Milan Belegianin

Snovi zatravljeni h kula

Legende o zamkovima Vojvodine

2008.

Umesto predgovora
Gradei zamkove , graditelji i vlasnici nisu ni sanjali da e Te zidine onoga trenutka kada budu zavrene postati neto to e ih vremenom prerasti,progutati,istopiti i nastaviti da ivi umesto njih samih. Zamkovi ostaju mesto ljudi , mesto generacija...Svaki od njih na cvojim zidovima nosi tugu i poroke onih kojih vie nema , pa se ini da se tugom brane od seanja, a da se porocima podsmevaju nevernicima, koji pod raznim mantijama dolaze da bi se uverili da cigle nemaju duu. Kada kula zamka die , oni kau-vetar,kada se na najvioj terasi pojavi cenka umrle gospodarice,oni kau-obmana, kada ostarela sluavka uspavljuje gazdinog umrlo-roenog sina,oni kau gugutke u pukotinama poluraspadnutih zidina.

Ti inkvizitori pod mantijama raznih boja (definitivno su zamkove satrli ovi ija je boja mantija bila crvena) stvaraju zaveru protiv zamkova i mate,pa ipak okrenu lea i klisnu im zec potei zatravljenim podom donje kule,jer,savest je savest,a i sami znaju da su iskljuivi krivci, to zamkovi tako izgledaju. Razrueni zamkovi nemaju predivne ikonostase Uroa Predia , ali imaju svoje golubove i svoju setu. Obnovljeni zamkovi Dunerskih nose dostojanstveno svoju gospotinu i kod njih se legende ne moraju proveravati. Oni su legenda za sebe.Razlika izmeu ovih vrsta zamkova je poput razlike izmeu sipljive novembarske kie , koja prodire kroz usamljeniku izmaglicu i svetlom krunisanog avgustovskog dana.

Sremaska Kamenica

Zamak Karaoni se nalazi u Sremskoj Kamenici kraj Novog

Sada.Graen je od 1797. do 1811. godine.Prvi red porte zamka su dorski, a zadnji jonski stubovi. Rekonstrukcija i dogradnja bili su od 1834. do 1836. godine , pa sve do 1850. dok nisu potpuno dovreni svi stubovi porte. Krakovska grofica Hana Tomaevska , na svom proputovanju kroz Evropu, 1911. godine , zadrala se u Novom Sadu desetak dana.Mladi lekar Jovan Popovi naao se tu da joj bude na usluzi.Poslednjeg dana rofiinog boravka,mladi je odluio da prevesla na kameniku stranu ,ne bi li u senci dunavskih vrba jo malo pio zrele,poljske-aristokratske krvi.Bio je kraj septembra.Miholjsko leto. Dan vreo i uspaljen na kratko,ba kao i grofica. amac su vezali za jednu od vrba i u trenutku kada je mladi lekar hteo da prenese priu oprotaja i lanog obeanja sa grofiinog vrata na njene grudi,zaula se pesma.Obalom je hodio ovek veoma star i upao neku travu to je rasla u pliaku. Nije ih toliko iznenadila ni starost ni odrpanost oveka koliko jezivost melodije koja je izlazila iz njegovih usta.Jedna stvar je mladoga lekara posebno impresionirala iako je starac iao muljevitim delom ,tik uz vodu, nije ostavljao trag.Starac ih je pogledao samo jednom i rekao :Idite.Uskoro e sumrak, a onda e poeti pesma mrtvih.Danas im je stogodinjica. Grofica i lekar su otili nedoreenog oprotaja,a lekar je sve ovo nakon izvesnog vremena zapisao u svoj dnevnik.ini se da je u tom zapisu bilo vie ala za nedosegnutim grofiinim telom,no zapitanosti o ijoj se stogodinjici radilo,i kakvu je pesmu oekivao tog miholjskog sumraka starac koji je hodao muljem ne ostavljujui trag.
4

Zamak Karaonija u Sremskoj Kamenici graen je od 1797. do 1811.godine.Tokom tih petnaest godina gradnje,Dunav je svake godine na Kuninsko leto (doba kada je vodostaj najvei i kada kada se ,po predanju,ne sme kupati) uzimao po jednog radnika.Uvek bi se neki od njih,onako oznojen,pokuavao okupati u bremenitoj,goropadnoj reci,ne hajui za Kunin. Interesanto je da nikada ni jedno telo nije isplivalo.Ljudi su prepriavali da ih je zadrao kod sebe veliki reni bog,da bi mu ti vredni nevernici sagradili prelepo zdanje,onakvo kakvo su gradili i na kopnu. Nakon to je zamak sagraen , u njega su se uselila dva Karaonijeva sestria sa familijama.No, treba rei i to da je svake godine na kuninsko leto , preko vode , zajdeno sa junim vetrom dolazila i pesma utopljenih neimara,najavljujui jesen,kiu i bolest. Krakovska grofica i mladi lekar cu eleli da ovekovee svoje kratko poznanstvo,ba na stogodinjicu zavretka zamka i stogodinjicu poslednjeg udavljenog neimara. Prvi stanovnici zamka u Sremskoj Kamenici bili su veoma boleljivi. Uostalom , smatra se da su vlasnici zamkova pored voda bili osueni na dve stvari na mudrost (koja se esto graniila sa ludilom) i na preranu smrt iji je uzrok ponajee bila tuberkuloza. Uzrok mudrosti verovatno je bio Dunav , koji svojom neumitnou upozorava , a uzrok bolesti je bila njihova mazohistika zaljubljenost u reku. Dunav se ne podaje niti trpi ljubavnike.On trai danak...
5

