P. 1
Vanzemaljci, Novo doba i okultni Novi svetski poredak, antihrišćanska zavera

Vanzemaljci, Novo doba i okultni Novi svetski poredak, antihrišćanska zavera

|Views: 3,480|Likes:
Published by Guttenbrunn
Necete biti isti nakon citanja ove knjige
Necete biti isti nakon citanja ove knjige

More info:

Published by: Guttenbrunn on Jul 14, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/08/2015

pdf

text

original

VANZEMALJCI, NOVO DOBA I OKULTNI NOVI SVETSKI POREDAK A M.G.

ANTIHRIŠĆANSKA ZAVERA
PREDGOVOR
Radio drama „Rat svetova“ napravljena na osnovu istoimenog romana Herberta Džordža Velsa, koju je Radio Teatar Merkur (Mercury Theatre on the Air) emitovao na CBS (CBS - Columbia Broadcasting System) kao specijal za praznik Noći veštica, 30 oktobra 1838, je u Americi izazvala masovnu paniku među građanima. Ova radio drama je ušla u istoriju medija, po načinu na koji je realizovana: kao direktan prenos invazije Marsovaca, urađena tako verno, da su mnogi slušaoci širom Amerike podlegli panici, misleći da se to događa stvarno. Dramu je režirao Orson Vels, koji je tada imao 23 godine. Ova radio – drama se često navodi kao primer uticaja medija na mase i to nekorektni ljudi od moći koriste. Tobožnji napad vanzemaljaca ne bi trebao da predstavlja problem ljudima na početku XX veka, veka racionalizma, i materijalizma, ljudima koji ne veruju u ništa neuobičajeno. Kakvu bi reakciju izazvala radio drama koja opisuje napad velikog jata pterodaktila iz vazduha, ili vest da nailazi stampedo brontosaurusa teških po 40 tona. Verovatno nikakvu, osim smeha, ali kada su u pitanju došljaci iz dalekog, nepoznatog, tajanstvenog i mračnog svemira, nikad se ne zna, posebno ako su stanovnici pripremani godinama ili čak vekovima unazad na takvu mogućnost. Polako, perfidno....Vekovima? ... neko će da upita. Naravno. Po nekim, veoma popularnim teorijama, veoma popularnih naučnika i kvazinaučnika još od praistorije i antičkih vremena postoje svedočanstva o poseti „bogova“ iz kosmosa, o njihovom civilizovanju ljudi, gradnji građevina i hramova, saradnjom sa sveštenicima i vladarima. Tajanstveni prastari mitovi koji su puni opisa koji se ne uklapaju u konvencionalno shvatanje istorije, građevine, crteži, arheološki ostaci, slikarije. Nakon toga dolaze svedočanstva 1

iz kasnijih razdoblja o pojavama na nebu, neobjašnjivim svetlosnim objektima, vratolomijama na nebu srednjevekovne Evrope, i moderne pojave letećih tanjira, „malih zelenih“ u skafanderima, otmicama ljudi od strane vanzemaljaca...što danas podgrevaju filmovi, romani, stripovi... Broj viđenja NLO-a je masovno porastao u poslednjih 50 godina, ali to ne znači da izveštaji o NLOima postoje tek 50 godina. Ako pogledamo pismena predanja starih kultura, uvek iznova se susrećemo se božanskim likovima i bićima, koja dolaze sa neba, izlaze iz oblaka ili stižu sa drugih svetova, koji su tad pominjani, a ponovo “otkriveni” u 20. veku. Odakle ta znanja? Ko je dao ta znanja ljudima za koje smo mislili i o kojima smo učili da su gradili opekama, pisali zašiljenim drvcetom i putovali na konjima Kulture koje su za sobom ostavile najobimnije izvore, su neosporno staro-indijska, Sumerska, Egipatska i latinoameričke kulture. Ti izvori nam prenose dragoceno znanje o svim važnim oblastima ljudske egzistencije. I kada je reč o temi NLOa, vanzemaljskih bića, tobožnjih bogova, nisu nas ostavili na cedilu. Senzacionalna štiva, filmovi, dokumentarne emisije, svedočanstva....kao da nas hoće ubediti u postojanje inteligentnih rasa u svemiru sa naprednom tehnikom, kao da ih neko ili nešto forsira da tu temu eksploatišu. Kakav je cilj? Šta se postiže dokazujući da postoje? Ništa, rekli bi, puki senzacionalizam. Ali bi se prevarili...ciljevi su itekako skriveni od širokih masa, nemaju nikakve veze sa milionskim tiražima novina, knjiga i časopisa, niti sa količinom kupljenih bioskopskih karata. Nemaju veze ni sa budžetima aerodroma i kosmodroma. Imaju veze sa nama lično i sa našom večnom sudbinom! Sa našim verovanjem i našom predstavom o Bogu, dakle sa našom duhovnošću, a time i sa našim spasenjem. Imaju veze jer sve to i postoji da bi se porobile i podjarmile mase, da bi se hrišćanstvo napokon pobedilo, ono što nije uspelo rimskim legijama, a kasnije srednjevekovnom mračnom misticizmu, prosvetiteljstvu, racionalizmu, treba da uspe najvećoj prevari u istoriji čovečanstva – dolasku vanzemaljaca, tom novom aspektu spiritizma, jer bi pojava ijednog vanzemaljca podrila temelje hrišćanstva i Biblije. Da li stvarno postoje vanzemaljci, ili je sve to proizvod ovozemaljske kuhinje, i čije kuhinje...ostavljam na vama da budete strpljivi i dobro razmislite i presudite na osnovu onoga što ćete da pročitate u daljem tekstu. Povezaćemo sa ovom temom i pitanje religije, koja se utrkuje da porobi a ne da spase, kao i ateizma koji tvrdi da nema Boga a neprestano ga napada. Dokazaćemo da je sve povezano, pomenuti vanzemaljci, okultizam, tajna društva, politika, biznis, šou biznis, tradicionalne crkve i religije, istorija koju pišu pobednici i istorija koju znaju malobrojni. Osvrnućemo se na to kakve veze imaju katoličanstvo, komunizam, nacizam, fašizam, moderna demokratija i okultizam, kao i na činjenicu da su milijarde ljudi prevarene da veruju da su tradicionalne crkve hrišćanske a one to nisu. One su paganske, a upravo iz paganskih kultova nam dolazi spiritizam, kult sunca, a iz kultura koje su obožavale sunce činjenica da su baš one očijukale sa „vanzemaljcima“. Pozabavićemo se i modernim kultom sunca koji nikako ne zaostaje za onim drevnim, samo je modifikovan, kao i sa pitanjem – ko se brine da nam ništa ne ide od ruke i da nam život prolazi pored nas. Doći ćemo do zaključka da na svetu postoje samo dve religije, hrišćanstvo, nauka Isusa Hrista zapisana u jevanđeljima i satanizam koji ima hiljade pipaka, od paganskih kultova, spiritizma, ateizma, darvinizma, komunizma, demokratije, okultnih tajnih društava. Jednoj je cilj carstvo nebesko a drugoj Novi svetski poredak. Jedna ljude želi da spase a druga da ih čipuje i porobi. Jedna ljudima nudi neograničenu duhovnu slobodu, a druga ih porobljava putem medija, biznisa, nametnutog stila života, pogrešnih verovanja, izrabljivanja, straha, progona. Jedna im kaže – razmišljajte i istražujte, a druga – slušajte, gledajte i prihvatajte. Jedna im nudi da žive slobodnim životom, a druga im nameće kredite, besmislene zakone, dugove, obesmišljen rad, ismejano poštenje, napredovanje beskrupuloznih. Koje su manifestacije jedne a koje su manifestacije druge religije. Kakav se obruč steže oko čovečanstva i da li ima ikakve nade za ljude. Postavićemo pitanja i pokušati da odgovorimo na njih. Postoje li vanzemaljci i šta znače navodne antičke posete zemljanima? Foklorne predstave i predanja naroda antičkog vremena? Ko je hteo da ostavi "uspomenu" za XX vek? Šta to leti, pojavljuje se i nestaje na nebu? 2

Ko je gradio i zašto je gradio Stonhendž, Markahuasi, Saksahuaman, Baalbek i ostale neobjašnjive građevine? Kako fenomen „vanzemaljci“ nastoji da podrži evoluciju? Zašto vanzemaljci trebaju Novom svetskom poretku, Nju Ejdžu i ekumenizmu? Zašto poplava knjiga i emisija koje povezuju antičke paganske bogove sa vanzemaljcima, tumačenja drevnih legendi koja ide na ruku toj teoriji i golicanje mašte masa? Kako priča iz antičkog Sumera ponovo postaje aktuelna i svet se plaši sa „nadolazećom planetom Nibiru“ i reptilima u ljudskom telu, koji su došli u drevna vremena i danas i vladaju svetom? Odakle potiču neobjašnjive slike i reljefi po celom svetu kao i građevine za koje niko ne zna ko ih je sagradio i čemu su služile? Da li je svet stvarno star milijarde godina? Kakve veze imaju komunizam, nacizam, ateizam, fašizam, darvinizam, moderna demokratija sa spiritizmom i okultizmom? Ciljevi Novog Doba? Novi svetski poredak, tajna društva i porobljavanje čovečanstva Rat dve religije, osobine jedne i osobine druge, prikriveni satanizam u institucijama, medijima, tradicionalnim religijama, ideologijama? Da li su tradicionalne crkve hrišćanske? Ima li uopšte ičega u svemiru? Šta kaže Sveto Pismo (Biblija) na ovu temu, i zašto baš u toj knjizi tražimo odgovor?

Da li su nas pogrešno učili... Kamenje iz Ike, u Peruu koje prikazuje ljude i dinosaure.

JESMO LI SAMI U SVEMIRU?
3

Večno pitanje koje je “mučilo” svaki um koji je bar malo posvećen knjizi i nauci je pitanje “Jesmo li sami u svemiru”? Ovo pitanje prvi su, najverovatnije, postavljali još pre nekoliko hiljada godina, kineski, arapski, egipatski, vavilonski i grčki astronomi. Mada ne treba nikako zaboravljati i veoma razvijene civilizacije, kao što su Inke, Maje, Olmeci i Asteci. Svaka od ovih civilizacija je imala drugačiji pristup svemiru jer je svaka kultura drugačija, a samim tim i razmišljanje. Začuđuje poznavanje astronomije, koje su imali Sumeri, Vavilonci, Asteci, Maje, Egipćani, Kelti, Kinezi, svi uglavnom mnogobošci i poklonici kulta Sunca. Jedan od velikih uticaja na razvoj pitanja “jesmo li sami” su bili Grčki filozofi koji i dan danas važe za najveće mislioce svih vremena. Grčka filozofija ima veliki uticaj na sve nauke, a ne samo na astronomiju, jer je Grčka kolevka zapadne, evropske filozofije. Kao jedan od tvoraca evropske filozofije Tales iz Mileta (oko 640-550 godine p.n.e) je bio jedan od najvećih filozofa svoga vremena. Taj period (6 i 7 vek p.n.e) je nazvan Kosmološkim periodom jer su se filozofi toga vremena duboko bavili poreklom svega što postoji. Tales je bio veoma svestran filozof jer se bavio mnogim pitanjima o postojanju svega što vidimo i ne vidimo. On je stekao slavu pošto je izračunao dan kada će biti pomračenje Sunca (28.05.585 godina p.n.e.). Postoji i jedna anegdota o njemu da je upao u bunar dok je duboko bio zamišnjen gledajući zvezde. Bio je odličan matematičar (izračunao je visinu piramida u Egiptu pomoću njihovih senki ). Svaki filozof antičke Grčke je imao različito mišljenje o postojanju svega – kosmosa. Kroz mnogo godina u antičkoj Grčkoj je prošlo mnogo poznatih i značajnih filozofa koji su imali veliki značaj u razvoju nauka koje danas poznajemo. Nema grčkog filozofa koji se nije tokom života bavio od poezije do najkomplikovanijih matematičkih rešavanja. Njihov postepeni razvoj misli o svemiru i prostoru je imao veliki uticaj na astronomiju. Iako su njihova verovanja i pretpostavke o svemiru bile na mnogo manjem nivou nego sada, ipak su bili jedni od začetnika astronomije u Evropi. Postoje razne priče da su antički filozofi mislili da Sunce ima u prečniku samo 30 santimetara, a da su sve zvezde na istoj udaljenosti od Zemlje i da neke sijaju jače jer su veće od drugih. Zbog mnogih neslaganja i nerazumevanja složenih stvari i slika o svetu, Aristotel prvi uvodi metafiziku kao filozofsku nauku. On ju je nazvao prvom filozofijom. Aristotel je tvrdio da se svet sastoji od 56 sfera, a da Zemlja zauzima centralni položaj među tim sferama. On takođe tvrdi da je vreme beskonačno, tačnije da vreme nema ni početak ni kraj. Do sada se veruje da je svemir star između 15 i 20 milijardi godina jer se najudaljenija tela (kvazari) nalaze na udaljenostima od 15-20 milijardi svetlosnih godina od nas. Verovanja antičkih filozofa o nastanku sveta nisu bila vezana samo za materiju već i za višu silu-Boga. Mnogi filozofi su tvrdili da je začetnik svega što postoji, jedan jedini, Bog dok su drugi, tačnije, materijalisti, tvrdili da je sve sačinjeno od materije i time dokazuju da Bog, koji je nemateraijalno biće, ne postoji. Sve ovo vodi u veliku raspravu o filozofskim pitanjima o nastanku sveta, čime se nabacuju nove polemike. Treba ukratko napomenuti da su stari Grci imali najveći značaj u razvoju današnje astronomije jer se smatra da su oni prvi, i to još u 6. veku p.n.e. otišli daleko sa pretpostavkom da je Zemlja okrugla, a ne ravna. U 3. veku p.n.e. Grčki astronom Aristarh sa Samosa je odredio razdaljinu između Zemlje i Meseca, koja se kasnijim merenjima novijega doba, pokazala da ima manje greške u proračunima, ali za ono vreme je to bilo nepojmljivo. Što se tiče poznatog “Ptolomejevog geocentričnog sistema sveta”, on je tu napravio veliku grešku misleći da je Zemlja centar svemira i da se sve okreće oko nje. Ono što je u toj priči zanimljivo je to da se ovaj zakon održao do 16. veka nove ere, pošto ga je svojim heliocentričnim sistemom pobio poljski astronom Nikola Kopernik. I danas jednako postavljamo pitanje: šta ima tamo gore i ko to gore živi? Jesmo li mi usamljeni u svemiru, kakva stvorenja žive (ako uopšte žive) na drugim svetovima, i koliko su tehnološki uznapredovali, jesu li stvoreni ili evoluirali. Da li su onakvi kavima ih predstavlja Holivudska industrija zabave, popularni romani, stripovi, jesu li stvarno onako ružni, nepredvidivi i zli, ili dobri kao E.T.? Preti li nam opasnost od njih? Ili treba da ih očekujemo kao potencijalne spasitelje od nas samih i sve većih svetskih problema? Postoje mnogobrojni zapisi još od grčkih antičkih filozofa, kao i istočnjačkih filozofa, o verovanju u vanzemaljski život i viđenjima NLO. Od tog vremena, veliki naučnici sve više razmišljaju o postojanju vanzemaljskih civilizacija koje su slične našoj. Mnoge legende se bave ovom problematikom, i na hiljade je citata 4

iz pesama, predanja, priča.. o “bogovima sa zvezda” Nastaju mnoge teorije o postojanju vanzemaljaca izvan našeg Sunčevog sistema pa čak i u njemu, kao npr. na Marsu. Astronomi su do pre 50-60. godina verovali i bili duboko ubeđeni da na Marsu postoje razvijeni oblici života, šume i zelenilo, voda, reke, okeani, ali kada su poslate sonde, “Mars 1” 1962. i “Mariner 4” 1964. godine, koje su detaljno proučile Marsovu površinu, dokazano je da na Marsu od života nema ni traga, čak ni gljiva i lišajeva koji imaju izuzetnu sposobnost preživljavanja. Potpuno negostoljubiva i mrtva planeta. Time je Mars otpisan sa liste za “potencijalne izvore života” i pridodato mu je novo ime “Pusta, crvena planeta”. Postojale su teorije da su i ostale planete Sunčevog sistema “žive” i naseljene, ali se polako odustajalo, kada su one, bar približno proučene. Čovek je pokušavao da objasni svoje poreklo. Hiljadama godina je verovao da ga je stvorilo jedno inteligentno biće – Bog, ili više “bogova” ali želeći da se “osamostali” od religijskih stega, pokušavao je sa novim teorijama, koje ga oslobađaju moralnih odgovornosti prema višoj duhovnoj sili. I dalje pokušava, od priče da je život nastao u oluji koja je nekada davno besnela na planeti Zemlji na kojoj je bilo samo vode i prašine, pa do priče da je život posejala neka nadmoćna civilizacija koja je evolutivni put od životinje do nadčoveka odavno prevalila, pa je našla za shodno da ubrza evoluciju na Zemlji, genetskim inženjeringom, ili da nonšalantno poseje jednostavne oblike života i “sačeka” nekoliko miliona godina da se Zemlja naplodi, a danas čeka da se ljudi dozovu pameti. Naučnici priznaju da je teorija evolucije puna rupa, i nedostajućih karika, pa teorija po kojoj je neka vanzemaljska civilizacija ubrzala evoluciju dobro dođe da se te rupe popune, i sve je popularnija čak i kod autoriteta u nekim tradicionalnim hrišćanskim crkvama. Mase odavno ne razmišljaju i ne proveravaju, već “gutaju” ono što se medijski servira, posebno ako je to dobro izreklamirano i zanimljivo. Po pisanju Dr. Zaharije Sičina (Sitschin) se upravo i dogodilo da vanzemaljci ubrzaju evoluciju, jer on smatra da bi evolucija, da je tekla bez mešanja sa strane, čoveka još i danas držala u gvozdenom dobu. Njegova knjiga “12 planeta” je senzacionalno štivo, koje su čitali milioni. Sam sičin je nešto novo za evolucioniste kojima nedostajuće karike u evoluciji treba da popuni iznenadna pojava superinteligentne rase koja je “završila posao.” Sve drevne kosmogonije, legende o stvaranju, su zasnovane na stvaranju od strane jednog višeg ili grupe viših bića, koji su došli sa nebesa, obitavaju na nebu, bogova ili Boga, nadmoćnih ili nadmoćnog, i upravo na tome Zaharija Sičin i slični zasnivaju svoju teoriju – da su bogovi ustvari – kosmonauti, pa i sam biblijski Gospod koga poštuju milioni hrišćana i muslimana, kao Allaha. Po nekim evolucionističkim teorijama život na zemlji je nastao svemirskom setvom. Ostavljeni su najjednostavniji oblici života na planeti da se sami razvijaju. I ta teorija ima mnogo pristalica. Zna se da u našoj galaksiji postoji oko sto milijardi zvezda, a u vidljivom delu svemira oko dvesta milijardi galaksija. S tim u vezi današnji naučnici su ubeđeni da u tolikom mnoštvu zvezda i planeta ima naseljenih svetova. Ipak, jesu li to baš onakvi svetovi kakvima ih zamišljaju pisci romana i tvorci futurističkih filmova poput Džordža Lukasa, (George Lucas) i što začuđuje, predstave iz drevnih mitova, sa reljefa, pećinskih slikarija, koji potiču iz vremena kada su bicikl i parna mašina bila naučna fantastika. Po prvima su to svetovi sa kojih dolaze visokorazvijene civilizacije sa različitim namerama, a po drevnim autorima odozgo su sišli njihovi bogovi. Samo još treba da se ove dve teorije stope u jednu – da su antički bogovi ustvari vasionski putnici. Primetićemo da je poplava knjiga, filmova, romana, priča, stripova, i uopšte vćina pominjanja vanzemaljaca počela pre manje od sto godina, najviše nakon II svetskog rata. Ova priča ide paralelno uz teoriju evolucije, prosvetiteljstvo, ateizam i emancipaciju čoveka, koji traži “društvo” u svemiru, nove temelje na kojima bi počivala ljudska civilizacija, brisanje postojećih normi i religija, ili neku nadu da se produži trajanje ljudskog roda, kome se predviđa neslavan kraj ako nastavi sa samodestruktivnim ponašanjem. Vanzemaljci su prvo predsvavljeni kao opasnost. Rat svetova, invazije, istrebljivanja, porobljavanja, da bi u novije vreme postali potencijalni prosvetitelji i učitelji posrnulom čovečanstvu – ustvari oni isti “bogovi” koji su usmeravali žrece i kraljeve Maja, Egipćana, Sumera…ima li razloga zašto je to tako, zašto se troše milioni da se u svaku kuću useli priča o vanzemaljcima…na šta nas pripremaju? Sovjetski naučnik Oparin je izneo teoriju po kojoj je život na Zemlji "posejan" iz kosmosa. Biolog Ciril Ponamperuna je, navodno, u meteoru koji je krajem septembra 1939. godine pao u Australiji našao 16 vrsta aminokiselina, od kojih su nastale belančevine, osnovni elementi života. Ovu teoriju, nazvanu “Teorija panspermije” (panspermija – svuda seme) je „proslavio“ sir Fred Hojl (Fred Hoyle) astrofizičar i kosmolog, kao i profesor Čandra Vikramašinge ( Chandra Wickramashinge) iz Kardifa, koji su smatrali da je život na zemlji 5

nastao udarom komete ili asteroida koji su na sebi nosili oblike života. Oni smatraju da su i velike epidemije, kao Velika kuga bile posledice tih udara. Najnovija studija Centra za astrobiologiju iz Kardifa, potvrđuje vezu „bombardovanja“ Zemlje i putovanja solarnog sistema kroz galaksiju. Kompjuterski model kretanja Sunčevog sistema kroz galaktičku ravan je pokazao da kada „izađemo“ iz najgušćeg dela galaksije, gravitacione sile okolnog gasa i oblaka svemirske prašine, skreću komete sa njihovih putanja ka sunčevom sistemu, a neke pogađaju Zemlju. “To se događa svakih 35 do 40 miliona godina, a nakon perioda bombardovanja sledi mirnije razdoblje od oko 35 miliona godina. Poslednje svemirsko bombardovanje se poklapa sa nestankom dinosaurusa pre oko 65 miliona godina. Znatno je neprijatniji zaključak naučnika iz Kardifa, da je naša trenutna pozicija u galaktičkim razmerama, upravo ona koja nas uvodi u period novog bombardovanja“!

Model panspermije
Profesor Vikramašinge kaže: „Sada imamo model po kojem je nešto moglo da nastane. Tu su i svi neophodni elementi - glina, organski molekuli i voda. Dakle, teorija panspermije je veoma aktuelna. Naučnici smatraju da se pri većim udarima prašina i krhotine koje u sebi sadrže mikroorganizme odbacuju u svemir. Oni misle da se tako život širio svemirom. Zagovornik je profesor Čandra Vikramašinge iz Kardifa, pristalica ideje o „panspermiji“ - teoriji o tome da je život počeo unutar kometa i raširio se po naseljivim planetama širom galaksije. Znači - život je začet u kosmosu, a ne na Zemlji. U prilog ove teoriji je otkriće organskih hidrougljeničnih molekula unutar kometa. Vikramašingeov tim iz Kardifa smatra da unutar kometa radioaktivni elementi mogu da zadrže vodu u tečnom stanju milionima godina, stvarajući idealne inkubatore za rani stadijum života. Što se tiče ulaska Zemlje u period svemirskog bombardovanja - do tada ostaje još koji milion godina. Profesor Frensis Krik (Francis Crick) ide dalje: “Pošto ništa ne znamo o prelasku najprostijih organskih molekula do prirodne selekcije i evolucije, a čiji je rezultat razumno biće, naše su hipoteze plod iluzije. To nas primorava da izađemo iz opšteprihvaćenih šema”. Krik smatra da je život na Zemlji donet i namerno posejan, iz vasionskog broda koji je iz dubina svemira uputila visoko razvijena civilizacija. Arhenius se bavio ovom problematikom početkom veka, a još u antička vremena i Anaksagora iz Klazomene (500 – 428 p.n.e.). Krik ju je samo osavremenio “ubacivši” vasionski brod, u kom su bili uskladišteni “zameci”, zaštićeni od delovanja opasnih zračenja, u kapsulama, koje su se otvorile razbijanjem o tlo, ili automatski, sejući mikroorganizme po atmosferi. Krik je svoju teoriju temeljio na dve karakteristike: a) genetska šifra je identična za sve oblike, kako biljnog tako i životinjskog sveta, za proste i složene oblike života, pa i čoveka. b) prisustvo molibdena kao važnog činioca u funkcionisanju života. “Mnogi enzimski sistemi” - kaže Krik – “sadrže taj metal kao aktivni faktor, a njega je na Zemlji jako malo - 0,02 % (srodni metali: nikl 0,2 % hrom 3,16 %) a hemijski sastav Zemlje treba da bude slika biološke strukture živih bića.” Ovi naučnici nisu usamljeni. Ovom problematikom se bave i naučnici, a i ljudi željni senzacije, koju uglavnom i imaju, jer masa to traži – Erih fon Deniken, Jozef Blumrih, Semir Osmanagić, Vjačeslav Zajcev, Zaharija Sičin, Aleksandar Kazancev, Ahmed Bosnić… Poslednjih pedesetak godina je došlo do poplave knjiga, tekstova, „senzacionalnih otkrića“...da su ljude stvorili vanzemaljci, koje su drevni narodi i njihovi žreci nazivali bogovima, a to stvaranje, podučavanje i usmeravanje su opisani u drevnim mitovima, pa i Bibliji!! Predavač Dejvid Ajk (David Icke), istraživač Zeharija Sičin, i slični žele da potpuno promene shvatanje prošlosti, negirajući i izvrćući ne samo zvaničnu nauku, religije (posebno hrišćansku, Biblijsku) nego delom i Darvinovu Teoriju evolucije, samo je ubrzavajuči, ubacujući inteligentne vanzemaljce koji su emancipovali čoveka ili od Homo Erectusa „stvorili“ Homo Sapiensa po ubrzanoj proceduri. Bog ili bogovi nisu sa Zemlje, dolaze, stvaraju čoveka od praha, doteruju ga genetski, prilagođavaju sebi, i daju mu sve svoje osobine osim moći – i to je stvaranje. Takođe imamo i teoriju da su vanzemaljci na zemlji i da su to ustvari reptili u ljudskoj koži, i da oni vladaju svetom, preko tajnih društava. Naravno, sledbenici Nju Ejdža i okultisti za koje lično verujem da stoje iza svih tih priča o NLOima (biće jasno zašto) tvrde da su vanzemaljci ustvari, duhovna bića, koja su tu da pomažu ljudima, da služe, kako reče Bendžamim Krem (Benjamin Crem) promoter duhovnog mesije Nju Ejdža – „gospoda“ Maitreje. 6

Pomama zvana NLO
Milione ljudi danas fasciniraju knjige tzv. “denikenovskog” tipa (literatura koja nameće mišljenje da su drevne civilizacije na Zemlji posećivali visokorazvijeni vanzemaljci). Milioni ljudi veruju u ono što tu piše i čak šta više, postoje hiljade hodočasnika koji odlaze da posete mesta koja su u davnoj prošlosti posećivali vanzemaljci i sarađivali sa žrecima i druidima (sveštenicima), poglavicama i kraljevima pojedinih plemena i naroda, učeći ih kako da grade hramove, kako da žive, i kako da veruju. Saksahuaman u Andima, piramide Maja u Meksiku, Baalbek u Palestini, piramide u Egiptu, statue Rapa Nui na Uskršnjim ostrvima, Naska u Peruu… Hodočasnici odlaze i ne bi li se sreli sa vanzemaljcima. Postoje hiljade udruženja koja čekaju dolazak vanzemaljaca, ili su vezana za temu o vanzemaljcima, kao što je, recimo Crkva Džedaja osnovana 2007 u V. Britaniji, na osnovu filmova “Ratovi zvezda” Džordža Lukasa. Ta organizacija ima elemnte hinduizma, kao i sam pomenuti film, i neguje kult koji zovu “Džedajizam.” Džedajisti tvrde da je, recimo, 2% stanovnika grada Brajtona u Engleskoj potvrdilo da veruje u Džedaje (viteški red na strani pravde u filmu “Ratovi zvezda”).

Logo „Crkve Džedaja” Filmovi na temu vanzemaljaca su jako popularni. Setimo se filma “E.T.” Stivena Spilberga, pomenutih “Zvezdanih Ratova”, “Predatora”, “Aliena – 8 putnika”, “Rata svetova” do modernih blokbastera poput “Dana nezavisnosti.” Serije poput “Svemirska krstarica Galaktika” (Battlestar Galactica) ili “Zvezdane staze” (Star Trek Enterprise). Neverovatna gledanost, popularnost i medijska pažnja. I u mnogim srcima strah – a šta ako stvarno dođu? Na drugoj strani bi mnogi i želeli da se neko pojavi. Da se nešto desi. Promeni. Samo da se prekine ovo stanje, rekli bi. U naša vremena ima više ljudi koji veruju u vanzemaljce nego u hrišćanskog Boga. Hiljadu devetsto četrdeset sedme u Americi je počela era najvećeg modernog mita. Pilot američkog vazduhoplovstva, Kenet Arnold, tog dana je primetio letelicu neverovatnih performansi i kasnije je opisao kao „leteći tanjir“. Od tada, sve neobično što je primećeno na nebu iznad Zemlje ili, zatim, u orbiti planete biće nazvano „leteći tanjir“. Od čuvenog slučaja Rozvel ili Rouzvel (Roswell), koji se dogodio juna iste te, 1947. godine, i kada je tadašnji predsednik Truman osnovao komisiju poznatu kao „12 veličanstvenih“, formiran je čitav niz vladinih komisija u SAD: u Pentagonu, NASA, Kongresu, pri Beloj kući - i sve redom, nespretnim i nedorečenim izveštajima samo su podgrevale uverenja da se radi o „zaveri ćutanja“. Ono što se događa poslednjih decenija, navodi na pomisao da se vrata tajne polako otvaraju - doduše s nekom, još uvek nedokučenom namerom. Ipak, ko ima imalo mogućnosti i želje da nezavisno razmišlja, dokučiće bar površinu namere. Zbog toga postoji ovaj tekst. Danas između ostalih postoji i projekat SETI (Search for Extarterrestrial Intelligence) ili “Potraga za vanzemaljskim inteligencijama”, osnovan 8. aprila 1960. godine od strane Frenka Drejka (Frank Drake) pod imenom “Projekat Ozma”. Frenk Drejk je pionir i astronom koji je prvi uključio dugme za rad “Projekta Ozme”. Njegova motivacija je bila ta da napravi nekoliko radio-teleskopa koji su dovoljno ostetljivi da uspostave kontakt sa nekim drugim civilizacijama. Prvobitna ideja potiče iz 1959. godine kada je Drejk zamislio da je moguće uspostaviti kontakt. Tridesetak godina unazad, tačnije 1932. godine jedan čovek je sasvim slučajno ušao u istoriju velikih. To je bio Karl Janski (Carl Iunski) ( 1905-1950 ). Janski je sasvim slučajno otkrio radio-talase koji dolaze iz tada “nepoznatih vasionskih prostora”, dok je radio na zadatku da pronađe smetnje (parazite) koje kvare zemaljske radio-veze na kratkim talasnim dužinama. Tada Karl Janski otkriva radio-emisije koje dolaze sa svih strana i iz svih delova Mlečnog Puta i time on obeležava početak radio-astronomije. Radioastronomija je izazvala čitavu revoluciju u daljem razvoju nauke. Iako je zvanično obeležena 1932. godina za 7

njen nastanak, radio-astronomija je tek dobila to ime 1954. godine, što znači da ona kao nauka u povoju postoji samo 50-ak godina. Revolucija koju je primena radio-talasa izazvala za ispitivanja svemira je daleko veća od one revolucije kada su srednjevekovni astronomi preko noći prešli sa oka na sasvim novo oruđe zvano teleskop. Radio-astronomija ima veliku prednost u odnosu na optičku astronomiju. Radio-astronomija za svoja proučavanja koristi radio-teleskope ili laički govoreći, velike satelitske antene koje dostižu više od 300 metara u prečniku. Takvi radio-teleskopi mogu znatno više skupiti energije nego optički instrumenti jer najveći teleskop na svetu ima prečnik ogledala od oko 15 metara. Uporediti 15 metara i 300 metara u ovom slučaju je razlika velika jer za prikupljanje bilo radio ili svetlosnih talasa, svaki santimetar je važan. Pomoću radio-teleskopa se može jednostavno “proći” kroz prostore koji su optičkim teleskopima 100% nedostupni. Takav primer je sam centar Mlečnog Puta. Radio-teleskopom možemo videti šta je sa druge strane Mlečnog puta dok optičkim teleskopima to ne možemo videti. Zato je ova nauka posebna i specijalna. Pomoću radio-teleskopa možemo prodreti u svemir kao nikada dublje jer granica radio-teleskopima nema. Još veća prednost radio-teleskopa u odnosu na optički teleskop je ta da združivanjem velikog broja radio-teleskopa dobijamo jedan džinovski radioteleskop koji može raditi kao jedan i time povećavamo mogućnosti i kompatibilnost ovih instrumenata.Spajanje optičkih teleskopa je teško zamisliti mada ima planova za konstruisanje takvih teleskopa. SETI institut je nastao zvanično 20. novembra 1984.godine. Cilj istraživanja koja ova institucija vodi je poboljšanje rada u naučnim istraživanjima, širenje obrazovanja i naravno, potraga za vanzemaljskim inteligencijama. Za dvadeset godina rada, SETI institut je potrošio oko $137 miliona. Na čelu SETI-ja je dr. Frenk Drejk, a njegovi pomoćnici su visoko kvalifikovani ljudi iz NASA-e i ostalih velikih istraživačkih organizacija. Istorija SETI-ja je počela sa Frenk Drejkom u proleće 1960. godine kada je prvi put obavljeno mikrotalasno istraživanje svemira na talasnoj dužini od 21 santimetra (talasna dužina koju zrači vodonikov atom ili frekvencija od 1490MHz). Početkom sedamdesetih, NASA je uvela novi program u SETI, poznat pod imenom “Kiklop” koji je vodio Bernard Oliver. Pošto je prvobitno SETI preuzet od strane SSSR već 1960. godine, Amerikance ponovo počinje da interesuje SETI sedamdesetih godina. Kasnih 70-ih godina, SETI nalazi bazu u NASA-i i JPL-u (Jet Propulsion Laboratory). Plan je bio da se vrše proučavanja na hiljadu zvezda koje su istog tipa kao i Sunce. Sve je išlo kao podmazano dok NASA 1993. godine nije prekinula sa finansiranjem SETI projekta. Ubrzo, SETI postaje samofinasirajuća oranizacija kojoj pomažu donacijama veliki broj ljudi iz celog sveta. Od kada je SETI pokrenut ogromni radio teleskopi širom naše planete osluškuju različite delove neba, beleže tačno vreme, koordinate i signale koje čuju. U pocetku su radio teleskopi korišćeni za SETI samo u slobodno vreme, kada nisu radili druge stvari. Bio je to, može se reći hobi za naučnike, radio-astronome. Vremenom, stvari su ipak postale ozbiljnije, mnogo profesionalnije. Danas, svakoga dana 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, cele godine neki radio teleskopi slušaju i beleže podatke. Podaci sami za sebe ne znače ništa, potrebna je detaljna analiza. Tu na scenu stupaju moćni racunari. Račcunari obrađuju podatke i u njima tragaju za različitim pravilnostima, bilo čime što bi ukazalo na prisustvo nekog inteligentnog života sposobnog da komunicira. Količina podataka koju prikupljaju radio teleskopi je ogromna, a vreme koje je bilo potrebno za obradu dosta veliko. Moćni računari bili su zauzeti i drugim stvarima. Bilo je potrebno obezbediti dovoljno računara koji bi obradili tu ogromnu količinu podataka. Godine 1997. počeo je projekat SETI-home. Bio je ovo zanimljiv projekat koji je trebao da iskoristi računare koji “sede” i čekaju novi posao. Zamisao je bila da se to vreme “dremanja” upotrebi za obrađivanje podataka koje su prikupljali radio teleskopi. Napravljen je jedan zanimljiv i vrlo koristan kompjuterski program. Zapravo, bio je to skrensaver, ali ne običan. On ne samo sto je igrao ulogu obicnog skrensavera on je i radio, tragao je za signalima. Skrensaver je preko interneta, sa servera SETI-home preuzimao pakete podataka, radio signale koje su snimali teleskopi, obrađivao ih a onda rezultate slao nazad glavnim serverima SETI projekta. U javnosti se brzo čulo za ovaj skrensaver i njegovu namenu. Vekovima stara ljudska želja za potragom za vanzemaljcima odigrala je ovog puta ulogu.

8

Ogroman broj korisnika interneta instalirao je ovaj program i učestvovao je u obradi SETI podataka. Ovo nije bio prvi projekat ovakve vrste, dobrovoljnog ustupanja procesorskog vremena, ali sigurno je bio najpopularniji i najmasovniji. Postavio je i osnove za dalji razvoj mnogih sličnih projekata za različite namene (fizika elemenarnih čestica, klimatologija, genetika, medicina). Zbog problema sa održavanjem i finanisranjem nekoliko godina nakon nastanka, nekoliko miliona korisnika i verovatno milijardi obradjenih paketića podataka, 15. decembra 2005 godine originalni projekat SETI-home je ugašen. Pridružen je projektu BOINC. Bio je to projekat koji je radio na sličan način, ali korisnici su osim potrage za vanzemaljcima slobodno vreme svojih računara mogli da koriste i za druga istrazivanja. Inače, ljudima koji se bave pričom zvanom vanzemaljci nisu potrebni personalni računari građana, ali je omasovljene ove priče bilo potrebno da što više ljudi počne da razmišlja o vanzemaljcima kao o mogućoj stvarnosti. To je potrebno upravo onima koji forsiraju tu priču. Ime je promenjeno, ali suština je ostala ista – traganje za signalom neke napredne civilizacije. Ipak, sve do današnjeg dana, ko zna koliko obrađenih podataka nije otkriveno ništa. Samo par signala koji su bili kandidati za “nešto”, ali nista vise od toga. Gomila šumova i ničeg drugog… Oni koji podržavaju SETI projekat ne odustaju, traganje se nastavlja, ogroman broj računara analizira podatke, i sve to sa nadom da će prvi kontakt uskoro biti ostvaren, da će signal neke udaljene civilizacije biti detektovan. (Za to će se već neko pobrinuti – na primer, projekat NASA “Plavi zrak” ili HAARP – da masama napravi scenario dolaska vanzemaljaca, “svemirske braće” kako ih zovu Nju Ejdž propovednici, ili antičkih “bogova”, novog “Mesije”) Projekat “Feniks” je započeo sa radom u februaru 1995. godine koristeći veliki Parkesov radioteleskop od 210 stopa, u Australiji. To je najveći radio-teleskop na južnoj hemisferi. Pošto se projekat “Feniks” zasitio sa južnim nebom, počelo je da se širi interesovanje za severno nebo. To je zahtevalo korišćenje radioteleskopa od 140 stopa u Grin Benku koje je započelo u novembru 1996. godine. “Feniks” ne pretražuje celo nebo. Ovaj projekat radije traži signale koji potiču sa obližnjih zvezda sličnih Suncu. Takvih zvezda ima stotinak na udaljenosti do 200 svetlosnih godina. Istraživanja se obavljaju na frekvencijama između 1000 do 3000MHz. Do sredine 1999. godine, projekat “Feniks” je istražio više od polovine zvezda sa njihove liste i do dan danas rezultata o postojanju vanzemaljaca nije bilo.

9

Da bi se poboljšao rad SETI projekta, napravljen je najveći radio-teleskop na svetu prečnika 305 metara, koji se nalazi u Portoriku, u mestu Aresibo. Ovaj radio-teleskop je posebne vrste jer je konstruisan u grotlu ugašenog vulkana što mu onemogućava normalnu okretnost kao kod klasičnih radio-teleskopa. Pomeranjem žiže može se promeniti položaj gledanja antene za nekoliko stepeni, što je njen glavni nedostatak. Sa ovog radio-teleskopa je pre nekog vremena poslata inteligentna poruka u svemir.

Ova ploča, pričvršćena za svemirsku letelicu “Pionir 10” koja je izbačena 1972, prvi je ljudski predmet koji je napustio Sunčev sistem u potrazi za inteligentnim bićima u svemiru koji bi je pročitali. Do današnjih dana (kraj 2011) je letelica „Pionir 10“ sa porukom već napustila sunčev sistem. Da verovanje u vanzemaljsku inteligenciju nije niti šala ni zabava dokonih lakrdijaša, dokazuje i ovaj projekat, koji je finansirala najbogatija država sveta SAD. Ne verujem da bi bilo ko finansirao potragu za patuljcima iz Nordijske mitologije, ili za dinosaurusima u afričkim jezerima. Vanzemaljci su projekat u koji se ulaže veliki novac, a zašto, shvatiće svako ko razmišlja. Zrakaste linije predstavljaju 14 pulsara, a dvojne oznake daju njihove frekvencije, prema frekvenciji vodonikovog atoma. Gore levo, opadanje njihove frekvencije daje vreme proteklo od lansiranja. Isto tako je obeležen i Zemljin položaj u Sunčevom sistemu, putanja „Pionira“ i ljudski likovi. Koliko je ova šklopocija koštala, kao i antene usmerene ka nebu, koliki je budžet za istraživanje vanzemaljaca, možemo samo da zamišljamo. Kapitalistički svet ne daje novac nigde ako to davanje ne donosi neku dobit ili korist. Logika kaže da nikakve dobiti od vanzemaljaca nema, novac se neće vratiti, nikakav posao se neće ostvariti. Ipak, ogroman novac se ostavlja u budžet istraživanja i traganja za vanzemaljcima, a svrha itekako postoji. 10

PALEOKONTAKTI, PRAISTORIJA I ANTIČKA VREMENA
Mnogi naučnici, istraživači i senzacionalisti smatraju da su kontakti ljudi i bića iz svemira ostvareni u prošlosti. Profesor Marks, šef katedre atomske fizike na univerzitetu u Budimpešti tvrdi da je želja posetilaca iz svemira da ostave neki trag bila veoma jaka i da takvih tragova ima. "Poruke su "- tvrdi on – “posvuda po našoj planeti.” Samo zagrebite. Godine 1885. fizičar dr. Žive je u naslagama uglja u severnoj Austriji našao predmet čije poreklo i strukturu niko nije mogao sa sigurnošću da odredi. To je bio precizno obrađeni kvadar razmera 67 x 67 x 47 milimetara, težak 785 grama. Predmet je nestao 1910 godine iz muzeja u Salzburgu. Naučni autoriteti profesori Ljunen i Aleksandar Gorbovski su ovaj predmet povezali sa vanzemaljskom civilizacijom. Ta teorija je obišla svet. Smatrali su da je predmet obrađeni deo meteorita koji je ležao u uglju i čekao da ga neko nađe i dešifruje poruku koju on nosi. U novija vremena se pojavilo niz autora, samozvanih istraživača, senzacionalista, ali i naučnika sa diplomom, koji su, iz njima znanih razloga počeli da se bave teorijom po kojoj su u drevna vremena Zemlju posetili visokorazvijeni vanzemaljci, koji su ubrzavali evoluciju čoveka, gradili gradove, stvarali i uvodili ljude sa Zemlje u civilizaciju. Ovi ljudi smatraju da se odgovor na ovo pitanje krije u drevnim legendama, kosmogonijama, predanjima, građevinama, pećinskim slikarijama, hijeroglifima, na glinenim tablicama, u drevnim hramovima. Takođe i velika sličnost u panteonima i sistemima verovanja Egipta i Sumera sa pretkolumbovskim civilizacijama Amerike, za koje zvanična nauka tvrdi da nisu imale dodira, takođe golica njihovu maštu. Kult Sunca, bogovi sa vatranim strelama, plamenovi koji sagorevaju sve, ogromne građevine neobjašnjivog porekla, od Baalbeka u Palestini i egipatskih piramida, do Saksahuamana, Kuska, Olantajamba i Markahuasija u Južnoj Americi i kineskih piramida…od kamenja iz Ike koje prikazuje ljude i dinosaure, operacije na srcu i mozgu, preko kamenja iz Drope, sa prikazima letećih tanjira do majanske gravure pilota unutar kabine i egipatskih helikoptera, aviona i cepelina iz Abidosa…ipak, ove teorije nisu starije od sedamdesetak godina. Isto kao ni masovna pojavljivanja NLO. Ima razloga zašto. Pretpostavka o paleokontaktima, koja na temelju bogate i raznovrsne ostavštine drevnih kultura zastupa ideju da su još tokom kamenog doba neka područja na Zemlji posetili ili posećivali predstavnici neke visokorazvijene civilizacije iz svemira te svojim misionarskim radom civilizovali i edukovali gotovo poludivlje (pra)ljude i primate kamenog doba, kao i ljude antike stara je tek nekoliko decenija. Uz pojavu velikih arheoloških otkrića, koja su potvrdila da su mnoga mesta opisana u Bibliji za koje se mislilo da su legenda, postojala. Tada se pojavljuju i teorije o paleokontaktima. Nikako nije slučajno!

Drevni astronauti? Ta se hipoteza isprva prilično dugo iznosila vrlo oprezno van naučnih krugova, ali su je, unatoč tome, predstavnici službene nauke ubrzo “ex cathedra” okvalifikovali kao smešnu, neozbiljnu i neodrživu pa stoga prilično dugo nije mogla biti zapažena ni uvažena. Niko je od ozbiljnijih naučnika nije uopšte smatrao dostojnom za bilo kakvo razmatranje, a kamoli za prihvatanje i dalje razvijanje. U posljednjih četrdesetak godina sve veći broj slobodoumnih i nezavisnih istraživača i naučnika različitog profila, počevši od samoukog švajcarskog hotelijera Eriha fon Denikena (Erich von Deniken) pa sve do američkog orijentaliste i akademika dr. Zaharije Sičina (Zecharia Sitschin ), pretpostavlja da su našu planetu još u kameno doba barem jednom posetili neki napredni došljaci iz svemira te da su tokom svoje misije primitivnom, surovom i neukom čovečanstvu postupno podarili mnoga visoka znanja koja su ih korak po korak privela civilizaciji i kulturi. Priznali mi ili ne, ali ovi ljudi su 11

objavili knjige koje su čitane u milionima domova. Čitaoci bez osnovnog predznanja su te teorije prihvatali bez pogovora, odbacujući zvaničnu istoriju i hrišćansko učenje. Legende i drevni zapisi kriju čudne opise bogova, viših sila, božanskih ratnika, krojača sudbine običnih ljudi. Takođe i stotine epova i predanja o stvaranju sveta, ratova bogova sa bogovima, bogova i ljudi kriju opise koji ne pripadaju kamenom dobu ili razdoblju koje istorija naziva Stari vek. U drevnim legendama japanskog plemena Ainu, čiji pripadnici imaju više evropeidne, slovenske, nego japanske crte lica, spominju se i neka “telesa koja svetle” pod nazivom Šinta, što u prevodu znači kolevka. Legenda kaže da je nekada davno u jednoj takvoj “kolevci” s neba na zemlju sišao bog Ukikurumi-Kamui. Dr. J. Tange je na otoku Hokaido, gde Ainu i žive, otkrio i oko četiri milenijuma star grob s crtežom na kojem je prikazana grupa ljudi kako pogledom prati spiralnu putanju nekog letećeg objekta nalik kolevci. U srednjovekovnim japanskim letopisima spominju se “vatrena sunca” - pod čime se podrazumevaju neki gorući leteći objekti. Tako, na primer, jedan japanski crtež urađen tušem u 9. veku prikazuje neobičan vatreni objekat na nebu čiji let netremice posmatraju tri sveštenika, dok nedaleko od njih stoji na tlu neobičan krilati muškarac kojeg, čini se, ne primećuju. Drevne kineske legende spominju “leteće zmajeve” na kojima dolaze “sinovi nebesa.” Tako se, na primer, u kineskoj provinciji Junan, u jednoj legendi spominju neobična “leteća zvona” koja su se u davnim vremenima pojavljivala na nebu, letela i nestajala. Ona u letu nisu proizvodila nikakve zvukove. Zanimljivo je da su upravo takve zvonolike bešumne leteće objekte neverovatnih manevarskih sposobnosti često uočili i brojni današnji očevici NLO-a širom sveta. Posebno ostavlja utisak odlomak legende o drevnom kineskom junaku Huang Diu, koju u svojim “Istorijskim beleškama” navodi Sim Kuian, otac kineske istoriografije, kojeg neki autori smatraju kineskim Herodotom. On u svome hroničarskom delu tvrdi da su zabeležene legende o drevnom junaku Huang Diu, koji je živeo i vladao Kinom oko 2600. pr. n ere, “bliske istini.” Zanimljivo je da Huang Di svojim znanjem, sposobnostima i načinom života ima prilične sličnosti sa sumerskim bogovima – Anunakijima. Ta sličnost zasigurno ne može biti samo puka slučajnost. Jedna od zabeleženih zgoda iz života Huang Dia, često spominjanog u mitovima i legendama, kazuje sledeće: “Kada je otkrio bakar u gori Šan Šan, Huang Di dao je izliti “tronožac” u samom podnožju brda Jin Šan. Kada je “tronožac” bio gotov iza Huang Dia spustio se “zmaj s obešenim brkovima”. Huang Di se po njima uspeo na zmaja, a za njim su krenuli svi njegovi pomoćnici s porodicama. Na zmaja se popelo više od sedamdeset ljudi. A svi preostali podanici koji se nisu uspjeli popeti na zmaja prihvatili su se zmajevih brkova. Brkovi su otpali, a ljudi popadali (na tlo).” Valja istaći da se u drevnim kineskim legendama i hronikama po pravilu spominju “leteći zmajevi” koji rigaju silnu vatru i dim ili “ptice koje grme”, a vrlo retko neki drugi leteći objekti. Razlog tome vjerojatno treba potražiti u činjenici da je za Kineze zmaj od pamtiveka u njihovoj tradiciji bio simbol božanskog, nedostižnog i nepobedivog. Prema nekim zapisima u starokineskim hronikama, drevni Kinezi su takođe poznavali rentgen, amfibijska vozila, hibernaciju, genetski inženjering, svemirske letove te neka druga dostignuća za koja samouvjereno smatramo da su vlasništvo i simbol našeg vremena. U izuzetno bogatoj klasičnoj vedskoj književnosti, pisanoj izvorno na sanskritu, u više drevnih dela opisuju se vrlo detaljno raznovrsne letelice kojima su se služili bogovi, polubogovi, demoni i kraljevi za daleka putovanja ili za ratne operacije. Tako, na primer, veliki junački ep “Ramajana” koji sadrži oko 24 hiljade dvostiha od po 32 sloga podeljenih u sedam knjiga, donosi vrlo detaljne opise vimaana – “nebeskih kočija” ili letelica čije pogonske motore pokreće neka belo-žućkasta tečnost, verovatno neka vrsta benzina ili živa. U široj javnosti manje poznatom vedskom spisu “Sabha-Parvanu” opisuju se, uz Vimaane, i ogromni sjajni “leteći gradovi” koji sa lakoćom lebde nebom. Sjajili su poput srebra, a u njima je bilo mnogo hrane, vode, raznovrsnih pića i svih ostalih životnih potrepština te različitog odbrambenog oružja velike razorne moći. U njih se moglo smestiti i do hiljadu osoba. I u “Mahabharati” se takođe nalaze slični opisi “letećih gradova” koji su se sami mogli pokretati i podizati visoko u nebo i spuštati na zemlju. Na njima su bila ogromna vrata kroz koja su mogle uletati i izletati manje letelice (Vimaane). Opis asurskog “letećeg grada” iz “Mahabharate”, koji veoma podseća na neke savremene opise ogromnih NLO-a, glasi: “A na povratku preda mnom se stvori predivan grad koji sam sebe pokreće. Bleštav i sjajan poput vatre i sunca, prepun dobara raznolikih, prepun sreće, bez tuge i bolesti “Lebdeći grad,” sjajan i blistav poput sunca, kretao se uvek u željenom smeru. Uspješno se branio zahvaljujući darovima od sinova Ditinih dobivenim. Čas je nestajao u nedrima Zemljinim, čas se skrivao u daljinama 12

nebeskim, čas je dolazio sa strane, čas bi nestajao u vodi. Najzad ga strele moje železne i oštre razbiše u komadiće, i ruševine tog grada asurskog na zemlju popadaše.” Zanimljiva je činjenica da su drevni Egipćani nepokolebljivo vjerovali da njihovi bogovi u “nebeskim lađama” putuju “nebeskim Nilom” - Mlečnom stazom - te da redovno navraćaju na Zemlju. Egipćani od pamtiveka takođe veruju da su njihovi vladari (faraoni) zemaljski potomci nebeskih bogova te da se oni posle smrti na svojim “nebeskim barkama” vraćaju u svoj nebeski dom. Prema tradicionalnom egipatskom verovanju da svako zbivanje na nebu nužno ima svoj zemaljski odraz, postaje razumljivo zašto su Egipćani uvek bili toliko orijentisani na pažljivo posmatranje kretanja zvezda i nebeskih pojava. Ove teorije su razrađivali i moderni istraživači, poput Sičina i Denikena. U 19. veku otkrio je u Tebi - današnjem Luksoru - profesor Alberto Tuli, tadašnji kustos egipatskog muzeja u Vatikanu, deo nekog prilično oštećenog papirusa iz “Anala” Tanunva, pisara i vojnog zapovednika faraona Tutmosisa III. iz 18. dinastije (1504.-1450. p. n. ere.), koji je zbog svojih velikih osvajanja ostao zabeležen u istoriji kao "Napoleon drevnog Egipta.” Iz Tanunvaovog zapisa, na tom delimično oštećenom papirusu, može se o tom neobičnom događaju pročitati sledeće: “U dvadeset drugoj godini vladavine Tutmosisa III., u trećem mesecu zime, šestog sata dana spustio se na zemlju vatreni obruč koji je stigao s neba. Imao je glavu, a zadah iz njegovih usta bio je težak. Njegovo je telo bilo jedan rod (oko 5 metara) dugačko i jedan rod široko. Nije davalo nikakve glasove. Zatim se spustilo na svoj trbuh Otišli su do faraona reći mu. Njegovo je veličanstvo naredilo, i bilo je istraženo kako je sve opisano na svicima pohranjenim u Kući života. Njegovo je veličanstvo razmišljalo o događaju. Kad je prošlo nekoliko dana, broj ovih stvari na nebu se povećao. Sjali su tamo jače od samog Sunca i protezali su se dalje od četiri podupirača nebesa. Moćan je bio ratnički položaj vatrenih obruča. Kraljeva vojska je s njim na čelu gledala prema njima. Potom su svi vatreni obruči otišli više u nebo, poleteli su prema jugu i nestali.” I u Rimskom Carstvu zabeleženo je takođe nekoliko viđenja neobičnih Selica na nebu. Tako su, prema jednom sačuvanom zapisu, 170. godine p. n. ere stanovnici Lanopiuma, mesta na Apijskoj cesti udaljenog dvadesetak kilometara od Rima, visoko na nebu videli neverovatan spektakl čitave flote blistavih letelica. Rimski pisac Gaj Plinije Mlađi zabeležio je sledeći događaj: “U vreme konzula Lucija Valerija i Gaja Valerija (oko 100. p. n. ere) gorući štit leteo je u predvečerje nebom od istoka prema zapadu bacajući iskre.” Više uvaženih rimskih pisaca, kao što su Livije, Kasije, Ciceron, Seneka i drugi, opisali su u svojim delima tajanstvena pojave na nebeskom svodu, za koje u njihovo doba nije bilo racionalnog objašnjenja. Tek danas postaje jasno da to mogu biti opisi viđenja NLO-a. Valja istaći da su predanja i legende o bogovima, koji su svojim letelicama iz kojih je izlazila vatra praćena dimom i strašnom bukom nalik jakoj grmljavini, nekada davno sišli s neba na zemlju, takođe zabeležene među starosedeocima u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi koji žive na nekoliko međusobno vrlo udaljenih lokacija, i nisu nikada mogli međusobno komunicirati. Ustvari, nema kutka sveta gde tih pojava nije bilo, i što je više bilo paganstva i okultizma u jednoj kulturi, više je bilo i tih pojava. Tako, na primer, drevne predaje Asteka i Tolteka slave letećeg boga Kuetzalkohuatla koji je bio najčešće prikazivan u liku pernate zmije. On je, kako kazuju drevna predanja, nekad vrlo davno sišao s neba na zemlju uz silnu buku u oblacima dima u nameri da ljudima podari znanje da bi ih civilizirao i priveo kulturi. Priča slična onoj o sumerskim Anunakijima o kojoj će biti reči više. Sačuvana legenda poznatih severnoameričkih Navaho Indijanaca kazuje o nekim neobičnim bićima koja su na zemlju sišla iz oblaka. Oni su ta čudna bića nazivali Anasazi, što na njihovom jeziku znači stari.Smatra se da su ti inteligentni došljaci iz svemira prastanovnicima severne Amerike podarili mudrost i znanje i time udarili temelje poznatoj Anasazi kulturi koja je nikla krajem 1. veka, na rubnim područjima Arizone, Novog Meksika, Kolorada i Jute. Anasazi kultura je bila na vrhuncu svoje moći od početka 10. do kraja 13. veka, da bi naglo degradirala i propala tokom 14. veka. Ona ipak ima istorijski kontinuitet sve do naših dana preko Pueblo Indijanaca koji su daleki potomci naroda Anasazi. Sumerani su svoje drevne bogove s neba, koji su ih uvodili u civilizovan život, zvali Annunaki. Teško se oteti dojmu da nazivi Anasazi i Annunaki za inteligentne nebeske došljake donekle slični, što navodi na teoriju da su drevne pretke indijanskog plemena Navaho i hiljadama kilometara udaljeni Sumer svojevremeno posetila ili posećivala istovrsna razumna bića i da su s njima duže vreme održavala kontakte. Ostaje pitanje za ljude koji su sigurni u ovakve tvrdnje – postoji li i jedna sličnost kulture Anasazi i Sumera? Vrlo sličn predanja i običaji zabeleženi su takođe i kod nekih međusobno hiljadama kilometara udaljenih indijanskih plemena u Srednjoj i Severnoj Americi. Tako u indijanskom plemenu Huiho, koje živi u središnjem području Meksika, sačuvano je drevno predanje koja kazuje kako su njihove pretke još davno pre 13

dolaska španskih osvajača posjetili pripadnici nekog “prijateljskog plemena” čija se domovina nalazi negde vrlo daleko u svemiru. Oni su sleteli na Zemlju na velikim “točkovima sjajnim poput dragulja.” Dolazili su u sela kod strahovito uplašenih i necivilizovanih Huiho Indijanaca. Kada su učeni došljaci s neba nakon dužeg vremena postepeno stekli njihovo poverenje, kazivali su im mnoge teško razumljive stvari o svojoj dalekoj nebeskoj domovini. Posebno je zanimljivo drevno predanje sačuvano među pripadnicima Hopi Indijanaca, koji danas žive u rezervatu na severoistoku američke savezne države Arizone. U njemu se spominju “nebeski učitelji Kačini”, neobičnog izgleda, koji su nekada davno dospeli na Zemlju s nekog velikog zvezdanog siatema zvanog Tonautaku oko kojeg, prema njihovom kazivanju, kruži dvanaest planeta. Oni drevne “nebeske učitelje Kačine” opisuju kao čovekolika bića neobičnog izgleda koja za svoja međuzvezdana putovanja koriste letelice raznih veličina i naziva. Indijansko predanje tvrdi da su oni neko vreme živeli sa precima njihovog plemena i strpljivo ih podučavali mnogim korisnim veštinama i znanjima. Jednog dana, nakon što su završili svoju istraživačko-edukativnu misiju na Zemlji, odleteli su svojom nebeskom letelicom uz čvrsto obećanje, dano ožalošćenim precima Hopi Indijanaca, da će se jednog dana vratiti. Kajapo (Kayapó) Indijanci danas žive u srcu brazilske prašume, na području oko reke Rio Fresko u južnom delu savezne brazilske države Para. Oni, odvojeni od civilizacije, već hiljadama godina žive ustaljenim plemenskim načinom života bez promena. Dr. Žoao Ameriko Peret (Joao Americo Peret), eminentni brazilski istraživač indijanske kulture, prvi je zabeležio na portugalskom jeziku drevno predanje Kajapo Indijanaca o stvaranju sveta i neobičnom nebeskom učitelju Bep-Kororotiju. Tu mu je legendu davne 1952 godine, dok je boravio u njihovom selu, ponosno ispričao stari plemenski savetnik Kuben-Kran-Kein, kojeg su njegovi saplemenici nazivali “Gway-Baba,” što u prevodu znači mudrac. To drevno predanje Kajapoa kazuje da su nekad vrlo davno njihovi preci živeli daleko od današnjeg prebivališta u prostranoj savani što se prostirala ispod velikog gorskog lanca Pukato-Tia. Pre mnogo generacija s tog je brda jednog dana došetao u selo neobično obučen beli došljak. Preci današnjih Kajapoa, smrtno uplašeni tim čudnim došljakom, panično su pobegli iz sela sa ženama i decom i posakrivali su se u obližnju šikaru. Neobičan došljak je svojim krajnje miroljubivim stavom, ne braneći se ni na koji način od žestokih napada uplašenih Indijanaca, na očigled ostalih pripadnika plemena koji su sve to vrlo uplašeno posmatrali iz prikrajka, ismijao i osramotio hrabre ratnike koji su ga na razne načine bezuspešno pokušavali ubiti. Da bi im prikazao koliko je moćan on bi povremeno podigao svoj kop - gromovito ručno oružje - kojim bi, na njihovo silno zaprepaštenje, u trenu uništio drvo ili kamen prema kojem bi ga usmerio. On je, unatoč svim žestokim napadima kojima je bio neprestano izložen, ostao u selu među još uvek uplašenim Indijancima koji su se, nakon dužeg vremena, postupno navikli na njegovu prisutnost, prestali su ga napadati i napokon su se s njim sprijateljili. Za kratko vrijeme ga je jedna mlada djevojka iz plemena uzela za muža i rodila mu je nekoliko dece, pripadnici plemena naučili su ga vjerojatno vrlo brzo svoj jezik da bi se s njime mogli lakše i bolje sporazumijevati, a on im je zauzvrat pokazao neke trikove i tehnike lovačke veštine te ih podučio boljoj upotrebi njihovog primitivnog oružja. U svetim indijskim knjigama, poznatim kao “Vede”, o kojima će biti još reči, postoji opis oružja koje jedino može da se uporedi sa nuklearnom bombom: “Vatra tog oružja je uništavala čitave gradove i bleštala svetlošću jačom od stotinu sunaca.” Takođe indijska knjiga “Samaragan Sutradhara” kaže: “Vazdušne kočije pušpaka prenose mnoge ljude u drevnu prestonicu Ajodija... Nebo je prekriveno mnogim letećim mašinama iz kojih izbija svetlost bleštavo-žute boje.” Legende Eskima i Keltske sage pominju “čelične ptice” koje su njihove praoce donele na sever. Kinezi imaju legendu o “Sinovima neba” koji su se ljudima prikazivali zajedno sa gromovima. Mit sa Tibeta pominje "jaje koje je stvoreno zahvaljujući magičnoj sili bogova Sah i Bal. Izašlo je svojom težinom iz svete utrobe neba. Iz samog središta jajeta je izašao čovek koji je posedovao magičnu snagu.” Filistejska legenda kaže da je Bog izašao iz jajeta koje je sa neba palo u Eufrat. “Nakon što je svom narodu mahnuo, Vapundi je ušao u sjajnu metalnu pticu, koja se uz zaglušuću buku i plamen u zadnjem delu vinula ka nebu.” Svedočanstvo je Meskite Indijanaca iz Severne Amerike.

14

Ova maketa letelice je pronađena u Indiji

Motivi NLO-a na pećinskim slikarijama
Uvaženi francuski univerzitetski profesor Gurhan (Andre Leroi-Gourhan, 1911.-1986.) u naučnim je krugovima upamćen kao jedan od najboljih stručnjaka za ranu praistorijsku umetnost Zapada. Budući da je tokom svog radnog veka nebrojene dane proveo strpljivo sedeći ili čučeći pogrbljen u mračnim, vlažnim i prohladnim pećinama planinskih masiva južne i jugozapadne Francuske i severne Španjolske (Altamira, Konjak (Cognac), Lasko (Lascaux), Nijo (Niaux) , Pech-Merle itd.), njegove su ga kolege, u žargonu, zvale Pećinskim čovekom. Glavna preokupacija njegovog plodnog naučno-istraživačkog rada bile su brojne praistorijske pećinske slikarije koje su, po njemu, pre nekoliko desetaka hiljada godina načinili svojim veštim rukama kromanjonci koji su se, posle naučno još uvijek neobjašnjenog nestanka evropskih starosedilaca neandertalaca, nastanili u tim krajevima. Sistematskim obilaskom velikog broja pećina u tom planinskom području neumorni profesor Gurhan otkrio je niz fascinantnih crteža sa živopisnim prizorima iz svakodnevnog života drevnih stanovnika Pirineja. Brojni nalazi praistorijskih pećinskih slikarija upućuju da je tamo još u mlađem paleolitu postojala neka napredna (lovačka) kultura koja je imala mnoge nadarene umetnike. U vrlo dugom vremenskom rasponu od dvadesetak milenijuma, koji započinje oko tridesetog, a završava oko desetog milenijuma p. n. ere, prastanovnici tih krajeva nacrtali su u raznim tehnikama mnogobrojne izuzetne zidne slikarije. Za mnoge od njih može se bez ikakvog ustručavanja reći da su umetnička remek-dela neprolazne vrednosti. Svi motivi na tim slikarijama prikazani su vrlo realno. Na brojnim pećinskim slikarijama iz kamenog doba, izrađenim neobično veštim rukama nepoznatih praistorijskih umetnika, tematski vezanim uz svakodnevni život tadašnjih ljudi, vrlo su živopisno i uverljivo prikazani raznovrsni motivi životinja, lova, ratovanja, neki magijski obredi. Jedna slikarija iz teško pristupačnog središnjeg dijela špilje Lasko (u južnoj francuskoj) na kojoj je nacrtan bik, čovek-ptica neobičnog izgleda i neka ptica na štapu pobudila je svojevremeno veliku pažnju naučnka, a posebno astronoma i matematičara, i, u novije vreme, istraživača paleokontakata. Pretpostavlja se da oko bika, oko čoveka-ptice i oko ptice na štapu 15

predstavljaju tri najsjajnije zvezde vidljive u prolećnih i letnjim noćima sa severne hemisfere. Prije 17.000 godina, koliko je procenjena starost te pećinske slikarije, te tri sjajne zvezde bile su pri vedrom vremenu vidljive do zore, jer zbog tadašnjeg bitno drugačijeg položaja Zemljine ose rotacije nisu zalazile iza horizonta kao u naše doba. To otkriće upućuje da su kromanjonci na svojim pećinskim slikarijama verovatno prikazivali karte zvezdanog neba, a ne motive iz lova kako se prvobitno smatralo. Tome u prilog govore sledeće činjenice: da su retko prikazivane one životinje koje je vešti lovac iz kamenog doba lovio da bi prehranio porodicu (antilope, sobovi, divlje svinje i zečevi) te da su na različitim crtežima iste životinje (simboli sazvežđa?)uvek prikazane u gotovo istovetnom međusobnom rasporedu. Sredinom 60-ih godina 20. veka crteži i reprodukcije drevnog pećinskog slikarstva iz Altamire, Laskoa, Nijoa, Pech-Merlea te iz još petnaestak drugih, široj javnosti manje poznatih pećina, koje je svojevremeno veoma pedantno izradio profesor Gurhan, dospeli su u ruke uvaženom francuskom ufologu i publicistu Ajmu Mišelu (Aime Michel) (1919.-1992.). Prikazani su ga motivi zainteresovali i duboko impresionirali svojom uverljivošću. Pomno razgledajući crteže i fotografije pećinskih slikarija bio je veoma iznenađen i zbunjen kad je na nekima od njih, uz niz realnih prizora iz svakodnevnog života, uočio i neke jasno raspoznatljive leteće objekte kružnog ili sfernog oblika koje danas poistovjećujemo s NLOima. Neki od njih nacrtani su kako se spuštaju na tlo, i čini se kao da iz njih, nakon sletanja, izlaze neka čovekolika bića. U špilji kod gradića Nijoa u južnofrancuskoj oblasti Ariž (Arige) na jednom je crtežu kao propratni motiv prikazan NLO u letu koji iza sebe ostavlja trag poput neke moderne letelice s mlaznim ili raketnim motorom. Osobitu pažnju pronicljivog A. Mišela ubrzo su zaokupili upravo ti retki i neobični elementi koji su na drevnim pećinskim slikarijama zasigurno prikazani podjednako realno kao i glavni motivi. Po uvreženoj logici koja još uvek suvereno vlada u svetu nauke, tokom srednjeg i mlađeg mezolita, kada su načinjene te pećinske slikarije, nisu mogle ili, bolje rečeno, nisu smele postojati nikakve letelice. Slobodoumni A. Mišel nije podlegao tom stavu “pravovernih” pripadnika naučnih krugova koji se plaše svih novih pogleda i saznanja koja nisu u skladu s postojećom paradigmom. On je, kao nezavisan istraživač neopterećen oficijelnim naučnim pogledima, logično zaključio da su na nekim pećinskim i špiljskim slikarijama iz srednjeg i mlađeg mezolitika, pored glavnih motiva, vrlo realistično prikazani NLO-i koji se u poslednjh pedeset godina, zbog učestalog pojavljivanja po čitavom svetu, nalaze u središtu pažnje najšire svetske javnosti, a posebno stručnih, vojno-obaveštajnih i visokih političkih krugova. Na temelju kritičke analize tih neobičnih popratnih motiva, koji su, osim u jugozapadnoj Evropi, takođe bili otkriveni na mnogim pećinskim slikarijama širom sveta, A. Mišel je postavio smelu hipotezu da su još tokom kamenog doba na Zemlji bili više puta viđeni NLO-i i da su se oni u nekim područjima sveta pojavljivali češće. U tom je pogledu A. Mšel, na temelju svojih višegodišnjih istraživanja, 1969. godine odlučno izjavio: “Realno prikazivanje ljudi i životinja dovodi do neizbežne pretpostavke da su ovde slikane stvarne pojave. Na pećinskim je crtežima prikazano čak 40 različitih vrsta letećih objekata – “teliesa” - čiji oblici jako liče na objekte koje danas poznajemo kao NLO-i.” A. Mišel se, kao dobro informisan i iskusan ufolog, s punim pravom upitao mogu li ti motivi NLO-a biti plod puke slučajnosti, bujne mašte ili masovna halucinacija neukih ali talentovanih drevnih slikara. Njegov odgovor na to pitanje je sledeći: "Ako je današnji NLO, kako tvrde neki skeptici, izmišljen zbog nekoliko zanesenjaka koji su pročitali previše SF- romana i priča, moramo priznati da čovjek kamenog doba o tome nije mogao pročitati ništa. Kako je onda mogao doći na ideju da na svojim slikarijama s tolikom neverovatnom realističnošću prikaže NLO-e?” Danas među stručnjacima za istoriju umetnosti preovlađuje stav da su anonimni drevni umetnici srednjeg i mlađeg kamenog doba, koji su pre 20-ak milenijuma nastanjivali jugozapadnu Evropu, bili naturalisti, što znači da su na pećinskim slikarijama prikazivali samo one motive koje su zaista viđali. Ti su motivi, dakle, uvek bili verno oblikovani prema stvarnim slikama iz života, a ne iz mašte. Stoga vredi postaviti pitanje: "Šta je dalo povoda drevnim pećinskim umetnicima da na nekim svojim slikarijama i gravurama tako realistično prikazuju razne letelice i neobična lebdeća bića u skafanderima?" Na primer, ako je neki neuki a talentovani pećinski slikar iz kamenog doba naslikao neobična čovekolika bića u skafandere sa antenama ili s kacigom na glavi, tada je - tvrdi Mišel logično zaključiti da ih je zaista video. To su za njega bili neobični ali stvarni motivi iz života, duboko urezani u njegovo pamćenje, a ne plod njegove bujne futurističke mašte. Sve je očiglednije da je duboko uvrežen stav zvanične nauke koja se bavi praistorijom ljudskog roda, prema kojoj još uvijek nema mesta pretpostavci da su nekada davno Zemlju mogli posećivati inteligentni došljaci iz svemira (paleoposetioci ) i kontaktirati s (pra)ljudima (paleokontakti). Niz kritičkih istraživanja brojnih drevnih pećinskih slikarija i gravura obavljenih u poslednjim decenijama širom sveta jasno upućuje da se prilično učestali motivi NLO-a i moderno 16

obučenih humanoidnih bića ne nalaze kao lokalna osobitost samo na nekim drevnim pećinskim slikarijama u planinskim masivima južne Francuske i severne Španije, već takođe i na mnogim drugim, međusobno veoma udaljenim mestima na svim kontinentima. Jesu li možda njihovi autori krajem kamenog doba održavali “letnje škole” i na nekoj od njih se dogovorili da širom svijeta svi crtaju manje-više iste futurističke motive u nameri da njima iritiraju neke buduće generacije? Tako je, na jednom drevnom pećinskom crtežu nedaleko od gradića Kejp Alave (Cape Alava), na pacifičkoj obali u američkoj saveznoj državi Vašington prikazan NLO koji leti ili lebdi iznad zatalasane morske površine, a ispod njega se nalazi neka lađa. Slični motivi NLO-a otkriveni su i na praistorijskim pećinskim crtežima u susednoj kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija.

Pećina Lasko, južna Francuska Više hiljada godina star crtež na steni u dolini Džabar (Jabbar), koja se nalazi u afričkim planinama Tasili N Ažer (Tassili-n-Ajjer) u jugoistočnom Alžiru, gotovo u srcu Sahare, prikazuje neku ženu (pastiricu) kako ispruženom rukompozdravlja tri okrugla NLO-a s kupolom koja nadleću stado krava napašnjaku. Osim što prikazuje NLO-e taj crtež svedoči da u doba njegovog nastanka to područje nije bilo pustinja kao što je danas, već predeo bogat vodom i vegetacijom, pogodan za život. Na stenama podzemne dvorane pećine u Varzelandiji, u Brazilu, u Južnoj Americi članovi ekspedicije, koju je predvodio profesor dr. Herman Ebeken, (Hermann Ebecken) vrstan arheolog i speleolog, su ubrzo zapazili i snimili velik broj crteža. Na jednom od njih prikazan je neki pravilan kupolasti objekt koji proleće nebom između Sunca i Meseca u pratnji nekog drugog izduženog letećeg objekta oblikom sličnog cigari. Na drugim slikarijama u toj pećini prikazani su neki diskovi koji nadleću zemlju, a njihova formacija veoma liči na formaciju NLO-a viđenu 1957. kod grada Luboka (Lubbocka) u Teksasu. Posebnu pažnju istraživača privukao je jasno raspoznatljiv crtež Sunčevog sistema na kojem je, veličinom, i u donekle pravilnom rasporedu prema Suncu, prikazano osam planeta. Deveta planeta - Pluton - možda nije bila poznata praistorijskom slikaru, ili je uništena zubom vremena U julu 1961. u jugoistočnoj Kini, u provinciji Hunan, na južnim obalama velikog jezera Dongting, zapadno od grada Juandžijanga (Yuanjianga) je profesor arheologije i etnologije Či Pen Laj (Chi Pen-Lai) sa Univerziteta u Pekingu, sa svojim asistentom Huj Čutingom (Hui Chuting) i dr. Vu To Vajem (Wu To-Wai), izvodio na poluostrvu Joto, u Dolini kamenja, arheološka iskopavanja i premeravanja osnova neke davno srušene velike piramidalne građevine koja do tada nije bila istražena. Tokom arheoloških iskopavanja u blizini ostataka piramide oni su naišli na neke zatrpane podzemne hodnike koji se spuštaju ispod nivoa jezera. U sklopu tog zadivljujućeg, davno potopljenog tunelskog spleta glatkih i, čini se, glaziranih zidova, koji svojom složenošću i veličinom podsjeća na pravi lavirint, otkrivena je, navodno na dubini od 32 metra ispod nivoa jezera, prostrana podzemna dvorana koja predstavlja ukrštanje nekoliko hodnika. Pažljivim razgledanjem njenih glatkih zidova pod svetlom reflektora kineski istraživači ubrzo su uočili na njima brojne precizno ugravirane crteže. Profesor Či Pen Laj je naknadno procenio da te gravure verovatno potiču iz neolita, što znači da su stare najmanje pet ili šest hiljada godina. 17

Uočeni su tragovi glaziranja zidova koji upućuju da su ti tuneli i dvorana verovatno bili finalizirani uz primenu nekih uređaja koji su u svome radu koristili visoku temperaturu od oko 1500-2000 C pri kojoj se topi kamen. Profesoru Či Pen Laju i njegovim saradnicima bilo je odmah jasno da su taj drevni tunelski splet iz paleolita uz velik broj dobro očuvanih neolitskih gravura na izuzetno tvrdim stenama podzemne dvorane, mogli biti izrađeni jedino upotrebom specijalnih alata i naprava načinjenih iz vrlo tvrdih metala kojih, po svim dotadašnjim naučnim saznanjima, tada još nikako nije moglo biti. No, kudikamo najveće iznenađenje za istraživački tim profesora Či Pen-Laja, usledilo je tek kada su, razgledajući na stenama podzemne dvorane brojne zidne gravure s motivima iz lova, na nekima od njih uočili vrlo neobične, ali u naše vreme jasno prepoznatljive motive koji se nikako ne mogu uklopiti u našu ukalupljenu predstavu o životu, i tehničkoj i astronomskoj zaostalosti ljudi iz paleolita odnosno neolita. Na jednom ugraviranom crtežu prikazana je neka kugla oko koje se, kao oko središnjeg tela, nalazi raspoređeno deset manjih kugli na različitim udaljenostima. Nije bilo teško zaključiti da ta drevna gravura na steni podzemne dvorane očigledno prikazuje šematizovani prikaz Sunčevog sistema koji, prema današnjim astronomskim saznanjima, ima devet, a ne deset planeta. Posljednje tri planete (Uran, Neptun i Pluton) nisu vidljive ni najoštrijim golim okom. Ta neolitska gravura navodi na zaključak da su njeni drevni autori, još pre najmanje pet ili više hiljada godina, odnekud znali za sve planete Sunčevog sistema, uključujući i nama danas nepoznatu, hipotetičku desetu planetu, koju već svi poznajemo kao Planetu X ili Nibiru, ali zasada bez ozbiljnih dokaza. Nađene su takođe i astronomske karte zvezda, u vidu pećinskog slikarstva. U Kohezistanu, u prednjoj Aziji, postoji na kamenu jedna karta u koju ne samo da su korektno ubeležene zvezde koje se ne mogu videti golim okom, nego su i njihove uzajamne pozicije označene onako kako su stvarno izgledale pre 10 000 godina! Može li se pretpostaviti da nepoznati umetnik iz praistorije nije koristio nikakvu “zemaljsku podlogu” za ovo? Postoji citav niz pokušaja da se za ovakve nelogičnosti nađu “prirodna” objašnjenja, ali brojna pitanja ipak ostaju bez odgovora. Tako neki smatraju da se “bogovi u svemirskim odelima” , koji se vide na brojnim pećinskim slikama i skulpturama u Juznoj Africi, Sahari i Dalekom istoku, mogu pripisati nedovoljnoj crtačkoj vestini umetnika kamenog doba . Kako su onda verno prikazivali prizore iz lova? U severnoj Australiji, u pećini kod sela Delemer se nalaze slike dva čovekolika stvorenja, jednog visokog četiri a drugog dva metra i dvadeset centimetara. Obojca imaju tesno pripojene kostime i šlemove sa antenema na glavama. Jedan u ruci drži predmet koji liči na ručni bacač granata - bazuku. U folkloru lokalnih Aboridžina, i u njihovim običajima nema primera ovakvog odevanja, niti oni na glavu stavljaju šlemove. Osim toga, vitke figure dva bića koja Aboridžini zovu “Gromovita braća” se potpuno razlikuju od omalenih i zdepastih starosedelaca Australije. Na istom području se nalaze i reljefi bića koje stanovnici zovu “Vanđini” (Wondjina). Nemaju usta, u jednodelnim su odelima, vitki i imaju crvene aureole oko glava. Po legendi lokalnog plemena Vorora, to su polubogovi koji su sišli na Zemlju da bi prvo sa ljudima zapodevali kavgu, a onda im pomagali pri obradi zemlje, postavši tako bogovi plodnosti u folkloru tog naroda. Crteži u steni iz Val Kamonike (Val Camonica), sev. Italija prikazuju ljudske figure obučene u nešto što vrlo liči na današnja svemirska odela. Šta su videli praistorijski ljudi pre nego što su naslikali ove prilike?

18

Na mnogim stenama i liticama duž obala Uralskih rijeka Jurzan, Nejva, Rež, Tagil i drugih, otkriveni su još krajem 17. veka - za vladavine ruskog cara Petra I - zagonetni crteži i zapisi nepoznatog porekla. Stručnjaci smatraju da starost tih neobičnih drevnih pećinskih crteža iznosi četiri do pet hiljada godina. U pokušaju da objasni šta ti zagonetni crteži prikazuju, ruski naučnik dr. V. N. Černecov u svojoj knjizi "Slikarije i crtarije na stenama Urala", čiji je prvi tom objavljen u izdanju Akademije nauka 1964., a drugi 1971., tvrdi da oni prikazuju neko praistorijsko lovačko oružje i sprave. Ta nedovoljno uverljiva i neutemeljena etnografska pretpostavka važila je sve do 1974. u naučnim krugovima kao jedina merodavna.

Vanđini (Wondjina) Međutim, pažljivijim razgledanjem i analizom tih crteža zagonetnih motiva došlo se u novije vreme do drugačijih ideja i boljih tumačenja. Tako, na primer, dr. V. I. Avinski, po struci rudarski inženjer i vrstan poznavalac mineraloško-geoloških nauka, smatra da ti drevni crteži zadiru duboko u strukturnu hemiju. Po njegovu mišljenju, oni jako liče na vrlo složene strukturne formule danas dobro poznatih složenih organskih spojeva ili materijala koji, po našim saznanjima, nikako nisu mogli biti poznati primitivnom čoveku iz mlađeg paleolita ili halkolita (bakrenog doba). Dr. V. I. Avinski objavio je svoje postavke o hemijskom značenju tih drevnih slikarija 1974. u časopisu “Hemija i život”. Taj je rad veoma uzbudio mnoge ortodoksne naučnike koji smatraju da se tu radi samo o pukoj slučajnosti i bujnoj ljudskoj fantaziji. No takvo uobičajeno, apriorno i odbojno tumačenje vidno uznemirenih naučnika ne deluje nimalo ubedljivo, jer je podudarnost u velikom broju bitnih detalja (složene veze i strukture) toliko visoka da se zasigurno ne može raditi ni o kakvoj slučajnoj sličnosti ili bujnoj mašti drevnih umetnika.

Uvrnuta arheologija
Jedno od najvećih i najuverljivijih arheoloških otkrića koje podupire temu o nepoznatim inteligentnim došljacima koji su nekad vrlo davno sleteli na Zemlju i o tome ostavili pisano svedočanstvo, zbilo se krajem tridesetih godina, neposredno pre izbijanja drugog svetskog rata, u visokom, teško pristupačnom i retko naseljenom azijskom planinskom masivu, koji se proteže na velikom prostoru u graničnom području kineskih provincija Sečuan, Kuigtai i Tibeta. Tamo je 1937. i 1938. tim kineskih arheologa, predvođen profesorom Či Pu Teijom (Chi Pu-Teiom) s pekinške Akademije za praistoriju, izvodio detaljan rutinski pregled niza međusobno povezanog spleta planinskih pećina. Navodno je jedan deo tih pećina bio izrađen nekom nepoznatom tehnologijom, pa je više naličio složenoj mreži hodnika i tunela ili podzemnim skladištima. Osnovni zadatak istraživanja tih teško dostupnih i vrlo visoko smeštenih planinskih pećina bio je iskopavanje u njima nađenih nizova pravilno raspoređenih drevnih grobova u kojima su se nalazili neobično mali kosturi nekih čovekolikih bića neprirodno vretenastog tela s neproporcionalno velikim i predimenzioniranim lobanjama. Njihova prosečna visina iznosila je svega 130-ak centimetara, dok im je opseg lobanje bio čak 55 centimetara. Prilikom iskopavanja pećinskih grobova i razgledanja tih neobičnih malenih 19

kostura jedan član istraživačkog tima spotaknuo se u polumraku jedne od tih pećina na oveći, napola zakopani pločasti komad kamena koji je delimično virio iz peska. Kad ga je izvadio, očistio od peska i prašine i pažljivije razgledao odmah je uočio da to nije pljosnati komad prirodno odlomljene granitne stene, već neki vrlo neobičan i brižljivo izrađen artefakat velike starosti. Taj, vrlo pravilan kružni granitni kameni disk prečnika tridesetak centimetara i debljine oko dva centimetra, s precizno izrađenom kružnom rupom prečnika oko četiri centimetra u njegovom središtu, veličinom i izgledom veoma liči na naše velike gramofonske LP ploče ili savremene kompakt diskove. Pažljivim razgledanjem njegove dobro uglačane površine kineski istraživači su odmah uočili da se od središnje rupe prema obodu diska u obliku spirale proteže neki gusti, vrlo sitan dvokolosečni brazdasti zapis na nepoznatom pismu koje niko od članova tima nije mogao da identifikuje i pročita. Zato se tim neobičnim zapisom na nađenom disku, zbog prečih poslova na iskopu grobova, dalje nisu bavili. Nakon temeljitog naknadnog pregledanja i daljnjih arheoloških iskopavanja u teško dostupnim pećinama surovog Bajan Kara Ula (Bayan Kara Ul) otkriveno je 1938. još 715 takvih precizno izrađenih kamenih diskova, s manje ili više oštećenim spiralnim zapisom koji su takođe bili označeni, evidentirani i poslati u Peking. Ti su neobični nalazi, a posebno brojni zagonetni kameni diskovi sa gustim spiralno raspoređenim zapisom, punih dvadesetak godina izazivali znatiželju većeg broja kineskih naučnika , a posebno filologa i lingvista koji su ih pokušavali pročitati.

Diskovi “Dropa” iz Bajan Kara Ule - Kina Među svima njima u tome je jedino ostao uporan profesor Cum Un Nui (Tsum Um-Nui) s pekinške Akademije za praistoriju, uz svesrdnu pomoć četvorice svojih saradnika, nakon dugogodišnjeg rada. Oni su oko 1960., nakon mnogih neuspelih pokušaja, napokon uspeli da otkriju ključ za delimično dešifrovanje tih krajnje zagonetnih spiralno raspoređenih gustih brazdastih zapisa vrlo precizno ugraviranih na kamenim diskovima. U delimično pročitanim zapisima s tih kamenih diskova stoji - sažeto “prepričano” - surova životna drama drevnih nebeskih mornara koja se odigrala pre otprilike dvanaest hiljada godina u surovim vrletima Bajan Kara Ula. U jednom od pročitanih zapisa stoji da se jedna veća grupa tima, kako u tekstu sami sebe nazivaju ti inteligentni došljaci iz svemira, uputila prema "trećoj planeti" našeg sistema. Zbog nekog kvara na njihovom "vazdušnom brodu" on nije mogao normalno sleteti na predodređenom mestu, već se, uz velike napore posade, jedne noći, umesto na planiranom odredištu, prisilno spustio u krajnje negostoljubivo planinsko područje Bajan Kara Ula. Nije bilo načina ni materijalnih mogućnosti da se "vazdušni brod" popravi i osposobi za let, a još manje da se napravi novi kojim bi se Drope, kao su sebe zvali, mogli vratiti na matični svemirski brod ili planetu. Stoga nesrećnim preživelim došljacima iz svemira nije preostalo ništa drugo već da zauvijek ostanu na Zemlji na kojoj je tada, prema današnjim službenim naučnim saznanjima, još gotovo posvuda carevalo vrlo surovo kameno doba. Prva noć koju su došljaci proveli u surovom ambijentu Bajan Kara Ula opisana je na jednom od tih granitnih diskova otprilike ovako: “Drope su se spustile iz oblaka svom vazdušnom brodu. Naši muškarci, žene 20

i deca sakrili su se pred Kamama ( starosedeocima? Ljudima?) deset puta u pećine prije nego što je izašlo sunce. Tek tada su oni shvatili znake i uvideli da Drope imaju miroljubive namere.” Ostaje pitanje: kako su ovi naučnici uspeli da pročitaju ovo pismo vanzemaljaca? Šampolion je pročitao egipatske hijeroglife tako što je pronađen natpis pisan grčkim alfabetom i hijeroglifima. Prvo se dao prevesti grčki, pa upoređivati hijeroglife. A drugo pitanje je: gde su ostaci broda? U sklopu prostranog hramskog kompleksa faraona Setija I. u Abidosu, Egipat, otkriveni su i snimljeni 1992. na bočnoj ploči jedne masivne kamene grede kvadratnog preseka, koja nosi težak kameni svod grobnice, uklesani neki neobični znaci. Oni se, zbog vrlo jasne raspoznatljivosti motiva , nikako ne mogu ubrojiti u hijeroglifske znakove, već u kartuše.

Abidos: kome je ovo palo na pamet? Već na prvi pogled svakome je jasno da oni vrlo realistično prikazuju tri moderne letelice; helikopter, vazdušni brod (hoverkraft) i , po svoj prilici, neki veći vazdušni ili svemirski brod koji liči na one koje već decenijama viđamo u SF filmovima. Ne znamo da li je Seti I imao kolekciju filmova kao severnootejski diktator, pokojni Kim Džong Il, ili se Dart Vejder pojavio u Egiptu. Četvrti objekat, izduženog oblika s kupolom iz koje izlazi poduža ravno položena cev, svojim izgledom napadno liči na tenk. Taj drevni zapis koji potiče iz razdoblja Novog kraljevstva (12. vek pre n. ere) prvi je snimio i objavio još krajem 1992. Brus Rols (Bruce Rawles). Nauka nema objašnjenja za zagonetno loptasto kamenje, kugle u Kostariki. Reč je o brojnim, često tonama teškim kamenim kuglama, tako perfektno zaokrugljenim i obrađenim da se čak ni najmodernijim mernim instrumentima ne može konstatovati nikakvo odstuparije od čistog oblika kugle. Kako su ove kugle napravljene - a pre svega, odakle je poticao materijal? Tu, naime, nadaleko i naširoko nema nikakvih kamenoloma, niti tragova da su drevni neimari na tom području klesali i obradivali. Zvanični stav o istoriji Novog sveta, Amerike, je takav da se veruje da je tamošnja civilizacija mnogo mlađa od one u Mesopotamiji i Egiptu, pa i Grčkoj i da su tamošnji gradovi nastali kada su Damask i Jerusalim već bili prastari gradovi. Novootkriveni gradovi u Andima se ne mogu smestiti nigde, ni u jedan period, i u tom slučaju za naučnike najbolje odgovara ono: “jako se malo zna i istraživanja su u toku.” Poput policije koja još ne može da rasvetli slučaj i izveštaj za javnost je jasan: “detalji nisu poznati, istraga je u toku.” A krivično delo se dogodilo. Inače, i kada bi se nešto saznalo, teško bi se neko usudio da u javnosti precizira o starosti i poreklu tih gradova i građevina, jer bi srušio tvorevinu koja počiva na zvanično priznatim teorijama o istoriji sveta. Reći zvaničnim 21

naučnicima da su gradovi Anda savremenici Damaska, Eridua, Uruka, Heliopolisa, Memfisa, Atine… bilo bi isto što i kazati da su Vikinzi sagradili Vašington.

Kugle u Kostariki. Stav koji je prihvatio ceo svet je onaj po kome su stanovnici Amerike došli preko Beringovog moreuza, koji je tada bio kopno, još kao praljudi, dolutali posle poslednjeg ledenog doba iz Azije, preko prostranstva današnje Rusije, i naselili kontinent i tu osnovali kulture. Kako tu uklopiti pojedine građevine i arheološke pronalaske, slikarije i reljefe, koji nemaju nikakvo objašnjenje. Nekim građevinama se ne može prići ni sa današnjom građevinskom tehnikom, a blokovi od kamena koji su ugrađeni u te građevine su teški i stotinama tona, i danas ne postoji način da se popnu tamo gde su postavljene, na veliku nadmorsku visinu. Naravno, staviće ih u “isti koš” sa poznatim civilizacijama Amerike, Astecima, Toltecima, Inkama i Majama. Kome ćemo “utrpati” one kipove na Uskršnjim ostrvima? Andske građevine Olantajambo, Kusco, Saksahuaman…kao i reljefe u stenama i na zlatnim pločama koje prikazuju nesvakidašnje ljude, nesvakidašnja bića i nesvakidašnje pojave za antička vremena, poput reljefa iz Palenke i crteža u Naski. Naučnici su se mučili da dokažu kako je ustvari naseljena udaljena Amerika. Poslednjih godina su popustili, dosta bojažljivo, da su pre Kolumba Ameriku posetili Evropljani, Vikinzi, a pre njih verovatno Grci ili Feničani. Neki su opet smelo dokazivali da su je naselili Grci i Feničani, koji su osnovali civilizacije u srednjoj Americi, dok su doseljenici pridošli iz Azije ustvari oni “Indijanci” na koje je naišao Kolumbo, i koji su se raširili kontinentom, pa kasnije i ostrva u Tihom okeanu su naselili ploveći na splavovima. Tor Hejerdal je u svojoj knjizi "Kon-Tiki" dokazivao putovanje američkih urođenika do tihookeanskih ostrva. U knjizi je je splav “Kon Tiki” plovio od obale latinske amerike do prvih tihookeanskih ostrva, i ta ekspedicija je uspela. Ideja o feničanskoj kolonizaciji Amerike uopšte nije nova. Feničani su došli na američko kopno, poznavajući civilizaciju, veštine gradnje, astronomiju, matematiku, i uspeli su lokalnom stanovništvu da se nametnu kao vladajuća klasa, šireći se iz Meksika ka jugu do perua i ka severu do postojbine Anasaza. Ova opcija nije isključena, ali nije ni dokazana. Ipak, blizu je istine. Biblija to objašnjava na vrlo jednostavan način. Nojevi unuci i praunuci, sinovi Hamovi, Semovi i Jafetovi, stanovnici poslepotopnog sveta su isprva govorili jednim jezikom, i živeli na jednom području, u predelu današnje istočne Turske, zapadnog Irana i Mesopotamije. U želji da “sebi steknu ime”, tj da stvore svoj sistem verovanja, daleko od Boga, oni su, protiv Božije volje, počeli sa gradnjom visoke kule u gradu Vavilonu, što bi bio prvi pokušaj stvaranja jednog svetskog poretka. U strahu da se potop ne ponovi, trebalo je sagraditi kulu ogromne veličine, koja ne bi mogla biti potopljena, a to je rađeno u doba kralja Nevroda (Nimrud) i kraljice Semiramide. Nimrud je želeo da vlada narodima kao Bog, i o tome pišu i potvrđuju glasnogovornici Nju Ejdža (Novo Doba, verski pokret), i ljudi koji se bave poreklom masonerije, okultnih tajnih društava i samog okultizma, koga je rodonačelnik i pokretač Nevrodov otac Hus (Hermes, hermetika – magija). Citirano iz knjige “Astrologija i Novo Doba Dragana Mirkovića. Bog je to sprečio i rasejao Nevrodove podanike po celoj zemlji (1. knjiga Mojsijeva 11. 1-9). Zemlja je tada bila jedinstvena, jedan kontinent, ali se kontinent razdvojio, ("A Everu se rodiše dva sina: jednom beše ime Falek, jer se u njegovo vreme razdijeli zemlja, a bratu njegovu ime 22

Jektan" - 1. mojsijeva 10. 25; isto, 1. Mojsijeva 11. 17). Nakon potopa su se ljudi raselili po svetu, pa je tako naseljena i Amerika, kao i Australija. Velika sličnost između civilizacija Maja i Egipta, Vavilona, Inka i Asteka, čak i slična religija, obožavanje sunca, uz veliko prisustvo okultizma i neograničenu vlast žreca govori tome u prilog. Piramide na Jukatanu, u Čičen Ici, u Gvatemali Hondurasu, Peruu, kao i one u Egiptu, zigurati u Mesopotamiji, sve odreda hramovi sunca, iamju istu svrhu i jako su slične. Dakle, jasno nam je kako je došlo do naseljavanja svih udaljenih delova zemlje, a za to postoje i dokazi, samo se ne priznaju jer se ne uklapaju u zvaničnu istoriju. Piramide koje su se gradile po celoj planeti (izuzev Australije) i koje su jako slične po geometrijskoj strukturi, kojih ima u Egiptu, Peruu, Meksiku, Kini, Indiji, a odskoro se tvrdi i u Bosni. Legende o zmajevima, koje su veoma slične u čitavom svetu. Jedinstvene predstave o stvaranju, potopu i očekivanju Mesije, spasitelja i sveta bez umiranja, bola i stradanja. To jasno govori da su ljudi potekli sa jednog mesta, sa jednom idejom, sa koletivnim sećanjem, istim uspomenama, nadama i raširili se po celom svetu, noseći kolektivna sećanja i nadanja. Mitologije svih naroda sadrže sledeće teme: stvaranje prvog para ljudi, potop koji je preživela jedna porodica (Nojeva porodica u Biblliji, Deukalion i Pira kod Grka, Ut napištim kod Akađana, Ziusudra kod Sumeraca, Manu kod Hindusa, Jima ili Džima kod Persijanaca, Tapi kod Maja, ..jedan pastir Inka, po legendi koju je zapisao Kristobal de Molina) verovanje u bolji svet nakon smrti, uništenje postojećeg sveta i dolazak spasitelja, mesije, univerzalnu pravdu. Kada smo kod zmajeva, kojih ima u ama baš svim legendama sveta, naučnici kreacionisti sve više iznose dokaze o tome da je Zemlja mlada planeta, i da su ljudi i dinosauri savremenici, ali su dinosauri živeli do potopa, a posle potopa, zbog promene klime, oni su, kao hladnokrvna bića velikih proporcija izumrli, bar oni koji su preživeli potop, malobrojni kopneni i vodeni gmizavci. Valdemar Julsrud (Waldemar Julsrud) je bio obrazovani i dobro stojeći Nemac koji se na prelasku 19. u 20. vek doselio u Meksiko. U sunčano julsko jutro 1944. jahao je obroncima planine El Toro kad je iznenada spazio kamenje i keramičke predmete koji su virili iz tla. Julsrud je sjahao i iskopao nekoliko komada. Odmah je shvatio da ti keramički predmeti ne nalikuju ničemu što je video. Kad je kod Čupikauroa (Chupicauro) otkrio nekoliko fragmenata keramike, Julsrud je unajmio ljude da iskopaju ostalo. Otkriće je privuklo pažnju arheologa iz celog sveta, koji su nalaz isprva pogrešno identifikovali kao kulturu Taraskan, ali su kasnije shvatili da se radi o potpuno novoj indijanskoj kulturi koja je postojala od oko 500. g p.n.ere do 500 n.ere ili od 800. g p.n.ere do 200. n.ere, skoro hiljadu godina pre taraskanske kulture, a dobila je ime Čupikauro (Chupicauro). Predmeti koje je sad držao u ruci bitno su se razlikovali od bilo koje indijanske kulture. Oblikovane u različitim bojama gline, tu su bile figure koje su predstavljale dinosauruse, različite rase i narode - Eskime, azijate, afrikance, bradate kavkažane, Mongole, Polinežane – i predmete koji su pokazivali kulturne veze s Egipćanima, Sumeranima i drugima. Predmeti su bili izrađeni od gline i kamena, različitih veličina, od tek nekoliko centimetara do onih visokih skoro metar, kao i figura dinosaura dugih 120-150 cm. U toj zbirci od preko 30 000 predmeta ni jedan nije bio duplikat. Svaki glineni predmet bio je napravljen individualno, bez kalupa, vešto oblikovan u skulpturu i pažljivo ukrašen. Bila je to kolekcija jedinstvena po svojoj veličini, ali ono fantastično tek sledilo; sadržavala je stotine figura dinosaurusa koje su verno predstavljale velik broj vrsta. Naravno, bilo je polemike oko ovog otkrića, a zvanična nauka ih nije priznavala kao originalne. One su ostale da stoje u daleko od javnosti. Predmeti su umotani u papir i ne preterano brižno ostavljeni u kartonske kutije. Zaključani su u skladištu i uglavnom nedostupni. Ne potpuno za one uporne, kao što su to 1999. potvrdili dr. Denis Svift (Dennis Swift) i dr. Don R. Paton (Don R. Patton), kojima je trebalo nekoliko dana pregovora s gradonačelnikom, ministarstvom turizma i kustosem akambarskog muzeja kako bi dobili dozvole da vide deo zbirke. U šest sati pregledali su sadržaj 14 kutija, razmotali i slikali preko 800 figura, od čega je 75 predstavljalo dinosauruse, ponegde i u društvu ljudi. Zvanična, evolicionistička nauka nastoji da ove dolaze sakrije od javnosti, a ne postoji ni interesovanje katoličke crkve koja je uticajna u Meksiku da se ova otkrića obelodane, jer bi to dokazalo Biblijsku opciju stvaranja, što dokazuje koliko je katoličkoj crkvi stalo do toga da ljudi upoznaju istinu o stvaranju. U posed fotografija ovih figura su došli kreacionisti iz Centra za kreacionističke studije sa sedištem u san Dijegu i ogrankom u Beogradu na čelu sa dr. Miroljubom Petrovićem, što dokazuje da se ne radi o izmišljotini.

23

Legende o zmajevima dobijaju potvrdu. Ljudi i dinosaurusi su obitavali zajedno. U Markahuasiju, gradu koji postoji još mnogo pre civilizacije Inka u Andima, (1000. godina p. n. e.) neke skulpture predstavljaju ljude četiri rase,kao i životinje koje po tvrdnji zvanične nauke nikada nisu živele na tlu Amerike. Natpisi na stenama su vidljivi samo u pojedinim delovima dana kada pod određenim uglom padne sunčev zrak na određeni natpis. Megaliti u Markahuasiju su prava zagonetka, oni su ogromni, nisu mogli tu biti dovučeni ljudskom snagom ni životinjskom vučom Veći su samo kameni blokovi u Baalbeku u Libanu. Mumije u obližnjem Parakasu su balzamovane isto onako kao što je to činjeno u Egiptu. Piramide u Čičen-Ici (Meksiko) su slične onima u Egiptu i sumerskim ziguratima. Jedan hrišćanski propovednik ih je nazvao “kopijama vavilonske kule, koja je takođe trebala da bude ogromna piramida. Sve ovo dokazuje da su Biblijski izveštaji tačni: prvo je došlo do raseljavanja već civilizovanih naroda, čiji su očevi, svedoci potopa Sim, Ham i Jafet još bili živi, pa je bila “živa” i priča o skoro prošlom potopu. Onda dolazi do osnivanja prvih država i kultura, od kojih su mnoge bile uspomena na “prapostojbinu” Sumer i njegove gradove. Pogledajmo piramide, svuda ih je bilo osim u Australiji. Piramide su posebna priča. Njih odlikuje neverovatna preciznost za antička vremena, koju zvanična gometrija objašnjava ali niko ne zna kako su drevni graditelji to znali. Kako su antički graditelji uspeli da upoznaju matematiku i geometriju, koja se i danas naziva “Zlatna geometrija”., i po čijim principima i danas podižu verske objekte, katedrale, hramove, obeliske, zavezne krstove, i između ostalog i hram Sv. Save u Beogradu je podignut po tim principima. Dinosaurusi su takođe Božja stvorenja, i nauka danas nagađa kako su oni živeli, šta su jeli i kakav je bio lanac ishrane, i tu postoji mnogo manipulacije. Eminentni naučnik dr Miroljub Petrović direktor Centra za prirodnjačke studije, navodi da u naše vreme živi samo 1 % živih bića koja su živela pre potopa, zajedno sa ljudima, dokazujući tu tvrdnju na osnovu pronađenih fosila biljaka i životinja. Ostatak kolektivnog sećanja na dinosauruse su legende o zmajevima i aždajama, iako danas neki, poput Dejvida Ajka te legende povezuju sa tobožnjom reptilskom vanzemaljskom rasom koja je u davna vremena naselila zemlju, i skrivena u ljudskim telima političara i aristokrata vlada planetom. Moćna vanzemaljska kultura koja poznaje dimenzije, astralna putovanja, neverovatnu tehnologiju je po Dejvidu Ajku došla na Zemlju i krije se od ljudi pokušavajući da zavlada planetom. Smešno g. Ajk. Zamislite da se mesari zavuku u svinje i žive sa svinjama, u svinjskim telima da bi zavladali svinjcem?? Smešno g. Ajk. 24

Piramida El Kastiljo u Čičen Ici u Meksiku, ili Kukulkanova piramida. Piramida u Meksiku, u Čičen Ici je fascinantna. Na četvrtastoj osnovi se nalazi perfektno simetrični dizajn kalendara Maja. Svaka od četiri strane piramide ima 91 stepenicu, ukupno 364 plus platforma na vrhu, što simbolizuje broj dana po sunčanom kalendaru. Svakako najpoznatiji fenomen vezan za ovu piramidu se dešava dva puta godišnje. Na prolećnu i jesenju ravnodnevnicu (21. 03 i 21. 09). Sa početkom zalaska sunca na severnim stepenicama se stvara senka ispod terasa koja u kombinaciji sa sedam svetlosnih trouglova liči na zmiju. Na dnu stepenica je isklesana glava tako da je iluzija kompletna. U proleće se serpent spušta prema zemlji, a u jesen se penje ka nebu. Ovaj fenomen svake godine privuče 25 000 turista. Kako su to Maje znale – niko nema pojma. Markahuasi privlači pažnju ljudi željnih senzacionalizma, tajanstvenog, ezoteriste i okultiste. Takođe se i mnogo pominju bliski susreti sa NLO i stanovnici obližnjeg grada San Pedro de Casta gledaju na NLO kao na nešto sasvim normalno. Na pitanje da li veruju u NLo se čude, i kažu da je to kao da ste ih pitali da li veruju u postojanje krave. To su sasvim normalne pojave. Sam plato Markahuasi ima ruševine pet gradova, a megaliti u nekima su teški i hiljadu tona, a sculpture su najčudnije jer predstavljaju ljudske rase i životinje koje ne žive niti su živele na tlu Južne Amerike. Markahuasijem su se bavili i bave se okultisti, koji su pisali knjige, zanimljive milionima čitalaca. Najpoznatiji je Danijel Ruzo (1900 – 1993), mason 33 stepena, rođen u obližnjoj Limi. Inače, najmonumentalniji spomenik u Markahuasiju je Peka Gaska, osamdeset metara visoka ljudska glava, tj glava sa nekoliko lica, četiru rase, zbog čega ju je Ruzo nazvao Spomenik čovečanstva (slika dole). Džordž Hant Vilijamson (George Hunt Williamson) još jedan okultista je popularizovao Markahuasi na engleskom govornom području u poglavlju svoje knjige iz 1959 “Putevi na nebu” (road in the sky). Vilijamson je, na temekju svojih viđenja samog Markahuasija i intervjuisanja masona danijela ruzoa, zaključio da Markahuasi itekako ima veze sa NLO posetama u pradavna vremena i danas, dovodeći ga u vezu sa pradavnim stanovnicima zemlje, divovima, bogovima sa zvezda (pravo učenje Novog Doba). Pomenuta knjiga govori o vanzemaljskim posetama od drevnog do modernih vremena, sa spekulacijama o budućnosti kao zajedništva ljudi i vanzemaljaca (što je cilj okultista, jer okultisti i Novo Doba imaju iste ciljeve). Za Vilijamsona Markahuasi je “Sveta šuma” u kamenju gde su bogovi, vanzemaljci, prelazna forma između vanzemaljaca i ljudi, o čemu govori i Sičin u “12 planeti” sa običnim ljudima u suživotu, što je ispunjenje planova za budućnost. Vilijamson tvrdi da su Naska linije, o kojima ćemo govoriti nastale kao smernice za sletanje vanzemaljskih letelica, mada je neobično spojiti prašnjave crteže sa vanzemaljskom tehnologijom. Kkao bi danas izgledalo da se na aerodromima Hitrou u Londonu ili Kenedi u Njujorku umesto slektričnih i elektronslih aparata nalaze samo prašnjavi crteži i linije koje usmeravaju avione? I pored toga, videćemo da je Naska fascinantna.

