budućih generacija.
No, neki srceparajući glasovi će se umešati i pitati se da možda kada predlažete takav kurs,
ne napuštate civilizaciju i vraćate se zakonima džungle? Na to ja odgovaram, ne dragi moj
prijatelju, mi ne napuštamo civilizaciju. Naprotiv, šireći Belu rasu i smanjujući obojene rase, mi se
krećemo napred po najsigurnijom stazi očuvanja civilizacije. Morate se setiti da je samo Bela rasa
stvorila svaku civilizaciju koja je ikada postojala, i kada bi ta rasa sa vremenom bivala izmešana i
odumirala, umrla bi i civilizacija. No, u svakom slučaju, nismo ni izbliza zainteresovani za

191
očuvanje civilizacije kao takve, kao što smo zainteresovani za očuvanje i obezbeđenje budućnosti
za sopstvenu vrstu i za sopstvenu rasu. To je prvi, najvažniji i najviši zakon prirode i mi ćemo biti
otpadnici ukoliko odustanemo od takvog postupka, ukoliko prenebregnemo ispunjenje uloge koju
su nam priroda i sudbina namenila.
Prilično je diskutabilno to što ti isti srceparajući i krvareći glasovi, koji do neba zapomažu
o pravima i očuvanju crnaca i ostalog ološa, deluju potpuno indiferentno što se tiče sudbine Bele
rase. Ostaju potpuno nezainteresovani kada ih podsete na činjenicu da su, u našoj generaciji, Rusi
pod upravom Jevreja, izbacili devet miliona Nemaca iz njihove domovine u Pruskoj i Istočnoj
Nemačkoj, sa teritorije koju oni nastanjuju poslednjih nekoliko hiljada godina. Ne pogađa ih
naročito ni kada ih podsetite na istorijsku činjenicu da su Jevreji za vreme i posle ruske Revolucije
ubili nešto oko 20 miliona belih Rusa, elite, inteligencije i orginalnih stvaralaca umetnosti,
civilizacije, industrije i prosvetljenja ruskog carstva. Niti su iste ove srceparajuće duše uzdrmane
kada ih podsetimo na nedavna istorijska zverstva, kada su Jevreji izbacili 1,5 miliona Arapa sa
njihovih imanja i iz njihovih kuća i proterali ih u pustinju, izbacili ih sa zemlje koju su oni
naseljavali poslednje dve hiljade godina. Ovo su Jevreji učinili bez ikakvog legitimiteta, tvrdeći
jedino da se to nalazi u osnovi njihove lažne religiozne mućke. Onda su nastavili da zagađuju
umove Bele rase do te tačke da ih je ogromna većina belih naroda, koji bi trebalo da znaju bolje,
podržala i pomagala da počne ovo istorijsko zverstvo.
Hladnokrvan, hladan pogled na današnje činjenice i brojke ne bi trebalo da ostavlja sumnje
u to da se Bela rasa nalazi na silaznoj putanji ka propasti. Ne samo da se mulati i crnci
razmnožavaju većom stopom od nas (zahvaljujući našem velikodušnom davanju hrane, tehnologije i
medicine) već mi ubrzano ostajemo bez zemlje i vitalnih resursa.
Svetska populacija se ubrzano uvećava. Godine 1650. svetska populacija je iznosila oko
pola milijarde ljudi. U to vreme, njen porast se izražavao u procentu od 0,3% godišnje. Po takvoj
stopi rasta godišnje, bilo bi potrebno 150 godina za duplo uvećanje populacije. Međutim, prirast
populacije se svake godine procentualno povećava. Godine 1970. stopa priraštaja se popela na 2,1%
godišnje, što je sedam puta više nego 1650. godine. Po ovoj stopi, za udvostručavanje populacije
biće potrebno samo 33 godine.
Današnja svetska populacija iznosi 3,6 milijarde ljudi, pretežno obojenih. Do 2000. godine,
predviđa se da će populacija dostići cifru od zapajujućih sedam milijadi, sa obojenim ološem koji
preplavljuje sve predele sveta, uključujući i one u kojima još uvek dominiraju belci. Za šezdeset
godina, po ovoj stopi, biće četiri puta više ljudi koji nastanjuju zemlju nego danas. Predviđate li
koje boje?
Pozabavimo se sada dostupnim resursima zemlje, uključujući obradivu zemlju, svežu
vodu, metale, šume i energente. U najbolju ruku, na zemlji je pristupačno 7,86 milijardi hektara
obradive zemlje, što pokazuju nedavna istraživanja. Otprilike polovina ove zemlje, odnosno
najbogatija i najpristupačnija polovina, danas se obrađuje. Druga polovina je manje podobna i
zahteva ogromna ulaganja da bi se do nje stiglo, da bi se ona raščistila, navodila i oplodila pre nego
što bude u stanju da nam obezbedi bilo kakvu hranu.
Na osnovu nedavnog izveštaja Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija
(FAO), pretvaranje ove neobradive zemlje u obradivu nije finansijski opravdano, čak i uz ovako
veliku potrebu za hranom danas u svetu. Sve ovo uprkos tome što danas svet skoro umire od gladi i
neuhranjenosti. Kada bi se današnji svet hranio po standardima Sjedinjenih Država, trebalo bi nam
225% više zemlje od one koja se danas obrađuje, zemlje koje nema.
Odakle će nam stizati hrana da nahranimo gladne horde 2000. godine?
Odgovor je da će biti gladi i političkih prevrata, uz najžešću borbu za opstanak. To će biti
rasni rat, i ukoliko Bela rasa ne bude psihološki pripremljena da odbrani svoje silom i oružjem, biće
poražena.
Ne samo da nam ponestaje zemlje, već sve brže ostajemo bez sirovina kojima smo
izgrađivali i pokretali našu naprednu tehnologiju. Potrošnja naših vitalnih resursa, koji se više ne
mogu obnoviti, kao što su bakar, gvožđe, nafta, petrolej, aluminijum, čelik, srebro, živa itd., sve se
više povećava i brža je od eksplozije populacije. Dok je sadašnja stopa povećanja populacije 2,1%

192
godišnje, stopa povećanja potrošnje bakra je 4,6% petroleja 2,9% godišnje, aluminijuma 6,4%
godišnje. Izračunato je da će, po ovoj stopi, rezerve aluminijuma biti iscrpljene za 31 godinu, bakra
za 21 godinu, a petroleja za 20 godina. Iako ćemo možda otkriti nove izvore, i oni su, kao obradiva
zemlja, ograničeni. Kao i u slučaju dobre zemlje i do novih nalazišta se sve teže i teže stiže, sve je
skuplje i skuplje iskopavati ih i u svakom slučaju, strogo su ograničeni.
I dok je ovo pobrojano, zahvaljujući ograničenom prostoru, veoma važno, a postoje samo
nekompletna i površne analize zemlje i izvora sirovina dostupnih na ovoj zemljinoj kugli, to ipak
prilično tačno pokazuje celokupnu sliku – a posledice su sasvim jasne: nema ni zemlje ni sirovina
koje su dovoljne da izdrže sadašnju eksploziju populacije još jedne generacije, čak ni za sledećih
petnaest godina. Nešto će se desiti.
Pitanje sa uzvicima vrišti čak do nebesa: ko će preživeti? Bela rasa koja je stvorila sadašnji
visoki nivo tehnologije ili obojeni, mulati i ološ?
Sa Jevrejima, koji kontrolišu vlade i glavne svetske nervne centre; uz podršku obojenih i
crnaca da se bace na belce; uz ohrabrenje da se još brže množe; uz opterećivanje belog čoveka sa
sve više i više parazita na njegovim leđima, stigli smo do krajnje eksplozivnog kraja. Iako izgleda
da je beli čovek potpuno svestan opasnosti u kojoj se nalazi, izgleda da ne shvata da je on žrtva
određena za uništenje. Bela rasa se ponaša kao da je drogirana i bespomoćna. Ostaje
neorganizovana i nesposobna da podigne prst u svoju sopstvenu odbranu.
Nauk iz svega ovoga je vrlo uznemirujući. On je jasan i jednostavan. Moramo drastično
promeniti naš pogled na našu ulogu u svetu. Ne možemo više igrati slatkog darežljivog Deda Mraza
prema obojenom šljamu sveta. Ne smemo više promovisati razmnožavanje obojenih ljudi sveta, koji
nas svi mrze gorućom strašću. Ne, moramo završiti sa takvom samouništavajućom idiotarijom.
Beli ljudi moraju krenuti sa novom verom i dijametralno suprotnom politikom. Moramo se
boriti da bismo sačuvali svoje. Moramo postati izuzetno rasno svesni i ujedinjeni. Moramo se
organizovati. Ujedinjeni i organizovani, deset puta smo moćniji od Jevreja, crnaca i obojenih
zajedno. Mi moramo spasti našu rasu.
Moramo iz svega ovoga shvatiti da nema dovoljno zemlje sa prirodnim resursima za Belu
rasu i za obojeni ološ da bi mogli jedni i drugi da opstanemo.Moramo naučiti lekcije iz istorije
kojima su nas naši američki pioniri učili u osamnaestom i devetnaestom veku: da izbacimo obojene
rase i prisvojimo dobru zemlju.
Verujemo u duh pionira Amerike. Priroda nas je potapšala po ramenu i pokazala nam
ostatak puta. Sada je naša najveća dužnost da nastavimo. Kao našim pradedovima i naša je sveta
dužnost da zahtevamo za sebe i za naše buduće bele generacije svu dobru zemlju i resurse ove naše
planete zemlje.
Osnovna ostavština Kreativističke crkve, što se ovoga tiče, za sva vremena je jasna i
jednostavna: smanjiti obojene rase, raširiti Belu rasu, sve dok ne naselimo sve predele obradive
zemlje na ovoj planeti zemlji u celosti. Nema alternative.

193
 POGLAVLJE BR. 10

Manifest sudbine

B eli čovek je veliki graditelj. Nekoliko puta u istoriji, kada je neometano i slobodno
mogao da radi ono što mu je priroda usadila i što mu je naložila, on je konstruisao,
kreirao i gradio imperije. Pošto mu je data sloboda da vlada u određenom vremenskom periodu,
kreativni rad belog čoveka je postao zadivljujući. Jedan od takvih perioda bila je izgradnja Amerike
i osvajanje Zapada.
Sredinom XIX veka, većina Amerikanaca bila je obuzeta idejom da je njihov manifest
sudbine osvajanje i naseljavanje Amerike od obala Atlantika do obala Pacifika. I osvojili su je!
Naše visokoparne istorijske knjige prepune su trabunjanja o značaju prvih hodočasnika,
puritanaca, putnika sa Majflauera i uopšte, o ulozi hrišćanstva u izgradnji Amerike. Deca školskog
uzrasta i ogroman deo američke populacije, usled toga, postaju toliko indoktrinirani da bi rado
ponovo prihvatili jevrejsku laž da su Ameriku izgradili hrišćani za hrišćane i na hrišćanskim
principima. Podrobnije istraživanje istorije pokazaće da niti su Ameriku izgradili hrišćani, niti je to
urađeno na hrišćanskim principima, već je naprotiv, ona izgrađena uprkos okovima hrišćanstva.
Ko su pravi graditelji Amerike? To sigurno nisu bili hodočasnici, puritanci ili neki drugi
religiozni fanatici, iako je poneko od njih bio među prvim doseljenicima. Među masama koje su
izgradile Ameriku nije bilo mnogo verskih prognanika, mada je bilo i takvih među prvim
doseljenicima. U osnovi, ljudi, koji su ovde dolazili u velikom broju i koji čine rasnu suštinu
Amerike, bili su najbolji primer veličine Bele rase. To su bili ljudi obuzeti duhom avanturizma, koji
su tražili bolju zemlju i bolje uslove u kojima će podizati porodice i stvarati svoje bogatstvo. Oni su
bili avanturisti, agresivni, neustrašivi, energični i, iznad svega, ljudi sa vizijom i željom da grade.
Oni su bili ista vrsta ljudi poput onih koji su pomerali granice belog čoveka po celom svetu,
hiljadama godina.
Ko su bili ti ljudi? Ono najbolje u Beloj rasi, čime se možemo ponositi. Oni su bili pioniri,
traperi, lovci, istraživači, farmeri, rančeri, graditelji željezničkih pruga i pored ostalog, borci protiv
Indijanaca. Ovamo su došli iz prenaseljene Evrope, koju su eksploatisali i uništili jevrejski
finansijski monopoli, Evrope zapletene u mrežu destruktivne hrišćanske religije nametnute od
Jevreja. To su bili ljudi koji su tražili prostor i slobodu da bi mogli da slede svoje prirodne
naklonosti i težnje. U njihovim venama i krvi osećao se manifest sudbine da se šire i naseljavaju
bogatu novu zemlju.
Iz ovoga su izrasli najbolji i najveći izdanci produktivnosti Bele rase koje je svet ikada
video. U delu “Osvajanje Zapada” prikazano je jedno od najviših i najboljih dostignuća ljudske
rase. Herojsko osvajanje Zapada je upisano kao jedno od najslavnijih poglavlja u istoriji Bele rase,
ili bilo koje druge. Samo hrabrošću i radom izgrađena je najproduktivnija, najkreativnija i
najmoćnija imperija koju je svet ikada video.
Danas Amerika, mada beli ljudi u njoj čine manje od pet procenata svetske populacije,
proizvodi isto onoliko bogatstva i potrepština koliko i ostatak sveta zajedno. I to uprkos činjenici da
su Amerikanci opterećeni velikim ograničenjima i problemima, kakvima nijedna nacija do sada nije
bila. Beli Amerikanci na svojim leđima nose trideset miliona (verovatno i svih sedamdeset) crnih
parazita, koji nisu samo težak teret, već i ozbiljan problem za porast proizvodnje. Sva ova
proizvodnja stiže iz Amerike uprkos činjenici da je američki narod nateran da pomaže svoje rivale i
neprijatelje širom sveta, tehnologijom, zajmovima, proizvodima, monetarnim restrikcijama i svim
ostalim podvalama koje je Jevrejin u stanju da smisli. Uz to, u našoj sredini boravi navodno šest
miliona Jevreja, a verovatno i mnogo više njih, što dodatno ima pogubni efekat.
Nema sumnje da je Amerika danas osnovno uporište Bele rase. Zbog toga se ona nalazi
pod teškom presijom Jevreja, koji bi da nateraju bele Amerikance da se mešaju sa drugim rasama i
gurnu ih u isto zmijsko leglo u koje je ugurana Indija pre više hiljada godina, Južna Amerika pre
nekoliko vekova, a Haiti pre sto pedeset godina. Amerika je najsnažnije uporište Bele rase i tu će

194
morati da se vodi presudna bitka, gde će Jevrejin morati da bude pobeđen i gde će nova svetska
filosofija o opstanku Bele rase morati da se formuliše i ukoreni.
Mnogo dugujemo našim srčanim pradedovima koji su na neistražen i neprijateljski
kontinent stigli bez ičega, sem nepokolebljive odlučnosti i urođenih sposobnosti da stvaraju i grade.
Prvi među njima bili su trgovci krznom i traperi, lovci i istraživači, neimari, energični ljudi koji su
tražili nove avanture i uvek šire horizonte. Za njima su uskoro stigli i prvi naseljenici, farmeri. Kako
su se probijali ka zapadu, rančeri, goniči stoke i romantični kauboji pomagali su da se ukrote
ogromna prostranstva Amerike. Za njima su sledili graditelji naselja, trgovci, graditelji pruga,
preduzetnici, u najboljem američkom smislu. Dok su izgrađivali ovu imperiju svi su se, na ovaj ili
onaj način, borili protiv Indijanaca.
S obzirom da je naša istorija tako falsifikovana i da su naši herojski pradedovi, pioniri,
teško i bez razloga optuženi za politiku prema Indijancima, od najveće je važnosti da ispitamo
kakvu je to politiku pionirska Amerika vodila prema inferiornim crvenim domorocima, odnosno,
Indijancima.
Ne postavlja se pitanje da li je beli čovek osvajao zemlju koju su nastanjivali Indijanci,
rasa potpuno drugačija od njega i, definitivno, inferiorna. Mada je u početku osvajanje bilo
postepeno, Indijancima nije trebalo mnogo da shvate da su okupirani i da im je oduzeta zemlja.
Pošto se uskoro razvilo neprijateljstvo, što je bilo neminovno, i beli čovek je brzo shvatio da mu je
Indijanac smrtni neprijatelj i da predstavlja pretnju njegovoj egzistenciji, imovini i životima
njegovih bližnjih.
Na osnovu toga razvila se povezanost unutar Bele rase koja nikada nije postojala u Evropi.
Beli čovek je shvatio da mora da se udruži da bi opstao, pa je tako rođen značajan period rasne
lojalnosti među belim narodima različitog evropskog porekla. Ovo zbližavanje iznedrilo je najbolje
u belom čoveku – rasnu lojalnost, ingenioznost, snalažljivost i hrabrost. Dajući zamaha ovim
prirodnim sposobnostima, on je neprekidno napredovao, potisnuo Indijance na zapad i preuzeo
njihovu zemlju. Mada je beli čovek bio brojčano slabiji, to se nije pokazalo kao nedostatak, jer,
kada je ujedinjen i odlučan u svom cilju, on može da prevaziđe sve sile i prepreke. Beli čovek je
jasno shvatio da je Indijanac njegov neprijatelj i izreka “samo mrtav Indijanac je dobar Indijanac”
postala je nepisani zakon u zemlji.
Zbog toga je besmisleno tvrditi da je Amerika izgrađena na hrišćanskim principima.
Amerika uopšte nije izgrađena na hiršćanskim principima. Da su prvi beli poniri sledili diktat
hrišćanske etike “voli svoje neprijatelje”, “okreni drugi obraz”, “prodaj što imaš i daj sirotinji”, “ne
opiri se zlu”, “ne sudi” itd., i sve ostale samoubilačke hrišćanske gluposti, oni nikada ne bi uspeli.
Indijanci bi ih nadjačali i poubijali pre nego što bi uspeli i da zakorače na američki kontinent. Ne,
zaista! Amerika nije izgrađena na principima hrišćanstva, niti su je izgradili ljudi koji su bili
posebno zainteresovani za hrišćanstvo. Ameriku su izgradili najbolji predstavnici Bele rase – Bele
rase koja je pokazala svoj urođenu agresivnost i koja je dala pun zamah svojoj nadmoći i
sposobnosti.
U savremnim istorijskim knjigama, filmovima i ostaloj jevrejskoj propagandi srećemo
mnogo neistina o perfidnosti belog čoveka, koji je tobože prekidao primanja sa Indijancima, varao
ih, lagao i izdavao. Ovo je, naravno, kao što sam već rekao – jevrejska propaganda – koja ima za
cilj da degradira i umanji junaštvo belog čoveka. Beli čovek se jednostavno borio, pobedio
Indijance i oterao ih sa njihove zemlje. Nije se cenjkao sa Indijancima, nije imao potrebe da ih vara
niti da im bilo šta obećava. On je tu bio da osvaja. Borio se sa Indijancem, porazio ga, ubijao ga i
klao, i oterao sa zemlje da bi je preuzeo. Jednostavno je pobedio i pokorio ga. To je bilo samo
osvajanje, a okriviti belog čoveka za varanje i šikaniranje predstavlja samo još jednu jevrejsku
prevaru. Beli čovek nije sklapao primirja sa Indijancima. On je donosio ukaze kojima su određivani
rezervati za Indijance, već poptuno poražene. Ne cenjkajte se i ne pravite mirovne sporazume sa
poraženim neprijateljem. Vi određujete uslove, a tako se postupalo i sa američkim Indijancima.
Budimo iskreni. Beli Evropljanin je prešao okean, osvojio američki kontinent koji je
naseljavala inferiorna crvena rasa i napredovao ka zapadu; porobio je crvenog čoveka, preuzeo
njegovu zemlju, poubijao većinu svojih protivnika i kada ih je apsolutno porazio, masovno ih je

195
prognao u predele beskorisne zemlje, rezervata. Bila je to otvorena, potpuna pobeda, slobodna igra
prirodnih sila, bio je to beli čovek u najboljem svom izdanju. Da naši pradedovi to nisu uradili, ne
bi bilo Amerike – ne bi, u stvari, bilo velikog snažnog vrela Bele rase danas. U stvari, pitanje je da
li bi Bela rasa uopšte opstala.
Da bismo bolje ilustrovali razmišljanje i stav belih pionira, vlade i vojske, dozvolite da
citiramo tekst proglasa guvernera Džona Evansa građanima teritorije Kolorado 1864. godine.

PROGLAS
Poslali smo specijalne glasnike do Indijanaca na zaravnima, prijateljski tražeći da se
sretnemo kod Fort Liona, Fort Larneda, Fort Laramija i Logora Kolins, upozorivši ih, radi
sigurnosti i zaštite, da će svi nasilni Indijanci biti kažnjeni i uništeni. Poslednji od pomenutih
glasnika se vratio uz dokaze koji upućuju da je većina Indijanskih plemena u ratu i da su
neprijateljski raspoloženi prema belcima. Uložio sam krajnje napore da pridobijem sve Indijance sa
zaravni da bi došli na ugovoreno mesto sastanka, obećavši im snabdevanje i zaštitu, koje su, uz
nekoliko izuzetaka, svi odbili da prime.
Stoga, ja, Džon Evans, guverner teritorije Kolorado, izdajem ovaj proglas i ovlašćujem sve
građane Kolorada, pojedinačno ili u organizovanim grupama, da mogu da se bore protiv nasilnih
Indijanaca na zaravnima, striktno izbegavajući one koji su se odazvali mome pozivu za sastanak na
naznačenim mestima i da ubijaju i unište kao neprijatelje zemlje, gde god da se nalaze,
neprijateljski raspoložene Indijance. Dalje, jedina nagrada koju mogu da dam svima koji pruže
ovakvu uslugu, je da ovlastim ove građane ili grupe građana da zarobe i zadrže kao svoju, svu
imovinu gore navedenih neprijateljski raspoloženih Indijanaca, i da time budu nagrađeni.
Dalje, nudim svim grupama koje će pod okriljem zakona organizovati teritorijalne milicije,
da im obezbedim oružje i municiju i da im plaćam kao redovnoj vojsci, za njihove konje, njihove
potrebe i transport, do kongresa, uz garanciju komandanta Oblasti.
Sukob je pred nama i svi dobri građani se pozivaju na dužnost da brane svoje domove i
porodice.
Kao dokaz stavljam svoj potpis i veliki pečat Teritorije Kolorado.
11. aprila 1864. godine posle Hrista.

S. H. Elbert Guverner
sekretar teritorije Kolorado Džon Evans

S obzirom da je osvajanje Zapada i izgradnja Amerike bila jedna od najkreativnijih i

najproduktivnijih epoha u istoriji belog čoveka, trebalo bi da naučimo neke ozbiljne lekcije iz
sopstvene istorije. Ako je vođenje rata protiv obojenih rasa, odnosno Indijanaca, bilo toliko
plodonosno pre sto ili dve stotine godina, što se tiče širenja i dobrobiti Bele rase i, ukoliko je iz
ovakvog napora sagrađena ogromna, bogata imperija, šta je loše u prihvatanju i usvajanju takve
politike danas, na globalnom nivou? Zašto mi promovišemo razmnožavanje inferiornih afričkih
crnaca u našoj sredini kada smo toliko nadmoćniji da možemo da izvučemo zemlju iz te zbrke i da
ih što pre pošaljemo natrag u Afriku? Zašto ne podržimo našu belu braću u Južnoj Africi i Rodeziji i
ne pomognemo im da proteraju crne divljake na sever prema ekvatoru?
Sama priroda nas je obdarila neotuđivim pravom da opstanemo, da se širimo, napredujemo
i brojčano uvećavamo Belu rasu pred licem svih naših neprijatelja. Ne zaboravimo da su obojene
rase najsmrtonosniji neprijatelji koje Bela rasa ima. U stvari, sve obojene rase su neprijatelji belog
čoveka. Najbolja zaštita koju beli čovek može sebi da obezbedi je da se teritorijalno širi i uvećava
brojnost svoje rase na zemlji, umanjujući one koji pripadaju obojenim rasama, budući da su sve
neprijateljski raspoložene prema nama, sve dok opasnost ne prođe.
Sve dok je neprijateljska crvena rasa bivala nadmoćna po broju i snazi, ona je predstavljala
zlo i opasnost za bele američke pionire. Sve dok Bela rasa nije brojčano nadjačala Indijance,

196
postojala je opasnost po njihove živote i imovinu. Slično tome, na globalnom nivou, obojene rase,
koje su listom neprijateljski raspoložene prema Beloj rasi, postaju svakim danom sve veća opasnost
za sam opstanak Bele rase. Ako je politika Bele rase u Americi pre stotinu godina bila tako
produktivna za nas, ne postoji nijedan razlog zbog koga to ne bi bila i odlična politika na
planetarnom nivou.
Nemoguće? Uopšte nije nemoguće. U stvari, to ne samo da je moguće, već je i jedina
pametna politika koju Bela rasa može da vodi. Nemojte biti u zabludi – Jevreji su, u saradnji sa
obojenim rasama, Beloj rasi namenili uništenje, i oni napreduju i uspevaju u svom programu.
Najviše je pravo, a ujedno i najznačajniji zakon prirode, boriti se za opstanak po svaku
cenu. Moramo obezbediti postojanje Bele rase na licu zemlje za sva vremena. Beli čovek to može
lako da uradi, ukoliko se ujedini i postigne rasnu solidarnost. Dok je u doba Rima, jedan legionar,
koristeći savremeno oružje, poput mača, okolopa, itd., mogao da se izbori sa šest (ili deset) puta
brojnijim crnim divljacima, danas, uz modernu tehnologiju, koja je proizvod belog čoveka i samo
belog čoveka, nekolicina obučenih pilota u mlaznim avionima, naoružani atomskim bombama,
mogu da zbrišu bilo kog protivnika, crnce u Africi, na primer, za tili čas. Činjenica da je danas i
naše oružje u rukama naših neprijatelja, koji ga nikada sami ne bi mogli proizvesti, jeste sramni
odraz nedostatka lojalnosti i cilja unutar Bele rase.
Ipak, i pored tako loše situacije kakva je danas, još uvek nije suviše kasno, niti je
nemoguće. Kada Bela rasa postigne jedinstvo i ideološku solidarnost, obojene rase će, zahvaljujući
nesposobnosti da same sebe izdržavaju, ispariti i nikakav nuklearni holokaust kojim nas Jevreji
plaše, neće biti potreban.
Da, natpis na zidu je jasan: beli ljudi, ujednite se ili nestanite! Naseljavajte svet ili
postanite mongrelizovani robovi!
S obzirom da crna rasa izvršava najveći broj zločina, jasno je da ćemo, ukoliko smanjimo
njihov broj, smanjiti i broj zločina. Isti princip odnosi se na neobrazovanost i siromaštvo. Stoga, ako
želimo da smanjimo kriminal, siromaštvo, prljavštinu i neobrazovanost, najbolji i najefektniji
program je smanjenje broja crnaca u Americi.
Rasni program Kreativističke crkve stoga je vrlo jasan: raširiti Belu rasu, smanjiti broj
obojenih.
Ovo mora biti naš program za sva vremena, ne samo za Ameriku, već i za čitav svet.
Pod pritiskom Jevreja i hrišćanskih principa, postupali smo upravo suprotno, nerazumno i
glupo. U Americi, i svuda u svetu, svaka politika koju je beli čovek sledio, bez obzira da li se radilo
o stranoj pomoći, socijalnoj zaštiti, poreskoj politici, tehnološkoj pomoći, medicinskoj pomoći ili
nekoj od mnogih drugih politika, zasnovala se na tome da povećava broj obojenog ološa i smanjuje
osnovu produktivne Bele rase.
Obojene rase celog sveta strašno nas mrze. Izvikana od jevrejske štampe, Bela rasa, oličena
u belim Amrikancima, svuda je primarna meta mržnje. Ne samo da belog čoveka mrze u celom
svetu, već i ovde, u samoj Americi, Meksikanci, crnci, Indijanci i sav obojeni šljam jedva čekaju
dan da nas zbrišu.
Zašto da “okrećemo drugi obraz” i hranimo, snabdevamo i podstičemo razmnožavanje
obojenog šljama koji nas mrzi? To je samoubistvo. To je ludost. Obojenim rasama ne dugujemo
ništa. Oni bi nas se rešili čim bi zadobili moć. Kreativno, i uz pomoć jevrejske organizacije, oni će
se, kroz generaciju ili dve, dokopati moći, pa će nas se rešiti, ako se mi ne ujedinimo i ne
organizujemo.
Ponavljam, ujedinjena i organizovana Bela rasa je deset puta moćnija od celokupnog
ostatka sveta.
Politika aparhejda u Južnoj Africi samoubistvena je, i to još više od one u Rodeziji, iako su
obe zemlje napadnute kao rasističke. Ove zemlje, mada se njihovi metodi razlikuju, pomažu, iz
godine u godinu, “odgajanje” sve većih hordi crnaca. Rodezija ima ludačku, samoubilačku politiku
opsednutu “uzdizanjem” crnaca (nemogući poduhvat). “Obrazujući ih”, omogućavaju im da se
razmnožavaju i sve više prepuštaju vlast ovim majmunima iz džungle. Očigledan rezultat ove

197
ludosti će, naravno, biti samoubistvo bele populacije. To je isto tako sucidno kao da hranite i
razmnožavate pacove sve dok vas ne požderu.
Australija je imala mudriju rasnu politiku od svih ostalih zemalja na svetu (“samo belci”).
Međutim, ostali su slepi za Jevreje, pa Jevreji sada poseduju Australiju. I to uprkos činjenici da je
beli čovek izgradio kontinent. Ali, stara priča se opet ponavlja. Međutim, ni australijska politika
neće spasiti Belu rasu, ukoliko ostatak sveta poklekne.

***
U prirodi, svaka vrsta se trudi da se proširi kolonizovanjem novih teritorija. Na primer, čim
je zec kročio na novi australijski kontinent, počeo je ubrzano da se razmnožava, dok ga nije celog
osvojio. Kada su čvorci stigli u Severnu Ameriku, brzo su se raširili po celom kontinentu. Kada je
zumbul prenesen na Floridu, pre jednog veka, brzo se raširio po svim kanalima i vododerinama u
kojima je mogao da raste. Kada korov uhvati koren u žitnom polju, on odmah širi svoju teritoriju,
raseljavajući svoje seme tamo gde može da zauzme celo polje, celu oblast, celu zemlju.
Program prirode je sledeći: kolonizovati novu teritoriju i raširiti se do krajnjih granica
moći – bez izuzetka.
Hiljadama godina je Bela rasa kolonizovala teritorije i zemlje, ponekad sa velikim
uspehom, nekad uz određene padove. U doba Rimske imperije, kolonizacija je bila izuzetno
uspešna. Da Bela rasa nije pogođena smoubilačkim, zaglupljujućom zabludom zvanom hrišćanstvo,
ona bi bez sumnje napredovala i još davnih dana kolonizovala svet. Na žalost, kao što istorija
pokazuje, Rimljani su podlegli hrišćanstvu. Napredak Bele rase se zaustavio i ona se sunovratila u
propast, pa su je gotovo nadjačali muhamedanski Mavari.
U XVI, XVII, XVIII i XIX verku, Bela rasa je ponovo krenula napred, kolonizujući sve
kontinente na svetu, a najuspešnije Severnu Ameriku.
Sada, u XX veku, beli čovek se opet nalazi na silaznoj liniji, kako se nova, otrovna
jevrejska filozofija, komunizam, širi kao kuga. Beli čovek se sada glupo povlači i beži pred
inferiornim šljamom, negirajući sebe i pomažući svojim neprijateljima da se množe.
Umesto da kolonizuje, bela Amerika je kolonizovana, ne samo od hordi crnaca, već i
obojenog svetskog šljama. Beli čovek više ne kolonizuje Afriku, već Ameriku kolonizuju Afrikanci,
Azijci i mulati. Južnu Floridu su preplavili mulati – Kubanci. Čak i nekada neosvojiva tvrđava
Britanskog carstva, Engleska, nalazi se pod ubrzanom kolonizacijom obojenog šljama, koji se
množi poput pacova. I prelepi plavi Šveđani preplavljeni su hordama crnaca koji se iskrcavaju a
niko ni prstom ne mrda da ih zaustavi.

***
Pravo rešenje za belog čoveka je da usvoji jasno određenu rasnu politiku: Bela rasa mora
da se širi sve dok ne naseli svu plodnu zemlju ovoga sveta; mora da tretira sve obojene rase kao
svoje smrtne neprijatelje; mora prestati da im pruža bilo kakvu vrstu pomoći; mora ih brojčano
nadjačati i izbaciti ih sa lica zemlje, kao što je to uradila sa Indijancima u Americi, samo još žešće.
Da bi uopšte opstali, ovo mora biti naša vera i naš zavet: ili oni ili mi! Najvažniji cilj
Kreativističke crkve je da se uveri da će opstanak Bele rase na licu zemlje biti obezbeđen u
budućnosti.
Mi, pripadnici Bele rase, moramo ponovo naučiti veliku istorijsku lekciju od naših
američkih pradedova. Moramo isplanirati ovaj veliki pothvat Bele rase na svetskom nivou. Moramo
ponovo, u smišljenom i odlučnom programu, preduzeti kolonizaciju sveta, kakvu je Bela rasa u
poslednjih nekoliko vekova preduzimala, sa manje ili više uspeha, ali odlučno. Kao i američki
pioniri, mi moramo sada, kao svoj manifest sudbine, prihvatiti pobedu nad svetom i nastanjivanje
njegove najplodnije zemlje.

198
 POGLAVLJE BR. 11

Muhamedanstvo - moć militantne religije

K ao što smo videli u prvom poglavlju ove knjige, prirodom i univerzumom upravljaju
zakoni. Celim univerzumom, uključujući i naš mali svet, vladaju zakoni, koji su
univerzalni, čvrsti, neelastični i uvek isti.
Među ovim zakonima prirode je i zakon opstanka, koji se odlučno primenjuje i na ljudske
rase. Mnoge rase su dolazile i odlazile i više ih nema. Neke od njih danas umiru pred našim očima.
Sve vrste, pa i ljudske rase, imaju svoja posebna sredstva odbrane i napada, uključujući i različite
vrste parazita. Među ljudskim rasama postoji visoko razvijena vrsta parazita, poznata kao večni
Jevrejin. Jedna od istaknutih specifičnosti, koju je Jevrejin razvio radi sopstvenog opstanka, je
umetnost prevare, lukavstva i obmane. Jevrejin je neprevaziđeni majstor prevare. S obzirom da je
najveći parazit, on je razvio religiju kao najjače oružje kojim vara, kontroliše, porobljava,
iskorištava i uništava.
Jevrejin nije samo “majstor laži” i vešti manipulator propagandom, već je vrlo rano u
svojoj istoriji, hiljadama godina, shvatio koliko je religija moćno oružje. Religija je moćno sredstvo
za ujedinjavanje rase ka zajedničkom cilju. Jevreji su to postigli radi dobra sopstvenog naroda.
Koristili su religiju da bi uništili svoje neprijatelje, a njihovo najveće dostignuće u istoriji
čovečanstva je pronalazak hrišćanstva kojim su uništili Rimljane.
Jevrejin je, ukratko, izmislio Stari zavet da bi ujedinio svoju rasu, da bi joj dao tradiciju,
cilj i svrsishodni program kojim će iskoristiti i uništiti ostale rase. Da bi postigao ovaj cilj, Jevrejin
je drugim rasama, a posebno Beloj, dao religiju odnosno hrišćanstvo, koje će svojim žrtvama uraditi
upravo suprotno od onoga što judaizam čini Jevrejima. Beloj rasi je dao veru koja će je zbuniti i
sludeti, podeliti iscepkati i razoriti, čineći od nje lak plen za nasilne Jevreje. Činjenica da je uspeo u
ovoj fantastičnoj zaveri, najbolji je mogući dokaz da je on strpljivo i pažljivo planirao da nas uništi.
U prethodnim poglavljima već smo izneli obilje dokaza kako nas je uništavao, a nastavićemo i u
sledećim.
Spomenuli smo tu divnu, veliku rimsku civilizaciju, kako je Rim osvojio svet, bio
nadomaćan i bez konkurencije. Pokazali smo da je Rim uživao u periodu mira i napretka, koji je
trajao 200 godina i bio poznat kao Pax Romana, kada je razorna judeo-hrišćanska filosofija počela
da širi svoj virus po rimskoj imperiji. Istorija nam govori da je 313. godine car Konstantin postao
prvi hrišćanski car, proglasivši hrišćanstvo zvaničnom religijom carstva. Videli smo da Rimljani,
koji su podlegli ovom samoubilačkom nagovoru i postali fanatični hrišćani, više nisu imali volje da
brane svoje domove, svoju zemlju i svoju imperiju. U narednih 150 godina, do 476. godine nove
ere, rimska imperija potpuno je smrvljena i raspala se. Takođe znamo da je, sa pojavom hrišćanstva,
Bela rasa, uključujući ostatke rimske imperije, kao i cele Evrope, pala u hiljadugodišnje Mračno
doba.
Pošto su izazvali ovu užasnu katastrofu, nekada ponosne i moćne rimske imperije, Jevreji
nisu želeli da ostave na miru Belu rasu. Kao što su hiljadu godina ranije potpomogli mešanje rasa u
egipatskoj ciivlizaciji, tako su i sada želeli da pokvare Belu rasu u Evropi i unište je zauvek.
Da bi to postigli, stvorili su treću religiju, muhamedanstvo.
Više je od koincidencije da judaizam, hrišćanstvo i muhamedanstvo potiču sa relativno
malog prostora u Aziji, koje se širi od Palestine do Saudijske Arabije, ili, drugim rečima, od
Jerusalima do Meke. Jevreji su, kao što je to istakao Bendžamin Franklin, Azijati. Ova mala oblast,
naseljena Semitima, koja leži istočno od mediteranskog i Crnog mora, iznedrila je tri religije, od
kojih je svaka imala razoran uticaj na Belu rasu.
Hrišćanstvo je uspelo da slomi rimsku imperiju i izazove krvoproliće, tako da Rima, posle
476. godine, više nije bilo. Ali, šta se dešavalo sledećih nekoliko vekova koji su usledili nakon pada
Rima?
U to vreme, Bela rasa je bila slabija i razjedinjenija nego što je ikada bila. Uporni i podli
Jevrejin nije želeo da ispusti ovu zlatnu priliku kako bi zadao smrtni udarac Beloj rasi. Šta je

199
uradio? Opremio je i organizovao obojene rase novom agresivnom i nasilnom religijom koja je bila
potpuno suprotna onoj koju je ubrizgao u krvotok Beloj rasi.
I dok je Rimljanima usadio religiju koja im je govorila: okreni drugi obraz; voli svoje
neprijatelje; prodaj što je tvoje i daj sirotinji; ne opiri se zlu; ne sudi prestrogo, Arapima je dao
dinamičnu religiju koja je bila potpuna antiteza hrišćanstvu.
U vremenu kada je Bela rasa bila u stanju najveće konfuzije i podeljenosti u istoriji,
muslimanska religija se pojavila sa žestokom i agresivnom filosofijom koja je inspirisala njene
sledbenike da osvajaju i preobraćaju mačem. Sledbenicima ove grube nove religije rečeno je da je
raj divan zeleni vrt pun svetlosti. Tamo duša vernika, obučena u zelene haljine, drema na zelenim
jastucima, uživa u oprostu, voću, vinu, a služe je predivne crnooke devojke zaobljenih bokova i
prelepih grudi. Onima koji su prešli u muslimane rečeno je da će, ako poginu u borbi, odmah otići u
taj blještavi raj. Ovo je nadahnulo Arape gorućim fanatizmom, pa su hrlili u bitke, ne mareći da li
će poginuti ili ne.
Ova pustinjska plemena, zapaljena religijskim fanatizmom, širila su islam od Indije do
Španije, Egipta, Sirije, Male Azije i severne Afrike. Španija i Carigrad su pali pre uspona
muslimanskog carstva. Arapi su pobednički napredovali, prešli Španiju i stigli do srca Francuske,
tako da su mogli da osvoje celu belu Evropu. Samo zahvaljujući milosti proviđenja 732. godine,
veliki beli heroj, Karl Martel pobedio je Arape u bici kod Troa u Francuskoj i sprečio osvajanje
Evrope.
Kako je drugačija mogla biti istorija Zapadne Evrope da su je muslimani osvojili!
Ipak, osvojili su Španiju i doveli sa sobom crne Mavare iz Afrike i arapsku semitsku krv.
Tako je bilo sve do 1492. godine, kada ih je herojska bela kraljica Španije, Izabela, proterala. To je
bila velika godina za Španiju. Ne samo da je kraljica Izabela uspela da izbaci Mavare iz Španije,
nego su iste godine izbačeni i Jevreji, a Kolumbo je zaplovio ka Americi.
Pošto je proterala Mavare i Jevreje, Španija je zakoračila u najveći i najsjajniji period svoje
istorije, pa se sledećih sto godina mogu smatrati zlatnim dobom Španije.
Ipak, šteta je učinjena. Gotovo hiljadugodišnja mavarska vladavina Španijom i
Portugalijom dovela je do trovanja krvne loze ove dve nesrećne nacije, pa se trajna šteta u njihovoj
rasi uočava i do dana današnjeg. Moje ubeđenje je da su Jevreji nagnali Arape na osvajanja da bi se
ovi razmahnuli po Evropi i zagadili sve narode Zapadne Evrope crnom krvlju Afrike. Za taj
neuspeh možemo da zahvalimo srećnoj zvezdi i Karlu Martelu, herojskom belom vođi, koji se
hrabro držao u bici kod Troa.
Vizantijsko carstvo, sa glavnim gradom Carigradom, bilo je istočna polovina Rimskog
carstva od šestog veka. Preživelo je skoro hiljadu godina duže od zapadne polovine, sa Rimom na
čelu, koja je propala. Razlog njegovog opstanka leži u tome što je imao čvrst stav protiv jevrejskog
uticaja u svojoj sredini. Jevrejima je zabranjivano da imaju bilo kakvog udela u vladi, obrazovanju
ili medicini i na mnogim drugim poljima, gde je bio dostigao ograničen njihov uticaj. Ipak, 1453.
godine, Turci, koji su u to vreme bili deo muslimanskog carstva osvojili su Carigrad i okončali
Vizantijsko carstvo, a time i dominaciju belih ljudi u Maloj Aziji.
Na osnovu te muslimanske volje za moći, možemo naučiti kakav ogroman uticaj ima
agresivna, dobro usmerena religija na rascepkane i neorganizovane grupe ljudi, pa čak i kada su
tako primitivni kao što su to bila arapska plemena severne Afrike i Arabije. Kada je došla religija
koja je ujedinila i okupila amorfnu masu arapskih i beduinskih plemena, položeni su temelji za
uspon arapske imperije. Ne samo da je ta religija sazdala ogromnu imperiju, koja se prostirala kao
neprekinuti pojas od obala Zapadne Afrike do Filipinskih ostrva, nego su muslimani postali
najbrojniji u Africi, Bliskom i Srednjem istoku, u Indiji i jugoistočnoj Aziji. Oni takođe žive u
velikom broju na Kavkazu, u Sovjetskoj centralnoj Aziji i u Kini. Čak i u Evropi ima oko tri
miliona muslimana, koji uglavnom žive na Balkanskom poluostrvu.
Ne samo da je Muhamed stvorio novu religiju, čija je sveta knjiga Kuran, nego je izgradio
muslimansko carstvo, a sa njim i celokupnu arapsku kulturu koja je opstala i do danas. Islam
ispoveda jedna petina čovečanstva i on stalno privlači nove sledbenike više nego bilo koja druga
religija.

200
 Nemoguće je iskazati kakav ogroman izvor energije jedna religija može da bude kada se na
pravi način nametne narodu koji je kasnije prihvati. Neka Bela rasa ponovo nauči ovu lekciju i neka
je nauči dobro.

201
 POGLAVLJE BR. 12

Kraljica Izabela - nadahnuti osvajač

V rednost našeg duga prema velikoj kraljici od Kastilje i Leona teško je izmeriti, ali je, u
svakom slučaju, velika. Ova značajna žena bila je obdarena najboljim osobinama, na
koje možemo biti ponosni, jer su to karakteristike naše velike Bele rase. Čak i kao dete bila je
smirena i imala je kraljevsku pojavu. Ovo ne iznenađuje, s obzirom da je bila potomak Alfreda
Velikog, Viljema Osvajača, Plantagenetskih kraljeva Engleske, Svetog Luja, kralja Francuske i
Svetog Fernanda, kralja Kastilje. Kao i njeni preci, Vilijam Osvajač i Henri II, imala je gvozdenu
volju pa bi, kada jednom odredi cilj, teško od njega odustajala. Volela je da sluša, više nego da
govori, a kada bi govorila, to bi bilo kratko i direktno.
Da bismo shvatili veliki doprinos ove neobične žene i značajnu ulogu koju je odigrala u
korenju sudbine tokom istorije, važno je razumeti vreme u kom je živela. Veoma je bitno sagledati i
nekoliko vekova koji su prethodili njenoj vladavini i propast u koju su muhamedanski Mavari i
Jevreji gurali ne samo Španiju već celu belu Evropu.

***
Napomenuli smo da su Jevreji veoma spretno stvarali i nametali Arapima novu religiju i da
su đavolskom lukavošću isplanirali stvaranje moćne muslimanske imperije, kao sredstva kojim će
napasti, osvojiti i uništiti belu Evropu. Pošto su muslimani mačem osvojili i preobratili arapska
plemena duž severnih obala Afrike do vrata Gibraltara, španski Jevreji su pozvali Saracene da pređu
u Španiju. Kada su 709. godine Saraceni napokon stigli, predvođeni afričkim Jevrejima, španski
Jevreji su otvorili vrata osvajačima i bili nagrađeni time što su postavljeni za vladare Granade,
Sevilje i Kordobe. U novoj muslimanskoj državi, Jevreji su dosegli neslućene visine prosperiteta i
uticaja.
To su postigli čak i posle otkrića njihove zavere o dovođenju Arapa iz Afrike radi rušenja
Vizigotske kraljevine (kasnije Španije). Nakon što su bili osuđeni na ropstvo, pa čak i kada su
oslobođeni, morali su da se pridržavaju strogih vizigotskih pravila ponašanja. Uprkos svemu, oni su
prosperirali i do početka osmog veka postali su izuzetno bogati i moćni u svim većim gradovima
Španije, što im je omogućilo da izdaju tu nesrećnu zemlju i otvore kapiju fanatičnim mavarskim
osvajačima.
Postepeno vraćanje poluostrva pod vlast belih Španaca nije mnogo uzbudilo Jevreje. Kada
je Sveti Fernando ponovo osvojio Sevilju 1224. godine, bio je dovoljno nepromišljen da im da četiri
mavarske džamije, koje su pretvorili u sinagoge; dozvolio im je da žive u jednoj od lepših gradskih
četvrti i od njih jedino zahtevao da se uzdrže od vređanja hrišćanske religije i od preobraćanja
hrišćana.
Jevreji, naravno, nisu poštovali nijedan od ovih zahteva. Neki od kasnijih kraljeva, naročito
oni kojima je bio potreban novac, ukazivali su im veliko poštovanje, a Alfonso VIII je postavio
Jevrejina za svog blagajnika.
Ovde vidimo tu glupu večnu slabost belih kraljeva da sarađuju sa svojim smrtnim
neprijateljima, Jevrejima, i dozvoljavaju da sakupljajući porez od njihovih podanika, dajući im tako
moć nad novcem. Istu slabost primećujemo i u Americi – u poslednjoj dekadi, kada i sami imamo
dva jevrejska direktora Unutrašnjih finansija – jednog po imenu Koen, a drugog po imenu Kaplan.
Do kraja trinaestog veka, Jevreji su postali toliko moćni da su gotovo uspeli da preuzmu
Španiju od Mavara. U celoj Španiji mora da je bilo između četiri i šest miliona Jevreja. U ukupnoj
populaciji od 25 do 30 miliona ljudi, bilo je, otprilike, 15 do 20% Jevreja. Dalje, postojao je u to
vreme program za podrivanje hrišćanske doktrine, jedne grupe po imenu Albižani. To je bila sekta
(koju su opet stvorili Jevreji) koja je kao veru propovedala samouništenje i samoubistvo – što je još
jedan vid izopačenosti mozga kojim se ubrzava razaranje Bele rase. Čak i neki nejevreji su se

202
obrezivali da bi slobodno (kao Jevreji) mogli da propovedaju ovu jeres, zbog čega bi kao hrišćani
bili kažnjeni.
Dalje, Katolička crkva je uvek, glupo, zelenaštvo smatrala grehom, ostavljajući to polje
široko otvoreno Jevrejima, koji su, stoga, imali monopol kao jedini bankari i zajmodavci. Malo po
malo, kapital i privreda zemlje su prelazili u njihove ruke. Obično su uzimali 20% kamate u Argonu
i 33-33,5% u Kastilji. Za vreme gladi 1326. godine, zahtevali su 40% kamate za novac koji su
pozajmili gradu Kuenka radi kupovine žita. Građani, sa porezima koje je trebalo plaćati, seljaci bez
novca da kupe seme za setvu i kmetovi koje pljačkaju plemići, okretali bi se u očaju jevrejskom
zajmodavcu i postali njegovi ekonomski robovi. Pozajmljujući novac kraljevima, Jevreji su došli i
do kontrole nad vlašću. Običan narod ih je mrzeo, jer su od kraljeva kupovali privilegije da
naplaćuju poreze pa su bez milosti otimali sav novac koji su mogli od nesrećnih građana.
Tu su Španci reagovali na zdrav instiktivan način. Kada bi stvari postale neizdržljive,
građani bi se pobunili i izmasakrirali dobar broj Jevreja.
U većini slučajeva, papa bi stao u odbranu Jevreja i činio sve da zaustavi građane, u
njihovom pravednom besu, da ih ne masakriraju – što je još jedan dokaz da je hrišćanstvo od
početka bilo jevrejsko i da nastavlja da bude jevrejsko čak i u samom centru vlasti, koju kontroliše
papa.
Kada je crna smrt za dve godine pokosila polovinu evropske populacije, Jevreji su patili
mnogo više od ostalih, jer ih je očajno stanovništvo optužilo da su prouzrokovali pošast trovanjem
bunara. Bili su rešeni da ih poubijaju širom Evrope. Postoji mnogo dokaza da su Jevreji zaista
bacali zaražene ljude u bunare i druge izvore vode kako bi raširili kugu i tako poubijali još više
pripadnika bele populacije.
Papa Kliment VI je opovrgao ove optužbe protiv Jevreja kao lažne, pokušavajući da
istakne da je kuga isto tako smrtonosna i u zemljama u kojima ne žive Jevreji, mada to nije bilo lako
dokazati ili opovrgnuti. On je, nadalje, pretio da će ekskomunicirati sve koji budu učestvovali u
masakrima Jevreja, nazvavši ih fanaticima. Ipak, Španci su nastavili da ubijaju Jevreje.
U Kastilji 1391. godine, masakrirano je nekoliko hiljada Jevreja. Zbog toga su mnogi
Jevreji tobože prihvatili hrišćanstvo i postali poznati kao Konvertiti ili Maranosi. Tako je nastala
nova klasa jevrejskih ”hrišćana”, među kojima su neki bili naoko iskreni, ali od kojih je većina, iako
su posećivali nedeljne mise, potajno nastavila da posećuje sinagoge i da jede košer hranu. Tobožnji
“hrišćani”, a tajni Jevreji, sada su bili oslobođeni ograničenja koja su nametnuta njihovoj braći iz
sinagoga, pa su mogli da se venčavaju i mešaju sa bilo kojom od vodećih španskih porodica. Dalje,
pred njima se otvorilo novo i veoma važno polje, jer su sada, kao “hrišćani”, mogli da postaju
sveštenici, ili da posvećuju svoje sinove crkvi kako bi pokazali “lojalnost” prema novoj religiji. Na
taj način su, u vreme kraljice Izabele, kontrolisali i iskorišćavali špansku katoličku crkvu u
zaprepašćujućem obimu.
U Španiji je bilo mnogo katoličkih sveštenika, pokrštenih Jevreja, koji su se rugali misama
i svetim obredima kojih su se tobože pridržavali. Jedan takav sveštenik, na primer, nikada nije
davao oprost kada bi saslušao ispovest. Španski katolici su, prirodno, mrzeli ovakvo skrnavljenje i
iz opravdanih razloga krivili Jevreje za sve veću korupciju u crkvi. U stvari, stari hrišćani, kao što
su bili Španci, gnušali su se Konvertita više nego Jevreja iz sinagoga, koje su bar mogli da
prepoznaju. Konvertiti su se rugali svetim obredima, a kada bi odlazili na ispovest, obično su lagali.
Jevreji su Španiju držali pod čizmom i svakodnevno pljačkali i globili svoje žrtve.
Ovo je, ukratko, bila politička i verska situacija u Španiji u doba kada je Izabela, sa deset
godina, dovedena na dvor svog dvadesetšestogodišnjeg polubrata. To je bio Enrike IV, kralj
Kastilje. Kada je Izabelin otac umro, Enrike je nasledio presto.