Dunav je posesivan,i nametljivcima , mesto svoga , okrepljujueg mirisa , nudi vlagu pod kostima. Vlasnici zamka Karaoni bili su mudriji i preduzimljiviji , ali samo do svoje pedesete godine. Kasnije , ta mudrost je prelazila u ludilo,koje je uvek bilo protkano tuberkulozom i kratkovenou.Porodini lekar ogranka familije Karaoni u Sremskoj Kamenici zapisao je da su naroito bili osetljivi na miris ozona posle kie i na tople june vetrove koji su dolazili sa Dunava. Jo jedna interesantna stvar: Svi su bolovali od identinih auditivnih halucinacija.im bi leto poelo da uranja u jesen,sa svakim sumrakom esto bi stavljali dlanove na ui.No, ni to im nije pomagalo.U septembru i oktobru,svaki put,nakon kie,sedeli bi sklupani u uglovima svojih soba, i pod nos samo sebi stavljali miriljivu so i sire, samo da ne osete miris ozona. Nakon izvesnog vremena , vetar bi po njihovom prianju,donosio neke zvuke samo njima dostupne. Ubrzao posle toga,poeli bi da kalju. Ponekad je u goste vlasteli dolazio i travar Andrija. O tom oveku se nita nije znalo ni gdje ivi ni koliko godina ima.Za njega se govorilo da se rodio star i prestar.Bio je toliko mrav i lak da se uo kada bi hodao hodnicima zamka.Sestrii Karaoni bi ga primetili tek kada bi stao tik uz njih, ili kada bi im svoju vazduastu ruku stavio na rame. Andrija bi esto govorio da je lek od tuberkuloze u aju od pomeanog umskog bilja. To bilje se bere i na obali Dunava i u umi,ali svako svoj lek mora sam brati i sam spravljati,da bi ovaj bio delotvoran.
6

No, vlastela ga nije sluala. iako su i u samom njihovom zamku stilovi bili pomeani (prvi red porte su jonski a drugi korintski stubovi),travu nisu meali.Razlog nije bio taj to Andriji nisu verovali, no zato to su se bojali da idu u umu , ili na obalu reke.ta,ako ih u umi uhvati kia,ozon ojaa , a oni nemaju sobe u ijem uglu bi se skupili. S druge strane , Dunav je u sebe unedrio, pesmu mrtvih neimara koja tako slatkasto i zamamno zove sebi.Kada ne bi uspevao da ih nagovori,Andrija bi odlazio i ne bi prolo puno vremena , a negde bi se iz kamenike ume zaula pesma identina onoj koju bi svakog miholjskog leta donosio juni vetar s Dunava. Dunav prezire kaljanje, zato je esto prizivao vlastelu k sebi.Ali, ljudi su kukavice. Bilo im je drae da godinama kidaju kaljem plua , nego da brzo skonaju... U vreme rekonstrukcije i dogradnje zamka , od 1834.do1836. , pa sve do 1850. , dok nisu potpuno dovreni i ekonomski objekti , u mnogim pukotinama zidina , ispod drvea , parka i u paprati , mogle su se pronai bele svilene maramice sa krvavim ispljuvcima. Ovo bi bio karj prie o Karaonijevom zamku u Sremskoj Kamenici kraj Novog Sada.Moda bi jo trebalo dodati i ovo: svoj dnevnik lekar Jovan Popovi zavrava podatkom da Krakovska grofica Ana Tomaevska nikada nije stigla u Poljsku. Pri povratku u svoju zemlju razbolela se i ubrzo umrla u Solnoki , u Maarskoj , gde je i sahranjena.Oevici su javili da se sve desilo u nekoliko dana.Kau, naglo prokaljala krv...

Beoin

Zamak u Beoinu , jedan je od najlepih secesionistikih zamkova u ovom delu Evrope.Meutim,od prelepe fasade i unutranjosti sa mnogobrojnim vitraima odudaraju ukrasi na zamku.Zmajolike,abolike i zmajolike glave kao da su ostale izvaene iz nekog pononog vaara duhova , koji ce s vremena na vreme odrava oko zamka. Ime rraditelja dugo se nije moglo znati.Tek pre tridesetih godina , kada je zapoeto restauriranje zamka , u ohlaenom pepelu gipsane pei , pronaen je pergament,na kom je bilo zapisano sledee: Po sjaju njegovih oiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka.Zove se Nador. Otkad je stigao,nije progovorio ni jednu jedinu re-samo uti i gnjei gips za fasadu i ukrase za zamak.

Onoto me je zaprepastilo , to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju.ake su mu toliko velike da prekrivaju hladom itavu fontanu,kada ih ujutru die uvis da se pomoli izlazeem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice.Verovatno misle da e u te velike ake stati puno vie mrvica kada ih bude hranio. (Sledi jedan deo na pergamentu koji je neitak) Nastavak: Nador jo ni jednom nije nahranio ptice.Jo uvek samo gnjei gips,pravi ukrase na zamku i kui.Ti njegovi ukrasi su udni. ini mi se da su glave tih ivotinja izale iz glave nekog zlog oveka koji u ivotu nikada nikoga nije voleo.Iz Nadorove izobliene mate izlaze gipsane poruke mrnje i crnila.Kriom posmatram njegove ogromne ruke koje u tiini gnjee gips i moram da se malo divim tom sedoprstom mranjaku ,koji sa poslom prekida jedino kada se moli. (Ponovo sledi jedan neitak deo na pergamentu) (I nastvavak koji sledi je jedva mogue identifikovati,kao da je autor svoj zapis zavrio smrtno zaleen) Jue se dogodilo neto uasno.Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne zavrio je i lik istonjakog zmaja na gipsanoj pei.Pre no to je poeo da se pakuje , stao je pred fasadu da vidi svoje delo i zadovoljan je otvorio desnu aku.Bila je puna mrvica hleba.Toga ternutka sam pomislio da sam se moda ogreio od tog neimara.Prvo mu je u aku sletela nena bela golubica, ali Nador je nije nahranio , no je aku stisnuo i
10

grudvu krvavog perja hitnuo ko najviem dimnjaku.Umorivi se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta.Dok je spavao,golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom,tako da su ga potpuno zalepili za divan.Pre noi se i sam pretvorio u golubiji izmet... Nisam samo prestraen, no sam i tuan.Vie se niko nee moliti izlazeem suncu , ali nee biti ni bele golubice da leti ka svetlu. Andrija P.S. Sutra odlazim i ja.Spahija ne moe da shvati da mogu da ostavim topli krevet i dobru platu,samo zato to se ne oseam dobro kada gledam ukrase na fasadi zamka.Ovaj zapis ostavljam u ustima zmaja na gipsanoj pei.Ako je istina ono to govorim , pergament nee izgoreti.