25

Stena u Markahuasiju Na tlu Amerike su ostali tragovi koji nisu svojstveni prihvatljivom tumačenju istorije. Nauka se ili ne bavi njima, ili ih na brzinu “spakuje” u neku poznatu istorijsku epizodu. U udžbenicima istorije se ove istorijsko – arheološke pojave neće naći ili će ih “prošetati” kroz neku od poznatih kultura. Neki ih pripisuju prirodi ili poznatim kulturama, samo se broj robova koji su radili na tim građevinama povećava. Svako ko malo razmišlja će lako doći do zaključka da gola ljudska sila nije bila kadra da napravi te građevine, kao ni da im odredi tako precizne dimenzije, kao što je slučaj sa američkim piramidama, koje su, kao i egipatske, čudo i za savremene arhitekte i matematičare. Ipak, nije dobro što se zvanična nauka jako malo bavi ovim mestima, jer na njeno mesto „uskaču“ ljudi kojima je cilj da tim mestima određuju isključivo vanzemaljsko poreklo ili okultno značenje. Značenje imena grada Tiahuanako doslovno, na jeziku Ajmara, znači “grad umirućeg meseca.” Time se još jednom utvrdilo sećanje na vreme kada su taj grad i njegova civilizacija izumrli posredstvom jednog od dva Meseca koji je zamro i nestao na nebu. Kako do danas nije utvrdjena starost ovog fantomskog grada, opstaje tvrdnja da je to najstariji grad na svetu, rođen još u noći čovečanstva. Otud nije slučajno što baš u njegovoj blizini živi navodno najstariji narod na svetu, poznat pod imenom Urukehu (Urukhehu - drevni Uri sa jezera Titikake), čije legende takodje potvrđuju predanje o vremenu kada “mesec nije bio na nebu” i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, “graditelji golemih gradova.” Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao poreklo i starost ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne studije i knjige. Bio je to ogroman grad koji se prostirao na oko 200 kvadratnih kilometara i od čijih je klesanih monolita i kamenja do danas izgrađena gotovo čitava Lima. Tihuanako još uvek izaziva strahopoštovanje svojom veličinom i razmerama kiklopskih blokova kamenja.Tu su pronađene čuvene Kapije Sunca i Meseca, sa zagonetnim prikazima likova i bogova sa četiri prsta. Tako je na kapiji Sunca (Kolasaya) nadjen i dešifrovan drevni kalendar koji se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća nego danas. Ovo međutim znači još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su objašnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim pričaju predanja mnogih naroda. Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini jedan od najtežih presedana u istoriji arheologije. Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez odgovarajućih optičkih instrumenata, što znači da su ta bića 26

još u vremenu vurma, kada je naš predak išao u čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen! Sam se Tihuanako sastojao od zapravo dva grada: Akapame i Pumapunktue i neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa. Medjutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu.Sa druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku, kakve ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad bez ijednog eksera. Tiahuanako se dovodi u vezu sa divovima, koji su u pradavna vremena vladali zemljom, navodno, priča koja je doživela bum poslednjih godina, kada se navodno otkrivaju grobovi divovskih ljudi, koje evolucija krije. Divovi koje su Deniken, Sičin i slični autori povezali sa došljacima iz svemira se pominju u svim mitologijama sveta kao Anunakiji, Nefilimi , grčki Titani, narod Pueblosa ih je zvao Mitmacima, Hindusi Asurima, Menahinima, Dakinima, Lemurima. Divovi se povezuju i sa ogromnim gradom Tiahuanakom. Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19. veka, Austrijancu Hansu Hoerbigeru u njegovom delu “Glacijalna Kosmogonija”, rasa divova ili nadljudskih bića vladala je pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim geološkim krizama i poremećajima Zemljinih polova. Po tom pitanju Tihuanako je izgradjen još u diluvijalnom vremenu glacijalnih epoha, što su, po njemu, potvrdili i neočekivani nalazi. Tiahuanako on dovodi u vezu sa divovima, a divove u vezu sa ostalim megalitskim i ogromnom građevinama – Olantajambo u Andima, Baalbek u Palestini, Stonhendž u Engleskoj, Rapa Nui na Uskršnjim ostrvima, egipatskom Velikom piramidom, koja je pored svega najveće čudo antike. Još 1985. godine, Japanac Kikačiro Aratake je roneći stotinak metara od ostrva Jonaguni, na dubini od 25 metara, ugledao ogromnu piramidu. Piramida na dnu mora, bilo je to nešto nezamislivo i senzacionalno.Od tada, više puta je pokušavano da se utvrdi da li je to delo prirode ili veštačka tvorevina nastala ljudskom rukom. Tek 2000. godine mesto je proglašeno arheološkim lokalitetom, a rukovodstvo nad istraživanjima preuzeo je Masaki Kimura, koji je tada bio docent okeanografije na univerzitetu u Rjukju. Istraživanja su potvrdila da se radi o građevini dugačkoj oko 200 metara, širokoj 150 i visokoj 20 metara.Postoje rukom klesana stepeništa, ispod temelja nalazi se nakadašnji sistem za drenažu, a nađena je i glava koja je vrlo slična sa glavama sa Uskršnjih ostrva. Veoma važan nalaz su znaci isklesani u kamenu. Bilo je više nego očigledno, da su kameni blokovi ostaci civilizacije koja je postojala davno pre zvaničnih naučnih tvrdnji i da je civilizacija koja ih je gradila raspolagala sa vrlo naprednom tehnologijom.To su fino obrađeni kameni blokovi koji formiraju bočnu stranu piramide sa hramom na vrhu. U jesen 1995. godine, pronađene su još tri lokacije sa podvodnim građevinama, hramovima, trgovima, stepenicama, putevima, stiliziranim likovima morskih životinja.Između 1995. i 2005. godine pronađeno je još osam novih podvodnih nalazišta na potezu između Japana i Tajvana, čije su proporcije nezamislive za ljude antičkih vremena. Objašnjenja, bar zvaničnog – nema.

Naska u Peruu: Ima li objasnjenja?

27

Na severu države Peru (Lat. Amerika) se nalazi splet trasa, koje potsećaju na piste za sletanje aviona, a oko njih su iscrtani likovi pojedinih nepostojećih mitoloških bića a i postojećih životinja, koja su u promeru i do dve stotine metara, i koja su, kao i “piste” jasno vidljiva samo iz vazduha. Kako su “crtane,” ako su vidljive samo iz vazduha? Godine 1982 je Eduard Heran otkrio najinteresantniju sliku u Naski – “astronauta” dužine 32 metra. Naska linije otkrivene su pre više od 60 godina, a čine ih geometrijske figure 70 životinja i biljaka koje se jedino mogu videti iz vazduha. Američki naučnik Pol Kosok (Paul Kossok), koji ih je slučajno otkrio, od samog početka je zagovarao hipotezu da se radi o velikoj “knjizi astronomije.” Figure su iscrtane na jednostavan način: narod Naska je sa površine tla uklonio tamno kamenje, otkrivajući žućkasto zemljište, a sa strane je gomilao kamenje da bi sa velikom preciznošću napravio geoglife visoke između 10 i 30 centimetara. Od tih crteža, koje je Unesko svrstao u svetsku baštinu, najpoznatiji je prikaz majmuna, širine 135 metara, koji ima rep u obliku spirale. Drugi čuveni geoglifi su pauk, 46 metara dužine, (slika gore), kolibri (raspona krila od 66 metara), džinovska ptica dugačka 300, a široka 54 metra. Crteži su zaštićeni od erozije zbog izostanka vetra i kiše u tom području. Ova tvorevina je, iz aviona, i uočena prvi put, tokom dvadesetih godina XX veka. Ako nauka koju ceo svet zastupa kaže da pre 2-3 000 godina nije bilo aviona, čemu je onda ovo mesto služilo. Za jedne je to rebus, poruka iz prošlosti, za jedne mesto bogosluženja nekog naroda koji je tu davno živeo, a za neke, poput Denikena, aerodrom ili čak kosmodrom, mesto za sletanje letelica koje su stizale na Zemlju sa udaljenih planeta. Ipak, ni jedan deo ili olupina od letelice ne postoji, a ni ostatak radionice za popravku istih … Sa vrha skoro otkrivene piramide, nazvane Velika, arheolog pokazuje tačke na horizontu: tridesetak hramova prekrivenih peskom koji čekaju da budu otkopani kako bi konačno bila rešena misterija civilizacije koja je iscrtala ove čuvene Naska linije, tu, na jugu Perua. Posle 20-godišnjih istraživanja, tim koji predvodi Italijan Đuzepe Orefiči (Giussepe Oreficci) uspeo je da otkrije samo jedan deo najvećeg svetilišta od nepečene cigle, koji se prostire na 24 kvadratna kilometra. Najvišu tačku svetilišta čini piramida od 40 metara, sa sedam terasa. ”Velika piramida je najznačajnije zdanje među 34 piramidalna hrama koji su postojali u Kačuačiju, drevnom ceremonijalnom centru, oko 500 kilometara od peruanske prestonice Lime” kaže Orefiči. “Arheolozi su sada sigurni da je Kačuači bio politički, kulturni i religijski centar u kome su živeli ljudi koji su pre 2.500 godina napravili misteriozne Naska linije delo civilizacije koja je postojala pre Inka. Kačuači je bio zatvoreni centar za ceremonije, a Naska linije su predstavljale lokalitet pod vedrim nebom. Sveštenici su prelazili reku, obavljali obred i vraćali se” - rekao je Orefiči, koji predvodi tim arheologa i eksperata iz Švajcarske, Italije, Francuske i Perua. S vrha piramide vidi se reka Naska koja se spušta s Anda, prolazi kroz pustinju i ide sve do Tihog okeana. Iza dina počinje dolina tamnog kamenja u kojoj su iscrtani čuveni geoglifi (užljebljene linije), koje svake godine obiđu milioni turista. Velika piramida u Kačuačiju je treća po veličini u svetu, i neodoljivo podseća na sumerske zigurate, dok je sam Kačuači najveći grad od pečene cigle na svetu. Ove građevine su odličan materijal za sve one koji žele dokazati neku misteriju. Povezujući ove građevine sa onima u Egiptu i Iraku, kao i Meksiku žele da revidiraju zvaničnu istoriju, koja i jeste za reviziju ali ne na način kako to žele da urade senzacionalisti, iza kojih uglavnom stoji okultizam i antihrišćanstvo. Ako uzmemo biblijski izveštaj da je jedna ogromna kula nikla u Sumeru i da je građena samo oko 100 godina nakon potopa, kad je Noje još bio živ, a izveštaj kaže da je bio dugovečan, zaključićemo da su kasniji graditelji morali biti još uvek otporni i snažni ljudi. Biblija kaže da su ljudi iz tog vremena bili neuporedivo snažniji, otporniji i dugovečniji nego čovek 21. veka i da su mogli da se sele u bilo koji deo sveta, bilo kopnom ili brodovima. Ti su ljudi imali mnogo dece, velike porodice, živeli su neopterećenim životom u prirodi i od prirode, a ne poput današnjih ljudi koji ne mogu ništa da urade i nikuda da odu bez papira, viza, pravila, papirologije ili administrativnih prepreka, ili da nisu robovi sistema, kolotečine ili TVa. Drevni ljudi nisu bili posmatrači nego učesnici. Oni nisu gledali TV i tuđe živote. Današnji sistem guši čoveka, čovek je vremenom degradirao i oslabeo, ovisnik tehnologije i sistema koji mora da plati i vazduh koji diše, jede nezdravu hranu i uglavnom je užurban, pod stresom i nikada nema vremena. Ti drevni ljudi su imali bistriji um, jer kako drugačije razumeti mudrost učenjaka antike. Danas je mudrost dobro koristiti tehnička pomagala i dobro baratati novcem, biti poltron, a većina je zaglupljena i programirana. Zato je jako teško posmatrati ljude antike iz naše perspektive, a kvazi naučnici, ufolozi i senzacionalisti upravo to i rade.

28

Putokaz? Naska linije su trabale da budu putokazi, ili da predstavljaju sazvežđa i astrološke simbole, kako tvrdi Marija Rajhe (Maria Reiche) nemačka matematičarka. Po njoj je ovo najveća astronomska knjiga na svetu, ili “nebeski kalendar”. Ipak, iako je ova žena nastojala da diskredituje ljude koji su linije Naska povezivali sa vanzemaljcima, te teorije su doprle do većine domova na planeti. Crteži su putokaz, i oni imaju zadatak da usmere nekoga ili nešto ka određenim gradovima i lokalitetima. Jedna od nekoliko ranih napomena o linijama iz Naske pronadjena je u spisima Luisa de Monzona, magistratora španskih konkvistadora u kasnom 16 veku. Govoreći o tragovima nekakvih drevnih puteva, neobičnog kamenja i drugim arheološkim nalazima, de Menzon beleži kako su stari indijanci govorili o Virakočima, maloj grupi ljudi iz druge zemlje koji su prethodili Inkama. Indijanci koji su došli posle njih, slušali su mudre reči Virakoča, smatrajući ih svetima, žrecima, i izgradili su staze ka njima koje se i danas mogu videti. Samo, kome su trebale crtarije u pustinji dugačke i do 250 metara..i koga nije mrzelo da to pravi?

Trident u luci

29

Na obali mora se nalazi “crtež” od stotinjak metara koji su nazvali “Trident” nalik na trozubac, kod današnjeg grada Pisko (Pisco) . On pokazuje prema Naski, a ostale slikarije su putokazi ka “svetim” gradovima u okolini i jezeru Titikaka.

Izdužena lobanja, jedna od stotina koje su nađene u Kačuačiju

30

Saksahuaman. Blokovi su teški do 200 tona, sjajno uklopljeni. Grad je na visini od 3. 700 metara iznad mora. Ko je teglio ovo kamenje koje je tako uzidano da žilet ne može da se stavi unutra. Na granici Čilea i Perua su pronađene dve platforme koje su napravljene od 263 bloka isečenih u lavi, a svaki od njih je težak po deset tona. Nalaze se u podnožju vulkana Deskabezado Grande, na 3 200 metara nadmorske visine, i za njih lokalni Indijanci tvrde da su mesto sletanja “bleštućih bešumnih letećih stvari.” Indijanci koji tu žive su nepismeni i nemaju pri ruci literaturu Blumriha, Sičina i Denikena, niti su mogli da gledaju Lukasov “Rat zvezda”, jer ne znaju za televiziju. “Njihova jarka svetlost zaslepljuje” kažu oni, “dok sleću na mesto od kamenja koje su tu divovi postavili.” Blokovi se fantastično uklapaju, kao da su sečeni nožem ili makazama, i postavljeni su kao šahovska tabla. Tiahuanako, na granici Perua i Ekvadora, je grad koji je sagrađen od ogromnih kamenih blokova, i po tvrdnjama lokalnih indijanaca on postoji od pamtiveka. Po legendi Ajmara, koji su tu živeli pre Inka, to je najstariji grad na svetu, i sagradio ga je bog Virakoča (Beli džin). Po drugoj legendi su ga divovi podigli za jedan dan. Pominjali smo Virakoče, svete ljude, zbog kojih su, po svedočenju domorodaca, koje zapisao španski hroničar, i Nastale naska crtarije. Najčešća lokalna legenda pominje: “Davno, kada su na Zemlji živele samo životinje, nad obližnje jezero Titikaka je sleteo veliki blešteći predmet. Iz njega je izašla žena sa duguljastim licem i dugim ušima koju zovu 31

Orejona. Iz veze sa velikim tapirom ona je rodila nekoliko desetine dece od kojih su nastali ljudi, i onda se vratila na svoju zvezdu, Veneru. Većina kipova u Tiahuanaku, kao i oni na Uskršnjim ostrvima imaju dugačka lica i duguljaste uši.

Sunčana vrata u Tiahuanaku. Šta predstavlja humanoidno biće na dovratku? Blokovi od kamena ili vulkanske lave koji su sečeni “kao britvom” se savršeno uklapaju. Grad Tiahuanako je podignut na maltene nepristupačnom mestu, na visini od 3 600 metara, i tog grada u udžbenicima istorije Latinske Amerike ili uopšte nema ili je on jednostavno “ostatak poznatih civilizacija koje su tu postojale pre Kolumba.” Kako su blokovi sečeni i kako dovučeni gore, to zvanična nauka nikada nije pokušala da objasni, osim “prisilnim radom stotina hiljada robova” a toliko robova je mogao da priušti samo Rim i eventualno Egipat ili Seleukidsko carstvo, kao i kasnija carstva Indije i Kine. Ti narodi nisu znali ni za gvožđe ni za točak. Građevina koja je poznata kao “Kapija Sunca” koja vodi u Tiahuanako je građena kao za divove. Blokovi su teški od 100 do 600 tona i ivice su im oštre. Nijedna građevina u Tiahuanaku ne odgovara da bi današnji čovek sa svojim mizernim stasom tu mogao da živi. Bio bi sićušan. Isti slučaj je i sa gradovima Kusko i Olantajambo, i još nekim zabačenim zaostavštinama po vrletima Perua, Bolivije, Kolumbije i Ekvadora. Na reljefima koji se mogu naći po zidovima ovih zdanja su zapanjujući podaci čak i za današnju nauku. Isti slučaj je i sa predanjima. Otkuda znanje Venerine godine, Mesečeve godine (sa greškom od 0,4 sekunde), zakrivljenost Zemljine ose itd. Za sada se samo zna da su Maje imale ovakva i druga znanja, a Maje nisu ostavili baš toliko zapanjujućih tragova kao njihova braća sa južnog dela Anda. Iako je mnogo toga uništeno posle dolaska Španaca i katoličkih misionara, koji su te zaostavštine smatrali za delo đavola, mnogo toga je ostalo da zbunjuje arheologe. Otkuda ovakve pojave u relativno retko naseljenoj Latinskoj Americi i zašto baš tamo, odgovor ćemo pokušati da pronađemo kasnije. Nijedno ostrvo na svetu nije toliko usamljeno kao što je Uskršnje ostrvo, sa glavnim gradom Hanga Ro. Smešteno je u beskrajnom Pacifiku, nasuprot Čileanske obale koje je “otkrio” Holanđanin Jakob Rogeven (Jacob Roggeveen), 6. aprila 1722, i nazvao “Paasch-Eyland” ili Uskršnje Ostrvo. Originalno ime mu je Te Pito - o te Henua, tj. Pupak Sveta, i Mata ki te Rangi - Oči Koje Posmatraju Nebo. Prvi ostrvski susedi nalaze se na ostrvu Pitkern 2075 kilometara zapadno, a Čile je udaljen 3 600 km. Zbog toga se na Uskrsnje ostrvo retko 32

dolazi brodom, a avioni na jedinoj avionskoj linij iz Santijaga (Čile) poleću samo dva puta nedeljno. U njima je teško dobiti mesto i karte se neretko rezervišu i godinu dana unapred. Pored karakteristične usamljenosti, Uskrsnje ostrvo krije i tajne. O njegovoj prastaroj zagonetnoj proslosti gotovo se nista ne zna, i nagađa se. Ko je i zašto na ovom usamljenom i izolovanom, skoro najizolovanijem mestu planete, usred okeana pravio statue i ređao ih po ostrvu?

Tiahuanako: šta znači ova predstava i koga predstavlja Ovo stvorenje ima četiri prsta i glavu nalik na TV prijemnik

Naska “astronaut” kako su ga nazvali, dužine 32 metra Zna se da je na ostrvu živeo narod sa svojim jezikom i kulturom. Vekovima su ostrvljani na posebnim daščicama strpljivo beležili hronike svog vremena, ali su katolički misionari, proglašavajući ih “đavoljim delom”, sve uništili i spalili, namecuci svoja verovanja. Tako su završila svedočanstva iz istorije najmisterioznijeg ostrva na svetu. Uskršnje ostvo (Rapa Nui ili “Veliki Rapa“). Rapa Nui nije izvorno ime ostrva. Njega su doneli radnici sa ostrva Rapa Iti (ostrva Austral, Francuska Polinezija). Izvorno ime je Te pito o te henua (Pupak sveta), ali i ovo ime izgleda potiče sa ostrva Markiz. Kad su došli Evropljani 1722. stanovništvo je bilo u velikom opadanju zbog prenaseljenosti, uništenja šuma i drugih prirodnih resursa. 33

Početkom XVIII veka ljudska mašta je nepoznatom „Južnom kontinentu” pripisivala raznovrsna blaga i čudesa, a u potragu za nepoznatim dao se i holandski admiral Jakob Rogeven (Jacob Roggeveen). Oko 27° južne paralele, 3600 km zapadno od najbliže obale Južne Amerike, 2700 km istočno od najbližeg polinezijskog ostrva, Pepete, slučajno su ugledali malo usamljeno ostrvo. Kroz durbin su na obali ugledali gigantske zidine, iznad kojih su stajale glave nekakvih divova s ogromnim kacigama. Misleći da su to vojnička utvrđenja nekih kiklopskih stvorenja, Rogeven je preduzeo sve mere opreza i sutradan ujutru se iskrcao sa svojom posadom. Tu su ih dočekala nova iznenađenja. Među ogromnim kamenim terasama koje su se okomito spuštale u more, iznad kojih su, poput kamenih čuvara, stajale gigantske statue s ogromnim crvenim kacigama, ugledali su ljude normalnog rasta. Videli su kako pri izlazećem suncu u nekom ceremonijalnom položaju pale vatre ispred statua. Predeo oko pobožnih urođenika i kamenih likova sastojao se od uređenih plantaža krompira i banana. Iznad njih su se uzdizali zeleni obronci ugašenih vulkana, čiji su mrtvi krateri davali jedinu pitku vodu na ostrvu. Rogeven o tom susretu ovako piše:” Silno smo se začudili ugledavši one statue. Nismo mogli da shvatimo kako je bilo moguće da su ljudi bez konopca i bez skela mogli da takve statue usprave.” Zahvaljujući jednom od njegovih vojnika, Karlu F. Behrensu, koji je kasnije objavio čak dve knjige o svojim doživljajima na Pacifiku, imamo prva svedočanstva o staroj ostrvskoj kulturi koja do danas važi za najveću zagonetku etnologije. Prema njegovom opisu, ostrvljani su bili svetloputi, živahni i prijatni ljudi, nimalo ratoborni, više bojažljivi. Kako i ne bi bili bojažljivi, zaključuje Behrens, kad je Rogeven, uplašen njihovim velikim zanimanjem za došljake i brojnošću, naredio vojsci da pucaju prema njima ne bi li ih rasterao. Ostrvljani pak, piše dalje Behrens, uopšte nisu imali oružja jer oni su se sasvim pouzdali u svoje idole. Najzanimljiviji deo njegove knjige “Putovanje kroz južne zemlje i oko sveta” je poglavlje koje govori o tim idolima: Bilo ih je vrlo mnogo uspravljenih na obali. Ljudi su pred njima padali na kolena i molili im se. Te statue su bile isklesane od kamena i imale su oblik čoveka dugih ušiju, s krunom na glavi. Sve je bilo izrađeno vrlo umetnički, čemu smo se veoma čudili. Kamene statue ostrvljani su nazivali Ahu i Moai, a šta predstavljaju, kada su i zašto nastale, to nisu znali ili nisu hteli da im objasne.

Kamene statue sa Uskršnjih ostrva Behrensove i Rogevenove doživljaje čini dodatno zanimljivim činjenica da su nezavisno jedan od drugog zapisali kako su videli i „bradate divove” s kojima nisu uspeli da stupe u dodir. Nakon što su obišli ostrvo i ustanovili kako nema ni strateške ni ekonomske važnosti, što je za Rogevenovu misiju bilo jedino važno, ucrtao ga je u svoju kartu i otplovio. Budući da su se na ostrvo iskrcali na sam Uskrs 1722. g., Rogeven mu je dao današnji naziv „Uskršnje ostrvo”. Međutim, kako tom otkriću, osim Behrensa, niko nije pridavao posebnu važnost, ostrvo je do daljnjeg ostalo zaštićeno u svojoj osami. Prošlo je skoro pedeset godina kada je 1770. g. ostrvo ponovo otkrio moreplovac Filip Gonzales. O tome svedoči ugovor o pripajanju španskom kraljevstvu koji je potpisao tadašnji vladar ostrva Te-Pito-o-teHenua, i to znacima sličnim hijeroglifima. Nakon njegovog povratka saznalo se za postojanje tajanstvenog „Pupka sveta”. Šta je Gonzales tamo radio, da li je nakon njega bilo još posetilaca, i s kakvim namerama, za sada je nepoznato. Četiri godine kasnije, 1774. g., kapetan Džejms Kuk (James Cook) u svojoj naučnoj ekspediciji svedoči o oborenim statuama i tragovima rata. Kukova ekspedicija nije mogla da objasni kako je na 34

tako zabačenom i kamenitom ostrvu bez drveća mogla da nastane neka kultura. Ovde nema sigurnog sidrišta, nema drva za ogrev, nema sveže vode i čini se da je zemlja neplodna. Oni su prvi počeli da mere ogromne kamene statue i izrađuju prve crteže. Nadalje, Kuk beleži kako tadašnji stanovnici statuama nisu pridavali posebnu pažnju, a njegova ekspedicija bila je poslednja koja govori o uspravnim statuama na ostrvu. Arheolozi smatraju da je do rušenja statua došlo zbog građanskog rata na ostrvu. Povremeni posetioci svedoče da je vremenom sve više tih tajanstvenih kamenih statua bilo srušeno, tako da 1840. g. više nije bilo ni jedne uspravne. Bilo kako bilo, s obzirom da tragovi prvih razaranja potiču iz vremena nakon otkrića ostrva, susret starog i novog vremena nije slavno započeo. Ruski istraživač Južnog mora, Kocebu (Kotzebue), beleži jedan nemili događaj iz 1804. g. Naime, u vodama oko ostrva pojavili su se američki lovci na tuljane koji su se, u nedostatku radne snage, dosetili kako bi na ostrvu mogli da pribave robove. Borba je bila krvava jer su se hrabri ostrvljani, iako goloruki, neustrašivo branili. Samo zahvaljujući nadmoći strašnog evropskog oružja uspeli su da uhvate dvanaest muškaraca i deset žena. Međutim, na otvorenom moru svi su skočili u vodu. Više su voleli da umru nego da žive tako poniženi. Kapetan broda je ogorčeno pokušao da ih vrati, ali kako bi im se koji čamac približio, ostrvljani bi zaronili, a more bi ih zakrililo.

Idoli ostrva

sa Uskršnjih

Poslednji udarac ostrvska kultura je primila 1862. g., kada su, uz silna razaranja, lovci na robove, odvukli više od hiljadu ostrvljana, uglavnom muškaraca (a među njima i vladara, plemiće i sveštenike), u Peru, gde su ih koristili kao tegleće životinje i kopače guana. Nakon godinu dana, samo petnaest ih je preživelo, ali su i oni bili zaraženi crnim boginjama. Da tragedija bude veća, nemilosrdni robovlasnici su ih tako bolesne vratili na TePito-o-te-Henua, što je uzrokovalo pomor velikog dela stanovništva ostrva. Godinu dana kasnije, dolazak hrišćanskih misionara dočekalo je samo šestotinak potpuno zaplašenih i demoralizovanih starosedelaca. Misionare je najviše začudila veština čitanja preostalih ostrvskih sveštenika, jer ni na jednom drugom polinezijskom ostrvu pismo nije bilo poznato. Tekstovi su bili zapisani na hiljadama drvenih ploča. Nazivali su ih kohau-rongo-rongo, što znači „drvo koje govori”, ili „drvo pesama za recitovanje”, i odnosili su se prema njima s posebnim poštovanjem. Nakon toga usledilo je uništavanje najvrednijih svedočanstava o „Pupku sveta”. Nemački istoričar Herbert Vendt (Herbert Wendt) u svojoj knjizi “Počelo je u Vavilonu” o tome piše: “Misterija Uskršnjeg ostrva danas verovatno ne bi više bila tolika misterija da je misionar Judžin Ajrod (Eugene Eyraud), pored svoje marljivosti u preobraćanju pagana, pokazao makar malo smisla za istraživanja. Tada su preostali sveštenici još umeli da čitaju rongo-rongo ploče. Sigurno je da se njihov sadržaj sastojao od starijih predanja koja bi stručnjacima mogla da odaju tajnu izgubljene kulture, tajnu kamenih spomenika, a možda čak i polinezijskog naseljavanja po moru (… )Niko ne bi pisao bezbrojne knjige, … niti bi se vodile bezbrojne rasprave o nastanku ove kulture, da brat Ajrod, kao i njegovi španski prethodnici koji su spalili knjige Maja, kipue (Quipu – uzice sa čvorovima), pismo Inka i drugu „đavolju rabotu“, nije bio fanatik.” Ajrod nije sam spalio rongo-rongo ploče, nego je primorao preobraćene ostrvljane da ih bace u vatru. 35

Budući da je upravo grupa mauri-rongo-rongo sveštenika, vičnih pismu, morala da do poslednjeg pogine, u međuvremenu se veština pisanja izgubila. Dalje kidanje dragocenog lanca istorije i uništavanje svedočanstava ove jedinstvene kulture prestalo je 1880. godine, nakon pripajanja ostrva Republici Čile. Taj trenutak je doživelo samo dvestotinak ostrvljana, koji su se vremenom potpuno izmešali s doseljenicima s Tahitija i iz Čilea. U to doba poraslo je zanimanje za drevne civilizacije koje do danas ne prestaju da privlače pažnju celog sveta. Među njih se ubraja i Uskršnje ostrvo. Sprovedeno je mnoštvo arheoloških i etnografskih istraživanja ne bi li se uspelo u, barem delimičnoj, rekonstrukciji njegove prošlosti. Međutim, što se više otkrivalo, bivalo je jasnije da se nit koja bi mogla da poveže sva ta otkrića neumoljivo gubi – previše toga je bilo uništeno. Tako ni jedna hronologija Uskršnjeg ostrva ne može da bude bilo šta drugo do skup predanja, pretpostavki i nagađanja. Iz arheoloških otkrića i etnografskih zabeležaka iz vremena prvih evropskih posetilaca sastavljena je hronologija događaja na ostrvu. I današnji stručnjaci govore o tri razdoblja. Prvo razdoblje karakterišu ostaci megalitskih građevina. Iz drugog razdoblja ostale su legende koje pričaju o tome kako su na ostrvu nekada u slozi živela dva različita naroda. Oni su došli u različito vreme, iz suprotnih smerova i govorili su različitim jezikom. Prvi je došao narod Hanau-eepe ili „Dugouhi”, predvođeni svojim kraljem Hoto-Matuaom. „Dugouhi” su pobegli iz jedne velike zemlje na istoku nakon poraza u ratu, što bi mogao biti Kon Tiki, odbegli bog – kralj Tiahuanaka, ili pak drugi vladar iz kasnijeg razdoblja. To su bili ljudi svetle puti i crvene kose. Doneli su kult čoveka-ptice, pismo, a nadahnuti zatečenim megalitima iz prvog razdoblja, počeli su da izrađuju svoje vlastite. Drugi narod, nazvan Hanau-momoke ili „Kratkouhi”, došao je kasnije i jedino će njegovi potomci doživeti pripajanje Čileu. „Kratkouhi” su preuzeli kulturu i religiju od „Dugouhih.” Treće razdoblje se poklapa s dolaskom Evropljana. U ovom razdoblju iz sasvim nepoznatih razloga dolazi do rata između „Dugouhih” i „Kratkouhih”, usled čega su prekinuti radovi na statuama i započelo je vreme u legendama zapamćeno kao huri-moai ili „vreme obaranja statua”. Taj sukob je potrajao negde do 1840. g., kada je srušena i poslednja statua, a „Dugouhi” su potpuno nestali, po priči koju je Toru Hejerdalu (Thor Heyerdal) norveškom istraživaču ispričao poglavica Atan. Godine 1955 je Tor Hejerdal sa ekipom naučnika došao na uskršnje ostrvo da istraži poreklo kipova Maoi, i za to je sebi dao šest meseci. Otkud šeširi na glavama nekih kipova, koje urođenici zobu “pukao” i još neke čudne okolnosti vezane za kipove. Hejerdal je, po pričama domorodaca, shvatio da na ostrvu žive potomci dve kategorije domorodaca – dugouhi (hnau eepe) i kratkouhi (hanau momoko). Prva je bila direktan potomak rase vođa, koja je predstavljena kipovima, koja je jedina primala “manu”- natprirodne sposobnosti vezane za kipove. Kipovi su, ustvari, predstavljali kraljeve iz klana “Dugouhih” koji su vladali, dok su “kratkouhi” bili robovi koji su radili na pravljenju kipova i čišćenju ostrva od kamenja da bi se dobila obradiva zemlja. Kipove su pravili od vulkanskog kamena koji su “omekšavali” kvašenjem. Na kraju je izbio rat, pobuna “kratkouhih” robova, koji je preživeo i čovek čiji je potomak bio poglavica Atan, koji je hejerdalu ispričao ovu priču. Tora Hejerdala je zanimalo odakle su došli “dugouhi” koji su bili belci sa crvenom kosom. U legendama Južne Amerike se sreću beli bradati ljudi, plamene kose, kakav je bio Kuetzalkoatl kod Peruanaca, a Francisko Pizaro je primetio da su vladari Inka bili svetliji i viši od podanika, koji su ih zvali “Virakoča”, tvrdeći da pripadaju božanskoj rasi. To je ona priča o dolasku Feničana na tlo Amerike, koji su, kao nadmoćni, nametnuli svoju vlast domorocima. Toru Hejerdalu je na pamet pala ideja da je ova manjinska zajednica koja je vladala na Uskršnjem ostrvu ostatak naroda drevne civilizacije Mu. Postoji previše teorija o poreklu tih stanovnika, i bezbroj neuverljivih odgovora. Ipak, najnovija teorija koju su postavili američki naučnici, govori o njihovoj neverovatnoj sličnosti sa likovima sa statua, pronađenih u ruševinama najstarijeg južnoameričkog grada Tiahuanaka. Ovaj grad na Andima, nalazi se u blizini legendarnog jezera Titikaka, u samom graničnom području Perua i Bolivije, poznat je po čuvenoj Kapiji Sunca, najvrednijoj arheološkoj zaostavštini cije šifre i kodove nauka još uvek nije uspela da dešifruje. Istorija Tiahuanaka zadire u najdublje vrtloge vremene a puni sjaj doživio je pre skoro tri hiljade godina. Njegovi hramovi, popločani trgovi i veličanstveni kameni kipovi, svedoče o visoko razvijenoj kulturi čiji su pripadnici oko 1100. godine (n. ere) iznenada napustili sve što su do tada gradili i nestali u nepoznatom pravcu. Prema drevnim legendama, tada vladajući bog-kralj Kon Tiki (kakva sličnost sa Sumerskim bogovma – vladarima) pretrpeo je u jednom ratu užasan poraz i posle toga se sa malobrojnom svitom preživelih povukao preko mora - možda na Uskršnje ostrvo? Lokalna legenda i kaže da je kralj Hotu Matu sa narodom došao, iskrcavši se na severnoj strani ostrva. Udaljenost – kako će se ispostaviti - nije mogla da bude razlog koji bi to onemogućio. Norveški istrazivac Tor Hejerdal je 1947. godine to i dokazao sa svojim splavom “Kon-Tiki”, napravljenim prema 36

drevnom uzoru. Prepuštajuci se pacifičkim vetrovima i morskim strujama, Hejerdal je sa peruanske obale uspeo stici do Polinezijskih ostrva. Ako je stvarno bilo tako, onda se realno moze zamisliti da su relativno primitivni i gostoprimljivi polinezijski ostrvljani kao bogove prihvatili begunce iz Tiahuanaka, koji su bili na visokom kulturnom nivou i koji su im podizali kamene spomenike nalik bogovima u koje su verovali. A ko su bili njihovi bogovi i odakle su poticali? Najstarije legende najčešće govore o zagonetnim misionarima što su stigli iz dalekih zvezdanih prostranstava donoseći narodima Pacifika i Južne i Srednje Amerike visoka znanja iz matematike, astronomije i graditeljstva. Znali su od davnina za točak i polugu, imali su linearno hijeroglifsko pismo pomenuto rongorongo, koje se čita s leva na desno i interesantan običaj izbora vladara, neku vrstu kulta Čoveka Ptice, gde bi svi koji se prijave, sposobni momci, mogli da učestvuju, plivajući do malog ostrvca Motu Nui da bi ukrali jaje morske laste Manu – Tare. Najsposobniji bi ukrao jaje, doneo ga nazad ( pod uslovom da ga ne pojedu ajkule ili ne padne sa stene) i sveštenik ga je proglašavao pobednikom koji bi imao za to predviđene počasti. Za senzacionaliste opet asocijacije na Feničane i pticu Feniks. Najupečatljiviji svedoci te civilizacije su kamene skulpture gigantskih razmera koje su uglavnom bile postavljene uz obalu, na posebno izgrađenim „zidinama”, i ličile su na kamene čuvare ostrva. Kamene zidine visoke nekoliko metara i dugačke do dvadesetak metara potiču iz najranijeg razdoblja ostrva. Drevni graditelji su ih podigli od velikih višeugaonih blokova od tvrdog bazalta i tako precizno spojili da između njih ne može da se provuče ni oštrica noža. Ovakav složeni oblik megalitske gradnje bio je poznat samo u drevnom Peruu. Njihova monumentalna arhitektura, kao i religija, bila je usko povezana s kretanjem Sunca tako da su te zidine služile kao žrtvenici u okviru kulta Sunca. Stoga su s velikom tačnošću bili orijentisani u odnosu na izlazak Sunca. U svrhu beleženja kretanja Sunca tokom godine, na vrhu vulkana Rano-Raraku izgradili su solarnu opservatoriju. Pored solarne opservatorije, podigli su znatan broj kamenih statua ljudskog oblika i iza svakog žrtvenika. Izrađivali su četiri različita tipa statua. Jedan je bio mali, plosnate glave bez tela, s ogromnim izbočenim očima. Drugi je imao oblik pravougaonog stuba na čijim je stranama u reljefu ocrtana ljudska figura. U treći tip spadale su zaobljene i realistične figure koje kleče sedeći na petama, s rukama na kolenima, pogleda uprtog u nebo. Četvrti, i poslednji tip predstavlja umanjeni prototip velikih spomenika iz kasnijeg razdoblja. Nakon izvesnog prekida, čiji uzrok nije poznat, javlja se jedna nova kultura. Vajari iz tog srednjeg perioda zapravo su proslavili Uskršnje ostrvo izradom i postavljanjem gigantskih statua. Arheolozi zaključuju da su te figure predstavljale njihove pretke, a postavljane su na visokim porodičnim grobnicama. Obožavanje predaka i pojava novog kulta čoveka-ptice, zamenili su ranije poštovanje Sunca civilizacije nazvane rapa Nui. Opservatorija je ostala zapuštena, a pored nje je izgrađen kompleks zgrada od kamena, napola ukopanih u zemlju, u kojima je poštovan kult čoveka-ptice. Lepo građeni megalitski žrtvenici iz ranijeg razdoblja bili su delimično ili potpuno razgrađeni, a stari obrađeni blokovi ugrađeni su u novi arhitektonski objekat koji su nazivali Ahu. Ahu je služio kao visoka platforma, visine četiri do pet i širine deset metara, na koju su postavljane statue, kako bi se videle izdaleka. Na neke Ahue nikada nije bilo postavljeno više od jedne do dve statue, većina je imala pet, ali neke su nosile i petnaest. U unutrašnjosti Ahua nalazila se prostorija koja je često imala oblik barke, a u kasnijem razdoblju služila je za smeštaj tela preminulih plemića, vladara i sveštenika. One više nisu bile orijentisane prema Suncu, nego su bile izvedene uporedno s obalom. Njihova izrada nije dostigla preciznost i finoću prethodnog razdoblja. Najveća pažnja je u to doba bila posvećena izradi statua. Statue su klesane uglavnom u kamenolomima kratera vulkana Rano-Raraku, dok im je “kaciga” izrađivana u deset kilometara udaljenom krateru drugog vulkana. Statue su na neki nama nedokučiv način raznošene po celom ostrvu. To je zahtevalo ogroman trud zbog veličina statua, a dodatna otežavajuća okolnost bila je i nepristupačnost obale, gde su već pre bili pripremljeni Ahui za njihovo postavljanje. Još je zagonetnije to što na ovom ostrvu nikada nije živelo mnogo stanovnika, pa se zagonetna praznina ne može popunjavati pričom o hiljadama radnika kao u Egiptu ili Rimu. Kad je gigantski čuvar, na isto tako nepoznat način, postavljen na visoki Ahu, stavljala mu se još i „kaciga” od crvenog kamena. Potom bi im udubljivali očne duplje i postavljali zenice od belog korala. Nakon „otvaranja” očiju, nisu više prestali da zure u nebo. Statue su izrađivali u različitim dimenzijama. Najmanja završena i uspravljena je imala 3,5 metra visine a najveća je bila visoka 12 metara (zajedno s kacigom, 14 metara). Ukupna težina statue i kacige morala je da iznosi preko 90 tona. Ali, za istraživače je dodatno iznenađenje bilo otkriće popularno nazvane „radionice divova” u krateru ugaslog vulkana Rano-Raraku. Tamo je ležalo više od stotinu pedeset napola završenih kamenih likova, delimično već isklesanih iz stene i svrstanih u dugačke vodoravne redove, jedan uz drugi. Među njima se nalazi najveći nedovršeni koji je visok 22 metra. Naokolo razbacan, ležao je različit alat: zašiljeni noževi od opsidijana, kamena dleta, alat za poliranje, kameni 37

transportni valjci. Ceo prizor ostavlja utisak da su vajari morali da odjednom ostave svoje napola gotove figure i da pobegnu. Zašto, ostaće njihova tajna. Pored građevina podignutih u religijske svrhe, pronađeni su i ostaci tri puta, uz čije su ivice nekada bile postavljene gorostasne statue. Na jugoistoku ostrva otkrivene su ruševine dugačkih kamenih kuća bez prozora koje najverovatnije potiču iz razdoblja obaranja statua. Sagrađene su iznad jama u zemlji. U unutrašnjosti kuća iskopane su različite figure od kamena, drvene statue bogova, figure s razvučenim ušnim resicama. Ove poslednje figurice predstavljaju „Dugouhe”. Prema ostrvskim legendama, rongo-rongo ploče potiču od samog Hotu Matue koji je doveo svoj narod u „Pupak sveta” i sa sobom doneo šezdesetsedam svetih „drva koja govore”. Za vreme poslednjeg vladara Ariki Ngaara, pre upada Peruanaca, sveštenici ne samo što su umeli da čitaju te ploče nego su imali i škole u kojima su mladi sveštenici učili da pišu. Sam vladar je navodno imao celu biblioteku s rongo-rongo pločama. Ove ploče su izrađivane iz naplavnog drveta koje je izbacilo more na obale ostrva i bile su različitih veličina i oblika. Najveća sačuvana dugačka je 90 cm, ali su postojali primerci dugi i do 2 metra. Iako ih je nekada na ostrvu bilo na hiljade, zahvaljujući misionarima uništene su sve osim dvadesetdve koje se danas čuvaju u svetskim muzejima u Londonu, Beču, Vašingtonu, Santiagu…Tor Hejerdal (Heyerdahl) je, međutim, tokom svojih istraživanja pronašao neke koje su do tada bile sakrivene. Očigledno su ih zadnji sveštenici, odgovorni za svete ploče, a predvidevši tragediju, sami sklanjali ili čak uništavali kako ne bi došle u nedostojne ruke. Kasnije je utvrđeno da su zapravo postojala dva pisma. Staro pismo su znali samo retki, izabrani pojedinci (vladar, plemići i sveštenici-pevači). Ploča ispisana takvim pismo nazivana je tongata-rongo-rongo i smatrala se tabuom. Pored tog pisma, postojalo je jedno manje tajno – demotski oblik prvog pisma – koje je služilo za pisanje hronika i „administrativnih akata”. Nazivali su ga tau, što znači godina i bilo je poznato ostatku naroda. Znanje o tongata-rongo-rongo pismu je nepovratno nestalo u rudnicima guana, dok je nekoliko preživelih ostrvljana i nakon spaljivanja ploča poznavalo tau. Tekstove su urezivali u drvene ploče pomoću opsidijana počevši iz gornjeg levog ugla ploče pa do kraja reda, onda bi ih okretali i nastavili na drugoj strani. Na taj način su urezani tekstovi opisivali pravilnu spiralu. Ploče su ispisane ne samo s obe strane, nego čak i po ivicama. Pojedini simboli imaju oblik konture, ali je celo pismo izrazito piktografskog karaktera. Na njemu su sasvim jasno vidljivi stilizovani likovi ljudi, životinja, biljaka, zvezda i svakodnevnih upotrebnih predmeta. Većina stručnjaka se slaže u tome da pojedini ideogrami ne predstavljaju slova, slogove ili reči, već samo skraćenice koje su sveštenicima trebalo da olakšaju recitovanje dugih svetih tekstova. Time su ih njihovi stvaraoci potpuno zaštitili, jer ako sadržaj ne znaju napamet, tekst ne mogu čitati ni oni koji poznaju pismo. Zbog toga je svaki dosadašnji pokušaj dešifrovanja bio neuspešan. Otkrićem starih predarijevskih kultura Mohendžo-daro i Harapa u dolini Inda i njihovog slikovnog pisma na glinenim pločicama, naučnici su uočili zapanjujuću sličnost s pismom na rongo-rongo pločama. Pažljivom analizom ustanovljeno je da se čak 150 znakova oba pisma međusobno potpuno podudaraju. Zagonetku još više produbljuje činjenica da te dve kulture razdvaja 20 000 km i skoro 4 000 godina. Tako se ostalim zagonetkama, nakon neuspelih pokušaja dešifrovanja, pridružuje i pismo. Svi pronađeni i sačuvani ostaci nemi su spomenici čovekove neugasive potrebe da ostavi traga u večnosti. Zadivljuje činjenica da je to moguće, ne samo u bogatim predelima Egipta, Evrope, Azije i Amerike, nego i na malom pustom ostrvu na najusamljenijem mestu na kugli zemaljskoj. Ovo mesto su proslavile i teorije o kontaktima ljudi i “bogova” tj vanzemaljaca, a tome je doprinela tajanstvenost njegove prošlosti, i legende koje se ispredaju o njemu. Stounhendž (engl. Stonehenge) je građevina iz neolita i bronzanog doba, nalazi se u okolini Amensberija u Engleskom okrugu Viltšir, otprilike 13 km severozapadno od Solsberija. Stounhendž je deo UNESKO-ovog popisa Zaštićene baštine od 1986. godine. Praistorijski spomenik u Solsberijskoj niziji, u jugozapadnoj Engleskoj datira iz mlađeg kamenog do starijeg bronzanog doba (3000 - 1000. pne). Spada među megalitske spomenike jer je građen od ogromnih kamenih blokova. Nije poznato kojoj je svrsi Stounhendž služio niti koji je bio motiv njegove izgradnje, ali većina poznavalaca smatra da je imao ulogu u paganskim ritualima tog vremena. On nema jedinstvenu strukturu, nego seriju struktura koje su izmenjivane i ponovno građene za vreme perioda od 1500 godina. Malo je poznato o njegovim graditeljima. U 17. veku engleski sakupljač starina Džon Obri izložio je teoriju da je to druidski hram. Druga je pretpostavka da su sami Rimljani sagradili spomenik. Obe su pretpostavke osporene u 20. veku kada je dokazano da je Stounhendž sagrađen 2.000 godina pre dolaska keltskih druida i Rimljana na to područje. Po nekim legendama su ove megalite podigli došljaci iz 38

Afrike, ili Feničani. Danas se smatra da su neolitski narodi britanskih ostrva započeli gradnju Stounhendža pre 5.000 godina. Iskopavanja Stounhendža 1950-tih su pokazala da je spomenik građen u tri glavne faze. Najranija je dovršena navodno oko 2900. p. n. e. Sastoji se od kružnog jarka prečnika oko 110 m i dubine od 1,5 m. Arheolozi smatraju da su se kao motike koristili jelenji rogovi. U drugoj fazi koja je trajala od 2900. do 2500. pne podignuto je više drvenih debala koje su stavili u središte jama. Na severu odakle se ulazilo u hram su takođe podignute i grede. Stounhendž je uveliko promenjen za vreme treće faze gradnje, koja je trajala od otprilike 2550. do 1600. p. n. e. Otprilike 80 stubova (tzv. plavih kamena, zbog njihove boje) od vulkanskih stena je podignuto u dva koncentrična kruga u središtu mesta. Stubovi su stigli s planina Preseli u jugozapadnom Velsu, smeštenih 220 km od Stounhendža. Prevoz tih stubova, od kojih svaki teži četiri tone, bio je neverovatan poduhvat koji se odvijao po moru, rekama i kopnu. Bili su teški od 4 i po do pedeset tona. Obzirim da je tadašnja Engleska imala malobrojno, primitivno stanovništvo, ove teorije ne prolaze baš glatko. Za vreme te gradnje ubrzo su stubovi pomereni i doneseni novi, peščani, iz Marlboro doline, 40 km severno od Stounhendža. Podignuto je 30 monolita u krugu od 33 m prečnika. Na njih su dodani još i “nadvratnici” koji su činili prsten na stubovima. Tako dva stuba sa gredom na njima čine luk zvan triliton (od grčkog što znači tri kamena). Od izvornih 30 danas stoji još 17 stubova i 6 "nadvratnika". Na seeveroistoku se nalazi otvor i tako ima oblik potkovice. Stounhendž je jedinstven i zašto je sagrađen ostaje nepoznato. Mnogi se naučnici slažu da je morao biti sveto ili posebno mesto religioznih rituala i ceremonija. Mnogi smatraju da je Stounhendž sagrađen od poštovaoca Sunca. Otvor u krugu je okrenut prema letnjem izlasku Sunca. U Irskoj je sličan spomenik Njugrejndž, sagrađen približno u isto vreme okrenut prema zimskom izlasku Sunca. Ranih 1960-tih američki je astronom Džerald S. Hokins izložio teoriju u kojoj je Stounhendž opservatorija za posmatranje zvezda i kalendar iznenađujuće složenosti i tačnosti i ta teorija je i danas veoma popularna. On je smatrao da su drevni ljudi pomoću Stounhendža predviđali astronomske pojave, uključujući i kratkodnevnicu i dugodnevnicu, pa i pomrčenja Sunca i Meseca. Današnji naučnici mogu samo nagađati o tome šta je Stounhendž značio njegovim graditeljima i šta ih je nagnalo da ulože toliko rada i pažnje njegovom stvaranju, obzirom da Južna Engleska nije imala naprednu civilizaciju kao Sumer, Egipat ili Meksiko. Ova građevina danas služi za proslave druidskih praznika, koji su se nažalost uvukli i u hrišćanstvo. Jedan od tih praznika je Samhain, koji se proslavlja 31. oktobra, u narodu poznat još i kao “noć veštica.” Međutim, dan pre toga, 31. oktobra, kada je, kako su smatrali druidi, keltski sveštenici, granica između ovog i onog sveta najlabavija, izvodio se važan ritual. U to vreme je, kako se verovalo ustajao Šaman (Shamhain), bog mrtvih, koji je odlučivao o sudbini duša umrlih u prethodnoj godini. Po keltskoj legendi one obitavaju u telima raznih životinja, a po naređenju Šamana, mogu da pređu na viši nivo – u kraljevstvo nebesko ili da se vrate u ljudska tela. Da se to ne bi desilo, druidi su u noći 31. oktobra odlazili u svetu hrastovu šumu i izvodili rituale u čast Šamana: prinosili mu žrtve – životinje, hranu ili piće, i palili vatre. Za to vreme, svi u selu gasili su svoja ognjište da bi kuće ostale u mraku. Ujutro se u svaki dom donosio žar iz svete hrastove šume, simbol novog sunca koje će ljude grejati tokom zime, ali i čuvati od zlih duhova i duša pokojnika. Kada bi umilostivili mrtve, mogle su da počnu trodnevne svetkovine u čast Nove godine.

39

Pomoću ove opservatorije se mogla tačno izračunati udaljenost do pojedinih planeta, a znamo da su neke od njih “otkrivene” tek u nedavnoj prošlosti. Kako su ovi, nama nepoznati “učenjaci” uspevali da saznaju za planete i zvezde koje su skoro otkrivene, i kako su uspeli da sagrade tako preciznu opservatoriju? Građevine tipa Stonhendža postoje i u pominjanoj Latinskoj Americi, kod Tiahuanaka, i u Arabijskoj pustinji, samo sa položajem koji je odgovarao datom geografskom prostoru, a po Britanskim ostrvima ih ima više manjih. Jasno je da su graditelji morali biti pismeni, jer se pomračenja Sunca i Meseca moraju proračunavati i praviti tablice, a primitivna plemena Britanije 2000 godina p.n.e kada se smatra da je Stonhendž građen, to nisu bila. Ne zna se ko ga je gradio, kao ni druge megalitske strukture na Britanskim ostrvima. Razmeštajući megalite na određeni način, graditelji neolitske opservatorije odredili su krajnje položaje Meseca, sa tačnošću od jednog minuta, čak 30 puta tačnije nego u Angkor Vatu u Kambodži koji je podignut 3 000 godin kasnije. Graditelji Stounhendža su znali da lunarni ciklus traje 18,6 godina, uzeli su u obzir čak i odstupanje Mesečeve orbite zbog privlačne teže Sunca. Šta im je to trebalo, i otkuda ta znanja, zvanična nauka ne zna…a senzacionalisti ih dovode u vezu sa došljacima iz svemira. Nije čudo sama činenica kako je Stonhendž građen, nego njegova namena. Kako povezati primitivne stanovnike Južne Engleske od pre 3 000 godina sa astronomskim i matematičkim znanjima. Odgovora ima..sačekajte… U grobnici sveštenika – kralja naroda Maja, Pakala u Palenki (Meksiko) je pronađen reljef na kom je prikazan čovek koji sedi u svemirskoj kapsuli okružen polugama i tastaturama, a iz kapsule koja leti izbija plameni rep. Među poštovaocima arheoloških misterija, “astronaut iz Palenke” je pravi i nepokolebljivi mit, usmeren na misteriozne prikaze na nadgrobnom spomeniku isklesanom od strane drevnih Maja, koji datira iz sedmog veka naše ere. Priča počinje 1952, kada su arheolozi koji rade na obnovi hrama na lokalitetu Palenke, drevnom gradu Maja u južnom Meksiku, otkrili skriveni prolaz koji vodi do podzemne kripte gde se nalazi grob pokriven velikim i teškim pločama od kamena. Na pločama su pronašli isklesan kompleksan crtež koji je naučnike ostavio bez teksta, jer se činilo da oslikava drevnog astronauta za komandama svemirskog broda. Nalazimo li se pred dokazom da je civilizacija Maja posećivana od vanzemaljskih astronauta? Ovo bi objasnilo i brojne misterije, mitove i legende koje se nalaze i kod okolnih drevnih naroda Južne Amerike. Nije isključeno da je istina drugačija, i još banalnija. Najverovatnije da je na ploči prikazan majanski kralj – sveštenik Pakal, koji je umro 683. godine n.e. i čiji se posmrtni ostaci verovatno nalaze u sarkofagu. Kada su maje u pitanju više nema iznenađenja, svašta se može videti. Biće reči i o njihovom kalendaru, koji danas uteruje strah čovečanstvu od kataklizme najavljene za 2012 godinu.

40

Nadgrobni reljef Maja nazvan “Astronaut iz Palenke” Godine 1862, u selu Huajpan, u državi Verakruz, na meksičkoj istočnoj obali, radnici na plantaži su našli kamenu grdosiju kako viri iz zemlje. Misleći da će naići na zakopano blago, počeli su da kopaju. Napokon se ukazao monumentalni kameni portret. Ovo je bila prva skulptura takozvane civilizacije Olmeka otkrivena u Meksiku. Takozvane, jer su je nazvali po ljudima koji su tu živjeli u doba kada je Hernan Kortes osvajao Meksiko. A ti Olmeci nemaju nikakve veze sa pravim autorima kamenih glava - drevnim istorijskim narodom Ši, koji su tu živjeli barem tri i po hiljade godina pre španskih konkvistadora, ali u praksi se uvrežilo ovo pogrešno ime. Kao što je čest slučaj. Karakteristične crte lica. Debele usne. Široki, pljosnati nosevi. Okrugle glave. Tipični afrički (etiopski) crnci. 2 000 godina pre nove ere u Americi? I to sa šlemovima na glavi, ratničkim ili pilotskim? Arheolozi pretpostavljaju da su ove glave predstavljale njihove prve kraljeve. Otkud crnački kraljevi na ovim prostorima pre četiri hiljade godina? Zar nisu prvi stanovnici došli iz Sibira kako nas moderna arheologija uči? I otkud baš na obali Meksičkog zaliva, u Verakruzu i La Venti? Vrlo neugodne stvari za zvaničnu istoriju, koje su do pre samo trideset godina smatrane za zanimaciju zanesenjaka, i kojima su se bavili dokoni ljudi željni publiciteta. Danas su te zanimacije postale zanimljive većini, zahvaljujući umnoženom znanju i internetu. Društvo je zasićeno tradicionalnim crkvama, ogrezlim u nemoral i materijalizam, koje ne nude nikakvu utehu verniku. Stoleća verskih ratova, borbe za vlast, intriga i pohlepe su utrli put ateizmu, prosvetiteljstvu i emancipaciji čoveka. Ljudi su umorni i samim društvenim i državnim sistemima, koji ne nude nikakav izlaz iz kriza, problema, već otvoreno lažu i staju na stranu nepravde, prodajući pravdu za unosne poslove i položaje. Narastajuće nezadovoljstvo i besmisao, kao i neizvesnost su sve veći. Ljudi traže odgovor na pitanje – ko smo i odakle smo. Tu su ljudi koji su spremni da daju vrlo zanimljive, i za neupćenog čitaoca i slušaoca vrlo logične odgovore, popunjavajući nedostajuće karike u evoluciji, razotkrivajući sve drevne misterije i povezujući ih sa raznim pokretima koji su nastavljači drevnih paganskih i okultnih religjskih sistema, poput pokreta Novo Doba (New age). Polako se čovečanstvo “spinuje” i priprema da te teorije koje su sve glasnije – da su vanzemaljci ti koji su stvorili, podigli i učili ljudsku rasu, da oni možda čak i žive među nama kao reptilijanci u ljudskoj koži, i da se njih treba slušati i raditi što oni budu kazali. Do kraja knjige imamo zadatak da razotkrijemo zašto, kako i kome je cilj da u to ubedi celo čovečanstvo. Jasno je da se nešto ozbiljno sprema, i da bi se to prikrilo, mora se iscenirati dolazak NLO, tj “povratak” tamo gde su nekada navodno već bili. Taj ozbiljan događaj koji treba da se dogodi, i zbog koga se ova knjiga i stvara treba da ostane prikriven i da što manje ljudi sazna za njega, i poveruje u njega. To je II Hristov dolazak. Treba ga skriti. Ili falsifikovati i prevariti što više ljudi…. 41

La Venta – skulptura pripisana Olmecima

Denderah, Egipat

Japan - Ainu figura

Denikenijada

42

Erih fon Deniken (Erich von Däniken), švajcarski samouki istraživač i pisac popularne literature, inače po struci hotelijer, postao je predmet divljenja i osporavanja pogotovo u Americi i zapadnoj Evropi, jer je smelo objavio teoriju o vanzemaljskim posetama u antička vremena. Kada se spomene teorija o paleokontaktima, bez obzira što tu postoje jači autoriteti i čak priznati ljudi sa titulama, poput Zeharije Sičina, Karla Sagana i još ponekih, Erih fon Deniken je prva asocijacija. Njegove knjige iako ih zvanična nauka osporava, (mada u novije vreme sve manje) čitaoci prosto gutaju primaju sa velikim poverenjem. Prodaju se u milionskim tiražima, jer umornom i sekularizovanom čoveku XX - XXI veka nude senzaciju, prihvatljiv odgovor na mnoga pitanja, i makar prividan odmor od svih problema i sve evidentnijeg beznađa u kom se nalazi savremeni čovek. Film “Sećanje na budućnost” po knjizi Eriha fon Denikena je pobrao ogroman uspeh gledališta... ovaj pisac je postao “div” koji je “razotkrio prošlost naše planete.” Deniken je “popunio” rupe u teoriji evolucije, potvrdio teoriju evolucije, svesno ili nesvesno u mnogim glavama izbrisavši hrišćansk dogme, što je najverovatnije i bio cilj, što ćemo i da dokažemo u daljem tekstu.

Deniken na lokalitetu Denderah u Egiptu Rođen je 14. aprila 1935, u Zofingenu, Švajcarska, Erih fon Deniken je obrazovan na Visokoj školi St-Michel u Fribourgu, gdje je već kao student bio okupiran istraživanjem drevnih svetih spisa, mitova i legendi. Dok je bio direktor švajcarskog 5-Star Hotela, on je napisao svoju prvu knjigu “Kočije bogova” (“Chariots of the Gods”) koja je bila bestseler u SAD-u, Nemačkoj, a kasnije i u 38 drugih zemalja. U Sjedinjenim Američkim Državama, Erih fon Deniken je postigao slavu na televiziji sa emisijom "U potrazi za paleokontaktima”, koja se temelji se na njegovoj prvoj knjizi. Godine 1993, nemačka televizijska stanica SAT 1 pokrenula je prikazivanje serije sa TV-a Erih fon Deniken, pod naslovom “Na tragu svemoćnih” ("Auf den der Spuren All-Mächtigen") ili (Pathways of Gods – putevima Bogova). Ovaj film je bio emitovan na mreži ABC, 26. rujna 1996. U 1996/97 za televiziju ABC snimljen je još jedan dokumentarac Eriha fon Denikena. U Nemačkoj, najveća TV mreža, RTL, prikazala je film 26. novembra, 1996 i 7,7 miliona gledalaca samo u Nemačkoj je gledal program. Danas, Erich fon Deniken nastavlja da snima sa ABC i RTL. Denikenova najnovija knjiga “Sumrak bogova”(Götterdämmerung) ponovo i uporno tvrdi da su bogovi bili astronauti i govori o vanzemaljskom identitetu drevnih paganskih bogova, iznoseći dokaze. U ovoj knjizi Erih fon Deniken istražuje tajnu: ko, ili šta, su bogovi opisani u drevnim mitovima, legendama i pričama? Deniken je iscrpno analizirao velike svetske religije, njihove mitove i verovanja, u nastojanju da pronađe odgovor na to pitanje. Njegov je zaključak da bogovi nisu bili metafizička bića rođena u mašti ljudi koji nisu znali da objasne prirodu, poreklo života, smrt i budućnost, nego vanzemaljci koji su došli, podučavali ljude izdižući ih iz neznanja kamenog doba i ostavljajući za sobom tragove svoje prisutnosti svuda na Zemlji.. Knjige Eriha fon Denikena su prevedene na 32 jezika, i prodate u 63 miliona primeraka širom sveta. Na temu njegovih knjiga su nastala dva dokumentarna filma: “Kočije bogova” i “Poruke bogova.” Od više od 3.000 sati predavanja Eriha fon Denikena koja je imao u 25 43

zemalja, više od 500 su prezentovana na univerzitetima. Tečno govori četiri jezika i strastveni je istraživač i putnik, što mu omogućava da blisko ispita fenomene o kojima piše. Erih fon Deniken je član švajcarskog udruženja književnika, nemačkog udruženja književnika i Internacionalnog PEN kluba. On je bio nagrađen do stepena počasnog doktora od strane “La Universidad Boliviana” u La Pazu, Bolivija, dobio je “Huesped Illustre” nagradu od gradova Ika i Nazka u Peruu. Kako i ne bi kada je izreklamirao te krajeve pa hiljade turista dolazi da vidi neobjašnjiva čuda koja se tamo nalaze. U Brazil je dobio “Loureno Filho” nagradu zlatnu i srebrnu. U Nemačkoj je bio nagrađen sa “Red Gordon du Saint Esprit Bleu” (zajedno s nemačkim astronautom Ulfom Merboldom). Godine 2004 bio je nagrađen na “Explorers festivalu.” Danas, Erih fon Deniken živi u malom planinskom selu-Beatenberg u Švajcarskoj (40 milja od Berna, iznad grada Interlaken). U 2003 godini otvoren je “Misterije svijeta - Tematski park”, (Mystery Park), na inicijativu Eriha fon Denikena u Interlakenu, Švajcarska, platforma za prezentaciju i istraživanje misterija sveta, uključujući Paleo-SETI, tzv. Teoriju o drevnim astronautima. (Ancient astronaut Theory). Jedna priča koja je bila interesantna za dečije knjige i za filmove u popodnevnom terminu, i čiji su se pobornici smatrali uvrnutim ljudima i osobenjacima izvan normalnog sveta, došla je na univerzitetske katedre i pred kamere najvećih televizija. Počela je veoma ozbiljno da se razmatra u zvaničnim krugovima, od ujedinjenih nacija do razhih katedra na univerzitetima širom sveta. Sve sa ciljem koji je uočljiv nemerljivo malom broju ljudi – ukoreniti ateizam. Deniken nije usamljen u ovoj teoriji vanzemaljskih poseta i poslovanja na Zemlji u praistoriji. Tu su naučnici i pisci iz SSSR, fizičar Agrest, dr. Vjačeslav Zajcev i pisac Aleksandar Kazancev i ostali poznati i manje poznati. Uticaj vanzemaljaca na razvoj civilizacija na Zemlji podržavaju i naučnik iz SAD Karl Sagan, Jozef Blumrih, upravnik za projekte raketne konstrukcije u NASA i pisac više knjiga, od kojih je načuvenija “Otvoriše se nebesa”, Šatlen, Hepgud i Navia, francuzi Šaro, Beržie, Pauels, Britanci Hojl i Johanes fon Batler, iz astronomskog društva u Londonu. Pomenućemo još i i Ruse Gorbovskog i Avinskog. Na nekima, verovatno najuticajnijima – Zehariji Sičinu i Dejvidu Ajku se moramo zadržati kasnije. Pomenuti francuski naučnici Pauels i Beržie idu dalje od teorije da su napredni posetioci samo gradili i naučavali naše pretke, oni tvrde da su visokorazvijena “braća” i uticala na svest i psihološku prirodu tadašnjih ljudi. O tome govori njihova knjiga “Zora magova.” Teorije na kojima navedeni pisci, naučnici i pustolovi ruše ustaljenu šemu o razvoju čovečanstva počivaju na tri glavna pitanja: 1- U lancu evolucije nedostaju mnoge karike koje nikada nisu pronađene. Kako je vrsta majmuna od koje navodno potiču ljudi učinila skok do modernog čoveka, koji je bio neverovatno nagao. Po verovanju evolucionista, razvoj čoveka je trajao stotinama hiljada godina da bi u poslednjih 5 – 6 000 godina čovek naglo napredovao i izašao iz mraka praistorije. Vrlo podrobno ovo pitanje razrađuje arheolog Zeharija Sičin u knjizi “Dvanaesta planeta”. Evolucija je zakazala i ustupila mesto drugim teorijama. Teorija panspermije je dobrodošla za potvrđivanje teorije evolucije, što je još jedan udarac nanet Biblijskom konceptu stvaranja. Kada bi dokazalo postojanje samo jednog vanzemaljca, ceo Biblijski concept bi pao u vodu, ali i pored svega do sada to nije dokazano. 2 - Kako u ustaljenu šemu o istoriji Zemlje (od sekire do kompjutera) uklopiti činjenice o ogromnim znanjima žreca Inka, Maja i Egipćana, keltskih Druida, grčkih Misterija “Bratstva zmije”, vavilonskih i persijskih Magova, indijskih Bramana, Sumera, i posebno plemena koja i dan danas važe kao vrlo primitivna, poput Dogona iz države Mali, Afrika. Kako uklopiti arhitekturu koja nadilazi i današnju građevinsku tehniku, jer su građevine podignute na visokim i nepristupačnim planinama ili od ogromnih kamenih blokova, sa neverovatnim geometrijskim karakteristikama. Ta arhitektura slična a gređevine se nalaze na mestima koja, po zvaničnoj istoriji, nisu imala dodira, kao Giza u Egiptu, Jukatan u Meksiku, i Kina. 3 -Najnovija otkrića u Novom svetu ruše dosadašnju tezu da su kulture Sumera i Egipta mnogo starije od mladih kultura Amerike. Amerika je iznedrila čuda, gradove koji su isto tako veličanstveni kao Vavilon, Balbek, Teba, Ur, Memfis, ali tajanstveniji. Stoga naučnici pomeraju skalu istorije Starog sveta na niže, da bi opet Amerika ostala “mlađa.” Drugi uzimaju kao osnov nagli skok kultura Amerike uz nečiju pomoć, pa navode Feničanske i Grčke moreplovce i kolonizatore, ili Kineze, pa i Rimljane, Vikinge. Rimljani su bili najjača sila u njihovo vreme, ali nijednu građevinu ovakvog tipa kao u Južnoj Americi nisu napravili, iako bi njihove legije bez problema pregazile carstva Inka i Maja, ipak su Rimljani pravili ono što su svi ljudi mogli da koriste. Koloseum jeste veličanstven, ali je jasno kako je sagrađen i čemu je služio. 44

Kakav odgovor daju autori kao Deniken, Blumrih, Sičin, Gorbovski, Zajcev, Šaro... “Oni su doputovali kroz vreme ignorišući svetlosne godine...”; “Oni su u bazama na Veneri, Marsu, Jupiterovim satelitima, Saturnu ili Mesecu i odatle kontrolišu zemlju"; “Tu su na Zemlji, ispod leda Antarktika, ili u podmorskim bazama na dnu Pacifika, u nepristupačnim Himalajima.” “Nesreće brodova i aviona u Bermudskom trouglu izazivaju NLO--i koji na dnu mora imaju baze.” “Oni su potomci Atlantiđana, Hiperborejaca, civilizacije Mu…koji opet potiču sa neke pradavno uništene zvezde.” “Oni su stigli sa planete Nibiru, i doći će ponovo…mnogi ih žele dočekati…” “Njihove simpatije za braću na Zemlji su tolike da oni pomažu Zemljanima da se razviju da bi bili primljeni u “Zvezdanu federaciju”, ili pak da ne bi sami sebe uništili.” Fascinantni naslovi i tekstovi, koje ljudi čitaju i od njih prave temelj svojih verovanja. Vrlo lako se ove teorije lepe na umove većine koja je površna i nema vremena da dublje razmišlja, ili uopšte ne razmišlja.

Koja je svrha? Postoji namera da se nameće razmišljanje da su Zemlju u pradavno vreme stvarno posetili pripadnici neke veoma razvijene civilizacije iz kosmosa, ili više njih. Običan svet, koji živi od danas do sutra, zabavlja se, gleda televiziju, živi po inerciji, ove priče guta i prihvata često ne razmišljajući, jer prijaju umovima ljudi, a te priče se mogu naći svuda. Od kioska do TV emisija, jer većina u gradske biblioteke ne ulazi. Našim davnašnjim precima, kako tvrdi Erih fon Deniken, ovi su se posetioci, predstavili kao bogovi, ili su bili, zbog svojih moći nazvani bogovima, a i zato što dolaze sa dalekih zvezda. U svakom slučaju, postoji dosta toga na našoj planeti što, naizgled, učvrscuje ovu fantastičnu hipotezu. Tako je u jednoj više od 5000 godina staroj kineskoj grobnici pronađen ostatak pojasa od čistog aluminijuma. Ono sto je začudujuce leži u činjenici da se u tom obliku metal može da dobije iz boksita samo pomoću jednog posebnog postupka elektrolize. Niko danas ne može da poveruje da su drevni Kinezi poznavali tu vrstu elektrolize. A ako je oni, dakle, nisu poznavali, jesu li ta visoka tehnička znanja poznavali njihovi tobožnji nebeski gosti - takozvani bogovi. Objasniti kako je desetinama hiljada godina čovek živeo sa kamenom u jednoj ruci i sa koščurinom u drugoj, kako tvrde pobornici evolucije, da bi odjednom počeo da gradi gradove i hramove precizno geometrijski određene, da određuje položaj Sunca i planeta, Meseca i razdaljinu Zemlje od njih, da organizuju velike države i složene religijske i obrazovne sisteme, pa i da tvrdi kako nema devet nego deset planeta. Evolucionistička nauka smatra da život teži savršenstvu, da čovek i dalje evoluira, postaje fizički anatomski i duhovno savršeniji, i teži ka nad – čoveku, koji skaće u stanje više svesti. Tvrdnja pobornika pokreta Nju Ejdž (New Age) da čovek duhovno evoluira, ide ka savršenstvu, a dokaz da je postao savršeniji će biti i susret sa “svemirskom braćom” koja će da se otkriju ljudima u zoru Novog Doba kada će to doba da zameni ovo staro, koje oni zovu hrišćansko, propalo i doba verskih ratova. Kada ukinu i zabrane hrišćanstvo neće više biti ratova. Da bi se ovo Novo doba proglasilo, i bilo prihvaćeno od masa, potrebna je pomoć sa strane, pomoć viših sila. Ukoliko se pojavljuje Marija, neće je prihvatiti muslimani, ako se pojavi Buda, problem je sa hrišćanima, ako se pojavi Krišna, problem je sa svima drugima. Izgleda nisu dovoljni paganski sistemi pomešani sa hrišćanskom tradicijom, liberalizam, spiritizam, prikriveni satanizam, veštičarstvo, magija i okultizam. Nisu dovoljni čarobnjaci poput Harija Potera i Gandalfa Potrebna je “pomoć iz svemira”, koji je neiscrpna inspiracija svih paganskih sistema, od antičkih, do modernih, nekada kao “bogovi” a danas kao “svemirska braća”…

Drevna zapanjujuća znanja
U gradu Ika u Peruu, dr Kabrera Dartuea, fizičar i arheolog amater, ima u svojoj kolekciji oko 20 000 kamenova i ploča od stena koje su dekorisane velikim brojem gravira. Po našem shvatanju istorije ove gravire se ne uklapaju. Kamenje je od sivog antezita, granitne polukristalne osnove, koje je veoma teško i tvrdo 45

za urezivanje. Stanovnici ovih krajeva pronalaze ovo kamenje još od XVI veka, a na kamenovima su ugravirani nama nezamislivi prizori i pojmovi, bar kada ih posmatramo kroz prizmu opšteprihvaćene nauke. Tu su detalji hirurških zahvata, carskog reza, transfuzije krvi, komplikovanih operacija pluća i bubrega, zahvati na srcu i mozgu. Neki crteži prikazuju ljude i dinosaure zajedno, u borbama i lovu. Ljudi se bore sa gorostasnim stvorenjima za koje zvanična nauka tvrdi da su izumrli milionima godina pre pojave čoveka. Ako se pozabavimo Biblijom, i ako se posavetujemo sa stručnjacima za Bibliju, kao hrišćanima koji veruju u njeno Božje nadahnuće, bićemo stavljeni pred svršen čin – Svet nije stariji od 6 000 godina, te njih – ljude koji veruju u Biblijski koncept stvaranja zajedništvo ljudi i dinosaura nikako ne čudi. Po Bibliji, ljudi ne napreduju, kao što tvrdi evolucionizam i Nju Ejdž, nego degradiraju, dok evolucija tvrdi suprotno. Prvi ljudi su bili mnogo sposobniji, snažniji, inteligentniji nego današnji čovek, bili su dugovečniji, pa možemo samo da nagađamo kakva su znanja postojala pre Potopa, i neposredno nakon Potopa, vreme koje pominje Biblija, znanja koja se danas pripisuju vanzemaljcima. Ipak, ovo kamenje je zvanična nauka, trudeći se iz petnih žila, proglasila za moderni falsifikat, na vrlo perfidne načine, kao uostalom i ostale pronalaske koji se ne uklapaju u evolucionistički koncept, jer ukoliko bi evolucionistički koncept pao, i postojeći društveni poredak bi bio doveden u pitanje. Kapitalistički zverinjak, zakon jačega, poredak koji drže i finansiraju najbogatiji bi bio uzdrman neoborivim dokazima da postoji Bog. Stoga evolucionisti čine sve – ili da nepoželjne artefakte proglase falsifikatima, ili da ih sakriju i unište, ili ih predaju ljudima kao Denikenu i sličnima da im oni daju vanzemaljsko poreklo. Kamenje iz Ike se ne nalazi ni u jednom udžbeniku, nema ga u sredstvima javnog informisanja. Nepoželjno je.

Ika: Operacija na srcu ? Interesantne su astronomske karte zvezda, pronađene u vidu pećinskog slikarstva. U Kohezistanu, u srednjoj Aziji, postoji na kamenu jedna karta u koju ne samo da su korektno ubeležene zvezde, koje se ne mogu videti bez pomagala, nego su i njihove pozicije ubeležene onako kako su stvarno izgledale pre 10 000 godina. Zbunjuje jedna priča zabeležena u mnogim rukopisima drevne Kine. Po njoj je car Cin-Ši (259. - 210. p.n.e) imao neobično ogledalo koje je moglo da “osvetli kosti i unutrašnje organe ljudskog tela.” Iks zraci u drevnoj Kini? Upravo tako! Magično ogledalo je, kao i savremeni fluoroskop, korišteno isljučivo u medicinske svrhe - za dijagnozu bolesti. Prastari stanovnici azijskog kontinenta izvanredno su poznavali i tajne Kosmosa. Indijske „Vede” sasvim su određene u pogledu života na drugim planetama, a Teng Mu, naučnik iz vremena dinastije Sung, vrlo logično sumira mišljenja kineskih učenjaka o univerzalnosti života: “Koliko bi bilo nerazumno pretpostaviti da osim Zemlje i neba, koje mi možemo videti, ne postoji nijedno drugo nebo i nijedna druga Zemlja.” Pre nego što potražimo odgovore na ova pitanja i razmotrimo ih u svetlu današnjih naučnih dostignuća, pokušajmo razmisliti ko su, zapravo, bili stanovnici Sumera, biblijskog Senara? Odakle su stigli? 46

Otkud im neverovatno astronomsko, matematičko i tehničko znanje? Kako to da se njihov proračun Mesečeve putanje razlikuje od najnovijih rezultata samo za 0,4 sekunde? Kako su uspeli da izračunaju da godina traje 365 dana, šest časova i 11 minuta, što se od današnjih proračuna razlikuje samo za - tri minuta? Kako se može objasniti činjenica da su se služili s 15- tocifrenim brojevima, kada je, recimo, i za stare Grke već od 10.000 započinjala beskonačnost? Na jednoj glinenoj pločici nađenoj na brežuljku Kujundžik (blizu drevnog Ura) pronađen je rezultat nekog drevnog proračuna s brojčanom vrednošću od - 195.955.200.000.000. Godinama kasnije mnogi naučnici, od arheologa do matematičara i fizičara, pokušavali su da odgonetnu šta je tako fantastično velika cifra mogla da znači drevnim Sumerima. Rešenje je našao američki naučnik francuskog porijekla Moris Šatelen. U svojoj knjizi “Jesu li nam preci stigli iz Svemira?” Šatelen objašnjava: ”Sumeri su bili izvanredni astronomi. Poznavali su period revoucije i konjunkcije svih planeta, čak Urana i Nepuna, i podelili su solarni dan na 86.400 sekundi, dakle, 24 sata od 60 minuta sa po 60 sekundi. (i danas koristimo sumerski seksegezimalni sistem, npr jedan sat, 60 minuta, 60 sekundi) Shvatio sam da misteriozni broj sa Kujundžika mora da bude neki vrlo dug vremenski period izražen u sekundama. Izračunao sam da broj predstavlja tačno 2.268 miliona dana od po 86.400 sekundi svaki. To je već bio dobar početak, ali mi je bilo jasno šta treba da znači tako dug vremenski piriod, više od šest miliona godina. Srećom, setio sam da su Sumerci, između ostalog, znali za astronomski fenomen sada poznat pod nazivom napredno pomeranje ravnodnevinica, koji pokreće osovinu rotacije naše planete oko ekliptičnog pola za 9,450.000 dana ili oko 26.000 godina, pojavu poznatu kao Precesija ekvinocija. Tada sam doživio najveći šok u svom životu. Otkrio sam da 2.268 miliona dana sasvim tačno predstavlja 240 ciklusa naprednog pomeranja ravnodnevnica sa po 9,450.000 dana svaki! Drugačije rečeno, sveti broj sa Kujundžika je predstavljao 240 ciklusa rotacije godišnjih doba oko zodijačkog kruga, ali izražen u sekundama, umjesto u danima ili godinama, kako to čine današnji astronomi. Tako sam shvatio da je ta više nego fantastična cifra od 195.955.200.000.000 sekunda upravo čuvena “velika konstanta” našeg planetarnog sistema koju su astrolozi i astronomi pokušavali da otkriju tokom gotovo dve hiljade godina, a koju su, neverovatno, njihovi drevni preci izračunali…” Ova pojava nazvana Precesija ekvinocija ili “Platonova Velika godina” je bila poznata i kod Maja, Egipćana i Grka. Nije to jedino što zbunjuje naučni svet kada su u pitanju drevni stanovnici plodne Mesopotamije. Kultura Sumeraca prepuna je zapanjujućih zagonetki, koje će još dugo golicati maštu hladnokrvnih istraživača i arheologa. Pretpostavlja se da su Sumerci napisali prve knjige na svetu, da su znali za statički elektricitet i električnu struju, služili se galvanskim baterijama i galvanoplastikom. Poznavali su i mnoga znanja iz oblasti optike, a pretpostavlja se da su čak znali i za mikroskop. Lako je moguće da su poznavali i tajnu levitiranja i da su se služili antigravitacionim instrumentima! (ovo je jako bitno za dalji tekst knjige) Kada se čitaju drevne priče prepisane sa pločica nađenih u ruševinama sumerskih i akadskih gradova, neki opisi nikako ne idu uz vreme u kom su nastali. Njihova znanja iz astronomije, bila su više nego fantastična. Znali su da se naš prirodni satelit okreće oko naše planete a Zemlja oko Sunca. Posle hiljada godina u Evropi, reći ovo bila je jeres, zbog čega je Inkvizicija sudila na smrt. Znali su za Uran i Neptun, čak i koje su boje, mada je ova prva planeta samo u vrlo retkim prilikama vidljiva golim okom, dok se Neptun nikada ne može vidjeti. Njihova učenja podsećaju nas da Mars ima dva satelita, Jupiter četiri, Saturn sedam, a Uran dva i da komete dolaze i prolaze u pravilnim vremenskim razmacima. Sumerskih bogova koji su živeli u “nebeskom svetilištu” je bilo 12 i ti najviši, vrhovni bogovi su nosili imena planeta, a te bogove su nasledili Egipćani, Hetiti, Grci a kasnije i Rimljani. U sumerskom epu o stvaranju “Enuma Eliš” se pominju imena tih bogova – planeta, citira Zeharija Sičin u 212 planeti”, među koje su uvršteni Mesec i Sunce, kao i nepoznata dvanaesta (sumeri su u planete racunali Sunce, Mesec i Zemlju) planeta, koju današnji astronomi imenuju kao “planeta X.” U ovom epu je Sunce nazvano Apsu, (“od početka”) Merkur - Mummu, (“emisar”), Venera - Lahamu, (“gospa od bitaka”), Mars - Lahmu, (“božanstvo rata”), Jupiter - Kišar (“glavni na čvrstom mestu”) Saturn - Anšar (“glavni na nebesima”), Uran Anu, (“nebeski”), Neptun – Nudimmud, Ea (“vešti tvorac”), Pluton - Gaga, (savetnik Anšarov) dok je nepoznata dvanaesta planeta, sa nezavisnom putanjom oko Sunca, nazvana Nibiru, (“raskršće”) ili Marduk. Marduk (Nibiru) , o kome će biti reči, je uništio Tiamat (“devica koja daje život”) i od nje nastaje Kingu, Mesec, (“prvorođeni među bogovima”) i Ki, Zemlja, koja je po Sumerima bila sedma planeta, što ona i jeste kada se broji suprotno od Sunca. Sumerci su znali, a znali su i Egipćani i Maje, da se sve planete i njihovi sateliti istog datuma i u istoj tački svakih 2.268 miliona dana, to jest svakih 6,300.000 godina od 360 dana nalaze u istoj ravni na nebu. Na jednoj od mnogobrojnih glinenih pločica što su otkrivene u XX veku, neki sumerski zvezdoznanac je nacrtao pored Meseca dve zvezde - Alfu i Betu iz sazvežđa Blizanaca. Sudeći prema njihovoj poziciji, slika na 47

pločici je prikazivala nebeski svod od pre — šest hiljada godina! Ovo nije bilo teško utvrditi. Naime, Sunce se danas, za vreme jesenje ravnodnevnice nalazi u sazvežđu Ribe, a u vreme procvata sumerske civilizacije, ono se nalazi u sazvežđu Blizanaca. I dalje, lagano kretanje nebeskog svoda ostvaruje puni krug za 25.920 godina, što se danas naziva Platonova ili Velika godina, a ta ista cifra pojavljuje se i u mnogim starim sumerskim tekstovima. Ali, ni to nije sve. Znali su da je nebeski svod fiksan, a da se planete pomeraju u odnosu na njega. I dalje: njihova znanja iz astronomije prevazilazila su čak i naš planetarni sistem i zadirala su mnogo dalje - do zagonetne zvezde Sirijus B, koja je tako sitna da je zvanično (ponovo?!) otkrivena tek sredinom 19 veka, tačnije 1862. godine, i to teleskopom prečnika 40 centimetara. Da misterija bude veća Sirijus B je, zapravo, “beli patuljak” na kome je materija od koje je sačinjen silno zgusnuta i fantastično teška. Prema podacima koje nudi savremena astronomija masa Sirijusa B dostiže 0,98 mase Sunca, a prečnik te zvezde je svega dva i po puta veći od prečnika naše planete. Upravo to prouzrokuje fantastičnu gustinu, a samim tim i težinu: jedan kubni centimetar Sirijusa B težak je gotovo — pedeset tona. Odakle ovakva znanja dravnim narodima, i zašto je njih to interesovalo? Da li su stvarno to njima doneli vanzemaljci, ili je razlog tih otkrića zemaljski. Uglavnom su se ovim stvarima bavili sveštenici, žreci, koji su bili astrolozi “zvezdari”, kako ih Stari Zavet naziva. Umnogome ove teorije i pomažu ateistima i zagovornicima teorije evolucije, kao i sledbenicima Nju Ejdža, jer kreacionisti i sledbenici monoteističkih religija veruju da je svet star 6 000 godina, i da zvezde i planete nemaju nikakav uticaj na sudbinu ljudi. Ipak, polako, malo po malo, dovodimo u vezu evolucionu teoriju, paganske kultove, posebno kult Sunca, astrologiju, tajna društva, okultne pojave i satanizam sa “vanzemaljcima” i sa ciljem koji je zacrtan a to je Novi svetski poredak, sa jednom religijom Novog Doba, gde će hrišćanstvo biti ukinuto kao relikt prošlosti, a verovatno i zabranjeno. Danas vidimo da je promocija svakog nemorala dozvoljena kao “umetnička sloboda” i “sloboda govora” dok se pominjanje Boga odmah dovodi u vezu sa srednjim vekom, zatucanošću i netolerancijom. Polako će nam postati jasno zašto se sve više u ozbiljnim krugovima i vladama pokreće pitanje drevnih znanja i modernih pojava NLO na nebu. To više nije zabava dokonih samoukih naučnika i zanesenjaka.

“Ratovi bogova”
Vrlo čudnovati opisi ratova, koje su u antička vremena, tobož, vodili bogovi, i ljudi protiv bogova se mogu naći posvuda, od onih koje je sakupio Zeharija Sičin, o navodnim ratovima Anunakija, klanova Enlila i Enkija, preko ratova Egipatskih bogova, do opisa ratova i oružja u spisima iz Indije. Nigde nije nađen ni komad od drevnih oružja i letelica, pa se pitamo kako to da su ti ratoborni bogovi koji su se od ljudi razlikovali po samo dve stvari – imali su duži život i veću moć, tako temeljito uklonili dokaze kada su u pitanju letelice i oružja, dok su dokaze uklesane na kamenu, i impozantne građevine ostavili. Nisu ostale čak ni olupine iz bitaka, koje su opisane kao razorne. Bar jedan oboreni brod. Naučnici iz raznih krajeva sveta, paleontolozi, arheolozi, egzebiolozi, čak i najpoznatiji konstruktori kosmičkih brodova, već decenijama proučavaju „Mahabharatu", najveći herojski ep Indije, pokušavajući da proniknu u njegove tajne poruke. U leto 1974. godine, u sovjetskom časopisu „Tehnika malađoži”, objavljen je vrlo zanimljiv osvrt. ,,Folklorna zbivanja i pojmovi” - kaže se u sovjetskom časopisu - “ne privlače pažnju istraživača zbog toga što se često ne mogu identifikovati s nečim realnim.” Takvi su, na primer, opisi letećih mašina u drevnim spisima, o kojima se nešto ozbiljnije počelo razmišljati tek pri pojavi prvih aviona. Gotovo identičan slučaj je i sa pominjanjem nebeskog oružja, koje naučnici nisu mogli, a ni hteli, da shvate sve do polovine ovog veka. Verovatno je prvu paralelu između tog čudesnog oružja i atomske bombe, povukao profesor Openhajmer, kada je, poražen njenim dejstvom, naglas čitao odlomke iz indijskog epa, “Mahabharata” o „svetlosti koja je hiljadama puta jača od Sunca.” Prema nekim arheološkim nalazima, pretpostavlja se, da naši preci nisu ratovali isključivo - mačevima, kopljima i strelama. Zašto su, na primer, razvaline glavnog grada hetitske države, Hatutasa, ( Bogazkoy - Turska) istopljene u većoj meri nego što je to slučaj pri nekontrolisanim požarima? Zašto na granitnim zidovima irskih tvrđava Dundalik i Ekos, postoje tragovi neobično jakog topljenja? Mark Tven (Mark Twain) je, putujući 1867. godine po Bliskom i Srednjim istoku, opisao razvaline Vavilonske kule: “Bilo je osam kula, od kojih dve danas stoje - džinovske građevine od opeka, presečene napola od zemljotresa, opaljene i dopola istopljene munjama razgnjevljenog Boga...” 48

Vavilonskom kulom obično se naziva vavilonski zigurat, ogromna sedmospratna građevina s obimom temelja od oko 360 i visinom od 90 metara. Ostaci zigurata raskopani su tek pred prvi svetski rat. Mark Tven je, očito, imao u vidu razvaline kupole hrama u Borsipi, nekoliko kilometara od Vavilona. Te ruševine su istopljene ne samo spolja nego i iznutra. Areheolog i istraživač drevnih kultura E. Ceron. zabeležio je u svoj dnevnik: ”Ne može se naći objašnjenje za tako ogromnu temperaturu, koja je ne samo usijala, nego i istopila stotine pečenih opeka, spalivši čitav skelet kule, koja se pretvorila u kompaktnu masu sličnu istopljenom staklu...” Pre nekoliko godina, u Indiji je pronađen jedan radioaktivni skelet, čija je radioaktivnost bila deset puta veća od normalnog nivoa. Nije li to još jedna indicija da su sanskritski tekstovi o atomskom ratu u praistorrji, možda istiniti? Površina pustinje Gobi, nedaleko od jezera Lob Nor, prekrivena je staklastim peskom koji je nastao nakon nedavnih atomskih proba u Kini. Ali, ta ista pustinja ima izvesna područja sa sličnim staklastim peskom, koji tu leži već hiljadama godina. Šta je to tako moćno i zagonetno prouzrokovalo tako paklenu jaru, koja je u praistorijsko doba istopila pustinjski pesak? Uzrok topljenja ostao je do današnjeg dana zagonetan. Da li se on može naći u folkloru drevnih azijskih naroda? Najinteresantnija i najsistematizovanija informacija nalazi se u drevnoj indijskoj literaturi. Evo kako „Mahabharata" opisuje čudesna oružja „brahmaširas": “Tada Rama pusti strelu neodbranljive moći, Užasnu, smrtonosnu... I ta dalekometna strela 'Zapalila je moćnog rakšasa I kočije sa konjskom zapregom, Potpuno zahvaćene plamenom. Raspadaše se na pet prirodnih elemenata... Njegov skelet, meso i krv ne izdržaše. Spalilo ih je oružje.. . Ni pepeo ne ostade od njih...” Ovde nije neophodna ,”atomska” interpretacija. Za one koji poznaju dejstvo napalma, takav opis nije nimalo fantastičan. Ali, zar je napalm postojao u drevnoj Indiji? Zar je to strašno oružje uništavalo život i u praistorijsko vreme?!

Fenomen star kao čovečanstvo – leteća tvrđava Da li su se nekada u davnoj prošlosti zemlje i čovečanstva koristila neka fantastična oružja, koja ni dan danas nisu identifikovana, pitanje je istorije mnogih isčezlih civilizacija, čiji mitovi, legende, pa i sami zapisi govore u prilog ovoj hipotezi. Tragovi takvih sukoba i uništenja sreću se nebrojeno puta u istoriji ljudske rase, a sami zemljini slojevi još i danas čuvaju svedočanstva nekakog strahovitog razaranja, koja arheološki do danas nisu objašnjena, ako se osvrćemo na evolucioniste, a kreacionisti dobro znaju i dokazuju da je to bio potop. U pomenutim indijskim spevovima “Ramajani” i “Mahabharati” sreću se ti izveštaji o čudovišnim oružjima i ratovima koje su vodile mitske i istorijske ličnosti starog doba. To “božansko oružje” se nimalo ne razlikuje od današnjih dostignuća u oblasti tehnološkog oružja, s obzirom na gotovo savremene opise u kojima se prepoznaju laseri, nuklearna oružja i druga tehnička čuda. Pošto je reč o vremenu koje sanskrit postavlja u hiljadama godina, sasvim je izvesno da opisi nisu nastali slučajno ili imaginacijom autora tih i sličnih tekstova, pogotovo 49

ako je reč o doslednom opisu tih oružja koje koristimo danas. Po najstarijim legendama tih epoha, reč je o oružju koje su koristili “bogovi sa neba” zbog čega u sanskritskoj literaturi to oružje i pripada svetu božanskog neba, koje su ljudi, posmatrači ratova između bogova, ili astronauta, opisali. Jačina njihovog dejstva merila se po stepenu jačine uništenja, a to su ... oružja koja su mrvila u prah i pepeo čitave armije, gradove i velike oblasti zemlje. Među tim opisima, najpoznatija božanska oružja indijske mitologije bila su: Indrin plamen, pomenuti Brahmaširas, Bramadandon, Sandagara, Pašupati, Pinaka, Bramino oružje, Tvaštar i razne Vimane: Rukma, Shakuna i Tripura Vimaana. Što se tiče tobožnjih oružja indijskih bogova, već je Indrin plamen bilo oružje svetlosnog porekla koje je po svom dejstvu uništavalo područje širokog dijapazona, pri čemu bi se ... javile kuglaste munje koje su razorno uništavale neprijatelja ! Ako uzmemo uobzir da su hronike o strašnom oružju tek usmeni prepis nekih starijih tradicija, onda su događaji u “Ramajani”, “Mahabharati” “Vedama” i dugim indijskim tekstovima mnogo stariji od vremena u kom su zabeleženi. Mnoga od opisanih oružja u sanskritskoj literaturi mogla su da izazovu masovne kataklizme, radijacione mutacije, kao i trenutno isčezavanje ljudi, građevina, predmeta i barijera. Međutim, takav primer sintetičkih oružja, kao što su kuglaste munje, kojima se još Nikola Tesla bavio, još su i danas čovekov san, s obzirom da je reč o tehnologiji koja je i danas nedostupna. U sanskritskoj literaturi postoji čak i nauka o božanskom oružju, Astravidža čija pojava nije objašnjena jer su ista oružja jednostavno isčezla iz povesti ljudskog roda. Slične primere o božanskim oružjima imamo u nizu legendarnih prikaza kod mnogih civilizacija, od Sibira do Ognjene zemlje, usled čega i nastaju božanski ratovi na zemlji.Utuda i imamo, u nemalo primera, legende koje govore o sukobu bogova čija se osnovna nit priče prebacila na legendarne bitke bogova, Zevsa i Titana, Ahrimana i Ormuzda, Horusa i Tota, Odina i divova, sumerskih Anunakija Enlila i Enkija. Tragove dejstva nepoznatog izvora energije imamo u arheološkim slojevima mnogih nestalih kultura, kao što su tuneli, podzemlja, kiklopski gradovi ili basnoslovna utvrđenja.Treba pomenuti Indru iz indijske mitologije, koji je “kidao tvrđave kao što starost dere haljine”. Danas međutim u celoj Indiji postoji jedan jedini spomenik ovom paganskom božanstvu. Sa druge strane, jedna indijska knjiga mudrosti “Surija panati” (Spoznaja sunca) sadrži opisane tajne o energiji Sunca. Opet, pojava “termonuklearnih bogova” iz prošlosti dobro se uvrežila u sećanju ljudskog roda, pošto čovek kao tada primitivna vrsta, po učenju zvanične evolucije, nije mogao da u svojoj svesti sagradi tako fantastična verovanja o božanskom oružju i njegovoj upotrebi.To je moglo doći od neke mnogo naprednije civilizacije, kako tvrde pobornici paleokontakata. Otuda se stravični kult rata proširio celom ljuskom vrstom još od vremena pećinskog čoveka.Od celokupne istorije čovečanstva, samo 300 godina prošlo je bez ratnih sukoba ! Svi ostali milenijumi prošli su u krvavim sukobima svih vrsta. Navešćemo sada primere delovanja tobožnjih fantastičnih oružja na istorijsku stvarnost. Dundalk, Irska - tvdjava istopljena do temelja. Nan madol - svedočanstvo kolosalne energije koja se tu upotrebila. Sete citades, Meksiko - avetinjski predeo bazaltne pustinje, u kojoj je do temelja sravnjen grad bogova. Troja IV - četvrti sloj grada star 1.000 godina, pre Odiseja, bukvalno zbrisan iz istorije. Šurupak. Sumer - spaljen i zagonetno mrtav, 3.000 godina pre Hrista. Mohendžo Daro, Indija (Pakistan) - grad koji je navodno sravnjen nuklearnom energijom, što je tobož naučno utvrđena činjenica, ali se ne priznaje. Ovo su primeri koji se, arheološki nikada nisu objasnili, iako su vrlo dobro poznati naučnim krugovima. Sa druge strane neolitski čovek nije posedovao oružja takve moći, pa stoga ni opisi koji su nam ostali zabeleženi, nisu jednostavno mogli biti izmišljeni. Mogli su možda biti ubačeni u novije doba, da bi zbunjivali čovečanstvo, kao što su i neki apokrifni tekstovi nastali upravo u naše doba, a pripisani drevnim mudracima, koji su, navodno, znali pravu “istinu” o Isusu Hristu. Postoji i druga mogućnost, koja je najverovatnija i koja će biti 50

tema ove knjige. Opise oružja su stari narodi jednostavno dobili od duhovnih sila, od istih onih od kojih su znanja crpli drevni žreci kao i moderni Iluminati. Ako su u drevna vremena nastajala ova oružja, neko ih je morao videti, kao i njihovo dejstvo. Nađeni su čitavi gradovi koji su bukvalno bili istopljeni nekom kolosalnom temperaturom. Danas se dobro zna da se granit topi tek na 1.300 stepeni Celzijusovih. Dakle, ideja o nekom požaru bilo kakvih razmera odmah otpada, što su naučnici i arheolozi već u startu odbacili. Reč je o energiji s kojom su bila rušena urbana naselja, u kojima se granit i andezit bukvalno topio, a čije staklaste primere imamo u niz lokaliteta istočne i zapadne hemisfere, kao na primer Kiklopski toranj u Borsipi, za koji je Mark Tven mislio da je vavilonska kula. U egipatskoj „Knjizi mrtvih” pominju se “kuglaste munje koje su uništavale i parale nebom.” O realnosti tih sintetičkih oružja govore mnoge drevne hronike, u kojim takodje srećemo opise i najrazličitiji arsenal božanskog oružja. Poznata je takozvana “Grčka vatra”, čiji je plamen leteo brzinom munje, praćen grmljavinom. Kada bi takav projektil stigao do cilja, dolazilo bi do strašne eksplozije i pojave dima. Vratimo se indijskim izvorima, gde ima najviše opisa o tom strahovitom oružju bogova. Božanstvo Šiva, na primer, već je imao oružje Pinaku, koje je po opisu odgovaralo bacaču plamena. Zatim, legendarna ptica Garuda, boga Indre, po legendi, na zmijsko leglo baca “božansko jaje” koje je eksplodiralo uz zaglušujuću svetlost i eksploziju. Navešćemo još neka oružja iz indijske mitologije: Mauzola parva - gigantski vesnik smrti, Darpana oružje koje sasušuje, Moha oružje koje izaziva gubitak svesti i masovnu amneziju, Šatagni - oružje koje stoput ubija, Varšana itd. Svi ovi prevodi i značenje navedenih oružja jesu doslovni, a od svih njih najmoćnije oružje bilo je Tvaštar, ili oružje haosa. U Južnoj Americi to je oružje bilo poznato pod imenom mašmaka, dok nam slično oružje iznosi i Nostradamus u svojim “Centurijama” pod imenom samatobrin. Ili doslovno, atom brisant. U “Mahabharati”, nuklearni opisi kao da su bili svakodnevna pojava, evo primera: “...Hrabri Asvathama prizove Agnijevo oružje i ispali eksplozivni stup, koji se rastvori u svim smerovima i izazva blještavu svetlost kao 100.000 sunaca... Tada je i voda uzavrela od topline i jare ...A svet sagoreo od žara ...” U Južnoj Americi kod Indijanaca iz plemena Kajapo pominje se Kop, gromovito oružje na principu lejzera (laser je drugi princip, za razliku od lejzerskog oružja koje se danas uveliko proizvodi na principu kvantnih generatora svetlosti). Kod drevnih Kelta, bilo je poznato čuveno božansko oružje pod nazivom Oko Balora kod koga je bilo potrebno četvoro ljudi da bi ga stavili u dejstvo. U kineskim izvorima govorilo se i o “strašnoj buci što ju je stvaralo čudesno oružje”. U baltičkim sagama, tačnije u “Epu o prosidbi Emere” govori se o oružju koje je nauci nepoznato. U “Mahabharati” ekvivalent tog oružja jeste oružje pod imenom Vajavja, čije dejstvo jeste tipično radiološko oružje: “...Travka će se održati, ali plod u ženama ono će ubiti.” U persijskoj mazdinskoj mitologiji, pominje se oružje pod imenom Vazišta i Speništa. S tim oružjem “...oni su ubijali i dvaput rodjene ...” Osim ove uvrnute prošlosti čoveka, tu su prisutna i fruga, fonična (zvučna) oružja što se sreću već u indijskim izvorima: “...četiri zvuka, nazvana, zvuci što užas izazivaju, kao da se planine survavaju ! U japanskoj tradiciji kada je reč u božanskim oružjima postoji izraz: “Soko No Kuni” ili doslovno: zabranjena zemlja - što predstavlja radioaktivnost i kontaminaciju tla. Slično oružje na principu urana opisuje i keltska tradicija, i to pod imenom Lamfade. Kod skandinavskih naroda, pominje se koplje Gungni, koje je po legendi automatski pogađalo ciljeve. U indijskoj mitologiji, srećemo Pak Los Vapit ili natprirodnu moć vetra, čija energija neodoljivo podseća na fusiju atoma.

