Konkursi regiona

na jednom mestu
Friday, March 11th, 2011 | Posted by admin

konkursi iz oblasti kulture i umetnosti

Mikica Ili: Seobe Stefana tiljanovia (Nagrada Laza Lazarevi za 2002. godinu)

Srpskom seobniku, novomueniku Istoriju piu pobednici. Predanja ispreda puk. Knjievnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt. (Danilo Ki)

CRNI PAS
Uzmiui u neprekidnoj borbi pred agarjanskom silom, veliki despot Stefan tiljanovi od Patrovia, hodei Hercegovinom, Bosnom, Hrvatskom i Slavonijom, pobode na uu Studve u Bosut krvavi barjak cara Uroa i sazida grad Morovi 1498. godine, u ast Presvete Bogorodice. U rukopisnom mineju morovikog hrama, s kraja XVII veka, za mesec septembar, pri dnu trideset osme stranice, izmeu poutelih listova, stoji zapis grenog inoka Damaskina Morakog : Zakle se tad despot Stefan, sputajui u gradske temelje zapis, kotli sa vodom i bosiljkom, zlatni putir i kaiicu, da se dalje nee seliti pred osmanlijskim naletima i da e srpsko ime sauvati u Sremu Mnogi Agarjanin izgubi glavu tih godina pod zidinama, ne videvi sjaj i slavu Stefanovog Morovia. Tukao se tiljanovi hrabro sa azijskim nevernicima, ali kako to esto biva, vea mu je opasnost pretila iz sopstvene kue. Stefanova ena, lepa Maarica, hotei da iskoristi veliku muevljevu ljubav, naumi tajno, uz pomo katolikog upnika, da prevede Stefana u svoju veru. Ne mogavi da otrpi suze ljubljene ene, Stefan joj dopusti, posle mnogo molbi, da svoju crkvu podigne izvan gradskih zidina. Maarica ve bee prevela u unijatsku veru vojvodu gradinskog i jo nekoliko sremskih velikaa, a kad Stefan ode u jedan od bojeva sa Turcima, otpoe zidati crkvu zapadnoga zakona na Klisi, pod umom, s druge strane Bosuta. U slubenoj zabeleci visokog kraljevskog inovnika Alfreda fon Krausa, pod brojem 583-1499, na estoj stranici lee podaci o otpoinjanju radova na rimokatolikom hramu u rackom gradu Moroviu, zatim predraun neimara o ceni izgradnje i zavrnih radova, pregled utroenih sredstava, spisak priloga visokog plemstva i klira, novac koji odorbrava kancelarija Njegovog Kraljevskog Visoanstva, kao i druge pojedinosti vezane za izgradnju crkve.

