Izvestaj o Implementaciji Zakona o Sprecavanju Diskriminacije

The European Union’s PROGRESS programme For Serbia
Izveštaj o implementaciji
Zakona o sprečavanju
diskriminacije osoba
sa invaliditetom
Violeta Kočić Mitaček

Tanja Drobnjak
Saša Gajin (ur.)
i grupa autora
§
CUPS
CENTAR ZA UNAPREĐIVANJE PRAVNIH STUDIJA
Disclaimer
“This publication has been produced with the assistance
of the European Union. The contents of this publication are
the sole responsibility of Center for Advanced Legal Studies
and can in no way be taken to reflect the views of the Euro-
pean Union.”
BIBLIOTEKA
• SUOČAVANJA •
31
Urednik
PROF. DR JOVICA TRKULJA
Urednik izdanja
MR SAŠA GAJIN
This publication is supported by the

Directorate-Generale for Employment, social affairs
and equal opportunities of the European Commission.
Izdavač
Centar za unapređivanje pravnih studija
Goce Delčeva 36, 11000 Beograd
Tel: 2608 360, Fax: 2608 346
E-mail: cups@cups.rs, www.cups.rs
Za izdavača
prof. dr Vladimir V. Vodinelić
Priprema i štampa
„Dosije studio“, Beograd
Tiraž
500 primeraka
ISBN 978-86-7546-051-0
IZVEŠTAJ
O IMPLEMENTACIJI ZAKONA
O SPREČAVANJU
DISKRIMINACIJE OSOBA SA
INVALIDITETOM
Violeta Kočić Mitaček • Tanja Drobnjak
Saša Gajin (ur.) i grupa autora
Beograd
2009
Project details
Naziv projekta: Awareness Rising Activities Related to the
Implementation of the Law on Prohibition of Discrimination of
People with Disabilities
Centar za unapređivanje pravnih studija /

Center for Advanced Legal Studies
Goce Delčeva 36
190177 Novi Beograd
Srbija
tel: +381 11 2608 360 fax: +381 11 2608 346

cups@cups.rs http://www.cups.rs
Definition of the EU
The European Union is established in accordance with

the Treaty on European Union. There are currently 27 mem-
ber States of the Union. It is based on the European Com-
munities and the member states cooperation in the fields of
Common Foreign and Security Policy and Justice and Home
Affairs. The five main institutions of the European Union are
the European Parliament, the Council of Ministers, the Eu-
ropean Commission, the Court of Justice and the Court of
Auditors.
The European Union is a major player in international
cooperation and development aid. It is also the world’s largest
humanitarian aid donor. Today, the European Community
has political and financial responsibility for over 11% of
the world’s public aid (ODA), compared with 5% in 1985.
The primary aim of the EC’s own development policy,
agreed in November 2000, is the eradication of poverty. To
enhance its impact, the EC is targeting its assistance on six
priority areas: trade and development; regional integration
and cooperation; support to macroeconomic policies and
equitable access to social services; transport; food securi-
ty and sustainable rural development; institutional capacity
building, good governance and the rule of law. In addition
to these core areas, important crosscutting issues are being
mainstreamed into development activities namely: human ri-
ghts, gender equality, environment and conflict prevention.
http://europa.eu/
Directorate-Generale for Employment, social affairs and
equal opportunities of the European Commission
This publication is supported by the Directorate-Gene-

rale for Employment, social affairs and equal opportunities of
the European Commission.
Its funding is provided for under the European Com-
munity Programme for Employment and Social Solidarity
(2007-2013). This programme was established to financially
support the implementation of the objectives of the Europe-
an Union in the employment and social affairs area, as set out
in the Social Agenda, and thereby contribute to the achieve-
ment of the Lisbon Strategy goals in these fields.
The seven-year Programme targets all stakeholders who
can help shape the development of appropriate and effec-
tive employment and social legislation and policies, across
the EU-27, EFTA-EEA and EU candidate and pre-candidate
countries.
PROGRESS mission is to strengthen the EU contribu-
tion in support of Member States’ commitments and efforts
to create more and better jobs and to build a more cohesive
society. To that effect, PROGRESS will be instrumental in:
• providing analysis and policy advice on PROGRESS
policy areas;
• monitoring and reporting on the implementation of
EU legislation ad policies in PROGRESS policy areas;
• promoting policy transfer, learning and support
among Member States on EU objectives and priori-
ties; and
• relaying the views of the stakeholders and society at
large.
For more information see:
http://ec.europa.eu/social/main.jsp?catId=327&langId=en
SADRŽAJ
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
Izveštaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
Summary . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74
7
REZIME
Ratifikacijom Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima

osoba sa invaliditetom 29.05.2009. godine, i Opcionog pro-
tokola uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, ovi
značajni međunarodni akti postali su deo našeg unutrašnjeg
pravnog sistema. Usvajanjem Zakona o zabrani diskrimina-
cije 26. 03. 2009. godine, Srbija je domaće zakonodavstvo u
značajnoj meri približila standardima Evropske unije u ovoj
oblasti, i otvorila mogućnost za efikasniju zaštitu prava osoba
sa invaliditetom.
Ovim izveštajem pokušava se skrenuti pažnja na težak
položaj osoba sa invaliditetom, i težnju da im se obezbedi
jednako uživanje prava i sloboda koje uživaju i ostali građani.
Ovaj izveštaj bavi se najčešćim problemima sa kojima se su-
sreću osobe sa invaliditetom i njegov cilj je da skrene pažnju
na oblasti gde su suštinske promene neophodne i hitne.
Jedan od velikih problema osoba sa invaliditetom je ure-
đenje prava na pomoć i negu drugog lica i uvećani dodatak za
pomoć i negu drugog lica. Ovo je izuzetno važno pitanje jer
osobe sa invaliditetom i njihove porodice bez ovog prava ne
mogu da zadovolje ni osnovne životne potrebe osobe sa inva-
liditetom. Neophodno je ovaj problem sistemski rešiti i mo-
difikovati zakon koji uređuje ovo pitanje, kako bi se odredio
dodatak za pomoć i negu drugog lica na novim osnovama,
uvažavajući realnost i potrebu da društvo pomogne osobama
koje imaju mentalna oštećenja, psihičke smetnje i oboljenja,
jer sadašnji model ostavlja van sistema veliki broj osoba ko-
jima je dodatak neophodan i koje realno imaju potrebu za
9
Diskriminacija osoba sa invaliditetom
ovim dodatkom. Zbog ovako ozbiljne situacije kada je u pita-

nju povreda ljudskih prava u postupku ostvarivanja prava u
ovoj oblasti, veliki broj osoba sa invaliditetom obraća se i za-
štitniku građana žaleći se na loše i neujednačeno postupanje
nadležnih organa u ovoj oblasti, koji bi u budućnosti mogao
da doprinese izmenama zakona i samog postupanja u ovoj
oblasti. U toku je izmena Zakona o socijalnoj zaštiti, tako da
se očekuju nova i jasnija rešenja.
Drugi veliki problem predstavlja pravo na ostvarivanje
invalidske penzije. Zbog nejasnih postupaka i kriterijuma
kada je u pitanju procena i veštačenje invaliditeta i zdravstve-
nog stanja, kao posledice neadekvatne zakonske regulative
kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, dolazi do teških po-
vreda prava i potpuno nelogičnih situacija. Jedini dokaz koji
organ PIO ceni u postupku ostvarenja prava na invalidsku
penziju zavisi od procene Komisija PIO, koje na veoma pro-
blematičan i rigidan način vrše procenu i praktično odlučuju
o pravu osobe u pitanju.
Još jedan veliki problem predstavlja pravo na obrazova-
naje osoba sa invaliditetom. U Srbiji, prilikom pokušaja upisa
osoba sa invaliditetom u redovan sistem predškolskih i škol-
skih ustanova, postoji opšte prisutna diskriminacija. Zakon-
ski okvir ne garantuje školovanje bez diskriminacije, a zakoni
isljučuju jedni druge. Problem na koji nailaze roditelji dece
sa invaliditetom je izuzetno težak i komplikovan, jer opšti-
ne i škole pružaju snažan otpor upisu ove dece u škole. Si-
tuacija je identična kada se radi o upisu u vrtić. Vrlo je mali
broj dece koja su upisana u redovne vrtiće, pa roditelji ostaju
pred nerešivim problemom, zbog čega se deca ne uključuju
u zajednicu blagovremeno i ostaju sa roditeljima kod kuće, a
roditelji odlažu momenat vraćanja na posao. Najveća šteta je
ona pričinjena deci, koja su od početka života diskriminisa-
na i nisu uključena u društvo. Postojeći pozitivni propisi ne
10
Rezime
zadovoljavaju međunarodne strandarde i nisu na adekvatan

način rešili pitanja obrazovanja osoba sa invaliditetom.
Zbog prepreka u školovanju, veliki broj osoba sa inva-
liditetom ostaje bez zaposlenja, to je još jedan problem pri-
sutan u našem društvu. Ovaj problem doprinosi siromaštvu
društva u celini, jer niti osoba sa invaliditetom privređuje,
niti porodica osoba sa invaliditetom može da podmiri troš-
kove koje nosi invaliditet. Poslodavci se nerado odlučuju da
prime na posao osobu sa invaliditetom zbog predrasuda o
tome da neće adekvatno obavljati posao. Problem zapošlja-
vanja osoba sa invaliditetom ostaje i dalje bez rešenja i oz-
biljnih zakonskih reformi u ovoj oblasti. Tek je prošle godine
usvojen Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju
osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS“ br.36/09). Ovaj
zakon omogućava zapošljavanje osoba sa invaliditetom po-
štujući međunarodne standarde i omogućava socijalizaciju,
ekonomsko osnaživanje i uživanje građanskih prava osoba sa
invaliditetom.
Nedavno je došlo i do izmena nekih odredbi Krivičnog
zakonika i to Zakonom o izmenama i dopunama krivičnog
zakonika („Službeni glasnik RS“ br.72/09). Međutim, zako-
nodavac i dalje pokazuje neodlučnost kada je u pitanju efi-
kasna i odlučna zaštita najugroženijih grupa, jer su neke pro-
mene odredbi zakona blage i ne rešavaju kvalitetno postojeće
probleme. Tako na primer, deca koja su žrtve krivičnih dela,
posebno iz grupe dela protiv polne slobode, stiču moguć-
nost da prijave delo i izvršioca tek nakon punoletstva, kada
je obično došlo do apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja,
što pogoduje izvršiocima najtežih krivičnih dela. Zbog toga
je neophodno uvođenje posebnih rokova zastarelosti krivič-
nog gonjenja kada su žrtve deca radi njihove potpune zaštite.
Radi zaštite prava i interesa dece, važno je napomenuti da je
zakonodavac izostavio promenu kada je u pitanju krivično
11
delo nedavanja izdržavanja. Zakon nije izmenjem i nije bri-

sana sporna odredba po kojoj se izvršilac ovog krivičnog dela
neće kazniti ukoliko nije mogao da plati izdržavanja.
Kada je u pitanju krivični postupak, položaj osobe sa
invaliditetom, niti jednom izmenom procesnog zakona u
krivičnom postupku nije poboljšan. Naime, osobi sa invali-
ditetom nije garantovano pravo na tumača, niti pravo da se
suđenje održi na pristupačnom mestu. Zakonik o krivičnom
postupku je u poslednjih pet godina menjan u više navrata,
ali ni jednom izmenom zakonodavac nije prepoznao prava
osoba sa invaliditetom. Pravo na tumača se ne podrazumeva
niti se garantuje osobi koja ne čuje ili ne može da govori, već
je stvar procene suda da li je ovakvo saslušanje uspešno. Na
ovaj način se krše prava okrivljenog koji je osoba sa invalidi-
tetom, jer nema jednaku mogućnost na odbranu kao druga
lica, ne može da se kvalitetno i pod jednakim uslovima brani
kao druge osobe koje usmeno izlažu svoju odbranu i pravo
na tumača mu nije garantovano.
Problem fizičke pristupačnosti sudovima i drugim dr-
žavnim organima i dalje je prisutan, posebno zbog pogrešnog
shvatanja pojma pristupačnosti. Naime, osim izgradnji rampi
na ulazima u ove objekte, nije učinjen dalji napredak. Ovo
dovodi do apsurdnih situacija, jer osobe koje se kreću inva-
lidskim kolicima iako mogu da uđu u zgrade, kroz zgrade ne
mogu da se kreću te i dalje ne mogu da ostvare svoje pravo
na pristup pravdi.
Kada su u pitanju sudije, policijsko i zatvorsko osoblje,
napominjemo da država do danas nije organizovala obuku
kako bi omogućila efektivan pristup pravdi osobama sa inva-
liditetom, tako da osobe sa invaliditetom trpe diskriminaciju
i od samih delilaca pravde i drugih državnih službenika koji
niti poznaju terminologiju, položaj, niti prava osoba sa inva-
liditetom.
12
Rezime
Kada je u pitanju poslovna sposobnost osoba sa invalidi-

tetom, neophodno je suštinski izmeniti propise u ovoj obla-
sti i uskladiti ih sa prihvaćenim međunarodnim načelima, a
posebno Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope br.
R(99)4 o načelima koja se tiču pravne zaštite odraslih oso-
ba sa umanjenim sposobnostima. U pogledu pocedure, po-
stupci se moraju zasnivati na principima koji omogućavaju
da postupak bude dostupan u svim potrebnim slučajevima
i da lica o kojima se radi budu upoznata sa svojim pravima
i zakonskim mogućnostima, uključujući postojanje istražnog
načela i procene, ličnog saslušanja, vremenskog ograničenja
uz mogućnost periodičnog preispitivanja i prava žalbe, kon-
trole, kao i obezbeđivanja učešća kvalifikovanog osoblja.
Kada govorimo o slobodi kretanja osoba sa invaliditetom,
primećuje se da ne postoji svest o zakonskim obavezama i ne-
ophodnosti prilagođavanja prostora svim građanima jednako.
Iako su Zakonom jasno definisane obaveze prilagođavanja
okruženja i pojam diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga
i korišćenje objekata i površina, te predviđena obaveza da se
obezbedi prustupačnost objektima i površinama u javnoj upo-
trebi osobama sa svim vrstama invaliditeta, ništa se ne čini po
tom pitanju. U prilog tome govori i činjenica da ne postoji
javni prevoz koji bi osobe sa invaliditetom, korisnici invalid-
skih kolica, mogle da koriste, a prevoz koji je organizovan kao
poseban vid prevoza za osobe sa invaliditetom izuzetne je loše
organizovan i ne zadovoljava potrebe velike većine korisnika
invalidskih kolica. Ovaj problem dovodi do potpune izolacije
osoba sa invaliditetom. Osobe koje zbog prirode invaliditeta
mogu da koriste javni prevoz, posebno slepa lica, često su žr-
tva uvreda i diskriminacije od strane pružaoca usluga prevoza.
Zbog ovog problema, doneto je nekoliko presuda na osnovu
Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i
dosuđena naknada nematerijalne štete osobama sa invalidite-
tom zbog povrede prava ličnosti.
13
Na izradi ove publikacije učestvovali su: Saša Gajin, Vio-

leta Kočić Mitaček, Tanja Drobnjak, Predrag Vukasović, Du-
šanka Gaćeša, Tatjana Pašić i Jelena Simić.
14
IZVEŠTAJ O IMPLEMENTACIJI
ZAKONA O SPREČAVANJU
DISKRIMINACIJE
OSOBA SA INVALIDITETOM
Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom i njihova pra-

va, naša država preuzela je brojne obaveze i donela prvi anti-
diskriminacioni zakon upravo u ovoj oblasti.
Ratifikacijom Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima
osoba sa invaliditetom 29.05.2009. godine, i Opcionog pro-
tokola uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, ovi
značajni međunarodni akti postali su deo našeg unutrašnjeg
pravnog sistema. Takođe, usvajanjem Zakona o zabrani dis-
kriminacije 26. 03. 2009. godine, Srbija je domaće zakono-
davstvo u značajnoj meri približila standardima Evropske
unije u ovoj oblasti, i otvorila mogućnost za efikasniju zaštitu
prava osoba sa invaliditetom.Na ovaj način stvoreni su pre-
duslovi za promenu položaja osoba sa invaliditetom, i uživa-
nje jednakih prava i sloboda koje uživaju ostali građani.
Do donošenja Zakona o sprečavanju diskriminacije oso-
ba sa invaliditetom 7. aprila 2006. godine, društvena briga i
pažnja uglavnom su bile usmerene na ovaj deo stanovništva,
prema tzv. medicinskom modelu.Pravima osoba sa invalidite-
tom, bavili su se zakoni koji regulišu socijalna davanja i me-
dicinske usluge, kao i posebni modeli zapošljavanja osoba sa
invaliditetom.
Zakoni koje se odnose na postupak u sudskim i uprav-
nim postupcima, poznavali su pojam kao što su „nemoćna
lica, invalidne osobe“ i slično.
15
Nakon usvajanja navedenih zakona Srbija je prihvatila