51

Šakuna Vimana Primere ovih zagonetno spaljenih gradova nauka do danas nije objasnila, jer joj se činilo “nemogućim” da oni upravo bivaju uništeni nekom višom energijom. Mnoga od tih oružja se ne mogu identifikovati, bez obzira na opsežan opis. Takav primer imamo u zapisima iz Indije: Mohanastra - oružje koje šalje u besvesno stanje čitave armije, Taštra - oružje koje izaziva svojevrsnu maglu i uništava sve pred sobom. Mnoga od ovih oružja imaju i svoju hijerarhiju, a tako tvrde i indijski izvori, rečima da postoje takozvana prva i poslednja oružja. Prvo se oružje verovatno podrazumeva pod vrstama konvencionalnog oružja, dok je poslednje oružje sredstvo nepojmljive moći, čiji opis koji ćemo navesti to i potvrdjuje: “...Oružje se vinulo visoko u vazduh i plamen koji je sevnuo iz njega, bio je sličan ognju koji je pogodio Zemlju na kraju geološke epohe. Krhotine su padale sa neba, a zemlja je sva podrhtavala...” (Aunšani parva) “...Iz te mase, iznenada je izletelo mnoštvo plamenih strela, praćenih bukom koja je prevazilazila svu poznatu tutnjavu na zemlji...Pri padu na površinu zemlje, te gromovite strele su eksplodirale.Njištanje ranjenih konja, urlanje umirućih slonova i vapaj ljudi, stvarali su užas među preživelima...” (Mahabharata) Legende svetskih naroda govore o vremenu takozvanih božanskih ratova, poput Sumerskih, Egipatskih i pomenutih, koji su bili vidjeni i na nebu i na zemlji. Ratovi koji su se u mnogome razlikovali od konvencionalnih ratova, kao i od geoloških presija prirode kakvi su vulkani, erupcije, poplave i uragani. Reč je o opisima “božanskih oružja” koja su koristila neka nama nepoznata bića, a čija tehnika i dejstvo na zemlji jesu u dlaku isti sa današnjim sličnim oružjem. Čuveni primer za to ponovo nalazimo u “Srimad-Bhagavatam.” U desetom pevanju se opisuje metalni, vanzemaljski leteći objekat, koji potiče sa planete Talatala. Čuveni inženjer sa te planete po imenu Maja Danava je konstruisao taj leteći objekat za svog saveznika sa Zemlje, kralja Šalvu, žednog moći i Šalva je krenuo u bitku protiv Kršninog grada Dvaraka. Opis glasi ovako: „Šalva je želeo leteću mašinu (Jana), koju ne mogu da razore ni polubogovi, ni Ašuri (prema vedskoj terminologiji negativno polarizovana bića.), ljudi, Gandharvas, Uragas, niti Rakšasas. Ona je trebalo da bude kama-gam (sposobna da leti zahvaljujući volji pilota) i trebalo je da učini da Vrsnis obamru od straha. „Neka bude tako“, reče Šiva i dade nalog Maja Danavi. Ovaj je stvorio Sauba-letelicu od metala i predao je Šalvi…. Letelica, kojom je Šalva izveo svoje napade, je bila toliko misteriozna, da su ljudi ponekad mislili da nebom leti više identičnih letelica, a ponekad da nema nijedne. Ponekad je bila vidljiva, a ponekad nevidljiva. Tako Šalvini protivnici nisu nikada tačno znali, gde je on. Stajao bi na tlu, u sledećem trenutku leteo nebom, onda bi opet na kratko stajao na vrhu nekog brda, a onda odjednom izronio iz vode. Napadnuti grad Dvaraka je ležao na moru. Kao uskovitlani vatreni štap nikada nije ostajao na jednom mestu.“ (Šrimad-Bhagavatam 10.76.6–7, 21–22) Ništa manje nije zagonetan Sumer, sa svojim drevnim ratovima. Zeharija Sičin je, između ostalog, sakupljao tablice i tekstove koji su opisivali ratove bogova, sa takođe strašnim naoružanjima i velikim razaranjima. Po tvrdnjama Sičina, u njegovoj knjizi “Ratovi bogova i ljudi” među vladarima pridošlim sa Planete Raskršća – Nibiru, ili 12 planete je došlo do rivaliteta oko teritorija i gradova u Mesopotamiji i Egiptu. Takođe i Hesiodova “Teogonija” obiluje bitkama bogova, opisanim na način koji nikako ne ide uz antička vremena koja poznajemo. Čitajući te tekstove, od Teogonije do sumerskog “Mita o Eri” ne možemo a da ne stvorimo u glavi scene iz filmova na temu bitaka iz II svetskog rata. Egipćani su verovali da je Ra na zemlju došao sa Planete million godina, nebeskom lađom, čiji je konusni gornji deo , zvan Ben-Ben, kasnije čuvan u 52

specijalno podignutom svetilištu u svetom gradu Heliopolisu, Taj Ben- Ben je i danas kamen koji je odvojeni vrh piramide a označava i pticu Benu – Feniksa, a hrišćani znaju da simbol Feniksa ima okultnu pozadinu. Egipatski bogovi su ratovali za vlast, kao i Sumerski, a pošto su svi panteoni, od egipatskog do grčkog nastali od sumerskih bogova, onda se samo preslikava i prepričava slika tih bitaka. Kod Hetita su takođe bogovi ratovali, Kumarbi protiv Tešuba, i pominje se oružje “Olujni gromovnik” i kola koja lete. U nekoliko Hurijsko – Hetitskih tekstova, koje naučnici nazivaju “Kumarbijevi ciklusi” između ostalih u “Kraljevstvu na nebesima” se opisuju vazdušne bitke i vozilo, nebeska kola koja su Akađani zvali Tiarita (leteća kola). U Sumerskom mitu o Zuu, bogu uzurpatoru koji je bio ukrao “tablice sudbine” u vlasništvu glavnih bogova, se opisuje bitka, u kojoj Ninurta pokušava da pobedi Zua i vrati tablice sudbine. “Zu i Ninurta suočiše se pored obronaka planine, kada ga Zu vide, razjari se, svojim Bleskom učini da planina sine kao po belom danu, razjaren on pusti zrak…” Zu je pobeđen tek iz drugog pokušaja, kada se Ninurta bolje naoružao, sa više “vihor ptica” i oružjima “Opakih vetrova” “Zemlja se tresla , nebesa se zacrneše..” Nijedna poznata oluja, tornado, ili orkan nije u stanju da potresa zemlju. Ako je ovo plod mašte, mora da je mašta bila veoma bujna. Sumerski ep “Atra Hazis”, koji su naučnici nazvali “Zemaljske hronike” koji i govori o stvaranju ljudi, donosi opis pobune bogova koji su kopali rudu, još u vreme kada su samo oni živeli na zemlji, čemu će prethoditi stvaranje čoveka Lulu Amelua (“primitivnog radnika”) Slikovit opis razaranja u Sumeru je ostavljen i u “Epu o Eri” ( Nergalu): “…zemlje ću uništiti, u hrpu prašine pretvoriću ih, gradove ću zatrti, učiniću da životinje u njima nestanu, učiniću da se ljudima duše pretvore u paru…Išum (Ninurta) se uputi ka Najuzvišenijoj gori, strašnih “sedam oružja bez premca” išlo je njegovim tragom, do Najuzvišenije gore heroj stiže, podiže ruku, gora beše raznesena, ravnicu pored najuzvišenije gore, On potom zbrisa, u šumama njenim nijedno drvo ne osta da stoji…” “..ko ognjem sprži životinje, useve pretvori u prah.” Opis katastrofe u Tunguskoj ili Hirošime. Kada ovi pisci i istraživači opisuju ove drevne ratove, tu naravno uvršćuju i neobjašnjive događaje iz Starog zaveta, kao uništenje Sodome i Gomore ili propast Asirske vojske u vreme cara Jezekije, ali ne pominju da je, za razliku od Anunakija ili Indijskih bogova, Bog Jahve bio lišen pretenzija na vlast i grešnog ponašanja, strasti i pohlepe paganskih bogova. Njegova osnovna zabrinutost je bila grešnost ljudi koje je stvorio i njihova, a ne njegova večna propast. Bogovi Indije, Sumera i Egipta se opisuju kao nasilni, skloni silovanju, krađi, ubistvima, intrigama, vrlo su pokvareni, čast malobrojnim izuzecima, imaju strahove a od njih je moguće sakriti, prevariti ih i namagarčiti slavne bogove antike. Njih ljudi ne interesuju, ljudi su ili robovi, ili topovsko meso, ili jednostavno podanici, dok je Jahve taj koji je spreman da dođe među ljude u ličnosti Isusa Hrista, i da sa njima provodi dane, leči, podučava i ode na krst za njihovo spasenje. Od njega nije moguće ništa sakriti, od njega se ne može pobeći, njemu je nemoguće zatajiti bilo šta. On je taj koji ratuje bez oružja, koje Biblija ne pominje, on koristi oni što ima u prirodi. On je darodavac života koji brine i o životinjama i On je socijalni Bog, koji u Starom zavetu ima pouke kako se postupa sa siromašnima, siročićima, bolesnima. Paganski bogovi, Anunakiji, egipatski ili indijski panteon se mogu uporediti sa današnjim vladarima sveta okupljenim u tajna društva, ljudima koji se igraju Boga, stvaraju krize, izrabljuju, pljačkaju, prave ratove, izgladnjuju, da bi zgrtali pare i vladali, političari, biznismeni. Vladari lokalni i globalni, kojima nikada nije dosta vlasti, para i izrabljivanja drugih, pa i sam đavo crveni zbog svojih učenika. Neki autori, poput Dejvida Ajka, tvrde da su ovi današnji vladari, članovi drevnih porodica i tajnih okultnih društava, potomci tih bogova Anunakija, koji su, kao reptili, vanzemaljci u ljudskoj koži, imali potomstvo sa ljudskim ženama. A ko su Anunakiji, drevni “bogovi”? Radimo na tome. Pa hajde da ih razotkrijemo..

Drevna astrononomija
Pomenuli smo neke podatke koje su znali antički narodi, i koji su interesantni zbog toga jer su “ponovo otkriveni” u doba industrijske revolucije, a mnogi i u naše doba. Interesantno je i pitanje: šta je to njima trebalo? Koja je svrha svega toga, “lupanja glave” oko matematičkih i astronomskih problema i pojava, u civilizaciji koja se jedva odlepila od kamenog doba. Koja je svrha bila neverovatno tačnih kalendara i predviđanja pojava na nebu? Sumerski žreci i astronomi su znali za sve planete, pa i koje su boje, planete su bili vrhovni bogovi, sa Suncem i Mesecom ih je bilo dvanaest, a kasnije su taj panteon preuzeli Grci. I Sumerani i Asteci i Maje su znali za Precesiju ekvinocija, i tako su određivali astrološko doba u koje svet treba da uđe, što su nastavili astrolozi i sledbenici Nju Ejdža, tvrdeći da sledi Doba Vodolije a završava se doba Ribe, i svako od 53

tih doba traje nešto oko dve hiljade godina. Precesija znači teturanje u kom zemljina osa rotacije opisuje konus. To je sporo, periodično kruženje Zemljine ose rotacije (i nebeske ose), pri čemu Zemlja rotira kao čigra. To se da i pokazati eksperimentom. Uzmite čigru, zavrtite je, pa iako ne izglada uvek tako, ali osa čigre pravi elipsu, nekada primetno, a nekada se i ne da videti, ali svakako se ona pomera levo desno. Osa opisuje u prostoru dve kupe (severnu i južnu) u periodu od 25.800 godina (Platonova ili Velika godina). Precesiju uzrokuju Sunce i Mesec svojim gravitacionim uticajem na Zemlju, a posledica precesije (tokom više hiljada godina) je promena polarne zvezde (severna zvezda u koju je uperena osa Zemlje) i koordinata svih nebeskih objekata, te pomeranje prolećne ekvinocije. Usled složenog delovanja Sunca i Meseca javlja se lunarno - solarna precesija, što je kruženje ose rotacije Zemlje, odnosno odstupanje od konstantnog ugla ose prema ravni ekliptike, sa periodom od oko 26 000 godina. Kod približne elipse koju osa nebeskog pola opisuje, postoje dodatna kretanja, odstupanja od ove elipse koja su značajno manja od veličine same elipse i to kretanje se zove nutacija - isto zbog Meseca i Sunca. Obično je rezultat toga nešto kao oscilacije na putanji koju osa iscrtava. Planetarna precesija ravni ekliptike znači promenu ose ekliptike na određenoj skali vremena zbog interakcije sa drugim planetama. Takođe postoji i planetarna precesija ose nebeskog pola zbog dejstva ostalih planeta, ali su ova dejstva zanemarivana u svim racionalnim razmerama vremena. Posledica lunarno - solarne precesije je da zvezda severnjača ne pokazuje uvek sever. U stvari upravo sada ona otprilike pokazuje sever. Naši preci nisu imali istu zvezdu u ulozi severnjače. Tačka prolećne ravnodnevice (gama) se pomera tako da gama tačka nešto žuri i tropska godina traje 20 minuta manje od zvezdane godine. Takođe usled toga mora da postoje i klimatske promene, pomeranja kopna, mora i sl. Pošto je Zemlja dinamično telo, polovi se pomeraju kao kontinentalne mase do 3.1 uglovne sekunde i vraćaju se priblizno tamo gde su bili nakon 14 meseci. Dalje, postoje kretanja koja sve opisuju neuređeno i to zavisi od strukture Zemlje, globalnog otopljavanja, nuklearnih eksplozija, zemljotresa... Mogli bi ga umetnuti u odstupanje od nutacije ili reći da je u vezi sa poremećajem ose rotacije Zemlje. Precesija je pojava koju je primetio Hiparh, još 130. godine pre nove ere. To je revolucija Zemljine rotacione ose, koja traje oko 19.000 do 23.000 godina, kako je on tvrdio. Vrednosti brojeva se često razlikuju, a to znači da stvarna vrednost nije realna. Nije jer Zemljina osa nije stigla da okrene pun krug, pošto je planeta stara svega 6 000 godina. Precesija utiče na orijentaciju ose, ali i na njen nagib, mada se to do sada nije sagledalo kao celina. Kroz hiljade godina Zemljina osa produžena na sever išla je ka Severnjači. No promene mogu da uslede za veoma kratko vreme, a one je verovatno mogu usmeriti ka zvezdi Vega u sazvežđu Lira. Posledica ovog složenog kretanja Zemlje je da se dani ravnodnevnica ne događaju uvek istog datuma, već se polako pomeraju u kalendaru. Uz to sigurno je da zbog promene položaja zemljine ose dolazi do promene primljenog zračenja od Sunca. Promena inteziteta zračenja ne nastaje samo zbog velikih promena na Suncu, već je to posledica promene položaja planete. A to dovodi do promene magnetnog polja koje je zavisno od zračenja. Usled toga nastaju klimatske promene na površini Zemlje koje su sve izraženije, jer i druge planete sigurno imaju uticaja na pomeranje kopna (kontinetalnih ploča) i mora. Kada je sastavljao svoj katalog zvezda Hiparh je primetio nešto neobično. Zvezde se nisu nalazile na onom mestu na nebu na kom su ih ranije videli i locirali Kaldejci. Sve zvezde su bile premeštene u stranu, kao da se čitavo nebo pomerilo iz svog nekadašnjeg položaja. Zapravo položaj je promenila Zemlja, jer se nakrivila u stranu. Kada se Zemlja tako nakrivila u stranu, onda se morala dogoditi; promena nagiba ose rotacije ili promena nagiba putanje (orbite) prema ekvatorijalnoj ravni Sunca. Sigurno se jedno moralo dogoditi, ali ova dva oblika kretanje nisu nezavisna, već su uzajamno povezana i uslovljavaju jedno drugo. U vreme Hiparha se nisu mogle izračunati promene položaja drugih planeta, kao što su nagib njihove ose i promene putanje tih planeta! No sigurno da su i one imale svoja pomeranja u odnosu na Zemlju i u odnosu na druge planete. To je uslovilo promene na njima, ali i promene klimatskih uslova koji postoje na Zemlji. Ovu pojavu, koja se u svemiru dešava, jer se tela kreću, kao što se i Zemlja kreće su zloupotrebili astrolozi. Za ovu pojavu su znali stari Grci i Kaldejci u Sumeru, ali su znale i Maje i Inke. Nema slučaja ovde.

54

Precesija najviše zanima astrologe Hiparh je zaključio da je do ove promene položaja došlo usled kretanja tačaka presecanja ekliptike i nebeskog ekvatora. Čitavu pojavu nazvao je precesija ekvinocija. Zemlja nema oblik pravilne kugle, jer ona je na polovima spljoštena tako da je pojas ekvatora malo ispupčen. Pošto je Zemlja nagnuta, u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca i u odnosu na ravan Mesečeve putanje, onda Sunce i Mesec nejednako privlače deo ekvatorskog ispupčenja koji je okrenut ka njima kao i deo koji se nalazi sa druge strane. Po ovome se vidi da se ravan Mesečeve putanje ne poklapa ni sa ekvatorijalnom ravni Sunca, kao ni sa onom ravni u kojoj postoji Zemljino kretanje. Iz čega sledi da su sve tri ravni u prostoru različito usmerene, gde je ravan Meseca bliska Zemljinoj ravni, jer su uzajmno povezani u planetarni sistem. Po tome se ovaj planetarni sistem može slično opisati ili prikazati kao sistem Pluton - Haron gde se vidi da je kretanje satelita oko matične planete moguće opisati jedino kao putanju koja nije u istoj ravni sa onom koju ima planeta. Danas je osa Zemlje na severnoj polulopti usmerena ka zvezdi Alfa Malog Medveda, Polaris, koju pošto se nalazi iznad našeg severnog pola, zovemo Severnjača (slika iznad). Zapravo ova osa prolazi vrlo blizu Severnjače, na manje od jednog stepena. Međutim, kako se osa pomera (za više hiljada godina, kada ona po nebu načini pun krug) dolazi vreme kada ova zvezda neće stajati iznad našeg severnog pola. Za više hiljada godina od kada su počela njena merenja, osa će prolaziti na oko 5° od zvezde Vega, u alfa sazvežđa Lire, pa ćemo tada imati novu zvezdu Severnjaču. U vreme izgradnje piramida u Gizi je Severna zvezda bila Tuban, o čemu postoje zapisi iz 2849 p.n.e. a u Odisejevo vreme je Severna zvezda bila Kohab. Astronomija je jasna u pogledu ovog slučaja, a zvanična nauka pominje jednog Grka kao prvog koji je znao za ovu pojavu – Hiparha. Ipak, za ovu pojavu su znali i Sumeri, i Egipćani i Maje, a što im je trebala, jedini odgovor je – astrologija. “ Godina je 585. pre nove ere. Ratuju kraljevstva (legendarno bogate) Lidije i Medije. Iznenada, krvavi sukob se prekida. Dolazi do totalnog pomračenja (eklipse) Sunca. Planeta tone u privremeni mrak. Rat se prekida. Dve strane se povlače. Pravi “pobednik” ovog sukoba je daleko, na sigurnom. Prvi grčki astronom koga zvanična istorija pamti, Tales, je predvideo ovo pomračenje koje je nastupilo 28. maja 585. godine p.n.e. Izvor njegovog znanja nije u tradiciji razvijene grčke astronomije. Slično kao i Hiparh, Eudoks, tako je i Tales i niz drugih učenih ljudi iz antičke Grčke, svoje znanje i inspiraciju crpeo iz drevne sumerske civilizacije. Iz perioda od 4.000 godina pre naše ere. Grčki učenjaci su kopirali sumersku astronomsku nauku, kao što je Grčki panteon kopija sumerskog, preuzeli imena zvezda i sazvezđa i formirali svoju mitologiju. 55

Zadnjih dve hiljade godina, zapadni svet daje zahvalnost antičkoj Grčkoj za astronomska dostignuća, zahvalnost koja bi trebala ići znatno dublje u prošlost, prvo do Egipta, a onda do Sumera, ili Vavilona. Nakon dugogodišnjeg mukotrpnog rada, 1925. godine se međunarodna astronomska zajednica složila u podeli vidljivog neba na tri regiona: severni, centralni i južni. U skladu s tim, imenovali su 88 zvezdanih konstelacija koje pripadaju tim regionima. Hiljade godina ranije, u doba Sumera, postojala je identična podela zvezdanog neba na tri pojasa ili “puta”: severni put (“Enlilovo nebo”), južni (“Ea”) i centralni (“Put Anua”). Današnji centralni pojas koji sadrži dvanaest zvezdanih konstelacija zodijaka je identičan “Pojasu Anu” koji je imao grupisane zvezde u “dvanaest kuća. ” Objasnimo fenomen zodijaka (grčki “zodiakos kyklos” - životinjski krug) koji je vezan uz oblike lava, riba, bika itd. Planeti Zemlji treba za jedan puni krug oko Sunca godinu dana. Taj krug je podeljen na dvanaest jednakih delova od po 30 stepeni. Sa putanje po kojoj se Zemlja krece vidljiv je uvek isti središnji pojas koji nastanjuju zvezdane grupe, kuće ili konstelacije. Zodijak je imaginarni pojas koji okružje Zemlju. Dvanaest njegovih znakova zajedno opisuje celokupan ciklus čovekovog iskustva... a svaki znak, navodno, ima značnje i uticaj na čovekovu psihu i ponašanje...” ( Nikolas Kempion (Nicholas Campion), Praktični astrolog” (The Practical Astrologer, 1987). “Horoskop je mapa pozicije planeta na nebu u vreme vašeg rođenja. Ova mapa predstavlja krug od 360 stepeni, put kojim se Sunce kreće na nebu (ili tačnije Zemaljska putanja oko Sunca). Astronomi je zovu eklipsa. Astrolozi su podelili ovaj put na dvanaest sektora od po 30 stepeni i formirali znakove Zodijaka ili Sunčeve znakove. Oni indiciraju u kom sektoru je Sunce bilo u vreme vašeg rođenja. Na primer, ako si rođen početkom juna, Sunce je bilo u znaku Blizanca i to je vaš Suncev znak.” ( Frensis sakojan (Frances Sakoian), “Astrološki priručnik” (The Astrologer's Handbook, 1973). “Prema tradiciji astrologije, prvi ključ za analizu karaktera pojedinca, leži u poziciji Sunca prilikom rođenja. Ovo pokazuje njegov osnovni karakter, sa naglaskom na spiritualne kvalitete njegove prirode. Ako je Sunce dobro postavljeno, to ce se odraziti na čovekove najviše aspiracije. ( Džon Lanč (John Lynch) “Astrologija” (Astrology, 1969). Ovo nam ukazuje da Sunce i planete određuju karaktere i upravljaju životima ljudi, kao što su drevni narodi verovali da bog sunca i bogovi upravljaju sudbinama ljudi, i danas kada Novodobaši žele da astrologiju promovišu kao nauku treba da bude jasno da su astrološki znavi ustvari paganski bogovi. Horoskop nije predmet naseg priloga. Niti uticaj zvezda na naš karakter. Pored godišnjeg kruga što ga Zemlja obiđe oko Sunca, postoji i krug koji Sunčev sistem pravi po svojoj galaktičkoj putanji. U okviru te 56

putanje postoji uvek ista centralna pozadina. I taj krug (360 stepeni) se moze podeliti na dvanaest sektora po 30 stepeni u kojima se nas Solarni sistem približava pojedinim zvezdanim konstelacijama. Te konstelacije su identične znakovima zodijaka. U stvarnosti, te zvezdane konstelacije su sastavljene od zvezda koje su razlicito udaljene od našeg sistema. Na primer, “...zvezdani klaster Hijada je grupisan oko svetle zvezde Aldebaran, u sazvežđu Bika. Razlicite zvezde-članovi ove grupe su udaljene od Sunčevog sistema od 68 svetlosnih godina do 940 svetlosnih godina” Michael Leitch, "The Complete Astrologer", 1971). Sunce, Mesec i ostale planete Sunčevog sistema utiču na Zemlju da oscilira na svojoj osi Sever-Jug. To oscilovanje izaziva sasvim malo odstupanje Severnog pola prema zvezdi Severnjači. To odstupanje nije vidljivo golim okom i potrebno je 72 godine da se akumulira u jedan stepen. Za puni krug od 360 stepeni je potrebno 25.920 godina (72 godine pomnoženo sa 360 stepeni). Drugim rečima, svakih 25.920 godina ista zvezda Severnjača se nalazi tačno iznad Severnog pola. Ovo je pomenuta Platonova ili Precesijska godina. I ovaj krug od 360 stepeni je podeljen na 12 sektora od po 30 stepeni, od kojih svaki odgovara jednom zodijačkom znaku. Zemlja, po ovoj pojavi izlazi iz doba ribe i ulazi u Novo doba, doba Vodolije, koje sledbenici Nju Ejdža uskoro očekuju. Ovaj Kao što je rečeno trenutno je na nebeskom Severnom polu zvezda Polaris. Pre 3.000 godina je to bila zvezda Tuban iz Zmajevog sazvezđa (Drakon). Za 14.000 godina, zvezda Severnjaca bi bila Vega iz sazvjezdja Lire. Pojavljivanje i raspored različitih zvezdanih grupacija je bio važan u drevnoj prošlosti. Toliko važan da su ostali dokazi iz prošlosti koji govore o superiornom znanju Sumerana kada je reč o astronomiji. Sunčevom sistemu je potrebno 2.160 godina da završi ciklus u jednoj zodijačkoj kući. Mi smo trenutno pri kraju znaka ribe, koje bi se, po nekima, trebalo završiti 2012. godine. Zatim sledi 2.160 godina doba Vodolije, i tako svih 12 doba. Boravak Sunčevog sistema u ovim “kućama” bio je značajan za Sumerane. Prepustimo reč, na tren, svetskim autoritetima koji se bave proučavanjem rane sumerske i mesopotamske civilizacije. Profesor Langdon (Stephen Langdon), “Vavilonski mitovi o stvaranju“ (The Babylonian Epic of Creation), 1923.) otkriva da je čuveni sumerski Nipurski kalendar (uzor za sve kasnije, uključujući i naš, moderni), ustanovljen, navodno, pre 6.600 godina. To je bilo doba zvezdane kuće Bik i “...odslikavao je znanje Sumerana o prelasku iz zodijačke kuce 2.160 godina pre konstelacije Bika.” Profesor Jeremias (Alfred Jeremias, “Stari Zavet u svetlu drevnog Bliskog Istoka” (The Old Testament in the Light of the Ancient near East, 1911), koji je izučavao mesopotamske astronomske tekstove i upoređivao ih sa astronomskim tekstovima drevnih Hetita, bio je takođe mišljenja da su “... astronomske pločice pokazivali promenu na zvezdanom nebu iz znaka Bika u sazvežđe Ovna” zaključujući da su astronomi iz Mesopotamije predvideli i narednu dvehiljaditu promenu u znak Ribe.” Profesor Hartner (Willy Hartner, “Najranija istorija sazvežđa na Bliskom istoku” (The Earliest History of the Constellations in the Near East), je privukao pažnju otkrivanjem slikovnog motiva koji prikazuje “borbu” izmedju bika i lava iz najranijih sumerskih pločica sugerišući da “...ovi motivi predstavljaju ključnu poziciju zvezdanih konstelacija Bika i Lava posmatraću na 30 stepeni severne geografske širine, oko 4.000. godine pre nove ere.” Ova geografska širina odgovara drevnom sumerskom gradu Ur. Većina naučnika smatra da su Sumerani isticali da boravak Sunčevog sistema u sazvežđu Bika označava početak njihove civilizacije. Profesor Jeremias je našao dokaze koji pokazuju da ”... sumerska zodijačko-hronoloska nulta tačka pada tačno u doba prelaska sazvežđa Blizanaca u Bika.” Iz niza drugih tablica ovaj naučnik zaključuje da je “zodijak razvijen u doba sunčevog boravka u sazvežđu Blizanca, sto je pre nego što je sumerska civilizacija osnovana.” I, napokon, naš stari znanac Zeharija Sičin (Zecharia Sitchin) pisac knjige “Dvanaesta planeta” (The 12th Planet, 1976), nakon četiri decenije izučavanja desetine hiljada sumerskih tablica kaze sledece: “Sumerska tablica u Berlinskom muzeju, pod rednim brojem VAT.7847, počinje sa listom zvezdanih konstelacija sa znakom Lava, vraćajući nas na taj način u doba pre 13.000 godina, kada je čovek, navodno, jedva počeo da obradjuje zemlju." Profesor Hilpreht (H.V. Hilprecht, “Vavilonske ekspedicije sa univerziteta Pensilvanija” (The Babylonian Expedition of the University of Pennsylvania, 1914.), studirajući hiljade matematičkih tablica iz biblioteka u Nipuru i Siparu, zaključio da su “...Sumerani znali za Veliku godinu od 25.920 godina.” Kako su znali, većina će da nagađa. Tu smo da se pobrinemo za to. Nedaleko od egipatskog lokaliteta Luksor, u mestu Dendarahu, nalazi se kapela pri drevnom hramu. U vrhu kapele je bilo oslikano zvezdano nebo sa znacima zodijaka, odnosno zvezdanih konstelacija, onako kako su oni izgledali na nebu između 10.970 godina p. n. ere i 8.810 godina p.n.ere. To je doba kada je naš Suncev sistem bio u sektoru sazvežđa Lava. Francuski arheolozi su 1821. godine skinuli kompletni plafon kapele sa ovom neobičnom slikom i preneli ga u pariski Luvr. Da bi se dobile ove astronomske informacije potrebna su milenijumska istraživanja i praćenja kretanja zvezda i planeta. Potrebna je sofisticirana oprema. Neophodne su 57

matematičke metode, modeli i koncepti za naprednu astronomiju. A za ova znanja treba i da postoji praktična svrha. Većina bi upitala – šta će vam to? Sumerani su vredno beležili promene na nebu, ali ove informacije su njima bile, u najvećoj meri, beskorisne, osim ako nije bila u pitanju astrologija i drevna obožavanja. Jedan od drevnih sumerskih tekstova, tablica broj AO.6478, navodi listu od 26 glavnih zvezda duž sazvežđa Raka dajući pri tom “njihove međusobne distance merene na tri različita načina” (navod iz Sičinove knjige “Dvanaesta planeta”). Kome je to u drevnom Sumeru trebalo i zašto? Videćemo da je itekako trebalo, jer je drevna astronomija, povezana sa paganskim okultizmom uvod u prevaru za ljude modernih vremena – Novo doba ili New Age, za 90 minutu utakmice na Zemlji.

Na ovoj zamišljenoj liniji, ili vrlo blizu nje, se nalaze: Maču Pikču u Peruu, Latinska Amerika, Kusko, Velika Piramida u Gizi, egipatski Heliopolis, Eridu u Sumeru, Perzepolis, Harappa, Angkor Wat i Uskršnja Ostrva – Rapa Nui. Ova linija u velikoj meri “prolazi kroz” 30 paralelu, na kojoj se, inače, nalaze sveti gradovi paganskih religija: Egipatski Heliopolis, sumerski Eridu, Harappa u Indiji, i Lasa na Tibetu. Slučajno? Kada smo kod broja trideset, sam broj tri je kod okultista magijski broj, i to je Marsov broj, nakon Sunca i Meseca. Još kod Pitagore je broj tri bio broj savršenstva jer označava početak sredinu i kraj, kao i broj Trojstva. O kakvim se trojstvima ili trojstvu radi, objasnićemo. Po sledbenicima Nju Ejdža, nula predstavlja stanje pre početka kretanja i zračenja broja jedan. S nulom ne postupamo na isti način kao s ostalim brojevima, no ona je svejedno važna, jer iz nje sve proističe i u nju se sve vraća. U njoj je sadržano sećanje na sve što je prošlo, kao i mogućnosti novog stvaranja. Nula predstavlja kritičnu tačku u kojoj jedan ciklus završava, a idući započinje, sadržavajući dovršetak onoga što je prošlo i naznake novog početka, smrt i rođenje ili ponovno rođenje. Itekako bitno za ideologe Doba Vodolije. U numerologiji je nula poznata i kao Svevideće Oko koje sve vidi, ali ne može delovati, ako nema ispred sebe neki broj sa njegovim karakteristikama. Sada povežimo broj tri, Trojstvo sa nulom, Svevidećim Okom. Najviši stepen masonerije je 33, 30+3. 30 ili XXX takođe ima skrivenu simboliku. Broj XXX je trostruki broj 6. U engleskom alfabetu je to „iks“ koje je po redu 24to. A 2+4=6, što je 666 kakvo ima značenje i u Pitagorejskoj numerologiji. Slovo X je u grčki alfabet došlo iz feničanskog pisma, koje svoje delimično poreklo vuče iz egipatskih hijeroglifa, gde je ono označavalo stub. Broj 3 je sveti broj svih paganskih religija, broj mnogostrukosti, čiji je simbol trougao, vrlo važan u masonskoj simbolici i obredima, kao i u paganskoj simbolici. Jedan veoma čest i važan simbol je svevideče oko u trouglu koje je simbol Ozirisa i nimalo dobronamernih Iluminata. Sve u svemu, ovaj broj 30 ima jako puno značenja, koja okultisti, astrolozi, satanisti i masoni primenjuju i tumače. Jedan interesantan detalj je i 30 stepen masonerije koji se naziva Vitez Kadoš. Na hebrejskom Kadoš se izvodi iz reči Kadiš (käddicsh) molitva za mrtve i El-ha-Kadoš (Sveti Bog) iz čega se može izvući zaključak da se radi o bogu mrtvih – Ozirisu, koji kod masona ima veliku ulogu, o čemu ćemo u daljem nastavku. Sam posvećenik u 30 stepen Viteza Kadoš se zaklinje da će da se bori protiv hrišćanstva, a ovaj stepen je kopija Hristovih 30 godina kada je Gospod kršten i kada je započeo svoj rad. Vitez Kadoš se zaklinje tada bogu mrtvih, koji nije Gospod da će mu služiti. Mnogo simbolike ima i ko nauči da je prati može da spozna na kojim temeljima počiva svet i ubrzo će da uvidi da sve ono što je do tada znao nema veze sa istinom.

58

Sveti gradovi paganskih religija vezanih za kult Sunca - Heliopolis, Eridu i Perzepolis…30 paralela Maje su verovatno najmanje poznata kultura od svih klasičnih civilizacija koje su se razvile na području koje danas nazivamo Amerika. Javljaju se na poluostrvu Jukatan oko 2600. godine pre Hrista, vrhunac dostižu negde oko 250. godine nove ere na teritoriji današnjeg Meksika, Gvatemale, severnog Belizea i zapadnog Hondurasa. Gradeći na nasleđenim izumima, znanjima i idejama ranijih civilizacija kao što su Olmeci, pamte se i po svojoji studioznoj i dekorativno bogatoj ceremonijalnoj arhitekturi, uključujući hramove-piramide, palate i opservatorije sagrađene u potpunosti bez korištenja metalnih alatki. Bili su vešti zemljoradnici, krčili su velike površine tropske šume i gradili pozamašne podzemne rezervoare za kišnicu tamo gde nije bilo dovoljno površinske vode. Poznavali su i veštine pletenja, bili dobri grnčari i krčili puteve kroz džungle i močvare podstičući razvoj zanata i razmenu zanatlijskih proizvoda sa udaljenim narodima i plemenima. Maje su verovali u cikluse stvaranja i uništavanja koji se ponavljaju i ako na svaki od njih gledamo kao na eru, svaka traje oko 5.200 modernih godina. Sadašnji ciklus je po verovanju Maja počeo 3114. ili 3113. godine pre Hrista po našem kalendaru, i treba da završi 2011. ili 2012, godine, na čemu se danas temelje pretpostavke i teorije o sudnjem danu i kraju sveta, od čega nema ništa. Sa znanjem koje danas posedujemo o Maja civilizaciji nije nam lako da rekonstruišemo i razumemo u potpunosti njihovu kosmologiju, mada je jasno da su verovali da je Zemlja ravna i da ima četiri ugla, što je čudno kada se osvrnemo na njihova znanja. Svaki ugao nalazio se na mestu velike važnosti i imao svoju određenu boju; crvena je bila za istok, bela za sever, crna za zapad i žuta za jug. Centar je bio mesto za zelenu boju. Neke Maje su također verovale da je nebo sastavljeno od više slojeva i da ga na uglovima drže četiri božanstva neopisive fizičke snage koja su zvali Bakabsi. Druge Maje su verovale da je nebo naslonjeno na četiri drveta različite boje i vrste sa zelenim ceiba drvetom u sredini. Kalendar Maja u svojoj finalnoj formi najverovatnije potiče iz 1. veka pre Hrista, mada to nije utvrđeno. Neverovatno je tačan i proračuni sveštenika Maja toliko su precizni da je korekcija kalendara jedan deset hiljaditi deo dana preciznija nego kalendar koji mi danas koristimo. Od svih davnih kalendara, kalendar Maja i drugih kultura Mezoamerike je najkompleksniji i najinteresantniji. Mesec je po njemu imao 20 dana i imao je 2 različite kalendarske godine: Religiozni kalendar Maja, Sveti Ciklus ili Tzolkin, koji je imao 260 dana i Solarni kalendar Maja Neodređena Godina ili haab koja je imala 365 dana. Ova prva dva kalendara podudarala su se svake 52 godine. Ovaj period od 52 godine nazivao se „svežanj” i Majama je značio otprilike isto što nama danas predstavlja jedan vek. Sveti Ciklus od 260 dana sastavljen je od dva manja ciklusa. Svaki od dana predstavljen je imenom boga koji nosi vreme preko neba i tako označava smenu dana i noći. Imena dana su Imix, Ik, Akbal, Kan, Chiccan, Cimi, Manik, Lamat, Muluc, Oc, Chuen, Eb, Ben, Ix, Men, Cib, Caban, Eiznab, Kauak i Ahau. Neki od ovih su bogovi životinja, kao što je Khuen - pas i Ahau - orao. Arheolozi su istakli da Majanski redosled životinja ima sličan redosled sa lunarnim zodijakom mnogih istočnih i Jugoistočnih Azijskih civilizacija. U 260 dnevnom Tzolkinu, vreme ne teče 59

pravolinijski, nego se kreće u ponavljajućem krugu sličnom spirali. Dva ciklusa od 13 i 20 dana prepliću se i ponavljaju bez prekida. Kalendar bi počeo sa 1 Imix, 2 Ik, 3 Akbal, i tako dalje sve do 13 Ben, nakon čega se ciklus nastavlja sa 1 Ix, 2 Men, i tako dalje. Ovoga puta dan Imix bio bi pod brojem 8 Imix, i poslednji dan u 260-dnevnom ciklusu bio bi 13 Ahau. Niko nije siguran kako je tako neobičan kalendar uveden u upotrebu. 260dnevni ciklus može da poveže nekoliko nebeskih pojava, uključujući konfiguraciju Marsa, pojave Venere, ili sezone pomračenja. Može čak da predstavi i interval između začeća bebe i njenog rođenja. 260-dnevni kalendar je korišten da odredi važna događanja kako za ljude tako i za bogove. Bio je korišten da imenuje pojedince, predoči budućnost, da odredi povoljne dane za bitke, brakove i tako dalje. Svaki dan imao je svoje znamenje i svoju asocijaciju, i nemilosrdni marš od 20 dana je bio kao neprekidna mašina za proricanje koja je određivala sudbine Maja. Neodređena godina ili haab, koja je brojala 365 dana slična je današnjem, modernom kalendaru. Sastavljena je od 18 meseci od kojih svaki sadrži 20 dana, sa nesrećnim periodom od 5 dana na kraju. Ovaj svetovni kalendar bavio se isključivo godišnjim dobima i poljoprivredom i bio je baziran na sunčevom ciklusu. Meseci su se, po redu, zvali ovako: Pop, Uo, Zip, Zotz, Tzec, Xuc, Yaxkin, Mol, Chen, Yax, Zac, Ceh, Mac, Kankin, Maun, Pax, Kayab i Kumku. Nesrećni period od 5 dana je bio poznat kao uaieb, i smatrao se za zlosutno vreme koje je moglo da uzrokuje opasnost, smrt i lošu sreću. Po Majanskom “sunčevom” kalendaru pretpostavlja se da je nova godina počinjala u julu po našem današnjem kalendaru sa mesecom zvanim Pop. Majanski 20-dnevni mesec uvek je počinjao sa završetkom prethodnog meseca i nastavljao se sa danima od 1 do 19 dok je 20 dan opet bio početak sledećeg meseca i tako dalje. Iz tog razloga Maje su verovale da svaki mesec vrši uticaj na sledeći. Prema tome bi nova godina u kalendaru Maja počela sa 1 Pop, praćena sa 2 Pop, sve do 19 Pop i bila nastavljena sa početkom meseca Uo koji bi se označavao kao 0 Uo, pa tek onda 1 Uo, 2 Uo, i tako dalje. Povezivanjem kalendarskih godina (Tzolkin i Haab) nastaje ciklus od 18 980 dana ili približno 52 kalendarske godine. Kraj ovog ciklusa od 52 godine uvek je unosio strah u ljude jer se verovalo da bi došlo do kraja sveta i nebo bi palo na zemlju ukoliko bogovi nisu bili zadovoljni načinom na koji su ljudi izvršavali svoje obaveze. 52godišnji ciklus je međutim bio neadekvatan da meri proticanje vremena. Iz tog razloga nastao je treći kalendar nazvan: Dugački kalendar, ili kalendar dugog brojanja ili računanja koji je bio baziran na sledećim vremenskim jedinicama: kin (jedan dan); uinal (mesec sadržan od 20 dana); tun (godina od 360 dana ili 18 meseci); katun (20 godina); baktun (400 godina). Postojale su i veće vremenske jedinice koje su se zvale: pictun, calabtun, kinchiltun i analtun. Svaki analtun je bio jednak periodu od 64 miliona godina. Dugački kalendar ili kalendar dugog brojanja, računanja počinje od samog postanka pa sve do danas. Datum tog postanka je 3114. godina pre Hrista ili 3113 godina pre Hrista po današnjem kalendaru. Ta godina je postavljena kao početna godina - slično kao što i mi koristimo Hristovo rođenje. Da označi datum, kalendar Maja koristio je 5 brojeva u ovom redosledu: baktun, katun, tun, uin, kin. Ovo bi bilo napisano kao, na primer: 9.10.19.5.11 10 Chuen 4 Kumku, što se prevodi kao 9 baktun-a (1, 296 000 dana), 10 katun-a (72 000 dana), 19 tun-a (6840 dana), 5 uinal-a (100 dana), 11 kin-a (11dana). To daje zbir od 1,374,951 dan (približno 3 764 godine) od postanka. To bi, prema kalendaru koji danas koristimo bila 651. ili 652. godina nove ere. Jedna od najvećih uloga ovih kalendara nije bila da odredi tačan datum nego da uskladi postupke vođa Maja sa istorijskim i mitološkim događajima. Dela koja su bogovi izvodili po tim mitovima ponovo su izvođena od strane vođa Maja, često na godišnjicu originalnog događaja, koju su sveštenici Maja prethodno pažljivo izračunali. Kalendar je također korišten da označi vreme prošlih i budućih događaja. Neki spomenici Maja, na primer, beleže događaje koji su se desili pre 90 miliona godina, dok drugi predviđaju događaje koji bi trebalo da se dese za 3 000 godina. Kalendar takođe predviđa budućnost na principu današnjeg horoskopa, tako da je to astrološki kalendar. Na primer, Maje su verovale da datum rođenja osobe određuje njenu sudbinu kroz život. Tako je svaka osoba od svog rođenja bila pod uticajem određenog boga. Neki bogovi su bili povoljniji od drugih, a dete rođeno pod uticajem dobrog boga smatrano je srećnim. Dete rođeno pod uticajem ne toliko dobrog boga je moralo kroz čitav svoj život da se brine da mu bog bude naklonjen, posebno za vreme peroda od 5 nesrećnih dana sunčevog kalendara. Mnogi naučnici su se pitali zašto je kalendar Maja toliko komplikovan. Delimično, iz razloga što su sveštenici Maja sve odluke u vezi datuma donosili shodno sa svetim (duhovnim) događajima i poljoprivrednim ciklusima. Iz tog razloga nije bilo potrebno za prosečnu osobu da razume kalendar, tako da su sveštenici, žreci, mogli da ga razrađuju koliko god su to smatrali potrebnim. Stari kalendar Maja se još uvek koristi u južnom Meksiku i brdovitim predelima Maja pod starateljstvom sveštenika koji još uvek koriste 260dnevni kalendar u svrhu obožavanja i drugih šamanističkih i okultnih aktivnosti. Čudan splet okolnosti. 60

Kalendar koji se bavi dubokom prošlošću i dalekom budućnošću, kod naroda koji ne zna da je Zemlja okrugla …

Tzolkin Za objašnjenje pojma “Maja” možemo ici u Evropu i Aziju. Maja je ključni hindu filozofski termin sa značenjem “stvaranje sveta” i “svet iluzije”. Na sanskritskom Maja se veže uz koncepte “veliki”, “mera”, “um” i “majka”. Zato nas neće iznenaditi kad otkrijemo da je Maja ime Budine majke. U Vedama se može pročitati da je Maja ime ključnog astronoma i arhitekte. U egipatskoj filozofiji termin Maja znači “univerzalni svetski red”. U grčkoj mitologiji Maja je najsjajnija od sedam zvezda konstelacije Plejade (Vlašići). Majab je i naziv za dom Maja u Srednjoj Americi: poluostrvo Jukatan. Ma znači “ne”, a Ja znači “bol”. Istinsko značenje reči “Maja” je stanje “bez bola”. Preciznije, “stanje svesti bez bola”. Ova povezanost nije slučajna. Od svih drevnih kalendara, Majanski i drugi staroamerički kalendari najkomplikovaniji su i najtačniji. Majanski astronomi-sveštenici (žreci) tražili su odgovore posmatrajući nebo. Koristili su opservatorije i posmatrali horizont tragajući za kompleksnim kretanjima Sunca, zvezda i planeta da bi to posle zabeležili u svojim zapisima. Koristeći svoja posmatranja i zapise Maje su crtali kalendare da bi pratili kretanja nebeskih tela i protok vremena. Maje su također pratili pomeranja Meseca premda nisu osnovali formalan mesečev kalendar. Uz pomoć račvastog štapa, i posmatranja golim okom astronomi-sveštenici su izračunavali putanje Venere i drugih nebeskih tela. Iz beleški na osnovu svojih posmatranja mogli su da predvide pomračenje sunca sa velikom preciznošću. U gradovima Maja, ceremonijalne građevine bile su precizno postavljane u skladu sa kompasom. Za vreme letnje ravnodnevnice, na primer, bilo je podešeno da sunčeve zrake prolaze kroz male otvore u opservatorijama i osvetljavaju unutrašnje zidove. Druga podešavanja bila su na spoljašnjim zidovima hramova i palata. Najpoznatiji primer ove vrste može da se vidi u Čičen Ici (Chichen Itza), glavnom gradu Maja na poluostrvu Jukatan. Ljudi se još uvek sakupljaju svake godine, kao što su to radili kroz vekove, da posmatraju kako sunčevi zraci osvetljavaju stepenište piramide posvećene bogu Kueztalkoatlu (Quetzalcoaltl), Pernatoj Zmiji. Za vreme jesenje ravnodnevnice, Sunce postepeno osvetljava stepenište piramide i glavu zmije na svojoj bazi, kreirajući oblik zmije koja klizi niz piramidu prema Zemlji.

61

Kopan, Honduras – stara majanska umetnost. Slučajno podseća na vozilo ili letelicu Zašto su se Maje toliko trudile da podese svoje ceremonijalne građevine i hramove sa Suncem i zvezdama? Delimično, iz poštovanja prema bogovima. Pakalov grob u Hramu Natpisa u Palenki (Palenque), na primer, je poravnat sa Suncem. To je onaj sa pločom na kojoj je “astronaut.” Za vreme zimske ravnodnevnice Sunce zalazi iza visokog grebena koji se nalazi iza hrama, postavljenog u liniji sa krovom hrama. Kako sunce prelazi preko neba, zraci ulaze kroz vrata hrama, oslikavaju se na zadnjem zidu, i izgleda kao da silaze niz stepenice hrama u Pakalov grob. Pakalova smrt i ulazak u Podzemlje se izjednačava sa smrću Sunca i njegovim ulaskom u Podzemlje. Opservatorije koje su gradile Maje kao, uostalom, i mnoge druge građevine građene su u skladu sa kretanjem nebeskih tela. Jedan od primera jeste skup hramova u mestu Uaksaktun (Uaxactun), koji obeležava položaj izlaska Sunca za vreme letnje sunčeve ravnodnevnice, dve ravnodnevnice i zimsku sunčevu ravnodnevnicu. Položaj hrama Karakol u Čičen Ici je takođe u skladu sa pojavom nebeskih tela kao što su Plejade i Venera. Hram u Uksmalu (Uxmal), naprimer, sadrži na stotine simbola Venere. Videćemo da su na sličan način poređane i egipatske piramide. Astronomska poređenja i nebeske pojave definisale su rituale Majanskih vođa. Imenovanja kraljeva pojedinim centrima bila su usklađena sa letnjom ravnodnevnicom. U Palenki, natpis pokazuje da je Pakalov sin Čan-Bahlum posvetio grupu hramova u obliku krsta 23. Jula 690. godine - što se poklapa sa vezom Jupitera, Saturna, Marsa i Meseca. Možda je Majama ovaj događaj predstavljao praiskonsko rođenje tri pretka bogova dinastije Palenke sa Prvom Majkom (Mesecom), i to bi bio prigodan trenutak za gradnju spomenika. Freske i reljefi Maja pokazuju vođe kako nose nebeske simbole, uključujući i remen napravljen od niza simbola koji su u vezi sa Mesecom, Suncem, Venerom, danom, noći i nebom. Vođe su također prikazivane kako nose šipke koje su dekorisane kao nebo što ukazuje na to da će imati nebeski mandat. Ponekad su prikazivani kako sede okruženi nebeskim prstenom što vođi daje oreol nebeske pripadnosti. Vođe su također volele da asociraju na povoljne bogove neba kao što je Bog Sunca. Vladajuća kasta i sveštenici Maja voleli su da se ogrću u kožu jaguara, čije tačke su predstavljale zvezde ( “ogrtali su se nebesima” ). Maje su verovale da su bogovi vodili Sunce i Mesec preko neba. Maje su verovale da čak i u mračnim noćima Sunce i Mesec nastavljaju svoje putovanje kroz podzemlje, pod pretnjom zlih bogova koji su pokušavali da ih zaustave. Iz tog su razloga Maje verovale da nebeska tela trebaju ljudsku pomoć, koju su oni pružali kroz svete rituale kao što su mučenja i prinošenja ljudskih žrtava. Majama je pružanje ovakve pomoći jednostavno značilo cenu koja treba da bude plaćena da bi se nastavio život univerzuma. Smrt u takvim ritualima bila je privilegija i donosila je besmrtnost umrlima ili onima koji su prinosili same sebe kao žrtve. Ciklusi nastajanja i razaranja koji su se neprestano ponavljali kao što je to opisano u mitologiji Maja bili su podsetnik na posledice do kojih bi došlo ukoliko bi se negirale obaveze prema bogovima. Ljudska rasa imala je konstantnu odgovornost 62

prema bogovima koji su omogućavali postojanje ljudskog života. Prema kalendaru Maja, svaki period od 52 godine signalizovao je ponovnu mogućnost uništenja sveta. To je bilo zastrašujuće vreme kada su se bogovi i druge sile nastanka i haosa borile u svetu smrtnika, odlučujući na taj način sudbinu svih živih bića na Zemlji. Planeta Venera bila je Majama posebno značajna; bog Kuetzalkoatl, na primer, bio je poistovećen sa Venerom. Drezdenski Kodeks, jedna od četiri preživele hronike Maja, sadrži proširen tabelarni prikaz pojavljivanja Venere, i bivao je korišten za predskazivanje budućnosti. Maje su gledajući u nebo, posebno Veneru, odlučivale i o ratovima što se vidi i u mnogim reljefima. Ratovi povezani sa pokretanjima Venere bili su prošireni po čitavoj Srednjoj Americi. Kalendari Maja, njihova mitologija i astrologija bili su integrisani u jedan sistem verovanja. Narodi Maja posmatrali su nebo i kalendare da bi predvideli pomračenja Sunca i Meseca, cikluse planete Venere i pomeranja sazvežđa. Ove pojave značile su mnogo više nego puka mehanička pomeranja nebesa, i verovalo se da su to bila dejstva bogova koji su ponavljali mitološke događaje iz doba nastanka sveta. Kako su Maje znale ta te nebeske pojave?

Piramida Sunca u Teotihuakanu – Meksiko Drevne maje bile na visokom stepenu razvoja,a poznavanje matematike i astronomije uzdiglo ih je iznad svih naroda američkog Starog veka. Njihova zaostavština,zapisi sačuvani na piramidama i kolosalnim građevinama ukazuje na to da su odlično poznavali Zemlju i njene cikluse, Sunce i njegove osobine, pa čak i makrokosmička kretanja Solarnog sistema oko Plejada (Vlašića), a verovali su da je Zemlja ravna ploča. Danas, kada je jasno da su Gregorijanski i Julijanski kalendar netačni i da nisu usklađeni sa prirodom i njenim ciklusima,veći značaj ima činjenica da su stari narodi poznavali način računanja koji nije bio samo precizan, vec i savršeno usklađen sa kretanjem planeta. Računanje vremena u Velikom kalendaru Maja pocinje 13.avgusta 3114. godine pre nove ere i podeljeno je na ritualni calendar, pomenuti Tzolkin sačinjen od 260 dana i narodniHaab sa 365 dana. Kombinovanjem ovih kalendara poznatih i kao “Začarani san”, pripadnici ovog drevnog naroda znali su kada treba sejati, mogli su da predvide kišne i sušne dane, a koristili su ih i za odredjivanje datuma religioznih rituala. Koristeci ove kalendare, mogli su da predvide dogadjaje u prirodi i u svom okruženju. Da li su unapred znali šta ce se značajno dešavati u našoj istoriji: pominju datume koje su obeležili Isus i Muhamed, kao i kobne velike ratove na evropskom tlu, ali i događaje koji su vezani za 11.septembar i Njujork. Na svim piramidama doba “Začarani san” završava se 23.decembra 2012. godine. Nema nastavka. Tu je kraj ciklusa i vremena koje su oni pažljivo pratili i poznavali. Da li je ovaj drevni narod hteo da nas upozori na dolazeće opasnosti i nastupanje Novog doba. 63

Maje nigde nisu objavile da će doći “smak” sveta, samo njihov kalendar nema nastavak, završava se. Maje ipak imaju nastavak, kada se pogleda stepenasta piramida u Tikalu, poznata kao Devetospratna kosmička piramida, simbol devet podzemnih svetova stvaranja Bolon Jakte (Bolon Yookte). Svaki od njih razvija određeni nivo svesti i svi završavaju 13. Ahau (28 oktobar 2011) kada čovečanstvo prelazi na viši nivo svesti (Upravo ono što tvrde propagandisti Nju Ejdža – prelaz u Novo doba Vodolije). Katastrofa 2012 koju su mediji forsirali zadnjih godina, pominjući Majanski kalendar i sumersku zaostavštinu o povratku “planete Raskršća” (Nibiru) je postala predmet zastrašivanja ljudi, i za to postoje razlozi, da se prikrije ono što stvarno treba da se desi oko 2012. Osim što su imali kalendare kojima su merili godine, Maje su se bavili i puno dužim odsečcima vremena. Po propagandistima Novog Doba, periodi u kalendaru Maja završavaju 21. decembra 2012, mada neki tvrde i oktobra 2011, pa ne treba ovaj datum uzimati zdravo za gotovo. Prvo što se radi o paganskom kalendaru, a drugo što je tih proricanja o kraju sveta od strane raznih čarobnjaka već bilo. Kada su stvarali taj kalendar, Maje su verovatno odbrojavali vreme unatrag. Smatra se, stoga, da u tom slučaju za njih nije bio bitan početak, nego kraj kalendara. Nevezano za Maje, kakvo značenje ima 21. decembar 2012? Za Maje, kao i sve velike civilizacije koje su za vrhovno božanstvo imale Sunce kao i Egipat, Sumere, Vavilon… je 21. decembar važan trenutak u godini. To je najkraći dan, nakon kojega se svetlo postepeno ponovo pojačava produžavanjem dana. Prema Majama, tokom zimskog solsticija je staro Sunce umrlo, a novo se rodilo. Gledano sa Zemlje, 21. decembar je dan kada se Sunce okreće s obzirom na zvezde. Ovaj se fenomen naziva i precesija ravnodnevice i događa se usled kretanja Zemljine ose. Sunce se nalazi u tačno jednakoj poziciji jednom u svakih 26 000 – do 29 000 godina. Maje su bile toga svesne! Značajan podatak vezan za godinu 2012. jeste da će se za vreme zimskoga solsticija (21.decembra) Sunce nalaziti u zodijačkom znaku strelca. Ako pogledamo čisto večernje nebo (na mestu gde ima malo svetla i zagađenja, u nekom selu ili na planini), možemo primetiti da se zodijački znak strelca poklapa sa središtem Mlečnoga puta. Dana 21. decembra 2012, Zemlja, Sunce i središte Mlečnoga puta biće postavljeni u liniju. Za Maje je središte Mlečnoga puta nalik velikoj kosmičkoj materici, kao kakvo božansko jezgro iz koje sve nastaje i u čemu sve, na kraju, nestaje. Po verovanju Maja a i sledbenika Nju Ejdža, dana 21. decembra 2012. novo će Sunce primiti snagu direktno iz svog božanskoga srca i odmah je predati Zemlji. To je poseban trenutak za koji sledbenici Novog doba smatraju da će dovesti do važnih preobražavanja. Mnogo je o tome bilo pisano, posebno u zapadnim novodobaškim, okultističkim i ezoterijskim krugovima. Treba, međutim, napomenuti, da Maje nisu nikada govorile o kraju sveta. Oni su, ipak, razmišljali u terminima ciklusa, pa je, prema njima, svaki kraj ujedno i novi početak, i u ovomu slučaju – novi ciklus od trinaest perioda. Stoga to vreme obeležavaju, kao svako drugo vreme tranzicije, posebne mogućnosti i prilike za čovečanstvo da preduzme korak napred ka višoj svesti. Život u svesnom skladu s kosmičkim ritmovima božanskoga srca bio je univerzalna poruka koju su Maje ostavile za nas u svojim kalendarima. Majanski kalendar je ustvari kalendar evolucije čovečanstva, posebno duhovne evolucije. Otkud Majama predstava o centru Mlečnog puta, radi se o milionima svetlosnih godina, otkud im ideja da se bave toliko dalekom budućnošću, i odakle im znanja da svoje piramide i hramove tako usklade da budu građevine koje će da prate kretanje nebeskih tela. Šta će im to?? Čemu je služio precizni kalendar i kako da su se pojedini datumi tek onako poklapali sa datumima važnim za kasniju istoriju, vremena posle Maja i krajeve udaljene hiljadama kilometara. Na sledećoj slici je prikazano poklapanje Majanskog kalendarasadogađajima u istoriji. Kako su znali i zašto su se uopšte time bavili Majanski žreci. Ove činjenice nama izgledaju nepotrebne za život jednog naroda, ali su paganskim narodima značile jer su imale veze sa drevnim obožavanjem u koje su bili upućeni samo žreci. Kao što i danas ima sasvim nepotrebnih stvari kojima se bavi svet, ali one opet nalaze finansijere i ljude koji će njima da se bave. Na primer pomenute činjenice o istraživanju vanzemaljskih inteligencija i naseljenih svetova u koje su potrošeni milioni dolara, dok milioni ljudi nemaju potrebnu hranu i čistu vodu. Ljudi su uspeli da naprave komunikacione satelite da bi usavršili medije, propagandnu mašineriju za obmanu i laganje,a nisu usavršili proizvodnju čiste vode, njeno filtriranje iz mora i navodnjavanje nepreglednih prostranstava u Africi i Aziji gde zbog suše ima gladi. To samo dokazuje kakav je svet i kakav duh njime vlada.

64

Majanski kalendar u svetlu događaja u istoriji

Geometrija piramida
Velika piramida ili Keopsova piramida je fenomen koji nas svojom pojavom neprestano iznenađuje i stalno vraća na početak razmišljanja. Gde je granica ljudskog, a gde početak nadljudskog? Ko poseduje, ili je posedovao znanje utkano u geometriji njenog postojanja? Odakle dolazi to znanje? Krenimo redom sa činjenicama nad kojima se moramo zapitati i nad kojima će nam zastati dah! Da li je sve ovo slučajno? Piramida je tačno postavljena prema stranama sveta. Piramida se nalazi u centru ukupne mase Zemlje. Meridijan koji prolazi kroz Gizeh deli mora i kontinente Zemlje na dva dela iste veličine. Ovaj meridijan je, sem toga, najduži meridijan koji se pruža sa Severa na Jug i predstavlja nultu tačku za merenje dužina cele Zemljine kugle. Uglovi piramide dele region delte Nila na dve iste polovine. Piramida je savršen geodetski stožer i tačka za pravac. Pomoću trangulacije može se izmeriti cela Zemlja dokle dopire pogled, kao što su Napoleonovi naučnici utvrdili. Tri piramide u Gizehu izgradene su medu sobom u Pitagorinom trouglu (Delti), čije se stranice nalaze u srazmeri 3:4:5. Odnos izmedu visine i obima piramide odgovara odnosu izmedju prečnika kruga i obima kruga. Četri strane su najveći i najupadljiviji trougli na svetu. Pomoću piramide se može izračunati kako zapremina kugle tako i površina kruga. Ona je spomenik kvadrature kruga. Piramida je džinovski peščani sat. Senke koje ona stvara od sredine oktobra do početka marta prikazuju godišnja doba i dužinu godine. Dužina kamenih ploča koje se nalaze oko piramide, odgovara dužini senke u jednom danu. Posmatranjem te senke na tim kamenim pločama može se dati tačno dužina godine na 0,2419. deo. Normalna dužina strana kvadratne osnove daje 365,342 egipatskih laktova. Broj je identičan sa brojem dana tropske sunčane godine. Rastojanje velike piramide od središta Zemlje je isto tako rastojanje od Severnog pola i time odgovara rastojanju od Severnog pola do središta Zemlje. Ako se osnova površine piramide podeli dvostrukom polovinom ovoga spomenika, dobija se broj Pi=3,1416. Ukupna površina četri strane piramide odgovara kvadratu visine piramide. Vrh velike piramide se poklapa sa Severnim polom, njen obim odgovara dužini ekvatora, a oba su srazmerno udaljena jedan od drugog. Svaka strana piramide izmerena je tako da svaka odgovara četvrtini sektora severne polulopte ili 65

sferičnom kvadratu od 90 stepeni. (Obim ekvatora iznosi 40.076,592 km, a obim Zemlje računat preko polova iznosi 40.009,153 km).

Nagibni ugao velike piramide je tako podešen da podnevno Sunce od kraja februara do polovine oktobra ne pravi nikakvu senku. To, navodno, ima svoga razloga: bog Sunca Ra dao je znak ljudima. Ništa nas više ne sme začuditi - ako je i prosečna razdaIjina Zemlja - Sunce sadržana u piramidi. Ona tačno iznosi 109 visine piramide. Slučajno? Teško, jer se “visina piramide odnosi prema polovini dijagonale površine osnove 9:10".” Odakle ova znanja paganskim Egipćanima? Imamo odgovor i daćemo samo najavu. Kad čitamo “Stari Zavet” videćemo da je Bog objavio Mojsiju, a kasnije i Salomunu kakav šator od sastanka i kasnije hram treba Izraelci da načine da bi to bilo centralno mesto bogosluženja i putem žrtvenog sistema čišćenje od greha naroda, kao i komunikacije sveštenstva sa Bogom. Tako su i drevni paganski žreci dobili “nacrt” svojih hramova od onih koje su obožavali, a takođe ni danas baš slučajno ne niču čudne građevine i gradovi poput Astane. Piramide su bile hramovi…ali o tom potom. Kada se spomenu piramide, tada je prva asocijacija na koju svi pomisle, egipatske piramide. Oduvek su izazivale divljenje svojom veličinom i tajanstvenošću. Ko je i kako uspeo sve to projektuje, šta se sve još u njima krije, kako idemo ka kraju štiva biće jasnije. Ali šta ako bi vam rekli da egipatske piramide nisu najstarije, najmisterioznije, najbrojnije i najveće na planeti? Da li su su srednjeameričke piramide? Radi se o piramidama za koje mnogi nisu nikada čuli, niti su slutili da ovako nešto postoji. Ali, pripremite se.. Idemo u Kinu...U potpuno zabranjenu zonu oko grada Ksian, koji se nalazi u središnjoj kineskoj provinciji Šensi. Dobrodošli u zabranjeno područje stotina gigantskih piramida koje su potpuno nepoznate svetskoj javnosti. Prvi put su se gigantske kineske piramide spomenule u javnosti u američkom listu “Rocky Mountain News” 1947, godine. Autor ovog tajanstvenog teksta bio je pukovnik američke vojske Mauris Šenan, a tu je bila priložena i fotografija koju je 1945. snimio jedan američki pilot tokom II svetskog rata. Pilot je prevozio zalihe hrane za kinesku armiju preko Himalaja, a sama fotografija snimljena je oko 100 kilometara od grada Ksian. To mu je 66

uspelo, jer su tada kineske vlasti još odobravale slobodni prelet američkim avionima preko ovih teritorija. Kada su fotografije naknadno analizirane, došlo se do saznanja da je jedna piramida visoka skoro 350 metara, tako da je dvostruko premašila visinu najviše piramide u Egiptu. Piramida je nazvana 'Bela piramida' i predstavljala je najveću piramidu na planeti Zemlji. Ako je Keopsova piramida visoka oko 150 metara, možete li zamisliti na šta liči Bela piramida.

Slika koju je npravio američki pilot 1945 godine Prošlo je skoro pola veka i tek tada su kineske vlasti dozvolile pristup prvom Evropljaninu u ovu zabranjenu oblast. Bio je to Austrijanac Hartvig Hausdorf koji je dva puta posetio Kinu 1994. Tokom svoje prve posete, u aprilu 1994., Hausdorf je imao priliku da vidi šest piramida u blizini grada Ksiana. Na povratku u Kinu, u avgustu iste godine, Hausdorf je na svojim snimcima uspeo da prebroji preko 100 piramida. Hausdorf je imao velike poteškoće da bi dobio dozvolu da doputuje u provinciju Šensi. Kinezi mu nisu dopustili nikakvo arheološko iskopavanje, a kada su videli da je objavio slike piramida, momentalno su zabranile svakom strancu posetu ovoj zabranjenoj oblasti. U blizini Bele piramide, Kinezi su podigli i lansirnu rampu za svoj svemirski program, tako da su i zvanično proglasili ovu oblast vojno zaštićenom i potpuno nedodirljivom za spoljni svet.

Preko stotinu piramida nalazi se u zabranjenoj oblasti na otprilike 2000 kvadratnih kilometara. Visina im se kreće od 25-100 metara, izuzimajući Belu piramidu od čak 350 metara. Ove piramide su građene od tvrde gline i neke su već prilično oštećene. Jedan razlog je njihova velika starosti, a drugi je što su neke piramide oštetilo samo stanovništvo koje živi u blizini, koristeći glinu za gradnju svojih kuća. Kineske vlasti više ne dozvoljavaju nikakva istraživanja u ovoj oblasti, a ni samo približavanje piramidama. Njihova izjava je da će neke buduće generacije imati pravo da prouče ove piramide. Šta se dešava u međuvremenu? Kineska vlada naredila je zasađivanje brzorastućih četinara koji su već uveliko prekrili mnoge piramide i od njih načinili šumovita brda. Posle par desetina godina biće potpuno pošumljene. Ako neko priupita za piramide, Kinezi će jednostavno reći, “Gde vi ovde vidite piramide.” O starosti kineskih piramida prvi put 67

izveštavaju dva australijska trgovca 1912.godine. Oni su razgovarali sa jednim budističkim sveštenikom koji im je otkrio da se ove piramide pominju u pisanim dokumentima koji su stari 5000 godina, ali čak i tada su se označavale kao veoma stare.

U blizini ovih piramida živi lokalno stanovništvo, ali kineske vlasti ne brinu da bi oni mogli otkriti njihovu tajnu spoljašnjem svetu. Kinezi su poznati kao poslušni vlastima i kao ljudi koji sebe ugrađuju bezpogovorno u građevinu društva, kao mravi, tako da Kinez, pojedinac ne znači ništa, i nema individualnosti dok god se nalazi unutar društva. Ovi lokalni žitelji žive izolovano, bez mobilnih telefona, računara i interneta. Oblik Bele piramide podseća na piramide u Srednjoj Americi, kod kojih je poravnat vrh. Da li sve te piramide vode poreklo od iste civilizacije, velika je zagonetka. Poreklo i starost ovih piramida mogli bi objasniti razni artefakti pronađeni u njihovoj blizini, kao i hijeroglifi koji su pronađeni na zidovima odaja unutar piramida. Prema nekim postojećim izvorima u okolini piramida nađeni su grobovi sa kosturima. Ali ne baš bilo kakvim...Radi se o čudnim humanoidnim bićima koja imaju veliku glavu i malo telo, od nekih samo metar i dvadeset centimetara visine. U ovim tajanstvenim grobovima pronađeni su i stotine kamenih diskova sa nepoznatim hijeroglifima pripisanih Dropa vanzemaljcima. Po rezultatima prevođenja, na diskovima je opisan udes kosmičke letelice od pre 12.000 godina, o čemu je ovde pisano. Šta se nalazi u kineskim piramidama to je zasada tajna. Zašto se one skrivaju pošumljavanjem to verovatno znaju jedino kineske vlasti.

Šokantni pronalasci
Malo ko nije čuo za kristalnu lobanju iz Hondurasa. Dospela je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo stvaraju legende, današnja tehnologija ne može nikako da napravi nešto slično, a nezamislivo je da je u ona vremena mogla biti napravljena primitivnim oruđem koje su ljudi tada koristili, kako nauka tvrdi. Tvrdi se da je to najtajanstveniji predmet na svetu. Čudo izrađeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na ljudsku lobanju u prirodnoj veličini. Vrednost kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i zašto, kome je služila? Kruže glasine da ona ima neobične moći, da isceljuje, transformiše čovekovu psihu itd…ljudi koji su joj se našli u blizini primećivali su kod sebe čudne promene. Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.MičelHedžisa. Pronađena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova) u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja. I samo njeno otkrivanje obavijeno je misterijom i intrigama. Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog izotopa ugljenika, nemožemo odrediti tačnu starost Kristalne lobanje. Pretpostavlja se da je njena starost 12.000 godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina, iako istina nije ni na jednoj strani. Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem Lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj, ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava. Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je nastao kristal, a ne i vreme kad je lobanja izrađena. Pitanje je i zašto je Lobanja izrađena baš od kvarcnog kristala, kad je on izuzetno tvrd materijal koji je težak za obrađivanje. Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo, a zatim brušenjem rađeni neverovatno precizni detalji. Tvrdi se da Kristalna lobanja ima čudesna isceliteljska svojstva i da sadrži telepatske informacije o poreklu ljudskog roda. Smatra se da je načinjena ili korišćena u mitološkoj Atlantidi, da su je doneli vanzemaljci, itd…

68

Kristalna lobanja iz Hondurasa Na osnovu toga što je Kristalna lobanja pronađena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je korišćen u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda. I ostale pronađene kristalne lobanje potiču iz različitih arheoloških nalazišta na području nekadašnje kulture Maja, a većinu njih širom sveta čuvaju potomci autohtonog stanovništva. Do sada su poznata četiri tipa antičkih kristalnih lobanja: od čistog kvarca - potpuno providne, ametista - purpurne boje ružičastog kvarca dimljenog kvarca - sive do crne boje. Jedno vreme, naročito četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju su verovali da je “Lobanja Strašnog suda” i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti.Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija. Nju Ejdž vernicima i ideolozima je ova stvar dobro došla, da šire svoje ideje i ruše dogme tradicionalnih hrišćanskih crkava, kao uostalom i sve neobjašnjive stvari, za koje, ubeđen sam, vođe Nju Ejdž religije, masoni, okultisti i Iluminati itekako znaju odakle potiču. Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Izgleda da je on bio trgovačko središte za kakaovac. Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere. U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine posle Hrista.Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao, izumro ili se odselio. Ljubitelji misterija i istraživači špekulišu da su Maje sa svojim neverovatnim znanjima potomci vanzemaljske rase, koja je, poput sumerskih bogova – Anunakija sošla na Zemlju, i da su te Maje u jednom momentu otišle nazad u svemir. Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji. Kristalna Lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima. Počelo je 1964. kada je Ana Mičel Hedžis odnela lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali lobanju u svom stanu u Kaliforniji. Jedne večeri kad su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je lobanja.Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u lobanju. Kako, to niko ne zna. Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku. U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko 69

providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod lobanje u njene očne duplje. Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo. Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija. Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan. Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje. Zadnji deo lobanje je majstorski izrađen kao sočivo modernog fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje. Na lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi. Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole. Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca. Prsten se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta. Godine 1970.godine Kristalna lobanja odneta je u Hjulit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja. To je jedna od vodećih laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja. Laboratorije su sprovele dva opsežna istraživanja. Posle toga jedan od zaposlenih je izjavio: '”Nema načina da se utvrdi starost lobanje.” Verovatno su mnoge ideje o misterijama i zlu koje kruže o lobanji, potekle od njenih očiju. Pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja dobija se beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti. To može da deluje vrlo hipnotički. I u samoj laboratoriji lobanja je izazivala uzbuđenje i nemir. Ni profesionalci koji su tamo radili i koji su poznavali do najmanje sitnice kristale i njegove osobine, nisu ostajali imuni na lobanju. Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvođači kristalnih komponenti sa najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da izrade lobanju sličnu ovoj. Ili šta je izjavio jedan od kristalografičara iz laboratorije Hjulit Pakard: “…ova prokleta stvar jednostavno ne bi trebala da postoji!” Kristali na neki tajanstven način mogu da utiču na ljudsku svet. I bračni par Dorlend koji je ispitivao Lobanju nije izbegao mentalnin efektima lobanje. Sve godine dok su ispitivali Lobanju nisu pušili niti pili alkohol i kafu, a postali su i vegetarijanci. Na neki čudan način Kristalna lobanja uticala je na njihovu svest. I drugi ljudi koji su se prvi put susreli sa lobanjom, reagovali su na susret sa njom. Neke je hvatala sanjivost a neki su imali problema sa disanjem ili lupanjem srca. Kod nekih ljudi kao da je stimulisala čulo mirisa i stvorila utisak da emituje aromu mošusa, koja je bila neopisiva. U prisustvu Lobanje neki ljudi su čuli laki hor glasova ili zvonjavu praporaca. Svetski centar za istraživanje zagonetnih pojava je četiri godine obavljao brojne eksperimente sa kristalnim lobanjama. Elektronska oprema koja je korišćena u ovim ogledima mogla je da meri energetski uticaj kristalnih lobanja na ljude. Rezultati tih istraživanja ukazuju na sledeće: Kod kristalnih lobanja na delu je neka nepoznata inteligencija ili neki program koji je u njih ugrađen, a koji je na osobe koje su se podvrgle ispitivanju uticao stvarajući specifična energetska polja. Dejstvo tih polja na testirane osobe bilo je pozitivno a instrumenti su zabeležili povećanje harmonije i ravnoteže u njihovim biomagnetnim poljima. Ako se osvrnemo na ovo, pa religija Novog Doba najviše govori o višoj svesti i harmoniji Kod osoba koje su meditirale u blizini kristalne lobanje zabeleženi su sledeći fenomeni: neki su dospevali u stanje alternativne svesti, drugi su imali raznovrsne vizije, neki su osetili oslobađanje dubokih emocija ili karme pohranjenih u njihovim čakrama ili fizičkom telu, a manji broj testiranih je osetio veliku radost ili bio blažen i ushićen. Opet karakteristike Nju Ejdža i učenja hinduizma. Kod nekih ljudi kontakt sa kristalnim lobanjama izazivao je kasnije specifične snove ili bi danima osećao dejstvo energije lobanja. Kod pojedinih učesnika testova dolazilo je i do spontanog otvaranja njihovih unutrašnjih, duhovnih sposobnosti - pre svega trećeg oka ili sposobnosti da se čuju duhovi. Opet Nju Ejdž plus spiritizam. Ova stvar je definitivno naprava preko koje utiču duhovne sile. Mnoge osobe koje su učestvovale u ovim testovima izvestile su kasnije Centar o korenitim promenama koje su im se posle kontakta sa kristalnim lobanjama dogodile. Prethodne neprijatne i nepoželjne situacije bile su brzo eliminisane ili bi se iznenada pojavila mogućnost za rešenje tih situacija, što im je donosilo mir i radost. Filis Geld koautorka knjige “Poruka Kristalne Lobanje” je napisala: “Verujem da Lobanja može da se upotrebi kao duhovni fokus da se izvuku mudrost i znanje iz kolektivnog nesvesnog. Kristalnu lobanju porede s kristalnim sveznajućim kompjuterom koji samo čeka da otkrijemo pravi pristupni kod.” 70

Jedna stara centralnoamerička legenda, u koju su verovali i Maje i Acteci, kaže da je svet bio uništen četiri puta, da mi živimo pod petim Suncem i da će naš svet biti uništen potresima Zemlje kada će nestati svaki život. Prema kalendaru Maja svet je nastao 13.avgusta 3114. godine pre naše ere, a biće potpuno razoren 21.12.2012. godine- verovatno se misli na način života, tradiciju, religiju itd, što i jeste plan Novog svetskog poretka i Novog Doba, te su zato dovukli Maje u neše dnevne sobe). Pisari ovog drevnog naroda, za koji se veruje da su odlično znali astronomiju, ostavili su mnoge tekstove sa proročanstvima, posebno onim vezanim za pomračenja Sunca. Jedna od legendi koja se sačuvala do danas govori da još od vremena kada su ljudi naselili dvanaest planeta postoji trinaest kristalnih lobanja. Sve kristalne lobanje bile su poverene ljudima koji su naseljavali Zemlju, a koji su se nazivali Atlanti. Atlanti su potom ove kristalne lobanje ostavili Majama. Ako bi ljudima pošlo za rukom da sve ove lobanje sakupe na jednom mestu, one bi mogle da nam pruže podatke o našem poreklu i da nam kažu kako da izbegnemo dolazeću katastrofu. Naši preci su, prema predanju, umeli da navedu kristalne lobanje da govore, pri čemu bi im se čak pokretala vilica. Ova priča podseća na sve one sulude a i te kako očaravajuće priče koje se poslednjih pedesetak godina nalaze po popularnim časopisima o misterijama. Arheolozi su zbunjeni stvarima, za koje kažu da ne bi trebale da postoje, jer u to vreme kada su napravljene nije bilo moguće da budu napravljene od strane ljudi. Kristalna lobanja nije delo običnih ljudi srednje Amerike. Ona je delo ili ljudi koji su bili u dosluhu sa moćnim zlim silama ili samih tih sila. Sama lobanja kao simbol je simbol smrti i sve te priče da ona utiče pozitivno na ljude su zamka. Električna baterija iz Bagdada, „kompjuter“ iz Intikitere, Grčka ili avioni nikako ne spadaju tamo gde su nađeni – u ostacima i slojevima starim dve i više hiljada godina. Godine 1936, u Khujut Rabu austrijski istraživač Dr. Vilhelm Kenig (Wilhelm Kenig) je iskopao jednu čudnu glinenu, preko 2.000 godina staru, posudu. Unutar te posude se nalazio bakarni cilindar, koji je omotavao gvozdenu polugu. Omot je tako postavljen, da je bilo moguće popuniti ga sa nekom tečnošću. U sredini te tečnosti, od bakra električno izolovana, nalazila bi se spomenuta gvozdena poluga. Čemu je služila ova neobična sprava? Naučnici nisu mogli naći odgovor, i tada je Dr. Kenig postavio svoju smelu tezu: “Ta glinena posuda mogla je da bude baterija.” Prema toj tezi, električna struja nije “otkrivena” 1798. godine od Luiđija Galvanija, već skoro 2.000 godina ranije. I zaista, mnoge istraživačke grupe, među njima i naučna grupa iz “Remer und Pelizaeus Muzeja” u Hildesheimu, uspele su dokazati da je ta glinena posuda mogla proizvoditi električnu struju. Naučnici su sami takvu identičnu posudu napravili, te je ispunili sa sokom od grožđa: između bakarnog cilindra i gvozdene poluge je bio napon od 0,5 Volta - ne mnogo, ali ipak je radilo. Sa malim naporom drevni ljudi su znači mogli da proizvode struju. Ali, za šta? Sijalice, telefoni, motori ili televizori tada nisu postojali. Ili možda jesu? “Već u starom Egiptu je postojalo električno osvetljenje' , ovako tvrde Peter Kras i Reinhard Tese, autori knjige o sijalici iz Egipta. Glavna osnova njihove argumentacije je reljef iz Denderaha. Na tom reljefu, koji je nastao oko 50. godine pre naše ere, vidljiv je egipatski sveštenik koji drži u rukama ogromni predmet u obliku balona. U unutrašnjosti tog balona vidljiva je zmija koja se kreće prema nebu. Za Krasa i Habeka indicija je jasna: Taj reljef je tehnički nacrt, balon je sijalica, a zmija je bakarna spirala u sijalici. Sa takvim električnim osvetljenjem, Egipćani su osvetljavali tamne hodnike piramida. S time bi bilo objašnjeno zašto hodnici u piramidama nisu začađeni po zidovima i plafonima od dima sa upaljenih baklji. Nije bilo baklji. Egiptolozi imaju drugačije objašnjenje za “sijalicu” iz Egipta: Egipatski reljefi uvek imaju simbolično značenje: Stvarnost nikad nije predstavljena. Stilizacija ponekad ide tako daleko da je moguće iz malih isečaka rekonstruisati kompletna dela. U reljefu oni prepoznavaju čamac boga sunca, Ra, koji završava u cvetu lotosa. Drugi to shvataju kao “kablove u dršci sijalice.” U mitologiji Egipćana, sunce naveče umire, da bi se uutro ponovo rodilo. Stoga je zmija kao simbol ponovnog rađanja - ona posle menjanja svoje kože se “ponovo rađa.” Na “šalteru” ispod “sijalice” bog Heh pruža svoje ruke prema nebu i usmerava Sunce prema nebu. Kontroverzni deo reljefa je predstava “navoje sijalične drške.” Ni egiptolozi tačno ne znaju kako da se odrede, odnosno tumače, ti navoji. Mogao bi značiti “horizont”, i tada bi reljef predstavljao boga sunca, što u jutro Nove Godine, putuje ka nebu. Ako baterija iz Bagdada nije služila za osvetljenje - čemu je onda služila? Jedino logično i uverljivo objašnjenje: za pozlaćivanje figura. Za galvanizaciju dovoljno je imati malu jačinu i napon struje. Uspešno je učinjen i taj eksperiment. Jedna mala figura je uspešno pozlaćena. Postavljena je bila u posudu napunjenu sa mešavinom zlatnog praha i priključena sa baterijom. Već posle dva sata, figura je bila obložena 71

zlatom - pozlaćena. Tako je to moglo biti. Ipak, mnogo pitanja ostaje: Da li su baterije zaista bile upotrebljavane za pozlaćivanje? Da li su Partareni uopšte poznavali proizvodnju zlatnog praha potrebnog za galvanizaciju? I zašto arheolozi pronalaze i slične “baterije” u kojima se umesto gvozdenih poluga, nalaze bakarne poluge u bakarnoj spirali? Sa dva ista metala nije moguće proizvesti struju. Da li je te posude onda slučajno moguće upotrebiti za galvanizaciju, dok zapravo služe za nešto drugo? Naše pretke ne bi smeli potcenjivati. Šta su stvarno mogli i sta su pojedinci mogli, posle par vekova teško je znati. Verovatno su postojali genijalci i genijalni pronalasci o kojima su nestali svi tragovi i za koje nikad saznati nećemo. Ako naučnici danas pronađu takvu stvar, onda se nađu pred novom zagonetkom. Primer takvog predmeta je i “kompjuter” iz Antikitere. Pronađen je u jednom antičkom brodu potopljenom u moru. Bilo je to 1900. godine. U dubini od 42m, i “kompjuter” je imao veličinu kutije za cipele. Arheolozi su katalogizirali pronađene predmete: Vaze, posude za vina, kipove, amfore, mramorne i bronzane figure. Po svemu sudeći, bio je to trgovački brod, potonuo u prvom veku pre nove ere.

Originalan artefakat i rekonstrukcija Potrebno je bilo još 70 godina da bi se taj predmet dovoljno proučio i shvatio. Učinjeni su rentgenski snimci predmeta i ostataka u drvetu, kao i provereni detaljni arheološki zapisi prvobitnog izgleda, te i stare fotografije. Otkriće je zaista bilo začudjujuće: Bio je to astrolabijum. Taj astrolabijum je sprava koja pokazuje vreme izlazka i zalaska sunca, te kretanja pet Grcima tada poznatih planeta, uključujući i faze meseca. Skoro 30 zupčanika pokretalo i pomeralo je jedno drugo i tako dočaravalo faze Meseca, izlazak i zalazak Sunca itd. Svi zupčanici su napravljeni od bakra koji sadrži i izvesnu količinu cinka. Zubi tih zupčanika imali su uglove od 60 stepeni. A, sa strane imali su “navojak” koji je bio pokretač tome svemu. Jednom navijen, astrolobijum je pokretao oznake što su označavale položaj planeta u određenim vremenskim periodama. Otkriće je senzacionalno. Teško nam je shvatljivo da su stari Grci bili u stanju da naprave jedan tako komplikovan sistem sa zupčanicima. Sistem, koji možemo usporediti sa sistemom zupčanika današnjih satova na navijanje. A, takvi satovi su tek 1.400 godina kasnije po prvi puta napravljeni. Pored toga, “kompjuter iz Antikitere” ima i diferencijalnu getribu: zupčanike, čije osovine nad drugim zupčanicima kruže. Tek 1828. je taj princip prijavljen za patentiranje. Zašto, ili kako, su stari Grci mogli to poznavati čak 1900 godina ranije? Da li je s time dokazano da su neki Grci tada bili mnogo napredniji negoli sto se to danas smatra? Ili da postavimo pitanje, a koje je već postavio Erih fon Deniken: “Od kojeg astronautskog kuma je ta sprava i to znanje dobiveno?” Ovo drugo pitanje, postavljeno kao sugestija, možemo lako osporiti: Zašto bi vanzemaljci darovali 72

znanje koje je ograničeno na samo pet planeta, a ne sa svih devet? I kada su u pitanju navodne sijalice iz Denderaha, ostali su reljefi a zašto nije nađena ni jedna sijalica? Biće da se radi o stvarima u koje su bili upućeni samo malobrojni, i kad je u pitanju lobanja od kristala, i ova “baterija” i ostale čudne naprave i znanja koja su ih pratila. I danas imamo dosta toga što se krije od masa, i sve one blagodeti tehnologije koje obični ljudi poseduju, elita, policija i vojska su posedovale mnogo ranije. Setimo se bežičnih telefona u automobilima državnika ili u kolima Džemsa Bonda? A sada takav telefon ima svako … Mnogo ozbiljniji je odgovor, da tok razvoja nije uvek tekao ravnomerno i uvek prema gore. Postoji gore i dole kod znanja - kao i znanje koje se u toku vremena izgubi te se ponovo mora otkriti. Matematičar Hero iz Aleksandrije je već u prvom veku naše ere otkrio parnu mašinu i napravio je dva funkcionirajuća primera. Džejms Vat je to isto otkrio tek 1765. godine. Takođe je i beton bio poznat u starom Rimu; Koloseum je sagrađen uz korištenje cementa. Ali, tek 1849. godine je Džejms Parker prijavio patent na svoj izum. Šta su sve onda ljudi pre 2.000 godina stvarno poznavali Poznavali su avione, tvrde neki istraživači, i kao dokaze navode male zlatne figure iz Južne Amerike. Te figure, samo 4 cm dužine i koje se datiraju od pre 1.500 godina, potiču iz Tolima kulture i bile su stavljane kao pokloni u grobovima mrtvih. O toj kulturi iz podrucja današnje Kolumbije, malo toga je poznato. A, još manje je poznato o mestima i okolnostima pronalaska tih figurica. Većina se ipak, bez dvoumljenja, može odrediti kao nakit na glavi: šnale i iglice za kosu, ukrasi za noseve i uši, kao i razni privesci. Pored tih, postoje i čudne figure koje predstavljaju insekte - mada bi mogli reći da pre liče jednom Spejs šatlu nego nekom insektu. Današnji posmatrač teško se može oduprijeti zamisli da pred sobom ima modele aviona. Da bi tu teoriju proverili, dr. Algon Fenbum (Algund Eenboom) i oficir vazduhoplovstva Peter Belting su od stiropora i drveta napravili kopiju tog “insekta” veličine 16:1, te su joj dodali propelere i motor, i najzad se uputili na aerodrom za avione modele. Senzacija: Imitacije tih figurica su bile odlične za navigaciju u vazduhu. Da li je to dokaz da pronađene figure doista predstavljaju avione? Teško je to reći. Naime, kopije od stiropora i drveta nisu zaista kopije istog materijala. A, njih dvojica su dosta toga iz modernog znanja o vazduhoplovstvu ugradili u taj model: motor, propeler, krilima su dali aerodinamičan izgled, te su sve pukotine uklonili. I otkud da su stare Inke poznavale letelice i avione? Za proizvodnju vlastitih aviona potrebna je cela industrijska grana. Danas bi trebali naći milione dokaza za tako nešto. Pa trebao bi da je ostao makar jedan motor ili krilo. Setimo se samo prozvodnje materijala za avione, metala, stakla, pa goriva, proizvodnja motora, infrastruktura, aerodromi itd. Tada je verovatnije da su avione koristili vanzemaljci, a da su ih Inke samo kao minijature kopirali. Ali, ni to nije dovoljno: Strani posetioci moraju prevaliti bezvazdušni prostor svemira da bi došli do naše planete, a krila tada nemaju smisla. Pa i pretpostavka da su sa sobom “vukli” avione istraživače s kojima bi istraživali našu planetu, nije uverljiva. Naime, oni su morali već unapred pre posete znati kakvu atmosferu naša planeta ima, od čega se sastoji i koja je njena gustina, da bi mogli koristiti avione na njoj. Inace cela konstrukcija aviona ne funkcioniše. Da li su onda te figure samo kopije insekata? Ni to nije uverljivo. Insekti nemaju delta-krila, a krila kod insekata ili ptica nisu na donjem delu trupa već na gornjem. Takođe ni insekti, kao ni ptice nemaju uspravan rep. Figure pre sliče ribama što lete, ali ni one nemaju ogrlicu iza vrata. Godine 1898. mali drveni, krilati objekt (slika desno gore) pronađen je u grobnici Pa-di-Imen u severnoj Sahari, u Egiptu. Model je klasifikovan kao model ptice. Ima vrlo aerodinamičan oblik krila, prečnika oko 7 cm. Međutim, ovo vrlo podseća kao savremeni avion, mada je staro 2.000 godina. Analizom je otkriveno da je objekt bio vrlo aerodinamičan i da ima slična krila kakva danas koristi NASA na svojim vazduhoplovima. Neuobičajeni kamen koji u sebi sadrži metalnu šipku pronašao je kinez Žilin Vang (Zhilin Wang). On je pronašao ovaj kamen prilikom terenskog istraživanja napodručju Mazong planine koja se nalazi na granici pokrajina Gansu i Ksijang. Kruškolik kamen je crne boje i izuzetno težak. Dimenzije su mu oko 8 x 7 cm i težak je 466 grama. Najviše iznenađuje unutrašnji deo kamena u kome se nalazi nešto kao metalna traka sa jasnim navojima. Postoje mnoge hipoteze o formiranju ovog kamena, ali sve izgleda neverovatno. Kao da je metal sa navojima čvrsto zatvoren u crnom kamenu. Je li to relikvije iz preistorijskog doba? Da li je 73

poruka vanzememaljske civilizacije za nas? Kako je nastao ovaj kamen? Odgovor ne postoji, ali ne verujem da bi vanzemaljci koristili ovakve “poruke.” Obakve stvari su mogle samo biti ostatak pretpotopnog sveta, poput fosila biljaka i životinja. Ovaj kamen na slici levo je iskopan u Koso planinama, u Kaliforniji. Jedan od tih komada stene sadrži unutar sebe ostatke neke vrste uređaja. Ovaj kamen formira kućište u obliku cilindra od čvrstog belog porculana ili keramike, te u središtu cilindra je dva milimetra sjajno metalno jezgro. Takođe, oko keramičkog cilindra su prstenovi od bakra, uglavnom korodirani. Ovo sve deluje kao tanak ekser zabijen u kamen, ali stena, u kojoj je ovo pronađeno, bila je datirana na oko 500.000 godina. Oni koji su tada proizveli takvo nešto morali su da poseduju naprednu tehnologiju. Uverljiv odgovor ne postoji. Ali to nije ni strašno. Kada bi na sve imali odgovore, tada bi imali samo radnike u hali što raspoređuju arheološke pronalaske, a ne istraživače i naučnike. Kada i sama nauka ne bi stavljala pod upitnik ono što već smatra rešenim, ni u tom slučaju mi ne bi imali napredak. Ipak, ako se okanemo naklapanja evolucionista i zvanične istorije, ovaj predmet je još jedan fosil iz pretpotopnog vremena. To je sakriveno, naravno, da bi se potpirivala mašta u masama i da bi se sakrile prave činjenice, a to da je Zemlja stara 6 000 godina, da je pretpotopni svet bio napredniji od našeg i najvažnije, da je Bog u centru. Šta je sa nožem faraona? 6.Novembra 1922. godine je pronađeno u grobnici faraona Tutankamona (Tut-ench-Amun), njegovo blago: sarkofazi, maske, figure egipatskih bogova, sanduci, zlatni nakiti itd. Ukupno više od 5.000 raznih predmeta. Najmisteriozniji nalaz je nož faraona koji je nađen bez rđe. Gvožđe je u to vreme bilo vrednije nego zlato, pa i za faraona je to bila velika vrednost. Značaj tog noža je itekako velik, to je vidljivo i po tome što je faraonu bio zavezan s desne strane uz nogu, čak i u grobu. Ali, kako je faraon došao u posed tog noža? O njemu možemo skoro neverovatne navode pročitati: Da je saliven od nerđajućeg ćelika, da nije bio naveden sa ostalim pronalascima, da je njegovu leguru moguće ostvariti samo u vakuumskim uslovima. A, tadašnji Egipćani nisu poznavali ni salivanje gvožđa, a kamoli vakuumske uslove pri dobivanju takve legure. Manfred Saše (Manfred Sachse), predsednik istraživačkog instituta za rudna dobra, intezivno se bavio proučavanjem pronalaska noža. No, od kojeg materijala je taj nož napravljen ni on ne zna. “To niko ne zna”, kaže Manfred. I dodaje: “Dr. Lukas, koji je te nalaze tada zapisivao, nije analizirao sastojke gvožđa kod tog noža. Niti je to do dan danas učinjeno. Egipatski Muzej u Kairu odbija dati nož za analiziranje van svoje zemlje, a potrebnih aparata za njegovu analizu nema u Egiptu. Premeštaj svega potrebnog je jako skup, te nismo našli institucije koje bi finansirale takvu analizu. Otkud faraonu nož od nerđajućeg čelika? Kako je on došao u njegov posed? Kupljen je u inostranstvu: Hetiti, susedi Egipćana, poznavali su već tada mogućnost salivanja gvožđa. Druga mogućnost: Gvožđe je moglo biti dobiveno i od jednog meteorita. I zaista, gvožđe je tada nosilo naziv “crni bakar s neba”. I kada se nađe takav meteorit, potrebno ga je samo obraditi u željeni oblik, ako se imalo sa čim. S izvesnim pravom bi mogli tvrditi da je nož vanzemaljskog porekla. I kao takav, bi tada mogao imati kristalnu strukturu koju je moguće dobiti samo u vakuumskim uslovima. No, koliko je običan ili neobičan taj nož, to možemo tek znati kada se dotični naučno proveri. Svi navodi do tada ostaju na nivou špekulacija. Grupa istoričara je 1929. godine istraživajući arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj, pronašla neverovatnu mapu nacrtanu na koži gazele. Istraživanje je pokazalo da je mapa originalni dokumenat načinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrića Amerike. Ovo otkriće obelodanio je nemački istoričar Pol Kal (Paul E. Kahle) dve godine kasnije na kongresu u Holandiji. Priča o mapi počinje 1501. godine, samo 9 godina nakon Kolumbovog čuvenog otkrića, kada je Kemal Reis (Kemal Re'is), pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Španije. Ispitujući zarobljene mornare, Kemal Reis pronalazi jednog koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova. U doba u kojem su pomorske mape bile od neprocenjive vrednosti i strogo čuvana tajna, ovaj mornar bio je u posedu mape Novog Sveta koju je načinio niko drugi do sam Kristofer Kolumbo. Kemal Reis je zaplenio njegovu mapu, čuvao je, a zatim ostavio u nasleđe svom nećaku koji se zvao Piri Reis (Piri Re'is) koji je takođe bio 74

mornarički oficir Otomanske flote. Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki čin otvorio mu je privilegovani pristup Imperijalnoj Biblioteci u Carigradu. Priča dalje kaže da je Piri Reis započeo da radi na novoj mapi 1511. godine, a nameravao je da izradi mapu koja bi objedinila sva skorašnja Španska i Portugalska otkrića. Za izradu ove mape koristio je dvadesetak različitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim rečima, osam ovih mapa potiče još iz doba Velikog Aleksandra Makedonskog iz IV veka pre Hrista. Koristio je i Arapsku mapu Indije, četiri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavštinu svog ujaka, mapu zapadnih područja koju je sačinio Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi poreklo ostalih mapa koje je koristio. On je lično na mapi napisao komentare koji nam govore šta je tačno radio sa kojim delom mape. Također navodi da on nije odgovoran za originalno istraživanje i kartografiju terena na mapi, te da je njegova uloga bila da da sakupi podatke sa sakupljenih mapa i sačini jednu na osnovu podataka.

Mapa Pirija Reisa Mapa Pirija Reisa prikazuje zapadnu obalu Afrike, istočnu obalu Južne Amerike i severnu obalu Antarktika. Mapa prikazuje obalu Antarktika sa neverovatnim detaljima. Jedna od zagonetki, mada ne najveća, jeste kako je Piri Reis uspeo da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika celih 300 godina pre no što je ovaj kontinent otkriven. Pravi problem nastaje kada pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je uspeo da sa velikom preciznošću na mapi prikaže obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta govore da je Zemlja Kraljice Maud poslednji put bila bez leda pre oko 6 000 godina, negde oko 4 000. godine pre Hrista Zvanična nauka tvrdi da je ledeni prekrivač koji prekriva Antarktik star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa otkriva nam da je severni deo Antarktika istražen pre no što ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta ovog područja sačinjena pre milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Novija i mnogo preciznija istraživanja dokazala su da je ovaj deo severne obale Antarktika poslednji put bio bez leda pre 6 000 godina. Prema tome, najveća misterija je ko je onda sačinio detaljnu mapu kopna severne obale Antarktika pre 6 000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspešno završi ovakav poduhvat? Kroz ceo Srednji vek u cirkulaciji su bile pomorske mape zvane "portolani" i bile su to precizne mape najčešćih i najuobičajenijih plovnih puteva, a prikazivale su obale, luke, moreuze, zalive, plitka područja i slične druge podatke neophodne za uspešnu navigaciju i plovidbu. Većina ovih "portolan" mapa bavila se Mediteranom i Egejskim morima, ali i drugim poznatim plovnim putevima, baš kao i knjiga o jedrenju koju je napisao Piri Reis. Ali nekoliko "portolan" mapa prikazivalo je u to doba nepoznate plovne puteve. Ove mape mornari su čuvali kao najstrožu 75

tajnu kao, uostalom, i samo znanje o njihovom postojanju. Navodno je i Kristofer Kolumbo bio u posedu jedne ovakve mape. Iako nikada nije otkriveno kojih šest mapa je Piri Reis koristio, a da nije naveo njihovo poreklo, kao što nikada nisu pronađene mape koje potiču iz vremena Aleksandra Makedonskog, nema nikakve sumnje da je jedna od mapa korištenih za izradu zasigurno bila i mapa koju je imao Kristofer Kolumbo. Do 1929. godine kada ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. Svega nekoliko istoričara, sa izuzetkom Kalea posvećuje pažnju ovoj mapi. Ali 1954. godine diplomac sa Harvard Univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusets, profesor istorije nauke na Kene Stejt koledžu Dr. Čarls Hapgud (Charles Hapgood) daje zadatak svojim studentima da pobliže ispitaju ovu mapu. Nakon punih sedam godina istraživanja i mnogo odbačenih hipoteza, Hapgud izdaje knjigu. U uvodu za svoju knjigu, “Mape drevnih kraljeva mora” (Maps of the Ancient Sea Kings), iz 1979. godine, Dr. Čarls Hapgud navodi: “Ispostavlja se da su precizni podaci prenošeni od usta do usta. Čini nam se da su karte proistekle od nama nepoznatih civilizacija i da su prenošene generacijski, najverovatnije preko Minojske kulture sa Krita i Feničana koji su kroz period od više od hiljadu godina bili najveći moreplovci starog sveta. Mi danas imamo dokaze da su ove mape sakupljene i da su bile proučavane u velikoj Biblioteci u Aleksandriji i da su geografi koji su tamo radili uz pomoć ovih starih mapa pravili nove.” Prema hipotezi koju je postavio Dr. Čarls Hapgud, Piri Reis je najverovatnije došao u posed jedne ili više ovakvih mapa koje su nekad bile locirane u Velikoj Aleksandrijskoj Biblioteci, čuvenoj i najvažnijoj biblioteci starog sveta. Hapgud je sačinio rekonstrukciju prema kojoj su kopije ovakvih dokumenata kao i neki originali prebačeni u tadašnje regionalne centre za obrazovanje među kojima je bio i Carigrad, današnji Istanbul. Tokom četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, krstaši su uspeli da prodru u Konstantinopolj i tada su ove mape počele da cirkulišu među evropskim mornarima. Hapgud dalje piše: “Većina ovih mapa predstavljala je Mediteran i Crno More, ali su opstale i mape drugih područja. Među njima su bile i mape Severne i Južne Amerike, mape Arktika i okeana Antarktika. Navodi na ideju je da su davni moreplovci putovali od Severnog do Južnog pola. Koliko god to zvučalo neverovatno, iz podataka sa ovih mapa proizlazi da je istraživan Antarktik još u doba kada obala Antarktika nije bila prekrivena ledom. Takođe je jasno da su ovi stari moreplovci raspolagali instrumentima za navigaciju kojima su mogli veoma precizno da određuju koordinate u prostoru i da su ovi instrumenti nadmašivali svu tehnologiju i znanje Starog i Srednjeg veka kao i ono modernih vremena sve do druge polovine XVIII veka..” (“Mape drevnih kraljeva mora” Čarls Hapgud). “…Ovi dokazi o postojanju naprednih tehnologija podržavaju mnoge druge hipoteze iznošene dugi niz godina koje govore o davnim, nestalim i zaboravljenim, naprednim civilizacijama kao što su Atlantida, Lemurija ili civilizacija Mu. Naučnici su mnogo puta bili u stanju da opovrgnu ovakve hipoteze zbog nedostatka dokaza i prikažu ih kao mit, ali ova mapa nam pruža dokaze koji ne mogu olako da budu zapostavljeni. Ovi dokazi nam nalažu da preispitamo sve ostale dokaze koji su u prošlosti izneseni i zapostavljeni, u novom svetlu i otvorenog uma..(isto). Dve godine kasnije, Hapgudove hipoteze dostižu neočekivanu popularnost kada izlazi Denikenov kontraverzni bestseler po imenu “Kočije bogova” ("Chariots of the Gods?"), prva knjiga tog autora. U ovoj knjizi, koja je doživela više od dvadeset izdanja i koja je prodata u više miliona primeraka, Deniken počinje da se bavi paleokontaktima. Na osnovu dugogodišnjih istraživanja ruševina izgubljenih gradova, potencijalnih aerodroma i mnogo činjenica, Deniken tvrdi da su našu civilizaciju potpomagala bića sa neke druge planete, ostavljajući i mape planete Zemlje. Njegova najkontraverznija teorija tvrdi da smo i mi sami potomci ovih “bogova” i prikazuje arheološke dokaze koji potpomažu njegovu teoriju. Kao jedan od dokaza Erich von Deniken navodi i mapu Pirija Rajsa, koja je, prema njemu načinjena uz pomoć mapa koje su vanzemaljci napravili snimanjem i osmatranjem iz vazduha. 1953. godine jedan turski mornarički oficir šalje mapu Pirija Reisa Birou za Hidrografiju američke mornarice. Biro je u pomoć pozvao penzionisanog kapetana američke mornarice koji se posvetio proučavanju davnih mapa, čoveku po imenu Erlington H. Maleri (Airlington H. Mallery). Nakon dužeg ispitivanja, Maleri je otkrio koji je metod projekcije korišten da se sačini mapa Pirija Reisa. Kako bi proverio preciznost sa kojom je mapa sačinjena, napravio je mrežu i prebacio mapu Pirija Reisa na globus. Rezultat je bio fascinantan: mapa je bila neverovatno tačna. Njegov zaključak je bio da je jedini način da se načini mapa poput ove bio pomoću fotografije iz vazduha - ali ko je bio u mogućnosti da takvu tehnologiju koristi pre 6 000 godina? Određivanje longitudinalnih koordinata za izradu mape Pirija Reisa zahtevalo je korištenje sferne trigonometrije koja u obliku koji bi omogućio izradu ovako precizne mape nije bila poznata sve do sredine XVIII veka. Hapgud je uspeo da dokaže da je urađena geometrijskom metodom i da koristi geografske koordinate pod pravim uglovima raspoređene u mrežu, ali i da je očigledno kopirana sa starije mape koja je projektovana us pomoć sferne trigonometrije koja u to doba nije bila poznata! Ne samo da 76

su rani geografi znali da je Zemlja okrugla nego im je bio poznat i obim Zemlje sa preciznošću od oko stotinjak kilometara. Hapgud je tada poslao svoju kolekciju starih mapa čoveku po imenu Ričard Strečan (Richard Strachan) koji je u to vreme radio na Institutu za Tehnologiju u državi Masačusets, popularnom MIT-u. Zamolio ga je da proceni koliki je nivo poznavanja matematike bio potreban kako bi se načinile originalne mape. Odgovor je stigao 1965. godine. Strečan je bio uveren da je bilo neophodno izuzetno dobro poznavanje matematike, sferne trigonometrije, zaobljenosti Zemlje kao i metoda projekcije. U pismu koje je američki oficir i komandant jedinice za izviđanje američke avijacije Harold Z. Olmejer (Harold Z. Ohlmeyer) napisao Čarlsu Hapgudu piše da je Norveško-Britansko-Švedska ekspedicija na Antarktik potvrdila da su geografske odlike terena Zemlje Kraljice Maud kao što su kopnena masa, obala, reke i planinski lanci, platoi, zalivi, a koje prikazuje mapa Pirija Reisa do u tančina verodostojne. Istraživači su do ovih detalja došli koristeći sonar i seizmička osluškivanja, a sam teren nalazi se ispod gotovo 2 kilometra leda. Hapgud tvrdi da postoji razlog zbog kojeg na Antarktiku nije bilo leda. On kaže da se ceo Antarktik u to vreme nalazio oko 2 000 kilometara severnije, a ne na južnom polu, i da se nalazio van polarnog pojasa, u hladnom, ili čak umerenom temperaturnom pojasu. Razlog zbog kojeg se kontinent, po njegovom mišljenju, pomerio na svoju današnju lokaciju treba da se traži u tzv. pomeranju Zemljine kore. Ovaj mehanizam, koji se razlikuje od mehaničkog pomeranja tektonskih ploča ili pomeranja kontinenata, je ustvari pomeranje celokupne spoljašnje kore planete, koja se naziva litosfera, u odnosu na mekšu unutrašnjost. Hapgud detaljnije opisuje ovu teoriju u svojoj knjizi “Mape drevnih kraljeva mora”. Ova teorija poslata je na razmatranje čuvenom Albertu Ajnštajnu koji je pokazao iznenađujući entuzijazam: “Polarne regije raspolažu sa konstantnim depozitima leda koji nije simetrično raspoređen oko polova. Zemljina rotacija utiče na ove asimetrično nataložene mase i prouzrokuje centrifugalni momentum koji se prenosi na krutu, ne tako elastičnu Zemljinu koru. Kada konstantno uvećanje centrifugalne sile prouzrokovane na ovaj način dostigne određenu tačku, celokupna Zemljina kora se pomeri u odnosu na unutrašnjost planete.” Bila ova teorija tačna ili ne, misterija ostaje. Mapa Pirija Reisa je predmet koji uopšte ne bi trebao da postoji. Prema današnjim saznanjima, niko nije bio u stanju da sačini toliko preciznu mapu, i sa potpuno preciznim longitudinalnim koordinatama u to vreme. Prvi instrument koji je bio u mogućnosti da približno izračuna koordinate meridijana izumeo je Englez Džon Harisan (John Harrison) 1761. godine. Pre toga nije postojao način da se dobije prihvatljiva vrednost meridijana - greška je mogla da iznosi i više stotina kilometara. A mapa Pirija Reisa je samo jedna od niza mapa koja prikazuje nepoznate krajeve, nemoguće znanje i preciznost koja i danas zapanjuje. Sam Piri Reis je priznao da je za izradu mape koristio mnogo starije mape,koje su i neki drugi kartografi koristili za izradu mapa velike preciznosti. Jedna od takvih mapa je i Dulčert Portolan mapa iz 1339. godine na kojoj je mreža paralela Evrope i Severne Afrike savršeno precizna, a meridijani koji presecaju Mediteran i Crno More prikazani su na mapi sa odstupanjem od samo pola stepena! Mapa koju je sačinio Turčin Hadži Ahmed 1559. godine prikazuje 1 600 km širok kopneni pojas koji povezuje Aljasku i Sibir, prirodni most koji povezuje dva kontinenta, Ameriku i Aziju, a koji je pod vodom od završetka poslednjeg ledenog doba kada je nivo vode na planeti porastao i ova teritorija na mapi postala morsko dno. Još neverovatnija je Zenova mapa iz 1380. godine koja prikazuje veliku kopnenu masu koja se proteže na Sever sve do Grenlanda, a nezamislivo je precizna. Potpuno je nemoguće da je neko u XIV veku bio sposoban da proračuna i prikaže ovako preciznu koordinatnu mrežu meridijana i paralela. Ove mape, i niz drugih, kao naprimer Zeng Heova mapa sveta, Picigano (Pizzigano) nautička mapa iz 1424. godine, Kantino mapa sveta iz 1502, Albertin Di Virga mapa sveta iz 1410, prikazuju geografske osobine naše planete koristeći znanja koja danas smatramo plodovima modernog doba. Štaviše, za izradu ovako preciznih mapa korišteni su podaci uzeti sa još starijih pradavnih mapa koje su zauvek izgubljene. Mapa koje su, navodno, pripadale izgubljenim civilizacijama. Mapa Pirija Reisa najčešće se pominje kada se raspravlja o mogućnosti da je nekada davno ovu planetu nastanjivala veoma napredna civilizacija, možda naprednija od naše, a koja je na nepoznat način nestala sa lica Zemlje, i tek sada polako počinjemo da nagađamo šta bi moglo da prouzrokuje ovakav tragičan ishod. Kada se zna kakva su znanja posedovali egipatski i vavilonski žreci, okultisti i članovi okultnih bratstava koja egzistiraju do danas, i sa kakvim su silama opštili, ne čudi ništa. I koliko snage, novca, vremena i svih drugih sredstava koriste da bi uništili sve što ima veze sa biblijskim stvaranjem, Jevanđeoskom istinom o Spasitelju i ovom svetu, ne čudi i da je ova mapa kao i gomila drevnih i novih artfakata čista prevara. Masa niti misli niti čita i lako ju je prevariti. Mnogo nepbjašnjivih pojava ima objašnjenje, ako se samo malo razmisli. Posebno, ako se uzme na um da svi od navedenih pronađenih artefakata nisu služili za dobrobit većine, nego za ciljeve manjine, sveštenstva, kraljeva i elite. Zašto, na primer, tobožnji 77

vanzemaljci, ili pak drevni žreci, nisu ostavili lek za kugu na primer, koleru, neizlečivu lepru (guba) ili ideje kako poboljšati poljoprivredu (ako su bili tako napredniji..) i stočarstvo, kako olakšati život običnih ljudi. Nisu, jer onome ko ih je vodio, te žrece i kraljeve, nije stalo ni do jednog čoveka.