Zidajui crkvu, lukava Maarica se doseti, pa okrenu Boji hram ka istoku, namenuvi ga zapadu, ne bi li Stefana lake na poklonjenje dovela i pounijatila. Najposle, naredi majstorima da crkvena vrata otvore u visini struka, da bi se poklonio veri zapadnoga zakona svako ko ue u bogomolju. Mnogi Stefanov podanik na prevaru, mnogi iz neznanja, ali ponajvie iz iste koristi, pree u veru unijatsku, ne bi li se despotici dodvorio. Kad se despot Stefan vrati iz vojne i ujaha u grad pod krvavim barjakom, ugleda mnotvo nepoznatog naroda kako se tiska ulicama Morovia. Ne poznade Stefan svoje sluge, sarae i potkivae, izmenjenih lica. Ostadoe mu strani duneri i urije, grnari i perjanici sa kojima je do jue jedan hleb jeo. Ne poznadoe ni oni njega jer im dua bee pocrnela, pa ga zasue kamenicama i isterae van gradskih zidina. Obuze tiljanovievo srce velika tuga, a duu preplavi alosni pla za izgubljenim srpskim glavama koje je trebalo iznova sei, razdvajajui veru od nevere. Hodei ispod zidina izmenjenog grada, Stefan sie do reke i, umivi se, pogleda preko vode u udesnu graevinu pod umom. Videvi da je to crkva, despot poeli da se u njoj pomoli, pa potera svojeg vranca preko drvenog mosta. Objahavi nekoliko puta oko hrama, zadivi se njegovoj velikoj krasoti. Najposle, sie s konja i stade pred ona vrata, ali ne pade mu u oi, kao to bi svakom drugom, gde su neobino niska, no primeti odmah da su zatvorena i poznade po tome da to nisu vrata od crkve pravoslavne. Silna ljubav prema lepoj eni nagonila ga je da ue u crkvu i potrai je meu nepoznatim svetom koji je stalno pristizao i ulazio unutra, ali ga ljubav Boija naui da obraz ne ukalja, te se okrenu leima prema ulazu i natrake ue u bogomolju, ne poklonivi se. Kad ga Maarica ugleda gde natrake u hram ulazi, okrenuvi lea biskupima i kardinalima koji drahu u rukama svete darove, prazno srce joj preplavi velika mrnja, te odmah ode vojvodi i upniku u Gradinu, ne pogledavi ga u oi. Odande udari na Stefana sa pounijaenom vojskom u isti mah kad i Turci sa juga i istoka, pa se despot sa aicom vernih povue na sever, u Baranju. Maarica zasede u praznom gradu, na prazan presto, gospodarei praznim podanicima, a oni to duu sauvae, nazvae grad: MORO I , plaui nad tiljanovievim odlaskom. Naputajui Morovi i Srem, Stefan potedi ivot vojvodi gradinskom jer mu hleb koji pojede u njegovoj kui branjae da ga pogubi, ali zato baci kletvu na njega i svoju bivu enu. Ondanje hronike belee udesni dogaaj: mnogi obraenici umree od gladi pored punih magaza ita, jer se seme svakoje po ambarima i oranicama u crni kam preobraae. Vojvoda od Gradine, kad mu Agarjani lea okrenue i grad osvojie, sie u donje lagume da njima hodi proklet do sudnjega dana. Jo se samo ponekad u zvezdanim noima moe videti Stefanov crni pas kako luta zidinama razruenog grada, ekajui gospodarev povratak.

BISERJE I SVINjE
Sklanjajui se ispred Turaka, despot Stefan povede narod u Baranju, u grad iklo, koji dobi na upravu od ugarskog kralja 1507. godine, za vernu graniarsku slubu. Odande je, sa hiljadu konjanika i ajkakom flotom, branio zemlju i gradove od Turaka, a veru i obraz od Maara. Nosili su Srbi pod pojasom platnene vree pune crne srpske zemlje i, stiskajui je umesto dukata, drali pod jezikom svezanu re, zapreteno obeanje, molitvu i zakletvu da e se jednog dana vratiti. Gazio je baranjskim movarama rasuti narod, dok mu je na tapu gorelo srce za panjacima i livadama, za rekama i umama koje je ostavio. Gde god bi kanula otrovna srpska suza, otvarao se cvet pod nogama, gde god je srpska izma kroila, povijale su se grane i rosilo lie alosnog drvea. Ugarske hronike govore o velikoj gladi i oskudici koja zavlada u narodu posle Mohake bitke 1526. godine i graanskog rata. Jedan pozniji bakrorez Sebastijana Peujskog prikazuje krvavo mohako polje po kojem lee