međunarodne standarde i predviđene garancije zaštite ljud-
skih prava bez diskriminacije i obezbeđenje prava na slede-
ćim načelima:
• Poštovanje urođenog dostojanstva, individualna au-
tonomija, samostalnost osoba sa invaliditetom, uklju-
čujući njihovo pravo da donose odluke o sopstvenim
životima;
• Nediskriminacija;
• Puno i efektivno učešće i uključenost u sve sfere druš-
tvenog života;
• Poštovanje različitosti i prihvatanje osoba sa invalidi-
tetom kao dela raznovrsnosti ljudskog roda;
• Jednakost mogućnosti;
• Pristupačnost;
• Jednakost muškaraca i žena;
• Poštovanje razvijajućih kapaciteta dece sa invalidite-
tom i poštovanje prava te dece da očuvaju sopstveni
identitet.
Međutim, usvajanjem navedenih zakona, ova prava nisu
obezbeđena, te je usvajanje zakona početak rešenja proble-
ma.Neophodno je nastaviti aktivnosti na donošenju propisa
koji se bave posebnim aspektima zaštite i unapređivanja pra-
va osoba sa invaliditetom, izgraditi institucije sistema vezane
za borbu protiv diskriminacije i sprovođenje antidiskrimi-
nacionih propisa. U ovom trenutku prava i položaj osoba sa
invaliditetom i nivo diskriminacije su na nezadovoljavajućem
nivou.
Ovaj izveštaj baziran je na najčešćim problemima sa ko-
jima se susreću osobe sa invaliditetom. Cilj izveštaja je da
skrene pažnju na oblasti gde su suštinske promene neophod-
ne i hitne.
16
Izveštaj
Socijalna zaštita
Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa inva-
liditetom u članu 28. propisuje pravo osoba sa invaliditetom i
njihovih porodica, na adekvatan životni standard, uključuju-
ći, između ostalog, pravo na pristup službama i asistenciji za
zadovoljavanje potreba vezanih za invalidnost po pristupač-
nim cenama, programima socijalne zaštite i programima za
smanjenje siromaštva.
Prilikom ostvarenja ovih prava osobe sa invaliditetom
nailaze na velike prepreke i nejasnoće.
Najveći problem je uređenje prava na pomoć i negu dru-
gog lica i uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica. Ovo
je izuzetno važno pitanje jer osobe sa invaliditetom i njihove
porodice bez ovog prava ne mogu da zadovolje ni osnovne
životne potrebe osobe sa invaliditetom.
Ovu oblast reguliše Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđiva-
nju socijalne sigurnosti građana. („Službeni glasnik RS“, br. 36/91,
79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/01,84/04,
115/05) koji je nedorečen, postupak ostvarenja ovog prava neefi-
kasan i nejasan, a praksa krajnje neujednačena.
Pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica, ima lice,
kome je zbog prirode i težine stanja povrede ili bolesti neop-
hodna pomoć i nega za obavljanje radnji radi zadovoljava-
nja osnovnih životnih potreba, pod uslovom da ovo pravo ne
može da ostvari po drugom pravnom osnovu.
Međutim, ovo pravo je u velikom broju slučajeva uskra-
ćeno deci i osobama koje imaju Daunov sindrom, gotovo svi-
ma koji imaju neko mentalno oboljenje ili psihičke smetnje
koje su ih onesposobile za samostalan život, ali i osobama sa
telesnim invaliditetom, kao što je slučaj sa osobama patulja-
stog rasta.
Važno je napomenuti da je ovaj zakon pretrpeo više iz-
mena i dopuna i da datira iz 1991. godine, sa poslednjom
17
izmenom u 2005. godini („Službeni glasnik br.115/05) koja

upravo menja odredbe koje se odnose na dodatak za pomoć i
negu drugog lica i uvećani dodatak za pomoć i negu drugog
lica. Zakon je zbog čestih izmena nepregledan i nejasan, pa
lica na koja se promene odnose ne mogu pravilno da rastu-
mače odredbe niti da ostvare prava koja su im garantovana
ovim Zakonom.
Veliki broj lica nije regulisao pravo na dodatak za pomoć
i negu drugog lica, jer nisu znali na koji način bi trebalo ovo
pravo da regulišu. Pošto svaki zakon treba da bude jasan i
dostupan, očigledno je da u ovoj oblasti zakoni ne ispunjava-
ju zadate uslove.
Navedene izmene se odnose na sledeće:
...
Član 1.
U članu 23. posle stava 2. dodaje se stav 3. koji glasi:
„Izuzetno od stava 1. ovog člana, korisnici novčane
naknade za pomoć i negu drugog lica koji su ovo pravo
ostvarili kao invalidna deca u odgovarajućem fondu za
penzijsko i invalidsko osiguranje, a po propisima o penzij-
skom i invalidskom osiguranju koji su bili na snazi do po-
četka primene Zakona o penzijskom i invalidskom osigu-
ranju („Službeni glasnik RS“, broj 27/92), mogu ovo pravo
ostvariti u sistemu socijalne zaštite u visini razlike iznosa
dodatka za pomoć i negu drugog lica utvrđenog u skladu
sa ovim zakonom i iznosa ostvarene novčane naknade za
pomoć i negu drugog lica.“
...
Član 2.
Posle člana 25. dodaje se član 25a koji glasi:
18
Izveštaj
Član 25a
„Pravo na uvećan dodatak za pomoć i negu drugog
lica ima lice iz člana 23. stav 1. ovog zakona kod koga je
utvrđeno telesno oštećenje od 100% po jednom osnovu.
Lica koja su po propisima o penzijskom i invalidskom
osiguranju ostvarila pravo na novčanu naknadu za po-
moć i negu drugog lica, a ispunjavaju uslove iz stava 1.
ovog člana, mogu ostvariti pravo na uvećan dodatak za
pomoć i negu drugog lica u visini razlike iznosa uvećanog
dodatka za pomoć i negu drugog lica utvrđenog u skladu
sa ovim zakonom i iznosa novčane naknade za pomoć i
negu drugog lica ostvarene po propisima o penzijskom i
invalidskom osiguranju.
Zahtevi za ostvarivanje prava iz stava 2. ovog člana
podnose se nadležnom Centru za socijalni rad, a pravo se
priznaje od dana ostvarivanja prava na novčanu naknadu
za pomoć i negu drugog lica po propisima o penzijskom i
invalidskom osiguranju.
Mesečni iznos uvećanog dodatka za pomoć i negu
drugog lica utvrđuje se u iznosu od 70% prosečne mesečne
zarade, bez poreza i doprinosa, ostvarene po zaposlenom,
u Republici, u prvih pet meseci 2006. godine.
Utvrđeni iznos uvećanog dodatka za pomoć i negu
drugog lica iz stava 4. ovog člana usklađuje se 1. januara
i 1. jula tekuće godine, na osnovu podataka organa nad-
ležnog za poslove statistike, sa indeksom troškova života u
prethodnih šest meseci.
Nominalni mesečni iznos uvećanog dodatka za po-
moć i negu drugog lica, zaokružen u dinarima, u skladu
sa stavom 4. i 5. ovog člana, utvrđuje ministar nadležan
za socijalna pitanja.“
...
Kada je u pitanju pravo na uvećani dodatak za negu i
pomoć drugog lica, javlja se problem Pravilnika, jer se veliki
19
broj osoba, a posebno deca i osobe sa mentalnim oštećenjima

i problemima, ne mogu nikako uklopiti u njega, što njih i nji-
hove porodice dovodi u težak položaj.
Potrebno je da osoba ima telesno oštećenje od 100% po
jednom osnovu kako bi mogla da prima uvećani dodatak za
negu i pomoć drugog lica.
Tumačenjem Zakona i Pravilnika o utvrđivanju telesnih
oštećenja, ove osobe ne mogu da se podvedu ni pod jedan
slučaj određen ovim Pravilnikom.
Naime, postoji „bodovanje“ oštećenja ili gubitaka razli-
čitih delova tela (na primer: gornji ekstremiteti, donji ekstre-
miteti, mišići i neuromuskularni sistem, mozak, moždano
stablo i kičmena moždina, itd.).
Međutim, kada su u pitanju osobe ometene u razvoju
(retardatio), one nemaju mogućnost da saglasno bodovanju
u ovom Pravilniku, dostignu procenat od 100%, koji donosi
uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, a često im nije
dodeljen ili im je ukinut dodatak za pomoć i negu drugog
lica.
Ovoj deci je neophodna stalna pomoć zbog čega roditelji
ne rade i ne privređuju, a društvo im ne obezbeđuje materi-
jalnu pomoć, a praksa je krajnje neujednačena.
Neophodno je ovaj problem sistemski rešiti i modifiko-
vati zakon, kako bi se odredio dodatak za pomoć i negu dru-
gog lica na novim osnovama, uvažavajući realnost i potrebu
da društvo pomogne osobama koje imaju mentalna ošteće-
nja, psihičke smetnje i oboljenja, jer sadašnji model ostavlja
van sistema veliki broj osoba kojima je dodatak neophodan
i koje realno imaju potrebu za ovim dodatkom, a društvo ne
sme da ignoriše svoje građane jednostavno previđajući ovu
kategoriju osoba sa invaliditetom.
Konvencije koje je Srbija potpisala obavezuju državu da
sistemski i efikasno reši problem građana sa invaliditetom.
20
Izveštaj
Potrebno je izmeniti odredbe Pravilnika o utvrđenju te-

lesnih oštećenja, tako što će se definisati odeljak koji treba
posvetiti osobama sa mentalnim oštećenjima i bolestima.
Ovaj Pravilnik očigledno ne prati realnost i van nje-
ga ostaju i druge osobe i vrste invaliditeta koje nepravedno
ostaju bez pomoći, pa tako osobe patuljastog rasta uopšte ne
postoje u kategorizaciji i nemaju nikakav stepen invalidnosti,
iako je i laiku jasno da nije tako.
Zbog navedenih nejasnoća dolazi do razlika, te osobe u
istoj situaciji imaju nejednak tretman, pri čemu niko sa si-
gurnošću ne zna da li ima pravo i koju vrstu prava ima.
Postupak priznavanja prava na pomoć i negu drugog lica
nije adekvatno uređen.
Pravna situacija kada je ostvarivanje ovih prava u pitanju
je krajnje loše regulisana, jer osobe u istoj situaciji postaju
korisnici ovih prava pod nejednakim uslovima.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osobe sa invalidite-
tom i odredbe koje se odnose na diskriminaciju pred orga-
nom javne vlasti i vođenje postupka ostvarivanja prava osoba
sa invaliditetom na način koji faktički onemogućava ili znat-
no otežava ostvarenje prava, jedini je zakon koji može da se
primeni u korist građana u navedenim postupcima.
Nakon upravnog postupka čije se odredbe primenjuju u
postupku priznavanja ovog prava, stranka ima pravo na po-
kretanje upravnog spora.
Važno je istaći da je vođeno na desetine ovih postupaka i
da je sud u 100% slučajeva ukinuo rešenje kojim se ovo pravo
odbija.
Takođe, sud ni u jednom slučaju nije meritorno odlučio po
tužbi, te su predmeti vraćeni na ponovno odlučivanje.U većini
slučajeva, nakon odluke suda, stranke su ponovo veštačene pred
Drugostepenom komisijom i njihovi zahtevi za ostvarivanje uve-
ćanog dodatka za pomoć i negu drugog lica su pozitivno rešeni.
21
Ovo je još jedna oblast u kojoj je Zakon o sprečavanju

diskriminacije osoba sa invaliditetom ostvario svoju svrhu
posrednim putem, jer iako se sudovi i organi nadležni za
odlučivanje u ovim predmetima nisu pozvali na odredbe
ovog zakona, samo pozivanje na njegove odredbe odigralo
je ključnu ulogu i osobama kojima je namenjen omogućio je
ostvarivanje prava.
Međutim, očigledno je da je ova oblast neadekvatno re-
gulisana i ostavlja prostora za različita tumačenja.
Poseban problem je postupak pred organima veštačenja.
Prema brojnim svedočenjima stranaka, pregled obavlja jedno
lice i pregled traje dva do tri minuta, uključujući i predaju
dokumentacije i saopštenje da će biti obavešteni o rezultati-
ma pregleda.
Nakon ovakve procedure, stranka prima rešenje kojim
je njegov zahtev odbijen na osnovu nalaza, mišljenja i ocene
organa veštačenja RFPIO koji za potrebe opštinskih odeljenja
centara za socijalni rad obavlja posao veštačenja.
Po pravilu, nalaz, mišljenje i ocena organa veštačenja, ne
dostavlja se licu na koga se odnosi, te ovo lice podnosi žalbu
bez ovog važnog dokaza, već se sadržina ovog nalaza samo
navodi u rešenju prvostepenog organa.
Drugostepeni organ zatim redovno donosi odbijajuće re-
šenje, jer drugostepeni organ veštačenja samo potvrđuje tač-
nost nalaza prvostepenog organa veštačenja koji je navodno
neposredno pregledao osobu koja se žali.
Uz drugostepeno rešenje, stranka takođe ne dobija nalaz,
a u obrazloženju drugostepeni organ samo navodi sadržaj
izveštaja organa veštačenja i nalaz ne dostavlja.
Na osnovu ovakvog „uvida“ u predmet, lice na koje se
ova rešenja odnose, ima pravo da podnese tužbu, odnosno da
pokrene upravni spor.
Sud u upravnom sporu, kao što je poznato, ne posedu-
je medicinska znanja, te s toga ne presuđuje meritorno i ne
22
Izveštaj
preinačuje ova rešenja, već rešenja ukida i predmet vraća na

ponovnu odluku.
Primer iz prakse:
SLUČAJ D.A.
Navodimo primer deteta koje se usporeno razvija, sa
punih šest godina ne govori, vrlo otežano se kreće, ne ko-
municira sa okolinom na bilo kakav način, ne može da
zadovolji ni osnovne lične potrebe i jedino izražava po-
trebu za hranom ispuštanjem glasnih zvukova, koje samo
roditelji mogu da prepoznaju.
Detetu nikada nije postavljena dijagnoza, niti je utvr-
đeno o kakvom se poremećaju ili bolesti radi, niti se ikada
pristupilo lečenju, jer lekari ne znaju od čega bi dete leči-
li. Međutim, stanje je nazvano umerena retardacija, iako
dete ne može da zadovolji bilo kakvu svoju ličnu potrebu,
da hoda, jede, da rezonuje, odlučuje, uspostavlja kontakt,
apsolutno ne može ništa da uradi bez tuđe pomoći.
Pošto je neophodan uslov da lice ima telesno oštećenje
od 100% po jednom osnovu, kako bi ostvarilo pravo na
uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, zatraženo
je mišljenje Prvostepenog organa veštačenja pri RFPIO.
Roditelje i dete primila je jedna osoba, koja je samo
pogledala dete koje odlično izgleda – lepo, uredno, čisto
i uhranjeno, jer roditelji vode izvanrednu brigu o detetu.
Nikakav pregled deteta nije obavljen. Dokumentacija je
primljena.
Vrlo brzo usledilo je negativno rešenje, jer se ovaj „or-
gan“ odlučio da detetu dodeli 70% telesnog oštećenja. Ro-
ditelji nalaz nisu primili.
Izjavljena je žalba u kojoj je navedeno da dete niko
nije pregledao, te da je rešenje doneto samo na osnovu
dokumentacije koja je nepotpuna, kao i da je roditeljima
23
uskraćeno pravo na obaveštenost u postupku i ravnoprav-

no učešće.
Drugostepeni organ je konstatovao da je prvostepeni
organ lično pregledao dete, te da je doneo pravilnu odlu-
ku, bez komentarisanja navoda žalbe.
Nakon presude Okružnog suda kojom je predmet vraćen
drugostepenom organu na ponovnu odluku, Drugostepeni
organ veštačenja je ponovio veštačenje i zahtev je usvojen.
Ostaje nejasan kriterijum po kome je prvom odlukom
ovo pravo bilo odbijeno, kao i kriterijum po kome je kasni-
je pravo priznato.
SLUČAJ I.M i SLUČAJ D.I.
Maloletna I.M. i maloletna D.I. imaju identične dija-
gnoze, ali žive u različitim gradovima.
Obe su podnele zahtev radi priznavanja prava na do-
datak za pomoć i negu drugog lica.
Maloletna I.M. ostvarila je pravo nakon pribavljanja
mišljenja i nalaza Prvostepene komisije, a maloletna D.I.
veštačena pred Komisijom u drugom gradu, koja opisuje
identično stanje, kao u slučaju I.M. ali zaključuje da nema
potrebe za dodatkom te je D.I. odbijena od zahteva.
U toku je žalbeni postupak.
Ne može se utvrdili niti iz jednog rešenje kriterijum
postupanja.
Ovo su samo neki od slučajeva koji ilustruju situaciju u
kojoj se nalaze osobe sa različitim oblikom invaliditeta, koje
nemaju mogućnost da ostvare svoja prava u postupku pred
organima veštačenja koji je presudan za odluku o njihovim
pravima.
U ovom postupku ova lica niko ništa ne pita, nemaju
mogućnost da dokažu da nisu pregledani, nisu im dostupni
24
Izveštaj
sami nalazi i mišljenja i prinuđeni su da vode dalji postupak

na osnovu nepotpunih informacija.
Zbog ovako ozbiljne situacije kada je u pitanju povreda
ljudskih prava u postupku ostvarivanja prava u ovoj oblasti,
veliki broj osoba sa invaliditetom obraća se i zaštitniku gra-
đana žaleći se na loše i neujednačeno postupanje nadležnih
organa u ovoj oblasti, koji bi u budućnosti mogao da dopri-
nese izmenama zakona i samog postupanja u ovoj oblasti.
Pravilnik je nedavno izmenjen, ali nejasnoće su i dalje
prisutne. U toku je izmena Zakona o socijalnoj zaštiti, tako
da se očekuju nova i jasnija rešenja.
Pravo na invalidsku penziju