Dogoni - “Potomci drevnih bogova – astronauta”
Nekoliko stručnjaka tvrde da su konačno pronašli dokaz o drevnim posetiocima iz svemira. Pleme Dogoni koje živi u Maliju, saharska Afrika, ne poznaje pismo, niti ima dodir sa modernom civilizacijom. Oni znaju da je Sunce središte sistema, da Saturn ima prstenove a Jupiter mesece. Njihove legende su fascinantne., Njihovi drevni festivali utemeljeni su na postojanju jedne zvezde koju su naučnici otkrili u 19 veku, a predstavljaju predanja unutar njihove kulture vekovima. Njihova glavna svetkovina usredsređena je na zvezdu Sirijus, najsjajniju zvezdu na noćnom nebu (8,6 svetlosnih godina udaljena od Zemlje), u sazvežđu Oriona, po čemu je dobila ima „Pasija zvezda.” Po njihovim legendama, vanzemaljski posetioci amfibijskog izgleda, spustili su se u jednom svemirskom brodu pre više od 10.000 godina. Ubrzo po završetku drugog svetskog rata, ugledni francuski antropolozi Marsel Griol i Žermen Diterlen, otputovali su u Mali i proveli 15 godina među Dogonima koji žive na jednoj 180 km dugoj ravnici. Timbuktu, prašnjava varoš koja je vekovima bila jedva nešto više od legende, leži prema severu od njihove glavne naseobine. Njih dvojica su tu od sveštenika, prvi put čuli neverovatno precizne detalje o astronomskim podacima, do kojih smo tek trebali doći preciznom naučnom verifikacijom. Ova dva istraživača su otkrili da je pleme jedno od najzabačenijih na svetu, imalo složene legende koje su sezale vekovima unazad. Za Dogone, polazna tačka nastanka života je zvezda Sirijus. Dogoni su očigledno nekako zaključili pre mnogo vekova da Sirijus nije jedinstvena zvezda, nego da ih ima tri. Rekli su da postoji glavna zvezda, i da oko nje kruži druga zvezda kojoj su pripisivali karakteristike jednog gustog i ekstremno teškog objekta, znanog danas kao „beli patuljak“. Beli patuljci su male guste zvezde. Sirijus B je čak manja u prečniku od Zemlje. Tek 1862.godine je američki astronom Alvan Klark, koristeći moćan teleskop od 46cm ustanovio da Sirius zaista ima i drugu zvezdu, kojoj je dao ime Sirius B ili „Štene“. Dogoni su ga u pogledu tog otkrića preduhitrili za stotine godina, bez teleskopa. Sirius B je vekovima integralni deo kulture Dogona. Oni ga znaju pod nazivom “Po Tolo.” Pomoću njegove orbite određuje se vreme održavanja svetkovine Siguri, najvažnijeg datuma u životu Dogona. Prema plemenskom predanju, “Štene” je neverovatno teško. I ovde dogonska legenda beleži poen. Godine 1928. engleski astronom Artur Edington, obznanio je da je Sirius B prvi poznati primer belog patuljka. Mada Sirius B ne može biti viđen golim okom, Dogoni tvrde da njegova orbita traje tačno 50 godina. Naravno, posle višegodišnjih proučavanja, naučnici su ustanovili da ona zaista iznosi 50,04 godine (plus, minus 0,09 godina). Gde je treća zvezda u koju su Dogoni verovali? 1996. godine, francuski astronomi Daniel Benest i Ž.L.Divan obavestili su javnost da su verovatno otkrili još jednu zvezdu koja kruži oko Sirijusa i kojoj su dali ime Sirijus C. Kako su Dogoni mogli imati znanja o zvezdama stotinama godina pre pojave teleskopa? Pripadnici plemena tvrde da ih je pre više od 10.000 godina posetila vanzemaljska rasa koja je stigla sa Sirijusa u svemirskim brodovima. Dogoni su sasvim kategorični u pogledu tih posetilaca. Prema kazivanju plemena, oni su bili amfibije (humanoidna glava i grudi plus donji deo tela sa krljuštima i repom), da su se zvali Nomoi i da su se spustili u „kovčegu.” Naučnici su se dugo podsmevali ovim tvrdnjama. Jedan od njih je izneo tezu da su Dogoni stekli svoja astronomska znanja od francuskih misionara koji su posetili te krajeve. Ali legende su prethodile i otkriću zvezda i dolasku misionara. Kakvi bi to bili misionari ako bi ubedili celo jedno pleme u postojanje neke zvezde i vanzemaljaca, a ne bi ih preobratili u hrišćanstvo. I zašto bi se misionari bavili ovim pričama, sa jednim plemenom usred pustinje. Ipak, otkud to da su “Nomoi” podetili jedno ozolovano pleme a ne Egipat? Dogonske legende potiču iz drevnog Egipta, odakle navodno i oni potiču izvorno, a otišli su odande 3000 godina pre nove ere. Arheolozi su naime ustanovili da Dogoni žive u području Timbuktua samo 500 godina i da su potisnuli pleme Telema, čiji se grobovi još i danas mogu naći u tim krajevima. Egipat je vrveo od čudnih priča i pojava, ogrezao u okultizam i astrologiju. Neverovatna drevna znanja i ona kojoj se pripisuej drevnost, kao i današnja okultna učenja poseduju tako mnogo egipatskog – da li je to slučajno? Drevni tekstovi dočaravaju sasvim drugačiju perspektivu istorije sveta, u odnosu na onu sa kojom se susrećemo u zvaničnim školskim udžbenicima. Svašta se tamo pojavljuje, mnoge legende su slične u različitim delovima sveta, iako su ti delovi sveta po zvaničnom učenju bili razdvojeni daljinom, a i vremenom i nije bilo 78

međusobnih dodira. Kraljevi koji su vladali desetinama hiljada godina? Kraljevstva tako moćna i tehnološki napredna? Kraljevi koji su leteli na nebo, kao sumeranin Adapa, čije mecene su bili bogovi u letelicama. Čak i nasumični pregled drevnih tekstova otkriva sasvim drugačiji pogled na svet prošlosti, koji se u mnogome razlikuje od našeg. Upoznajemo ljude i njihove vladare koji doživljavaju neverovatnu dugovečnost u vremenu tako hronološki dalekom, da ga je teško pretiti. Nasuprot tome, naša sposobnost da precizno datiramo specifične istorijske događaje ne ide dalje od tri do četiri hiljade godina unazad. Pomak od samo hiljadu godina pre toga nas dovodi na prag praistorije. Nije onda ni čudo što odbijamo pomisao da su drevni ljudi uspeli da marljivo beleže događaje za koje se smatra da su se dogodili stotinama hiljada godina pre naše praistorije. Ovde se obavezno provlače tri stvari. Prva je da se ide duboko u prošlost, druga je da se došljaci iz svemira mešaju u sve i svašta, a treća je da bogovi izgleda “maze” samo kraljeve i sveštenstvo. Sve pomenuto je upereno protiv Biblijskog koncepta: da je Zemlja mlada planeta, ne starija od 6 000 godina, da je svemir naseljen ali između njegovih stanovnika koji nisu sagrešili i ne voze se u letećim tanjirima i Zemlje nema dodira, i da je jednom i jedinom Bogu bitan svaki čovek koji želi da bude spašen, nebitno da li je on kralj ili gubavac koji prosi. Ove sulude priče imaju u vidu samo elitu. Videćete, ništa se nije promenilo… Sveštenici (žreci) drevnog Egipta su, na primer, tvrdili da poseduju listu sa podacima o kraljevima ostrva Atlantida. Platon je od njih čuo te priče koje je opisao u svojim dijalozima “Timej i Kritije.” Ti podaci su sezali 12 000 godina unazad kroz vreme. Pomenuti drevni indijski tekstovi govore o užasnim, tehnološki naprednim ratovima koji su se odigrali u dalekoj praistoriji. Naravno, tu su i glasine o izgubljenim ostrvima i potonulim kraljevstvima koje sežu stotinama hiljada godina u prošlost. A kao da sve to nije dovoljno lepljivo za maštu, iz svih krajeva sveta nam stižu zapisi o kulturama koje su postojale hiljadama godina pre našeg vremena i gotovo rutinski komunicirale sa bićima koja su naseljavala nebesa, tj elita tih kultura. Ne samo da tekstovi govore kako su ta bića često i neprekidno posećivala našu planetu, već i kako su Zemljani putovali sa njima do “domovine bogova” koja se nalazi duboko u svemiru. Apsolutno senzacionalna ideja. A ako je to istina, onda bi se bar nekoliko antičkih misterija koja već dugo godina zbunjuju naučnike dalo objasniti posetama ljudi sa Zemlje tim vanzemaljskim svetovima. Najvažniji od ovih problema odnosi se na fantastični broj godina koje se pripisuju nekim drevnim vladarima. Naznaka izvesne nebeske veze je više nego očigledna u hronologiji drevnih događanja koja se našim precima od pre tri, četiri hiljade godina uopšte nisu činila tako neverovatnim kako ih to mi danas doživljavamo. Kada su u pitanju datumi i rastojanja, otkrivamo jasnu razliku između nebeskih i zemaljskih mera računanja. Putovanje od 15 000 kilometara se na Zemlji smatralo dugim. Ali je u svemiru putovanje dugo 150 000 kilometrana smatrano tek majušnim korakom. Pored rastojanja, u drevnim se tekstovima pominje i vreme. U stvari, udaljenosti koje se povezuju sa univerzumom su tako ogromne, da se jedino mogu izraziti svetlosnim godinama - udaljenošću koju pređe svetlost tokom jedne zemaljske godine. Tako shvatamo da se različite mere veličina odnose neobično precizno na okolinu koja se meri. Svemir bukvalno nagoni na potrebu korišćenja astronomskih brojeva, a zemaljske razdaljine i vreme se mere shodno zemaljskim zakonima. Ali ponekad ti drevni tekstovi unose potpunu zabunu u našu zemaljsku perspektivu, opisujući događaje i ljude sa vremenske skale koja potpuno odstupa od svega što nam je poznato o istoriji ove planete! Uzmimo za primer kalendar Maja. Taj kalendar je izuzetno kompleksan, sofisticiran i precizan do mnogo decimala, iako je njihov fenomenalni proces izračunavanja osmišljen pre više od hiljadu godina. Osim toga, tu je majansko znanje o astronomiji, posebno o planetarnim ciklusima i sideralnoj godini koji su izraženi do neobjašnjivog stepena preciznosti i tačnosti. Ni uz pomoć najpreciznijih instrumenata današnjice, ne bi se bolje obavila tako tačna i precizna merenja.

79

Podvodne drevne građevine blizu ostrva Okinava – Japan Kalendar Maja je apsolutno zapanjujuć, ali ono što nas posebno može zanimati je fantastičan opseg vremena koji kalendar obuhvata. To takozvano “dugo računanje dana”, čini ukupno pet vremenskih ciklusa. To znači da je moguće precizno datirati neverovatno daleke događaje. Najviša jedinica ovog kalendara - alautun, ekvivalentna je količini od 23000 miliona dana. U knjizi “Misterija Drevnih”, autori Erik i Krejg Amlend pišu: “Drugim rečima, ti “primitivni zemljoradnici” znali su da mere vreme jedinicama većim od 23000 miliona dana. Majanski “Zapis iz Kvirigve” pominje događaje koji su se, navodno, odigrali pre 90 miliona godina. Drugi natpis, pronađen na istom lokalitetu, govori o događajima od pre 400 miliona godina” Čemu tako neverovatni brojevi? Kakva je bila njihova svrha? Iako i mi koristimo tako daleke datume, oni se obično odnose na maglovite geološke periode vremena čije je granice unutar nekoliko miliona godina veoma teško definisati. Nasuprot tome, majanski kalendar i njihovi zapisi uopšte ne pate od te vremenske maglovitosti. Oni govore o specifičnim datumima starim milione godina. Poređenja radi, to bi bilo kao kada bismo danas upotrebili sopstveni kalendar da opišemo događaj koji se odigrao 30. avgusta 30 272 889. godine pre nove ere. Za razliku od Maja, prvi događaj o kome posedujemo ikakvo specifično znanje odigrao se pre samo 5000 godina. Iza tog vremena je potpuni hronološki mrak. Ali ne i za Maje, kojima kalendar pruža mogućnost da se pozivaju na događaje iz određenog dana, nedelje i meseca od pre mnogo miliona godina. Komentarišući ovi fascinantnu činjenicu, Erik Tomson (Eric Thomson) u knjizi “Svetovi iz prošlosti” kaže da jedino problemi koji se bave ogromnim vremenskim distancama i međuplanetarnim putovanjem zahtevaju jedinice mere ove veličine. Još jedna enigma i hronološka anomalija se može videti u podacima koji se odnose na drevne sumerske kraljeve. Ti izuzetno uzbudljivi podaci sačuvani su u tektstovima napisanim klinastim pismom na glinenim pločicama i predstavljaju obiman i detaljan spisak ranih sumerskih vladara. Najdetaljniji od svih zapisa je onaj uklesan na prizmi VeldBlundel iz muzeja Ašmolean. Veld-Blundelova prizma sadrži zapanjujuće podatke o kraljevima koji su vladali u vremenu pre potopa - tokom perioda od približno pola miliona godina. Tekst na prizmi govori da je upravo u ta rana vremena “kraljevstvo sišlo sa neba”. Drugim rečima, po sumerskim izvorima, kraljevi na Zemlji su vladali kao izaslanici nebeskih bogova koji su - nalik božanstvima antičke Grčke - preuzeli fizički izgled i karakteristike zemaljskih ljudi. Ono što posebno zapanjuje je broj godina koje je svaki vladar proveo na prestolu. Vladavina duga dvadeset ili trideset hiljada godina uopšte nije bila neuobičajena. Na primer, spisak kraljeva VB prizma otkriva da: “kada je kraljevstvo sišlo sa neba, kraljevstvo je bilo u gradu Eridu. Alulim je bio kralj u Eridu. 80

Vladao je 28800 godina. Alagar je vladao 36000 godina. Ta dva kralja vladahu 64800 godina...” I tako dalje, nastavlja se vladar za vladarem i jedna neobjašnjivo dugačka vladavina za drugom. Još jedna karakteristika ovog spiska kraljeva je da se posle potopa ta beskonačno duga vladavina urušila savim dramatično. Zapravo, otkrivamo da je Utul Kalamana, sin Urnungala, vladao samo 15 godina. Kralj Labaser samo 9 godina. To je zaista drastična razlika u odnosu na 30 000 godina vladavine njihovih prethodnika. Zbog čega je period vladavine kraljeva iznenada skraćen tako mnogo? Zbog čega su prethodni kraljevi vladali tako dugo? Šta se dogodilo u međuvremenu? Posebna je misterija činjenica da je izgleda nekolicina kraljeva vladala po dva puta. Čak i površna procena pokazuje da između jedne i druge njihove vladavine postoji rupa od par hiljada godina. To je zaista misterija, ali pre nego što se upustimo u potragu za objašnjenjem, skoknimo do Kine, još jedne drevne zemlje sa neverovatno dugom istorijom moćnih vladara i tradicije. I drevni kineski tekstovi govore o neverovatnoj istorijskoj starosti. Oni pominju veme kada su “Nebeski Vladari” vladali Zemljom. Bilo je trinaest takvih vladara i svaki je živeo i vladao 18 000 godina. I ponovo drevni tekstovi insistiraju da je kraljevstvo sišlo sa nebesa. Kraljevstvo koje je trajalo blizu pola miliona godina. Da su u pitanju jedan ili dva izolovana slučaja koja pominju ta naizgled izmišljena vremena, lako bi ih bilo ignorisati. Međutim, javljaju se u bukvalno svakoj kulturnoj tradiciji sveta kao davni preriod slave, kada su nebeski vladari hiljadama godina vladali našom planetom. Tako Erih fon Deniken komentariše drevni amazonski rukopis “Jaguarovu knjigu.” U rukopisu se pominje “kolonizacija Zemlje od strane bogova koja je trajala sve do vremena druge svetske katastrofe”. U “Orlovoj knjizi” još jednom amazonskom rukopisu, precizira se da se to dogodilo pre više od 11000 godina. Traktat “Hronika Akakora”, bavi se praistorijskim poreklom amazonskog plemena Mongulala i decidirano tvrdi da su “bogovi odabrali ovo pleme pre 15000 godina.” Poznati istoričar i sociolog, Karl Bruger, zabeležio je 1972. na filmsku traku detaljnu istoriju ovog plemena. Poglavica Tatunka Nara, narator filma, tvrdi da je “Hronika Akakora” “istorija najstarijih ljudi na svetu...” On objašnjava da je dugo, dugo vremena njegovo pleme bilo izuzetno primitivno, sve dok nisu došli bogovi i doneli im svetlost. Poglavica tvrdi da se to dogodilo 13000. godine pre nove ere, “u godini belih varvara.” Upravo su se te godine “blistavi zlatni brodovi iznenada pojavili na nebu, osvetlivši nebesa svojim sjajem. Zemlja se tresla a gromovi valjali preko brda. Ljudi su pali ničice puni strahopoštovanja prema moćnim strancima koji su došli da osvoje zemlju. Rodna planeta stranaca – Šverta, nalazila se duboko u svemiru. To je moćna imperija koju čine brojne druge planete, a ima ih toliko koliko i zrna prašine na ulici. Ta su moćna bića Zemljom vladala iz Akakora, grada podignutog pre oko 14000 godina…” Naravno, Akakor nije pronađen, sve ostaje samo na papiru. Ni letelice, ni jedan deo broda, ni infrastruktura. I rana hronologija Indije je zaista kolosalna. U “Tajnama izgubljenih rasa”, Rene Nurbergen piše da u brojnim knjigama na sanskritu postoje napomene o dalekom periodu vremena koji je dugo trajao. Hindu tekstovi se bave kosmologijom na čijem je jednom ekstremnom kraju jedinica koju nazivaju kalpa ili Dan Brame - a to je period od 4,32 milijarde godina. Da li jedna ovakva hronologija ukazuje na nadljudski uticaj? Ovo su zaista astronomske cifre koje pripadaju oblasti univerzuma, dimenziji postojanja značajno široj od ove naše. Drevni tekstovi otvoreno pominju nebesku vezu. Sumeri jasno govore da je kraljevstvo stiglo sa nebesa, a Kinezi da su njima vladali Nebeski Vladari. Objašnjavajući fantastičan broj godina koje je svaki kralj proveo na tronu, Erih fon Deniken ima zaista domišljato rešenje. On veruje da su ti nebeski valdari stalno putovali tamo i nazad od Zemlje do svoje rodne planete. Međuplanetarna putovanja te vrste podrazumevaju i diletaciju vremena. Na primer, osoba koja poleće sa Zemlje u neverovatno brzom svemirskom brodu se može vratiti nazad posle završenog putovanja i otkriti da je tokom puta svemirom za nju prošlo svega nekoliko nedelja, dok je na Zemlji prošlo već nekoliko hiljada godina. To bi moglo značiti da pominjanje vladara koji su dva puta vladali nije nikakva greška. Nebeski Vladari su možda delili svoju vladavinu među sobom, posećujući i druge svetove. Ako su putovali brzinom bliskom brzini svetlosti, do njihovog povratka na Zemlji bi sasvim sigurno prošlo nekoliko hiljada godina. Istovremeno bi Nebeskim vladarima u putu prošlo svega dve ili tri godine. “Ako se ovo uzme kao činjenica, onda više nije toliki apsurd prihvatiti da su bogokraljevi bili ili vanzemaljci, ili su bili ljudi koji su putovali tamo i nazad u svemirskim brodovima vanzemaljaca. Nezamislivo duga vladavina kraljevskih vladara i kraljevstvo koje je stiglo sa neba, navode nas s pravom da posumnjamo kako se radi o stvarima koje i nisu baš ovozemaljske! Drugim rečima, sve se svodi na zemaljsko protiv nebeskog - na ograničene mogućnosti Zemlje u poređenju sa beskrajnim svemirom. Drevni su sasvim jasno videli ovu vezu. U svetlu ovih otkrića, vreme je da se zgodno omeđeni svet iz udžbenika arheologije ponovo preispita i 81

preformuliše. Nova otkrića i sasvim drugačija perspektiva prošlosti, daleko kompleksnija nego što se i usuđujemo da pomislimo, zahtevaju suočavanje sa fantastičnom misterijom u kojoj se susreću dve realnosti. Prva je da se u dalekoj prošlosti čoveka, desetinama hiljada godina udaljenoj od trenutka sadašnjeg, krije neopisiva istorija zapanjujućih postignuća. Druga je da je ta istorija nerazmrsivo povezana sa nebeskim bićima koja su došla sa zvezda” kaže Deniken. Ipak, jedna konstatacija: Zamislimo da ovaj svet iznenada doživi katastrofu, da preživi po 2 – 3 000 ljudi na svakom kontinentu, i da počnu iznova od sekire, ali sa sećanjem na vreme pre katastrofe. Opisi interkontinentalnih letova, automobila, kompjutera, velikih zgrada, mostova, mašina…i prođe tako 3 000 godina, nastane neko veliko carstvo…šta bi potvrđivalo te, već davne priče? Olupine od automobila, aviona, poneki iskopani monitor, kostur Ajfelovog tornja koji je pronađen u džungli ili most Golden Gate koji leži poluzatrpan usred pustinje…razmislimo. Gde su ostaci vanzemaljske infrastrukture?

Sumer i Anunaki
Najopširnije su priče o naprednoj rasi u desetinama hiljada glinenih pločica tobož nađenih oko 1850 god. u Ninivi , jednoj od asirskih prestonica. To je u današnjem Iraku. Te pločice se zovu Sumerske pločice, a njih je prevodio naučnik, arheolog Dr. Zaharija Sičin (Zecharia Sitchin). On potvrđuje, po pisanju ovih pločica, da je Sumerska civilizacija bila “poklon bogova” koji su fizički postojali i živeli sa ljudima. Sičin se bavi tezom o naglom usponu civilizacije u dolini Tigra i Eufrata, i “pomoći” bića iz svemira. Pločice ih nazivaju Anunaki (Annunaki “…Kada ga je podigao u vis jedan beru, orao reče njemu Etani -pogledaj prijatelju moj kako izgeda Zemlja! Pogledaj more kako zapljuskuje padine planine – kuće Zemlja ne izgleda veća od brežuljka A prostrano more je kao vedro…” (sumerska priča o Adapi i Etani) “Šta je to posle stotina hiljada godina bolno sporog ljudskog razvoja, iznenada i u potpunosti i trostrukim udarom preobrazilo primitivne nomade i skupljače hrane u zemljoradnike, grnčare, a potom i graditelje, inženjere, astronome, metalurge, trgovce, muzičate, sudije, lekare..?” pita se Zeharija Sičin u svojoj knjizi “Dvanaesta planeta.” Od sredine prošlog veka ( u isto vreme kad i učestalost pojavljivanja NLO- od 1947) dostupni su podaci sa brojnih glinenih tablica starih i do 2. 000 godina pre Hrista. Ovi podaci navodno, otkrivaju veo tajne sa dileme o postojanju Šumera, naroda iz Međurečja Tigra i Eufrata, 1.500 godina pre Vavilona, Akada i starog Egipta na Nilu. Na istim tablicama, koje su sada vlasništvo mnogih svetskih muzeja, razni arheolozi i istoričari su razotkrivali deo po deo “istine”, koja se odnosi na davna vremena pre i posle Potopa. Jedan od obdarenih isrtaživača i poznavalaca piktografskog, klinastog i starohebrejskog pisma, naš savremenik Dr Zaharija Sičin, je u svojih devet knjiga sastavio ovu slagalicu u mozaik, koji daje sasvim izvesnu sliku o zbivanjima na našoj planeti u davna vremena paleolita i neolita. Ova slika se značajno razlikuje od uobičajenih predstava, koja smo do sada imali. Zeharija Sičin je rođen 1922. godine u Bakuu (Azerbejdžan), a odrastao u Palestini. Godinama je radio kao novinar i urednik u Izraelu, a danas živi i radi u Njujorku. Ovaj svetski popularni autor, veliki je poznavalac drevnih tekstova, arheologije Bliskog istoka i biblijskih zemalja. Njegove knjige su prevedene na preko dvadeset svetskih jezika i doživele su brojna izdanja. Sičinove knjige “Dvanaesta planeta”, “Ratovi bogova i ljudi” i “Stepenice ka Nebu”, tri knjige iz njegovog ciklusa Zemaljskih hronika će biti sasvim dovoljne da se objasni ova njegova teorija, u kojoj on nije usamljen, ali u njoj ide najdublje. Po njemu se vanzemaljci nisu samo pojavili i umešali u živote ljudi, već su učestvovali i u stvaranju samih ljudi. Zeharija Sičin ide mnogo dalje u prošlost, objašnjavajući nastanak samog sunčevog sistema, tumačeći vavilonski ep o stvaranju “Enuma Eliš” (“kad na visinama”). Ideja da su planete bogovi je nastala u Sumeru, a prenela se u Egipat i kasnije u Grčku, pa je postojalo dvanaest vrhovnih božanstava. Čudno je da su Sumeri znali za sva nebeska tela koja postoje u sunčevom sistemu, pa i na samoj tablici (valjkastom pečatu) koja se pod oznakom VA – 243 nalazi u Berlinskom muzeju se mogu videti nebeska tela koja okružuju Sunce. “Enuma Eliš” ova tela opisuje kao bogove, sa njihovim imenima. AP.SU (onaj koji postoji od početka) je bilo Sunce. Prvi do njega je bio MUM.MU (Onaj koji je rođen) 82

–Merkur, LAHAMU (Gospa od bitaka) – Venera, LAHMU (bog rata) – Mars, KI.ŠAR (vladar na čvrstom tlu) – Jupiter, AN.ŠAR (vladar na nebesima) – Saturn, GAGA ( savetnik i emisar Anšarov) – Pluton, ANU (nebeski) – Uran, NUDDIMUD (Ea, vešt tvorac) – Neptun. Ovde se pominju još dva nebeska tela, TIAMAT (device života) planete prilično velike koja se nalazila između Marsa i Jupitera i njen satelit KIN.GU (veliki emisar). Jedno nebesko telo se pominje kao uljez, koji dolazi, poput komete, iz dubine svemira, prolazi kroz sunčev system, i vraća se ponovo u dubinu svemira, jer nije imao kružnu već dosta izduženu putanju. To je MARDUK, velika planeta, koja u jednom prolasku udara u Tiamat, i to više puta u više susreta, sateliti Mardukovi se sudaraju sa Tiamat. Tiamat se raspada na dva dela, i od jednog dela nastaje nebesko telo KI (Zemlja), dok Kingu, satelit Tiamat postaje zemljin satelit Mesec. Od drugog dela nastaje pojas asteroida, nazvan “Kovana grivna”, koji su astronomi otkrili i koji se nalazi između “unutrašnjih planeta” (Merkur, Venera i Zemlja) i “spoljnih planeta” Jupitera i ostalih. Kako je Zemlja nastala od druge polovine Tiamat, koju je višestruka sila Marduka i njegovih satelita odbacila u sadašnju Zemljinu orbitu, tako je i ona dobila jednu specifičnost – kontinenti su smešteni na jednoj strain dok je na drugoj veliko udubljenje u kome je Tihi okean. Tiamat je nazvana Vodenim čudovištem, a Zemlja je prepuna vode. Marduk je bio velika planeta, koja se hladila, dok se i Zemlja oblikovala., ali su obe primile seme života sa Tiamat, koje je mnogo brže evoluiralo na Marduku nego na Zemlji. Pošto je “poslagao” planete, Marduk je sebi uzeo “mesto NIBIRU” – planete raskršća, nebeskog putnika, čiji je simbol krilati globus, simbol koji su poznavali Sumeri, Hetiti, Egipćani, Persijanci, , stanovnici Elama, Urartua, Nuzija, Mitanija, Hurijci, Grci. Piktografski znak za planetu raskršća, dvanaestu planetu je bio krst, klinasti simbol koji je značio “anu” ili “ank” u Egiptu, i “božanski” je kod Semita evoluirao u slovo “tav” – “znak” ili “simbol.” Orbitalni ciklus dvanaeste planete iznosi 3 600 godina, što je jedan”šar”, što ujedno znači i “savršeni krug” i “vrhovni vladar” a i sam broj 3 600. Cilindar koji se čuva u Berlinu (katalog VA/243) prikazuje konstelaciju od 11 planeta oko sunca. Taj prikaz tačno prikazuje čak i odnose u veličinama između planeta. Jedina nepoznanica je dvanaesta planeta izmedju Marsa i Jupitera (ili deseta bez sunca i meseca pa se cesto ova planeta naziva Planeta X) koja je prema prikazu veca od Zemlje, ali manja od Jupitera i Saturna. Jedino sto ne paše je prikaz planete jer na cilindru jedino Pluton nije na svom mestu (mi ga prikazujemo posle Neptuna, a na cilindru je između Saturna i Urana). Da je ovo pronadjeno pre dva veka neko bi dobrano izvređao Sumerane kao neinformisane sto uopšte misle da postoje planete iza Saturna.

Čuvena pločica VA 243 – prikaz Sunčevog sistema Prošlo je mnogo vremena dok se nije razvio život, pa i civilizacija na Nibiruu, dok su Zemljom lutali Neandertalci. Sičin se u svojim idejama “hvata” za činjenicu da je sumerska civilizacija nastala naglo, prebrzo, nakon “stotina hiljada godina polagane evolucije, i da nije bilo nekoga ili nečega da je ubrza, mi bismo danas bili samo malo bolje razvijeniji Neandertalci.” Ep “Atra Hazis” koga tumači Sičin, kao jednu od najdužih Zemaljskih hronika nastavlja priču o prošlosti. U vremenu Paleolita, negde 500.000 godina pre Hrista, 83

kada je na Zemlji postojao naš daleki polu-predak “Homo Neandertalis”, koji se borio za opstanak kamenim oruđima, na planeti Nibiru su imali problem sa atmosferom, u kojoj je trebalo sprečiti oticanje energije i za to je bilo potrebno zlato, za obnovu zaštitnog polja. Šta su radili sa zlatom da bi spašavali atmosferu Sičin ne objašnjava. U tom periodu na planeti Nibiru je trebalo izabrati novog vladara. Jedan od kandidata bio je Veliki Princ - An Šar Gal sa suprugom Ki Šar Gal, koji su imali sina po i menu Anu. Međutim za Vladara je izabran rođak An Šar Gala, koji se zvao Alalu.U kasnijim trvenjima, vlast je preuzeo Anu i Alalu je bio primoran da napusti planetu Nibiru. Njegova destinacija bila je planeta Zemlja, koja je odabrana na osnovu prethodnih istraživanja, kao pogodna za život bez zaštitne opreme, i kao povoljna za dobijanje potrebnih količina zlata. Nibiru se približavao solarnom sistemu i putnici su mogli da pređu na Zemlju. Dolazak Alalua prognanog ili poslatog (?) sa planete Nibiru na Zemlju datira se na glinenim tablicama na oko 450.000 godina pre Hrista, a podizanje prve kolonije na ušću sadašnjeg Šat El Araba u sadašnji Persijski zaliv, sa prvim gradom koji se zvao E.RI.DU (“Dom podignut daleko”) ili (Zemaljska stanica – od ove reči imamo englesku reč Earth za Zemlju), datira se na oko 445.000 godina pre Hrista.Ovaj grad podigao je EN.KI (Gospodar Zemlje) ili E.A (Onaj čija je kuća voda) , Anuov sin od žene koja se zvala Antu. Nakon toga je došlo naselje BAD.TIBIRA (Svetlo mesto rude) metalurški centar. Zatim LA.RA.K (Videti sjajno svetlo) po Sičinu grad svetionik za navođenje šatlova. SHU.RUP.PAK (Mesto najveće dobrobiti), pa još jedan Grad svetionik LA.AR.SA (Videti crvenu svetlost) jer je sva operacija zavisila od bliske saradnje između Anunakija na Zemlji i tri stotine astronauta zvanih IGI.GI (osmatrači) u orbiti oko Zemlje. Svemirska luka je bio SIP.PAR (Grad ptica), u Šurupaku je bio i medicinski centar. Tačno na sredini zamišljene strele u Mesopotamiji je bio podignut NIBRU.KI (Zemaljsko raskršće), ili Nippur na Akadskom, kontrolni centar misije. Tamo je na ziguratu postojala platforma opremljena antenama. Tamo se nalazila DIR.GA odaja sa mapama zvezda, i displeji sa orbitalnim podacima (“Tablice sudbine”) i uprava kosmodroma, neka vrsta kontrole letenja DUR.AN.KI (veza nebo Zemlja). Interesantno je kakav su položaj imali ti gradovi. Ko je to ovako posložio?

Pomenute “Tablice sudbine”, neku vrstu navigacionih šifri je bio ukrao bog ZU, potomak Anuovog protivnika Alalua, podstrekavši pobunu Igigija. Zu je pobegao, a Ninurta je dobio zadatak da vrati Tablice sudbine, bez kojih je navigacija bila onemogućena, i Ninurta je to uspešno završio. To je bila jedna kosmička bitka koju opisuje Sičin kao bitka između Ninurtinog broda i Zua, nešto poput robota iz “Transformersa.” To je prava mašta. Nešto kasnije oko 415.000 godina pre Hrista, na Zemlju dolazi i sam Anu sa svojim zakonitim naslednikom, iz veze sa rođenom sestrom, koji se zvao EN.LIL (zapovednik). Kao glavni medicinski oficir, na 84

Zemlju je poslata NIN.HUR.SAG polusestra Enlila i Enkija, čije ime znači “Gospodarica planinskog vrha”. Ninkharsag su zvali mammi, i dakle potiče reč mama, majka. Ime za Ninkharsag se menjalo sa civilizacijama, pa je postalo Semiramida, Isis, (Izida) Barati, (Britanija) Diana, i Marija. Dok su ova bića sa druge planete eksperimentisala šta da kreiraju, stvarali su ljudsko-zivotinjske hibride i bića sa deformacijama, tako da je Jozef Mengele imao prethodnike. Posle izrade plana o eksploataciji zlata iz Južne Afrike ili AB.ZU,(donji svet), izvlačenjem žreba odlučeno je da Enlil ostane u Međurečju i rukovodi celom misijom, a da Enki ode na rudokope u Južnu Afriku, sa grupom Anunakija. U periodu od 415.000 do 300.000 godina pre Hrista, Anunaki u Južnoj Africi pod rukovodstvom Enkija,teškom mukom kopali su zlato i dovozili ga u Međurečje na dalju obradu, odakle je dostavljano na orbitalnu stanicu oko Zemlje, gde su ga preuzimali Igigiji ili astronauti, i dalje prebacivali na matičnu planetu Nibiru. U Međurečju je Enlil podigao ceo sistem gradova sa potrebnim uređajima za međuzvezdane komunikacije i kosmodromom za uzletanje manjih brodova do orbitalne stanice. U rudnicima na jugu Afrike dolazi do pobune umornih Anunakija, i Enki nudi rešenje. Po Africi su skitala bića koja bi mogla da rade, samo da im je ugraditi “beleg Anunakija” da od skupljača hrane budu radnici. Govorio je o čovekolikim majmunima. Taj zadatak je dobila Ninhursag, medicinar, i ubacivanjem oplođenih jajašaca čovekolikih majmuna u materice astronautkinja, počeli su da se rađaju LU.LU AMELU – Primitivni radnici, prvi ljudi. Ovi klonovi nisu mogli da se razmnožavaju. Oni su radili kao robovi u rudnicima, sve dok Enki nije stvorio čoveka koji je bio u stanju da se razmnožava – Adapu, ili Uzornog čoveka.

Stvaranje Adape – Enki i Ninti Enki je upotrebio svoju suprugu NIN.TI (gospa koja daje život) da putem veštačke oplodnje dobije stvorenje. na šta je Enlil burno reagovao, jer je Enlil mrzeo ta nova stvorenja. Adapa i još neki stvoreni parovi su ostavljeni u predelu oko Ararata nazvanom E.DIN (boravište uzornih). Onda se pojavljuje ona situacija kada Adapa kao nagradu dobija putovanje na Nibiru i leti u svemir, i zemlja mu postaje sve manja i manja (“Mit o Adapi”). Od tada se čovečanstvo množilo, radeći i gradeći “kuće za bogove” ili hramove. Ubrzo su mladi Anunakuiji, lišeni svojih žena počeli da opšte sa ljudskim kćerima, i rađali su se mešanci. Ovde je Sičin najviše udario na Bibliju i stihove: “A kada se ljudi počeše množiti na zemlji i kćeri im se narodiše. Videći sinovi Božji kćeri čovečije kako su lijepe, uzimaše ih za žene koje htjedoše…a biješe tad divova na zemlji, a i poslije kad se sinovi Božji sastajahu sa kćerima čovječijim, pa im one rađahu sinove, to bijehu silni ljudi od starine na glasu.” (1. Knjiga Mojsijeva 6. 1-4). Termin “sinovi Božji” je povezao sa Anunakijima, dok su ljudske žene bile “kćeri čovječije” a divovi “Nefiliim” što je preveo “oni koji su sišli sa nebesa.” Za ovo postoji tačno biblijsko tumačenje, kojim ćemo da se pozabavimo u odseku koji se bavi napadima na Bibliju.

85

Enlil je bio ljut zbog slabljenja morala Anunakija, pa je odlučio da uništi čovečanstvo. Zemlja je ulazila u novo ledeno doba i klima se menjala. Na kopnu nazvanom “veliko ispod” koje je po Sičinu Antarktik je dolazilo do zadebljanja ledene kore, koja je pretila da sklizne u more i ceo svet zapljusne megacunamijem. U to vreme, kako kaže g. Sičin, pre 13. 000 godina je i planeta Nibiru bila blizu, na svojoj putanji između Marsa i Jupitera, pa je pripremljen plan za evakuaciju Anunakija, kojom je komandovao Enlil, koristeći razna lukavstva da od ljudi sakrije predstojeću katastrofu, u kojoj bi oni, predmet njegovog prezira bili uništeni. U Šurupaku je živeo vladar ZI.U.SUD.RA, koji je bio mio Enkiju. “Ep o Gilgamešu” ga naziva Ut Napištim, po akadskoj verziji, a po grčkoj verziji je ovo Deukalion. To je po Sičinu biblijski Noje, jer je po njemu Biblija samo prepis drevnih sumerskih rukopisa. Enki ga savetuje da sagradi brod, stavi u brod po dva para od svega živog, i seme, kao i svoju porodicu. Ziusudra je učinio tako, i posle poplave se iskrcao na planini Urartu (Ararat). Kada su se vode povukle i Anunaki počeli da sleću na Ararat, videli su da je neko ostao živ, a Enlil je besneo. Ipak su ga ostali Anunakiji ubedili da je dobro da na Zemlji ima ljudi. Ziusudra je sa svojom ženom dobio večni život. Anunakiji odlučuju da na Zemlji osnuju četiri oblasti, sa kraljevima – sveštenicima, posrednicima između ljudi i “bogova” – Anunakija. (Interesantno – svi drevni vladari “kraljevi – sveštenici su bili posrednici između ljudi i “bogova” ujedno okultisti, magovi, žreci). Prva oblast je bila Mesopotamija, sa Persijom, Elamom i Asirijom, i njom je trebao da vladaju Enlilov sin NIN.UR.TA – glavni ratnik i NAN.NAR (Sin na akadskom). afriku su dobili Eini sinovi, NER.GAL južnu Afriku, dok je Marduk, koji je dobio ime po rodnoj planeti, zagospodario Egiptom. Dolinu Inda, kao treću oblast je dobila Nanarova kći IR.NI.NI ili Ištar na Akadskom, dok je četvrta oblast bila rezervisana samo za bogove, i zvala se TIL.MUN gde se nalazio novi kosmodrom. To je bilo na Sinaju, koji je kasnije dobio ime po Sinu, jer je za ovu luku bio zadužen njegov sin UTU (blistavi) ili Šamaš na akadskom. Sičin tvrdi da je Gilgameš, epski kralj Uruka, inače mešanac, sin poluanunakija polučoveka i jedne astronautkinje NIN.SUN, tražeći odgovor na smisao života putovao u Afriku i do Baalbeka i Sinaja. Njegov prijatelj ENKI.DU, Enkijevo stvorenje, verovatno plod inžinjeringa, po Sičinu nije umro, već je odveden u rudnike, i Gilgameš je probao da ga oslobodi. Humbaba i nebeski bik (GUD.AN.NA) su bile mašine, protiv kojih je Gilgameš imao da se bori, nešto kao čuveni hodači – mačke Lukasove Imperije strah i trepet za Pobunjenike na planeti Degobah (“Imperija uzvraća udarac” Dž. Lukas). Gilgameš je i sam video poletanje i sletanje mašina na Sinaju. Piramide u Egiptu su bili komunikacijski centri, kao i građevine za navigaciju vasionskih brodova koji sleću na Sinaj, a to je kiklopski grad i Baalbek u Libanu. Ovu tvrdnju Sičin temelji na činjenici da su gornje odaje u piramidama pronađene prazne i da su bile bez prozora, ali sa ventilacijom. Što se tiče Baalbeka u Libanu, grad je izgrađen na čudan i neobjašnjiv način, kao grad za divove, jer u njemu je sve podređeno ljudima koji nisu niži od 3 metra, a sami blokovi kamena od kojih je taj grad bio građen su preteški i za današnju tehnologiju. Kasnije su Rimljani na ovom mestu podigli veliki hram, koji u odnosu na ostale ostatke izgleda mali.

86

Šema navigacije i sletanja po Sičinu U ovom periodu odigrala su se dva Rata za Piramide. Prvi rat odigrao se u klanu Enkija (Egipatski Ptah) Oko 9.800 godine pre Hrista, u dolini reke Nila, Enkijev sin Marduk ili Ra, deli vlast tako što jednom svom sinu Setu daje Gornji Nil (južni), a Ozirisu Donji (severni) sa piramidama. Oko 9.300 godine pre Hrista, Set napada i ubija Ozirisa i zahvata vlast nad celom dolinom Nila, odnosno osvaja Veliku Piramidu, kao osnovni komunikacioni centar kolonije Anunakija. Taj incident razmatra Veliki Savet Anunakija i dovodi Ozirisovog sina Horusa u dolinu Nila, oko 9.000 godine pre Hrista. a Seta proteruju na istok, gde on odlazi na teritiriju Hannanaca, odnosno brdo Moriju, gde je bio izgrađen drugi kosmodrom, što izgleda neverovatno obzirom da se današnji kosmodromi i aerodromi grade na ravnom terenu a ne na brdu. Naseljavanje Seta iz klana Enkija u Hannan, Enlil nije mogao da toleriše i to je bio povod Drugom ratu za Piramide, koji je posle 300 godina, oko 8.700 godine vodio Ninurta, Enlilov sin prvo protiv Seta u okupiranom Hannanu zbog kosmodroma, a zatim kada su proterali klan Enkija u Egipat, napao je i same Piramide da bi osvojio Centar za komunikaciju i navođenje kosmičkih brodaova na Balbek. Piramide je na strani klana Enkija branio Marduk ili Ra, Enkijev sin. U ovom ratu Ninurta je uz pomoć svog letećeg aparata, koji se zvao IM.DU.GUD ili Božanstvena Ptica Vetra, potisnuo Marduka ili Ra, sve do Gornjeg Nila, paleći snažnim zracima sve pred sobom. Međutim, Marduk ili Ra, se nekako izvukao iz ove defanzive i zatvorio u Veliku Piramidu, gde mu Ninurta nije mogao da naudi. U sukob 87

se umešala njihova baba Ninursag i kod Velikog Saveta Anunakija izdejstvovala primirje. Međutim u međuvremenu Ninurta je ušao u Veliku Piramidu i uništio sve navigacione i druge laserske uređaje.A neke je poneo i kao ratne trofeje klana Enlila. Posle primirja Veliki Savet Anunakija, Marduka ili Ra, premestio je u Međerečje, gde je ovaj postavio sebi zadatak da obnovi Vavilon, i da ga proizvede u Kosmički komunikacioni centar. U isto vreme Enlil šalje u Balbek, koji je bio kosmodrom u to vreme, svoga najmlađeg sina Nanu, koji je imao blizance Utu ili Šamaša i Inanu ili Ištar. To se dešava oko 8.500 godina Pre Hrista, kada je izgrađen i Jerihon, kao grad za posadu Anunakija, koji su radili na kosmodromu u Balbeku. U dolini reke Nil vlast je dobio Dumuzi, Enkijev ili Ptahov mlađi sin, koji je bio oženjen Inannom ili Ištar, Enlilovom unukom. Kako nisu mogli da imaju dece, Inanna ga je nagovorila da to reše sa Dumuzijevom sestrom Geštinanom, tako što bi ona rodila naslednika, ali je ona odbila. Onda je on silovao svoju sestru, zbog čega je osuđen od strane Saveta Velikih Anunakija i ubijen. Za smrt svoga muža Inanna ili Ištar, je optužila Marduka ili Ra, i predložila da se živ zazida u Veliku Piramidu. Savet Velikih Anunakuja je to prihvatio i tako je urađeno. Međutim, naknadno je utvrđeno da je Marduk ili Ra, nevin u ovoj stvari i on je oslobođen iz Piramide, i vraćen u Međurečje. Posle smrti svoga muža Inanna ili Ištar smislila je kako da proširi svoju vlast i svoj uticaj. Otišla je kod svog strica i tasta Enkija ili Ptaha u posetu, kojoj se ovaj obradovao. Posle bogate gozbe i pratećih međusobnih intimnih odnosa, Inanna je iskoristila Enkijevu opuštenost i pijanstvo, u kome je on Inani darivao “Božanstveni ME” (radi se o izuzeto važnoj bazi podataka za Anunakije). Ona je otišla sa darom, a Enki kada se otreznio shvatio je kakvu je glupost uradio. Bilo je kasno, jer Inanna ili Ištar je sada u Savetu Velikih Anunakija, dobila mnogo veća ovlašćenja. Oko 2.370 godina preHrista, Inanna ili Ištar, je ustanovila svoju bazu u gradu Erehu (Uruk). Otkrila jednog smrtnog čoveka po imenu Sargon ili Šarru Kin, koji je bio u stanju da zadovolji njene lične potrebe i vladalačke apetite. Uz njenu podršku Sargon je vodio brojne ratove i uz blagoslov samog Anua i objedinio celu teritoriju od Sredozemnog Mora do Persijskog zaliva. U blizini nekadašnjeg Vavilona sagradio je nov grad Akad ili Agade, a što znači “Objedinjenje.” Posle Sargona, Inana je oko 2.290 godina pre Hrista, našla sličnog, smrtnog naslednika koji se zvao Naramein i sa njim nastavila svoje osvajačke pohode prema Egiptu. Oko 2.320 godina pre Hrista, kada je Savet Velikih Anunakija odlučivao da preseli centar svoje misije iz Kiša u obnovljeni Ereh, Marduk ili Ra, je na svoju ruku, nastavio da gradi Vavilon ili Bab- Ilu, a što znači “Vrata Bogova”. Ovo je izazvalo negodovanje u Savetu Velikih Anunakija, i kao posrednik u sporu javlja se Mardukov mlađi brat Nergal. On odlazi kod Marduka ili Ra, i nagovara ga da bez otpora napusti Vavilon. Marduk ili Ra, veruje bratu i odlazi , a Nergal silazi u prostoriju gde je bila oprema koja se zvala “Sijanje” (radilo se verovatno o nekom oružju neverovatne razorne moći), pušta ga u pogon i izaziva katastrofu ogromnih razmera, u kojoj je razoren ceo grad Vavilon sa okolinom, kao i njegova kula ETE.MENAN.KI ili E.SAG.IL koju je sagradio Marduk. Obični ljudi, bili su samo pioni u planovima Anunakija. Kada je Inanna ili Ištar, osvojila Sinaj koji je bio neutralna teritorija, i oko 2.290 godine pre Hrista, i udarila na Egipat, koji je pripadao klanu Enkija ili Ptaha, sastao se Savet Velikih Anunakija i odlučio da Inannu liši svih kompetencija, i da je zatvori radi suđenja. Enlil poziva Ninurtu, koji je bio odsutan iz Međurečja, i uz pomoć stranih vojnih snaga sa severoistoka – Gutijaca, okupira Šumer i uništava grad Akad. Ne znam šta će moćnim vanzemaljcima neko poluvarvarsko pleme. Međutim, Inannna na vreme beži iz svog grada Akada i sakriva se kod Mardukovog brata Nergala, koji se “proslavio” razaranjem Vavilona, zbog čega je proteran na svoj posed u zemlju Sama. Tako nastaje novi savez dva “tragična” pripadnika elite Anunakija. Razmatrajući novonastalu situaciju u Međurečju, Enlil oko 2.200 godine pre Hrista, poverava svome sinu Ninurti dalje rukovođenje Šumerom, a ovaj za namesnika postavlja , Ur Nanšu. Prestonica iz koje je upravljao Ninurta sa svojom ženom Bau bila je Lagaš, koji je počeo naglo da se razvija . U to vreme počinje ponovni uspon Šumera u svim oblastima. Naročito se poklanja pažnja obnavljanju irigacionih sitema, koji su bili uništeni u prethodnim ratovima. U ovo vreme, oko 2.190 godine pre Hrista, u pisanim tablicama nađenim u Nipuru, javlja se ime sveštenika Fara ( Avramovog oca) iz ugledne porodice smrtnika. A kasnije oko 2.123 godine pre Hrista, nailazimo na podatak da je rođen Avram u gradu Nipuru, i da njegov otac Fara napušta Nipur i odlazi u Ur, kako bi uspostavio kontakt sa novom porodicom na vlasti. Avram će kasnije biti od koristi klanu Enlila,u sukobima oko kosmodroma na Sinajskom poluostrvu. Posle uspostavljenog reda, Ninurta napušta Međurečje, a na njegovo mesto Enlil postavlja svog najmlađeg sina Nannu. Oko 2.090 godine pre Hrista,umire namesnik Ur Nanša, a za namesnika postavljaju Ur Nammu, poluboga, sina boginje Ninsun. Grade se brojni hramovi ili domovi za razna Božanstva - Anunakije. Nanna i njegova žena Ningal, premeštaju prestonicu u svoj grad Ur, koji se naglo razvija. U ovom periodu, Šumer doživljavlja svoj procvat. Gradi se ogromni kompleks zigurata, i posebno se radi na uzdizanju morala kod 88

stanovnika, koji nije bio na zavidnom nivou. Enlil poklanja Ur Nammi “Božanstveno oružje” koje treba koristiti za smirivanje i osvajanje neposlušnih gradova, na teritoriji Hananna. U pohodima na te gradove na Sinajskom Poluostrvu, van teritorije Šumera, Ur Namma pada sa bornih kola i gine, a na njegovo mesto dolazi smrtni čovek po imenu Šuljgi. Zatim odlazi u obilazak svoje teritorije. Na Sinajskom poluostrvu gradi nekoliko oltara, i sklapa saveze sa lokalnom vlastelom koristeći razne metode. Vraća se u Šumer, gradi hram Nanni u Nipuru i dobija zvanje Vrhovnog Sveštenika. Inanna uočava Šuljgijeve aktivnosti i poteze, i angažuje ga kao ljubavnika i za druge lične potrebe. Zbog sve većeg nereda na zapadnoj granici prema Hanannu, Šuljgi udajom kćeri u jugoistočnoj provinciji Elamu,sklapa savez i dobija legion plaćenika za odbranu Šumera. Oko 2.055 godine pre Hrista, Šuljgi započinje vojne pohode protiv Hananna, koje sa slabim uspehom vodi sve do 2.048 godine pre Hrista, kada ga Anu i Enlil proglašavaju za “grešnika” i osuđuju na smrt. Tron namesnika dobija njegov sin Amar - Sin, koji prve dve godine vodi ratove, a zatim sledeće tri vlada u miru. Oko 2.041 godine pre Hrista, ponovo se obnavljaju vojne akcije na granici sa Hanannom, ali sa slabim uspehom. Nanna nije zadovoljan i on se povlači u grad Enkija, Eridu na položaj Vrhovnog Sveštenika. Ali vrlo brzo umire od ujeda škorpiona Na upražnjeno mesto namesnika Šumera, oko 2.039 godine pre Hrista dolazi Amarov brat Šu - Sin, koji nastavlja gubitničku politiku svoga brata, i posle devet godina mora da beži, da ga nebi stigla zla sudbina prethodnika. Sada oko 2.030 godine pre Hrista, na upražnjeno mesto dolazi poslednji upravitelj Ibi - Sin, međutim Šumer je toliko vojno oslabio da ne može da pruži otpor raznim zavojevačima, koji haraju zemljom. Država se svela na enklavu oko gradova Ura i Nipura. I to je kraj priče o preporodu Šumera. Prevaren od svog brata Nergala i izagnan iz Vavilona Marduk ili Ra, čeka svoju šansu punih dvadeset i četiri godine boraveći u Maloj Aziji sa svojim sinom Nabuom. Koristeći Hanannce za trajnu destabilizaciju i propast Šumera, odnosno kao osvetu protiv klana Enkija i njegovog sina Ninurte zbog poraza u Egiptu. Marduk ili Ra oko 2.024 godine dolazi u Međurečje sa svojim saveznicima i ponovo se smešta u Vavilon, koji je u međuvremenu delimično obnovljen.Sada Marduk ili Ra zauzima ceo Šumer , i u Nipuru skrnavi hram Enlila u potrazi za “Svetinjom svih Svetinja” (verovatno nekim oružjem ili bazom podataka od izuzetnog značaja za sve Anunakije). je saznao za ovo Enlil saziva Savet Velikih Anunakija, na kome Mardukov brat Nergal, koji je sada u klanu Enlila, predlaže da se upotrebi “Sedam strašnih oružja” (verovatno se radi o atomskom, neutonsnskom ili nekom još razornijem oružju).Enlilov sin Ninurta podržava ovu ideju. Enki je protiv, a neki Anunaki su bili uzdržani. Konačnu odluku donosi Anu, koji odobrava ovu akciju. Izabrana su dva cilja. Prvi cilj bio je strateški, a to je bila odluka da se potpuno uništi Kosmodrom na Brdu Morija ili “Visokoj Gori”, koji je bio osnovni razlog sukoba ova dva klana. Drugi cilj je bio taktičke prirode, a to je bilo uništavanje Sodoma, Gomore i još tri grada, južno od Mrtvog Mora u plodnoj dolini reke Jordan, jer su namesnici i stanovnici tih Hanannskih gradova, podržavali i pomagali Marduka ili Ra, da postepeno i organizovano uništava Šumer. Oba zadatka su 2.024 godine pre Hrista izvršili Enkijev sin Nergal i Enlilov sin Ninurta. Ali kobne posledice atomskog udara na Sinajskom Poluostrvu, platio je i Šumer, jer su zapadni vetrovi doneli u celo Međurečje “Oblak Smrti”, radioaktivni oblak, koji je sekundarnim dejstvom uništio ogroman broj nedužnog stanovništva, biljke i životinje u Šumeru. Znajući za posledice nuklearnog udara na Sinajsko Poluostrvo, Anunaki su se u svojim letilicama povukli iz Međurečja, u daleke kolonije u Južnoj Africi, Srednjoj Americi, na Indijski podkontinent u dolinu reke Inda ili možda daleko u Aziju u dolinu reke Huanhu, koja se nalazi u današnjoj Kini. Marduk ili Ra otišao je negde na sever, a njegov sin Nabu na neko ostrvo u Sredozemnom Moru. Posle sedam godina, negde oko 2.017 godine pre Hrista, Anu i Enlil donose odluku da zagađeni Šumer i celo Međurečje prepuste upornom Marduku ili Ra, odnosno klanu Enkija. Ovo sudbonosno rešenje zapisao je Vavilonski car Hamurabi u preambuli svoga Zakonika. Šumer je prestao da postoji na ovim prostorima, da bi svoje mesto ustupio Vavilonu, koji se digao iz pepela uništenog Šumera, a kasnije Vavilon je svoju ulogu prepustio Akadu. Sada je celo područje Međurečja i dolinu reke Nila kontrolisao klan Enkija.Šta je dalje bilo sa klanom Enlila, može samo da se nagađa. Prva mogućnnost - klan Enlila se preselio u nove kolonije na drugim kontinentima, u dolinu reke Inda u Aziji, na Jukatan i u Ande u Srednjoj Americi, u Južnu Afriku, gde su već bili rudnici zlata ili u dolinu reke Huanhu u Kini. Druga mogućnost - ovaj klan je napustio planetu Zemlju i vratio se na matičnu planetu Nibiru, pod uslovom da su Anunaki na nekom drugom mestu izgradili nov kosmodrom i potrebne centre za navigaciju. I treća mogućnost je sinteza ove dve predpostavke. Ovo je ukratko priča koju je Zeharija Sičin sastavio tumačeći sumersko – akadsko – vavilonske legende i sve što se dalo naći na pločicama iskopanim po Iraku, i između ostalih i ep o stvaranju “Enuma Eliš.” On je u jednu drevnu kosmogoniju samo dodao futurističke SF momente, tehnologiju i dodao broj godina i 89

nastala je zanimljiva priča koja za mnoge ima logiku. Ipak, iza tolike tehnologije, tolikih bitaka, tolike halabuke su ostali gradovi od kamena i pečene cigle i zapisi na glini. Nigde ni jedne olupine, komada oružja, natpisa na metalu…

Paganski panteon od 12 bogova, koje su i 12 planeta je postojao, kako u vreme Sumera, tako u Egiptu, Grčkoj i Rimu. Sunce je bilo vrhovno božanstvo. dok su planete imale svaka svoju personifikaciju. U Grčkoj je moralo biti tačno 12 Olimpskih bogova, tj nebeskih bogova, nebeskih tela. Rimljani su svoj panteon preuzeli od Grka. U hinduizmu je postojala porodica nebeskih bogova . Kaš - japa je bio starešina Deva (blistavih) i nosio je titulu Djavs – Pitar (Blistavi otac, kasnije Mitra). Zajedno sa svojom ženom i desetoro dece je činio dvanaest Aditija, od kojih je svakom dodeljen znak zodijaka i nebesko telo. Naravno, sličnost sa grcima je očigledna Djavs – Zevs, Djavs –Pitar – Jupiter, Varuna – Uran. Kasnije je ovaj naziv poslužio da se za prvog papu proglasi Petar, iako Petar nikada nije bio u Rimu. Za većinu da, ali za manjinu je činjenica da je Petar ustvaru Djavs Pitar, Zevs. I kod Hetita je bilo 12 božanstava sa Tešubom na čelu. Naravno, svaki od 12 božanstava je imao svoj simbol zodijaka, kojih je bilo 12. Interesantno je kako su drevni narodi znali za 12 nebeskih tela u sunčevom sistemu, pridavajući im božanske atribute, jedino je to pitanje kojim bi se mogli pozabaviti, dok ostale teorije svakome ko se malo uhvati da razmišlja moraju pasti u vodu. Anunakiji, koje je Sičin čak stavio i na mesto Boga iz Biblije su jedna razuzdana gomila, koja podseća na kafanu pred masovnu tuču. Prvo, stvaraju čoveka da im bude rob, preleću neverovatne razdaljine, i moraju sami da kopaju. Dugovečni su, neverovatno tehnički napredni. Pa gde sui m roboti, mašine koje danas za mesec dana prekopaju planinu. Onda, kako takvi ne mogu da sednu i dogovore se, pošto se radi o eliti sa jedne velike planete. Među njima je silovanje, rodoskvrnuće, ubistvo, prevara..normalna stvar, svađaju se oko teritorija na maloj Zemlji, oko vlasti nad ljudima. Oni ne mogu da se dogovore oko stvaranja ljudi, i oko uništenja istih. Kako niko ne zna da je Ziusudra gradio brod po savetu Enkija, a takav brod se ne može napraviti od dva kubika dasaka, niti sakriti da se ne bidi. Današnje obaveštajne službe su, ako hoće i ako postoji interes u stanju da pronađu jaje na dnu mora, a ne brod dug 200 i širok 50 metara. Danas se sve zna i snima, iako smo, po Sičinu, na mnogo manjem stupnju razvoja od Anunakija. Onda, kakva je bila ta gromada leda, koja je skliznula u more i napravila megacunami da potopi čitav svet? I što je najvažnije: neko nebesko telo može da ima elipsastu, izduženu putanju i da putuje svemirom, ali teško da može da ima život. Kako su oni živeli na toj planeti, koja se udaljila od Sunca toliko da se verovatno smrzla i bila u totalnom mraku, a o promenama koje bi usledile prilikom probližavanja Suncu, saturnu i ogromnom Jupiteru i da ne govorimo, a naši Anunakiji spasavali atmosferu i to zlatom koje su kopali lopatama i krampovima negde u Zimbabveu! Pa kada bi se Zemlja udaljila od Sunca samo 10 000 kilometara, stiglo bi novo ledeno doba. I gde su te mašine, olupine od kranova? Ili su bili tako temeljiti da su odvukli sve natrag na Nibiru. Ili su imali samo lopate. I poslednje pitanje koje smo već postavili g. Sičinu: ako je bilo toliko letova, sletanja, bitaka, ratova od Inda do Nila..pa gde je bar jedna krhotina, bar neki otpali motor, krilo, elisa, neka zarivena bomba u pesku, geler, čaura. Kako da je ostalo samo ono što je od kamena i zemlje, i poneka bakarna, bronzana ili zlatna stvar. Jesu brodovi bili od opeke i zemlje pa je samo to ostalo u dolini Tigra, Eufrata i Nila? I kamen naravno. Za dobro razmišljanje je ova teorija providna, lako ju je oboriti i pobiti. Pobornici vanzemaljskih poseta sada posežu za drugim argumentima – Anunakiji i nisu bili materijalna već eterična bića, i nisu leteli u mašinama, kako tvrdi Dejvid Ajk, koji tvrdi da 90

su Anunakiji dalje ovde, kao reptilijanci u ljudskom obliku. Pobrinuli su se da svi dokazi o njihovom letenju i sletanju nestanu ili da se sakriju, a oni vekovima, kroz krvne loze i tajna društva vladaju svetom i vrlo su zli. Previše je pisanja o tome, previše snimaka predavanja na internetu, knjiga, špekulacija, kao da neko po svaku cenu želi da zasiti javnost pričama i teorijama o vanzemaljcima. Naravno da želi, i za to ima jako dobro opravdanje. Cilj opravdava sredstvo. Priprema se javnost.

Priča o Reptilijancima
Pomama koja je preplavila svet uz sve one priče o “kraju sveta” 2012 i 2013, dolasku Nibirua i mogućoj invaziji vanzemaljaca su i špekulacije o poreklu ljudskog roda i drevnoj istoriji Zemlje. Evolucija nema odgovore, i prilično je “šuplja”, a teorije tradicionalnih religija ne daju odgovore i većina je u njih razočarana, jer se one same kompromituju svojim nedoslednim ponašanjem. Svetina je nezadovoljna pričama o slučajnom nastanku svega živog i neživog, o milionima godina evolucije. Tu “uskaču” ljudi koji nude odgovor unezverenom svetu, ne džabe jer ništa nema džabe, sve je sa ciljem, koji prepoznaje neverovatno mali broj ljudi, dok većina ne razmišlja o ničemu osim šta da pojede i kako da se zabavi. Jednima je cilj senzacionalizam na kome se odlično zarađuje, a skriveni cilj je da se ljudi odvedu u pogrešnom pravcu. Mnogo je ljudi koji šire i popularišu teoriju da su drevni bogovi kojih su se ljudi plašili, kao sumerski Anunakiji ustvari reprili, gušterolika bića, pridošla iz svemira, koja su ostala na Zemlji, i vladaju njome, skriveni u ljudskim telima ili kao mešanci sa ljudima. Izdvojićemo neke autore, kao Artur Dejvid Horn (Arthur D. Horn) (knjiga “Vanzemaljsko poreklo čovečanstva”) pominjani astrofizičar Fred Hojl, Džejson Bišop III ( Jason Bishop III – pseudonim), itd. uz Denikena, Sičina i ostale. Tu se provlači da je i Biblija štivo napisano kao hronika o odnosu ljudi i drevnih astronauta, i da je Bog jedan od Anunakija, ili čak grupa Anunakija. A Isus Hristos je, naravno, izmišljen…U ovom tekstu nećemo da se hvatamo za ideje svih onih ljudi koji se bave reptilijancima. Citiraćemo i bavićemo se knjigom “Najveća tajna” Dejvida Ajka, čoveka koji tako ubedljivo piše i tako glasno napada hrišćanstvo (isključivo hrišćanstvo!!) da su mnogi zavedeni i veruju u to što on piše. Dejvid Ajk (David Icke) (rođen 29. aprila 1952. u Lesteru, Engleska) je britanski pisac i javni govornik koji se posvetio od 1990. istraživanju teme “ko i šta, stvarno kontroliše svet.” Nekadašnji profesionalni fudbaler, stekao je zavidnu reputaciju i imetak nastupima na televiziji, ali se krajem 80-ih prestao baviti time i počeo pisati knjige. Prekretnica u njegovom životu nastupila je kad je uspostavio kontakt sa jednm medijumom, te kad je u Peruu i sam doživeo mistično iskustvo koje ga je, kaže, definitivno otvorilo za mnoge spoznaje o sebi i svetu oko sebe. Tada je počeo držati predavanja i počeo putovati širom sveta. Ispočetka su ga mnogi nazivali ludakom i komedijašem ali nakon serije globalnih bestselera kao što su “Istina će te osloboditi” (And The Truth Shall Set You Free), “Deca Matrice” (Children of the Matrix) i konačno “Najveća tajna” (The Biggest Secret), uz obilje video i audio izdanja, intervjua i predavanja na Akademiji Brikston u Londonu, 2006, na Ajka se počelo mnogo ozbiljnije gledati i o njegovim teorijama razmišljati sa dužnim poštovanjem. Primetićemo da su svi oni koji se bave ovakvim i sličnim temama imali iskustva sa natprirodnim, tj opštili sa nekakvim silama. Te sile nisu od Boga i biće nam jasno zašto Ajk negira i napada baš hrišćansku religiju. “Rasa nastala od jedne krvne linije – loze, koja se među sobom razmnožavala, rasa unutar rase zapravo, bila je smeštena na srednjem i bliskom istoku u drevno doba i tokom narednih hiljada godina je proširila svoju moć širom zemaljske kugle. Najvažniji aspekt te ekspanzije je bio da se napravi mreža mističnih škola i tajnih društava kako bi nesmetano mogli da sprovode svoj program, dok su, u isto vreme stvarali institucije kao što je religija, da bi mentalno i emocionalno zarobili mase ljudi i poslali ih da ratuju jedni protiv drugih..” ( Dejvid Ajk – “Najveća tajna”). Dejvid Ajk se razlikuje mnogo od Z. Sičina, koji se ne meša u duhovnost, već je puki evolucionista, ali kada pominje poreklo i dolazak Anunakija (AN.UNNAK.KI – sa neba na zemlju) on citira isključivo Sičina, sa malim izmenama. On najpre smatra da su Anunakiji, reptilijanci, ustvari došli sa zvezda iz tzv Drako (zmaj) konstelacije. Dalje u tekstu knjige samo citira Sičina, o sletanju na Zemlju, kopanju zlata u Africi, genetskom inženjeringu, stvaranju LU.LU.AMELU “primitivnog radnika.” Ajk onda počinje da zbunjuje, tvrdeći da reptilijanci, koji su došli da ovladaju zemljom potiču iz niže četvrte dimenzije. I duhovna su bića kadra da zaposednu telo. Kako to? Prvo su sletali došavši sa neke zvezde a onda duhovna bića. Opet, piše Ajk, Anunakiji su bili opsednuti genetskom čistoćom, i bilo im je jako bitno da je održe pa su se uzimali između sebe, i stvarali loze koje skriveno i iza kulisa su upravljale ljudskim društvom. Ajk 91

citira i jednog afričkog vrača, šamana (sanusi, sanjasi) koji se zove Kredo Mutva (Credo Mutwa), i čuvar je tradicije Zulu naroda, za koje tvrdi da su potomci došljaka sa zvezda. Taj šaman i sam priča o bićima sa zvezda koja su imala odnose sa ljudima. Kredo pominje “božansko pravo kraljeva” (na koje su se pozivali svi vladari sveta. Od faraona i vavilonskih vladara pa do Habzburga i ostalih) i to se odnosi na poreklo, tj krvnu vezu sa drevnim došljacima – bogovima. Ajk tvrdi da su sve velike i stare aristokratske porodice, kao i poznate porodice industrijalaca, bankara i vladarske kuće, Bušovih, Rotšilda, Rokfelera, Openhajmera itd, sklapale brakove između sebe, ne obazirući se na emocije, jer su svi poreklom od reptiloidnih došljaka – bogova, Anunakija, reptilijanaca… Te porodice vladaju svetom i okupljene su u tzv Vavilonsko bratstvo, ili samo Bratstvo, neku vrstu vrhovnih Iluminata dok je ispod njih “tušta i tma” tajnih društava i institucija, koje su njima poslušne. Po njemu su Vindzori, Habzburzi i ostale elitne porodice ustvari potomci drevnih Anunakuja, koji su ustvari reptili, ali je Ajk nejasan: jesu li oni telesna, materijalna ili duhovna bića. Jesu li oni bića koja su došla sa Nibirua, sa neke zvezde iz Drako konstelacije ili iz niže četvrte dimenzije. Ima i jednoga i drugoga. Vraćajući se u davnu prošlost, i prateći Zehariju Sičina, Ajk dalje navodi da su klanovi Enkija i Enlila ratovali između sebe, pa su tako u tim bitkama uništeni Sodoma i Gomora, kao i drevni gradovi čije uništenje opisuju “Vede” i “Mahabharata.” Naravno, Ajk se, vraćajući se u prošlost i tobožnje uništenje sveta ( i Atlantide) u potopu, pominje da i sami idemo ka kraju jednog “mračnog doba” i još jednog “ciklusa od 13 000 godina” i da nas uskoro čeka “globalno duhovno buđenje kada ulazimo ponovo u Doba svetlosti.” Slična teoretisanja se daju čuti od sledbenika Novog Doba – Nju Ejdža. Iako učenja Novog Doba (Nju Ejdž) pominje kao manipulaciju masa od strane reptilijansko – ljudskog establišmenta, Ajk i te kako svojim stavovima brani učenja Nju Ejdža, a i u biografiji mu stoji bavljenje spiritizmom i “mistična iskustva.” Čovek koji tvrdi da su gušteroliki Anunakiji, izrabljivači ljudi stvorili religiju da manipulišu tim ljudima, pominje “globalno duhovno buđenje.” I to na isti način na koji ga pominju i Helena Blavacka, Alister Krouli, i mnogi drugi ezoteričari, vračevi i okultisti. Videćemo, kakvo je to “duhovno buđenje i dolazak svetlosti.” i zašto je baš hrišćanstvo najveća smetnja tome. Ajk citira naučnika Brajana Desboroua (Brian Desborough) koji tvrdi da je Venera bila sjajno nebesko telo, odlomljeno od Jupitera, koji je, opet uništio planetu koja se nalazila blizu Marsa. Venera, parče Jupitera (kako kada je Jupiter sačinjen od vodonika i helijuma, dakle gasova) je uništila život i atmosferu na Marsu, a stanovnici sa Marsa su izbegli na Zemlju, na kojoj su već živeli crni ljudi, koji su obožavali sjajnu Veneru. Ta pomenuta katstrofa, o kojoj piše i Imanuel Velikovski (Immanuel Velikowski) u knjizi “Svetovi u sudaru” je izazvala katastrofe i na Zemlji, potop i ledeno doba. Beli Marsovci su ratovali sa crnim Zemljanima i ti su ratovi, kaže Disborou, opisani u “Vedama”. To je vreme kada je propala Atlantida. Ti beli Marsovci su začetnici bele rase na Zemlji, i to su Feničani i Indo - Arijci. Ajk pronalazi “dokaze” za ovu tvrdnju. Plato El Kahira gde se nalazi Velika piramida u Gizi nosi naziv koji potiče od arapskog El Kahir – Mars. Sfinga je bila ofarbana u crveno, a Egipćani su Mars zvali “Horus crveni” i otud one priče o piramidama i sfingi na Marsu. Ne znam samo šta bi izdržalo kataklizmu izazvanu sudarom sa drugom planetom, i kakva bi piramida ili sfinga ostala čitava posle toga. Navodno, pošto je Mars je bio bog rata, upravo su sa Marsa stigli beli ratnici … Ajk smatra da su Anunakiji na neki način povezani sa ovim belim Marsovcima, ali i da su Anunakiji ustvari reptili, gušterolika bića na dve noge, nešto kao velociraptori. On smatra da su možda te i još neke vanzemaljske rase ratovale na zemlji za prevlast, i ti ratovi su opisani u drevnim mitovima, a dokaze za njihovo reptilsko poreklo Ajk vidi u obožavanju zmija i zmajeva, i legendama o istima u celom svetu. Krilata zmija – Ketzalkoatl u Meksiku, Nage u Indiji, Nehuštan u Kanaanu, Knef zmija kod Egipćana, Ofion kod Feničana, krilati zmajevi u legendama Germana, Slovena… Eskulap je predstavljan kao zmija, a i danas možemo videti simbol Kaduceja, štap na kom su obmotane dve zmije, tj simbol Hermesa, na logoima farmaceutskih kuća i apoteka. Ipak to su uglavnom zmije i leteća bića a ne raptori ili dvonogi gušteri, malo viši od čoveka. Zamislimo teoriju da je nekada davno Zemlja bila Planeta majmuna kojom su vladale gorile, a da to potvrđujemo legendama o letećim majmunima i malim pacolikim majmunčićima i simbolima. Ajk dalje navodi da su legende o zmajevima, alama i aždajama ustvari dokaz o reptilskom prisustvu na Zemlji u davna vremena. Kineski zmajevi, zmajevi koji čuvaju sveta mesta (ale i aždaje kod Rusa, Srba i Hrvata), krilati zmajevi na grbovima, kod Grka je vrtove Hesperida čuvao zmaj, i nema kutka na svetu gde se ne pominju aždaje i zmajevi, kojih se ljudi uglavnom boje i obožavaju ih. Ajk se poziva na te priče. Postoje i prikazi zmajeva na grbovima i zastavama, Vels, Engleska, Butan… grbovi aristokratskih porodica (Poput Vindzora u V. Britaniji) i ogromnog broja grbova, i mnogih firmi, kompanija i institucija koje imaju zmaja kao simbol. Takođe i na mnogim 92

građevinama se mogu naći statue i figure zmajeva i gargojla, posebno u zapadnoj Evropi, na gotskim katedralama i na poslovnim zgradama. Ajk pominje Denverski aerodrome koji vrvi od masonskih simbola i sombola zmajeva i gargojla, kao i grad London koji vrvi od ovih primera. Na osnovu ovog Ajk tvrdi da su pripadnici elite reptilijanci i zato ostavljaju simbole zmaja na građevinama, grbovima, kao i u narodnim legendama.

Kredo Mutva, afrički šaman, koga citira Ajk, iznosi priču o Čitaurima, reptilijanskoj rasi, koja je, kaže on, isto što i Anunaki. On tvrdi da su oni kontrolisali ljudski rod hiljadama godina, i da su oni vladari današnjice. Čitauri su bili poznati kao Deca Zmije, i kaže Mutva, imali su izdužene lobanje, pa se među Afrikancima mogu videti pokušaji da se izduže lobanje, a kao i u predstavama Egipćana, a pomenućemo i pronađene izdužene lobanje na Andima u Kačuačiju. Reptilijanci, tvrdi Ajk, potiču sa sazvežđa, ili zvezdane konstelacije Drako, gde se nalazi zvezda Tuban, nekadašnja Severna zvezda, prema kojoj su orjentisane egipatske piramide. Hramski kompleks Angkor Vat u Kambodži je simbolična geometrijska replika Drako konstelacije, viđene kako je izgledala pre 10. 500 godina. Hramovi u Angkoru su prekriveni predstavama reptila, kao i katedrale u Evropi jer su sve velike i “svete” građevine gradili pripadnici tajnih društava koje su osnovali reptilijanci. Znamo da su katedrale u Evropi gradili masoni. A po Vilijemu Bremliju (William Bramley), koga citira i Dejvid Ajk Anunaki su stvorili tajno društvo “Bratstvo Zmije” (Vavilonsko bratstvo) koje vlada do danas. To je on opisao u svojoj knjizi “Bogovi raja.” Reptilijanci se pominju i u legendama Hopi indijanaca, ali ovog puta kao vanzemaljska bića koja su se uselila u podzemlje, i odande rade u tajnosti. Hopi Indijanci znaju za vrlo stare tunele ispod Los Anđelesa, u kojima se danas održavaju masonski rituali. Hopi tvrde da potiču iz Sipapunija, podzemnog sveta, i spremni su pokazati podzemne tunele u rejonu kanjona Kolorado, gde su, po Hopijima živeli Sivi, vanzemaljci, koje su Hopi zvali “Zmijska braća.” Postoji rašireno verovanje među istraživačima NLO da postoje reptilijanske podzemne baze, u kojima oni zajedno rade sa reptilijansko – ljudskim mešancima, izvodeći eksperimente na ljudima i naučna istraživanja. Dejvid Ajk tvrdi da je razgovarao sa bivšim operativcima CIA koji to potvrđuju. On takođe tvrdi da vanzemaljci dolaze iz niže četvrte dimenzije, i da manipulišu ljudima, a ta niža četvrta dimenzija je po Ajku, koji svesno ili ne citira sataniste, “niža astralna ravan” iz koje oni pozivaju demone u ritualima sa crnom magijom. Sada više zmajevi nisu ni sa Nibirua, a i Drako konstelacija je malo podaleko, sada su to duhovna bića, i Ajk na tome ostaje. Polako i vrlo lako će biti povezati ko su ustvari ti “reptilijanci” kada se uđe u Bibliju. Ajk tvrdi da satanisti, tj elita u tajnim društvima u svojim ritualima ustvari prizivaju reptilijanske vanzemaljce, i to samo jednu grupu, onu koja je zla, jer, piše on, oni nisu svi zli. Oni reptilijanci koji žele kontrolu i koji vladaju svetom kroz tajna društva i korporacije su vrlo zli i potiču sa Drako konstelacije, i odatle termin “drakonski” koji sumira njihov karakter i način rada. Oni vole ljudsku krv i oni su “demoni 93

krvopije iz starih legendi” ( nas su učili da je srpski vampir Sava Savanović svraćao do vodenice, i da nije bio nikakav aristokrata) i za Ajka je grof Drakula jedan od njih. Grof je aristokratska titula, ljudsko reptilijanske krvne loze su aristokrate, a Drakula asocira na Drako. Sada Ajk pominje reptilijance koji sisaju kravama krv, u Meksiku, i jarcima u Portoriku. Aristokrate. Došli sa nekakve zvezde, kriju se među mnogo nesavršenijim ljudima kojima žele da zavladaju i piju krv junaca i jarića! I ti reptilijanci osobito vole da zaposedaju ljude i to su članovi aristokratskih porodica, koje su stare po više hiljada godina, i koje su kroz istoriju vladale državama. Od Ramzesa II do Buša. Vindzori, Openhajmeri, Rotšildi, Habzburzi, Rokfeleri, crna plemstva, Gvelfi… ustvari gušteri u ljudskom obliku. “Ove genetske linije su manipulacijom došle do moći u politici, biznisu, vojsci, bankarstvu, i drže te pozicije, a potiču od reptilijanaca iz niže četvrte dimenzije i kriju se iza ljudskih obličja ili umno kontrolišu ljude.” (“Najveća tajna”- D. Ajk). Vrlo nezgodno. Ljudi nemaju nikakve šanse i nikakav smisao. To je skrivena poruka koju šalje Dejvid Ajk. Idemo dalje. Ajk tvrdi da je razgovarao sa novinarem koji je intervijuisao visokog zvaničnika koji je bio zagovornik globalne centralizacije moći, poznate kao Novi Svetski poredak. Novinar je tvrdio da se ovaj zvaničnik u momentu transformisao u gušteroliko biće i ponovo vratio u lik čoveka. Takođe se poziva i na iskustva koja je imala Keti O’ Brajan (Cathy O’ Brien) nad kojom su vršeni mentalni eksperimenti (projekat “Monarh”) i koju su zlostavljali, kako kaže, seksualno još kao dete visoki zvaničnici iz vlade SAD. Keti je napisala knjigu “Transformacija Amerike” zajedno sa Markom Filipsom (Mark Phillips) u kojoj je opisala sve šta je preživela, kao i jedan događaj, gde se Džordž Buš stariji, predsednik SAD pred njom transformisao u reptila, ali je ona pomenula i hologramske slike, o kojima Ajk ne govori, samo ih spominje onako uzgred. Da je ovo istina, teško da bi ta žena imala šanse da progovori. Ona je sve ovo napisala pod nečijom instrukcijom, a ko zna je li baš ona autor. Eto, pokazaćemo da je SAD demokratska zemlja, može se slobodno pisati, a i sakrićemo pravu istinu o tome ko stvarno stoji iza američkog, globalnog i lokalnih, državnih sistema. Neka se ljudi bave vanzemaljcima. Pomoću tih trodimenzionalnih slika može se postići vizuelni efekat kakav se želi, a da gledalac veruje da vidi stvarnu sliku (doći ćemo do ovog pitanja u delu pod imenom Projekat Blu Bim). Keti tvrdi da joj je meksički predsednik Migel De La Madrid pričao da je i on “jedan od njih” i da drevne Maje potiču od reptilijanaca, i da je on sam potomak Majansko – reptilske loze i onda se transformisao u biće slično iguani. Pomenuta žena, Keti je priznala da je dobijala halucinogene supstance i droge, i jasno je da pod uticajem tih droga vrlo lako može da se vidi kako se čovek pretvara u reptila ili omiljeni mačak Marko u tigra. Mnogi su narkomani doživeli iskustva da su bežali od lava do onog da su pričali sa banderom koja se sagla. Dejvid Ajk piše: “pod efektima koje su proizvele droge, i druge tehnike ( verovatno hipnoza), Ketin mozak je prešao u reptilijansku dimenziju. Reptilijanci dolaze iz četvrte niže dimenzije (nema više Drako konstelacije, Marsa i Nibirua) i koriste fizička tela kao sredstvo da manipulišu našom dimenzijom. Ako možete da podesite vaš um na njihovu pravu dimenziju, videćete ih onakvima kakvi jesu ( dakle morate da budete drogirani). Pod uticajem droga čovek vidi biće iz druge dimenzije, biće koje se materijalizuje. U daljem tekstu knjige će postati jasno o kojim se “vanzemaljcima” radi. Ajk dalje citira Hantera Tompsona (Hunter Thompson) u knjizi “Strah i gnušanje u Las Vegasu” gde on opisuje kako je viđao reptilijance kada je bio pod dejstvom LSD-a, i to tokom pet dana neprekidnog drogiranja. Takođe, Ajk citira ženu vidovnjaka – medijuma, koja je viđala reptilijance u telima vodećih svetskih političara, bankarske i poslovne elite. Ona se zove Arizona Vajlder (Arizona Wilder). Ovo je njoj bilo moguće, pošto je “dostigla visok nivo vidovnjaštva” piše Ajk, pa je mogla da vidi iza fizičkog sveta u nižu četvrtu dimenziju gde reptilijanci obitavaju. takođe i žena jednog sataniste, koja je za vreme njegovog satanističkog rituala šetala psa u sumrak i videla osobu u odori sa kapuljačom, sa gušterskim licem. I sama je bila obdarena parapsihološkim sposobnostima i kasnije je često viđala transformacije ljudi u reptile. Pomenuti šaman – vrač Kredo Mutva je pominjući da Zulu znači “ljudi sa zvezda” takođe pričao o svetskim liderima, članovima Bratstva vladara, koji su svi odreda reptili. Nije priča bez osnova, ali te ljude, visoku elitu, čiji su članoci uglavnom masoni i okultisti ne zaposedaju nikakvi gušteri. Često se pitamo: Ok, bogati žele biti još bogatiji, žele vlast, žele novac. Imaju ga i umnožavaju ga. Pa zašto onda čine i dodatno zlo, stvaraju krize, podstiču umiranje od gladi, prostituciju, korupciju, ubijanje, ratove. Mogu da žive sjajno i bez toga. I još da ih ljudi vole. Ali ne, oni stvaraju zlo. Zato jer njima vlada zla sila. Koja je to sila? Sila čije je predstavnike Isus Hristos oterao u svinje. (Jevanđelje po Marku 5. 1-13).

94

Figurica iz El Obeida (Al Ubaid) Južni Irak 3800 god. p. n. ere Posle drogiranih “očevidaca” tu su sada i vidovnjaci, okultisti, medijum, vrač… Ajk dalje nastavlja, tumačeći svedočanstvo vidovnjakinje o svetskoj eliti – “mi ćemo ove ljude nazvati zaposednutima” Vrlo bitno za razotkrivanje tih i drugih vanzemaljaca i duhovnih entiteta. Jevanđelje je puno “zaposednutih” iz kojih “reptilijanci” izlaze kada se približi Isus, i još ga mole “da ih ne muči…ili da ih pusti u svinje…” (Marko 5. 113). Naravno, najviši pipadnici establišmenta su čisti reptilijanci dok postoje i mešanci sa ljudima, a i samo ljudi koji su zaposednuti, koji su poslušnici. Oni grade svoje podzemne baze, gde vrše istraživanja i spremaju svet za Novi svetski poredak. Tako Ajk opisuje aerodrom u Denveru (Kolorado) kao skup satanističkih i masonskih simbola i vrlo morbidnih murala sa prikazima nacističkog vojnika, mrtve dece i sveopšteg uništenja, jer je, po njemu, Denver jedan od vojnih centara Novog scetskog poretka a ispod ovog aerodrome se nalazi podzemna baza reptilijanaca, kao i takozvana vojna baza Area 51 u Nevadi i baza Dals (Dulce) u Novom Meksiku, koje su povezane sa nacionalnom laboratorijom u Los Alamosu. O bazi Dals Ajk piše kao o mestu gde se vrše eksperimenti na ljudima i životinjama, i to je mesto kao iz horor filmova sa bezbroj nakaza u kavezima, što to je čuo od radnika koji su radili u toj bazi. Slične baze i podzemni gradovi se nalaze širom sveta i opremljeni su tehnologijom koja je nepoznata za obične ljude. To je realno, jer ono što poseduju policija i vojska obični građani do toga ne mogu da dođu. Kada svako ko ima malo bolji kompjuter može preko programa “Google earth” da sa satelita locira svoju kuću, šta tek vladine institucije imaju. Ne možemo da zamislimo ni tehnologiju koju poseduju vojska i policija jedne neznatne države kao Srbija, a kamo li SAD ili Kine, u kojoj je ljudski život bezvredan i svaki od milijardu Kineza je spreman da se ugradi u kolektivnu tvorevinu. Kada se pominje izgled ovih bića, Ajk piše da su oni poput krilatih guštera, na dve noge, visoki od jedan i po do dva i po metra, sa krilima kao u slepog miša. Oni po njemu stoje iza termina “pali anđeo.” To su krilate gargojle, koje imamo po fasadama katedrala i građevina vlade, najviše u Londonu, koje su simbolični prikaz Drako reptilijanaca. Neki su beli i oni su u vrhu hijerarhije. Njima su kao “bogovima” ljudi prinosili žrtve u pradavna vremena, kao i danas. Ajk kaže da su Anunakiji posebno tražili žrtvovanje dece i da se to čini do danas. u Bibliji se pominje Moloh kome su žrtvovana deca, a sve drevne civilizacije su upražnjavale ljudske žrtve. To se čini i danas, u satanističkim ritualima, posebno na Noć veštica uoči koje nestane mnogo dece, najviše u Americi. I Ajk i Sičin se bave time da su paganski bogovi – vanzemaljci ili Anunakiji. Deniken nije išao ovako daleko u opis tih bića, samo se bazirao na njihovu zaostavštinu. Naravno Ajk takođe tvrdi da su reptilijanci, po dolasku na Zemlju imali odnose sa ljudskim ženama i da su one rađale decu iz tih veza, a ta deca su ovi ljudi – reptilijanci koji se mogu preobražavati čas u jedno a čas u drugo obličje. Pa kako su mogli da imaju odnose ako su duhovna bića iz “niže četvrte dimenzije”? On se prvo hvata za biblijske stihove o “sinovima Božjima” i “kćerima ljudskima” i divovima koji su izašli iz te veze. Stihovi iz 1. knjige Mojsijeve 6. glava 1-5 su prvi na tapetu, a onda se oni poredesa ostalim drevnim zapisima, 95

starosedelaca Amerike, Afrike i Azije. Etiopski tekst “Hebra Nagast” pominje velike bebe stvorene ukrštanjem ljudi (kćeri Kainovih) i “anđela.”

Mural sa aerodrome u Denveru Apokrifna “Knjiga Enohova” pominje čudno rođenje Noja, takođe od žene i anđela, kao i iranska “Šah Nama” – “Knjiga Kraljeva” koju je 1010 sastavio pesnik Firdousi opisuje rođenje velikog, belog i sjajnog, plavookog deteta nazvanog Zal, za koje njegov otac, kralj Sam tvrdi da je dete Devas (deva) - posmatrača – anđela. Na ogrlici Kreda Mutve postoji jedno oko za koje on tvrdi da simbolizuje Posmatrače, koji su po njemu Čitauri (Anunaki) reptilijanci. Taj simbol jednog oka ili svevidećeg oka u trouglu, na vrhu piramide ćemo sretati često. Britanska titula “Ser” (Sir) koja se dodeljuje aristokratama od strane kraljevske porodice potiče od imena jedne zmijske boginje, koja je povezana sa Ninlil ili Ninhursag sa Sumerskih tablica. Enlil je bio blistava Zmija Sjajnih očiju, a Enki je takođe bio Zmija i njegov amblem su dve isprepletane zmije, što je bio simbol njegovog kulta u gradu Eridu. To je danas simbol medicinske profesije, poznat kao Kaducej (caduceus).

Kaducej Naravno, Enlil i Enki su bili kraljevi, svaki na svojoj teritoriji, pa Ajk se nadovezuje na to, pominjući veze kraljeva i kraljevskih porodica sa reptilima koji se predstavljaju sa zmajevima i zmijama. Kraljevi Medije su na Iranskom nazivani Mar, što znači zmija, “zmajska dinastija Medije” ili Potomci Zmaja. u Egiptu je, 2.200 p. n. ere osnovan “ Kraljevski dvor Zmaja” od strane sveštenika Mendesa, a njegovo postojanje traje do današnjeg dana sa promenjenim imenima, kroz tajna društva, od kojih je jedno “Kraljevski dvor Zmajevog suvereniteta” čiji je centar u Londonu. Neki ljudi ga nazivaju Bratstvo Zmije. Slavni keltski naziv Pendragon je bio verzija titule “Kralj – Zmaj” koju su nosili mnogi kraljevi Evrope. Reč “Vatikan” se izvodi iz dve reči 96

“Vatis” – prorok i “Cannes” – zmija. Balkan takođe od Baal, (Val) - sunce i Cannes – zmija. U Evropi je u srednjem veku postojao Viteški Red Zmaja, osnovan 13. decembra 1408. godine, a po nekima i ranije. Tog datuma objavljena je povelja reda u kojoj je naznačeno da je osnovni zadatak reda odbrana krsta od neprijatelja, naročito od Turaka. Među 24 viteza koji su učestvovali u uspostavljanju (ili obnavljanju) reda 1408. god. nalazili su se i Stefan Lazarević, a i Miloš Obilić, i Vlad Cepeš, pominjani grof Drakula. Zbog ove činjenice da je pripadao Redu Zmaja se on zvao Drakula, a ne zbog pijenja krvi ili zbog reptilskog porekla.

Grb Lazarevića – vidi se zmaj ili zmija oko štita Ajk dalje navodi da su reptilijanci iz nekog razloga, u ta davna vremena, kada su se pojavili kao Anunakiji, i vladali otvoreno, rešili da se prikriju. Verovatno su se uplašili ljudi. Rešili da uzmu ljudski izgled. Priča koja “ne pije vodu” – dolaze sa svom tehnikom, nadmoćni, igraju se genetskog inženjeringa, stvaraju robove i sada se kriju od istih. Kao kada bi se lisice sakrile među kokoške da se sakriju od kokošaka. Ovo je uključivalo program ukrštanja ljudi i reptila, da bi čisti reptili mogli da preko mešanaca deluju iz niže četvrte dimenzije. Reptil iz niže četvrte dimenzije nosi ljudsko telo kao genetski plašt, i kada jedno telo umre on se seli u drugo. Neki su ljudi zaposednuti manje, neki više, a neki skroz, i ti su najmoćniji, iz najmoćnijih porodica. Nejasno je šta pesnik želi da kaže. Da li vladaju reptili sa Drako konstelacije, Anunakiji, reptili iz četvrte dimenzije, ako zaposedaju ljude, jesu li materijalni ili su eterična bića. Više Nibiru on ni ne spominje, niti ratove, sletanja, bitke. Polako se sužava krug oko pravog porekla “reptila.” Ajk kaže da reptili utiču na ljude tako što stimulišu oblike ponašanja – hijerarhijsko razmišljanje, agresiju, sukobe, podele, nedostatak samilosti i potrebu za ritualnim. Vrlo bitno. Tu on ne greši. Ja bi dodao i pohlepu. U Bibliji se pominju pobunjena Božja stvorenja koja ovo isto rade, i koja su napustila službu Bogu, kao i ljudi koji su napustili službu Bogu i imaju sve ove osobine. Pali anđeli i ljudi u njihovoj službi. Paganski sveštenici. Korumpirani političari, generali, bankari, zli ljudi, pohlepni, opsednuti ubijanjem, izrabljivači, kriminalci, satanisti. Biznismeni, tajkuni. Isus Hristos se obraća hijerarhijski dobro kotiranim Farisejima i sadukejima sveštenicima i eliti Izraela onog vremena: “Vaš je otac đavo, i slasti oca svojega hoćete da činite: On je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini..” (Jevanđelje po Jovanu 8. 44) Ajk je u pravu kada pominje tajna društva koja postoje još od Nevroda i Vavilona i njihove pripadnke, koji su toliko zli da nikakve samilosti nemaju i ništa ih ne zanima osim vlasti, moći i para. Ajk i jeste tu da spomene deo istine ali da sa delom laži relativizuje istinu. 97

Pripadnici elite uživaju da nanose zlo, da varaju, da tlače i uništavaju. Ne zanima ih kako će doći do bogatstva i nikada im nije dosta. Devize “Zavadi pa vladaj” “Cilj opravdava sredstvo” i slične nisu došle od reptilijanaca i daždevnjaka iz svemira, nego od ljudi, koji su dušu prodali đavolu, i u savezu s njim, i jedni sa drugima, uništavaju najviše Božju krunu stvaranja – čoveka. Uništavaju ga duhovno i fizički. Sukobima, podelama, izrabljivanjem, otimanjem, agresijom, prevarom… i vekovima se bore da uklone Boga iz svesti čoveka. Dejvid Ajk u svojim knjigama, kao što ćemo da vidimo, stalno napada hrišćanstvo i Isusa Hrista i koristi reči kao “svinjarije” “izmišljotine” a za Boga kaže da je “bednik”…čudno, kako nekoga napada a uporno tvrdi da taj ne postoji. Sami njegovi citati, kao i činjenice iz biografije odaju g. Ajka kao sledbenika Nju Ejdža, iako on to negira i Nju Ejdž naziva religijom. Njegovi reptilijanci skaču po dimenzijama, viđaju ih medijumi, vračevi i šamani, ljudi sa parapsihološkim moćima. Oni opsedaju ljude. Da nas ne zavara to što Ajk napada tajna društva i sledbenike paganskih “bogova “ i kultova. On je verziran da pruži poluistinu. On napada i hrišćanstvo, Isusa Hrista negira i smatra njegove sledbenike budalama. On nastavlja u poglavlju “Vavilonsko bratstvo” u svojoj knjizi “Najveća tajna” pišući da je Vavilon bio jedan od prvih gradova nakon Potopa, i da je u Vavilonu nastalo prvo tajno društvo, škola Misterija, nazvano Vavilonsko bratstvo, mistično udruženje ljudi koji su vladali i vladaju iz senke, opsednuti reptilijancima ili samih reptila. Ista ta tajna društva koja udružena i u hijerarhiji kontrolišu svet današnjice, manipulišući čovečanstvom, su samo moderno Vavilonsko bratstvo, koje vuče kontinuitet iz Vavilona, preko Egipta, Grčke, Rima, srednjovekovne Evrope ( Nemačka, Francuska, Engleska, Đenova i Venecija) Amerike, do današnjih dana. Vavilon je osnovao kralj Nevrod (Nimrud) i tu se Dejvid Ajk slaže sa Biblijom. Nevrod je imao ženu Semiramidu, i sina Tamuza, koji su smatrani božanskim trojstvom, i od kojih potiču sva trojstva na zemlji. pa tako Ajk koristi priliku da na hrišćansko trojstvo baci kamen tvrdeći da vodi poreklo od paganskog trojstva. Drevni imperatori su imali božanske prerogative, od vavilonskih i sumerskih kraljeva, kraljeva Angkora, Egipatskih faraona do Rimskih careva, kao “sinovi Sunca” i “božanski.” Ajk, naravno, šta bi drugo, njih dovodi u vezu sa gušterima, navodeći da su reptilskog porekla, ali ne navodi jesu li zaposednuti ili su sami reptili. Astrologija, spiritizam, obožavanje planeta, zvezda, kao i sva paganska verovanja potiču iz Vavilona, kao i pomenuta paganska trojstva. Mnoštvo simbola, koje srećemo u svakodnevnom životu, i za koje pojma nemamo šta znače, potiču iz Vavilona i Egipta i iza njih se kriju paganska verovanja i astrologija. Jedan od najčešćih simbola, drevni simbol cveta ljiljana, (franc Fleur de lys) kojeg se može videti u svim istorijskim epohama, od Sumera do danas, na hiljade porodičnih i drugih grbova, korišten je kao stilizacija grbova kraljevskih kuća Evrope, najviše Francuske, kao i francuske republike, do današnjih simbola izviđača i logotipa mnogih civilnih i vojnih organizacija. Njime su na Mauricijusu žigosani robovi. Ovaj simbol simbolizuje trojstvo Nevroda, Semiramide i Tamuza – Sunce. Ova ajkova tvrdnja je tačna. Paganstvo jeste Kult sunca, skup religija koje su suprotstavljene biblijskom, hrišćanskom Tvorcu, ali Ajk i Tvorca stavlja pod isti koš sa paganskim religijama, kao sredstvo za manipulaciju masama. Ajk kaže da ako je neki simbol pozitivan za narod, mase, onda je negativan za Vavilonsko bretstvo, a ako je za njih pozitivan, imate ga svuda, i za sve ostale je to simbol zla, ali većina to ne zna. Simboli zmija na apotekama, trouglova, piramida, svevideće oko u trouglu, simbol petokrake (pentagrama), grančica, strela, zmajeva, svastika… Semiramida je bila poznata kao “Nebeska kraljica” “Majka zemlja” kao i pod imenom Astarta ili Ištar (“graditeljica kula”). Krune vladara su se razvile od ukrasa za glavu kakav je nosio Nevrod, a to je obruč sa tri roga, što je predstavljeno i pomenutim simbolom “cveta ljiljana” i Ajk to povezuje sa reptilijancima, koji su, navodno, imali tri mala roga, što je simbol paganskog trojstva.

98

Fleur- de-lys - “cvet ljiljana” Ajk je hteo ovde “prikačiti” i troje biblijskih ličnosti Josifa, Mariju i malog Isusa kao trojstvo koje su ljudi izmislili. Za razliku od njegovih prijatelja reptilijanskih “bogova” koji su za njega bili stvarni, ovo troje su po Ajku – izmišljeni likovi. Njih je izmislila hijerarhija da bi manipulisali narodom i držali ga u strahu. Ovu tvrdnju Ajk zasniva na činjenicama da Katolička crkva jako podseća na vavilonsku misterijsku religiju, simbolikom, hijerarhijom i ritualima, Ajk pominje papsku mitru, koja podseća na riblju glavu i potiče iz Vavilona, slike žene – Marije sa zvezdama ili zracima iznad glave, što je ustvari Semiramida ili Izida, a ne Marija (Kip Slobode u Nju Jorku je predstava Semiramide).itd. Nevrod je i Janus, sa dva lica, koja gledaju istočno i zapadno, odakle potiče i masonski orao sa dve glave, kao i onaj dvoglavi orao sa grbova, što bi, opet bio simbol krilatih Drako reptilijanaca. On napadajući hrišćanstvo napada katoličku crkvu i njenu nauku i ustrojstvo, kao i simbole, a ne zna da ta crkva nema mnogo zajedničkog sa hrišćanstvom, i to ostaje sakriveno za površnog čitaoca, a većina su takvi. Crkva koju Ajk proziva da je nosilac izmišljene religije koja je naslednik paganske, što je u pravu, i koja manipuliše ljudima je ista ona koja je progonila sve one koji su verovali drugačije, posebno one koji su čitali Bibliju i živeli po njoj. Ljudska žrtvovanja su bila značajne za vavilonsku religiju, jer su, kaže Ajk, reptilijanci to zahtevali. Po njemu Tamuz dolazi od dve reči “Tam” - usavršiti i “muz” - spaliti, a Moloh je jedna varijanta Tamuza, kao i ostale varijante po celom svetu. Ovo je tačno. To žrtvovanje se dešava i danas, kao na dan Beltane, 1. maja, praznik koji su slavili Druidi u Britaniji, ili 31. oktobra na keltski praznik Samhajn ili današnju Noć veštica. Od Tamuzovih praznika su nastali mnogi hrišćanski praznici u Katoličkoj crkvi. Kombinacija Nevroda i Semiramide je bila predstavljana pod bezbojnim imenima u civilizacijama i kulturama koje su se od tada razvile. Paganski bogovi širom sveta možda izgledaju kao nedokučivo dug niz imena, ali su ta imena vezana za tri pomenute figure. Ajk piše da hijerarhija današnjeg “Vavilonskog bratstva” uveliko praktikuje satanističke rituale, žrtvovanja dece, kao što su to radili nekadašnji žreci i elita drevnih vremena. Ajk pominje ljude od moći, bankare, aristokrate, političare, ministre, advokate. Pod vavilonskim bratstvom Ajk podrazumeva tajna društva koja stoje iza kreiranja situacije u svetu i Novog svetskog poretka, stvaraju krize, ratove, zavađaju, infiltriraju se. Mada Ajk kaže da to rade reptilijanci, koji svraćaju iz četvrte dimenzije, mi znamo da to rade ljudi, koji imaju moć, novac i uticaj, i udružuju se radi ostvarenja svojih, uglavnom pokvarenih ciljeva – sticanje većeg bogatstva i vlasti. Možemo ih zvati masoni, Iluminati ili Vavilonsko bratstvo, možemo ih zvati i Deca Kukuruza, oni imaju i duhovnu pozadinu, a to nikako nisu reptilijanci, ni sa Nibirua ni iz četvrte dimenzije ni sa Drako zvezda. Ajk je u jednom u pravu: Oni postoje i sve ono što rade, zaista rade, i bez obzira što imaju ono što većina nema, od materijalnih prednosti pa do većini nepoznatih prevoznih sredstava i lekova za neizlečive bolesti, oni su samo – ljudi. Nikako gušteri sa zvezda. Ajk je kontradiktoran, i često vadi neku činjenicu “iz kazana” da bi potvrdio svoju teoriju. Kada je drevno osvajanje Zemlje u pitanju, tu su reptili sa Drako konstelacije, sa sve tehnikom, a kada je u pitanju zaposedanje ljudi, tu su već reptili iz četvrte dimenzije. Po njemu su Rotšildi prvo čistokrvni reptili, a posle su već potomci Hazarskog naroda. Hrišćanstvo je stvoreno da bi se manipulisalo ljudima, da bi ih se držalo u strahu, i pritom se autor hvata za Rimokatoličku crkvu, i nju napada kao “hrišćanstvo” jer Jevanđelja nije ni čitao. A jedno je daleko od drugog. U biblijskom hrišćanstvu nema sujeverja, straha, manipulacije, prevare. Nema hijerarhije, plašenja ljudi gnevnim Bogom…osim ako se ljudi ne prepuste vođama kakve sekte, kojima je religija biznis. Sve u svemu, Anunakiji kao duhovna bića iz četvrte dimenzije su još jedna varijanta vanzemaljaca, u knjigama koje mase čitaju i ne proveravaju šta čitaju i 99

zašto je to napisano. Paganstvo, obožavanje sunca, tajne rituale, tajna društva, zaposedanje ljudi, ideje koje danas propagira Nju Ejdž je Ajk pripisao vanzemaljcima. Nije baš tako.