rasute kosti ugarskih branitelja, i sasvim u pozadini, bosonoge ene i decu kako izbezumljeno tumaraju ravnicom, skupljajui penina zrna, preostala posle velikog poara. Stefan tiljanovi, videvi u kakvoj su nevolji njegovi podanici, ponudi svoje odaje beskunicima, odenu bose i gole, nahrani gladne. Najposle, estiti despot otvori ambare i podeli ito narodu na zajam. Naredne godine bi slaba etva i magaze se ispraznie do kraja. Dunici nastavie da se zaduuju i niko ne imade ni da se prehrani dovoljno, a kamoli dug da vrati. Kad ovo vide, Stefan sazva na Mitrovdan svoje podanike na brdo untir, iznad ikloa. U malo poznatom spisu Danila Georgijevia Suvorina, Skazanie o serbskom knjazu Stefanu tiljanoviu koji se uva u petrogradskom muzeju, na dva dugaka svitka s kraja 16. veka, ruski poliglota i putopisac belei Stefanovu naredbu slugama da zaloe veliku vatru, kao i rei okupljenom narodu: Pisano je: Ako ko ree: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laa je; jer koji ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako moe ljubiti Boga, koga ne vidi? Ja vas, brao i sestre, danas vidim gladne i bose i nek vam je prosto dugovanje! Stefan uze priznanice, pa ih baci u vatru, oprostivi dugove. U prvi tren narod obuze velika radost i ljubav se razli njihovim srcima zbog Stefanovog milosra i dobrote, ali ne proe mnogo, a oni to manje dugovahu rekoe: Nije pravo, gospodaru, da oprata svima podjednako, jer su neiji dugovi vei, a neiji manji. Evo, nama si oprostio dvaput manje nego onima to se vie zaduie. A Stefan im, po svedoanstvu Danila Georgijevia, ree tad: O, bezumnici! Zar ne znate da je pisano da je carstvo nebesko kao onaj vinogradar koji unajmi radnike ujutru, u podne i uvee, pa im svima plati po gro, ne gledajui koliko je ko radio. Brinete se to i va brat dobi svoj deo, iako to nije na vau tetu, jer dobiste svoje po pravdi. A neki drugi od naroda rekoe: Bog i istina, pustili smo da nas ak dovde vodi lud ovek jer niko normalan ne bi ovoliki dug u vatri sagoreo. Nije ni udo to smo ovako daleko u lutanjima stigli jer nas slepci vode i rasipnici kue. Ko svoje rasipa kako li e tek o narodnom brinuti. Bolje tekoe turski begovi, nego ovi nai raskunici. I skoro svaki od onih to im Stefan dug oprosti, zaali to nije vie ita uzeo na zajam. A opet, neki od dunika koji pozajmljeno ito dadoe dalje na dug uz velike kamate, ne bi li zaradili na tuoj muci, obznanie svojim dunicima da im taj dug ne oprataju, pa nastade prepirka izmeu zelenaa i dvostrukih dunika: da li su i oni obuhvaeni oprostom duga ? iatovaki monasi, uvajui uspomenu na veliko dobroinstvo svojega patrona, zapisae, izmeu ostalog, u itiju svetog Stefana tiljanovia : jer, ko se za ivota ne posveti, ni smrt mu ne moe pomoi

RIBA SRED VODE

Stupivi u slubu kod Ferdinandovog vlastelina Ladislava Morea, posle krvave Mohake bitke i pobede Sulejmana Velianstvenog, despot Stefan postade 1527. godine kastelan Novigrada i upravnik Orahovice. Za vernu slubu kralju Ferdinandu I Habsburkom dobi sela Miholjac i Glogovnicu, a za ratne zasluge u borbi sa Jovanom Zapoljom oko ugarskog prestola, imanja u virovitikoj upaniji i najveu titulu koju je mogao poneti pravoslavni podanik agilis, to znai slobodan. Iste godine Stefanov pobratim, Crni ovek sa severa Bake i Banata, Jovan Nenad, poslednji potomak vizantijskih careva, sa svojih 25.000 graniara, muki se tukao sa Turcima, stolujui u gradu Subotici. Imao je Crni Jovan mlade beleg od roenja, koji se protezao od vrata do pete, pa mu zato dadoe crno ime, a vele i da je crn Turcima bio, jer, letei du granice i upadajui me Osmanlije, mnoge im je zulume inio, pa ga Turci, ba kao i Voda Georgija, crnim imenom krstie. Kralj Ferdinand I Habsburki uvue cara Jovana