Kapetanovo
11

Ovaj zamak je smeten van naselja. Potpuno je usamljen,tako da u banatskoj ravnici izgleda pomalo donkihotovski.Ne misli ni o emu i ne naslanja se ni o ta. Podsea na kamen kraj morske obale koji na sebi nema mahovine , niti je iole ukopan u zemlji.More ga ne dodiruje ni pod njim niko ne ivi, pa ipak zastanete i divite mu se. Drugog avgusta 1938. godine (ba na Svetog Iliju),Bela Botka ,vlasnik zamka etao je parkom Kapetanova i mislio o svojoj sudbini.Potpuno je bankrotirao, i razmiljao je kako da to saopti eni.Kad je zaprosio Emu , koja je petnaest godina bila mlaa od njega , mislio je da mu je sve pod nogama. Kapetanovo je bilo sagraeno , a Ema u dvadesetim.Zamak i ena.Oboje visoki i vitki ,tako da im pozavide nebesa.Sa visoke kule zamka i iz oiju ene izletale su bele golubice.Danas je odluio da zamak proda na javnoj aukciji.Jedino je to moglo da mu pomogne i da ga spase potpune propasti.Ema je sve to znala,ali je nekako verovala u udo i ni sanjala nije da e joj se mu odluiti na ovaj poslednji oajniki korak.U zidine toga
12

zamka bilo je ugraeno vie od dvadeset godina njihovih poljubava i srenih jecaja. Kada se prenuo iz razmiljanja , ugledao je jednog veoma starog oveka koji je hodao oko fontane zamka i paljivo brao neke trave. Neto je tiho mrmljao kao da gata.Bela mu je priao i upitao ga ta radi na imanju.Starac ga je pogledao svojim mutnim pogledom i odgovorio mu: Sakupljam bilje koje osea da e se se dogoditi nesrea, spravljam od njega aj i leim bolne ljudske due.Nemoj joj danas nita rei. Bela Botka je, ne znajui zato odgovorio starcu:Moram , i krenuo ka zamku.Uinilo mu se da je uo starca da je jo jednom viknuo za njim Nemoj joj danas nita rei. Bela je uao i rekao eni da se zamak prodaje na javnoj aukciji. utala je jedno vreme ,a zatim mu je prila, pogladila po obrazu i poljubila u oko. Te iste noi kada je Bela zaspao, Ema se iskrala iz postelje, popela na najviu kulu zamka , polila se benzinom i zapalila.Izgorela je brzo i od nje nije ostalo nita,ak ni pepeo.Ostalo je samo nekoliko pramenova plave kose, koji su poput venanica smrti dugo obletali oko zamka. Tog avgusta 1938. godine, nebom su svake noi arale zvezde repatice,podseajui na tuni vatromet, ili na opelo neba.Bela Botka je domah nakog toga napustio Kapetanovo. Na etiri kilometra od Kapetanova nalazi se Stari Lec, sa dva zamka koje je podigla porodica Danijeli. Poslednjih nekoliko decenija, unutar zidova ,koji su nekada sluili za dekoraciju i omeavanje prelepih parkova , nalazi se bolnica i

13

prihvatilite za stare i nemone,mentalno retardirane, duevno obolele... Da li je to sluajno ili nije, tek injenica je da se jedino sa najvie kule Kapetanova nazire tuna prolost zamkova u Starom Lecu. U zamkovima Starog Leca ima oko etiri stotine ljudi koji su pre vremena ostarili i koji su se pre vremena umorili od ivota. ini se da su izmeu tih zidina smeteni svi bivi vlasnici zamkova i da pomalo lie na graevine koje su nekada davno sagradili,a koje su morali da napuste. Moda je negde u toj utljivoj i bezvoljnoj gomili Staroga Leca i Bela Botka koji gleda ka svojoj kuli i eka Emu da se pojavi. I zbilja , svakoga drugog avgusta, na Svetog Iliju, nou,pojavljuje se u jednoj od soba zamka senka ene sa dugom kosom koja gleda u banatsku ravnicu u pravcu Staroga Leca.Otkuda toliko prokletstva , na tako malom prostoru, otkada toliko nesree... ta je zgreila familija Danijeli, da nakon njenog odlaska,zidove zamka nastane senke pomraenih umova i izmodenih tela. Da li je iko iz te familije jednim metkom ubio jelena-vitoroga i srnu-sapatnicu , ili je moda otac bacio oko na ker,brat na sestru... A ta se dogodilo u Kapetanovu? Verovatno je Bela Botka gradei zamak , sluajno u njegove zidine ugradio sokola slomljenih krila.

14

Kapetanovo je danas skoro potpuno renovirano.U njemu se vie nita ne nalazi , ali nije naputeno.Onaj starac ,koji je na Svetog Iliju 1938. godine upoznao Belu Botku na nesreu, sagradio je kraj Kapetanova jednu malu atrlju i odrava zamak. Poput ostarelog kljuara uspomena , na otkosima jednog vremena , starac ia i mazi svoga Don Kihota, svoju uspavanu lepoticu,znajui da e se uskoro probuditi. Sav se predao zamku , i uiva da kri estar oko njega , samo se rastui,kada se po neki put na kosi ili grabljama zadri, umesto sasuene trave ili ita,pramen plave kose. Svake godine,no pred Svetog Iliju ,starac odlazi u Stari Lec,napitke od trava koje je nabrao oko fontane Kapetanova dok je ova jo radila.Te napitke on dotura utljivim stanovnicima Starog Leca. Idue noi, kada repatice poinju da araju nebom,a Ilija Gromovnik stane da prebrojava zemaljske grehove,zahvaljujui udesnom napitku, ostareli i utljivi zatoenici zamkova u Starom Lecu,prolaze kroz zidove i drei se za ruke opkoljavaju Kapetanovo. Svi bivi vlasnici zamkova se tada poput nekog davno izumrlog vremna mole dogokosoj senki gospodarice u najvioj sobi zamka. Duh Eme Botke , poput ribarske ene strpljivo eka zoru , samo povremeno pozdravljajui due tih ljudi koji su nekad davno ostali na nekoj drugoj obali,u nekom drugom snu.