Vreme kada su vladali giganti
Još jedna priča o ovim drevnim posetiocima raspiruje maštu čitalaca i gledalaca širom sveta. To je priča o divovima, prvo onima koji su došli sa zvezda kao “bogovi” ili “Sinovi Bogova” i o potomcima tih divova. Dejvid Ajk, Zaharija Sičin, Deniken i mnogi, tvrde da su došljaci iz svemira bili viši od ljudi, i to mnogo viši. Mitovi i legende o snažnim džinovima, ratnicima neretko zlim čudovištima, kiklopima, vec se hiljadama godina prenose, s kolena na koleno, uzbuđujuci ljudsku maštu. A u svakom mitu, kažu, ima bar jedno zrno istine. Ovu zanimljivu storiju počećemo jednom dobro poznatom antičkom legendom, koju su ovekovecili i drevni helenski umetnici. Radi se o bici helenskih bogova s titanima. U Pergamu (grc. Pergamon), starom gradu na severozapadu Male Azije, prestonici nekada moćnog Pergamskog carstva (3 - 2 vek p..n.ere.) i svojevrsnom epicentru helenske kulture, pre svega vajarstva, sve do naših dana se sacuvalo umetnicko delo izuzetne kulturnoistortijske vrednosti, a to je čuveni Pergamski oltar. Oltar je posvecen najstarijem i najpoštovanijem bogu starih Grka, bogu Zevsu, pa ga mnogi danas nazivaju još i Zevsovim oltarom. Na visokom reljefu stamenog kamenog friza, nepoznati su majstori uklesali borbu na život i smrt u kojoj ucestvuje veliki broj osoba. Scena deluje autentično i puna je dramatike: dok gorostasni titani ljutito bacaju ogromne komade stena, iz Zevsovih ruku blješte munje i udaraju gromovi. Poslednih decenija među istraživačima sveta vlada veliko interesovanje za temu o divovima o kojima govore mnoge prastare sage i legende . Oni koji poznaju veličanstvenu Heladu (Stara Grčka), dobro znaju da je prekrasni Pergamski oltar, samo jedno od drevnih dela za koje se kaže da predstavljaju istinsku kulturno-istorijsku dragocenost. Njegovu neprocenjivu vrednost potvrđuje i činjenica što je, na žalost, jedina sačuvana ilustracija jednog od čestih umetničkih motiva antike - bitke grčkih bogova s titanima, a pitanje na koje ćemo pokušati odgovoriti je da li se radi samo o interesantnoj legendi ili je na našoj planeti nekad, u davnoj prošlosti, kako neki autori veruju, stvarno živela rasa divova. Istraživači koji su proteklih decenija pokušavali doći do odgovora na ovo neobično pitanje, došli su do zaključka: gotovo da nema naroda u prošlosti koji u svojoj usmenoj i pisanoj tradiciji nije ostavio uzbudljiva predanja ili umetnička dela o divovima, opakim džinovima, jednookim cudovištima i snažnim ratnicima velike visine i snage. Prisetimo se: Kiklop, jednooko čudovište, bio je pomoćnik boga Vulkana, Argus je, s druge strane, bio čudovišni div sa stotinu očiju, Atlas ili Atlant, simbolizirao je diva koji na svojim leđima nosi nebo... Slične nam sage stižu iz Skandinavije, sa dalekog severa, iz zemalja Bliskog i Srednjeg istoka, iz srednje Azije, iz Kambodže, drevne Kine i Indonezije, severne i južne Amerike... Čak i tradicije najvećeg broja dojučerašnjih kanibalskih plemena u Papui Novog Gvineji govore o “belim Bogovima gorostasnog stasa, koji su živeli pre njih i koji su obećali da ce se jednoga dana vratiti...” Džinovi se gotovo po pravilu pojavljuju i u arapskim legendama i pričama, prisetimo se “Hiljadu i jedne noci”, kao i u najstarijim indijskim epovima, koji sežu sve do prastarih vremena u kojima su nastajale veličanstvene tradicije vedske kulture. Vavilonski žreci (čuvari nasleđenih tajnih znanja i veština), kako je klinastim pismom na glinenim pločicama zabeležio nepoznati hronicar, svoja su fantastična znanja iz oblasti matematike, astronomije i geometrije, primili od misterioznih bica džinovskog stasa. Njih Sičin naziva Anunakiji. O divovima govore i najstariji epovi sveta, kao što su staroindijska “Mahabharata”, sumersko – akadski “Ep o Gilgamešu” ili Homerova “Odiseja.” O njima kazuju egipatski papirusi i “Talmud”, biblijski “Stari zavet”, i “Kur'an”. Nedavna iskopavanja u severnom delu Indije otkrila su ljudske skelete fenomenalnih dimenzija. Istraživanje je vodio tim Nacionalne geografije (Indijska filijala) uz podršku Indijske armije jer je ta oblast pod njihovom jurisdikcijom. I ranije su pronalaženi skeleti većih dimenzija nego obično, ali su uglavnom uništavani. Bavićemo se Biblijom, koja suprotno od evolucionista, tvrdi da su pretpotopni ljudi bili viši od današnjih, i ono što je nalaženo su upravo skeleti i fosili tih ljudi. Ono što je prikazano na slikama, skeleti ljudi visokoh 10 metara je fotomontaža i nema veze sa istnom. To je smišljeno preterivanje, upravo da bi se svako razmišljanje o visokim ljudima koje pominje i Biblija svelo pod izmišljotinu. Kreacionistički naučnici su otkrili i prezentovali na hiljade dokaza da su nekada živeli ljudi koji su bili bar za trećinu do polovinu stasa bili viši od današnjih ljudi.

100

Navodni Džinovski skelet nađen u Indiji - fotomontaža Istraživački tim “Nacionalne geografije” je takođe pronašao table posvećene bogovima iz Indijske mitologije, “Brahma”, gde se ukazuje da su upravo bogovi njih sačinili. Skeleti ljudi koji su pronađeni ukazuju na vrlo visoke ljude, izuzetno snažne, koji kada bi obuhvatili drvo, mogli sigurno da ga iščupaju. Kao što je i objašnjeno u Indijskim svetim spisima, džinovi nisu više hteli da slušaju bogove te su i uništeni od strane boga Šive. Tim koji je vršio iskopavanja uveren je da su ti ostaci upravo ti ljudi. Vlada Indije je obezbedila celo područje i dozvoljava prilaz iskopinama samo članovima tima “Nacionalne geografije.” Pogledajte fotografije i uporedite veličine ljudi koji stoje pored skeleta, po režiji “Nacionalne geografije.” Ove slike nisu u službi dokazivanja već naprotiv, u službi ateizma i evolucije, jer je sama “Nacionalna geografija” televizija koja je u službi religije Novog Doba i ona se trudi u dokazivanju da su drevne narode posećivali vanzemaljci, da je Biblija izmišljena knjiga a hrišćanstvo samo nastavak paganstva. Biblija ne krije da su divovi postojali, ali to nisu bili kiklopi i Titani, nego ljudi, koji su zahvaljujući ujednačenoj klimi na Zemlji, kao i biljke i životinje, bili veći nego danas. Prema rečima antropologa i paleoantropologa, ( a i kreacionista, koji smatraju da je Bog stvorio savršenog čoveka, koji je vekovima degradirao, a ne vanzemaljci ili evolucija ) nekada su na zemlji carovala gorostasna bića čija je civilizacija prethodila današnjem čoveku, a čija se prosečna visina kretala izmedju 3.5 do 5.5 metara visine. S obzirom da su ovi fosili nađeni u malom broju, gigantska bića nisu mogla biti uvršćena (po nameri, naravno) u klasičnu teoriju evolucije pošto nisu nađene prelazne “karike” u lancu njihovih prethodnika. Evolucija nas uči da su naši preci bili divljaci, koji su više ličili na majmune a ne na ljude. Gorostasi govore o besmislu Darvinove teorije evolucije, jer gde su ti majmuni od kojih su oni nastali? Tako na osnovu nalaza iz arheologije, a naročito iz mitologija drevnih naroda, kao i Biblije, slobodna nauka je donekle rekonstruisala svet koji je nakada vladao Zemljom, u interglacijalnom periodu. Medjutim maštu golica postojanje pracivilizacija, koje se datiraju desetinama hiljada godina u prošlost. Tragovi prastarih ogromnih građevina i zdanja i utvrda za koje nauka nije našla nikakvo objašnjenje, niti je ikada utvrdjeno njihovo poreklo i starost su svuda po Zemlji. Reč je prvenstveno o takozvanom “gradu bogova” na visovima Anda, poznatog pod imenom Tihuanako. Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19. veka, Austrijancu Hansu Hoerbirgeru u njegovom delu “Glacijalna Kosmogonija”, rasa divova ili nadljudskih bića vladala je u epohi ašlejen, što čini geološku epohu zemlje od pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim geološkim krizama i poremećajima Zemljinih polova, kakva je najavljivana za kraj 2012. Po tom pitanju Tihuanako je izgrađen još u diluvijalnom vremenu glacijalnih epoha, što su potvrdili i 101

neočekivani nalazi. I ostale megalitske i druge građevine su rasute širom sveta, i nema odgovora ko ih je napravio, već su uvrštene u zvaničnu istoriju kao deo poznatih civilizacija. Kusko i Olantajambo u Peruu, Baalbek u Libanu, statue sa Uskršnjih ostrva, Stonhendž u Engleskoj, megaliti Karnak u Bretanji, Francuska, piramide u Egiptu i Kineske piramide. Hans Hoerbirger tvrdi da je u tom vremenu oko Zemlje kružio jedan satelit, prethodnik današnjeg meseca, nekih 100.000 godina, na razdaljini od šest zemljinih polumera. Međutim, usled retrogradnog kretanja i velike brzine, taj bivši mesec je oko ekvatora stvorio svojevrsni vodeni zid koji je stajao poput nategnutog prstena oko Zemlje.Tada, zbog džinovske gravitacije i uticaja tog satelita, nisu postojale plime, već je sva voda mora i kopna stajala, oko ekvatora, “nategnuta.” Pomenuta blizina toga meseca je na Zemlji izazvala džinovski rast biološkog sveta, koji je u nauci poznat kao fenomen gigantizma. Jedna od stotina teorija.

Navodni antički giganti su uglavnom preterivanje Kako se taj mesec sve više u spirali približavao Zemlji, došlo je do gravitacionih presija usled kojih se on, doslovno, raspao u atmosferi Zemlje. Pri toj kataklizmi, na Zemlji su nastali strahoviti poremećaji: okeani i vode mora trenutno su se raširili i razlili, jer više nije bilo gravitacione sile da je drži oko ekvatora.Tako se kataklizmom, nivo vode spustio i razlio Zemljom tri kilometra niže od pređašnjeg nivoa.Pri ovoj hidrogenskoj presiji, mnoga su kopna bila potopljena a mnoga su se potom uzdigla.Tada su veliki delovi tog satelita pali rasprsnuti na Zemlju, u obliku velikih gromada i fine, sitne prašine. Deo flore i faune je tada bio uništen, a sa njom i dinosaurusi čija zagonetna masovna smrt u nauci do danas nije razjašnjena.Iz toga razloga, geolozi su u proučavanju Zemlje i njenih slojeva, našli jasno kao nožem razgraničene fermente slojeva koji do danas nisu objašnjeni, osim činjenice da je neka nenadana presija, pre 250.000 godina, nanela slojeve koje i danas možemo videti. U fizici se ovo može objasniti samo kataklizmičkim padom i nanosom nekog kosmičkog tela koje je eksplodiralo u atmosferi. Dokaz toj činjenici nalazi se i danas u Južnoj Americi, gde se duž Anda u dužini od oko 800 kilometara može videti tamna korozija koja je nekada vodom nagrizla stene, i to baš na visini od tri kilometra. Ovo međutim znači da je nivo današnjeg Pacifika, na primer, bio nekada viši za tri kilometra nego danas. Baš usled te činjenice, u prošlom veku je nastala i jedna geološka zabluda.Tadašnji su naučnici mislili da su se Andi uzdigli za čitava tri kilometra, nakon čega je i danas ostala vidljiva korozija nekadašnjeg nivoa vode. Ostaje pitanje kako su drevni gradovi koje zagovornici ove teorije smeštaju u pradavna vremena 102

preživeli te katastrofe i ostali u stanju koje imamo danas. Pri takvim premećajima ne bi ostao kamen na kamenu. Takođe, prema savremenoj zvaničnoj nauci, procez uzdizanja Anda završio se u vremenu kada na Zemlji nije postojao ni jedan sisar a kamoli čovek, pre ko zna koliko miliona godina, pa su fosili sisara i ljudi nešto što se mora kriti od javnosti. Džinovski tapiri, slonovi, mamuti, tragovi dinosaura i ljudi na jednom mestu, koji beže od nečega. Andi su toga puni, Evropa je toga puna, Azija, pa i mesta za koja se veruje da su pod ledom bila jako dugo. Kada su arheolozi u prošlom stoleću otkrili u Andima, Tihuanako i njegove drevne ruševine, utvrdili su da to nije zapravo bio grad, nego doslovno luka. Medjutim, šta traži luka na visini od 13 hiljada stopa? Nakon toga sledila je prava eksplozija otkrića: jezero Titikaka, jeste ostatak luke do koje je nekada dopirala voda.Kada se nivo mora spustio za tri kilometra, luka je ostala da štrči u vazduhu a u raselini jedne udoline ostalo je jezero Titikaka. Sa druge strane, značenje imena Tihuanako doslovno, na jeziku Ajmara, znači “grad umirućeg meseca”. Time se potvrđuje teorija da se Mesec obrušio na Zemlju. Kako do danas nije utvrđena starost ovog fantomskog grada, ostaje činjenica da je to najstariji grad na svetu, rođen još u noći čovečanstva. Otud nije slučajno što baš u njegovoj blizini živi navodno najstariji narod na svetu, poznat pod imenom Urukhehu (drevni Uri sa jezera Titikaka), čije legende takođe potvrđuju predanje o vremenu kada “mesec nije bio na nebu'” i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, “graditelji golemih gradova”, koji su, po njima, poreklom “sa zvezda.” Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao poreklo i starost ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne studije i knjige. Tu su pronađene čuvene Kpije Sunca i Meseca, sa zagonetnim prikazima likova i bogova sa četiri prsta. Tako je na kapiji Sunca (Kolasaija) nadjen i dešifrovan drevni kalendar koji se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća. Ovo medjutim znači još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su obješnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim pričaju predanja mnogih naroda, kao i sama Biblija, što ni Kreacionisti ne pobijaju, i što će biti objašnjeno. Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini jedan od najtežih presedana u istoriji arheologije. Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez odgovarajućih optičkih instrumenata, što znači da su ta bića još u vremenu vurma, kada je naš predak išao u čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen! Sam se Tihuanako sastojao od zapravo dva grada: Akapame i Pumapunktue i neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa. Medjutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu. Sa druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku, kakve ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad bez ijednog eksera, što je ovde pomenuto i vredno je pomena. Džinovske kamene monolite spajale su i svojevrsne srebrne i bakarne spojnice, čiji je nalaz doveo u opasnost istraživače koji misle da se metal nije na Andima koristio dalje od 1500 godina p. n. ere. Što se tiče same izgradnje njegovih kiklopskih blokova, danas vlada opšte mišnjenje da se u tu izgradnju verovatno morala upotrebiti neka savršenija tehnologija nego što je danas imamo, jer su poneki blokovi teški i do stotinu tona. Kažu pobornici ove teorije da su, kada je pre 250.000 godina carstvo divova bilo uništeno, se divovi migracijom razišli zemljom i tako ponovo ostvarivali svoje kiklopske radove, čije tragove srećemo u Balbeku u Libanu, Solsberi Hilu u Engleskoj i drugim mestima. Kada je Zemlja “uhvatila” današnji mesec, divovi su u toj poslednjoj kataklizmi zauvek isčezli, a Mesec je ostao u orbiti, gde se danas nalazi. Dokaz za tu tvrdnju je veoma jednostavan: naime Mesec je došljak u Sunčevom sistemu. Prema svim zakonima fizike, da je nastao od Zemlje, ili sa nekog tela u Sunčevom sistemu, on bi kao i sva nebeska tela, morao da kruži poput pravca kazaljki na satu. Međutim, on se kreće sasvim suprotno. To antifizičko i danas neobjašnjeno kretanje srećemo još samo kod Marsovih satelita Fobosa i Deimosa. Ipak, Mesec nije dolutao, već je stvoren kao posebno telo, što piše u Bibliji i ovi teoretičari nisu u pravu. Mesec bi morao da bude živo biće da doleti i stane, uđe u orbitu oko Zemlje. U suprotnom bi proleteo ili udario u Zemlju. Što se tiče samih divova, potvrdu njihove civilizacije nalazimo kako u naučnim krugovima, tako i u predanjim mnogih naroda. Grčka predanja ta gorostasna bića nazivaju Titanima, Indijci - Asurima, pueblosi iz Meksika - Mitmacima, Arapi - Šeid ad ben ad, Jevreji Enakimi i Emeji ...Obzirom da je kamen najrasprostranjeniji na Zemlji, otud se civilizacija divova i začela u kamenu, čije megalitske tvorevine nalazimo širom sveta. Nauka danas za njihovo postojanje i funkciju nema objašnjenja, sem činjenice da su svi njihovi 103

sistemi skoncentrisani oko Atlantskog bazena, kao da su svojim prisustvom govorili o mestu pradomovine poslednjih divova. Ipak, ostaje pitanje za g. Hoerbirgera, Denikena i ostale: Ako su divovi, kao i drugi ljudi, uništeni u kataklizmi, šta je nastavilo kontinuitet čoveka? Mnogi su naučnici uverenja da su čuveni Jeti sa Himalaja, Saskvoč ili Big Fut, samo degenerisani i poslednji ostaci onog gorostasnog sveta čije zadnje predstavnike nauka naziva pod imenom Dinopitecus Nivalis. Ipak, ni Jeti ni Saskvoč ni Big Fut nisu uhvaćeni i nema dokaza za njihovo postojanje. Sve navodi na ubeđenje da je to svet koji ne pripada čoveku, jer civilizacija divova je iza sebe ostavila mnoge graditeljske i druge tradicije koje su kasnije preuzeli razni narodi, navodno, građene još kada je čovek bio pognuti primat. Kako to da je civilizacija divova uništena, a ostale su građevine i sisari, primati koji treba da postanu ljudi, oni nisu izginuli. Pri katastrofama koje opisuju te legende na Zemlji ostaju samo vodene životinje i insekti. Još i danas naučnici i arheolozi nalaze neobjašnjiva kiklopska podzemlja savršene izrade, utvrđenja i tunele. Kamene ceste su sagradjene od ogromnih blokova kamenja, kao da su imale ulogu da izdrže neke ogromne težine. To su naučno utvrdjeni dokazi i zna ih svaki arheolog. Prema svim legendama prastarih naroda, rasa divova je bila bele puti, plave kose i očiju, sa prosečnom visinom od 3 do 5 metara. Imali su mozak veći od našeg, pa prema tome i veću mogućnost prikupljanja i prenošenja znanja. Imali su paganske verske sisteme, koji su se zasnivali na kultu Sunca i Meseca i žrtvovanju ljudi. Poznavali su metalurgiju, zemljoradnju kao i mnoge egzaktne nauke. Taj narod je bio u suštini narod graditelja, jer je izvesno da su poznavali tajnu vadjenja, obrade i transporta ogromnih blokova kamenja, čija zdanja srećemo širom planete, a i bili su dosta jači od današnjih ljudi. Ta se rasa raširila čitavom istočnom i zapadnom hemisferom, i taj je talas poznat nauci kao talas Azil-tardenien, koji je usledio, navodno, pre 12.000 godina, i ta civilizavija je prethodila čoveku. Naš davnašnji predak preuzeo je mnoga znanja i veštine ove civilizacije. U suprotnom kako se mogu objasniti tolika frapantna znanja koja su isksavala iz tame istorije? Rasa gigantopiteka danas je poznata nauci, bez obzira što nauka nije mogla da istu uklopi u šemu “redovne” evolucije o čoveku.

Tiahuanako Peru U mnogim drevnim kulturama Starog i Novog sveta srećemo prastare likove nekih gorostasnih bića koje naša evolucija uopšte ne poznaje. Divovi, vanzemaljci ili nešto treće, mašta radi. Paleontolozi su pronašli i tragove degeneracije i kanibalizma u tim vrstama, što bi značilo da je ta rasa nakon kataklizme, pala u bedu i varvastvo i da više nije imala izlaza. Otud mnogi njihovi kiklopski spomenici (Komogena, Karahota, Nan-Madol) najpre simbolišu veru u konačnost svetova. U tom vremenu, naš predak je tek ulazio u svet paleolita i kretao se u 104

čoporu, dok su svetom vladali narodi kao što su bili: Rmohali, Ujgrijen, Menahuni, Emeji, Enakimi, Lemuri, Titani ili Dakini. Divovi su živeli u vremenu kada je predjašnji mesec stravično zakrilio polovinu neba, a gigantski oblici flore i faune opseli njihov svet. Nakon kataklizme, svet divova nije imao izlaza, jer je Zemljina atmosfera bila bukvalno zamračena od triliona tona čestica i fine prašine, kada su nastajali takozvani mikrocrveni izlasci sunca, a zvezde imale ljubičastu boju. Nastala je sveopšta glad na zemlji, njihovi centri kulture su razoreni, a ekološka slika sveta bila je potpuno poremećena. Kontinenti i obrisi mora imali su tada sasvim drugu konfiguraciju, a stenje i kamene blokove kao da je razbacala neka sila apokaliptičnih razmera. I u tom haosu da prežive primati a divovi budu uništeni. Ne znam samo kako? Sa druge strane po ovim tvrdnjama, Homo sapiens je ulazio u misaonu vasionu, i tragove tog nasleđa najpre vidimo u čuvenom obrascu kromanjonske rase, za koju naučnici govore da je bila najlepša rasa koju je svet ikada video. Bila je to rasa pravih gospodara Zemlje, koja se nenadano pojavila u srednjoj Evropi, direktno sa Atlantika. Bili su visoki i plavi i iza sebe su ostavili tragove umetnosti iz ledenog doba, a čije smo veličanstvene primere našli u pećinama Altamire, Lasko, Val Kamonike i drugih. Ova rasa došla je odnekud sa Atlantika, što je kao fenomen poznat u naučnim krugovima. No, zagonetka je ležala u tome što tada, pre 50.000 godina, po njima, nije bilo plovnih objekata niti bilo kakvih putovanja Atlantikom. Stoga, odakle se ova rasa visokih ljudi pojavila u Evropi! Na koji način? Nauka na te odgovore nema obrazloženje sem činjenice da je ista rasa imala veću zapreminu mozga od našeg i da je nenadano nestala početkom neandertalaca, koji su preuzeli primat u carstvu hominida. Sve su ove misterije danas još neobjašnjive, jer mi iako imamo svakakve nalaze, nikakvim racionalnim jezikom ne možemo da ih objasnimo. Ko je bio taj svet i kuda su isčezli? Sa druge strane, kroz mnoge spomenike, megalitske kulture, možemo videti tragove njihovog daljeg lutanja Zemljom, tragove krvavih borbi za opstanak i okrutnih tradicija. Medjutim, ipak i pored njihovog beznađa i lutanja, još uvek nismo razjasnili njihove simbole, njihove šifrovane poruke, njihove konstrukcije i njihovu usamljenost na Zemlji. Nismo, jer ne konsultujemo pravi izvor. Visoki i veliki ljudi jesu živeli na Zemlji pre Potopa, ali nit su došli sa zvazda niti su nastali slučajno, evolucijom. Objašnjenje je vrlo jednostavno.

Nemrut Dagi – Nevrodova gora (Anadolija, Turska) Ova pomama nazvana “divovski skeleti” se javlja u vreme kada i objavljivanje naučnih dokaza od strane kreacionističkih naučnika širom sveta. Kreacionisti su ljudi, naučnici (bilolozi, hemičari, molekularni 105

biolozi, fizičari, istoričari…) koji su svoja znanja usmerili ka jednom cilju – dokazivanju stvaranja od strane Tvorca, u koga veruju pripadnici monoteističkih religija, i koje je opisano u Bibliji, Tori i Kur’anu. Paralelno sa tim istraživanjima, da bi ih omalovažila, skrenula u drugi pravac ili negirala, pojavljuju se razna “senzacionalna otkrića”, koja se serviraju masama, kao NLO, dokazi o paleokontaktima, postojanju milionima godina starih rasa, pa se nude navodno iznenada nađeni ogromni skeleti, ljudi visokih i do 13, 15 metara. Poslednjih 100 godina je stvaranje od strane Boga pobijano na mnogo načina, a najviše evolucionističkom naukom, ali je sada promenjena taktika, pa se koriste senzacionalna, tobožnja otkrića, ustvari falsifikati. Kao što su apokrifne knjige “otkrivene” nakon II Svetskog rata, i senzacionalno predočuju samo ljudsko kod Isusa Hrista, tako se senzacionalno počinju pojavljivati dokazi o NLO, počinju se iskopavati dokazi o postojanju drevnih civilizacija starih million godina, pa i skeleti ljudi visokih po 30 metara, sa raznim dodacima, krilima ili rogovima. Zna se da je “Nacionalna geografija” i te kako u službi diskreditovanja Biblije i hrišćanske vere, i vrlo vešto koristi sve što može da podrije monoteistička verovanja, i “dokaže” da su drevne sage, legende i pretpostavke ustvari istina i da ničeg osim ljudske i kosmičke evolucije nije bilo. Slike divovskih skeleta na takičenjima u manipulaciji fotografijom, gomila fotomontaža na Internetu, pa kada se pojavi pravi skelet diva, visokog oko 4 metra, mase reaguju - montaža ili vanzemaljac. Ovde odlično “ležu” i teorije o svetskim ciklusima, koje zagovara Nju Ejdž, uz pomoć majanskog i drugih kalendara dugog brojanja i drevnih legendi o Atlantidi, čiji su žitelji tobož bili divovi, uništeni na kraju jednog ciklusa. Mi smo sada po njima na kraju još jednog ciklusa, koji treba da donese kraj starog i početak Novog doba i zato je potrebno upotrebiti svu efektivu, kao i “podsećanje” na prastaru civilizaciju divova. Za to služe i fotografije koje je navodno snimila ekipa sa “Nacionalne geografije”, skeleta dugih preko 10 metara. Zbunjivanje ljudi. Divovi koji se pominju u Bibliji, prvo Nefiilim, u 1. Mojsijevoj 6. 2-4, pa onda sinovi Enakovi, Enakimi (koje Sičin povezuje sa sumerskim i akadskim Anunakijima) u 4. knjizi Mojsijevoj 13. 34, 5 Mojsijevoj 9.2, 5. knjiga Mojsijeva, 2. 9-11 (Emeji, koje Moabski narod zove Zamzumi) su doista postojali, i to su Kreacionistički naučnici i dokazali, ali niti su bili “bogovi” niti su bili visoki 10 ili 15 metara. To su jednostavno bili ljudi, koji su živeli pre Potopa, neposredno posle stvaranja, Adamova i Evina deca, potomci, ljudi, ali savršeniji nego naše generacije, u uslovima kada je na Zemlji vladala ujednačena klima, planeta je bila u sasvim drugačijim uslovima, pa su sva živa bića, biljke i životinje bile veće nego danas. Mamut je bio veći od današnjeg slona, što fosili pokazuju, biljke su bile ogromne, što se da videti na komadima drvenog uglja.

Artefakat nađen u dolini reke Paluksi – Teksas, SAD. Ogromni tragovi ljudi i trag dnosaura Sredinom 20. veka u dolini reke Paluksi, država Teksas, SAD, naučnici su otkrili okamenjene otiske stopala dinosaurusa. U izveštajima koji su usledili objavljeno je da su ovi otisci stopala nastali pre oko 100 miliona godina. Međutim, ono što je iznenadilo naučnike jeste da su neposredno pored otisaka stopala dinosaurusa pronađeni okamenjeni otisci stopala čoveka. Da li to znači da su dinoasurusi i ljudi živeli u isto 106

vreme? Dodatno iznenađenje predstavljala je veličina ovih ljudskih otisaka. Prosečna dužina stopala savremenog čoveka iznosi između 20 i 25 centimetara, a dužina ovih stopala bila je 38 centimetara! Slični nalasci otisaka stopala otkriveni su i na mnogim drugim mestima, širom sveta. Dakle, pred nama je naučni dokaz da su ljudi i dinosaurusi živeli u isto vreme, i da su ljudi bili mnogo krupniji (imali su skoro duplo veća stopala), kao što su i životinje bile veće. Godine 1945, naučnici su kod mesta Akambaro u Meksiku otkrili veoma interesantno arheološko nalazište, o čemu je pisano ali vredi ponoviti. Na tom mestu su svoje tragove ostavili ljudi koji su živeli u periodu od 800. godine pre nove ere do 200. godine nove ere. Među brojnim predmetima, arheolozi su pronašli više od 30.000 glinenih figurica, od kojih je nekoliko hiljada predstavljalo dinosauruse, što smo pominjali. Pitanje koje se nameće jeste: Kako su ovi ljudi znali da prave figurice dinosaurusa? Jedini mogući odgovor jeste da su oni imali priliku da ih vide. Druge figurice predstavljaju borbu ljudi i dinosaurusa, dok neke pokazuju da su ljudi bili u stanju da ih pripitomljavaju. Na jednom drugom lokalitetu Ika - ovoga puta u državi Peru - arhelozi su otkopali stare grobove naroda koji je tu živeo u periodu od 500. do 1500. godine naše ere. U tim grobovima pronađeno je mnoštvo ćilima sa slikama dinosaurusa, kao i ćupova i druge grnčarije, takođe sa slikama dinosaurusa. Pronađen je i veliki broj kamenih ploča sa raznim crtežima, a na velikom broju ovih ploča nacrtani su zajedno ljudi i dinosaurusi. Slični nalazi pronađeni su na mnogim drugim lokalitetima širom sveta. Očigledno da su u skoroj prošlosti ljudi živeli zajedno sa dinosaurusima, koje su čak i pripitomljavali. Da su dinosaurusi zaista živeli u skoroj prošlosti, a ne pre više desetina ili stotina miliona godina, svedoči pronalazak jaja dinosaurusa u kojima je sačuvan molekul DNK - molekul koji sadrži gene. U izveštaju se kaže da su ova jaja stara 70 miliona godina. Ali, to ne može biti tačno jer se molekul DNK raspada relativno brzo posle uginuća organizma. Za manje od 6000 godina, kompletan molekul DNK bi se raspao. To znači da su ova jaja dinosaurusa mlađa od tog datuma. Otkriće ovih jaja dinosaurusa sa molekulom DNK dodatno je potvrdio Biblijski istorijski izveštaj u kome se kaže da su dinosaurusi živeli u skoroj prošlosti, i to zajedno sa ljudima. U Knjizi o Jovu 40. 10 – 20; poglavlje se pominje “slon” u prevodu daničić – Karadžić, dok je hebr. originalu Behemot. Da se ne radi o slonu, potvrđuje samo jedan Biblijski stih, Jov 40.12: “Diže rep svoj kao kedar” a svi znamo da slon ima mali rep, a rep ogromnog gmizavca i liči na zimzeleno drvo, bor ili jelu, koja se sužava ka vrhu. Rep od slona se ne da primetiti, na slonu bi se prvo prometile kljove. Ovo je kopneni gorostas, najverovatnije brontosaurus, koji je u stanju da zajazi manju reku i uživa dok voda teče oko njega i zaobilazi ga (Jov. 40. 18). U 41 poglavlju knjige o Jovu se opisuje “krokodil” dok je u hebrejskom originalu Levijatan, vodeni dinosaurus, čudovište za koje Jov kaže “da ništa nema što bi se uporedilo s njim” a dok pliva”ostavlja svetlu stazu”. Pored toga, 1. knjiga Mojsijeva beleži da su ljudi bili mnogo krupniji od savremenih ljudi i da su duže živeli (1. Knjiga Mojsijeva 5. glava, i 6. 4). Veliki otisci stopala ljudi nisu jedini nalazi koji ukazuju na mnogo krupnije ljude koji su nekada živeli na našoj planeti. Na lokalitetima Perua i Meksika pronađene su fosilizovane ljudske lobanje, koje su po svojoj zapremini bile i do dva puta veće od lobanja savremenih ljudi. Ove lobanje imaju zapreminu od 2600 do 3200 kubnih centimetara, dok lobanje savremenih ljudi u proseku dostižu zapreminu od 1450 kubnih centimentara. (pominjane lobanje iz Kačuačija) Neobično izduženi oblici mnogih od ovih lobanja verovatno ukazuju na njihove običaje, jer je poznato da su neka domorodačka plemena u skorijoj prošlosti vezivala svojoj deci drvene predmete na čela. Tako su im deformisali lobanje, verujući da će to poboljšati njihov intelektualni razvoj. Takođe je moguće da se radi o poremećajima, nekoj bolesti ili deformaciji, koja je bila zapažena u tom narodu pa su lobanje umrlih bolesnika ostavljaneza spomen, jer je ta nakaznost smatrana Božjom kaznom, kojom je taj drevni Kvazimodo obeležen. Krupni ljudi i krupne životinje, kao što su dinosaurusi, nisu ništa novo za naučnike. Do sada je otkriveno mnoštvo ostataka organizama koji ukazuju da su nekada i drugi organizmi bili krupniji. Tako su svinje bile veličine današnjih goveda, a šumama su hodali jeleni čiji su rogovi bili široki preko 3 metra. Paprati su bile veličine drveta, a drveće je bilo visoko i preko 30 metara. Nalazi ukazuju na razne skakavce i pauke koji su bili dugi i preko 60 centimetara, kao i na bube veličine bokserske rukavice. Mnogi će teško moći da zamisle dabra dugog dva i po metra, ali pronađena lobanja divovskog dabra, koja je danas izložena u naučnom centru u Sent Luisu ukazuje da je bio veličine crnog medveda. Pronađeni su fosilni ostaci pingvina koji je bio velik skoro kao čovek. Divovske ptice, čiji su ostaci pronađeni u centralnoj Australiji, bile su visoke najmanje 3 metra, a težile su preko 500 kilograma. Ostaci bezrogog nosoroga, koji je verovatno bio najveći kopneni sisar, ukazuju da je bio visok skoro 5,5 metara i dug skoro 8 metara. 107

Velike lobanje iz Kačuačija – muzej Ika Peru Fosili divovskih školjki, nađeni u državi Peru, pokazuju da su dostizale širinu od 3,5 metra i da su težile 320 kilograma. Godine 1991, na obali Amazona pronađene su kosti krokodila čija je lobanja bila duga skoro 1,5 metar. Ovaj krokodil je bio visok 2,4 metra, dug 12 metara i težak oko 12 tona. Pitanje koje se nameće jeste: zašto je živi svet nekada bio mnogo krupniji nego danas? Nikako zbog blizine nekog meseca, ili vanzemaljske aktivnosti. Jedan drugi pronalazak mogao bi da nam da odgovor na ovo pitanje. U pitanju je otkriće drevnog čekića u steni. U istim slojevima stene pronađeni su i ostaci dinosaurusa. Sigurno da čekić nije pripadao dinosaurusu. Ali, ono što je za nas mnogo zanimljivije jeste hemijski sastav ovog čekića. Pod današnjim atmosferskim uslovima bilo bi veoma teško, skoro nemoguće, napraviti leguru od koje je načinjen ovaj čekić, što ukazuje da su uslovi za život na Zemlji nekada bili dosta drugačiji. Na veoma drugačije atmosferske prilike u prošlosti ukazuju i drugi fosilni nalasci. Tako su naučnici u ledu polarnih regiona pronašli fosile tropskih školjki, što ukazuje da je tu nekada bilo tropsko more. Takođe, nedaleko od Severnog pola - tamo gde je danas večiti sneg i led - naučnici su pronašli fosilne ostatke zmija, krokodila i drugih organizama koji mogu da žive samo u uslovima tople klime. U polarnim regionima pronađene su i velike naslage uglja, što ukazuje na nekadašnju bujnu vegetaciju tih prostora. Prema Mojsijevom istorijskom izveštaju, koji su oni prihvatali, klimatski uslovi na celoj planeti bili su nekada ujednačeni, kiša nije padala, već je rosa natapala zemlju i u takvim uslovima život je bujao na svim meridijanima. To je bilo nešto kao zalivni sistem “kap po kap.” Činjenica je da fosilni ostaci biljaka i životinja ukazuju na to da danas živi samo 1% organizama od onih koji su nekada živeli na našoj planeti. U Bibliji sve piše, a Kreacionisti su svojim istraživanjima to i potvrdili. Bog je stvorio zemlju tako da je bila savršena, sa vodenim omotačem na nebeskom svodu, i sa vodom ispod zemljine kore, koja je bila kao “tampon” između kore i unutrašnjih slojeva Zemlje. “Potom reče Bog, da bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom. A svod nazva Bog nebo.” (1. knjiga Mojsijeva 1. 6-8). Ako je Zemlja imala vodeni omotač, onda je to moralo da ostavlja određene reperkusije na klimu na Zemlji. Koje? Pa recimo, nije mogla da pada kiša. Nije bilo vetrova, niti promena temperature. I sada kad otvorimo 2.glavu 1.Knjige Mojsijeve vidimo da stvarno postoje stihovi koji govore o tome. I govori se o tome kako je Bog stvorio svet, i onda se kaže: "I svaku biljku poljsku dokle još ne beše na zemlji, i svaku travku poljsku…, jer Gospod Bog 108

još ne pusti dažda (kišu) na zemlju, ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju.” (2. knjiga Mojsijeva 2. 5)

Čekić iz stene nađen kod Londona u Teksasu SAD 1943 Postoji još jedan argument u prilog toga, da zaista pre Potopa kiša nije padala. Posle Potopa, kada Bog daje obećanje ljudima da vise nikada na ovoj Zemlji neće biti Potopa, da civilizacija više neće biti uništena Potopom, On daje određene znake da će to zaista biti tako. I kao znak toga On kaže (u 9.glavi 1. Mojsijeve, stih 13): “Evo znak zaveta koji postavljam izmedju sebe i vas, i svake žive tvari koja je s vama dovijeka. Metnuo sam dugu svoju u oblake da bude znak zaveta između mene i zemlje.” Takođe, zbog vodenog omotača, koji je u vreme Potopa pao na Zemlju, nije bilo ni jakih vetrova jer je klima bila ujednačena, temperature ujednačene na celoj Zemlji pa kako nije bilo vetrova, i nije se dizala prašina u atmosferu, pa nije bilo ni “klica kondenzacije” – tj zrnaca prašine oko kojih bi se obrazovale kapi. Pored toga, godišnja doba, studen, vrućina, leto, žetve itd. se pominju tek nakon Potopa, što isto tako asocira da je klima na planeti Zemlji bila zaista ujednačena pre velike kataklizme koju je Bog dopustio zbog sveopšteg izopačenja stanovnika. To je zapisano u 1.Mojsijevoj 8,22. Kada je sve završeno Bog kaže: “Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine”, prvi put se spominje “studen” i “vrućina”, “leta ni zime, dana ni noći.” Takođe, fosili su nalaženi svuda, na celoj Zemlji, od polarnih predela, do pustinja. Svugde je bujao život. Pored toga, da klima nije bila ujednačena, ne bi moglo lako da se objasni postojanje ogromnih zivotinja, kao sto su recimo dinosauri i druge poikilotermne velike životinje. Poikilotermne životinje su životinje koje ne mogu da održavaju stalnu telesnu temperaturu.Onaj ko je učio fiziologiju, on tačno zna koliku veličinu mogu da imaju poikilotermne životinje da bi mogle da žive u određenim uslovima. Samo zahvaljujući tome sto je klima pre Potopa bila ujednačena, i sto nije bilo takvih dramatičnih razlika ni između polova, ni dnevno - nocnih promena, mogle su srećno da žive poikilotermne životinje koje su imale ogroman broj kilograma (neke su bile teške tonama). Zato su poikilotermne životinje, danas, kada nije ujednačena klima, sitne, osim u tropskim predelima, gde su veće, ali ni blizu onima koje su živele pre potopa. Izveštaj o Potopu nam omogućava da dobro razumemo kako postoji tako dramatična razlika između života pre Potopa i života posle Potopa. Ljudi pre Potopa su živeli mnogo duže nego sto su živeli ljudi posle Potopa. Adam, koji je izašao neposredno iz Božjih ruku, je živeo manje nego neki njegovi potomci, kao što je recimo bio Matusal ili Metuzalem. Matusal je živeo najduže - 969 (devet stotina šezdeset devet) godina, a Adam je ziveo 930 godina. Noje koji je nasledio fantastičnu genetičku strukturu, ziveo je 600 godina pre Potopa, i kada su izmenjeni uslovi posle Potopa, on još nije umro, mada mu je bilo mnogo teže. Sve posledice greha je on preneo na svoje potomke (ovo je sad teološka implikacija). Mi možemo da ne nosimo određene posledice, ali i da ih prenesemo na potomstvo. Sećamo se u jednoj zapovesti kad Bog kaže da će On morati, ako mi ne pazimo sta radimo, da se bori sa određenim posledicama kod trećeg i četvrtog kolena. Zato mi 109

moramo da pazimo šta radimo u svome životu, jer se sve navike “kaće” na genetsku strukturu i ostavljaju posledice. Pored toga, sigurno je da je vodeni omotač koji je postojao, čiju mi debljinu ne znamo, sigurno doprinosio povećanju atmosferskog pritiska. Ako je bio ukupan pritisak povećan, onda je bio i parcijalni pritisak pojedinih komponenti vazduha povećan. A znamo da povećanje parcijalnog pritiska kiseonika blagotvorno deluje (hiperbarična komora). Zna se da rane mnogo brže zarastaju pod većim pritiskom. Ljudima pre potopa rane su brze zarastale. Pored toga, nisu bili izmutirani, nisu degradirali kao naše generacije. Sporije su starili. Starenje nastaje zbog grešaka u prepisivanju genetičke informacije. Znači, mi vremenom akumuliramo, sve više i više genetickih grešaka, mutacija, i naše ćelije daju sve nevernije kopije. Usled promene klime, mnogo težih uslova, ljudi su sve više degradirali, iako i evolucionisti i Nju Ejdž tvrde da čovek “evoluira, napreduje, ka višoj svesti.” Što se ne može videti po ponašanju čoveka, čiji se mentalitet od vremena Spartaka nimalo nije promenio. Nakon Potopa su se još rađali ljudi koji su bili visoki, pa u drevna vremena imamo pomenute narode - Dakine, Emeje, Enakime i ostale, koje pemte Jevreji i drugi narodi. Biblija ih pominje, ali ne kao divove visoke nekoliko metara nego kao ljude više od većine i dosta snažnije. Najspominjaniji primer je Golijat iz Gata, Enakim, kojega je ubio David, budući jevrejski car. (1. Knjiga samuilova 17. glava). Enakimi su bili ljudi koji su bili poznati po svojoj snazi i visini, ai surovosti. Golijat je bio visok “šest lakata i pedalj” (1. Samuilova 17.4) što bi bilo oko 3 metra. U oklop mu je bio težak “pet tisuća sikala” (1. Samuilova 17.5) ili nešto oko 72 kilograma (sikal ili šekel je mera za težinu, srebrni šekel 14, 55 grama) i koplje od blizu devet kilograma (600 sikala). To nije bio prvi susret Izraelaca sa divovima. Mojsijev naslednik Isus Navin (Jošua Nun) je poslao 12 uhoda, iz svakog plemena po jednog, da izvide kakva je Kanaanska zemlja (4. knjiga Mojsijeva, 13 glava). Uhode su išle i vratile se i desetorica od dvanaestorice su počeli sa odvraćanjem naroda od ulaska u Obećanu zemlju: “Ne možemo ići na onaj narod jer je jači od nas. I prosuše zao glas o zemlji koju uhodiše među sinovima Izrailjevim govoreći: zemlja koju prođosmo i uhodismo zemlja je koja proždire svoje stanovnike i sav narod koji vidjesmo u njoj su ljudi vrlo veliki. Vidjesmo onde i divove, sinove Enakove, roda divovskoga…” (4. knjiga Mojsijeva 13. 33-34). Isus Navin je ipak izvršio zadatak (on je bio jedan od onih 12 uhoda, ali je on verovao da se Enakimi mogu pobediti) i zauzeo zemlju, i istrebio većinu Enakima (Isus Navin 11. 21-22) osim onih u Gatu, gazi i Azotu. Pominje se i jedan od careva koje je pobedio Mojsije – Og car Vasanski, vladar jednog dela Amoreja (Amorita): “Jer samo Og, car Vasanski bijaše ostao od divova, odar njegov, odar gvozden, nije li u Ravi sinova Amonovijeh (Amonci). Devet je lakata dug i širok četiri lakta, lakta čovječija.” (5. knjiga Mojsijeva3. 11). Odar, može biti krevet ili pak sarkofag, u ovom slučaju dugačak oko četiri i po metra a širok dva. Kasnije se među Filistejima pominju sinovi jednog diva Rafaja, koje su u borbi ubili Davidovi ratnici. (2. knjiga Samuilova 21, 16-22). Ti divovi su bili poslednji koji su ostali od verovatno velikog broja koliko ih se rađalo nakon Potopa. Poglavlje 21, pomenuto, daje izveštaj da je jedan od Rafajevih sinova imao po 6 prstiju: “I opet nasta rat u Gatu, gde biješe jedan čovek vrlo visok, koji imaše po šest prsta na rukama i nogama, svega dvadeset i četiri, i on bijaše takođe roda Rafajeva” ( 2. knjiga Samuilova 21. 20). Rafaj nije bio Filistejac, već starosedelac, od onih Enakima iz Gata do kojih Isus Navin nije stigao. Divovi se više ne spominju. Ne znači da ih nije bilo i na drugim mestima na planeti, ali u kolektivnom sećanju potomaka, koji su slušali priče o svetu pre Potopa, sa savršenom klimom i mogućnostima. Otud sve one priče o nestalim civilizacijama, u kojima su živeli snažni i zdravi ljudi, i koje su nestale na dnu mora, uništene vodom. Atlantida, Mu, Hiperboreja i ostale mitske civilizacije su ostatak kolektivnog sećanja na pretpotopni svet, koji je bio u boljim uslovima od našeg. Mi kada dođemo iz neke bogate strane zemlje, posle uzvesnog vremena sećamo se samo lepih stvari i preuveličavamo ih. Tako su i Nojevi sinovi pričali o svetu pre Potopa i pre razaranja, kada su izašli iz lađe u pustoš, gde više nije bilo bujne vegetacije i lepih gradova, uređenih vrtova, palata u zelenilu. Sinovi su pričali unucima a unuci prenosili dalje. Po svim tim pričama o zemljama koje su nastavali divovi, ljudi jači i veći od nas, u velikim gradovima oko kojih su lutale džinovske životinje i letele ogromne ptice ili leteći gmizavci ljudi su stvarali romantičnu sliku o tom svetu. Legende o zmajevima, alama i aždajama su ostaci kolektivnog sećanja na prepotopni svet, ogromne gmizavce. Nisu to vanzemaljski reptilijanci, jer su ti tobožnji vanzemaljci bili čovekoliki, sa licem guštera, krljuštima i eventualno sa prstima između kojih je bila opna, kako ih predstavlaj Dejvid Ajk. Nisu oni bili veliki gmizavci, sa velikim repovima, koji su hodali na četiri noge, i uspravljali se na dve (kako se predstavljaju na grbovima) kada su bili u opasnosti. 110

Naravno, što se tiče morskih zmija, normalno je da su ostale da žive i posle Potopa još neko vreme, tamo gde je ostala topla klima, ali su izumrle zbog promene klime, ili bili poubijani od strane ljudi, ili uginule zbog nedostatka hrane. U Bibliji stoji da je Bog Noju naredio da u barku unese parove od svih životinja. Kako je primio dinosaure, da li je poneo jaja ili mladunce mi ne znamo, ali se pominje. “Od svega živog, od svakog tela (živog bića uzmi po dvoje, muško i žensko” ( 1. Mojsijeva6. 19). Kako je to Noje izveo, nije nam poznato, osim što izveštaj kaže da su životinje ušle u kovčeg (1. knjiga Mojsijeva 7.9). Noju je za ovaj projekat bilo dato 120 godina, a Bog je preuzeo staranje nad živim bićima, koja će ostati u životu. Interesantno je da se ova bića na severu Evrope pominju kao stanovnici pećina iz kojih povremeno izlaze, a biže Ekvatoru se pominju kao stanovnici jezera, oko jezera i reka i u šumama. U podsaharskoj Africi se pominje “Mokele m’bembe” ogromni jezerski gušter, kao i “N’koli”. Herodot je bio jedan od najpoznatijih istoričara starog veka, poznat po tome što je pokušavao da dokaže skoro sve priče ili izveštaje koje je čuo. Koristio se unakrsnim proverama i ispitivanjima izveštaja zarad što veće pouzdanosti informacija. U svojoj '”Istoriji'” je zapisao sledeće: “Postoji mesto u Arabiji, smešteno u blizini grada Buto, u koje sam otišao pošto sam čuo o nekim krilatim zmijama, i kada sam stigao tamo video sam kosti i kičme zmija u takvom broju da je to nemoguće bilo opisati. Oblik zmije je kao kod vodene zmije, ali je imala krila bez pera i, koliko je to moguće, nalik krilima slepog miša.” Takođe je zapisao i sledeće u opisu Arabije : “Krilate zmije, male veličinom i raznih oblika, čuvaju drveće koje rađa tamjan, u velikom broju oko svakog drveta. Ovo su iste one zmije koje upadaju u Egipat”....i još – “početkom proleća, krilate zmije lete iz Arabije prema Egiptu, ali ibisi, jedna vrsta ptica ih sreće u prolazu i ne dozvoljavaju zmijama da prođu, nego ih ubijaju.” Josef Flavijus, jevrejski istoričar, u njegovim “Jevrejskim starinama” pominje krilate zmije i njihovo neprijateljstvo sa ibisima. Postoji još najmanje desetak zapisa o krilatim zmijama u starom veku, Aristotel u “Historia Animalum”, Ciceron u “De Natura Deorum”...naučnik Džon Gercen je pronašao četiri egipatska pečata. Tri opisuju ibisa koji lovi pterosaurusa, a četvrti predstavlja lov pterosaurusa na neku gazelu. U Vavilonu je postojala javna tajna da su u lagumima ispod dvora držali zatočenog “zmaja” zvanog Siruš, koji je dvoranima i eliti služio za zabavu. Tamilski pesnici opevali su život sa dinosaurusima u vremenu pre velike kataklizme. Aboridžini svoje legende i mitove o prošlosti nazivaju Vreme Sna. Između ostalog, u tim pričama se govori o strašnim velikim stvorenjima, od kojih neka veoma podsećaju na dinosauruse i još neke druge preistorijske životinje. Aboridžini nisu ostavljali pisane tragove o svojoj istoriji, već su znanje, tradiciju i priče prenosili usmeno sa generacije na generaciju. Ovakav način prenošenja i čuvanja informacija ne može da seže u prošlost više od nekoliko hiljada godina, a da ne dođe do gubitka prvobitne infomacije ili neprepoznavanja originalne priče. Opšte je poznato da su zmajevi glavni simbol Kine. Nalaze se na umetničkim delima, građevinama, narodnim svečanostima, grnčarstvu. U Kini i Mongoliji su pronađene stotine fosila raznih vrsta dinosaurusa. Otkriće ovih kostiju je u kineskoj literaturi zapisano oko 1000 godina pre prvog pomena fosila u zapadnoj literaturi. Kineska reč za dinosaurusa – “konglong”, znači užasni zmaj. Anasazi indijanci Puebla, koji su živeli u periodu od 1300 do 400 godine pre n.e., na stenama su ostavili slike raznih životinja, među kojima ima i dinosaurusa. Jedna slika predstavlja brontosaurusa i to vrlo slično kako ga današnja nauka predstavlja (ovaj petroglif se danas nalazi u Natural Bridges National Monument parku). Kultura Čupikuaro indijanaca je takođe vrlo interesantna. Ona je bila zastupljena na području Meksika u periodu od 800. godine pre n.e. do 200. godine naše ere. 1945. godine nemački arheolog Valdemar Julsrud je otkrio zakopane glinene figure u podnožju planina El Toro i Čivo, obe na suprotnim stranama grada Akambaro, što smo pominjali. Ukupno je pronađeno oko 33 000 figura, među kojima se nalazi i dosta figura dinosaurusa. 9 godina kasnije, 1954, meksička vlada je poslala svoja četiri najpoznatija arheologa da istraže ovaj slučaj. Oni su pronašli još figura prilikom svojih istraživanja i zaključili su da Julsrudovo otkriće autentično. Međutim, u zvaničnom izveštaju koji je objavljen oni su tvrdili da ovo otkriće mora biti obmana jer su zajedno pronađene figure ljudi i dinosaurusa, a to nije odgovaralo zvaničnoj nauci. 1955. godine, Čarls Hepgud, profesor antropolgije na Univerzitetu Njuhempšira, je detaljno ispitivao ove figurice, uključujući i metod određivanja starosti metodom radioaktivnog ugljenika. Tri testa koja su urađena dala su rezultate starosti - oko 1640 godina pre n.e., oko 4530 godina pre n.e. i 1110 godina pre n.e. Uzorak od 18 ovih figurica je nešto kasnije podvrgnut termoluminiscentnom testiranju na Univerzitetu Pensilvanije i sva testiranja su pokazala starost od oko 2500 godina pre n.e. Ali, svi rezultati su na kraju odbačeni iz razloga jer je bilo figurica dinosaurusa među njima. 1990. godine je bio još jedan pokušaj da se skrene pažnja na ove figurice, rađena su opet testiranja metodom radioaktivnog ugljenika koja su pokazala starost između 1500 i 4000 godina...ali i taj put su ovi dokazi odbačeni i '”pobijeni činjenicom'” da je sigurno u pitanju obmana jer su 111

prisutne figurice dinosaurusa. Ako se ima u vidu očigledna činjenica broja, raznovrsnosti i preciznosti ovih figurica, kao i njihov značaj, više je nego očigledna bila potreba mejnstrim nauke da figurice prikaže kao lažne ili kao obmanu.

Krilata zmija na đenovljanskoj mapi

U Ontariju, indijanci iz plemena Kri smatraju jezero Meminiša domom strašne ribolike zmije. Hjuronski zmaj iz legende se zove Angoub, a Činuk indijanci iz Britanske Kolumbije su verovali u zmaja imena Hiačukaluk. Na istom tom području postoji i verovanje da je jezero Sašvap stanište zmaja imena Ta Zam'a. 112

Herkul, Persej i Apolon su pobeđivali zmajeve, u danskom epu Volsunga Saga, heroj Zigurd ubija strašnog zmaja Fafnira. U nordijskoj mitologiji, za veliko jasenovo drvo imena Igdrazil se mislilo da održava ceo Svemir. Ono je imalo tri korena, od kojih se jedan pružao u oblast mrtvih, gde je zmaj imena Nidhog neprestano glodao ovaj koren drveta. Nordijci takođe imaju zabeleženu priču o čuvaru blaga Reingolda, zmaju Lindvurmu kojeg je ubio heroj Zigfrid. Staroengleski ep Beovulf ima zmaja čuvara blaga, koji je bljuvao vatru i bio visine oko 15 metara kada je izmeren nakon smrti.. Duboko u džunglama Kambodže se nalaze hramovi i palate Kmerske civilizacije (Angkor Wat). Jedan od tih hramova, Ta Prohm, ima na kamenim statuama i reljefima zabeleženo detalj stvorenja neverovatne sličnosti sa stegosaurusom.

Detalj sa fasade hramskog kompleksa Angkor Wat U nordijskim i uopšte svim severnim legendama zmajevi žive u pećinama, a bliže ekvatoru u jezerima. Pećine su tople i leti i zimi, a jezera se preko vrelog dana greju i noću je voda prijatna za boravak hladnokrcnog stvorenja. Nije sve u legendama izmišljeno. I da idemo dalje, nema kraja, od Sumera, Japan, Kine, Južne Afrike…severa Evrope, ruskih stepa, Perua, Mongolije. To je bila samo priroda koju je stvorio Bog, i ljudi koji su imali mnogo veće intelektualne i fizičke snage nego današnji ljudi. Svuda dokazi, koje mnogi žele da prikažu ili kao uticaj opakih vanzemaljaca, ili kao ostatak prastarih okultnih civilizacija koje su, sasvim slučajno, nestale pod vodom a njihova znanja su nasledili žreci Vavilona, Egipta, Maja. To treba evolucijskoj nauci, kao i pobornicima nove – stare religije Novog Doba.

SREDNJI I NOVI VEK
Nakon antičkih vremena su nastavljale da se događaju tajanstvene pojave vezane za tobožnje kosmičke došljake, samo što ovog puta nije bilo pojava da na bilo koji načim “sarađuju” sa ljudima, već su se pojavljivala “znamenja” na nebu, akrobacije, nadletanja, što bi stvorilo strah, neizvesnost pa i paniku u narodu, što bi išlo do sujevernih naslućivanja strašnih događaja, zemljotresa, kuge, ratova i ostalih katastrofa. Tačno u skladu sa srednjevekovnim mentalitetom naroda Evrope. S krajnjom preciznošću stari ruski hronicari su beležili pomračenja, pojave kometa ili polarne svetlosti. Među tim svedočanstvima neretko nalazimo na saopštenja o pojavama, koje se ne mogu racionalno objasniti. Znamenja, kako se nazivaju u letopisima i hronikama, različitog su karaktera i zabeležen ih je veliki broj. Samo u razmaku od 10. do 17. veka hronicari su zabelezili 54 nebeske pojave, koje nisu mogle biti protumačene kao neki od prirodnih događaja uobičajenih u astronomiji i meteorologiji. Budući da ovde ne možemo navesti sve izveštaje, zadržaćemo se samo na najkarakterističnijim, čiji prikazi sadrže relativno dosta detalja. Tako se 1028. godine nad severozapadnom Rusijom pojavilo na nebu prikazanje u obliku zmaja, koje su svi mogli videti. Zatim, 1088. godine u Kijevskoj kneževini: “Te su godine ljudi Vsevoloda bili u lovu kad pade s neba zmaj, a ljudi povikaše od zaprepašćenja”. Godine 1214. u Novogradskoj zemlji: “februara, prvog dana u mesecu, u nedelju mirnu i blaženu - zagrmelo je za vreme jutarnje službe i svi to čuše, i tek nakon toga videše zmaja letećega...” “Godine 1412. decembra, osmog dana u mesecu, bijaše knez Vasilij Mihajlovič za blagdana Svetog začeća, u svom selu Stražkovu, kadli poletio baš u vreme večernje sluzbe, od grada Kasina - zmaj velik i strašan, vatrom dišući. Letio je od istoka prema zapadu i svetlio poput zore. Vidio ga je i knez V. Mihajlovič i njegovi boljari, a i ljudi u svim selima oko grada...” Letopisni izveštaj iz 1144. godine dopunjuje navedeno saopštenje zanimljivim detaljima. Te je godine, naime, “bilo prikazanje iza Dnjepra, u Kijevskoj opštini. Letelo 113

je nebom do zemlje, kao vatreni krug i ostavljalo za sobom trag u obliku - velikog zmaja. Taj je trag ostao na nebu oko jedan sat, pa se razišao!” Kakvi su to “zmajevi” na nebu, čijoj pojavi predhodi, sudeći prema izveštaju iz 1144. godine, proletanje "vatrenog kruga”? Stiče se dojam da upravo taj “vatreni krug” ostavlja iza sebe trag sličan letećem zmaju, koji se zadržava na nebu neko vreme (do jednog sata) nakon njegova proletanja. Godine 1552. Psovska hronika još detaljnije opisuje zagonetna prikazanja: “Meseca marta” - kaže se u njoj – “pojavila se na jugozapadu zvezda, koplju nalik. Mogla se videti i danju i noću i to je trajalo celi mesec. Postepeno je nestala u pravcu severa. Iste godine, poslednjeg dana pre posta, bilo je još jedno prikazanje: na istom mestu gde je bila zvezda pojavilo se na nebu poput zmaja, ali bez glave, i stajalo je nisko iznad zemlje. Ljudi su videli da je rep pružalo kao surlu, a da je izgledalo poput bačve; zatim je palo u plamenu, a dim se raširio po zemlji. Sve je to trajalo oko sat vremena.” Ovaj je opis u opštim crtama sličan onom izveštaju iz 1144. godine. Ponovo se radi o okruglom predmetu (bačva), koji iza sebe ostavlja zmijoliki vatreni rep na nebu, što je i davalo osnove da se govori o letećem zmaju, kako su ga sujeverni stanovnici srednjevekovne Evrope videli. Uobicajena poređenja s kometama, koja nalazimo i u literaturi, nisu osobito uverljiva. Pre svega, zato što se za opisivanje letopisci koriste drugim definicijama nego kad se radi o kometama, a drugo, zbog toga što se ne slaže vreme pojavljivanja kometa s letopisnim opisima “misterioznih letecih zmajeva.” Uostalom, s “letećim zmajevima” susrećemo se i u mnogim drugim izvorima. “Žitelji Estonije - Esti - obožavaju leteće zmajeve jer se noću u ovoj zemlji često pojavljuju ognjeni zmajevi”- spominje 1544. godine Sebastian Munster u svom radu “Kosmografija”, misleći na neobicne svetlosne pojave koje se događaju nad zemljom Maarjamaa (Estonija). Takode su dobro poznati “leteci zmajevi” iz drevnih kineskih hronika. Godine 1110. hroničari su zabeležili: “Beše prikazanje nad Pečerskim samostanom: pojavio se vatreni stup od zemlje do neba, februara meseca, jedanaestog dana!...”Godine 1204: "Ove je godine bilo veliko prikazanje: na istoku, na nebu su bila tri sunca, a na zapadu četiri sunca, u središtu nesto kao veliki Mesec, poput svoda. Prikazanje je stajalo od jutra do podneva...” Ovi izveštaji takođe imaju mnoge sličnosti sa izvorima sa drugih jezičkih područja. Spomenućemo samo neke od njih. Korejska hronika “Samguk Sagi” kaže da su se u proleće 766. godine na nebu pojavila istovremeno dva sunca, a zime 845. godine - tri sunca. Prema vijetnamskim izvorima, u julu 1180. istovremeno su se pojavila - dva sunca. Godine 1281: “Ove zime bilo je prikazanje na nebu - vatreni oblak na zapadu. Iskre su išle po svoj zemlji. Prikazanje je stajalo malo, pa je nestalo” Godine 1360: “Bilo je na nebu strašno prikazanje, prolazio je oblak krvavi, sa istoka na zapad!” Kakvi su to oblaci koji su izazvali tako veliku pažnju i uzbuđenje savremenika? Očito radilo se o fenomenu koji nije lako objasniti. Osim toga i u drugim su zemljama bili opaženi slični oblaci. Tako se 246. godine, kako je zabeleženo u hronici Kim Busika, u Koreji “pojavio oblak sličan komadiću svile”. Jedanaestog marta 957. mnogi Japanci su videli beli oblak dug 1,2 džea (1 dže - 3,03 m) i širok 2,3 suna (1 sun - 0,3 m). Ljudi su ga prozvali - jutarnjom zvezdom. U Vijetnamu je 1102. godine viđen – “srećan oblak”(?!), a 5. decembra 1577. godine u sedam sati ujutro, nekoliko kilometara od nemačkog gradića Tibingena, prema opisu izvesnog Pjerea Bustoa, dogodilo se ovo: "Oko Sunca se pojavilo mnoštvo tamnih oblaka. Uskoro posle toga, iz pravca Sunca došli su i drugi oblaci. Jedni svetlocrveni, plamteći, a drugi žuti kao šafran. Iz ovih su oblaka sa tutnjavom izašla tela nalik velikim i širokim šeširima. I zemlja je postala žuta i krvava. Činilo se kao da je bila pokrivena šeširima raznih boja, crvenim, plavim, žutim, zelenim, ali najveci broj su bili crne boje.” Izveštaji o “letećim zmajevima” najčešće se povezuju s pojavom “vatrenih krugova”. Takvi se izveštaji poklapaju s velikim brojem izveštaja, u kojima susrećemo neobične vatrene krugove i lopte... Tako je 1104. godine zabeleženo u Rusiji: “Ove je godine bilo prikazanje: stajalo je Sunce u krugu, u sredini krst, a u sredini krsta sunce. Izvan kruga bila su dva polusunca, a povrh sunca uz krug - rogovi usmereni na sever. Takvo je prikazanje bilo i sa Mesecom 4, 5. i 7. februara.” Godine 1275. “bilo je znamenje na nebu 12. juna: Sunce kao da se ogradilo krugom, a u sredistu kruga beše krst, dok su lukovi bili leđima spojeni.” Letopisni zbornik iz 1497. piše o sličnom događaju: “Ove godine, 18. aprila, bilo je prikazanje na suncu, koje se ogradilo likovima plave, zelene, žute, crvene i grimiznocrvene boje, a u sredini beše krst.” Godine 1408: ”Petnaestog aprila, u nedelju u 12 sati, bilo je prikazanje na Suncu: pojavio se krug na nebu, s jednim krajem u sredini neba, a s drugim prema zapadu. Iznutra je bio crvene i zelene boje. Jos su dva polukruga bila iznutra i iznad kruga, te dva luka na isti način. Krajevi tih lukova dopirali su do samog zapada. Unutar lukova u sredini, pravo je sunce išlo prema zapadu, izmedu lukova. Ispod samog kruga bila su i dva roga: jedan s krajem prema jugu, drugi prema severu, a u sredini rogova kao da je sunce sjalo, sjajnije od onog pravog. Sa obe strane pravog sunca videla su se druga dva sunca izmedu lukova. I sve je to bilo vidljivo u toku dva sata, a zatim su krugovi i 114

lukovi nestali, tri su se lažna sunca stopila na mjestu, nastalo je jedno i krenulo iza pravog Sunca i iznad njega, zatim je nestalo iza horizonta nakon pravog sunca. Ovo su prikazanje videli u Moskvi, dok u drugim gradovima, to niko nije video...” Godine 1475: "Devetog novembra veliki knez Grigorij Peruškov video je dva sunca, u dva sata po danu, kad je išao poljem: pravo je sunce išlo svojim putem, a neobično poviše njega, onako kako leti ide pravo sunce, i svetlelo se belom svetlošću, a zraka od njega nije bilo. Nije ga video samo on, vec i svi oni koji su bili s njim.” Prema Mazurinskom letopiscu, ovoj neobičnoj pojavi prethodilo je sledeće: “Ove se godine pojavila na nebu velika zvezda, koja je izlazila u šest sati uveče, od letnjeg izlaska prema letnjem zalasku. Od nje se spreda protezao zrak, vrlo svetao i debeo. Kraj tog zraka se kao rep ptice vukao...” Nakon nekoliko meseci, krajem februara 1476. godine dogodilo se sledece: “A ove nedelje su po noći mnogi posmatrali bleštavu svetlost i krugove na nebu.” Godine 1484: “Jedanaestog marta sunce je izašlo vrlo sjajno, a oko njega krug, jako velik; u njemu je bilo sve crveno, zeleno, grimiznocrveno i žuto. Zraci su se od njega prostirali na sve strane, a videla su se dva bela roga; treći zrak bio je iznad sunca, a luk raznih boja, njegovi su krajevi dopirali sve do sredine neba. Sve se to moglo posmatrati dva sata...” Godine 1691, “januara meseca, 17. dana, u četiri sata ujutro pojavilo se prikazanje na nebu iznad Kremlja; iznad čitave Moskve bio veliki sjajni krug, izgledom beli, a na tom krugu četiri velika znaka, nalik Suncu sa zracima, rasporedenim u krug. U sredini velikog kruga, na samom vrhu ispod sunca, stajao je luk. Sunce je sjalo vrlo jako, a oblaka na nebu nije bilo. Prikazanje je stajalo na nebu četiri sata. Ljudi su sve videli i čudili se “božjem čudu.” Zatim je nestao veliki krug i ostalo je samo sunce. Pred veče se veliki krug ponovo pojavio, sjao je, ostao neko vreme, pa je nestao.” Izveštaji o vatrenim krugovima i vatrenim loptama pominju se i drugim krajevima sveta. Tako u cuvenom “Tulskom papirusu” (čuva se u egipatskom muzeju u Vatikanu), koji je zapravo samo fragment iz anala faraona Tutmosa III (1483-1450. g. pr.n.e.) postoji zapis jednog žreca (čuvara tajnih znanja) iz Kuće života, u kojem se, između ostaloga, kaže: “...Trećeg meseca zime, godine 22, u šest sati ujutro pisari Kuće života videli su vatreni krug koji se kretao nebom. Mada nije imao glave, dah njegovih usta bio je odvratan. Jedan rod (oko 45 m) bilo je dugo njegovo telo i jedan rod široko, i bilo je bezvučno. Srce pisara se zaprepastilo i prestravilo i pisari su pali ničice. Oni su o svemu obavestili faraona...” Iz papirusa se moze dalje zaključiti da je vladar Egipta naredio da se istraži ta pojava. Dobivši naknadna obaveštenja, prisetio se da je u papirusima Kuće života vec bila zabeležena slična činjenica. Nakon nekoliko dana na nebu Egipta opet su se pojavili vatreni krugovi. Oni su svetleli “sjajnije od Sunca.” Ovaj put ih je posmatrao i sam faraon zajedno sa svojom vojskom. Krugovi su se digli više u nebo i nestali u južnom smeru. Faraon je naredio da se ova činjenica unese u anale kako bi “sećanje ostalo za sva vremena.” O “nebeskim diskovima” piše u svom radu i grčki filozof Aristotel. Godine 329. p.n.ere. Aleksandar Makedonski i njegova vojska videli su prilikom prelaza rijeke Džaksartas, u Indiji, dva “srebrna štita, koji su rigali silnu vatru.” Kako piše Plinije u 2. svesci svojih “Prirodnih nauka”, u 100. godini p.n.ere. iznad broda konzula Lucija i Gaja Valerija preletio je nebom, od istoka ka zapadu, “sjajni štit izbacujuci iskre.” Godine 91. pr.n.e. “blizu Spoletiuma (Italija) spustila se s neba vatrena lopta zlatne boje, koja se stalno povećavala. Zatim je, hvatajuci visinu, krenula na istok. Kugla je bila veća od Sunca.” Dvanaestog septembra 1271. godine, na nebu iznad Japana, pojavio se sjajan, svetleći krug, sličan punom mesecu. I latinski rukopis Emplfortskog samostana, u Engleskoj, detaljno opisuje kako se 1290. godine iznad glava preplašenih redovnika “pojavilo golemo, ovalno srebrnasto telo koje je nalikovalo disku.” Četrnaestog aprila 1587. godine, iznad Japana se pojavilo pet tajanstvenih prstenova u obliku sunca. Oni su bili crvene, crne i drugih boja. U maju 1606. godine vatrene su se lopte stalno pojavljivale iznad Tokija, a godine 1646. mnogi su stanovnici Kembridža (Cambridge), u Engleskoj, videli vatreni točak koji se spustio iznad grada, okrećući se, a zatim je ponovo uzletio na nebesa i nestao velikom brzinom. Zagonetne i neobjašnjive stvari na nebu i dalje su se pojavljivale. Tako je 1661. godine iznad Vorčestera (Worchester), u Engleskoj, nekoliko puta proletelo nekakvo okruglo leteće telo. Sačuvana je takođe stara gravura s prikazom “vatrene lopte”, koja je 4. novembra 1697. godine polagano preletela iznad Hamburga (Nemacka). Jedna anglosaksonska hronika iz 793. godine govori o “strašnim predznacima u Nortumbriji, gde su vatreni zmajevi leteli kroz vazduh.” Ralf Niger je 9. marta 1170. opisao bliski susret, kada je video “predivnog velikog zmaja. Vazduh se pretvorio u vatru i zapalio kuću.” Istoričar Metju Peris piše o čudnim svetlima na nebu i opisuje kako se “na 115

novogodišnji dan 1254, iznad Sent Olbansa, na nebu pojavio veliki brod elegantnog oblika, dobro opremljen i u čarobnoj boji.”

Freska na zidu manastira Dečani, Kosovo 1335 Kao da je u kasnija vremena “došljacima” dosadilo da grade, poučavaju i druže se sa ljudima, pa su počeli da se pojavljuju samo na kratko, da bi bili viđeni i potom pobegli onamo odakle su i došli - put neba. Upravo na način koji je podgrevao sujeverje i strahovanja srednjevekovnih ljudi. Uglavnom su ova znamenja i vizije zapisani u manastirskim hronikama, ili je to zapisao neki hroničar koji se tu zatekao, ali ogromna većina su to bili ljudi iz crkve. Ove pojave su tumačili kao predskazanja, opomene, “božja čuda” i to ih je još više navodilo na idolopokloničku službu nebiblijskim ličnostima, svecima i sujeverje. Ove pojave su se umnožavale oko verskih praznika, kao uoči ratova i nekih kriza, ubistava vladara i prevrata, epidemija i sezona gladi, velikih požara i ustanaka. Godine 1566 nad Bazelom u Švajcarskoj su se pojavili mnogobrojni užareni diskovi koji su prekrili nebo. 1. januara 1254 godine su kaluđeri iz opatije Bajlend u Jorkširu (Engleska) videli “veliku okruglu nebesku ploču.” Ser Edmund Halej, astronom po kom nosi ime čuvena Halejeva kometa, je zapisao viziju u martu 1716 godine, kada je nad Londonom čitava dva sata lebdeo jarko osvetljen predmet. Godine 1741, lord Bošam je nad Londonom ugledao vatrenu kuglu sa repom, koja se polako spustila na oko 700 metara visine, a onda naglo nestala na nebu vukući za sobom svoj sjajni rep. Godine 1820, iznad grada Ambrina u Francuskoj je uočen veliki broj “letećih diskova” u strogo pravilnoj formaciji, koji su jedno vreme kružili nad gradom a onda nestali na nebu. Rančer Džon Martin iz Teksasa je, godine 1878, iznad grada Denisona ugledao ogromni leteći disk u niskom letu.

Čudna renesansna umetnost
Pojava plamenih kola i lebdećih diskova u doba renesanse, kao i bića u odelima koja obično prepoznajemo danas kao svemirska - navodno dokazuje da su se NLO-i muvali nebom i u srednjem veku. Interesantne su renesansne slike, na kojima se vide leteći objekti i čudni svetlosni efekti. Radi se uglavnom o slikama sa religioznim sadržajem. Zajedničko na svim slikama je leteći tanjir ili drugi leteći objekat, jedan ili više njih, kao i vrlo intenzivni zraci svetlosti koja zrači iz tih objekata ili ih prati kao rep komete. Kao da su umetnici svedoci 116

tih stvari iz prve ruke. Jedino moguće objašnjenje je da su te slike bile naručene (od strane crkve ili države) kako bi se ove pojave objasnile u božanskome kontekstu. Službeno su letelice proglašene plovilima, kočijama anđela a dokono građanstvo i seljaci bi postavljali manje dosadnih pitanja na koja ni sveštenstvo ni vlastela nisu imali drugačijih odgovora osim pomenutog. Korumpirana vlastela i kler ništa nisu mogli da urade da ove pojave preduprede ili objasne, pa su objašnjenja bila jednostavna - Božansko znamenje.

Jedan set slika iz 12 veka prikazuju događaj iz 776. godine u vreme bitke, u kojoj Sasi drže pod opsadom zamak Sigiburg u Francuskoj. Iznenada su se pojavili leteći objekti nalik na plamene štitove na nebu, a Sasi su pobegli, verujući da opsednuti uživaju božansku zaštitu. To je bilo vreme velikog praznoverja, vreme paganstva, kada su ljudi pali u intelektualnom pogledu ispod Grka i Rimljana. Tada bi sve što leti, a nije ptica bilo povezano sa natprirodnim, i uglavnom strašnim, kobnim i opasnim, zloslutno predskazujućim. Da su ti ljudi poznavali Bibliju i svoju veru zasnivali na Bibliji ne bi se ni obazirali na slične pojave. Ukoliko ti ljudi nisu videli ništa na nebu, šta ih je onda navelo da na ovim slikama ostave nešto što čovek XX veka može prepoznati samo kao leteće mašine. Danas nam ideja o naseljenom svemiru ne izgleda strana, znamo da ima nebrojeno mnogo planeta i zvezda, i milijarde galaksija. Ljudi srednjeg veka su bili izgubili čak i ona znanja koja su imali Grci, Sumerani i Egipatski žreci, pa je njima Zemlja, kao ravna ploča bila središte svemira, dok su zvezde bile fiksirane na nebu, po mnogima zakačene da vise. Bilo kakav susret sa vanzemaljcem ne bi više bio ni susret sa onim “bogovima” koje su pominjali Sumerani ili Inke, već susret sa anđelom, a i sa đavolom, onakvim kakvog su ga shvatali srednjevekovni ljudi, repatim čudovištem, a onaj koji bi o tome previše pričao bi rizikovao da završi javno spaljen. Tobož viđene letelice su stoga predstavljane kao Božja znamenja ili najava neke Božje kazne, katastrofe ili rata, posebno kada su bile viđane oko verskih preznika. Za srednjevekovne ljude je Bog bio nešto opasno, što je najčešće povezano sa kaznom i nevoljama, pa nije bilo poželjno imati sa njim previše posla, posebno što su njegovi predstavnici, popovi i kaluđeri pokazujući svoj loš karakter i silu ulivali dodatni strah u narodu. Nebeska znamenja su pružala mogućnost klericima da zastrašuju narod kaznama, pa su ga dodatno globili i bogatili se na strahu. Zapadni kao i istočni.

117

Ilustracija prikazuje dva holandska broda u Severnom moru dva okrugla objekta koja se kreću ka nebu, iz godine 1660. Izvor je jedna od knjiga pod naslovom "Theatrum Orbis Terrarum" Admirala Blaja. Ove knjige su kompilacije članaka različitih autora i sastoje se od detaljnih izveštaja drugih autora, ajtera događaja na moru, putovanja i otkrića. "Krštenje Hristovo" - Fitzwilliam Musuem, Kembridž (Cambridge), Engleska Slikano 1710. Delo flamanskih umjetnika Aert De Gelder prikazuje klasični, leteći tanjir u obliku današnjih predstava NLO, koji isijava svetlost na Jovana Krstitelja i Isusa. Što je moglo da nadahne umetnika da naslika baš ovakvu predstavu a ne recimo bradatog starca ili goluba? (Slika dole levo). Napomenućemo da su mnogi umetnici zapadne Evrope bili pripadnici okultnih tajnih društava, pa i slike koje su ostajale iza njih imaju okultnu poruku, koju mali broj ljudi može da prepozna.

Medaljon iz Francuske 1680 godine (slika gore desno)

118

"Madona Saint Giovannino" Firenca, 15. vek, sa liste Palazzo Vecchio, nepoznatog umetnika. Iznad Marijinog levog ramena je sjajni disk u obliku letećeg tanjira. Čovek i njegov pas, što se jasno vidi, gledaju na leteći objekat, pas laje a čovek je iznenađen. Ipak, ako se pročita izveštaj u Jevanđeljima, objekat može da predstavlja Vitlejemsku zvezdu, mada je zvezda ovde dosta čudna, dok čovek sa psom može da bude pastir, mada nigde nema ovaca. Slika je vrlo čudna. Sledeća slika kojom bi se mogli pozabaviti je slika “Navešćenja (najave) Hristovog”, koju je naslikao Karlo Kriveli (Carlo Crivelli) 1486 godine (dole desno), a nalazi se u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Iz Jevanđelja je poznato da je Gavrilo anđeo najavio začeće i rođenje Isusa Hrista devojci Mariji (Jevanđelje po Luki 1. 26 – 38). Ovde na ovoj slici leteći tanjir isijava svetlost kroz zid velike kuće, onakve kakve su se gradile u Zapadnoj evropi u doba renesanse, do devojke, dok je sama slika prepuna paganske simbolike. Slika levo dole predstavlja Isusa i Mariju na oblaku, a iza njih leti armada letećih tanjira. Naslikao ju je oko 1400. Masolino de Panikala, iz Firence, u crkvi Santa Marija Mađore. Občaci su vrlo čudni za jednog slikara koji je dosta verno predstavio ljude.

119

"Slavljenje Euharistije" - slika Bonaventure Salimbenija. Slikana je 1600. Danas visi u crkvi San Lorenzo i San Pietro, Montalkino, Italija. Ovde se vidi predstava Trojstva, Oca i Sina koji sede pored sfere, a iznad je predstava Svetog Duha kao goluba. Sfera je interesantna. Ko je naslikao Sovjetski modul “Sputnjik”? Ufolozi iz svih delova sveta dolaze da vide ovu sliku. Šta je čudni objekat između predstava Oca i Sina? Mnogi tvrde da je to planeta Zemlja, ali postoji jedan problem. Slika je ostala da stoji u crkvi, a crkva (Inkvizicija) je bila spremna spaliti svakoga ko se nije slagao sa učenjima da je Zemlja ravna ploča. Ova kugla ima dve antene, sa lopticama na vrhu. I sjajna je, metalik! ? Zašto se Bog Otac drži za jedan štap a Bog Sin drži drugi? Jesu li ove šipke neka vrsta antene? Pogledajmo još jednom sferu. Što je to mala okrugla cev u obliku izbočine u donjem levom uglu. Teleskop, kamera?? Ova slika zbunjuje ufologe, jer podseća na “Sputnjik” i prve satellite lansirane u svemir tokom takmičenja SAD i SSSR tokom pedesetih i šezdesetih godina XX veka.

Ova tapiserija (slika levo gore) je nastala u 15. veku u Francuskoj. Objekat u obliku šešira se može videti iznad zamka. Tapiserija prikazuje život Marije i nalazi se u jednoj od crkava posvećenih njoj u Burgundiji. Slika gore desno prikazuje Hristovo raspeće i nalazi se u Gruziji, u katedrali Svetishoveli Mtskheta, iz 17. veka. Ova freska ima dva čudna detalja, sa leve i desne strane – dva leteća tanjira koji se kreću izbacujući plamen, sasvim suprotno od kretanja komete.

120

Slika gore levo je iz francuske knjige "Le Livre des Bonnes Moeurs" Žaka Legranda, 1338. Sfera liči na balon, ali u 14. veku nije bilo balona, Nema ni ovakvih zvezda usred dana. Slika gore desno prikazuje znamenje u Francuskoj 842 godine. Autor nepoznat.

Tapiserija nastala u Brižu, nazvana “Letnja pobeda” ("Summer's Triumph") iz 1538 godine, nalazi se u Bavarskom narodnom muzeju. Nekoliko oblika letećih tanjira se može videti iznad slavljenika u daljini. 121

Čudno je što autor nije slikao anđele koji odobravaju pobedu. Šta rade leteći tanjiri na tapiseriji iz 16. veka? Možda su oblaci, ali da autor ovako uverljivo predstavi ljude, a da oblake predstavi kao leteće šešire ili tanjire…

Pojava iznad Hamburga, Nemačka 4. novembra 1697. Objekti su opisani kao “dva užarena točka.” Jedan od njih može da bude i Mesec..ali šta je onda drugi??

(Samuel Kocius (Samuel Coccius) ilustruje mnoge plamenove i i “velike crne lopte” na nebu iznad Basela u Švajcarskoj, 1566. godine. Zbirka Vikiana, Cirih Švajcarska. Ovo nisu usamljene pojave i znamenja u srednjem veku. Bilo ih je i u Japanu, Kini, Indiji, Nepalu, Arabiji..i svi su izazivali čuđenja. U islamskom svetu ih je bilo mnogo manje nego u Evropi, ali su i u Kalifatima oni objašnjeni kao znamenje Allaha, opomena i najava rata ili kazne. Ipak, ove pojave u Evropi su uglavnom slikane i prikazivane kroz religiozne teme, događaje iz Biblije ili slike iz života ljudi koji su proglašeni svecima. Ako malo pročeprkamo po istoriji, doći ćemo do podataka da su svi evropski vladari imali astrologe i vračeve za savetnike, i da je većina slikara bila učlanjena u ezoterijska tajna društva, ogrezla u okultnim učenjima antike. Sama renesansa se i jeste svodila na povratak antičkih ideja u umetnosti i književnosti, naravno i ezoterijskim učenjima antike, kojima se bavila isključivo elita, kojoj su pripadali i mnogi slikari i pisci, a o vlasteli pa i kleru da ne govorimo. Okultne seanse, daleko od očiju javnosti su podrazumevale vizije, halucinacije i snove koje ni sami videoci nisu znali da objasne, ali su ih slikali. Nije isključeno ni da su se vizije pojavljivale i pred većom masom ljudi. Slike koje su ovde postavljene nisu dela praznovernih ljudi. Praznoverje srednjeg veka je uključivalo natprirodna bića, zmajeve, Baziliske, čudovišta, vampire, repate demone i đavole. Takođe je uključivalo prikazivanje smešnih debelih anđela, razgnevljenog Boga kao starca, antičkih mitoloških bića, najviše iz Grčke mitologije, ali nikako letećih tanjira, vasionskih brodova, raketa i bilo kakvih mašina, čudnih oblaka, zvezda i kometa u kojma sede piloti. Setimo se nacrta Leonarda da Vinčija, koji sadrže i skice letećih mašina. Pitanje je kako su i šta su autori stvarno videli? 122

DVADESETI I DVADESET PRVI VEK – NAJEZDA NLO
Tunguska katastrofa
Tridesetog juna 1908. u 7.40 časova žitelji mnogih sela Centralnog Sibira ugledali su na nebu plavo-belu loptu zaslepljujuće svetlosti koja je iza sebe ostavljala dugačak vatreni trag. Svedoci ovog nesvakidašnjeg događaja uočili su da se lopta kretala u smeru jug-sever, a onda, na maloj visini, vatrena lopta je prešla na kurs sever-severoistok, krećući se prema međurečju reka Jeniseja i Lene. Usledila je strahovita eksplozija koja je bila ravna snazi istovremene eksplozije 500-2000 atomskih bombi, ili oko 10-40 megatona poznatog eksploziva TNT. Do eksplozije je na sreću došlo u praktično nenaseljenoj oblasti Podkamenaja Tunguska, 60 kilometara od sela Vanavara. Kao da je inteligentni um hteo da se ekplozija desi tako daleko, gde nema ljudi a tako blizu, da svi budu obavešteni. Procene kažu da je kojim slučajem ovakvo nebesko telo palo u jednu tipičnu ruralnu oblast SAD, izazvalo bi smrt oko 70.000 ljudi, uz štetu od oko 4 milijarde dolara. Udar Tunguskog meteorita (ako je to bilo to), u urbanu zonu sravnio bi grad sa zemljom, odnevši živote oko 300.000 ljudi. Gotovo sve kuće u Vanavari su porušene. Meštani gradića Kirenska, na obalama Lene, ugledali su fontanu vatre, dima i prašine. Nad tajgom se nadvio ogromni vatreni stub visine 20 kilometara. Iako je dan bio sunčan, vatreni stub su videli i ljudi iz Lenskih rudnika, nedaleko od sela Bodajbo. Seizmografi u Irkutsku, Taškentu, Tbilisiju i Jeni u Nemačkoj, hiljadama kilometara daleko od mesta katastrofe, registrovali su zemljotres. Usled snažnog udarnog talasa nastalog nakon eksplozije, drveće na površini od 2.000 kilometara kvadratnih je poleglo ili počupano iz korena (kao što se vidi na slikama). Prostranom sibirskom tajgom, toga dana, kao da je prošao snažan tajfun koji je milione stabala sravnio sa zemljom. U mestu Strelki,koja se nalazi u sibirskom bespucu, poznati sovjetski etnograf I. M. Šušlov, razgovarao je sa grupom meštana, koji su mu rekli da je ova katastrofa ne samo uništila sibirsku tajgu i njihove logore gde su živeli, pri čemu je ubila nebrojeno životinja, nego je sa sobom ova tajanstvena pojava donela i čudnu bolest sobovima, narocito šugu, za koju meštani kažu da se nikada pre eksplozije nije pojavljivala. Objašnjenja koja su tokom godina pripisivana ovoj zagonetnoj sibirskoj katastrofi odgovarala su trenutnoj naučnoj modi. Kako se moda menjala, tako su u pomoć prizivana plamena božanstva, meteori antimaterije, NLO na nuklearni pogon, male crne rupe... Naročito se uporno održala pretpostavka o nuklearnoj eksploziji, koju podržavaju i ufolozi. Tome je u mnogome doprineo sovjetski pisac naučnih romana Aleksandar Kazancev, koji je godinama kasnije, našao jako puno sličnosti izmedju Hirošime i Tunguske, da je postavi o i teoriju po kojoj se u Sibiru takodje radilo o nuklearnoj eksploziji. On je tu ideju odenuo u jednu naučnofantastičnu priču, objavljenu 1946.godine, u kojoj je izneo mišljenje da je eksploziju izazvao oštečeni kosmički brod u pokušaju da dođe do sveže vode iz obližnjeg Bajkalskog jezera. Tako je rođen mit o “tunguskom NLO”, koji je opstao do današnjih dana. Njemu u prilog išla su i tvrđenja da su u blizini mesta događaja nađeni tragovi zračenja i da su biolozi kod nekih biljaka otkrili mutacije i pojačani rast (efekti koji su primenjeni posle dejstva vodoničnih bombi). U prilog NLO teoriji išla je priča istraživača Leonida Kulika koji je u Vanavaru posetio nekoliko starijih ljudi koji su mu kazali da su toga sudbonosnog dana na nebu primetili “cilindrično telo.” Ovakva tvrđenja pokazala su se nedovoljno pouzdana.Tvorac tehnike određivanja starosti pomoću radioaktivnog ugljenika i nobelovac V.Libi, proveravao je rezultate ispitivanja biljnih prstenova formiranih posle eksplozije iz 1908. godine. Našao je doduše, minimalne promene u zračenju, ali je izračunao da bi stvarna nuklearna eksplozija morala ostaviti tragove najmanje sedam puta izraženije od onih koji su nađeni. Sa Libijevim tvrđenjem da 1908. nije bilo nikakve nuklearne 123

eksplozije, slažu se i nalazi norveških hemičara koji su objavili rezultate svojih istraživanja, po kojima biljni prstenovi nisu pokazivali nikakve tragove zračenja. Razumljivo je stoga da većina naučnika ne prihvata ideju o nuklearnoj eksploziji. Britanski astronom Frensis Vipl, prvi je 1930.godine izneo ideju da je Zemlju posetila mala kometa.Vodeći astronomi i geolozi u Rusiji takođe se zalažu za hipotezu komete, demantujući tako utisak koji bi se mogao steći iz istupanja ufologa i pisaca kako je rušenje NLO zvanična ruska verzija događaja. Tek 1927.godine organizovana je prva ekspedicija predvođena akademikom Leonidom Kulikom. Istraživanja u oblasti sela Vanavara trajala su tri godine. Sa izuzetkom ulegnute šume na ogromnim prestorima tajge, istračivači tada nisu otkrili neki drugi trag, veliki krater ili tragove razbacanih delova nekog meteorita. Desetine narednih ekspedicija nisu bacile više svetlosti na tajnu ove neviđene kataklizme.Džinovski kosmički objekt kao da se istopio u gustim slojevima atmosfere ili ispario prilikom eksplozije. Između mnogobrojnih hipoteza kojima je zajednička karakteristika da je “neko ili nešto” palo sa neba, a koje su imale veoma stručnu osnovu, ali i banalna objašnjenja, Tungusku katastrofu na najrealniji način objašnjava ona hipoteza koja kaže da se naša planeta sudarila sa nevelikom kometom sastavljenom od leda i zamrznutih gasova.Ona se raspala na nekoliko delova koji su prohujali kroz atmosferu.Time je, smatraju pristalice ove pretpostavke, dato objašnjenje zbog čega nema nikakvog meteorskog materijala na mestu nesreće, sa izuzetkom sićušnih magnetnih kuglica otkrivenih u uzorcima zemlje.Delovi komete, očigledno nisu dospeli do zemljine površine, budući da nije otkriven nijedan krater, trag udara nekog komada sa neba. Februara 1991.godine “Komsomolskaja pravda” je objavila senzacionalnu vest o istraživanjima koje je u oblasti Evenkijske tajge obavio izvesni Vladimir Voronov.Tamo je otkriveno još jedno, do tada nepoznato ulegnuće šume, koje je istini za volju, opisano daleke 1911. tokom gradnje puteva kroz ovu oblast, ali niko tada na to nije obratio pažnju.Oblast je naime toliko udaljena od mesta Tunguske katastrofe da naučnici nisu ni slutili da je meteorit izazvao ovakve posledice na Zemlji.Voronov se nije zadražao samo na tome.Na oko 100 kilometara severozapadno od oblasti u kojoj je Kupikovljeva ekipa vršila istraživanje, Voronov je otkrio veliki levak prečnika 200 metara, prekriven gustom šumom i rastinjem.Visin rubova levka je 15-20 metara...Znači, ipak je nešto palo na Zemlju.Ili je možda to neka pojava koja nije povezana sa Tunguskom katastrofom, već ima svoje korene u dalekoj prošlosti? Odgovor na ovo pitanje će dati budućnost, ali pažnju skreće sledeća činjenica: “Krater Voronova”, “Kulikovljeva” i “Evankijevska” ulegnuća šume čine jednu zajedničku zonu orijentisanu u smeru zapadseverozapad.Ako se ova zona produži prema smeru istok-jugoistik dolazimo na rastojanje od 700 kilometara od zagonetnog Patomskog kratera. Ovaj čudni krater smešten je na Patomskoj visoravni, nalazi se na gustoj i nepristupačnoj tajgi, na rubu brda visokog 1.350 metara, u središtu oblasti poznatoj po velikim zalihama zlata. Iako ovaj krater podseća na vulkan, na njemu nema nikakvih tragova lave. U potpunosti Patomski krater se sastoji od odlomaka i komada zemlje, bez ikakvih vidljivih promena izazvanih hidrotermalnim ili nekim drugim procesima, kakve ima kod vulkana. Takođe, oblik ovog kratera odudara od poznate forme koja se dobija kada meteorit udari u Zemlju, a ideja o njegovom vulkanskom poreklu odbačena je u startu. U stvari, on podseća na pojedine kratere na Mesecu, jer se sastoji od pravilnog prstenastog ovala i uzvišenja u samom centru. Pružajući se iznad beskrajne tajge, krater je jedinstvena pojava na Patomskoj visoravni. Ovakvih struktura nema nigde više u celom Sibiru. I onda, odjednom, Voronov otkriva identičan krater u zoni Podkamenaja Tunguska. Da li su ovi krateri tragovi zagonetne Tunguske katastrofe? Po svojim dimenzijama, patomski krater je sličan “Krateru Voronova”.Visina prstenastog ovala je 20 metara, a prečnik 86 metara.Krater je simetričan i svojom dužom stranom orijentisan prema jugozapadu, upravo prema onoj strani sa koje se kretalo nepoznato telo. Treba primetiti da je prema svim poznatim materijalima istraživanja do 1964. smatrano da je trajektorija kretanja kosmičkom tela prolazila u smeru sa juga na sever (južna varijanta). Međutim, nakon detaljnih analiza 124

istraživači su došli do zaključka da se neposredno pre eksplozije “došljak” iz kosmosa kretao u smeru zapadseverozapad (istočna varijanta). Naučnici su teško mogli da objasne ovu pojavu, pa je rođena hipoteza o “manevrisanju” nepoznatog tela.Ovo manevrisanje rodilo je i hipotezu o padu vanzemaljskog kosmičkog broda čija je posada do zadnjeg trena pokušavala da izbegne pad na Zemlju. Patomski krater (na slici dole) nema sličnog “sabrata” na Zemlji, baš kao što i Tunguska katastrofa predstavlja jedinstven događaj u poznatoj istoriji naše planete. Pretpostavlja se da je Patomski krater nastao prilikom udara materije neke komete (led, čvrsta ugljena kiselina ili metan) koja je intenzivno degazirala i koja je, možda nakon udara, nastavila sa degaziranjem. Po svemu sudeći brzina udara iznosila je 15-20 kilometara u sekundi, a dubina prodiranja do 200 metara. Američki naučnici koji su takođe istraživali ovaj događaj, smatraju da je Tungusku katastrofu izazvao deo komete Enki koja ima period rotiranja od svega 3.5 godine, tako da često prolazi pokraj Zemlje. Neki drugi fizičari povezuju Tunguski “meteorit” sa Halejevom kometom koju prati čitav roj kosmičkih tela i prašine. Halejeva kometa se pojavljuje u blizine Zemlje svakih 76 godinaNa njenoj jako razvučenoj orbiti postoji nekoliko grupa kosmičkih objekata. Sedamdeset šest godina nakon Tunguske katastrofe, 26.02.1984. praktično istom trajektorijom na nebu zapadnog i istočnog Sibira preletelo je svetlo kosmičko telo sa narandžastim repom. Nad rekom Čula, koja se uliva u Ob, telo je eksplodiralo, a snaga eksplozije bila je ekvivalentna snazi od 10 kilotona TNT-a. Ako je Tunguski meteorit bio u stvari prirodni satelit Halejeve komete, 2060.godine kada će ponovo pored Zemlje da proleti ova kometa, moći ćemo da proverimo istinitost ove pretpostavke. Izvesni inženjer Jurij Labvin bio je pronašao fragment Tunguskog meteorita u Krasnojarsku.To je bila prava gromada mase 5 tona, sa desetinama kamenih komada.To je bio prvi slučaj u istoriji proučavanja Tunguske katastrofe da su otkriveni delovi ovog misterioznog nebeskog tela, koji je putovanje završio u sibirskoj tajgi. Prema proveni krasnojarskih stručnjaka 80 odsto ovog komada predstavlja kombinacija kremena i klasičnih meteorskih materijala, ksederolita i monolita. Mesto otkrića ovog dela Tunguskog meteorita nalazi se daleko od očekivanih oblasti gde je udar bio najjači.Tačno mesto pada još uvek se drži u tajnosti, dok se sa stoprocentnom sigurnošću ne utvrdi da je zaista reč o meteoritu. Zna se samo da je otkriven na rastojanju od oko 600 kilometara od centra eksplozije.Pitanje je samo šta ima da se mesto pada drži u tajnosti, i šta su tamo videli oni koji su prvi došli do tog tajanstvenog mesta. Sve u svemu, sve je objašnjeno i ništa nije objašnjeno. Tunguska katastrofa će i dalje biti tema mnogih predavanja, seminara i naučnih radova, a ni hipoteze o NLO-u, crnoj rupi, antimateriji nikada neće isčeznuti iz ove tajanstvene priče. U jednom od svojih brojeva, (2005. godine), Magazin Nexus je objavio zanimljiv razgovor pod naslovom “Instalacija” (The Installation), koji je britanski novinar Grejem Birdsal (Graham W. Birdsall) vodio s Valerijem Uvanovom, predstavnikom ruske Akademije za Nacionalnu bezbednost. G. Birdsal: Šta je vaša zvanična funkcija? V. Uvanov: Ja sam šef Odeljenja za Istraživanje NLO-a, nauke i tehnologije, ruske Akademije za Nacinalnu bezbednost, koja je bazirana u Petrogradu. G. Birdsal: Da li je to zvanična vladina organizacija? V. Uvanov: Naravno da jeste. Ja imam samo dva čoveka iznad sebe, a oni su direktno odgovorni predsedniku Putinu. G. Birdsal: Čime se bavite? V. Uvanov: Naše istraživanje je podeljeno na dva dela. Prvo – neprestano skupljanje podataka koji dolaze iz celog sveta, a onda njihovo sortiranje u “žutu” ili “crvenu” kategoriju. Ti podaci se onda dalje raspodeljuju raznim drugim odeljenjima po celoj Rusiji. Drugi deo našeg rada potekao je iz pitanja postojanja NLO – naravno, mi znamo da oni postoje, ali ne znamo šta se krije iza te njihove aktivnosti i kakvi su njihovi interesi. To je trenutno naš najvažniji zadatak tj. ono čemu poklanjamo najviše pažnje. G. Birdsal: Nešto pre nego smo počeli sa snimanjem ovog intervjua pomenuli ste par interesantnih detalja u vezi eksplozije u Tunguskoj, 1908.g. Možete li sada opet da kažete šta je bio pravi uzrok te eksplozije? V. Uvanov: Naravno. Mi sa sigurnošću znamo šta je bio uzrok. Radilo se o meteoru, međutim, taj meteor je bio pogođen … recimo…nekom vrstom projektila. Taj projektil je bio ispaljen iz jedne instalacije, to jest tajne baze. 125

Mi ne znamo ko je tu bazu sagradio ali ona je sagrađena veoma, veoma davno i nalazi se u području Sibira, nekoliko stotina kilometara severno od Tunguske pokrajine. G. Birdsal: Tajne baze?!… Jeste li sigurni? V. Uvanov: Ovo mogu sa sigurnošću da tvrdim jer pouzdano znamo da se u tom regionu dogodilo nekoliko zagonetnih eksplozija. Reći ću vam i ovo, poslednji put kad je iz ove instalacije ispaljen projektil i pogođen meteor, bilo je u ponoć između 24. i 25. septembra 2004. godine. To je poznato i nekim američkim vojnim krugovima, koji su pratili ovaj događaj. G. Birdsal: Izvinjavam se, ali meni to sve nekako zvuči poput naučne fantastike. V. Uvanov: Znate, gospodine Grejem, mi inače kad razgovaramo o suštinskim aspektima pozadine svega ovoga, mi to činimo samo s onima koji razumeju i prihvataju i odgovornost koja ide zajedno sa tim. Znate, mi ovde imamo posla s tehnologijom koja je daleko ispred naše i koja je u stanju da čini stvari koje mi još uvek nismo u stanju. G. Birdsal: Možete li biti malo precizniji u vezi lociranja te ultratajne baze? Gde se tačno nalazi? V. Uvanov: Kada na geografskoj karti pronađete mesto u Tunguskoj gde se 1908. godine dogodila eksplozija, na jugoistoku ćete videti poznato Bajkalsko jezero. Iza njega se prema severu proteže ogromna pustara veličine nekih 100.000 kvadratnih kilometara To je područje veoma slabo naseljeno, nema ni gradova, ni sela, ni sibirskih nomada… Tamo smo locirali tu bazu. G. Birdsal: Registrovali ste i njene aktivnosti? V. Uvanov: Sada ću da budem potpuno otvoren… Ova baza ima i neku vrstu vlastitog energetskog sistema, kojeg smo mi uspeli da lociramo. Za vreme sukoba u bivšoj Jugoslaviji po prvi put smo primetili pojačanu emisiju energije iz tog postrojenja, odnosno, baze. Za nas je ovo bilo neverovatno otkriće, mada već od pre pouzdano znamo da je ta baza u nekoj vrsti interakcije sa socijalnim previranjima i ratovima u svetu. G. Birdsal: Pretpostavljam da su vaša istraživanja tajne baze zanimljiva i sadržajna. Otkad ona traju? V. Uvanov: Već godinama, a dobar deo naših istraživanja čini i analiza i pretraga prastarih spisa i hronika. Tako smo pronašli i zapise “Ehutin Apos Alanhor”. Danas ih jednostavno nazivamo “Alanhor spisima”, a prema našim procenama stari su najmanje 4000 godina. Ono što je najneverovatnije je to što je u njima jednim gotovo razumljivim naučnim jezikom detaljno opisano sve što se tu dešava… Ja sam posetio to područje dva puta. Prvi put su naši detektori otkrili veoma visok nivo radijacije. Moram da priznam, bilo je veoma opasno jer nismo nikako mogli da se zaštitimo od nje. G. Birdsal: Šta ste još otkrili? V. Uvanov: Nekoliko lokalnih stanovnika znaju dosta toga o tom tajanstvenom postrojenju. Čak su nam detaljno opisali i nacrtali metalne strukture, koje su tamo videli. Ovi ljudi, članovi njihovih porodica i njihove životinje, svi pate od radijacione bolesti. G. Birdsal: Tunguska eksplozija, tvrdite, imala bi tragičnije učinke da projektil upućen iz tajne baze nije pri padu uništio metorit?! V. Uvanov: Da, sigurno. I još ću nešto da vam kažem u vezi Tunguske eksplozije, što verovatno nikada pre niste imali priliku da čujete. Nešto se zaista čudno dešavalo tih dana. Sva živa bića su već bila napustila region Tunguske dva meseca pre nego što se eksplozija dogodila. Ko je uklonio ove životinje? Ovaj tobožnji razgovor, koji navodno razotkriva tajnu Sibirske katastrofe ima svojih nedostataka. Prvo, nema šanse da se vojni vrh SSSR u toku hladnog rata ne bi zainteresovao za tehnologiju tobožnje baze. Drugo, Uvanov pominje nacrte baze koje su napravili meštani slabo naseljene pustare. Zna se da ti nomadi i polunomadi nisu pismeni, a uz to još i navodno boluju od radijacijske bolesti i tako žive decenijama tamo, u sred pustare, ne želeći da odu u prijatnije predele Sibira. Čudno je da je baš ovde došlo do eksplozije, u jednom od najnenaseljenijih delova sveta, gde će žrtava biti najmanje. Kao da je inteligentni um vodio računa da šteta bude što manja. U Bibliji stioji da “svemu ima vreme” kao i da su katastrofe, poput pada meteora, koje će Bog da dozvoli na svetu rezervisane za poslednje dane istorije Zemlje. Pre 1950 je bilo velikih katastrofa, li su bile jako retke, dok pad meteora ne pamti niko, jer ne bi bilo nikoga da ga upamti. Kreacionisti tvrde da je veliki meteor udario u oblast današnjeg meksičkog zaliva, i to na početku Potopa, da bi se podigla prašina, oko čijih čestica bi se mogla kondenzovati voda, da bi mogla da pada kiša na zemlju. jer kiša nije padala od stvaranja do Potopa, zbog ujednačene klime i temperature na celoj planeti. Znači da je sam Bog dozvolio da padne meteor ili da je čak i sam poslao meteor na 126

Zemlju kao što je rekao: “Jer, evo, pustiću Potop na Zemlju, da istrijebim svako tijelo..što je god na zemlji, sve će izginuti.” (1. knjiga Mojsijeva 6. 17). Kada se pogleda karta Srednje Amerike,vidi se mesto gde je udario meteor.