Nenada, zajedno sa despotom Stefanom, u sukob sa Zapoljom oko ugarskog prestola, u kojem Crni Srbin izgubi ivot u zasedi, kod Segedina, za tui interes. Ono o emu su Turci sanjali, uradie dojueranji saveznici: odseenu Jovanovu glavu iz Trnjoa prenee u Budim i bacie pred Zapoljine noge. Razbijala se silna turska vojska o hridi Stefanovih graniara. Sekao je levo i desno od Mohaa do Gorjana; branio Slavoniju od Valpova do Virovitice i, kako svedoi jedan pouteli dokument iz dravne arhive carskog Bea, jedini se tukao sa turskom poasti, kada su ve svi oekivali da e Agarjani preplaviti Evropu. Padale su turske glave, kotrljale se slavonskim blatom, pucale kao prezrele tikve, ali stizale su nove, iskeenih gnjilih zuba, obavijene almama, spremne da padnu za veru i vozdignu se pravo u dennet. Tukui se sa Vrhbosanskim Usrev-paom izmeu Orahovice i Svetog Nikole, 1530. godine, svestan da je rtvovan od saveznika i preputen sam sebi, despot Stefan pie u izvetaju Kraljevskom ratnom veu i kralju Ferdinandu I Habsburkom, na sam praznik roenja svetog Jovana Pretee: ta moemo; plovimo posred neprijatelja kao riba sred vode. Turci prodiru, lomei otpor preslabe hrianske vojske, ali naleu na nove brane i ustave, zidane mrtvim telima branilaca. Carski Be sa svojim balovima, vlastelom u lovu, intrigama po dvorskim salonima i visokim poslanstvima, daleko od krvavog balkanskog klanja, opijen dekadentnom kulturom i civilizacijom, prezrivo je gledao na Srbe graniare i na njihova varvarstva u grevitoj borbi sa Turcima. Podjednako je prezirala carska vlastela i Agarjane pod zidinama Bea i Srbe koji su poturali svoje glave da bi zaustavili Aziju u Evropi, jer su ih i jedni i drugi zgraavali svojom svirepou, dok su se meusobno sekli i klali za tu raun. Puna dva meseca, 1543. godine, branio je despot Stefan tiljanovi Valpovo od Murat-begovih silnika. Begova silna vojska ispali, po jednom svedoanstvu, tri hiljade sto sedamdeset i tri kamena uleta na utvreni grad, ali ne uspede da slomi hriane. Sam Murat-beg se divio Stefanovoj hrabrosti, alei to nema takvog junaka kod sebe. Kada, na Savindan, posle dva krvava meseca opsade, pade Valpovo, Orahovica i druga utvrena mesta, sve do Virovitice, zarobie Turci Stefana i dovedoe pred Murat-bega, hotei da ga pogube za sve izginule osmanlije pod zidinama Valpova. Murat-beg otkupi Stefanovu glavu, bogato darivajui svoje ljude, pa ga opremi za put, poklonivi mu ivot zbog junatva kojim se ovena sekui Turke. Duhovno slomljen, Stefan opet poe u seobe pred agarjanskom navalom i, napustivi Slavoniju, otide u iklo, u Baranju, pokuavajui da okupi ljude za dalju borbu.

HROMI VUK
Lebdei u snu baranjskim movarama, jedne je noi Stefan usnio miris dunja sa majinog ormana. Kad se probudio oko pola noi, uo je sat kako kuca u zidu. Bio je to pouzdan znak. Do jutra je leao na tvrdoj postelji, dok su mu pred oima treperili rodni Patrovii, utonuli u baranjsku izmaglicu, a niz obraze se kotrljale dve krupne kapi maslinovog ulja. Ujutru je osetio kako ga bole kosti za brdima, pozvao je starog jeroshimonaha koji ga je pratio u svim seobama, ispovedio se, priestio i tiho predstavio Gospodu. Sahranie ga Srbi, tajno, nou, na brdu untiru iznad ikloa. Kad silni Agarjani zauzee Baranju, u ilou zasede Amir-paa. Paa poturenjak nije mogao da spava, niti da se zgreje u tuoj zemlji. Budile su ga nou, oznojanog, divlje guske iz baranjskih ritova, usred sna koji je snevao od dana kad su ga, jo kao sasvim malog deaka, odveli od kue, od majke i brae, u daleku zemlju na velike kole. etao bi potom nou, molei se Alahu da mu protumai znakove iz sna i da ga naui kako da se oslobodi more koja mu je pritiskala duu. Sanjao je paa poturenjak kako ga velika ptica, rairenih krila, nosi u kandama, dok se on bespomono koprca. Zemlja postaje sve dalja, kua se pretvara u jedva vidljivu taku, promiu oblaci i tlo se ve vie ne vidi, a ptiurina ga nosi dalje, u visine. I, dok ga podilazi jeza i telo drhti od straha i ledenog znoja, odjednom ga zaslepljuje bljetava svetlost. Toplota ga preplavljuje, jara mu bije u lice i on vidi ogromnu pticu kako se (uvek