Zbog nejasnih postupaka i kriterijuma kada je u pitanju
procena i veštačenje invaliditeta i zdravstvenog stanja, kao
posledice neadekvatne zakonske regulative kada su u pitanju
osobe sa invaliditetom, dolazi do teških povreda prava i pot-
puno nelogičnih situacija.
Jedini dokaz koji organ PIO ceni u postupku ostvarenja
prava na invalidsku penziju zavisi od procene Komisija PIO,
koje na već opisan način, vrše procenu i praktično odlučuju o
pravu osobe u pitanju.
Primer iz prakse:
M.M. je rođena sa anomalijom Ahondroplazija, što je
poremećaj rasta kostiju, zbog čega je patuljastog rasta.
Zahvaljujući isključivo nezi i naporima njene porodi-
ce, lekovima koje su nabavljali iz inostranstva i lečenjima
u banjama, ona je bila dobrog zdravlja tokom života.
Nikada nije primala bilo kakvu pomoć države, niti joj
je omogućeno lečenje ili terapije, jer ovaj poremećaj nije
opisan kao oblik invaliditeta, niti su lekovi ikada bili na
listama besplatnih lekova.
25
Završila je redovnu osnovnu i srednju školu, ali niko

nije želeo da je zaposli, zbog invaliditeta, koji joj država
nikada nije priznala. Međutim, prilikom pokušaja da se
zaposli, nastao je problem jer je lekar odbio da joj izda
lekarsko uverenje zbog sumnje da nije radno sposobna.
Ovaj problem je prevazišla „preko veze“ pribavivši uvere-
nje o tome da je zdrava.
Zaposlila se van struke i radila preko trideset godina.
Zbog urođenog poremećaja, koji utiče i na rad njenih
unutrašnjih organa, počela je da poboljeva, imala više ope-
racija, njeni zglobovi su u lošem stanju i teško se kreće.
Predala je zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku
penziju, ali već pomenuti Organ veštačenja RFPIO zaklju-
čio je da je M.M. i dalje radno sposobna, jer ne postoji
invaliditet.
Preporučili su da nastavi da radi, ali na radnom me-
stu gde neće dugo sedeti, stajati i hodati.
M.M. se žalila na ovu odluku, ali je drugostepeni or-
gan potvrdio mišljenje, zbog čega je vodila upravni spor, a
Okružni sud je dva puta ukidao ovu odluku. Treći put je,
međutim, odluku potvrdio, bez posebnog razloga. Sve ovo
trajalo je godinama, zbog poznatog problema prilikom vo-
đenja upravnih sporava.
M.M. je visoka 135 cm, ima urođenu anomaliju koju
medicina definiše kao bolest, ulazak u prevoz joj predstav-
lja nepremostivu prepreku zbog njene visine, kretanje joj je
čitavog života bilo otežano, a sada sa 55 godina izuzetno
teško.
Međutim, ona nije na „listi“, ne uklapa se u Pravilnik
iako je i laiku jasno da se radi o osobi sa teškim invalidi-
tetom, koji je tokom godina doveo da potpunog gubitka
radne sposobnosti. Organ veštačenja RFPIO ipak tvrdi, da
ova žena može, i mora da radi.
26
Izveštaj
M.M. se obratila organizaciji „Iz Kruga“ u momentu

kada su već bili iscrpljeni svi pravni lekovi koje naši zakoni
predviđaju, pa nije postojala mogućnost da se pokrene bilo
koji sudski postupak.
Zbog toga se advokat organizacije obratila Ministarstvu
rada i socijalne politike, sa zahtevom da se dostavi mišljenje o
tome koje radno mesto bi zadovoljavalo kriterijume navedene
u rešenju kojim se odbija zahtev za invalidsku penziju i pre-
poručuje poslodavcu da M.M. obezbedi radno meste na kome
neće dugo stajati, sedeti i hodati, kao i sa pitanjem, na koji na-
čin bi poslodavac mogao da obezbedi ovakvo radno mesto i na
koji način, M.M. može da izdejstvuje svoje pravo na to.
Kao odgovor, dobijen je dopis u kome su samo citirani
članovi zakona koji predviđaju pravo na invalidsku penziju uz
komentar da ovo Ministarstvo nije zaduženo za to pitanje.
Nameće se zaključak da niko nije zadužen za svog građa-
nina koji ima invaliditet, a ne uklapa se u Pravilnike o tome,
koji su pritom manjkavi i apsurdni.
U navedenom primeru, žena koja je radila preko trideset
godina, nikada nije primala bilo kakvo socijalnu ili drugu po-
moć države, uredno je plaćala sve obaveze državi čiji organi
nisu pokazali interesovanje za njen problem, iako se radi o oso-
bi sa invaliditetom koja više ne može da radi i kojoj je na ovaj
način uskraćeno pravo, koje joj po svim merilima pripada.
Obraćanje nadležnim ministarstvima će se nastaviti dok
se ne dobije zadovoljavajući odgovor i rešenje.
Pravo na obrazovanje
Članom 24. Konvencije, države potpisnice priznaju pravo
svih osoba sa invaliditetom na obrazovanje bez diskriminaci-
je, dužne su da osiguraju inkluzivni sistem obrazovanja na
27
svim nivoima, i pravo na pristup inkluzivnom, kvalitetnom,

osnovnom i srednjem obrazovanju u svojoj lokalnoj zajednici
na osnovu jednakosti sa drugima. Odredbe Konvencije pred-
viđaju da će biti osigurane razumne adaptacije, odnosno da
će osobama sa invaliditetom biti pružena podrška u sklopu
opšteg obrazovng sistema, uz individualizovane mere podrš-
ke i zapošljavanje adekvatnog stručnog osoblja.
Članom 7. države se obavezuju da preduzmu sve potreb-
ne mere kako bi deci sa invaliditetom osigurale uživanje svih
ljudskih prava i sloboda na osnovu jednakosti sa drugom
decom i kako bi svako postupanje bilo u najboljem interesu
deteta.
Navedeni nivo prava dece sa invaliditetom teško je ostva-
riv u postojećoj situaciji u Srbiji jer prilikom pokušaja upisa u
redovan sistem predškolskih i školskih ustanova, postoji op-
šte prisutna diskriminacija. Zakonski okvir ne garantuje ško-
lovanje bez diskriminacije, a zakoni isljučuju jedni druge.
Problem na koji nailaze roditelji dece sa invaliditetom
je izuzetno težak i komplikovan, jer opštine i škole pružaju
snažan otpor upisu ove dece u škole, uz obrazloženje da se
moraju držati zakona.
Situacija je identična kada se radi o upisu u vrtić. Vrlo
je mali broj dece koja su upisana u redovne vrtiće, pa rodi-
telji ostaju pred nerešivim problemom, zbog čega se deca ne
uključuju u zajednicu blagovremeno i ostaju sa roditeljima
kod kuće, a roditelji odlažu momenat vraćanja na posao. Naj-
veća šteta je ona pričinjena deci, koja su od početka života
diskriminisana i nisu uključena u društvo.
Deca će eventualno biti upisana u razvojne grupe pri vr-
tićima u kojima ovakve grupe postoje.
Pored neusklađenosti postojećih zakonskih odredbi, po-
stoji i problem neadekvatne primene postojećih zakona.
Porodični zakon definišući prava deteta, određuje da
dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i
28
Izveštaj
zdravstvenih uslova za pravilan i potpun razvoj, kao i da dete

ima pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima
i željama.
Ova odredba se u praksi teško ostvaruje, jer dete sa inva-
liditetom u Srbiji nema mogućnost da se obrazuje kvalitetno
zato što i dalje postoji ozakonjena kategorizacija dece u od-
nosu na vrstu invalidteta.
Isti zakon predviđa i obavezu roditelja da se stara o dete-
tu i obezbedi mu osnovno školovanje. Postavlja se pitanje na
koji način roditelj može da postupi po svojoj zakonskoj oba-
vezi u situaciji kada je prinuđen da dete odvede na Komisiju
za kategorizaciju, gde njegovo dete razvrstavaju u određenu
grupu po vrsti invaliditeta. Zakon o osnovnoj školi obavezuje
roditelja da postupi po ovom rešenju i upiše dete u neku od
specijalnih škola.
Ove škole se nalaze u većim gradovima, pa postupanje
po rešenju dovodi do odvajanja dece od roditelja, što sigurno
nije u najboljem interesu deteta, koje prvo prolazi kroz dis-
kriminatorski proces „razvrstavanja“ a zatim i odvajanja od
porodice.
Postojeći pozitivni propisi ne zadovoljavaju međunarod-
ne strandarde i nisu na adekvatan način rešili pitanja obrazo-
vanja osoba sa invaliditetom.
Razlog za odbijanje prijema u vrtić je obično izgovor da
je vrtić prebukiran, ili se roditelji upućuju na Komisije koje
procenjuju da li je dete spremno za kolektiv (medicinski mo-
del invaliditeta). Roditelji čekaju zasedanje Komisija i po više
meseci i konačno odustaju ili decu upisuju u neki od popod-
nevnih grupa koja rade samo sa decom sa nekim oblikom in-
validiteta. Veliki broj dece sa invaliditetom ostaje van sistema
predškolskih ustanova.
Deca sa mentalnim invaliditetom se upućuju u Dnevne
boravke za decu ometenu u mentalnom razvoju, što dovodi
do dodatne izolacije.
29
Iako je uvedeno obavezno predškolsko obrazovanje, deca

sa invaliditetom se nakon ovog stepena ponovo upućuju na
kategorizaciju. Naime, kategorizacija je propisana Zakonom
o osnovnoj školi.
Zakon o osnovnoj školi („Službeni glasnik RS“, br. 50/92,
53/93, 67/93, 48/94, 66/94, 22/2002, 62/2003, 101/2005)
zamenjen je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i
vaspitanja („Službeni glasnik RS br.62/03), sa izmenama i
ispravkama („Službeni glasnik RS“ br. 64/03, 58/04, 79/05 i
101/05), koji nikada i nije zaživeo, već je usvojen novi Za-
kon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 31.08.2009.
godine („Službeni glasnik RS“ br.72/09). Međutim, na snazi
i dalje ostaje isti deo Zakona o osnovnoj školi i to članovi
83, 84. i 85, do donošenja propisa koji će razraditi problem
inkluzivnog obrazovanja.
Uprkos tome što Zakon o osnovama sistema obrazovanja
i vaspitanja propisuje da se deci obezbeđuje pravo na obrazo-
vanje i vaspitanje pod jednakim uslovima, uz uvažavanje lič-
nosti, svestrani razvoj deteta, zaštitu od diskriminacije i dru-
gih prava deteta, na snazi su ostale diskriminatorske odredbe
Zakona o osnovnoj školi.
Činjenica je da deca sa invaliditetom u Srbiji ne ostvaru-
ju proklamovana prava i uglavnom se obrazuju u specijalnim
školama za obrazovanje učenika sa mentalnim, fizičkim ili
senzornim invaliditetom. Po odredbama Zakona o osnovnoj
školi, deca se razvrstavaju po zdravstvenom stanju i prime-
njuje se isključivo medicinski model invalidnosti i pored toga
što je on prevaziđen, o čemu govore, brojni drugi zakoni i
Konvencije.
Deca su, nažalost, ostala u prošlosti i o njihovoj sudbini
se odlučuje na osnovu mišljenja lekarske komisije, primenju-
jući kriterijum zdravstvenog stanja.
Komisija za razvrstavanje dece ometene u mentalnom
razvoju donosi rešenje o tome, na osnovu još važećeg Zakona
30
Izveštaj
o vaspitanju i obrazovanju dece i omladine ometene u razvo-

ju iz 1984. godine („Službeni glasnik SRS“, br. 43/84 i 18/89)
koji reguliše postupak razvrstavanja.
Na osnovu Uredbe o kriterijumima za razvrstavanje dece
ometene u razvoju, sastavu i načinu rada lekarske komisije
za pregled dece ometene u razvoju, Komisija donosi rešenje,
kojim određuje vrste i stepen ometenosti i predlog, po kom
nastavnom planu i programu dete treba da stiče obrazovanje
i vaspitanje i kakav tretman, osposobljavanje i zaštitu treba
obezbediti detetu. Na ovaj način deca se kategorišu u odnosu
na tip i stepen invaliditeta, što dalje vodi njihovoj segregaciji
u obrazovanju.
U Srbiji postoji 51 specijalna škola u 33 grada, a 16 škola
se nalazi u Beogradu. Neke imaju internatski smeštaj, kako bi
deca iz udaljenih krajeva mogla da ih pohađaju. Postoji vrlo
rigidan stav o tome da deca sa invaliditetom treba da se ško-
luju u ovim školama, pa čak i u situaciji kada je dete uspešno
savladalo predškolski program, redovne škole upućuju decu
na proveru Komisija koje redom donose rešenja po navici i
decu upućuju u specijalne škole.
U Srbiji postoji 76 regionalno organizovanih prvostepe-
nih Komisija i četiri drugostepene Komisije za razvrstavanje
dece ometene u razvoju. To jasno govori o tome da je ova
mreža dobro organizovana i roditelji nailaze na jak otpor
ukoliko pokušaju da prevaziđu ovaj zastareo model.
Pozitivni propisi očigledno sa jedne strane nalažu i pro-
movišu ravnopravan položaj dece sa invaliditetom – dostu-
pnost obrazovanja, kvalitetne uslove za obrazovanje za sve i
nediskriminaciju. Sa druge strane, osim proklamovanih pri-
nicipa, ne postoji zakon koji definiše inkluziju kao princip,
instrumente i mere koje podržavaju inkluzivnu politiku i
praksu, već upravo suprotno. Zbog ovakvog zakonodavnog
okvira deca sa invaliditetom i dalje trpe ozbiljnu diskrimi-
31
naciju uprkos donošenju Zakona o osnovama obrazovanja

i vaspitanja odnosno načelima koja proklamuje, Konvenciji
Ujedinjenih nacija o zaštiti prava deteta, Konvenciji Ujedinje-
nih nacija o pravima osoba sa invaliditetom i Zakonu o spre-
čavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Jedini zakon koji jasno propisuje pravo na obrazovanje
za svu decu bez diskriminacije je Zakon protiv diskriminacije
osoba sa invaliditetom.
Primer iz praske:
Organizaciji „Iz Kruga“ obratila se majka deteta koje
je uspešno završilo predškolski program i prijavilo se za
upis u redovnu školu. U pitanju je dete sa Daunovim sin-
dromom. U školi su obećali da će omogućiti detetu sve
uslove za pohađanje redovne nastave, ali je tokom letnjih
meseci dete ipak upućeno na kategorizaciju pri opštini
koja je donela rešenje o tome da dete upućuje u specijalnu
školu, jer je dete višestruko ometeno u razvoju, sa nalo-
gom da roditelj upiše dete u ovu školu. Takva škola inače i
ne postoji u mestu u kome dete živi sa porodicom.
Majka je preko organizacije uputila žalbu, koja nije
rešena do početka školske godine. Žalba sadrži pozivanje
na Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invalidi-
tetom, Konvenciju Ujedninjenih nacija o pravima osoba
sa invaliditetom, Konvenciju UN o pravima deteta i či-
njenicu da je u detetovom najboljem interesu da pohađa
školu u kojoj može da se adekvatno razvija, umesto da se
izdvoji iz poznatog okruženja.
Širokom akcijom nevladinih organizacija, koje su iz-
vršile izuzetno jak pritisak na redovnu školu i drugostepe-
ni organ, dete je ipak upisano u prvi razred.
Drugostepeno rešenje usledilo je tek nakon ovih ak-
cija i nakon početka školske godine, gde je konstatovano
da Komisija nije imala jasan stav o stanju deteta, pa je
32
Izveštaj
drugostepeni organ odlučio da dete ipak može da se upiše

u redovnu školu koja ima mogućnost za inkluzivno obra-
zovanje, prihvatajući navode žalbe.
U konkretnom slučaju dete je ostvarilo svoje pravo na
redovno školovanje, isključivo zbog činjenice da su se ro-
ditelji izuzetno angažovali, bili odlično informisani i imali
podršku nevladinog sektora.
Najveći broj dece sa različitim oblikom invaliditeta nakon
pregleda Komisije za razvstavanje započinje svoje obrazovanje
u specijalnim školama van mesta u kome žive sa roditeljima,
što ih dalje vodi ka odvojenom životu, čime im se uskraćuje
pravo na kvalitetno obrazovanje, razvijanje i porodičan život.
Danas u Srbiji postoji volja da se ova situacija promeni,
ali promene su i dalje spore i za veliki broj dece stižu pre-
kasno, pa je potrebno uložiti posebne napore da se primene
postojeća zakonska rešenja kako bi što veći broj dece dobio
šansu za redovno školovanje i time bolju budućnost.
Postoje pilot projekti i uložena su značajna sredstva kada
je u pitanju obuka prosvetnih radnika za rad sa decom sa in-
validitetom u poslednjih osam godina, ali do sistemskih pro-
mena nije došlo. Ministarstvo prosvete i stručne institucije su
u ovom periodu pripremili dva nacrta strategije za uključiva-
nje dece sa smetnjama u razvoju u redovan obrazovni sistem,
ali ovi nacrti strategija nisu podržani ni realizovani. Suštin-
ski, i dalje se primenjuju diskriminatorne odredbe kada je u
pitanju upis u školske i predškolske ustanove, iako je zakono-
davna aktivnost usmerena na izmenu ovakvih propisa.
Trenutno je u skupštinskoj proceduri i predlog Zakona
o predškolskom vaspitanju, koji sadrži odredbe koje se od-
nose na decu sa invaliditetom i koji propisuje prvi put pravo
prvenstva za upis ove dece. Ostaje da se vidi da li će ova pozi-
tivna rešenja biti usvojena i kako će se odvijati njihova even-
tualna primena u praksi u pogledu osoba sa invaliditetom.
33
Organizaciji „Iz Kruga“ se obraćao veliki broj roditelja