15

Za to vreme starac pali na ulazu u zamak vatru i plae.Ne zna zato,ali mora... Grb porodice Botka na istonom zabatu (lav sa krunom koji u wapi dri zvezdu) poinje da svetli i redovno se uje rika.Metani susednih sela smatraju da se ipak radi o grmljavini. Ako padne kia i ugasi starevu vatru,kau bie rodna godina.

elarevo
16

Nikola Bezeredi je bio graditelj dvorca u elarevu i njegov prvi vlasnik. Kada je 1882. godine Lazar Dunerski od njega kupio zamak, Nikola je novom vlasniku poklonio i klavir koji je nekada davno i sam dobio za vrlo mali novac od jednog raalovanog ruskog grofa koji je na kocki sve izgubio. Klavir je stavljen u salon ekajui bolje dane , a Lazar Dunerski se dao u posao.Te 1882. u mestu podie parni mlin i fabriku piritusa.Nakon dve godine (1884.) uspeo je da raskri polovinu parka , i da sa desne strane,nedaleko od dvorca, podigne pivaru i zasadi hemeljarinke. Jednoga popodneva , etajui se salonom , sluajno je zastao pored klavira i poeo da razmilja o tome da bi zamku trebalo udahnuti duu.

17

Sam nije bio vian umetnosti , to ne znai da je nije i voleo.Zaputenost dirki koje su ve bile zaboravile dodire tankih prstiju grofa kockara nagnala ga je da vrata svoga zamka otvori najvienijim umetnicima Srbije s kraja devetnaestog i poetka dvadesetog veka.Od tog trenutka , gosti dvorca su bili Laza Kosti,Paja Jovanovi...Bilo je slikara , pesnika, vajara ,ali klavir je utao.Po neki put bi neko od gostiju neobavezno prelazio po dirkama i to je bilo sve. Najcenjeniji gost bio je Laza Kosti.Prijateljstvo izmeu velikog pesnika i vlasnika zamka postalo je toliko da je Kosti bio kum svoj deci Laze Dunerskog. Jedno od te dece bilo je Lenka Dunerski u koju se pesnik zaljubio u svojim poznim godinama. Interesantno je to da je Lenka bila prva koja je intenzivno poela da svira na klaviru.Deavalo se da posluga iznese,kada je vreme lepo,klavir napolje i postavi ga izmeu dva kamena lava na ulazu u zamak. Lenka bi sedela i poinjala da svira. Bila bi to dobrodolica pesniku.Iz dirki poklon klavira bi izlazili , koji bi prvo smirivali kamene lavove, a zatim do bola i nemoi pogaale duu ostarelog pesnika. Lenka nije imala posebnu tehniku , ali su njena ednost i sudbina ve odavno umrlog kockara, biveg vlasnika klavira, stvarali sazvuje koje je odisalo slatkom tugom umiranja. Ostareli poeta se nije oseao dostojnim ove mladosti , iako je i Lenka oseala simpatije prema njemu.U dugim noima je sanjao kamene lavove , koji su se pretvarali u vrsta bedra igraice i igrali na muziku Lenke i klavira.

18

Laza Kosti je sebe poeo da kanjava nesanicom. Ostareo,izmoden i svestan prolaznosti,odlazi u manastir Kruedol, gde u omami, u osami,bunilu i enji, iz svog istroenog tela , kao iz suve drenovine,cedi,naizgled , poslednje kapi ivotnog mousa. Uskoro, 1895. godine u Beu , umire Lenka Dunerski.Laza Kosti za ivota nije bio sa Lenkom, pa umilja da e biti zajedno nakon njene smrti.Nije imao Lenkino telo, ali e imati njenu senku. Nisu delili zajedno ivot , ali e moda deliti smrt.Veza za Lazu postaje ukleta i nad snovima kreativnog ludila jedne neostvarene ljubavi , nastaje nalepa pesma srpske lirike Santa Marija della Salute. I danas po neki put, iz odaje zamka zauju se akordi prokockanog klavira,a lavovi bedra riu,priznavajui da su deo pesnikovog sna.Nastaje jedan ukleti harmonijum , i tada pod zvezde elareva stupaju ostali ukleti pesnici Jesenjin,Edgar Alan Po, a parkom zamka ruku pod ruku , u belim pohabanim venanicama hodaju Lenka Dunerski,Anabel Li,Isidora Dankin...

Hajduica
19

Zgrada zamka Hajduice je iz 1880-tih godina. Vlasnik,Lazar Dunerski odluio je da se dvorac sagradi u klasicistikom maniru. Tvrdi se da je park zamka najlepi od svih parkova koji su graeni uz zamkove Vojvodine. Pomalo podsea na negovane prste pedesetogodinje gospoe, na kojoj nema mnogo nakita , ali ni bora. Na toj ruci parka,dominira varka mladosti. Na ulazu u park , na kori hrasta Lunjaka,iznikla je dinovska peurka Ludaja, za koju se govorilo da stvara hlad koji je opasniji od orahove senke i da onaj ko pree rubove senke dinovske peurke gubi sposobnost da sanja. Ova peurka deli park zamka od travnjaka koji vodi sve do pompeznog stepenita i upadljivog trema zamka. Hrast u peurka podseaju na straara dolog iz neke zemlje divova , koji ne dozvoljava uspomenama da odu.
20

Na izlazu iz parka nalazi se utljivo jezero koje je veito bistro.Iako se ne nalazi na trusnom poruju, po neki put , u noima bez meseine,voda se iz ista mira uzburka. Na poziv vlasnika zamka , iz daleke ruske stepe doao je slikar , koji se zvao Jatan, da bi naslikao nekoliko slika za salon predivnog zamka Dunerskih. Hajduica je na slikara delovala umirujue o mislio je da e posao brzo privesti kraju,ak je i novac dobio unapred. Zamak se nalazio na kraju sela , gde se i danas nalazi , tako da je umetnik bio okruen potpunim mirom. Prva dva meseca se samo etao parkom , divei se kori monih hrastova,gledajui se strahopotovanjem preurku,i ponekad se kupajui u jezeru. No,prole su tri godine a slikar nikako da prikupi inspiraciju i krene sa radom.Svaki put kada bi uzeo kiicu, ruka mu je oteavala, a na oi mu se navlaila mrena. Srce mu se praznilo a elo rosilo strahom i znojem. Jedne je noi Jatan usnio kako se eta pored jezera.Iznenada, zau glas: U meni je skupljena sva lepota prirode.Zamoi etkicu u moju vodu, i stvorie najdivnije prelive boja.Inspiracija e ti biti nepresuna.Na mojoj povrini i mom dnu,spavaju duga i zvezde.Kroz moje kapi diu oblaci,a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo.Sve to iskustvo prirode e biti tvoje,samo mi mora obeati da e mi pokloniti sve ono to e
21