***
Izabela je bila prelepa devojka svetlog nordijskog tipa, svetle crvenkaste kose, izbočenih
jagodica, nekako prevelikih u odnosu na sve ostalo, i plavim očima koje su imale zelenkasti odsjaj
poprskan zlatom. Stekla je dobro obrazovanje, koje su dobijale kćeri španskih plemića toga doba.

203
Naučila je prelepo da govori kastiljski i govorila ga je sa elegancijom, a pisala visokim stilom. Učila
je gramatiku, retoriku, slikanje, poeziju, istoriju i filosofiju. Od oca je nasledila strastvenu ljubav
prema muzici i poeziji, a od svojih tutora, koji su studirali na univerzitetu u Salamanki, naučila je
mnogo o filosofiji Aristotela i svetog Tome Akvinskog.
Kada su ona i njen mlađi brat Alfonso dovedeni na dvor Enrikea IV, bili su šokirani
nemoralnošću i tračevima na kastiljskom dvoru. Slabi i nemoralni Enrike je bio uvreda za presto i
izdajnik Bele rase. Nadbiskup Kariljo iz Toleda je ovako optužio Enrikea: “Neukus, korupcija i
gresi su tako užasni da se ne mogu ni iskazati, jer oni zagađuju i samu atmosferu i skrnave ljudsku
prirodu”. Nadbiskup se pridružio nezadovoljnom plemstvu u Burgosu, javno iznoseći optužbe na
adresu kralja.
Objavili su da su kraljeva mavarska garda i ostali kojima je kralj dao moć “silovali udate
žene, kvarili i napadali device i terali ljude i dečake na protivprirodni blud, a dobri hrišćani koji su
se usudili da se žale su bili javno šibani”. Optužili su kralja da je uništio svojinu španskih radnih
klasa, dozvoljavajući Mavarima i Jevrejima da ih iskorišćavaju; optužili su ga da je dozvolio da se
nerazumno dižu cene devalviranjem novca; da je dozvolio svojim činovnicima da se služe
podmićivanjima i iznuđivanjima; da je pravdu i vlast izvrgao ruglu čineći pogrešna imenovanja i
dozvolivši da i najgori zločini prođu nekažnjeno; da je pokvario crkvu izbacujući dobre sveštenike i
stavljajući na njihova mesta hipokrite i političare.
Za Izabelu i njenog brata, princa Alfonsa, bilo je dobro što su uspeli da izbegnu trovanje
atmosferom tog lažnog dvora, sa koga su za ceo život poneli mržnju prema nemoralu i njegovim
uzročnicima, koje su prepoznali u uticaju muslimana i Jevreja.
Na dvoru je bilo mnogo intriga, prevrata i borbi koje su podrivale kraljevstvo. Izabelin
brat, princ Alfonso, bio je naslednik prestola. Međutim, kada je imao 15 godina, iznenada je umro.
Neki su optuživali kralja Enrikea i njegove sledbenike da su ga otrovali, ali to nije sigurno. Izabela
je postala značajan politički faktor, pa su se pravile mnoge intrige oko njene udaje za različite
političke saveznike. Kralj Enrike je bio vrlo nestrpljiv da što pre uda princezu za portugalskog
kralja Alfonsa V, koji je želeo da osigura Izabelin pristanak. Drugi izabranik bio je Vojvoda od
Gijena, brat i naslednik francuskog kralja Luja XI. Odlučan i uporan da se oženi njome bio je i
jedan jevrejski mulat, vrlo loše reputacije, po imenu Don Pedro Giron koji je na kraju i dobio
kraljevu dozvolu. Na sreću, dok je ovaj sladostrasnik putovao, odlučan da oženi Izabelu protiv
njene volje, teško se razboleo pa je umro. Princeza Izabela je vest o njegovoj smrti primila uz suze
radosnice i požurila u kapelu da se zahvali Bogu.
Preživevši sve ovo, u osamnaestoj godini udala se za princa Fernanda, naslednika
aragonskog prestola. Don Fernando je bio mladić skoro godinu dana mlađi od nje. Ovaj brak
ujedinio je kraljevstva Kastilje i Aragona u jednu od najmoćnijih država Evrope. Mnogi neprijatelji,
uključujući i njenog polubrata, kralja Enrikea, borili su se protiv ovog saveza. Kada je njihov tajni
brak obznanjen, postao je činjenica koju kralj Enrike nije mogao da opovrgne.
Izabelin polubrat, kralj Enrike, umro je 12. decembra 1474. godine. Usred radosti i slavlja
njenih novih podanika, uz pompu i ceremoniju, Izabela je krunisana za kraljicu Kastilje 13.
decembra iste godine. Tada je imala 23 godine i bila je prelepo oličenje države.
Njen suprug, princ Fernado, nije bio kraj nje u to vreme. Kada je saznao vesti o Enrikeovoj
smrti i krunisanju svoje žene, bio je u Perpinjanu, gde je još početkom jeseni otišao pokušavajući da
izbavi oca iz zarobljeništva.
Kraljica i njen suprug potpuno su se slagali oko svojih vladarskih prerogativa. Kraljica
Izabela je trebalo da bude jedini i vrhovni vladar kraljevstva Kastilje, a Fernando bi imao iste
dužnosti nad kraljevstvom Aragona. Bilo je mnogo intriga, ogovaranja i nesloge među njihovim
sledbenicima, dok su neprijatelji težili da podele dvor na dve struje, što im nije uspelo. U većini
javnih poslova, nastupali su jedinstveno, uz oba potpisa na dokumentima, s oba lika na novčićima.
“Čak i kada su se iz nužde razdvajali, ljubav je održavala njihovu jedinstvenu volju – mnogi su
pokušali da ih razdvoje, ali se oni sa tim nisu slagali.”
Ukoliko su želeli da ispune zadatak, koji ih je čekao nisu sebi smeli da dozvole
razmimoilaženja. Trebalo je da uvedu reda u anarhiju, da povrate prestiž kruni, kraljevsku zemlju

204
koju je Enrike nezakonito dao plemstvu, vrednost moneti, da ozdrave poljoprivredu i proizvodnju,
reše jevrejski problem, mavarski problem, konvertitski problem – bio je to zadatak koji je izgledao
nemoguć za ovu mladu ženu i ovog mladog čoveka, čak i uz pomoć vojske i novca. Francuska i
Portuglaija su bile njihovi neprijatelji. Kastilja je bila država haosa.
Situacija je bila veoma slična onoj skojom se suočio jedan drugi veliki vođa, Adolf Hitler,
kada je nasledio propalu, podeljenu i slomljenu Nemačku, 1933. godine. I on je imao porobljenu
zemlju. I on je imao naciju koja je bila pocepana, rastrzana jevrejskim problemom i suočena sa
brojnim spoljašnjim neprijateljima.
Iako je suprugu potpunosti podržao u njenim naporima, ipak su pokretačka snaga i krstaški
žar poticali, uglavnom, od same Izabele.
Ubrzo pošto je Izabela krunisana za kraljicu Kastilje, zemlju je napao Alfonso V, kralj
Portugalije. Fernando i Izabela su nasledili kraljevstva bez vojski i bez finansija da ih stvore.
Međutim, Izabelini neprijatelji nisu računali na njenu genijalnost. Četiri meseca je provela na konju,
idući sa jednog na drugi kraj kraljevstva, držeći govore, održavajući konferencije, predsedavajući
sudovima da bi obesila nekoliko lopova i ubica. Jašući je prevaljivala po hiljadu i više milja, preko
hladnih planinskih prelaza, da bi pregovarala sa nekim plemićem sa oko 500 vojnika. Gde god da je
išla, rasplamsavala je prastaru mržnju Kastiljanaca prema Portugalcima. Dok je Fernando sakupljao
trupe iz severnih provincija, Izabela je okupila nekoliko hiljada ljudi u Toledu i povela ih, pod
punim naoružanjem, kao Jovanka Orleanka, u susret svom suprugu u Valjadolidu.
Do kraja juna 1475. godine, oni su okupili 42.000 ljudi, slabo opremljenih i
nedisciplinovanih, među kojima su mnogi bili seljaci ili oslobođeni osuđenici. Sakupivši ih u 35
bataljona, Fernando je napustio Valjadolid u julu i napao neprijatelja severozapadno od reke Duro.
Posle nekoliko meseci i više bitaka, u kojima se uspeh smenjivao sa porazima, Fernando je napokon
uspeo da protera trupe kralja Alfonsa i da tako, za izvesno vreme, otkloni opasnost po tron kraljice
Izabele.
Pobeda nad Portugalijom je Izabelu učinila jedinim gospodarem Kastilje, koja je bila
izmrcvarena glađu i zarazama i ekonomski skoro bespomoćna. Niko nije plaćao svoje dugove i nije
bilo načina da se ljudi nateraju da to urade. Neredi su bili uobičajena pojava. Mirni ljudi nisu bili
vlasnici sopstvene imovine. Nisu imali nikavu zaštitu od pljačkaša i nasilnika.
Glavni zadatak Izabele i Ferninada bio je da se povrati poštovanje zakona. Da bi ovo
postigli, Izabela i njen suprug su jahali od grada do grada, nekada zajedno, nekada odvojeno,
sprovodeći pravdu bez odlaganja i bez troškova za narod. Mlada kraljica bi saslušala optužbe,
odredila kazne, osudila krivce na smrt i odlazila na drugo mesto. Ubrzo je njena pravda ispunila
zemlju konsternacijom. Ta pravda je bila zastrašujuća zato što je bilo jasno da je nepristrasna i
nepotkupljiva. Među samim plemstvom je bilo mnogo korupcije, pa su i kraljici, po starom običaju,
nudili ogromne sume novca da bi je podmitili, kako ne bi sprovodila svoju pravdu. No, kraljica je
više volela pravdu od novca. Na primer, kada je bogati plemić po imenu Alvar Janjez, koji je ubio
beležnika, ponudio kraljici 40.000 dukata ukoliko mu spase život, ona je to sa gnušanjem odbila i
istog dana odrubila glavu Janjezu. Da bi ugušila svaku sumnju da je to učinila radi novca, imanje je
podelila njegovim sinovima, iako je mogla da ga uzme za sebe.
Izabela i Fernando su bili sasvim svesni da muhamedanci, koji su okupirali južnu polovinu
Španije, okupljaju snage da ponovo napadnu i osvoje severni deo podeljene zemlje. Bili su sasvim
svesni da su njihove snage razbacane, podeljene i nemoćne da se suprotstave ovakoj invaziji.
Izabela je znala da se moraju ispuniti neki važni preduslovi pre nego što zemlja bude ponovo u
stanju da se ujedini i suprotstavi takvoj invaziji. Sama crkva je bila potpuno korumpirana i prepuna
Jevreja Konvertita koji su zauzimali ključne položaje i širili anarhiju i konfuziju u tim teškim
vrmenima. Njen polubrat, kralj Enrike je podelio i izgubio toliko kraljevske zemlje da nije ni bilo
mogućnosti da se obnovi kraljevska blagajna. Znali su da će morati da se preduzmu teški koraci
kako bi se zemlja ujedinila i uspostavio vrhovni autoritet krune.
Budući da je katolička crkva raspolagala ogromnom moći u Španiji 15. veka, kralj i
kraljica su znali da moraju srušiti crkvenu hijerarhiju, sačinjenu od prevarantskih i perfidnih Jevreja

205
Konvertita, koji su trovali hrišćane i bili spremni da prvom prilikom prodaju i crkvu i svoju zemlju
muhamedancima.
Odlučili su da uspostave Inkviziciju i jednom zauvek očiste crkvu od ove tuđinske grupe
koju nisu sačinjavali ni Španci ni hrišćani.
Izabela je shvatila da će morati da reši problem unutrašnjeg neprijatelja pre nego što se
suoči sa pretnjom Mavara s juga. Među ove neprijatelje mogla je ubrojiti ne samo Jevreje iz
sinagoge, već i skrivene Jevreje, konvertite, koji su se infiltrirali u hijerahiju crkve. Znala je da su
Jevreji pozvali muhamedance, omražene Mavare, koji su oduvek bili unutrašnji neprijatelji, a sa
kojima su ovi sarađivali i nudili im pomoć.
Obezbedivši od Pape potajno, dve godine ranije, dozvolu za uspostavu Inkvizicije, ona i
Fernando su revnosno prionuli na posao.
Ne samo da su Jevreji iskvarili i zagadili samu katoličku crkvu, već su izmislili i širili
albižansku jeres. Ova jeres je propovedala samoubistvo, a njeni sledbenici su često davili ili
izgladnjavali svoje bolesne, pa čak i malu decu. Vidimo na delu još jednu jevrejsku ideju koja guši i
uništava belu rasu.
Po ustanovljenju Inkvizicije, prvo je trebalo pozabaviti se Albižanima. Sama Inkvizicija
nikada nikoga nije osudila na smrt. Inkvizitori bi odlazili u određene gradove, sakupljali sve jeretike
i terali ih da priznaju nedela, obično u roku od 30 dana. Prema onima koji bi priznali, postupalo se
blago. Zatvorenika, za koga je utvrđeno da je kriv i koji bi odbio da se odrekne jeresi, inkvizitori bi
predali državi, koja bi onda prema njemu postupala kao prema izdajniku. U praksi je to izgledalo
ovako: od stotinu optuženih, dvojica zarobljenika bila bi osuđen na srmt. Neki su bili smešteni u
zatvore. Neki su bili oslobođeni, mučenje je korišćeno kao krajnje sredstvo, ali se sve činilo da se
ono što manje upražnjava.
U međuvremenu, postalo je potpuno jasno da muhamedanci čine odlučan pokušaj da
pokore celu Evropu. Godine 1479. Muhamed II je prešao preko mora i osvojio ostrvo Rodos. Kada
su sledeće, 1480. godine vitezovi Svetog Jovana izbacili Muhameda II sa Rodosa, on se iskrcao na
obale Italije šireći strah po celoj Evropi. Njegove posade zaposele su obalu Aulije, a 11. avgusta
1480. godine Muhamed je prevarom zauzeo Otrant u napuljskoj kraljevini. Od 22.000 stanovnika,
varvari su do smrti mučili 12.000 vezanih i bespomoćnih ljudi. Poklali su sve sveštenike u zemlji.
Na brdu van grada, sada poznatom kao Brdo Mučenika, iskasapili su mnoge zarobljenike, koji su
odbili da postanu muhamedanci a njihova tela su bacili psima.
Apatija italijanskih prinčeva je bila ogromna. Oslabljeni i pod kontrolom jevrejskih
zajmodavaca, ostali su razjedinjeni i potpuno nemoćni. Na primer, kralj Napulja je bio u ratu sa
Firencom, a njegov sin Alfonso, vojvoda od Kalibrije je boravio u Toskanji, nekih 600 kilometara
dalje, boreći se u toskanskom ratu.
Španskim kraljevstvima počela je da se širi panika. Ljudi su se pitali šta bi se dogodilo ako
bi Turci došli sa istoka, a Mavari iz Granade preduzeli ofanzivu na jug, protiv Andaluzije. Kastilja
je znala da će biti rata koji će iziskivati i poslednji delić njene snage. A postojali su i tajni
nepriajtelji u unutrašnjosti, koji su izvukli korist od njenog bogatstva u prošlosti i izražavali
naklonost prema omraženim muhamedancima. To su bili jevrejski Konvertiti iz Kastilje, nacija
unutar nacije.
Iskrcavanje Turaka u Italiji zapečatilo je sudbinu Konvertita.
Prva suđenja Inkvizicije održana su u Kastilji 6. februara 1481. godine. U isto vreme,
Španijom je besnela bubonska kuga.
Konvertiti su bili uzdrmani i napokon su počeli da odlaze iz Sevilje. Nekolicina
najmoćnijih Konvertita sastali se u katoličkoj crkvi u San Salvadoru da bi razmotrila kako da se
zaštite. Prisutni su bili katolički sveštenici, fratri, magistrati, vladini zvaničnici – svi jevrejskog
porekla i tajni neprijatelji katoličke crkve i Španije. Dijego de Suzan, rabin čije bogatstvo je bilo
procenjeno na 10 miliona maravedisa, zahtevao je, u vatrenom govoru, da se silom suprostave
inkviziciji. Znali su da u svojim rukama imaju vlast nad gradom pa su odlučili da se ujedine i
poubijaju svoje neprijatelje i tako se osvete. Srećom, Izabela je saznala za ovu zaveru. Glavni
zaverenici bili su pohvatani. Suzanu i njegovim bogatim saučesnicima je suđeno pred sudskom

206
porotom. Neki od njih priznali su zlodelo i određena im je kazna, dok su šestorica vođa proglašeni
nepopravljivim jereticima pa su ih inkvizitori predali u ruke gradskih zvaničnika. Šestorica
zaverenika izvedeni su izvan gradskih zidina i spaljeni na lomači. Izvršenje kazne nad Suzanom
dogodilo se tri dana kasnije.
Hiljade Konvertita su se, u panici, razbežali na sve strane, neki u Portuglaiju, neki u Italiju,
gde Jevrejima, u vremenima progona, papa nikada nije uskratio zaštitu.
Isto se događalo u svim gradovima. I sami inkvizitori bili su zaprepašćeni otkrićem da je
veoma veliki procenat Konvertita bio uključen u podrivanje same crkve prema kojoj su navodno
iskazivali lojalnost, kao i u zavere protiv krune i države.
Poslednjih pet vekova su pisci, neprijateljski raspoloženi prema Španiji i katoličkoj crkvi,
znatno preterivali ocenjujući špansku inkviziciju. Istina je da je za vreme vladavine Izabele bilo
spaljeno negde oko 2000 ljudi, i to ne samo potajnih Jevreja, već i bigamista, blasfemista, pljačkaša
crkava, lažnih proroka i drugih zločinaca. Javno mnjenje je odobravalo inkviziciju, a sama Izabela
se njome ponosila.
Jevrejski pisci, koji dominiraju našom knjževnošću poslednjih pet vekova, optužili su
Izabelu da je dovela do intelektuelne propasti Španije zbog inkvizicije. Radi se, naravno, o
ortodoksnoj laži, jer intelektualni život Španije nikada nije bio plodnji nego u veku koji je usledio
nakon uspostavljanja inkvizicije. Bilo je doba trojice najvećih španskih pesnika, Servantesa, Lope
de Vege i Kalderona. U tom periodu osnovane su najbolje škole i univerziteti, a strani naučnici
preplavili su Španiju i uživali poštovanje, dok su medicina i ostale nauke dosegle najveće visine.
Proizvodnja i trgovina u Španiji doživele su neviđeni procvat, a red u kući i prestiž u inostranstvu
nikada nisu bili veći nego tokom XVI veka, kada je Španija postala nova imperija, zasenivši Evropu
i svet. Nesumnjivo da je glavni uzrok napretka Španije bilo očišćenje od jevrejske zaraze.
Ovo čišćenje kuće se nastavilo. Muhamedanci su odlučili da osvoje celu Evropu. Mula
Abul Hasan, muslimanski vođa iz Granade, divlji Mavar, na prevaru je zauzeo grad Zaharu, na
Božić 1482. godine i dospeo na 15 milja severoistočno od Sevilje. Izabela je bila suočena sa
najvećom krizom u svom životu, pa je, što je bilo karakteristično za nju, odlučila da se bori.
Izabela je bila rešena da okonča mavarsku dominaciju na jugu, bez obzira koliko to trajalo.
Odlučila je da, uz pomoć svog supruga Fernanda, učini ono o čemu su svi dobri kraljevi Kastilje
sanjali, ono što njen otac nije uspeo da uradi, a slabići kao Enrike, izbegavali da učine. Dogovoreno
je da kralj povede Špansku vojsku, a da ona, u svojim zrelim tridesetim godinama, ujedno bude
agent, komesar, oružar, bolničarka i da razglasi svoje ciljeve.
Nije mi cilj da se bavim krvavim ratnim epizodama koje su potrajale deset godina. Bilo je
mnogo obeshrabrujućih poraza i Izabela je često bila na ivici očaja. Ovakav dugotrajni rat slomio bi
mnoge, ali ga je ona, uz gvozdenu odlučnost, uporno nastavljala. Istovremeno je vodila kampanju
protiv Jevreja Konvertita. Bez inkvizicije i njenih temelja, vođenje rata bilo bi beznadežno.
To je bilo novo doba baruta i topova. Da bi se vodio ovaj rat, bila je potrebna teška
artiljerija koja je morala stići iz Francuske, Nemačke i Italije. Izabela je učinila jedinu moguću
stvar. Konfiskovala je imovinu Jevreja Konvertita, iskoristila je da kupi municiju i ostale
potrepštine za rat protiv Mavara. U vreme konačne pobede nad Mavarima, rodila je i svoje peto
dete. Tokom ratnih godina naučila je latinski, kako bi mogla da razume strane diplomate i da ne bi
zavisila od prevodilaca.
Hrabrost, entuzijazam i odlučnost Izabele i njenog supruga konačno su dali ploda. 2.
januara 1492. godine. Rat je, posle 10 godina, bio završen. Mavarski vođa Babdil se povukao,
predao Granadu i uručio ključeve Ferdinandu, koji ih je predao kraljici, a ona ih je zatim dala svom
najstarijem sinu, princu Huanu. Na visokom tornju u Granadi, smesta se stvorio srebrni krst i
zaviorila zastava Santjaga. Posle 770. godina, Bela rasa je ponovo zavladala Granadom.
1492. je bila velika godina za Španiju i za Belu rasu. Bila je to godina kada su Mavari
izbačeni iz Španije i kada je Kristofer Kolumbo, pod pokroviteljstvom kralja Ferninada i kraljice
Izabele zaplovio ka novom svetu i otkrio Ameriku. Te godine kraljevski par Španije doneo je čvrstu
odluku da zemlju oslobodi i preostalih neprijatelja – Jevreja iz sinagoga.

207
 Uvođenjem Inkvizicije, Izabela je želela da zaštiti katoličku crkvu i ukloni prikrivene
Jevreje iz njene hijerahije. U tome je skoro potpuno uspela. To, međutim, nije uticalo na Jevreje iz
sinagoge, odnosno, Jevreje koji su ostali verni judejskoj veri. Otkrila je da oni na svakom koraku, i
dalje podrivaju zemlju, izdajući je Mavarima i muslimanima, te da još uvek poseduju novac i moć,
na štetu njene voljene zemlje. Osim toga, stalno su podstrekivali preobraćene Jevreje na
bogohuljenje i dela protiv crkve. Bernaldez, španski istoričar toga vremena, piše o Jevrejima: “Oni,
Jevreji, žive uglavnom u većim gradovima, i na najplodnijem i najbogatijem zemljištu... Svi su
trgovci i kontrolišu prikupljanje poreza, upravnici su imanja, trgovci platnom, krojači, obućari,
trgovci kožom, kuvari, tkači, trgovci svilom, zlatari i bave se ostalim sličnim poslovima. Nikada
nisu obrađivali zemlju, niti su ikada bili radnici, stolari, zidari; oni traže lakša zanimanja i načine da
zarade novac bez velikog truda. Lukav je to narod...”
Fernando i Izabela su konačno odlučili da Jevreje, kao rušioce Španije proteraju iz zemlje,
kako bi iskorenili zlo. Poslednjeg dana marta 1492. godine, objavili su ukaz kojim se naređuje svim
Jevrejima da napuste njihovo kraljevstvo najkasnije do 1. jula i koji im zabranjuje da sa sobom
ponesu zlato, srebro i novac. Do 2. avgusta, Jevreji su morali da napuste Španiju, ukoliko se ne
pokrste i ne pređu u hrišćanstvo. Samo dan kasnije, Kolumbo je isplovio na svoj put.
Oko 160.000 Jevreja napustilo je Španiju. Neki su otplovili za Kartaginu, a drugi u Arsilu,
pa odatle za Fez u mavarskoj kraljevini. Pojedini su se zaputili prema Portugaliji gde im je ulaz
odobren uz plaćanje visokih taksi. Neki su stigli u Navaru, u Francuskoj, neki čak i do Balkanskog
poluostrva. Deo njih se vratio u Kastilju i bio pokršten. Sve u svemu, ostalo je 3 do 4 milona ljudi
jevrejskog porekla, bez obzira što su prešli u hrišćanstvo.
Mnoge jevrejske izbeglice papa Aleksander VI je primio u Rim. Kada bi stvari postale
neizdržive u zemljama koje su uništavali, Jevreji su uvek mogli da računaju da će im papa spasavati
glave. Ovo ne čudi previše kada se zna da su Jevreji, u stvari, izmislili hrišćanstvo i bez sumnje, u
vekovima koji su sledili, zadržali kontrolu nad rimskim papstvom. Katoličku crkvu čvrsto
kontrolišu i danas, koristeći je kao oruđe, gde god odluče da podriju i izopače zdrave prirodne
instikte Bele rase. Papa Aleksander VI, koji je rođen u Španiji, zbog pomoći Jevrejima, prozvan je
“Maranom” i “Jevrejinom”.
Kraljica Izabela je živela još dvadeset godina nakon istorijske 1492. godine. U tom
vremenu ukazivane su joj mnoge počasti, a sama je bila pogođena mnogim nesrećama u krugu
porodice. Ovde ću, međutim, završiti o Izabeli, jer se tu završava najznačajniji deo njenog života,
koji nas zanima.
Njena životna priča predstavlja zadivljujući ep u istoriji Bele rase. Da nije bilo nje, Evropu
bi verovatno preplavili crni muslimani Afrike i u njoj bi danas živela bastardizovana rasa mulata.
Izabelin genije, njen entuzijazam i odlučnost jesu podsetnik za sve bele žene i muškarce da se
potrude i učine sve što mogu za svoju rasu. Možemo mnogo da naučimo iz njenih borbi i
dostignuća, pa čak i iz onoga što nije uspela da uradi, kao i iz njenih grešaka.
Izabelina dostignuća su inspiracija svim pripadnicima Bele rase i mi možemo da budemo
ponosni na ovu veliku ženu. Njena životna priča nam može poslužiti kao primer. Kada nam se čini
da je Bela rasa stigla do samog dna, kada izgleda da su Jevreji potpuno uništili i poslednji delić
pristojnosti i da su iskvarili vladu, zemlju i sve njene institucije, i kada stvari izgledaju očajno i bez
nade, volja, genije i odlučnost jedne jedine osobe mogu promeniti situaciju tako da se od najnižih
dubina očaja stigne do najviših visina ponosa i prosperiteta. Videli smo da je Španija bila uništena
kriminalom, unutrašnjim podelama, glađu, zarazama i kako su joj pretili unutrašnji i spoljašnji
neprijatelji. Videli smo da je korupcija uništila zemlju od najviših državnih ureda, prestola, do
najnižeg seoskog plemstva. Videli smo kako su crni Mavari iz Afrike osvojili i uzurpirali južni deo
Španije i kako su pretili, ne samo ostatku Španije, već i čitavoj Evropi.
Kraljica Izabela nije mogla da se suoči sa beznadežnijm i očajnijom situacijom u dvadeset
trećoj godini života. Ipak, u narednih 20 godina njene vladavine, nepokolebljivom voljom,
hrabrošću i odlučnošću pobedila je sva ova zla. Prevladala ih je i podigla Španiju na visine na
kojima nikada nije bila. Španija je, delimično oslobođena od Jevreja, u sledećem veku postala

208
najveća sila u Evropi. Izgradila je moćnu imperiju u Novom svetu i dovela je svoju umetnost,
književnost i privredu do visina koje nijedna zemlja u Evropi do tada nije dostigla.
Iz njenih grešaka možemo mnogo da naučimo. Najveća greška je bila odanost hrišćanskoj
religiji, jer nije shvatila osnovnu vrednost sopstvenog rasnog nasleđa. Ono što je postigla, uspela je
zbog kvaliteta krvi, koja je kolala njenim kraljevskim venama, a ne zahvaljujući religijskim
poukama. Zbog posvećenosti hrišćanstvu, dozvoljavala je papstvu, kojim su upravljali Jevreji, da
pokolebaju njenu odlučnost za preduzimanjem najoštrijih mera, neophodnih da se zemlja oslobodi
od jevrejske zaraze. Napravila je fatalnu grešku, jer je Jevreje posmatrala kao versku zajednicu, a ne
kao parazitsku rasu, što oni i jesu. Kobno je pogrešila u pokušaju da ih preobrati, dozvolivši im da
propovedaju hrišćanstvo, umesto da ih je proterala iz zemlje. Njenom greškom se može smatrati i
što je dozvolila, već poraženim Mavarima da ostanu u Španiji, pokušavajući da ih preobrati u
hrišćanstvo u nadi da će postati “miroljubivi” građani njene zemlje.
Trebalo je da sve Mavare preko Mediterana protera natrag u Afriku, kako ni tada, a ni u
budućnosti, više ne bi mogli da zagađuju krv Španije. Neoprostivo je pogrešila, jer je dozvolila da
tri ili četiri miliona Jevreja, koji su lažno ispovedali hrišćanstvo, a u srcima bili Jevreji, ostanu u
Španiji. Jevrejski problem bio bi rešen da je Jevrejima Konvertitima učinila isto što i inkvizicija
jereticima ili da ih je prognala iz kraljevstva.
Prikupivši snage i iskoristivši pravi trenutak da očisti zemlju od izdajničkih, tuđih
elemenata, Jevreja i Mavara, trebalo je potpuno i do kraja da obavi posao. Nažalost, dozvolila je
milionima ovih semita da ostanu u zemlji i da i dalje zagađuju i truju krv španske rase. Vekovima
su Španci plaćali danak ovoj grešci, pa je danas Španija naseljena izmešanim rasama punim
mavarske i jevrejske krvi. Od toga se Španija nikada neće oporaviti.
Uprkos navodnom preobraćenju, Jevreji su ostali Jevreji, neprestano izdajući Španiju,
kujući zavere sa njenim neprijateljima. U saradnji sa Jevrejima Engleske i drugih zemalja, sledećih
nekoliko vekova gušili su trgovinu i sprečavali širenje Španije, a vrlo česo i odavali tajne njenim
neprijateljima.
Mora se priznati da Izabela nije kriva zbog ovakvih okolnosti. Jevreji su zarazili Španiju
deset vekova pre nego što je ona došla na presto. Muslimani su zauzeli Španiju mnogo vekova pre
njenog rođenja, a još uvek su držali pola Španije kada je krunisana za kraljicu. Da nije bilo njene
odlučnosti i entuzijazma, Španija bi se nesumnjivo degenerisala, a Arapi i muslimani bi osvojili
ostatak Španije, a vrlo verovatno i celu Evropu. Ova velika kraljica sprečila je i zaustavila
napredovanje Jevreja i muslimana za mnoge vekove.
Pre svega, dokazala nam je svima šta je u stanju da učini jedna odlučna bela ličnost uz
entuzijazam i odlučnost, uz organizovanost i vođstvo, jevrejska moć može biti slomljena. Ono što je
ona postigla u svoje vreme, to je Adolf Hitler učinio u doba svoje vladavine. Neka to bude
nadahnuće za sve nas. Uradimo isto za našu generaciju, u našem vremenu.

209
 POGLAVLJE BR. 13

Mormonizam - bolja prevara

K ao što muhamedanstvo napreduje brže od drugih velikih religija sveta i brojčano je u

najvećem porastu, tako je i mormonstvo religija koja se danas u Americi procentualno
najbrže razvija. Iako nije velika u poređenju sa glavnim svetskim religijama, mormonska crkva ima
više od tri miliona pristalica. Bez obzira što je mormonska veroispovest za bele narode bolja od
hrišćanstva, ipak sam ubeđen da i ona, kao i hrišćanstvo, predstavlja veliku podvalu i zapanjujuću
obmanu.
Na neki način, iz mormonizma možemo naučiti veoma važne stvari i zato ga razmatramo
zajedno sa glavnim religijama. Naime, mormonstvo nam pruža odgovor na pitanje da li je moguće
započeti propagiranje nove religije u moderna vremena? Ta religija odgovara na ovo pitanje
naglašenim DA, pošto je započeta pre manje od veka i po. Ova ne tako stara religija omogućava
nam da uvidimo kako se širi novo učenje, a ujedno nas uči i tehnikama koje možemo da koristimo u
propagiranju nove veroispovesti, Kreativizma.
Mormonsku religiju je osnovao Amerikanac po imenu Jozef Smit, rođen u Vermontu,
1805. godine. Sa deset godina, preselio se sa svojim roditeljima u grad Palmira, u državi Njujork.
Kada mu je bilo 15 godina, preselili su se u obližnje mesto Mančester i tu je prvi put imao vizije i
kontakte sa “anđelima koje je poslao Bog”. Do 18 godine je imao još nekoliko takvih “vizija” i
“poseta” Svevišnjeg. U tim stanjima transa bilo mu je rečeno da će dobiti zlatne ploče i komplet
naočara od providnog kamenja, “Urim” i “Tumim”, pomoću kojih će biti u stanju da prevede
drevne aramajske, hebrejske i egipatske natpise na pločama.
Anđeo Moroni “otkrio” je Josefu Smitu da je svete zapise zakopao na brdu Kumora 420.
godine p.n.e. Navodno je to bila skraćena verzija koju je od zapisa svojih predaka napravio
Mormon, otac mormona, odakle i potiče naziv Mormoni.
Smit je tada počeo da “prevodi” zapise, diktirajući ih iza zavese jednom od svojih
pomoćnika.
Sve ovo podseća me na jednu priču koja se pripisuje generalu Grantu, kada mu je neki
stranac prišao, rukovao se sa njim i rekao: “Markiz od Kvinsberija, verujem?” Na to je general
Grant odgovorio: “Svako ko bi u to poverovao, bio bi dovoljno glup da poveruje u bilo šta”.
U svakom slučaju, Knjiga Mormona, biblija mormonske vere, prevedena je na engleski i
objavljena 1830. godine, kada je Jozef Smit ustanovio Hristovu crkvu svetaca sudnjeg dana.
Originalne ploče je ponovo uzeo na čuvanje anđeo Moroni, tako da ih niko nikada više nije
video. Vrlo zgodno.
Smit je, zajedno sa svojim sledbenicima tvrdio da ga je 1829. godine rukopoložio Jovan
Krstitelj i proglasio Apostolom. 6. aprila 1830. godine u Fajeti, u državi Njujork, osnovana je
Hristova crkva svetaca sudnjeg dana, na čijem čelu se nalazio Jozef Smit kao njen prvi prorok.
Pripadnicima crkve je naloženo da izađu i propovedaju, a nova vera se širila veoma brzo. U
Kirklandu, u državi Ohajo sagrađen je Hram; Misuri je postao sedište novoosnovane crkve; glavni
štab druge grupe bio je Nauvo u Ilinoisu. U mnogim kvartovima naišli su na proganjanje, najviše
zbog poligamije koja je u njihovoj veri bila dopuštena. Stalni progoni primorali su ih da se sele više
na zapad. Konačno, Smit je ubijen u Kartagi, Ilinois, 27. juna 1844. godine, a predsedničko mesto
pripalo je njegovom agresivnom sledbeniku po imenu Brigam Jang.
Strahujući od novih progona, mormoni su pristali da se isele iz Ilinoisa, ali je tom prilikom
grupa koja je upravo napuštala Nauvo, bila napadnuta i pobijena. Na putu do velikog bazena Solt
Lejka, dugom oko 15000 milja, mormoni su izgubili još hiljadu svojih sledbenika.
U Solt Lejku su izvesno vreme živeli u miru i osnovali veliki hram Solt Lejk Sitija. Odatle
se mormonska religija širila po svetu.
O čemu zapravo govori mormonska religija? Knjiga Mormona je krajnje nezanimljivo
štivo; u stvari, toliko je dosadna i suvoparna da je skoro nemoguće iščitati je celu. Barem sam ja
našao malo toga što bi moglo da bude podsticajno.

210
 Iako mormoni tvrde da je tu knjigu pisalo nekoliko ljudi u periodu od oko hiljadu godina
(od 600. g. p. n. e. do 400. g. n.e.) i da je prevedena u XIX veku, jezik je u elizabetanskom stilu XV
veka. S obzirom da Egipćani, Jevreji i Aramejci nisu govorili elizabetanskim engleskim XV veka, a
ni Amerikanci u XIX veku nisu govorili tim jezikom, pitamo se zašto je Smit izabrao takav stil
izražavanja da bi preveo biblijske spise koji su stari nekoliko hiljada godina. Smit je, najverovatnije,
mislio da će imitacijom biblijskog jezika (verzija kralja Džemsa) uspeti da postigne mističniji i
religiozniji ton, kako bi svoje novoizmišljeno pisanje učinio prihvatljivim. Knjiga Mormona po
obimu odgovara hrišćanskoj i jevrejskoj bibliji. Međutim, poruka koju prenosi, potpuno je
drugačija.
Knjiga Mormona govori o ljudima iz plemena Manaseh, koji su napustili Jerusalim 600. g.
p.n.e. i nekih osam ili deset godina kasnije zaplovili brodom preko Indijskog i Pacifističkog okeana
ka zapadnoj hemisferi. Zatim se nastavlja, krajnje dosadnom i nezanimljivom pričom o iskušenjima
i nedaćama, uspesima i neuspesima, sve dok i poslednji od njihovih potomaka nisu istrebljeni 421.
g. n.e. na brdu koje je sada država Njujork, gde je Jozef Smit navodno pronašao njihove zapise,
nekih 1400 godina kasnije.
U toj neobičnoj istoriji pominju se ljudi koji su 122. g. p.n.e. otkrili zakopane metalne
ploče na kojima su zapisane ranije migracije Adamove rase iz Azije u zapadnu hemisferu 2000.
godine p.n.e. Oni su, navodno, živeli u tom delu sveta sve do 590. godine pre nove ere, kada su
njihovi potomci zbrisani sa lica zemlje u strašnom građanskom ratu.
Očigledno se ovde radi o dve različite grupe ljudi koje potiču od Adama i migrirale su u
Zapadni svet u drevnim vremenima. Jedna grupa je tu živela od 2000.g.p.n.e. do 590.g.p.n.e., a
druga od 590. g. p.n.e. do 421. g. n.e. Teško je shvatljivo zbog čega je Smit izmislio tako dugu i
dosadnu priču kojom bi opravdao osnivanje nove religije. Iako se u potpunosti razlikuje od priče i
likova u Starom zavetu, mormonska crkva tvrdi u tački osam njihovih “Trinaest tački vere” sledeće:
“Verujemo da je Biblija reč Božija dok god je dobro prevedena; a takođe verujemo da je i Knjiga
Mormona reč Božija.”
Bilo bi to, kao kada bismo rekli da istovremeno verujemo u ispravnost Biblije i u teoriju
evolucije. Jevrejsko hrišćanska Biblija i Knjiga mormona potpuno su kontradiktorne i različite
knjige. Ako verujemo u obe, onda bismo bili u stanju da u istom trenutku vidimo i ono što je ispred
i iza nas.
Mislim da su priče u Knjizi o mormonima delo prenadraženog i neuravnoteženog uma i da
nisu ni od kakve pomoći u rasvetljavanju ili pružanju informacija o bilo čemu. Smitova izjava o
verodostojnosti zlatnih ploča sa gravurama, overena potpisima trojice svedoka, ne deluje mi vrlo
ubedljivo. Podseća me na priču u drugom poglavlju te knjige u kojoj jedan čovek pokušava da izda
ček na 10.000 dolara samo na osnovu njegove tvrdnje da je ček originalan i da to mogu potvrditi
mnogi svedoci. Sve se na kraju svodi na neproverene izjave Smita i njegovih sledbenika, čiju
istinitost je, kao i sve ostalo, teško ustanoviti.
Ipak, ta grupa vatrenih fanatika započela je novu religiju koja je u mnogo čemu bila bolja
od hrišćanstva. Zanimljivo je da i mormoni imaju razvodnjenu verziju Besede na gori, mada je
njihova vera delimično polarizovana oko Isusa Hrista i Mojsija. Po mom mišljenju, mormonizam je
“bolja podvala”, ali ne mnogo bolja.
Ipak, prosečni mormoni verovatno su mnogo vredniji, odgovorniji i više poštuje zakone od
prosečnog Amerikanca. Malo je mormona koji žive od socijalne pomoći i uglavnom se uspešno
brinu o sebi. Osim toga, oni ne hrane crne beskućnike, kao što to čine mnogi hrišćani, niti se zalažu
za mešanje sa crncima. Sve to ide u prilog mormonskom narodu i njihovoj religiji, bez obzira na
njene izmišljene temelje.
Ono što nas posebno zanima je činjenica da se mormonska religija širi brže od svih ostlaih.
Upravo iz tog razloga joj posvećujemo posebnu pažju.
Uzrok nagle ekspanzije mormonske vere uopšte nije teško otkriti. Kao i Jehovini svedoci,
još jedna neobična sekta, i mormoni brzo napreduju zato što zagovaraju agresivni program trgovine,
promocije i propagande. Ali, za razliku od Jehovinih svedoka koji su prilično stidljivi u nastupu,

211
dok vam pružaju primerak njihove “Kule stražare”, mormoni će vam zakucati na vrata, razmećući
se samouverenošću i entuzijazmom.
U propagandne kampanje mormoni obično šalju dva mladića kao tim. Oni će se pojaviti na
vašim vratima uredno obučeni, smešeći se učtivo i uz puno entuzijazma vas pitati da li mogu da
dobiju par minuta vašeg vremena da bi vam izneli neke važne informacije o njihovoj religiji. Pošto
su prijatni, prijateljski raspoloženi i puni entuzijazma, rado će biti primljeni u kuću. To je veoma
važan korak u njihovom programu, jer, jednom kada ih pustite u kuću, oni će vam oduzeti ne
nekoliko minuta, već nekoliko sati i pružiti vam kompletan program svog proizvoda: mormonsku
religiju.
S obzirom da je hrišćanska religija, u stvari, propaganda, primena reči i psihologije, sa
ciljem da se ljudi preobrate i prihvate izmišljene i iluzorne ideje, ne bismo nikada smeli da
smetnemo s uma značaj preduzetnog nastupa kojim se ljudi navode na određeni način mišljenja.
Propaganda, kao i vladavina ili klima, nije dobra niti je loša sama po sebi. Sve zavisi od
toga kojoj ste vrsti uticaja podložni. Naime, propaganda može da bude edukativna, informativna i
konstruktivna, ali, takođe, može da bude razorna i samoubilačka po svojim efektima. U svakom
slučaju, njene tehnike su uvek iste, bez obzira da li je usmerena na dobre ili loše ciljeve. Nikako ne
smemo da zaboraviti da je ona veoma moćan instrument kojim se utiče na ljude.
Još ranije smo rekli da je religija neophodna za opstanak nekog naroda, a posebno je
značajna za spasenje belih naroda. Kako smo sada u procesu propagiranja i širenja naše
konstruktivne religije, trebalo bi da obratimo naročitu pažnju na lekcije koje možemo naučiti iz
mormonske vere. To su sledeće lekcije:

1. Mogućnost da se u današnje vreme osnuje i širi nova religija među belim narodima,
treba da nas hrabri. U stvari, ljudi očajnički tragaju za novom verom, naročito mlađe generacije.
2. Ključ za uspešno širenje takve nove religije je usmena reč, govor, propaganda i upotreba
pogodnih tehnika prodaje.

Ovo poslednje je posebna tema i ja ću ga šire obraditi u sledećem poglavlju. Podsetimo se

da je Adolf Hitler o propagandi rekao: “Propaganda čini da raj liči na pakao, a pakao na raj”. Ne
smemo nikada zaboraviti da nema ničeg moćnijeg od ideje čije vreme je došlo i da će ta ideja
osnažiti samo ako vešto i preduzetno bude potpomognuta najboljim i najproduktivnijim tehnikama
propagande.
Vreme za novu veru – novu ideju – za belog čoveka je sada. Ta vera je Kreativizam.

212
 POGLAVLJE BR. 14

Hrišćanstvo i komunizam - jevrejski blizanci

K ada Košer konzervativci kažu da se danas bespoštedno vodi bitka zmeđu zlih sila
komunizma i svetih sila hrišćanstva, uveravaju nas da je, u suštini, to borba dobra i
zla. Tvrdi se da su te dve sile, u stvari, dva suprotna pola.
To je lažna borba, jer obe sile su izopačeni proizvodi kolektivne jevrejske svesti, čiji je
osnovni cilj da unište Belu rasu.
Ako podrobnije analiziramo te dve sile zla, koje su tokom svih ovih godina zavaravale
umne ljude Bele rase, uviđamo da one nisu na suprotnim stranama. Obe su u službi međunarodne
jevrejske zavere i u toj meri zbunjuju belog čoveka da on sam pomaže Jevrejima u uništenju Bele
rase.
Ako uporedimo te dve sile, lako ćemo doći do zaključka da su veoma slične, a ne različite.
U stvari, postoji toliko sličnosti u njihovim programima i filosofiji da nije teško prepoznati istog
tvorca. To je međunarodna mreža Jevreja. Oni su smislili i hrišćansku veru i ideologiju komunizma.
I komunizam i hrišćanstvo najviše osporavaju materijalne vrednosti. Komunizam, te
proizvodne i kreativne snage našeg društva, kojima dugujemo dobrobit i produktivnost bele
civilizacije, označava kao “buržoaske”. Zatim razjareno baca ljagu na buržoaziju, pozivajući na
njeno uništenje. Umesto da ceni ono što je vredno, komunizam nastoji da, buržoaziju i kapitalizam,
odnosno, sve što je konstruktivno i produktivno, razori i zbriše kao najveće zlo.
Poruka hrišćanstva, u suštini je, ista. Ono nam govori da je za kamilu teže da prođe kroz
ušicu igle, nego bogatom čoveku da ode u raj i da teba da prodamo svoje imanje i podelimo ga
sirotinji, što je poguban savet, jer bismo svi postali prosjaci. To bi sigurno dovelo do sloma našeg
društva. Takođe, hrišćanstvo nam govori da ne gomilamo blaga na zemlji nego u raju.
Implikacija je potpuno jasna. Sve što je u životu vredno ne prikupljajte za sebe. Naprotiv,
ako ste napornim radom već uspeli da steknete neko bogatstvo, otarasite ga se, poklonite ga, dajte
ga siromašnima, a pre svega, darujte ga crkvi, jer ona će ga primiti sa zadovoljstvom. Naravno, na
taj način će bogatstvo mnogo lakše dopasti šaka Jevrejima koji ne robuju takvim glupostima. Opet
nam podvaljuju, znajući vrlo dobro staru i veoma istinitu izreku da se budala i njegov novac brzo
rastaju.
S druge strane, komunističke vođe, kao i hrišćanski velikodostojnci, veoma su skloni
gomilanju materijalnih bogatstava. Ako se osvrnemo na katoličku crkvu kroz vekove, možemo lako
ustanoviti da je, otimajući i poslednji novčić od sirote udovice, prikupljala velike količine zlata,
srebra i dragog kamenja. Ne radi se samo o gomilanju zlata, srebra i dragog kamenja, već i o
vlasništvu nad nekretninama, tako da je katolička crkva danas najbogatija institucija na zemljinoj
kugli. Čak i u Mračnom srednjem veku, kada je siromaštvo bilo veoma rasprostranjeno, katolička
crkva gradila je velelepne katedrale sa oltarima, apsidama, stubovima i zidovima ukrašenim zlatom.
Crkveni velikodostojnici zahtevali su izgradnju velikih i prostranih bazilika, katedrala, opatija,
mauzoleja, samostana i crkava. U poređenju sa okolinom, bile su to grandiozne građevine, pravi
trezori materijalnih dobara – zlata, srebra i arhitektonskih vrednosti – kako u pogledu površine, tako
i u pogledu lokacije.
Crkva nikada nije objasnila zašto je bilo neophodno izlagati takvo bogatstvo vernicima,
kojima se stalno naglašava da je prikupljanje bogatstva jedan od najvećih grehova. Sve do
današnjeg dana grade se crkve koje su bogato ukrašene, raskošne i velelepne. Izgleda da novac ne
predstavlja nikakav problem.
Vatikan, ta tvrđava “duhovnog” vođstva, takođe propoveda da ne treba gomilati bogatstva
na zemlji, a uopšte se ne drži onoga što propoveda. To je zaista krajnje licemerje i potpuna antiteza
spiritualnosti, jer sve se čini da se prikupi što više ovozemaljskog blaga. Naime, Vatikan poseduje
6,6 milijardi dolara samo u akcijama, da ne pominjemo nekretnine, umetničko blago i druge
vrednosti. Njihov godišnji prihod je 1,5 milijardi dolara, od čega je, nesumnjivo, veliki deo
“udovičin poslednji novčić”.