iznova) topi i raspada od blizine Sunca. I on osea kako se rastae i omekava, najposle, raspolutivi se na dve strane, pada strmoglavo ka zemlji i tu se, nadomak tla, tren pre nego to udari elom o zemlju, budi oznojan i uplaen. Znao je paa da e doi dan kad nee uspeti da se probudi na vreme i kad e mu san zauvek preplaviti nadu u buenje. Jedino se bojao da e umreti a da nee protumaiti san o ptici koja se iznova raa svake noi i nosi ga u nebeske visine. Jedne od besanih noi, godine 1547. kada oktobar ve bee ogolio baranjske ume i zavukao svoje hladne prste pod krovove kua, Amir-paa, etajui dugakim ledenim hodnicima svojega dvorca, iznenada ugleda veliku svetlost kako iskri povrh varoi, sa brda untira. Pomisli na mah da sanja, da tone u dubine komara, ali se seti da je budan, da eta hodnicima tue zemlje i da je kroz taj san ve mnogo puta proao, ali je konano dolo vreme i da ga proivi. Pohita Amir-paa, voen nepojamnom snagom oveka koji ve odavno hoda mrtav, traei jedan tren, jednu taku na koju e svesti ceo ivot i, kad dospe na ono mesto odakle je svetlost isijavala, nae se u velikom udu jer vide da je netragom nestala. Znajui za verovanje naroda kojim je vladao, a nekada i sam pripadao, o zakopanom blagu koje ume u toku godine, u odreenim noima da zasija nepojamnim sjajem, prozbori te noi na untiru Amir-paa sam sa sobom, kao i svaki usamljenik, i zakle se da e sutradan doi sa momcima da iskopa zlato. opavi uhoda blesastog lica i iskeenih, gnjilih zuba ispod veito nacerenih, tankih usana, koji je noi provodio pod lipom, nedaleko odatle, uvi Amir-pain naum, pohita prekim putem do iklokog popa, Srbina koji je znao kakvo se blago krije na untiru. Pop okupi nekoliko vienijih Srba koji odluie da potajno, jo iste noi, iskopaju Stefanov koveg i povezu ga u neki od frukogorskih manastira. Kad, prispevi na obronke untira, stadoe kopati teku baranjsku crnicu, odjednom, sa svih strana, kao iz crne zemlje da je izaao, stade se kupiti silan narod koji vide onu svetlost. Izvadie Stefanovo telo iz zemlje i poloie u novi kivot, na volovska kola. Kad to vide, svetina pade na kolena i mnogi gorko zaplakae to im sveca nose sa untira. Svetenici i kalueri se stadoe moliti, a narod celivati moti i, kad bi pred zoru i vreme da se krene, neprezani volovi ne htedoe poi. Ma koliko ih tukli i gonili, volovi stajae u mestu, ne putajui glasa od sebe. Kad videe da nikakva sila ne pomae, monasi frukogorski se stadoe moliti jo jae i usrdnije. Tako doekae i zoru, a sa zorom i Amir-pau. Silni paa, kad vide da je raja ve iskopala njegovo blago, pozeleni od besa, pa prie otvorenom kivotu i stade kao ukopan. Na odru su leale neraspadnute moti Stefana tiljanovia, sa prekrtenim rukama na grudima. Na domalom prstu leve ruke sijao se prsten od srebrne banke sa dvoglavom pticom rairenih krila. Amir-paa pogleda u prsten na Stefanovoj ruci, pa u svoj koji je nekada davno poneo iz rodnih Patrovia u Stambol, kao jedinu uspomenu koju mu je na rastanku darivala majka. Oba prstena su bila ista. I prolete tad Amir-pai u trenu ceo ivot i sabra se, sakupi u jednom treptaju oka, pa pue u prasku, u beliastoj izmaglici, rasplinuvi se u krhotine seanja. Ispliva iz tih krhotina slika malog brata Stefana i poznade ga Amir-paa u sedom starcu na odru. Tek tad krenue volovi, praeni nemim painim pogledom, i povezoe kivot sa svecem u Srem. Te noi je paa sanjao pticu i padao je veoma dugo, ceo je ivot stao u jedan pad. Letele su pred painim oima slike potisnute prolosti, izmeane i izprepletene sa enjama i strahovima prekinutog detinjstva. Opet ga je u snu grlila majka, mlada i lepa kakvu je bee zapamtio, opet se igrao sa bratom, smejao i mislio davno zaboravljenim jezikom predaka. Mazio je, iz oevog naruja, najlepeg dorata sa zvezdom na elu, stiskajui mu zapletenu grivu oznojanim akama, dok se na obodu ume, povie kua, razjapljenih vilica iz kojih curi neprekinuta nit sline, cerio hromi vuk. Udisao je mirise rodnog kraja, irei nozdrve i upijajui izgubljeno detinjstvo. Titrale su boje crnogorskih urvina i vrtaa, proletali obrisi crnih