sanjati od idue noi pa do kraja ivota,ti i dve generacije tvojih potomaka. Usnuli slikar odmah na ovo pristade. Sutradan u jutro kada se probudio, Jatan krenu ka jezeru nosei sa sobom tafelaj.urei kroz umu parka , onako zamiljen nije primetio da je proao ispod dinovske peurke , zdrobljenih nekoliko listova u njenoj hladovini. Stigavi do jezera , zamoio je kiicu u vodu, i dogodilo se udo,poee da se stvaraju prekrasne slike.Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku.Ne samo to su oblici i boje na tafelaju odisale belim golubijim krilima , nego se i uo lepet tih krila. Jatanove septembarske ume, ne samo da su imale sve jarke boje Miholjskog leta, nego je izmeu okvira tafelaja dopirao i miris prve trulei lagano umirueg lia. Platno slikara je postalo magija boja koja je mogla da se uje i omirie.Ali , od tada je slikar izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo,poto je to tumaio svojim dobrim zdravljem.Mislio je da mnogo radi,pa se umara , a zatim pada u tvrd , zdrav san bez snova. No, kako je vreme prolazilo, poeo je da shvata , da ukoliko u snu ne sanja , tada u to vreme i ne ivi.San bez snova je izgubljeno vreme. Uvideo je da je dao preveliki zalog jezeru.Trampio je za nekoliko slika povei deo , ne samo svog nego i deo ivota svojih sinova i unuka.

22

Nakon svega toga , naglo ostareli slikar je brzo napustio Hajduicu, kao da bei od neega... A jezero,bremenito snovima tri generacije , po neki put biva uzburkano, po neki put kao staklo.U prvom sluaju se da iz vodenih lukova izviru neki udni oblaci,koji kao da su izali iz none more nekog nesrenika , dok se , kada je voda mirna , u njoj mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni pike jelena i neke ednosti koja kaplje sa Hrastova ,Breza, Vrba i Topola.Tada se iz dubine jezera zauje lovaki rog, jezero sanja tui,trampljeni san... U unutranjosti zamka nalazi se soba sa ogledalima u kojoj se uva deo nametaja Lazara Dunerskog , onih nekoliko zavrenih Jatanovih slika i jedan krevet. Za ovaj krevet se tvrdi da je Jatanov i da je u njemu slikar poeo da gubi noi svoga ivljenja.To je irok , gostinski leaj sa tekim pokrivaem koji niim ne odudara od postelje koju biste ponudili dragom gostu ili starom prijatelju. Jedino to iznenauje , to je uzglavlje na kome se mesto jastuka nalazi dinovska peurka.

Eka
23

Pre mnogo godina , putujua druina Jove izmia stigla je do zamka spahije Damaskina u Eki.Poto je ve bila no ,spahijine sluge su ih smestile u zasebnu kuu u vrtu da prenoe. Tokom sutranjeg dana , pored malog vodoskoka zamka ,poela je da se gradi bina.Kulise su na svoje mesto stavljene u sumrak istoga dana. Tri sahijine kerke su sa zanimanjem pratile ovde pripreme,a najvie panje su posvetile vitkom,prelepom mladiu,do pola nagom, koji je radio za trojicu. Kada se spustila no , spahija je sa porodicom i svitom zauzeo mesto,na pozornici su popaljene svee i predstava je poela. Bio je to neki lak i naivan komad o mladoj devojci koju salee mnotvo udvaraa , ali ih ona sve odbija,ekajui svoga dragana da se vrati iz rata.Na kraju,izabranik njenog srca dolazi,rasteruje stare i dosadne udvarae i sve se lepo zavrava.

24

Spahijine erke su oduevljeno tapale na kraju.Bez obzira na naivnost komada, magija pozorita se po prvi put odigrala pred njihovim oima.Pa, ipak neto ih je zbunjivalo.Na sceni su prepoznali skoro sve glumce koji su tokom dana postavljali kulise,samo nije bilo onog prelepog mladia, i nisu znale gde se do veeras skrivala ova jedina prelepa devojka u trupi. Glumci su izali da se poklone, i gle uda lepotica je skinula periku i kostim.Pred erkama spahije Damaskina je ponovo stajao lep mladi od pre podne.Od uzbuenja,najjae je ciknula najmlaa sestra. Jo dugo nakon predstave,mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca.Primetivi opasnost , stari Damaskin je glumcima platio mnogo vie od obeanog i otpustio ih.No , mladi nije otiao sa trupom. Danima se glumac sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Eki.Spahija nita nije primeivao, sve do jedne veeri , kada ga je probudio lave pasa.Izaao je na terasu i ugledao u dubini parka dvoje mladih.Gnevan je odvezao pse i napujdao ih na mladia. Mladi je poeo da bei , ali je stigao samo da utri u kulu,koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka.Tu su ga psi sustigli i rastrgali. Devojka se vie nikada nije udavala,ostala je da ivi u zamku Eke sve do svoje smrti. Interesanto je to ,da su i nakon spahije Damaskina ,koji je sagradio Eku i kasniji vlasnici zamka bili stranci.

25

I jo neto:ovaj neogotski zamak nikako da se restaurira do kraja.Dok je glavna zgrada obnovljena ,kula preko puta nje, koja je isto tako deo zamka , jo uvek je oronula u naputena. Nekoliko puta je do njenog ulaza dovlaen materijal za obnovu,i dovoeni su neimari s juga.No,svaki put neposredno pre nego to bi radovi zapoeli , iz unutranjosti bi se ulo reanje.Psi koji su rastrgali mladia , sada su postali uvari njegovog venog prebivalita. I dan danas , velikim se parkom Eke, posebno u najsevernijim delovima mogu primetiti mladi parovi.Kau da je hladovina ovoga parka lekovita. Devojka , koju ostavi mladi(ode od nje ili umre), dolazi u hladovinu visokog drvea,nadajui se da e ga videti. itavu ovu priu je zapisala pred smrt najmlaa Damaskinova ker. Jedinio u svom zapisu nije navela , da li je ona u svojim etnjama parkom uspevala da pomiluje duu rastrganog glumca.Ali, postoji delimian odgovor i na ovo pitanje.Starice iz sela i dan danas govore kako je kneginja pri povratku iz etnje kroz umu vrta bivala smrtno bleda,i kako bi joj se ruke nekontrolisano tresle. Kada bi nakon izvesnog vremena uspevala da se smiri , palila je sveu kraj vodoskoka gde su nekada glumci montirali binu i kulise. Od maja do novembra,park Eke ispunjava uspavljujui zvuk vodoskoka i teki mirisi borovine i voska.