213
 Religiozni estabilišment Sjedinjenih Država se procenjuje na 102 milijarde dolara. Godine
1969. je, od 17,6 milirajdi dolara koje su pojedinci u Sjedinjenim Džavama dali kao milosrđe
(uglavnom za crnce), 45%, ili 7,9 milijardi dolara bilo raspoređeno u religiozne svrhe. To je prilično
materijalistički stav za religiju koja “odbacuje” zemaljska blaga i propoveda da njeno carstvo nije
od ovoga sveta.
Pređimo na sledeću sličnost. I komunizam i hrišćanstvo naširoko koriste oružja terora, i
psihološka i stvarna. Najgrozniji i najmostruozniji koncept koji je izdajnički um Jevreja smislio je
koncept pakla. Možete li da zamislite milione ljudi koji se nemilosrdno peku bez trunke nade da će
njihovim mukama doći kraj? Ima li išta strašnije od toga? Sa ovim “dobrim vestima” i “veselim
novostima”, hrišćanstvo je krenulo da osvaja umove svojih sujevernih i nerazumnih žrtava. Iako
takvo mesto večnih muka ne postoji, ljudi veruju da je ono stvarno i žive u stalnom strahu,
zahvaljujući hrišćanstvu. Na primer, ako detetu kažete da će ga pojesti babaroga, a ono vam naivno
poveruje, onda će i pretnja biti jednako realna kao da babaroga zaista postoji. Isto je i sa paklom.
Onima koji veruju u njegovo postojanje, ova užasna pretnja je stvarna, kao i strah koji osećaju zbog
te gadne izmišljotine.
Međutim, hrišćanstvo se ne zaustavlja samo na upotrebi psihološkog terora. Oni koji
skrenu sa zvanične linije crkve, proglašavaju se jereticima i spaljuju na lomačama. Ideja korišćenja
vatre, u bilo kom smislu, kao sredstva torture neistomišljenika, čini se da neprekidno opseda
hrišćanske umove. Sudeći po poznatom delu Ogledalo mučenika, nekih 33.000 hrišćanskih
mučenika su drugi hrišćani poslali u smrt spaljvanjem na lomači. Samo među mojim precima, koji
su bili menonitske vere, hrišćani su spalili nekih 2.000 mučenika.
Nije od malog značaja da su na lomačama uvek goreli samo beli ljudi. Još nisam čuo da je
crnac spaljen na lomači zbog svojih jeretičkih uverenja. Takođe nisam čuo da je neki Jevrejin ikada
spaljen na lomači zato što nije verovao u dogme Judaizma, iako oni uopšte ne veruju u Hrista.
Hrišćani puni ljubavi prema bližnjima i spremni da uvek šire svoje poruke ljubavi, nisu
koristili samo spaljivanje na lomači kao način da druge pošalju u smrt ili kao sredstvo mučenja. Za
vreme Inkvizicije i u drugim vremenima, sva zverska mučenja koje jedan iskrivljeni ljudski um
može da smisli, korišćena su da bi se iznudila priznanja i nevernici doveli u red. Lomljenje prstiju,
gvozdeni steznik, davljenje, vađenje očiju usijanim gvožđem i polagano dranje kože, bila su samo
neka sredstva koja su hrišćani koristili u širenju jevanđeljske ljubavi. Kada je reč o komunistima i
njihovim metodama fizičkog mučenja, napomenućemo da je preostalo malo novog da se izmisli što
hrišćani već nisu primenjivali. Kao što se moglo i očekivati, sva ova sredstva mučenja potekla su od
jevrejskih prijatelja hrišćanstva i komunizma.
Crkva se čak nije ustručavala da povede rat, ne bi li uništila nacije koje se nisu pokoravale
njenom religioznom diktatu. U stvari, u XVI, XVII i XVIII veku, glavni uzroci ratova bila su verska
neslaganja, što znači da je određena religiozna grupa nastojala da svoja religiozna uverenja nametne
protivnicima na silu, putem rata i pokolja.
Dokazi komunističkog terora, i psihičkog i fizičkog, još su sveži i svima poznati. Samo u
Rusiji, jevrejski komunistički režim koristio je teror kakav se ne pamti u istoriji. Da bi potamanili
ono što je najbolje u Rusiji, odnosno bele Ruse, Jevreji su poklali nekih 20.000.000 ljudi. Ubijanja i
pogubljenja, koja se i danas dešavaju u Rusiji, prevazilaze moći shvatanja prosečnog belog čoveka.
I komunizam i hrišćanstvo koriste i koristili su, u najširem mogućem smislu, teror i fizički i
psihički, radi potčinjavanja svojih žrtava. S tom razlikom što su hrišćani više koristili psihološki
teror, a komunisti fizički. U oba slučaja, Jevreji su se pokazali kao eksperti u upotrebi raznih vrsta
mučenja koja su dovodila do uspešnih rezultata.
I komunizam i hrišćanstvo imaju knjige u kojima su zapisana načela njihovih pokreta. Za
hrišćanstvo je to biblija koju su pisali Jevreji, uglavnom o Jevrejima, sa ciljem ujedinjavanja
jevrejske rase i uništenja Bele rase. Komunistička biblija su Marksov Kapital i Komunistički
manifest, koje je Marks napisao u saradnji sa Fridrihom Engelsom. Znimljivo je da su obojica bili
Jevreji. Oba ova jevrejska učenja, komunizam i hrišćanstvo, veoma su destruktivni i usmereni su na
podrivanje i razaranje osnovnih vrednosti društva.

214
 Hrišćanstvo nas uči da je čovek zao i beskoristan, da je rođen da greši i da je svaki nagon
greh. Komunizam tvrdi da je “buržoazija” koja je najproduktivniji i najkrativniji elemenat našeg
društva, pokvarena i zla i da mora niti uništena. Sa sigurnošću se može reći da bi bilo koje zdravo,
valjano društvo koje bi se okrenulo hrišćanstvu i koje bi sledilo sve njegove principe, ili bilo koje
društvo koje bi uvelo čisti komunizam, uskoro samo sebe uništilo.
Ponovo želimo da istaknemo da, nasuprot tvrdnjama Košer konzervativaca, komunizam ni
u kom smislu nije isto što i socijalizam ili kolektivizam, koji su osnovni konstruktivni elementi bilo
kog zdravog društva, a komunizam je prerušeni jevrejski radni logor. Pošto ću se ovim pitanjem
opširnije pozabaviti u sledećem poglavlju, tu ideju neću dalje razdvajati.
I komunizam i hrišćanstvo propovedaju jednakost. Hrišćanstvo smatra da smo svi jednaki
pred Bogom, dok komunizam tvrdi da u komunističkom društvu svi moramo postati jednaki. Jedini
razlog zbog kog nismo svi jednaki zavisi od okruženja, i tu malu grešku prirode oni će ispraviti.
Ubeđuju nas da će doći vreme kada ćemo svi biti isti. To je strašna istina, jer Bela rasa će biti
izjednačena sa krdima bednih robova, dok će svaki Jevrejin tada biti kralj.
I hrišćanstvo i komunizam ne samo da propovedaju jednakost pojedinaca, već i jednakost
svih rasa, što je jedna podla laž kojom se vređa prirodni poredak.
Njihove obmanjivačke dogme su nebulozne i konfuzne, da ne kažemo kontradiktorne same
po sebi. Za oba učenja karakteristična je hijerarhija koja tumači ispravnu dogmu za svaki dan i svi
su dužni da se ponašaju shodno tome ili će trpeti posledice.
I hrišćanstvo i komunizam imaju svoje raskole. U hrišćanstvu se sledbenici koji se
razlikuju, proglašavaju jereticima, a u komunizmu, svi koji se ne pridržavaju zvanične linije, su
oportunisti. Veliki hrišćanski raskol dogodio se u doba reformacije, kada se razvio protestantski
segment koji se odvojio od katoličke crkve. Crkva je tada nastavila da se cepa i deli na hiljade
različitih pravaca koji su svi bili na štetu Bele rase i sa ciljem da se ona uništi. Prva velika podela
bila je kada se vizantijsko cartvo odvojilo od Rima ili od zapadne polovine.
I među komunistima je bilo mnogo podela, kao na primer ona između menjševika i
boljševika, pre nego što su i došli na vlast. Kada su se dočepali vlasti, staljinisti su proganjali
trockiste i sklanjali ih sa položaja. U današnje vreme imamo maoiste, titoiste i tako dalje. U svakom
slučaju, glavna ideja i komunizma i Hrišćanstva je ista: u vrhu konfuzne i nemoguće dogme nalazi
se moćna hijerarhija koja diktira i tumači pravila ponašanja, a teror, smrt i represija su posledica za
one koji se usude da misle svojom glavom.
Zato ne iznenađuje da je Adolf Hitler bio njihov glavni neprijatelj, jer se usudio da im se
suprostavi zdravom, prirodnom društvenom strukturom koja je obuhvatila principe u skladu sa
zakonima prirode i sa zdravim instiktima za očuvanje Bele rase. Upravo iz tog razloga u jevrejskoj,
komunističkoj i hrišćanskoj štampi Adolf Hitler se omalovažava i predstavlja kao veoma loš čovek.
I danas se šire i ponavljaju iste laži o Hitleru koje su izmislili sami Jevreji i servirali kao istinu.
Sličnost između ove dva učenja su mnogobrojne. Oba propovedaju uništenje sadašnjeg
društva. Posebno ciljaju na uništenje i razaranje njegovih najkreativnijih i najproduktivnijih
elemenata. Takođe, omalovažavanju najbolje društvene snage i vraćaju se ljudskim neuspesima i
slabostima, kako bi dokazali ispravnost svoje komunističko – hrišćanske teorije.
Pošto su Jevreji osnovali komunizam, sada teže da se glavno sedište Ujedinjenih nacija
preseli u Izrael, u Jerusalim. Hrišćanstvo, takođe, nespretno govori o cionizmu, novom Jerusalimu i
na Jerusalim gleda kao na svetu zemlju, mesto svog nastanka i duhovnog sedišta.
I jedni i drugi uporno slede politiku koja je katastrofalna po dobrobit Bele rase. Već sam se
prilično detaljno pozabavio katastroflanim efektima hrišćanstva na veliku civilizaciju rimske
imperije. Takođe sam ranije istakao da su Jevreji u komunističkoj Rusiji poubijali 20.000.000
najboljih Rusa. Međutim, njihovi programi i politika mnogo su sveobuhvatniji. Bio bi mi potreban
čitav jedan tom da bih istakao kakve užasne efekte i komunizam i hrišćanstvo imaju po sreću bele
rase. Verujem da sam u ovoj knjizi nabrojao mnoštvo ovakvih primera i da nema potrebe da ih
ponavljam.

215
 Zajednička im je i sposobnost da gomilaju nerazumljive i konfuzne reči koje nemaju
nikakvo značenje, niti bilo kakav smisao. To je stari jevrejski trik za zbunjivanje protivnika, jer
svako normalan smatra da ta nepregledna zbrka reči mora imati neko više neuhvatljivo značenje.
Oba učenja razvila su visok stepen umetnosti blaćenja neprijatelja pogrdnim rečima, punim
mržnje, radi njegovog konačnog uništenja. Hrišćani su razvili reči kao što su: ateista, paganin,
jeretik, grešnik, blasfemija, mnogobožac i antihrist. Komunisti su izmislili potpuno nov vokabular
reči, kao što su: fašista, nacista, rasista, zadrtost, predrasuda i anti semitizam. Iako se do sada niko
nije upitao šta svaka od ovih reči znači i zašto ih treba smatrati lošima, podrazumeva se da o njima
ne treba raspravljati. To znači da po protivniku treba udarati bez mislosti čim mu se pripiše neki od
ovih pogrdnih naziva.
Postoji vrlo dobar razlog za paralelnu ideologiju komunizma i hrišćanstva iako, na prvi
pogled, sličnosti među njima mogu da nas iznenade. Naime, i jednu i drugu teorju izmislila je
moćna jevrejska struktura kojoj je jedini cilj uništenje Bele rase. Na žalost, do sada su obe
ideologije bile vrlo efikasne. Svrha ove knjige i Kreativističke crkve je da se suprotstavi svepštem
napadu na Belu rasu i da razotkrije podle namere blizanačkih jevrejskih ideologija i pokaže šta su
one u stvari.
Čvrsto sam uveren da Jevreji nikada ne bi uspeli da rašire doktirnu savremenog
komunizma u čovečanstvu, koje dovoljno dugo pati, da nisu umekšali i sludeli Belu rasu lažnim
ciljevima hrišćanstva. Zato je prvi cilj kreativizma da pobrkani um bele rase učvrsti i vrati na pravi
put, kako bi se jevrejske podvale jednom zauvek uklonile sa lica zemlje.

216
 POGLAVLJE BR. 15

Kreativizam protiv hrišćanstva

P oredeći analitički novi, dinamični, borbeni i uzbudljivi kreativizam sa bolesnom i

morbidnom hrišćanskom religijom, videćemo da su filosofi ove dve religije direktno
suprostavljeni jedni drugima. Ponosni smo što smo neprijatelji hrišćanstva. Uvereni smo da će naša
dinamična nova religija razotkrivati hrišćanstvo i pokazati da je ono u suštini jevrejska zavera, sve
dok se ne zbriše sa lica zemlje uticaj Jevreja, odnosno hrišćanstva i komunizma.
Prva, veoma uočljiva razlika između hrišćanstva i kreativizma, je u tome što je kreativizam
okrenut životu, a hrišćanstvo je, od početka do kraja, okrenuto smrti.
Cilj i svrha naše religije, kreativizma i kreativističke crkve je unapređenje interesa Bele
rase, najbolje tvorevine prirode. Naš cilj je da podržimo razvitak, očuvanje, širenje i napredovanje
Bele rase i konačno stvorimo beli svet zakona i reda, lepote i kulture.
Mi verujemo u dobar život, kreativnost i napredak. Naš je kredo da u životu treba uživati i
da svako od nas treba da iskoristi divne talente kojima je priroda obdarila Belu rasu. Verujemo u
uživanje u lepotama prirode i njenim čudima, kao i u produktivan rad, dobru ishranu, dobar život i u
služenje interesima sopstvenog naroda.
Hrišćanstvo je, kao što smo rekli, usmereno ka smrti. Celokupna njegova filosofija
posvećena je morbidnom traganju za smrću. Hristos je rekao: “Moje carstvo nije od ovog sveta”.
Hrišćanstvo zanima samo onaj svet, a ne nudi ni trunku dokaza da li taj svet uopšte postoji. Za dve
hiljade godina nije bilo ni najmanjeg dokaza da svet, oko koga se diže tolika galama, uopšte i
postoji. I dok insistira na morbidnoj opsesiji o zagrobnom životu, pokvareno uništava jedino što je
značajno - život i vreme koje vam je priroda dala da proživite na ovoj zemlji. I opet, jedino je
vredno vreme vašeg života, a jedino mesto na kome su ljudi oduvek živeli je zemlja. Ponavljam, ne
postoji nikakav dokaz za suprotno.
Ipak, hrišćanstvo nastavlja da bulazni o besmislenosti života, očajnički pokušavajući da
nas ubedi da je smrt bolja. Na taj način, ono teži da nam oduzme čarobni dar prirode, sam život.
Hrišćanstvo propoveda da ne treba da “gomilamo blaga na zemlji” već “na nebesima”, što u suštini
znači da bi ljudi trebalo da posvete život periodu posle smrti, a to je najidiotskiji i najbeskorisniji
mogući savet. Kreativizam se tome suproststavlja i ne prihvata ovu vrstu samoubilačke filosofije,
jer veruje da nas je priroda obdarila životom koji treba da u potpunosti proživimo, uvećavajući
svoju vrstu i uzdižući svoju rasu do sve većih visina.
U takvu filosofiju mi verujemo. Potpuno smo u harmoniji sa prirodom i njenim zakonima.
Odbacujemo hrišćanski stav da je svaki prirodni nagon loš i da je priroda kobno pogrešila stvorivši
Belu rasu. Odbijamo hrišćanske stavove da se moraju potiskivati urođeni institki i da se, prema
hrišćanskom mitu, moramo “ponovo roditi”, na najneprirodniji i najperverzniji način. Mi,
kreativisti, verujemo da delovanje mora da bude u skladu sa zakonima prirode. S druge strane,
hrišćanstvo je u stalnom sukobu sa prirodom. Sama njegova filosofija protivreči zdravom razumu i
suprotna je kako lekcijama istorije tako i samim zakonima prirode.
Pošto je hrišćanstvo u suprotnosti sa zakonima univerzuma, pa samim tim i sa prirodom,
lako je shvatiti da su Jevreji izmislili i uveli hrišćanstvo. S obzirom da su stvorili tu celokupnu
lažnu ideologiju, onda nije ni čudo što stalno insistiraju i na tvrdnji da su oni narod od Boga
odabran. Prevrtljivi Jevreji u Deut. 7: 6 tvrde (a to navodno govori Gospod): “Jer si ti narod svet
Gospodu Bogu svojemu, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo svih
naroda na zemlji.”
Teško da iko može da poveruje da bi bilo koji bog mogao da odabere ovu prevrtljivu,
lažljivu bandu propalica za svoj Izabran narod. Diskutabilno je da li i sami Jevreji veruju u ovu
monstruoznu laž.
Mi iz Kreativističke crkve sasvim odbacujemo ovu neviđenu laž. Čvrsto verujemo da je
Bela rasa najsavršenije delo prirode i da smo obdareni najboljim osobinama koje je priroda podarila
ijednom svom biću. Mi u ovo verujemo ne zato što nam se sviđa, već zato što postoje čvrsti dokazi

217
da je priroda Beloj rasi podarila najviši nivo inteligencije, kreativnosti i produktivnosti.
Zahvaljujući ovim i mnogim drugim izuzetnim osobinama, Bela rasa je stvorila najbolje društvene
strukture, najveće kulture i najrazvijenije civilizacije u istoriji čovečanstva. Zato ne preterujemo
kada kažemo da je Bela rasa krajnji domet stvaranja. To potvrđuju mnogoborjni dokazi.
Mi verujemo u unapređivanje vrste, to jest, u uzdizanje Bele rase u više sfere dostignuća,
lepote i kulture. U stvari, to je samo srce naše religije. Hrišćanstvo se, s druge strane, zalaže za
unazađivanje, odnosno, mešanje ljudskih rasa i uništavanje boljih vrsta. Hrišćanstvo ne teži samo
uništavanju boljih tipova pojedinaca, već i uništavanju boljih tipova rasa. Ono uporno omalovažava
one koji su nešto postigli – “biće lakše kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatašu da uđe u
carstvo nebesko”. Blagosilja i podržava najgore pripadnike jedne populacije: “blago krotkima”,
“blaženi nišči duhom”. Kreativizam odbacuje ovu filosofiju.
Mi, kreativisti, verujemo u ono što nam zakoni prirode jasno pokazuju, a to je da će jače i
savršenije vrste opstati i širiti svoju vrstu, dok će neprilagođeni, bogalji i imbecili propasti negde
tokom puta. Hrišćanski pricip će, na duge staze, nesumnjivo proizvesti ukrštenu rasu nesposobnih,
imbecila i parazita. U stvari, proizvešće sav otpad čovečanstva. Odlučno odbacujemo njihovu
filosofiju i program. Mi smo u potpunom skladu sa zakonima prirode koji uvek jasno govore a ona
teži opstanku najboljih, a ne najgorih elemenata unutar njenih vrsta.
Pored toga što kreativizam veruje u širenje, opstanak i razmnožavanje snažnih i
inteligentnih, lepih i skladnih, on veruje i u prosperitet i izobilje. Beli čovek, pošto je stigao do
visokih nivoa civilizacije i tehnologije, na kojima je sada, treba da prigrabi svojoj porodici i sebi
svo izobilje i bogatstvo koje mu je priroda velikodušno ponudila. Kada beli čovek ponovo
zagospodari svojom sudbinom, kada se oslobodi parazita, Jevreja i crnaca koji su ga uzjahali,
verujemo da ćemo na zemlji imati pravi raj. Znamo da će doći sreća, prosperitet i blagostanje za sve
naše narode. Bela rasa će, kada bude slobodna i ponovo zavlada svetom, moći bukvalno da pliva u
izobilju.
Nasuprot tome, hrišćanska religija veruje u odricanje i život u nemaštini i siromaštvu.
Poslednjih 2000 godina hrišćanska religija nagoni belog čoveka da “proda sve što ima i da
sirotinji”, da “ne gomila blaga na ovoj zemlji” i čini slične gluposti. Istovremeno, propoveda
neprestano davanje crkvi. Dok crkva gomila zlato, srebro i sve što je vredno, ne grize je savest zbog
sirotog naroda kome je otela i najneophodnija sredstva za život.
Hrišćanstvo uči: “ne gomilaj blaga na zemlji, već na nebesima”; kreativistička crkva
odbacuje ovo idiotsko učenje i predlaže upravo suprotno. Mi verujemo da beli čovek treba da
stvara, proizvodi i sakuplja blaga na zemlji za sebe, svoju porodicu i svoju rasu. Odbacujemo
čuvanje bogatstva, truda i energije za neku nebuloznu budućnost ili neka izmišljena jevrejska
nebesa. Iako je mutna ideja “života posle smrti” lebdela unaokolo 5000 godina, simptomatično je da
nije pružen ni delić dokaza za ovakvu tvrdnju. Dokazano je, naprotiv, da je čovekov život na zemlji
stvaran, kao i priroda i njeni zakoni. Štaviše, Zemlja je jedino mesto na kome je čovek ikada realno
postojao.
Čini nam se mnogo pametnijim da svoju energiju usredsredimo na stvaranje boljeg života
u ovom svetu, nego da se odričemo svega u ime sna nepoznatog sanjara. Mi verujemo da treba
potpuno uživati u vremenu koje nam je priroda podarila za život. Shvatimo da iz njega treba da
izvučemo najbolje za sebe i da, istovremeno, budemo odgovorni i za buduće generacije.
Odbacujemo jevrejsku tvrdnju da se treba svega odreći u ime neke maglovite, nepostojeće nedođije.
Hrišćanstvo ne samo da, vrlo uspešno, slama čovekovu želju za ovozemaljskim dobirma i
uskraćuje mu mnoga od njih, već uništava i njegovo samopuzdanje i umanjuje njegovu vrednost.
Ono mu stalno ponavlja da nije dobar, da je rođen iz greha, da je bednik, grešnik, da mora da bude
ponizan i smeran. Govori mu da treba da bude tolerantan i dozvoli da ga guraju. Hrišćanstvo mu
nalaže da “okrene drugi obraz” i da se “ne suprotstavlja zlu”. Čineći tako, cepa na komade njegovo
samopouzdanje, usađujući mu kompleks krivice, koji ga frustrira i uništava mu sposobnost i
samopouzdanje. Nije čudno što je, nekada ponosni, rimski narod bio rasparčan, čim je prihvatio ovu
otrovnu i razornu “novu” veru, koja ga je natarela na potčinjavanje.

218
 Mi iz kreativističke crkve odbacujemo ovu bednu i pokvarenu filosofiju, bolesnog i
morbidnog pogleda na život i predlažemo upravo suprotno. Verujemo da je zdravo i konstruktivno
imati samopuzdanja, veru u rasu i budućnost. Ne smatramo da je vrlina biti tolerantan kada je
napadnuta porodica, nacija ili rasa. Uopšte se ne slažemo sa filosofijom “ne opiri se zlu”, već čvrsto
verujemo da se zlu treba odupreti što snažnijom silom, a da napadača ne treba tolerisati, već uništiti.
Kada postoji opasnost po nas, našu porodicu ili rasu, treba da se borimo, a takvu pretnju moramo da
eliminišemo. Priroda nam instiktivno govori da je to ispravna reakcija na opasnost. Ne verujemo u
bilo kakvo tolerisanje zla koje nam preti. Sasvim smo uvereni da je jevrejski savet, po kome treba
biti pokoran, mek i smeran u suočavanju sa jasnom i prisutnom opasnošću, potpuno ludilo, pa takvu
filosofiju zamenjujemo poverenjem u sebe same, uz rešenost da napadnemo, progonimo i uništimo
bilo koju opasnost koja se nadvije nad nas.
Nastavljajući u skladu sa ovakvom filosofijom, odbacujemo hrišćanski koncept ljubavi
prema neprijateljima. Ovaj koncept nije dokazan nigde u prirodi. Zdrav razum nam govori da će
sve, koji su dovoljno glupi da ga prihvate, njihovi neprijatelji sigurno uništiti. To čoveka stavlja u
neravnopravan položaj. Propovedamo mržnju prema neprijateljima i mislimo da mržnja i ljubav idu
zajedno. Verujemo da, ako volite sopstvenu vrstu, automatski morate mrzeti one koji joj prete i koji
su opasnost po opstanak vaših voljenih. To je u potpunom skladu sa zakonima prirode. Čak će se i
kokoška boriti da odbrani svoje piliće, a ona se svakako ne može smatrati reprezentativnom
prirodnom vrstom.
Ponavljamo da ne volimo svoje neprijatelje. Mrzimo ih. Cilj nam je da ih uništimo.
Stigavši do ove filosofije, mi nismo izmislili ništa novo. Dosledno sledimo zakone prirode, jer
možemo opstati samo na taj način. Hrišćanstvo uči da treba kršiti zakone prirode, da je ona loše
obavila posao i da nas je pogrešno stvorila. Hrišćanstvo uči da su nam osnovni nagoni zli i grešni,
da moramo potpuno da odbacimo svoju nadarenost i instikte i da se promenimo, da se “ponovo
rodimo”, kako bismo postupali suprotno od prirodnih zakona. Ovo je, svakako, samoubilački i
prevrtljivi Jevrejin presuo ovo otrovno učenje na Belu rasu, da bi je uništio.
Kreativizam odbacuje ova jevrejsko – hrišćanska učenja i nasuprot njima, veruje u
pokoravanje zakonima prirode i našim prirodnim nagonima. Samo budala može da tvrdi da nam je
priroda podarila instikte da bismo sami sebe uništili. Naprotiv. Priroda nam je dala divne instikte da
bismo se očuvali. Kao i svako drugo biće, mi moramo slediti naše instikte ili ćemo, sasvim sigurno,
nestati. Mi iz Kreativističke crkve zbog toga čvrsto verujemo u sklad sa prirodnim zakonima, u
sklad sa našim prirodnim instiktima. Verujemo u opstanak, napredak i širenje naše rase.
Štaviše, verujemo da se jedan od osnovnih nagona za opstanak naše velike Bele rase
ogleda u iskazivanju lojalnosti, pre svega, prema soptvenoj rasi i porodici. Verujemo da je rađanje
jedno od najvećih prirodnih čuda i verujemo da svetost porodice treba učvršćivati i štiti. Nasuprot
tome, hrišćanstvo otvoreno zagovara raspad porodice i naše rase. U Mat. 19:29 Hristos kaže: “I
svaki, koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili djecu, ili zemlju, imena
mojega radi, primiće sto puta onoliko i dobiće život vječni”. Ovaj obrezani Jevrejin, dakle, kaže da
treba da budemo nelojalni prema voljenim članovima sopstvene porodice ostavimo ih, kao što treba
da napustimo svoju zemlju, kuće i sva dobra koja možda imamo. Umesto svega toga, mi treba da
sledimo ovog bednog Jevrejina koji nam ne pruža ništa sem samoubilačkih saveta. Ukoliko je iko
toliko glup da prihvati ovo đubre, zaslužuje sve što mu se događa. Neshvatljivo je kako neko može
da prihvati ovako glup i zastrašujući savet, smatrajući ga pri tom divnim.
Hrišćanstvo ne samo što propoveda nelojalnost prema voljenima i onima koji su nam
bliski, već ima i perverzan stav o seksu, jednom od najsnažnijih i najlepših prirodnih poriva. Kroz
ceo Novi zavet, Hristos proglašava seks grehom. U stvari, on proglašava i samu pomisao na njega
neoprostivim zločinom. U Mat. 5:28, kaže: “A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa
željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu.” Time se protivi prirodnoj privlačnosti među
polovima, čime je priroda obdarila gotovo svako živo biće.
Kreativizam, s druge strane, veruje da su ljubav i privlačnost između čoveka i žene
najprirodnija stvar na svetu, da su to divne, prelepe emocije. Verujemo da je to jedna od glavnih
poluga života i nagrada prirode. To je kreativna snaga koju je priroda podarila čovečanstvu, kao i

219
svakom drugom živom biću, da bi se vrste širile. Sigurno je da bi bez privlačnosti između
muškaraca i žene naša rasa brzo odumrla. Kada bi se ona eliminisala, vrsta bi brzo bila istrebljena.
Mi odbacujemo pogrešni i iskvareni stav prema seksu i nasuprot tome, zauzimamo zdrav, pozitivan
stav prema najplemenitijoj od svih strasti koje je priroda pružila svojim stvorenjima. Verujemo da
su ljubav, seks i brak zdrave i plemenite emocije i da su stvorene radi podizanja i napretka vrsta i
ispunjenja plana prirode. Ovde vidimo da hrišćanstvo ima negativan i razoran stav prema dobrim
stvarima u životu, stav koji zagovara uništenje rase i naroda, stav koji uskraćuje uživanje u
lepotama života. Oba ova stava tipična su za mizerno hrišćansko učenje.
Dok hrišćanstvo prezire produktivnost, uništava kreativnost i koncentriše se na:
“sakupljanje blaga na nebesima”, drugim rečima na zagrobni život, mi iz Kretivističke crkve imamo
živ, pozitivan, zdrav, sveobuhvatan program. Verujemo u uživanje u životu. Verujemo u stvaranje
novih života. U stvaranje boljih i lepših životnih vidika. Naš program je životan, pozitivan i
dinamičan. Kreativizam, za razliku od hrišćanstva, nije okrenut smrti.
Dok je hrišćanstvo maglovito i kontradiktorno, dok se večno kreće u zemlji mašte i tumara
po neralnom svetu snova, naša filosofija je jasna i jednostavna. Naša vera je zasnovana na
osnovnom uverenju: ono što je dobro za Belu rasu najveća je vrlina, a ono što je za nju loše
predstavlja najveći greh.
I ne samo to. Naš pristup životu zasniva se na zdravom razumu, lekcijama istorije i obilju
dokaza. Kada govorimo o zakonima nasleđa, raspolažemo činjenicama kojima to potkrepljujemo.
Kada govorimo o zakonima prirode, večnost podupire naše zaključke. Kada govorimo o
vrednostima rase i razmnožavanja, hiljadugodišnje lekcije iz istorije dokazuju našu tvrdnju.
S druge strane, hrišćanstvo se suprotstavlja zdravom razumu i mišljenju. Destruktivne,
samoubilačke pouke iz biblije, kao što je “voli svoje neprijatelje” itd., u potpunoj su suprotnosti sa
mišljenjem, iskustvom i svim lekcijama istorije. To je u suprotnosti sa zakonima prirode i u
potpunom sukobu sa njom.
Nema ni trunke dokaza koji bi potvrdili mučna i duga poglavlja Starog i Novog zaveta.
Apsolutno ne postoji istorijski dokazi da su Jevreji prešli preko Crvenog mora, koje se razdvojilo
radi spasa tih parazita. Nema pomena u istoriji da je “sunce stajalo mirno” kako bi ovo pustinjsko
pleme moglo da poubija neko drugo pustinjsko pleme. Nedostaju geološki i istorijski dokazi da je
ceo svet bio poplavljen 2348. g. p.n.e. Kakva glupost! Ništa ne govori u prilog tvrdnji da Jevreji
potiču od Avrama, Isaka i Jakova. Ne postoje ni dokazi da su oni imali sopstvenog Boga koji im je
dao zavet i proglasio ih svojim odabranim narodom. Činjenice ne potvđuju da je Hristos uopšte
živeo. Nije ostavio nijedno pismo, nikakav zapis, nema ni jedne statue sa njegovim likom. Nema
dokaza da su ljudi, kao što su Metuzalem ili Noje, doživeli 900 i više godina. U stvari, nema
nikakvih verodostojnih podataka da su oni uopšte i živeli.
Ništa ne podržava njihove lažne tvrdnje, a one su tako nerealne i fantastične i toliko u
suprotnosti sa zakonima prirode, da bi samo budala pomućenog uma mogla da proguta takvo đubre.
Suština književnosti Starog i Novog zaveta svodi se na samo jedan zahtev za njihove sledbenike: da
veruju! veruju! veruju! Da veruju samo zato što mi tako kažemo! Nisu potrebni nikakvi dokazi, niti
uverljivost, samo verujte. Zaista više nemam razloga da verujem u ovu zbirku laži, pretnji i
neispunjenih obećanja. U to verujem isto koliko i tvrdnju hindu religije da su krave svete životinje.
Ista je to odvratna prevara.
Mi smo počistili svo to đubre i počeli iz početka sa svežom, dinamičnom, pozitivnom i
kreativnom religijom za Belu rasu. Svoju religiju nazivamo Kreativizmom a religijsku organizaciju
kreativističkom crkvom. Verujemo da je ona dostojna plemenite i kreativne Bele rase.

220
 POGLAVLJE BR. 16

Naročito ranjivo hrišćanstvo

U koliko želimo da spasemo Belu rasu od ludačke dileme u kojoj se nalazi, postoje dva
osnovna pitanja koja moramo postaviti:
a) Kakav je stav prosečnog belog čoveka prema hrišćanstvu danas?
b) Da li posle 2000 godina hrišćanstva možemo razmišljanje belog čovek vratiti razumu i
razložnosti?

Hajde da krenemo od prvog pitanja.

Svi znamo da je hrišćanstvo razorilo Rimsko carstvo i uništilo ga. Posle pada Rimskog
carstva usledilo je hiljadugodišnje Mračno doba, u kome su nauka i napredak stagnirali, ali je
histerija, koju su širili Jevreji, o “spasu duša za Hrista” dostigla svoj vrhunac. U periodu Renesanse,
Bela rasa je počela da se vraća razumu i pažljivije da se odnosi prema prirodi i njenim zakonima.
Vidimo da je u ovom dobu došlo do povećanog interesovanja za nauke i do neviđenog procvata
umetnosti. Period Renesanse možemo smatrati za rađanje nove ere u kojoj je beli čovek ponovo
počeo da pronalazi svoj identitet. Još od tog doba, hrišćanstvo je, sa usponima i padovima, počelo
da gubi tlo. Usled dramatičnog prodora naučnih saznanja u poslednjih sto godina, hrišćanstvo je, u
očima većine belog naroda, izgubilo kredibilitet.
Iako većina ljudi ne veruje u hrišćanska učenja, uticaj još uvek postoji i većina njih smatra
ih “dobrom” religijom. I pored toga što je ne upražnjavaju, veruju da je ona zasnovana na visokim
idealima i smatraju je dobrom za “čovečanstvo”. Kada pažljivije analiziramo stavove o hrišćanstvu,
nalazimo da, za osam od deset ljudi, ono nema velikog značaja. I pored toga što ne veruju u njega,
niti ga zaista razumeju, ljudi ga ne odbacuju. Očito da je prosečan beli čovek jednostavno zbunjen
hrišćanstvom.
Nema pojave u istoriji koja je toliko zbunila, pokolebala i razorila mišljenje belog čoveka,
kao što je to učinilo hrišćanstvo.
Tako je kao kada bi đaku, koji počinje da uči matematiku, dali pogrešnu tablicu množenja
– dva puta tri je sedamdeset, tri puta pet je devet itd. Svaki napredak ovakvog đaka u matematici ne
može biti uspešan, sve dok se ne vrati u stvarnost i pravilno nauči ove osnove.
Isto važi i za belog čoveka indoktirniranog hrišćanstvom. Sve dok se ne spase idiotskih,
samoubistvenih ideja, kao što su “voli svoje neprijatelje”, “ne sudi”, “prodaj sve što imaš“, biće u
kandžama svojih neprijatelja.
Čak i pripadnici orgaznizovanih crkava, bilo da redovno idu u crkvu ili ne, nisu sigurni u
šta veruju. Kada su neke ljude pitali: “Da li zaista verujete u učenje koje je Hrist izneo u Besedi na
gori”?, oni nisu znali šta je tačno Hristos rekao. Kada im je sećanje osveženo i kada su upitani da li
veruju u “okretanje drugog obraza”, u “voli svog neprijatelja”, u “prodaj sve i daj sirotinji”, u “ne
opiri se zlu”, u “ne sudi”, većina njih je odgovorila da ne veruje, ne shvatajući da je to, u isto vreme,
krucijalni deo i suština hrišćanstva i takozvanog “Novog učenja”. Ako ne veruju u to, onda ne
veruju ni u hrišćanstvo.
Mnogi Amerikanci odbijaju da idu u crku, ali, ipak, osećaju da je Amerika hrišćanska
nacija i tu su u pravu. Mnogi ljudi koji idu u crkvu užasno se dosađuju pred uvek istim službama
koje se recitiju i beskrajnom gomilom beznačajnih tvrdnji koje se vrte, ad nauseum. Međutim, oni
se iz nedelje u nedelju vraćaju, svečano obučeni i slušaju ove gluposti. Kada se to sve završi,
osećaju da su ispunili svoju nedeljnu dužnost i kasnije vrlo malo posle o tome razmišljaju. Samo
nekolicina se upita u šta zaista veruju, kakvo je značenje hrišćanskog učenja i šta im ono znači,
odnosno šta ono znači za Belu rasu uopšte. Većini ljudi nije stalo, a odlazak u crkvu je samo
formalna obaveza koju ispunjavaju, misleći kako su time učinili dobro delo.
Može se kategorički tvrditi da nijedan od takozvanih hrišćana ne veruje u učenje koje je,
navodno, postavio Hristos. Kada bi verovali, oni bi u najkraćem roku uništili sebe, svoju porodicu i
svoju naciju. Dakle, iako većina ljudi koji odlaze u crkvu licemerno igraju svoju ulogu i pretvaraju

221
se da su hrišćanski vernici, oni to u stvari nisu. Čak ni sami propovednici niti veruju, niti se drže
samoubilačkih učenja izloženih u Besedi na gori. U stvari, za propovednike u celini moglo bi se reći
da su verovatno najveći licemeri među ljudima. Jasno je da će oni, dokgod dobijaju plate i besplatno
stanovanje od svoga jata, biti poslednji koji će sve prodati i dati siromasima. Dok propovedaju da je
“blagoslov u davanju a ne u primanju”, njihova ruka je prva koja je ispružena i stalno vas tera da
dajete, dajete, dajete i dajete još više.
Uprkos tome što je Jevrejin, uporno, poslednjih 2000 godina, usađivao ove samoubilačke
ideje Beloj rasi, zaprepašćuje koliko je lako, kada se ove ideje isprobaju i ispitaju, vratiti ove
zaluđene i indoktrinirane ljude natrag u život i realnost. Hiljade sati je bilo potrebno da se mozak
zagadi i indoktrinira, a dovoljno je nekoliko nedelja, ponekad i svega nekoliko sati da sve bude
izbrisano.
Zbog toga je dužnost svakog lojalnog pripadnika Bele rase da razgovara sa braćom i
sestrama, da ih vrati razumu i realnosti, da ih opameti, oslobodi i povrati od jevrejskih zavrzlama,
kojima su bili tako beskonačno podređeni. U ovakvim stvarima najjači uticaj ima izgovorena reč.
To je način, uz ostale vidove propagande i prosvetljenja, kojim Bela rasa može biti vraćena na pravi
kurs i posvećena širenju, napretku i uvećanju svoje vrste. Na taj način, Bela rasa može biti vraćena
dužnosti, obavezi i svrsi radi koje ju je priroda, u svojoj beskrajnoj mudrosti, i stvorila.

***
Da pređemo sada na drugo pitanje, odnosno, da li posle 2000 godina hrišćanstva
razmišljanje belog čoveka može da se vrati pameti i razumu?
Ukoliko pogledamo skoriju istoriju i ispitamo bolesno, umiruće stanje hrišćanstva danas,
odgovor je, svakako, da možemo ispraviti način razmišljanja belog čoveka. U stvari, to je naša
glavna bitka – ispravljanje načina razmišljanja belog čoveka.
U raspravi sa našom belom braćom, o neophodnosti da se ujedinimo i stvorimo zajednički
front protiv Jevreja i obojenih rasa, najuporniji argument koji se uvek pojavi je – “Ono što kažeš je
istina, ali, da li možeš naterati bele ljude da saslušaju takvu vrstu ideja?” Obeshrabruje što se ovo
uvek poteže, a nije slučajno zašto se stalno koristi taj argument. To je još jedan od onih pogrešnih
argumenta koje širi jevrejska propaganda. Namera Jevrejima je sledeća: ako naterate ljude da
razmišljaju da je vaša ideja vredna, ali da je beznadežno nastavljati sa njom (jer vas niko neće
slušati), da ćete tada biti obeshrabreni pa ćete napustiti borbu.
Mi, pre svega, moramo da pokažemo šta je ova ideja. Ona je jevrejska defetistička
propaganda. Drugo, neophodno je da ljudi slušaju o našoj novoj dinamičnoj religiji. To je stvar
upornosti, organizacije i propagande. Kada je Hitler preuzeo ogroman posao da preorijentiše
mišljenje nemačkog naroda ranih dvadesetih godina, problemi s kojima se suočio bili su slični
onima sa kojima se danas suočava borac za opstanak belih u Americi. Nemački narod je u to vreme
bio potpuno sluđen jevrejskom propagandom. Razmišljali su na defetistički način. Bili su potpuno
preplavljeni komunističkim, liberalnim i jevrejskim idejama marksizma i samouništenja. Ipak, kada
je jednom propaganda agresivno krenula i kada se konačno organizovala politička partija sa čvrstim
ciljevima i programom, nemački narod je slušao. Ne samo da su slušali već su se i sjatili oko
zastave svoje zemlje i svoje rase, ujedinivši se kao nikada do tada.
Kada su Nemci jednom shvatili vrednost svoje rase i kada je neprijatelj bio jasno
prepoznat, postali su jedinstveniji više od bilo kog drugog segmenta Bele rase, ili belog naroda,
ikada u istoriji. Kada je došao najvažniji ispit, borili su se kao tigrovi. Borili su se energičnije i
hrabrije od bilo koje rase ili nacije do tada. Činjenica da su Jevreji, uz pomoć lažljive propagande,
bili u stanju da organizuju ogromnu masu belih naroda da, zajedničkim naporom, sruše Nemačku,
zemlju veličine Teksasa, nije uticala na taj herojski izliv hrabrosti i junaštva. Ostaje istina da je bilo
moguće okupiti i ujediniti Belu rasu u Nemačkoj, promeniti njihovu filosofiju jevrejsko-
marksističkih dogmi u filosofiju rasnog jedinstva i opstanka.
To isto moguće je uraditi danas, ovde u Americi.

222
 Treba da se setimo da je to učinjeno i ranije, da je za manje od deset godina mišljenje
nemačkog naroda uspelo da se izdigne iz močvare jevrejsko-marksističke filosofije očaja i
samoubistva do punog samopuzdanja, herojstva, odlučnosti i konstruktivnog programa za opstanak.
Lekcija koju moramo naučiti je: upornost i posvećenost. Kada se setimo kako su se Jevreji
suočili sa neopisivo teškim problemom, kada su pre 2000 godina morali da se bore sa svemoćnom
Rimskom imperijom i prodali joj neprivlačne, glupe, samouništavajuće ideje, sadržane u
hrišćanstvu, onda je sigurno da moramo imati više pouzdanja u sopstvenu sposobnost da ponovo
naučimo naše ljude da misle razložno kako bi se sačuvali. Svakako su se Jevreji suočili sa
teškoćama da bi prodali takvo đubre Rimljanima. No, upornošću, agresivnošću, sposobnošću i
đavolski spretnom propagandom, oni su naterali Rimljane da prihvate njihove otrovne ideje.
Trebalo im je više od 500 godina da to učine. Svi znamo da je to uslovilo pad Rimskog Carstva.
Danas će biti mnogo lakše, ako budemo iole uporni, predani i agresivni u širenju originalnog
programa za opstanak Bele rase. Potrebno je samo da ukažemo na očigledni idiotizam ideja koje su
nam nametnute beskrupuloznom jevrejskom zaverom. Praktično, sav naš problem je da ispravimo
način mišljenja belog čoveka. Samo treba ukazati na očigledno.
Sve je to stvar upornosti, ubeđenja, brige i posvećenosti. Doći će vreme kada ćemo mi,
pripadnici Bele rase, biti priterani uza zid i kada ćemo se boriti za sopstveni opstanak. Nema sumnje
da će beli narodi tada rado prihvatiti program koji će ih spasti od uništenja. Bilo bi bolje i lakše
kada bismo se odmah motivisali da ispravimo način razmišljanja belog čoveka i aktivno se uključili
u politički i filosofski program za promovisanje sopstvenih interesa, sopstvene rase i obezbedili
opstanak i dobrobit, sada!
Iskreno, glavni problem, sa kojim se suočavamo, nije pobeda nad Jevrejima i crncima. To
će biti lako, čim budemo rešili problem broj jedan, promenu razmišljanja belog čoveka. To je
najpreči zadatak i tome je posvećena ova knjiga. Čim se udomaći u američkim domovima, možemo
smatrati da je moć jevrejske zavere zauvek skršena.

223
 POGLAVLJE BR. 17

Lažno liderstvo

U skladu sa programom koji je iznet u Protokolima sionskih mudraca, Jevrejin je

đavolski lukavo stvorio brojne organizacije koje su samo na izgled na strani belog
čoveka. Pojavljuju se u različitim oblicima, kao na primer one koje se bore protiv “komunizma”.
Njih, bez sumnje, ima najviše. Ima ih verovatno više od stotinu, samo u Sjedinjenim Državama i
sve se deklarišu kao patritoske, hrišćanske i antikomunističke.
One su obično pro-jevrejske i pro-crnačke. Uglavnom zapetljavaju stvari, istražujući
simptome, umesto da identifikuju uzrok bolesti i bore se protiv njega, odnosno, protiv Jevreja.
Njihov smešni program je očigledno kontradiktoran, jer žele da se ujedine sa Jevrejima i
crncima u borbi protiv Jevreja i crnaca. Na taj način štite jevrejsku mrežu koja je koren svih naših
zala.
Najveća od svih je Društvo Džon Birč, koje lično predvodi obožavatelj Jevreja, Robert
Velč. Društvo Džona Briča prilično dobro stoji. Dobro je organizovano, dobro finansirano, pri čemu
deo novca stiže od samih Jevreja, a ostatak od zabrinutih i uplašenih belih ljudi, koji traže neku
organizaciju koja bi ih spasla zbrke u kojoj se nalaze. Da karikiramo (malo) reči samoga Roberta
Velča: “Svakog trenutka na umu nam je (dobar) posao”. Iako društvo Birč tvrdi da se bori protiv
komunizma, njihov pravi cilj je da štite jevrejsku zaveru.
Društvo Džona Birča, u stvari, predstavlja organizaciju koja okuplja sve agresivne i
militantne bele rasiste, koji bi jednog dana mogli postati potencijalne vođe u borbi protiv Jevreja i
crnaca. Društvo zbunjuje i unosi pometnju u njihova razmišljanja, izmišlja lažne krivce, odnosno,
komunizam i troši novac, vreme i energiju belog čoveka na brojne beskorisne projekte za koje zna
da neće imati nikakvog uspeha. Umesto da razotkrivaju uzrok, to jest, Jevreje, oni proučavaju
posledice i tako štite uzrok. Ono zagađuje umove svojih pripadnika pogrešnim vestima, osećanjem
frustriranosti i besmisla, saznanjem da je borba izgubljena i gotovo okončana. Savršeno uspeva da
onesposobi, obeshrabri, demorališe i, konačno, neutrališe belo članstvo. Na kraju, oni odustaju od
borbe i u većini slučajeva nikada više neće biti regrutovani za korisnu i konstruktivnu borbu protiv
Jevreja i crnaca.
Kažem – u većini slučajeva. To se ne odnosi na sve slučajeve. I sam sam bivši član
Društva Džon Birč koje su finansirali Jevreji. Zaveden sam u ranoj mladosti misleći da ću moći da
uradim nešto kroisno u borbi protiv Jevreja i crnaca. Mnoštvo pripadnika ovog Društva ipak je
nastavilo borbu i pored toga što su uvideli kakva je obmana u pitanju.
Da ne bi dalje trošili vreme na Društvo Džon Birč, dodaću da su ovo Društvo osnovali
Jevreji kako bi okupili neke od potencijalnih belih vođa i potpuno ih skrenuli s puta, postavivši im
lažan cilj i program. Nadali su se da će zaštiti Jevreje i tako neutralisati borbu odanih Beloj rasi i
skrenuti ih sa cilja. Mnoge vođe, koordinatori i dobar deo ljdstva Društva Džona Birča su Jevreji,
što ne iznenađuje.
Postoje, zatim, organizacije kao što su Veća belih građana i Kju Kluks klan, koji se bave
sličnim stvarima kao i Društvo Džon Birč, ali okupljaju one koje Društvo nije moglo da primi zato
što se ne bavi rasizmom. Veće belih građana je protiv crnaca, ali, kada se ukaže na stvarnog krivca,
Jevrejina, ono ga štiti i izuzima od svake odgovornosti. Kju Kluks klan je nešto radikalniji. Takođe
je protiv crnaca, a ponekad tvrdi da je usmereno i protiv Jevreja.
Obe organizacije su farsa i samo se pretvaraju da se bore protiv jevrejske zavere. Sve se
obično svodi na neki beznačajni program, mahanje zastavama, uz citiranje Ustava i hrišćanskih
principa. Pošto na taj način zavedu odane pripadnike Bele rase i prikupe novac za svoju
organizaciju, onda podržavaju političke kandidate koji imaju ‘blago” konzervativni stav, ali su lažni
kao i same organizacije.
Prvobitni Kju Kluks klan je, pre sto godina, zaista odradio ogroman posao spasavajući
Belu rasu na jugu od mešanja koje su nametali Jevreji i crnci i koje bi do danas bilo potpuno
završeno u Americi. Kju Kluks klan iz 1860. godine je bio dobra organizacija koja je uradila

224
ogroman posao i pokazala da će se beli čovek, kada bude priteran uza zid, boriti da spase svoju
rasu. Međutim, “ponovo rođeni” Kju Kluks klan, koji je iznova ustrojen 1915. godine, ni po čemu
nije ista organizacija, niti ima iste principe. U stvari, današnji Kju Kluks klan je sasvim druga
zverka. Organizovali su ga pripadnici masonskog reda, koga su stvorili Jevreji i koji ga i danas
kontrolišu. Ne bi trebalo da nas iznenadi da je Kju Kluks klan, još jedan lažni front u koji Jevreji
učlanjuju i okupljaju dinamične i potencijalne lidere Bele rase koji bi učestvovali u stvarnoj borbi
protiv Jevreja. Neutrališu se oni koji poseduju borbeni duh i zdrave instikte za borbu. Cilj je da
okupe te dobre bele ljude u svoju organizaciju i da ih gurnu u lažnu borbu koja će rezultirati
porazom, neutralisati ih i učiniti beskorisnima.
Klan se služi veštom podvalom. Navodno je protiv Jevreja, crnaca i, začudo, katolika. Dok
su prva dva legitimne rasne mete, dotle neprijateljstvo prema katoličanstvu stvara religijski jaz
unutar bele rase i time negira svako dobro koje bi se moglo postići na drugim poljima. Tako postaju
opravdane sve kritike o zatucanosti i stvara se neprijateljstvo među mnogim pripadnicima Bele rase,
odnosno, prema katolicima. Ovu šizofreniju Jevreji su, naravno, isplanirali sa namerom.
Postoje, zatim, hrišćanski krstaši, kao što su bili Džejms Hargis, Karl Mekintajer, dr Fred
Švarc i mnogi sateliti koji se zdušno pretvaraju da vode borbu protiv komunizma u ime
“hrišćanstva”. Ovi lažovi nam govore da bismo, samo kada bi bili okrenuti hrišćanstvu, lako
nadvladali ovu grešnu filosofiju. Kada progovore, to liči na borbu dve ideologije, borbu između
Boga i Satane. Nikada nisu odgovorili zašto je Bog toliko nemoćan u borbi protiv bića koja je očito
sam stvorio i zašto taj njihov Bog stalno gubi bitke, dok njegova omražena, inferiorna tvorevina
stalno pobeđuje.
Ne iznenađuje što Švarc, inače australijanski Jevrejin, navodno bije bitku protiv
komunizma u ime hrišćanstva, pod maskom da je “hrišćanin” i belac. Za Karla Mekintajera i
Džejmsa Hargisa se ne zna da li su Jevreji, ali nas ne bi iznenadilo da su, u stvari, prikriveni Jevreji
“Konvertiti”, koji su preuzeli vođstvo u beskorisnoj bitki koja će ponovo ostaviti belog čoveka bez
njegovih resursa, energije i vremena i odvesti ga u ćorsokak. I ne samo to. Odvešće mnoge
zabrinute bele narode natrag, pod skute hrišćanstva, gde će biti potpuno primereni, dok će njihovu
snagu i energiju iskoristiti Jevreji.
Za mene nije veliko iznenađenje što je Bili Džejms Hargis najuporniji u svom veličanju
Izraela i što neprekidno organizuje ekskurzije u Jerusalim, u saradnji sa izraelskim turističkim
savezom. Karl Mekintajer je kupio izraelske obveznice novcem koji je izvukao od svojih belih
“hrišćanskih” sledbenika. Sada je umešan u projekat izgradnje ogromne i skupe kopije
“Solomonovog hrama” na Kejp Kanaveralu. Jevrejski hram se gradi na milionima dolara vrednom
zemljištu.
I Hargis i Mekintajer su finansijski vrlo uspešni, dok, s druge strane, propovedaju misli iz
jevrejskog jevanđelja: “nije blagosloven onaj koji daje nego onaj koji prima” i “ne gomilaj svoja
blaga na zemlji, gomilaj blaga na nebesima”. Mekintajer je finansirao više od hiljadu radio stanica
širom Sjedinjenih Država, na kojima je propovedao svoj program, a zauzvrat je oteo milione iz
džepova belih sledbenika koje vodi pogrešnim putem.
Puno je manjih organizacija koje vrlo uspešno slede istu formulu, ali ih ima previše da
bismo ih ovde pominjali.
Takođe postoje i organizacije koje su tobože anti-jevrejske, ali u isto vreme i hrišćanske,
što je potpun nesklad koji je samouništavajući i teorijski i praktično. Jedna od takvih je
Nacionalistička hrišćanska crkva, koju predvodi izvesni “dr” Protito. I dok “dr” Protito tvrdi da je
izrazito naklonjen Hitleru i da je nadasve protiv Jevreja, on prisvaja pojedince, koji se sa njegovim
stavovima slažu, a koji čine belu borbenu silu i onda, izokola vraća ove ljude na tle hrišćanstva.
Njegov glavni argumenat je da su Starozavetni Izraelićani bili divan, bogobojažljiv narod i da su
zaista imali poseban ugovor sa Bogom. On tvrdi da današnji Jevreji nisu njihovi potomci i da smo
mi, beli narodi Evrope i Amerike (možete li verovati) “pravi” Izraelićani. Uz mnogo hokus-pokusa
on izvodi da su Germani davno izgubljeno pleme Juda, a Amerikanci izgubljeno pleme Manaše itd.,
itd.