Mesto gde je udario meteor, otpočevši Biblijski potop – zatamnjeni deo Meksičkog zaliva Pad meteorite bi izazvao kataklizmu u naseljenim delovima. Takođe, mi imamo period od nekoliko decenija samoizolacije SSSR i ne može se sa sigurnošću tvrditi da vojne vlasti komunističke imperije nisu promenile konfiguraciju terena, sakrile kratere i ostatke meteorita, jer nijedan drugi odgovor ne može da bude verodostojan osim udara meteorita ili manje komete. Postojanje tobožnje baze vanzemaljaca je iluzorno, jer bi se veoma brzo saznalo u celom svetu za njeno postojanje. Ona je navodno tu da štiti svet od udara meteorita, a posadi mora da je veoma dosadno dok se ljudi uištavaju međusobno i uništavaju i samu planetu. Katastrofa iz 1908 nije bila ništa drugo do pad meteora, i po verovanju hrišćana Božja opomena da je kraj istorije sveta blizu i da ne treba da se uljuljkavaju u lažnoj sigurnosti. To je inteligentni um koji je izabrao mesto udara i uklonio većinu životinja kojih tu ima na milione.

Bermudski trougao
Jedan od najčuvenijih i najzagonetnijih slučajeva nestanaka aviona iznad Bermudskog trougla desio se sunčanog decembarskog dana 1945. u 14 časova i 10 minuta. Pet torpednih bombardera tipa “osvetnik” poletelo je iz američke vazdušne baze Loderdejl, u Floridi. Krenuli su u pravcu istoka, prema Bahamskim ostrvima, na put dug 600 kilometara. Njihov let nazvan je Let 19 i bio je rutinska vežba. Jednomotorni avioni, sa ukupno 14 članova posade, trebalo je da uvežbavaju bombardovanje ciljeva Kvočka i Pileći greben, blizu ostrva Bimini. Potom je trebalo da se vrate u bazu Loderdejl, na vreme za večeru. Međutim nikada se nisu vratili. Poslednji svedoci Leta 19 bili su na jednom ribarskom brodu. Petog decembra 1945. oko 15 časova, istočno od ostrva Bimini, “osvetnici” su preleteli iznad glava ribara.

127

Komandujući, poručnik Čarls Tejlor, pozvao je u 15 časova i 40 minuta bazu i obavestio nadležne da su u nevolji, jer su se izgubili. Poslednji razgovor sa bazom obavljen je oko 18 časova. Posle toga eskadrili Leta 19 zauvek se izgubio trag. Hidroavion “Martin Mariner”, sa posadom od 13 članova odmah je poleteo da traga za “osvetnicima”. Ali, već nakon desetak minuta leta njegova radio veza sa bazom u Loderdejlu bila je prekinuta i više nikada nije uspostavljena. Ratna mornarica SAD organizovala je do tada najobimniju spasilačku operaciju. Desetine brodova i stotine aviona pet dana tragali su za nestalima. Međutim, nije bilo ni tela, ni olupina, ni tragova ulja, baš ničega što bi moglo biti bilo kakav trag. Istraga je bila nemoćna da ponudi bilo kakvo objašnjenje. Slučaj izgubljene eskadrile “osvetnika” ostao je do dan danas velika misterija. Bio je to prvi zagonetni nestanak nad Bermudskim trouglom. Pojavile su se raznorazne priče o tome da se nešto zlokobno dešava u tom delu istočne obale Amerike. Nagađalo se da je Bermudski trougao mesto vremenskih iskrivljenja i čudnih energetskih polja, gde su, zbog elektromagnetnih uticaja, radio i navigacioni uređaji beskorisni. Neki su pretpostavljali da su u dešavanjima u Bermudskom trouglu upletene neke jezive natprirodne sile, pa čak i da su u sve uključeni i vanzemaljci. Pet godina nakon nestanka Leta 19, 16 septembra 1950. reporter “Asošijeted presa” E.V. Džons napisao je članak o “Izgubljenoj patroli” - kako je nazvao nestalu eskadrilu “osvetnika”. Naveo je i još nekoliko narednih nesrećnih slučajeva brodova i aviona u istoj oblasti, koja se proteže južno od Bermuda, na relaciji Majami-Portoriko. Džonsov članak dobio je veliki publicitet. Uskoro su se pojavile raznorazne priče o “groblju” raznih plovila i aviona u tom delu Atlantskog okeana. Po nekima, svi ti slučajevi nesreća u Bermudskom trouglu su delo zlih sila. Razrađivane po novinama, časopisima i knjigama, ove priče postale su sve neverovatnije. Na primer, u jednoj od njih, izvesni poručnik Voker izbezumljeno viče u svojoj poslednjoj radio poruci: “Znam gde sam sada...Ne idite za mnom... Izgledaju kao da su iz svemira”. A u filmu “Bliski susreti treće vrste”, Stiven Spilberg iskazao je svoje uverenje da su pilote Leta 19 oteli vanzemaljci. Da bi proširili misteriju i našli joj korene, autori jedne knjige o Bermudskom trouglu ušli su u trag davnim zbivanjima na ovom području. Navodno se došlo i do nekih podataka o tome da je i pre nešto više od pet vekova i Kristofor Kolombo imao zagonetna iskustva u ovoj oblasti. Još u 16. veku, kada je počelo intenzivnije istraživanje Novog sveta, sujeverni mornari su pričali o morskim nemanima koje razbijaju brodove i gutaju mornare. Iz drugih dokumentovanih iskustava može se, na primer, videti da su između 1781. i 1812. godine isčezla četiri američka ratna broda. Godine 1880. po vedrom danu bez vetra, isplovio je sa Bermudskih ostrva britanski brod za obuku “Atlantida”. Nestao je zajedno sa 250 128

ljudi na njemu. Američki brod za snabdevanje “Kiklop” napustio je 4. marta 1918. Barbadoska ostrva. Plovio je za Baltimor, ali tamo nikada nije stigao. To su samo neki od primera misterioznih nestanaka iz prošlosti. Za svaki brod nestao u ovom području postojala je mogućnost da bude proglašen žrtvom “nepoznate aveti”. U Bermudskom trouglu nestajali su i španski jedrenjaci, britanske fregate, brodovi Sjedinjenih Država za snabdevanje, tovarni brodovi i tankeri mnogih zemalja. U njemu je do danas nestalo i nekoliko stotina aviona, a živote je izgubilo nekoliko hiljada ljudi. Ipak, uzevši sve u obzir, Ratna mornarica SAD-a ne smatra da su vode Bermudskog trougla nešto posebno opasne. I Obalska straža SAD, koja ima spasilačku bazu u Majamiju, veruje da se većina nestanaka može pripisati “jedinstvenim odlikama sredine” tog regiona. To je mesto gde je golfska struja veoma jaka i gde se litice kontinentalnog grebena spuštaju u kanjone duboke kilometrima. U podvodnim pećinama stvaraju se veoma jake struje, a arktički vetrovi susreću se sa toplim tropskim vazduhom, pa voda postaje opasno ćudljiva, stvarajući tornada i iznenadne oluje. Ima istraživača Bermudskog trougla koji smatraju da u tom području na čovekovu orijentaciju utiču određene sile. Neki ugledni geolozi tvrde da na Zemlji, odnosno u njenom magnetnom polju - čija priroda još nije objašnjena u potpunosti, postoje oblasti u kojima nastaju razni poremećaji. U Bermudskom trouglu, na primer, igla kompasa zaokreće čak i za 20 stepeni u odnosu na stvari pravac sever-jug. To znači da se ona usmerava prema geografskom, a ne prema magnetnom polju. Navigatori o tome strogo vode računa, da se ne bi dogodila nesreća. Kombinacija reznih sila sigurno je jedno od najlogičnijih objašnjenja za fenomen Bermudskog trougla. Međutim, da se vratimo na nestanak eskadrile “osvetnika”, to jest Letu 19, iz decembra 1945. Pilot Džon Majer dugi niz godina istražuje sudbinu “izgubljene patrole”. On tvrdi da su se oni jednostavno izgubili i da su zatim bili “progutani” u nekoj velikoj oluji. Navodno, on tačno zna šta se dogodilo sa Letom 19. Prema njegovoj teoriji, pet avion tipa “osvetnik” trebalo je, posle vežbe bombardovanja, da produže let na istok do spruda zvanog Velika uzengija, a zatim ka severu do spruda Veliko jedro, i, najzad, da se okrenu jugozapadu radi povratka u bazu Loderdejl. Međutim, nakon 90 minuta, poručnik Tejlor isvestio je bazu da su njegovi kompasi pokvareni i da ne znaju gde se nalaze. Smatrao je da se nalaze negde iznad Floride, mnogo dalje od željenog kursa. Majer, koji je godinama leteo nad područjem Floride i Kariba, proučavao je radio izveštaje i procenjivao vetrove, vreme i potrošnju goriva. Unosio je na kartu maršutu “osvetnika”, dokazujući da oni nisu bili iznad navedenih sprudova, već iznad veoma sličnih ostrva zvanih Abako. Znači, prema Majerovom mišljenju, kada je Tejlor naredio pilotima da lete severoistočno, da bi došli do Floride, on ih je u stvari uputio još dublje ka pučini Atlantika. Dok su krivudali po pogoršanom vremenu, nestalo im je goriva, pa su pali u okean. U okviru ovih tvrdnji Majer je organizovao i ekspediciju ne bi li pronašao olupine izgubljene patrole. Majerov rad ostao je u domenu teorije, sve dok tragedija koja je usledila nije bacila više svetla. Neposredno posle poletanja iz Kejp Kaneverala, spejs šatl “Čelendžer” je eksplodirao. Bilo je to 1986. godine. Sva moguća oprema za podvodno istraživanje bila je hitno dopremljena na Floridu. Trebalo je ispitati morsko dno kod Kejp Kaneverala, ne bi li se pronašli ostaci letelice. Top priliko, na morskom dnu otkriven je jedan stari ratni avion, verovatno DC 3. Ali, Majer je mislio drugačije. Uspeo je da izdejstvuje povratak podmornice na mesto gde se nalazila olupina tog aviona. Na dubini oko 120 metara i oko četiri kilometra od mesta gde je Majer proračunao da je potonuo Let 19, podvodne kamere snimile su karakterističan mitraljez, kakav su imali avioni tipa “osvetnik”. Avion je izvađen iz vode. “Bila je to samo gomila rđe. Proveo sam dva meseca ribajući ga, ali nije bilo načina da se identifikuje. Verujem da je to bio avion kojim je pilotirao jedan od članova Leta 19, kapetan Džordž Stivens. Njegov avion imao je registarski broj 73209, a mi smo pronašli samo 209, ispisano u fragmentima. Nismo mogli sa sigurnošću da dokažemo da je to zaista bio avion iz Leta 19” - ovako je razočarano ispričao Majer. Ratna mornarica SAD preuzela je ostatke aviona i prodal ih u staro gvožđe. Majer nije mogao sebi da priušti dalja istraživanja da bi potkrepio svoju teoriju. (ili mu nije bilo dozvoljeno). Tada je sa Floride stigao Grejem Hoks (Graham Hoks). Hoks, rođen u Londonu, čuven je po istraživanju dubokih voda. Dok je “njuškao” okolo u svom istraživačkom brodu “Duboko more”, njegov sonar i kamera uhvatili su profile pet aviona tipa “osvetnik”. Bili su uspravljeni i uglavnom neoštećeni. Nalazili su se na dubili od oko 200 metara, u krugu od oko dva i po kilometra. Baza Loderdejl udaljena je 30 kilometara od tog mesta. Izgledalo je da se najzagonetnija avionska misterija 129

Bermudskog trougla najzad počinje rešavati. Međutim, posle mesec dana medijske histerije, Hoks je objavio da to zapravo nisu avioni sa Leta 19. ( ili je dobio takav zadatak ili ultimatum). Detaljnim pregledima otkriveno je da to jeste pet “osvetnika”, ali ne onih “pravih.” Identifikacioni brojevi nisu se uopšte poklapali, a nađeni avioni bili su stariji od onih koji su nestali 1945. godine. “Osvetnici” koje je pronašao Hoks su, izgleda, završavali u okeanu greškama pilota koji su se obučavali na top području između 1943. i 1945. Arhiva ratne mornarice SAD obelodanila je da je, osim “Izgubljene patrole”, tih godina bar još 129 drugih “osvetnika” bilo žrtva loše procene leta svojih pilota ili nevremena. (čudno, pa ni država kakve su SAD ne može sebi tek tako da priušti da žrtvuje 100 aviona u nekom Trouglu pa da ih i dalje šalje tuda, i to u vreme rata). Prema Hoksovom mišljenju, jedini izazivači katastrofa aviona i brodova u Bermudskom trouglu jesu meteorološke neprilike u tom delu Atlantika. “Tamo je vreme nepravedno. Ako idete oko rta Horn očekuje vas loše vreme, ali u Floridi ljudi sede u košuljama kratkih rukava na jakom suncu. Vreme je kao pesma sirena, gadne oluje iznenada udaraju, brzo nestaju i niko ih nikad više ne vidi” - priča Hoks. Ipak, Hoks je pomalo i zadovoljan što “Izgubljena patrola” još nije pronađena. Ne želi da on bude taj koji će “zakopati” legendu o Letu 19. Kako on kaže – “Ljudi bi više voleli da se u Bermudskom trouglu krije čudovošte kao, na primer, ono iz Loh Nesa, ili da su dešavanja uzrokovana nekim natprirodnim silama. Može se reći da je misterija Bermudskog trougla i danas veoma živa”. Od mnogih nestanak i nesreća u Bermudskom trouglu navešćemo samo neke. U luci Norfolk u SAD, 27. maja 1968. vojni predstavnici i meštani okupili su se da sačekaju atomsku podmornicu “Norfolk”. Sedam dana ranije javila se sa položaja kod Azorskih ostrva. Posle toga prekinut je radio kontakt, verovalo se, zbog kvarana primopredajniku. Ali, podmornica se nije pojavila, pa su stotine aviona i brodovi krenuli u potragu. Prokrstarili su taj deo Atlantika uzduž i popreko, međutim podmornici nije bilo ni traga ni glasa. Ratna mornarica SAD nije uspela da pronađe nikakvo objašnjenje za ovu nesreću. Između 30. juna i 10. jula 1969, znači za samo desetak dana, isčezle su posade četiri plovna objekta. Najpre je, 30. juna, jedan britanski brod naišao na napuštenu lađu dugačku 18 metara. Nikakvih tragova posade nije bilo. Zatim je, 6. jula, jedan švedski brod naišao na šest metara dugi čamac. Utvrđeno je da je potpuno ispravan, ali da je posada isčezla. Britanski tanker “Helisoma” otkrio je između Azorskih i Bermudskih ostrva lađu dugu 110 metara, bez posade. I konačno, 10. jula 1969. pronađena je 12 metara duga jahta, takođe bez ljudi. Sredinom aprila 1970 teretnjak “Milton latrides” nestao je na putu iz Nju Orleansa za Kejptaun. U martu 1973. teretnjak “Anita”, od dvadeset hiljada tona, isčezao je na putu za Nemačku. Na sebi je imao 32 člana posade. Ronioci su, sredinom februara 1972. pronašli u Meksičkom zalivu ostatke tankera “V.V. Fog”, dugog 107 metara. Tanker je nestao 1. februara, sa 39 članova posade. Pronađeno je kapetanovo telo u njegovoj kabini. U ruci, kažu, je držao šoljicu za kafu. Jeste, brod tonuo a kapetan pio kafu. Engleski naučnik Ajven Sanderson pretpostavlja da bi u događanjima u Bermudskom trouglu udela mogla imati i nama nepoznata podvodna civilizacija. Ako postoje, smatra on, verovatno nas u novije doba proučavaju. To bi mogli biti oni reptilijanci o kojima je govorio dejvid Ajk. Možda u nama vide opasnost po sopstvenu civilizaciju, to jest, za sopstveni opstanak (??). Zbog toga možda, podvodna bića izlaze iz okeana u letećim tanjirima i uzimaju “uzorke” sa brodova i aviona. Sanderson ovu tvrdnju potkrepljuje mnogim izveštajima o NLO-ima koji su izletali velikom brzinom iz vode, naročito u blizini Floride. Novinar Art Ford ukazuje na koincidenciju da avioni i brodovi nestaju baš u području koje danas služi kao sektor iz kojeg se lansiraju svemirske rakete. Kako on kaže: “Nama je istočna obala Floride idealna za ispaljivanje svemirskih brodova u kosmos. Možda je, isto tako, ovo područje idealno i za ateriranje svemirskih letelica iz nama nepoznatog prostora Okeanski koridor od svemirske baze Kejp Kanaveral do baze Loderdejl nije opterećen avionskim linijama, to jest, može se reći da ih i nema.” To znači da je opasnost od sudara u vazduhu gotovo samo teoretska. Taj deo okeana mestimično je načičkan malim ostrvima koja bi mogla služiti kao “oznake” za navođenje ili mesta za ateriranje u slučaju nevolje. Sva ta ostrva mogu da se prepoznaju i sa velike visine. Šta će 130

visokorazvijenoj civilizaciji koja dolazi iz stotine, i hiljade svetlosnih godina udaljenih planeta i zvazda ostrva za navigaciju. I što bi se krili pod vodom? Čarls Berlic, autor jedne od knjiga o Bermudskom trouglu, dozvoljava mogućnost da ova misteriozna oblast, kao i neke druge čvorne lokacije elektromagnetskih gravitacionih sila na zemlji, predstavljaju prozor kroz koji dolaze i odlaze “kosmički posetioci” i odnose ljudska bića radi proučavanja, raznih eksperimentisanja ili nečeg sasvim trećeg. I tako, uprkos svim naporima, misterija Bermudskog trougla i dalje je daleko od rešenja, i dalje nastavlja da golica našu maštu.

Jedna verzija porekla i smisla Bermudskog trougla- veza sa drevnim paganskim carstvima i misterioznim mestima 1:meksicke piramide Maja - Čičen Ica, Teotihuacán, Palenque itd... Trougao predstavlja Bermudski trougao. Zaokruzeno podrucje zapadno od Afrike predstavlja mesto za koje se pretpostavlja da je nekada bila Atlantida, a sada su tu Kanarska ostrva, na kojima su živeli Guanči, beli i plavooki domoroci. Broj 2:egipatske piramide, sveti grad Sunca – Heliopolis. Broj 3:kineske piramide. Broj 4:Jjapanski đavolji trougao - Područje koje japanski i filipinski pomorci zovu "đavolji trougao” more",smešteno uz istočne obale Japana,je poznato po misterioznim nestancima. Potala ,Lasa,(Tibet) je označena znakom pitanja – otkud na ovoj liniji još jedan sveti grad uz Heliopolis i Palenku. Nisu brojevima obeleženi Perzepolis u Persiji i Harapa u dolini Inda, još dva “sveta grada” kao ni Eridu, Sumer, navodni sveti grad Anunakija. Broj 2 plave boje su Ionagoni (japanske podmorske piramide i građevine). Doista čudno. Ove linije smo imali priliku da vidimo, i paganski žreci su znali i za 30 paralelu, koja “spaja” Heliopolis, Eridu, Persepolis. trouglu. Bermudski trougao je postao poznat od 1945 pa na dalje, a tada je došlo do razmimoilaženja istoka i zapada, SAD i SSSR. Američka javnost je “pumpana” opasnošću od komunizma, a planirana je uzgradnja kosmodroma kod rta Kanaveral, odakle je u svemir poletela oktobra 1957 raketa “Atlas”. Osim toga su SAD bile najranjivije upravo od strane meksičkog zaliva, (što će se pokazati i sa Kubanskom krizom) usled mnogobrojnih državica Srednje amerike, podložne lakim promenama sistema i režima, potkupljivih lidera, koje su lako mogle pružiti svoje usluge i postati sateliti SSSR. Takođe američki vojni eksperimenti sa elektromagnetnim i drugim 131

naoružanjem su počeli krajem II Svetskog rata. Poznato je, javna je tajna da dostignuća vojne tehnologije bivaju poznata javnosti decenijama nakon prve upotrebe. Svi smo gledali filmove o Džemsu Bondu, i stvari koje je Džems koristio nisu naučna fantastika, vojne i civilne obaveštajne službe imale su opremu četrdesetih i pedesetih kakva je i danas smatrana za čudo. Ono što mi znamo kao mobilni telefon je bilo njima poznato odavno. Bermudski trougao je poslužio SADu za odvraćanje potencijalnih neprijatelja, jer u to vreme nije bilo opasnosti od Al Kaide već od latinoameričkih revolucionara i SSSR, kao i poligon za isprobavanje novih naoružanja. Ništa više. Takođe, u poslednjih 20, pa i 30 godina nijedan brod ili avion nije nestao. Nije, jer je hladni rat prestao i SAD imaju vojnu dominaciju. NATO kontroliše celu Evropu a težište kriza je pomereno na Bliski istok i interesi SAD se sada ne brane na Kubi, koja je usamljeno ostrvo posrnule privrede, nego u Afganistanu. Vojska SAD poseduje sistem HAARP na Aljasci kojim se može modofikovati klima u celom svetu, i kad vlasnici megakorporacija “naruče” može se dogodoti da se izazovu suše ili poplave i uništi poljoprivreda nekog regiona da bi ta korporacija ušla na to tržište. Bermudski trougao je danas važan samo ufolozima. I scenaristima filmova. Da je klima tog područja ćudljiva, to je tačno, prepuno uragana i oluja koje se pojave iznenada i nestanu, ali te oluje ne mogu nauditi avionima koji lete na 5 000 i više iznad mora, kao ni brodovima od stotinu tona. Ipak 1945 su avioni leteli niže, a brodovima je itekako mogao da naudi iznenadn tornado. Ljudski faktor takođe može, ako postoji interes za to, da se svet drži u strahu. Uz to krajnje promenljiva i turbulentna Golfska struja može brzo ukloniti svaki trag nesreće,a iznenadne lokalne oluje s grmljavinom i prolomima oblaka čest su uzrok nesreća za pilote i pomorce, posebno u ovim krajevima. Topografija okeanskog dna varira od širokih plićaka do nekih od najdubljih morskih brazda na svetu.Prečesto se ovo područje prelazi u premalim brodovima s premalim poznavanjem rizika podneblja i bez dobrih pomoraca.

Šou počinje
Bio je 21. septembar 1910. godine kada su žitelji Njujorka (New York) puna tri sata posmatrali stotine atmosferskih svitaca koji su leteli nad gradom. Prizor je bio fantastičan i nikad do kraja nije objašnjen. Sličan fenomen se desio u noći 24. avgusta 1978. godine nad gradom Habarovskim, u bivšem SSSR. Iznenada se začuo rezak zvižduk. Odjednom je nebo postalo svetlo kao da je bio dan. Istovremeno, svetleći se “objekat” postepeno spuštao i na samoj povrsini zemlje snažno planuo. U zoni “prizemljenja” zemlja se istog časa topila i ugljenisala. Iako je od tada prošlo dosta vremena, ni do danas na tom mestu nije ništa niklo. Zemlja je potpuno mrtva. Evo još jednog sličnog primera. Jedne septembarske večeri 1984. godine iznad poljoprivrednog dobra Udmurtskog (Rusija) iznenada se zvezdano nebo osvetlilo i sa neba su počele padati svetlece bele “kugle”, koje su se poput kakvih sablasnih svetlećih balona, krivudajući i kružeći, lagano spuštale na zemlju. Međutim, efekat nije bio samo svetlosni: u prečniku od 20 km ispali su iz pogona svi transformatori i dalekovodi. Savremena faza u NLO fenomenologiji je otpočela navodnim opažanjem američkog biznismena Keneta Arnolda (Kenneth Arnold), 24. juna 1947. godine, blizu brda Reinir u državi Vašington. Arnold je kazao da je video 9 svetlećih objekata koji su leteli neverovatnom brzinom pri visini od oko 10,000 stopa. Iako NLO koji je Arnold opazio nije bio po striktnoj definiciji tanjirastog oblika, on je opisao njegovo kretanje kao slično onome kada tanjir poskakuje preko vode – otuda i od tada i potiče naziv “leteći tanjir.” Arnoldove tvrdnje su potom dobile značajnu pažnju medija i publike. Devet objekata koje je Kenet Arnold video nisu bili striktno tanjirastog oblika. Arnold je prvo opisao, a potom i nacrtao sliku, osam objekata koji su bili tanki i ravni, okrugli napred i usečeni pozadi. Drugi crtež je predstavljao deveti, nešto veći, objekat oblika polumeseca ili bumeranga. Ipak, nekoliko godina kasnije, Arnold je rekao da je njihovo kretanje opisao kao neku vrstu poskakivanja, kao kada tanjir poskakuje po vodi. Požalio se da ga je štampa pogrešno citirala, koristeći izraz “leteći tanjir” umesto kao tanjir. Leteći diskovi je bio drugi izraz koji su mediji koristili tokom kasnih 1940ih i ranih 1950ih da bi opisali ovu vrstu objekata. Početkom 1950ih počinju da se pojavljuju spiritualne sekte u vezi sa NLO, što je jako bitno za našu temu, kao i za stvaranje Nju Ejdž religije. Društvo Eterijus je jedan od ranijih primera; kasnije su se pojavile sekte Rael i Aštar Komanda. “Vernici” tih sekti su tvrdili da su, vanzemaljci, koji su sponzorisali takve grupe, u svojoj dobronamernosti upozoravali čovečanstvo na opasnosti od nuklearnog rat ili su pozivali Zemlju da se jednom priključi međuplanetarnoj federaciji. Tokom 1970ih, javno mnjenje (naročito posle filmova Bliski susreti treće vrste i E.T. ) je verovalo da su NLO, ako uopšte postoje, osoblje intergalaktičkih letelica i da su vanzemaljci prijateljski nastrojeni. Ovaj model se promenio tokom 1980ih, 132

nakon objavljivanja knjiga Vitlija Stribera (Whitley Strieber) (prva knjiga u nizu je bila “Pričešće”, Communion) i Žaka Valea (Jacques Vallee) (između ostalih, knjiga “Pasoš za Magoniju” Passport to Magonia). Striber, pisac horora, je verovao da ga vanzemaljci opsedaju i da su odgovorni za rupe u vremenu tokom kojih je bio podvrgavan nepoznatim eksperimentima. Naslovna strana njegove knjige Pričešće dovela je do novog standarda u prikazivanju glave vanzemaljaca (to je kasnije bilo satirizovano u Šva umetnosti (Schwa art).

Vitli Striber – “Pričešće” predstava vanzemaljca koja je opšteprihvaćena Vitli Striber je verovao da je opsednut, i dao je predstavu vanzemaljca kakvog ga predstavlja moderna ufologija, velike glave bez kose i velikih očiju kao kod mačke. Takođe je bio ubeđen da je bio žrtva otmice i eksperimenata, od strane vanzemaljaca. Još jedan lik uz sfričkog šamana Kreda Mutvu, i čoveka sa spiritističkim iskustvima, našeg prijatelja Dejvida Ajka. I Striber i Vale su sumnjali da su ova bića vanzemaljci, kako se to obično mislilo, videći u njima neku vezu sa pričama o vilama i vilenjacima. Proučavaoci Biblije znaju da vile i vilenjaci ne postoje, a njihove tobožnje pojave su ustvari demoni, pali anđeli. Sredinom 1950ih, Galupovo ispitivanje je otkrilo da se termin leteći tanjir, toliko odomaćio u američkom govoru, da je 94% intervjuisanih bilo upoznato sa njim, čineći ga najpoznatijim terminom koji se uobičajeno pojavljuje u novinama, daleko ispred termina kao što su opšta vojna obuka (75%), ili hladan rat (58%). Holivudski naučnofantastični filmovi 1950ih, kao što su “Dan kada je Zemlja stala” (The Day the Earth Stood Still) (1951), “Zabranjena planeta” (Forbidden Planet) (1956), i “Zemlja protiv letećih tanjira” prikazuju letelice u obliku tanjira, čime još više utvrđuju termin kao kulturnu ikonu. To su činile i popularne knjige na tu temu kao knjige Frenka Skalija (Frank Scully –“Iza letećih tanjira”, Behind the Flying Saucers 1950), Donalda Kihua (Donald Kichu -- “Leteći tanjiri su stvarni”The Flying Saucers Are Real, 1950) i “Leteći tanjiri iz svemira” (Flying Saucers From Outer Space, 1953), kao i knjige orijentisane na kontakt poput knjige Džordža Adamskog(George Adamski - “Leteći tanjiri su sleteli”, Flying Saucers Have Landed, 1953). Sva ova i druga literatura, knjige, stripovi, filmovi… imala je zadatak da kreira javno mnjenje i da jednostavno, predstavi NLo kao nešto normalno, čas neprijateljsko, a u novije vreme i prijateljsko a i moguće veoma opasno, kako to rade najnoviji filmovi “Dan Nezavisnosti” iz 1996, “Rat Svetova” iz 2005, “Invazija sveta: bitka za Los Anđeles” iz 2010. Leteći tanjiri je bio najuobičajeniji termin za većinu neidentifikovanih pojava na nebu od 1940ih do 1960ih, pa čak i za one koje uopšte nisu imale oblik tanjira. Krajem 1960ih, termin NLO (Neidentifikovani leteći objekat) ili UFO (Unidentified flying object) je počeo da se koristi sve češće. Upotrebu reči NLO umesto leteći tanjir je 1952. prvi predložio kapetan Edvard Dž. Rupelt (Edward J. Ruppelt), prvi direktor Projekta Plava knjiga američkog vazduhoplovstva, jer je smatrao da je termin leteći tanjir nedovoljno širok da bi se pod njim obuhvatile sve neobjašnjive pojave i fenomeni. Njegov predlog je u vazduhoplovstvu bio vrlo brzo prihvaćen (i termin NLOB je bio nakratko korišćen, sve do 1954.). Rupelt je opisao iskustva sa “Projektom Plava knjiga” u svojim memoarima “Izveštaj o Neidentifikovanim letećim objektima” (1956). Neviđena teškoća 133

u vezi sa terminom NLO je da često dovodi do žučnih debata između podržavaoca i protivnika istog. Skeptici često komentarišu da NLO prosto znači da je objekat neidentifikovan od strane onih koji su videli objekat, što ne znači da je sam objekat neobjašnjiv, a još manje da je vanzemaljski. Sa druge strane, istraživači su predlagali da upotrebu termina treba strogo ograničiti na ona opažanja koja su bila ispitivana intezivno, ali se i dalje kose sa konvencionalnim objašnjenjima, šta je, ustvari, i bila stvarna definicija vazduhoplovstva u zvaničnim direktivama iz 1950ih. Na primer Pravilnik vazduhoplovnih snaga SAD 200-2, izdat 1954., definiše NLOB kao bilo koji vazduhoplovni objekat koji po performansama, aerodinamičkim karakteristikama, ili neobičnim izgledom, nije podudaran ni sa jednom poznatom letilicom ili projektilom, ili koji se ne može sa sigurnošću identifikovati kao poznati objekat. Čak, štaviše, za istraživanje NLOB-a je navedeno da je u cilju nacionalne bezbednosti, kao i radi otkrivanja tehničkih aspekata. Očigledno je da se ovakve zabrinutosti nisu odnosile na uobičajena objašnjenja većine NLO pojava, kao što su prirodni fenomeni ili ljudskom rukom stvoreni objekti, osim, možda, prethodno nepoznate strane letelice. Stoga N u NLO umesto za neidentifikovani bi više odgovaralo da stoji neobjašnjeni ili nekonvencionalni, kao što je 1970ih bivši vazduhoplovni inženjer NASA-e, Pol Hil (Paul Hill) naslovio svoju knjigu na ovu temu: “Nekonvencionalni leteći objekti.” Na engleskom akronim za NLO je UFO (Unindentified Flying Object), a na španskom, portugalskom i francuskom OVNI (npr. na španskom Objeto Volador No Identificado, na francuskom, Objet volant Non Identifié). Tipične karakteristike NLO-a: Letelica nalik na tanjir ili disk, bez vidljivog ili čujnog pogona (pojavljuje se i danju i noću). Brzopokretna svetla ili svetla sa očevidnom sposobnošću da brzo menjaju pravac (najranije spominjanje njihovog kretanja je opisano sa kao tanjiri koji poskakuju po vodi). Velike trouglaste letelice ili svetla u obliku trougla. Letelice u obliku cigare sa prozorima iz kojih izbija svetlost (meteoritsko kamenje je ponekad bilo prijavljivano na ovaj način). Broj različitih oblika, veličina i svojstava navodnih NLO-a je ogroman – pominju se pravougli trouglovi, latinična slova V, lopte, kupe, rombovi, bezoblične crne mase, jaja i cilindri. Skeptici objašnjavaju ovu raznorodnost oblika, veličina i svojstava pomoću socijalno-psiholoških objašnjenja. Drugi istraživači razmatraju mogućnost da baš tako velika raznolikost ukazuje na moguće parafizičko poreklo, (druga dimenzija, duhovi…), a neki i da postoji velika raznolikost u oblicima i veličinama zemaljskih letelica, koja ukazuje na različito poreklo, na različite pogone i na različite svrhe, tako da raznorodnost NLO-a nije nipošto neočekivana niti neobjašnjiva. Drugi argument je da stvarni oblik, u nekim slučajevima, može biti prikriven ili izmenjen jonizacijom vazduha oko objekta, što bi bile karakteristike pogonskog uređaja, u šta veruju i NASA-ini inženjeri Pol Hil (Paul Hill) i Džejms Mek Kembel (James McCampbell). Jonizovanje vazduha može takođe da objasni razlike u bojama, pošto različiti molekuli vazduha menjaju svoju strukturu na različitim energetskim nivoima, kao i električno svetlucanje nalik na neonsku svetlost, koje se često viđa oko objekata – to slično se dešava i sa polarnom svetlošću. Prema drugom tumačenju, oblik se može prikriti ili izobličiti usled promena u kosmičkom vremenu, koje potiču od antigravitacionog pogonskog sistema. Ipak, neki veruju da su takve spekulacije preuranjene zbog činjenice da je teza da su NLO-i vanzemaljske letelice problematična sama po sebi. Drugi na ovo odgovaraju, koristeći se nekonvencionalnim tumačenjima, da je obim primećenih pojava toliko ogroman (struktura očevidaca se kreće od pilota aviona, pa sve do predsednika Sjedinjenih Država; pojave se povremeno beleže i na videu i na radarima) da se ne može prosto objasniti pomoću zemaljskih fenomena (kao što su meteorološki baloni, letelice, planeta Venera itd.). Jedan pisac tvrdi da su masovne pojave NLO-a osnova za prvobitno neobične pojave, okružene sa mnogo pogrešnih tumačenja,želja i nerazumevanja. U novije vreme je pojava NLO-a sve učestalija, a od 2000. godine je postala masovna, tako da je sve veći procenat očevidaca, a i viđanja postaju masovna, skoro iznad svih velikih gradova. Kao što je sve masovnija distribucija filmova i literature spiritističko – satanističko – okultnog sadržaja, napada na religiju, posebno Bibliju i legalizacija nemorala. I te kako ove pomenute pojave imaju veze sa učestalošću pojavljivanja NLO, jer sve potiče iz jedne kuhinje…a od pomenute 1947 godine je pojavljivanje NLO i njihova medijska propratnja, potpomognuta senzacijama, dokumentarcima i filmovima, bestselerima i velikim otkrićima zaodenutim onim “top secret” sve učestalija, da bismo primetili da se od 1970, a posebno 2000te umešala i zvanična nauka, TV kuće sa ozbiljnim, istraživačkim, emisijama, kao i mnogobrojni web – sajtovi, i da su šarlatane i ljude željne senzacije zamenili ozbiljni naučnici i istraživači. Kada pominjemo susrete sa NLO-ima imamo “Bliski susret prve vrste”, što označava događaj u kojem je NLO viđen sa male udaljenosti (ispod 600 metara) ali nije ostvario nikakvu interakciju sa okolinom. Kategoriju je definisao dr. Alen Hajnek (Allen Hynek). “Bliski susreti druge vrste”, označava događaje u kojem je NLO viđen sa male udaljenosti ostavivši fizičke tragove ili je primećena interakcija sa predmetima ili 134

životinjama. “Bliski susret treće vrste”, označava događaj u kojem je NLO viđen sa male udaljenosti i posada NLOa je primećena. “Bliski susret četvrte vrste”, označava događaj u kome je osoba oteta od strane vanzemaljske inteligencije. Kategorija je dodana nakon smrti dr.Alena Hajneka. “Bliski susret pete vrste”, označava događaj u kojem je na neki način uspostavljena direktna, uzročno-posledična komunikacija između ljudi i neke vanzemaljske civilizacije. Kategorija je dodana nakon smrti dr.Alena Hajneka. Dana, 12. augusta 1974. godine, oko tri sata posle ponoći, američki policajci Majk Alden i Mark Pen, bili su u rutinskoj patroli nedaleko od periferije mirnog gradića Tiltona, kod Nju Hempšira. Odjednom, na udaljenosti od jednog kilometra, iznad krošanja drveća ugledali su neidentifikovani leteći objekat. Prema navodima policajca Aldena, koje je objavila gotovo celokupna američka štampa, zagonetna je letelica imala oblik ogromne lopte za ragbi i bila je svetlija od bilo koje zvezde na nebu. Policajci su odmah uključili svoj službeni magnetofon i uspostavili radio-vezu sa Policijskom stanicom, kako bi sledećih minuta dežurnom službeniku iznosili sve pojedinosti koje su zapazili na neobičnoj letelici. Uz konsultaciju sa Centralom, odlučili su da tajanstvenim posetiocima iz letelice skrenu pažnju na svoje prisustvo, pa su upalili dugačka svjetla na svom automobilu usmerivši ih prema letećem tanjiru. Istovremeno su na krovu kola uključili karakterističnu treptavu plavu svetlost – rotaciju. Nema sumnje, bića iz letećeg objekta su ih odmah primetili, jer je u istom času, otuda stigao jasan odgovor: sa neobične letelice je dolazila žuto-plava svetlost, u istom ritmu kao i sa policijskih kola. Kao da su odgovarali na svetlosne signale, približujuci se policajcima u isto vrijeme. U međuvremenu, na lice mesta stigla je još jedna policijska patrola. U kolima su bili iskusni policajci Stiven Hodz i Mark Stenli. Oni su slušali izvestaj svojih kolega, pa su odmah došli da im se nađu pri ruci. Najzad, stigla su i treća policijska kola, u kojima je bio šef policije Harold Knolton. Dakle, pet policajaca s troja kola, magnetofonima i radio vezamama. Iznanada, policajci su primetili jos dva manja leteca objekta, bleštavobele boje. Postrojeni u nekoj čudnoj formaciji, tri su čudne letelice, pred zapanjenim americkim policajcima, počele da izvode prave akrobacije. Čas su vertikalno poletale, čas su se okretale u krug, dizale, pa spuštale, pa opet dizale. Kao da su želele da prikažu sve mogućnosti koje poseduju. Posle otprilike pola sata, tri su leteća objekta naglo odletela i izgubila se iz vidokruga. Da je svedočanstvo autentično u to niko ne sumnja jer su spektakularnu nebesku predstavu sa svojih prozora posmatrali i mnogi meštani koji žive u blizini. Za vreme novogodišnje noći, 1978 godine, nad Engleskom je bilo više pojava svetlećih objekata koji su proizvodili pištavi metalni zvuk. Ministarstvo odbrane je svetleće diskove, ne mogavši drugačije, proglasilo kosmičkom prirodnom pojavom. Moskovski list "Pravda" je, godine 1979, objavila izjave očevidaca koji su videli pojavljivanja NLO nad Rusijom (tada SSSR). Veterinar, dr. Palčev je obilazeći seosko imanje, na oko 800 kilometara od Moskve, nabasao na prizemljenu letelicu pored koje su stajala tri čovečuljka, niskog rasta, jajastih glava i dugih ruku sa četiri prsta. Neka neobična sila ga je oborila na tlo, i ubrzo je osetio kako gubi svest. Kada se osvestio, video je da mu sat ne radi i osećao bol u glavi i mučninu. Stotinak kilometara od Moskve su kampovala trojca ljudi, kada se u pola noći začulo mrmljanje na nepoznatom jeziku. Oni su izašli iz šatora i ugledali predmet nalik na užarenu sijalicu, visok 25-30 metara, koji se podigao sa zemlje i nestao na nebu. Tamo gde je stajao, ostao je krug spaljene trave. Godine 1977, u gradu Kuebradiljasu na Portoriku je jedan građanin u svom dvorištu ugledao malo biće u zelenom vazdušastom odelu, sa kacigom i antenama na glavi. Pretpostavivši da je u pitanju komšijsko dete, zamolio je kćerku da upali svetlo. Kada je video da spodoba ima rep i da nije dete, krv mu se sledila u žilama. Spodoba se samo provukla kroz plot i u stilu Supermena uzletela i nestala. Na nebu iznad Izraela, 1979 godine, je viđeno mnoštvo svetlećih lopti crvene boje. Misleći da se radi o balonima napunjenim eksplozivom ili nečem drugom što je poslao neprijatelj iz Sirije, uzleteli su avioni Ratnog vazduhoplovstva, ali su se tada vatrene kugle ogromnom brzinom izgubile na nebu. Godine 1978 se u Berkširu (Engleska) desio slučaj kidnapovanja od strane “vanzemaljaca.” Jedna porodica je bila oteta od strane tobožnjih “došljaka sa uništene planete Janos, koji lutaju svemirom u potrazi za novom domovinom.” Ovih pojedinosti su se ti ljudi setili tek kada su se podvrgli hipnozi. U blizini Rio de Žaneira (Brazil), godine 1980, devojku i momka su oteli “vanzemaljci” i odveli ih u svoju bazu ispod mora. Ličili su na pacove. Vršili su eksperimente nad njima, i uzimali uzorke kose, krvi, pljuvačke i mokraće. Posle su ih vratili u automobil, a par se pojedinosti setio tek posle podvrgavanja hipnozi. Iste godine u istom gradu je oko 30 000 stanovnika pratilo divljanje vatrenih lopti po gradu, koje nisu pravile štetu, ali su izazvale utisak sudnjeg dana. 135

U Kuala Lumpuru, glavnom gradu Malezije je svetleći zrak iz crvene vatrene lopte, godine 1980, uništio dve kuće. Godine 1977 je u okolini Londona inspektor Dezmond Kordon vodio slučaj “plavičastog sjajnog stuba” koji se spustio s neba i bio visok gotovo 1000 metara, stajavši nepokretno gotovo pola sata. 1965 godine je Severnu Ameriku nadletela ogromna crvena vatrena lopta koja je izazvala neobjašnjive nestanke struje u celoj Sev. Americi. Prva je “zakazala” centrala Konsolidated Edison, tog 9. novembra 1965, da bi uveče do 21. čas cela Sev. Amerika bila bez struje. Augusta 1958 godine je leteći predmet nadleteo Rim, i grad je cele noći bio bez struje. naravno, odmah su, po ovim i sličnim slučajevima pale sumnje na “one iza Gvozdene zavese”, SSSR i istočni blok, ali nije poznato da Rusija poseduje nešto slično, poput naprave koja je u stanju da “isisa” električnu energiju celom severnoameričkom kontinentu, ili bez fizičkog dodira onesposobi električne centrale. 1969: Džimi Karter (Jimmy Carter), predsednik SAD-a video NLO na nebu. 1969: Nil Armstrong (Neil Armstrong), astronaut, prijavljuje da je video dva NLO-a kada je Apolo 11 sleteo na Mesec. O ovom slučaju postoji dugo skrivani izveštaj. 1971, u Delfosu, Teksas NLO ostavlja znak na tlu u obliku svetlećeg prstena. 1973, Paskagola desila se otmica. 11. oktobra Čarls Hikson (Charles Hickson, 42) i Kalvin Parker (Calvin Parker, 19) pecaju na reci kada nailazi NLO i tri bića ih unose u letelicu gdje su bili paralizovani 20 minuta dok ih je mehaničko oko skeniralo. 1975, otmica Trevisa Valtona (Travisa Waltona), 5. novembra. Trevis nestaje na nekoliko dana- vraća se sa pričom da su ga oteli vanzemaljci, piše knjigu o tome koja se adaptira u film. Dobra ideja da se zaradi novac. 1977, Kolares ostrvo, Brazil, NLO napada stanovnike brazilskog ostrva, sisajući im krv svetlosnim zracima. 35 povređenih stanovnika, ostrvo je evakuisano. 1978 je nestao na nebu australijski pilot hrvatskog porekla Rudolf Valentić (Rudolph Valentich) zajedno sa letelicom. Pred sam nestanak, australijski pilot prijavljuje pojavu NLO i biva vrlo uzbuđen. 1980, Keš Landrum, incident, 29. decembra oko 21 čas troje ljudi se vozilo u autu bluzu Hufmana, Teksas. Kada se pojavila letelica oblika dijamanta i sletela ispred automobila. Trio se zaustavio obilazio letelicu koja je ispuštala plamenove. Nakon 15 minuta letelica poleće i pojavljuju se vojni helikopteri koji je okružuju. Letelica odlazi velikom brzinom. 1980, Rendlešem Forest Incident, najpoznatiji Britanski NLO incident. Nik Pop (Nick Pope), britanski agent i visoki vojni zvaničnik je izjavio da je taj incident veći od onog u Rozvelu, uglavnom oko Božića NLO sleće u šume Sufolka što stvara velike pometnje, kao panika ljudi, stampeda krava..

Rendlešem forest NLO 1982, Bajkonur Kosmodrom, Kazakstan (tada u SSSR) desio se prepad Lansirno mesto je privremeno zatvoreno zbog prepada i sabotaže od strane NLO-a u junu. 1985, Tbilisi, Gruzija (SSSR) viđenje, putnici i piloti sovjetskog putničkog aviona gledaju u čudno svetlo tokom leta iz Tibilisija u Tallin, januara 1982. 1986, “Height 611” UFO incident, 29. januar, NLO se srušio u Dalnegorsku, SSSR, srušio se na brdu. Tri dana kasnije dolazi grupa ufologa na to mjesto koje je opečeno i jedino pronalaze komad filma, kojeg daju razviti no na njemu nema ništa. 1986, 16. novembra grupa NLO-a prati 50 minuta putnički avion “Japan Air Linesa” let 1628. 1986, 17. novembra, Enkoridž, Aljaska. Japanski pilot So Terauč i koji je pilotirao Džambo džetom na visini od 10,600 metara doživljava susret sa neobičnim letelicom koja je osvetlila njegovu kabinu i izvodila neverovatne manevre u vazduhu. To je trajalo oko sedam minuta, kada je otišla; da bi se nakom 5 minuta 136

pojavila letelica nekoliko desetina puta veća od Džambo džeta koji je 70 metara dugačak, obasjana plavom svetlošću. Kontrolni toranj u Enkoridžu nije ništa primećivao, a letelica je nakon par minuta nestala i avion je srećno sleteo. 1990, u Belgiji, nekoliko masovnih viđenja crnih trouglastih NLO-a u Belgiji, belgijsko ratno vazduhoplovstvo ima radarske susrete i objavljuje snimke. 1990, Montreal, Kvebek, Kanada NLO, 7. novembar, preko 40 ljudi uključujući policiju gleda preko 3 sata u NLO iznad hotela u Montrealu. 1994, 16. septembra, učitelji i osoblje škole Ariel u Ruvi, Zimbabve je bilo iznenađeno kada su učenici stari od 5 do 12 godina došli da prijave da se leteći tanjir spustio na školsko igralište. 1996, Varginja, Brazil, gde se dogodio poznati Brazilski incident kada se srušio NLO u Minas Gerais, Brazil. Višestruka viđenja čudnih bića za koje su neke devojčice mislile da je đavo u pitanju. Bića viđena i na dečjoj rođendanskoj zabavi, što je navodno inspiriralo redatelja Šijamalana (Shiamalan) za scenu u filmu "Signs". 1997: U Meksiko Sitiju snimanje dobro vidljivog NLO-a. 1997, Feniks, Arizona NLO incident, višestruke spore svetlosne formacije iznad metroa u Feniksu. 2001, 11. septembar, navodno snimljen NLO za vreme napada na Svetski Trgovinski centar u Njujorku. 2001, 29. septembar, jedan mađarski vojni pilot je snimio odličan snimak NLO-a iz svog aviona u sred dana iznad Budimpešte. 2005, 27. aprila Bela Kuća u vašingtonu evakuisana kada NLO ulazi u zabranjenu vazdušnu zonu i nestaje. Objašnjeno kao:“Oblak ili nekoliko ptica.” 2005, NLO-i prijavljeni i snimljeni u Kaufmanu, Teksas. 2005, Vudsajd, Kvins, pet letećih tanjira se pojavilo iznad Vudsajda, , Kvins u novenbru 2005. Viđeni su iznad celog Kvinsa i područija Menhetna. Nestali su jedan po jedan.

] Nema mesta na svetu gde nisu viđani – “leteći tanjir” iznad Knina 2007 2006, Kent, Engleska 25. mart, nepoznata ovalna kugla je viđena kako lebdi iznad lokacije u Kentu. Zatim odlazi prema zapadu. 2006, London, Engleska 17. juna, oko 22 časa u noći, 5 crvenih kugli je viđeno kako leti na nebu blizu Londona. 2006, 20. septembar. Predviđeno sletanje šatla “Atlantis” odgođeno je za jedan dan kako bi posada istražila da li “manji, crni objekat” blizu šatla predstavlja nekakvu opasnost, saopštili su u NASA. Posada je objekat primetila dok su kamerom posmatrali Zemlju, utvrdivši da se kreće istom brzinom i istom orbitom kao šatl. Pretpostavka je bila da je riječ o komadu leda ili delu šatla koji je otpao prilikom ranijih inspekcija. 2006, 1. decembar, u Sibiru je objavljeno nekoliko članaka o rušenju NLO u području sibirkih šuma koji je izazvao manji požar. 2006, 27. oktobra, Tapen, Severna Dakota, gde je jedan je 16-godišnjak ustao u sred noći čuvši čudne zvukove napolju i zatekao na njivi dva visoka bića 8 do 9 stopa (2, 50 m) kako rade nešto stoci. U jednog je ispalio metak iz svoje puške i čuo gadan nezemaljski krik, da bi na to drugo biće udarilo momka i onesvjestilo ga. 2007, 27. april u Kninu ( Hrvatska) u 3:30 h primećen NLO žutog duguljastog oblika kako lebdi 10 minuta nad Kninom tokom dana isti je primjećen od strane dva pilota nad obalama Velike Britanije. 2005, 5. septembar, Kragujevac, Srbija, Dalibor Ilijevski je snimop NLO. Dalibor je NLO primetio tek kada je slike koje je napravio u okolini Kragujevca postavio na PC. 137

Kragujevac 2005 Od 2000. godine su viđenja i susreti, pojave NLO na nebu i neobjašnjive pojave vezane za ovaj fenomen postale jako učestale. Uz svu medijsku pažnju koju su dobili NLO, posebno na Internetu, i na TV u emisijama najgledanijih televizija, poput Nacionalne geografije, same pojave više nisu ništa nenormalno, već nešto što treba prihvatiti kao normalnu pojavu i očekivano. To je cilj, ako je po ponašanju medija. Na TV-u je teško, skoro nemoguće pogledati hrišćansku emisiju koja veliča moral ili najavljuje skori dolazak Spasitelja, ali priča o pojavama vanzemaljaca ima svakodnevno. Od 2000. do 2011. je bilo više pojava NLO nego u celom 20. veku, i kao da se oni više ne kriju. Imamo primere da se njihova pojava i priziva, što ćemo dokumentovati iz usta glasnogovornika New Age-a, kada za to dođe vreme na ovim stranicama. Spotovi sa letećim objektima se emituju na TV kao promocija koncerata ili sportskih događaja. Tako je sa spotom Olimpijskih igara u Londonu 2012, ili igrama zemalja Komonvelta u Indiji. Ogromni svemirski brod je nad stadionom u Delhiju, ili leteći objekti nad olimpijskim stadionom u Barseloni. Napad vanzemaljaca koji ujedinjuje čovečanstvo pod ruku jednog vođe koji je u filmu uglavnom američki predsednik koji ume da puca i pilotira. Mnogima je nejasno zašto se toliko forsira ta tema, velike pare se ulažu u promociju teme o vanzemaljcima, filmove, spotove…njihov se dolazak najavljuje i na najozbiljnijim forumima i organizacijama. Pa i u Ujedinjenim nacjama.

Delhi, Indija, Komonvelt igre 2010 – otvaranje. Svemirski brod nad stadionom

138

Jezovit niz unakažene teladi u južnom Koloradu, u SAD-u, naterao je meštane i policijske funkcionere da se zapitaju nije li to možda delo vanzemaljaca. Lovci na NLO-e gotovo su sigurni kako su “mali zeleni” umešani u to. U razmaku od svega tri sedmice četiri teleta pronađena su mrtva na pašnjaku severno od granice sa saveznom državom Novi Meksiko. Kod mrtve teladi koža je bila oguljena, a organi izvađeni iz kostura. Kod jednog je teleta otkriveno da mu je jezik izvađen. Lokalni farmer Manuel Sančez (Manuel Sanchez) nije pronašao nikakve ljudske tragove oko teladi, a najčudnije od svega je kako nema ni otiske koji bi navodili na to da su telad napale neke životinje. Ali, najviše zbunjuje to što nisu pronađeni nikakvi tragove krvi što je gotovo nemoguće, kao da je krv isisana. Šerif je lokalnim medijima rekao kako su zbunjeni i zaprepašteni. Sve to dovodi do špekulacija da su izmasakrirana telad delo vanzemaljaca, a ta pretpostavka se potpiruje. Poznati lovac na NLO-e Čak Zukovski (Chuck Zukowski) iz obližnjeg grada Kolorado Springsa kaže da je jedno tele nedavno pronađeno mrtvo blizu mesta Trinidad ali kod njega su samo uši bile uklonjene. Lokalne vlasti kažu da istraga nije otkrila nikakve indicije o napadu predatora, a da potpuni nedostatak krvi na mestu na kome je telad pronađena sugeriše da ga nije ubilo ljudsko biće. Takođe misle da je u okolini još bilo slučajeva unakažene stoke, ali da ljudi najčešće te slučajeve ne prijavljuju jer ne žele govoriti o tim tajanstvenim događajima. (Novembar 2009). Bugarski vladini naučnici su ubeđeni da su vanzemaljci prisutni na našoj planeti i tvrde da su uspeli da uspostave kontakt sa njima. “Vanzemaljci su oko nas i sve vreme nas posmatraju”, izjavio je Lačezar Filipov, zamjenik direktora Instituta za kosmička istraživanja Bugarske akademije nauka, piše londonski “Telegraf”. On je kazao da istraživači instituta već rade na dešifrovanju kompleksnog niza simbola koji su im poslali vanzemaljci, a da vanzemaljci odgovaraju na 30 njihovih pitanja. U izjavi za bugarske medije, on je istakao da vanzemaljci nisu neprijateljski raspoloženi, već da žele da nam pomognu, ali da još nismo dovoljno sazreli da bismo stupili u kontakt sa njima. “Čak se i sedište katoličke crkve, Vatikan, slaže sa tvrdnjom o postojanju vanzemaljaca”, tvrdi on. Filipov je rekao da ljudi neće moći da uspostave kontakt sa vanzemaljcima putem radio talasa, već snagom uma. “Ljudska vrsta će bez sumnje uspostaviti direktan kontakt sa vanzemaljcima za 10 do 15 godina”, kazao je on, navodeći da vanzemaljska bića osuđuju amoralno ponašanje ljudi prema prirodi. (Novembar 2009). Ovo nas približava ideji da su “vanzemaljci” ustvari sa zemlje, da su to demoni. Ideje o uspostavljanju kontakta umom, o višoj svesti i tobožnja briga o prirodi spada u vokabular Nju Ejdža, a tehnika koju koristi NASA za prijekat Blue Beam je takva da može da izazove da ljudi u svojim glavama čuju glasove kakve želi onaj ko ih šalje. Recimo, kako bi se mase ponašale da svi odjednom u glavama čuju “glas božji.” Nedavno je u Kini, tačnije u gradu Venzou (Wenzhou), veliku pažnju izazvao potpuno neobičan događaj čiji je glavni junak, pretpostavlja se, NLO. Zbog tog “incidenta” su čak i najstariji ufolozi zabrinuti dok pregledavaju relevantni video snimak koji se odnosi na taj događaj. Kineski grad Venzou zahvaljujući malenom NLO-u stigao je preko noći na naslovne stranice medija. Sve se desilo dok su radnici obezbeđenja gledali u monitore nadzornih kamera. Kontrolišući monitore na jednom su primetili malen ali neverovatno brz nepoznat objekt, nalik zrncu svjetlosti, koji se kretao iznenađujućom brzinom oko ulaza u zgradu. Objekt bi na monitorima nestao i opet se pojavio na sasvim drugom mjestu. Nešto kasnije taj maleni NLO udario je snažno u 1,5 centimetara debelo neprobojno staklo pored ulaznih vrata, a udarac je bio toliko jak da se staklo rasulo u stotine komadića. Ali, najčudnije od svega je podatak kako taj misteriozni objekt, koji je razbio staklo kroz koje ne može proći ni metak, nije ostavio nikakav trag iza sebe. Video snimak je vrlo brzo procurio u medije, a neki kineski stručnjaci sa područja ufologije i paranormalnih pojava vjeruju kako bi ovo mogla biti mala NLO 139

svemirska sonda poslana na zemlju u svrhu proučavanja planete. Drugo objašnjenje je da bi objekt mogao biti neka vrsta duhovne materije ili stvorenja. U svakom slučaju zasad niko od tih stručnjaka nije spreman dati neko logično objašenjenje. Čeka se nastavak priče. (Novembar 2009)

Detaljan izveštaj o incidentu NLO-a i komercijalnog aviona, koji uključuje slike sa radara i snimke razgovora pilota i kontrolnog tornja, objavljen je nedavno u Kini. Izvještaj je ugledao svetlo dana na naučnom forumu koji se održavao u Šangaju. Susret komercijalnog avionai NLO-a, koji je podigao dosta prašine i prestrašio mnoge Kineze, dogodio se ujutro 18. marta 2009. iznad Šangaja. Kasno tog dana hiljade čitalaca zvalo je u redakciju lokalnih dnevnih novina “The Xinmin Evening Times” kako bi prijavilo čudne objekte koje su vidjeli na nebu. Jedan od tih pozivaoca bio je i Ksin Gzin, upravitelj kontrolnog tornja na aerodromu Honhiao. On je rekao kako su nejgovi radnici primetili NLO, a i da je zabeležen na radarskim snimkama te da ih ima sačuvane. Ksin, koga je ovaj incident prilično uznemirio, je dodao kako se to dogodilo u trenutku poletanja te da je pilotu rekao da prati objekt, na što je pilot pristao. Pilot je pri tom primetio da NLO izgleda kao da se sastoji od dva dela, a cijelo vreme je kružio oko aviona. Takođe je sačuvan i snimak razgovora pilota i kontrolnog tornja. Pilot je posmatrao NLO tih dramatičnih devet minuta, a opisao ga je u početku kao svetleću vatrenu kuglu koja ima neverovatne leteće karakteristike jer zapanjujuće brzo menja pozicije. Boje je menjala od crvene do crne i onda se razdvojila u dva objekta. Jedan oblik je bio okrugao, a drugi u obliku pravougla. Letelica se jedno vrijeme kretala u pravcu severoistoka da bi se zatim popela na veću visinu i konačno nestala iz vidokruga. Osam meseci nakon ovog incidenta priče su se napokon dokopali novinari. U argentini se događaju slični slučajevi opažanja NLO i osniva se čak i komisija za istraživanje fenomena NLO. U katoličkoj zemlji, gde je katolička tradicija veoma jaka i gde za razliku od komunističke Kine ljudi veruju u postojanje Boga, i pored toga što su ta verovanja skopčana sa lokalnim folklorom i paganstvom je pojava NLO uvek bila povezivana sa božanskim znamenjima i predskazanjima, kao u srednjevekovnoj Evropi. Takav je slučaj sa celom Latinskom Amerikom. “Komisija za istraživanje fenomena u vazdušnom prostoru je u procesu formiranja”, rekao je kapetan Mariano Mohaupt. Nije tajna da argentinska vojska čuva podatke o NLOima uočenim na tom području, ali da će konačno interdisciplinarna komisija u kojoj se nalaze meteorolozi, kontrolori leta, astronomi, civilni piloti kao i vojne vlasti, formalizovati čuvanje th podataka. Argentinske vlasti zbog toga traže od vojnih i civilnih pilota kao i od kontrolora leta da prijave svoja iskustva sa fenomenom NLO i ako je moguće pošalju dokumentovane dokaze. Argentinske vazdušne snage tvrde da su primili jako puno izveštaja svojih pilota o NLO koje smatraju potencijalnom pretnjom nacionalnoj sigurnosti, a ne kriju da su njihovi borbeni avioni često prijavljivali kako slede čudne objekte na nebu iznad Argentine. Čak su i lokalni mediji u nekoliko slučajeva zabežili čudne pojave na nebu iz izjave svedoka” (04. 01. 2011. Vestionline).

140

NLO primećen u vazdušnom prostoru Argentine “Gradonačelnik sela na jugu Francuske zapretio je da će pozvati vojsku kako bi zaustavila pohode fanatika i ljubitelja NLO-a na njegovo selo. Naime, veruje se kako je selo Bugarak – u kojem živi tek 189 stanovnika – jedino mesto na svetu koje bi moglo biti pošteđeno propasti sveta 2012. godine. Selo se nalazi nedaleko francusko-španske granice. Niko ne zna na osnovu čega je nastalo ovo verovanje.

Ovo nije smešno. Ako se sutra ovde pojavi 10.000 ljudi naše selo se neće moći sa tim nositi: Gradonačelnik Bugaraka Žan Pjer Delor. “U zadnjih mesec dana seosku idilu poremetile su grupe ezoteričnih gostiju koji veruju da se na tom mestu može dogoditi nešto čudno. Prema njihovim verovanjima vanzemaljci mirno obitavaju u velikim pećinama u podzemlju planine i čekaju da se dogodi kraj sveta. U tom bi trenutku oni trebali napustiti Zemlju i sa osobom povesti nekoliko preživelih srećnika, pripadnika ljudske vrste. Većina ih veruje da će se Armagedon dogoditi 21. decembra 2012., na zadnji dan majanskog kalendara, a Bugarak je za njih u tom slučaju jedno od retkih pošteđenih mesta u tom kataklizmičkom scenariju. “Ovo nije smešno. Ako se sutra ovde pojavi 10.000 141

ljudi naše selo se neće moći sa tim nositi. Obavestio sam regionalne vlasti o tome šta se događa i želim da nam vojska bude na raspolaganju u decembru 2012.“, rekao je gradonačelnik Bugaraka Žan Pjer Delor. Sve je započelo pre nekih desetak godina kada je – sad već pokojni žitelj tog sela – objavio da je u blizini video vanzemaljce. Rekao je da je video vanzemaljce, ali i čuo zvuk njihove letelice koja se nalazi u pećinama ispod planine. Na internetu se ubrzo proširila ta priča, ali i da su na tom području nešto tajno iskopavali nacisti, a kasnije i Mosad, izraelska tajna služba. Navodno je upravo poseta Bugaraku inspirisala slavnog reditelja Stivena Spilberga za film “Bliski susret treće vrste”, a tamo je i pisac Žil Vern navodno pronašao ulaz u središte zemlje, ali i inspiraciju za film “Putovanje u središte zemlje.” Međutim, pravi je problem nastao tek nedavno kada se zanimanje za ovo mesto naglo povećalo, a brojne NLO veb stranice savetuju ljudima da sklonište potraže upravo u Bugaraku. Nekoliko je ufologa kupilo i imanja na tom području na kojima održavaju, kažu žitelji, čudne kurseve koje naplaćuju i do 500 evra nedeljno” (25. 11. 2011 Vestionline). “Naučnici opservatorije “Ljubičasta planina” u Nandžingu, na istoku Kine, saopstili su da su za vreme pomračenja sunca 22. jula 2010 uspeli da snime neidentifikovani leteći objekat (NLO).

Snimak je napravljen tokom pomračenja Sunca, jula meseca 2010 godine Oni su najavili da će snimke, u trajanju od 40 minuta, proučavati narednih 12 meseci pre donošenja bilo kakvih zaključaka. U izjavi za sajt sina.com, direktor observatorije Đi Haj-Šeng rekao je da je NLO slučajno uočen tokom snimanja pomračenja sunca” (07. 10 2010 Vestionline). “Aerodrom u gradu Baotou u Mongoliji zatvoren je zbog NLO-a koji su ga nadletali velikom brzinom, pišu mediji. Pošto su letelice primećene na radaru u gradu Hut, kontrolori su pokušali da uspostave kontakt s njima, ali nisu dobili nikakav odgovor. Aerodrom u Baotou je zatim dobio naređenje da se zatvori. “Zaposleni na aerodromu bili su zapanjeni scenom u kojoj objekti velikom brzinom nadleću luku i potom nestaju”, prenosi izjave svedoka svetska štampa. Zbog zatvaranja aerodroma tri leta iz Pekinga i Šangaja preusmerena su u susedne gradove “kao se ne bi sudarili sa NLO.” Ovo je treći put ove godine da su aerodromi zatvoreni zbog “bliskih susreta” s vanzemaljcima” (06. 10. 2010 Vestionline). “Vanzemaljci su tokom hladnog rata sabotirali nekoliko američkih i sovjetskih nuklearnih postrojenja u pokušaju da pošalju “poruku Vašingtonu i Moskvi da se igraju sa vatrom”, tvrdi jedan američki istraživač. Robert Hejstings, koji je dugi niz godina istraživao neidentifikovane leteće objekte (NLO), izjavio je na konferenciji za štampu u Vašingtonu da “našu planetu posećuju bića sa drugog sveta koji se iz nekih razloga interesuju za trku u nuklearnom naoružanju.” On tvrdi da je prikupio svedočenja više od 120 pripadnika vojske koja ukazuju na infiltracije u nuklearna postrojenja u SAD, SSSR i Velikoj Britaniji. Većina ovih incidenata zabeležena je tokom 60-ih godina prošlog veka u Americi i Sovjetskom Savezu.

142

Pažnja, pažnja, NLO na "putu" Kapetan Robert Salas, bivši oficir američkog vazduhoplovstva, zadužen za interkontinentalne balističke rakete, ispričao je da se jednom prilikom dok je bio na dužnosti u bazi Malmstrom u Montani 1967. godine “veliki svetleći, pulsirajući crveni ovalni objekat” spustio ispred kapije i da su se tada isključile Minutmen rakete koje je nadgledao. “Na svih ili gotovo svih deset raketa uključili su se crveni svetleći indikatori na kojima piše greška, što znači da su rakete bile onesposobljene i da nisu mogle da budu lansirane”, kazao je on, dodajući da nikada nije dobio objašnjenje o tome šta se desilo od svojih pretpostavljenih koji su mu naredili da ne pokreće tu temu. Hejstings je rekao da su slični incidenti zabeleženi i u pojedinim vojnim bazama u Velikoj Britaniji, ali da su vojne vlasti kao i u SAD zataškale celu stvar” ( 28. 09. 2009 Vestionline). “Neidentifikovani leteći objekat primećen je u četvrtak uveče u kineskom vazdušnom prostoru, a aviosaobraćaj je bio privremeno obustavljen, javlja “Times of India.” List prenosi da je NLO povezan sa kineskom vojskom, ali da vojne vlasti, koje su tokom istrage otkrile šta je u stvari taj objekat, nisu htele da komentarišu slučaj.

Ovo je zemaljskog porekla – Blue Beam prijekat NASA-e

143

NLO je, naime, obustavio vazdušni saobraćaj iznad Hangzoua, glavnog grada istočnokineske pokrajine Zeijang. Aerodrom Sjaošan je zatvoren odmah nakon što je blešteći objekat na nebu uočen u četvrtak u 21 sat po lokalnom vremenu, a letovi prema njemu preusmjereni su na pokrajinski aerodrom Ningbo i u susednu pokrajinu Vusi. Nebo je za letove otvoreno nekoliko sati pošto je NLO uočen, kad je ustanovljeno da je moguća opasnost prošla. U četvrtak je sprovedena istraga, a neslužbeni izvori su najavili da će pojedinosti biti objavljene kada istraga bude završena. Svedoci su bili zbunjeni. Nebom je proleteo objekt koji je podsećao na kometu ili meteor koji izgara u atmosferi. "Predmet je leteo neverovatno brzo preko neba ka zapadu", rekao je vozač autobusa koji se predstavio kao Ju. Neki mediji su preneli da je slična pojava viđena i iznad Urumkija, glavnog grada Ujgurske autonomne regije Singjiang na jugozapadu Kine. Kineski zvaničnici su britanskim novinarima nezvanično rekli da se u javnost nije izašlo sa službenom informacijom jer se sumnjalo da je događaj vezan za vojni sektor. Drugi kineski stručnjaci su nagađali da je svetleći predmet na nebu zapravo izgaranje ostataka američke interkontinentalne rakete. Treća teorija je bila da je to bio jedan od sve više privatnih aviona, a da su vlasti bile zbunjene jer se pilot nije odazivao. Šef kineske Uprave za civilni aviosaobraćaj Vang Jian otklonio je sva nagađanja, posebno ona o privatnom “odmetnutom” avionu. “Ništa se za sada ne zna. Glasine o privatnom avionu su puko nagađanje” (9. 07. 2010 Vestionline). “Poslanik ruske Dume Andre Lebedev, zatražio je istragu o jednom oblasnom lideru koji je na televiziji rekao da se susreo sa vanzemaljcima, javio je danas Bi-Bi-Si, a prenele beogradske agencije. Upravnik male budističke oblasti Kalmikije, na obali Kaspijskog jezera Kirsan Ilumžinov, izjavio je da imao susret sa vanzemaljcima i da je bio na njihovom svemirskom brodu. Lebedev je rekao da je, pod uslovom da nije loš vic, ovo istorijski događaj mada je predložio predsedniku Dmitriju Medevedevu da otvori istragu zbog mogućnosti da je reč o odavanju državne tajne i o tome da li je Ilumžinov uopšte u stanju da bude upravnik neke oblasti. U pismu koje je uputio predsedniku Medvedevu, Lebedev pita, pod uslovom da nije reč o neukusnoj šali, da li je Kremlj trebalo da bude upoznat sa ovim istorijskim događajem i da li postoje pravila kako bi državni službenici, posebno oni koji su upoznati sa državnim tajnama, trebalo da se ponašaju u slučaju da ih kontaktiraju vanzemaljci. Čovek u centru ove priče, Ilumžinov, rekao je u jednom televizijskom intervjuu da je odveden na svemirski brod koji je došao na zemlju da uzme uzorke i da ima nekoliko svedoka” (05.05. 2010 Vestionline). “Jedan američki univerzitetski profesor podneo je zahtev instituciji na kojoj predaje u kome traži da izučavanje neidentifikovanih letećih objekata (NLO) bude priznato kao predmet univerzitetskih studija. Profesor Filip Hejsli, antropolog na univerzitetu u Njujorku, smatra da bi izučavanje NLO trebalo ozbiljno da se shvati i postane predmet na univerzitetu baš kao i druge istraživačke materije, prenose američki mediji. Brojna svedočanstva o pojavi NLO trebalo bi da se proučavaju na univerzitetu, kako bi studenti mogli da ištražuju te paranormalne pojave, ističe on, insistirajući na potrebi da se to radi na naučnoj osnovi i naučnim metodama. Profesor Hejsli nalazi se na čelu grupe istraživača koji se bave NLO i u njihovom izučavanju koriste radare i sva poznata znanja iz astronomije i meteorologije. Na primedbe kritičara i skeptika koji trvde da je sve to samo gubljenje vremena, Hejsli odgovara da ogroman broj zabeleženih slučajeva NLO govore sami za sebe. Širom sveta svakog meseca beleži se pojava na stotine NLO, kazao je on” (19. 04. 2010 Vestionline). “Dva britanska vojna aviona su snimljena kako lete nad putem na zapadu zemlje (region Vest Midlends) u, izgleda, poteri za neidentifikovanim letećim objektom (NLO). Za sada nepoznati kamerman je objavio video kako borbeni avioni jure ka okruglom objektu na nebu, a veruje se da je snimak, koji traje 30 sekundi, snimljen u jednoj servisnoj stanici na parkingu u Vest Midlendsu. Britanski mediji navode da ekspert za NLO-e, Nik Poup, smatra da bi ovo mogao da bude preokret u dokazivanju postojanja vanzemaljskog života. “Ovo je jedan od najboljih snimaka NLO-a koje sam video u životu. Možda bi u pitanju mogao da bude neki vojni projekat, to bi objasnilo i borbene avione - ali, obično se takvi projekti ne izvode u sred dana. Zato bi ovo mogla da bude prava stvar - NLO letelica koju je, moguće, uhvatio radar, a vojska potom poslala avione da je presretnu”, rekao je Poup. Britansko Ministarstvo odbrane odbilo je da komentariše navodno viđenje NLO-a, a iz policije u Vest Midlendsu ističu da nisu dobili nikakve prijave od uočavanju neidentifikovanih letelica u blizini puta M5, gde se incident dogodio..U gradu Lanks u Velikoj Britaniji meštani su od 1977 godine NLO videli čak 44 puta. Aron Saks, jedan od meštana, poslednji je koji je na nebu uočio nepoznati objekt. Prema njegovim rečima odmah je zgrabio mobilni telefon da bi slikao NLO ali posle samo sekund objekta na nebu više nije bilo.

144

Sve češće posećuju zemlju: NLO Njegov otac Majk je u svom životu video NLO čak tri puta, a onaj koga je video 1978. godine sličan je NLO-u koga je video njegov sin” (14. 02. 2010 Vestionline). “Početkom januara ove godine devojka i mladić iz američke savezne države Teksas u okolini grada Stefensvila primetio je trouglasti NLO koji je leteo vrlo nisko na visini između 60 i 90 metara. Par se vozio autoputem oko 19.40 sati kad su u smeru juga primetili objekt na nebu koji je neobično jako svetleo. Izgledalo je kao da letilica pulsira i pri tom sjaji crvenom, zelenom i belom bojom. NLO je ubrzo nestao, ali se nedugo nakon toga pojavio drugi objekt jednakog oblika koji je leteo na visini od oko 90 metara.

Iako su obično ovalnog oblika ovaj je bio u obliku trougla: NLO U trenutku kad se NLO nalazio direktno iznad njih bili su u prilici da ga malo bolje osmotre. Letelica je po njihovim rečima “bila u obliku trougla sa zaobljenim ćoškovima, a na krajevima su se nalazila nekakva svetla.” Uz to su dodali kako je jedna strana letilice bila zelene boje, a druga crvene, dok je prednji deo bio bele boje. Letilica je bila neobično tiha i u trenutku dok je letela iznad njih nikakav zvuk nije ispuštala. Iste večeri su videli još jedan NLO: sjajnu tačkicu nalik zvezdi koja se kretala velikom brzinom. Svedok je snimio nekoliko loših video snimaka NLO-a. Budući da mu se videokamera nalazila u gepeku automobila, dok je mladić uspeo da se 145

namesti i da snimi neobične letilice one su se već poprilično udaljile tako da su neki po objavi ove vesti postali skeptični. Ali, par itekako stoji iza svoje priče i jako dobro zna šta je video” (03. 02. 2010. Vestionline). “Čudnovati oblaci koji su mogli da se vide zadnjih dana na nebu protumačeni su od strane ufologa kao još jedan dokaz postojanja inteligentnog vanzemaljskog života. Oblaci u obliku diska koje obasjava čudnovata svetlost javljaju se na nebeskom svodu u celom svetu. U neobičnim prizorima mogli su da uživaju stanovnici Moskve, kao i brojni Rumuni i Irci, a neobični oblaci pojavili su se i iznad Floride.

Prirodna pojava ili NLO: Jedan od "sumnjivih" oblaka Neki smatraju da su oblaci posledica posete vanzemaljaca našoj planeti, drugi tvrde da se radi o tajnom vojnom eksperimentu, a treći veruju da je u pitanju samo neobičan prirodni fenomen. Meteorolog Karsten Brandt veruje da se ne radi o fotomontažama, ali da za ovakve čudnovate oblake postoji razumno objašnjenje. Tako oblak nad Moskvom objašnjava kao dva oblaka koji leže jedan na drugom, s tim da je gornji obasjan sunčevom svetlošću” (Vestionline, 02. 02. 2010). Velik broj stanovnika pokrajine Santjago del Estero prijavio je da je video NLO, a svetlo dana ugledao je i sporni video snimak na kome se - prema mišljenju nekih - jasno vidi neindentifikovani leteći objekat, dok drugi tvrde da je reč samo o igri svetlosti i senke. David Soria i njegova ćerka Florencia iz grada Roleta fotografisali su čudan objekat koji su u tom trenutku videli na nebu. Kina je u poslednje vreme vest broj jedan – barem što se pojavljivanja NLO-a tiče. Tako je na području Jinikiana, inače ruralnoga područja, prošlog meseca viđen neindentifikovani leteći objekat, a najbolji dokaz za to je i video snimak celog događaja. Dvoje šokiranih svedoka su tokom snimanja ovog nesvakidašnjeg događaja od neverice čak ispustili kameru iz ruku. Ali, treba reći da je snimak i više nego dobar. Na njemu se vidi ono za šta se veruje da je izvidnički NLO koji lebdi u blizini sjajnog broda koga su nazvali nazvano “NLO matica.” Nakon što su stručnjaci nekoliko puta pogledali snimak složili su se da se radi o jednom od najboljih NLO video snimaka u poslednje vreme. Inače, kineski naučnici istražuju snimak i sve u vezi sa njim, a prema prvim saznanjima on je još jedan dokaz da su vanzemaljci prisutni negde oko nas. Neki od naučnika čak su išli toliko daleko da su zaključili da vanzemaljci možda imaju tajnu bazu negde u tom području” (15. 01. 2010 (Vestionline). “Bugarska nacionalna televizija objavila je nedavno videosnimak NLO-a koji je primećen u prvim minutama 2010. godine iznad Sofije. Uz zvukove novogodišnjeg vatrometa, NLO u obliku dijamanta lebdeo je krećući se nepravilnom putanjom iznad Sofije pre nego je potpuno nestao. Više od stotinu svedoka uvereno je da taj objekt nije delo ljudskih ruku, a jedan od njih je bio dovoljno priseban i napravio video snimak kao dokaz da nisu imali priviđenje. Pomenuti videosnimak je nakon toga prikazan i na bugarskoj držanoj televiziji, što je ovom događaju dalo ogroman publicitet. Godina 2009. je bila u znaku NLO-a, da li se to može očekivati i od 2010. ostaje da se vidi. Inače, u poslednje vreme vanzemaljci su česta tema u Bugarskoj. Tamošnja državna 146

agencija zadužena za svemir šokirala je javnost kada je objavila kako vanzemaljci sa dobrim namerama kontaktiraju sa Zemljom i ljudima preko niza krugova u žitu. Bugarski naučnici su, naime, dugo godina proučavali hiljade krugova u žitu širom sveta i na kraju došli do tog zanimljivog otkrića” (11. 01. 2010. Vestionline).

Sa leve i desne strane, poput odraza u ogledalu dva potencijalna NLO-a “Jedna od žiteljki grada Bandera, Marta, stajala je ispred svoje kuće kad je ugledala dva neobična objekta za koje kaže “da su bili valjkastog oblika, smeđe boje i jakog sjaja, a kretali su se u smeru aviona koji je leteo u blizini.”

Trag aviona i ono što bi trebalo da bude NLO Još je sva preplašena rekla: “Učinilo mi se kao da će se sudariti sa avionom. Radili su neke manevre kakve obične letilice teško da mogu da naprave.” Podsetimo i to da je pokrajina Santjago del Estero pravi centar dešavanja vezanih za vanzemaljske letilice, pa privlači veliku pažnju agencija koje se bave istraživanjem NLO-a. Neki ufolozi su čak uvereni da se NLO baze nalaze upravo u Argentini i obližnjem Brazilu” (30. 01. 2010 Vestionline). 147

“Neobično čistu fotografiju NLO-a snimio je jedan južnokorejski učenik osnovne škole 28. decembra prošle godine usred bela dana sa balkona svoga stana. Pre nepunih mesec dana, dok je stajao na balkonu, učenik osnovne škole iz Južne Koreje ugledao je čudan objekt na nebu iznad obližnje zgrade.

NLO koji je snimio južnokorejski dečak pre mesec dana sa prozora svog stana Nije se zbunio već je uzeo majčin mobilni telefon i snimio jednu od retkih čistih fotografija nepoznatog letećeg objekta. O čemu se tačno radi još se procenjuje, a snimak je poslan trojici korejskih stručnjaka za paranormalne pojave da ocene njenu autentičnost. Sva trojica stručnjaka složila su se da je fotografija autentična i da nije kompjuterski dorađena. Stručnjaci su takođe složni u tome da bi ovaj NLO sa fotografije mogao da bude vanzemaljskog porekla. Sad su na potezu službene vlasti koje bi trebalo da daju svoju ocenu” (23. 01. 2010 Vestionline). “Na francuskom ostrvu Oleron, u blizini grada Borduksa, policija je potvrdila kako trenutno istražuje masovna pojavu NLO-a koji su primećeni 31. decembra. Sudeći po izjavama svedoka “mali zeleni” su zaista su posetili Francusku Specijalni tim istražitelja dosad je ispitao tri svedoka koji su NLO-e videli na različitim mestima i veruju kako su njihova svedočenja pouzdana. Policijski inspektor koji vodi ovaj slučaj poručnik Bourdaje kaže da su svedočenja ispitanih svedoka bila pouzdana i da može tvrditi da se nije radilo o halucinaciji je je reč o nekoliko izolovanih događaja. Neidentifikovani leteći objekat jajolikog oblika pojavio se na nebu 31. decembra oko 20 časova. Bio je tih i lebdeo je na jednom mestu pre nego što je ubrzao i odleteo u ka zapadu, rekao je između ostalog poručnik Bourdaje. Jedan od svedoka Žan Luis Fešeu našalio se kako će mu se prijatelji smejati kad im kaže da je video NLO, napomenuvši da je 35 godina proveo na moru i da jako dobro zna kako izgleda helikopter ili signalni pištolj. “Jako dobro znam šta sam video. To je bila neka letelica crvene i žute boje, koja je svetlela i stajala u mestu neko vreme. Tako je stajala negde oko 12 sekundi pre nego što je neverovatnom brzinom i to bez ikakvoga zvuka nestala. Taj NLO se nalazio nekih 600 metara do obale i na visini od 300 metara”, rekao je 60-godišnji ribar “ (08. 01. 2010 Vestionline). Fomracija od oko 50 neindentifikovanih letećih objekata primećena je na nebu iznad engleskog mesta Skarboroua. Ceo događaj je primetio N. Grant koji je ovu čudnu pojavu posmatrao sa svojom ćerkom. Oko pedesetak nepoznatih svetlećih kuglica koje su formirale oblik dijamanta pojavilo se na nebu iznad Engleske, a svedok kaže da su izgledali poput srebrnog letećeg tepiha. Izvan formacije, kaže svedok koji je taj događaj posmatrao sa ćerkom, nalazilo se nekoliko svetala koja su slobodno lebdela. Prvo su mislili da posmatraju jato ptica dok se NLO nije približio, a svetla postala vidljiva. “Zaustavila su se direktno iznad nas, na nekih 15 do 30 metara i izgledalo je kao da nas posmatraju. Mi smo ih posmatrali zaprepašćeni i divili se nekoliko minuta. Međutim, malo sam se ipak uplašio pa smo krenuli kući. Nekoliko puta smo se okretali, ali su svetla u jednom trenutku nestala ili promenila lokaciju. Ono što je čudno je da ni u jednom trenutku nismo čuli nikakav zvuk”, rekao je vidno uzbuđeni Grant.

148

Obična svetla ili još jedna poseta vanzemaljaca našoj planeti? On tvrdi kako su se ta svetla kretala zajedno i da to definitivno nisu bila nikakva njemu poznata svetla. Britanski ufolog Rus Kelet kaže da je taj događaj jako zanimljiv: “Voleo bih da znam da li je još neko video ta svetla. Već smo ranije čuli priče o njima, a pre četiri nedelje muškarac iz Jorka prijavio je identičan slučaj” (05. 01. 2010. Vestionline). “Godina 2009. zaista je bila prilično zanimljiva za ufologe širom sveta. Naime, još jedan u nizu NLO-a viđen je pre nekih mesec dana u gradu Izumi na najjužnijem delu Japana, na ostrvu Kjušu. Taj nesvakidašnji događaj, za koji postoji dokaz u obliku video snimka, potvrdilo je i više svedoka. Naime, grupa prijatelja koji su se vraćali sa noćnog izlaska, iako su te večeri popili nekoliko pića, ipak su se u sekundi sabrali i uspeli da snime čudnu letilicu na nebu. Kada je sve procurilo u javnost novinarima su celi prizor opisali kao “predivan blještavi smaragd na nebu.” Kao što je i vidljivo na snimku taj svetleći NLO se kretao nepravilnom putanjom, a svedoci kažu da ih ničime nije podsetio na bilo koji poznati leteći objekat pa su zbog toga sigurni da je reč o NLO-u. Već po starom dobrom običaju, posle nekog vremena NLO je jednostavno nestao sa vidika” (03. 01.,2010 Vestionline) Kako saznaje “NLO Srbija”, prva ufološka organizacija kod nas, neidentifikovani leteći objekti su još početkom avgusta nadletali Srbiju. Prema tvrdnjama očevidaca do sada su u pet srpskih gradova viđeni NLO. Najskoriji susret dogodio se jednom taksisti iz Novog Sada koji je video petnaestek svetlećih kugli koje su proletele iznad grada, u smeru ka Rumenci, prenosi “Politika.” Događaj je primetila i grupa ljudi koja je čekala na semaforu da pređe ulicu. Iako je bilo zeleno svetlo za pešake, svi su stajali i posmatrali nesvakidašnji prizor na nebu. Jedan momak iz Kragujevca je prijavio da je pre izvesnog vremena na nebu spazio nešto što je bilo veličine dva do tri aviona. Kretalo se polako, otprilike za jednu sekundu je prelazilo jednu svoju dužinu i svetlelo je zeleno-fluoroscentnom bojom. Sve je trajalo, otprilike, od osam do deset sekundi” (08. 12. 2009 Vestionline). Pored svega što snalazi Balkan, tu su i vanzemaljci.

“NLO Srbija” “Sajt je namenjen svima onima koje interesuju NLO. Ovo je prvi takav sajt, potpuno je neprofitabilan, ne pripada ni jednoj nevladinoj niti vladinoj instituciji i poziv je svima koji na bilo 149

koji način žele da se priključe i pomognu razotkrivanju fenomena NLO-a. Sajt će se širiti po onome šta vi budete želeli da stavite na njega, pa se građani mole da pošalju svoju priču, crtež, fotografiju, video, krug u žitu, fotografiju implanta i sve što je povezano sa NLO- ima na email: nlosrbija@yahoo.com.” Astronauti NASA-e su još 1976. otkrili na Mesecu navodne ostatke ogromnog svemirskog broda koji je 4 km dugačak i 500 m visok, ali su o tome ćutali sve do danas. Običan čovek ovo, naravno ne može da proveri…

Fotografija misije “Apolo 20” “Svemirski brod je još 1976. otkrila misija broda “Apolo 20.” Astronaut Vilijam Rutledže, koji je bio član posade, kaže da se čitava operacija od tada držala u tajnosti. On je odlučio da objavi fotografije koje su snimili on i još dva člana posade. U avgustu 1976. iz kalifornijske baze na Mesec je poletela raketa “Saturn 5” sa specijalnim zadatkom: napraviti fotografije na tamnoj strani Meseca koje nije snimila misija “Apolo 15“ 1971. godine. Tada je prvi put ustanovljeno da se na površini Meseca nalazi svemirski brod koji svojim oblikom podseća na cigaretu. Zvanično je saopšteno da je reč o “tehničkoj prirodi” koja bi mogla biti stara oko 1. 5 milijardi godina. Kasnije je kompjuterskom simulacijom ustanovljeno kako je brod izgledao: bio je kao izduženi projektil, napravljen od nepoznatog materijala, sa komandnom sobom i mostom. Rutledže kaže da je posada “Apola 20” snimila i video zapis napuštenog broda, ali da će te snimke tek objaviti” (07. 12. 2009 Vestionline). “Stanovnici Joakina V. Gonzaleza pamtiće dugo 26. novembar. Iznad njihovih glava na nebu se pojavila svetleća letilica koja je izazvala nestanak struje i prekid telefonskih linija. Slično se dogodilo u Peruu samo 12 sati pre toga, što je zabeleženo kamerom. NLO se iznad grada smeštenog na severu Argentine zadržao kratko, a napajanje je prekinuto tačno nakon što je preleteo El Tunal, mesto udaljeno tridesetak kilometara zapadno, u kojem se i nalazi lokalna elektrana. Naknadno je utvrđeno da je pregoreo glavni generator, a službama je bilo potrebno čak devet sati da sve vrate u red. “NLO je imao jedno veliko centralno crveno svetlo i mnoštvo malih treperećih tačaka. Budući da ga je to činilo bleštavim, mogli smo ga dugo pratiti pogledom, sve dok nije nestao kod El Tunala”, prepričao je jedan od stanovnika. Letelica je bila dugačka oko 300 metara. Lokalni naučnik Luis Burgos iz tog je opisa zaključio da je područje preletela matica, NLO-u koji navodno između ostalog služi i kao nosač brojnim manjim letilicama. Njegova teorija bi mogla objasniti šta su samo 12 sati ranije na nebu iznad Lime videli brojni stanovnici glavnog grada Perua” (29. 11. 2009. Vestionline). Derek Bridžes uveren je da je snimio kako vanzemaljci otimaju jednu životinju u Hempširu, a njegovo oduševljenje dele i istraživači nadprirodnih pojava. Derek Bridžes ugledao je sa prozora dva pulsirajuća svetla koja su na noćnom nebu lebdela 20-ak minuta. Uzeo je kameru i navodno snimio kako otimaju bizona kraj komšinije farme u Hempširu i uvlače ga u svoj svemirski brod. Svetla su neko vreme treperila nad bizonom, začuo se piskav zvuk, onda bizon nestao, a zatim i NLO. “Nisam mogao da verujem. Siguran sam da se to zaista dogodilo - kaže Derek koji nije siguran da li su vanzemaljci oteli bizona ili konja”, ali zna da je on prvi na svetu koji je snimio otmicu životinje. Britanski stručnjaci za NLO-e kažu kako su i pre vanzemaljci otimali životinje za istraživanja. Neke su vraćali žive, neke unakažene. Oko farme sa koje je otet bizon, radnici su tu noć našli nekoliko mrtvih životinja, ali vlasnik farme, bivši prvak Formule 1. Džodi Šekter kaže kako mu ne nedostaje nijedna životinja. Sa ovog područja ljudi su već javljali o čudnim objektima, a iz obližnje vojne baze nisu želeli ništa da komentarišu, kako su naveli, iz sigurnosnih razloga. “Ovaj snimak je Sveti gral. Ovo je prvi put da je 150

neko jasno snimio tako nešto. Veoma smo uzbuđeni”, rekao je lovac na NLO-e, Kenet Parsons iz britanskog Društva zemaljskih i svemirskih misterija” ( 02. 11. 2009 Vestionline). Nedavno je u javnost procurio snimak na kome se jasno vide američki borbeni avion F-18 i nepoznata letelica za koju se veruje da je NLO. Poznavaoci NLO pojava veruju kako je ovo samo još jedan dokaz da vlade znaju puno više nego što priznaju. Misteriozna letelica, koja uopšte nije izgledala zastrašujuće, viđena je na nebu iznad SAD-a dok su njihovi supersonični lovci F-18 patrolirali vazdušnim prostorom. Spomenuti avion je bio na vežbi kad je nedaleko od sebe uočio NLO letelicu u obliku trougla kako putuje velikom brzinom, piše “Net.” Ali umesto da upotrebi silu i zapuca na tu nepoznatu letelicu, koja je oštetila njihov vazdušni prostor (što je uobičajen postupak), pilot je preletio oko nje, dobro je pogledao i zaobišao je. Nakon toga NLO je nestao sa vidika. Neki tvrde kako ove snimke dokazuju kako vanzemaljci zaista postoje dok drugi tvrde kako je sigurno reč o nekoj novoj Haj-tek igrački poput onih koje se testiraju u američkoj bazi sa predznakom “Top sikrit” kodnog naziva “Područje 51.” Jedan od dobrih izvora upućenih u ovaj nesvakidašnji događaj, koji je želeo da ostane anoniman rekao je: “Konfiguracija i sam izgled letelice su nešto što nikada u životu nisam vidio. Ali, letelica je koristila zapaljivo gorivo pa zato ja stavljam novac kako je reč o nekom prototipu.” S obzirom da je vlada pokušala sakriti i zataškati sve u vezi susreta lovca F-18 i čudne letelice dovoljno govori o ovom slučaju. Ove senzacionalističke vesti objavljuju dnevne novine skoro svakodnevno, dok su o fenomenima NLO negde do 1990. godine pisale samo novine koje su se bavile onostranim, i koje je čitao manji broj ljudi. Novine koje su mnogi smatrali “uvrnutom literaturom” a ljude koji su ih čitali su mnogi smatrali zanesenjacima, iako je u tim novinama bilo i jako dobrih naučnih tema. Ipak, ateističko društvo nije masovno prihvatalo verovanje u vanzemaljce. U Jugoslaviji su časopisi “Arka” i “Tajne” kao i popularni časopis “Galaksija” pisali o fenomenu NLO i vanzemaljaca. Sada se vanzemaljcima bave svi, i to sve ozbiljnije čak i naučni instituti, univerziteti i vlade država. Možda su ove vesti lažne, izmišljene, od strane ljudi željnih senzacije i bilo kakve slave. To više nije ni bitno. Bitno je da narod u to sve više veruje. Verovatno je većina tih pojava, prikazanja i preletanja izmišljena, ali čitaoci ne razmišljaju mnogo o tome već traže odgovore o poreklu čovečanstva i njegovoj budućnosti. U dubinama prošlosti, dubinama nepoznatog svemira. U raznim duhovnim i paraduhovnim pokretima. Odgovor postoji i vrlo je jednostavan i lak, i lako ga je naći, ali taj odgovor ruši celu koncepciju evolucionističkog i sekularnog društva. I što je najvažnije, njega treba na sve moguće načine sakriti od većine ljudi, jer bi većina prestala da sledi svetovne korumpirane vođe, pokvareni kler, idole šou biznisa i ustaljene navike, koje donose zaradu i blagostanje manjini. Obraćenim hrišćanima koji znaju da je svet stvoren za šest dana, pre šest hiljada godina, da je Isus Hristos Spasitelj i Mesija, koji je došao da opravda i otkupi grešnika i koji treba da dođe je teško prodati sve proizvode sekularnog i pokvarenog društva, od spiritizma i lažne demokratije pa do droge, oružja, cigareta i alkohola. Sve upućuje da vesti o NLO i vanzemaljcima ne izlaze bez cilja i plana, a kada znamo da nema slobodnih medija već da establišment kontroliše medije, onda možemo slobodno da sumnamo u dobre namere. A kada se umeša NASA, vojska i vlade država, za koje i ptice na granama znaju da su pokvarene, onda nešto sigurno postoji, ili se planira u vezi sa pričom o vanzemaljcima. Ta priča ima svoj cilj, i poznato je da se na istraživanja vanzemaljaca troše ogromne pare. Svakakve izmišljotine, navodne pretpostavke, rezultati tobožnjih istraživanja i saopštenja dolaze iz NASA-e, i drugih institucija koje imaju dodir sa istraživanjem svemira. One golicaju maštu većine ljudi i sve više je “čekaoca vanzemaljaca.” Spekuliše se da su stručnjaci NASA na Saturnovom mesecu Titanu otkrili mikroorganizme koji, umesto kiseonika, koriste otrovni arsenik za fotosintezu, što predstavlja dokaz o postojanju primitivnih oblika života van Zemlje.

151

Klasičan prikaz aliena od strane čoveka. Da li bi Bog ovo stvorio? Predstavnici Američke agencije za istraživanje svemira (NASA) izgleda su našli dokaze o postojanju života i van naše planete, na jednom od Saturnovih meseca. Spekuliše se da su američki naučnici na Titanu, najvećem od 63 Saturnova meseca, pronašli mikroorganizme koji umesto kiseonika koriste otrovni hemijski element arsenik, kojeg na tom Saturnovom satelitu ima u ogromnim količinama. Pretpostavlja se da su istraživači NASA pronašli i hemijski dokaz da mikrobi na Titanu koriste arsenik kao izvor energije za fotosintezu. To otkriće predstavlja potvrdu da na Titanu postoje primitivni oblici života.

Arsenik je hemijski element koji se u periodnom sistemu nalazi odmah ispod fosfora i po strukturi mu je dosta sličan. Međutim, efekat koji ta dva elementa imaju na žive organizme je drastično različit. Naime, svi osnovni oblici života koji su dosad bili poznati kao osnovni izvor energije koriste fosfor, dok je arsenik otrovan. Još jedan od dokaza da su naučnici otkrili život van planete Zemlje dala je i jedna od članica istraživačkog tima NASA, doktor Felisa Volfe-Simon (Felissa Wolfe – Simon). Naime, Simonova je dve godine radila na istraživanju jezera Mono u nacionalnom parku Josemit u Kaliforniji. Ona je u tom jezeru otkrila mikrobe koji u svom metabolizmu koriste arsenik kao izvor energije. U jezeru Mono se, inače, nalazi jedna od najvećih prirodnih koncentracija arsenika na Zemlji. Pre nekoliko dana NASA je objavila da je u ekosferi, tankom atmosferskom sloju drugog Saturnovog meseca Reje, pronađen kiseonik. To je prvo otkriće kiseonika van Zemlje, a u njenom solarnom sistemu. Utvrđeno je i postojanje ugljen-dioksida. Pre nekoliko meseci istraživačka sonda NASA “Kasini” pronašla je na Saturnovom mesecu Enceladus dokaze o postojanju tečne vode ispod površine. Detektovani su i drugi faktori neophodni za život, poput izvora toplote koji vodu drži u tečnom stanju. Na Enceladusu postoje i aktivni vulkani i ugljenik. Takođe, najveći Saturnov mesec jedini pored planete Zemlje u našem solarnom sistemu ima gustu atmosferu, i odranije postoje teorije da je život na njemu 152

moguć, iako temperatura na površini iznosi čak 180 stepeni Celzijusa. Prema mišljenju naučnika, prisustvo vodonika u Titanovoj atmosferi dodatno potkrepljuje nadu da je život u svemiru moguć. S druge strane, mnogi ne veruju tvrdnjama da su istraživači NASA otkrili život van Zemlje. Prema pisanju britanskog “Sana”, NASA manipuliše vanzemaljcima jer se uopšte ne radi o otkriću života u svemiru već upravo suprotno, na Zemlji.

Stručni saradnik britanskog lista Pol Saterlend tvrdi da je dugo najavljivano astrobiološko otkriće, u stvari, prezentovanje javnosti da je Felisa Volfe-Simon na našoj planeti otkrila organizam koji umesto kiseonika koristi otrovni arsenik. - To je svakako veliko otkriće, ali daleko od toga da je otkriven život u svemiru - kaže Saterlend. Srpski stručnjaci sumnjaju da je NASA pronašla dokaze da postoji život van Zemlje. Oni kažu da je moguće da je NASA pronašla dokaze koji ukazuju da bi života van naše planete moglo da bude, ali nisu uvereni da je američka svemirska agencija zaista i pronašla život u svemiru. Opet ona mora da održava svoje postojanje, koje se finansira novcima američkih građana. Direktor Astronomske opservatorije u Beogradu Zoran Knežević kaže za “Press” da bi lično voleo da je pronađen život u svemiru, ali da su ranija iskustva pokazala da se obično radi samo o bučnim najavama. “Ništa mi ne bi bilo draže nego da je to istina, ali obično oni naprave veliku halabuku a onda se ispostavi da su pronašli neki molekul ili tragove nečega. Takvih stvari je bilo i ranije” - kaže Knežević. Astronom Aleksandar Otašević tvrdi da je NASA objavila da je pronašla neka organska jedinjenja koja su samo osnova za život. “ NASA bi trebalo da objavi da su pronađena neka organska jedinjenja u pojedinim satelitima Saturna. Pronalazak organskih jedinjenja nije ništa novo ni posebno i ne znači život. Radi se verovatno o ugljenikovim jedinjenjima koja su osnova za postojanje života na Zemlji. Ali, to ne znači da život van Zemlje postoji. S druge strane, postoji mogućnost da je život na nekoj drugoj planeti zasnovan na nekom drugom elementu kao što je silicijum” - kaže Otašević za “Press.” On dodaje: “do sada nije pronađen dokaz da život van Zemlje postoji, pa čak ni da je nekada negde postojao. Potraga za životom u svemiru krenula je sredinom šezdesetih, kada smo bili u stanju da pošaljemo prve sonde u svemir. Zasad je istraživan samo Sunčev sistem. Što se tiče pokušaja traganja van ovog sistema, slati su radio-signali u nadi da negde postoji civilizovan život koji će moći da ih dešifruje. Ali, taj radio-signal putuje nekoliko desetina godina, a isto toliko mu je potrebno da se vrati. To bi podrazumevalo da negde postoji civilizacija koja je napredna barem koliko i naša i može da dešifruje ove signale” - objašnjava Otašević. (R. Ž. M.) (Vašington, 03. 12. 2010 – “Press”, Beogradske dnevne novine). Trenutak susreta ljudske vrste sa vanzemaljcima se približio, tvrdi kineski astronom Vang Sičao, koji smatra da će se NLO pojaviti za godinu ili dve dana. Sve je učestalije prijavljivanje neidentifikovanih letelica za koje se veruje da pripadaju vanzemaljcima, a u Kini ih je primećeno čak četiri za mesec dana. Navodni NLO koji se pojavio u Hanghou, glavnom gradu regije Zedžiang, privukao je veliku pažnju vazdušne kontrole nad istočnom Kinom. I mada se kasnije tvrdilo da je u pitanju bio privatni avion, niko sa sigurnošću ne može da potvrdi o kakvoj se letelici radilo, objavili su kineski mediji. Za razliku od britanskog astrofizičara Stivena Hokinga (Stephen William Hawking) koji smatra da bi naš susret sa bićima sa druge planete mogao da bude opasan, Vang kaže da je prerano donositi bilo kakve zaključke. On je, između ostalog, uveren da će se vanzemaljci pojaviti jako brzo , pa niko više neće moći da opovrgne njihovo postojanje. Vang je apelovao na naučnike da stvore bolje teleskope, kako bi NLO-i, koji se na nebu pojave na nekoliko sekundi, mogli da se posmatraju. Interesantno je da glasnogovornici pokreta Novog Doba (New Age) isto tvrde kao i ovaj astronom, da će oni brzo doći i sve vreme dolazak vanzemaljaca povezuju sa “duhovnim učiteljem gospodom Maitrejom” – Lord Maitreja, nazivajući ih “Svemirskom braćom.” Videćemo kakvu ulogu tu ima NASA, posebno sa svojim projektom “Blue Beam” (Plavi zrak) i zašto su vanzemaljci jako važni Novom svetskom 153

poretku, Svetskoj vladi i Nju Ejdžu. O tome da se naučnici, institucije i vlade bave životom u svemiru, a ne zanima ih kako unaprediti život na Zemlji, ne vredi ni govoriti. To je kao kada bi neko imao posla da posmatra komšijinu kuću i život u njoj, da zaviruje kroz prozor dok njegova sopstvena gori. Ipak, za svoju kuću se naučnici ne brinu dok god primaju platu, za koju su dužni da rade i govore ono što im se kaže. Takav je slučaj i sa novinarima. Oni su najamnici krupnog kapitala. Veži konja gde ti gazda kaže. Svako ko je malo pismeniji pročitaće novinske vesti da bi saznao gde se šta dogodilo, ali novinarske i analize “stručnjaka” uglavnom neće ni čitati. Oni drugi, koji neće da slušaju, nego misle, odavno su na berzama rada ili peru tanjire i čaše po restoranima.