Veliko Sredite
26

Veliki dvorac brae Lazarevi

Mali dvorac brae Lazarevi

27

Veliko Sredite nikada nije bilo bogat kraj.Pa ipak , to nije spreilo brau Lazarevi da naprave dva zamka koja spadaju meu najlepe u Vojvodini. Prvi zamak je ,stariji od brae Lazarevi,podigao izmeu 1860. i 1870. u klasiarskom stilu.Drugi zamak ,koji je raen u neogotici,mlai brat je podigao oko 1900. godine. U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz arobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i uvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao neto neostvarno i nedodirljivo.Ogromni parkovi sa drveem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane. Brai Lazarevi sve ovo nije bilo dovoljno. eleli su ileti da se sankaju, pa poto nije bilo snega, naruivali su staklo iz Paneva da bi se sankali po njemu. Preli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje - ena mlaeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevii su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego to e napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoe prsnula u milijarde siunih delova. Od toga trenutka braa su obolela od staklene bolesti. Obzirom da su prekoraili osnovno oseanje mere, poeli su da komadie
28

stakla nalaze svugde - u krevetu hrani, odei... Staklo je postajalo za njih najomraeniji materijal do kraja ivota. I danas se ini da su ova dva dvorca puna sre. I jo neto. U ovim zamkovima i njihovim parkovima je poremeen prirodni sled godinjih doba. Taj nekadanji prostor brae Lazarevi podsea na one davne staklene kugle naega detinjstva u kojima su veite vejavice kada ih protresemo. I zbilja, moe vam se dogoditi da u julu iz unutranjosti zamkova u Velikom Sreditu kroz prozor gledate topli lenji seoski dan, a da na vas kroz razvaline krova veje sneg...

29

Fierov Sala

Gradei svoj zamak nedaleko od Rume, ovaj spahija jevrejskog porekla je eleo da oko zgrade napravi i park o ijoj lepoti e se priati irom zemlje. Obzirom da je lepota parka bila jedno od osnovnih merila gospotine, obavezni radnik na imanju zamkova, trebalo je da bude i vrtlar. Fier je poslao svoje sluge irom Vojvodine, da mu nau nekoga ko e park urediti po meri njegovog prezimena. Sluge su dovodile razne ljude koji su bili vie ili manje vini batovanstvu, ali niko od njih nije u potpunosti zadovoljio vlasnika zamka.

30

I onda, na jedan majski uranak, pred njegovim dvopregom se iznenada pojavio ovek koji je bio neobino star. Konji su zastali u mestu kao da su hipnotisani, a starac je priao spahiji i rekao mu je da je iz jednog sela kraj velike reke, i da najbole govori jezik Beloga Jasena. Starac je potom uredio park sa prednje strane po francuskoj, a sa zadnje strane po engleskoj emi, kako su uostalom izgledali i svi parkovi vienijih zamkova. Na toj plodnoj zemlji uskoro su sem Belog Jasena, poelegda uspevaju Sofore, Tuje, Gvozdeno drvo, pa ak i sam hrast Lunjak. Park oko zamka postajao je lepi, od samog zamka. No, gazda je ostario, a njegovi sinovi su bili hladni prema lepoti ume. Pred smrt su ga nagovorili da umu posee i da na njenom mestu stvori plodno zemljite. Otac je pristao i uskoro umro, a sinovi su poeli da ostvaruju ono to su zamislili. Kako im vrtlar (isto star kao i pre mnogo godina kada je zaustavio dvopreg) vie nije bio potreban otpustili su ga. Sada su im bili potrebni orai. Meutim, vrtlar nije otiao odmah. Ostao je na imanju i jaukao mesto svake odseene Jele, svakog odseenog Jasena, Tuje... Uskoro je njegova tuga prerasla u gnev.
31

Priao je najveem Hrastu i poeo da vae njegov koren. Nakon kratkog vremena, ruke su mu se pretvorile u snane i kvrgave rane, a koa u koru... Nou se uunjao u sobu spahijinih sinova i udavio ih u snu... Idueg jutra, sluge su pronale mlade spahije u ijim se mrtvim i otvorenim oima ogledala strava. Ali, to nije bilo sve. Ispod hrasta Lunjaka, ujedinom preostalom delu ume, naen je stari batovan mrtav. Mora da su mu bolovi bili strani, ili je bio veoma gladan, kada je poslednje to je uradio bilo to da ugrize koren hrasta Lunjaka. Sve to je za starim batovanom ostalo, bilo je urezano veliko slovo A" u kori hrasta.

32

Golubovci

Dvorac los" u Golubincima, s kraja XVIII i poetkom XIX veka, od svih je najzaputeniji. ini se da u njega decenijama nije niko kroio. Sve odaje su prepune pauine i u posetioce se uvlai sumnja da e uspeti i pored najbolje volje da razgleda unutranjost zamka. Ta pauina izgleda kao iva. Svaki nalet vetra kroz rupe, koje su nekada bili prozori pokreu ovaj ilim strpljenja tako da to prestaje da bude pauina i postaje pamenje vekova. I jo neto se dogaa tu u razvalinama losa. Zauje se zvuk koji podsea na jaukanje. Pauina poput prirodnih orgulja prihvata vetar i podaje mu neku muku muku koju je pre mnogo godina premreila. U trenutku kada se ovo jeanje uje, u Golubincima se pale svee i stavljaju u okvir prozora da bi se kako kau posvetili jauci muenika".
33

Ovaj zamak je tokom dva veka svoga postojanja, nakon smrti prvog vlastelina ponajee sluio kao muionica. Poslednji muenici su urezali svoja priznanja u zidove zamka, krajem Drugog svetskog rata. Onda nije ni udo to los prate prie o prokletstvima, neverstvima i kaznama. Prvi vlasnik zamka se jedne noi, nakon dugog puta, iznenada vratio i naao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah posekao, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavi joj da e tu ostati, sve dok je pauci pauinom ne premree. Nakon nedelju dana, ena je od studeni, ei i gladi umrla, a da joj pauina nije dola ni do brade, nisu stigli pauci ni posmrtni zar da joj naprave. Ti neverniini jauci i preklinjanja za brom smru bili su prvi zvuci koje je pauina unedrila u sebe. U narednih dvestotine godina su se krici drugih muenika pripajali ovom prvom. Pravo na spoznaju je imao i ima samo vetar. Pauci dvorca los pletu najsporije, ali su zato njihove niti najvre i najlepe. To su prave arabeske sudbine, zamke i tuge. Verovatno se zbog oblika i vrstine, vetar ba ovoj pauini losa najee podaje. Uostalom, svako vreme odgaja svoje pauke. Prvi vlasnik zamka je nakon neverstva i smrti svoje ene, prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oprotaj. Spahija je bio snaan ovek, nije umro brzo kao njegova ena, te su njegovi poslednji dani stigli da se umotaju u pauinu.