225
 Ovim nategnutim razmišljanjem postiže da: 1) potpuno zameni identiet neprijatelja, 2)
dovede dobar deo boraca Bele rase do samoubilačkog načina mišljenja, odnosno do hrišćanstva, 3)
što je najgore od svega, pojedini beli ljudi požele da su Izraelićani (ili Jevreji), i 4) ljudi, kada
progutaju sve ove idiotske koncepte i pravce mišljena, postaju toliko zbunjeni da bivaju potpuno
beskorisni za stvar Bele rase sve dok se njihov način razmišljanja ne ispravi.
Zašto bi iko želeo da bude potomak plemena Juda nakon što pročita kako su razvratni i
nemoralni bili i kako su Izraelćani prevrtljivi, pokvareni, krvožedni koljači, čak i prema sopstvenoj
prerađenoj istoriji. To je neshvatljivo. Zaista je teško razumljivo zašto bi iko, pri zdravoj pameti,
želeo da ima bilo kakve veze sa ovakvim prevrtljivcima, a kamoli da bude potomak tih probisveta.
Mnoge hrišćanske crkve koriste drugu varijaciju, propovedajući o zlu komunizma,
namamljujući tako u svoje crkve mnogo dobrih belih ljudi koji su zabrinuti zato što Jevreji razaraju
njihove zemlje.
Kada postanu članovi crkve, propovednik ih sve više uljuljkuje, tako da postaju zabrinutiji
za nebulozno “posle” nego za očigledno uništavanje njihove zemlje i rase. Posle izvesnog vremena,
postaje sve manje i manje važno boriti se, što im tada postaje nezamislivo, pa moleći se, padaju u
istu zamku u koju su upali Rimljani.
Posle mnogobrojnih odlazaka u crkvu i propovedi koje zagađuju njihov um, postaju odani
pripadnici hrišćanske “vere”, počinju da vole Jevreje, a njihova glavna briga biva “čuvanje duša za
Hrista”. Još jedna grupa ljudi se tako zavodi na stazu meda i mleka, na kojoj ne brani svoju rasu,
porodicu i zemlju, već na njoj pada kao žrtva iste otrovne vere koja je uništila Rimljane.
Jedna od najzgodnijih zamki mnogih, tobože antikomunističkih propovednika (ogromna
većina su pro-komunisti), u njihovim antikomunističkim govorima obično je blaćenje Adolfa
Hitlera, umesto zlih jevrejskih agenata komunizma. Ovom lukavom obmanom postižu zaista
jedinstven uspeh. Naime, impresioniraju svoje žrtve neimenovanim dolaskom komunizma (za koga
priznaju da je zao), navodeći ih da poveruju da je Hitler, koji je bio oličenje antikomunističkog
borca, isto tako loš i da je, kažu oni, pandan (jevrejskom) komunizmu. Vrlo pokvarena prevara.
Ovo je samo nepotpun pregled organizacija koje su izmislili Jevreji da bi nas “vodili”,
odnosno namamili u zamku. One su tipične i na njih treba upozoriti nepažljive. Može se reći:
ukoliko ne ukažu na Jevreje; ukoliko ne naglase da je rasa osnov okupljanja; ukoliko samo oplakuju
i tuguju bez ikakvog rešenja; ako šire hrišćanstvo; onda one nisu na našoj strani.

226
 POGLAVLJE BR. 18

Lažne ideje koje šire Jevreji

1. “Ljubav prema novcu je koren svakog zla.”

Ovaj često citirani deo iz biblije progutali su svi, bez da su proverili njegovo značenje.
Kada ga ispitamo, utvrdimo da je potpuno lažan. Nisu ni novac ni ljubav prema novcu koren svih
zala, već su to perfidni Jevreji.
Novac nije samo sredstvo razmene, već i neophodno i korisno sredstvo trgovine u
modernoj civilizaciji. Da nemamo takvo sredstvo za razmenu, moderni poslovi, napredak i, u
suštini, civilizacija kao celina, bili bi nepopravljivo unazađeni i neopisivo hendikepirani. Za
prosečnog hranitelja i za prosečnu porodicu, zarađivanje novca je način za postizanje sigurnosti,
način za obezbeđivanje životnih potrepština, kao što su hrana, sklonište, odeća, zabava,
obrazovanje, u stvari, sve što je potrebno za pristojan život. Zabraniti čoveku da se bavi svojim
zanatom, profesijom ili poslom, kojim zarađuje za život i život svoje porodice, bilo bi isto tako
idiotski kao da mu odreknete pravo na život.
Ne, zaista nema ničega lošeg u čoveku koji zarađuje onoliko novca koliko može i koji
obezbeđuje sebe, svoju porodicu i svoje naslednike najbolje što ume. Takvi su u stvari, bili oni
energični i nemirni ljudi (kao što je bio Henri Ford) koji su najviše stvorili i najviše pružili našoj
rasi, naciji i civilizaciji.
Cela ova ideja je u suštini pogrešna, kao što su pogrešni i mnogobrojni citati u Novom
zavetu koji obeshrabruju čoveka i sprečavaju ga da sledi prirodne nagone kojima ga je priroda
obdarila radi sopstvenog održanja. Među tim osnovnim instiktima su i volja za opstankom; osnovni
nagon da se bori da bi se sačuvao, da bi sačuvao svoju porodicu i svoju imovinu od svih zala; nagon
da gradi, proizvodi, stvara i usavršava. Ideja da je novac sam po sebi zlo, ili da je zlo ljubav prema
njemu, stoji u istoj ravni sa ostalim lošim savetima koje Hristos daje, kao kada recimo kaže: “I za
odijelo što se brinete? Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu, ni Solomon u
svoj slavi svojoj ne odjenu kao jedan od njih” itd. Ili, “Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti
žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih”. Itd.
Sve ovo je u stvari loš savet. Kao prvo, ptice rade težak posao i čine sve što je potrebno da
bi se ishranile, da bi sagradile gnezda, podigle svoje mladunce i uvećavale svoju vrstu. One koje to
ne čine, nestaju. Krin na polju (i ostale biljke), na svoj način, moraju snažno da se bore protiv
drugih biljaka da bi stigle do vode i hranljivih materija. Ukoliko to ne učine, postaju zatrpane
drugim biljkama i potiskuju ih zdravije i izdržljivije biljke. Sve vrste u prirodi, bez obzira da li su to
biljke, ptice, životinje ili sam čovek, u trci su sa drugim živim bićima. Oštre, snažne, hrabre,
energične su vrste koje opstaju, dok slabe otpadaju.
Ovaj obeshrabrujući savet opet je namenjen nejevrejima. Namera mu je da ih što više
unazadi; da očisti put za prepredenog Jevrejina koji će tada imati lakši posao u krađi bogatstva sveta
od Bele rase.

2. “Situacija sa rasom se toliko pogoršava u ovoj zemlji, da razmišljam o odlasku iz

Sjedinjenih Država i preseljenju moje porodice u Australiju, u bliskoj budućnosti.”

Mnogi dobri beli ljudi u ovoj zemlji isto misle. To je potpuno pogrešno rešenje za ovako
lošu situaciju.
Već godinama Bela rasa uzmiče pred crncima i Jevrejima i to nas nikuda ne vodi. Odgvor
nije bekstvo već ustanak i borba.
Trebalo bi da se suprostavimo a ne bežimo. Ili ćemo se boriti i pobediti u Sjedinjenim
Državama, ili nećemo pobediti nigde. Ako najbolji i rasno najsvesniji ljudi odu iz ove zemlje i
ostave ostale da se izmešaju sa crncima, naše divne Sjedinjene Države će sigurno propasti. Jednom

227
kada Jevreji uspeju, možete biti sigurni da će upotrebiti svu moć i bogatstvo ove zemlje radi
mešanja u Australiji, Južnoj Africi ili bilo kom drugom delu sveta.
Ne, odgovor nije u odlasku iz Sjedinjenih Država. Odgovor je u organizovanju i
ujedinjavanju belih ljudi, u sprovođenju rasne lojalnosti, u uklanjanju Jevreja sa moći, u
prebacivanju crnaca natrag u Afriku i čvrstom grabljenju uzdi moći od strane odlučne, ujedinjene,
rasno svesne bele vlade.

3. “Naši zakoni i naš Ustav su bazirani na hrišćanstvu.”

Zaista je zaprepašćujuće koliko mnogo belih Amerikanaca živi u zabludi ove pogrešne
tvrdnje i koliko njih zavarava i sebe i druge, ponavljajući je u patriotskom tonu. Kada ih upitate na
kojim su to hrišćanskim principima bazirani naši zakoni, oni nemaju odgovor i to iz dobrog razloga.
Kada pogledamo koji su to osnovni hrišćanski principi koje je Hristos objavio u svojoj Besedi
nagori, nailazimo na sledeće: “okreni drugi obraz”, “voli svoje neprijatelje”, “prodaj sve što imaš i
daj sirotinji”, “ne opiri se zlu”, “ne sudi”.
Da su naši zakoni bazirani na ovim principima, mi, naravno, ne bismo imali ništa sem
anarhije i haosa. Ako bismo, recimo, primenili princip “ne odupiri se zlu”, onda ne bismo imali
snage za sprovođenje zakona, ne bismo imali vojsku, mornaricu ili vazdušne snage da nas brane od
spoljnih neprijatelja. Bili bismo, naravno, potpuno bez odbrane i uskoro bismo bili uništeni. Nijedna
nacija nikada nije bila sagrađena na ovim nemogućim temeljima, a najmanje Amerika.
Nije Amerika sagrađena ni na principu “okreni drugi obraz”. Ne, zaista. Kada je, tokom
ranih i najkonstruktivnijih godina, beli čovek došao iz Evrope na ove divlje i negostoljubive obale,
izbacio je crvenog čoveka da bi preuzeo zemlju i tada mu zaista nije trebalo da okreće drugi obraz.
Činjenica je da je agresivnost i lojalnost belaca prema sopstvenoj rasi oterala Indijance i ubijala ih,
kada je to bilo neophodno, da bi preuzela zemlju, što je načinilo temelje za izgradnju ove velike
zemlje.
Kada je beli čovek zatim krenuo na zapad, ponovo se borio, ubijao Indijance i proterivao ih
sa zemlje. Bez sumnje, osvajanje Divljeg zapada je jedna od najromantičnijih i najplodonosnijih
epizoda u istoriji čovečanstva. Bio je to beli čovek u svom najboljem izdanju u svojoj agresivnosti,
borbi, osvajanju teritorija, osvajanju nove zemlje, gradnji domova, gradova, željezničkih pruga na
novoj teritoriji i stvaranju nove nacije.
Ne, nemojmo se zavaravati. Nije bilo idiotskih, samoubilačkih hrišćanskih principa u ovom
ogromnom izlivu kreativne i stvaralačke energije Bele rase. Bio je to veličanstven primer slobodne
igre snaga prirode u njihovom najboljem izdanju. Beli čovek, neopterećen i nesputan gomilom
glupih ideja o saosećanju i humanizmu, borio se i utro put ka Zapadu i tako sagradio novu veliku
belu naciju koja danas predstavlja polovinu proizvodnih snaga i polovinu bogatstva celog sveta.
Što se tiče naše vlade i naših zakona, oni hrišćanstvu ne duguju ništa. Sve duguju velikoj
rimskoj civilziaciji koja nam je prethodila hiljadu pet stotina godina. I sama republika je rimska reč.
Republikanski model vladavine je ustrojen strogo po rimskim pravilima, a naši sudovi su pravljeni
po uzoru na rimske sudove. Isto važi i za sudove naših evropskih predaka, koji su kopirali rimske
uzore, uz neznatne izmene.
U stvari, naši osnivači su se, kada su raspravljali koju vrstu vladavine da uspostave, stalno
vraćali rimskoj istoriji da bi tamo nalazili primere i iskustva. Ovo se, pre svega odnosi na naše
pravosuđe, kongres i izvršna tela, koja su najviše dobila od velikih pravnih sistema, koje su
Rimljani ustanovili za vreme svoje epohe. Zbog toga svi oni koji studiraju danas prava moraju da
uče latinski, jer veliki broj pravnih termina, koji se koriste, potiču iz latinskog jezika. Rimljani su,
bez sumnje, bili tvorci najboljeg pravnog kodeksa i najbolje vlade koju je svet ikada video i mi smo
blagosloveni kao naslednici ove velike tradicije i civilizacije.
Stoga bismo trebali ovu stvar da rešimo jednom za svagda. Niti je naša američka vlast niti
su naši zakoni zasnovani na hrišćanskim principima. Činjenica je da je rimska civilizacija propala
kada su se ovi novi hrišćanski principi kao kuga proširili po celoj imperiji. Nije ni čudo jer znamo

228
kako je razarajuća, destruktivna i samoubilačka bila ta nova filosofija “okretanja drugog obraza,
voljenja svojih neprijatelja, neopiranja zlu i nesuđenja”.
Ne, zaista. Amerika nije izgrađena, niti se zasniva na principima hrišćanstva. Naprotiv, ona
je, pre svega, sagrađena na stvaralačkoj energiji Bele rase koja se slobodno služila svojim prirodnim
instiktima i drugo, njena vlast i zakoni sazdani su na iskustvu i bogatom nasleđu carskog Rima.

4. “Vi tu ne možete ništa.”

Što više Jevreji guraju svoje programe za naše porobljavanje, poput nasilnog prevoza naše
dece u udaljene škole, sve viših poreza, mešanja obojenih u Belu rasu, itd., vidimo da naši ljudi
skoro istovremeno dižu ruke u vazduh i govore: “Mi tu ništa ne možemo”.
Ovo je, narvno, još jedan primer kako Jevrejin na našim umovima spretno primenjuje staru
vojnu strategiju: ako nateraš svoga neprijatelja da pomisli kako je poražen, još pre početka bitke,
onda on i jeste poražen. Ova strategija je stara koliko i svet, ali ljudi još uvek na nju nasedaju.
Uprkos svim zakonima i idiotskim sudskim odlukama, postoji mnogo stvari koje vi,
američki građani možete da uradite. Prva stvar je da zauzmete hrabar i pozitivan stav. Druga stvar
koju možete uraditi je da odlučite da nećete da budete porobljeni i da ćete se boriti. Odmah ste
daleko od beznađa. Imate na raspolaganju mnoge izvore za vođenje bitke. Na kraju, mi beli
Amerikanci svojim brojem nadmašujemo Jevreje u proporciji 30 prema 1, a crnce 7 prema 1. Samo
se toga setite. Zatim, imamo na raspolaganju sva ona sredstva koja su Jevreji, kao manjina, koristili
da bi nas porobili.
Broj stvari koje možete da uradite je skoro neograničen, a ovde je nekoliko predloga. 1)
Formirajte lokalni komitet za proteste ili organizaciju za širenje i sprovođenje politike koju smatrate
poželjnom i koja je opozicija onoj koju smatrate nepoželjnom. 2) U istom smislu, formirajte
političku partiju ili političku organizaciju, kako biste stvorili moćan i uticajan blok. 3) Istaknite
nekoliko dobrih kandidata, ili, još bolje, kandidujte se sami. 4) Sakupite propagandne letke i
literaturu i nađite grupu koja će ih naširoko deliti. 5) Organizujte i promovišite otpor zakonima, kao
što je isforsirano prevoženje vaše dece autobusima u udaljene škole. 6) Pišite protesna pisma svom
kongresmenu i drugim izabranim zvaničnicima. 7) Pišite pisma urednicima vaših lokalnih novina i
podstičite druge da i oni to rade. 8) Formirajte telefonski komitet i organizujte lokalna protestna
okupljanja. 9) Držite protestne govore o onim zakonima koji su loši i govorite o promenama koje
mislite da je potrebno načiniti. 10) Ako sve proapdne, još uvek imate prava da uradite ono što su
vaši pradedovi učinili 1776. godine. Ako ste porobljeni i pod pritiskom vlašću, koja koristi zakon i
red kao masku, zapamtite da vaša prava na život, slobodu i imovinu prethode svim ostalim
sekundarnim zakonima i da vi imate pravo da zbacite takvu tiraniju, i silom ukoliko je neophodno.
Istorijski gledano, kada su tirani krenuli da porobljavaju, slobodni ljudi su se okretali sili
oružja da bi ostali slobodni.
Najznačajnija i najvažnija stvar koju možete da učinite jeste da se organizujete u
Kreativističkoj crkvi u vašem okrugu. Ukoliko nameravate direktno da se borite protiv Ujedinjenih
nacija, prevoza dece, pljačkaških poreza i hiljada i jednog zverstva koje nam čine Jevreji, makoliko
vam se činilo da je to najbolji način, on to nije. U većini ovih stvari, mi se borimo protiv posledica
umesto da uništimo uzrok.
Nemojmo nikad zaboraviti da je uzrok svih naših nevolja i koren svih zala perfidni
Jevrejin.
Stoga, gradeći Kreativističku crkvu u našoj zemlji i šireći je po svetu, mi uništavamo
osnovni uzrok svih naših problema. Kao što sam nebrojeno puta istakao, prvi i najznačajniji korak
je ispravljanje načina mišljenja belog čoveka. Kada jednom to postignemo, biće relativno lako
organizovati i ujediniti Belu rasu a postizanje nadmoći nad Jevrejima i crncima će biti dečija igra.
Zato krenimo. Zapamtite da je najefektnija i najznačajnija stvar koju možete da uradite,
organizovanje Kreativističke crkve u vašem kraju ili priključivanje takvoj grupi, ukoliko ona
postoji. Potom krenite na posao i regrutujte nove članove. Propovedajte, promovišite i širite
informacije, program i ideologiju koja se nalazi u ovoj knjizi. Pomozite u vraćanju svojih belih

229
rasnih drugova pameti i ujedinite ih u borbi za opstanak njihove sopstvene rase. Naš je zajednički
cilj – u kom vi morate pomoći – da jedan ili više primeraka ove knjige bude u domu svake bele
porodice Amerike, i konačno, celog sveta.
Mi to možemo da uradimo, mi to moramo da uradimo i mi ćemo to uraditi.

5.“Sredstvo je isto toliko važno koliko i sam rezultat.”

Pogrešno, da gore ne može biti. Ovu vrstu gluposti promovišu Košer konzervativci, više
nego bilo koja druga grupa. Evo šta sami Jevreji kažu o ovom pitanju u Protokolu br. 15: “Kako su
dalekovidni bili naši Sionski mudraci, u drevno doba, kada su rekli da postizanje ozbiljnog cilja
zahteva da se ne zastaje ni po koju cenu ili broje žrtve koje su pale za taj cilj.” Iako u poptunosti
preziremo i Protokole i njihove ciljeve, ne možemo poreći mudar pogled na istoriju i ljudsku
prirodu prikazan u Protokolima, lekcijama izvučenim iz iskustva i istorije.
Uzmimo, na primer, situaciju kada smo u ratu sa neprijateljem koji znači našu smrt ili naš
opstanak. U takvom ratu se koriste sve mere: prevara, iznenađenje, ubijanje, bombardovanje,
uništavanje neprijateljskog izvora hrane, uništavanje njegovih gradova itd. Ne pravim novu teoriju,
već samo navodim činjenice istorije, onako kako su se događale poslednjih nekoliko hiljada godina.
Ipak, kada u našoj zemlji dođe do momenta za preduzimanje mera neophodnih za opstanak Bele
rase, onda se pojavi bezbroj humanitaraca koji propovedaju bratsku ljubav, samilost, hrišćansko
milosrđe, dobru volju, nesebičnost, ljubaznost, nežnost, toleranciju, velikodušnost i sva druga
ograničenja ljudske prirode, ad nauseam. Ubrzo shvatimo da su nam na taj način ruke potpuno
vezane i da ne možemo da radimo stvari koje bi trebali kako bismo se zaštitili od uništenja što su
nam ga Jevreji pripremili.
U stvarima opstanka Bele rase i u stvarima politike, trebalo bi da koristimo isto hladno,
jasno rezonovanje koje se koristi u doba rata i da zaboravimo na gluposti poput hrišćanskog
milosrđa. Moramo zapamtiti da ne postoji viši zakon u prirodi od zakona o samoočuvanju i širenju
sopstvene vrste.

6. “Obećaj baš ono što ljudi žele i drži divne govore, a onda uradi upravo suprotno od
toga.”

Jevreji su tako često i tako dugo zloupotrebljavali ovu političku tvrdnju da je očigledno
kako se beli ljudi lepe na nju. No, oni sami to ne čine. Kada se Kenedi kandidaovao, pričao je da će
naoružati zemlju, kako bi postala toliko moćna da se niko ne bi usudio da je napadne. Kada je
izabran, odmah je krenuo da nas razoružava, pa nas je ostavio gole i bez odbrane pred našim
neprijateljima. Sa Jevrejinom Adamom Harmolinskim na čelu našeg Ministarstva odbrane i
Maknamarom, koji je izigravao glavnog klovna, ovaj trio je krenuo sa pričom kako imamo
neadekvatnu odbranu. Ovo je samo jedan dokaz o perfidnosti. Postoje i mnogi drugi u kratkom
periodu Kenedijeve vladavine.
Kada se Nikson kandidovao, predstavljao se kao veliki protivnik integracije u školama i
autobuskog prevoženja dece. Međutim, čim je bio izabran, pokrenuo je ogromnu vladinu
mašineruju i potrošio ogromne sume novca poreskih obveznika na integraciju po školama, na
prevoženje naše dece poput stoke i na implementaciju jevrejskog programa rasnog mešanja.
Predsednik Džonson nije bio ništa bolji. Obećao je vladinu štednju, pretvarajući se da je
pogasio sva svetla u Beloj kući da bi štedeo novac poreskih obveznika. Odmah potom je lansirao
najskuplji poduhvat u istoriji (sve do dana današnjeg) i povećao federalni dug i vladinu potrošnju do
granica koje do tada nisu viđene.
Ova tri predsednika smo naveli samo kao primer. Oni su počinili i mnoga druga izdajnička
dela, suprotna predizbornim obećanjima. U tome nisu bili drugačiji od predsednika koji su im
prethodili. Naveo sam samo neke primere od hiljade obećanja koja su data samo zato da bi bila
prekršena.

230
 Trebalo bi da shvatimo da je to jedan od starih jevrejskih trikova. kada su Džonson, Kenedi
i Niskon činili ove prevare, na štetu Bele rase, oni nisu delovali kao predstavnici Bele rase, već kao
jeftini, degenerisani lutani izdajničkog Jevrejina, koji je manipulisao sudbinom zemlje, koristeći
istaknute ljude da bi prikrio svoje izdajstvo.
U vezi sa tim, evo citata is osmog Protokola koji se odnosi na imenovanje belih marioneta
na položaju u vladi: “stavićemo ih u ruke osoba čija prošlost i reputacija su takve da između njih i
naroda stoji ambis, osobe koje, u slučaju neposlušnosti, moraju da se suoče sa kriminalnim
optužbama – a to sve u cilju da ih nateramo da brane naše interese koji su njihova konačna propast.”

7. “Svi ljudi su stvoreni jednaki.”

Kada su oci osnivački pisali Deklaraciju o nezavisnosti, oni su težili da načine poruku koja
će odzvanjati i podići ljude na borbu kako bi se pridružili njihovim idejama. Jevreji, koji su u to
vreme širili revolucionarne ideje po Evropi, naročito u Francuskoj, ubacivali su stare reči “sloboda,
jednakost, bratstvo”. Sve je to bila priprema za Francusku revoluciju i mnoge druge koje su
planirali.
Amerika nije bila imuna na jevrejsku propagandu i mnoge od ovih ideja su se širile po
Americi. Zbog toga je velika tragedja što su naši oci osnivači, ugradili i upisali u Deklaracju o
nezavisnosti perfidnu jevrejsku frazu “Svi ljudi su stvoreni jednaki”. Ova očigedna lažna i idotska
tvrdnja je agresivno zloupotrebljavana do dana današenjeg. Od početka nas razara i predstavlja
neopisivo moćno oružje u rukama Jevreja, revolucionara, liberala i anarhista.
Toliko je lažna da nema potrebe objašnjavati je. Ali, dešava se drugačije. Toliko često su je
citirali naši tobožnji lideri, da je, poput Besede na gori i mnogih drugih ideja suprotnih zdravom
razumu, prihvaćena od strane velikog dela belih ljudi kao istina.
Beli ljudi bi zaista trebalo da znaju više o ovome. Gledajući slavnu istoriju, lekcija o
superiornosti Bele rase nad ostalima je toliko očigledna, da je ne treba objašnjavati.
Već i po svojoj spoljašnjosti, čak i u okviru iste rase, ljudi su veoma različiti. Neki su
visoko inteligentni, neki su visoki, neki su snažni, neki slabi, neki su idioti. Spisak razlika je
beskonačan. Ljudi nisu rođeni ni u istim životnim uslovima. Na primer, beba koja se rodi kod
milionera je rođena u različitim uslovima i okolini i odmah će imati različite uslove za razvoj od,
recimo, bebe koja se rodi u kući čiji su roditelji pogođeni siromaštvom i koji nisu narčito
inteligentni. Dete koje se rodi u kući muzičara, primer porodice Johana Štrausa, imaće u potpunosti
drugačije predispozicije, okolinu, početke i sve drugo, nego, recimo, beba koja je rođena u
misionarskoj porodici koja živi među Indijancima u džunglama Amazona. Naravno, ovakve primere
možemo nabrajati u beskonačnost.
U svakom slučaju, ova pogrešna, neistinita, zbunjujuća tvrdnja je bila moćno jevrejsko
oružje prilikom nametanja kampanje mešanja. Na ovoj lažnoj premisi je zasnovana i druga lažna
premisa: da su crncima pružene iste mogućnosti i sredina, oni bi, tobože, postigli isto što i beli ljudi.
Iz ovih stopa moramo se suprostaviti programu mešanja. Činjenica je da su crnci inferiorni u
odnosu na Belu rasu po inteligenciji; po mentalitetu; po nedostatku kulturne kreativnosti; po
činjenici da su lenji i nepokretni; po činjenici da je njihov moral na potpuno različitom i nižem
nivou od morala belog čoveka. Postoje i beskonačne druge razlike, pri čemu je razlika u boji
najmanja – ali se sve ovo ignoriše.
Činjenica je da ljudi nisu stvoreni jednaki, nisu rođeni jednaki i da se ne razvijaju jednako.
Postoje ogromne razlike u njihovim doprinosima civilizaciji i čovečanstvu. Stoga se moramo vratiti
u stvarnost i uništiti ovaj lažni mit.
Sama priroda je svoja bića načinila nejendakima na milion načina. Mi, ponosni pripadnici
Bele rase moramo zapamtiti jednu stvar. Naš rasni identitet je najsvetija stvar koju nam je priroda
podarila i mi ga moramo sačuvati po svaku cenu.

231
 8. “Ne pričajte o politici i religiji, jer politika i religija ne idu zajedno.”

Ko god da kontroliše vlast u jednoj naciji, sama priroda te vlasti je najznačajnija činjenica
koja utiče na sudbinu iste nacije ili rase. Politička kontrola određuje sve ostale faktore, kao što su
ekonomija, obrazovanje, bezbednost, napredak, kultura i sve ostalo. U Protokolima, Jevreji ističu da
bi voleli da nejevrejski um bude preokupiran svim vrstama trivijalnosti tako da nikada ne dođe na
pomisao o vitalnim stvarima koje se tiču njegove sudbine.
Naravno da je od velikog značaja da pričamo o politici, dok je još mnogo značajnije da
raspravljamo o religiji. Naš život se zasniva na našim religijskim pogledima. Zbog toga moramo
svoju sudbinu oteti od pogubnih Jevreja i vratiti je u ruke lojalnim belim vođama.
Da li je to moguće učiniti ili nije, u velikoj meri zavisi od religiozne kompleksnosti naroda.
Vlast je često odraz filosofije, religioznih stavova i ponašanja samog naroda. Stoga je potrebno da
ispravimo svoje religijske stavove. Moramo shvatiti da je očuvanje, širenje i zaštita velike Bele rase
najvažniji i najsvetiji cilj kome treba da posvetimo svoje živote. Potom, ovakav stav moramo
prevesti na političko delovanje i političku kontrolu vlasti, kontrolu koja u poptunosti treba da bude
u rukama rasi lojalnih belih vođa. Religija i politka su nerazdvojne i najvažnije su za naš opstanak.

9. “Svi smo mi jedinke.”

Ova kontradiktorna ideja koju su Jevreji duboko usadili, isto toliko deli, koliko je i
destruktivna. Činjenica je da smo svi pripadnici određenog društva i da se svi zalažemo za
sopstveno dobro. Celokupan razvoj čovečanstva i civilizacije može da se meri povećanjem
sposobnosti čoveka da stvara i gradi društvenu organizaciju. Od vremena kada je čovek počeo da
deli rad u proizvodnji hrane, u tkanju platna, u manufakturi, prevozu, medicinskoj nezi itd., čovek je
počeo da se uzdiže ogromnim koracima, od života u džungli do modernog, produktivnog društva.
Uz ovo se pojavila želja da se sopstveni interesi žrtvuju zarad dobrobiti sopstvene rase i društva kao
celine. To je jedan od najznačajnijih stvaralačkih darova Bele rase i razlog zbog koga je ona bila u
stanju da ovako mnogo postigne. Kada bismo se vratili ideji da smo svi jedinke, da je svaki čovek
sam za sebe, umesto da je obavezan prema svojoj porodici, svome gradu, zemlji i rasi u celini,
društvo i civilizacija bi se brzo srušili.
Mi nikako nismo individualci. Sve što utiče na naše porodice, na našu zajednicu, utiče na
našu naciju i na našu rasu. Što bolje shvatimo naše obaveze, toliko kreativnije i efikasnije društvo
ćemo sagraditi. Kada bi o sebi mislili isključivo kao o pojedincima, brzo bi se vratili na nivo
pećinskog čoveka i izbrisali sav napredak koji smo učinili tokom hiljada godina.

10. “Jedini spas za ovu naciju je pravi dvopartijski sistem.”

Pogrešno. Dvopartijski sistem je idealan jevrejski savet za zavadi i vladaj. On deli bele
glasove i daje Jevrejima i crncima odlučujuću prednost da pobede na izborima. Štaviše, on je
potpuno suprotan principu vođe i služi da izoluje, podeli i iscepka Belu rasu.
Umesto da propagira jedinstvo i napredak, on svoje nesrećne žrtve gura u beskrajnu svađu.
Dve ili više suprotstavljenih strana žučno će se raspravljati i svađati oko gluposti, obično
završavajući kompromisima, remijem ili pat pozicijom.
Pravi odgovor je sistem u kome je ugrađen princip vođe, što je i vreme pokazalo.

11. “Glasački listić je jedino oružje koje ljudi imaju.”

Glasački listić je verovatno najneefikasnije oružje koje ljudi imaju. Ljudi mogu da učine
mnoge stvari koje su daleko poželjnije sa našeg političkog stanovišta. Mogu da stvaraju
organizacije, političke i sve druge. Mogu da izmene sistem vlasti. Kao krajnji metod, mogu da
zbace tirane silom, ako je neophodno. Ako joj se pripreti razaranjem, rasa ne samo da treba, već je i

232
dužna, po najvišem prirodnom zakonu, da upotrebi sva moguća sredstva kako bi zbacila i uništila
svoje ugnjetače. Zakon o pravu na opstanak vrsta je najviši prirodni zakon.

12. “Da li ćete osuditi sve Jevrje? Postoje i dobri i loši ljudi kod svih rasa i ne bismo
trebali da osuđujemo celu rasu.”

Možda ima dobrih i loših ljudi kod svih rasa, no, ukoliko ima dobrih Jevreja, sa tačke
gledišta belog čoveka, njih treba pronaći i otkriti. Biti Jevrejin znači biti sledbenik Talmuda, a svaki
sledbenik Talmuda je zatočnik zlokobnog programa koji je stvoren da uništi Nejevreje uopšte, a
Belu rasu pogotovo. Osloboditi bilo kog Jevrejina odgovornosti za ovu zaveru bilo bi isto kao i
osloboditi pojedine zarobljene vojnike vojske koja se bori protiv vas. Iako možda postoje različiti
stepeni umešanosti u jevrejsku hijerahiju, različiti nivoi i komandna mesta, ipak, svi pripadnici
jevrejske rase, na ovaj ili onaj način, aktivno učestvuju u ratu protiv ostatka čovečanstva.
Prilično je čudno da isti oni ljudi koji stalno nude izvinjenja i opravdanja Jevrejima, uopšte
nisu zainteresovani za to kako se, recimo, odvijao sukob tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Kada
su, naprimer, Savezničke vazduhoplovne snage bombardovle Hamburg i ubile 50.000 ljudi za jednu
noć, uključujući tu starce, žene, bebe, decu i trudnice, isti ti koji nude izvinjenja nisu bili zabrinuti
što su možda neki od ovih belih ljudi bili ubijeni bez razloga. Ne čujemo nikakve proteste zbog toga
što su Saveznici, pod kontrolom Jevreja, tri dana iz vazduha, zlokobno, do temelja spaljivali prelepi
grad Drezden i kremirali 300.000 ljudi u jednom od najmonstruoznijih i najgorih pokolja u istoriji.
Izgleda da su isti ti ljudi potpuno nezainteresovani za pitanje da li su svi pobijeni Nemci (ili bilo ko
od njih, u stvari) bili krivi i da li su zaslužili tako užasnu sudbinu.
Činjenica je da niko od njih nije bio kriv za bilo kakav zločin i da je, štaviše, jedina stvar
zbog koje su Nemci mogli biti osuđeni njihova smelost da pokušaju da se oslobode Jevreja i da
odbrane svoju rasu i svoju naciju od međunarodne jevrejske zavere. Za ovaj hrabri rat Nemce treba
visoko nagraditi.

13. “Lažna tehnika borbe.”

Jevreji zaista vole da guraju Belu rasu u besmislene borbe ili svađe u kojima oni zadaju
teme i daju odgovore. Bez obzira na kojoj ste strani, obe su pogubne za vašu stvar. Jevreji ne samo
da koriste ove trikove kako bi zbunili bele narode i traćili njihovo vreme, šireći i povećavajući
neprijateljstva, već su prilično sigurni da, dok Bela rasa troši ogromne količine energije valjajući se
u beskorisnim bitkama, ništa od te energije neće biti usmereno protiv njih.
Jevreji neprestano stvaraju političke partije ili opozicione grupe, koje nemaju nikakav
drugi cilj sem da uništavaju jedna drugu, dok ratni plen odlazi uvek njima.
U našem političkom sisitemu oni su (recimo) stvorili Demokratsku i Republikansku
partiju. Uspostavljajući na taj način takozvani “dvopartijski sistem”, bili su sigurni da imaju
kontrolu nad obema stranama. Onda naprave veliku graju o tome kako je divan dvopartijski sistem,
kako je on odraz američke tradicije i kako je gotovo svetinja. Kontrolišući obe strane, jevrejin je
siguran pobednik svakog takmičenja, i nezavisno od toga ko pobeđuje, beli ljudi gube.
Ima toliko mnogo varijacija ovakvih lažnih političkih borbi, da bi o njima mogla da se
napiše cela knjiga. Pored mnogih bezrazložnih borbi političkih frakcija u ovoj zemlji, imamo i lažne
ratove, izvan naših granica, u koje su nas Jevreji umešali.
Dogodio se, na primer, Korejski rat u kome su Jevreji kontrolisali i američke snage i snage
Severne Koreje. Cilj nije bila pobeda, već konfuzija i iscrpljivanje američkih finansijskih i ljudskih
resursa i svetskog prestiža. No, najvažniji cilj je bio da obojene rase poubijaju što više belih
momaka u prvim danima zrelosti i time umanje snage Bele rase. S obzirom da su beli Nejevreji i
Amerika dovoljno glupi da se na ovo zalepe, Jevreji su napravili veliku reprizu u Vijetnamu. Tako
se omiljeni jevrejski hobi ubijanja belih Nejevreja nastavio ubojitije nego ikada.

233
 14. “Povećavajte kontradiktorne i zbunjujuće argumente u hiljadama stvari, koje su
sve malo važne.”

U Protokolima Jevreji navode kako će zbuniti i sludeti um nejevreja hiljadama raličitih

stvari. Nejevreji će biti tako zbunjeni i izgubljeni u gomili kontradiktornih tvrdnji da će u očaju dići
ruke. Jevrejska kontrola nad medijima daje im odličnu mogućnost da sprovedu ovaj metod
zagađivanja uma. Činjenica da su tvrdnje koje se šire nelogične, kontradiktorne i potpuno smešne,
ne menja na stvari. Cilj je zbuniti bele Nejevreje tako da budu potpuno paralizovani za sprovođenje
bilo kakve akcije koja bi mogla zaustaviti napredak jevrejskog programa.

15. “Jevreji koji se predstavljaju kao nejevreji; Jevreji menjaju svoja imena.”

Jevreji često koriste kameleonski trik da promene svoja imena i predstave se kao Nejevreji.
Naročito vole da izaberu pravo, dobro anglo-saksonsko ime, na primer, škotsko ili irsko, ili ono
koje je sigurno englesko, tako da se na njih automatski gleda kao na Nejevreje. Tako su učinili
Daglas Dilon, Daglas Ferbanks i hiljade drugih. Pod ovakvom maskom, oni mogu hrabro da
sprovode jevrejsku stvar, uz mali rizik da će se otkriti da pripadaju takozvanim “odabranima”.

16. “Korišćenje mulata sa više bele krvi za predstavljanje tipičnog crnca.”

Danas deluje masovni pokret u cilju kvarenja Bele rase i upumpavanja crne krvi Afrike u
vene belih Amerikanaca. Koriste se svi mogući programi i sredstva. Jedan od jevrejskih trikova je
pokazivanje na televiziji izbeglica iz afričkih džungli izmešanih sa grupom belih ljudi. Ako u
katalogu ili novinama imamo reklamu, u njoj uvek postoji grupa koja se sastoji od dvoje, troje ili
četvoro belih dečaka ili devojčica i jednog malog crnca među njima. Kada bi, međutim, prikazali
pravog crnca nerazblažene krvi, on bi bio suviše obojen da bi ga beli Amerikanci mogli prihvatiti.
Kako bi ovo prevazišli, uvek biraju modele koji uopšte nisu crnci, već su mulati, sa više bele krvi u
sebi. U stvari, većina njih su tri četvrtine beli, ili sedam osmina beli. Oni se onda američkoj publici
predstavljaju kao “tipični” crnci. Ljudi kao što su Lena Horn, Džim Braun, na polju zabave, ili
senator Bruks na polju politike, imaju u sebi više bele nego crne krvi, a inteligenciju koju poseduju
(ako je poseduju) nasledili su od bele strane. Jevreji se pretvaraju da su to tipični crnci i ukazuju na
njih sa ponosom kako bi pokazali da su crnci u svakom pogledu sposobni kao i beli ljudi. Ovo je,
naravno, izopačavanje prirode i ogromna uvreda za Belu rasu.

17. “Crno je divno.”

Ovaj slogan, koga promovišu Jevreji, ima, kada se primeni na ljude, toliko istine u sebi
koliko ima i kada se primeni na prljav veš. Istina je da svi ljudi sveta ne samo da visoko poštuju
Belu rasu već joj i zavide.
Želja obojenih naroda sveta da budu svetlije kože je skoro univerzalna. Tako mnogi
Aboridžini tvrde da su beli. Narodi Indije su razvili strogi kastinski sistem po kome što je svetlija
koža, to je viša kasta, i obrnuto, tamnija koža je i niža kasta. Ne samo to. Mnoge obojene rase kao
svoje idole imaju plavooke bogove. Čak i Japanci prave svoje lutke sa belim licima i plavim očima,
što nije lik tipičan za Japance.
Crnci, kako ovdašnji tako i oni u Africi, koji se penju po društvenoj lestvici, smatraju
krajnjim dometom svojih ambicija ženidbu sa belom ženom, dok neki jevrejski trgovci prodaju
crncima neku vrstu pomade uz garanciju da će im izbeleti kožu.
Ironično je što su umovi ljudi Bele rase tako zagađeni jevrejskim lažima da su, od svih
naroda na svetu, najmanje svesni ogromne vrednosti sopstvenog rasnog nasleđa. Ipak, obojene rase
sveta su potpuno svesne onoga što nemaju i šta nisu.

234
 18. “Politika suprotnih značenja.”

Ovo se odnosi na lukavi jevrejski trik gde stvari prikažu ne samo različite od onoga što jesu,
več ih prikažu dijametralno suprotno onom što jesu. Na primer, jevrejski kontolisana vlada Rusije
se prikazuje kao anti-jevrejska i neprijateljska prema Jevrejima; sami Jevreji su največi rasisti od
svih naroda na zemlji, no prikazuje ih se kao žestoke protivnike rasizma. Rasna integracija u našim
školama, koja u stvarnosti uništava belu rasu, prikazuje se na velika vrata kao pružanje jednakog
nivoa obrazovanja svima. Povečani porezi, koji daju zamah inflaciji, prikazuju se kao sredstva
sprečavanja inflacije. Broj trikova koje imaju Jevreji u rukavima je bezgraničan.

19. Jevreji su “odabrani narod”.

Ovo je jedna od najstarijih varki u istoriji, koju su Jevreji uspešno poturili belim narodima,
namećući svoj Stari zavet religijama belih naroda. Stari zavet, koji su pisali sami Jevrej, uporno
tvrdi da oni imaju poseban ugovor sa Bogom. Jevreji lažu da se Bog samo pokroviteljski smešio na
njih kada su obavljali prljavi posao klanja, pljačkanja i ubijanja drugih plemena. Jedno od najvećih
izopačenja prirode i jedna od najčudnijih tragedija u istoriji je to što je Bela rasa usvojila prevaru o
“odabanom narodu” kao sopstvenu religiju. To je skupo platila.

20. “Korišćenje medija kako bi se pobrkalo ono što je usvojeno kao opšte mišljenje.”

Imajući potpuni monopol nad propagandnim medijima, Jevreji koriste ankete o javnom
mnjenju kako bi ljudima saopštili šta je njihovo mišljenje. Pošto potpuno falsifikuju i prepariraju te
stavove, tako da se slažu sa njihovom verzijom što treba da bude javno mnjenje, onda ovim
anketama daju širok i sveopšti publicitet. Tako stvaraju iluziju podrške svojim brojnim i vrlo
nepopularnim programima. S druge strane, stvara se iluzija da nema podrške politici koja bi zaista
koristila Beloj rasi. Ovi tvorci lažnog mnjenja uvek će prikazati jevrejske ideje popularnijima nego
što one zaista jesu, a ideje Bele rase manje popularnima nego što jesu.
Tako će razne jevrejske ideje, kao što su pomoć inostranstvu, mešanje rasa, visoki porezi,
kontrola oružja, legalizovanje prostitucije itd., biti prikazane kao popularne ili bar kao one koje
osvajaju popularnost. S druge strane, bele vrednosti, kao što su moralnost, segregacija, repatrijacija
crnaca u Afriku, rasno jedinstvo, oslanjanje na sebe, averzija prema prostituciji, promiskuitetu i
pornografiji, biće prikazane kao zastarele i jednostrane. Jevrejska štampa će ih prikazati kao nešto
što mladi ljudi napuštaju i one će grandiozno biti predstavljene kao nepopularne, uz konstantno
gubljenje uporišta.
Ovaj prevarantski jevrejski alat je moćno oružje pomoću koga se izbori preokreću u
njihovu korist. Na žalost, umovi belih ljudi isuviše su zagađeni jevrejskom propagandom da nisu u
stanju da prozru ova nameštena glasanja. Suviše često će glasati u skladu sa takozvanim mišljenjem
u trendu koje im serviraju Jevreji.

21. “Lažni nazivi i prljave reči za blaćenje.”

Izopačena i raširena jevrejska propagandna mreža je u kratkom periodu smislila određene

reči koje izazivaju mržnju, prezir i porugu prema ljudima kojima se prikače ti odvratni nazivi.
Beskrajnim ponavljanjem, ljudi automatski povezuju zlo i mržnju sa ljudima kojima su prikačene
ove reči, ne razmišljajući kakvo je pravo značenje koje se krije iza njih. Reč “rasista” je takav
primer. Pravo značenje trebalo bi da bude da je to neko ko sprovodi lojalnost prema rasi, što je
zaista jedna plemenita osobina. Ipak, danas, zahvaljujući jevrejskoj propagandi, ovu reč milioni
ljudi smatraju nečim što treba izbegavati i prezirati. Druga reč je “nacista”. S obzirom da su Jevreji
dobro shvatili da je program koji je Adolf Hitler osmislio u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj bio
ozbiljna pretnja jevrejskoj zaveri, cilj im je da sve zaplaše, toliko da lek čak ni ne pogledaju a
kamoli da ga prouče. Otuda masovna i prljava kampanja protiv Hitlera i nacističke filosofije. Skoro

235
trideset godina nakon njegove smrti, ime Adolfa Hitlera je još uvek najomraženiji termin u
jevrejskom leksikonu.
Na polju religije takođe nailazimo na unapred pripremljene prljave reči. Reč “ateista” je
takva reč. Umesto da se otvoreno razmotre svi dokazi i omogući slobodan polet zdravog razuma,
ovakvo zdravo rezonovanje se odbacuje i zaprečava opštim prozivkama i rečima za blaćenje. Ima ih
još, poput reči kao što su “antihrist”, “bezbožnost”, “blasfemija” i “jeres”.
S druge strane, kada se Jevreji trude da promovišu prevarantski i destruktivni program koji
obmanjuje i vara Belu rasu, tada ga zavijaju u glamurozne, zvučne nazive, obično začinjene dahom
humanizma. Ujedinjene Nacije, koje su u stvari jevrejski plan osmišljen za porobljavanje Nejevreja
sveta, predstavljaju jednu od takvih fraza. “Činiti svet sigurnim za demokratiju” jeste još jedna od
tih frazeolških obmana. Pravo značenje ovih programa je vođenje destruktivnih svetskih ratova u
kojima jedna koalicija belih naroda uništava drugu. Time se osigurava čvršća kontrola Jevreja nad
njihovim žrtvama i obezbeđuje im se mogućnost da planiraju novi smrtonosni rat.
Sledeća fraza je “rasno bratstvo”, koja u stvari znači da Jevrejin želi da bude siguran da
neće biti nikakvog otpora i protivljenja dok obavlja svoj posao kvarenja Bele rase. Ostali
prevarantski nazivi su “urbana obnova”, “vera zajednička za sve denominacije”, “desegregacija” i
“moderatori u pregovorima”.