kamenjara i goleti. Snevao je bratstvo okupljeno oko boine trpeze kako se smeje i peva uz gusle otegnuto i nerazgovetno neku tunu povest o junatvu i smrti i malo dete koje niko ne vidi dok se mota oko nogu, zapinje i pada, pa se opet die uplakano i gladno, traei slatki miris majinih dojki. uo je u snu glasove, sve dalje i nerazumnije, kako se prelamaju u detinjoj dui, dok teka koprena zaborava prekriva poslednje odjeke crnih zapevki zabraenih ena, to koraaju za sepetima punim dejeg plaa. Dok je zora gutala poslednje obrise tmine, Amir-paa, po prvi i poslednji put, dosanja svoj pad do kraja i, udarivi na kraju sna elom o zemlju, zaspade zauvek.

ETIRI SRPSKA VOLA

Dugo su veali srpski monasi i svetenici gde da nose Stefanove moti. Svakom se uini da daje najpametniji predlog i niko ne htede da popusti. Inat nadvlada razum i uvue u srca zlobu i strast. Pogordi se mnogi Srbin, mislei da je dorastao Bojem promislu i kad se, najposle, posvaae, prekide ih mudri iguman Teofilo iki, reima: Ostavite se brao! to je u ljudi nemogue, u Boga je mogue. Pustite sveca nek sam hodi gde mu je volja. Krenue tako srpski seobnici, po savetu sedog starca, od manastira do manastira, za volovskim kolima sa sveevim kivotom, gazei vodu i blato. etiri neprezana vola hodila su baranjskom crnicom i sremskim obroncima, skreui sa puteva i proseka, pentrajui se uz brda i sputajui niz kosine, traei puteve nepoznate i dugo skrivane. Za njima, pognutih glava, u molitvi i tihovanju, koraali su srpski inoci, ekajui Boji znak. Volovska zaprega je presecala livade, zapadala u oranice, danima ostajala na jednom mestu, esto se okreui u krug, potom se vraala i iznova kretala u nepoznatom, maglovitom pravcu srpskih traganja. Naviknuti na seobe, monasi su strpljivo istrajavali u novom posluanju. Po svedoenju Remetskog letopisa, pribeleenog rukom nepoznatog monaha na poslednjim stranicama rukopisnog oktoiha iz 1558. godine, u koji god manastir uoe, kalueri spustie svetog Stefana sa kola i unee u crkvu, pred oltar. Zanoivi u porti, spavali su vrstim snom pravednika, snevajui Srbiju, obamrlu na kosovskom bunjitu. Podilazila ih je jeza u snu od hladnog vetra koji je duvao preko srbijanskih pustih planinskih venaca, preko katuna i kotlina; drhtali su od crnih pepelita i zagaenih ognjita, belih