Vanzemaljski ambasadori ulaze kroz prozore Na način koji neodoljivo podseća na otkrivanje flima Reja Santilija o autopsji vanzemljca 90tih godina, grad Denver u Koloradu je postao scena medijskog cirkusa povodom navodnog dokaza da su vanzemaljci zaista među nama. Sve je počelo vešcu da će Džef Pekmen (54) iz Denvera sponzorisati peticiju za glasanje da se organizuje Komisija za vanzemaljske poslove kako bi se čovečanstvo (ili bar stanovnici Denvera) pripremilo za prvi kontakt i mirnu koegzistenciju sa vanzemaljcima. Prema Pekmenu, “postoji neoborivi dokaz da su vanzemaljci često posećivali Zemlju, ali vlada SAD čini sve da zataška tu istinu.” Pekmenovu peticiju za glasanje su odobrile gradske vlasti Denvera. Pitanje iz peticije glasilo je ovako: “Da li glasači grada i okruga Denver žele da usvoje Inicijalni Dekret kojim zahtevaju organizovanje komisije za vanzemaljske poslove koja bi pomogla obezbeđenju zdravlja, sigurnosti i kulturne svesti stanovnika Denvera i posetilaca, u okviru potencijalnih susreta ili interakcija sa vanzemaljskim inteligentnim bićima ili njihovim vozilima i smatraju li takvu komisiju podobnom za donacije i poklone: DA ili NE.” Dok su neki zvaničici tretirali peticiju kao šalu, poslanik u gradskoj vladi po imenu Čarli Braun, izražava zabrinutost povodom Pekmenovog predloga budžeta za komisiju koji bi iznosio 75 000 dolara (u peticiji piše da bi budžet bio namaknut više iz donacija i poklona, a manje iz gradskih fondova), ali i zbog lakoće sa kojom bi Pekmen mogao da sakupi 3 900 potpisa koliko mu treba da bi predlog bio stavljen na javno glasanje. “Postoje ozbiljnije potrebe od osnivanja komisije sa 18 članova koja proučava ljude sa Marsa. Mislim da je previše lako progurati razne inicijative na glasanje i mislim da bismo na nivou gradske uprave morali da detaljnije proučimo ovaj problem”, kaže Čarli Braun. Pekmen je rekao gradskim vlastima da će u svoju video prezentaciju uključiti i snimak pravog vanzemaljca, poručivši da je to “konačna vizuelna potvrda onoga za šta već znate da je istina jer ste već videli sve ostale dokaze.” Konferencija za novinare održana je 30. maja 2008. u denverskom Aurora studentskom kampusu. Pekmen je prisutnima ispričao da je “vreme da se krene napred” kada je reč o ozbiljnijem tretmanu vanzemaljaca u javnosti, dodavši da su vlada SAD i penzionisani vojni oficiri svesni istine i da nedavna objava Vatikana o mogućem vanzemaljskom životu svedoci da su vanzemaljci “naša braća i Božija stvorenja” što takođe tvrde i pobornici Nju Ejdža. Ono što su svi došli da vide bio je pomenuti video snimak. Tokom 4,5 minuta koliko je trajao, posetiocima nije bilo dozvoljeno snimanje ni fotografisanje, iako je jedan stop kadar vanzemaljca koji viri kroz prozor dospeo u ruke novinara, što je ovde pomalo sumnjivo. Prisutni opisuju da je video snimak prikazao klasičnog vanzemaljca tipa Sivi, visokog oko 1,2m, sa velikim celom, uskom bradom i tamnim očima u obliku badema kako skače gore dole ispred prozora, pokušavajuci da zaviri unutra. Skeptici su izjavili da je stvorenje 154

veoma slično vanzemaljcima iz filma “Zemlja protiv letećih tanjira”. ili Sivom koji je izašao pravo iz filma E.T.” Drugi su izjavili da su videli kako su oči bića trepnule a mišići se pomerali. Neki od prisutnih su izrazili svoju zbunjenost činjenicom da je vanzemaljsko biće putovalo milionima svetlosnih godina do naše planete da bi skakutalo i virilo kroz prozore Zemljana; a predstavnik Zejedničke NLO mreže je izjavio da nema pojma da li se na video snimku vidi autentični vanzemaljac i da bi trebalo detaljnije ispitati snimak. Ispostavilo se da je Pekmen već ranije dozvolio filmskom stručnjaku Džeriju Hofmanu da to uradi. “Uopšte ne sumnjam da je ovo originalni snimak. To nije trik napravljen pomoću specijalnih efekata”, rekao je Hofman. “Ja imam opremu sa kojom mogu da ustanovim da li je snimak zaista prvobitno snimljen na tu traku - a jeste.” To, naravno, ne znači da je vanzemaljac sa snimka zaista originalan, dodaje Hofman, iako on lično misli da kamerman ne bi sebi dopustio takvu prevaru. “Mislim da je ono što je snimljeno zaista autentično”, kaže Hofman i tvrdi da bi produkcija lažnog snimka i izrada lutke vanzemaljca dovoljno uverljive da prevari njega koštali bar 50 000 dolara. Ali jedan drugi stanovnik Denvera, Brajan Boner iz Roki Mauntin društva za istraživanje paranormalnog, uspeo je da napravi sopstvenu niskobudžetnu verziju video snimka i okači je na JuTjub (You Tube), što je potpuno sludelo posetioce ovog internet portala koji su poverovali da je to Pekmenov film koji je nekako procurio u javnost. “Počeli smo snimanje negde oko 8 sati uveče”, priča Boner. On i njegov tim su iznajmili 1,30m visoku lutku vanzemaljca od lateksa iz prodavnice kostima. “Mislili smo da kupimo jednu, ali mi se nije davalo 230 dolara”, kaže Boner. Zatim su lutku pomerali gore dole ispred prozora. Snimili su sve pa zatim upotrebili kompjuterske 3D efekte da bi napravili kako vanzemaljac trepće. “Oni tvrde da bi za snimanje falsifikata bile potrebne hiljade dolara i puno vremena, a mi smo sve ovo uradili za 90 dolara i pet, šest sati snimanja i postprodukcije.” A šta tek može Holivud? Boner je pretpostavio da će video koji je Pekmen nameravao da prikaže biti zapravo takozvani Romanekov video snimak za koji Sten Romanek iz Kolorado Springsa tvrdi da ga je snimio u svom nekadašnjem domu u Nebraski 17. jula 2003. Romanek je, prema sopstvenoj priči, postavio kameru da bi snimio, tj uhvatio voajera koga je primetio da viri kroz prozor sobe njegove dve kćeri tinejdžerke. Prozor je bio na visini od 2,4m iznad tla. Romanek je zanimljiv lik, a ovo je bez sumnje njegov prvi susret sa vanzemaljcima. Zapravo, na svom sajtu on tvrdi da je njegova priča “najbolje dokumentovani kontakt sa vanzemaljcima na svetu” i da je od decembra 2000. godine imao “preko 100 pojedinačnih i jedinistvenih iskustava.” Od tog prvog viđenja, fotografisao je bezbroj NLO i preživeo više vanzemaljskih otmica, što mu je ostavilo fizičke ožiljke. Što je najčudnije od svega, Romanek koji sebe opisuje kao “disleksičara sa talentom za matematiku na nivou četvrtog razreda osnovne škole”, ispisao je gomile bizarnih jednačina u snu ili u hipnotičkoj regresiji. On tvrdi da ne razume o čemu je reč u ovoj kanalisanoj komunikaciji, ali veruje da su jednačine nekako povezane sa otmicama kojima je bio podvrgnut. Pričalo se da te jednačine zapravo predviđaju otkriće desete planete našeg Solarnog sistema, ili da se odnose na “element 115” (za koji neki teoretičari zavera tvrde da ga je koristila vojska SAD u projektu revezibilnog inženjeringa u Grum Lejku tokom 80tih). Ima i onih koji tvrde da se jednačine odnose na neki predstojeći hiperdimenzioni događaj. Romanek je objavio da planira da objavi knjigu koja će se zvati “Poruke: priča Stena Romaneka” i da snimi dokumentarac o svom životu. Skeptici su ubeđeni da su ove dve planirane akcije ujedno i razlog što se Romanek udružio sa Pekmenom i što su obojica odbili da prikažu javno video snimak, iako se Romanek pojavio na konferenciji za novinare a obojica su gostovala u TV šou Larija Kinga, gde je Sten Romanek izjavio da je razlog zbog koga ne objavljuju video snimak taj što “naučnici još uvek nisu završili sa analiziranjem materijala.” Možda se ništa ne bi ni dogodilo u smislu privlačenja pažnje javnosti da Pekmen, koji je pohadjao Maharišijev univerzitet ( Mahariši Maheš jogi, čovek u koga se kunu Nju Ejdž pokreti) menadžmenta u Ajovi i nekada se kandidovao za američki senat kao kandidat Partije zakona, nije pokušao da u čitavu priču umeša gradske zvaničnike Denvera. Ipak, samo dobro smišljen način da se stekne publicitet i dođe do popularnosti i novca. Pekmen je i kreator “metatron tehnologije” koja štiti od “štetnih elektromagnetnih talasa transformišući ih u poželjnu energiju zdravlja.” Među proizvodima “metatron tehnologije” su Metatron globalni program mira; Metatron kompjuterska stanica koja lišava stresa i Metatron personalni harmonizer (koja strašno liči na sasvim običnu kreditnu karticu). Setimo se magnetnih narukvica i ostalih prevara. Pre pet godina je sponzorisao još jednu glasačku inicijativu koja je od grada zahtevala da primeni tehnike redukcije stresa (naravno, pomoću Metatron tehnologije), kako bi se “obezbedila javna bezbednost povećavanjem sklonosti ka miroljubivosti.” Sve ove “tehnike” imaju veze sa hinduizmom i duhovnim tehnikama koje su itekako popularne među sledbenicima sekti koje prektikuju Hindu učenja, kao i među sledbenicima Nju Ejdža. 155

Naime Nju Ejdž izgleda jako bezazleno i privlačno, ali ko se malo udubi u problematiku, što ćemo da uradimo, iznenadiće se koliko je to opasna igra, i koliko ima veze sa satanizmom. Iako je Pekmen sakupio dovoljno glasova da progura predlog na glasanje, glasači nisu poklonili svoje poverenje njegovoj inicijativi. Videli su da se radi o prevarantima i šarlatanima, ali će opet mnogi ljud da nasednu na njihove marifetluke. Nažalost.

Viđenje oca Džila

Retki su izveštaji o hrišćanskim sveštenicima koji su imali bliske susrete sa NLO. Jedan takav slučaj zabeležen je na Novoj Gvineji. Zapravo, te 1959. godine zabeležen je pravi talas NLO-a o kome svedoči 79 izveštaja, mahom iz juna i jula te godine. Najzanimljivije su, međutim, tri epizode čiji je svedok misionar, otac Džil (Jill). Zajedno sa još 37 osoba on je tokom tri popodneva uzastopce viđao leteće tanjire. Počelo je 26. juna, u 18,45 časova, dok je otac Džil posmatrao nebo. Video je Veneru koju je upravo počeo da prekriva veliki oblak, a zatim se iz njene blizine izdvojio svetleći objekat i počeo da se spušta ka misiji. Otac je pozvao svoje saradnike, koji su takodje videli neobični objekat. Bio je okrugao, sa velikom osnovom iz koje su izlazile četiri noge. Povremeno je ka nebu puštao plavi zrak svetla. Kada se približio tlu, zaustavio se i na njegovom gornjem delu se pojavilo nekoliko “ljudi.” U narednih nekoliko minuta radili su nešto u objektu, tako da su se povremeno pojavljivali i nestajali. U medjuvremenu, oblaci su prekrili nebo. NLO je mogao da se gleda više od pola sata, posle čega je uzleteo i nestao iza oblaka. Sat kasnije, drugi objekat počeo je da se približava misiji, a nešto kasnije i niz malih NLO-a pojavilo se što ispred, što iza oblaka. Svi su bili okruženi svetlom koje je, tokom prolaska kroz oblak, izgledalo kao da se odražava u njemu. Ta predstava trajala je oko tri sata. Dan kasnije, 27. juna popodne, jedna od bolničarki misije videla je NLO i pozvala oca Džila. Desetak ljudi pošlo je za misionarom da bi posmatrali letelicu. Opet su se na gornjoj strani pojavile četiri osobe. Kako je izgledalo da jedna od njih gleda naniže, otac Džil je mahnuo rukom. Osoba je uzvratila pozdrav. I ostali posmatrači NLO-a počeli su da mašu, a sa NLO-a su uzvratili. Otac Džil je pokušao da im baterijskom lampom da signal i da ih pozove da se spuste. Ali, figure sa NLO-a samo su odmahivale i vratile su se unutra. Oko pola sedam, razočaran što neće da slete, otac Džil je otišao da večera. Ne znam ko bi to uradio, a da pre toga ne pozove pliciju ili medije, ili bar ne obavesti nekog ko mu je blizak i ispriča događaj. Slični objekti vidjeni su tog popodneva u još tri sela. Čak osam NLO-a zatim se pojavilo 28. juna popodne, između 18,40 i 23,20 časova, ali, su ostali visoko na nebu i niko se od posade nije pokazao. Otac Džil, inače, ni u jednom trenutku nije posumnjao da je u pitanju nešto neobično. Bio je ubeđen da je video neki novi tip aviona. Očekuje se da će tokom ove godine biti rekordan broj viđenja neidentifikovanih letećih objekata u Velikoj Britaniji, nakon što je u prvih šest meseci 2009. prijavljeno stotine viđenja, piše "Telegraf"(2009).

156

Čak 231 slučaj viđenja čudnih objekata prijavljen je i zabeležen pri britanskom Ministarstvu odbrane u prvih šest meseci 2009 godine. Radi poređenja, 2008 godine prijavljeno je 285 pojava NLO-a, 2007. godine 135, a 2006 “samo” 97. Očekuje se da će se broj viđenja povećavati jer mnogi ljudi sada nose sa sobom digitalne foto aparate i fotografišu sve živo, pa i čudne objekte. Nik Pop, koji je vodio vladin projekat vezan za NLO i koji se smatra za vodeći autoritet po tom pitanju, izjavio je za nedeljnik “San” da će 2010 biti rekordna godina po broju viđenja. ”Mislio sam da je broj prijavljenih NLO prošle godine bio visok, ali sada znamo da je toga sve više”, rekao je tada Pop.

NAUKA, VLADE I VANZEMALJCI
NLO istina ili fikcija
Konkretno govoreći, termin neidentifikovanih leteći objekat-NLO, odgovara bilo kom vazdušnom objektu koji nemože biti identifikovan kao napravljen od strane čoveka, ili kao bilo koji prirodni fenomen. U svakodnevici, NLO se često koristi kao reč za bilo koji objekat, koji bi mogao biti svemirska letelica iz vanzemaljske civilizacije. Frazu NLO (UFO) stvorio je kapetan Američke avijacije, Edvard J. Rupelt. Kapetan Rupelt je za avijaciju vodio istragu o fenomenu iz 1951 g. Pre Rupelta, NLO-e su obično nazivali letećim tanjirima, od 1947 godine, jer su mnogi svjedoci opisivali ove objekte kao diskolike. Leteći tanjiri su brzo postali imaginaran termin zbog skepticizma izraženog od mnogih dnevnih novina i magazina. NLO je korišten od strane kapetana Rupelta kako bi se prenepregao gubitak poštovanja prema ovoj studiji Američke avijacije. NLO je takođe prikladniji termin, jer nisu svi NLO-i tanjirastog oblika. O hiljadama NLO-a je izveštavano svake godine, uglavnom policiji, novinarima ili istraživačkim grupama. Ipak je ovo samo deo od mogućeg broja viđenja NLO, jer jedan deo svedoka to nikada nikome nije rekao. Ugrubo za od 90-95% svih prijavljenih viđenja NLO, dokazano je da su napravljeni od strane čoveka ili su do tada neprepoznat prirodni fenomen. Oko 1,5 – 2% su lažne prijave, često praćene falsifikovanim fotografijama. I ako je ovo mali procenat od ukupnog broja izvještaja o NLO, time se stvaraju prilično veliki problemi, jer u suštini odgovaraju za omalovažavanje za većinu ozbiljnih studija o NLO, i što je prevara ubedljivija, to će biti više štete. Ostatak od 3-8,5% su oni za koje se smatra da su letelice neljudskog porekla, ili se ne mogu identifikovati i svrstati u bilo koju poznatu kategoriju. Većina istraživača ovu grupu svrstavaju u poslednju. NLO je tokom dvadesetog veka retko pominjan u masmedijima pre 1947 g. pa time neki ljudi pretpostavljaju da NLO mora biti relativno moderan fenomen, mada je od 1947 to postala planetarna tema. Kao i hladni rat. Bar što se tiče masovnih medija, književnosti i umetnosti, mada je fenomen mnogo stariji, što je ovde i pisano. O NLO je izveštavano tokom hiljada godina u svim delovima sveta. Npr, pisac Julije Obsekvens govori sledeće u svojoj knjizi iz 216. godine pre Hrista. (Prodigorium liber...) “Stvari poput brodova su viđene nad Italijanskim nebom....” ( At Arpi...) “U Italiji okrugli štit je viđen na nebu...” ( at Capua...). “Nebo je bilo svo u vatri, i na njemu se videla figura poput broda.” U prvom vjeku nove ere, poznati Rimljanin Ciceron je 157

zabeležio; „Noću je sunce praćeno glasnim zvukovima i viđeno je na noćnom nebu. Nebo se otvorilo i otkrilo neobične sfere“. NLO je postao nevolja osmog i devetog veka, tako da je vladar Francuske izdao zakon kojim se zabranjuje izazivanje oluja. U jednoj od epizoda prikazano je da su ovi nebeski brodovi došli na zemlju kako bi posejali smrt na gnevnu masu, a takođe su optuživali navedene brodove za uništavanje setve. NLO i njegov putnik ne samo da je viđan, nego je i obožavan kroz istoriju. Religiozni ljudi drevne Mesopotamije, Egipta i Amerike su obožavali ljudolike „bogove“ sa nebesa. Za mnoge od tih „bogova“ se govorilo da lete u brodovima i kuglama. Drevne tvrdnje ovog vida su današnja osnova za teoriju drevnih astronauta, pominjanu ovde teoriju o paleokontaktima, koja govori da je svemirska rasa nekad davno posetila zemlju i bila umešana u bitna dešavanja na njoj. Za mnoge je ovakva teorija samo stvar naučne fantastike, ali kako bilo, ideja je proizvela mnoge akademske debate među istoričarima kroz gotovo čitav 20 vek. Drevne civilizacije starog i novog sveta, locirane na suprotnim stranama su funcionisale na tako sličan način! ( Maje, Egipat, Inke, Sumer…). Zašto su ljudi iz ovih dalekih civilizacija razvili tako slična verska ubeđenja? (Kult Sunca, okultizam, magija, obožavanje vladara, ljudske žrtve..). Jedan od pogleda je da je zemlja bila ledeni most koji je nekada spajao prostor između Sibira i Aljaske, kojima su ljudi iz starog sveta migrirali u novi. Neke nove tvrdnje na bazi arheoloških dokaza govore da su drevni Feničani plovili preko Atlanskog okeana. Veliki broj drevnih NLO viđenja i neobičnih prirodnih fenomena iz kasnog vremena pre Hrista i rane nove ere se mogu pronaći u knjizi Herolda Vilkinsa (Herold Wilkins) “Leteći tanjiri u napadu.” Bez obzira na avangardan naslov, knjiga g. Vilkinsa je jedna od vrednijih štiva i jedna od najranijih knjiga u modernoj NLO eri. Takođe se izvrsna kolekcija prastarih NLO izveštaja može pronaći i u pominjanoj Žak Valiovoj knjizi „Pasoš za Magoniju“ ( Passport to Magonia). Neki naučnici zaključuju da su Feničani poprimili mnoge osobine od Egipatske civilizacije i preneli ih u novi svet. Još jedna hipoteza je da su drevni Egipćani plovili preko okeana. I bez obzira na dokaze koji bi održali sve navedene mogućnosti, ni jedna od navedenih teorija se ne slaže u potpunosti sa poznatim činjenicama. To nas vodi ka četvrtoj teoriji, razvijenoj 1910. od strane Oksfordskog profesora i lauerata za nobelovu nagradu, Fredrika Sodija (Frederick Soddy): “Neka od uverenja i legendi koje su nam prenesene iz prošlosti su toliko čvrsto usađena, da se osećamo slobodnim da ih smatramo starim gotovo kao samo čovečanstvo. Kako bilo, na iskušenju smo da istražujemo kako je došlo do činjenice da ova poznata uverenja i legende imaju toliko sličnosti, i da li ta sličnost ukazuje na postojanje drevne, potpuno nepoznate civilizacije iz koje je sve nastalo.” Kada se ovakav stav razmatra, mnogi pomišljaju na nestanak tla, poput legendarnih, izgubljenih kontinenata Atlantide i Lemurije. Prof. Sodi kako bilo, prilazi i kroz jedan drugi pristup i špekuliše da su vanzemaljska društva umešana u zemaljsku istoriju. On se naslanja na Čarlsa Hoj Forta (Charles Hoy Fort 1874-1932). Čarls Fort je jedan od najranijih pisaca dvadesetog veka koji je ozbiljno naglasio da su vanzemaljci umešani u događaje na zemlji. Fort se izdržavao od malog nasledstva i proveo je mnoge godine svog života skupljajući izveštaje o neobičnim fenomenima iz naučnih žurnala, novina i magazina. Priče koje je skupio sastoje se od neobičnih događaja, od svetlosti na nebu i drugih pojava koje nisu imale konvencionalno naučno objašnjenje. Njegove prve dve knjige, „Knjiga prokletih“ iz 1919 i „Nova zemlja“ iz 1923, sadrže veliki broj NLO viđenja i sličnih fenomena u 19. i ranom 20. veku. Fort zaključuje da je zemaljsko nebo bilo domaćin velikog broja vanzemaljskih letelica, koje on naziva “Super konstrukcije.” Fort je razvio teorije iz svog istraživanja od kojih su mnoge opstale i provokativne su čak i danas. U “Knjizi prokletih”, napisao je: “Mislim da smo imovina. Zapravo želim reći da pripadamo nekome. Da je jednom u vremenu, ova planeta bila ničija zemlja. Da su je drugi svetovi istražili i kolonizovali, i borili se međusobno za vlast nad njom, ali da je i sad posedovana od nečega ili nekoga.“ Da nešto poseduje ovu planetu, što je sve druge uplašilo. Fort je zaključio da ljudska rasa nema prevelik status u odnosu sa vanzemaljskim vlasnicima. On upućuje zagonetku “zašto oni ( vlasnici planete) nikad ne dolaze” i doneo filozofski stav: “Da li bi mi, ukoliko bi mogli, edukovali i sofisticirali svinje i drugu stoku?” Fort je verovao u direktan uticaj vlasnika planete na ljudska bića; „Mislim da smo, nakon svega, korisni da se u postojećim uslovima ipak prilagođavamo nečemu što ima legalno pravo na nas, ostvareno silom ili na drugi način, za koje smo primitivni, za koje je sve ovo bilo poznato vekovima, određenim nad ovom planetom, kultu ili redu, koji nas usmerava prema instrukcijama primljenim, od nekud, zbog našeg misterioznog neznanja.” Fort je mislio da je zemlja imala živopisniju i raznobojniju praistoriju: “Ali prihvatam da su u prošlosti, pre nego što je uspostavljeno vlasništvo, naseljenici velikog broja svetova, pali ovde, skočili, 158

dolebdeli, doplovili, doleteli, dovezli se, dohodali ovde, što se mene tiče, bili su dovučeni ovde, gurnuti, došli su pojedinačno ili u ogromnom broju; posećivali povremeno, posećivali periodično zbog lova, trgovine, obnavljanja harema, rudarenja; nisu mogli ostati ovde, ustanovili su kolonije ovde, izgubili su se ovde; veoma napredni ljudi, ili bića i primitivni ljudi ili šta god da su bili: beli, crni, žuti…” Da bi neko shvatio kako se sve ovo odnosi na ljudske uslove danas, Fort nije ponudio odgovor, samo formulu: Svinje, guske i telad. Fort je sigurno izrazio neke izazovne ideje. One su objavljene u vreme kada su dvokrilni avioni i dirižabli vladali nebom. Istorijski let preko Atlantika Čarls Lindberg (Charles Lindberg) je učinio osam godina kasnije. Fort je okupio malu i odanu grupu sledbenika u svoje vreme. Tek trećinu veka kasnije ta grupa je učestvovala u iznenadnoj ekspanziji radova za koje se sumnjalo da su bili pod uticajem vanzemaljskog društva. Ovo iznenadno interesovanje je izazvalo često viđanje NLO-a krajem 1940-tih i 50-tih 20 veka. Jedna od prvih knjiga tog perioda koja obrađuje stara viđanja NLO je “Leteći tanjiri u napadu” od Harolda Vilkinsa. Knjiga je izdata 1954 od strane izdavača i štampara “Citadel” iz Njujorka. “Citadel” je štampala još mnogo knjiga, uključujući “NLO i Biblija” (1956) od Morisa Džesupa (Morris K. Jessup). Njegova knjiga je predlagala da su mnogi bibliski događaji delo svemirski stare rase a ne Boga. Mnogi pasusi iz biblije su citirani da bi podržali ovu teoriju. Slične knjige sa sličnim naslovima su usledile, kao što su „Leteći tanjiri u Bibliji“ (1967) od Virdžinije Brasington (Virginia F. Brasington) i „Biblija i leteći tanjiri“ (1967) od Berija Dauninga (Barry H. Downing). Bibliju su napadali i drugi, između ostalih Deniken i Zaharija Sičin, a dejvid Ajk je tvrdio da napada hrišćanstvo, a ustvari je napadao Rimokatoličku crkvu. Sa druge strane Atlantika mnogi evropski pisci su davali bitan doprinos ovom žanru. Francuski duet Luj Pauels i Žak Beržijer (Louis Pauwels i Jacques Bergier) je napisao intrigantan bestseler “ZoraMagova”, koji je izdat u Americi ranih 1960-tih. Erih fon deniken (Erich von Daniken ) je takođe pisao o prastarim astronautima tokom 1950-tih i 60-tih, a veliku slavu je stekao ranih 70-tih izdavanjem međunarodnog bestselera na temu: “Kočije Bogova.“ Veliki uspeh njegove knjige je izazvao poplavu sličnih knjiga i filmova 70-tih i početkom 80-tih donoseći ideju o „davnim astronautima“ u centar pažnje miliona. Saznanje o vanzemaljskim intervencijama u ljudskim događajima se toleriše kada se izrazi kao delo naučne fantastike ali vrlo slabo kada se predstavlja kao činjenica. To je razumljivo. I sama ideja o tome učini da se čovek zacrveni zbog svega što su nas učili. (Ipak danas se stvari drastično menjaju). Vekovima je postojala navika da mislimo o našoj planeti i ljudskoj rasi kao izolovanima. Pre mnogo vekova ljudi su čak mislili da su središte svemira i da se Sunce i zvezde okreću oko nas. Bila je to laskava misao ali nažalost netačna. U danima Inkvizicije čovek je mogao nastradati ako opovrgava ovu ideju. Jedini „vanzemaljci“ u koje su ljudi smeli da veruju su bili krilati anđeli u belim odorama koje je Bog poslao sa neba, a i oni su bili predstavljani kao debeli i smešni. Iako se nauka dosta udaljila od takvih pogleda, koncepti postojanja u kojima je čovek u centru su i dalje iznenađujuće jaki. Neki vrlo ubedljivi argumenti su unapređeni da poreknu dokaze da je jedno ili više vanzemaljskih društava posećivalo zemlju. Na neke od tih argumenata se vredi osvrnuti. Nije dokazano da postoji drugi intaligentni oblik života osim ljudskog drugde u svemiru. Na prvi pogled ovo se dojmi tačnim. Međutim, potreban je samo pogled na samu zemlju da se otkriju drugi inteligentni oblici života. Studije o delfinima i drugim velikim vodenim sisarima su otkrile visoku inteligenciju kod mnogih od njih. (Ipak, oni nisu iz svemira). Analize ostalih sisara su pokazale mnogo viši stepen intaligencije nego što se verovalo. Ovo otkriva da postoje mnoga inteligentna i polu-inteligentna bića u svemiru oko nas - mi delimo planetu sa njima. Činjenica da ona uspevaju zajedno na ovoj jednoj maloj planeti je odličan pokazatelj da druga intaligentna stvorenja mogu postojati drugde uz odgovarajuće uslove. Nije bilo „čvrstih dokaza“ o NLO ili „starim astonautima“. Fizički objekti predstavljaju „čvrst“ dokaz. U ufologiji čvrst dokaz bi bio „pali leteći tanjir“ ili telo vanzemaljskog pilota, ali za takvo nešto još nema potvrde. Raspravljalo se o tome da ako svemirke letelice lete zemaljskim nebom već hiljadama godina dosad bi trebali da imamo neki čvrst dokaz. I Deniken i Sičin su prepuni priča o vanzemaljskim aktivnostima na Zemlji. Sičinova knjiga “Dvanaesta planeta” je čitav istorijat delovanja vanzemaljskih Anunakija koji su gradili čitave gradove, kosmodrome, kontrolne stanice (Dur.An.Ki) a ništa osim kamenja i gline nije ostalo. Ostavljajući sa strane optužbe i dokaza da neke vlade imaju jednu ili dve skrivene svemirske letelice, logično je da ne možemo očekivati da nađemo mnogo vanzemaljskih artefakata. Da bih to objasnio napraviću poređenje između NLO-a i modernih komercijalnih aviona. Milioni komercijalnih aviona poleti sa aerodroma svake godine. Uprkos ovako velikom broju jako malo ljudi će naići na ostatke aviona ili telo pilota jer vrlo mali procenat letova završi katastrofom. Isto tako mali broj ljudi će naići na instrumente ili otpatke koji su bačeni iz aviona, zato što su letelice kompaktne i nije praksa da navigatori bacaju delove kroz prozor kokpita. Da nije činjenice da većina 159

nas može videti ili leteti avionom, bilo bi jako malo „čvrstih“ dokaza njihovog postojanja pogotovu ako bi se proizvodili u udaljenim oblastima i leteli samo od i do istih. Hajde ovo da prevedemo u matematičku formulu. Zasnovano na statistici Federalne Avijacijske Administracije (FAA) jedan od milion aviona doživi tešku nesreću kao što je pad, prinudno sletanje van aerodroma ili gubitak važnog dela aviona. Za bolji pregled NLO slučajeva preporučujem “N.L.O. Enciklopediju” od Margarete Saš (Margaret Sachs). Ovaj zadivljujući rekord sugurnosti čini letenje jednim od najsigurnijh načina prevoza danas. Pretpostavimo da prijavljene svemirse letelice imaju potpuno istu statistiku sigurnosti kao FAA –ni bolju ni lošiju. I recimo da 2000 „letećih tanjira“ preleti zemlju svake godine. To znači pet i po letova dnevno. Pretpostavićemo da je svaki hipotetički let na maloj visini, tako da ako se desi nesreća, deo može da stigne do Zemlje a ne izgori u atmosferi. Kada uzmemo u obzir sve navedeno dolazimo do računice da bi se „leteći tanjir“ srušio ili izgubio deo jednom u pet vekova! To bi značilo svega 12 padova od svanuća čovečanstva! Ako prepolovimo faktor sigurnosti i udvostučimo broj letova, ili ostavimo isti faktor sigurnosti a broj letova povećamo na 8000 (22 na dan) to bi i dalje bio jedan pad na svakih 125 godina! Od praistorije do danas. Možemo sa sigurnošću zaključiti da iako su svemirske letelice letele našim nebom milenijumima ne možemo očekivati da nađemo mnogo olupina ili delova. Najbolji dokaz o poseti vanzemaljaca koji možemo pribaviti je svedočenje očevidaca a to je baš ono što mi imamo. Uprkos ovim pesimističnim statistikama, nekoliko retkih padova NLO je prijavljeno. Fragmenti od navodno eksplodiranih NLO letelica su nađeni i ozvaničeni. Jedan takav deo je prijavljen od strane brazilskog kolumniste koji je rekao da je predmet našao ribar blizu obale Brazila 1957. Fragment je poslat na Masačusetski Institut Tehnologije (MIT) na analizu. Ispostavilo se da je deo od čistog magnezijuma. Analitičari su nagađali da je komad mogao biti deo ekspodirane letelice ili satelita koji je pao. Zato što je komad mogao biti proizveden na zemlji, test se smatrao nepotpunim. Ako su NLO vanzemaljske letelice trebalo bi da dosada postoji jedna neraspravljiva fotografija. Bilo šta može biti raspravljivo. Dovoljno je da neko otvori usta i izgovori par reči da rasprava počne. Postojanje rasprave stoga ne može poreći realnost stvari. Rasprava jednostavno znači da je neko rešio da započne svađu, iz dobrih ili loših razloga. Istina je da se istraživači susreću sa nedostatkom pristojnih NLO fotografija. Dostupni snimci NLO su uglavno dvojaki: ili mutni i nepotpuni (mogli bi biti snimci bilo čega) ili prevarantski. Kada se čista, jasna fotografija letećeg tanjira pojavi uglavnom se ispostavi da je nameštaljka. Ovo se dešava toliko često da istraživač može računati da će se „dobra“ slika letećeg tanjira na kraju ispostaviti „lošom“. Danas je to naročito tačno zbog napredne tehnologije koja može neke trikove na fotografijama učiniti neuočljivim.Ovo i dalje ostavlja pitanje: zašto je tako malo dokaznih fotografija dostupno? Kao što je zabeleženo ranije, samo mali procenat viđenih NLO je originalan u odnosu na broj prijavljenih. Većina ovih letelica je viđena noću. Većina „bliskih susreta“ se desi u ruralnim nekomercijalnim oblastima gde malo ljudi nosi fotoaparat. Već slaba šansa da se napravi dobar snimak je oslabljena činjenicom da veliki broj imalaca kamere, čak i posvećenika fotografiji, ne nosi uvek aparat sa sobom. U svakom momentu sigurno manje od jedne osobe od 10 000 nosi aparat. NLO to ne nadoknađuje redovnim pojavljivanjem iznad mesta za odmor gde fotoaparati škljocaju. Uključujući ove faktore možemo očekivati da će dobra, originalna fotografija vanzemaljskog broda biti veoma retka. Prisetite se takođe da je rasprostranjeno posedovanje kamere počelo tek pre par decenija. Sve ovo ne govori da nema čistih, originalnh fotografija vanzemaljskih letelica. Nekoliko postoji, i one mogu biti nađene u raznim knjigama koje su napisali ugledni NLO israživači. Svedočenje očevidaca u NLO slučajevima je uglavnom nepouzdano. Takvo svedočenje je stoga nedovoljan dokaz o vanzemaljskim posetama. Možda najuticajniji NLO kritičar, Filip Klas (Philip Klass), koji je nazvan „Šerlok Holms UFOlogije“ zbog svog neiscrpnog istraživanja, je dobio nagradu “Pisci Avijacija - Svemir“, za najbolju knjigu o svemiru „NLO Objašnjen“ iz 1974. U toj nagrađenoj knjizi, g. Klas je razvio nekoliko principa. Prvi je bio UFOlogijski princip: Iskrene i intaligentne osobe koje su iznenada izložene jarkom, neočekivanom događaju, naročito ako on uključuje nepoznati objekat, mogu biti veoma netačni u pokušaju da precizno opišu šta su videli. Ovaj princip je ponekad tačan. To je demonstrirala NLO studija sprovedena između 1966 i 1968, koju je sponzorisala vlada SAD, pod vođstvom Edvarda Kondona (Edward U. Condon). Njeni objavljeni nalazi, često nazivani „Kondon izveštaj“, su osnova u NLO literaturi. U jednom poglavlju “Kondon Izveštaja” odbor je raspravljao šta se desilo kada je ruska svemirska letelica, “Zond IV”, pokvarena počela da ulazi u atmosferu 3. marta 1968. Kako je letelica pala kroz atmosferu i izgorela stvorila je spektakularan prizor za ljude na zemlji. Očevidci su doživeli zapaljene odpatke kao veličanstvenu povorku užarenih objekata koji iza sebe ostavljaju narandžasto-zlatan rep. Zbog velike visine bilo je nemoguće sa zemlje odrediti šta su ti objekti. Bilo je jedino moguće videti ih kao blistave i odvojene tačke. 160

Odpaci “Zond IV” su stvorili utisak meteorske kiše. Posle sakupljanja svedočenja očevidaca otkriveno je da su neki ljudi „videli“ više nego što se zaista desilo. Da su neka pogrešna svedočenja uzata u obzir, a neki ljudi bi mogli da zaključe da je “Zond IV” otpad bila zaista intaligentno kontrolisana vanzemaljska letelica. Na primer, petorica očevidaca je reklo da su svetla bila deo letelice oblika rakete ili „cigarete“, uobičajeno opisivanje NLO. Tri očevica su videla „objekat“ sa prozorima. Jedan je tvrdio da je „objekat“ izveo vertikalno spuštanje. Zbog ovih očiglednih grešaka, Klas i drugi su razumljivo obeležili svaki „NLO oblika cigare sa prozorima“ kao meteor. Odbor Kondon je naveo svedočenje pada „Zond IV“ kao primer zašto su svedočenja očevidaca neadekvatna da se utvrdi da je NLO vanzemaljska letelica. Slučaj zatvoren? Ne baš. U svom NLO-logijskom “principu 1” citiranom iznad, Klas izjavljuje da očevici mogu biti veoma netačni u pokušaju da precizno opišu šta su videli. On nije rekao da su očevici uglavnom netačni. Ova razlika postaje važna u daljem čitanju “Kondon izveštaja”. Odbor je takođe analizirao talas NLO prijava koji su izazvali studenti, puštajući 4 balona sa toplim vazduhom u noć. Baloni su napravljeni od crnih plastičnih kesa; topli vazduh su stvarale rođendanske svećice pričvršćene ispod. Odbor je analizirao svedočenje 14 očevidaca koji nisu znali kakvi su to leteći objekti. Sa vrlo malom razlikom među njima, svih 14 posmatrača su dali tačan opis onoga što su mogli da vide. Iskrene i intaligentne osobe koje su iznenada izložene kratkom, neočekivanom događaju koji uključuje nepoznati objekat, će u većini slučajeva, biti tačne u pokušaju da tačno opišu šta su videle. Zato svedočenja očevidaca mogu biti prihvatljiva na sudovima da osude ili oslobode čak i u slučaju nedostatka čvrstog fizičkog dokaza. Svedočenje očevidca je savršeno važeća i korisna forma dokaza.

“Milenijumski soko” – letelica koju vozi svemirski kauboj i mangup Han Solo, begunac od zakona, kockar i probisvet u Lukasovom filmu “Rat zvezda” neodoljivo podseća na predstave očevidaca NLO Sateliti vrhunske tehnologije su upereni ka nebu da bi uhvatili vanzemaljsku komunikaciju. Do sada takve komunikacije nisu uhvaćene. Ovo je još jedan dokaz da nema inteligentnog života u blizini. Uprkos skepticizmu u mnogim akademskim krugovima o posetama vanzemaljaca, nekoliko dobro finansiranih pokušaja je učinjeno da se detektuju signali svemirskih civilizacija kroz upotrebu osetljivih radio antena uperenih ka nebu. Činjenica da ovim naporima nisu uspeli da se detektuju intaligentni signali, sagledana je kao dodatni dokaz da nema vanzemaljskih civilizacija u blizini. Problem sa takvim zaključivanjem je da radio 161

antene imaju mnoga ograničenja. One jedino mogu da hvataju radio talase. Postoje mnoge druge stanice na elektromagnetnom spektru koje mogu da nose komunikacione signale, kao na primer mikrotalasi. Ko može da kaže da bi vanzemaljsko društvo, ako postoji, koristilo baš radio talase za komunikaciju? Mi čak i ne znamo šta se nalazi iza poznatih krajeva elektromagnetnog spektra. Kako možemo biti sigurni da ne postoje talasne dužine, u jednoj od dve neobeležene regije, koje su mnogo naprednije za komunikaciju od onoga što smo mi pronašli do sada? Neuspeh radio antena da uhvate intaligentne signale samo nam govori da niko u dometu ne koristi elektromagnetne talasne dužine koje one otkrivaju. Ako tako mnogo NLO posećuje zemlju zašto nisu češće otkriveni na radaru? Mnoga viđanja NLO su potvrđena radarom. Ova radarska evidencija se obično odbacuje od strane kritičara kao operaterske greške, kvar radara ili pogrešna očitavanja izazvana prirodnim fenomenima. Bilo bi još više radarskih evidencija da operateri nisu trenirani da zanemare većinu anomalija zato što veliki broj stvari može da izazove loše očitavanje. Lažni radarski signali mogu biti proizvedeni širokim brojem različitih fenomena od jata ptica do loših vremenskih uslova. Operateri su naučeni da prepoznaju ljudske letelice. Ako nešto neobično iskoči na ekranu i nestane uglavnom će biti zanemareno. Zbog toga mnogi radarski NLO prođu neprijavljeni. „Elektromagnetni spektar“ je raspon talasnih dužina po kojima različite forme svetla mogu putovati. Na jednom kraju poznatog spektra su radio talasi koji imaju duge talasne dužine. ( Da, radio talasi su ustvari svetlosni talasi. Oni postaju „zvuk“ kada ih prijemnik prevede.) Na drugom kraju spektra su gama zraci koji imaju kratke talasne dužine. Raspon svetla koji možemo videti golim okom je ograničen na veoma mali deo spektra. Izumljeni su instrumenti da hvataju i prenose druge talasne dužine kao što su infracrveni, x-zraci i mikro talasi. Radarska detekcija NLO je dalje smanjena napretkom u tehnologiji. Mnogi moderni radari automatski odbacuju pogrešna očitavanja tako da se i ne pojave na ekranu. Ovo čini operaterov posao lakšim po cenu eliminisanja NLO detekcije. Klas komentariše: “Ironija je da će jedan od nekoliko kriterijuma koji se koristi da otkrije razliku između prave i lažne mete odstraniti potencijalni NLO iako je on prava vanzemaljska letelica...Mnogo ljudi je pod hipnozom tvrdilo da su bili oteti od strane NLO. Takvo svedočenje je uglavnom sumnjivo jer ljudi koji nikada nisu bili oteti mogu biti usmereni u stvaranje realističnih „memorija“ otmice dok su pod hipnozom. Da se NLO fenomen sastoji samo od povremenih čudnih prizora na nebu, moglo bi biti lako odbaciti. Međutim, mnogo ljudi je prijavilo otmicu od strane NLO. Iskustva su uglavnom veoma slična: žrtva vidi NLO (uglavnom noću i u ruralnoj oblasti), ona je paralisana i ukrcana na brod, doživela je fizički pregled koji traje sat ili dva od strane vanzemaljaca; zatim je puštena. Mnoge žrtve se ne sećaju doživljaja posle. Tipična žrtva bi samo videla NLO a onda iznenada otkrila da su prošla dva sata i da se neseća šta se dogodilo tokom tog vremena.” Izgleda da je amnezija, koju je doživelo mnogo otetih, namerno izazvana od strane NLO kao metod očuvanja anonimnosti vanzemaljaca. Takvo mentalno stanje može zaista biti izvedeno. Tokom svojih nepopularnih i veoma surovih eksperimenata kontrole uma CIA je razvila uspešnu tehniku da potisne memoriju i izazove amneziju. Pažljivim radom potisnuta memorija može da se povrati. Do danas neverovatan broj svedočenja otetih je sakupljen. Delo je doživelo dosta napada i uvreda zbog raznih eksperimenata, kao što su oni izvedeni 1977 u bolnici Anhajm (Anaheim Memorial Hospital) u Kaliforniji. U Anhajmu je otkriveno da osobe koje su navodno imale malo znanja o NLO mogu biti istrenirane da stvore naizgled realistična „sećanja“ na otmicu pod hipnozom. Ovo otkriće je iskorišteno da se baci sumnja na valjanost svih svedočenja otetih kada su pod hipnozom. Anhajm eksperimenti su ustvari promašili temu i ne otkrivaju ništa o NLO fenomenu. Oni samo potvrđuju ono što znamo o hipnozi. Istina je da se memorija može iskriviti dok je osoba pod hipnozom, kao što može i kad je osoba potpuno svesna. Sa druge strane, više puta je demonstrirano da hipnoza može biti učinkovita u povratku memorije: zavisi od veštine hipnotizera i mentalnog stanja pacijenta. Hipnotizer može uveriti osobu koja nikad nije bila u vozu da se seća vožnje, ali da li to znači da je svaka osoba koja je bila hipnotisana i seća se da je bila u vozu kriva za izmišljanje? Naravno da ne. Moramo priznati da postoje originalni problemi sa hipnozom. Pošto je hipnotizirani u polusvesnom stanju može biti pod većim utiskom nego normalno. Iz ovog razloga američki sudovi ne priznaju svedočenja dobijena pod hipnozom kao dokaz. Druga opasnost od hipnoze je da ako se osoba konstantno tera da se seti više, ona može otkriti da se njen „vremenski sled“ izmešao. Kada se to dogodi osoba će početi da se „seća“ dodatnih „epizoda“ koje se nisu ustvari desile tada i kako su zapamćene. Tako da hipnoza nije validna, iako je mnogi primenjuju u psihoterapijama. Matematičke šanse da vanzemaljska rasa, onakva kakvom je ljudi zamišljaju, otkrije zemlju su daleko od mogućih. Nekoliko matematičkih formula je razvijeno kako bi se pokazalo koliko je neverovatno da su zemlju posetila vanzemaljska društva. Takve formule su uglavnom zasnovane na teorijama o evoluciji, broju 162

planeta koje mogu da podrže život i udaljenosti između planeta i galaksija. Takve formule su sigurno zanimljive ali ih nikada ne treba smatrati dokazanim. Ako nešto postoji, ono postoji. Pokušavati da ono nestane uz pomoć matematičke formule neće ga učiniti ništa manje stvarnim. Zapamtite da mi ne možemo, ili jedva da možemo da vidimo najbliže čvrste planete izvan našeg solarnog sistema a kamoli da utvrdimo da na njima ima života. Šta je sa planetama “iza ćoška”, iza najbližih planeta, ili sa onima koje se nalaze u drugim galaksijama? Ljudska situacija u ovom položaju može se uporediti sa kolonijom mrava čija moć opažanja obuhvata svega nekoliko kilometara kvadratnih. Ako se ta kolonija nalazi u pustinji, mravi bi mogli da zaključe da je cela zemlja napuštena pustoš, nesanjajući o velikom broju metropola samo dvesta kilometara dalje. Samo zato što je naš solarni sistem ili deo galaksije pust, to ne znači da je takav slučaj svuda. Drugi deo galaksije bi mogao da vri od intaligentnog života i ne bi bilo šanse da mi u ovom udaljenom delu Mlečnog puta to znamo osim da nagađamo teorijama koje su promenljive. NLO teorije su priče koje prave novac a mamac su naivni. Poznata je istina da postoje dva zločina u našem društvu: imati novac i nemati novac. Oba se kažnjavaju istom snagom. Jedan od najlakših načina da se diskredituje ideja je da se ukaže da je neko dobio novac jer ju je izrazio. Neki NLO kritičari su napravili aluzije na šarlatane iz prošlosti koji su ljudima dali čudne ideje i obogatili se na račun naivnih. Te aluzije su stvorene kao pokušaj da predlože, kako ljudi koji zarađuju na NLO knjigama i filmovima su uključeni u slične legalne prevare. Ipak, novac nema ništa sa validnošću ideje. Novac je nepredviđeni komoditet koji odlazi zaslužnima i nezaslužnima podjednako. Šačica ljudi je zaista zaradila dobre prihode od knjiga i filmova koji se bave NLO fenomenom. Broj ljudi koji je to uradio je vrlo mali u odnosu na hiljade učitelja, predavača i pisaca koji su plaćeni, ponekad pristojno, da objavljuju konvencionalnije poglede na svet, evoluciju i ateističke ideje. Čak i kada je jasno da je nekolicina pojedinaca lažno prijavila i neiskreno diskreditovala NLO da bi profitirala, NLO fenomen nije automatski diskreditovan. Stvaranje profita je bio motiv u skoro svim arenama ljudskog napora da nešto postigne od najranijih dana čovečanstva, pa je čak i religija postala biznis. Ako bi smo odbacili sve čemu je neko prikačio motiv zarade malo bi preostalo od naše kulture. Od sekularne ne bi ostalo ništa. Na sreću, velika većina NLO svedoka i istraživača, bogatih i siromašnih, je iskrena u onome što govori i radi, sad da li su zanesenjaci ili vernici neke od sekti, nebitno je. Ponašanje NLO se ne poklapa sa našim mišljenjem kakvo bi trebalo da bude ponašanje intaligentnih vanzemaljaca. NLO je teško proučavati zbog njihovog često bizarnog i nepredvidljivog ponašanja. NLO ponašanje izgleda, sa jedne strane, postavlja neka od najvećih pitanja o životu i postojanju, dok sa druge strane izgleda kao materijal iz filma “Osmi Putnik” ili “Ljudi u crnom” . Ovu dualnost je teško pomiriti a ipak je neizbežan deo fenomena. Neki kritičari primećuju da ako su NLO vanzemaljski brodovi, oni bi sebe prikazali na prihvatljiviji način. Zašto su, na primer, NLO-i primetno otimali domaćice i usađivali im religiozne poruke ali nikad nisu sleteli na travnjak Bele kuće i razgovarali sa predsednikom SAD? To su naravno mogli, jer imaju tehnološku nadmoć. U jednoj od svojih knjiga, pomenuti Filip Klas je ponudio 10 000 dolara nagrade za čvrst dokaz vanzemaljske posete. Da bi se kvalifikovao za nagradu, samo olupina ili drugi dokaz koji Nacionalna akademija nauke SAD priznaje kao potvrdu vanzemaljske intaligencije dolazi u obzir. Ili da se vanzemaljski posetilac pojavi ispred Glavnog odbora UN ili na nacionalnoj televiziji. Činjenica da niko nije primio nagradu neki su videli kao još jedan dokaz da zemlju ne posećuje vanzemaljsko društvo. Problemi sa nagradom od 10 000 dolara su brzo uočljivi. Već smo diskutovali kako su male šanse pronalaženja „srušenog“ broda ili velikog komada otpada. Šta ako vanzemaljski piloti imaju potrebu da se pojave na televiziji ili u Ujedinjenim nacijama koliko i da se pilot NATO obrati Savetu šimpanzi ili Farmi svinja u Tavankutu? Ljudi se nadaju da će NLO biti za bolju saradnju ali do tada NLO fenomen mora biti proučavan po njegovim uslovima a ne po načinu ponašanja koji bi mi voleli da pokažu, smatraju zagovornici ovog fenomena. U prošlosti nekoliko NLO viđenja hvaljenih kao dokaz o vanzemaljskim posetama, od strane NLO istraživača, se ispostavilo da su to zemaljski fenomeni ili prevare. Takve greške bi trebale da bace sumnju na sve izjave NLO istraživača. Pošto je NLO fenomen tako težak za izučavanje, čak i najbolji naučnici će neizbežno napraviti pogrešku, ponekad mnogi od njih. Lako je nekome da sakupi te greške i iskoristi ih da diskredituje celokupan projekat. Ova taktika je često korišćena od strane advokata na sudovima, državnika tokom političkih debata i predizbornih kampanja i čak naučnika uključenih u akademske kontroverze. Drugi problem sa ponudom od 10 000 dolara bio je taj da osoba mora da plati g. Klasu 100 dolara godišnje da bi učestvovala. Ovo je spustilo NLO problematiku na nivo čitog biznisa (što ona u jednom velikom delu i jeste). Nekoliko ozbiljnih NLO istraživača je prihvatilo. Problem sa ovom taktikom je što ne vodi ka istini i može čak udaljiti od iste. 163

Dobar primer bi bio „Teorija Okrugle Zemlje“ koju je zastupao Kolumbo u 15. veku. U doba kada je većina verovala da je svet ravna ploča, Kolumbo je pripadao pokretu koji je zastupao stav da je zemlja okrugla ili kruškasta. Koliko god je Kolumbo bio u pravu u vezi ovoga pitanja, bio je u zabludi za mnoga druga. On je mislio da će naići na Aziju kada je prešao Atlantik, i pogrešno prijavio da je to učinio kada se vratio u Španiju. Danas znamo, naravno, da Kolumbo nije našao Aziju, on je nabasao na Američki kontinent ali je bio na dobrom putu prema Aziji. Samo zbog činjenice da je Kolumbo naleteo na Ameriku a ne na Aziju mi bi smo mogli odbaciti njegov dokaz i proglasiti njegovu “Teoriju Okrugle Zemlje“ prevarom. Napokon, neke Kolumbove ideje o zemlji su bile apsurdo netačne. Ovakav tip situacije se javlja često pogotovo kada je nauka mlada, kao UFO-logija danas. Lažne tvrdnje i pogrešni dokazi su često korišteni da podrže fundamentalno zvučne ideje. Ovo ne govori da je svaka nova teorija koja se pojavi validna ili da je loš dokaz znak dobre teorije. Mnoge se nove teorije ispostave lošim. Trik je izvagati sve dokaze i na tome zasnovati odluku. Radeći tako nemojte se iznenaditi neslaganju drugih. Normalna je stvar da dva čoveka mogu gledati istu informaciju i doći do različitog zaključka. Ovaj argument nije vredan dostojanstva u društvima sa tradicijom otvorene rasprave i debate. Sloboda izražavanja je jedan od osnova zdrave kulture. Ako ima tako puno NLO zašto nikad nisam video jedan? Ni ja nisam video NLO takođe. Takođe nikada nisam video Jupiter ali dokazi da on postoji teraju me da mislim da on verovatno postoji. Tako je i za NLO, ali je pitanje kojeg i kakvog su porekla ti NLO.

Nauka i NLO
Do nedavno je zvanična nauka negirala bilo kakav vanzemaljski život, a da ne govorimo o inteligentnim vanzemaljcima koji posećuju Zemlju još od praistorije. Nauka traži da sve bude dokazano, da bude opipljivo, dokazivo i dokazano. Od skoro se nauka trudi da dokaže postojanje vanzemaljaca, i traži ih i tamo gde ih nema. Traži ih jer joj trebaju. Teorija evolucije, koju smo proučavali blizu 150 godina više nije prihvatljiva… U drugoj polovini 20. veka, fenomen NLO zapanjuje i javnost i naučnu zajednicu. Na početku 21. veka, velika većina američke javnosti - njih oko 70% - veruje da NLO-i postoje i da njima najverovatnije upravljaju inteligentna bića iz drugih svetova. Ovome su umnogo doprineli mediji. Naučni napredak i otkrića do kojih smo došli, kao i medijsko predstavljenje oblikovali su način na koji američka javnost posmatra neidentifikovane leteće objekte i vanzemaljski život. Dodaćemo i medije, koji su se dosta potrudili da fenomen vanzemaljci bude nametnut kao verovanje. Naučnu zajednicu ne interesuje pitanje postojanja NLO-a niti mogućnost da inteligentni vanzemaljci posete Zemlju uprkos činjenici da se na našoj planeti otkrivaju egzotični oblici života koji žive u nezamislivim uslovima. Na najmanje deset tela u Sunčevom sistemu navodno su otkriveni nagoveštaji života, što nije dokazano. Predstavljala se do skoro kao neozbiljna tema koja ne zaslužuje da se o njoj ozbiljno razmišlja. Ovakav stav je predstavljao veliku prepreku za uključivanje naučnika u istraživanje NLO-a. Još negativnija prepreka je činjenica da akademske zajednice ne gledaju pozitivno na istraživanja NLO fenomena, smatrajući to delom šarlatana, ljudi željnih jeftine popularnosti i zarade. Ipak, poslednjih 30 godina se stvari drastično menjaju. Kao što nauka sredinom XX veka nije želela da se bavi religijom, stavivši tačku na nju i proglasivši Darvinovu teoriju evolucije kao istinu, da bi krajem XX veka došlo do naglog porasta interesovanja naučnika za Božje stvaranje, tako je i poraslo ozbiljno interesovanje za NLO fenomen. Naučnici koji su se ozbiljno bavili ovom tematikom imali su znatnih problema u okviru naučne zajednice. Psihijatar sa Harvarda, dr Džon Mek (John Mac) je, posle primerne 35-godišnje karijere, izgubio položaj i dozvolu za rad zato što se bavio istraživanjima NLO-a i „susretima“ s inteligentnim vanzemaljskim bićima. Možda je najznačanija prepreka zvanična tajnovitost koja okružuje NLO fenomen. Šezdesetak godina američki zvaničnici su odbacivali „primećene“ NLO-e kao pogrešno protumačene avione, planete, zvezde ili prirodne fenomene. Nezvanično, u istom periodu, američka vlada se veoma zainteresovala za NLO-e, klasifikujući ih kao poverljivije od atomske bombe. Čak ni predsednik države, izgleda, ne dobija pune izveštaje o poverljivim pitanjima koja se tiču NLO-a. Ova tajnovitost sprečava da mogući dokazi dođu do naučnika, što sprečava potpunu istragu ovog fenomena. Šta bi bilo potrebno naučnicima da sprovedu ozbiljnu istragu NLO fenomena? Bilo bi im potrebno sledeće: 1. Fizički fenomen koji bi imali priliku da posmatraju. 2. Formulaciju hipoteze o tom fenomenu. 164

3. Eksperimenti kojim bi testirali tu hipotezu. 4. Zaključci na osnovu rezultata koji potvrđuju ili osporavaju hipotezu. • Fenomen NLO-a sadrži sva četiri naučna zahteva: 1. Postoji fizički fenomen koji se može posmatrati. NLO-i su primećivani tokom više od 50 godina i snimani su. Postoje brojne datoteke koje sadrže dokumentovane izveštaje o primećenim NLO. 2. Formulisane su hipoteze. Ima mnogo varijacija na jednostavnu hipotezu: NLO su fizičke letelice koje kontroliše određena inteligencija, a nisu zemaljskog porekla. 3. Postoje fizički dokazi koji se mogu naučno testirati. Fizički dokazi NLO operacija u i oko Zemljine atmosfere, kao i oni na njenoj površini, postoje i naučno su obrađeni (npr. uzorci tla, efekti radijacije, elektromagnetna aktivnost). 4. Zaključke zasnovane na dokazima mogu doneti naučnici. Rezultati naučnih testova će potvrditi ili osporiti tezu da su NLO-i fizičke letelice vanzemaljskog porekla. Za razliku od opšteg stava u medijima i u brojnim naučnim radovima, ovaj fenomen vrlo često opisuju naučnici, vojnici, policajci i piloti. Izveštaji o NLO-ima nisu vezani isključivo za ruralna područja ili samo za SAD. Drugim rečima, teško da postoji mesto na zemlji gde pouzdani ljudi nisu primetili i prijavili NLO. Dokazi postoje u svakom kutku sveta, a naučnike bi najviše trebalo da zanimaju dokazi koje pružaju profesionalci poput astronoma, astronauta, aeronautičara, pilota, vojnika, policajaca, profesionalnih fotografa, radarista, itd. Izveštaji ljudi s kredibilitetom pružili su mnoštvo podataka koje naučnici mogu analizirati s poznatim instrumentima i procedurama.

U svojoj knjizi “Nekonvencionalni leteći objekti”, Pol Hil, (Paul Hill) iz NASA-e, istraživao je naučnim metodama NLO fenomen. Njegova istraživanja su pokazala da NLO-i poštuju zakone fizike. Dr Dž. Alen Hajnek, astronom, godinama je bio konsultant na Projektu „Plava knjiga“, zvaničnom američkom istraživanju letećih tanjira. Dokazi koje je sakupio su dr Hajneka pretvorili od NLO skeptika do jednog od vodećih svetskih stručnjaka za fenomen NLO. Čak i rad dr Edvarda Kondona pruža naučne dokaze koji potvrđuju da su NLO-i stvaran fenomen koji zahteva naučnu istragu. Američka vlada je zadužila Kondona da proučava NLO. Zvanični cilj je bio da se razume ovaj fenomen, a nezvanični da se NLO obrišu iz javnosti jednom za svagda. 8. januara 1969, objavljen je „Konačni izveštaj naučne studije neidentifikovanih letećih objekata.“ Rezultati ovog izveštaja iskorišćeni su kao opravdanje da se zatvori Projekat „Plava knjiga“ i da američka vlada prestane da se bavi NLO. Na konferenciji za štampu na kojoj je predstavljen ovaj izveštaj od 900 strana, dr Kondon je tvrdio da dokazi govore da NLO-i nisu vredni naučne istrage. Mediji su se samo bavili konferencijom a ne i izveštajem i razglasili su Kondonovu objavu. Činilo se da je naučni slučaj zatvoren. Ipak, ozbiljni naučnici poput Dejvida Sondersa, Stentona Fridmana, Pitera Staroka i drugih, primetili su velika neslaganja između onoga što je rečeno na konferenciji za štampu i onoga što je zaista bilo u izveštaju. Na primer, na konferenciji je rečeno da je samo 165

nekoliko procenata istraživanih slučajeva ostalo nerešeno, dok je u stvari taj broj bio oko 30 %. Ovo je broj koji opravdava naučno istraživanje. Takođe, posle čitanja izveštaja, očigledno je da čak ni pesimista kao što je Kondon nije uspeo da sakrije činjenicu da NLO predstavljaju značajan izazov za modernu nauku i da ih je neophodno proučiti i razumeti. Ričard Hol je bio urednik izveštaja Dokazi o NLO iz 1964. Ovaj rad je značajan i iz istorijskih razloga i zbog korisnih informacija. U njemu se nalaze izveštaji svedoka koji su dosledni u podacima iz različitih izvora. Kasnija naučna istraživanja su potvrdila otkrića iz ovog izveštaja i pridodala nove bitne informacije. U istraživanju postoje primeri koji pokazuju opšte odlike NLO izveštaja - slučajevi koji pokazuju da NLO upravlja nekakva inteligencija. Takođe, u izveštaju se nalaze dokazi koji se odnose na elektromagnetno dejstvo NLO, radarske slučajeva, fizička i fiziološka dejstva NLO, fotografski i akustični dokazi, statističke analize manevara NLO i detalji o brojnim drugim važnim aspektima ovog fenomena. U decembru 1995, Centar za studije NLO je objavio uzbudljivu i važnu publikaciju, “Brifing o neidentifikovanim letećim dokumentima: najbolji dostupni dokazi.” Iako je reč o vrhu ledenog brega kada se radi o naučnim i vojnim dokazima dostupnim širom sveta, ovaj rad je posebno vredan jer pruža najbrižljivije sakupljene informacije do sada. Da bi dokazali postojanje NLO-a i njihovo vanzemaljsko poreklo, autori rada su ponudili radarske snimke, vizuelne dokaze, fizičke dokaze, opise oblika NLO-a i njihovih performansi. Sve te informacije se mogu naučno proceniti. U radu su detaljno opisani najvažniji primeri uočavanja NLO širom sveta, od pedesetih do sredine devedesetih godina. Ovaj dokument je verovatno najubedljiviji izveštaj do sada, koji nagoveštava da su NLO stvarni. On opravdava dalje naučno istraživanje ove zagonetke. Uz obimni dokazni materijal, postoje brojne javne ličnosti koje su ili zvanično izrazili svoje verovanje u postojanje NLO, ili je to zabeleženo u poverljivim dokumentima. Među te pojedince spadaju važne američke figure poput: Dž. Edgar Huver, direktor FBI, general Daglas Mekartur i predsednici Džerald Ford, Džimi Karter i Ronald Regan. Kada se pominju ovi visokopozicionirani ljudi, nije na odmet pomenuti i njihovo učešće i saučešće u svim nevoljama koje snalaze čovečanstvo i njihovim prevarama, stvaranjem kriza i upravljanjem njima, izazivanjem ratova i dovođenjem građana u zabludu. Uglavnom je vrh politike i biznisa do srži pokvaren, što i dela govore, a razlozi takvog karaktera tih ljudi su njihova duhovnost, koja je suprotna duhovnosti obraćenog hrišćanina. Tako ne treba da čudi što pored stvaranja kriza i ratova laganja, nemorala, razvrata i korupcije oni učestvuju i u “širenju istine” kad su u pitanju vanzemaljci. Zbog čega nije postojalo veliko istraživanje fenomena NLO u naučnim krugovima? Majkl Cimerman, (Michael Zimmerman) profesor filozofije sa Tulejn univerziteta, veruje da mnogi naučnici odbijaju da proučavaju NLO iz tri razloga: (1) iz straha od gubitka socijalnog statusa zbog ismevanja, (2) superiorna neljudska inteligencija ugrožava ličnu psihologiju i pogled na svet i (3) iz straha od društvenog haosa pred nadmoći vanzemaljaca. Ipak, profesor Zimerman primećuje promene. On smatra da su određeni naučnici skloniji da se pozabave ovim fenomenom, a sumnja i da vlasti polako i pažljivo propuštaju informacije o NLO i prisustvu vanzemaljaca u javnost kako bi se javnost pripremila za otkriće da vanzemaljci posećuju našu planetu. Dolazimo do onog – u tom grmu leži zec. Naučnici su zainteresovani za NLO, ali nisu voljni da se javno umešaju. Oni tvrde da su im potrebni dokazi, ali ne žele da se bave onim dokazima koji su već prisutni. Ono što je potrebno današnjoj nauci je radikalna promena pogleda na svet. Do toga bi možda moglo doći jedino ako bi se naučnici direktno sreli s nekim NLO fenomenom ili s predstavnicima vanzemaljske inteligencije. Takvo iskustvo bi promenilo i najokorelije skeptike. Dok ne dođe do nečeg tako dramatičnog, naučnici bi trebalo da počnu s podacima i zapažanjima koja već postoje i koja brojno narastaju iz dana u dan.

166

Jedno istraživanje, čije rezultate je objavio londonski "Telegraf", pokazalo je da više ljudi veruje u NLO, Marsovce i duhove nego u Boga Tokom istraživanja 54 odsto ispitanika reklo je da veruje u Boga, dok je 58 odsto kazalo da veruje u natprirodne sile. Istraživači su ustanovili da žene više od muškaraca veruju u natprirodne sile i da češće posećuju vračare i medijume. Gotovo četvrtina ispitanika izjavila je da je imala susret sa paranormalnim fenomenom, a 37 odsto da čvrsto veruje u “Marsovce” i duhove. Istraživanje, koje je obuhvatilo 3 000 ljudi, sprovedeno je povodom izlaska DVD izdanja drugog po redu filma zasnovanom na kultnoj američkoj seriji “Dosije iks.” Ljudi veruju u ono što im se servira, nažalost, jer su previše lenji da razmišljaju. Po onoj – 75 % ljudi ne razmišlja, 20 % misli da razmišlja, ali daleko od toga a 5 % ljudi stvarno razmišlja. Mediji, ponajviše televizija i Internet su prepuni raznih sadržaja koji promovišu verovanje u duhove umrlih, veštičarenje, astrologiju, do vanzemaljaca. Po istraživanjima koja su objavljena na sajtu “NLO Srbija” u vanzemaljce veruje čak 78 % stanovnika. I da je pola od toga, puno je. Stari Rimljani su imali poslovicu: “Svetina voli da bude prevarena, treba je varati.” Ljude je uvek više zanimalo nešto tajanstveno i komplikovano od jednostavnog i jasnog, i vrlo ih je lako navesti da se bave komplikovanim stvarima. Toliko je verzija priča o vanzemaljcima da im nema broja i sve golicaju maštu. Samo malo treba razmišljati i povezivati stvari da se uvidi da su vanzemaljci, ovakvi kakvima ih predstavljaju romani, stripovi i Holivud, nastali na Zemlji. Francuski naučnik Klod Poer, dugogodišnji direktor Nacionalnog centra za kosmicka istraživanja u Tuluzu, pokušao je da otkrije da li uistinu postoje leteći tanjiri i da ujedno napravi neku vrstu standarda ili portret-robota ovih misterioznih letelica. Od 35 000 registrovanih prijava, u kojima su očevici pred vlastima izneli svoja zapažanja o onome sto su videli i čuli i neposredno doživeli u susretima sa letećim tanjirima, Klod Poer je izvršio detaljnu selekciju i odbacio cak 34 000 registrovanih slučajeva. Hiljadu prijava uzeo je u obzir iz jednostavnog razloga što mu se ucinilo da su argumenti izneti u njima dovoljno čvrsti i oslobođeni uobicajene mašte i fantaziranja. Pošto je sve slucajeve jos jednom proverio i obradio, pripremio je građu za kompjuter koji je trebalo da izbaci tipične karakteristike letećih tanjira. Evo šta je Poer ustanovio nakon kompjuterske obrade materijala. Prvo, po njemu, bez ikakvih diskusija, leteći tanjiri postoje. Oni su na stotine puta sletali na slabo naseljena mesta. Kada se gledaju danju, boja im je bleštavometalna, s odsjajem sunčevih zraka. Noću najčešće izgledaju žuto-oranž boje. Mogu da budu u obliku diska, cigarete ili nekog drugog ovalnog oblika. Njihovo prisustvo češće se uočava noću (u 70 posto slučajeva), nego danju. U deset posto slučajeva primećuju se prilikom ateriranja, a u pet posto slučajeva pored letećih tanjira primećuju se i zagonetna bića koja njima upravljaju. Gotovo je sigurno, smatra francuski naučnik Kod Poer, da te letelice poseduju veliku magnetnu energiju, koja često moze da ometa emisiju radija ili da prekine radio-veze u avionima, a nekad i da izbaci iz upotrebe čitav sistem komunikacija u avionskim kabinama. Takođe, kao sigurno moze se uzeti da leteći tanjiri u Zemljinoj atmosferi mogu razvijati mnogo veću brzinu od 25 000 kilometara na sat i da mogu odjednom da menjaju pravac kretanja, što nijedna zemaljska letelica nije u stanju. Klod Poer je još ispitivao jedanaest mesta u 167

Francuskoj na kojima su se, navodno, spuštali leteci tanjiri. Na jednom je mestu čak naišao na svež trag prizemljivanja ovih letelica na udubljenje u obliku tri skije, na osnovu koga je izveo računicu da su leteći tanjiri teški između pedeset i stotinu tona i dugacki izmedu dvesta i trista metara. Zanimljiva je i konstatacija francuskog naučnika da na mestima gde se leteći tanjiri spuste, sledecih godina ništa ne može da uspeva, čak ni korov.

Dobroćudni Nabuanac iz Lukasovog “rata Zvezda” - Džar Džar Binks, ljudska kreacija Odozgo nas neko posmatra: s vremena na vreme siđe, proučava nas, i vraća se u svemirska prostranstva odakle je i stigao. NLO, kažu, postoje. Mnogo ljudi ima i dokaze za to. Roberto Pinoti, mozda najveci stručnjak u Italiji za NLO, poznati ufolog, napisao je čak devet knjiga na tu temu. Tvrdi da se u arhivima oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država već više od pola veka nalaze nepobitni dokazi o prisutnosti vanzemaljaca. Interesantno, a zašto ne u arhivima OS Rusije, Nemačke, Kine, Australije, Švedske, Španije…Ispada da su i vanzemaljci upoznati ko je “tata” na planeti pa su pohrlili tamo, prvo na kasting u Holivud, da bi oni tamo znali kakav film treba snimiti, pa odatle pravo u neku vojnu bazu, da se tamo sakriju. Pinoti je uveren da se radi o zaveri ćutanja kojoj je posvetio svoju novu knjigu “UFO - Top secret.” Pola veka laži, misterija, s jedne strane, i “gvozdenog zida”, s druge, ćutanja i “prebacivanja loptice” i zataškavanja pa i niz tajanstvenih smrti koje su arhivirane kao samoubistva. Svojevremeno su iz arhiva Sjedinjenih Američkih Država izašle slike neobične autopsije izvršene na telima dva vanzemaljca. Prikazane su na Svetskom kongresu ufologa, eksperata za fenomen NLO, koji je održan u San Marinu i, dakako, izazvale brojne diskusije i polemike.Dva humanoida visoka su 1,30 metara, imaju veliku lobanju u kojoj je smešten mozak koji, po mišljenju jednog engleskog patologa, ne sliči mnogo ljudskom. Ispod očnih kapaka nalazi se crna membrana koja štiti dve velike očne jabučice. Uši su im u samoj osnovi lobanje, a ne u visini očiju. Imaju ruke i noge ali sa po šest prstiju. Nemaju pupka niti se nazire bilo kakav trag polnih organa. Nemaju takođe ni bradavice na grudima. Kažu za njih da su pali na Zemlju u julu 1947. u Rozvelu u Novom Meksiku, SAD, blizu jedne vojne atomske baze. S njima su bila jos dva “bića”, ali oni nisu preživjeli pad, bar ne u čitavom stanju. Na mesto havarije stigle su vojne vlasti i odnele dva leša koja su podvrgli autopsiji. I vise se nista nije saznalo. To je postala vojna i državna tajna i svako ko je hteo da se petlja sa tim je navlačio na sebe probleme.

Neverovatni izveštaj na Kongresu ufologa podelio je javnost na one koji čvrsto veruju da vanzemaljski leteći tanjiri zaista postoje i da je ovo samo potvrda više, i druge koji smatraju da je sve samo vešta nameštaljka. Bilo kako bilo, zanimljivo je saznati nešto više o tom neverovatnom događaju. Sve je počelo pre dve godine kada je engleski dokumentarista Rej Santili (Ray Santilli), vlasnik jedne male producentske kuce u Londonu, otputovao u SAD u potragu za filmovanim materijalima o Elvisu Prisliju. Tokom istraživanja Santili je došao u dodir sa starim kinooperaterom Džekom Barnetom (Jack Barnett, 82) koji je, nakon što mu je preprodao filmove o Prisliju, ponudio da kupi i one sto su se odnosili na pomenute autopsije dvojice 168

vanzemaljaca. Oni su, zajedno sa tobožnjim ostacima letećeg tanjira koji se 1947. srušio u Novom Meksiku, postali vlasništvo američke vojske. Radilo se o trinaest filmskih traka u crno-beloj tehnici na 35 mm, a svaka je trajala 7 minuta. Santili se potanko raspitao o Barnetu, koji je tvrdio da je učestvovao u operaciji prenošenja dvojice vanzemaljaca, da ima kopije što ih je snimao sam budući vojni operater, i da ih je, dugih 46 godina krio. Englez je na kraju odlučio da otkupi filmovani materijal za 150 hiljada dolara. Odneo ga je u London i zatražio mišljenje nekoliko ufologa. Vest se ubrzo proširila i pobudila zanimanje engleskih ufologa, posebno Filipa Mantlea (Philip Mantle), direktora BUFORE (British Ufo Rosarch Association) koji je privoleo Santilija da mu pokaže deo filmovanog materijala tj. sedam minuta snimljenih u loše osvetljenoj unutrašnjosti nekog šatora s dvojicom lekara koji su ispitivali čudan leš ispružen na platnu kojim je bio prekriven jedan sto. Događaj su prenele domaće i strane novinske agencije, pa su se Mantle i Santili našli u središtu pažnje masovnih medija celog sveta. Pritisak da se prikaže filmski materijal bio je toliko snažan da je uskoro najavljena javna projekcija kojoj je prisustvovalo 130 zvanica (naučnika, novinara i eventualnih kupaca autorskih prava) koji su stigli iz čitavog sveta kako bi, napokon mogli videti i ostatak snimljenog materijala: 18 minuta autopsije humanoida niskog rasta, velike glave, velikih crnih očiju, sa šest prstiju na rukama i nogama, oko kojih se kretala nekolicina lekara u zaštitnim odelima. Na već spominjanom Međunarodnom simpozijumu ufologa u San Marinu, Filip Mantle je prikazao sedam dijapozitiva izrađenih prema filmskom materijalu autopsije. Dve projekcije mogla je, iza zatvorenih vrata, videti samo nekolicina naučnika i novinara. Govorkalo se kako je filmski materijal u rukama američkog reditelja Stivena Spilberga koji je odlučio na osnovi njega napraviti treći film o vanzemaljcima jer je s Bliskim susretima treće vrste i E. T-ijem otkrio zlatnu žilu, dobru zaradu. Ali Spilbergova producentska kuca “Amblin Entertainment” odmah je demantovala glasine pozivajući se na izmišljotine dela senzacionalističke štampe. Problem filmskog materijala ipak ostaje, uprkos strategiji marketinga, istinitim i lažnim glasinama. Ako je materijal zaista autentičan, tada je od neprocjenjive vrednosti. Rej Santili je, međutim, jasno objavio kako ga ne zanima u kolikoj je meri film autentičan, ali da je vrlo zainteresovan da ga proda što skuplje. Ovo nije doprinelo smanjivanju polemika o snimcima. Ipak zaobiđu li se polemike i biznis, ostaje verovatnoća da je nesto zaista palo u pustinju u Novom Meksiku julu 1947. godine i da je to i te kako poznato američkoj vojsci. Vrlo moguće da je to nešto što su sami napravili, ali baš ne bi da se sazna da SAD to poseduje, pa se najlakše može pripisati srušenom letećem tanjiru. Bilo je više hipoteza šta bi to moglo biti. Da li je to bila vanzemaljska letelica. Možda čak konvencionalni predmet (balon sonda) koji usled serije nesuglasica nije odmah identifikovan, što je isključeno. Ili je mozda sve to poslužilo da bi se prikrio neki vojni eksperiment tajne prirode, što će biti najverovatnije. Tako se i u pogledu snimka autopsije sukobljavaju dve različite struje; jedna drži da je reč o autentičnom snimku autopsije vanzemaljaca a druga smatra da se radi o prevari postavljenoj u komercijalne svrhe, a Santili joj je autor, saučesnk ili žrtva. Ipak, setimo se da se jako dobro zarađuje na senzacijama, i ubijaju se dve muve jednim udarcem. Prva je muva novac, a druga je “hleba i igara” za mase, koje samo to i traže.

“Alieni su naša realnost”
Oni su među nama, alieni su naša realnost! - Ovu rečenicu svojevremeno je izrekao američki pukovnik Džejms Bo Groc (James Bo Grotz) za vreme svog susreta sa predsednikom SAD Ronaldom Reganom u tajnoj bazi Fort Karson u Koloradu. Ova fantastična tvrdnja još koliko juče mogla se pročitati samo u naučnofantastičnoj literature koju su čitali zanesenjaci i dokoličari. Danas je ona, međutim, tvrdnja iza koje punim imenom i prezimenom stoji sve više uglednih američkih (i drugih) kosmičkih stručnjaka, astronauta i istraživača fenomena NLO. Među njima je najglasniji dr. Ričard J. Bovlan (Richard J. Bovlan) , ugledni američki psiholog, autor dve zanimljive knjige; “Pozitivna iskustva sa misterioznim posetiteljima” i “Vanzemaljski kontakti i ljudsko ponašanje.” Njegovu izjavu da će “vlade SAD i Rusije uskoro prekinuti ćutanje koje traje već više od 50 godina i reći nam istinu o postojanju vanzemaljaca i NLO na našoj planeti”, prenela je celokupna svetska štampa. Pripremajući se za to šokantno sučeljavanje sa istinom, smatra dr. Bovlan, američki su zvaničnici 169

18. marta 1995. godine već testirali i javnost. Tog dana je Diznijeva korporacija (Disney Corporation) prikazala dokumentarac o pojavama NLO. Bez ikakve najave, namerno, htele su se videti reakcije gledalaca u državama Konektikat, Tenesi, Alabama, Florida i Kalifornia, jer je TV-stanica koja je bila odabrana za prikazivanje dokumentarnog filma imala vidljivost samo u tim državama. Dovoljno. Zapanjujući film, nikada do tada prikazan, komentirao je Majkl Ejzner, izvršni producent Diznijeve korporacije, a mnoge njegove tvrdnje izrečene te večeri više su nego šokantne: ■ Čovecanstvo se nalazi u središtu najvećeg događaja u svojoj istoriji, kontakt sa inteligentnim bićima sa drugih planeta je uspostavljen. ■ Inteligentna bića nas pozivaju da pristupimo galaktičkom savezu. Taj je poziv istovremeno i veličanstven i zastrašujuć. ■ Vanzemaijski brodovi na našu planetu dolaze u talasima i možemo reći da smo preplavljeni gostima iz svemira. ■ Nama još uvek nezamisliva tehnologija omogućuje vanzemaljcima da putuju svemirom i neverovatnom brzinom uđu u našu atmosferu. ■ Više od jedne vanzemaljske letelice palo je na Zemlju i bilo otkriveno od strane američke vojske. Obavljena su tajna ispitivanja, daleko od očiju javnosti. ■ U mestu Rozvel (Roswell), Novi Meksiko (New Mexico), jedan NLO doživeo je nesreću. U njemu su pronađena tri mrtva vanzemaljca. Ostaci letelice i tela došljaka podvrgnuta su naučnom ispitivanju u projektu koji se vodio pod imenom Mažestik 12 (“Majestic Twelve”). Grupu je osnovao američki predsednik Truman, a u javnosti je njeno postojanje decenijama demantovano. ■ Kada je američki predsednik Džimi Karter na početku preuzimanja dužnosti predsednika oformio Ured odmah je dao instrukcije da se osnuje Komisija za kontakte sa vanzemaljcima. ■ U novembru 1975. godine Komanda američkih vojnih vazdušnih snaga uspostavila je kontakt sa vanzemaljcima, koji su ih posetili u nekoliko letelica. ■ Postoje naznake da će američka vlada uskoro prekinuti ćutanje dugo više od pola veka i da će definitivno priznati da su vanzemaljci naša realnost. Pomoću ovog testa, Vlada SAD je htela videti reakciju javnosti na mogući susret sa vanzemaljcima. Te večeri, telefonska služba u navedenim državama doživela je kolaps, a služba hitne pomoći uvidela je koliko je njihova dosadašnja efikasnost relativna stvar. “Tokom godina koje su usledile nakon II. svetskog rata, Vlada SAD-a bila je suočena sa serijom slučajeva koji će promeniti tok istorije i uticati na budućnost celog čovečanstva” smatra Ričard J. Bojlan. Ti događaji bili su toliko neverovatni, da se tadašnji predsednik Truman sa svojim vojnim vrhom osetio potpuno bespomoćnim, iako je upravo kao pobednik izašao iz Drugog svetskog rata. U to vreme, SAD su jedine posedovale atomsku bombu, imale su naprednu tehnologiju i najjaču ekonomiju, najviši standard i najjaču vojsku. Možemo samo zamisliti kako se vrh američke vlade i vojske osećao kada su saznali za leteći tanjir koji je pao u Novom Meksiku. Između januara 1947. i decembra 1952. godine navodno je pronađeno 16 NLO, neki od njih razbijeni u sudaru sa tlom, a neki prizemljeni (otvaranjem vatre) od strane američkog ratnog vazduhoplovstva. Pronađeno je 65 tela, a jedan preživeli Vanzemaljac odvežen je u vojnu bazu. Trinaest letelica palo je navodno u SAD, jedna u Norveškoj, dve u Meksiku. Postoje ovde dve jakobitne stvari koje se mogu “pročitati između redova”. Prva je producentska kuča koja je pravila pomenuti dokumentarac. Dizni korporacija. Poznato je kako Diznijevi filmovi deluju na umove, posebno dece, prepuni spiritističkih, skrivenih, dvosmislenih poruka, paganskih simbola. Diznijeva kuća je jedna od nosilaca promocije ideja Nju Ejdža, spiritizma i prikrivenog satanizma, i oni to više in e kriju. Ukoliko se dobro zagledaju likovi i predmeti u crtanim filmovima koje stvara Dizni, uočiće se satanistički simboli, polni organi, reči koje aludiraju na seks ( a crtani filmovi se stvaraju za decu) i demonske pojave, demone i vampire, kroz dobroćudne i priglupe likove. Da li je to slučajno??

170

Da li je ovaj demon slučajno u crtanom filmu Dizni korpracije?? Ono drugo što je interesantno je to da se sve vrti oko američke vojske, američkih baza, američke vlade, američkih lekara, autopsija u Americi. Sve se događa u SAD. NLO prelete pola svemira pa se slupaju u Americi ili ih obori američka PVO. Padaju u pustinju u Novom Meksiku, i onda verovatno okreću “92” da bi baš američka vojska došla prva, a ne neli zalutali putnik sa fotoaparatom, seljak, lokalac…kako se NLO ne sruši u Kongu? Tanzaniji? O tome je već pisano u ovim redovima, a onaj ko misli će da uvidi odakle potiču ideje koje utiču na umove građana celog sveta. Ovde se radi o slučaju da NEKO stvori priču, a onda u javnost da deo priče i obavije je konspiracijom i tajnovitošću. Onda opet “pusti” malo u javnost, pa se pojave pisci, filmadžije i teoretičari zavere. U Novom Meksiku, kod mesta Astek, 13. februara 1948. godine navodno je pronađen NLO. Mesec dana kasnije, 25. marta, pala je još jedna letelica u blizini. Bila je ovalnog oblika s prečnikom od 30 metara. To što je pronađeno 17 mrtvih tela vanzemaljskih bića nije izazvalo toliki šok koliko činjenica da su u obe letelice pronađeni delovi ljudskih tela, i to vrlo velik broj ljudskih glava. Svi delovi ljudskih tela bili su pohranjeni u neku vrstu hranjive tečnosti. To otkriće bilo je jedno od najvažnijih i najšokantnijih u našoj istoriji od praistorije do danas. U povodu tog otkrića u tajnosti je oformljena posebna komisija sačinjena od najuglednijih američkih naučnika. Projekt je nazvan SIGN. Slučaj “Rozvel” javnosti je već dobro poznat. Ali, “zahvaljujući'”famoznoj CIA-e, jedna činjenica nikada nije objelodanjena: 1949. godine zarobljen je jedan živi vanzemaljac, koji je nazvan imenom Ebe. To ime (skracenica od Extraterrestrial Biological Entity – vanzemaljski biološki entitet) predložio dr. Vanevar Buš (Vanewar Bush). Na početku svog “robovanja”, prilikom ispitivanja, Ebe je pokazao sklonost “iznošenju činjenica po svom nahodenju.” Drugim rečima, voleo je lagati. Baš bi bilo dobro znati na kom su ga jeziku ispitivali. Ipak, nakon dve godine, postepeno se počeo otvarati. Njegove izjave zabeležene su u “Žutoj knjizi”, a njegovi snimci su sastavni deo dokumentacije “Projekta Gradž” (Grudge). U jesen 1951. godine Ebe se razboleo, ali vrhunski američki doktori nisu uspeli odrediti poreklo bolesti. Jedino što su ustanovili bila je slicnost Ebeovog organizma sa biljnim. Botaničar Guillermo Mendoza napokon je odustao nakon mnogobrojnih pokušaja da pomogne sirotom vanzemaljcu. Drugog maja 1952. Ebe je, nažalost, umro. Verziju tog slučaja, pomalo romantiziranu, mogli smo videti u Spilbergovom filmu E.T. vanzemaljac. U uzaludnom pokušaju da spasi Ebea, američka Vlada je odlučila emitirati u svemir poziv za pomoć. Odgovora nije bilo, ali projekt nazvan “Sigma” nastavljen je sa punim entuzijazmom. Nekako u isto vreme, predsednikSAD Hari Truman dogovorio je sa vladom SSSR-a saradnju u slučaju eventualne opasnosti od strane vanzemaljaca. Napravljeni su i razrađeni planovi odbrane u slučaju napada na našu planetu. Osnovana je nezavisna komisija stručnjaka, tzv. “Grupa Bilderberg”, koja je imala zadatak koordinirati američko-sovjetsku saradnju. Da li je ovo bio lažirani razlog osnivanja ove grupe, jer je ona nastavila sa radom i posle raspada SSSR? Grupa se prvi puta sastala 1952. godine u hotelu Bilderberg u 171

Osterbeku u Holandiji, a glavni štab je smešten u Ženevi u Švajcarskoj. S vremenom je ova grupa izrasla u Tajnu svetsku nadvladu, ili jednu od grupa koje sačinjavaju tu nadvladu. , koja danas kontroliše najvažnije svetske događaje i manipuliše celim čovečanstvom, preko svojih činovnika i aparatčika koje mi nazivamo predsednicima, premijerima i ministrima država. Početkom 1953. godine novi predsednik ušao je u Belu kuću. Bio je to general Dvajt D. Ajk Ajzenhauer (Dwight David “Ike” Eisenhower). Postao je poznat po svom načinu donošenja odluka: kada se savetinici nisu mogli međusobno složiti, nakon što bi saslušao sve alternative, odluku je donosio on sam. Tokom 1953. godine, navodno je pronađeno deset oštećenih NLO, sa 26 mrtvih i 4 živa vanzemaljca. Četiri NLO pala su u Arizoni, dva u Teksasu, jedan u Novom Meksiku, jedan u Luizijani, jedan u Montani i jedan u Južnoj Africi. Stotine očevidaca videlo je padove tih letelica. Ajzenhauer je bio svestan da tajnu vezanu za leteće tanjire ne može javno otkriti, niti je otkriti samom Kongresu. Početkom 1953. obratio se svom prijatelju Nelsonu Rokfeleru i njih su dvojica osnovali su grupu “MJ-12” ili “Mažesti 12.” Međutim, vreme je pokazalo da je odluka da traži pomoć od Rokfelera bila najveća greška predsednika Ajzenhauera, kako za Ameriku, tako i za ceo svet. Rokfeler je, naime, najodgovornija osoba za skrivanje istine od javnosti. Svako ko se iole bavi Novim svetskim poretkom, uspostavljenjem Svetske vlade, srešće ime Dejvida Rokfelera i uopšte Rokfelera, članova stare lihvarsko - bankarske porodice. Ako znamo da uz Novi svetski poredak ide porobljavanje čovečanstva špekulacijama, stvaranjem kriza i ratova, dovođenje u ropski i zavistan položaj celih država, kao i uvođenje jedne svetske religije Novog Doba, ime Rokfeler nam neće ulivati nimalo poverenja. Godine 1953. astronomi su otkrili velike objekte u svemiru kako se približavaju Zemlji. Isprva, mislili su da su to asteroidi. Međutim, ubrzo su ustanovili da bi to mogla da bude eskadrila kosmičkih brodova. Projekat “Sigma” je to navodno i dokazao, budući da su uhvaćeni radio-signali sa tih vanzemaljskih letelica. Kada su NLO-i došli u blizinu Zemlje, zauzeli su vrlo visoku geosinhronizovanu orbitu iznad samog ekvatora. Bilo je nekoliko ogromnih letelica čija namera nije bila poznata. Pomoću projekta “Sigma” i novoosnovanog projekta “Plato”, koristeći se kompjutorskim “binarnim” jezikom bilo je moguce dešifrovati radio-signale vanzemaljaca i odrediti mesto njihovog spuštanja. Pod stogo kontrolisanim okolnostima, daleko od očiju svetske javnosti, ostvaren je kontakt licem u lice sa bićima iz drugih svetova, tvrdi Ričard J. Bojlan. Mesto spuštanja bilo je u pustinji, a poznati film “Bliski susreti treće vrste” romantizirana je verzija navodnog stvarnog događaja. Cilj projekta “Plato” bio je samo jedan - uspostaviti diplomatske odnose sa vanzemaljcima, a to je po tvorcima projekta i postignuto. Da bi dokazali svoje dobre namere, došljaci su na Zemlji ostavili nekoliko svojih pripadnika, a nekoliko Zemljana otišlo je njihovom letelicom. Koliko je to uspelo, vidimo u onome šta se danas događa sa ovom planetom. Njome vladaju najbeskrupilozniji, a ako su ti tobožnji vanzemaljci isto tako pokvareni, ne verujem da bi ulazili u bilo kakav dogovor, obzirom da imaju tehnologiju, kako tvrde ufolozi, već bi vrlo brzo preuzeli vlast. U međuvremenu, rasa humanoidnih vanzemaljaca spustila se, navodno, u vojnu bazu na Floridi i uspostavila neposredni kontakt sa američkom vladom. Od Amerikanaca su zahtevali samo jedno – da smesta prekinu sa nuklearnim eksperimentima i unište svo nuklearno oružje. Na zahtev američke vlade za razmenom tehnologije vanzemaljci su odgovorili negativno. Duhovno nismo još spremni niti za tehnologiju koju već imamo, a još razvijenija tehnologija u rukama naših naučnika i političara potpuno bi uništila planetu Zemlju. Do definitivnog dogovora nije došlo jer su predstavnici američke vlade smatrali da bi razoružavanje u ovom trenutku predstavljalo veliku opasnost za ceo svet. Nisu verovali vanzemaljcima. Da li su doneli pogrešnu odluku? O duhovnoj spremnosti se i radi. Kad čovečanstvo bude “duhovno spremno” to jest kada se približi Doba Vodolije, onda će vanzemaljci da otvoreno “razgovaraju” sa vođama. Vođe će da ih poslušaju, jer neće imati šta drugo da urade. Samo kad se uvere da to uopšte nisu bili vanzemaljci sa dalekih planeta, biće kasno. Treći susret sa Vanzemaljcima navodno se odigrao 1954. godine u poznatoj vojnoj bazi “Edvards” (Opet SAD). Baza je bila zatvorena tri dana, niko nije mogao ući niti izaći. Istorijski događaj bio je unapred planiran. Svedoci su potvrdili da su videli tri NLO-a kako lete iznad vojne baze, i na njih je čak otvorena vatra. Srećom, bez pogodaka. Predsednik Ajzenhauer susreo se sa vanzemaljcima 20. februara 1954, a 172

jevnosti je saopšteno da je otišao kod zubara u Palm Springs. Tom prilikom potpisan je formalni ugovor izmedu vanzemaljaca i SAD. Štaviše, planeta Zemlja dobila je prvog vanzemaljskog ambasadora, koji je bio u bazi još od drugog interplanetarnog susreta. Njegov naziv i titula bili su “Njegovo Svemoćno Visočanstvo Kril (Crill)”. U uskim vojnim krugovima, posprdno je nazivan “taoc Kril”. Ubrzo nakon ovog susreta, predsednik Ajzenhauer doživeo je srčani udar. Osim predsednika, susretu su još prisustvovali Frenklin Alen (novinar), Edvin Nurs (fizičar), Džerald Lajt (sa Instituta za metafizička istraživanja) i katolički biskup Meklantur iz Los Anđelesa. Njihova reakcija na ovaj susret trebala je biti pokazatelj moguće reakcije javnosti celog čovečanstva. Odlučeno je da javnost još uvek ne bi smela saznati za ove kontakte, a kasnija ispitivanja pokazala su da je takva odluka bila ispravna. Ugovor koji je postignut sadržava i tačku koja obe strane obvezuje na ćutanje. Vanzemaljci su se obavezali na pružanje pomoći u obliku novih tehnologija koje ne mogu naneti nikakvu štetu ako dođe u krive ruke. Sa svoje strane, američka vlada je dozvolila vanzemaljcima da u naučne svrhe vrše ispitivanja na ljudima, ali pod uslovom da se osoba vrati na mesto otkuda je odvežena, da joj se ne sme naneti nikakve ozlede i da joj se izbriše sećanje na dođadaj. Takode, Vanzemaljci su se obavezali da će obaveštavati Komisiju “Mažesti 12” (Majesty Twelve - MJ-12) o svakom svom kontaktu sa ljudima i svakom obavljenom eksperimentu. Isto tako, dogovorena je razmena diplomata na ambasadorskom nivou. Vanzemaljci su ostali na Zemlji, a Zemljani su otišli na njihovu maticnu planetu, i dogovoreno je vreme povratka. Taj događaj prikazan je u filmu “Bliski susreti treće vrste'”. Zanimljivo, tehnički savetnik u filmskom projektu bio je niko drugi do pokojni dr. J. Alen Hajnek (Allen Hynek), čovek koji je pedestih godina pobijao postojanje NLO da bi kasnije predvodio grupu istraživača i naučnika koji su javno priznavali da su leteći tanjiri nepobitna činjenica. Ričard J. Bojlan za vreme svoje službe u američkoj mornarici, u okviru projekta “Grudž” pročitao je tajni izveštaj o kontaktima sa alienima. Autori tog izveštaja bili su pukovnik Frend i dr. J. Alen Hajnek, postavljeni na to mesto od strane ClA. Dr. Hajnek je bio taj koji je nebrojeno puta opovrgavao prisutnost NLO-a i štampi davao objašnjenja poput “to je samo plin iz močvare koji isparava” ili “to je bio roj insekata”, “jato divljih ptica”, “meteorološki baloni”, “optički fenomeni”... Dr. Hajnek je zvanično bio član glasovitog projekta “Plava knjiga” (Blue book), a tajno je bio odgovoran za izgradnju nekoliko podzemnih baza za vanzemaljce i za razmenu novih tehnologija. Podzemne baze u kojima borave vanzemaljci izgrađene su ispod indijanskog rezervata Four Korners, na granicama država Juta, Kolorado, Novi Meksiko i Arizona, te u području pod nazivom Drimland (Dreamland, Zemlja snova) je sagrađen u pustinji Mohave, u mestu Juka (Yucca), gde se danas leteći tanjiri viđaju gotovo svakodnevno. Podzemne baze postoje. I to na više mesta u SAD a i drugde u svetu, ali nisu građene za vanzemaljce već za naučna istraživanja u vojne svrhe, eksperimente na ljudima i za sklanjanje elite u slučaju kataklizme. Vanzemaljci i istraživanje vanzemaljaca je samo fasada. U novooformljenom projektu “Redlajt” (Redlight) grupa naučnika i vojnih eksperata dobila je zadatak da istraže način leta NLO-a. U tu svrhu sagrađena je super tajna podzemna baza u mestu Grum lejk (Groom Lake) u Nevadi, na poljima gde su se inače testirala nova oružja. Tako je nastala famozna “Oblast 51” (AREA 51), čije su postojanje američka vlada i CIA dugo vremena osporavali. Za ulazak u nju danas je potrebna posebna, takozvana “Q” dozvola. Iznad površine tla, područje je nazvano Drimland (Dreamland – zemlja sna), a ispod površine Dark sajd of d Mun (The Dark Side of the Moon – tamna strana Meseca) Prema informacijama i dokumentaciji koju poseduje autor ovog teksta Ričard J. Bojlan, danas najmanje 600 vanzemaljaca sarađuje sa američkim naučnicima i osobljem CIA-e. Zbog straha od implantacije, samo odabranim pojedincima dozvoljeno je kontaktirati sa vanzemaljcima, a njihove su aktivnosti pod neprekidnom kontrolom. Odabranima je bilo moguće da kontaktiraju i u antička vremena, kraljevima i žrecima. I ovi koji kontaktiraju sa “vanzemaljcima” su moderni žreci, a njihov plan za ovaj svet su zastrašujući. Ultra tajnim memorandumom NSC5510, američki je predsednik Ajzenhauer osnovao komisiju “Mažesti 12” (Majesty Twelve (MJ-12), koja je imala za cilj da koordinira i kontroliše sve u vezi sa kontaktima sa vanzemaljcima. U to vreme nastao je i memorandum NSC5412/1, kojim bi se američkom Kongresu objasnila namera tajnih sastanaka, ukoliko bi Kongres saznao za to. Grupe MJ-12 brojala je 19 članova, a njeno osnovno pravilo glasilo je da se nikakva akcija ne može preduzeti bez saglasnosti najmanje 12 članova. Pripadnici te grupe bili su redom birani iz američkog Saveta za inostrane odnose, a kasnije iz tzv. Trilateralne 173

komisije, institucija povezanih sa uspostavljanjem zastrašujućeg, Orvelovskog Novog svetskog poretka. Gordon Din, Džorž Buš i Zbignnjev Bržežinski bili su među njima, poznate njuške Novog svetskog poretka. Većina pripadnika MJ-12 regrutovana je iz tajnih okultističkih udruženja masonerijskog tipa “Skal end Bouns” (Skull and Bones – Lobanje i Kosti) i “Skrol end Kej” (Scroll and Key – Svitak i Ključ) koje egzistiraju u sklopu Univerziteta Harvard i Jejl (Yale). Moderni žreci, okultna tajna društva… a njihovi planovi za naš svet su zastrašujući.

Moderni žreci vode poreklo od drevnih žreca i njima su potrebni NLO fenomeni Trilateralna komisija, koja je svoje ime dobila je po znaku nazvanom “Trilateral insignia”, amblemu koji su svemirski brodovi navodno imali prilikom istorijskih susreta zemljana i NLO, radila je u tajnosti sve do 1973. godine. Za vreme Ajzenhauera i Kenedija, komisija je lažno nazvana Komitet 5412, odnosno Special Group. Za vreme predsednika Lindona Džonsona korišteno je ime Komitet 303, budući je u knjizi “Tajna vlada” kompromitirano ime Komitet 5412. Za vreme Niksona, Forda i Kartera upotrebljeno je ime Komitet 40, a za vreme Regana, Komitet PI40. Svih tih godina menjano je samo ime, dok su ciljevi i aktivnosti ostale iste. Ciljevi i aktivnosti su sad, posle 2000-te sve jasniji, i osećaju ih svi. Sam simbol nije nikakav simbol sa broda vanzemaljaca već drevni okultno – paganski simbol.