22. “Viči progon.”

Kroz celu istoriju Jevreji su, zadivljujućom veštinom, koristili vrištanje o progonu. Pošto
su krajnje parazitski po svojoj prirodi, oni će duboko prodreti u naciju – domaćina u kojoj žive,
iscrpeti je, uništiti njen moral, umanjiti snagu njene vlade i na kraju srušiti njene temelje,
ostavljajući je razbijenu i opustošenu. Kada se ljudi takve nacije napokon probude i postanu svesni
svog ugnjetača, pa preduzmu akciju za zbacivanje parazita sa svojih leđa, Jevrejin počinje da diže
neviđenu buku zbog progona. On uspeva da naciju koja se brani prikaže kao napasnika, umesto da
ukaže na stvarnog parazita. To počesto izaziva sažaljenje kod susednih nacija koje tada, iz čiste
gluposti, nepromišljneo kreću u pomoć Jevrejima. Nedavni primer onoga što se dogodilo herojskom
nemačkom narodu nikako nije ni prvi ni poslednji u istoriji jevrejske dvoličnosti. Ista stvar se
dogodila u Egiptu, Vavilonu, Persiji, a nedavno i Arapima u Palestini.

23. “Da bi bio izabran neophodno je obezbediti glasanje crnaca.”

Patetično je koliko je mnogo ljudi prevareno da proguta ovu jevrejsku laž. Nama se,
uglavnom, ne pruža izbor između dva kandidata, već samo izbor manjeg od dva zla. Jevreji su uvek
pobrinu da stavovi kandidata koje ističu uvek budu takvi da predlažu politiku koja je štetna po Belu
rasu, a korisna za Jevreje i crnce.
Bela rasa još uvek čini većinu u populaciji Amerike. Ako ikada budemo dobili dobrog i
odvažnog kandidata koji će izaći sa platformom koja jasno i glasno favorizuje stvar Bele rase, takav
kandidat će biti izabran uz težak politički poraz drugog kandidata. Bilo zbog gluposti ili zbog
kukavičluka, ili i jednog i drugog, nikada nismo imali takvog političara koji se pojavio na javnoj
sceni ili, u najmanju ruku takvog koji bi imao dovoljno energije da bi ga saslušalo mnogo ljudi.
Naša dužnost je ne samo da dovedemo takvog kandidata, već celu armiju takvih kandidata,
koji bi radili koordinirano, po celoj zemlji, pod ujedinjujućom zastavom Kreativističke crkve, sa
jasnim i dalekosežnim programom širenja Bele rase i smanjivanja obojenih rasa, uklanjanja
izdajnika rase sa vlasti i preuzimanja kontrole nad sopstvenom sudbinom u svoje ruke.

24. “Uklanjanje Jevreja sa vlasti rezultiralo bi ogromnim krvoprolićem.”

To uopšte ne mora biti istina. Nemački narod je svrgnuo Jevreje sa vlasti u svojoj zemlji uz
vrlo malo gubitaka, vrlo malo krvoprolića i praktično bez ikakvih problema. Oni su to uradili
legalno, uz pomoć glasanja. Uporedite ove sa ogromnom, bedom i krvoprolićem koje se odigralo

236
kada su Jevreji preuzeli vlast u Rusiji. U vreme te užasne katastrofe, zemlja je bila podeljena s kraja
na kraj, poljoprivreda i industrija su bile uništene, stigla je glad, a ubijeno je više od 20 miliona
najboljih belih vođa u Rusiji.
Mi iz Kreativističke crkve verujemo da možemo da spasemo Ameriku i da beli ljudi mogu
da povrate kontrolu nad sopstvenom zemljom legalnim sredstvima. To možemo da uradimo bez
mnogo krvoprolića ukoliko budemo sledili program koji je postavljen u programu naše nove
religije.
Prvi i najvažniji problem je ispravljanje načina razmišljanja belog čoveka, kao što sam već
toliko puta isticao.
Međutim, ukoliko borba i krvoproliće budu neophodni, mi moramo platiti i tu cenu i
koristiti i ta sredstva. Ukoliko bude potrebno, moraćemo da se pozovemo na najviši zakon prirode.
Moraćemo da iskoristimo sva sredstva i sve što bude neophodno da bi se obezbedio opstanak naše
rase.
Ukoliko ne zbacimo Jevreje sa vlasti, skoro je sigurno da će doći do ogromnog krvoprolića
koje će prouzrokovati pogibiju 60 miliona najboljih Amerikanaca.

25. “Zbrka: Hristos jeste (nije) Jevrejin.”

Ova glupava prepirka postala je poslednjih godina jedan od najomiljenijih načina Košer
konzervativaca da se utuca slobodno vreme. Pročitao sam bezbroj stavova za i protiv, po ovom
pitanju, od ljudi kao što su Džerald L. K. Smit i mnogih drugih koji bi trebalo da znaju istinu (i bez
sumnje je znaju).
Ovo je tako varljiva i beznačajna rasprava da čak i onaj koji ima obilje dokaza i koji bi
trebalo da zna istinu biva uvučen u verovanje da bi, ukoliko uspe da, nekakvim čudesnim
sredstvima, dokaže da Hrstos nije bio Jevrejin, to predstavljalo nešto posebno i veliko.
Kao prvo, ne postoji ni trunčica dokaza da je ovaj čovek ikada postojao, a gomila je dokaza
da nikada nije postojao. Ovim sam se opširnije pozabavio u poglavlju pod naslovom Hristovo
postojanje nije potvrđeno istorijskim činjenicama.
Međutim, ako prihvatimo zdravo za gotovo jevrejske pisce Novog zaveta, onda vidimo da
Jevreji govore da je Hristos bio jedan od njihovih. U prvom poglavlju Novog zaveta, odnosno u
Mat. 1, oni daju celu tobožnju lozu Isusa Hrista, od Avrama, Isaka, Jakova pa preko skaradnih Jude,
Davida, Solomona i drugih, do Josifa, oca Hristovog. Dalje, u Jevanđelju po Luki, 2:21, jasno se
kaže da Hristos ne samo da je bio Jevrejin, već je bio i obrezani Jevrejin.
Proučavajući ovo dalje, dolazimo do toga da je zaista malo važno da li je on ikada živeo ili
nije, da li je bio Jevrejin ili ne. Kako god to složili, hrišćanske poruke su loši, samoubilački saveti, a
hrišćanska religija je pogubna stvar za Belu rasu. Istorija je pokazala da je ono uništilo veliku i
blistavu civilizaciju Rima. Treba samo da pročitamo Besedu na gori (poglavlja 5, 6 i 7 u Jevanđelju
po Mateju) da bismo shvatili prirodu samoubistvenih saveta koji su razorili Rimsko carstvo čim je
primilo hrišćanstvo.

26. “Beli ljudi su pravi Izraelićani.”

Ovo je zaista prevarantski argument i izgleda da posebno privlači ljude koji žele da budu
hrišćani i veruju u bibliju, dok su istovremeno otkrili da su Jevreji rasa zlih ljudi. S obzirom da
biblija govori da su Izraelićani “odabrani” narod Božiji i da bi bilo apsurdno da je Bog odabrao zlu,
prevarantsku i perfidnu rasu, poput Jevreja, ti ljudi nekim uvrnutim načinom razmišljanja dolaze do
zaključka da bi celokupna biblijska zbrka bila prihvatiljiva samo kada bi sebe stavili na mesto
Izraelićana. Shodno tome, kada im neko ponudi smešnu, glupavu priču da smo mi, pripadnici Bele
rase, u stvari, pravi Izrealićani, oni zagrizu takvu glupost kao riba udicu.
Čitava ova teorija je toliko smešna da ne zaslužuje da se o njoj raspravlja. Izneću,
međutim, nekoliko neoborivih činjenica koje će, jednom za svagda, raskrinkati ovu budalaštinu.
Kao prvo, jedino Jevreji se obrezuju i to je njihovo obeležje. Tako je bilo od pamtiveka. Drugo, to

237
je deo njihove vere, za koji oni tvrde da je “sveti ugovor” koji je Avram sklopio sa Bogom. Kao
treće, jevrejska biblija jasno tvrdi da su Hristos i apostoli bili Jevreji. Četvrto, kada čitate kakve su
ubice, razvratnici i bitange bili njihovi “veliki” patrijarsi i takozvani “Božiji ljudi”, poput Jude,
Avrama, Davida, Solomona i drugih, postavlja se pitanje – zašto bi bilo koji beli čovek, pri zdravoj
pameti, koji ima iole samopoštovanja, uopšte želeo da bude potomak ovakvog šljama?

27. “Ali, mi smo ljudska bića, a ne životinje.”

Ovaj prazni i beznačajni argument najčešće se poteže u samoubilačkim hrišćanskim

učenjima koja ne samo da nasilnički deluju na zdrav razum, nego i na zakone prirode. Voleti svoje
neprijatelje, okretati drugi obraz, odreći se svega što imaš, ne opirati se zlu i ostale slične gluposti
potpuno su suprotne zakonima prirode. Nigde nema stvorenja koje bi se na ovaj način štitilo.
Kada god sam ovo isticao, često sam se suočavao sa glupim argumentom da mi nismo
životinje nego ljudska bića. Kada upitate šta bi to, zapravo, trebalo da znači, ne dobijate jasan
odgovor, već vam kažu da smo mi imuni na prirodne zakone kojima su ostala stvorenja potčinjena.
Mi očigledno treba da budemo izuzeti od prirodnih zakona zato što nam je, kako oni kažu, data moć
da mislimo i razmišljamo, da imamo dušu, da imamo večni život i zbog mnogo drugih besmislenih
razloga.
Životne činjenice su unekoliko različite od onoga što ovi argumenti nude. Činjenica je da
smo mi stvorenja prirode, poput milona drugih stvorenja koja naseljavaju lice zemlje. Mi sasvim
sigurno nismo imuni na prirodne zakone. Kada bi, na primer, postojao idiot koji bi umislio da smo
izuzeti od zakona gravitacije, trebalo bi mu dozvoliti da skoči sa dvadesetospratnice i potvrdi da se
taj zakon ne odnosi na njega.
Mada je sasvim tačno da mi imamo višu inteligenciju od drugih stvorenja, to nas nikako ne
izuzima od bilo kog zakona prirode koji vlada univerzumom. Rođeni smo kao i druga stvorenja,
razmnožavamo se baš kao i druga stvorenja i umiremo kao i oni. Moramo jesti i piti i disati baš kao
i sva ostala stvorenja ovog univerzuma. Zakoni nasleđa odnose se na nas, kao što se odnose na
konje, mačke ili zečeve. Ako i postoje neki sanjari koji bi radije da misle drugačije, onda je to
njihov problem. Nisam ja izmislio zakone prirode, niti zakone gravitacije, ni zakon o nasleđu, niti
stvarnost života i smrti. To je tako i uvek će biti tako.
U svakom slučaju, kad god glupo izvrćemo zakone prirode, naglavce upadamo u nevolje.
Kada ne verujemo sopstvenom razumu i mišljenju i kada nam umove zaokupi nerealno, ničim
podržano i neprirodno učenje, počinjemo da uništavamo sopstveni život i dovodimo u opasnost
postojanje naše rase. Ne možemo pobeći od zaključka da smo zaista stvorenja prirode, kao i sva
druga. Mada smo najviša bića u prirodi, ipak smo podložni svakom prirodnom zakonu, baš kao i
sva ostala bića.

28. “Ne bi trebalo bukvalno da shvatate bibliju.”

Kad god sam, prilikom rasprave o besmislenom i protivrečnom hrišćanskom učenju,

saterao nekog u ćošak, on bi pokušao da se iz toga izvuče rečenicom “Pa, ne bi trebalo tako
bukvalno da shvatate bibliju.” Očito da tvrde da biblija, u stvari, ne misli ono što kaže i ne kaže ono
što misli. Ovo je čudan i idiotski argument koji ni iz čega ne proističe. Ako je biblija tako veliko
književno delo i ako je ona reč Božja, sigurno je da su, u svojoj navodnoj mudrosti, Hristos i/ili
Bog, bili sposobni da se izraze jasno i eksplicitno. Činjenica da je biblija pretrpana
kontradiktornostima i mnoštvom nejasnih i beznačajnih fraza, je, sama po sebi, najbolji pokazatelj
da nije reč Božja, niti išta nalik tome.
U svakom slučaju, ako bih ja, kao poslovni čovek, napisao ugovor o prodaji zemlje, a onda
prilikom predaje ugovora i vlasništva, svom kupcu saopštio da nije trebalo baš tako bukvalno da
shvati taj ugovor, ja bih bio optužen da sam lažov i varalica.
Ako ne treba bukvalno da shvatimo bibliju i ako ona ne znači ono što kaže i ne govori ono
što misli, onda, šta ona znači, ako uopšte nešto znači? S obzirom da takozvana “dobra knjiga”

238
mnogo polaže na stvar kao što je “istina”, mi, naravno možemo da sudimo po njenim merilima. Ako
ona ne misli ono što kaže i ako ne govori ono što misli, onda ona, naravno, laže.

29. “Termin zapadna civilizacija je pogrešan.”

Previše ljudi ne shvata ovu varljivu jevrejsku dijalektiku. Termin “Zapadna civilizacija” je
toliko ušao u opštu upotrebu da bi ga svi prihvatili zdravo za gotovo, bez razmišljanja o skrivenoj
podvali. Civilizacije u poslednjih 6000 godina (uključujući i današnju) uopšte nisu “Zapadne” već
su bele civilizacije. Gde god se pojavila civilizacija, nju je stvorio beli čovek, što smo detaljno
objasnili u jednom od prethodnih poglavlja.
Tako je i sa savremenom civilizacijom. Bez obzira da li beli čovek živi u Evropi, u
Sjedinjenim Državama ili Australiji i, bez obzira da li on za život zarađuje u Honkongu, Indiji ili u
Kini, on stvara civilizaciju. Zato treba da shvatimo da civilizacija nema veze sa zapadnom ili
istočnom hemisferom, već je isključivo tvorevina Bele rase. Zbog toga je Jevrejin, nazivajući je
Zapadnom civilizacijom, belom čoveku oduzeo zasluge za njeno stvaranje. Civilizacija je isključivo
tvorevina belog čoveka i nikog drugog.

30. “Postoje dobri i loši Jevreji.”

U raspravljanju o vrlinama i manama Jevreja, susretao sam se sa mnogo takozvanih

intelektualaca koji su iznosili mnoštvo konfuznih misli o dobrim i lošim Jevrejima. Neki su glupo
tvrdili da današnji Jevreji nisu pravi potomci biblijskih Jevreja. To bi, naravno, značilo da su
biblijski Jevreji od Boga “izabrani” i da su bili dobri, a da su današnji Jevreji, koji su mešavina sa
Hazarima, izvesno loši.
Drugi prave razliku između Čivuta i dobrih Jevreja. Stalno se ponavlja da postoje
komunistički Jevreji i nekomunistički, “dobri” Jevreji. Pa zatim Jevreji cionisti i Jevreji koji nisu
cionisti, za koje se, očito, pretpostavlja da su dobri. Spisak je beskonačan i jedina svrha svega ovoga
je da se Jevreji skinu sa dnevnog reda i da se ovaj problem zataška.
Kada je reč o biblijskim Jevrejima ili Izraelićanima, Stari zavet vrlo jasno kaže da su se
svi oni obrezivali. Činjenica da oni sprovode čin obrezivanja, ma koju novu krv da su primili u
svoju rasu tokom hiljadu godina, predstavlja njihov zaštitini znak i dan danas. Kakvih god da je
promena bilo u njihovoj krvi, ostajali su lojani svojoj rasi i odani zaveri koja ima za cilj dominaciju
nad svetom i uništenje Nejevreja. Oni danas demonstriraju rasnu lojalnost snažnije nego ikada.
Njihova zavera neizmenjeno se odvija.
Stoga je potpuno besmisleno trošiti vreme na pitanje da li su Hebreji Jevreji ili bilo koja
druga vrsta. Što se belog čoveka tiče, Jevrejin je Jevrejin i svaki od njih je smrtna opasnost po
njegov opstanak. Svi su oni loši. Svaki Jevrejin je od detinjstva indoktriniran učenjima Talmuda i
tokom čitavog života glavna opsesija mu ostaje uništenje Bele rase.
Zato ne smemo nikada zaboraviti da su Jevreji neprijatelji, a razdvajanje jednog tipa
Jevreja od drugog beskorisno je koliko i razdvajanje tipova zvečarki. Ako vas je ujela zvečarka,
zaista vam nije važno njeno poreklo, ona je i dalje otrovna.

31. “Mi smo ovde da pomognemo drugima.”

To je još jedan hrišćanski princip, koji je imao razoran efekat u razjedinjavanju Bele rase.
Ovo znači da, ukoliko ne pomažete nekome ko je lošije sreće od vas i ko je beskorisniji od
vas, tada nemate posebnog razloga da budete na ovom svetu. Ova ideje je, naravno, glupa i sama po
sebi protivrečna.
Čak i dete bi moglo postaviti pitanje – pa zbog čega onda ti drugi postoje? Logičan
odgovor je – ni zbog čega, oni su savršeno beskorisni. Onda bi sledio zaključak da je naš jedini cilj
da pomognemo širenje beskorisnih, što je u većini slučajeva sa takozvanim hrišćanskim milosrđem

239
apsolutna istina. Krajnji ishod hrišćanskog milosrđa je sve veća brojnost šljama i obojenih rasa i
uništavanje stvaralačkog elementa našeg belog društva.
Mi iz Kreativističke crkve u potpunosti odbacujemo ovakvu glupost. Vraćamo se izvoru
svih istina, to jest, zakonima prirode koji nalažu da povećavamo, unapređujemo i širimo sopstvenu
vrstu. Verujemo da tako ispunjavamo najviši zakon prirode i univerzuma. Nije ni dobro ni
milosrdno širiti i uvećavati najniže elemente naše rase. To je samubistveno izopačavanje zakona
prirode kojim se pomaže širenje i umnožavanje obojenih rasa, koje su, po sopstvenom izboru, naši
neprijatelji.
Verujemo u povratak osnovnim principima naše vere i religije, odnosno, u sprovođenje
onoga što je dobro za Belu rasu. Na taj način, mi smo u skladu sa najvišim zakonima prirode. Oni
nam jasno govore da treba da se usmerimo na umnožavanje, zaštitu i napredak sopstvene rase i da
se u isto vreme posvetimo uništavanju elemenata koji su pretnja po nas.

32. “Kada bi samo mogli da razvijemo više razumevanja među rasama, mogli bi svi
divno da živimo.”

U cilju nametanja “razumevanja” mnogi beli dobročinitelji, koji se priključuju Mirovnim

trupama, komunističkim partijama i mnogim drugim liberalno-jevrejskim organizacijama, naneli su
grdnu štetu sosptvenoj rasi. Pošto nisu bili sposobni da prozru jevrejsku prevaru o “bratskoj” ljubavi
i razumevanju, postali su izuzetno korisno oruđe u rukama Jevreja.
Ljudi koji bi najmanje trebalo da se bave crncima, najlakše se upecaju da podstiču jevrejski
program rasnog mešanja. Svi oni koji su se suočili sa realnošću života, oni koji su morali da rade sa
crncima; čije susedstvo su okupirali crnci, oni koji su imali neprijatno iskustvo da iz prve ruke osete
blizinu tih izbeglica iz džungle, brzo su se izlečili od bilo kakvih utopijskih ideja o mešanju rasa. S
druge strane, jevrejski program mešanja rasa obično promoviše neki bogati beli dobročinitelj, koji
nikada nije morao da zarađuje za život, već je svoj novac nasledio, živi u izolovanoj kuli od
slonovače i postaje najzabrinutiji dušebrižnik.
Što bolje poznajete crnce, više ih razumete. Što više poznajete Jevreje, više shvatate
njihovu pravu prirodu. Što više shvatate to bolje uviđate da su oni smrtna opasnost za opstanak Bele
rase. Što ih više razumete, to ste sigurniji da su oni vaši neprijatelji.

33. “Odvajanje crkve od države.”

Košer konzervativci nam neprestano ponavljaju da imamo savršen Ustav. Naročito nas
podsećaju koliko su “mudri” bili naši Oci osnivači kada su insistirali na odvajanju crkve od države.
Ispitujući taj problem, nisam uspeo da shvatim značaj podele ta dva bitna stuba naše
društvene strukture. Nema baš mnogo smisla kada ista grupa ljudi podržava odbranu svoje zemlje
vojnom silom i dolarima od poreza, a zatim nedeljom odlazi u crkvu i propoveda “ne opiri se zlu”,
“okreni drugi obraz” i “voli svoje neprijatelje”. Nema nikakvog smisla trošiti milijarde dolara na
obrazovanje naše dece a tada ih u nedeljnim školama učiti “Ne sudi” i govoriti im da se okanu
normalnog rasuđivanja.
Podjednako je besmisleno da vlada promoviše rad i napredak, kad ljudi, koji podržavaju
takvu vladu, propovedaju da prodaš sve što imaš i pokloniš drugima.
Nema koristi od činjenice da je najveći deo belih ljudi Amerike podeljen u hiljade različitih
verskih sekti, jer bi trebalo da budemo ujedinjeni u čvrst front protiv smrtnog neprijatelja – lukavog
Jevrejina.
Verujem da je daleko najbolja kombinacija ona u kojoj je vlada Bele rase u savršenoj
harmoniji sa svojom religijom, a ne da bude u konfliktu sa njom. Religija treba da ujedini rasu, a ne
da je deli. Samo na osnovama kohezivne rasne religije može da se izgradi čvrst temelj trajne vlasti.
Kada jednom budemo imali religiju, vlast i rasu sjedinjene filosofijom sopstvene dobrobiti, zauvek
ćemo obezbediti budućnost Bele rase.

240
 34. Strah od pomisli da “ne možemo pobediti”.

Najčešći problem sa kojim sam se susreo, prilikom pokušaja da vratim belog čoveka
razumnom mišljenju, je prevazilaženje njegovog defetističkog stava. Nebrojeno puta sam čuo “Da,
slažemo se sa svim što si rekao i ja sam 100% uz tebe – ali, možeš li ubediti i ostale belce?”
Ovo je, naravno, defetističko, negativno razmišljanje i ne treba ga tolerisati.
Da ste u čamcu koji tone na milju od obale, nećete samo sedeti i razmišljati kakve su vam
šanse. Uradićete jedinu razumnu stvar – veslaćete do kopna, jer vam od toga zavisi život.
Situacija sa Belom rasom je vrlo slična. Umesto da dokono razmišljamo o glupostima,
moramo se potruditi i upustiti se u borbu da ispravimo način razmišljanja belog čoveka. To je naš
osnovni problem. Ukoliko verujete u program koji je predstavljen u ovoj knjizi, neophodno je da
počnete da pričate o njemu već danas kako bi i stotine miliona drugih belih ljudi moglo da poveruju
u njega.
Kada jednom ispravimo način razmišljanja belog čoveka, naš problem je skoro rešen.
Problemi nadvladavanja Jevreja i crnaca i vraćanja sudbine u sopstvene ruke će posle ovoga biti
dečija igra.

35. Ljubav i mržnja.

Mržnja je normalan, zdrav osećaj kojim je priroda obdarila sve svoje više vrste. To je
fundamentalna i vitalna emocija neophodna za očuvanje vrsta. Uskratiti belom čoveku sposobnost
da mrzi one koji predstavljaju pretnju njegovom osptanku bilo bi kao da oduzmete tigru kandže ili
zube, pa ga onda vratite u džunglu da se bori. Takav nezaštićeni tigar vrlo brzo bi postao žrtva i
nestao.
Isto je i sa belim čovekom. Ukoliko pokvarimo njegove zdrave instinkte i on izgubi
sposobnost da mrzi i bori se protiv onih koji bi da ga unište, ostaje ogoljen i bez odbrane pred
svojim neprijateljima. Perfidni hrišćani, koji tako glasno proklamuju svoj prezir prema mržnji i
sami se služe mržnjom do krajnjih granica. Kada se neko ne slaže sa njihovim “verovanjem” ili
“verom”, proglašavaju ga jeretikom, spaljuju na lomači, vešaju ili uništavaju na druge načine. Oni
žestoko mrze pa se, na ovaj ili onaj način, brzo oslobađaju svojih neprijatelja.
Ljubav i mržnja idu zajedno. Ukoliko želite da zaštitite one koje volite, onda morate mrzeti
one koji ugrožavaju njihovu bezbednost i egzistenciju. Svi veliki pokreti zasnovani su na mržnji –
mržnji prema neprijatelju mržnji prema neposrednoj pretnji. Ništa čvršće ne ujedinjuje neku grupu
od mržnje prema zajedničkom neprijatelju. Ništa ih tako odlučno ne goni na delovanje kao mržnja.

36. Zanimljive brojke i statistike.

Prema popisu iz 1970. godine, Sjedinjene Države su 1. aprila iste godine imale više od 203
miliona stanovnika. Tvrdi se da 11% predstavljaju crnci, a 3% Jevreji.
Iz ovoga sledi da je stopa rasta crnačke populacije ostala otprilike ista kao i u prethodnim
godinama i da se crnačka populacija nije uvećavala ništa brže od bele populacije.
Dokazi iz mnogobrojnih izvora uveravaju me da nas vlada namerno laže, kako bi prikrila
istinite činjenice. Ubeđen sam da se ovo radi da bi se beli ljudi uljuljkali u lažnu sigurnost. Žele da
nas prevare kako bismo poverovali da ne postoji rasna tempirana bomba aktivirana u našoj sredini.
Ne treba biti posebno pažljiv posmatrač pa primetiti da se crne priplodne kobile, koje su na
socijalnoj pomoći, nekontrolisano razmnožavaju. Svaka od njih ima i po 12 do 14 crnih kopiladi, a
eksplozija crne populacije dešava se tu, u našem susedstvu. Činjenica je da se crnci množe kao
pacovi, dok bele porodice, svesno i namerno ograničavaju sopstveni porod na jedno do dvoje dece
po porodici.
Siguran sam da je u stvarnosti crna populacija tri puta veća nego što bi vlada želela da
verujemo. Ne mogu da tvrdim, ali, mislim da crnci predstavljaju 35% američke populacije, što bi
drugim rečima iznosilo oko 70 miliona, umesto navedenih 22 miliona.

241
 Isto tako mislim da je i jevrejska populacija znatno veća nego što to (jevrejska) vlada želi
da poverujemo. Umesto da smo zaraženi sa samo 3% (ili šest miliona) Jevreja, mislim da prava
cifra broji blizu 20 miliona Jevreja u Americi.
Jevreji nam daju različite podatke koji se odnose na njihovu brojnost u svetu. Često se
navode brojke od 18 do 20 miliona. Opet verujem da se one namerno umanjuju kako ne bi uzbunile
bele Nejevreje. Ponovo, ne mogu da tvrdim, ali mislim da ima najmanje 80 miliona Jevreja koji
zagađuju našu planetu.
Sve u svemu, bela populacija se danas u Americi ubrzano smanjuje u odnosu na obojeni
šljam i spala je na 50% ukupne populacije, dok se Filipinci, Portorikanci, Meksikanci, crnčuge,
Jevreji, Indijanci i mulati pare i razmonožavaju neviđenom brzinom, u zemlji koju su osnovali i
izgradili beli Evropljani.
Stoga je krajnje vreme da mi, “obespravljena većina”, preduzmemo akciju protiv otimanja
naše zemlje, imanja i države. Mi, kreativisti, smo tome posvećeni, ne samo u Americi, već i celom
svetu.

37. Nekretnine nasuprot deonicama i obveznicama.

Postoji hiljade različitih načina ulaganja novca. Ali, u osnovi, postoje samo dva – ili
nekretinine ili u deonice i obveznice.
Kada investirate svoj novac u deonice i obveznice, vi ste samo posmatrač koji veruje
upravi korporacije (da će isplatiti dividende) i strani ili stranama koje je kontrolišu.
U većini glavnih korporacija u Americi (i svetu) danas, vlast je u rukama Jevreja.
Kada kupite zemljište, ili neku nekretninu, vi ste vlasnik. U stvari imate monopol nad tim
delićem sveta koji posedujete. To je jedinstveno i nepromenljivo. U krajnjem slučaju, svo naše
bogatstvo leži u zemlji i nekretninama.
U poslednjih deset godina, dok je na berzi DouDžons Indastrial indeks postigao rast od
18%, prosečna cena zemljišta (površina, lokacija, opremljenost) u Sjedinjenim Državama je porasla
za 95%, što je povećanje tri puta veće od prosečnog nivoa cena i pet puta veća od povećanja Dou
Džons Industrial indeksa. U pojedinim područjima, kao što je Florida, situacija sa zemljištem još je
bolja.
Dok se deonicama može manipulisati svaki dan, jer Jevreji kontrolišu berzu i gomilaju
profite i kada akcije padaju i kada se dižu, cena zemljišta stalno raste.
Jevreji ne samo da imaju potpunu kontrolu nad svetskim berzama, već upravljaju i
većinom trgovačkih centara i ključnih nekretnina u glavnim gradovima. Međutim, velika količina
basnoslovno vrednih nekretnina još uvek je u rukama belih Nejevreja. Jevrejski cilj od koga ne
odustaju, jeste da istisnu belce kao vlasnike zemljišta i nekretnina. Mada se deonice i obveznice
(koje često postaju bezvredne) naširoko hvale kao “sigurnost”, odvija se beskrajna kampanja da se
(belci) odvrate od posedovanja nekretnina. Ovo se čini propagandom, porezima, finasijskim
manipulacijama i na desetine drugih načina. Svoj cilj iskazali su i u Protokolima.
Moje životno iskustvo govori mi da beli čovek treba da teži da što pre obezbedi svo
zemljište i nekretnine koje može i da ih zadrži u vlasništvu za sebe i svoje potomke. Zemlja se
nigde ne proizvodi.
Beli čovek bi trebalo da bojkotuje Jevreje u poslu, trebalo bi, ako je moguće, da sam uđe u
posao, a ukoliko izgradi unosan biznis, ne bi trebalo da ga prodaje, već da ga sačuva u porodici.
Nikada ne bi smeo da proda Jevrejinu ni zemlju niti firmu.

242
 POGLAVLJE BR. 19

Poštovanje čijeg zakona i reda?

B ela rasa poseduje mnoge vrline i osobine za divljenje. Jedna od njih je genijalnost u
domenu zakona i poretka. Bela rasa ima poriv da organizuje društvo i uvede zakon i
red gde god se nalazila. Znamo da su Rimljani bili sposobni organizatori i dobri zakonodavci. U
svakoj zemlji koju su osvojili i u svakom narodu koji su pokorili, uveli su odgovarajuće zakone i
stvorili organizovanu vlast. To je temelj civilizacije. Teško da je moguće zamisliti civilizaciju i
napredak a ne utvrditi činioce dobre uprave, koja se sastoji od organizovanih zakona i policijskih
snaga koje će brinuti o njihovom sprovođenju. Sve ovo je dobro i ispravno, tako da Bela rasa može
biti ponosna na urođeni dar za organizaciju vlasti, zakona i reda.
Ipak, “zakon i poredak” u rukama neprijatelja mogu da se iskoriste za uništenje naroda.
Ako su zakoni uspostavljeni da pljačkaju beli narod, da smanjuju njegovu reprodukciju, to jest, ako
kvare i uništavaju Belu rasu, onda stvari stoje sasvim drugačije. Tada smo dužni da se pozovemo na
najviši zakon prirode, na opstanak vrste.
Takva je danas situacija u Americi i u celom svetu, gde su Jevreji zakonodavci koji
primenjuju “zakon i red”.
I u Rusiji su zakon i red ustanovljeni na ovakvim osnovama, samo na još gorem stepenu.
Ako se neko usudi da pisne o Jevrejima, streljaju ga. Krivci se streljaju bez mogućnosti da im bude
suđeno, čak i zbog sitnih krađa. Zbog toga u Rusiji ima vrlo malo takozvanog “kriminala”.Činjenica
je da se pravi kriminalci nalaze u vladi i državnom aparatu za sprovođenje zakona i reda i da čine
zločine neviđenih razmera. Jevreji su potpuno porobili ruski narod, kontrolišu svo bogatstvo, sva
sredstva propagande, vladu i pre svega, kontrolišu celokupno naoružanje. Jevrejski robovlasnici
sprovode “zakon i red” i sasvim je jasno da njihove zloupotrebe vode ruski narod u propast. Recimo
jednom zauvek da zakon i red, po sebi, nisu krajnji cilj Bele rase, već je to opstanak naše vrste što
predstavlja najviši zakon koji je priroda postavila pred nas.
Mnogo puta su Jevreji ovu plemenitu osobinu Bele rase lukavo koristili kao oružje za
njeno uništavanje. U ovom istorijskom trenutku, slepo poštovanje zakona i reda od strane Bele rase
vodi njenom uništenju. Pod maskom “zakona i reda”, Jevreji nas teraju da počinimo samoubistvo.
Želeo bih da podsetim belu braću i sestre da su pre 200 godina Amerikanci bili izloženi
tiraniji i represiji britanske vlade koja je, slučajno, i onda bila u rukama Jevreja, kao što je i danas.
Međutim, belim patriotima toga vremena mozgovi nisu bili zagađeni, kao nama danas. Ustavši
ispred svih ljudi, koji su cenili svoju slobodu, imovinu i zemlju, odlučili su da se otvoreno
suprotstave “zakonu zemlje”, kada je on iskorišćen kao predtekst za represiju nad belom većinom.
Verujem da je ovo odgovor na pitanje šta da se radi kada se “zakon zemlje” koristi da bi
vas uništio. Jednostavan – kao što je i bio kroz istoriju. Postoji viši zakon koji priroda permanentno
sprovodi i koji, u stvari, sve rase poštuju kada im preti uništenje. Taj viši zakon je zakon opstanka, a
mi, beli ljudi Amerike, treba da shvatimo da se nalazimo u takvoj situaciji. Moramo biti spremni da
se otvoreno suprostavimo kriminalnim radnjama svakog ludaka koji pokušava da ugrozi postojanje
naše rase. Moramo zauvek zapamtiti da je najviši zakon prirode – zakon opstanka vrsta, po svaku
cenu.
Poštujemo zakon i red i dobru vlast, ukoliko štite interese bele rase i ako obezbeđuju sve
neophodne uslove za njen opstanak i napredak. Ukoliko nije tako, to onda nije naša vlada. To je
onda naš neprijatelj, bez obzira što marionete koje sačinjavaju tu vladu liče na belce. Nemojmo
dozvoliti da nas zavaraju beli klovnovi kojima upravljaju jevrejske ruke a koji su na čelu naše
vlade. To je ipak jevrejska vlada. Svesni smo bolne činjenice da su Jevreji uvek u stanju da pronađu
bele izdajnike i vodeće ljude koji bi sproveli u delo njihove prljave namere.
Kada pogledamo moćni estabilšment koji danas vlada Amerikom i našim životima,
moramo se upitati - čija je to, u stvari, vlada? Ko to putem poreza od nas otima ogromne sume teško
zarađenog novca, koje dostižu nekoliko stotina milijardi godišnje? Unutrašnje finansije su u rukama
“naše” vlade. Ko određuje i sprovodi prisilno upisivanje naše dece u udaljene škole i prevozi ih

243
autobusima kao stoku, samo da bi podstakao kvarenje Bele rase? Svi znamo da federalna vlada,
preko Ministarstva za obrazovanje i uz saradnju sa sudovima koje kontrolišu Jevreji, podstiče,
nameće i sprovodi ovaj neviđeni zločin. Ko zagovara razmnožavanje i uvećavanje broja crnaca u
našoj sredini? Opet, naša “pošteno izabrana” vlada koja pljačka od radnog belog čoveka teško
zarađenu ušteđevinu, pa je prebacuje crnim životinjama, promovišući na taj način širenje kriminala,
anarhije i propasti, i uništavajući jezgra naših velikih gradova.
Ko pljačka bele građane Amerike, ko pljačka naš teško zarađeni novac i prebacuje ga u
inostranstvo tuđim rasama radi širenja crnaca i drugih obojenih rasa poput Kineza i Indusa, kao i
našim jevrejskim, komunističkim neprijateljima u Izraelu, Jugoslaviji, Rusiji itd. To je takozvana
“ustavna” vlada, navodno, “najbolja kreacija u istoriji čovečanstva”.
Ko je taj što nam oduzima naše ustavno pravo da držimo i nosimo oružje? Naravno, “naša”
vlada koja nam to radi da bi nas lakše porobila. Iako su zagovornici ovih zakona o oružju obično
zvučna anglo-saksonska imena, iza ovih fasada uvek su Jevreji koji manipulišu. Uzmite, na primer,
famozni njujorški Salivenov zakon. On nosi dobro staro irsko ime velikog Tima Salivena, vođe
demokratske stranke i senatora države Njujork, koga su očito prevarili da podrži ovaj zakon.
Međutim, njega su sastavila dvojica Jevreja. Prvi je bio Džordž P. Lebrun, kome su aktivno
pomagala druga dvojica Jevreja, dr Solomon Baruh, otac Bernarda Baruha i Natan Štraus. Poznat
nam je i zakon Doda Gana, a znamo da senator Dod nije bio Jevrejin. Međutim beše tu i neki David
Martin, alijas Isidor Levin, ruski Jevrejin, rođen u Kanadi, koji je sastavio zakon i promovisao ga,
uz pomoć senatora Doda. Ponovo nas “naša” vlada razoružava da bi nas bolje i brže porobila.
Ko štiti crnce kada spaljuju naše gradove, kad kradu, muče i siluju? U staro doba, posle
ovakvih zlodela, građani bi se toliko razbesneli da bi zgrabili svoje pištolje i poubijali anarhiste. Ali,
ne i danas. Danas su ovi divljaci i kriminalci zaštićeni “našim” policijskim snagama. Lično sam
video na televiziji ove kriminilace kako razbijaju izloge radnji i odnose televizore i druge stvari
pred policajcem koji je tu stajao, glupo posmatrajući zločin koji mu se odigrava ispred nosa.
Ko gosti, hrani i poji naše neprijatelje iz inostranstva, kao što su Hruščov, Kosigin, Golda
Meir iz Izraela i drugi koji dolaze da zaraze naše obale svojim “državnim pretnjama”? Prevrtljiva
jevrejska vlada koja kontroliše našu divnu zemlju, i ja moram najenergičnije da istaknem da to nije
“naša” vlada.
Možemo li mi onda, kao istinski i odani pripadnici bele rase, biti lojalni tom izdajničkom
estabilišmentu koji je uzurpirao vlast da bi nas lakše uništio? Da li smo mi, pri zdravoj pameti,
dužni da se pokorimo takvom izdajničkom tiraninu koji koristi zakon kao oružje za istrebljenje Bele
rase? Odgovor na ova pitanja je – najenergičnije Ne! Kako su izdajnici i neprijatelji uzurpirali vlast,
sudove ove zemlje i agencije za sprovođenje zakona, kako bi počnili genocid nad Belom rasom,
tako mora doći i vreme za pozivanje na najviši zakon prirode, koji prethodi svim drugim zakonima
– a to je zakon opstanka. Nema čekanja.
Sve dok nam vlast kontrolišu Jevreji, mi, beli narodi sveta, moramo se suočavati sa
poražavajućim činjenicama: takozvane vlade koje sada imaju moć, uprkos svim njihovim
“legalnim” zamkama, su ništa drugo do teško naoružane agencije u službi svetske jevrejske mreže.
Takve vlade su naš najveći neprijatelj i tako će biti sve do dana kad beli čovek ne preuzme kontrolu
nad vladom svoje zemlje. Beli narodi ovakvim vladama ne duguju nikakvu lojalnost. Duguju im
samo mržnju i neprijateljstvo. Stoga se moramo odupreti ovom jevrejskom oružju. Moramo se još
snažnije boriti dok god ono nastavlja i dalje da nanosi štetu belom čoveku; dok god pljačka njegovu
teško stečenu zaradu i dok god je tako surovo, kao ni jedna organizacija do sada.
Sve naše napore moramo usmeriti ka danu kada ćemo silom osloboditi sve vlade od Jevreja
i ponovo ih čvrsto uzeti u svoje ruke, u ruke belog čoveka.
Šta možemo da uradimo? Jedna od prvih stvari koju moramo zapamtiti je da ne smemo
nikada predati oružje, ni po koju cenu, uz zakon ili bez njega. Moramo zapamtiti da Jevrejina ne
interesuju zakon i red po sebi. Njega interesuje otimanje oružja iz naših ruku, da bi što lakše uspeo
da nas pobedi. Stoga ne smemo nikada doći u kompromitujuću situaciju gde nećemo moći da
odbranimo naše domove, porodice i sebe same. Svaki rizik po naše ljude zbog zadržavanja oružja je
daleko manji od predavanja oružja radi “poštovanja zakona”. Postoje i mnoga druga sredstva koja

244
su nam na raspolaganju za odbranu i oslobođenje vlasti i sudova iz ruku neprijatelja. Dokle god smo
svesni da se “zakon i red” koriste protiv nas da bi nas uništili, dotle je naše pravo, u stvari, naša
dužnost, kao pripadnika Bele rase, da im se suprotstavimo na sve moguće načine, i pasivno i
aktivno.
Potpuno smo svesni da su sudovi u rukama jevrejskih sudija ili belih izdajnika koje
kontrolišu Jevreji. Znamo da je Dž. Huver, koji je bio na čelu FBI, bio klovn koji je poštovao svoje
jevrejske gazde i koji je napisao neke vrlo lepe stvari o Bene Beritu u svojoj knizi. Vrlo je jasno da
on ne bi proveo nekih 45 godina na tako osetljivom mestu da nije bio njihov čovek. Takođe znamo
da se FBI najviše koristi kao klub za maltretiranje belih ljudi koji se bore protiv komunista, crnaca i
Jevreja. Savršeno je jasno da je FBI čvrsta ruka jevrejske zavere, koja sprovodi red gde god se
pojavi bilo kakva teškoća po ovom pitanju. Da li onda treba da sarađujemo sa jevrejskom čvrstom
rukom? Odgovor je ponovo gromoglasno Ne, u svakom slučaju.
U davnim vremenima, kada je dolazilo do slamanja zakona i reda i kada ljudi više nisu bili
sigurni, odlučivali su da uzmu zakon u svoje ruke. U mnogim pograničnim gradovima na Zapadu,
kada više nisu mogli da se tolerišu kriminalci, građani su formirali straže. Vebster ovako definiše
ove straže: “Komiteti dobrovoljaca za nadgledanje i zaštitu interesa a naročito komiteti koji su
stvoreni da suzbiju kriminal (kada se ispostavi da su zakonski neadekvatni)”. Brzo se približava
doba kada ćemo biti suočeni sa slomom zakona i reda, kada će beli čovek, žena i dete biti u milosti
kriminalaca i jevrejskih ustanova za sprovođenje zakona, koje neće ni prstom mrdnuti da ih zaštite;
u isto vreme, bićemo suočeni sa situacijom da će beli čovek biti izložen maltretiranju kada pokuša
da se odbrani od zverskog divljaštva crnaca. Tada ćemo biti naterani da primenimo najviši zakon
prirode, znači da se odbranimo i primenimo zakon opstanka vrsta. Možda ćemo biti prinuđeni da se
suočimo sa gerilskim ratom, u kome će boja naše kože biti uniforma koja će označavati na kojoj
smo strani. Hajde zato da u sve nas usadimo čvrstu i nepokolebljivu lojalnost prema našoj Beloj
rasi.
U međuvremenu bi trebalo da radimo na svom političkom organizovanju, da širimo
literaturu koja govori u dobrobit Bele rase, da podstičemo solidarnost među belcima i preuzmemo
kontrolu nad vladom i političkim aparatom države, legalnim sredstvima, ukoliko to bude moguće.
Ukoliko to nije moguće ostvariti legalnim putem, tada se moramo okrenuti sredstvima koja su naši
pradedovi koristili pre dve stotine godina radi odbrane svoje slobode, imanja, kuće i porodice.
U svakom slučaju, ključ svih ovih akcija je širenje propagande i prosvetljavanje, a zatim
organizovanje. Da bismo to učinili, prvo moramo imati religiozna ubeđenje, filosofiju i program.
Moramo imati cilj i pravac. Moramo imati vođe. Za sve to potrebna nam je potpora u religiji. Naš
osnovni cilj je da ovde iznesemo osnovne postavke nove religije Kreativističke crkve.

245
 POGLAVLJE BR. 20

Činjenice, mitovi i laži

U koliko bi vam prišao neki čovek i rekao vam kako je upravo video da je neki drugi
čovek preskočio zgradu visoku 50 stopa, skočivši iz mesta, bez ikakvih mehaničkih
pomagala ili trikova, šta biste pomislili? Nesumnjivo biste bili iznenađeni jer nigde u vašem
sećanju ne biste mogli da nađete podatak da je neko preskočio zgradu visoku pedeset stopa. Možda
ste bili svedok skoka od pet ili šest stopa na nekom atletskom takmičenju, pa čak i od sedam stopa,
ako ste bili gledalac na svetskom prvenstvu. Ali, pedeset stopa? To nikada niste videli svojim
očima, niti je iko od vaših prijatelja prisustvovao tako neverovatnom događaju, a niste ni pročitali
da se tako nešto dogodilo.
Nikada pre toga niste videli čoveka koji vam je ispričao ovu priču. Sve dok vam nije
saopštio ovu fantastičnu izmišljotinu niste znali ništa o njemu i niste imali razloga da ga smatrate
niti časnim, niti nečasnim. Ispričavši vam da je lično video čoveka koji je u jednom skoku preskočio
zgradu visoku 50 stopa, pred svama je izbor ograničenog broja zaključaka:

1. Da je čovek zaista preskočio zgradu visoku 50 stopa i da je čovek koji vam je ispričao
priču prisustvovao čudu.
2. Da je čovek nečastan i da vas laže.
3. Da je čovek pogrešio ali da iskreno misli da je video kako je drugi čovek preskočio
visoku 50 stopa. Može biti više razloga za njegovu grešku, ali to ne menja na stvari –
možda je poremećen, možda je loše video, možda je loše procenio. Svejedno, ukoliko
je grdno pogrešio, ono što vam je saopštio nije činjenica.

U pokušaju da izaberete jednu od ove tri mogućnosti, verovatno ćete ići ovakvim logičkim
sledom: dakle, najbolji skakač u vis na svetu jedva da je preskočio sedam stopa, pa bi stoga bilo
neopisivo čudo da iko skoči 50 stopa u visinu. S obzirom da nikada nisam video da se neko čudo
dogodilo, a i ona o kojima sam čitao su veoma sumnjive prirode, konačno ću odbaciti prvu
mogućnost.”
Lepo. Ostaju nam druge dve mogućnosti. Ili nas je lagao ili je pogrešio. Razmotrite
mogućnost da je pogrešio i zaključite da tako grubu grešku ne bi mogao da napravi, ukoliko nije
potpuni ludak. Zatim pomislite koliko se laži izrekne svakoga dana, pa dođete do najčistijeg
zaključka da vas je čovek najverovatnije slagao. Laži i preterivanja čujete svakoga dana – direktno
od ljudi, ili na radiju, televiziji, po novinama, sudnicama, u političkim govorima, praktično u bilo
kojoj sferi ljudskog života. Zbog toga ne bi bilo ništa neobično da vas je čovek slagao. To bi bilo
milion puta verovatnije nego da je prisustvovao čudu.
Naravno, još uvek postoji druga mogućnost da je bio častan ali lud – mentalno poremećen.
Postoje stotine hiljada takvih ljudi u svetu – ali ni blizu koliko ima lažljivaca. S obzirom da nemate
interesa za problem, nesumnjivo ćete brzo doći do očiglednog zaključka da se: 1. Nikakvo čudo nije
dogodilo i da čovek nije video nikoga kako preskače zgradu od 50 stopa; 2. da vam nije saopštio
činjenicu i da je očigledno lagao; 3. da je, iako je to malo verovatno, možda ipak lud.
Zamislimo da vam je veoma važno da li vam druga osoba govori istinu ili ne. Zamislite da
ste na pumpi napunili kola benzinom i prilazi vam čovek koji kaže: “želeo bih da kupim vaš
automobil. Evo vam ček na 10.000 dolara.” Pa, niste baš razmišljali da prodate automobil, ali, na
momenat se zamislite i počnete da računate: “Dobro, za njega sam platio samo 3.000 dolara i to
kada je bio nov. Vozim ga već nekoliko godina i on sigurno ne vredi više od 1.000 dolara, a ovaj
želi da mi plati 10.000 dolara – to je isuviše dobro da bi bilo istinito”.
Sledeća logična misao je nesumnjivo ova: “Ne poznajem ovog čoveka. Pitam se da li je
njegov ček uopšte ispravan“. Takva misao javiće se, pod ovakvim okolnostima, čak i najvećoj
naivčini. Čak i prosečna osoba bi rezonovala da bi, pored toga što je to na izgled divna ponuda,
mogla da izgubi kola i ne dobije ništa za uzvrat ukoliko je ček bez pokrića.