zbog diskriminacije u obrazovanju, nejasnih i neusaglašenih
propisa, nerazumevanja nastavnika i sporih i neadekvatnih
reakcija Ministarstva.
Važno je naglasiti i činjenicu da su gotovo sve škole i vrti-
ći arhitektonski nedostupni za decu sa invaliditetom, što je još
jedna prepreka ka uvođenju inkluzivnog modela obrazovanja.
Suštinski, upis u redovnu srednju školu ili osnovnu ško-
lu moguć je samo ukoliko određena škola učestvuje u pilot
projektima inkluzivnog obrazovanja ili uz široku akciju ne-
vladinog sektora.
Visokoškolske ustanove su takođe arhitektonski nedo-
stupne, ali se ova situacija polako menja uz podršku nevladi-
nog sektora. Međutim, u društvu je i dalje nerazvijena svest
o potrebi uključivanja osoba sa invaliditetom u sve društvene
aktivnosti a pojam pristupačnosti nejasan je, pa je čest slučaj
svečanog obeležavanja otvaranja rampi na ulazu u obrazovne
ustanove, dok je unutrašnjost zgrade nedostupna, kao i prila-
zi kabinetima za nastavu i toaletima.
Problemi se javljaju i u oblasti socijalne zaštite, zbog ne-
dorečenih propisa i različitih tumačenja, što dovodi do toga
da mnoga deca sa mentalnim invaliditetom prekidaju školo-
vanje, kako bi ostali korisnici socijalne zaštite, odnosno prava
na pomoć i negu drugog lica. Pošto je ovaj vid socijalne po-
moći često jedini izvor prihoda za porodicu ili dete, po save-
tu zaposlenih u Specijalnim školama ili Centrima za socijalni
rad, deca i mladi sa invaliditetom prekidaju školovanje.
Postoji i veliki problem neprepoznavanja nekih oblika
invaliditeta, koji nisu očigledni, kao što je disleksija. Deca
sa disleksijom ne uživaju adekvatnu zaštitu, teško završavaju
osnovne škole i prilikom polaganja ispita za upis u srednje
škole nemaju poseban ispit niti duže vreme na raspolaganju,
što je već priznato pravo dece sa ovom vrstom poremećaja u
većini zemalja.
34
Izveštaj
U oblasti srednjoškolskog obrazovanja takođe predstoje

izmene i novi zakoni su u proceduri, ali situacija je u praksi
nešto drugačija.
Upis zavisi od preporuke Ministarstva prosvete, a proce-
dura potrebna radi pribavljanja proporuke je nejasna i većina
roditelja ne zna da ova mogućnost postoji. Ukoliko se dete
upiše saglasno preporuci, nastavnici nisu obavezni da poštu-
ju specifičnosti dece te dolazi do teških slučajeva diskrimina-
cije tokom školovanja.
Primer iz prakse:
Maloletni A.M. ima poremećaj disleksije i prateće po-
remećaje koji nisu identifikovani tokom osnovnog školo-
vanja, te mu nije pružena adekvatna podrška i posebna
pomoć. Zbog toga je školu završio sa slabijim uspehom,
zbog čega nije imao uslove za upis u srednju školu. Rodi-
telji su se obratili Ministarstvu prosvete radi preporuke za
upis u školu i dete je na osnovu preporuke upisalo Trgo-
vačku školu u Beogradu.
Međutim, kako ne postoji prilagođen program niti
bilo kakva stručna pomoć u školi, dečak je naišao na ne-
premostive prepreke prilikom savladavanja gradiva, zbog
čega su roditelji bili prinuđeni da angažuju, o vlastitom
trošku, dopunske časove privatnih nastavnika. Dečak se
osećao potpuno neprilagođeno i izolovano, a trpeo je i
podsmehe ostalih učenika. Zbog celokupne situacije, često
je izostajao iz škole i oboljevao, te bio prinuđen da polaže
popravne ispite.
Većina nastavnika shvatila je probleme na koje dečak
nailazi i zahvaljujući pomoći i toleranciji nastavnika us-
pešno je savladao ispite, međutim s obzirom na činjenicu
da je sudbina ovakve dece prepuštena isključivo proceni i
merilima vrednosti nastavnika bez bilo kakve zakonske re-
gulative u tom pogledu, dečak nije položio jedan ispit. Na-
35
stavnik je smatrao da je problem deteta njegov lični pro-

blem, detetu se obraćala grubo, program ni na koji način
nije prilagodila njegovom stanju, ismevala ga na ispitu,
što je sve doprinelo potpunoj blokadi učenika čije stanje i
inače podrazumeva niži prag na stresne situacije.
Roditelji su se obratili direktorki škole, ali nisu dobili
informaciju o svojim pravima i mogućnostima radi poni-
štaja ispita i prava na žalbu, već im je saopšteno da će
dete ponavljati godinu, sa savetom da je najbolje da takvo
dete nastavi školu kao vanredan učenik.
Roditelji su se u pokušaju da ostvare pravo svog dete-
ta na obrazovanje, bez bilo kakvog uputstva od strane ško-
le, obraćali velikom broju inspekcija, Ministarstvu i stalno
nailazili na odgovor da je nadležna neka druga služba ili
da je trebalo da u kratkom roku žale nekom drugom, a ve-
ćina nadležnih je bila na odmoru jer je avgust vreme kada
se organizuju popravni ispiti.
Nisu primili ni jedan odgovor na pritužbe i molbe do
kraja septembra i status deteta ostao je potpuno nereguli-
san i ceo mesec nakon pokretanja više postupaka.
Tokom septembra obratili su se organizaciji „Iz Kru-
ga“, koja se susrela sa istim problemom nenadležnosti i
nejasnih ovlašćenja određednih organa Ministarstva pro-
svete.
Nakon velikog broja intervencija i kontakata sa nad-
ležnima Minstarstva prosvete, ispit je poništen tek u no-
vembru mesecu, kada je školska godina uveliko tekla i de-
čak je položio ispit.
Naravno, u tom trenutku je za dečaka bilo nemoguće
da nastavi redovno školovanje, te je narednu godinu na-
stavio kao vanredan učenik.
Ovaj primer iz 2009. godine, ilustruje probleme dece
sa invaliditetom i praksu isključivanja ove dece iz redovnog
36
Izveštaj
sistema obrazovanja. Invaliditet se smatra privatnom stvari

osobe u pitanju i porodice osoba sa invaliditetom, a inkluziv-
no obrazovanje u Srbiji i dalje samo teorija, posebno kada se
radi o manje očiglednom invaliditetu, kao što je disleksija.
U većini država u našem okruženju ovaj problem je
prepoznat, te postoje pravilnici kojima je regulisana proce-
dura upisa u srednje škole kada su u pitanja deca sa ovom
vrstom problema, pa se tako deca koja su pohađala nastavu
bez posebnog oblika školovanja prilagođenog određenoj vr-
sti zdravstvenog problema (u koje se ubraja disleksija), mogu
upisati sa manjim brojem bodova i to 15% u odnosu na prag
potreban za upis u srednju školu.
Direktan upis omogućen je deci koja su završila osnovnu
školu prema prilagođenom programu.
Takođe su propisani i oblici vaspitanja i obrazovanja za
decu sa teškoćama u srednjim školama, kao što su propisani
i u osnovnim školama. Radi pune integracije dece organizuje
se upis u redovna odeljenja i deca rade po redovnom ili prila-
gođenom programu uz primenu individualizovanih postupa-
ka i posebnu dodatnu pomoć stručnog saradnika.
U Srbiji je sitaucija i danas drugačija, a zakoni koji se
odnose na oblast obrazovanja su u proceduri usvajanja ili su
nedavno usvojeni, tako da nije došlo do primene novih za-
konskih rešenja u praksi.
Zapošljavanje osoba sa invaliditetom

Zbog prepreka u školovanju, veliki broj osoba sa invali-
ditetom ostaje bez zaposlenja.
Ovaj problem doprinosi siromaštvu društva u celini, jer
niti osoba sa invaliditetom privređuje, niti porodica osoba sa
invaliditetom može da podmiri troškove koje nosi invaliditet.
37
Poslodavci se nerado odlučuju da prime na posao osobu

sa invaliditetom zbog predrasuda o tome da neće adekvatno
obavljati posao.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invalidite-
tom kao poseban oblik diskriminacije definisao je diskrimi-
naciju u vezi sa zapošljavanjem i radnim odnosima, a Zakon
o radu predviđa zabranu diskriminacije zbog invaliditeta,
međutim, samo na nivou naknade štete, koju sudovi po pra-
vilu ne dosuđuju, niti diskriminaciju razumeju.
Međutim, izuzetno je teško dokazati ovu vrstu diskrimi-
nacije u praksi, a sudovi teško prepoznaju ovaj problem.
Primeri iz prakse:
1. Kao posebno težak vid diskriminacije navodi se
slučaj L.J. zbog diskriminacije prilikom zapošljavanja.
Organizacija osoba sa invaliditetom, raspisala je
konkurs za sekretara organizacije i u konkursu navela
određene uslove koje bi kandidat trebalo da ispuni, kao i
dokumentaciju koju je potrebno priložiti prilikom konku-
risanja.
Od prijavljenih pet kandidata, samo jedan kandidat
je bio osoba bez invaliditeta. Organizacija je odabrala
upravo ovu osobu, iako nije ispunila uslove konkursa, a
ostali kandidati nisu pozvani ni na razgovor. U pitanju je
očigledna diskriminacija osobe sa invaliditetom prilikom
zapošljavanja.
U konkretnom slučaju pokrenut je postupak za poni-
štaj izbora kandidata zbog neispunjenja uslova konkrusa i
saglasno Zakonu o radu, naknade štete zbog diskriminaci-
je prilikom zapošljavanja.
Sud je poništio izbor, ali nije dosudio primeren iznos
na ime naknade štete ne prepoznajući potrebu da se licu
koje je pretrpelo diskiminaciju prilikom izbora kandidata
38
Izveštaj
naknadi šteta zbog ovakvog postupanja. U toku je postu-

pak po žalbi, a praksa ukazuje na mogućnost da se na od-
luku višestepenog suda čeka i do dve godine.
U međuvremenu, tuženi je postupio po nepravosnaž-
nom delu presude i poništio izbor.
2. Drugi kandidat, takođe osoba sa invaliditetom,
obratio se organizaciji „Iz Kruga“ radi postupka zbog istog
konkursa, ali tek kada je dobio poziv za prvo ročište, a
tužbu je podneo u isto vreme kada i prvi kandidat.
U ovom trenutku predmet kandidata L.J. je okončan i
očekuje se odluka suda.
U slučaju A.S. u istom trenutku zakazano je tek prvo
ročište.
Ovo takođe govori o položaju osoba sa invaliditetom i
njihovom položaju pred sudom.
Oba kandidata su prilikom pokušaja da izvrše uvid
u konkursnu dokumentaciju, bila izložena dodatnoj dis-
kriminaciji, uvid im je najpre bio uskraćen, a nakon više-
časovnog čekanja, dozvoljen. Zatražili su da fotokopiraju
dokumentaciju, jer se radi o slepim licima, koja ne mogu
da izvrše uvid, ali im nije bilo dozvoljeno da fotokopira-
ju spise u ovoj organizaciji. Supruga jednog od kandidata,
morala je da prepisuje dokumenta, kako bi kasnije slepi
kandidati ova dokumenta čitali preko trećih lica.
Presuda u ovom slučaju još uvek nije doneta iako po-
stupak traje više od tri godine, a konkurs je u međuvreme-
nu poništen.
Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa inva-
liditetom predviđena je i zaštita od diskriminacije pratioca
osobe sa invaliditetom, što je izuzetno značajno jer osobe
koje pružaju pomoć osobi sa invaliditetom u praksi često na-
ilaze na nerazumevanje i diskriminaciju na radnom mestu.
3.Majka deteta sa autizmom, obratila se istoj organi-
zaciji zbog problema u radnoj organizaciji.
39
Naime, nakon njenog izuzetnog ličnog angažovanja,

dete je pohađalo vrtić i upisalo se u redovnu osnovnu ško-
lu, u okviru programa inkluzivnog obrazovanja dece.
Međutim, zbog specifičnosti u komunikaciji koja je
karakteristična za stanje deteta, neophodno je da majka
tokom prvog razreda bude u znatnoj meri prisutna tokom
nastave. Zbog toga je majka, kao pratilac deteta sa inva-
liditetom, zatražila od svoje radne organizacije neplaćeno
odsustvo sa rada objasnivši razloge.
Radna organizacija je odbila ovaj zahtev, iako su bili
informisani da je majka pratilac deteta sa invaliditetom
i da je prisustvo majke neophodno potrebno tokom prve
godine školovanja deteta.
Majka deteta je dovedena u situaciju da bira između
mogućnosti da se njeno dete redovno školuje i dobije šan-
su za kvalitetnu socijalizaciju i obrazovanje, i potrebe da
zadrži posao.
Istovremeno, ista radna organizacija odobrila je ne-
plaćeno odsustvo drugom radniku koji je odsustvo tražio
zbog odlaska u inostranstvo.
Nakon što se majka obratila za pomoć, organizacija
„Iz Kruga“ pismeno se obratila radnoj organizaciji maj-
ke, pozivajuće se na odredbe Zakona o sprečavanju diskri-
minacije osoba sa invaliditetom i odredbe Zakona koje se
odnose na pratioca osoba sa invaliditetom. Nakon toga,
majci je odmah odobreno neplaćeno odsustvo.
Problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom ostaje i da-
lje bez rešenja i ozbiljnih zakonskih reformi u ovoj oblasti.
Država je posvetila pažnju ovom problemu i tokom ove
godine usvojen je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i za-
pošljavanju osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS“
br.36/09). Ovaj zakon omogućava zapošljavanje osoba sa in-
40
Izveštaj
validitetom poštujući međunarodne standarde i omogućava

socijalizaciju, ekonomsko osnaživanje i uživanje građanskih
prava osoba sa invaliditetom.
Određene su i podsticajne mere, a Zakon predviđa oba-
vezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, pa je tako članom
24. definisano:
...
Član 24.
Obaveza zapošljavanja, u smislu ovog zakona, jeste
obaveza svakog poslodavca koji ima najmanje 20 zapo-
slenih da ima u radnom odnosu određeni broj osoba sa
invaliditetom.
Poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih dužan je
da ima u radnom odnosu jednu osobu sa invaliditetom.
Poslodavac koji ima 50 i više zaposlenih dužan je da
ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invalidite-
tom, i na svakih narednih započetih 50 zaposlenih po jed-
nu osobu sa invaliditetom
...
U toku je donošenje pratećih zakonskih i podzakonskih
akata.
Novi način kategorizacije ostavlja niz otvorenih pitanja,
kao i problem rada Komisija zaduženih za procenu invalid-
nosti i radne sposobnosti, te u ovom trenutku, nije moguće
proceniti pozitivan efekat donošenja ovog zakona.
Međutim, osobe sa mentalnim invaliditetom ostale su
van sistema i bez mogućnosti zapošljavanja. Posebno, osobe
lišene poslovne sposobnosti, nemaju mogućnost da se za-
posle niti svoj rad naplate, što je osnovna manjkavost ovog
Zakona.
41
Krivična zaštita
U toku poslednjih par godina došlo je do značajnih pro-
mena u zakonima Srbije u oblasti krivičnopravne zaštite, ali
se do pozitivnih promena dolazi izuzetno teško.
Nakon usvajanja Krivičnog zakonika 2005. godine, pro-
menjeni su nazivi pojedinih krivičnih dela, ali kazne koje su
predviđene kada je žrtva osoba sa invaliditetom u odnosu na
kaznu kada je žrtva neko ko nije invalid i dalje je ostala niža
za pojedina krivična dela.
Ovo je posebno važno kada je reč o krivičnim delima iz
grupe dela protiv polne slobode.
Zakonodavac je promenio naziv krivičnog dela kada je u
pitanju silovanje osobe sa invaliditetom i drugih lica koja ne
mogu da pruže otpor, pa se ovo krivično delo prema zakonu
iz 2005. godine, imenovalo kao obljuba nad nemoćnim licem
(po ranijem Krivičnom zakonu RS naziv dela je obljuba ili
protivprirodni blud nad nemoćnim licem).
Kazne su ostale niže u odnosu na krivično delo silova-
nje, te je žrtva koja ne može da pruži otpor očigledno tre-
tirana kao „manje vredna“ od osobe koja je zdrava i može
da se brani, što dovodi do diskriminatorskog i neopravdanog
rešenja. Proizilazi da društvo slabije štiti one koji ne mogu da
se brane, što je u suprotnosti sa demokratskim vrednostima i
opredeljenjima modernog društva.
Izostala je i posebne zaštita deca jer su definicije kri-
vičnih dela gde se kao oštećeni pojavljuju deca nejasne, što
dovodi, uz česta ponavljanja, do situacije da se krivična dela
mogu kvalifikovati na razne načine, kao i do pravne nesigur-
nosti i dobrog položaja za izvršioce.
Situacija je posebno pogoršana kada je u pitanju zaštita
dece i žena, jer su kazne ublažene za izvršenje krivičnih dela
protiv braka i porodice, posebno za neplaćanje izdržavanja, za
42
Izveštaj
nasilje u porodici i rodoskrvljenje – odnosno obljubu rođenog

deteta. Ovo krivično delo je privilegovano, a niske kazne koje
su zaprećene šalju pogrešnu poruku o prihvatljivosti ovog čina,
na šta ukazuje predviđena kazna do 3 godine, što znači da je
bilo moguće izreći novačnu kaznu i sudsku opomenu.
Terminologija je takođe potpuno neprihvatljiva kada su
deca žrtve krivičnog dela, te je tako krivično delo silovanja
deteta, nazvano obljuba sa detetom što bi značilo da posto-
ji saglasnost deteta, što je nemoguće, jer dete je ljudsko biće
od rođenja do četrnaeste godine, a naziv ovog krivičnog dela
implicira da je dete pristalo na čin obljube i zbog toga se za-
konodavac opredelio da ovo delo, kao i u slučaju kada je žrtva
nemoćna da pruži otpor iz drugih razloga, a ne zbog uzrasta,
nazove obljuba.
Razlika između ovih krivičnih dela i krivičnog dela silo-
vanja je u rečima – „upotrebom sile ili pretnjom.“ Međutim,
kada su u pitanju deca, onda sila ima drugu prirodu i znače-
nje, tako da mora biti jasno da se ovo krivično delo vrši nad
detetom koje je žrtva, a ne sa detetom jer ono nije pristalo,
niti moglo da pristane na tako nešto. Kazna je takođe blaža u
minimumu kada je u pitanju ovo krivično delo, u odnosu na
krivično delo silovanja, što je u potpunosti neprihvatljivo.
Krivično delo obljuba zloupotrebom položaja, dovodi
do mogućnosti da se obljuba ili silovanje kvalifikuje u istoj
situaciji kao blaže delo, jer u ovu grupu dolaze i obljuba od
strane nastavnika, staratelja, dakle svakog onog kome je dete
povereno na čuvanje i vaspitavanje. Naveden je i roditelj, koji
može biti izvršilac istog ovog dela ali ono može biti nazvano
rodoskrvljenjem i tada umesto kazne od jedne do deset godi-
na koliko je predviđeno u stavu 2. ovog dela, može mu pretiti
do tri godine zatvora. Razliku je teško ili nemoguće uočiti.
Nedozvoljene polne radnje u svakom slučaju, dakle uči-
njene prema bilo kojoj žrtvi, stvaraju izuzetno teške posledice
43
po žrtvu, posebno kada su učinjene prema deci ili osobama