obruenih zidina i zjapeih provaljenih krovova srpske zlehude sudbine. Budei se ujutru iz komara u san, zaticali bi sveca kod crkvenih vrata, pa bi tovarili kivot na kola i hodili dalje. Tako prooe kroz est bogatih i lepih manastira i dooe do sedmog, ubogog i malog iatovca. Ispregnuvi umorne volove, monasi unee kivot u malenu crkvu svetog Nikole. Poloie sveca pred oltar, pa se smestie u umu iznad manastira. Sanjali su inoci te noi zvezdu visoko nad Srbijom. Neki stariji meu njima pamtili su ovaj san jo iz postojbine, gde su ga kao mladii proiveli, a drugi, mlai, snevali su ga prvi put u ivotu. Zvezda je sijala zaumnim sjajem, prelivajui sivu, opustelu zemlju bojama i mirisima. Toplina se irila u talasima, utiskujui ivotvorni dah obrisima senki i lutajuim duama predaka. Izvori planinskih potoka, zeleni lipovi gajevi i plodne rene udoline budili su se iz obamrlosti. Ispod pepela i korova, povrh zgarita i razvaljenih crkvita, nicale su, cvetajui i bokorei se, majina duica i pelen, ivanjsko cvee i hajduka trava, bour, raskovnik i ljuti. Stoletna hrastova debla zapisi kraj opustelih drumova, povijali su svoje grane pod zrakama nove svetlosti. uo se sa svih strana cvrkut ptica i zujanje pelinjih rojeva. Izlazile su iz trnja i ikara zmije uvarkue, promicali umskim prosekama vukovi i divlji zverovi jedini itelji opustelih srpskih zemalja, radujui se svetlucanju novog ivota. Remetski letopis donosi udesni dogaaj u celini: Monasi prespavae jutrenje, uljuljkani slatkim snevanjem, ali kad se probudie iz sna u komar, uplaeni znakom, pohitae u crkvu. Otvorivi teka vrata videe moti kod oltara, na istom mestu gde ih ostavie prethodno vee. Popadae na kolena Boje sluge i stadoe se moliti Gospodu, koji im ukaza na put i okona traganja. Verni narod, uvi za udo, nagrnu u manastir sa svih strana i kleknu pred novim Bojim ugodnikom.

Seti se neko u taj mah volova koji ih dovedoe dovde i poe da ih blagosilja, ali kad svetina bee izala u iatovaku portu, volova i kola ne bi nigde, kao da su u crnu zemlju propali. Supruga Jelena, kad u glas u dalekoj zemlji nemakoj da joj se mu posvetio, doe da se pokloni i pokaje, primivi postrig monaki u enskom manastiru u Karlovcima, na Dunavu. Predstavi se Gospodu kroz tri leta i bi pogrebena u iatovakoj crkvi podno gospodarevih nogu.