34

U Golubincima kau da pauk dovodi drage goste i nosi dobru vest. Nikako ga ne sme ubiti, jer ako ga ubije, prvo to e uti bie vrisak, i ako se hitro okrene na suprotnom zidu od onoga na kome je spljoten pauk, videe senku nage, mlade ene. Smrt pauka e ti u narednim godinama doneti nesreu i muk za sofrom, ljudi e te pamtiti jedino po zlu. U kuu e ti od gostiju ulaziti samo vetar, na divanu predvienom za gosta i u pustoj gostinskoj sobi carevae pauina. Stariji metani govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noima, pojavljuje ovek obuen u pohabano plemiko odelo i dugo se moli nad razruenim zamkom. Ne zna se ko je, ni od koga trai oprotaj. Jedino to se za sigurno zna, to je, da nije svetenik i da ne pripada ni jednoj pozorinoj putujuoj trupi. Lice nikada nisu uspeli da mu raspoznaju, kao da je svaki put imao zar od pauine. U tim noima, u Golubincima, u okvirima prozora, pali se i po nekoliko svea...

35

Fantast

Poput nekog monolita iz snova, ili ednosti koja se propinje, Fantast kao da je posveen oblacima. Ono to najvie udi i privlai panju, nije ouvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunerskog. U ovoj kapeli, koju je itavu oslikao Uro Predi, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak neijih usana. Ovaj otisak je primeen jo na prvu godinjicu Bogdanove smrti i ini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Moe samo da se nagaa...
36

Svake godine na Preobraenje, Sveti Stefan Prvovenani doputa vilovitoj dui Bogdana Dunerskog da uzjae senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obie svoje nekadanje imanje. Ovaj udni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Dua se naslanja na spomenik i oslukuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj ivih konja. Konji ne vide nita ali se neki udan nemir uvlai u njih. Oseaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora meu svojima, Bogdanova dua obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela odrava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, olienje ovoga zamka je stari uvar ergele, koga je jo Bogdan doveo za ivota. Ve vie niko ne pokuava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju maginu mo nad konjima. Kau da poznaje nemuti jezik i tajnu spravljanja trava koje e konje uiniti jo plodnijima. Sem Bogdana je jo jedino on smeo da uzjae Inkvizitora i ini se da je od ljudi u Fantastu jedino on oseao dolazak dva udna gosta na Preobraenje".

37

On odrava Inkvizitorov grob i vrlo esto se moe videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Beeja je priao, kako je pre nekoliko godina jedan dvogodac" slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odluio je da mu da injekciju ne bi li ivotinji skratio muke. Priao mu je Andrija (kako zovu starog uvara Ergele) i rekao mu: Odlazi! Sok od Jagorevine, pun mesec i dolazak konja kneza na preobraenje, donee isceljenje". Veterinar je otiao i kada je sluajno doao nakon nekoliko nedelja (Preobraenje" je ve bilo prolo) video je otpisanog dvogodca kako tri u manjeu. No, to je pripisao sluajnosti. Nakon to se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i ive, znane i neznane konje, dua Bogdana Dunerskog se penje na najviu kulu odakle je nekada putala sokole. Tamo jedno vreme stoji, oslukujui ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle ula lepet krila. No; svuda je tiina. Lepet se zaledio u nekim davnim koavama i dua sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro e no; a do idue godine ima puno. Treba baciti jo jedan pogled na konje.
38

Jo uvek su istokrvni, pa se i sa da dua sa ponosom nada, ba kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu. Sada vie ove konje ne jau vlastelini, ali se jo uvek negde u njihovim grivama zadralo milovanje gazda i radost pobednika. Ru sigurno njue Inkvizitorovu senku. Jo jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i dua velikog oveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a dua je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad Preobraenjem" e uskoro vee. Tiina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se zauje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne koave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja udne goste koji odlaze, ili nekoga ali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, moda se i nije desilo nita. Da, sigurno se nije desilo nita. Jednostavno se paun rastuio od beline i samoe. No. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manjea, sedi konjuar Andrija i pokuava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana.

39

Kroz otvorene aluzine uspomena ,jedan veliki kolektivni san zatravljenih kula , poinje da ivi. U tom snu su svi graditelji sa Istoka , zaljubljeni vrtlari,ljubomorni vlastelini,ludaci hrapavog kalja,moni vidari, nesreni slikari,vilovite due gospodara, tajanstvene svilokose vlastelinke... Svi se oni hvataju u jedno veliko Vrzino kolo, igrajui kroz sva vremena i sve prostore.Pod punim mesecom istorije izranjaju najrazliitija ljudska pregnua,najdublje tuge,najmranije osvete... Sa velikim dletom ljubavi,na zamkovima je utisnut dah bivih. I udan je taj dah.Mirie sladunjavo pomalo podsea na prezrelu jabuku.Od slasti do trulei mali je pomak,a ini se da su zamkovi stalno na toj granici. Moda svako od nas ivih ima svoj zamak , a da to i ne zna.Moda je u naem seanju istetovirana kula koje se ne seamo.No,nije vano... Treba samo putovati i biti strpljiv.
40

Sigurno je da emo jednog prohladnoh sumraka zastati da se odmorimo kraj nekog zatravljenog zida. Ako budemo paljivi videemo da je na njemu ispisan datum naeg roenja i smrti.Ne treba se uplaiti.Treba se pokloniti i tako se uunjati u pukotine. Dobro je da nas razvaline pamte po lepoti.