sa invaliditetom. Kazna koja je predviđena za ovo krivične
delo u stavu 1. teško se može opravdati, jer je predviđena
novčana kazna ili zatvor do tri godine. Nejasno je i zašto je
na ovaj način ovo krivično delo proglašeno za lako, u katego-
riji oduzimanja tuđeg vozila.
Iskorišćavanju dece za pornografiju, posvećen je jedan
stav jednog člana Krivičnog zakonika i predviđena je kazna
do pet godina, a za one koji distribuiraju i omogućuju da se
ovakvi sadržaji gledaju predviđena je kazna do dve godine,
što znači i novčana i sudska opomena.
Krivično delo nedavanja izdržavanja je u potpunosti
obesmišljeno dodavanjem stava u ovom krivičnom delu, gde
se okrivljeni oslobađa odgovornosti ukoliko nije mogao da
plati.
Zahvaljujući upornom lobiranju i zalaganju nevladinog
sektora, nedavno je došlo do izmena nekih odredbi Krivič-
nog zakonika i to Zakonom o izmenama i dopunama krivič-
nog zakonika („Službeni glasnik RS“ br.72/09).
Za krivično delo obljube nad nemoćnim licem propisana
je ista visina kazne kao i za krivično delo silovanja, a takođe
su povećane kazne za neka krivična dela iz grupe krivičnih
dela protiv polnih sloboda i krivično delo nasilja u porodici.
Međutim, zakonodavac i dalje pokazuje neodlučnost
kada je u pitanju efikasna i odlučna zaštita najugroženijih
grupa, jer su neke promene blage i ne rešavaju kvalitetno po-
stojeće probleme.
Jedan od primera su izmene Krivičnog zakonika koje
uvode novu meru zabrane prilaska i komunikacije sa ošte-
ćenim, koja je uvedena samo za slučaj kada je okrivljenom
izrečena novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje
vozačke dozvole, uslovna osuda i sudska opomena.
Ovakvo zakonsko rešenje izuzetno je manjkavo, jer je
poznato da izvršioci krivičnih dela silovanja, obljube nad
44
Izveštaj
nemoćnim licem, nasilja u porodici i sličnih krivičnih dela,

nakon izdržane kazne zatvora nastavljaju da proganjaju žrtve,
dok će u praksi sudovi biti bez mogućnosti da izreknu ovu
meru u takvim slučajevima.
Primer iz prakse:
I.M. je bila žrtva krivičnog dela obljube nad nemoć-
nim licem, a izvršilac ovog krivičnog dela je osoba koja
živi u blizini mesta njenog stanovanja.
Nasilnik je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od
šest meseci, i kaznu je izdržao. Nakon izlaska iz zatvora
redovno je nastavio da obilazi mesto stanovanja oštećene,
posmatrao je, pokušavao da stupi u kontakt sa njom i pra-
tio je, zbog čega je I.M. bila izuzetno uplašena i uznemire-
na, te se obratila policiji.
Policija nema ovlašćenja da reaguje, osim u slučaju
da nasilnik izvrši neki akt nasilja prema oštećenoj, te osim
razgovora sa njim nemaju zakonsku mogućnosti da mu
zabrane prilazak i komunikaciju sa žrtvom.
Ovo je slučaj koji je dobio epilog na sudu, međutim,
žrtva konačno nije dobila adekvatnu zaštitu.
Izmenama zakona, sud i dalje nema ovlašćenja da
izvršiocima najtežih krivičnih dela izrekne meru zabrane
prilaska i komunikacije sa žrtvom krivičnog dela.
Jedna od predloženih izmena koja nije prihvaćena od-
nosi se na potrebu izmena zakona kada su u pitanju rokovi
zastarelosti krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela izvr-
šenih nad maloletnim licima.
Deca koja su žrtve krivičnih dela, posebno iz grupe dela
protiv polne slobode, stiču mogućnost da prijave delo i izvr-
šioca tek nakon punoletstva, kada je obično došlo do apsolut-
ne zastarelosti krivičnog gonjenja, što pogoduje izvršiocima
najtežih krivičnih dela. Zbog toga je neophodno uvođenje
45
posebnih rokova zastarelosti krivičnog gonjenja kada su žrtve

deca radi njihove potpune zaštite.
Radi zaštite prava i interesa dece, važno je napomenuti
da je zakonodavac izostavio promenu kada je u pitanju kri-
vično delo nedavanja izdržavanja. Zakon nije izmenjem i nije
brisana sporna odredba po kojoj se izvršilac ovog krivičnog
dela neće kazniti ukoliko nije mogao da plati izdržavanja.
Položaj osoba sa invaliditetom u

sudskim postupcima
Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa inva-
liditetom bavi se i pravom osoba sa invaliditetom na pristup
pravdi. Kako se navodi u članu 13. Konvencije, države potpi-
snice imaju obavezu da osiguraju osobama sa invaliditetom
efektivan pristup pravdi pod jednakim uslovima sa ostalima,
uključujući pružanje adaptacija u postupku primerenih uzra-
stu osoba, da bi olakšale njihove efektivne uloge kao direktnih
ili indirektnih učesnika, uključujući ih kao svedoka, u pravnim
postupcima, uključujući ih u istražne postupke i druge preli-
minarne faze postupka. Kako bi se osigurao efektivan pristup
pravdi za osobe sa invaliditetom, države potpisnice se obave-
zuju da promovišu trening i obuku osoba koje rade na polju
deljenja pravde, uključujući policijsko i zatvorsko osoblje.
Kada je u pitanju krivični postupak, položaj osobe sa in-
validitetom, niti jednom izmenom procesnog zakona u kri-
vičnom postupku nije poboljšan.
Naime, osobi sa invaliditetom nije garantovano pravo na
tumača, niti pravo da se suđenje održi na pristupačnom mestu.
Zakonik o krivičnom postupku je u poslednjih pet godi-
na menjan u više navrata, ali ni jednom izmenom zakonoda-
vac nije prepoznao prava osoba sa invaliditetom, te je i danas
važeće sledeće rešenje.
46
Izveštaj
...
Zakonik o krivičnom postupku
Član 95.
(1) Saslušanje okrivljenog obaviće se preko tumača u
slučajevima predviđenim ovim zakonikom.
(2) Ako je okrivljeni gluv, postavljaće mu se pitanja
pismeno, a ako je nem, pozvaće se da pismeno odgovara.
Ako se saslušanje ne može obaviti na ovaj način, pozvaće
se kao tumač lice koje se sa okrivljenim može sporazumeti.
(3) Ako tumač nije ranije zaklet, položiće zakletvu
da će verno preneti pitanja koja se okrivljenom upućuju i
izjave koje on bude davao.
(4) Odredbe ovog zakonika koje se odnose na veštake
shodno se primenjuju na tumače.
...
Novi Zakonik o krivičnom postupku, koji nije stupio na
snagu, sadrži odeljke koji govore o osobama sa invaliditetom,
ali osim savremenog termina koji je upotrebljen radi označa-
vanja ovih građana, odredbe su ostale nepromenjene.
Posebno je zabrinjavajuća činjenica da je Skupština izgla-
sala novi Zakonik o krivičnom postupku u kome su ponov-
ljena loša rešenja i diskriminatorske odredbe važećeg Zako-
nika o krivičnom postupku. Uvedene su isključivo „kozme-
tičke“ promene, uvođenjem članova sa nazivom „Saslušanje
svedoka preko tumača i saslušanje svedoka sa invaliditetom“,
dok je sadržina ostala identična postojećim rešenjima. Ovo
je posebno neprihvatljivo jer se stiče utisak da se osobama sa
invaliditetom omogućuje pristup pravdi, ali osim savremenog
termina ništa nije promenjeno, pa tako ostaje neprihvatljivo
rešenje po kome se gluvo ili nemo lice saslušava tako što se
dopisuje sa sudom tokom saslušanja, pa tek ukoliko na ova-
kav način saslušanje ne može da se obavi, pozvaće se tumač.
47
Pravo na tumača se ne podrazumeva niti se garantuje

osobi koja ne čuje ili ne može da govori, već je stvar procene
suda da li je ovakvo saslušanje uspešno. Na ovaj način se krše
prava okrivljenog koji je osoba sa invaliditetom, jer nema
jednaku mogućnost na odbranu kao druga lica, ne može da
se kvalitetno i pod jednakim uslovima brani kao druge osobe
koje usmeno izlažu svoju odbranu i pravo na tumača mu nije
garantovano.
Osim što je u naslovu člana uveo reči „osoba sa invali-
ditetom“, zakonodavac ništa nije učinio kako bi ovaj ozbiljan
propust ispravio i nije posvetio pažnju ovako važnom pravu
okrivljenog ili svedoka na saslušanje pred sudom.
Zakon o parničnom postupku(„Službeni glasnik RS“
br.125/2004) u članu 2. propisuje da strane imaju pravo na
zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava. Samo obra-
ćanje sudu predstavlja stres za građanina, ali ako građanin
tražeći svoje pravo mora najpre da se bavi ostvarivanjem
prava da pristupi sudu ili sud njemu, da razume šta se pred
sudom govori ukoliko je gluv ili nem ili da sazna šta piše u
predmetu ukoliko je slep, onda ne možemo govoriti o zako-
nitnosti, jednakosti i pravičnosti koje garantuje Zakon o par-
ničnom postupku.
Naime, ovaj zakon takođe ne garantuje osobama sa inva-
liditetom pravo na tumača, niti pravo da se suđenje održi na
pristupačnom mestu.
Predviđena je samo ovakva mogućnost, što ne zadovolja-
va obaveze predviđene međunarodnim normama.
...
Zakon o parničnom postupku predviđa sledeće rešenje.
Član 246.
Svedok koji ne zna jezik na kome se vodi postupak
saslušaće se preko tumača.
48
Izveštaj
Ako je svedok gluv, postavljaće mu se pitanja pisme-

no, a ako je nem, pozvaće se da pismeno odgovara. Ako se
saslušanje ne može izvršiti na ovaj način, pozvaće se kao
tumač lice koje se sa svedokom može sporazumeti.
Sud će tumača upozoriti na dužnost vernog prenoše-
nja pitanja koja se svedoku postavljaju i izjava koje sve-
dok bude davao.
Takođe, sud može saslušati stranku izvan zgrade
suda, a takođe može pozvati tumača.
...
Zakonodavac je propustio da reguliše prava osobe sa in-
validitetom, ukoliko je stranka u postupku i odredbe se od-
nose na svedoke, što sud shodno primenjuje kada su u pita-
nju stranke.
Kada su u pitanju slepa lice, međutim, zakon ni na koji
način nije komentarisao njihova prava i položaj u postupku,
što je dovodilo do teških nepravdi.
Poslednjom izmenom Zakona o parničnom postupku od
29.12.2009. godine, („Službeni glasnik RS“ br.111/09), oso-
bama sa invaliditetom su garantovana određena prava pa je
dopunjen član 96. Zakona i sada glasi:
...
Član 20.
Član 96. menja se i glasi:

„Stranke i drugi učesnici u postupku imaju pravo da
na ročištima i prilikom usmenog preduzimanja procesnih
radnji pred sudom upotrebljavaju svoj jezik.
Ako se postupak ne vodi na jeziku stranke, odnosno
drugih učesnika u postupku, obezbediće im se ako to za-
htevaju, usmeno prevođenje na njihov jezik onoga što se
49
iznosi na ročištu, kao i usmeno prevođenje isprava koje se

na ročištu koriste radi dokazivanja.
Stranke i drugi učesnici u postupku koji su slepi, glu-
vi ili nemi imaju pravo na besplatnog tumača u postupku
pred sudom.“
...
Međutim, član 246. ostao je nepromenjen kada je u pi-
tanju pismeno postavljanje pitanja i davanje odgovora, pa je
nejasno da li sud i dalje ima mogućnost da na ovakav način
ispituje gluva i nema lica ili ova lica imaju pravo na tumača
bez prethodnog „pokušaja“ suda da ova lica ispita putem do-
pisivanja.
Problem fizičke pristupačnosti sudovima i drugim dr-
žavnim organima i dalje je prisutan, posebno zbog pogrešnog
shvatanja pojma pristupačnosti.
Naime, osim izgradnji rampi na ulazima u ove objekte,
nije učinjen dalji napredak. Ovo dovodi do apsurdnih situa-
cija, jer osobe koje se kreću invalidskim kolicima iako mogu
da uđu u zgrade, kroz zgrade ne mogu da se kreću te i dalje
ne mogu da ostvare svoje pravo na pristup pravdi.
Kada su u pitanju sudije, policijsko i zatvorsko osoblje, na-
pominjemo da država do danas nije organizovala obuku kako
bi omogućila efektivan pristup pravdi osobama sa invaliditetom,
tako da osobe sa invaliditetom trpe diskriminaciju i od samih
delilaca pravde i drugih državnih službenika koji niti poznaju
terminologiju, položaj, niti prava osoba sa invaliditetom.
Diskriminacija i nasilje nad

osobama sa invaliditetom
Tokom poslednjih nekoliko godina zakonom su reguli-
sane situacije nasilja u porodici.
50
Izveštaj
Međutim, kada su u pitanju osobe sa invaliditetom i spe-

cifični oblici nasilja kojem su izloženi, zakonodavac nije pre-
poznao niti na bilo koji način zaštitio osobe sa invaliditetom.
Upravo suprotno, jedna odredba koja se odnosi na osobe
sa invaliditetom upravo jeste diskriminatorska i govori o ne-
razumevanju problema i položaja ovih osoba.
Porodični zakon definiše i nabraja određene oblike po-
rodičnog nasilja i u članu 197. Porodičnog zakona, kao jedan
od oblika u stavu 2., tačka 4. navedeno je navođenje na sek-
sualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo
14. godinu života ili nemoćnim licem (koristeći termin koji
ima osnov u krivičnom zakonodavstvu). Ovim članom za-
konodavac proglašava seksualni odnos sa „nemoćnim licem“
nasiljem, što održava stav o tome da su osobe sa invalidite-
tom aseksualne, te da je veza između seksa i osobe sa invali-
ditetom isključivo na nivou nasilja i kriminala.
Međutim, propust zakonodavca dovodi do diskriminaci-
je i neadekvatne zaštite osobe sa invaliditetom u sudskim po-
stupcima i nemogućnost da koriste zaštitu od nasilja. Nasilje
predstavlja nepružanje pomoći, nedavanje i nedodavanje hra-
ne, novca, uvrede, ponižavanje i druga ponašanja koja osobu
koja ne može da se kreće može dovesti do teških posledica,
što u praksi sudovi ne prepoznaju kao oblike nasilja.
Primer iz prakse:
Žena sa invaliditetom izložena je dugogodišnjem psi-
hičkom nasilja od strane supruga, koji je omalovažava i
vređa zbog njenog invaliditeta. Takođe je trpela ozbiljno
ekonomsko zlostavljanje, često ostavljana bez osnovnih
namirnica, a isljučivo suprug je raspolagao kućnim budže-
tom i uskraćivao joj hranu i novac. Upućivao joj je pretnje
i predočavao da će situacija biti još gora. Zbog ovako teške
situacije, njena zdravstvena situacija je postala izuzetno
51
ozbilja, bila je prinuđena da se iseli iz zajedničkog stana,

kako bi preduzela lečenje. Suprug joj nije dozvolio da se
vrati u stan, niti joj daje bilo kakvo izdržavanje.
Nakon određenog vremena provedenog na lečenju,
obratila se sudu tužbom radi zaštite od nasilja u porodici
i zahtevom da se odredi mera useljenja u stan i mera za-
brane daljeg vređanja i uznemiravanja.
Sudija je na ročištu izjavila da smatra da se radi o
zloupotrebi prava na zaštitu od nasilja, jer nasilje nije
eksplicitno niti je tužilja bila izložena ozbiljnom nasilju.
Nasilnik je nakon ovakvog stava suda, nastavio sa još te-
žim oblicima nasilja, pretnjama i izjavio da se tužilja neće
živa probuditi ako se ikada vrati u stan. Suđenje je odlo-
ženo na neodređeno vreme, tužilja nije dobila bilo kakvu
zaštitu suda.
Ovo je posledica izostanka bilo kakve edukacije sudija
kada su u pitanju prava i položaj osoba sa invaliditetom, kao
i propusta u zakonskoj regulativi.
Pozitivne promene se ipak odvijaju, te je izmenama Kri-
vičnog zakonika usvojena i izmena kada su u pitanju krivič-
na dela kojima se sankcioniše diskriminacija rasne, verske,
nacionalne ili druge pripadnosti. Jasno je definisana zabra-
na izlaganja poruzi i vređanje zbog rasne, verske, nacionalne
pripadnosti, ali i zbog drugog svojstva, kao što je invaliditet,
a same kazne su pooštrene.
Krivično delo iz člana 387. rasna i druga diskrimina-
cija dopunjeno je novim stavovima koji sankcionišu širenje
ideja koje zagovaraju i podstrekavaju mržnju, diskriminaci-
ju i nasilje protiv lica zasnovanih na rasi, boji kože ili nekon
drugom ličnom svojstvu, a takođe i javnu pretnju protiv lica
zbog pripadnosti određenoj grupi.
Do sada je, nažalost, izuzetno retko korišćena moguć-
nost zaštite i sankcionisanje diskriminatorskog postupanja i
52
Izveštaj
nasilja nad osobama sa invaliditetom primenom krivične za-