246
 Vi ste, dakle, okrenete strancu i kažete: “Rado bih sklopio posao, ali, kako da znam da je
vaš ček ispravan?” A stranac odgovori: “Ovaj ček je dobar. Nemate zbog čega da sumnjate da ovaj
ček ne vredi 10.000 dolara. Štaviše, imam prijatelja, Džona Smita, koji će vam potvrditi da je moj
ček ispravan. On sada nije ovde, ali mi je to juče rekao. Tu su onda i moj brat i moj otac i moja
majka. Svi će vam oni reći da sam ja častan čovek. Vidite, dakle, da nema razloga da mi ne prodate
svoj automobil.”
Vi još uvek niste ubeđeni. Štaviše, sada ste sumnjičaviji više nego ikad. Razmatrate
dokaze. Čak izgleda sasvim ispravno. Ali, ukoliko je potpisnik čeka pisao po njemu, on je onda
jednako lažan kao da mu nedostaje serijski broj. Tu su i ljudi koje je pomenuo kao garante. Da ste
sami razgovarali sa tim garantima i da su vam oni potvrdili njegovu finansijsku situaciju i njegovo
poštenje, to bi svakako dalo neku vrednost čeku, iako vas ni to ne bi u potpunosti zadovoljilo.
Međutim, pošto oni nisu prisutni da to lično proverite, sve što imate je reč tog čoveka da bi oni
garantovali za njega. Sumirajući dokaze: potpisani ček, rukopis na njemu, tvrdnju da je to dobar
ček, dođete do saznanja da svi potiču iz istog izvora. Ukoliko je on nepošten, ček nije valjan, ono
što je na njemu napisano nema nikakve vrednosti, a svedoci su izmišljeni.
Ipak, ne biste baš da ispustite tako dobru priliku. Voleli bi da napravite tako dobar posao u
kome dobijate 10.000 dolara za automobil koji vredi 1.000. Promućurni ste. Sumnjičavi ste što se
tiče njegove divne ponude, jer ne znate da li je njegov ček validan, a s druge strane, možda su mu
vaša kola potrebna zbog nekog posebnog razloga koji je vama nepoznat. Stoga, da ne biste ispustili
dobar posao iz ruku, zovete banku koja je izdala ček, bankarski službenik vam kaže da takav račun
ne postoji.
Sada ste s razlogom sigurni da je čovek varalica, a čak i beleška na čeku, koja glasi: “Ovaj
ček je ispravan” ništa ne dokazuje. Kažete čoveku da ide svojim putem i da vara nekog drugog.
Oštroumno ste rasuđivali. Pre nego što ste se rastali od svojih kola, niste poverovali na reč nekom
strancu, bila ona izrečena ili napisana. Želeli ste nezavisne potvrde i objektivne izvore. Niste
prihvatili tvrdnje koje su se vrtele u krug. Čak ni činjenica da ste sa njim razgovarali oči u oči, tamo
i tada, nije bila dovoljan dokaz.
Niko ne želi da izgubi automobil, jer je to stvar koja ima vrednost. Međutim, ona se može
zameniti, a s obzirom da neminovno propada, za par kratkih godina će se zameniti. Ima mnogo
stvari koje su važnije od automobila.
Svakako da je jedna od najvažnijih tok i pravac nečijeg života i ne postoji ništa što
uobličava i skreće taj pravac odlučnije nego čovekovo vaspitanje i njegova religija.
Kada dođemo do određene religije, oko koje čovek svije svoj život, izgleda da tu ima
manje brige i rasuđivanja nego prilikom kupovine i prodaje kola. U stvari, u odabiru religije se
manje brine i rasuđuje nego pri kupovini cipela. Većina ljudi opredeljejuju se za jednu ili drugu
religiju više iz emocija ili zbog situacije, nego korišćenjem i trunke logike u donošenju odluke.
Skoro svi beli narodi su vezani, manje ili više, za istu hrišćansku religiju, za koju su bili
vezani njihovi roditelji ili prijatelji. U svakom slučaju, na njihovo vaspitanje je, na ovaj ili onaj
način, uticalo hrišćanstvo. Ova činjenica će uobličavati njihovu karijeru, njihovu okolinu, njihove
brakove, obrazovanje a naročito njihove stavove i razmišljanja tokom celog života. Iako ne moraju
biti posebno religiozni, neće ih zaobići potpuna religiozna atmosfera koja kroji njihov život od
početka do kraja.
Većina belih ljudi, bez obzira da li su religiozni ili ne, (a većina nije) prihvatiće mitove,
laži i priče iz Biblije kao istinite, mada se nisu ni najmanje potrudili da provere bilo koju od ovih
ideja, teorija, filosofija, odnosno učenja. Biblija, poput čoveka sa čekom, nastavlja da “dokazuje”
samu sebe. Petar tvrdi da je Petar rekao to, a Pavle kaže da je Petar rekao tako i da je Jovan rekao
tako i da je Matej rekao tako i da ju Luka rekao tako. Međutim, svi ovi ljudi su već davno mrtvi
(ukoliko su uopšte i živeli) i ničiji ujak ili pra pra deda ili pra ujak nije imao ličnog kontakta sa
njima.
Nijedno od ovih “čuda” nisu ni u saglasnosti sa zakonima prirode. Opet, zbog toga što
potiču iz iste knjige, iz istog izvora, što objašnjavaju time da to i to potvrđuje ovo, a ti i ti su bili
svedoci toga. Ali, sve to ipak potiče sa istih stranica.

247
 Štaviše, to su stranice koje su pisali nepoznati ljudi i to ljudi koji ne moraju imati nikakve
veze sa imenima koja su im data. Mi znamo malo, ili ništa o tim ljudima, izvan onoga što nam
biblija govori. Čak ne znamo ni da li je većina njih uopšte i živela. U svakom slučaju, mnogo je
pisaca, nepoznatog su porekla i ko zna ko je sve ovo sastavio? Sve što zaista znamo je da su to
zajednički napisali Jevreji, narod čije umeće prevare je bezgranično.
Znamo zasigurno da niko ko se bori protiv nekog pustinjskog plemena ne može da natera
“sunce da stoji mirno”. To podrazumeva da bi zemlja morala da stoji u mestu deset sati kako bi
duže imali dnevnu svetlost da završe svoj krvavi poolj (Knjiga Isusa Navina 10: 12). Kada uzmemo
u obzir prostranost zemlje i prirodne zakone, po kojima se ona okreće oko svoje ose, ovakva ideja je
toliko idiotska i smešna da teško da je vredna razmatranja. Ipak, tako kaže “dobra (jevrejska)
knjiga” i to će mnogi ljudi slepo prihvatiti.
Niko od nas, u poslednjih sto ili hiljadu godina ili bilo kada, nije prisustvovao bekstvu
horde ljudi po dnu Crvenog mora, čije se vode razmiču kako bi ih pustile da prođu, pa se zatim
obrušavaju na neprijatelja koji ih juri. Niti je iko video bilo koje od desetina “čuda” da se desilo, a
koja su tako živopisno opisana u “dobroj kjizi”. Sve to je u potpunoj suprotnosti sa nepromenljivim
zakonima prirode, sa zdravim razumom i sa bilo kakvim životnim iskustvom. To je čak u
suprotnosti sa bilo čim što mi je, iko kome mogu verovati, rekao da je video svojim očima. Ipak,
ljudi će glupo prihvatiti ovu vrstu priča i postati njihov branitelj, objašnjavajući da je, na neki
potpuno fantastičan način, to “moglo da se dogodi”, obično dodajući da se bez sumnje i dogodilo.
Činjenica je da su ljudi danas (kao i hiljadama godina) više preplavljeni mitovima, lažima i
neistinama nego što imaju prava na istinu. Na žalost, prosečnom čoveku nije lako da razluči šta je
činjenica a šta laž, šta je istina a šta mit.
Najvažnija stvar u ovom poglavlju je saznanje da su pripadnici Bele rase, inače
najinteligentnija stvorenja na licu zemlje, neverovatno naivni i glupi kada je u pitanju zbirka
mitova, laži i bajki jevrejske biblije. Kada recimo, kupuju kuću, insistiraće na dokazu o vlasništvu,
valjanosti potpisa na ugovoru, svedocima potpisa, pa čak i na polisi osiguranja. Ali, kada je religija
u pitanju, isti ti ljudi će odbaciti svaku trunku razuma sa kojim su rođeni. Slepo i glupo će prihvatiti
protivrečnosti, loše savete, kršenje zakona prirode, sve u ime “vere”. Bez proveravanja ko je
napisao ove biblijske mitove, kakvi su dokazi o njima i da li deluju razumno, sasvim odbacuju
rasuđivanje i svoje životno isksutvo. Gutaju u potpunosti ovu jevrejsku zbirku mitova, laži i loših
saveta, uz najstrašnije posledice po sebi same, po sopstvenu decu i po sopstvenu rasu.
Ipak, živeti znači donositi odluke, a da bi se odluka donela čovek mora stići do zaključka.
Da bi stigao do dobrih, logičnih zaključaka, on mora da koristi valjane dokaze. Srž dobrog
rasuđivanja je sposobnost da odvagaš informacije koje su ti dostupne, odrediš koje su vredne a koje
nisu i odmeriš značaj svake od njih. Ovo možda nije lako, ali je neophodno. Ova tema je najvažnija
i njome ćemo se pozabaviti u sledećem poglavlju.

248
 POGLAVLJE BR. 21

Činjenice, sudovi, zaključci i odluke

S vi smo slušali i čitali o sudskim procesima, a mnogi od nas su sigurno bili i očevici
takvih procesa koji su se komplikovali pred našim očIma. Većina nas je, bez sumnje,
videla ovakve scene iz sudnica na TV a neki su možda čak i bili učesnici u stvarnim sudskim
procesima.
U takvim slučajevima vidimo klasičan primer načina na koji se donose odluke. Ukoliko je
u pitanju kriminalni slučaj, porota mora da odluči da li je dotični optužen kriv ili je nevin. Sudije
obično upute porotu u to da, ukoliko se krivica “dokaže” van sumnje, optuženog treba proglasiti
krivim.
Ovde nailazimo na poteškoće jer, kao prvo, ne postoji ništa što je “apsolutni dokaz”.
Postoje samo dokazi, a dokazi se pojavljuju u svim oblicima i formama. Ima nepotpunih dokaza,
ima čvrstih dokaza. Može biti uverljivih dokaza, može biti i manje uverljivih, može da se desi da
dokaza nema, može biti diskutabilnih dokaza, može biti dokaza tipa rekla – kazala, može biti
presudnih dokaza. Problem se javlja kod procene. Tu stupa na scenu dobro prosuđivanje.
Vrlo je poučno čuti sve strane jednog slučaja u kome su učestvovala dva kompetentna i, po
pravilu, ne naročito časna, advokata. Nakon što jedna strana završi sa elokventnim izlaganjem,
izvede sve svoje svedoke i ubedljivo “dokaže” svoj stav, ubeđeni smo da je to istina. Tada,
međutim, dolazi druga strana. Suprotstavljeni advokat je isto tako spretan, jednako elokventan,
jednako ubedljiv. I on ima impresivne svedoke koji potvrđuju njegovu priču. E pa, ko je u pravu?
To je trenutak kada inteigentni i nepristrasni sudija, odnosno porota, moraju da odvagaju
svaki dokaz, verodostojnost i karakter svakog svedoka, relativnu težinu i važnost svakog dokaza
koji je iznesen. Dalje, on mora, poput detektiva, da sklopi sve deliće mozaika i da ih izvaga uprkos
svojim iskustvima i iskustvima svog suda i dođe do zaključka ili više njih, koji, kada se prikupe,
dovode do konačne odluke.
Slično se odigrava celog života. Čovek je nateran da neprekidno donosi odluke, neke lepe,
neke važne i pojedine, koje su toliko značajne, da će odrediti ostatak njegovog života. Postupak u
donošenju tih odluka je vrlo sličan onome iz sudnice.
Verovatno najgora situacija u kojoj se možemo naći je da budemo zbunjeni i neodlučni.
Pojedini ljudi su stalno zbunjeni i neodlučni na nekim poljima, posebno u domenu religije.
Bela rasa je užasno zbunjena hrišćanstvom. Koncepti belog čoveka su zbrkani do krajnjih
granica, i to zbog ogromnog broja kontradiktornih tvrdnji i loših informacija koje im ova lažljiva
religija nameće. Na većinu pitanja nema odgovora. Ljudi ne stižu ni do kakvih zaključaka, ni do
kakvih odluka.
Sve dok je osoba neodlučna u vitalnim pitanjima, ona je zbunjena. Ostaje paralizovana za
preduzimanje konstruktivnih akcija u vezi sa životnim problemima ili pitanjima. Ostaje neodlučna u
teškoj situaciji. Ne sumnjajući da mu je hrišćanstvo dalo gomilu loših informacija, prosečan beli
čovek ostaje zbunjen i paralizovan do kraja svog života – što je najgora situacija u kojoj se može
naći. Zapamtite, konfuzija je otrov koji parališe. Ostati u stanju zbunjenosti znači biti neaktivan, biti
drogiran.
Ne možemo da izbegnemo donošenje odluka. Čak i samo izbegavanje donošenja odluka je
odluka po sebi i rezultati mogu biti pogubni kao kod donošenja loših odluka. Zamislimo, na primer,
da vozite po autoputu 100km na sat i da vam se odjednom, sa sporednog puta, pojavi traktor koji
sporo ide. Sviđalo vam se ili ne, suočeni ste sa donošenjem odluke. Ili ćete leći na kočnicu, ukoliko
vam to vaš sud nalaže kako biste izbegli sudar sa traktorom, ili ćete naglo skrenuti i verovatno
sleteti u jarak, ili ćete izbeći da donesete odluku i nastaviti da vozite, pa udariti u traktor. U
poslednjem slučaju, izbegavanje donošenja odluke je zaista vrlo drastična i ubitačna odluka.
Tako je to u životu. Odluke su svakodnevno prisutne i mi ne možemo izbeći njihovo
donošenje. Stoga je naša dužnost da se naviknemo na odlučivanje ili, još bolje, na donošenje
ispravnih odluka. U stvari, odluka čoveka koji dobro rasuđuje je, naravno, donošenje ispravnih

249
odluka. Čovek koji je u stanju da donosi odluke, i to ispravne, da ih se drži i ispunjava ih, ispoljava,
pored odlučnosti, i znake dobrog karaktera.
Da bi se donosili dobri sudovi i ispravne odluke, najvažnije je posedovanje ispravnih
dokaza i dobrih informacija. To je osnov donošenja dobrih odluka. Naravno, kada bi, u svakom
slučaju gde smo primorani da donesemo odluku, imali sve dokaze koji su se mogli naći oni bili
apsolutno ispravni, tada bi donošenje odluke bilo relativno lako. Međutim, na žalost, to se u
realnom životu ne dešava.
U većini slučajeva, na žalost, činjenice i dokazi su prilično nepotpuni. Većina njih nisu
verifikovani i posredni su. I ne samo to, u većini slučajeva, oni su zbunjujući i konfliktni. Uzmimo,
na primer, mladog čoveka koji se razvija. On stiže u doba kada mora da donese odluku čime će se
baviti u životu. Tu postoji bezbroj faktora o kojima se mora voditi računa. Pitanje je da li on želi da
se bavi nekim poslom; ima li sposobnosti i talenta za tu vrstu posla; da li će zarada koju će tim
poslom ostvariti biti dovoljna za način života koji bi želeo da vodi; da li će se promeniti uslovi u
svetu, koji bi mogli da uzrokuju da se njegov zanat, zanimanje ili profesija drastično izmene i tako
dalje. Bez obzira koliko iscrpno prouči svako od ovih komplikovanih pitanja i koliko se trudi da
donese pravu odluku, on nikada neće imati sve informacije i sve dokaze koji su mu potrebni da bi
doneo nepogrešivu odluku.
Ista je stvar i kada dođe do donošenja odluke koga izabrati za životnog saputnika. On,
naravno, može ostatak svog života provesti u merenju i odmeravanju svih detalja koji bi mu mogli
pomoći da donese odluku, pa da na kraju umre od starosti kao neženja, razmišljajući.
I tu leži prava istina o donošenju odluka, a to je: znati koje informacije treba tražiti, koji
dokaz je valjan, da li su dokazi vredni ili ne, gde nastaviti sa potragom za novim elementima i
detaljima i kada odlučiti da je dovoljno dokaza da bi se napravila inteligentna procena i da bi se na
osnovu nje došlo do odluke.
U mnogim slučajevima, kao na primer sa traktorom ispred vaših kola koja jure, ne možete
beskonačno čekati na donošenje odluke. U nekim drugim prilikama, odluke se donose naglo, mada
ne bi trebalo. Čovek lako može da sačeka i ne poruši sve mostove, već da ostavi otvorenu
mogućnost, za još neotkrivene činjenice.
Stoga predlažem ovakav vodič u donošenju odluka.

1. Ne donosite odluku kada nemate sve činjeice, jer, u nekim slučajevima, vreme je od
suštinske važnosti, pa se do odluke mora doći vremenom. U ovakvim slučajevima, bolje je odlučiti,
mada postoji opasnost da to bude pogrešno, nego uopšte ne odlučiti. Mnogo puta u životu se dešava
da je najgora odluka ne doneti odluku. Zato, donosite sami odluke, ili će neko drugi to uraditi
umesto vas.
2. Odluke bi trebalo da se zasnivaju na najboljim činjenicama koje možete da sakupite. Ne
bi valjalo da su zasnovane na površnom razmišljanju ili na željama.
Činjenica da se većina slaže sa prihvatanjem određenog koncepta ne bi trebalo da utiče na
naše odluke. Većina je često grešila (greši i danas) u mnogim stvarima. Na primer, u srednjem veku,
većina naroda u Evropi je verovala da je zemlja ravna, a ne okrugla. Time što je većina verovala u
to, zemlja nije postala ravna. Bila je okrugla, kao što je i danas. Ogromna većina, prosto, nije bila u
pravu.
Danas ona greši u mnogim drugim stvarima – uključujući tu i Jevreje i stvari oko
hrišćanstva.
Čak i u pitanjima emocija, kao što su ljubav, brak, mržnja, postoje neki delovi činjenica
koje treba odmeriti i izvagati, istom objektivnošću kao i svake druge činjenice. Osećaj časti je
takođe činilac u donošenju odluka. Postoji ogromna razlika između donošenja odluka u slučaju gde
gajite emocije i donošenje odluke kada nemate ni trunke osećanja.
3. Insistirajte na svim realnim i čvrstim dokazima do kojih možete da dođete u vezi sa
problemom. Ne nasedajte na neosnovane priče, laži, mitove ili na direktne neistine. Važan
kriterijum je sposobnost da se prave činjenice razlikuju od onih koje su često samo opšteprihvaćene
činjenice, a zasnovane su na mitu.

250
 4. Budite u stanju da razlikujete ono što znate od onoga u šta verujete, ali, u stvari, ne
znate. Zanimljivo je koliko ljudi nisu u stanju da razlikuju jedno od drugoga, pa to mešaju i
spremno donose odluke na osnovu stvari koje ne poznaju, isto kao i kada ih donose na osnovu stvari
koje poznaju. Ovde je značajan kriterijum prepoznavanje činjenica. To je stvar razlikovanja
činjenica od mašte, realnosti od nerealnosti. Stoga je od ogromne važnosti jasno razdvojiti
pretpostavke, predubeđenja, opšteprihvaćena verovanja na jednu stranu, a čvrsto potkrepljene
činjenice na drugu.
Mi iz Kreativističke crkve tvrdimo da je realnost hiljadu puta važnija od kraljevstva mašte i
to je osnov naših zaključaka i odluka.
U donošenju sudova o religijama, prošlim i sadašnjim; u pronalaženju boljih puteva i
sredstava za širenje kreativizma; u donošenju odluka u životu uopšte; a naročito u nastavljanju
borbe za opstanak naše rase, dobro bi bilo da imamo na umu ova osnovna pravila.

251
 POGLAVLJE BR. 22

Moje duhovno buđenje

M oji roditelji bili su pripadnici Menonitske religije, protestantske sekte koja je nastala
u Holandiji sredinom 1500. godine. Ovu veru je osnovao čovek po imenu Meno
Simens, koji se, kao i Martin Luter, distancirao od zabluda katoličke vere toga doba, iako je bio
katolički sveštenik.
Hrišćani tog vremena, katolici i luterani, tako širokoumni i puni ljubavi, okrutno su
proganjali Menonite. Rezultat toga bio je da je ogrman broj njih rasejan po okolnim zemljama, gde
su neki tamo samo privremeno boravili, jer su oterani dalje. Moji preci iz Holandije, odakle su se
preselili u Prusku, gde su živeli nekoliko gneracija. Zbog neprijateljski raspoloženih vlasti, velika
grupa njih se preselila u nenaseljene krajeve Ukrajine u tadašnjoj Rusiji. Bilo je to 1804. godine.
Tamo su, poput naseljenika Zapada, moji preci bili pioniri koji su naseljavali divlje stepe Rusije.
Kroz generacijudve, postalo im je dobro pa su bili prilično napredni u odnosu na ruske seljake. Do
početka Prvog svetskog rata ova mala kolonija je narasla na otprilike 1000 duša, nastanjenih u 58
naselja.
Bili su vredan i štedljiv narod, veoma religiozan. Brinuli su se o sebi. Do početka Prvog
svetskog rata bili su veoma napredno ostrvo u moru zaostalih seljaka tog dela Rusije. Njihova
imanja, njihov standard, opšte dobro i nivo obrazovanja bili su daleko iznad ruskog. Menoniti su
zadržali svoj maternji nemački jezik, vodili sopstvene škole i nisu se bratimili, družili niti venčavali
sa Rusima. U stvari, nisu razmišljali o braku sa Ruskinjama ništa više nego što Amerikanci
razmišljaju o braku sa crnkinjama.
Napredni i mirni život narušen im je Ruskom revolucijom, kada se na njih sručila paklena
vladavina terora. Jedva da su znali šta ih je snašlo. Odjednom ih je preplavila revolucija, bili su
smrvljeni, opljačkani i pokradeni. Mnogi od njih su poubijani. Poput miliona Rusa, i moj narod je
umirao gladan pod brutalnim Staljinovim programom veštački stvorene gladi. Jedno od mojih
najranijih sećanja iz tog vremena vezano je za glad i umiranje.
Do 1924. godine situacija se nekako stabilizovala i moj otac je odlučio da iskoristi priliku i
preseli se.
Otišli smo u Meksiko. Mislim da je za moju majku ta država bila isuviše divlja i
necivilizovana. U svakom slučaju, 1925. godine smo se preselili u Heršel, država Saskačevan u
Kanadi, gde su neki rođaci moga oca došli godinu dana pre nas.
Te zime počeo sam da pohađam državnu školu. Imao sam osam godina. Bili smo prilično
siromašni i ja sam imao više nego neodgovarajuću odeću. Sećam se da sam se skoro smrzao te prve
zime. Povrh svega, nisam znao ni reč engleskog jezika. Bilo je prilično teško. Ipak, do dvanaeste
godine naučio sam tečno da govorim engleski i završio sam prvih osam razreda škole.
Menoniti su vrlo religiozni. Ja sam odgajan u vrlo religioznom duhu pa sam u nedeljnoj
školi primio solidno znanje o bibliji. Kada su se menoniti doselili u Heršel, jedna od prvih stvari je
bila da sagrade sopstvenu crkvu. Redovno smo je posećivali.
Verski uticaj moje majke na mene bio je jak i ja sam bio nekako zbunjen idejama raja i
pakla, ali ne previše. U svojoj trinaestoj godini dobio sam priliku da odem na nemačkoenglesku
Akademiju, daleko od kuće, gde sam pohađao deseti razred. Pored svih redovnih, bili su nam
natovareni i posebni predmeti nemačkog jezika i podučavanja u religiji.
U to vreme je moje religiozno mišljenje počelo, na neki način, da se kristalizuje. Jedna od
posebnih uspomena iz tog vremena vezana je za jednog devetnaestgodišnjeg učenika koji je išao u
jedanaesti razred. Rekao mi je da je bio priličan bundžija i grešnik u svom tinejdžerskom dobu, ali
da je sada prihvatio religiju. Rekao mi je da je konvertit, da je ponovo rođen i da je sve to, Bože
moj, divno. Poput svih novoobraćenih grešnika, činio je sve da i mene peobrati. Čvrsto sam se
odupirao njegovim naporima.
Posebno je naglašavao kako je to divno, kakvu smirenost uma je postigao od kako se
ponovo rodio u Hristu itd. Pošto je živeo u istoj spavaonici u kojoj sam i ja živeo, samo jedna do

252
dvoje vrata niz hodnik, imao sam mnogo mogućnosti da posmatram njegove aktivnosti tokom cele
školske godine.
Ubrzo sam shvatio da on nema ni blizu onoliko mira u svojoj glavi, koliko je tvrdio da ima.
U stvari, izgledao je kao da ima mnogo više briga nego svi mi ostali. Video sam da je tokom celog
dana njegova savest bila razarana pitanjem greha.
Naročito se sećam jedne hladne, oštre kanadske zimske noći, kada je, oko jedan sat posle
ponoći, njegova savest počela da uzima njegov najbolji deo. Ispostavilo se da je toga dana on rekao
nekim svojim prijateljima, kod kojih je bio pozvan, da svoje zube pere odozgo nadole. Kada je
legao, počela je da ga muči savest. Lagao ih je. Zapravo je prao zube povlačeći četkicu levodesno.
Toliko ga je pekla savest da je ustao u sred noći, otvorio zaleđene prozore, išunjao se i
prepešačio dve milje do kuće svog prijatelja. Tamo je zalupao na vrata, probudio ih iz dubokog sna
i ispričao im ovu užasnu, sramnu laž.
Ovaj događaj, kao i mnogi drugi, uopšte me nije ubedio da ti, takozvani ponovo rođeni
hrišćani, šetaju naokolo sa više mira nego svi ostali. Naprotiv, to me je uverilo da se osećaju krvima
i nose grižu savesti zbog sitnica. Takođe sam video da se oni često susreću sa serijom mentlanih
blokada u svom razmišljanju, koje teško utiču na rešavanje dnevnih problema.
Od tada je moje interesovanje za religiju postalo sve manje lično, a sve više akademsko.
Kada sam imao 17 godina, upisao sam se na univerzitet u Saskačevanu. Jedan od predmeta koje
sam proučavao te prve godine bila je antička istorija, koja je obuhvatala većinu starih civilizacija.
U to vreme postalo mi je jasno da na zemlji, pored hrišćanstva, postoji veliki broj religija. Shvatio
sam da su mnoge bile i prošle, a da hiljade različitih religija danas pluta unaokolo.
To je na hrišćansto bacilo potpuno drugo svetlo. Shvatio sam da je hrišćanstvo, uprkos
tome što je glavna religija, samo još jedna u nizu koju je napravio čovek.
Počeo sam da gledam na hrišćanstvo mnogo analitičnije, to jest, obratio sam pažnju na ono
što govori, kakve su to ideje i koje dokaze daje da podrži te tvrdnje. Ipak, za mene je religija
decenijama ostala nerešena zagonetka. Dugo sam sledio prirodni tok sticanja obrazovanja, ženidbe,
učvršćivanja u poslu. Religija, kao takva, imala je malu važnost i retko sam išao u crkvu. Nikada se
nisam učlanio u Menonitsku crkvu.
Međutim, ostao sam i dalje u Društvu Birč, sa osećanjem da ipak, u krajnjoj liniji, radim
nešto dobro. Što sam pažljivije posmatrao, to mi je je više postajalo jasno da je celo Društvo dimna
zavesa za Jevreje. Postalo mi je jasno da je celokupno njegovo delovanje bilo smišljeno da usmeri
napore članova na gomilu jalovih projekata, da ih drži zauzetima, tera da nastavljaju da plaćaju, ali
da im nikada, nikada ne dozvoli da stignu do korena problema – pefidne međunarodne jevrejske
mreže.
Posle šest godina, 1969. sam poslao svoju ostavku Robertu Velču, osnivaču Društva Birč i
zatražio svojih 1000 dolara za doživotno članstvo koje sam im tako glupo dao nekoliko godina
ranije. Naravno, šanse da će mi ovi pokrovitelji Jevreja vratiti hiljadu dolara bile su ravne nuli.
Umesto toga dobio sam opširno pismo od Velča u kome mi je postavljao mnoga pitanja i tvrdio
kako sam napravio veliku grešku optužujući sirote male Jevreje da se nalaze u pozadini ove velike
komične zavere.
Ovo je bila važna prekretnica u mom životu. Iako sam veći deo svog života bio svestan
celokupne jevrejske zavere, Društvo Birč me je izmenilo i te ideje sam gurnuo u pozadinu. Počeo
sam da shvatam da je Društvo Birč poput istraživačke grupe koja se pretvara da iznalazi uzrok žute
groznice. Kada god istraživanje stigne do nemirnog zaključka da je prenosnik komarac, šef
istraživača staje u odbranu komarca, izbacuje istraživače i sve počinje iznova, sa novim timom.
Tada sam počeo da shvatam da je celokupna osnova ove vekovne borbe, rasa. Jevrejska
rasa je koristila sva oružja koja su joj bila na raspolaganju, a arsenal za mešanje i kvarenje Bele rase
i potom porobljavanje tako dobijenog mešanog produkta, je ogroman.
U to vreme još nisam sumnjao da je njihovo najmoćnije oružje veština da nametnu
hrišćanstvo Beloj rasi.
Odlučio sam da stvorim novu političku stranku koja bi se koncentrisala na pitanje Bele
rase, pa sam oformio Nacionalističku partiju belaca.

253
 Društvo Birč je odmah ispoljilo neprijateljstvo što me uopšte nije zateklo. Najviše me je
iznenadilo kada sam otkrio da najjači protivnici toga nisu bili Jevreji (kao što sam očekivao) već
hrišćani. Kad god smo raspravljali o pitanju rase, nekako bi iznikli hrišćanstvo i hrišćanski principi,
tako da bismo se do kraja upetljali u žučnu raspravu o religiji, umesto da pokušamo da postavimo
osnovne principe borbe protiv Jevreja. Sve to uprkos činjenici da sam zauzimao prohrišćanski stav.
Uporno mi je govoreno da su Jevreji odabrani narod Božiji; da su i crnci Božija stvorenja, da je
rasna diskriminacija nehrišćanska, da je naš "spasitelj" bio Jevrejin, da biblija kaže “prokleću one
koji tebe proklinju i blagosiljati one koji tebe blagosliljaju”, itd., itd.
Ovaj novi razvoj je bio iznenađujući. Dok sam do tada na hrišćanstvo gledao kao na nešto
prilično bezopasno kao na glupost koja vremenom nestaje, odjednom me je, kao grom iz vedra
neba, pogodilo saznanje da je hrišćanstvo jedno od najmoćnijih oružja koje Jevreji imaju u svom
arsenalu.
Počeo sam da proučavam bibliju iz početka naročito se usredsredio na Besedu na gori. Na
svoje iznenađenje, shvatio sam da ona ne sadrži ništa drugo do niz zaista loših, samoubilačkih
saveta. Iako sam i pre slušao i čitao sve njene delove, nikada mi nije palo na pamet da proverim šta
bi ovakvi saveti mogli da učine jednoj naciji ili rasi. Sada sam počeo da uviđam da su pouke poput:
“okreni drugi obraz”, “voli svoje neprijatelje”, “prodaj sve što imaš i daj siromašnima”, “nemoj
suditi da ne bi tebi sudili” i “ne opiri se zlu”, zaista samoubilački saveti.
Počeo sam dublje da kopam i shvatio da su i takozvani apostoli, kao i čovek koji je za sebe
tvrdio da je Hristos, jevrejskog porekla. Čudno, s obzirom da nikada nisu prodali svoje
samoubilačke ideje Jevrejima – naprotiv, prodali su ih najvećoj civilizaciji antičkih vremena, Rimu.
Kada sam bio u tridesetim godinama, nekako sam bio zaražen idejom da priđem
prezbiterijanskoj crkvi, u koju sam odlazio nešto redovnije, ali sa vrlo malo entuzijazma. Činjenica
je da mi je tamo bilo neopisivo dosadno i da sam jedva čekao da se završe gluposti koje su
ponavljane iznova i iznova, u beskraj.
Jednoga dana sam sa svojim parohom razgovarao o nekim mojim idejama o religiji i nekim
pitanjima koja sam imao na umu. Rekao sam mu da sve to za mene nema posebnog smisla. Kao
prvo, da je Bog bio zaista pun ljubavi, zašto bi stvorio te milione ljudi koji će, po pravilima i
odredbama koja se nalaze u bibliji, otići u pakao. Rekao sam mu da je meni sve to apsurdno. On je
bio jedan od onih liberalnih propovednika u to vreme takođe je bio u tridesetim godinama života.
Ono što mi je rekao iznenadilo me je. Kazao je da nema načina da mi odgovori na to
pitanje i da bi, ukoliko je to moje uverenje, trebalo da ga se držim. Priznao je da ni on baš nije
previše uveren u celu stvar. Nisam se mnogo iznenadio kada je on posle nekoliko godina napustio
svešteničko zvanje i počeo pošteno da zarađuje za život.
Ranih šezdesetih godina, tada sam živeo na Floridi, sve više i više je počeo da me brine
sramni način kojim ovu zemlju uništavala jevrejskokomunistička zavera. Još u dvadesetoj godini
pročitao sam Mein Kampf Adolfa Hitlera. Bio sam potpuno svestan jevrejske uloge u
komunističkoj zaveri, ali sam, kao i većina Amerikanaca, bio preokupiran brigom o svojim
poslovima, pa nisam ni učestvovao u političkim zbivanjima, prepuštajući ih ološu i izdajnicima.
Nisam znao ni za kakvu organizaciju kojoj bih se mogao obratiti da bih nešto uradio, uprkos
činjenici što sam postajao sve zabrinutiji.
Nekako u to vreme sam prvi put čuo sa Društvo Džon Birč. Saznao sam da se oni “bore
protiv komunizma”. Pošto sam potrošio pet dolara za paket informacija i literature o Društvu,
odlučio sam da im se priključim.
Šest godina sam vredno i energično radio sa pobornicima Društva Džon Birč, pre nego što
sam počeo da shvatam pravu prirodu Društva. U svakom slučaju, regrutovao sam na desetine
članova; nekoliko godina sam predsedavao govorničkom birou koga je sponzorisalo Društvo Birč;
čak sam i otvorio knjižaru “Američki stav”, koja je prodavala, distribuirala i promovisala knjige
koje je Društvo finansiralo. Da bih mogao što više vremena da posvetim ovim aktivnostima, čak
sam napustio i posao sa nekretninama. Godine 1966. postao sam nestrpljiv u vezi programa Društva
po kome je “obrazovanje naše jedino oružje” pa sam se kandidovao za državno zakonodavstvo.

254
 U to vreme sam počeo da primećujem da nešto nije u redu sa društvom Birč. Umesto
srčane podrške nekome ko otvoreno izlazi kao Birčov član i kandiduje se za državnu kancelariju,
primetio sam da podršku pružaju nekom prevarantu, koji čak nije ni bio član i čiji program bi ih
odveo u ćorsokak. Primetio sam zatim da su, prilikom razmatranja šansi da budem izabran, Birčovi
članovi, bili pesimističniji od svih drugih koji su me podržavali. Kada sam izabran, prvi su me polili
hladnom vodom objašnjavajući kako je, eto, svako mogao to da uradi u ovoj izbornoj godini, da je
to verovatno sreća, itd.
Kada sam postao činilac u državnom zakonodavstvu Floride i počeo da predlažem
radikalna suprostavljanja Vrhovnom sudu, pod kontrolom Jevreja i neke druge stvari,
Republikanska straka, na čijoj strani sam se kandidovao, otvoreno se okrenula protiv mene. A u bici
koja je zatim usledila nisam dobio nikakvu podršku samog Društva. Tada je Vrhovni sud naložio
ponovne izbore. U tom krugu sam izgubio. Moji poslovi i snažni napori dali su malo rezultata, kako
kada je reč o političkoj aktivnosti tako i rada u Društvu Birč. Odatle sam otišao siromašniji u džepu,
ali bogatiji u iskustvu. Naučio sam dve stvari: a) nemoguće je bilo šta postići u krugu starih
političkih partija i b) da je Društvo Džon Birč bilo prevara.
Onda su mnoge druge stvari počele da dolaze na svoje mesto. Gledajući na rimsku istoriju,
postalo je jasno da je Rim, bez obzira što je osnovao veliku civilizaciju, osvojio svet i bio potpuno
superioran, počeo da se osipa i pada tek pošto ga je hrišćanstvo udarilo poput kuge. Nakon
proučavanja samoubistvenih ideja koje je hrišćanstvo nametnulo Rimljanima, lako sam shvatio
zbog čega Rimljani više nisu bili zainteresovani da brane carstvo, niti da se suoče sa ovozemaljskim
odgovornostima. Postalo mi je jasno zašto se cela velika bela imperija raspala pod uticajem ovog
novog jevrejskog otrova.
Osećao sam se kao uzbuđeni detektiv koji se neočekivano sapleo o najveću tajnu,
najozbiljniju zaveru u istoriji čovečanstva. Tragajući za rešenjem, počeo sam sve više i više da se
okrećem ka večnim zakonima prirode. Krenuo sam da proučavam Stari i Novi zavet sa novim i
svežim interesovanjem. Proučavao sam istoriju rasa – velike Bele rase, Jevreja, crnaca. Naišao sam
na uspone i padove civilizacija. Kao detektiv, počeo sam da osećam da svi delovi, napokon, dolaze
na svoja mesta.
Što sam više kopao, sklapalo se sve više i više delova mozaika. Počeo sam da dobijam
brojne odgovore na pitanja koja su me zaokupljala celog života. Istražujući prirodne zakone,
proučavajući istoriju i religije i dodajući tome svoja životna iskustva, došao sam do konačnog
proboja. Moje istraživanje je nagrađeno mnogobrojnim odgovorima – uključujući i onaj najveći – to
jest, šta je svrha našeg života.
Što sam više proučavao jevrejsku kugu, hrišćanstvo, religiju i zakone prirode, ukazivao mi
se sve uverljiviji rasplet. Tada sam shvatio da sam došao do konačnog rešenja koje je bilo puno
implikacija, koje je zračilo svojom jednostavnošću i koje je bilo toliko očito da sam se čudio kako
ga nisam uvideo mnogo ranije.
Postalo mi je savršeno jasno da je Beloj rasi potreban potpuno nov pristup celom problemu
oslobađanja od surove jevrejske zavere. Da bi se stiglo do ovog novog pristupa, jasno je da je Beloj
rasi potrebna nova religija, nova životna filozofija. Iskustvo me je naučilo i pripemilo da obavim
ovaj fundamentalni posao, odnosno da formulišem novu religiju neophodnu za opstanak Bele rase.
Takođe sam shvatio da nije moguće stvoriti novu partiju zasnovanu na rasi a ostati u suživotu sa
jevrejskim hrišćanstvom. Svako oružje koje nam je trebalo u ovakvoj borbi, već je bilo narušeno i
neutralizovano osnovnom postavkom samog hrišćanstva.
Počeo sam da sa svojim prijateljima raspravljam o ovim idejama. Videlo se da oni mogu da
sagledaju novu sliku koju sam im izneo. Čak i neki bivši “novorođeni” hrišćani su se, na moje
iznenađenje preokrenuli i postali krajnje neprijateljski raspoloženi prema hrišćanskoj religiji, kojom
su bili zaglupljivani, pa su se svim srcem predali doktrini lojalnosti prema sosptvenoj rasi.
Raspravljao sam i svađao se sa hrišćanskim propovednicima. Shvatio sam, na sopstveno
iznenađenje, da su potpuno nesposobni da odgovore na mnoga osnovna pitanja koja sam im
postavio, pa su obično beznadežno upadali u zamke sopstvenih laži.

255
 Dopisivao sam se i svađao sa bivšim Košer konzervativcima, mojim prijateljima, koji su,
takođe, prihvatali moj stav o Jevrejima i hrišćanstvu, ili bivali beznadežno saterani uza zid.
Tada sam rešio da svoju veru saberem u vidu knjige. Odlučio sam da formulišem novu
religiju Bele rase koja će je izvesti iz močvare jevrejske zavere, iz beznađa i propadanja, u blistavu
veličinu, na visinu sudbine koju je priroda u svojoj mudrosti namenila ovoj dičnoj rasi.

256
 POGLAVLJE BR. 23

Putokazi duž životne staze

N a koju god stranu da se danas okrenemo, srećemo se sa uticajem sveprisutnih

masmedija, koji nas neprestano udaraju u mozak. Pojavom televizije, beli ljudi
Amerike se doslovce preplavljuju lavinom predloga i saveta. Nije ni čudo što, zbunjena i zaluđena,
današnja generacija ne zna svrhu ni značenje sopstvenog života, a lišena je i sopstvenog identiteta
zbog masovne indoktrinacije i zgađenja mozga kojima je izložena u vrtiću, osnovnoj i srednjoj školi
i na univerzitetu. Ne znaju ko su, ne znaju gde će, ne znaju šta će i ne znaju šta je zaista cilj
njihovog života.
U nedostatku cilja i smera, lako ih je uvući u neki maloumni “cilj” koji niti služi njima niti
njihovom narodu.
Problem sa celokupnim “obrazovanjem” i savetima koje današnje mlađe generacije
dobijaju je što su oni uglavnom loši i što je i zamišljeno da budu loši. Njihove mozgove namerno
zagađuje jevrejska mreža koja ima potpunu kontrolu nad obrazovanjem i propagandnim aparatom.
Uprkos svim prljavim ofucanim dugokosim hipijama koje danas viđamo na putevima, u parkovima
i širom zemlje, većina mladih su suštinski dobri ljudi koji bi voleli da svom životu daju neko
značenje.
Njih pre treba žaliti nego osuđivati i oni su pre žrtve nego krivci.
To je izgubljena generacija jer joj je oteta svrha života koju priroda daje svakom
pokolenju. Mlada generacija danas, kao i uvek, traga za značenjem života, čemu se posvećuje sa
entuzijazmom i odlučnošću, što su divne osobine mladih ljudi. Njima su očajnički potrebni ciljevi,
usmerenje i vredne ideje. Bez toga, čovek je kao brod na moru koji bez kormila i kapetana,
besciljno rastvara jedra vetru i nasuče se na prvi greben na koji naiđe.
Dao bih sve da je u mladosti otac mogao da mi da neki od saveta do kojih sam došao
tokom života i kroz tešku školu iskustva. Kako bi divno bilo da sam od rane mladosti imao čvrstu
osnovnu filosofiju koja je mogla da spreči moje padove i da me usmeri kroz život. Na nesreću, tek
posle mog pedesetog rođendana sam konačno bio u stanju da shvatim značenje i svrhu života. Na
žalost, većina ljudi doživi i devedesetu a nikad ne reši ovu važnu zagonetku.
Koliko bi vrednije za mene bilo, koliko bih bio srećniji da sam, tokom studija, stekao
znanje o razornom jevrejskom uticaju na našu civilizaciju i njegovim pogubnim posledicama po
Belu rasu, umesto što sam primio uobičajenu dozu liberalnog obrazovanja, poput hiljada drugih.
Umesto što sam išao u Nedeljnu školu i učio ostatke prerađene jevrejske istorije, mnogo bi korisnije
bilo da sam učio o rasnoj lojalnosti i svojoj pravoj dužnosti.
Stoga se osećam obaveznim da se prvo obratim mladim ljudima, tinejdžerima, koji tek
započinju život i nalaze se u periodu kada se na njih može najlakše uticati, dobro ili loše.
Pre svega bih želeo da se obratim onim dečacima koji kreću u srednje škole i koji imaju
ceo svet pred sobom – svet koji mogu lako da osvoje ili svet koji će ih okrutno samleti.
Predložio bih da prvo spoznate kolike su vam mogućnosti. Proverite koliko je vaš IQ i
pokušajte da sebe analizirate i utvrdite za šta se sposobni. Počnite ozbiljno da razmišljate šta biste
želeli da budete u životu. Da li ćete to i postići nije bitno. Ako danas mislite da ćete postati
profesionalni košarkaš, a kasnije se ispostavi da ste, umesto toga, postali poslovni čovek – to je
savršeno u redu.
Činjenica je da su moji tinejdžerski ciljevi varirali. Sećam se da sam u dvanaestoj godini
želeo da budem profesionalni igrač bejzbola, kao Bejb Rut. Kad sam imao četrnaest godina, želeo
sam da budem kauboj i imam ranč. U šesnaestoj sam poželeo da budem bokser. Kada sam imao
osamnaest, hteo sam da postanem filmska zvezda, nastavnik, pravnik i na kraju inženjer. Postao
sam nastavnik i elektro inženjer. Čak sam izumeo električni otvarač za konzerve i nekoliko drugih
patenata, no, životni poziv otkrio sam u poslu sa nekretninama.
Ne predlažem vam da menjate svoje ciljeve tako često kao ja, ali, od najveće važnosti je da
imate cilj, ili ciljeve, koje ste postavili i koje želite da ostvarite i za njih se borite celog života. Ne

257
samo da morate imati ciljeve, već oni moraju biti dobri i vredni a ne idiotski, poput očuvanja
napuštenih ždralova ili usvajanja neke moderne jevrejske manije.
Da bi vaš cilj bio vredan, potrebno je da izaberete nešto što volite da radite, a od čega bi
ujedno mogli da živite, i vi i vaša porodica, koju ćete nesumnjivo steći. Razmišljajte o tome šta
biste mogli da pružite kao značajan i trajan doprinos sopstvenom narodu, odnosno Beloj rasi, što bi
bilo trajno dobro i vaša večna zasluga. Setite se da vam je priroda dodelila ulogu važne veze u
razvoju vaše vrste, odnosno, Bele rase.
Savetovao bih vam da uživate dok ste mladi, što bi, u stvari, trebalo da radite celog čivota.
Bez obzira na sve ponuđene jevrejske zabave, predložio bih vam da uživate u istraživanju prirode,
planinarenju i pecanju, vožnji čamca i kampovanju u šumi.
Takođe bih vam preporučio da se bavite sportovima, kao što su plivanje, tenis ili bilo koji
drugi. Ukoliko ste uspešni u nekoliko sportova istovremeno, tim bolje po vas. To je najbolja
moguća vežba. Uvek je dobro setiti se da je u zdravom telu zdrav i duh, i da je čisto, snažno i
zdravo telo značajno koliko i um koji se održava učenjem.
Važno je naučiti kako borbu tako i odbranu u neprijateljskom i podeljenom svetu kroz koji
ćete bez sumnje morati da izborite svoj put. Dobra je ideja i naučiti koristiti se vatrenim oružjem i
pištoljima i postati odličan strelac. Možda ćete jednoga dana morati da branite svoj dom i svoju
ulicu od bande razjarenih crnčuga. Možda ćete morati da se suprotstavite, silom oružja, jevrejskom
preuzimanju, kao što se to desilo u Rusiji.
Naučite da cenite dobru muziku koja je izdržala test vremena i da je razlikujete od navale
đubreta koje vam se u beskraj servira preko jevrejskih radio mreža, ploča i televizije. Naučite da
mrzite crnačku tamtam buku iz džungle, koja sada postaje uobičajena, a potpuno je bez melodije,
harmonije i lepote. Budite glasni i jasni u izražavanju onoga što vam se dopada i onoga što vam se
ne dopada. Kao i u svim stvarima, naučite da razlikujete kvalitet od đubreta. Razlikujte dobru
umetnost od loše, dobru književnost od đubreta i pornografije koja je tako uobičajena ovih dana.
Nije dovoljno biti kritičan u muzici, umetnosti i književnosti već, pre svega, treba biti
kritičan u izboru prijatelja. Družite se samo sa onima koji će vam pružiti inspiraciju za više ciljeve i
veća dostignuća. Ne gubite vreme sa ljudima koji će vas povući na niži nivo.
Jevrejska biblija nam je mnogo vekova govorila kako treba da budemo strpljivi i skromni.
Tvrdim da je to sasvim pogrešno i u potpunoj suprotnosti sa prirodom. Ko god postigne nešto u
životu mora biti ponosan na svoje dostignuće. Ponos i samopouzdanje su prvi preduslovi za
napredovanje i uspeh.
Budite ponosni na ono što ste, na ono što mislite da možete da postanete i na ono što
mislite da možete da uradite. Budite ponosni na svoju odeću i svoj izgled. Budite uredni i čisti i
ukusno obučeni u svakoj prilici. Ponosite se svojim govorom i očuvajte ga jasnim, kultivisanim i
artikulisanim. Budite ponosni na svoju porodicu. Podučite se svojim dostignućima, bez arogancije i
razvijajte volju za uspehom i pobedom. Ponosite se svojim rodnim gradom. Iznad svega, budite
ponosni što ste pripadnik velike Bele rase, za čiji razvitak u budućnosti morate biti odgovorni.
Tokom studija, prilikom donošeja odluka i aktivnostima koje izaberete, naučite da pravite
razliku između onoga što je važno i onoga što je trivijalno. Ne gubite vreme na trivijalnosti.
Posvetite vreme i pažnju onome što je značajno. Zaprepašćujuće je koliko ljudi nikada nije naučilo
ovu važnu činjenicu u životu.
Sposobnost da se razlikuje važno od nevažnog, i da se u skladu sa time i deluje, najvažnija
je karateristika uspešnog čoveka.
Dragi moj prijatelju, savetovao bih te da sanjaš velike snove. Imaš ceo život pred sobom, a
na ovom stupnju tvoje sposobnosti i tvoji potencijali potpuno su nepoznati i neispitani. Zapamti,
priroda te je stvorila pripadnikom velike, ponosne Bele rase. Obdaren si najvišom inteligencijom,
sposobnošću mišljenja koju je mudra priroda podarila samo jednoj od svojih bezbrojnih vrsta.
Koristi prirodnu inteligenciju, koristi moć razmišljanja i, pre svega, koristi zdrav razum, koji nije
tako čest u prirodi.
Priroda ti, kao pripadniku Bele rase, nije pružila samo najvišu inteligenciju, već te je
stvorila i najkreativnijim i najproduktivnijim bićem na svetu. Stoga ti kažem da svu tu kreativnost,

258
inteligenciju i produktivnost upotrebiš za sebe, za porodicu koju ćeš steći i za dobrobit velike Bele
rase.
Sanjaj velike snove – usudi se da budeš veliki. U tim godinama, tvoji potencijali su
neotkriveni i nepoznati. Ko zna kakva velika budućnost te iščekuje? Zapamti da, sem sposobnosti,
veličinu čine cilj i upornost. Iznad svega, imaj pouzdanja u sebe. Ako ga ti nemaš, niko drugi ga
neće imati.
Sa ovakvim mislima, ne postoje granice za velike poduhvate koje ćeš bez sumnje i
ostvariti.