KONCENTRINI KRUGOVI LjUDSKOG ZVERINjAKA

U Moroviu stoji razruen Stefanov grad. Seti ga se tek poneki sneva, dok prebira po dubokim naslagama uspomena, tragajui za udotvornom travkom raskovnikom, koja raste pod kornjainim jezikom. O Maloj Gospojini podsete se Moroviani svoga sveca, ali su, kako veli jedan hroniar slavnih vremena, litije pod car Uroevim barjakom sve krae i sve starije, a sve je vie onih koji za Stefana nisu ni uli. Nema Srba odavno u iklou i na untiru. Odselili su se u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, rasprili se na sve etiri strane. Jedini svedok Despotov krst na untiru uva predanje o spahiji koji nije dozvoljavao da se na njegovoj zemlji narod klanja Stefanovom grobu. est godina je spahija branio Srbima da hodoaste i est godina mu je letinu tukao grad, a sedme godine, kad vide da nema kud, pokloni se i on sam i dozvoli da se slobodno hodi neuzoranom njivom, ali ne imade ko da hodi jer vie ne bee Srba u iklou. Jedno pouzdano svedoanstvo savremenika, koje ostade zapisano u iklou, na tvrdom grobljanskom kamenu, kazuje da su se klanjali Stefanovim senima: peujski Raci, bosanski katolici, Jevreji, Maari kalvinisti, okci i Cincari (koji, po svedoenju letopisa iatovakih kaluera, u njegovu ast podigoe manastirsku crkvu), ali kad Srbi odselie, zaraste u korov Despotov krst na untiru. Uzmiui pred dumanima od Patrovia, preko Hercegovine, Bosne, Hrvatske i Slavonije, do Srema i Baranje, nastavi seobe Stefan tiljanovi i posle predstavljenja Gospodu. Hronike svedoe da su iatovaki kalueri nosili u Velikoj Seobi, na izmaku veka, moti svetog Stefana do Eduna i Lovre, nadomak Budima, skrivali ih pod naslagama koa i vunenih prostirki, uvali u seoskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u ankurtoranu, zakopavali pod okriljem tmine u ile stoletnih lipovih debala, urezujui krst na izbrazdanoj kori, nosili dalje na sever, ostavljali u uvalama i piljama, pa ih opet vraali, na rukama, pevajui i hvalei Gospoda, kad minu poast agarjanska. Dva i po veka kasnije Naroito povjerenitvo NDH, na elu sa Vladimirom Tkaliem, direktorom Muzeja za umjetnost i umjetniki obrt, odnelo je iz iatovca u Zagreb bogato ukraeni, pozlaeni kivot, skinulo srebrnu krunu i prsten sa leve svetiteljeve ruke, zaderavi kou domalog prsta i ostavivi Stefanove moti, umotane u pokrivae, da lee pred prestonom ikonom Hrista Pantokratora. Protojerej-stavrofor prof. dr. Radoslav Gruji u svom izvetaju Svetom sinodu od 17.04.1941. godine, besedi o doeku komesara gospodina Ditriha i tunom stanju opustelog manastira na Veliki ponedeljak prve ratne godine, kada behu prenesene moti svetog cara Uroa iz Jazka, svetog kneza Lazara iz vrdnike Ravanice i svetog Stefana tiljanovia iz iatovca u beogradsku Sabornu crkvu. Manastir opljakae i zapalie ustae tri godine kasnije. Ostatke ostataka velelepne crkve Roenja Presvete Bogorodice i manastirskih konaka uniti i razvali nova vlast posle rata. Sremski seljaci bezvernici, podsticani usmenim preporukama partijskih aktivista, raznee kamen i ciglu, odvukoe grau i crep, i, najposle, upregnutim volovima poupae i izvalie temelje konaka, da bi od tog materijala sazidali svinjac ili upu. U noima punog meseca paljivi posmatra moe videti neke od njih kako, nesmirene due, slepi, sakati ili pomraenog uma, izbezumljeno tumaraju iatovcem, kao Stefanov crni pas pod zidinama Morovia. Ostade tako sveti Stefan tiljanovi u prestonom Beogradu, daleko od rodnih Patrovia, od Srema, Baranje i Slavonije, slutei neke nove seobe srpskih novomuenika i stradalnika.

O autoru: Mikica Ili je roen 1972. godine u Sremskoj Mitrovici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i apsolvirao na Bogoslovskom institutu SPC. Pie prozu, eseje i satiru. Dobio je vie knjievnih priznanja, meu kojima i nagradu za savremenu neobjavljenu pripovetku Laza K. Lazarevi 2002. godine i Srpsko pero 2006. godine. Objavljivao je u knjievnoj periodici, zbornicima i antologijama, kao i na Internetu. Zastupljen je u vie zajednikih izdanja. U izdanju Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca objavio je 2003. godine knjigu pripovedaka Zapadno istoni divan. Prie su mu prevoene na engleski, nemaki i bugarski jezik. ivi u Bosutu kod Sremske Mitrovice.