štite i pozivanjem na navedene članove zakona.
Navedenim izmenama država je prihvatila standarde po-
našanja, zabranila diskriminaciju po bilo kom osnovu i osna-
žila položaj ugroženih grupa, što uz primenu odgovarajuće
kaznene politike može da ohrabri osobe sa invaliditetom da
zatraže sudsku zaštitu.
Poslovna sposobnost
Jedno od osnovnih načela Konvencije Ujedinjenih nacija

o pravima osoba sa invaliditetom je individualna autonomi-
ja i samostalnost osoba sa invaliditetom, uključujući njihovo
pravo da donose odluke o sopstvenim životima, nediskrimi-
nacija i puno i efektivno učešće i uključenost u sve sfere druš-
tvenog života.
Članom 12. posebno je potvrđeno pravo osobe s invali-
ditetom na priznavanje pravne sposobnosti i uživanje poslov-
ne sposobnosti na jednakim osnovama sa drugim licima u
svim oblastima. Zadatak država potpisnica je i preduzimanje
svih mera potrebnih za uživanje poslovne sposobnosti i od-
govarajućih mehanizama zaštite koje će sprečiti zloupotrebu.
Međutim, kada je ova oblast u pitanju Srbija ne zadovo-
ljava standarde zaštite ljudskih prava.
Porodičnim zakonom regulisano je da lice, koje zbog
bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za
normalno rasuđivanje, te zbog toga, nije u stanju da se samo
stara o sebi i zaštiti svojih interesa, može biti potpuno lišeno
poslovne sposobnosti, te da je poslovna sposobnost ovog lica
jednaka poslovnoj sposobnosti mlađeg maloletnika, a ukoli-
ko lice iz istih razloga ugrožava svojim postupcima sopstvena
ili tuđa prava ili interese može biti delimično lišeno poslovne
53
sposobnosti, pa se izjednačava poslovnoj sposobnosti starijeg

maloletnika, a sudskom odlukom će biti određeni poslovi koje
ovo lice može, odnosno ne može samostalno da preduzima.
Postupak lišenja poslovne sposobnosti regulisan je Za-
konom o vanparničnom postupku koji nije noveliran preko
dvadeset godina kada je ova materija u pitanju.
Postupak je izuzetno loše regulisan, pravila i kriterijumi
zastareli, a u praksi invaliditet legitimna pretpostavka da oso-
bu treba lišiti poslovne sposobnosti.
Takođe, zbog loše rešenih socijalnih i srodnih prava, vrlo
čest razlog za lišenje poslovne sposobnosti osoba sa invalidi-
tetom je obezbeđivanje materijalne sigurnosti deteta, odno-
sno nasleđivanje penzije roditelja. Kada znamo da su troškovi
osobe sa invaliditetom veći od troškova prosečnog građanina,
jasno je da ne mogu da podmire ove troškove sa niskim pen-
zijama koje bi evenutalno ostvarili radom i sticanjem prava
na invalidsku penziju.
Odredbama o lišenju poslovne sposobnosti i nepostoja-
njem alternativnih rešenja, roditelji osoba sa invaliditetom i
same osobe sa invaliditetom stavljene su u nemoguću situa-
ciju, jer roditelji lišavajući svoju decu poslovne sposobnosti
obezbeđuju im mogućnost da ostvare pravo na porodičnu
penziju, koju, ukoliko ne ostvare, ne mogu da ostvare pravo
na dodatak za pomoć i negu drugog lica, a ukoliko ih liše po-
slovne sposobnosti lišavaju ih i mogućnosti da se zaposle.
Ukoliko rizikuju, pa se dete zaposli, a kasnije mu se sta-
nje pogorša, ostaje bez roditeljske penzije.
Ovo je gotovo redovan slučaj kada se radi o osobama sa
intelektualnim invaliditetom, ali i vrlo čest slučaj kada su u
pitanju osobe sa drugim oblicima invaliditeta.
Međutim, posledice lišenja poslovne sposobnosti su
izuzetno teške. Prema domaćim zakonskim rešenjima, oso-
ba lišena poslovne sposobnosti lišava se osnovnih ljudskih
54
Izveštaj
prava – prava na imovinu, prava na porodičan život, prava na

zaključenje ugovora, biračkog prava, prava na rad, prava na
pristup sudu, prava da sačini testament.
Prema zakonima Srbije ne postoji alternativno rešenje,
vid pomoći, ovim osobama pri donošenju odluka koje ne bi
podrazumevalo lišenje poslovne sposobnosti.
Ova mera bi trebalo da zauzme poslednje mesto, ukoliko
drugi vidovi podrške ne daju rezultate.U našem zakonu, me-
đutim, ne postoji bilo kakav drugi vid podrške.
Kriterijumi su za pokretanje postupka i donošenje odlu-
ke su nejasni, odluku praktično donose lekar i psiholog koji
veštače sposobnost lica u postupku.
Nejasno je koji bi dokazi trebalo da se ponude sudu kako
bi sud prihvatio predlog za pokretanje postupka lišenja po-
slovne sposobnosti. Ova nejasnoća dovodi u praksi do šika-
noznih postupaka.
Tokom postupka osobi se određuje privremeni staratelj,
koji je često radnik Centra za socijalni rad koji ne poznaje
svog štićenika i njegova uloga se svodi na formu, te ovo lica
praktično nema zastupnika.
Primer iz prakse:
Ostareli roditelji, odbili su da poklone deci imovinu,
te se sin obratio Centru za socijalni rad, obavestio ih da
je njegov otac star i slep i po savetu radnika Centra pokre-
nuo postupak lišenja poslovne sposobnosti i predložio sebe
za staratelja.
Nije ponudio bilo kakav dokaz u postupku, osim na-
voda da se radi o starijem slepom licu.
Centar je preuzeo ulogu privremenog staratelja, a tako-
đe i učestvovao u postupku kao nadležni organ starateljstva.
Stav organa starateljstva pred sudom bio je da je za-
htev za lišenje poslovne sposobnosti osnovan, pošto se radi
o starom i slepom licu.
55
Privremeni staratelj koji bi trebalo da zastupa interes

lica u odnosu na koje se postupak vodi, nije upoznao svog
štićenika i postupao je protivno njegovom interesu i volji,
prihvatajući predlog.
Pretpostavka svih učesnika u postupku je da je inva-
liditet ovog čoveka osnov za lišenje poslovne sposobnosti,
iako ni jedan zakonski razlog nije bio zadovoljen, a motiv
zahteva za lišenje poslovne sposobnosti bio je isključivo
pribavljanje imovine ovog čoveka.
Umesto da predlog odbaci, sud je postupao po zah-
tevu i održao pet ročišta, da bi konačno odbacio predlog
po zahtevu punomoćnika lica u pitanju, angažovanog od
strane nevladine organizacije.
Postoji i posebno opasna odredba kojom sud može to-
kom trajanja postupka odrediti da se osoba smesti u psihi-
jatrijsku ustanovu radi provere psihičkog stanja i to do tri
meseca.
Nakon donošenja odluke i lišenja poslovne sposobnosti,
nije predviđena obaveza da se perodično proverava potreba
daljeg stavljanja pod starateljstvo.
Na kraju, od naročite je važnosti naglasiti da ne posto-
ji odredba u srpskom zakonodavstvu koja izričito propisu-
je da će osoba biti lišena poslovne sposobnosti samo ako je
to u njenom najboljem interesu. Dovoljno je samo pokazati
da postoji veza između mentalnog stanja punoletne osobe i
njihove nesposobnosti da samostalno vode računa o svojim
pravima i obavezama.
Uloga organa starateljstva je loše regulisana, te ovaj or-
gan može neposredno vršiti funkciju staratelja preko privre-
menog staratelja tokom postupka lišenja poslovne sposob-
nosti, istovremeno voditi postupak postavljanja staratelja u
upravnom postupku, odnosno, može se pojaviti u više proti-
vrečnih uloga, pa tako u isto vreme voditi postupak, donositi
56
Izveštaj
odluku i zastupati punoletnu osobu, evenutalno i pokrenuti

postupak.
Najčešće, privremeni staratelji nemaju uopšte kontakt sa
osobom kojoj su postavljeni za staratelja, kao što je nave-
deno u primeru, a često nemaju kontakt i kada su preuzeli
ulogu staratelja.
Stalni staratelj nema jasno definisanu obavezu u pogledu
provere stanja štićenika, poseta i drugih obaveza. Punoletna
osoba stavljena pod starateljstvo gubi sva građanska prava,
uključujući i mogućnost žalbe na odluku o ličnosti staratelja,
pravo pritužbe na njegov rad i što je najvažnije, nema mo-
gućnost preispitivanja odluke o lišenju poslovne sposobnosti,
jer ovo pravo može u njeno ime koristiti samo staratelj.
Takođe, ne mogu tražiti zaštitu od suda u slučaju da su
oštećeni krivičnim delom, jer nemaju pravo da podnesu pri-
vatnu krivičnu tužbu.
Neophodno je suštinski izmeniti propise u ovoj obla-
sti i uskladiti ih sa prihvaćenim međunarodnim načelima, a
posebno Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope br.
R(99)4 o načelima koja se tiču pravne zaštite odraslih osoba
sa umanjenim sposobnostima, i to poštovanje ljudskih prava
i osnovnih sloboda, postojanje širokog spektra mera i razli-
čitih stepenova u lišavanju poslovne sposobnosti kako bi se
obezbedila fleksibilnost pravne reakcije, primena rekstriktiv-
nih mera samo kada je to nužno, proporcionalnost mera, po-
stojanje pravične i efikasne procedure, poštovanje interesa i
dobrobiti lica koje se stavlja pod starateljstvo kao primarnog,
uz poštovanje njegovih želja i osećanja, kao i obavezne kon-
sultacije sa najbližim članovima porodice.
U pogledu pocedure, postupci se moraju zasnivati na
principima koji omogućavaju da postupak bude dostupan u
svim potrebnim slučajevima i da lica o kojima se radi budu
upoznata sa svojim pravima i zakonskim mogućnostima,
57
uključujući postojanje istražnog načela i procene, ličnog sa-

slušanja, vremenskog ograničenja uz mogućnost periodičnog
preispitivanja i prava žalbe, kontrole, kao i obezbeđivanja
učešća kvalifikovanog osoblja.
SLOBODA KRETANJA
Kretanje i pristupačnost objektima, sredstvima prevoza,
osnovni je uslov za socijalizaciju osoba sa invaliditetom i jed-
naku uključenost u društvo.
Ovaj uslov podrazumeva, svakako, izvesno vreme kako
bi okruženje postalo pristupačno zbog postojećih arhitekton-
skih prepreka.
Međutim, uslovi koji već danas mogu biti zadovoljeni
nisu ispunjeni i osobe sa invaliditetom nemaju mogućnost
kretanja i ne uživaju ni približno jednaka prava kao ostali
građani.
Arhitektonske barijere onemogućavaju bilo kakvu uklju-
čenost osoba sa invaliditetom u društvo, te je ovaj problem
možda i osnovni problem za osobe koje se kreću invalidskim
kolicima.
Nakon kampanja usmerenih na rešavanje ovog proble-
ma, usledila je i društvena reakcija, koja se na žalost, svodila
pretežno na pitanje postavljanja rampi na ulaze u objekte, bez
daljih adaptacija, te su objekti i dalje nepristupačni, iako se u
javnosti formira stav o tome da je problem rešen.
Osobe sa invaliditetom i dalje nemaju mogućnost pri-
stupa zdravstvenim ustanovama, školama i sudovima i pored
postavljenih rampi.
Činjenica je da je pristup objektima za sada sveden na
izgradnju rampi za ulaz u određene objekte, bez mogućnosti
korišćenja objekata i kretanja u objektima.
58
Izveštaj
Sasvim su izuzetni slučajevi istinskog prilagođavanja i

adaptacije objekata na način koji obezbeđuje pristupačnost
osobama sa invaliditetom.
Ne postoji svest o zakonskim obavezama i neophodno-
sti prilagođavanja prostora svim građanima jednako, iako su
Zakonom jasno definisane obaveze prilagođavanja okruženja
i pojam diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga i korišće-
nje objekata i površina, te predviđena obaveza da se obezbedi
prustupačnost objektima i površinama u javnoj upotrebi oso-
bama sa svim vrstama invaliditeta.
Primer iz prakse:
U hotelu u unutrašnjosti Srbije izvršene su opsežne
adaptacije nakon stupanja na snagu Zakona kojim je pro-
pisana obaveza iz navedenog člana zakona.
L.Č.M. koja se kreće invalidskim kolicima obratila se
direktoru hotela kako bi rezervisala sobu i informisala se
o prilagođenosti prostora i mogućnosti nesmetanog kreta-
nja i dobila uveravanje da je hotel potpuno pristupačan i
adaptiran saglasno zakonu, te da postoji više soba i apar-
tmana posebno prilagođenih.
Nakon pristupa u hotel, osim rampe na ulazu u zgra-
du hotela, L.Č.M. nije imala bilo kakvu mogućnost kreta-
nja ni korišćenja sobe ili toaleta, niti je postojala bilo koja
soba arhitektonski prilagođena na način koji obezbeđuje
pristupačnost osobama sa invaliditetom.
Nakon podnošenja tužbe prema Zakonu o sprečava-
nju diskriminacije osoba sa invaliditetom, tuženi je u odo-
govor na tužbu istakao da je neisplativo izvršiti adaptaci-
je jer osobe sa invaliditetom nisu često gosti hotela, te da
nema ekonomski interes da preduzme ovakve radove, a da
postoji rampa na ulazu u hotel.
Interesantna je i činjenica da je nadležni organ izdao
dozvolu za izvedene radove, iako nije ispunjen uslov pred-
59
viđen u zakonu, odnosno prilagođavanje prostora i nije

obezbeđen pristup osobama sa invaliditetom.
Postupak je u toku.
Pristupačnost nije obezbeđena ni zdravstvenim ustano-
vama i bolnicama.
Primeri iz prakse:
U okviru bolnice Kliničko bolnički centa Bežanijska
kosa izgrađen je objekat koji uglavnog koriste osobe sa in-
validitetom koje se kreću invalidskim kolicima, objekat je
moderan i postoji rampa na ulazu u objekat. Međutim, ne
postoji ni jedan toalet za osobe sa invaliditetom.
U većini bolnica sitaucija je identična.
DISKRIMINACIJE U PREVOZU
Prilikom korišćenja avio prevoza, osobe sa invaliditetom
izložene su drugčijem tretmanu od strane domaćeg avio-
prevoznika, o čemu se dosta govorilo u javnosti. Ni pritisak
javnosti nije izmenio praksu JAT– a koji postavlja posebne
uslove za prevoz putnika korisnika invalidskih kolica.
Putovanje je uslovljeno pratnjom drugog lica, što pred-
stavlja dodatni trošak osobe sa invaliditetom i obavezu ku-
povine avio karte za još jedno lice. Ovakva obaveza nije
predviđena ni jednim pravnim aktom avio prevoznika niti je
odluka dostupna, te nije moguće obavestiti se unapred o ova-
kvim dodatnim obavezama niti naći pravni okvir za ovakvo
postupanje.
Primer iz prakse:
U javnosti je poznat slučaj koji je označen kao diskri-
minatorsko postupanje JAT-a prema osobama sa invalidi-
60
Izveštaj
tetom, gde se od putnice koja se kreće invalidskim kolicima

tražilo da popuni obrazac kojim JAT oslobađa bilo kakve
odgovornosti u slučaju povreda tokom leta.
Ovim slučajem bavio se i zaštitnik građana, koji se
obratio predstavniku JAT-a sa zahtevom da putnici uputi
izvinjenje. Epilog slučaja je da se JAT nije izvinio i da ne
postoje dalji kontakti zaštitnika građana i JAT-a.
Organizaciji „Iz Kruga“ se nakon ovog slučaja obrati-
la putnica koja se takođe kreće pomoću invalidskih kolica i
kojoj je JAT odbio da proda kartu zahtevajući da obezbedi
pratioca tokom leta. Došlo se do informacije da JAT ima
svoja interna pravila o tome, ali da ova pravila nisu do-
stupna putnicima.
Upravo suprotno, putnicima su dostupne samo infor-
macije objavljene na zvaničnom sajtu ove kompanije koje
govore o putnicima sa hendikepom i preporučuju ovim
putnicima da blagovremeno obaveste kompaniju u vrsti i
stepenu invaliditeta, kako bi im izašli u susret i obezbedili
sve neophodne uslove za korišćenje njihovih usluga.
Nigde se ne govori o posebnim obrascima, lekarskim
pregledima i izjavama, što ova kompanija inače traži kada
su u pitanju putnici sa invaliditetom, kao ni potreba da
putnik obezbedi pratioca.
Smatrajući da na ovaj način kompanija diskriminiše
putnike sa invaliditetom, suprotno Zakonu o sprečavanju
diskriminacije osoba sa invaliditetom koji predviđa oba-
vezu da se putniku pruži usluga prevoza i pomoć posade
prevoznog sredstva neophodnu radi korišćenja prevoza,
pokrenut je postupak protiv JAT-a, koji ima obavezu da
poštuje domaće propise.
Tužbom je traženo utvrđenje diskriminatorskog po-
stupanja, zabrana dalje diskriminacije sa nalogom da
pruži uslugu u skladu sa objavljenim pravilnikom, da sud
61
naloži tuženom da učini dostupnim tačne informacije o