Savet momcima u studentskom dobu

Ako imate dvdesetak godina, vi ste na životnoj raskrsnici kada morate doneti odluke koje
će bespovratno odrediti vašu budućnost.
Prvo što dečak, koji je završio srednju školu, mora da odluči jeste hoće li ići na koledž,
kako bi stekao više obrazovanje. Ukoliko odluči da ide, mora da razmisli koje zanimanje će
odabrati. Do tada je otkrio sve o devojčicama i već je zaljubljen. Bez sumnje je već razmišljao o
braku ili je bar trebalo to da učini.
Krenimo po redu. Pre svega, pričajmo o obrazovanju na koledžu.
Ja sam na koledžu dobio dve diplome, jednu iz umetnosti i nauke i drugu magistra
mašinstva. Dobio sam i diplomu predavača i predavao u školi dve godine, tako da mogu da kažem
da sam obrazovan. Gledajući na to trideset godina kasnije, čvrsto sam uveren da sam uzalud
potrošio mnogo vremena u univerzitetskim učionicama.
Veliki deo takozvanog znanja koje mi je dato, bilo je trivijalno, a mnogo toga i beskorisno.
Na koledžu, mladi student prima i usvaja mnoge ideje koje, ne samo da su pogrešne, već su i štetne
i opasne po njega, njegovu zemlju i rasu. Ove ideje u njega namerno usađuje jevrejska mreža radi
lakšeg uništenja i porobljavanja Bele rase. Moj cilj nije da pravim spisak svih pogrešnih premisa i
štetnih ideja koje su se širile po koledžima u moje vreme, jer je danas mnogo gore. Kada bi se
pravio potpuni spisak svih pogrešnih informacija i otrovnih idiotarija kojima se zagađuju umovi
naših mladi ljudi na koledžima, on bi zauzeo veći deo ove knjige. Ona se uglavnom bavi
ispravljanjem štete, koju su načinili Jevreji, ne samo na koledžima, već i na ostalim poljima gde su
zagadili umove Bele rase.
Zbog toga bih rekao da je obrazovanje na koledžu precenjeno. Naši koledži izbacuju pravu
poplavu nepodobnih budala koje su isuviše obrazovane da bi radile pošten dnevni posao, a misle da
neko treba da ih moli kako bi, po završetku studija, obavljali poslove za koje nisu dovoljno dobri.
Ti poslovi ili ne postoje ili nema potrebe za njima.
Kada bi mladi čovek uzeo tih 15.000 do 30.000 dolara koje troši (ili, koje njegovi roditelji
troše) na obrazovanje u koledžu i koristio ih četiri, pet ili šest godina da započne neki svrsishodniji
posao, u većini slučajeva bi svima bilo znatno bolje.
Stoga, ako niste posebno nadaren student, ne treba zbog toga da se brinete. Koledž nije za
svakoga. Jevreji su naše koledže gurnuli u prljavštinu i blato pa su oni postali centri za zagađivanje
mozgova a ne centri obrazovanja. Rekao bih da je većina dobre dece na današnjim koledžima
uništena i da nije imala koristi od njih. Beli čovek to mora ispraviti kada ponovo preuzme kontrolu
nad svojom sudbinom.
Ukoliko ste odlučan student i želite da budete lekar, pravnik, nastavnik ili inženjer, tada je
neophodno da idete na koledž i dobijete određene diplome, uprkos činjenici da se izlažete opasnosti
da vam mozak bude zagađen gomilom lažnih postavki. Međutim, ako ste pažljivo proučavali ovu
knjigu i jevrejski problem i ako stalno obnavljate ta znanja, ne samo da možete postati imuni na
jevrejsku propagandu, već možete spasiti nekog od vaših kolega. Ni u kom slučaju ne smete
zaboraviti da je propaganda suptilno i moćno oruđe i da je, posle četiri ili šest godina u
“Učionicama” koje su Jevreji zagadili, potreban čvrst karakter i jasan cilj da bi se izbeglo prljanje
njihovim gadostima.

259
 Na nesreću, ljudi koji olako odbacuju pomisao da su ranjivi, obično su najlakše žrtve. U
svakom slučaju, ako ste pročitali ovu knjigu, bićete mnogo bolje pripremljeni od prosečnog mladića
koji se otiskuje u ovu jevrejsku džunglu koja zagađuje um.
Ako već idete na koledž, idite samo zbog diplome koja će vam omogućiti da se bavite
zanimanjima za koja ste se već opredelili.
Ukoliko još niste odlučili šta želite da postanete, predlažem vam da ne idete na koledž, bar
ne za sada, i da pokušate da razmislite o drugim pravcima koji bi vas mogli zanimati. Mislite o
različitim poslovima i izaberite neki poseban ili neke koji vas interesuju, kako bi mogli da se srodite
sa njima.
Mislite kako ćete jednoga dana imati svoj posao i sopstvenu firmu. Ako verujete da ste
zaista sposobni i imate ambicija, nema raloga da vrlo brzo ne razvijete unosan posao.
Pitanje je: kako ući u posao? Bez sumnje, ne možete se tek tako ubaciti u posao, bez novca
i bez iskustva. Način da počnete je da krenete od dna. Nađite posao u okviru onoga našta ste se
usredsredili, bez obzira koliko nisko bio na lestvici. Dok ga obavljate uradićete nekoliko
konstruktivnih stvari: sticaćete iskustvo, zarađivaćete za život; isprobaćete sebe i videti da li imate
sposobnosti i naklonosti za datu vrstu posla. Mnogi su počeli kao kondukteri u autobusima ili perači
podova u korporacijama, a završili kao predsednici tih istih korporacija. Pa čak i ako nikada ne
počnete da se bavite poslom u kome ste naučili osnove, pošto ste obezbedili osnovno iskustvo i uz
odlučnost koju imate, uvek ga možete ostaviti i početi neki sličan, koji će biti vaš i koji će se
vremenom razvijati. Na primer, osnivač mnogih velikih građevinskih i zidarskih firmi obično je
počinjao kao stolar koji radi za nekog drugog. Mnogi vlasnici velikih i uspešnih restorana počeli su
kao kuvari ili perači sudova, radeći za nekog drugog. Vlasnik velikog preduzeća za nekretnine
počeo je kao prodavac, radeći za drugoga. Vlasnik mnogih prodavnica automobila je počeo kao
prodavac automobila za nekoga drugog.
Kažu da ima negde oko 32.000 različitih poslova kojima čovek može da se bavi. Ne znam
da li je ovo tačna cifra, ali mislim da ih verovatno ima mnogo više. U svakom slučaju, uz današnju
ekspanziju specijalizacija, ima više mogućnosti inovatorstva nego ikada ranije. Uopšte nije istina da
su prošla vremena u kojima je čovek sam nešto stvarao. Tvrdim da mogućnosti nikada nisu bile
veće.
Ima mnogo zadovoljstva i odgovornosti u posedovanju sopstvenog posla. Istina je da se
naporno radi, napornije nego kada se radi za drugog, ali bar znate da radite za sebe. Uvek sam
govorio da, ako za nekoga vredite izvesnu sumu novca, onda ste sebi duplo vredniji.
I ja sam radio za veliku korporaciju. U stvari, odmah pošto sam diplomirao kao
elektromašinski inženjer, krenuo sam da radim za veliku korporaciju u Montrealu, koja je imala
otprilike 10.000 zaposlenih širom zemlje. Po mom sećanju i iskustvu, rad za veliku korporaciju je
jedna od najgorih stvari koju možete uraditi. Korporacija ima tendenciju gušenja čovekove mašte i
ambicije, a da ne spominjemo njegov osećaj nezavisnosti.
U sledećem poglavlju više ću se baviti prednostima sopstvenog posla. To ima mnogo
prednosti. Ideja o sigurnosti koju pružaju velike korporacije samo je mamac za mnoge mlade
diplomce koji bi da postanu direktori, što predstavlja zamku i čini mit.
Predložio bih vam da, pored toga što pokušavate da se učvrstite u svom poslu, počnete i da
kupujete nekretnine, što pre budete mogli. Više ljudi je zaradilo novac na zemlji i nekretninama
nego od nafte ili u bilo kom drugom poslu.
Kao što sam malo pre spomenuo, ako imate oko dvadeset godina, bez sumnje ćete
razmišljati o braku ili ste već razmišljali o njemu. Ako ste našli pravu devojku, ja bih rekao: ne
gubite mnogo vremena čekajući da se oženite i učvrstite. Priroda kaže da ste spremni za početak
reprodukcije svoje vrste već sa 15 ili 16 godina. Zbog načina na koji je naše društvo danas
postavljeno, ovo nije praktično, ali produžavati i odlagati za deset godina ovaj važan stupanj u
životu, kada već priroda kaže da smo zreli i spremni, predstavlja travestitiju protiv nje. Ako imate
20 godina i tako razmišljate, krenite, oženite se, bez obzira da li ste finansijski sposobni za to.
Zadivljujuće je koliko brzo mlad čovek postaje odgovoran i sposoban kada se oženi i suoči sa
dužnostima stvaranja sopstvenog doma.

260
 Nema sumnje da je venčanje jedan od najvažnijih koraka u životu, ako ne i najvažniji.
Dobar brak je najzahvalniji i najznačajniji pothvat koji ćete ikada preduzeti u svom životu. Time
ispunjavate značenje i svrhu života. Priroda vas je i stvorila da uvećavate svoju vrstu i da budete
karika u tom dugačkom zlatnom nizu. To vas čini začetnikom duge linije potomaka, koji nikada ne
bi živeli da nije bilo vas koji ste zasnovali lozu.
Mislite na to. Dugo nakon što se zaborave sve materijalne stvari koje ste stvorili, loza
ljudskih stvorenja, za koje ste odgovorni, nastaviće da se razmnožava i korača kroz istoriju.
Podizanje dece, koja su lepa, pametna, puna ljubavi i entuzijazma, odgovornost je koja u sebi nosi
najviše nagrade i najveće zadovoljstvo u životu. Deca koju ćete podići, bez sumnje će, biti
najznačajnije dostignuće vašeg života. Kada se vaš život približi kraju i kada se osvrnete na dugu i
krivudavu stazu godina koje ste proveli na zemlji, videćete da deca, koja sada imaju svoju decu,
nisu važna samo vama, već su jedina trajna stvar koju ćete ostaviti za sobom kada napustite ovaj
svet. Mreža koja će se širiti zato što ste vi osnovali porodicu i podigli decu, koja će uraditi istu
stvar u svojoj generaciji, ogromna je i beskrajna. Izdanci, koji će se množiti u nebrojenim budućim
generacijama, praktično se ne mogu ni zamisliti. Najznačajnija i najtrajnija stvar koju ćete ikada
učiniti je venčanje i podizanje sopstvene porodice. I, ako mogu da dodam, imajte veliku porodicu,
imajte dece koliko god možete kako biste ispunili svoj udeo u napretku i širenju Bele rase.
Kada planirate porodicu i posao mislite unapred. Postavite ciljeve. Mislite gde bi želeli da
budete za pet godina. Mislite gde bi želeli da budete i šta bi želeli da budete, za deset godina od
današnjeg dana, za dvadeset, trideset godina. Imajte konkretan plan delovanja, što detaljniji to bolji.
Stavite ga na papir. Ovo će vam pomoći da ga bolje zapamtite i biće tu da vam osveži pamćenje i da
vas zadrži na tom putu. Raspravljajte o tim planovima sa svojom suprugom, ako ste oženjeni.
Izaberite finije stvari za sebe i svoju porodicu. Odlučite se za lep dom, život u dobrom susedstvu i
dobar život. Krenite na posao i to ostvarite.
Dok to radite, uživajte. Idite redovno na godišnje odmore. Planirajte da imate hobije i
interesovanja van svog posla. U vašoj generaciji, Beloj rasi predstoji velika bitka za nezavisnost i
vraćanje kontrole nad svojom sudbinom. Planirajte da učestvujete u toj bici i obavite svoj deo posla.
Jedna od najvažnijih lekcija koje ćete naučiti u životu nije ona koju će vam dati koledž, već ona u
kojoj ćete naučiti kakva je stvarna priroda jevrejske zavere i šta možete da uradite po pitanju
oslobađanja Bele rase od ove strašne tragedije. Tako ćete sakupiti najkorisnija znanja na svakom
polju. To ne samo da će vam pomoći u borbi belog čoveka, već će vam pomoći i u poslu, u
odnosima u porodici i podizanju dece.
Naučite da budete dobar govornik. U stvari, to je nešto što treba da počne da se uči još u
srednjoj školi. Koristi od lepog izražavanja u javnosti toliko su velike u svakom pogledu, da nijedan
mlad čovek, koji želi da napreduje, ne može sebi dozvoliti da ignoriše ovaj važan deo obrazovanja.
Setite se da u svojim aktivnostima i kontaktima sve vreme bojkotujete Jevreje i prednost
dajete belim rasnim drugovima. Budite diskriminator i budite lojalni svojoj rasi. Uprkos činjenici da
sada Jevreji deluju kao pobednici i uprkos tome što budućnost možda izgleda crno, nemojte postati
pesimista. Stvari se mogu brzo promeniti i to se mogu brzo promeniti nabolje.
Setite se kako se brzo promenila situacija u Nemačkoj. Kada su Nemci bili potpuno
poniženi i demoralisani, pojavio se veliki vođa i okupio nemački narod. Pobedili su Jevreje i, po
kratkom postupku, preuzeli kontrolu nad svojom sudbinom. U vrlo kratkom vremenu tamo više nije
bilo siromaštva, gladi, beznađa, tiranije a zemlja se odjednom promenila u zemlju narastajućeg
optimizma, prosperiteta, reda, produktivnosti i stvaralaštva. Ovo je postignuto voljom, odlučnim i
pozitivnim programom. Stoga vam predlažem da sve vreme zadržite srčan, poletan i preduzimljiv
stav prema svom poslu, svojim projekima i svojim preduzećima. Budite optimista, kao i realista, a
nakon pažljivih priprema i planiranja, očekujte uspeh. Budite nesalomljivog duha. Stara izreka:
“Ako prvi put ne uspete, probajte ponovo i ponovo”, ovde se lepo može primetiti.
Nemojte se odati škodljivoj navici pušenja ili pića i, naravno, kao kugu izbegavajte
samoubilačko uživanje u drogama koje Jevreji danas naširoko promovišu. Duvan, alkohol i
narkotike, koji razaraju um, promovišu Jevreji radi uništenja Bele rase, dok to, u isto vreme, ovim

261
probisvetima donosi milione dolara profita. Ukoliko ste, nesrećom, već potpali pod neku od ovih
navika, odlučite da je ostavite i tačka.
Ja sam počeo redovno da pušim kada sam imao 26 godina, bez ikakvog dobrog razloga
koga bih mogao da se setim. Međutim, kada sam napunio 40 godina, zaključio sam da je to prljava,
beskorisna navika koja mi zaista nije pružala nikakvo zadovoljstvo i bez koje mogu. Zato sam
jednog dana odlučio da je se rešim bez razmišljanja. Pošto sam odlučio, ugasio sam svoju poslednju
cigaretu i nikada ih više nisam pipnuo. To može tako da se uradi. Treba samo čvrsto odlučiti, a kada
se jednom donese takva odluka onda stvarno nije teško.
U svakom slučaju, mladi čoveče, sada si stigao do faze kada je izdanak već dugo savijen i
kada stvari koje sada radiš počinju da tvore stablo. Predložio bih ti da u potpunosti iskoristiš
kvalitete kojima je blagosiljan beli čovek: kreativnost, hrabrost, produktivnost, agresivnost i
slobodan avanturistički duh. Stalno drži do svoje časti i samopoštovanja. Budi koristan velikoj
Beloj rasi čiji si deo. Delujući u okvirima nagona kojima te je priroda obdarila, imaćeš najpuniji i
najuspešniji mogući život.

***
Sada smo došli do slabijeg pola – tog najlepšeg od svih stvorenja u carstvu prirode.
Pružajući savet mladim devojkama, srednjoškolkama i studentkinjama, rekao bih da se mnogo od
onoga što sam uputio mladićima takođe odnosi i na mlade dame, ali, uz nekoliko važnih razlika. Te
razlike želim da istaknem.
Maniri, kao što su uredne haljine, lepa odeća i u celini isticanje atraktivne pojave, naravno,
važniji su devojkama nego momcima. Isto kao što je za mladiće poželjno da budu muževni,
sposobni i zgodni, za devojke važi da su lepši pol i sa stanovišta muškarca, najlepše stvorenje u
prirodi. Od njene lepote zavisi kakvog će čoveka privući i zato ona čini sve da tu prirodnu lepotu
poveća. Ona to može da uradi tako što će održavati liniju i biti sveža, u dobroj fizičkoj kondiciji,
tako što će se pridržavati određenog načina ishrane i tako dalje. Nema mnogo mladića koje privlače
debele, neuredne devojke.
Jedna od najgorih navika, koju su današnji tinejdžeri razvili, jeste nepravilna ishrana.
Mnogi poremećaji u izgledu su posledica toga. Za preteranu debljinu zaista ne postoji dobar
izgovor. I dok postoje ljudi koji ne mogu da se ugoje, svi mogu da smršave smanjujući obroke do
postizanja željene težine. Čak i odricanje od hrane na nedelju dana, ako je potrebno, neće nikom
naškoditi. Naprotiv, može mnogo da pomogne.
Mnoge stvari, kao što su snaga karaktera, nekonzumiranje duvana, alkohola i droga odnose
se i na vas devojke, tako da nema potrebe da ponavljam te detalje. Vaš zdrav razum će vam reći šta
da radite, a važno je da ga koristite. Ovo se takođe odnosi i na pažljiv izbor prijatelja, bili oni
mladići ili devojke.
Osnovna razlika se pojavljuje, međutim, u savetu koji sam dao mladićima po pitanju
odabira karijere. U sadašnjim judaizovanim vremenima, kada je mlađa generacija tako izgubljena,
bez ideja i ciljeva, izgleda da je u vas ugrađena predrasuda kako svaka devojka treba da juri za
karijerom. Vi nemate nikakve koristi, naprotiv, samo štetu od prisiljavanja da se školujete i
gomilate beskorisne informacije.
Stvar koja će vam se najviše isplatiti, koja će vas najviše ispuniti i koja je najprirodnija
jeste da postanete majka i odgajate porodicu. Priroda govori da ste sa 15 ili 16 godina spremne.
Zbog sadašnje ekonomske i društvene situacije, ovo je možda malo rano iz praktičnih razloga.
Kada devojka ima 16, 17 ili 18 godina, njeno interesovanje za ljubav je na vrhuncu i neprirodno je
da provodi sledećih pet ili šest godina na koledžu trpajući u glavu informacije koje nikada neće
iskoristiti i koje će vremenom zaboraviti. Ubeđen sam da je sadašnja lažna opsednutost koledžom
deo jevrejskog programa za odlaganje braka mladih belih parova, a time i obuzdavanja rasta naše
rase.
Putem propagandne poplave sa filmova, časopisa itd., mladoj devojci se nameće utisak da,
ukoliko ne bude imala sopstvenu karijeru, znači da nije uspela. Ona misli da je bolje imati karijeru
nego brak ili da prilično lako može imati i karijeru i brak.

262
 Obe ove premise potpuno su netačne.
Ako pogledamo neke od tih žena od karijere uviđamo da one vode prilično iscrpljujuće,
neprirodne i nesrećne živote. Mnoge od njih, kada uđu u godine, bivaju veoma agresivne, seksualno
ugrožene ili perverzne i potpuno nepodobne za brak. Ukoliko su udate i imaju karijeru, stres i bitka
u muškom svetu čine ih jadnim suprugama i jadnim majkama, ako imaju dece. Ovakve žene imaju
malo dece, ako ih uopšte i imaju. Karijera ima poguban efekat na porodični život žene. Loša je za
nju, njenog supruga i njenu decu, ukoliko ih ima.
Nažalost, danas, pod jevrejskom dominacijom nad našim belim društvom, zahvaljujući
visokim porezima i drugim vrstama jevrejskog pljačkanja, mnoge bele žene moraju da rade da bi
skrpile kraj s krajem. No, jednom, kada Bela rasa ponovo postane gospodar svoje sudbine i kada
zbaci Jevreje i crnce sa svojih leđa, neće biti potrebe da bele žene idu na posao. Moći će da uživaju
u ulozi za koju ih je priroda stvorila – da budu supruge, majke i domaćice.
Dužnost je muškarca i njegova obaveza da obezbeđuje porodicu, a privilegija žene je da
brine o kući i podiže porodicu.
Moj predlog devojkama u ovom dobu je da stalno imaju na umu ovaj cilj – da će postati
supruge, majke i da tu, a ne u karijeri leži njihova sreća. Zato bi bilo dobro da se razvijaju one
studije i oni poslovi koji će joj pomoći u njenoj budućoj ulozi, a ne da se insistira na višoj
matematici, fizici i hemiji. Uz ono što će je učiniti privlačnijom, kao supruge i buduće majke, idu i
studije muzike, časovi kuvanja, proučavanje dobre književnosti, časovi uređenja stana, razvijanje
dobrog ukusa za nameštaj, odeću, umetnost i zabavu. Od velike važnosti za uvećavanje vaše
poželjnosti kao bračnog partnera je i razvijanje društvenosti, učenje pevanja, igranja, a najviše,
skladnog načina govora i sposobnosti da se vode lepi razgovori. Jedna od najlepših vrlina i kod
mladića i kod devojaka je intrigantnost i lepota govora. Većina stvari o kojima govorim se ne uče na
koledžima i za njih nije potrebno visoko obrazovanje.
Mnoge devojke odlaze na koledž sa idejom da će tako imati više mogućnosti da nađu
muža, jer će biti u društvu mladića. Veruju da će tako moći da biraju. Ovo može ali i ne mora biti
istina. Ukoliko je to razlog vašeg odlaska na koledž, budite pošteni prema sebi i to priznajte. Držite
na umu da odlazak na koledž može značiti i ozbiljno ugrožavanje vašeg ispravnog pogleda na život.
Vaš moral i ispravan stav mogu se teško poremetiti jevrejskom propagandom s kojom ćete biti
suočene. To je preduzimanje visokog rizika, a odlazak na koledž toga nije vredan.
Sve u svemu, želeo bih da dodam ovo: devojke i mladići, setite se zašto vas je priroda ovde
poslala – da širite svoju vrstu, da se množite i uvećavate Belu rasu, da se borite za tu rasu suočenu
sa nasilnim svetom. Da biste to uradili, znači, morate da se venčate, da podignete porodicu, a
muževi da zarađuju za pristojan život. Što je pristojniji, to je bolji.
Ovde bih želeo da istaknem još jedan mali savet koji se gubi u današnjoj navali pogrešnih
značenja, a to je slogan koji naša mladež često koristi da “novac nije sve”. Naravno da novac nije
sve, ali ovo implicira da on nije ništa, što nije tačno. Bez obzira kako ga rasporedite, novac, koji
glava porodice donosi svojoj porodici, presudan je faktor mnogih stvari. On će odrediti kraj u kome
živite, vrstu kuće koju imate, odeću koju nosite i kvalitet hrane koju jedete. On će odrediti i vreme
koje ćete moći da provedete u poslovanju po svetu, u zabavi i rekreaciji. Nemojte da vas zavara ova
liberalna rečenica koju mnogi studenti proturaju, tvrdeći da “novac nije sve”, omalovažavajući
“glupi komercijalizam”, i slično. Većina ovih praznoglavih budala dolazi iz sredine u kojoj nikada
nisu morali da rade. Da su bili izbačeni i prepušteni sami sebi, da su morali da zarađuju za život,
realnost života bi im brzo ućutkala ove glupe ideje.
Za kraj, predlažem da budete ponosni što ste rođeni kao pripadnik elite prirode, krune
njenog stvaranja, velike Bele rase. Priroda vas je obdarila mnogim divnim talentima. Kada
sagledate svoje sposobnosti, ne gubite vreme, iskoristite ih na najbolji način.
Planirajte unapred. Postavite ciljeve. Budite samouvereni, preduzimljivi, kreativni,
konstruktivni, insistirajte na svojim pravima. Ako ste sigurni u sebe, neka vas čuju.
Odvažite se da budete veliki. Budite idealista, ali i realista i praktičar u isto vreme. Setite
se da vi, kao mlada osoba, imate nešto dragoceno što mi stariji ne možemo da kupimo ni po koju
ucenu – vreme. Iskoristite ga najbolje što možete.

263
 Iznad svega, budite ponosni na divne bele pretke koji su vas stvorili i koji su vam
omogućili da živite u ovom uzbudljivom periodu istorije naše rase. Radujte se što ćete nastaviti
nasleđe naše velike Bele rase i što ćete dati svoj doprinos njenom uzdizanju do sve većih visina
savršenstva.

264
 POGLAVLJE BR. 24

Prednosti samozapošljavanja

U prethodnom poglavlju spomenuo sam načine i puteve kojima mladi ljudi mogu da
uđu u posao. Takođe sam spomenuo i mnoge prednosti samozapošljavanja. S obzirom
da je ovo prilično široka tema i ne odnosi se samo na mlade ljude, želim da o tome više govorim u
ovom poglavlju.
Važno je povratiti kontrolu nad sudbinom belog čoveka i preuzeti kontrolu nad, što je više
moguće, poslova. Danas Jevreji uveliko dominiraju u biznisu, kao i u mnogim drugim ključnim
centrima moći. Verujem da prednosti kontrolisanja sopstvenog posla nisu ranije jasno istaknute
belom čoveku zato što su Jevreji tvorci velikog dela propagande koju čitamo. Oni znaju važnost
posedovanja sopstvenog posla i ne pada im na pmaet da ohrabruju belog čoveka da uđe sa njima u
trku. Koristeći, do krajnjih granica prevare u obrazovanju i propagandi, oni nastavljaju da pričaju
samo o radnim mestima.
Jedna od dobrih strana posedovanja sopstvenog posla je zdraviji mentalni stav koji na taj
način obezbeđujete. Sigurno je da posedovanje sopstvenog posla budi u vama mnogo više ponosa i
sigurnosti u sebe nego kada ste zaposleni kod nekog drugog. Postoji jedna priča o nekom starcu koji
je imao novinarnicu u velikom gradu i koji je praktično sve vreme provodio u toj radnji. Kada su ga
upitali zašto u radnji provodi toliko vremena, odgovorio je: “Ona je moja i mogu da radim kako ja
hoću. Više uživam u vođenju moje male radnje nego u bilo čemu drugom. Eto, zbog toga tamo
provodim puno vremena.” Kada izgradite sopstveni posao, vi ste na neki način i stvaralac, radite
kreativan posao izgradnje i uređivanja žive organizacije, koja ne samo da je produktivna već je i
profitabilna. Kako se posao širi i postaje veći postajete još zadovoljniji, jer ste plodan i kreativan
segment našeg društva. Posedujući svoj posao vi, kao stub društva, imate veliki prestiž i poštovanje,
koje ste s pravom zaradili.
Naravno da je prihod, koji možete da ostvarite preko izgradnje i širenja sopstvenog posla, u
većini slučajeva, daleko veći od onoga što možete da zaradite koristeći isto vreme i trud radeći za
nekog drugog. Uvek sam govorio da čovek sebi vredi duplo više nego kompaniji u kojoj bi mogao
da radi. Statistika pokazuje da poslovni čovek koji drži sopstveni posao ima mnogo veće prihode od
prosečnog, zaposlenog čoveka, a u hiljadama i stotinama hiljada slučajeva, oni su neograničeni.
Šanse da postanete milioner radeći za nekog drugog, bez sumnje su vrlo slabe, dok je većina
poslovnih ljudi, koji su postali milioneri, uspela to da čine imajući sopstveni posao.
Mnogo slušamo o prednostima rada za velike korporacije, a najčešće navođena prednost je
penzija koju možete dobiti nakon što ste predano i vredno radili za kompaniju poslednjih 40 godina,
kada vas u 65. konačno puste. Živeo sam u Južnoj Floridi, na Zlatnoj obali i tamo gledao ogromnu
gomilu penzionera. Rekao bih da perspektive koje vas čekaju kada odete u penziju iz velike
korporacije, nisu ni blizu tako ružičaste kako su mnogi mislili ovih godina. Kao prvo, kako čovek
stari, on smanjuje svoje radne aktivnosti, ali to ne znači da mora neminovno i da ih napusti. Kada
radite za veliku kompaniju i kada se približavate šezdesetoj ili šezdeset petoj godini, vaša plata je
verovatno visoka. Stoga kompanija ne želi, niti sebi možda može da priušti, da vam dozvoli da
usporavate i proizvodite manje nego što ste nekada činili. U stvari, zbog vaše visoke plate, oni
očekuju da ćete proizvoditi više nego pre, a to podrazumeva više odgovornosti neko ikada.
Tada konačno stiže dan kada navršavate šezdeset i pet godina i odlazite u penziju.
Smanjenje prihoda je trenutno i drastično. Iskreno govoreći, mnogi poslovni ljudi, koji su bili u
velikim kompanijama u toku svojih najaktivnijih četrdesetih godina, doživljavaju iznenadnu
promenu kao šok. To nije ružičasta bajka koju su očekivali. Za mnoge je to prilagođavanje teško. U
mnogim slučajevima, oni se osećaju izgubljeno i ne znaju šta će sa svojim vremenom. Suviše često
se dešava da ubrzo nakon penzionisanja, umesto da uživaju u zamišljenom zlatnom dobu, zdravlje
počinje da ih izdaje i oni umiru. Često je najveći uticaj na pogoršanje njihovg zdravlja imala ta
psihička promena.

265
 Drugačije je kada imate svoj posao. Mnogi ljudi, koji su se upustili u biznis u svojim ranim
dvadesetim godinama, često su za smo deset godina izgradili posao za koji bi trebalo četrdeset
godina. Do šezdesete godine života oni su obično bogati i nezavisni. Imaju prilično dobro
ustanovljen lanac komande i upravljanja poslom, tako da mogu da dolaze kako im se prohte, mogu
da rade malo ili mnogo, kako god žele, a njihov posao teče. Svi oni, bez razlike, vole da ostanu u
upravi duže od šezdesete ili šezdeset pete godine, a mnogi od njih ostaju i kada napune sedamdeset
pa čak i osamdeset godina, i uživaju u svakom trenutku.
Druga prednost koju donosi samozapošljavanje je porodična stabilnost. Kada radite za
veliku kompaniju, ona, izgleda, ima ružnu naviku da vas svakih par godina premešta u novu
fabriku, negde na drugom kraju zemlje, potkopavajući tako koren vašeg doma, odvajajući vas od
prijatelja i veza koje ste učvrstili. Ovo podrazumeva i prekid vašeg odlaska u klubove, odvajanje
vaše dece od škole u koju idu i kidanje mnogih veza koje ste dugo učvršćivali. U slučaju kada je
posao uhodan, porodica ima mogućnost da pusti korene na prostoru po sopstvenom izboru, koji se
često osnažuju dve, tri ili više generacija.
Vaša stabilnost se pojačava i smirenošću duha jer ne morate da se bojite da ćete ostati na
cedilu. Vi ste gazda i vi kontrolišete svoje bogatstvo i sudbinu. Ne morate da se bojite da će vaš šef
zaposliti nekog od svojih rođaka na vaše mesto. Mirni ste jer ne morate da budete žrtva političkog
manevrisanja ili izgubite posao zato što je neko, ko ga želi, podmitio šefa u vašem odsustvu. Kada
imate sopstveni posao, vi se šef, posao je onakav kakvim ste ga vi napravili i traje dok god vi to
želite. Možete da radite na miru i usmeravate posao tako da se vaši talenti najbolje iskoriste.
Kada dođe do godišnjih odmora, imate nekoliko prednosti.

1. Možete da izaberete vreme kada ćete da idete.

2. Možete da ga produžite koliko god hoćete.
3. Možete da idete na koliko god želite godišnjih odmora tokom godine, pod uslovom,
naravno, da i dalje dobro brinete o svom poslu.
4. Možete tako da planirate svoje godišnje odmore da mogu da se računaju kao troškovi
poslovanja. Na primer, želite da odete na Havaje i tamo ugovorite posao, osnujete filijalu ili
pregovarate o poslu. U svakom slučaju, mogućnosti da spojite posao sa uživanjem neograničene su.
U većini slučajeva možete da kombinujete i rekreativne aktivnosti sa svojim poslom. Na primer,
možete da se učlanite u jahting klub i pripišete to troškovima poslovanja. Članstvo biste mogli da
iskoristite kao vredno sredstvo za uspostavljanje poslovnih kontakata.
Sledeća zahvalna prednost sopstvenog posla je što možete da obučite svoju decu da
preuzmu upravljanje i time prebacite posao na sledeću generaciju, tako da on postane porodični
posao, a da ga vi, ipak, i dalje aktivno kontrolišete. Tako nastaje porodični posao i vi možete da
vidite kako raste i širi se nešto što će buduće generacije sačuvati. Ovo zaista može da bude najveća
satisfakcija. Čineći ovako, stvarate bliže porodične veze i širi zajednički identitet. Imate sigurnost
da nakon vaše smrti, posao neće uzurpirati neki halapljivi Jevrejin, već će on biti čvrsto u rukama
vaše dece, koja su tokom godina obučena da njime rukovode.
Sopstvenim poslom možete mnogo da doprinesete svojoj zajednici. Možete da ustanovite
stipendije, možete da finansirate bejzbol tim “Male lige”, možete da podstaknete tehnološko
istraživanje u određenim oblastima koje vas interesuju.
Finansijski, vi ste mnogostruko fleksibilni jer ne radite za platu. Kada bismo imali veliki
inflatorni skok, vrednost vašeg biznisa, zemljišta na kome se on nalazi i zgrade rasle bi istom
stopom. Kako vaš posao napreduje, tako se povećava i njegova vrednost, koja nije nužno podređena
pljačkaškim taksama na prihod kojima su opterećene plate i nadnice.
Vaš posao je profitabilan i na druge načine. Možete ga prodati ukoliko to, postane
poželjno; možete da pozajmite novac na račun svog posla; mnogo puta možete da ga izdate, a ipak
da ga zadržite; ili možete ga testamentom ostaviti svojoj deci ili nekome drugome, ako tako želite.
Mnogi uspešni poslovni ljudi prodali su svoje poslove nekim velikim korporacijama za
milione dolara. Onda im je dato da njima upravljaju, uz dobru platu. Ovo ne preporučujem, s
obzirom da je kupovina posla verovatno u rukama Jevreja, pa na taj način Bela rasa ponovo gubi.

266
 Mnogi ljudi se, naravno, boje da započnu biznis zato što misle da je to skopčano sa mnogo
rizika. Ovo nije dobar način razmišljanja. Na kraju krajeva, sve je rizik. I sam život je rizik. Kada se
zaposlite u nekoj velikoj kompaniji svakako ste podložni riziku gubljenja tog posla. Ako započnete
svoj posao u ranim dvadesetim godinama svoga života, ili čak i ranije, i ako počnete sa malo novca,
ne možete biti suviše pogođeni pokušajima i greškama koje prate svako rano osnivanje posla. Čak i
ako bankrotirate, niste izgubili suviše zato što verovatno niste ni imali mnogo za početak i još uvek
ste mladi. Mnogi uspešni poslovi bili su osnovani nakon što je osnivač naučio nešto iz iskustva
bankrota neke od neuspešnih firmi. No, u većini slučajeva, kada jednom osnujete posao, imate
velike šanse da ga zadržite, širite i možda postanete veoma bogati.
Uobičajena laž, koja je opstala do dana današnjeg, jeste da je većina poslova vrlo ranjiva i
da su propali za vreme krize. To nije istina. Prvo se otpuste radnici. U nekim slučajevima, mali
poslovi su otpuštali sve svoje radnike, ali su vlasnici opstajali i nastavljali sa poslom. Kada se
osvrnem na mali grad u Saskačevanu za vreme krize (tada sam bio tinejdžer), sećam se da praktično
nijedan od tih malih poslova nije propao. Tamo su bile dve piljarnce i obe su ostale u poslu. Nisu
držale nikakvog radnika sa strane, nego je cela porodica radila u radnji i nastavila posao po starom.
Sećam se da je prodavac mašina, koji je i pre krize radio, nastavio da prodaje. Nisu mu trebali
radnici, već je vodio posao i radio ga sam. Sećam se i malog posla sa gasom i naftom. koji je
postojao i pre krize, i koji je nastavio sa radom i nikada nije posustao.
Tako je bilo sa većinom malih poslova tamo. Svi su opstali i nastavili sa radom, iako
nekolicina sa smanjenom zaradom. Ipak, pošto je sve što su morali da kupuju bilo jeftinije, nisu bili
u većim gubicima nego pre. Međutim, ljudi koji su imali svoja zaposlenja pre krize i koji su ih
izgubili, bili su u mnogo goroj situaciji i užasno teško su nalazili poslove da bi mogli da izdržavaju
svoje porodice.
Moj otac, koji je u to vreme bio proizvođač žita, uspeo je da izdržava porodicu za vreme
krize. Imali smo malo novca, ali smo imali mnogo hrane. Živeli smo od sopstvene govedine, svinja,
pilića, povrća itd., i dobro smo se hranili. Nekako je uspeo da zadrži imanje za vreme krize i pre
nego što je umro, prepisao je imanje na mog starijeg brata.
Uprkos činjenici da je stigao u Kanadu samo tri godine pre krize, uspeo je da izgradi divno
imanje, a do 1929. godine upravljao je trima imanjima. Kada je stigla kriza, uspeo je da je prebrodi
zato što je imao dom, posao i dovoljno hrane za svoju porodicu. Pošto je bio seljak i on je imao svoj
posao na koji je mogao da se osloni.
U zaključku bih rekao da su, po mom iskustvu, ljudi koji su imali sopstveni posao tokom
krize bili u boljoj situaciji od zaposlenih u tuđim firmama, a da su, kada je posle rata nastupila
ekspanzija, bili u odličnoj poziciji da iskoriste prednosti, prošire se i stvore velike i unosne poslove.
Mnogi mali poslovi razgranali su se u multimilionske korporacije posle rata.
U svakom slučaju, moj stav i zaključak je da nam je potrebno da se mnogo više belih
Nejevreja upusti u sopstveni posao, da ga kontroliše, nabavi zemlju i nekretnine i otera Jevreje sa
polja na kome on suviše dugo drži monopol. Ukoliko budemo rasno lojalni među sobom, ako
poslove budemo sklapali sa belom braćom, kako bismo istisnuli Jevreje, onda možemo da
očekujemo da ćemo zauvek izbaciti te parazite sa ovog polja.
Naš nepokolebljiv cilj treba da bude upravo to, da zbacimo Jevrejina sa naših leđa i ponovo
uspostavimo kontrolu nad sopstvenim poslovima, sudbinom i vlašću.

267
 POGLAVLJE BR. 25

Horacije na mostu

R imljani su bili hrabri i plemenit narod. Bili su superiorni u zlatnom dobu klasične
istorije. Bela rasa može biti ponosna na ono što su postigli Rimljani. Naš dug prema
njima je nemerljiv. Mnogo možemo da naučimo iz onoga što su oni izgradili. Takođe možemo
mnogo da naučimo i iz njihovog neuspeha da zaštite svoju divnu rasu od razaranja.
Nekoliko vekova po osnivanju prve naseobine, Rimljani su bili samo nestalan narod, koji
je usred neprestanih bitki držao vrlo mali deo italijanske teritorije. Oko 350. g.p.n.e., međutim,
njihova teritorija rapidno je počela da se širi. Za jedan vek osvojili su celo italijansko poluostrvo.
Do početka hrišćanske ere, Rim je bio vladar nad svom, tada poznatom, zemljom oko Mediterana.
Tako ustanovljeno Rimsko carstvo je u svoj svojoj slavi i veličini trajalo još sledećih pet vekova.
Nisu ga srušili Vandali i Huni koji su ga, kako nam je rečeno, osvojili. Ne. Raspalo se
iznutra kao da ga je napao rak – rak koga su proizveli Jevreji. Ime raka je bilo hrišćanstvo.
Hrišćanstvo je oslabilo snažne Rimljane. Hrišćanstvo je pretvorilo herojski, borbeni Rim,
koga se plašio ceo svet, u strašljivca bez kičme. Dok su takozvani rimski “pagani” izgradili divnu
civilizaciju i moćnu svetsku imperiju, “hrišćanski” Rimljani su srušili i upropastili sve to, gurajući
belu rasu u hiljadugodišnje mračno doba.
Ipak, ova najveća od svih drevnih civilizacija trajala je hiljadu godina, a rimska civilizacija
je, i kada se raspala, imala dominantan uticaj u Evropi sledećih hiljadu godina. Još i danas, u velikoj
meri, utiče na našu civilizaciju. U stvari, Bela rasa mnogo duguje Rimljanima. Možemo biti
izuzetno ponosni što smo braća po rasi ovog velikog naroda.
Ova superiornost Rima bila je zasnovana na određenim kvalitetima koje su posedovali na
samom početku svoje istorije. Rimljani su bili odlučni i uporni, energični i neumorni; nisu bili
uplašeni nikakvim preokretima sreće i nikada nisu priznavali poraz. Bili su poznati po svom
patriotizmu disciplini i jakom osećanju dužnosti. Bili su čista uma, poslovni i efikasni. Na kraju, oni
nisu bili samo borbena rasa, već su bili nadareni genijalnošću za učvršćivanje i organizovanje,
uobličavanje i sprovođenje zakona.
Rimski zakon, rimska organizacija i rimske institucije zadržale su se i danas u većem delu
kontinentalne Evrope. Sami zakoni i vlada Sjedinjenih Država zasnovani su na rimskim
prethodnicima i rimskim modelima. Kada je, u srednjem veku, jednom velika rimska imperija
prešla u ruke jevrejske hrišćanske crkve, ova je rimski genije za organizaciju, disciplinu i vlast,
uzurpirala u svoje svrhe.
Moramo, za buduća vremena, proučiti slabost Rimljana, koja je Jevrejima omogućila da
Rim pretvore u ruševine. Rimljani nisu shvatili integralnu vrednost rase u izgradnji civilizacije i
utvrđivanju njene budućnosti. Da su Rimljani izgradili svoju vladu i svoju religiju na rasnoj osnovi,
Jevreji nikada ne bi imali šanse. Da su Rimljani tada imali čvrstu rasnu religiju, poput ove koju smo
osnovali mi iz Kreativističke crkve, istorija bi drugačije izgledala. Davno bi Jevreji bili istrebljeni i
velika Bela rasa danas bi naseljavala ceo svet.
Iako moj cilj ovde nije da prikazujem slavnu istoriju rimske civilizacije, ipak želim da
istaknem suštinu rimskog duha, koju je divno oslikao engleski pesnik, Lord Mekoli. Ovaj duh je
lepo i plemenito izražen u herojskoj naraciji Horacije na mostu, koja je deo njegovog dela Prizori
drevnog Rima.
On govori o vremenu kada je, u ranoj istoriji, Rim počeo da pokazuje svoj budući genije i
veličinu svojih ljudi. Kada je ogromna neprijateljska vojska, koju je predvodio Lars Porsena iz
Kluziuma, prilazila Rimu, gradski oci su shvatili da će Rim propasti ukoliko se neprijatelj ne
zaustavi na mostu koji je vodio u grad.
Odlučili su da se most mora srušiti. Ali, bilo je suviše malo vremena. Vojska koja se
približavala morala je biti zaustavljena u zalivu dovoljno dugo da bi se most uništio. Pozvali su tri
dobrovoljca da stanu pred vojsku od trideset hiljada vojnika dok se most ne suši. Glavni deo mosta
je morao da se odbrani na suprotnoj obali reke Tibar, tako da nijedan neprijatelj ne stane na njega.

268
 Horacije se javio kao dobrovoljac. Učinivši tako, on je izrazio svoje suštinsko načelo, koje
mi iz Kreativističke crkve moramo prihvatiti.
Kao što je Lord Makolijev ep dramatično postavio:
“Onda progovori hrabri Horacije,
Kapetan kapije:
“Svakom čoveku na ovoj zemlji
smrt stiže pre ili kasnije
a kako čovek može bolje umreti
nego suočivši se sa strašnim neprijateljem
zbog pepela svojih očeva
i hramova svojih bogova”.

Ovaj herojski ep nam govori kako je Horacije, sa dva hrabra pomoćnika, držao put do
mosta dok most nije srušen; priča kako je ostao tamo čak i kada su gradski oci pozvali njega i
njegova dva druga da pređu preko mosta pre nego što padne; o tome kako je, na kraju, stajao sam
dok most nije pao, a onda lagano namerno okrenuo leđa svojim neprijateljima, uronio u reku Tibar
i, sa oklopom na sebi, preplivao na suprotnu obalu.
Taj herojski govor u šest stihova mi Kreativisti želimo da učinimo delom naše vere.
Moramo ga načiniti delom našeg religioznog uverenja: bolje je umreti boreći se za našu Belu rasu,
nego se predati svojim neprijateljima. Mnogo je bolje umreti kao heroj nego kao kukavica i rob.
Moramo shvatiti da priroda nije imala nameru da ijedan pojedinac živi večno i pošto umreti
moramo, najveća je čast i najviši izraz odanosti sopstvenom narodu i rasi borba za njeno očuvanje
po svaku cenu ili smrt u toj borbi.

269
 POGLAVLJE BR. 26

Latinski – najistaknutiji jezik civilizacije

R azmena ideja putem jezika je najvažniji činilac koji gradi civilizaciju. Od hiljada
jezika koji su nastajali i nestajali, provlačeći se kroz civilizacije čovečanstva,
kulminacija je, bez sumnje, dostignuta pre dve hiljade godina formiranjem latinskog jezika. Ne
tvrdim da je najveća književnost ispisana na latinskom jeziku, već da sam jezik moramo smatrati
prvim i najvažnijim među jezicima čovečanstva do dana današnjeg. Sama latinska književnost je
doživela svoje zlatno doba i zenit u vreme Cicerona, Cezara i Pompeje, a književni jezik i uopšte,
pisani latinski ostali su na nivou koji je dostignut oko 50. g. p.n.e.
Zvuk i forma latinskog čine ga jednim od najmelodičnijih i najraskošnijih jezika, priroda
njegove sintakse daje mu kompaktnost i preciznost koju nijedan savremeni jezik ne poseduje, čineći
ga tako zadivljujućim instrumentom za vežbanje egzaktnog mišljenja i svesti o izražavanju. Štaviše,
znanje latinskog je ključ za jednu od najvećih svetskih književnosti. Ne samo da su desetak
latinskih pisaca među besmrtnima, već je njihov uticaj na razvoj i karakter naše engleske
književnosti isto toliko postojan i dubok kao i uticaj latinskog na engleski jezik.
Tokom prvog i drugog veka nove ere, kada je osvojen veći deo poznatog civilizovanog
sveta, Rim i njegov jezik su prostirali se duž cele teritorije, donoseći sa sobom ogroman prestiž
rimske kulture, uprave i zakona. Latinski je ostao jezik crkve, diplomatije i kulture uopšte, tokom
celog srednjeg veka. Tada je, dolaskom Renesanse, postao još jednom jezik poezije i učenja, preteći
da zaseni novorođene romanske jezike.
Tokom dugih vekova rimske superiornosti u Evropi, latinski je stekao posebnu dominaciju
koju nijedan jezik nikada nije uživao. Francuski, italijanski, španski, portugalski i rumunski jezik
samo su savremeni izdanci latinskog jezika, koji se govorio u različitim delovima rimske imperije,
tako da su poznati kao romanski jezici. Tokom srednjeg veka, pa sve do modernog doba, latinski je
bio jezik nauke i diplomatije; obrazovan čovek u bilo kom delu Evrope poznavao je latinski kao
svoj maternji jezik i njime je pisao i čitao ga. Filosofska i naučna dela ljudi kao što su Bekon, Njutn
i drugi pisana su na latinskom a ne na engleskom.
Latinski jezik važan je i danas jer je većina osnovnih pravnih termina, koji se koriste u
engleskom i američkom zakonodavstvu, na latinskom jeziku. Imena vrsta u zoologiji i botanici
izražavaju se na latinskom jeziku, čineći ih tako univerzalnim. Savremena medicina je ispunjena
latinskim oznakama za različite lekove, latinskim nazivima mišića, kostiju, nerava i drugih delova
ljudskih, biljnih i životinjskih organizama. Imena različitih vrsta životinja, ptica, insekata izražena
su na latinskom jeziku. To je zaista univerzalan jezik i s pravom može biti označen kao
najraskošniji jezik ljudske civilizacije.
Nisu samo romanski jezici nastali iz latinskog, već i germanski i anglosaksonski imaju
veliki procenat reči sa korenom koji potiče od latinskog jezika. Uzimajući to u obzir, vidimo da je
uticaj latinskog jezika, koga je iznedrila rimska civilizacija, ogroman. Ovom jeziku dugujemo
mnogo više nego što mu se danas pripisuje.
Zato verujem da učenje i proučavanje latinskog u našim školama mora biti mnogo
naglašenije i raširenije. Umesto proučavanja desetina stranih jezika u našim školama, od kojih je
većina gubljenje vremena, jer se brzo zaborave i nikada više ne koriste, bilo bi korisnije detaljno
proučiti latinski jezik, što bi trebalo da učine svi beli narodi sveta. Na ovaj način bi, umesto učenja
engleskog, nemačkog, španskog, francuskog, portugalskog, italijanskog, grčkog i mnogih drugih
jezika, za putovanje u inostranstvo, bilo sasvim dovoljno znanje jednog jezika latinskog. Pod ovim
se podrazumeva da bi Englezi, Nemci, Francuzi, Skandinavci i svi ostali beli narodi podučavali
svoju decu latinskom, kao drugom jeziku, od rane mladosti. Tada bi beli ljudi imali univerzalni
jezik na kome bi mogli da se sporazumevaju, bez obzira u koju zemlju putuju.
Pošto ne zastupamo učešće obojenih rasa u budućoj istoriji, nismo posebno zainteresovani
da li će oni usvojiti ovakve mere ili neće.

