ORLOVI RANO LETE

Književni rod: epika  
Književna vrsta: roman 
Autor: Branko Ćopić
Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO
Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.)
Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja.
Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać
Tema: Kako je proticalo  nemirno i burno dečaštvo
Jovančetove družine
Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i hrabrosti. Za ove
dečake rekli bismo pre da suorlići, ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila  i počeli rano, nego što se
očekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci)
morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: "Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je
žnjetva".
Fabula
Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. ( "Zapuštena, gusta i prilično 
velika šuma, na sat hoda od podnožja planine" sa obiljem "zapuštenih krošanja". Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta,
na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.
Zaplet nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, "zloćud stariji čovek", pijanac,
nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a
obraze podbule - sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavomučiteljicom Lanom.  S
tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio originalan nadimak:
gospodinPaprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu "javi dalje" i kad je stigla do polovine
učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:
"Šta vi tu šapućete, a"?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
"Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika."
Naravno, učitelj je besno tražio da se javi "kum", a Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio
zadatak da nađe prut.
Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh.
U nastavku pisac nas postupno "upoznaje" sa dečacima članovima "hajdučke družine" koja se "odmetnula" zbog
zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvoJovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar
Mačak...
Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na
Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok  ostala deca, koja nisu dobila batine,  idu
u školu, družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina "hajduka" se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova
tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo "otkrila " devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje
član družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u
školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu
Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem
kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina Bursać, seoska delija, i
spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo
vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka
proleće. Tu se završava prvi deo romana.
Drugi deo romana počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je
bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. "Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno
djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo
buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja". Okupatorska vlast ("ustaše") oduzimali su seljacima
oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka
se aktivirala. Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric
upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno,
dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su
seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao
samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj
su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin
gaj postaje partizanska radionica.
Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina.
"Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog
dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili"..
Glavni likovi:
Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim Nikolice.
Jovanče: Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega
veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To
ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume" da bi izabrao mesto
za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se brižno i
privrženo. On je i snaga i "mozak" hajdučke družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.
Stric: Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke.
Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu
tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek
pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa
životinjama.
Đoko Potrk: Tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U
družini je bio zadužen za sklapanje stihova:
Naš učitelj baš je slika,
nos mu crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra četa
harambaše Jovančeta..
Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac: Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio
engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.
Nikolica: Najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu
po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom.
Ivan Popović Vanjka: Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio
Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki.
Lunja: To je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno
svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu
iznad dečaka ( na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante.)  Nju pisac
ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je
ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u
krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica
sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi
iza visokog kukuruza... Ona je Stricu uvijek za petama... krpi dječacima košulje, čarape, kape, prišiva dugmad, brine o
svenu

Poljar Lijan: "Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda". Uvek je "mućkao bocu s rakijom i potezao
iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio
da luta selom "na krivim hodaljkama i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu...
Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i
doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najčešće im
"gledao kroz prste" kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli:" Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da
se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati...Domišljat
i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i "tražio lopove".
Nikoletina Bursać: To je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema  svoj seoskoj deci. ( Na
primer, kada spasava decu-hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logoru.
Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je
neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka "Nikoletina Bursać". Neke
ste već čitali (Surovo srce, Mitraljezac golubijeg srca).
Učitelj je bio "zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice".
Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez
ikakvog razloga, tuče decu i da vreči kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i
njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i
mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve đake redom tukao
govoreći:"Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.
Humor u romanu
Gotovo sve scene i slike u romanu su pune vedrine, životnosti, detinje radosti, pa i šala. Sigurno ste zapazili
da su "najsmešnije" ličnosti Stric i Lijan. Prisetimo se šaljivih scena:
Kad je Stric rekao da se Dunav uliva u Jadransko more, zatim da se ne uliva nigde, da ponire pod zemlju
kao onaj potočić u Prokinom gaju; kada učitelj pokušava da tuče Jovančeta, a ovaj pobegne kroz prozor, a
onda celo odeljenje za njim, kobajagi da ga uhvati, vičući: Aha, drži ga, drži!
Kad Stric izgovara molitvu, obraćajući se svecima da dovedu u razred našu staru učiteljicu...
Kad bi "ljuta bitka" između dečaka i njihovih roditelja itd