prevozu putnika sa invaliditetom, kao i zahtev za nakna-
du štete zbog povrede prava ličnosti.
Tuženi je odgovorio na tužbu osporavajući tužbeni
zahtev, posebno ističući da postupa u skladu sa pravili-
ma IATA čiji je član i dostavljajući pravila na engleskom
jeziku, kao i svoj interni pravilnik, takođe na engleskom
jeziku.
Ovakav postupak predstavlja dokaz o tome da gra-
đani Srbije nemaju mogućnost da se informišu o svojim
pravima kada je u pitanju postupanje JAT-a, jer propisi
nisu dostupni na jeziku Srbije.
Posebno je interesantna činjenica da je ista putnica
nakon problema sa JAT-om više puta putovala preko kom-
panije LUFTHANSA, kupila kartu bez dodatnih uslova
i obaveza. Kada je domaćem prevozniku predočena ova
činjenice, kao i činjenica da je i ova kompanija deo IATE,
odgovor domaćeg prevoznika je da LUFTHANSA postupa
mimo propisa, kao i sve ostale avio kompanije.
Postupak je u toku.
Ne postoji javni prevoz koji bi mogli da koriste korisnici
invalidskih kolica, a prevoz koji je organizovan kao poseban
vid prevoza za osobe sa invaliditetom izuzetne je loše orga-
nizovan i ne zadovoljava potrebe velike većine korisnika in-
validskih kolica. Ovaj problem dovodi do potpune izolacije
Primer iz prakse:
Grad Beograd preuzeo je organizovanje prevoza oso-
ba sa invaliditetom i to tako što je sačinjen Ugovor između
Grada i nekoliko udruženja osoba sa invaliditetom, a zatim
sa Gradskim saobraćajnim preduzećem koje faktički obavlja
62
Izveštaj
uslugu prevoza. Na ovaj način regulisan je prevoz članova

udruženja potpisnica ugovora, a svi ostali su uskraćeni za
pravo i mogućnost da prevoz direktno koriste preko GSB-a,
kakvo pravo su imali pre potpisivanja ugovora.
Organizacija prevoza za njih moguća je isključivo
preko udruženja potpisnica ugovora, uz izuzetno kompli-
kovanu proceduru, gde je većina ostala uskraćena za mo-
gućnost korišćenja vozila prilagođenih svim građanima sa
invaliditetom.
E.P. zbog ovog problema nije izašla iz kuće više go-
dina, jer može da se kreće isključivo kombijem prilago-
đenim za prevoz osoba sa invaliditetom u invalidskim
kolicima.
Njeno udruženje obraćalo se Ombudsmanu, Gradskom
saobraćajnom preduzeću i Gradu Beogradu, bez uspeha.
Organizaija „Iz Kruga“ je podnela tužbu protiv Gra-
da Beograda koji je obavezan da obezbedi sve komunalne
usluge građanima, uključujući i gradski prevoz. Tužbom je
traženo da sud utvrdi da Grad diskriminatorski postupa
prema tužilji jer je prevoz organizovan na nedostupan na-
čin i većina osoba sa invaliditetom ostaje bez mogućnosti
njegovog korišćenja i traženo je da sud naloži Gradu da
prevoz organizuje da adekvatan način.
Sud je saslušao tužilju, a tuženi se branio time da je
prevoz dobro organizovan, bez posebnih dokaza. Sud je u
celosti usvojio tužbeni zahtev, a ova presuda je ujedno i
prva presuda kojom se utvrđuje diskriminacija.
Sud je takođe direktno primenio i Zakon o sprečava-
nju diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali i međuna-
rodne izvore.
Međutim, presuda do danas nije pravosnažna jer
je predmet u Višem sudu po žalbu tuženog gotovo dve
godine.
63
U IME NARODA XX P.br.6272/08

Prvi opštinski sud u Beogradu u veću sastavljenom od
sudije Vesne Dželetović Cucić – predsednika veća i sudija
porotnika Ognjenović Danice i Marković Mirjane – članova
veća, u parnici tužilje E.P. iz Beograda, čiji je punomoćnik
Violeta Kočić-Mitaček advokat iz Beograda, protiv tuženog
Grada Beograda čiji je zakonski zastupnik Gradski pravobra-
nilac sa sedištem u Beogradu, radi utvrđenja diskriminacije i
činidbe, po zaključenoj javnoj raspravi
PRESUDU
Utvrđuje se da je tuženi Grad Beograd diskriminatorski
postupio prema tužilji E.P. iz Beograda tako što je organi-
zovao prevoz putnika sa invaliditetom na neravnopravnim
osnovama za članove određenih udruženja osoba sa invali-
ditetom, na način koji onemogućava tužilji pravo na gradski
prevoz.
Nalaže se tuženom Gradu Beogradu da organizuje grad-
ski prevoz osoba sa invaliditetom na način koji omogućava
E.P. uživanje prava na korišćenje gradskog prevoza na dostu-
pan način, tako što će organizovati gradski prevoz osoba sa
invaliditetom nezavisno od pripadanja članstvu određenih
udruženja.
O b r a z l o ž e nj e
Tužilja je u tužbi i tokom postupka, preko punomoćni-
ka navela da je obolela od paraplegije i kvadripareze, da se
kreće uz pomoć invalidskih kolica, te da se, zbog teškog sta-
nja zdravlja, isključivo može prevoziti kombi vozilom prila-
gođenim prevozu osoba u invalidskim kolicima, koji obavlja
Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd, koje posluje kao
javno komunalno preduzeće, čiji je osnivač Grad Beograd.
Dodala je da je tuženi preko svoje organizacione jedinice
Sekretarijata za socijalnu i dečju zaštitu zaključio Ugovor o
64
Izveštaj
prevozu kombi vozilima osoba sa invaliditetom sa Gradski

saobraćajnim preduzećem „Beograd“. Predmet navedenog
ugovora je kombi prevoz osoba sa invaliditeom članova pet
udruženja. Istakla je da nije član navedenih udruženja, već
član drugog udruženja koje se obraćalo Građanskom branio-
cu za Grad Beograd i Sekretarijatu za socijalnu i dečju zaštitu
i da je u odgovoru Sekretarijata navedeno da je po čl.5. Ugo-
vora predviđeno da članovi mogu da koriste taj vid prevoza, a
da lica koja nicu članovi, a imaju potrebu za prevozom mogu
da se obrate tim Udruženjima bez obzira na članstvo, te da
će im na taj način biti omogućen prevoz kao i licima koja su
članovi nabrojanih Udruženja. Napomenula je da taj Ugovor
nije mogla da pribavi, kao i to da je u poslednje dve godine,
prilikom pokušaja da se preveze ostala bez uspeha.
GGG
Takođe, navela je da je prilikom obraćanja dispečeru
Gradskog saobraćajnog preduzeća zaduženog za prijem pozi-
va osoba sa invaliditetom, dobila informacije da nema pravo
na prevoz ili da se obrati nekom od navedenih udruženja koji
su potpisnici Ugovora. Istakla je da je pre potpisivanja ovog
Ugovora mogla da ostvari pravo na prevoz direktnim obra-
ćanjem Gradskom saobraćajnom preduzeću.Tužilja smatra
da je na opisani način tuženi, koji je obavezan da obezbe-
di prevoz osoba sa invaliditetom na ravnopravan način kao
i ostalim građanima, zaključenjem spornog Ugovora nije to
učinio na način koji omogućava ravnopravan tretman osoba
sa invaliditetom, usled čega je postupio suprotno odredbama
Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom,
a osim toga povređen je i čl.1. Protokola 12. Evropske kon-
vencije o ljudskim pravima i slobodama. S obzirom na izneto,
postavljenim tužbenim zahtevom tražila je da se utvrdi da je
Grad Beograd diskriminatorski postupio prema tužilji orga-
nizujući prevoz putnika sa invaliditetom na neravnopravnim
65
osnovama za članove određenih udruženja, na koji način je

tužilju onemogućio da uživa pravo na gradski prevoz na do-
stupan način, kao i da se naloži tuženom da gradski prevoz
osoba sa invaliditetom organizuje na dostupan način nezavi-
sno od pripadanju članstvu određenih udruženja.
Tuženi je u odgovoru na tužbu i tokom postupka, pre-
ko zakonskog zastupnika, istakao da je tužba neuredna, a da
je tužbeni zahtev neodređen, zbog čega sud treba da odbaci
tužbu.
Takođe je osporio tužbeni zahtev u celosti navodeći da
je nejasno na koji način je tuženi diskriminatorski postupio
prema tužilji, odnosno na kojim propisima se zasniva nje-
govo diskriminatorsko postupanje, jer tužilja nije dokaza-
la da je zaključenjem osporenog ugovora između tuženog i
Gradskog saobraćajnog preduzeća, tuženi postupio suprotno
odredbi čl.27. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa
invaliditetom. Dodao je da nije doneo nijedan akt opšti ili
pojedinačni, kojim tužilju stavlja u nepovoljniji položaj zbog
invaliditeta, te da ne postoji ni posredan ni neposredan akt
diskriminacije. Predložio je da sud odbije tužbeni zahtev.
U dokaznom postupku sud je izveo dokaz čitanjem pi-
smenih dokaza, podnesaka, ugovora i utvrdio sledeće:
GGG
Primenjujući materijalno pravo na utvrđeno činjenič-
no stanje sud je prvo pošao od odredbe čl.16. u vezi čl.194.
Ustava Republike Srbije kojim je propisano da spoljna poli-
tika Republike Srbije počiva na opšte priznatim principima
I pravilima međunarodnog prava s tim što su opšte prihva-
ćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarod-
ni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i
neposredno se primenjuju a potvrđeni međunarodni ugovori
moraju biti u skladu sa Ustavom, što dalje znači da je sud
ovlašćen da iste neposredno primenjuje.
66
Izveštaj
S tim u vezi sud je dalje pošao od toga da je čl.1. Uni-

verzalne deklaracije o ljudskim pravima UN iz 1948. godine,
propisano da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka
u dostojanstvu i pravima, dok je čl. 2. propisano da svakom
pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji
bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje pola, jezika, verois-
povesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili druš-
tvenog porekla, imovine, rođenja ili druge okolnosti, a čl.13.
garantovani su sloboda kretanja i izbora stanovanja.
Rezolucijom 2200 A Generalne skupštine UN od
16.12.1966. godine, usvojen je i otvoren za ratifnkovanje Me-
đunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Pakt je
stupio na snagu 1976. godine, i SFRJ ga je ratifikovala, tako
da Pakt danas predstavlja deo pravnog sistema Republike Sr-
bije, koja je nastavila da izvršava obaveze SFRJ, SRJ odnosno
DZ SCG preuzete iz međunarodnog prava.
Članom 2. st.2. Pakta o građanskim i političkim pravima
države potpisnice su se obavezale da poštuju i garantuju svim
licima koja se nalaze na njihovoj teritoriji i koja podpadaju
pod njihovu nadležnost prava priznata Paktom bez obzira na
rasu, boju, pol, jezik, veru, političko ili drugo mišljenje, naci-
onalno ili socijalno poreklo, imovno stanje, rođenje ili svaku
drugu okolnost.
Stanovište suda je da odredbe o „drugim okolnostima“
navedene u čl. 2. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima
UN i čl.2. st.2. Pakta o građanskim i političkim pravima treba
tumačiti tako da predstavljaju zabranu diskriminacije u pri-
meni garantovanih prava i po osnovu invaliditeta.
Takođe Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnov-
nim slobodama, usvojena pod okriljem Saveta Evrope 1950.
godine, stupila na snagu 1953. godine, koju jeratifikovala DZ
SCG, a koja kao i Pakt o građanskim i političkim pravima
jeste sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka, čl. 14. zabra-
67
njuje diskriminaciju na osnovu pola, rase, boje kože, jezika,

veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili
socijalnog porekla, veze sa nacionalnom manjinom, imovnog
stanja, rođenja ili drugog statusa. Dakle, invaliditet nije izri-
čito naveden kao zabranjeni osnov diskriminacije, ali odred-
bu „drugi status“ treba tumačiti tako da obuhvata i invaliditet
kao zabranjeni osnov diskriminacije.
Na osnovu odluke Vlade Republike Srbije od 22.11.2007.
godine, Republika
Srbija je propisala 17.12.2007. godine, Međunarodnu
konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom usvojenu
13.12.2006. godine, i Opcioni protokol uz nju. Stav 2. čl.1.
Konvencije, propisuje da osobe sa invaliditetom obuhvataju
osobe koje imaju dugoročna fizička, mentalna, intelektualna
ili senzorna oštećenja koja u sadejstvu sa različitim barijera-
ma mogu otežati puno i efektivno učešće ovih osoba u druš-
tvu na osnovu jednakosti sa drugima dok je čl. 2. propisano
da diskriminacija po osnovu invalidnosti znači svako prav-
ljenje razlike, isključivanje ili ograničavanje po osnovu inva-
lidnosti čiji cilj ili posledica jeste ograničavanje ili poništava-
nje priznanja uživanja ili sprovođenja svih ljudskih prava i
osnovnih sloboda u oblastima politike, ekonomije, socijalnih,
kulturnih, građanskih prava i bilo kojoj drugoj oblasti.
Što se tiče nacionalnog zakonodavstva, zabranu diskrimi-
nacije po osnovu fizičkog ili intelektualnog invaliditeta propi-
suje pre svega Ustav Republike Srbije proglašen 08.11.2006.
godine, u čl. 21. st.Z a potom i Zakon o sprečavanju diskri-
minacije osoba sa invaliditetom usvojen 17.4.2006. godine, i
objavljen u „Sl.glasniku RS“ br. 33/06.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invalidite-
tom se zasniva na načelima zabrane diskriminacije osoba sa
invaliditetom, poštovanju ljudskih prava i dostojanstva osoba
sa invaliditetom, uključenosti osoba sa invaliditetom u sve
68
Izveštaj
oblasti društvenog života na ravnopravnoj osnovi, uključeno-

sti osoba sa invaliditetom u sve procese odlučivanja o njiho-
vim pravima i obavezama i jednakosti prava i obaveza.
Prema čl. 3. Zakona izraz „osobe sa invaliditetom“ ozna-
čava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom,
intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje
usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili
imaju ograničenu mogućnosti da se uključe u aktivnosti druš-
tva na istom nivou sa drugima bez obzira na to da li mogu
da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih po-
magala ili službi podrške dok izraz „diskriminacija“ I „diskri-
minatorsko postupanje“ označavaju svako pravljenje razlike
ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje,
ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili gru-
pe kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica na
otvoren ili prikriven način a koje se zasniva na invalidnosti ili
razlozima u vezi sa njom. Izraz „organ javne vlasti“ označava
državni organ, organe teritorijalne autonomije, organe lokal-
ne samouprave, organizaciju kojoj je povereno vršenje javnih
ovlašćenja kao i pravno lice koje osniva ili finansira u celini
odnosno u pretežnom delu Republika, teritorijalna autono-
mija ili lokalna samouprava.
Članom 4. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba
sa invaliditetom, propisana je dužnost organa javne vlasti da
osobama sa invaliditetom obezbede uživanje prava i sloboda
bez diskriminacije.
Oblici diskriminacije propisani su čl. 6. st. 1. Zakona i
mogu biti neposredna I posredna diskriminacija kao i povre-
da načela jednakih prava i obaveza. Neposredna diskrimina-
cija postoji ako se lica ili grupa u istoj ili sličnoj situaciji bilo
kojim aktom ili radnjom stavljaju ili su stavljeni u nepovolj-
niji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj
zbog njegove odnosno njihove invalidnosti (čl.6. st.2). Povre-
69
da načela jednakih prava i obaveza postoji ako se diskrimini-

sanom isključivo ili uglavnom zbog njegove invalidnosti neo-
pravdano uskraćuju prava i slobode, odnosno nameću prava
i obaveze, koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne
nameću drugom licu ili grupi (čl.7. st.1.).
Saglasno čl. 11. st.1. Zakona, organi javne vlasti ne sme-
ju svojom radnjom ili propuštanjem, vršiti diskriminaciju
osoba sa invaliditetom dok je saglasno čl.13. st.1. zabranjena
diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti
usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim po-
vršinama, pri čemu se pod uslugom u smislu ovog zakona
smatra svaka usluga koju uz naknadu ili bez nje, pravno ili
fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog
zanimanja (stav 2.).
Zakon zabranjuje diskriminaciju po osnovu invalidno-
sti u javnom prevozu. Ta diskrimnnacija obuhvata odbijanje
da se preveze osoba sa invaliditetom, odbijanje posade pre-
voznog sredstva da takvoj osobi pruži fizičku pomoć neop-
hodnu za prevoz tim sredstvom, ukoliko se time ne ugrožava
bezbednost saobraćaja, kao I određivanje nepovoljnijih uslo-
va prevoza osoba sa invaliditetom (čl. 27.). Pored toga čl. 31.
Zakona, zabranjuje svaku diskriminaciju između organizacija
Pre svega, vodeći računa da je tužilja lice koje je obolelo
od paraplegije I kvadripareze, te da se kreće uz pomoć inva-
lidskih kolica to se tužilja ima smatrati osobom sa invalidi-
tetom u smislu stav 2. čl. 1. Međunarodne konvencije UN o
pravima osoba sa invaliditetom i čl. 3. Zakona o sprečavanju
diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Iz citiranih odredaba međunardnog i nacionalnog zako-
nodavstva sledi da osnovni pravni princip savremenog prava
jeste da svi pojedinci bez obzira na različitosti imaju jednaka
prava i obaveze, dok diskriminacija znači nedozvoljeno prav-
70
Izveštaj
ljenje razlike, odnosno nejednak tretman koji dolazi od stra-