270
 No, sigurno bi bila velika pomoć i odlučan napredak za Belu rasu postojanje univerzalnog
jezika na kome bi svi mogli da komuniciraju, jezika koji bi svaki beli pojedinac mogao da razume.
Ne samo da bi nam ovo pružilo bolje razumevanje zajedničkog belog nasleđa koje dugujemo
velikoj rimskoj civilizaciji, nego bi i pomoglo u daljem stvaranju ujedinjujuće veze među belim
narodima sveta.
Zajednički jezik je ujedinjujući elemenat među ljudima. Razlika u jezicima je činilac
podele.
U nekim zemljama, kao što je Švajcarska, govore se četiri jezika: nemački, francuski,
italijanski i u malom procentu helvetski. Kao rezultat toga, Švajcarci su osuđeni da uče četiri jezika
samo da bi mogli da razgovaraju sa svojim sunarodnicima. Uprkos činjenici da će pokušati da
poreknu, to predstavljaju problem i deli ih. Stalno se postavlja pitanje – da li je taj i taj nemački
Švajcarac, ili je francuski Švajcarac ili je italijanski Švajcarac? Ili je Švajcarski Švajcarac? Drugo,
na kom jeziku treba napisati jelovnik u restoranu ili saobraćajni znak ili vladin proglas? Problemi su
beskrajni i nepotrebni. Da Švajcarci imaju zajednički jezik, ovi problemi bi nestali.
U Belgiji imamo divan beli narod podeljen po religiji i jeziku. Jedna grupa Belgijanaca
govori flamanski, druga francuski. Zbog razlike u jezicima i religiji, ove grupe su suprostavljene
jedna drugoj već generacijama. Danas su ljuto podeljeni, a uzrok je nepotreban i razlike su veštačke.
Jevreji su se pobunili da Kanađani koji govore francuski i Kanađani koji govore engleski
istraju u korišćenju svojih jezika tako što su tu zemlju načinili dvojezičnom, u situaciji kada je
engleski mogao da se ustanovi kao oficijelni jezik, jer su Britanci osvojili Kanadu pre dve stotine
godina. Ali, ne – morala je da ostane dvojezičnost kao izvor otrova, jer je u poslednja dva veka
jezik korišćen kao revolucionarno sredstvo za podelu francuske (bele) Kanade i engleske (bele)
Kanade, uz gnev, svađu, krvoproliće i mržnju.
Kada sam poslednji put bio u Portoriku, primetio sam da se ulažu napori za širenje
španskog jezika na toj američkoj teritoriji. Saobraćajni znaci, ulični znaci i sve ostale zvanične
oznake nisu bile dvojezične nego isključivo na španskom jeziku. Jevreji ne žele da ovaj elemenat
podele nestane (što se lako moglo desiti) već ga podržavaju i šire. To se dešava širom sveta.
Ukratko, Jevrejin koristi svako sredstvo koje može da bi podelio Belu rasu – jezik, religiju,
nacionalnost, razlike u dobu, polu i desetine drugih. Pošto je latinski očigledno jezik koji najbolje
izražava zajedničku vezu i nasleđe Bele rase, Jevrejin je, naročito u poslednjih trideset godina,
krajnje agresivan u pokušajima da izbaci latinski jezik iz upotrebe. On više nije preduslov za studije
prava ili medicine na većini koledža i uprkos činjenici da je to najznačajniji jezik u nasleđu belog
čoveka, sada se o njemu najčešće govori kao o “mrtvom” jeziku. Po modelu koji su Jevreji
primenili na Nemačkoj, Adolfu Hitleru i Beloj rasi u celini, koristi se svaka mogućnost da se blati i
unizi sve što je rimsko i latinsko.
Zato vam kažem, nemojmo čuvati latinski jezik samo kao neprocenjivo nasleđe, nego ga
iskoristimo za ujedinjavanje Bele rase širom sveta. Dok su razlike u jezicima nešto što deli,
zajednički jezik ujedinjuje. Stoga predlažem da nakon što ustanovimo latinski kao drugi jezik među
svim belim narodima sveta, nastavimo dalje. Posle decenija i generacija, trebalo bi da promovišemo
najbolji jezik civilizacije belog čoveka za prvi, dok bi lokalne jezike sačuvali kao drugi jezik.
Ukoliko izaberemo latinski jezik kao zajedničku osnovu umesto, recimo, engleskog,
nemačkog, francuskog ili španskog, izbeći ćemo borbu i protivljenje do kojeg bi došlo ukoliko
bismo pokušali da se saglasimo oko jednog od vodećih savremenih jezika.
Zbog toga, u interesu jedinstva; u interesu praktičnosti; u interesu ujedinjavanja Bele rase; i
iznad svega, u interesu očuvanja našeg divnog rimskolatinskog nasleđa, predlažem da propagiramo
latinski jezik sve dok jednog dana on ne postane zajednička nit i univerzalni jezik obnovljene Bele
rase.

271
 POGLAVLJE BR. 27

Put ka veličini

S vi koji su za eliminisanje i iskorenjavanje pravih uzroka kriminala, sirotinje, bolesti i

neznanja, moraju po pravilu biti i za slabljenje obojenih rasa. Svi koji su za širenje i
napredak civilizacije i kulture, mira, obilja i prosperiteta, moraju po pravilu biti za napredak i
ekspanziju Bele rase. Naša religija, Kreativizam, zalaže se za oba ova cilja, odnosno za slabljenje
obojenih rasa i ekspanziju Bele rase, ne samo zato što to jeste poželjno; mi smo svim srcem
posvećeni ovim ciljevima zato što nam je priroda usadila divan poriv da širimo svoju vrstu do
granica naših moći i naseljavamo svet svojom vrstom. Predani smo ovom programu zato što je on
usađen u svaki naš instikt i samu našu dušu.
Priroda, pored toga što nam daje svako pravo da širimo sopstvenu vrstu do krajnjih granica
naših sposobnosti, takođe nam kaže da je to i sama suština naše misije ovde na zemlji.
Postoji još jedan značajan razlog zbog čega moramo širiti Belu rasu do krajnjih granica
svoje moći. Ako to ne uradimo, obojeni ološ, nastaviće da se širi po stopi koja je već sada
zastrašujuća. Ne samo da će nas u budućnosti brojčano nadjačati i preplaviti na licu ove zemlje,
nego je to već i počelo da se događa pred našim očima. To mogu da rade samo uz našu pomoć i
bespogovorni pristanak. Čine to uz pomoć Jevreja, uz pomoć našeg slepila ili, još bolje, naše
gluposti.
Kada pogledamo na statističke podatke o kriminalu, vidimo da su više od 85% nasilnih
zločina u Sjedinjenim Državama počinili crnci, koji čine (rečeno nam je) otprilike 12% naše
populacije. Drugi neproporcionalni broj zločina počine Portorikanci i ostali mešanci koje su Jevreji
namerno dovukli u velikom broju u ovu zemlju. Kada se radi o sofisticiranijem zločinu, kao što su
prevare, obmane, falsifikati, organizovani kriminal i prostitucija, vidimo da je većina ovih zločina
počinjena ili direktno ili su ih incirali i njima upravljali međunarodni Jevreji. Čak i oni zločini za
koje je beli čovek okrivljen, ako se pomno istraže, pokazuju da su u njih, na neki način, Jevreji
uvukli belog čoveka, ovako ili onako, kako bi ih počinio, bilo to širenjem alkohola, ili reketom u
pornografiji, ili organizovanim reketom za drogu, ili mnogim drugim organizovanim vidovima
kriminala za koje su Jevreji tako sposobni. U svakom slučaju, sa sigurnošću se može reći da je na
broj od 100.000 crnaca ili 100.000 Jevreja stopa počinjenog zločina 20 do 30 puta veća nego u
odnosu na isti broj belih ljudi. Ako se, nadalje, potpuno eliminiše uticaj Jevreja na društvo belog
čoveka, koji se vrši i kroz organizovani kriminal i preko degenerativne propagande, sa sigurnošću
se može reći da će i kriminal, kao takav, nestati kao problem i, u stvari, biće retka pojava u odnosu
na sveopštu kugu koju danas predstavlja.
Do istog zaključka može se doći i kada se posmatra siromaštvo, bolest i neznanje. Da
živimo u belom društvu, potpuno izolovani od jevrejskoh uticaja i ovi problemi bili bi, takoreći,
rešeni.
Uz jevrejski stisak, koji je sada tako jak oko Bele rase, ovi problemi neće nikada biti
rešeni. Naprotiv, oni će samo postajati gori, a Bela rasa će neminovno biti uništena, ukoliko se ne
oslobodimo tog stiska. Po svaku cenu se moramo osloboditi te tiranske jevrejske dominacije i
preoteti od Jevreja kontrolu nad sudbinom belog čoveka, te je ponovo staviti u čvrste ruke belog
čoveka.
U ovoj knjizi smo već postavili ciljeve, izneli svrhu i izgradili večnu veru oko koje se beli
čovek može zauvek okupljati. Svrha ovog poglavlja je da raspravi i predloži načine postizanja tih
velikih i večnih ciljeva.
Kako ćemo to uraditi? Odogovor leži na vama, draga moja bela braćo i sestre. Postoji li
bolja osoba na svetu od vas, koji ovo čitate, u stanju da se uhvati u koštac sa problemom, posveti
mu se i počne odmah sa poslom. Ciljevi se mogu i moraju postići. To je pitanje života i smrti.
Ključne reči u ovoj mučnoj brobi su: posvećenost, propaganda i organizacija. Ponavljam
posvećenost, propaganda i organizacija.

272
 Jedan čovek ili jedna žena, koji rade na ovome, mogu mnogo da učine u toku svog života.
Uz pomoć ostalih mogu učiniti i mnogo više. Hiljade koje rade zajedno, ujedinjeni u zajedničkom
cilju, organizovani i posvećeni, mogu da ostvare ogroman uticaj. Milioni belih ljudi, koji deluju kao
organizovana snaga na zajedničkoj stvari, mogu i postaće najmoćnija sila na licu zemlje. Ne postoji
ništa što ih može zaustaviti. Snaga nije samo u broju, već i u jedinstvu i imanju cilja kome su
posvećeni. Ona ima dejstvo ogromnog malja kome nijedna neorganizovana sila ne može odoleti.
Organizovana i ujedinjena Bela rasa je deset puta moćnija od ostatka sveta zajedno.
Kroz ovu knjigu smo već govorili koliko su važni odanost i lojalnost prema sopstvenoj
rasi. Bez sumnje, to su prvi i osnovni elementi koje moramo imati da bismo počeli ponovnu
izgradnju našeg belog društva i ponovo uspostavili kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Pošto sam
ovo naglašavao u knjizi, neću se vraćati na ovaj veoma važan elemenat, ali želim da istaknem
ključnu ulogu propagande.
Dok je Jevrejin u poptunosti zna vrednosti propagande, većina belih ljudi kloni se čak i
termina propaganda, kao da je to nešto pokvareno i nečisto. Ovo je potpuno besmislen stav i ne
smemo sebi dozvoliti da imamo predrasude u korišćenju ovog najvažnijeg i najmoćnijeg oruđa.
Propaganda, kao takva, nije ni dobra ni loša, i zavisi od toga kako se koristi. Ona je kao reč
“vlada”, koja može biti i dobra i loša i indiferentna. Ili, poput reči “religija”, “politika”, “novac”.
Nijedna od ovih reči sama po sebi nije ni dobra ni loša. U pogrešnim rukama (kao što su, recimo,
jevrejske) one mogu biti moćan alat koji nam uveliko škoditi može. Ukratko, propaganda je kao
vatra. U zavisnosti od toga kako se koristi i ko je koristi, ona će biti razorna ili krajnje
konstruktivna.
Hitler je iskreno rekao da propaganda može učiniti da raj liči na pakao, i obrnuto, da pakao
liči na raj. Jevreji su naveliko dokazali da je to istina. Stvorili su komunističku Rusiju, koja je
paklena država, država samih robova, koja u očima Amerikanaca deluje prilično dobro samo
zahvaljujući ogromnom korišćenju propagande. U isto vreme, od Hitlerove nacističke Nemačke, od
perioda ogromne konstruktivne aktivnosti Bele rase, vaskrsenja i procvata kulture i prosperiteta,
načinili su u očima velikog dela belog sveta đavolsku ropsku državu. Propaganda, koja je u
ogromnim količinama usađivana u umove belih ljudi Amerike, bila je ta koja ih je povela u rat
protivan svim njihovim interesima, a Jevrejima je pomogla da unište pokušaje belog čoveka da
povrati kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Da je, na primer, propaganda tridesetih godina ovog veka u Americi bila u rukama ljudi
koji su posvećeni interesima Bele rase i da su oni izneli zlikovačku jevrejsku zaveru, umesto što su
lagali bele ljude, siguran sam da bi se beli narod Amerike priključio Nemcima u čišćenju kuće.
Dakle, samo iz ovog slučaja vidimo da je propaganda poput ruke na upravljaču velike i
moćne lokomotive. Ta ruka može, uz veoma mali napor, da natera moćnu lokomotivu da ide ili
unazad ili unapred. Ruka na upravljaču odlučuje. Tako je i sa propagandom. Jevrejin, već hiljadama
godina, zna kakvu strašnu moć kontroliše ako rukovodi propagandnim aparatom. Zbog toga je on
oduvek gravitirao nervnim centrima moći i prvi zgrabio kontrolu nad medijima. Kada jednom uzme
kontrolu nad sredstvima propagande, oseća se relativno sigurnim, zato što zna da bez ikakve
konkurencije može manipulisati, trovati, zbunjivati i upravljati mozgovima svojih gojskih žrtava, po
želji.
U današnje vreme beli čovek je gotovo potpuno lišen bilo kakvih sredstava za najširu
propagandu. Čak i ona, za koja mislimo da su u rukama belog čoveka, u velikoj meri manipulisana
su iz pozadine od strane istog lažova – Jevrejina.
Jesmo li sasvim bespomoćni u ovom pogledu? Ne, nismo. Jedan od najmoćnijih načina
prenošenja ideja jeste izgovorena reč. Usmeno. To Jevrejin ne može da kontroliše, bar ne u ovom
trenutku, u Americi. Treba i mora da koristite svaku priliku da govorite o veri i programu Bele rase
koji je izložen u ovoj knjizi. Ali, to je samo početna tačka. Ne samo da možete da govorite o
programu belog čoveka, već možete da razdelite i veliku količinu ovih knjiga i tako date vašim
belim rasnim drugovima mogućnost da je pročitaju i sami se uvere u logiku čitavog programa.
Veština korišćenja propagande je od najveće važnosti. Najteža greška je ako pokušate da
predstavite previše ideja u isto vreme. Genijalnost uspešnog političara je da snažno udara po svega

273
nekoliko tačaka, ali da im u isto vreme prilazi iz hiljadu različitih uglova, izvlačeći uvek isti
zaključak i udarajući kao malj u isto ranjivo mesto. Ni u kom slučaju mase nisu u stanju da izdrže
koncentrisan napad na više frontova. Učiniti tako nešto znači samo zbrkati stvari i rasipati energiju
koja je potrebna da se sruši neprijatelj. Propaganda ne bi trebalo da bude rasuta kao sačma, već bi
trebalo da nosi snagu zrna ispaljenog iz revolvera magnuma.
Dalje, propaganda mora biti namenjena masama a ne nekolicini intelektualaca. Mase su
snaga našeg pokreta za rasnu nezavisnost i nadmoć i stoga ceo ovaj religijski koncept mora biti
usmeren na njih. Greška je govoriti visokim intelektualnim krugovima, preko glava ljudi do kojih
pokušavate da stignete.
Što više budete u stanju da temu ili teme predstavite jednostavno i snažno, to će uticaj biti
jači. U ovom smislu, ponavljanje je ključ da se dođe do suštine. U ovoj knjizi stalno sam ponavljao
mnoge ključne teme, a to sam radio namerno, kako bih naglasio stvari koje su najvažnije, prilazeći
im iz mnogo različitih uglova, sa ciljem da stignem do istog zaključka. Kada bi se važno i nevažno
ponavljalo istim intezitetom, prosečan čitalac ili slušalac ne bi mogao da razluči šta je u vašoj
prezentaciji važno a šta trivijalno.
Na primer, danas Jevreji bubnjaju o ekologiji, ponavljajući stalno i iznova važnost
ekologije, a da nisu rekli ništa novo. Suština je, međutim, da je ona toliko naglašavana i da je to
toliko puta ponavljano da se kod prosečnog slušaoca stvara utisak da je to od najveće važnosti, i
vrlo brzo on to prihvata kao činjenicu. Fakat da Jevreji iznose lažne i izmišljene ideje kako bi
kontrolisali još veći deo vaše zemlje i vašeg posla, van svake je sumnje. Prosečna osoba, slušajući
propagandu iz dana u dan, brzo počinje da se uživljava sa njom, ubeđena u njen značaj i uskoro je
prihvata kao svoju.
Isti je slučaj sa izuzetno važnim pitanjem rase, sa kojim se mi danas suočavamo,
pokušavajući da ga nametnemo savesti našeg naroda. Moramo ga stalno ponavljati, ponavljati i
ponavljati i udarati po njemu. Moramo mu prilaziti iz hiljadu različitih uglova, sve dok beli čovek
ne shvati borbu za opstanak u kojoj se nalazi i koju ne može izbeći.
Prvo što treba da učinite jeste da formirate sopstvenu crkvenu grupu, podrazumeva se
kreativističke crkve. Hrišćanstvo kaže “gde se dvoje ili više skupe” to je dovoljno za početak. Ne
možemo a da se ne složimo sa većinom propagandnih procedura i metoda koje je hrišćanstvo
koristilo i usavršilo tokom proteklih 19 vekova. Niko ne može da dovodi u pitanje uspešnost
njihovih metoda. Konačno, imali su da prodaju izuzetno težak i neprivlačan proizvod, a činjenica da
su ga tako uspešno prodavali govori mnogo o uspešnosti njihovog trgovačkog metoda. Dobro bi
bilo da ispitamo njihove metode i izvučemo korist iz devetnaest vekova iskustva koje su stekli. Sada
su nama na raspolaganju, u smislu organizovanja naše crkve. Mnogo možemo da naučimo od
načina koje su koristili, tako uspešno, šireći njihovo učenje.
Svakako da broj hrišćanskih crkava koje čak i danas niču, po Americi i lakoća kojom
skupljaju novac da bi gradili izuzetno skupe i bizarne crkvene građevine, sa poptuno besmislenom i
nerealnom svrhom, treba da predstavlja ohrabrenje za nas, Belu rasu. To će nam pomoći da
shvatimo da možemo učiniti i više u promovisanju i širenju mnogo značajnijeg cilja – opstanka
Bele rase. Dakle, i mi možemo da se organizujemo i mi možemo da okupljamo članstvo, i mi
možemo da skupljamo novac i mi možemo da gradimo kuće u kojima će se okupljati lojalni
pripadnici naše rase.
Pošto su neke verske sekte uspešnije od drugih, hajde da učimo od uspešnih. U ovom
trenutku u Americi, mormonska vera se najbrže širi, kao što smo već rekli u prethodnom poglavlju.
Zapamtimo, stoga, kakva je tehnika mormona.
Pošto ste osnovali jezgro crkvene grupe, počevši sa svega dvoje-troje, dajte sebi posebno
ime koje bi razlikovalo vašu zajednicu kreativističke crkve od te druge grupe. Počnite sa štabom i
adresom, što može biti vaša kuća, ili zgrada, ili sala koju možete iznajmiti. Uradivši ovo, počnite sa
regrutovanjem članova. Setite se mormonske tehnike regrutovanja, gde dva mlada čoveka uredno
obučena, idu od kuće do kuće sa veselim i toplim nastupom, trudeći se da uvuku ljude u razgovor, a
ako je moguće i da uđu u njihove kuće, gde bi diskutovali o svojoj religiji.

274
 Ovo je veoma važno. Kada vas jednom prihvate i uvedu na mesto gde dalje možete
opušteno diskutovati, prvi ali najvažniji korak je da izložite najvažnija učenja vaše vere. Posle toga,
ima toliko mnogo pitanja o kojima možete raspravljati sa belom braćom ili sestrama sa kojima
razgovarate. Danas biste sa prosečnom belom porodicom mogli da razgovarate o tome kako se
njihova deca autobusom odvoze u školu u crnačke četvrti; ili kako se crnčuge dovoze u njihovu
četvrt; ili kako belo susedstvo preplavljuju crnčuge; ili kako se porezima i socijalnim davanjima
crnci kače na grbaču belih radnika; ili kako se crnci dovode na radna mesta belaca, ima desetine
pitanja koja brinu i opterećuju umove prosečne bele porodice u Americi.
Vaš je zadatak da probate i otkrijete koje od ovih pitanja uzbuđuje osobu ili osobe sa
kojima razgovarate. Otkrivši to, vaš je zadatak da ga u potpunosti ispitate i pokušate da predložite
rešenje za njega. Na ovaj ili onaj način, rešenje treba da rezultira zbližavanjem belih rasnih drugova
sa zajedničkim ciljem, pod vođstvom Kreativističke crkve, kao i daljim organizovanjem. Dakle,
kada pronađete one koji su zainteresovani da se uključe u belu zajednicu, pozovite ih u vašu crkvu,
na sledeći sastanak – koji bi trebalo da se održava u isto vreme svake nedelje.
Od ovog malog i naivnog početka izgradite veliku i moćnu crkvu u vašem susedstvu. Naš
je cilj da sagradimo stotine hiljade hramova za očuvanje Bele rase, širom ove naše velike zemlje, a
odatle i po celom svetu. Ubeđen sam da bi se naša kreativistička religija širila kao divlji požar, kada
bi svako od nas potrošio samo deseti deo vremena, energije i novca koji se troše na očuvanje jedva
žive, morbidne i bolesne hrišćanske vere. Ubeđen sam, kada bi se uložila samo jedna desetina
napora u razobličavanje hrišćanstva i objašnjavanja naše nove žive i dinamične religije, da bi
hrišćanstvo izbledelo a kreativizam trijumfovao širom sveta. To je naš naum i naš cilj.
Pošto je naš program toliko revolucionaran i toliko bazičan da zahteva potpunu
reorganizaciju zbrkanog mišljenja, koje sada opterećuje umove Bele rase, od najveće je važnosti da
se što većem broju regrutovanih u našu crkvu obezbedi mogućnost da se upoznaju sa ovom
knjigom. Zbog toga treba organizovati stalne kampanje za distribuciju i širenje ove knjige, ne samo
u vašem susedstvu, već i oblastima za koje smatrate da su plodno tlo. Zbog tolikog broja belih
roditelja koji su uzbuđeni i gnevni zbog nasilne rasne integracije i mongrealizacije, mogućnost
promovisanja i širenja ove knjige su beskrajne.
U širenju ove knjige najbolji metod je hodanje od vrata do vrata. Naravno, najbolje je to
činiti u paru, bila to dva muškarca koja prave atraktivnu prezentaciju, ili muškarac i žena koji idu od
kuće do kuće. Pokušajte da prodate knjigu posle ugodne diskusije, ili, ako potencijalni kupci
oklevaju, da je poklonite. Postoji alternativa i da im pozajmite knjigu, sa idejom da se vratite
kasnije i vidiite da li će je kupiti pošto su je pročitali. U svakom slučaju, nabavite sebi hiljadu
primeraka ove knjige i počnite da je distribuirate.
Nesumnjivo je da ovo može biti prilična žrtva za neke. Međutim, kada pogledate koliko
novca Jevreji stalno pljačkaju od vas, iz godine u godinu, onda vidite da je takva žrtva izuzetno
dobra investicija, ona koja se mora napraviti. Setite se šta radi Jevrejin. On velikodušno daje i daje,
za svoje mnogobrojne rasne ciljeve. On ulaže pare na ovaj ili onaj način da bi opet izvukao korist za
svoju rasu, koja ga zauzvrat lepo nagrađuje zbog njegove predanosti i lojalnosti. U svakom slučaju,
zapamtite, kada ova knjiga konačno postane javno dobro Bele rase, možemo smatrati da je kičma
jevrejske zavere zauvek slomljena.
Jedan od najvažnijih aspekata tokom regrutovanja i korišćenja propagande jeste sposobnost
da se efektno govori u javnosti. Hitler kaže da su svi veliki pokreti bili promovisani snagom
izgovorene reči. Zbog toga se od vas traži da naučite dobro da govorite. Nije samo važno da
postanete dobar govornik, već je važno i da budete dobri u raspravama, čak i po malim kružocima
ili u duelu sa pojedincem. Jedna od najboljih organizacija koju znam i u koju se možete lako
uključiti i relativno jeftino naučiti da dobro govorite, zove se Toustmasters. To će vam dati ne samo
mogućnost da unapredite vašu govorničku tehniku već ćete smesta dobiti i platformu na kojoj ćete
moći da testirate neke od vaših ideja i vaših govora, i imaćete izvestan broj kontakata sa ljudima
koji su sasvim razumni i svakako su natprosečni po inteligenciji i sposobnostima.

275
 Pridružio sam se Toustmastersima još 1965., a već godinu dana posle toga stekao sam
dovoljno samopouzdanja da se uključim u politiku i kandidujem za kongres u mojoj državi, što sam
uspešno i okončao, pobedivši iz prvog puta.
Sledeće efektno sredstvo je korišćenje snimljene telefonske poruke s brojem telefona koji
će se reklamirati usmeno ili pismeno. Ova poruka trebalo bi da se menja jednom nedeljno. U samoj
poruci trebalo bi da stoji najava kada će se ona promeniti, tako da bi slušalac mogao ponovo da
pozove i sasluša novu poruku.
Najplodnije polje za širenje inspirativne i dinamične nove religije predstavljaju oni koji
danas izgledaju najbespomoćnije zapetljani u jevrejsku propagandu. To su mladi ljudi, a posebno
studenti. Kada pogledamo sve jevrejske izopačenosti pred kojima su naši mladi pali, vrlo često smo
skloni da njih okrivimo zbog grehova i otpišemo ih kao nepovratno izgubljene. To je potpuno
pogrešno. Ovi mladi ljudi, koji su postali hipici, marksisti, revolucionari, pre su za žaljenje nego za
osudu. Oni su pre žrtve nego zločinci. Na njih se sručio svom žestinom gnev jevrejske zavere, a
njihovi roditelji nisu im obezbedili apsolutno nikakvu zaštitu i smernice. U osnovi i u dubini duše,
ovi ljudi su fini, idealistički beli lojalisti, kod kojih su instiniti još uvek vrlo živi i prijemčivi za
ciljeve i ideologiju koju mogu da slede i u koju mogu da veruju. Oni su tako potpuno zavarani,
zavedeni i obmanuti od strane svojih roditelja tim licemernim hrišćanstvom, da su potpuno zbunjeni
svim kontradiktornim savetima koje su primili. Bez cilja kome će težiti, bez neke posebne
budućnosti za koju bi radili, oni su sve to odbacili i pobunili se. Pobunili su se, ali nisu imali
odgovarajuću zamenu. Oni očajnički traže, lutajući u vakumu.
Zbog toga verujem da će se, posebno u studentskim domovima, naša nova religija,
bazirana na zakonima prirode, zasnovana na zdravom razumu i na lekcijama iz istorije, a iznad
svega, zasnovana na njihovim zdravim instiktima, primiti i raširiti poput šumskog požara. Verujem
da naglasak treba da stavimo na mlade ljude, posebno one koji sada tumaraju po studentskim
gradovima, besciljno tražeći ono što ne poznaju. Ubeđen sam da je to najznačajnije i najplodnije
polje na kome treba da posejemo naše seme.
Dakle, treba uložiti najveće napore koji će biti usmereni na formiranje grupa po koledžima,
koledž klubovima, zasnovane na promovisanju Bele rase i osnivanju crkvenih grupa među
studentima koje i sami mogu da vode i šire.
Sledeći izuzetno važan projekat, koji treba da pokrenu predani, lojalni beli ljudi, koji imaju
sredstava, jeste osnivanje privatnih škola ili privatnih univerziteta zasnovanih na principima
kreativističke crkve. To nije ništa teže od osnivanja, recimo, katoličke škole, baptističke škole ili
metodističke škole. Svakako da postoji velika potreba za čitavom serijom takvih škola, a dobro
koje bi se iz njih izrodilo, bilo bi trajno. Sa današnjim školama koje su mongrealizovane i prava
legla zločina, potreba za školama zasnovanim na očuvanju Bele rase i lojalnosti Beloj rasi postaje
hitna i sveobuhvatna.
Kao izdanak ove iste ideje, moraju se formirati škole u kojima bi se obučavali lideri belog
pokreta i naše crkve. One bi, u neku ruku, bile slične teološkim školama hrišćanskih crkava u
kojima se obučavaju njihovi propovednici i sveštenici. Na isti način i mi moramo imati škole koje
će obrazovati naše lidere i naše misionare kako bi promovisali, širili i unapređivali našu filosofiju i
našu rasu.
Potrebne su nam i knjižare u kojima bi se prodavale knjige koje razotkrivaju Jevreje i
promovišu kreativizam. Potrebni su nam i kreativni pisci koji će ponovo napisati istoriju poslednjih
nekoliko hiljada godina uzimajući u obzir jevrejski uticaj i izopačenje naše bele istorije, našeg
razmišljanja i naše vere. Ako imate sklonosti ka izdavaštvu, možda biste mogli da pokrenete časopis
koji bi širio ideje na kojima se zasniva naša nova religija. Jevreji su ovo, naravno, učinili vrlo
uspešno, izdajući i šireći komunističke časopise, liberalne časopise i u stvari, kad pogledate, gotovo
sve novine su pretrpane takvim ideologijama koje se otvoreno ili krišom šire sa njihovih stranica.
Kao što sam već pomenuo, većina velikih pokreta širi se snagom izgovorene reči. I danas
je to istina, kao što je uvek i bila, i naš pokret i naša vera imaju očajničku potrebu za velikim brojem
dobro obučenih govornika koji će ići i širiti reč. Udruženje Džon Birč je ovo uradilo veoma

276
uspešno, pa bi studija o njihovim metodama bila konstruktivan vodič za ono što treba da činimo
kada šaljemo misionare da šire naše dinamične i revolucionarne nove ideje.
Ako ste u životnj fazi kada treba da birate karijeru ili posao, bilo bi dobro da izaberete
takvu oblast u kojoj biste mogli da imate koristi od toga što ste misionar za našu stvar. Ako
izaberete da budete, recimo, novinar, ili da radite u marketingu, ili da budete pisac ili izdavač, ili
bilo šta na polju javnih informacija, tada možete biti u ključnoj poziciji da širite ideje sa
misionarskim žarom.
Pobrojali smo nekoliko načina na koje možete otpočeti da širite ovu izuzetno važnu i
revolucionarnu novu religiju. Nijedan čovek ne može sam da uradi sve te stvari. Ako izaberete
jednu, dve ili tri stvari, dobro ćete uraditi. Ali, u svakom slučaju, to je vodič da počnete da mislite o
tome šta možete da radite i okrenete se ka delovanju u pravcu onoga što ste čitali i o čemu ste
razmišljali. Ovo ni u kom slučaju nije potpuna lista, niti su to sve aktivnosti kojima se možete
baviti. Možda bi bilo dobro da sednete i sastavite spisak ostalih aktivnosti u kojima biste mogli
uspešno da promovišete i započnete sopstveni program.
U svakom slučaju, ovo je početak i smernica. Neophodno je da počnete odmah i prilegnete
na posao. Zapamtite, ideologija bez akcije je besplodna. Moramo delati. Nema vremena za
gubljenje i najbolje je početi odmah.

277
 POGLAVLJE BR. 28

Naša blistava budućnost

N ajuzbudljiivje, najdinamičnije, najdivnije i najlepše godine za belu rasu leže ispred

nas.
Na sledećih nekoliko stranica daću prognozu onoga što vidim kao budućnost Bele rase,
kada ona dovrši svoj posao naseljavanja sveta. Vidim svet u kome Jevreji, crnci i obojene rase neće
više biti u našoj sredini da nas debilizuju, pljačkaju, maltretiraju ili kuže. Radujem se vremenu kada
će Bela rasa moći da iskaže svoj divan, produktivan i kreativan genije lišen pijavica na leđima koje
nam sada isisavaju krv iz naših vena. Kada razmišljam o dolasku ove divne ere, naša budućnost
izgleda mi ružičastije od ičega što je ikada pre bilo zamišljeno. U stvari, taj raj na zemlji neće biti
suviše preteran izraz za opisivanje uzbudljive budućnosti koja nas čeka.
Kada se Bela rasa toliko proširi da bude naseljavala celo plodno tle ove planete zemlje,
postaraćemo se za uzgajanje Bele rase, umesto za njeno upropašćavanje, koje se odigrava
poslednjih 2000 godina, i postaraćemo se da iznikne super rasa koja će biti svima na ponos i radost.
Verujem da će tokom sledećeg veka, kada beli čovek dovrši svoj primarni cilj naseljavanja sveta,
imati prosečnog belog muškarca ili belu ženu koji su zgodni, atletski građeni i neobično zdravi i
duhom i telom. Prosečan muškarac biće zgodan i muževan, u stvari i više nego prosečna filmska
zvezda danas. Prosečna bela žena će biti visoka, sa prelepim ženstvenim telom i neverovatnom
lepotom.
Dalje predviđam da će prosečna inteligencija znatno porasti kada Bela rasa otpočne
program svog unapređenja i usavršavanja. Dok se danas smatra da je čovek sa IQ od 150 retki
genije koji sa dešava jednom u 5000 slučajeva, predviđam da će sto godina nakon što beli čovek
ponovo preuzme kontrolu nad sopstvenom sudbinom, genije ovog kalibra biti smatran prilično
uobičajenom pojavom. Štaviše, možemo očekivati da imamo super genije sa IQ od 200 i više, koji
će predvoditi našu Belu rasu na poljima tehnologije, nauke i kulture do visina o kojima se danas
jedva može i sanjati. Matematika, hemija, fizika, nauka, tehnologija vinuće se do vrtoglavih visina
koje je danas teško zamisliti.
Biće stvarana lepša muzika nego što je stvarana u prošlosti. Umetnost i vajarstvo,
arhitektura, oslobođene jevrejskog uticaja dosegnuće najviše standarde lepote koji nikada pre nisu
dostignuti, koji će čak prevazići i ono što su Grci i Rimljani ostvarili u klasičnoj civilizaciji ili za
vreme renesanse. Imaćemo mnoge genije, kao što su bili Leonardo da Vični, Mikelanđelo ili
Rembrant i mi ćemo, u stvari, imati supergenije koji će daleko prevazići sve što je beli čovek u
prošlosti ikada dostigao.
Ne samo da će budući beli čovek biti superiorna vrsta po zdravlju, već bez crnaca i
obojenih rasa u našoj sredini koji šire bolesti, prljavštinu i zagađenje među nama, prethodne pojave
bolesti biće u velikoj meri redukovane zbog nekoliko činilaca: zdravije vrste pojedinaca; nadmoćne
tehnologije ishrane; nepostojanje šljama, prljavštine i degenerativnosti.
Izbacivanjem crnčuga, Jevreja i šljama iz naše sredine, dalje predviđam da će Bela rasa, u
vrlo kratkom vremenskom periodu, iskoreniti siromaštvo iz celog sveta. Ne samo da neće biti
gomile obojenih društvenih parazita koji nam jašu na leđima i snižavaju naš standard života, već
ćemo se osloboditi i Jevreja koji pljačkaju više od tri četvrtine našeg bogatstva putem šikaniranja,
porobljavanja i pljačke.
Štaviše, Bela rasa će biti tako superiorna u svojoj organizaciji, tako produktivna i kreativna
da će beli čovek, imajući tada svega nekolicinu neznalica i indolentnih trutova među svojom
vrstom, potpuno izbaciti siromaštvo kao problem iz našeg društva. U stvari, kada naselimo planetu i
kada na raspolaganju budemo imali sva bogatstva i sve resurse celog sveta, sa kojima ćemo moći da
stvaramo, gradimo i proizvodimo za sebe, bukvalno ćemo plivati u bogatstvu. Ne samo da je
moguće, već je i sasvim verovatno da će svaka bela porodica moći sebi da priušti divan veliki dom
u privlačnom, čistom okruženju. Biće moguće da ima svu finu odeću, knjige, dobru hranu i sve šta
god poželi, na dohvat ruke i na raspolaganju.

278
 Zašto predviđam tako divnu budućnost? Jer ovaj cilj ne samo da je potpuno moguć, već je i
neizbežan kada beli čovek bude slobodan da ispolji svoje ogromne kreativne i produktivne
sposobnosti u svoju korist. Sa još naprednijim i sposobnijim generacijama koje dolaze,
obezbeđivanje sebe i svoje porodice biće pesma za belog čoveka budućnosti. Danas svu energiju i
produktivnost belog čoveka isisavaju paraziti koji jašu na njegovim leđima, i ona se rasipa na
razarajuće ratove i borbe protiv samih belih ljudi, dok će u budućnosti sva stvaralačka
produktivnost biti korišćena samo za njegovo dobro.
Mi, na primer, više nećemo imati rata među različitim narodima. Bela rasa će, kada usvoji
Kreativističku religiju kao svoju, i eliminiše razorni jevrejski uticaj iz svoje okoline, takođe
eliminisati i ratove koje izazivaju Jevreji. Ujedinjeni u zajednički cilj sopstvenog unapređenja, neće
imati ni najmanji razlog da nastavljaju samoubilačke ratove protiv samih sebe, i neće više biti
nikakvih pretnji od obojenih rasa protiv kojih treba voditi bilo kakve vrste ratova. Ukratko, užasno
razorne i porazne posledice ratova u koje su Jevreji ubacivali Belu rasu, generaciju za generacijom,
vek za vekom, biće potpuno iskorenjene. To više neće biti jedno od mnogih zala koja nas sada tako
tragično pogađa.
Kada se setimo ogromne cene, u vidu bogatstva, resursa, energije i krvi koju je Bela rasa
morala da plati u tim ratovima, koje su u prošlosti izazvali Jevreji i kada pomislimo da su svi ti
napori mogli biti usmereni za našu dobrobit i sama takva ideja nas zaprepasti. Ipak, to je ono što mi
možemo da uradimo, kada beli čovek prihvati religiju koju sada osnivamo, religiju koja ga uči da se
ujedinjuje i stvara i proizvodi za svoje sosptveno dobro, i uči ga da zahteva i sprovodi kontrolu nad
sopstvenom sudbinom.
Ne samo da ćemo se zauvek osloboditi razornih i zaglupljujućih ratova koje su Jevreji
izazvali, već više nećemo morati da izdržavamo skupu i neproduktivnu ratnu mašinu kao što to
radimo danas. Dalje, naši astronomski troškovi za socijalna davanja, koji se sada bacaju na
parazitske crnce, biće u potpunosti eliminisani. Samo ova dva činioca, uz odsustvo jevrejskog
pljačkanja, uveren sam, smanjiće poreze na delić od današnjih. Predviđam da će porezi biti
smanjeni do tačke gde će biti manji od deset procenata, možda pet procenata, onoga što su danas.
Imajući na umu, dalje, da će kriminal biti sveden do nivoa koji je manji od jednog procenta u
odnosu na današnji, (nije teško zamisliti odakle potiču današnji ogromni troškovi vlade), uz
eliminaciju socijalnih davanja za ratove, troškovi će biti samo delić sadašnjeg tereta. Tada će beli
čovek biti u situaciji u kojoj će njegova kreativnost i produktivnost raditi za dobrobit onog koji ih
poseduje – za samog belog čoveka.
Celokupan efekat ovoga biće zbirni. Uz stopu kriminala, svedenu na jedan procenat (ili
manje) onoga što je danas, neproduktivni troškovi održavanja ogromnih policijskih snaga
proprcionalno će se smanjiti. Ulice će ponovo biti bezbedne za ljude, žene i decu, i danju i noću.
Većina birokratskih kontrola, kojima se maltretiraju poslovni ljudi i prosečni građani uopšte, biće
eliminisane. Više nam neće trebati armije knjigovođa i papirologa u vladi i van nje da nam
onemogućuju i ograničavaju svaki naš pokret. Beli će čovek, u stvari, biti ohrabren da radi ono što
najbolje ume - da stvara i proizvodi.
Odstranjivanjem imbecila, idiota i morona, jednostavnim procesom zabranjivanja da
umnožavaju svoju bedu, i mentalni problemi biće smanjeni na tek po koji slučaj, i to neće biti kao
što je danas, kada oni niču kao pečurke. Naš pristup će biti sprečavanje reprodukcije i
razmnožavanja mentalno i psihički defektnih. Ovo mora i biće odstranjeno onako kako to priroda
diktira. Umesto da po svaku cenu čuvamo u životu sve deformisane i defektne, da puštamo da rastu
i razmnožavaju se, naš stav će biti da donosimo samo zdravu i inteligentnu decu na svet, onoliko
koliko je to moguće. To je ono što nam priroda govori da uradimo.
Mogu da predvidim tako mnogo velikih i divnih prednosti koje će se pojaviti za Belu rasu,
jednom kada ona bude na putu napretka, da je spisak tih prednosti beskonačan i zapanjujući.
Već smo spomenuli da bismo želeli da vidimo kraj ratovima i razaranjima. Kriminal i
siromaštvo će praktično biti eliminisani. Bez crnaca u našoj sredini, neće biti ni šljama. U stvari,
ako ste posetili neki od divnih, čistih gradova Nemačke ili Švajcarske, možete imati uvid u to kako
lepe gradove i lepe pejzaže možemo očekivati kada beli čovek ponovo pronađe sebe. Gradovi će

279
biti čisti, sa mnogo prelepih parkova. Ulice će biti pune drvoreda i cveća, i sve će biti uredno i čisto,
što smo videli u mnogim potpuno belim zemljama današnje Evrope, kao što su Holandija,
Švajcarska i Nemačka. Samo sa budućom Belom rasom, oslobođenom od Jevreja, ova težnja ka
lepoti i čistoti biće naglašena i daleko će prevazići sve ono što danas imamo.
Dalje, neće nas više pljačkati i trošiti naše resurse slanjem “pomoći inostranstvu” iz naše
sredine, jer više nećemo prebacivati ogromne sume našeg teško zarađenog novca u zemlje kao što je
Indija, gde se on odliva kao u bure bez dna. U stvari, belim narodima sveta, koji će imati zemljišne
posede na svim kontinentima i njihove prirodne resurse, biće savršeno dobro, bez ičije pomoći. Biće
malo potreba za slanjem bilo kakve pomoći. Umesto toga, napredna trgovina biće uobičajeni
poredak stvari.
Ne samo da ćemo imati i naprednu životnu sredinu već više neće biti rasnih napetosti. Svi
ćemo biti iste rase i govorićemo istim jezikom. Svi ćemo već do tančina naučiti da poštujemo našu
novu religiju, kojom se slavi, poštuje i uzdiže rasa, kao i da poštujemo jedni druge. Tada ćemo već
naučiti lekciju o rasnoj lojalnosti i rasnoj solidarnosti.
Dalje, sa naprednom tehnologijom i sa finijom, sposobnijom i inteligentnijom vrstom ljudi
koja će je koristiti, sa resursima sveta na raspolaganju, bukvalno ćemo plivati u bogatstvu i
verovatno nećemo morati da radimo ni blizu tako naporno kao danas. Mogu da predvidim da će,
pošto je Bela rasa produktivna i kreativna i pošto je beli čovek graditelj i radnik, on ipak, uz manje
posla nego danas, ispuniti sve ovo i još uvek imati mnogo vremena za odmor i uživanje. Stoga
predviđam ogromnu ekspanziju rekreativnih aktivnosti. Mogu da vidim da će beli ljudi provoditi
vreme radeći stvari koje ih najviše interesuju. Više vremena će provoditi baveći se sportovima i
rekreacijom. Baviće se kulturnim projektima, muzikom, umetnošću, skulpturom i mnogim drugim
kreativnim aktivnostima, koje još nisu izmišljenje.
Uz toliko povećanu produktivnost i oslobođeni svih parazita, svi beli ljudi će biti u situaciji
da mogu lako da zasnivaju i izdržavaju porodicu. Moći će to da urade u mlađim godinama, kao što
priroda kaže da treba. Bez parazitskih Jevreja i crnaca na leđima, ne samo da će životni standard biti
mnogo viši, već ni supruga neće više morati da ide na posao da bi pomagala sastavljanje kraja s
krajem. Ona će biti slobodna da čini ono što joj je priroda namenila – da bude supruga i majka, da
brine o svojoj porodici i izgrađuje srećan dom. Imaće vremena da se posveti umetnostima i
zanatima, muzici i kulturnim događajima. U stvari, cela porodica imaće više vremena i sredstava da
se posveti takvim višim ciljevima i nekim rekreativnim zadovoljstvima.
Predviđam da će Bela rasa slaviti mnogo nacionalnih praznika i upriličiti mnoge aktivnosti
koje će biti u čast njenih velikih vođa iz prošlosti. Slaviće i odavati počasti onim genijima koji su
doveli Belu rasu do viših stepena dostignuća, napretka i dobrobiti, u kojoj će oni tada uživati.
Predviđam mnoge skupove i parade i kulturne aktivnosti koje će slaviti i uzdizati Belu rasu, u nekoj
vrsti religiozne proslave. Nirnberški skupovi iz tridesetih godina, pod vođstvom velikog čoveka,
Adolfa Hitlera, tipičan su primer proslava u kojima će Bela rasa uživati u budućim vekovima.
Ovakve vrste slavljeničkih okupljanja su aktivnosti koje ispunajvaju dušu i imaju veliku
korist za naše ljude. To je vrsta veziva koja ujedinjuje i spaja ljude u odnosu na zajednički cilj, koji
stremi ka višim i većim dostignućima, gde učesnici dobijaju psihološku nagradu koja je neophodan
stimulans za pojedinca.
Uz sve ovo, predviđam da će doći do tehnološke eksplozije čiju je magnitudu teško
zamisliti. Mada će ovaj ogroman tehnološki napredak doći prirodno zbog superiornosti kreativnog
genija Bele rase, to ipak nije ni blizu tako važno kao što će biti pročišćavanje naše rase. I njeno
kontrolisanje sopstvene sudbine.
Ipak, uz belog čoveka koji kontroliše svoju sudbinu i koji ima inata i urođene želje da
usavršava i unapređuje svoju vrstu, u kombinaciji sa tehnološkim napretkom za koji je tako
sposoban, to će zaista stvoriti raj na zemlji kakav svet nije nikada video. Za razliku od hrišćanstva
koje predviđa vatru i krv, bolesti i patnje, vatru pakla i razaranje, ja sam veliki optimista što se tiče
budućnosti belog čoveka i predviđam da će doći velike i divne stvari. Predviđam ih zato što su
neizbežne za belu rasu. Tako obilno nadareni kreativnošću, inteligencijom, produktivnošću i

280
genijem, karakterističnim za Belu rasu, sve što nam je zaista potrebno jeste da se oslobodimo
parazita koji su nas sakatili u prošlosti i upravljali našom sudbinom.
Kada dođe taj dan, naša budućnost neće biti samo blistava i divna, biće dinamična i
uzbudljiva, biće onakva kakvom je čovečanstvo u prošlosti nikada nije ni zamišljalo.

281
 O autoru :

BEN KLASSEN (1918 -1993 )

Utemeljitelj i prvi predsednik Svetske Crkve Kreatora.

Ben Klassen živio je tokom svog života u četiri zemlje i bio državljanin triju. Rođen je
1918. godine u Rusiji, od strane roditelja njemačkog govornog područja. On i njegova obitelj su bili
rane žrtve jevrejskog komunizma, od kojeg su pobegli 1924. godine. Odrastao je i obrazovao se u
Kanadi, gdje je stekao diplomu inžinjera elektrostrojarstva i diplomu menadžera. Bio je farmer,
nastavnik u školi, radio u rudarstvu, elektro inženjer, izumitelj, bavio se nekretninama, te obavljao
službu u državnoj upravi savezne države Floride.

Nakon što se 1945. godine preselio u Sjedinjene Američke Države, postao je njihov
državaljnin 1948. godine. Njegovo intenzivano zanimanje za prirodne zakone, rasu i religiju,
polariziralo se u novoj religiji za belu rasu, zadatak za koji ga je njegovo raznoliko i bogato životno
iskustvo pripremilo.

282
 PREPORUČENE KNJIGE:

Udarac Ruskih Bogova (2000) - Vladimir Istarhov

The White Man's Bible (1981) - Ben Klassen
Cosmotheism (1978) - William Pierce
March of the Titans: A History of the White Race (2006) - Arthur Kemp
Antichrist (1888) - Friedrich Nietzsche
The Conquest of the World by the Jews (1878) - Major Osman Bey
The Biological Jew (1968) - Eustace Mullins
The Nature of Zionism (1993) - Vladimir Stepin
The Ultimate World Order (1957) - Robert H. Williams
The Controversy of Zion (1956) - Douglas Reed
Waters Flowing Eastward - The Protocols of the Learned Elders of Zion (1931) - Lesley Fry
Rothschild Money Trust (1940) - George Armstrong
Jewish Supremacism - My Awakening on the Jewish Question (2002) - David Duke
Adolf Hitler - Founder of Israel (1974) - Hennecke Kardel
The Jewish Genocide of Armenian Christians (2006) - Christopher Jon Bjerknes
Architects of Deception - Secret History of Freemasonry (2004) - Juri Lina
Stranger Then Fiction (2004) - Albert D. Pastore
Pentagon Aliens (1993) - William Lyne
Antichrist Conspiracy - Inside the Devils Lair (1999) - Edward Hendrie

FILMOVI:

Ring of Power (Empire of the City) - Amenstop productions

White World i America a Changing Country - William Pierce
Ben Klassen on Race and Reason i Ben Klassen HQ Video
The Eternal Jew
Jewish Ritual Murder Revisited - The Hidden Cult
The Final Solution to Adolf Hitler (Zionist collaboration with Nazism) - Jim Condit
Akhenaton and the Dark Side of the Sun [Part 2] - Michael Tsarion
The Lightbringers - Emmisaries of Jahbulon - Juri Lina
Masonic Lodge Over Jerusalem i Thunder Over Zion - Texe Marrs,
The Other Israel - Ted Pike
Christopher Bjerknes talks with Hesham Tillawi
Zeitgeist, Acharya S. - Suns of God (2004), Acharya S. Interview on BBLC
Murder by Injection - Eustace Mullins
Sweet Misery - A Poisoned World
The Missing Secrets of Nikola Tesla, The Lost Archives - Tunguska, Tesla - Master Of Lightning
Hitlers Wonder Weapons, Real Flying Saucers (2004)
Hitler's Secret Flying Saucers (2004) i Nazi UFOs (2004) - William Lyne
Hollywood Unmasked, Hollywood Unmasked 2, Hells Bells -The Dangers of Rock and Roll
Justice for 911, Awaken And Avenge, September 11th - Evidence to the Contrary
Occult History of the Third Reich, No Remorse - Deutschland
The Money Masters - How International Bankers Control America
Lucifer's Children (2002) - Milan Martin
Endgame - Blueprint for Global Enslavement (2007) - Alex Jones
Nineteen Eighty-Four (1984) - George Orwell
They Live (1988) - John Carpenter

RADIO EMISIJE:

How it Fits Together (2002) - William Pierce

Why Christianity Must Be Rejected - Mat Hale
The New World Order (1997) - William Pierce
Christopher Jon Bjerknes (July 25, 2006) with Daryl Bradford Smith
Seeing the Forest (1999) - William Pierce

283
A Closer Look at the Enemy (1998) - William Pierce
The New Protocols (1999) - William Pierce
Reality Check (2000) - William Pierce
True Lies, 9/11 & The Imagination (2004) - Jon Rappoport
David Duke speech on race
Heritage of hate (2004) - Kevin Alfred Strom
Worst Case Scenario (2005) - Shaun Walker
Our Cause (1976) - William Pierce
Racial Fitness and Survival (2001) - William Pierce
The Evil Among Us (2000) - William Pierce
Thus Spoke Pierce - William Pierce

LINKOVI:
Creativity Movement
Kreativistički pokret Srbija
Kreativistički pokret Hrvatska
Solar General
Judicial Inc.
Stormfront Forum
Galaksija Forum
Otvoreni Forum
Rasonalisti Forum

284