Pogovor
Nakon skoro petnaest godina, ponovo sam krenuo tajnovitim putevima ka zatravljenim kulama.Izmeu ova dva putovanja,neki od meni dragih ljudi su uspeli da pronau svoj zamak i da se u njega zauvek usele.Razmiljao sam da u ovom novom izdanju , na bajkovit nain opiem i puteve kojima se do zamkova dolazi.Mogao sam recimo, da piem , o selima Banata kroz koja sam prolazio , idui ka Hajduici,Starom Lecu, Kapetanovu... o selima koja lagano iezavaju,ba kao da je i do njih stigao eho zatravljenih zamkova, koji se u blizini tih sela nalaze. Mogao sam da opisujem Deje selo u Kamenici , kraj kog se prolazi kada se ide ka Kamenikom zamku opisanom u ovoj knjizi.U tom selu ive deca bez roditelja i ja sam siguran da je neko od njih na
41

jedan od stubova Kamenikog zamka ispisao grafit ivot je predug.Mogao sam , ali sam onda shvatio da su sve te graevine iz knjige , poput dece sa posebnim potrebama, ali i sa posebnim i neobinim moima. Smetene na periferiji prostora i vremena , te kule su zagledane u svoju prolaznost , kao u najmiliju igru , koju niko sem njih ne zna da igra.Same sebi ne mogu da pomognu, ali su isto tako same sebi dovoljne, dok traju.Kao to neka deca neobinih moi , snagom svoje misli pokreu stvari u prostoru , tako i zamkovi, snagom svoje svetake tiine , pokreu nae emocije i to ne samo u prostoru , nego i u vremenu.Nije u stvari toliko bitno gde se ti zamkovi nalaze na geografskim kartama.Bitno je njihovo mesto u geografiji nae due.I zato , vama ostavljam da otkrijete puteve koji do zamkova vode. Budite ubeeni da ne traite samo vi zamkove, ve i oni trae vas.Ukoliko je vedra no, podignite glavu sledei ritam otkucaja vaeg srca i ugledaete nad vama Sazvee Zatravljenih Kula. Tamo su adrese svih nas. Recenzija Nije teko zavoleti prolost jednog bogatstva, sjaja i raskoi , jedno vreme obavijeno tajnama i protkano legendama. Nije teko , kada oveka radoznalog duha, kreativih misli i lakog pera, ve pomalo uvuenog u boje vremena , kroz njegovo lino i profesionalno stvaralatvo,namami ljubav , mata i dobra intuicija.Milan Belegianin je pre petnaest godina , itaocima javno predoio skrivenu ljubav prema istoriji,kulturu, prema jednom vremenu i ljudima, objavljenu u knjizi Kamen u itu.
42

Drei u rukama ovu knjigu vraam se u vreme kada sam uila prve korake u nauno-istraivakom radu i kada je pomenuto izdanje za mene bio onaj pravi oslonac, neophodan za taj prvi korak. Od tog vremena ostaje mi urezano ime Milana Belegianina, Kapetanova,plave kose, sv. Ilije , zvukova polomljenih stakala i svih drugih doivljenih oseanja koja ostaju posle zaklapanja korica Milanovih pria.Verujem da e se to i Vama dogoditi kada budete dotakli misterije vojvoanskih zatravljenih kula. Knjigu je lako zavoleti, kao i njen miris.Miris nove hartije sa prizvukom davnih vekova...Te davne vekove autor razotkriva i opisuje krajnje direktno, iskljuujui svaki mogui trag zamaskiranih likova koji su to vreme ponosno obeleili. Dvorci , kateli , letnjikovci...kako ih autor sa ljubvlju oslovljava zamkovima , ak i nakon poritane knjige ostae Vam isto onoliko dragi,sa koliko ste panje i ljubavi krenuli u pustolovinu , iako ete moda pred ponekom priom ostati nemi.Neugodnosti koje su se provlaile meu zidinama onovremenskih zamkova ,kocka , ubistva , neuzvraene ljubavi,nema muzika..., autor pretae u pitke prie, oivljavajui svaku pomenutu ulogu. Jednostavnost stila oivljava emiocije ak i u trenucima kada pomislite da je nemogue da jedan san ima boju ili da jedan kamen ima toplinu. Zatravljene kule Hajduice,Beoina, Velikog Sredita , Sremske Kamenice ... ine samo jedan deli snova koji je autor nesebino podelio sa vama. Knjiga je obogaena fotografijama, koje prate dinamiku razvoja , deavanja u snovima zatravljenih kula.Na vama je da te snove produite...
43

utala je jedno vreme , a zatim mu je prila , pogladila po obrazu i poljubila.Te iste noi, kada je Bela zaspao,Ema se iskrala iz postelje... mr. Ana Pandi

O autoru
Milan Belegianin je roen 1956. godine u Novom Sadu, gdje je diplomirao na Akademiji za pozorinu i filmsku reiju, 1980.godine. Savezna i republika priznanja dobio je za predstave Juda Iskariotski , Kua na granici , Sledei za raj.Ostale znaajne predstave su Mario i Madioniar, Sreni princ , Magbet , Grobnica za Borisa Davidovia.
44

Za dokumentarne filmove Krik,aputanje ivota , Sva Gojkova blaga , na festivalu kratkog metra u Beogradu , dobio je dve zlatne i jednu srebrnu medalju za reiju , kao i nagradu za najbolji scenario. Na festivalu kratkog metra u Beogradu 2008. godine , njegov film Lasta dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film u domaoj i inostranoj konkurenciji.Na istom festivalu , film je dobitnik i nagrade Jovica Adi za najbolju reiju kao i nagrade Udruenja filmskih kritiara Srbije (FIPRESCI) za najbolji film.Do sada je objavio pet knjiga proze Kamen u itu (1993.), Svetonikoljska no (1994.) , Horg (1994.), Krila (1999.), Okamenjene molitve (2001.). Zaposlen je kao reditelj u dokumentarno-obrazovnom programu TVNS.ivi na jednom brdu preko puta Rakovakog manastira.

Sadraj
45

Umesto predgovora ................................................ 2 Sremska Kamenica ................................................3 Beoin ........................................................ .........8 Kapetanovo ................................................ .....11 elarevo ..................................................... .....16 Hajduica .................................................... . 19 Eka............................................................ . 23 Veliko Sredite ........................................... 26 Fierov sala ..............................................29 Golubovci .................................................3 2 Fantast....................................................35 Pogovor..................................................40 Recenzija .............................................41 O autoru ............................................43
46

47