ne fizičkog ili pravnog lica i koji se vrši prema licu ili grupi s
obzirom na njihova lična svojstva.
Imajući u vidu da je tuženi poverio Gradskom saobra-
ćajnom preduzeću „Beograd“obavljanje delatnosti gradskog
prevoza i da je sa pomenutim preduzećem zaključio Ugo-
vor o prevozu kombi vozilima osoba sa invaliditetom koji za
predmet ima kombi prevoz osoba sa invaliditetom – članova:
Udruženja distrofičara Beograda, Saveza za dečiju i cerebral-
nu paralizu Beograda, Udruženja multiple skleroze Beograd,
Udruženja paraplegičara Beograda i Saveza slepih – Gradska
organizacija Beograd (čiju članovi su određeni kao korisnici
prevoza) kao i to da nijednom odredbom ovog ugovora nije
utvrđeno pravo, niti predviđen eventualni način korišćenja
prava gradskog prevoza i mogućnost korišćenja istoga od
strane osoba sa invaliditetom koja su članovi drugih udruže-
nja, odnosno lica sa invaliditetom koja nisu članovi ni jednog
udruženja, vodeći računa da je čl. 2. Međunarodne konvenci-
je UN o pravima osoba sa invaliditetom, propisano da diskri-
minacija po osnovu invalidnosti znači svako pravljenje razli-
ke, isključivanje ili ograničavanje po osnovu invalidnosti čiji
cilj ili posledica jeste ograničavanje ili poništavanje priznanja
uživanja ili sprovođenja svih ljudskih prava i osnovnih slobo-
da u oblastima politike, ekonomije, socijalnih, kulturnih, gra-
đanskih prava i bilo kojoj drugoj oblasti, a da saglasno čl.3.
Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, izraz
„diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju
svako pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno
propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prven-
stva) u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih po-
rodica ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način a
koje se zasniva na invalidnosti ili razlozima u vezi sa njom,
to sledi zaključak da je tuženi zaključenjem spornog ugovo-
ra diskriminatorsko postupio na štetu tužilje jer je spornim
71
ugovorom omogućio korišćenje prava na gradski javni pre-

voz članovima tačno navedenih udruženja a ne i tužilji koja
je član drugog udruženja niti osobama sa invaliditetom koja
nisu članovi ni jednog udruženja.
Zaključenjem spornog ugovora tuženi je povredio na-
čelo jednakih prava i obaveza izvršio neposrednu diskrimi-
naciju na štetu tužilje što predstavlja oblike diskriminacije u
smislu čl. 6. i 7. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba
sa invaliditetom, a takođe je povredio i princip savremenog
prava da svi pojedinci bez obzira na različitosti imaju jed-
naka prava i obaveze utvrđene Univerzalnom deklaracijom o
ljudskim pravima UN, Evropskom konvencijom o ljudskim
pravima i osnovnim slobodama i Paktom o građanskim i po-
litičkim pravima.
Sa stanovišta prava diskriminatorsko postupanje postoji
kada se pojedincu ili grupi koja deli isto lično svojstvo obez-
beđuje pravo koja drugi nemaju. U konkretnom slučaju oso-
bama sa invaliditetom koji su članovi udruženja navedenih u
spornom ugovoru omogućeno je uživanje i dostupnost prava
na korišćenje javnog gradskog prevoza ali ne i tužilji koja je
takođe osoba sa invaliditetom i koja je član drugog udruže-
nja. Pomenuto pravo obezbeđeno je za pripadnike i članove
pojedinih udruženja a ne za sva lica sa invaliditetom bez ob-
zira na članstvo u udruženju.Pri tome, tuženi je diskrimina-
torsko postupanje izvršio upravo na osnovu činjenice član-
stva u organizacijama osoba sa invaliditetom, na koji način je
postupio suprotno čl. 31. Zakona o sprečavanju diskriminaci-
je osoba sa invaliditetom.
Kako u svetlu citiranih odredaba međunarodnih izvora
prava, svaki pojedinac ima jednaka prava i obaveze, i kako je
čl. 31. Zakona o sprečavanju diskriminacije, zabranjena sva-
ka diskriminacija između organizacija osoba sa invaliditetom
a saglasno čl. 11. st. 1. Zakona, organi javne vlasti ne smeju
72
Izveštaj
svojom radnjom ili ropuštanjem vršiti diskriminaciju osoba

sa invaliditetom pri čemu je čl.13. st.1. zabranjena diskrimi-
nacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga,
to je tuženi dužan da organizuje gradski javni prevoz oso-
ba sa invaliditetom bez obzira na njihovo članstvo u udru-
ženjima osoba sa invaliditetom, na koji način će omogućiti
dostupnost korišćenja prava gradskog prevoza svim licima sa
invaliditetom.
Sledom svega izloženog, sud je primenom citiranih
odredaba nacionalnog i međunarodnog prava zaključio da je
tužbeni zahtev osnovan pa je odlučio kao u izreci.
GGG
Osobe koje zbog prirode invaliditeta mogu da koriste
javni prevoz, posebno slepa lica, često su žrtva uvreda i dis-
kriminacije od strane pružaoca usluga prevoza.
Zbog ovog problema, doneto je nekoliko presuda na
osnovu Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invali-
ditetom i dosuđena naknada nematerijalne štete osobama sa
invaliditetom zbog povrede prava ličnosti.
73
SUMMARY
Ratification of the U.N. Convention on the Rights of Per-

sons with Disabilities and the Optional Protocol following
the Convention, conducted on May 29, 2009, made those sig-
nificant international acts a part of our internal legal system.
By passing the Antidiscrimination Law on March 26, 2009,
Serbia greatly approached the domestic legislation to the EU
standards in this domain, opening a possibility for a more ef-
ficient protection of people with disabilities.
This report is an attempt to draw attention to the diffi-
cult position of disabled persons, and the aim to enable them
to enjoy equal rights and freedoms as the other citizens. The
report deals with the most common issues disabled persons
meet, and it aims at pointing out the areas there essential
changes are necessary and urgent.
A great problem disabled persons face is regulation of
right to help and care of another person, and increased allow-
ance for help and care of another person. This is an extremely
important question, because disabled persons and their fami-
lies without this right cannot satisfy the basic life needs of
a disabled person. It is essential to systematically solve this
problem and modify the law that regulates this issue, so as to
determine allowance for help and care of another person on
new grounds, respecting reality and need for society’s help
to persons with mental disability, mental impairment and
illnesses, since the current model leaves out of the system a
great number of persons who actually need the allowance.
Due to such a serious situation when it comes to violation
of human rights in the process of realization of rights in this
74
Summary
area, a high number of persons with disabilities also addresses

ombudsman, complaining about bad and unequal treatment
of competent bodies, since in the future ombudsman could
contribute to changes in the law and practice in this domain.
A change of the Law on Social Security is currently ongoing,
so new and clearer solutions are to be expected.
The second great problem is the right to realize a dis-
ability pension. Due to unclear procedures and criteria when
it comes to assesment and expertise on disability and health
condition, the consequence of inadequate legal regulations
when it comes to persons with disabilities are severe viola-
tions of rights and utterly illogical situations. The only evi-
dence Pension and Disability Security Fund accepts in the
process of realization of right to disability pension depends
on the assessment made by the Fund’s Committees, which
conduct the assessments in a very problematic and rigid way,
practically deciding about the right of the person in ques-
tion.
Another big issue is the right to education of people with
disabilities. In Serbia, discrimination generally appears when
disabled persons are supposed to enroll into a regular sys-
tem of pre-school and school institutions. The legal frame-
work does not guarantee education without discrimination,
and laws exclude each other. The problem disabled children’s
parents encounter is extremely difficult and complicated, be-
cause municipalities and schools strongly defy enrollment of
those children into schools. The situation is the same when
it comes to enrollment into kindergarten. Very few children
get into regular kindergartens, so parents stand before an un-
solvable problem, which is the reason why the children do
not join the community on time and stay at home with par-
ents, whereas parents delay the moment to return to work.
The biggest damage is caused to children, who have been dis-
criminated from the day they were born, and excluded from
75
the society. The existing positive regulations do not satisfy the

international standards, and they failed to adequately solve
the question of education of persons with disabilities.
Due to educational obstacles, a great number of disabled
persons remains unemployed, and that is another problem
present in our society. This problem contributes to poverty
of the entire society, since neither does the person with dis-
ability contribute with its work, nor is the family of the dis-
abled person able to cover the costs incurred by disability.
Employers are unwilling to employ a disabled person, due
to prejudice that they will be unable to perform adequately.
The problem of employment of disabled persons remains un-
solved, and there is still a lack of serious legal reforms in this
domain. It was only last year that the Law on Professional
Rehabilitation and Employment of Persons with Disabilities
was passed (Official Gazette of the Republic of Serbia, no.
36/09). This law enables employment of disabled persons,
respecting international standards and providing socializa-
tion, economic reinforcement and enjoyment of civil rights
for disabled persons.
There have recently been some changes in the provisions
of the Penal Code, in the Law on Changes and Amendments
to the Penal Code (Official Gazette of the Republic of Serbia,
no. 72/09). Yet, the legislator still shows indecision when it
comes to efficient and decisive protection of the most imper-
iled groups, because some changes in the law provisions are
moderate and do not provide a quality solution to the exist-
ing problems. For example, children who are victims of crim-
inal acts, especially in the group of acts against gender free-
dom, are enabled to report the act and the perpetrator only
after they reach full age, when the criminal prosecution has
already become absolutely archaic, which convenes perpetra-
tors of the most severe criminal acts. That is why it is neces-
sary to introduce special deadlines for criminal prosecution
76
Summary
to become archaic, to provide full protection in cases when

the victims are children. In order to protect children’s rights
and interests, it should be mentioned that the legislator left
out a change when it comes to the criminal act of disallowing
expression. The law has not been changed and a disputable
provision which proscribes that the perpetrator of this crimi-
nal act will not be punished if they were unable to pay for
maintenance has not been erased.
In regards to criminal procedure, the position of disa-
bled persons has not been improved by a single change in
the procedural law in criminal procedure. Namely, disabled
persons are not guaranteed the right to interpreter, nor the
right to hold a trial at an accessible place. The Criminal Pro-
cedure Code has been changed several times in the past five
years, but the legislator failed to recognize disabled persons’
rights in either of the changes. The right to interpreter is not
implied or guaranteed to a person who cannot hear or speak,
but it is a matter of court’s judgment to assess whether such a
hearing is successful. Thereby, the accused disabled person’s
rights are violated, because they don’t have an equal possi-
bility to defense as other persons, they cannot defend them-
selves in a quality and equal way as other persons who ver-
bally expose their defense and they have no guaranteed right
to interpreter.
The problem of physical accessibility to courts and ot-
her state bodies is still present, especially due to wrong in-
terpretation of the notion of accessibility. Namely, except the
construction of ramps at the entrances to those buildings, no
further progress has been made. This leads to absurd situati-
ons, because even though persons in wheelchairs can enter
the buildings, they cannot move through them, so they still
cannot realize their right to access to justice.
Speaking about judges, police and prison staff, we need
to underline that the state so far has not organize any train-
77
ing to provide effective access to justice for disabled persons,

so people with disabilities suffer discrimination from justice
people themselves as well as from other state officers who
have no knowledge of terminology, position or rights of peo-
ple with disabilities.
Regarding the professional ability of disabled persons, it
is essential to introduce an in-depth change of regulations in
the field, and harmonize them with the accepted international
principles, especially with the Recommendation of the Coun-
cil of Europe Ministerial Committee no. R(99)4 on principles
concerning legal protection of adults with reduced abilities. In
regards to the proceeding, the procedures need to be based on
principles which provide accessibility to the proceeding in all
necessary cases, and to introduce the persons in question with
their rights and legal options, including the existence of inves-
tigation principle and assessment, personal hearing, time limit
with possibility of periodical review and right to appeal, con-
trol and provide participation of qualified staff.
Speaking about disabled persons’ freedom of movement,
it is notable that there is no awareness about legal obligations
and necessity to adapt the space to all citizens equally. Altho-
ugh the Law clearly defines obligations to adapt environment
and the notion of discrimination related to provision of ser-
vices and exploitation of objects and areas, as well as the obli-
gation to provide accessibility to public objects and areas to
persons with all types of disabilities, nothing has been done
regarding the matter. In favor of this speaks the fact that the-
re is no public transportation that disabled persons, who use
wheelchairs could use, and the transportation organized as a
special type of transportation disabled persons is extremely
poorly organized, and it does not satisfy the needs of a gre-
at majority of wheelchair users. This problem leads to com-
plete isolation of disabled persons. Persons whose disability
allows them to use public transportation, especially the blind,
78
Summary
are often victims of insults and discrimination coming from

transportation providers. Due to this problem, a number of
verdicts were made based on the Law against Discriminati-
on of Persons with Disabilities, when the court adjudicated
remuneration of non-material damage to disabled persons
owing to violation of right to personality.
79
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
342.726-056.26/.29(497.11)
IZVEŠTAJ o implementaciji Zakona o sprečavanju
diskriminacije osoba sa invaliditetom / Violeta Kočić-
Mitaček ... [et al.] ; urednik Saša Gajin. – Beograd : Centar
za unapređivanje pravnih studija, 2010 (Beograd : Dosije
studio). – 79 str. ; 20 cm. – (Biblioteka Suočavanja ; 31)
Tiraž 500. – Summary.
ISBN 978-86-7546-051-0
1. Кочић-Митачек, Виолета, 1967– [аутор]
a) Дискриминација особа са инвалидитетом –
Спречавање – Србија
COBISS.SR-ID 173045260

Izvestaj o Implementaciji Zakona o Sprecavanju Diskriminacije

Uploaded by

Document Information

Original Description:

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Izvestaj o Implementaciji Zakona o Sprecavanju Diskriminacije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

The European Union’s PROGRESS programme For Serbia

Violeta Kočić Mitaček

This publication is supported by the

Centar za unapređivanje pravnih studija /

tel: +381 11 2608 360 fax: +381 11 2608 346

The European Union is established in accordance with

This publication is supported by the Directorate-Gene-

Ratifikacijom Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima

ovim dodatkom. Zbog ovako ozbiljne situacije kada je u pita-

zadovoljavaju međunarodne strandarde i nisu na adekvatan

delo nedavanja izdržavanja. Zakon nije izmenjem i nije bri-

Kada je u pitanju poslovna sposobnost osoba sa invalidi-

Na izradi ove publikacije učestvovali su: Saša Gajin, Vio-

Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom i njihova pra-

Nakon usvajanja navedenih zakona Srbija je prihvatila

izmenom u 2005. godini („Službeni glasnik br.115/05) koja

broj osoba, a posebno deca i osobe sa mentalnim oštećenjima

Potrebno je izmeniti odredbe Pravilnika o utvrđenju te-

Ovo je još jedna oblast u kojoj je Zakon o sprečavanju

preinačuje ova rešenja, već rešenja ukida i predmet vraća na

uskraćeno pravo na obaveštenost u postupku i ravnoprav-

sami nalazi i mišljenja i prinuđeni su da vode dalji postupak

Pravo na invalidsku penziju

Završila je redovnu osnovnu i srednju školu, ali niko

M.M. se obratila organizaciji „Iz Kruga“ u momentu

svim nivoima, i pravo na pristup inkluzivnom, kvalitetnom,

zdravstvenih uslova za pravilan i potpun razvoj, kao i da dete

Iako je uvedeno obavezno predškolsko obrazovanje, deca

o vaspitanju i obrazovanju dece i omladine ometene u razvo-

naciju uprkos donošenju Zakona o osnovama obrazovanja

drugostepeni organ odlučio da dete ipak može da se upiše

Organizaciji „Iz Kruga“ se obraćao veliki broj roditelja

U oblasti srednjoškolskog obrazovanja takođe predstoje

stavnik je smatrao da je problem deteta njegov lični pro-

sistema obrazovanja. Invaliditet se smatra privatnom stvari

Zapošljavanje osoba sa invaliditetom

Poslodavci se nerado odlučuju da prime na posao osobu

naknadi šteta zbog ovakvog postupanja. U toku je postu-

Naime, nakon njenog izuzetnog ličnog angažovanja,

validitetom poštujući međunarodne standarde i omogućava

nasilje u porodici i rodoskrvljenje – odnosno obljubu rođenog

po žrtvu, posebno kada su učinjene prema deci ili osobama

nemoćnim licem, nasilja u porodici i sličnih krivičnih dela,

posebnih rokova zastarelosti krivičnog gonjenja kada su žrtve

Položaj osoba sa invaliditetom u

Pravo na tumača se ne podrazumeva niti se garantuje

Ako je svedok gluv, postavljaće mu se pitanja pisme-

Član 96. menja se i glasi:

iznosi na ročištu, kao i usmeno prevođenje isprava koje se

Diskriminacija i nasilje nad

Međutim, kada su u pitanju osobe sa invaliditetom i spe-

ozbilja, bila je prinuđena da se iseli iz zajedničkog stana,

nasilja nad osobama sa invaliditetom primenom krivične za-

Jedno od osnovnih načela Konvencije Ujedinjenih nacija

sposobnosti, pa se izjednačava poslovnoj sposobnosti starijeg

prava – prava na imovinu, prava na porodičan život, prava na

Privremeni staratelj koji bi trebalo da zastupa interes

odluku i zastupati punoletnu osobu, evenutalno i pokrenuti

uključujući postojanje istražnog načela i procene, ličnog sa-

Sasvim su izuzetni slučajevi istinskog prilagođavanja i

viđen u zakonu, odnosno prilagođavanje prostora i nije

tetom, gde se od putnice koja se kreće invalidskim kolicima

naloži tuženom da učini dostupnim tačne informacije o