Trilateral insignia – trougao, piramida, simbol koji koriste mnoge kompanije i institucije a ustvari je paganski simbol Ozirisovog trojstva. Inače, ovaj simbol postoji i na novčanici od 1 US dolar 174

Godine 1995. postalo je jasno da su vanzemaljci “prevarili” Ajzenhaura i prekršili ugovor. Osakaćeni ljudi i stoka pronalaženi su u velikom broju, širom SAD. Kakvi neozbiljni vanzemaljci, pa za njih je Al Kaida izgleda velesila, a još da znate da su i Al – Kaida i vanzemaljci iz iste kuhinje… Dobro je za vanzemaljce da se nisu nisu naleteli na Sadama Huseina. Sumnjalo se da grupi “MJ-12” vanzemaljci nisu prikazali tačne liste i broj ispitivanih Zemljana. Takođe je osumnjičena i Rusija za saradnju sa vanzemaljcima, što se pokazalo tačnim. Došljaci su tvrdili da su ljudskom rasom manipulisali, a to čine još i danas pomoću tajnih društava, te uz pomoć magije i okultizma. Naravno da je ovo tačno. U tome i jeste poenta cele priče. Ovde smo da to i dokažemo, kao i to da nema nikakvih vanzemaljaca sa dalekih planeta, koji su doleteli u mašinama, nego da su to neprijatelji Božji i ljudski – oni koje Isus Hristos naziva đavolima i koji su sunovratili krdo svinja u Galilejsko jezero. Nakon nekoliko tobožnjih vazdušnih sukoba između vazdušnih snaga SAD i NLO-a, koji su se odigrali pre nego što je uopšte stupljeno u kontakt sa vanzemaljcima, postalo je očigledno da se naše oružje ne može meriti sa njihovim, a opet oni kao tamane piliće, goveda i otimaju zalutale farmere. Zbog toga je u novembru 1955. godine sačinjen Memorandum NSC-5412/2 koji je predviđao osnivanje komisije koja bi “ispitala razvoj i primenu nuklearnog oružja.” Pravi razlog je, međutim, bio razvoj oružja kojim bi se Zemljani mogli obraniti u slučaju da vanzemaljci postanu ozbiljna pretnja. I eto razloga za pravljenje atomskih bombi – da se branimo od vanzemaljaca, a ustvari one se razvijaju za globalno šitenje straha, jer se strahom najlakše vlada. Henri Kisindžer, član te Komisije, napisao je tada rad “Nuklearno oružje i spoljna politika” koji je objavio Savet za inostrane odnose, a izdavač je bio “Harper and Brothers” iz Njujorka. Bilo je to 1957. godine. Posle saznanja da se naše oružje ne može meriti sa oružjem vanzemljaca, usledilo je još jedno šokantno otkriće: vanzemaljci koriste ljudska bića kako bi dobili izlučevine žlezda, enzime, hormone i krvnu plazmu. Uz to vrše i genetske eksperimente. Budući da tehnička razina naoružavanja nije garantovala efikasnu odbranu protiv visokorazvijenih vanzemaljaca, “MJ-12” su odlučili održavati diplomatske odnose sve dok Zemljani ne razviju adekvatna oružja. A inteligentni vanzemaljci će baš to ad čekaju. O Kisindžeru je suvišno govoriti. Radi se jednom od najvećih svetskih manipulanata i pripadniku najviših slojeva tajnih društava i jednom od nosioca stvaranja Novog svetskog poretka, poretka robova i robovlasnika, lažne demokratije i lažnih ljudskih prava, modifikovane hrane, depopulacije, jedne vojske, jedne svetske vlade, jedne religije Novog doba, koja isključuje Hrišćanstvo. Nosioca ideologije depopulacije ćovečanstva. Događaji u Fatimi, (Portugal) početkom ovog veka, bili su takođe pažljivo proučavani od strane američke vlade. Amerika je u Vatikan ubacila svoje krtice i uskoro je napravljena tajna studija koja je uključivala i proročanstva iz Fatime. Ako je verovati američkim tajnim izvorima, proročanstva iz Fatime nagoveštavaju mogućnosti samouništenja ljudskog roda. Proročanstvo kaže da će se roditi dete koje će u svojim zrelim godinama, doneti zaraćenim narodima mir, a svet ujediniti pod jednom religijom. Pošto zavede celokupno čovečanstvo, biće prepoznat kao Antihrist. Treći svetski rat buknuće na Bliskom istoku invazijom Izraela na Ujedinjene Arapske Narode (sadašnje arapske zemlje pre toga će se ujediniti), a kulminiraće nuklearnim holokaustom. U fatimi tvrde da je govorila Marija. Po Bibliji Marija, majka Isusova nije živa, ona čeka vaskrsenje. Ko je onda govorio? Godine 1957. – tvrdi Ričard J.Bojlan - održan je tajni simpozijum na kojem su učestvovali tada najveći naučni umovi. Zajednički zaključak bio je zastrašujući: 2000 godine, odnosno odmah po prelazu u treći milenijum moglo bi doći do samouništenja ljudske rase. Zbog toga je predsednik Ajzenhauer zatražio od tajnog društva Jason, sastavljenog od najvećih mozgova i najuticajnijih ljudi, da iznesu moguće alternative opstanka. Tako su nastale: Alternativa 1 - Nuklearnim bojevim glavama stvoriti ogromne rupe u stratosferi gde bi toplina i radioaktivne čestice mogle izaći iz zemljine atmosfere. No, taj način stvorio bi dodatnu radijaciju. Velike ozonske rupe koje danas postoje mogle bi biti rezultat sprovođenja Alternative 1, ali to je samo moguća pretpostavka. ALTERNATIVA 2 - Izgraditi podzemne gradove i tunele, gde bi odabrani pripadnici svih kultura našli utočište u nastupajućoj opštoj katastrofi. Ostatak čovečanstva bio bi prepušten samom sebi na površini zagađene planete. Danas znamo da su podzemni gradovi sa svim pripadajućim sadržajima već spremni za prihvat većeg broja ljudi. Ti gradovi su već pomenuti kao tobožnje baze vanzemaljaca, ali su oni izgrađeni kao baze za vojna istraživanja i eksperimente, kao i za sklanjanja elite u slučaju katastrofa. 175

ALTERNATIVA 3 - Iskoristiti vanzemaljsku tehnologiju, kombinovati je sa već postojećom i odobriti određen broj ljudi koji bi osnovali kolonije u svemiru. Mesec, kodnim imenom ADAM, već je odavno odabran. Slede, Mars koji nosi kodno ime EVA. Autor ovog teksta R. J. Bojlan poseduje fotografije baza na Mesecu i vrlo lako se može dokazati da su kolonije na Mesecu realnost - fotografije je snimila NASA i “procurile” su tek nedavno kada su digitalizirane i pohranjene u kompjuter. Ove kolonije nisu potvrđene, ali obzirom da vojska i vlade velikih sila, pa i malih država čije stanovništvo gladuje, imaju tehnologiju za koju ne zna 99,99 % populacije i koja je vrlo napredna, sve je moguće. Naučnicima je poznato da se mnoge tehnologije na zemlji kriju od naroda, prvo da bi se uzimao novac, a drugo, da bi se mase držale u pokornosti i naznanju. Jeftine tehnologije postoje, superbrzi vozovi, superjevtina struja, prenos struje bežićnim putem, lekovi za sve bolesti, pa i za rak (koji je ultrabogataš, član elitnog tajnog društva, umro od kancera?). Setimo se Džemsa Bonda, filmova iz sedamdesetih, sa tehnologijom koju je agent koristio. To nije bila fantastika, iako običan narod nije znao za te stvari. O kakvim se pljačkašima radi, vidi se u akcijama protiv pojedinih država, gde oni vojno intervenišu da bi “štitili civile” da bi kad njihovi poslušnici budu postavljeni na vlast, civili bili dovođeni do nepojmljive bede i gladi. Osim ove tri alternative, napravljen je i jedan čudovišan plan. Uz kontrolu rađanja potrebno je uvesti sterilizaciju i uvesti smrtonosne mikrobe kako bi se smanjio broj ljudi na celoj planeti. To pripadnici elitnih tajnih organizacija više i ne kriju, posebno kada se zna da su nacistički eugeničari, uz pomoć pomenutog Henrija Kisindžera i sličnih kriminalaca prebačeni u SAD gde su razvijali tehnologiju za stvaranje novih bolesti. AIDS je samo jedan od rezultata tog plana, a slede ebola, sars, ptičiji i svinjski grip, a ostalo tek treba da dođe. Gospodari sveta su odlučili redukovati broj crnaca, hispanjolaca, a danas i pripadnika žute rase, pa i belaca iz nekih nepokornih naroda, pre svega Rusa, kao i bele sirotinje, bolesnih i nepotrebnih, koje Kisindžer i ostali nazivaju “nekorisni konzumenti hrane.” U zajedničkom dogovoru, istovremeno kad i američka, i ruska vlada je počela ostvarivati Alternativu 1 i Alternativu 2. Zajedno rade i danas. Sve godine hladnog rata, koji je planiran i dogovoren, antagonizam izmedu SSSR, kasnije Rusije i Amerike bio je maska kako bi se prevarile mase i opravdali projekti, tobože potrebni radi odbrane zemlje. Vlade SAD i Rusije,kao i sve vlade su uvek bili najbolji saveznici. Čak i za vreme Staljina. Sada su potrebni vanzemaljci, kao teroristi Al Kaide da bi se svet polarizovao, držao u strahu od globalne opasnosti (kao što je i globalno zagrevanje) i ubedio da se stvori Svetska vlada, što je konačan cilj. Drugi je razlog duhovne prirode – nova religija. Poslednjih godina u sprovođenju je tajni plan (posebno u SAD), kojim bi se trebala pripremiti javnost za konačnu istinu o postojanju kontakata sa vanzemaljcima. Zbog toga se u SAD javnost svakodnevno bombarduje raznim filmovima, radijskim programima, reklamama i ostalim sadržajima koji vanzemaljce predstavljaju čas kao loša, čas kao dobra bića. U poslednjih nekoliko godina povećan i broj videnja NLO u celom svetu i stoga je za očekivati da će “istina” o vanzemaljcima biti obelodanjena vrlo brzo, kad bude potreba za to. To će morati da bude spektakularno. Vratimo se čudovišnim zamislima članova komisije “M-12” o kontroli stanovništva na Zemlji. Decenijama “Tajna vlada” organizuje nabavku raznih narkotika i distribuira ih uglavnom siromašnima kao i manjinama (Meksikanci, crnci, Kubanci i dr.) u Americi. Socijalnim programima nastoji se stvoriti što veći broj nezaposlenih i o sistem zavisnih ljudi. Podstiče se upotreba oružja do kojeg se lako dolazi, a sve u nameri da se stvori klima opšte nesigurnosti. Direktor CIA-e Džon Deuč naredio je istragu kako bi se razbila sumnja u to kako je CIA-e, a to znači američka vlada, omogućila nikaragvanskim kontrašima da prodaju drogu u Los Anđelesu i SAD kako bi došli do novca za borbu protiv levičarskih Sandinista, a usput uništili i američku crnačku sirotinju. Budući da se takvim službenim istragama ne veruje, posebno kad je reč o istragama CIA, smatra se da je optužba preozbiljna da bi bila poverena samo toj obaveštajnoj službi. Govori se i o tvrdnjama da su pilići koje najčešće kupuju crnci, zaraženi hemikalijom za sterilisanje. Optužbe 176

u vezu CIA sa trgovcima droge objavljene su u ozbiljnim novinama iz San Hozea (Kalifornija). Napisao ih je i dokazima potkrepio jedan beli novinar posle obimnog istraživanja. Prema njegovim tekstovima kontraši su 80tih godina goleme količine droge “kreka” (cracka) plasirali najpre u siromašne, crnačke delove Los Anđelesa, a potom i celim SAD. CIA je, iako i nije direktno u tome učestvovala, morala to znati. Glasine se brzo šire, a posebno su naelektrisani afroamerikanci. Vlada SAD, kao i sve vlade u svetu, vrlo uspešno podgrejava klimu sveopšte nesigurnosti. Projekat “ORTON”, koji je i danas aktuelan, ima zadatak da pomoću jeftinih droga i hipnoze izazove želju kod mentalno obolelih osoba za ubijanjem. Brojni su primeri pucanja u školskim dvorištima i sličnim mestima., do poslednjeg primera kad je norvežanin Andreas Brejvik pucao u civile na ostrvu Utoja. Tim postupcima stvara se građanski lobi koji zatim traži zabranu prodaje vatrenog oružja, a iza svega stoji politički sistem koji namerava da smanji građanska prava i slobode. Plan odlično funkcioniše, a srednja klasa u Americi traži od vlade da stane na kraj slobodnoj prodaji oružja. Slučajevi masovnih ubistava događaju se širom Amerike, škola u Kanadi, šoping centara, ubistva u gradu Stoktonu u Kaliforniji i mnoga druga - ubice su redom bili na psihijatrijskom lečenju, a svima je davana droga, to jest sredstvo za umirenje “prozak”, koje se kao lek daje i školskoj deci koja su “hiperaktivna.” Ta droga, uzimana u određenim količinama, uzrokuje kod čoveka ekstremno nasilje. Tako se proizvode masovne ubice, a takođe su vršena ispitivanja ugradnjom čipa u pacijentov mozak, takozvani “implant”. I još nešto, takvi napadi redovno završavaju pacijentovim samoubistvom i tragovi se brišu. Takođe se u čitavom svetu stvara klima socijalne nesigurnosti, stvaranjem kriza, uništavanjem ekonomija i sejanjem straha od revolucija i nereda. Kada se talas nasilja proširi do očekivane mere, a to će biti uskoro, počinje predviđena opšta medijska kampanja, koja je već u toku. Stvara se opšte uverenje kako u velikim američkim gradovima vlada anarhija, a to i nije daleko od istine. Svakodnevno, u novinama, a i na televiziji potencira se klima sveopšteg nezadovoljstva, nasilja i nesigurnosti. Sve ovo je deo plana koji nosi tajni kodni naziv “REX-84A”. Američka vlada je, zajedno sa vojskom, već 1984. godine uvežbavala sprovođenje tog plana, i to vrlo uspešno. Tajna vlada preuzeće vlast u Americi, a samim tim i u svetu koji je vec podeljen i dezorijentisan, posebno zadnjih dvadesetak godina. Tajna vlada usko sarađuje sa “vanzemaljcima”, što je potvrdio i Filip Klas, agent CIA-e, u svojim dokumentima pisanim od 1970. do 1973. godine. Znamo da sarađuju, kao što rekosmo – moderni žreci, koji imaju iste “bogove” kao i drevni sumerski i egipatski zvezdari i žreci, samo ti “bogovi” nisu vanzemaljci, ali mogu vešto da ih simuliraju, kao što mogu da simuliraju i duhove umrlih, Isusovu majku Mariju, svetleće pojave, pojave tajanstvenih bića iz mitologije…sve po potrebi da se prevari čovek. Naravno, tu je i tehnologija pokvarenih ljudi da “potpomogne” – od pomenutih vojnih projekata do najnovijih – projekat Blu Bim (Blue Beam – Plavi Zrak) i zaprašivanja neba hemijskim elementima,da bi se, navodno, sprečilo globalno zagrevanje (Cheimtrails – hemijski tragovi), ali je namera sasvim drugačija. Modifikovanje klime i hemijsko prilagođavanje atmosfere za trodimenzionalne slike, koje po projektu Blu Bim (Plavi zrak) treba da se projektuju na nebu u svrhu religioznog buđenja čovečanstva a sa ciljem uspostavljanja jedne svetske religije koja je suprotna biblijskom, hrišćanskom učenju.

O čemu ćute astronauti
Tokom istraživanja svemira i “spuštanja” na Mesec, sve američke letelice pratili su, navodno, vanzemaljski brodovi. Dvadesetog novembra 1990. godine TV Kanal 2, jedna od televizijskih stanica u Los Anđelesu objavila je da “crveni bleštavi okrugli objekat” prati Spejs Šatl “Atlantis” koji je bio na vojnom zadatku. To je bilo prvo javno priznanje da NLO uistinu postoje. Bazu “Luna” na Mesecu fotografisao je Lunar Orbiter, dok su astronauti iz “Apola” snimili film. Na tom se filmu mogu jasno videti velike kupole, sagrađene 177

kao piramide; monumentalne kružne strukture, veliki silosi, mašine za eksploataciju rude u obliku slova “T” i razna vozila nepoznate namene. Takođe, jasno je vidljiv i ogromni svemirski brod, a pored njega još jedan manji - sve su to službene fotografije NASA-e. Baza Luna navodna je zajednička rusko-američka Mesečeva baza i ona dokazuje da “Alternativa 3” nije naučna fantastika već realnost. Pre bi se reklo da se radi o reljefu na Mesecu, ili dobroj montaži mada nikad se ne zna sa njima. Astronauti iz programa Apolo, svi odreda, bili su šokirani svim tim saznanjima. Zbog toga su se njihovi životi iz temelja promenili. Naređeno im je da ćute, pod pretnjom najstrožih kazni i ucenama. Jedan astronaut je progovorio britanskom producentu TV emisije “Alternative 3”, i jasno mu rekao šta su sve videli. Taj isti astronaut napisao je i knjigu “Alternative 3” pod pseudonimom Bob Grodin. (Stvarni Bob Grodin postoji i odigrao je značajnu ulogu u prikrivanju istinskih razloga ubistva predsednika Kenedija), ali je 1978. godine “počinio samoubistvo.” Nije izdržao pritiske i ucene. Pre toga morao je u knjigu uvrstiti brojne laži kako bi odjek tv-emisije “Alternative 3” do kraja ublažio i minimizirao.Istinu je, ipak, nemoguće sakriti. Previše astronauta i pilota tvrdi da je vanzemaljske letelice i mnogi su spremni da svedoče. Poslednji Amerikanac koji je u svemir leteo sam bio je major Gordon Kuper (Gordon Cooper). Dok se nalazio u orbiti oko Zemlje, iznad grada Perta u Australiji, 15. maja 1963. oko 22 sata video je sjajni, zelenkast objekat kako mu se velikom brzinom približava. NLO je bio primećen i iz radarske baze Mucea nedaleko od Perta. Kada se Cooper spustio na Zemlju, novinarima je bilo zabranjeno postavljati pitanja u vezi NLO. Vest je proširila australijska nacionalna TV i radio mreža koja je pratila čitav let. Prilikom svog govora u Ujedinjenim Narodima, major Gordon Kuper nije imao “dlake na jeziku.” Izjavio je: “Verujem da vanzemaljske letelice i njihove posade posećuju našu planetu!... Mnogi astronauti ne žele o tome govoriti.” Nešto kasnije, u intervjuu koji je dao J. L. Fernandu, Kuper je bio još jasniji: “Godinama, držim tajnu u sebi. Mnogi piloti i astronauti, takođe. Sada želim reći istinu. Svaki dan radari širom SAD uhvate poneku letelicu nepoznatog porekla. Hiljade ljudi videlo je NLO. Postoje brojna svedočanstva i dokumentacija o tome, ali se sve skriva od javnosti. Zašto?! Da bi se izbegla panika, naravno. Nedavno sam, ovde na Floridi, bio svedok neobičnog fenomena,. Video sam kako se iznenada pojavio plamen na jednom polju, a iz plamena je izronio NLO. Jasno sam video nekakva bića kako napuštaju letelicu i uzimaju uzorke tla. Kada su se vratili u letelicu, ona je nestala neverovatnom brzinom. Niko me ne može razuveriti da nisam video NLO i vanzemaljce!...” Prema rečima NASA-inog astronauta Nila Armstronga (Neal Armstrong) vanzemaljci imaju bazu na Mesecu i nedvosmisleno nam poručuju da se Meseca klonimo. Neka se dogovore, čija je baza, Rusko – Američka ili vanzemaljska? Sigurno je da su obojica – Nil Armstrong i Edvin Baz Oldrin - odmah nakon “spuštanja” na Mesec, 21. jula 1969., videli vrlo jasno kosmički brod vanzemaljaca. Jedan od astronauta javio je da vidi svetlo u krateru, tokom TV prenosa. Bivši NASA-in službenik Oto Binder (Otto Binder) uspeo je “premostiti” NASA-ine telekomunikacione veze i snimiti sledeci dijalog: NASA: ...Šta je tamo? Kontrola zove “Apolo 11”...

APOLO 11: Ove “bebe" su ogromne!... Enormne!... Bože, ovo ne biste verovali! Kažem vam da je tamo još jedna 178

letelica, na rubu kratera. Oni su na Mesecu i gledaju nas! U razgovoru sa Nilom Armstrongom koji je vođen na simpozijumu NASA-e, jedan novinar je Armstrongu postavio pitanje: “Šta se, zapravo, događalo na Mesecu za vreme misije “Apolo 11”? Armstrong: “Bilo je neverovatno!... Znali smo da postoji mogućnost susreta sa vanzemaljcima. U stvari, bili smo na to upozoreni od strane vanzemaljaca.” ”Kako mislite - bili smo upozoreni ”? Armstrong: “Ne mogu ulaziti u detalje... Mogu samo reći da su njihovi brodovi veći i brži od naših, znatno su tehnološki napredniji. One što smo videli bili su veliki... i preteći.” ”Ali, NASA je nastavila sa svojim misijama i nakon događaja vezanih uz Apolo 11?”Armstrong: “Naravno, NASA je morala nastaviti, ali o događajima u vezi s misijom “Apolo 11” se ćutalo. Nije se htela izazivati panika na Zemlji.” Armstrong je sa Meseca obavestio Kontrolu na Zemlji kako ih “posmatraju” dva velika leteća objekta. Međutim, NASA je cenzurisala taj deo prenosa i javnost nije mogla ništa čuti o postojanju NLO-a. Edvin Baz Oldrin (Edvin Buzz Oldrin) snimio je kolor film na kome je zabeleženo i kretanje NLO-a, a nastavio je snimati i pošto je Armstrong izašao izvan svoje letelice. Armstrong je priznao da je priča istinita, ali nije želeo ići u detalje, osim što je naglasio kako je CIA odgovorna za zataškavanje celog slučaja. Osim navedenih astronauta, izveštaje o bliskim susretima sa vanzemaljskim letelicama dali su i astronauti Donald Slavton (1951.), Robert Vajt (Robert White 1962.), Josip Voker (Joseph A. Walker 1962.), zatim Eugen Cernan (1973.) i Moris Šatelen ( Maurice Chatelain 1979). Poznata je izjava NASA-inog astronauta Skota Karpentra (Scott Carpenter): “Nikada, prilikom boravka astronauta u svemiru, oni nisu bili sami. Svi do jednoga su bili praćeni NLO-ima!...” Javnost je sistematski obmanjivana o stepenu razvoja današnje tehnologije. Pomenuti Ričard J. Bojlan poseduje službene NASA-ine fotografije, a neke od njih bile su objavljene i u knjigama “Otkrili smo na Mesecu baze Vanzemaljaca” i “Još je neko na Mesecu”, autora Freda Steklinga. Godine 1969. došlo je, navodno, do ozbiljnog incidenta izmedu Rusa i Amerikanaca u zajedničkoj bazi na Mesecu. Ubijeno je 66 ljudi, a neki američki naučnici bili su neko vreme taoci Rusa. Rusi su tada bili suspendovani iz zajedničkog programa, ali su napetosti prevaziđene i ponovo je uspostavljena saradnja, koja i danas traje. “Specijalne Delta Force jedinice su navodno došle u sukob sa vanzemaljcima”, tvrdi Bojlan. Pa Novi Svetski Poredak mora imati neprijatelja iz svemira. Teroristi Al Kaide i Džihada su prevaziđeni. Međutim, istina je da je jedino neprijateljstvo izmedu Zemljana i vanzemaljaca bilo izazivanje i pucanje na NLO od strane vazduhoplovstva SAD. Zadatak je bio srušiti NLO i ispitati njihovu tehnologiju, ali se u tome nije uspelo. Jedan je slučaj posebno zanimljiv. Godine 1978. jedan je trouglasti NLO nekoliko puta preleteo iznad jedne vojne baze. Tada je otvorena vatra na leteći tanjir, koji je svaki put uspešno izbegao projektile američke vojske. Kao da su Amerikancima hteli pokazati koliko su nadmoćni i napraviti ih magarcima. Ipak, videćemo zašto nije “skinut.” Nisu ga mogli pogoditi kada je nematerijalan, kada je samo iluzija ili prikazanje, simulacija. Vrlo vešta simulacija… “MUFON” - Mutual UFO Network, ( zajednička UFO mreža) je internacionalna organizacija sastavljena od ljudi koji se ozbiljno i studiozno bave fenomenom NLO-a. Udružili su svoje znanje i talente, a organizacija “MUFON” ima svoje podružnice na svim kontinentima. Sedište organizacije je u SAD, a svako ko smatra da je video NLO može javiti na sledecu adresu: MUTUAL UFO NETWORK, INC. 103 Oldtowne Road Seguin, Texas 78155- 5099 USA. Opet SAD. U MUFON -u je zastupljeno 45 naučnih disciplina, kao što su medicina, psihologija, psihijatrija, teologija, astronomija, komunikacija, političke nauke, fotoanalize i mnoge druge, a Upravni odbor sastavljen je od fizičara, matematičara i doktora raznih nauka. Međutim, sve važnije NLO organizacije kontrolisane su od strane “Tajne vlade.” Jedna takva organizacija, NICAP, bila je razorena iznutra, infiltriranjem agenata CIA. Dobar primer je i “MUFON.” Stotine članova u celom svetu vode istrage, šalju fizičke dokaze u centralu gde dokazi odmah nestaju. Nedavni primer: u dvorištu škole u mestu Gulf Briz (Gulf Breeze) na Floridi sakupljena je tečnost koja je iscurila iz NLO koji je preleteo to područje. Uzorci su poslani “MUFON”-u, gde su odmah nestali. Direktor Valter Andrus, izjavio je kako su uzorci slučajno izgubljeni. No, to nije prvi puta da “MUFON” uništava navdne fizičke dokaze. Pominjani g. Bojlan, smatra kako je “MUFON” ustvari “crna rupa u svetskom NLO dvorištu”. Kontrola informacija je velika i ništa ne može promaći. Članovima se govori u 179

šta da veruju, a u što ne i većina ih nije svesna kako se sve kontroliše. Direktori uživaju finansijsku podršku vlade u vidu visokih prihoda, penzijskih čekova i slično, a ruku koja ih hrani ne žele ugristi. Novac je osnovni način kontrole. Najvažnije UFO publikacije su takođe kontrolisane, kao što je slučaj sa “UFO magazinom”. Viki Kuper (Vicki Cooper), izdavač “UFO magazina” sama je pre nekoliko godina izjavila prijateljima i rođacima da je finansijski pomaže CIA. Sin Viki Kuper pohađa Vojnu akademiju Vest Point (West Point Militaru Academu). Kada se jednom prilikom nije složila sa vladinim mišljenjem o jednom slučaju NLO, odmah su ocene njenog sina postale lošije. Prema izjavi Dona Ekera, Viki Kuper je radila za poznatu “madam Mejflauer” (Mayflower). FBI je hteo uhvatiti madam Majflauer, a pronašli su Viki kao krivca za falsificiranje poreznih knjiga. Uhapšena je, ali se na sudu pojavila kao krunski svedok. Umesto povratka u zatvor, rečeno joj je da pokrene “UFO Magazin”. Dobila je novac i počela objavljivati informacije koje su joj diktirane. “UFO Magazin” se čita u celom svetu, a čitaoci pojma nemaju o zakulisanim igrama, i o činjenici da se vodaju kao ovce a povodac drže isti oni koji se igraju stvaranja kriza i ratova i koji duše dovode svom gospodaru, kome su prodali dušu za vlast, moć i bogatstvo - đavolu. Tobožnji dokazi koji nestaju, skrivene letelice i tela vanzemaljaca ne postoje. Isti ljudi ih “obaraju” i zarobljavaju, isti ljudi ih “sakrivaju od javnosti” i isti ljudi se brinu da “procure u javnost.” Da se stvori dobra podloga za lakoverne, a lakoverni su u većini.

Autopsija u SFRJ
Jedan NLO se navodno srušio u novembru 1966. na farmi blizu jednog malog sela Otoček u Hrvatskoj, tada u Jugoslaviji, i u njemu se, navodno, nalazilo jedan mrtav vanzemaljac . Taj događaj je uskoro sakriven od javnosti, tako što je javljeno da se srušio tajni avion Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Saopšteno je da je telo vanzemaljca, ustvari bilo telo pilota Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Rekli su da je deformisano plamenom i toplotom. Mračna noć je pomogla da se objavi ova teza za one koje veruju. Vanzemaljac je odmah transportovan u Beograd, vojnom hitnom pomoći i odmah primljen u vojnu bolnicu. Kroz nekoliko sati, neki od najvažnijih jugoslovenskih naučnika, počeli su sa pregledom leša. Osim naučnika, prisustvovali su i doktori koji su vodili autopsiju : hirurg Andrej Zobol i dva patologa Nikola Julić i Zoran Frederić. Dokazano je da su trojica doktora bili čvrsto povezani sa vladom. (Ovo je “zvaničan” tekst za javnost željnu senzacija, ali je istina drugačija. “Jugoslovenski vanzemaljac” je bio delo entuzijaste Andrea Zobolija, člana “Udruženja italijanskih skeptika” (CICAP) koje je organizovalo konkurs na kome su tražili rekonstrukciju paranormalnog fenomena. Andrea je napravio “vanzemaljca” od poliuretana i lateksa pa ga ispunio kupljenim iznutricama. Od hodnika stomatološke ambulante njegovog prijatelja je napravljena “sala za autopsiju” i uz dobru priču je napravljena dobra zabava. Jugoslaviju su odabrali iz njima znanih razloga, i zabava je mogla da počne. Mnogo je sličnih primera gde su ljudi želeli da se na njih obrati pažnja. Najteže je dan za danom, godinama ići na posao i vraćati se kući dok život prolazi pored vas.

180

Poliuretanski vanzemaljac - Beograd, Jugoslavija 1966 Američka vlada još nije spremna javnosti otkriti najčuvaniju tajnu - postojanje vanzemaljaca na Zemlji, tvrdi g. Bojlan. Mnogi iz te vlade veruju u njih a malo ih uopšte zna šta je po sredi. Sve dok to ona ne odluči, i dalje će postojati agenti zaduženi za dezinformacije, zataškavanja, pretnje, ucene itd. Ljudi ne znaju koliko su izmanipulisani i kako se njima vlada pomoću raznih tajnih društava, religija, magije, okultizma... Ajzenhauer je bio poslednji predsednik koji je bio u potpunosti upoznat sa strogo čuvanim tajnama. Predsednici koji su došli posle njega dobivali su informacije od grupe “MJ-12”, i to informacije koje nisu bile potpune. Svi predsednici progutali su servirane priče o alienima koji su dobili utočište na našoj planeti i koji nam za uzvrat daju nove tehnologije i štite planetu od ljudskog ludila. U međuvremenu, nevini ljudi stradaju kao žrtve vanzemaljaca i naučnika. Na njima se vrše jezivi eksperimenti. Javnost se i dalje obmanjuje. Od 27. do 29 maja 1996. godine u hotelu Šeraton u Vašingtonu održan je Okrugli sto pod nazivom “Kada se kosmicke kulture sretnu”. Daleko od očiju javnosti o toj temi raspravljali su vrhunski naučnici, akademici, predstavnici američke i ruske vlade, vojni službenici i predstavnici glavnih religija. Unatoč neobično jakom obezbeđenju, delovi nekih izlaganja tajno su snimljeni i predstavljaju nepobitan dokaz da su oni među nama. Vreme za njihovo javno pojavljivanje je došlo, tvrdi Ričard J. Bojlan, čiji su stavovi delimično izneti kroz tekstove “Alieni su naša realnost” i “o čemu ćute astronauti.”

Da li vlade znaju?
Britansko Ministarstvo odbrane je konačno pristalo da objavi arhivske dokumente o istraživanju NLO, kako bi se jednom zauvek ućutkali oni koji tvrde da Ministarstvo još krije tajne o vanzemaljcima koji su posetili Veliku Britaniju. Ovaj potez je zapravo nastavak slične situacije kada je francuska vlada objavila zapisnike o više od 1 600 viđenja NLO tokom poslednjih pet decenija. Kada je zvanična NLO arhiva objavljena, na sajt francuske Svemirske agencije (CNES) se ulogovao tako ogroman broj zainteresovanih, da je server pao usled preopterećenosti. Podaci govore da je od 1977. godine francuska agencija sprovodila specijalno istraživanje NLO, u okviru koga je prikupljeno više od 6 000 izveštaja očevidaca. Oko 28 odsto izveštaja je, posle detaljne istrage, proglašeno neobjašnjivim. Uprkos supotnim tvrdnjama i za razliku od Francuza, britansko Ministarstvo odbrane tvrdi da nikada nije angažovalo NLO istraživače sa punim radnim vremenom, kao i da je njihovo interesovanje za ovu temu ograničeno isključivo na jasno definisane odbrambene aktivnosti. Izveštaji koji su stizali u Vajthol (sedište Ministarstva), kopirani su i prosledjivani stručnjacima za vazdušnu odbranu RAF i odeljenju za odbrambeno obaveštajnu delatnost (DIS). Za razliku od Francuza koji su sprovodili istrage na terenu i pažljivo crtali mesta događanja i opise očevidaca (kvalitet crteža je zavisio od umetničkih sposobnosti žandarma), u Britaniji je većina izveštaja samo zapisana i odložena na stranu. Mada Ministarstvo odbrane tvrdi kako ni jedan od NLO izveštaja nije bio od značaja za bezbednost zemlje, jedan manji deo svedočanstava je ipak podvrgnut detaljnoj istrazi obaveštajaca DI 55 i RAF. Priroda ovih istraga i njihovi rezultati su postali brižljivo čuvana tajna. Tokom perioda od 30 godina koji je pokrio francuski NLO projekat, britanski obaveštajći iz DI 55 su prikupili preko 7 000 izveštaja očevidaca NLO. I danas, britanska vlada odbija bilo kakvu diskusiju o stvarnoj ulozi i zadacima ljudi iz DI 55. Sve do nedavno se strahovalo da su 24 fajla o NLO koje je prikupio DI 55 uništeni, jer su u skladištu bili izloženi smrtonosnoj azbestnoj pašini zajedno sa preko 63 000 drugih veoma “osetljivih” obaveštajnih fajlova iz vremena hladnog rata. Po okončanju 3 miliona funti vrednog i javnog projekta restauracije, sva kontaminirana dokumenta su spašena i prebačena na CD. Početkom 2007. godine, u Ministarstvu odbrane je doneta odluka o prioritetnom objavljivanju NLO dokumenata na njihovom zvaničnom veb sajtu. Arhiva DI 55 sadrži ne samo svedočanstva civila, već i mornaričkih i RAF pilota i drugog vojnog osoblja. DI 55 je ogranak obaveštajnog odeljenja Ministarstva odbrane, čiji je osnovni zadatak prikupljanje tajnih informacija o navođenim prjektilima i svemirskom naoružanju zemalja koje takve projekte imaju. Oni su nadgledali NLO izveštaje još od 1967. godine i pružali naučne i tehničke savete vezane za viđenja NLO civilima koji su se ovom tematikom bavili u Vajtholu. Ministarstvo odbrane Velike Britanije tvrdi da je interesovanje DI 55 za NLO okončano 2000. godine, nakon objavljivanja zvanične studije o NLO. Kao odgovor na pitanje koje je u parlamentu postavio poslanik Norman 181

Bejker (Norman Baker), britanska vlada je priznala da je na istraživanje i studiju potrošeno 50 000 funti. Izveštaj o ovom projektu, klasifikovan pod oznakom “vrhunska tajna”, videlo je samo nekoliko starijih oficira RAF i obaveštajaca. Postojanje studije je otkriveno u maju 2006. kada su je se sasvim slučajno dočepali dr Dejvid Klark i Geri Entoni, a na osnovu tek obnarodovanog Akta o slobodi informacija. Donosimo i svedočanstva viših američkih vladinih zvaničnika na koje je vršen veliki psihološki pritisak nakon što su sa strogo poverljivim informacijama izašli pred javnost. Počelo je četrdesetih godina, odmah nakon Rozvela. Kontra admiral Rosko Hilenkoter (Roscoe Hillenkoeter) bio je direktor CIA u razdoblju od 1947.1950. godine. 1960 god. izjavio je za štampu da je za vreme njegovog službovanja bilo, od strane vlade, više uspelih zataškavanja pojave NLO. Svoju izjavu potvrdio je i u specijalnoj televizijskoj emisiji, nekoliko meseci posle. Bračni par iz države Juta snimio je 1948. godine vrlo uspele fotografije dve letelice, navodno vanzemaljskog porekla. Fotografije su odneli u redakciju lokalnog lista koji je objavio i članak, uz napomenu da je negativ filma bio podvrgnut analizi u laboratoriju Univerziteta Juta, te da je utvrđeno da je film originalan i da je mogućnost fotomontaže potpuno isključena. Članak je, uz popratne fotografije, ne samo u državi Juta već i mnogo šire, naišao na velik odjek javnosti, a samim time zainteresovala se i CIA, pogotovu jer se radilo o letelicama nepoznatog porekla. Ukratko, nakon što su dotični bračni par posetili “ljudi od vladinog povjerenja”, (što je priznao i sam Hilenkoter), supružnici izjavljuju (za isti list, čijeg su vlasnika takođe posetili “neki ljudi”) da je posredi bila fotomontaža, i kako su sve smislili iz puke zabave. Nalaze univerzitetske laboratorije nije više niko nigde spominjao, i sve je ubrzo palo u zaborav. Fotografiju originalnog primerka filma koji je bračnom paru bio oduzet “radi ispitivanja”, a koji je CIA snimila za svoju arhivu, Hilenkoter je pokazao u televizijskoj emisiji, potvrđujući nalaz i laboratorije Univerziteta juta. Godinu dana nakon toga, bilo je nekoliko izjava za javnost viših vojnih zvaničnika, u kojima se navode tačna mesta pada tri NLO-a, koji su odmah potom bili ispitivani u podzemnoj vojnoj bazi u državi Viskonsin. O navodnoj posadi tih letelica nema pomena. Dr. Vanevar Buš (Vannevar Bush) bio je predsednik američkog Saveta za istraživanje i razvoj u razdoblju od 1945 - 1949. godine. Osim toga, bio je savetnik američkog predsednika i ključni čovek u razvoju atomske bombe. 1950. godine, u memorandumu kanadske vlade koji je potpisao Vilbert Smit (Wilbert Smith), jasno se navodi: “Leteći tanjiri postoje. O njima ne znamo gotovo ništa, ali znamo da velike napore u razotkrivanju te tajne ulaže mala grupa ljudi, koju predvodi Dr. Vanevar Buš.” Džejms Forestal (James Forrestal) bio je tada američki ministar odbrane. Godine 1949. doživeo je nervni slom, pa je počinio samoubistvo. Mnogo se nagađalo o razlozima zbog kojih se, ta inače izuzetno stabilna osoba, odlučila na taj čin, međutim njegovi najbliži suradnici nisu bili previše iznenađeni: “Previše je toga” i “Postaje neizdrživo”, reči su koje je Forestal često ponavljao u danima koji su prethodili njegovom nervnom slomu. Prema rečima njegovog bliskog prijatelja, generala Valtera Bedel Smita (Walter Bedell Smith), koji je Forestala zamenio na dužnosti ministra odbrane, Forestal je bio vrlo potresen zbog, kako je on sam rekao, “opasne tajne koju će ljudi ubrzo otkriti.” Nije rekao o čemu se radi, ali aludira se na vanzemaljce. Znači ne mora da znači da je forestal skrenuo zbog slučaja NLO. Bivši zapovednik Vazduhoplovne baze Rajt – Paterson (Wright- Patterson) u Dejtonu, u državi Ohajo, brigadirni general Artur Ekson (Arthur Exon), objavio je 1991. godine postojanje tajne grupe “Bezbožnih trinaest”, čiji je zadatak kontrola pristupa strogo poverljivim izveštajima o NLO i njihovim posadama. Možda je Ekson mislio na tajnu grupu “Mažesti -12” ili 12 Veličanstvenih plus američki predsednik ili neka druga ličnost. Sa grupom Mažesti -12 sarađivali su, po Eksonovim rečima, i Forestal i Smit. Dr. Erik voker (Eric Walker) je bivši upravnik američkog Instituta za analizu Odbrane. Za TV mrežu NBC izjavio je 1989. godine kako je za vreme svog službovanja često prisustvovao tajnim sastancima u vazduhoplovnoj bazi Rajt – Paterson. Glavne i jedine teme bile su analize pronađenih NLO kojih je, prema njegovim rečima, “bilo više nego što bi se moglo pomisliti.” Dr. Erik Voker takođe je izjavio da “zna za njih (grupu Mažesti - 12) već 40 godina.” General Hojt Vanderberg (Hoyt Vanderberg) je tokom Drugog Svetskog rata bio zapovednik američke Vojne obaveštajne službe, i direktor CIA u razdoblju od 1946. do 1947. godine. U izjavi za štampu, i budući da je (1. oktobra 1947) lično prisustvovao činu, potvrdio je autentičnost potpisa američkog predsednika Harija Trumana na tajnom memorandumu grupe “Mažesti - 12.” Grupa je osnovana kada su NLO-i, prema rečima gen. Vanderberga, “postali pitanje nacionalne bezbednosti.” 182

Dr. Detlev Bronk po zanimanju je biofizičar. Bio je predsednik Američke akademije nauka, i upravnik Američkog medicinskog saveta pri Odboru za atomsku energiju. Prema izjavi koju je dao na radiju u Los Anđelesu, a koja je emitovana direktno u etar tadašnji predsednik Dvajt Ajzenhauer je u doba slučaja Rozvel bio na najvišoj vojnoj dužnosti i morao je znati za taj pad letelice ako je do toga došlo. Kada je izabran za predsjednika SAD-a, odlučno je poricao bilo kakvo postojanje vanzemaljske letelice, što je tada bila, baš kao što je i danas, uobičajena praksa Bele Kuće. Potpuno je jasno da američka vlada nije mogla dozvoliti da informacije o tobožnjem padu NLO-a, a pogotovo fotografije vanzemaljskih astronauta, prodru u javnost. Osim panike koju bi ta vest izazvala, a što bi se još i moglo kontrolisati, postojala je daleko veća opasnost za vladu. Kada bi običan američki građanin suprotstavio svoj “američki način života” postojanju vanzemaljske civilizacije, kontrola nad ljudima bila bi vrlo otežana, a u glavi svakog pojedinca nastala bi pitanja kojih se svaka vlada boji. Međutim, to nije problem samo američke vlade. Sivi patuljak visine jednog metra, doleteo ko zna otkud, postao bi veći faktor od svih predsednika zajedno. Koja vlada tako što može dopustiti ? I to je jedan od razloga zbog kojeg mnoge države sveta (pogotovo Rusi i Amerikanci) godinama tajno sarađuju i po pitanju vanzemaljskih letelica, iako su im politički sistemi različiti. Ili vlade baš i žele da se svet interesuje za vanzemaljce, ali da to bude obavijeno nepoznanicom. Kao što smo kazali: isti ljudi i stvaraju ideju, i kriju je od sveta i dopuštaju da nešto procuri da bi se u javnosti špekulisalo i nagađalo. Kontra admiral Sidni Sauers (Sidney Souers) vršio je visoku dužnost u Američkoj Centralnoj Obaveštajnoj službi 1946. godine, kada je imenovan za izvršnog sekretara Saveta nacionalne odbrane, 1947. godine. Tokom karijere bio je duboko upleten u istraživanja koja se tiču navodnih ostataka palih vanzemaljskih letelica, što je lično izjavio 1969. godine za američku nacionalnu TV mrežu NBC. U istoj televizijskoj emisiji pokazao je komad metala veličine 15x10 cm, čiji je sastav navodno nepoznat, i za koji je tvrdio da pripada letelici vanzemaljskog porekla, paloj u pustinji Nevada 1956. godine. Dve sedmice nakon emitovanja emisije, prilikom provale u njegovu kuću, predmet je nestao, a sa njim i gosp. Sidni. Osim tog predmeta (i sâmog Sidnija) ništa nije ukradeno. Njegova supruga Elena, koja je bila u bolnici kada je provaljeno u kuću, tvrdi kako je nestanak njenog supruga povezan sa “ljudima koji su nekoliko puta telefonom nazivali Sidnija”, nakon čega je “on bio vrlo nervozan i rastresen.” Telo Sidnija Sauersa nikada nije pronađeno. Don Berliner je fizičar, i dugi niz godina istražuje fenomen NLO. Nije mu poznato ko je na njegovu adresu poslao dokument koji pripada grupi “Mažesti – 12”, a koji datira iz 1996. godine. Dokument nosi naslov: “Vanzemaljski entiteti i njihova tehnologija.” Zajedno sa dokumentom, primio je i mikro-film koji sadrži 23 stranice tajnog izveštaja iste grupe. Na stranicama snimljenim na mikro-film, iznose se zapažanja u vezi kontakata sa vanzemaljcima koji su se dogodili unatrag dve godine. Ime “Area 51” (Oblast 51) spominje se 14 puta, što upućuje na konkretne aktivnosti te baze. Berliner je mikro-film, prema priloženim uputstvima, sakrio na tajno mesto, a podatke je javnost trebala saznati u januaru 1998. godine, što se nije dogodilo. Ta odluka rezultat je telefonskog obaveštenja primljenog neposredno nakon prijema paketa sa spomenutim sadržajem. Dr. Donald Menzel (Mencel) profesor je astrofizike, a bio je i savetnik nekoliko američkih predsednika, uključujući i Regana. Učestvovao je u razvoju američkog svemirskog programa, a u američkoj Administraciji važi kao čovek koji je imao pristup dokumentima klasifikovanim kao “Top Sekret Ultra” , odnosno dokumentima od najveće tajnosti. Januara 1995. izlazi u javnost sa informacijama vezanim za pad NLO koji se dogodio 1980. godine u državi Mejn, nedaleko od vazduhoplovne baze Linkoln. Zajedno sa general majorom Robertom Montakijem, direktorom Centra za razvoj specijalnih naoružanja, koji ima sedište u gradu Albukerkiju u Novom Meksiku, radio je na istraživanju pale letelice. Prilikom gostovanja u radio emisiji pod nazivom “Close encounters” (Bliski susreti), a koju redovno prate slušaoci 5 saveznih država, i koja je neverovatno popularna, opisao je pali NLO i odgovarao na sva pitanja osim onih vezanih za pronađeno oružje. Radio emisija izazvala je vrlo veliko interesovanje, pa je zato i reprizirana. Nedugo zatim, kao gost iste emisije, pojavio se i general major Robert Montaki, tvrdeći da su izjave Dr. Mencela neistinite, i da je Mencel svojim istupom hteo samo privući pažnju na sebe. U junu iste godine, Mencel gostuje na TV mreži ABC (u večernjem najgledanijem terminu), pokazuje fotografije spornog NLO, i odgovara na pitanja gledalaca iz gotovo celih SAD. Nakon toga, javno ga više niko nije demantovao, ali je postao žrtvom pretećih anonimnih poziva. Ubrzo zatim je umro. Osobe kao što su Stanton T. Fridman (nuklearni fizičar), Bil Mur (Bill Moore) i Džejm Šandera (Jaime Shandera) (inženjeri koji više od dvadeset godina proučavaju slučajeve vezane za NLO), primaju zadnjih godina pakete nepoznatih pošiljaoca. Sadržaj paketa uglavnom čine mikro-filmovi na kojima su 183

snimljene stranice poverljivih dokumenata, i fotografije NLO. Bil Mur je 1985. godine primio kovertu poslatu sa Novog Zelanda, u kojoj ga neko njemu nepoznat upućuje u Američku nacionalnu arhivu, radi ispitivanja nekih dokumenata. U poruci je naveden broj pod kojim se dokumenti, koji više nisu bili klasifikovani kao tajni, nalaze u arhivi. Mor i Šandera tako su došli do memoranduma vezanog za aktivnosti grupe “Mažesti -12”, a koji postojanje te grupe i potvrđuje. Memorandum je potpisao Robert Kutler, najbliži saradnik predsednika Ajzenhauera, i specijalni savetnik pri Savetu za nacionalnu bezbednost. Taj dokument, nekad od najveće tajnosti, adresiran je na Natana Tviningsa (Nathan Twinings), tadašnjeg generala Američkog vazduhoplovstva. Tim Kuper istražuje nestanke ljudi povezane sa aktivnošću NLO, više od 20 godina. Autor je knjige “Obdukcija – ko je sledeći?” (Abductions – Who’s Next?), koja vrlo ozbiljno upozorava na opasnosti koje prete od bliskih susreta sa vanzemaljcima. U razdoblju između 1992. i 1996. godine primio je, takođe od njemu nepoznate osobe, nekoliko dokumenata koji pripadaju grupi “Mažesti - 12” i koje je pokazao Fridmanu. Prema njihovom mišljenju neki su dokumenti falsifikati, ali dva su originalna. U prvom dokumentu nalaze se upute generalu Natanu Tviningsu, a u vezi njegovih aktivnosti vezanih za put u Novi Meksiko 1947. godine, gdje je pao NLO. Drugi dokument je dopis predsedniku Trumanu, a potpisao se državni sekretar Džordž Maršal (George C. Marshall). Dokument ima oznaku “MAJIC EO 092447 MJ-12.” Budući da su mnogi dokumenti grupe “MJ-12” snimljeni na mikro-filmove, originalni papir i mastilo ne mogu se ispitati. Međutim, postoje detalji koji se mogu proveriti, a to su npr : analiza potpisa, datumi sastanaka, imena članova itd. Državni sekretari, uticajni naučnici i ljudi iz samog vojnog vrha, godinama su bili pripadnici vladine tajne grupe Mažestik - 12. Tako je i danas, s razlikom što se njihove aktivnosti sve teže prikrivaju od javnosti. Sasvim je sigurno kako će idućih godina informacija vezanih za tajne aktivnosti američke vlade biti sve više i više, zahvaljujući odlukama nekad visokih vojnih zvaničnika , a takođe i istraživačima NLO fenomena koje njihov duh vodi izvan granica koje postavlja službena politika.

UN pripremaju doček vanzemaljcima
27. Septembar 2010. U svetskoj organizaciji imenovan je ambasador za “svemirske prinadležnosti“, opunomoćen da uspostavi kontakt sa vanzemaljcima, ukoliko slete na zemlju. Njujork, Beč – Ujedinjene nacije imenovale su juče novog šefa biroa za svemirska pitanja (UNOOSA) sa sedištem u Beču, izvestile su svetske agencije: Mazlan Otman, pedesetosmogodišnja malezijska astrofizičarka, biće, kao njeni brojni prethodnici, nadležna za koordinaciju aktivnosti zemalja članica u svemiru. Zvanično, podsticaće dogovore o mirnodopskoj eksploataciji. Na opšte iznenađenje, međutim, Otmanova je dobila još jednu funkciju i titulu. Proizvedena je u vanrednog i opunomoćenog ambasadora UN za svemir – naloženo joj je da prva stupi u kontakt sa vanzemaljcima.

Vatikan priznao postojanje vanzemaljaca
Maj 2008. godine Vatikan – “Kao astronom, ja verujem u Boga koji je stvoritelj svemira”, rekao je u razgovoru za vatikanske novine “L'Osservatore”, Romano Hose Gabriel Funes, isusovac (jezuita) koji je direktor vatikanskog opservatorija u Kastel Gandolfu, pored Rima. “No, premda još nemamo nikakvih dokaza, ne možemo isključiti mogućnost da na drugim planetima ima života”, dodaje “Kao što na Zemlji postoji puno vrsta živih bića, tako je Bog mogao stvoriti i druga, jednako razumna bića”, rekao je Papin astronom. “Zašto ne bismo mogli govoriti o “braći vanzemaljcima. To je i dalje deo kreacije.” Odgovarajući na škakljivo teološko pitanje o istočnome grehu koje pritiska ljudski rod i o nužnosti otkupljenja koje iz toga proizlazi, isusovac smatra da “ako postoje druga razumna bića ne znači da im je otkupljenje potrebno. Možda su ostali u punom prijateljstvu sa svojim Stvoriteljem i nisu počinili istočni greh”, rekao je. U protivnom, “utelovljenje (dolazak Hrista, Božjeg sina, na Zemlju kako bi otkupio svet) vredi i za njih”, ocenio je, jer je “utelovljenje sasvim jedinstven događaj.”

Konačno priznanje: Nismo sami u svemiru

184

U nameri da upozori narode sveta na opasnost od skrivanja podataka o postojanju vanzemaljaca, dr Stiven Grir (Steven Greer) je 1993 godine započeo kampanju u SAD kako bi pronašao svedoke iz Vlade i armije voljne da javno govore o svojim saznanjima. Vremenom je prikupio veliki broj svedočanstava i dokumenata, što je dovelo do stvaranja organizacije koju je nazvao „Projekat Razotkrivanje.“ Osnovan kao neprofitna organizacija „projekat Razotkrivanje“ poziva na otvorena saslušanja u Kongresu SAD, kao i donošenje zakona koji će da zabrani postavljanje oružja u svemiru. Pošto je sa svojim otkrićima upoznao članove Klintonove administracije, direktora CIA, visoke oficire u Pentagonu i neke članove Kongresa, dr. Grir je odlučio da maja 2001. organizuje konferenciju za štampu u Nacionalnom pres klubu u Vašingtonu, na koju je pozvao dvadesetak svedoka koji su govorili o realnosti NLO. Evo nekih svedočenja: Dr. Stiven Grir: „Okupili smo se da bismo rekli istinu o predmetu koji je ismevan i negiran više od 50 godina. Muškarci i žene koji će da stanu pred govornicu, kao i 350 svedoka dokazaće da nismo sami u svemiru. Ova tema ima najdublje implikacije na ljudsku budućnost i bezbednost SAD, kao i na mir u svetu. Tehnologije vezane za NLO, ako im se ukine status tajnosti, i upotrebe se u miroljubive svrhe, rešile bi u budućnosti energetsku krizu, problem globalnog zagrevanja, kao i problem očuvanja okoline. Na osnovu izjava svedoka, nepobitno ćemo dokazati da su objekti vanzemaljskog porekla praćeni radarima, da su se kretali neverovatnim brzinama i naglo zaustavljali, da koriste antigravitacione pogone. Dokazaćemo da su ti objekti bili prizemljivani, onesposobljavani i zaposedani – posebno od strane timova u SAD, i da su vanzemaljski oblici života zarobljeni a njihova vozila se proučavaju tokom poslednjih 50 godina.“ Gospodin Grir je više nego smešan. Letelice koje prkose gravitaciji i prelete pola svemira dođu da se sruše na Zemlji, a posada dozvoli da je baš Amerikanci zarobe. I da je tako, teško bi bilo poverovati da je jedna letelica došla sama, i da baza ne zna gde je ona. Što nije došla spasilačka misija? Grir je, vrlo verovatno deo ekipe koju bismo nazvali: „isti stvaraju ideju, isti je kriju i isti puštaju da curi u javnost da bi istu zbunjivali.“ Ipak, da vidimo kako je teklo dokazivanje g. Grirovih svedoka, za koje se može tvrditi i da lažu i da ne lažu. Šta su oni stvarno videli, o tome se može dosta reći. Den Vilis (Dan Villis): „Bio sam u odeljenju za kodiranje u mornaričkoj komunikacijskoj bazi u San Francisku. Davne 1969. sam primio poruku sa broda koji se nalazio blizu Aljaske, a koja je bila označena kao vrhunska tajna. Obavestili su me da iz okeana, blizu pristaništa, izranja sjajan, blešteći crvenkasto – narandžasti elipsasti objekat prečnika 70 stopa. Jurnuo je u nebo brzinom od 7 000 milja na sat. Bio je praćen na brodskom radaru. Godinama kasnije radio sam u Mornaričkom centru za elektroniku i inženjering u San Dijegu. Jedan moj saradnik je primetio na ekranima neobične objekte koji su pravili zaokrete pod pravim uglom. Njegov izveštaj nadređeni je prokomentarisao: „To je poseta jednog od naših malih prijatelja.“ Ovaj čovek nije bio sklon šalama. Don Filips (Don Phillips): „Kao pripadnik Vazduhoplovnih snaga SAD sarađivao sam sa Vladinim obaveštajnim agencijama. Moja prva služba je bila u bazi „Nelis“ u Las Vegasu. Oko jedan sat iza ponoći sam čuo neko komešanje. Ustao sam i otišao da vidim šta se događa. Spazio sam četvoricu ljudi koji su zurili u nebo. Čudna svetla su se kretala velikom brzinom, preko 3 000 milja na sat. Posle pet minuta se činilo da se grupišu prema severozapadu u ubliku kruga. Počela su da se rotiraju a zatim su nestala, a ja sam pomislio da o tome moramo da ćutimo.“ Robert Salas (Robert Sallas): „Bio sam oficir Vazduhoplovnih snaga zadužen za lansiranje raketa „Minutmen“ u podzemnoj bazi „Malstrum“ u Montani. U zoru 16. marta 1967 godine sam dobio poziv od stražara koji su se nalazili na površini. Ja sam bio na nekih 60 metara pod zemljom, u jednoj kabini, odakle sam nadgledao i kontrolisao deset projektila sa nuklearnim bojevim glavama. Obavestili su me da su videli neobična svetla koja lete nebom. Zanemario sam taj poziv, i rekao sam da me pozovu kada se dogodi nešto značajnije. Dobio sam još jedan poziv, ali ovog puta je stražarev glas bio nesigurniji. Bio je uplašen, rekao je da se pred ulazom u bazu nalazi sjajan, blešteći crveni objelat koji lebdi. Ispred su bili ostali stražari sa uperenim oružjem. Od mene su tražili instrukcije, a ja sam probudio pretpostavljenog. Projektili koji su služili za odbranu baze su otkazali jedan po jedan. Kada smo o događaju izvestili vrhovnu komandu, dobili smo odgovor da se sličan incident dogodio i u vazduhoplovnoj bazi „Eko“. I njihova posada je izveštavala o NLO nad bazom. Skupio sam dokumentaciju od vazduhoplovnih baza na osnovu Zakona o slobodi informisanja u kojoj se pominje incident u bazi „Eko“. Među papirima se nalazi i deo koji upućuje na NLO, kao i činjenica da je deset projektila otkazalo, kao i projektili za odbranu baze. Skupio sam 12 svedoka koji će da potvrde ovu priču, uključujući i svedoka koji će da potvrde ovu priču uključujući i čoveka koji je naknadno istraživao incident.“ 185

Karl Vulf (Carl Woolf): „Radio sam na održavanju precizne fotografske mehanike u vazduhoplovnim snagama. Sredinom 1965 sam pozajmljen za projekat „Mesečeva orbita“ koji je vodio izvesni dr. Kili. Otišao sam u bazu gde sam zatekao naučnike iz celog sveta. Bio sam iznenađen što u projektu koji je vodila Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) rade naučnici iz celoga sveta. Odveden sam u laboratoriju gde se nalazila pokvarena oprema koju je trebalo srediti, kao i jedan pilot. Zanimalo me kako podaci sa satelita stižu u laboratoriju. Posle približno 30 minuta tumačenja procesa, pilot mi je rekao: „Otkrili smo izgled tamne strane meseca.“ I počeo da ređa na sto fotografije na kojima su bile baze, građevine kružnog oblika, tornjevi...bio sam uplašen jer mi otkriva tajne. Sećam se,dok sam išao ka kući, da sam mislio da će ovi podaci da se pojave na vestima. I evo, 30 godina je prošlo i još uvek se nadam da ću čuti. Svedočiću pod zakletvom pred Kongresom da je sve što sam rekao istina.“ Džordž Filer III (George Filler III): „Penzionisani sam obaveštajni oficir i pilot sa preko 5 000 sati leta. Kada sam bio u 21. puku Vazduhoplovnih snaga, informisao sam generala Gova o NLO koji je 1974. viđen iznad Teherana. Dva aviona F-4 iranske vojske su uzletela i pokušala da ga presretnu. Međutim, kada su piloti uključili uređaje za početak paljbe, oni su otkazali i piloti su se vratili u bazu. Ovaj događaj je registrovan sa satelita. Četiri godine kasnije, 18 januara 1978, išao sam u bazu i primetio neka svetla na kraju uzletno – sletne staze. Kada sam došao do komande, stariji narednik mi je rekao da su tamo bili NLO, koje su pratili radarom da bi ih kasnije videli sa tornja. Jedan se spustio ili srušio kod Fort Diksa, što je nešto poput „istočnog Rozvela.“ Jedan vanzemaljac je izašao iz letelice, ali ga je ranio vojni policajac. Uprkos povredi je nastavio da se kreće prema bazi, da bi ga policija pronašla mrtvog na kraju staze. Zamolili su me da o tome izvestim generala Toma Sedlera. Ipak sam odlučio da proverim istinitost tvrdnji. Nazvao sam 438. komandno odeljenje i svi su mi ponovili skoro istu priču. Sutradan pre nego što sam pošao na jutarnji raport su mi rekli da ne pominjem priču.“ Mark Mekandliš (Mark McAndlich): „Godine 1988. moj kolega Bred Sorenson me obavestio da je video tri leteća tanjira kod hangara u Nortonu, Kalifornija. Zbog toga sam pozvao kongresmena Džordža Brauna mlađeg, koji je u to vreme bio predsednik Kongresnog odbora za svemirsku nauku i naprednu tehnologiju. Jedan službenik iz njegove kancelarije mi je potvrdio da su diskovi lebdeli iznad tla. Nazvao ih je „strane reprodukovane letelice.“ Kasnije me je Bred upoznao sa poznatim aeronautičkim dizajnerom Bertom Retangom koji mu je dao kopiju plana „strane reprodukovane letelice.“ Retang je mislio da se radi o šali, pa je sliku okačio na zid. Kada je pukovnik Rej Volš posetio Retanga, video je plan i šokirao se. Želeo je da sazna odakle mu taj plan, jer je u to vreme 1995 godine stvarno postojala takva letelica u bazi Edvards. Zainteresovao sam se i počeo da istražujem o tom projektu. Otkrio sam niz dokumenata koji potvrđuju da su vazduhoplovne snage još 1960. testirale letelice u obliku letećih tanjira. Imam i dokumente NASA koji prikazuju slične oblike. Došao sam i do kopija memoranduma iz Herkules Aerospejsa, u kome se opisuje naročiti tip nauke koja uključuje nešto što se naziva „energija nulte tačke“ i „skalarni talasi.“ Prema Bredu Sorensonu, to je osnova tehnologije antigravitacionih pogona. Posedujem i dokumenat koji opisuje šest različitih sastanaka, i pokušaj saradnje sa ruskom naučnom zajednicom u istraživanju „korisne fundamentalne tehnologije“ koju je početkom XX veka otkrio Nikola Tesla.“ Danijel Šihan (Daniel Scihan): „Ja sam advokat „Projekta Razotkrivanje“. Čim sam doktorirao, postao sam advokat u Glavnom sedištu pravosuđa SAD u Vašingtonu, dodeljen odeljenju za Unutrašnju politiku. Tamo me je 1977 kontaktirala gospođica Marša Smit, koja je bila direktor Odeljenja za nauku i tehnologiju Kongresne istraživačke službe. Obavestila me je da je predsednik Džimi Karter, 1977 godine, održao sastanak sa tadašnjim direktorom CIA Džordžom Bušom Starijim. Karter je zahtevao da mi direktor CIA preda tajne informacije koje se odnose na postojanje vanzemaljske inteligencije. Buš je tada odbio zahtev predsednika SAD, sluteći da predsednik namerava da o tim podacima obavesti javnost. Maja 1977. otišao sam u Kongresnu biblioteku, i u to vreme u zgradi nije bilo nikoga osim stražara. Našao sam fotografije letećeg objekta koji se srušio i zaorao brazdu u snegom pokrivenom polju. Oko letelice su bili pripadnici vazduhoplovnih snaga SAD. Na jednoj od fotografija uočio sam simbole na letelici. Bio sam upozoren da ne pravim nikakve beleške, ali sam precrtao simbole u notes. Nosio sam ovo breme 8. godina i sada ga predajem vama, Amerikancima i ljudima sveta.“ Ova svedočenja, iako ljudi prepričavaju ono što su videli, nimalo nisu uverljiva i nemaju nikakvu težinu. Iako su ljudi možda videli nešto nesvakidašnje, ipak svedočenja su iskorišćena da se proširi misterija zvana NLO. Podsećaju na „obelodanjivanja službenih i državnih tajni“ od strane Džulijana Asanža na sajtu „Vikiliks“ koja su bile prenaduvana u vestima, kao pokazatelj tobožnje demokratičnosti i činjenice da se ništa ne 186

može sakriti, a ustvari su to bile „tajne“ za koje svaki stanovnik sveta koji je malo inteligentniji zna. Koliko je neki predsednik potrošio novca na poklone, kakve žene voli, i šta misli jedan političar o svojim stranim kolegama, šta se pričalo na nekoj zabavi... i slične gluposti. Ovi svedoci koje citira dr Stiven Grir nisu kazali ništa novo i ništa spektakularnije od seljaka i usamljenih očevidaca koji su viđali neobjašnjive pojave na nebu, samo što njihova kazivanja navodno dobijaju na težini, jer se radi o ljudima sa titulama i činovima, službenicima vlade i vojske. Još jedna bitna činjenica je da je Stiven Grir dao intervju za časopis „Šer Internešnal“ (Share International) koji je u direktnoj službi promocije lažnog duhovnog učitelja i mesije Maitreje i iza kog stoji svetski Nju Ejdž pokret, satanisti, spiritisti i gurui. Pomenuti časopis je globalan, izdaje se na 27 jezika, među kojima su glavni svetski jezici, i afirmativno govori o NLO i vanzemaljcima kao o „učiteljima, svemirskoj braći i višoj duhovnoj inteligenciji, duhovnim bićima..“ koje čovečanstvo treba da dočeka i koji dolaze i koje duhovni mesija Maitreja, učitelj Novog Doba najavljuje. Sa Stivenom Grirom za “Share International” razgovarao Mont Leh (Monte Leach). Sledeći članak objavljen je u časopisu “Share International” (englesko izdanje) od novembra 1997. godine. Iako se neki navodi odnose na vreme objavljivanja članka, njegov sadržaj je još uvijek aktuelan, o čemu svedoči izuzetno živahna aktivnost organizacije CSETI (Center for the Study of Extraterrestrial Intelligence) sa kojom se možete upoznati na njihovim veb-stranicama (w.w.w.cseti.org). ”Dr. Stiven Grir, lekar i nekadašnji načelnik Odelenja za intenzivnu negu u bolnici Koldvel Memorijal Hospital (Caldwell Memorial Hospital) u Severnoj Karolini, u SAD, je opštepriznati autoritet za područje NLO i vanzemaljskih pojava. Godine 1990. osnovao je CSETI, Centar za proučavanje vanzemaljske inteligencije, kao “svetsku organizaciju posvećenu izgradnji miroljubivih i održivih odnosa s vanzemaljskim oblicima života.” Kao deo CSETI, Grir je kasnije pokrenuo projekat Starlajt (Starlight – svetleća zvezda), čija je svrha otkrivanje čvrstih naučnih dokaza o vanzemaljcima. Od 1993. godine Grir i članovi projekta “Starlajt” imali su više uvodnih brifinga o fenomenu NLO-a za zvaničnike Bele kuće, direktora CIA, za visoke oficire, visoke predstavnike UN-a, članove američkog senata i kongresa, te za međunarodne lidere i strane vlade. Grir je poseban naglasak stavio na “pronalaženje vojnih, obaveštajnih i vladinih službenika i ljudi iz drugih vladinih agencija koji imaju neposredna saznanja iz prve ruke o temi NLO i vanzemaljcima.” Grir takođe navodi da je pronašao 107 takvih svedoka iz vladinih krugova. U aprilu 1997. njih petnaest svedočilo je na brifinzima koje je CSETI organizovao u Vašingtonu. Među prisutnima na tim brifinzima bili su predstavnici dvadesetak kongresnih kancelarija, viši službenici izvršne vlasti iz vlade i iz Pentagona, predstavnici ambasade Holandije, ljudi iz Nacionalne akademije nauka SAD i dva guvernera. Glavni predstavnici štampanih i elektronskih medija imali su poseban brifing. Učesnici su primili brojne vladine i vojne dokumente povezane s NLO, kao i video i fotografske snimke NLO. Svi svedoci iz američke Vlade koji su bili prisutni potpisali su izjavu da su spremni pod zakletvom, na javnom saslušanju pred američkim kongresom, svedočiti o projektima i događajima povezanima s NLO kojima su lično prisustvovali. Dr. Grir je pozvao na organizovanje javnih saslušanja o NLO-ima koje bi sponzorisala vlada i koja bi dovela do potpunog javnog razotkrivanja tog pitanja. U intervjuu koji sledi dr. Grir razmatra moguće posledice takvih saslušanja, uključujući i moguća neugodna otkrića da su određeni elementi “vojno-industrijskih” krugova iz celog sveta u prošlih pola veka prikrivali postojanje vanzemaljaca.” To je ono što o Griru piše ovaj novodobaški časopis, a sada sledi intervju:

187

Share International: “Šta se događalo nakon aprilskih brifinga u Vašingtonu?” Stiven Grir: “Otada se s višim zvaničnicim i članovima Kongresa, uključujući i neke predsednike važnih odbora, dogovaramo oko početka otvorenih saslušanja. Ono što se dogodilo u aprilu izazvalo je priličan metež — reći da smo dirnuli osinje gnezdo bilo bi preblago. Ljudi koji su prisustvovali zasebnim brifinzima koje je CSETI organizovao za članove Kongresa, osoblje Bele kuće i druge, bili su prilično šokirani — mislim da je bio izraz koji su upotrebili nakon što su saslušali strogo poverljive svedoke koji su iz prve ruke svedočili o nepobitnim događajima, kao što su to na primer bile potere za NLO usred dana, koje su uključivale i satelitsko praćenje i praćenje iz Vazduhoplovne komande i vanredne potere i pokušaje rušenja NLO, iz osamdesetih godina. Imali smo svedoke tih događaja sa strogo poverljivim ovlašćenjima i na vrlo osetljivim položajima u ratnom vazduhoplovstvu, mornarici i kopnenoj vojsci. Tu smo preduzeli vrlo hrabar potez identifikujući čvrste dokaze povezane s NLO koje smo zatim pokazali ključnim članovima političkog i vojnog establišmenta u SAD, Ujedinjenim nacijama i drugde. To nije prouzrokovalo samo veliko zanimanje nego i veliku zabrinutost zbog nečega što bi se može okarakterizirati samo kao neustavno postupanje u vezi s tim pitanjem.” Share: “Na šta mislite pod “neustavnim postupanjem u vezi s tim pitanjem?” Stiven Grir: “Postoje strogo poverljivi projekti koji su u crnom području, takozvani “crni projekti”, a uz njih postoje i oni ultra-crni. To spada u zaista ultra-crno područje delovanja USAPs-a (Unackonowledged Special Access Projects - neodobrenih projekata za posebne zadatke). Čak i kada se o tome raspituje neko viši na zapovednoj lestvici, izričito mu se kaže da takav projekat uopšte ne postoji. To ide sve do Bele kuće i Združene komande u Pentagonu. Najbolji primer o kojem je dosada izveštavano u medijima, u “Njujork Tajmsu” (New York Times) i “Vašington Postu“ (Washington Post), je onaj kada je senatski Odbor za obaveštajne poslove suočio Državnu kancelariju za istraživanje sa činjenicom da isti gradi zgradu vrednu 300 miliona dolara a da je Kongres ili Bela kuća nikad nisu odobrili, kao i da su osnovali fond od 1,7 milijardi dolara namenjen podmićivanju, koji takođe niko nije odobrio. Tu je uključeno nekoliko promenjivih činilaca: najpre sam fenomen NLO-a, zatim program prikrivanja koji se njima bavi, a tu je i manjak povezanosti između prikrivanja i legalne vlasti, koja je u velikoj meri izostavljena iz toga. To postaje vrlo složen problem i zato je trebalo toliko mnogo rada, ne samo s moje strane nego i i od strane nekoliko stotina ljudi s kojima sarađujem, da pokušamo razrešiti tu krizu.” Share: “Želite li reći da američka vlada još od kasnih četrdesetih ili pedesetih godina zna za pojavljivanje NLO-a i da tu informaciju namerno pokušava sakriti od javnosti?” Stiven Grir: “Pa, i da i ne. A razlog zbog kojeg moram reći “i da i ne” leži u tome što morate definisati “američku vladu.” Grupu o kojoj sam govorio, a naziva se “MJ-12”, (Majestic 12- 12 veličanstvenih. Prim. aut), ili povremeno PI-40 za šta ne znam što to znači,, ne treba mešati s američkom vladom. Na primer, u razgovoru s direktorom CIA na tu sam temu potrošio gotovo tri sata jer on nije mogao ništa saznati o tome. 188

Dakle, kada neko kaže da “američka vlada” taji informacije, on treba razumjeti da “američka vlada” tj ljudi koje smatramo vladom i 99.9 % ljudi u njoj ne zna ništa o toj temi. Tu mislim na relevantne članove senatskog Odbora za obaveštajne poslove s kojima sam razgovarao, relevantne članove osoblja Bele kuće i CIA i vrlo relevantne više članove Združene komande u Pentagonu. Pitanje tada postaje: ko time upravlja, i kako? Ta pitanja kod ljudi u javnom životu uzrokuju vrlo nervozne reakcije, kada saznaju da postoji organizacija najvećim delom zasnovana na privatnom sektoru i sa značajnim predstavništvom u vojnoj i obaveštajnoj zajednici, koja deluje nezavisno, izvan domašaja uobičajenih i zakonitih mehanizama provere, a koji su potrebni za nešto što se želi nazivati demokratijom.” Share: “Jesu li neki od svedoka s kojima ste razgovarali članovi ili bivši članovi te tajne grupe koja zataškava priču o NLO-ima?” Stiven Grir: “Da.” Share: “Zašto oni istupaju baš sada?” Stiven Grir: “To je vrlo složeno. Američka vlada, ona kako je zamišljamo ja i vi, kao i druge vlade, u razdoblju kada su na vlasti o tim stvarima ne znaju gotovo ništa. Elementi koji o tome znaju tesno sarađuju s velikim, tehnološki vrlo razvijenim aviokompanijama koje imaju mnogo ugovorenih poslova sa američkom vladom. Među članovima te grupe ne postoji saglasnost o tome kako postupati u vezi tog pitanja. Zbog ovoga čime se mi bavimo postoji određeni broj njih koji smatraju da je došlo vreme da se to pitanje razotkrije. Tako misli otprilike trećina elemenata u grupi “MJ-12.” Ipak, tu je i dalje većina, posebino stariji članovi, koji nastoje to zadržati u tajnosti barem dok oni sami ne umru. Dakle, čak ni unutar te grupe shvatanja oko tog pitanja nisu jedinstvena. Zbog toga je tako teško te stvari izneti u javnost, jer ne radi se samo o tome da javno kažete: “Nismo sami i tamo gore postoje vanzemaljci.” I, usput, ne postoji ni trunka dokaza da su ti NLO neprijateljski, nasuprot teatralnosti prisutnoj kod ufologa i pisaca naučne fantastike. Taj problem je veoma komplikovan jer uključuje moćne interese koji nastoje po svaku cenu prikriti taj problem što duže, zbog ekonomskih, društvenih, tehnoloških, geopolitičkih i drugih uticaja koje bi prouzrokovalo to otkriće.” Share: “Koliko ljudi prema vašoj proceni deluje u tim tajnim grupama?” Stiven Grir: “Oko 200 do 300 ljudi stvarno zna što se dešava, a samo desetak ih upravlja time i ja znam ko su neki od tih ljudi.” Share: “Da li bi neke od njih opisali kao direktore naftnih kompanija, ili direktore aviokompanija, ili možda kao vojne zapovednike? Kako biste ih opisali, uopšteno?” Stiven Grir: “Kao sve što ste nabrojali, ali nije neophodno da su to očiti sumnjivci. Evo jednog primera. Nakon susreta s direktorom CIA otišao sam u grad na jugozapadu SAD-a, to je sve što mogu reći, i susreo se s jednim od članova grupe “MJ-12” kog je veoma zanimalo šta radimo. Mislim da je bio šokiran kada je shvatio da ne samo da smo odlučni, nego da smo i uspešni u svojim nastojanjima. Okrenuo se prema meni sa suprotne strane velikog konferencijskog stola u toj vili — taj je čovek tehnološki genije, vrlo uspešan na području superračunara i sličnih stvari — i rekao: “Zaista nema potrebe da o tome razgovarate s direktorom CIA jer on o tome ne zna ništa, a ništa neće ni saznati. Na vašem mestu, ja bih razgovarao sa ljudima kao što sam ja, s ljudima koji pod tajnim ugovorima obavljaju mnogo visoko-tehnoloških poslova za američku vladu. Razgovarao bih sa savetodavnim organizacijama, s određenim ljudima koji su zabrinuti zbog religioznih implikacija toga pitanja, a i sa određenim verskim organizacijama. Pokazalo se da je potpuno u pravu. To sam teško prihvatio. Bilo bi još teže očekivati da to neko iz obaveštajne komisije Senata, ili iz Pentagona, prihvati činjenicu da se s tim postupa na taj način. Spomenuću još jedan slučaj. Dva sata razgovarao sam s nekadašnjim britanskim ministrom odbrane i jedinim živim admiralom s pet zvezdica na svetu, lordom Hilom Nortonom (Hill Northon), poslanikom u engleskom gornjem domu. Pred nekoliko godina smo o tome naširoko raspravljali. On mi je ispričao: “Sada znam da su NLO stvarni i da postoje vanzemaljski oblici života, međutim kao član britanske vlade odnosno član admiraliteta to nisam znao.” Pogledao sam ga i rekao: “To je čudno.” Odgovorio mi je: “Uveravam vas da se to pitanje nikad nije pojavilo na mom stolu.” Bio je potpuno otvoren, baš kao i direktor CIA. Obojica su mi u stvari ispričali istu priču. Oni nikada nisu mogli saznati ništa o tim stvarima. Zapravo, u taj problem nisu nikada pobliže zagledali jer nisu mislili da je takvo nešto moguće. Lord Hil Norton mi je nedvosmisleno rekao da sada uopšte ne sumnja da takvi projekti postoje. Uporedili smo svoje beleške i razmenili podatke i došli do sledećeg zaključka: jedini odgovor na pitanje kako je to moguće je da se tim stvarima upravlja u procesu paralelnom konvencionalnoj vojnoj i političkoj aktivnosti Vlade. Vrlo sličnu sliku sam stekao i od sadašnjeg direktora CIA kao i predsednika jedne evropske države s kojim sam se susreo. 189

To ne znači da nikad nije bilo direktora CIA koji o tome nešto nije znao. Znam da su neki od njih znali. Ili da nikada nije bilo predsednika koji ne bi imao bar neke informacije. Ali, sasvim sam siguran da su znali samo onoliko koliko im je nadzorni aparat tog hteo reći i mislim da su većina od toga bile dezinformacije. Nažalost, ufolozi i mediji su te dezinformacije potpuno prihvatili. Nisu postavili bitna pitanja, kao na primer ko zaista stoji iza slučajeva sakaćenja stoke i takozvanih otmica? Jesu li to vanzemaljci? Gotovo nikada. Je li verovatnije da stručnjaci za psihološko ratovanje isceniraju takve događaje? Da. I mi to znamo, nemam nikakve sumnje da se upravo to događa.” ( Okultna tajna društva ustvari stoje iza svega, što imamo nameru i da objasnimo u nastavku knjige. Cilj je predstaviti masama tajnovitost svega, nešto što kriju nedodirljivi ljudi i o čemu ne treba javno pričati, nego šapatom, jer čim kriju, znači da nečega ima. Zidovi imaju uši… Prim. Aut). Share: “Da li mislite da bi vlasnici medijskih kompanija mogli biti upleteni u sve to?” Stiven Grir: “Svakako mislim da postoje kontrolna središta unutar različitih medija. Pre nisam smatrao da je tako, međutim dogodilo se nekoliko stvari zbog kojih sam postao vrlo sumnjičav. Ipak, smatram da ljudi idu predaleko s tim teorijama zavere. Možete psihološki uslovljavati medije da prestanu pisati o tom pitanju. Možete ih diskreditovati, podmetnuti im prevare (misli se npr. na neke krugove u žitu, kao što se dogodilo u Odžacima u Vojvodini gde su lokalni mangupi iscenirali prevaru. Prim. Aut) koje se onda raskrinkaju, možete podmetnuti ljude koji su šarlatani, i tako diskreditovati slučaj. Možete u to umešati informacije naučnika koji će na to protestovati i utvrditi da je sve zajedno glupost. Tako da će mediji, umesto da kreiraju pravo nezavisno novinarstvo, prihvatiti bilo kakav status kvo jer žele biti “in.” Jednom mi se obratio jedan visoki oficir vojne obaveštajne službe i rekao da bi nam kada bi sarađivali s njima omogućili neograničen pristup svemu što želimo. Ipak, na taj način bi se prodali, i to je nešto što smo odbili učiniti. To ne znači da nema ljudi koji na to nisu pristali.” Share: “Osim toga, mediji su u posedu velikih korporacija koje su obično vrlo konzervativne.” Stiven Grir: “Pitate koliko CBS, koji je u vlasništvu konglomerata, može biti nezavisan, ili NBC, koji je u vlasništvu “Dženeral Elektrika” koji obavlja velike poslove za Ministarstvo odbrane? Sledeći problem je pristup medija celom pitanju. Ne mogu vam reći koliko mi je naduvanih naučnika, novinara i ljudi koji misle da sve znaju reklo: “To mora biti besmislica, jer da nije, to bih već i sam znao jer sam toliko značajan.” Štaviše, mnogi novinari tome dodaju godine ismevanja i raskrinkavanja, tako da u javnosti prevladava osećaj da su mnogi od tih izveštaja obične gluposti, i u tome su često u pravu. U tom smislu se u velikoj meri slaže s medijima. Naime, posećujem na stotine susreta i skupova o NLO i rekao bih, da su od 90 do 99 posto svega što tamo vidim i čujem potpune gluposti. Tako da se novinaru može oprostiti ako misli da je sve što čuje o tome glupost. To svakako nije tačno, ali je razumljivo. Uza sve to, rekao bih da su predstavnici medija koji su prisustvovali brifinzima u Vašingtonu bili vrlo zainteresovani, te da bi iz toga mogle proizaći dobre i ozbiljne priče.” Share: “Postoji li možda neki pojedinac koji je na čelu te tajne grupe, i da li je ta grupa međunarodna?” Stiven Grir: “Da, međunarodna je. Ozbiljno sumnjam da postoji pojedinac koji je vodi. Možda je vodstvo rotirajuće, no znam da postoje mnogi ljudi koji najverovatnije kreiraju njezinu politiku.” Share: “Koliko je država po vašem mišljenju uključeno?” Stiven Grir: “Više od nekolicine, a manje od svih. Ne mogu dati njihov tačan broj. Rekao bih da postoji predstavništvo koje je vrlo veliko i prostire se od verskih entiteta, preko korporacija i finansijskih ustanova, pa do vojno-obaveštajnih. Mogu reći da velike industrijske sile svakako imaju entitete koji su uključeni u sve to. Pa ipak, to ne znači da, na primer, britanski premijer ili ministar obrane zna za to; verovatno ni ne sanjaju o tome. Želim ovde istaknuti da nas brojni pojedinci iz vojnih i obaveštajnih službi podržavaju u tome da te informacije objavimo. To su pošteni, muškarci i žene koji stvarno žele da se to pitanje razreši. Svesni su koliko je za naš način života opasno da se s nekim tako moćnim postupam na tako ilegalan način.” Share: “Postoje li kakve indicije da će doći do javnog saslušanja? I šta ćete učiniti ako do njega ne dođe?” Stiven Grir: “Vrlo sam zabrinut da bi se, zbog implikacija koje bi to moglo imati kao i načina na koji oni koji su na vlasti tu temu mogu ili raskrinkati ili zataškati, moglo dogoditi da do saslušanja uopšte ne dođe. Pa ipak, optimista sam. U kongresu ima vrlo dobrih ljudi, a pomažu nam i neki dobronamerni bivši članovi kongresa koji shvataju kakve bi sve posledice to moglo imati. Ako se to ne dogodi, moramo biti spremni kao neprofitna istraživačka grupa prikupiti sva ta svedočanstva i dokaze i predstaviti ih javnosti putem dokumentarnih filmova, knjiga i konferencija za štampu, tako da to pitanje izađe u javnost neslužbeno. Ako se 190

to ne izvede naučno i vrlo verodostojno, svet taj problem jednostavno neće registrovati i svi ti svedoci će doslovno reskirati svoje živote i karijere uzalud. To neće biti jednostavna stvar. Nemamo novčanih sredstava za rad. Naše cjelokupno osoblje se sastoji od jedne osobe koja dolazi u kancelariju 10 sati nedeljno da bi pomogla u administrativnim poslovima, a sve se drugo je potpuno volonterski rad. Svi mi oduzimamo vreme svojim porodicama, svom poslu i svojim karijerama. Mogu odgovorno reći da imamo fizičke dokaze, fotografije, vladine dokumente i više od stotinu strogo poverljivih svedoka iz vojnih i obaveštajnih službi koji bi, kad bi ih mogli udružiti i predstaviti javnosti, mogli predstavljati konačno i razotkrivanje tog pitanja. Problem je što nemamo novčanih sredstava da bi to izveli, i ako američka vlada preko javnih saslušanja u Kongresu ne dopusti da se to razotkrije službeno, tada će način našeg daljeg rada postati vrlo problematično pitanje.” (Iz časopisa “Share International” za mesec oktobar 1997. godine) Dodatni izveštaj: Stiven Grir: “Od 1993. godine moj tim iz centra CSETI stupio je u kontakt s više od 200 svedoka iz vladinih, vojnih, obaveštajnih i korporacijskih krugova koji znaju za projekte i događaje povezane s nepoznatim letećim objektima, vanzemaljskom inteligencijom i s njom povezanom tehnologijom. Kontakte smo uspostavili sa svedocima iz celog sveta. Od 1993. do 2000. godine smo sa izveštajima i stvarnim dokazima upoznavali kako američke tako i međunarodne lidere. U Americi smo izveštaje predočili direktoru CIA, članovima Združene komande u Pentagonu, direktoru odbrambene obaveštajne službe (DIA), brojnim članovima Kongresa, visokim zvaničnicima u Ujedinjenim nacijama i drugima. Izvještaje smo preko brojnih posrednika predstavili i predsedniku Klintonu. Svedoci s ovlašćenjima za pristup najtajnijim vladinim dokumentima i drugim dokazima su takođe prisustvovali tim razgovorima. Od jeseni 1993. godine, kad smo imali sastanak u vazduhoplovnoj bazi Rajt Paterson, i kasnije, s direktorom CIA Džemsom Vulsijem (James Woolsey), neprestano smo zahtevali razotkrivanje pitanja NLO-a i vanzemaljske inteligencije na nivou vladinih institucija. Nakon iscrpljujućih pokušaja da u takvom razotkrivanju zadobijemo saradnju vlade, godine 1998. godine postalo je jasno da ćemo to morati učiniti pomoću građanske inicijative. Članovi kongresa, visoki oficiri u vojsci i drugi službenici takođe su nam preporučili da s tim nastojanjima nastavimo izvan vladinih ustanova, jer je razotkrivanje uz pomoć građanske inicijative zanimanja javnosti jedini način za osiguranje službenih saslušanja i delovanja vlade. Taj događaj smo planirali posljednje dve godine. U junu 2000. godine su za početak tog projekta osigurani potrebna struktura i sredstva, tako da smo objavili početak rada Disclosure News Programming (DNP) - organizacije za istraživanje novosti, koja je na čelu te čitave operacije. Ciljevi te organizacije su: Osigurati verodostojno, međunarodno razotkrivanje činjenica povezanih s NLO; dokazati postojanje NLO i vanzemaljske inteligencije kao istinito, legitimno i relevantno; vratiti postupanje s pitanjima povezanim s NLOima i vanzemaljskom inteligencijom pod demokratsku, legalnu i zakonitu kontrolu; obnoviti kongresni i javni nadzor nad neodobrenim projektima koji se trenutno odvijaju izvan zakonskih ovlašćenja; sprečiti trku u naoružanju u svemiru i izlaganje opasnostima koje takvo naoružavanje predstavlja za svet; dozvoliti razvoj tehnologija povezanih s energetskim i pogonskim sistemima koje bi mogle zameniti štetne i neodržive fosilne i atomske energetske izvore.” (Dr. Stiven M. Grir, direktor centra CSETI, juni 2000.) Za neverovanje je da jedan doktor može da ustalasa javnost i da on i njegova grupa “obaveštava” visoke zvaničnike u Vladi SAD, direktora CIA, britansku kraljicu i premijera, predsednika SAD o fenomenu NLO. I to čovek koji tvrdi da nema novca da plati jednog službenika. Takođe je interesantan i podatak da “ljudi iz senke” kriju podatke o NLO, i da su voljni da ih podele sa g. Grirom. Kako da ne. Postoje stvari koje su mnogo manje bitne od NLO fenomena, kao npr trgovina oružjem, drogom ili ljudskim organima, pa se u tajnost tih aktivnosti ne može prodreti ni sa mnogo viših instanci nego što je dr Grir i njegov projekat Razotkrivanje. Isti je slučaj i sa visokom korupcijom, koja ne bi bila ni pomenuta samo da se pojavi bar jedan leteći tanjir na na nebu. Kada o tim stvarima novinari i istraživači ne mogu i ne smeju da govore, ili samo nagađaju pišući članke i knjige pod pseudonimima, ili kao plaćeni ljudi pišu poluistine skrećući pažnju u pogrešnom smeru, kakav je tek slučaj sa nečim što može da uzdrma temelje globalnog društva, sa vanzemaljcima. Ko ume da “čita i da razume” videće da nekome baš iz vrha odgovara da se svet bavi alienima, i da se o toj temi govori “vruće – hladno” kao o nečemu što se krije, da bi se ljudi više interesovali po principu zabranjenog voća. I posle razotkrivanja hiljada prevara, među kojima su i one o oborenim letelicama iz Rozvela (SAD) i Jugoslavije, svet 191

i dalje ide “na noge” raznim likovima koji barataju “dokazima” i izvode svedoke. “Autopsiju vanzemaljca iz Rozvela” je snimao izvesni Rej Santli, sa ciljem da se obogati i postane poznat (ili sa ciljem koji razotkrivamo u ovoj knjizi – da se svet ubedi u postojanje vanzemaljaca koji trebaju Novom svetskom poretku) dok je jugoslovenskog “vanzemaljca” snimao Andrea Zoboli, član “Organizacije Italijanskih skeptika” 1999 godine, i to za konkurs rekonstrukcije paranormalnih fenomena koji je raspisala pomenuta organizacija. Tu su još ušla i imena jugoslovenskih doktora i stvar je “legla” pa iako se nije obogatio kao Rej Santli, Andrea se lepo zabavio …

Rozvel
Rozvel je grad u SAD, u državi Novi Meksiko. Nalazi se u oblasti koja se smatra veoma osetljivom kada je u pitanju vojna diskrecija. Pored Rozvela nalazi se Alamogordo, oblast u kojoj je, probom, eksplodirala prva nuklearna bomba, kao i Los Alamos u kome je tim stručnjaka radio na njenom razvoju. Tamo se nalazi i vojna baza koja je ušla u istoriju kao prva koja je raspolagala nuklearnim oružjem. Šta je učinilo Rozvel tako zanimljivim? Mnogo toga se dogodilo, a posebno je čudan podatak da prvih 30 godina ništa od svega toga nije pobuđivalo pažnju javnosti. Tek 1978. godine počelo je klupko da se odmotava. Ili, bolje reći, da se namotava, jer je vremenom interesovanje nadraslo sve ostale slučajeve kojima se ufolozi bave. Da krenemo redom, jer priča je bogata događajima. Mada je i ranije bilo sporadičnih slučajeva, masovno zanimanje ljudi za neidentifikovane leteće objekte započelo je 1947 godine. Samo u okolini Rozvela je između 17. maja i 12. jula te godine registrovano 16 izjava svedoka (toliko je sačuvano, mada neki istraživači tvrde da ih je bilo preko 800) koji su tvrdili da su videli NLO. Da bi stvar bila još zamršenija, nijedna od tih šesnaest prijava, koje postoje u arhivi, ne odnosi se na događaj koji danas pobuđuje tako veliku pažnju, ali zato ima drugih pisanih tragova pre svega u štampi. Lokalni list “Roswell Daily Record” 8. jula 1947. godine objavio je članak pod naslovom “RAAF pronašao leteći tanjir na ranču u oblasti Rozvel”, u kome se navodi da je major Džes A. Marsel (Jesse A. Marcel), iz Rozvela, inače oficir 509-te bombarderske grupacije, otkrio leteći tanjir i da je “stvar prosledio višem štabu.” U istom članku kaže se da je 2. jula nekolicina građana Rozvela videla veliki NLO kako preleće iznad njihovih kuća. U sutrašnjem broju pojavio se članak pod naslovom “Rejmi demantuje leteći tanjir”, u kome brigadni general Rodžer Rejmi (Rodger Ramey), komandir Osme vazdušne jedinice iz Teksasa izjavljuje da to nije bio leteći tanjir nego “ostaci meteorološkog balona, koji se sastoje od metalnih folija, polomljenih drvenih gredica i gumenih delova.” U istom broju pod naslovom “Uznemireni rančer koji je pronašao leteći tanjir žali što je pričao o tome” mogla je da se pročita i priča Meka Brejzela (Mac Brazel) iz Linkoln Kauntija. On je izjavio da je još 14. juna, kad je prolazio zajedno sa svojim sinom Vemonom, pronašao “veliku količinu pocepanih gumenih traka, metalnih folija, neobično čvrstog papira i kopči.” Tada to nije smatrao značajnim i nikome nije prijavio, nego je samo pokupio delove za koje je pomislio da bi mu mogli zatrebati i odneo ih kući. Tek kad je čuo da je pronađen leteći tanjir, odmah je šerifu ispričao šta je video i dve priče ubrzo su povezane u jednu. Upitan koju količinu materijala je video, rekao je sledeće: “Balon koji je sve nosio, ako to tako radi, mogao je da ima oko četiri metra u prečniku. Delovi sive gume bili su razbacani na kružnoj površini prečnika oko 180 metara. Nije bilo nikakve elise niti čvrstih metalnih delova koji bi ukazivali na motor. Bilo je nekih instrumenata ali bez oznaka, mada je na nekim drugim delovima bilo slova. Postojala je i lepljiva traka na kojoj su bili naštampani nekakvi cvetovi.” Brejzel je još rekao da je i ranije pronašao dva meteorološka balona na svom ranču, ali da nisu bili nalik ovome. Posle ovoga se Brejzel nije baš najbolje proveo: vojska ga je bukvalno zarobila i držala osam dana, bez pristupa telefonu i bez prava na razgovor sa civilima. Za to vreme bio je podvrgnut detaljnom ispitivanju, pa čak i psihijatrijskom pregledu. Vojska je preduzela dotad neviđene mere obezbeđenja: naoružani vojnici opkolili su celu oblast, a kasnije je još jedan prsten vojnika postavljen radi sprečavanja pristupa na širu teritoriju. Snajperisti su postavljeni na sva obližnja brda, a vojna policija zaposela je sve puteve u okolini. Senator Novog Meksika Denis Čejvs (Denis Chaves) telefonirao je u “Radio Rozvel” i zabranio da se emituje, preslušava ili kopira tonski snimak intervjua sa Mekom Brejzelom, koji je već bio pripremljen za emitovanje. Samo nekoliko minuta kasnije, snimak je konfiskovala vojska. Ubrzo su pozvani svi svedoci da daju izjave, i odmah im je zabranjeno da istu izjavu daju bilo kome. Umesto nje naređeno im je da nauče novu izjavu koju smeju da šire, a koja ni po čemu ne liči na njihovu prvobitnu priču. Hoće li neko poverovati da je sve to urađeno samo radi 192

meteorološkog balona? Začudo, hoće. Posle svega, general Rejmi održao je konferenciju za štampu, kojom je umirio duhove i raspršio sve sumnje. Tako je slučaj mirovao preko trideset godina. Godine 1978. tabloid “Nacionalni istraživač” (National Inquirer) ponovo je pisao o celom događaju. Ufolog Stenton Fridmen (Stanton Friedman) sastao se sa majorom Džesom Marselom, koji je 1947. godine pronašao ostatke i identifikovao ih kao delove letećeg tanjira, i objavio intervju kojim je podgrejao sumnje ufologa. Odmah potom dva autora, Viljem Mur (Viliam L. Moore) i Čarls Berlic (Charles Berlitz), angažovala su se na prikupljanju podataka i napisala knjigu “Rozvelski incident” objavljenu 1980. godine. U knjizi se navode izjave velikog broja svedoka koji su boravili u Rozvelu 1947 godine ili su razgovarali sa osobama preminulim u međuvremenu, a koje su imale šta da kažu o događaju. U isto vreme, od 1978 do 1980 godine dva ufologa, Donald Šmit (Donald Schmitt) i Kevin Rendl (Kevin Randle), izjavili su da su pronašli i intervjuisali svedoke ovog incidenta. Tada su, osim civila, progovorila i bivša vojna lica. Da bi čorba bila još jače začinjena, u veoma popularnoj televizijskoj emisiji “Nerešene misterije” prepričan je ceo događaj sa pozicije ufologa i objavljeno nekoliko intervjua. Istog leta napravljeno je još nekoliko TV emisija na istu temu i jedan televizijski film. To je bio samo početak lavine. Ubrzo su svi pričali ili pisali o tome da rozvelski incident krije katastrofu koju je doživeo svemirski brod sa druge planete i da je američka vlada to zataškavala dezinformacijama i lažima. Svoje izjave dalo je blizu 1000 svedoka, a taj broj i dalje raste. Neke od tih izjava međusobno se ne slažu, neke su providne i očigledno same sebi služe kao cilj, a za nekoliko navodnih “svedoka”, čije su izjave citirane u knjigama, utvrđeno je da su davno umrli. Ali, ako se odbace sve kontradiktorne priče, ostaje solidan broj svedočenja od kojih može da se sastavi logičan i celovit mozaik. Evo kako izgleda rekonstruisan događaj: “Jedne noći u leto 1947. godine stanovnike je probudila snažna eksplozija. U prvi mah izgledalo je kao da se veliki avion srušio u obližnjem mestu koje se zove Korona. Veliki broj ostataka letilice ležao je razbacan na ogromnoj površini, par stotina metara širokoj i oko 1200 metara dugoj. Ubrzo je data izjava za štampu da je to bio leteći tanjir. Zainteresovani ljudi požurili su da to vide svojim očima, ali je vojska široko opkolila oblast i nikoga nije puštala da se približi. Odmah je u štampi objavljen članak kojim se demantuje prva vest. Započeta je detaljna pretraga, koncentrisana samo na površinu na kojoj su prvobitno pronađeni ostaci. To je bila greška, jer zbog toga nije pretražena okolina. A na svega 4 kilometra odatle nalazilo se nešto mnogo zanimljivije, što je otkriveno tek posle nedelju dana. Bila je to glavna kabina NLO, u kojoj su bila tri (neki kažui četiri) tela. Sličnost sa ljudima bila je iznenađujuća. Barbara Dager, ćerka tadašnjeg šerifa, tvrdi da joj je otac rekao da je jedan od njih pokazivao znake života. U najvećoj tajnosti odneta su tela i delovi letelice koji su ležali razbacani.” Ovde bi priča mogla da se završi kao što se završio i veliki broj drugih, da se 1995. godine nije pojavio argument koji je izdvaja od svega što je dotad viđeno: filmski snimak za koji se tvrdi da predstavlja autentičnu autopsiju nad jednim od vanzemaljaca pronađenih pored Rozvela. Londonski biznismen Rej Santili (Ray Santilli) vodio je firmu koja se bavila distribucijom muzičko - zabavnih snimaka. Evo njegove izjave: “Dok sam tražio materijal za muzički dokumentarni film, našao sam se u Klivlendu, Ohajo u leto 1993. godine. Pritom sam identifikovao stare kadrove iz 1955, na kome Elvis Prisli peva na nekoj školskoj priredbi. Taj materijal snimio je honorarni kamerman koga je Universal News angažovao zbog štrajka filmskih radnika. Pošto mi je pomogao oko utvrđivanja podataka za oko tri minuta filma koji su me interesovali, kamerman je upitao da li me interesuje film koji se odnosi na Rozvelski incident iz 1947. godine, a koji je on snimio dok je radio za američku vojsku. Rekao je da su na filmu snimljeni ostaci letećeg tanjira, rekonstrukcija letelice i, što je najzanimljivije, autopsija vanzemaljaca. Mojim privatnim avionom otišli smo do njegove kuće, jer je stanovao daleko od mesta na kome smo se našli, i on mi je pokazao materijal koji sada možete da vidite.” Upitan koliko je platio pravo na objavljivanje filma, rekao je da je kamerman najpre tražio 100 000 dolara, pa su se onda malo cenkali i “našli se” na 92 000. Ovde se nameće logično pitanje: ako je kamerman radio za vojsku, otkud kod njega film? I još jedno: ko mu je dao pravo da prikazuje film, pa da ga uz to i slobodno prodaje? Da li bi jedna ozbiljna armija kao što je američka napravila ovakav propust? Pre bi se reklo da je pomenuti princip “izmisle, objave pa zataškavaju” u pitanju. Navodna autopsija vanzemaljca je događaj milenijuma, ispitivanje ostataka letelice bilo je obezbeđeno kao malo šta dotad, kamerman je bio angažovan u najvećoj diskreciji - a onda je, navodno, film ostao kod njega i on ga sad slobodno prodaje kao snimak romske svadbe. Izgleda da smo došli do najslabije tačke u celoj priči: otkud snimatelju film? Krenimo od identiteta kamermana. Santini je rekao da se on zove Džek Barnet (Jack Barnett). U istoriji kinematografije postoji samo jedan kamerman sa ovim imenom - koji je odavno umro, prema 193

tome to nikako nije mogao biti on. Doveden u neugodnu situaciju, Santini je izjavio da je to samo pseudonim kamermana, a da pravo ime ne može da saopšti zbog njegove lične sigurnosti. Naravno da kamermana nije ni bilo. Posle će se ispostaviti da je Rej Santli sam napravio film, što je i priznao. Na prvim privatnim projekcijama ovog filma u Americi, prikazivana je kopija koja je nosila oznaku “Restricted access. A01 classification” (ograničen pristup, klasifikacija A01). Kad su se pojavile sumnje u autentičnost filma, ova oznaka je volšebno nestala. Razlog je verovatno izjava nekih autoriteta da se termin “Restricted access” nikad nije koristio u američkoj vojsci, kao ni oznaka klasifikacije A01, i da ti termini pripadaju čisto holivudskom žargonu. Još jedan “nizak udarac” stigao je od Džona Ingliša (John English), koji je dugo radio kao direktor Internacionalne vazduhoplovne kuće slave u San Dijegu i Svemirskog istorijskog centra. S obzirom da mu je to bio posao, postao je specijalista za analizu i proveru autentičnosti fotografija i dokumentacije koja se odnosi na aeronautiku i svemirska istraživanja. Njegovom oku nije promakao jedan naizgled nevažan detalj: nalepnica na zidu prostorije u kojoj je vršena autopsija. Ova nalepnica, koja je obavezna u svim prostorijama za patološku analizu tkiva, opominje prisutne osobe na opasnost od moguće infekcije. Ukratko, ta oznaka je redizajnirana i prihvaćena od američkog Instituta za standarde (ANSI) pod brojem Z53.1-1967 i verzija koja se na filmu vidi u upotrebi je tek od 1967. godine. A film je navodno snimljen dvadeset godina ranije. Rozvel je itekako trebao establišmentu, jer se priča o vanzemaljcima morala utiskivati u umove ljudi, a i skretati pažnja sa aktuelnih dnevnopolitičkih tema. Šta je eksplodoralo u Rozvelu, ne zna se, može biti da je neka nova letelica, nove tehnologije ili novo oružje koje je moralo ostati tajna, pa je priča o NLO odlično “legla” (kabina sa tri mrtva vanzemaljca je navodno pronađena nedelju dana kasnije i to van kruga koji je zatvorila vojska) a film Reja Santlija je poslužio kao ubeđivanje. Establišment itekako zna kako da neku temu nametne ljudima. Stvori atmosferu tajnosti i stvar tako postaje zanimljiva – “čim nešto kriju – nečega ima.” I onda počinju teorije, nagađanja, snimaju se filmovi, serije, pišu knjige, verovatno u režiji istih, i priča dobija slušaoce i fanove. Posebno što se zna da je ova, kao i slične oblasti daleko od očiju javnosti i da se tu rade sumnjive stvari, jako tajnovite. Vrlo je moguće da se tu stvara novo oružje, koje je za 99,99% ljudi naučna fantastika. Uvek sam sebi govorio: Kada mi možemo sa programom “Google earth” da lociramo svoju kuću, šta li tek imaju armije i policije? Šta li ima NASA, armije NATO. Obaveštajne službe agenti. Setimo se 007…za nas je to bila naučna fantastika, ali za njih verovatno stvarnost a možda i skoro prevaziđena tehnologija.

AREA 51 – Nevada
Zona 51. Smeštena je u pustinjskoj oblasti države Nevade. U njenoj blizini se nalazi Grum jezero, po kojem je dobila svoje drugo ime. Pustinja Mohave čuva veliku tajnu. Pa šta je zapravo Zona (Oblast) 51? Pravi odgovor na ovo pitanje zna mali broj ljudi. Unazad nekoliko godina ona službeno nije ni postojala.. Čuvaju je bezbrojni čuvari u ogromnim crnim terenskim vozilima raspoređenim duž cele granice, ipak oni su najprimitivniji deo bezbednosnog sistema. Najsavremeniji radari, senzori, digitalne kamere, pa čak i sateliti snimaju svaki centimetar Oblasti 51. Ukoliko slučajno zalutate tamo, zatvor vam ne gine, a ako još pri tome odlučite biti drski i pokušate se opirati, ishod je koban. Čuvari imaju zakonsko pravo pucati na svakog uljeza. I dalje ne znamo sta je Oblast 51. Brojne teorije zavere su nastale kao rezultat te silne tajnosti. Većina zaljubljenika u NLO smatra da američka vojska tu čuva tela vanzemaljaca iz Rozvela koji se nalazi blizu. Američka vojska je tvrdila da je tu pao meteorološki balon ili satelit “Mogul”. Dobro, a zašto onda takvo obezbeđenje? Snimljeni su brojni dokumentarci o ovoj temi u kojima navodno svedoče bivši zaposleni iz Oblasti 51. U jednom takvom prikazuje se snimak tobožnjeg intervjua sa vanzemaljcem za koju su neki ugledni specijalisti za specijalne efekte na filmovima rekli da je autentičan. Ipak to je sve u domenu naučne fantastike, mada prostora za teoriju zavere ima i previše. Druga verzija, koja zvuči puno realnije je da se u Oblasti 51 testiraju nova oružja, posebno letelice. U prilog ovoj tvrdnji ide činjenica da su brojni avioni američke avijacije snimljeni na fotografijama 10-tak godina pre nego što je američka vlada priznala njihovo postojanje. Vanzemaljci su dobar razlog da se prava svrha sakrije. Bilo kako bilo. Oblast 51 je “meka” za sve ljubitelje vanzemaljaca. Autoput koji prolazi tim područjem zove se “extraterrestial highway” (vanzemaljski autoput), hiljade ljudi kampuju i snimaju nebo u nadi da ce videti nesto neobično. Na Jutjubu (Youtube) ima mnogo zanimljivih stvari. Koga zanima, samo neka na pretraživač ukuca “AREA 51”. Šta je po sredi, ne zna se. Možda su namerno američki tajni agenti favorizovali pricu o vanzemaljcima da bi se skrenula paznja sa pravih poslova u Oblasti 51, što je najverovatnije. Nije slučajno dopušteno kamperima da snimaju nebo u blizini Area 51 i šire priču o vanzemaljcima koji posećuju tu oblast. 194

Area 51 – baza NLO ili novo naoružavanje?

Projekat Plava planeta (Uređaji za usađivanje znanja i načini manipulacije svesti)
Savet za Nacionalnu Bezbednost (The National Security Council - NSC) ima sedište je u jednoj staroj vladinoj zgradi u Vašingtonu. Ta agencija je osnovana Aktom o Nacionalnoj Bezbednosti 1947 godine. Predsednik Truman je potpisao taj akt 26. jula 1947 g. i odmah naimenovao dotadašnjeg Sekretara za mornaricu, Forestala, kao prvog Sekretara za odbranu. Forestal i ostali, podneli su zakletvu 17. 09. 1947.g. Tim aktom je osnovana, pod „Savetom za Nacionalnu Bezbednost“ i Centralna obaveštajna agencija (CIA), koju je tada predvodio pozadinski admiral Rosko Hilenkoter (Roscoe Hillenkoeter). Aktom je obezbeđen i jedan sveobuhvatan program za buduću bezbednost Sjedinjenih Američkih Država. NSC je imao savetodavnu funkciju tj. da informiše predsednika države u vezi svih domaćih, inostranih i vojnih političkih faktora koji bi mogli da imaju implikacije za nacionalnu bezbednost. Novčana sredstva namenjena za finansiranje CIA bila su skrivena u glavnoj sumi novca namenjenoj za godišnje finansiranje raznih vladinih agencija. Danas, ako uzmemo u obzir sve operacije američke obaveštajne agencije, one koštaju oko 1 milijardu dolara godišnje. “MJ-12“ je navodno vrhovna tajna operacija baveštajne službe, osnovana od strane predsednika Trumana 24. 09. 1947 godine. „MJ-12“ (12 Veličanstvenih) je bio jedan „Komitet“ postavljen u sklopu NSC. 1954. godine predsednik Truman je ovu grupu unutar NCS nazivao „Komitet 54-12“, koji je davao predsedniku opunomoćenje za izvođenje svih „Crnih“ (Tajnih) projekata, odnosno operacija. Taj „komitet“ je vremenom doživeo nekoliko promena i od tada je bio poznat pod imenima kao što su „Specijalni Komitet“, „Komitet 303“ a trenutno „Komitet 40“ i predstavlja se simbolom dvoduplog krsta XXXX. To je, u stvari, „direktorijum“ NSC-a. Komitet 40 ima pristup naprednim tehnologijama i glavni mu je zadatak da zataška sve što „treba da se zataška.“ U prošlosti, Dr. Henri Kisindžer ( Henry Kissinger, kodiran kao: Overseer – nadzornik, svevideći) je bio vođa ove grupe. Poznato je da je on dao Vilijemu Kolbiju (William Colby) odobrenje za izgradnju jedne podmornice i spasilačkog broda po imenu „Glomar Eksplorer“, koji je kasnije bio sagrađen od strane „Summa Corporation“, kompanije čiji je vlasnik bio još jedan bogataš i član visokog establišmenta Hauard Hjuz (Howard Hughes). Taj spasilački brod je bio 195

opremljen komorama za hlađenje koje su imale kapacitet da zamrznu 100 ljudskih tela. (Zašto?) U maju 1998.g. predsednik Ronald Regan je izjavio kako se često pita šta bi se desilo ukoliko bi Zemlja bila napadnuta od strane „sila iz spoljnog svemira“? Takođe je bilo saopšteno kako je predsednik bio informisan od strane Planetarne Obaveštajne grupe - 40 (Pl-40) o razvoju događaja u vezi NLO-a i „vanzemaljskih posetilaca.“ Operacija „Majority“ (Većina) je ime operacije nadležne za svaki aspekt, projekat ili sve konsekvence prisustva vanzemaljaca na Zemlji. „Grudž“ (Grudge - Inat) sadrži 16 tomova dokumentovanih informacija sakupljenih od početka istraživanja NLO i IVL (neidentifikovanih letećih objekata i identifikovanih vanzemaljskih letelica) u SAD. Taj projekat je bio sponzorisan od strane CIA (iz tajnih poverljivih fondova kao i novca zarađenog trgovinom droge). Uloga CIA u trgovini drogom opravdava se potrebom da se na taj način identifikuju i eliminišu slabi elementi društva. Svrha „Projekta Grudž“ bila je sakupljanje svih naučnih, tehnoloških, medicinskih i obaveštajnih informacija u vezi NLO, IVL i životnih formi vanzemaljaca. Mnoge od dobivenih informacija kasnije su navodno korišćene za unapređenje Američkog svemirskog programa. “Društvo Jason“ (Jason Society, Jason Scholars): Predsednik Ajzenhauer svojevremeno je osnovao jedno tajno društvo koje je nazvano „Jason Society“. U rukovodstvu tog društva nalazili su se: direktor CIA, Alen Dals (Allen Welsh Dulles), Dr. Zbignjev Bžežinski (Zbigniew Brzezinski), predsednik Trilateralne Komisije od 1973 – 1976, i Dr. Henri Kisindžar ( Henry Kissinger). (Sva trojca su visokopozicionirani u piramidi nadvlade Novog svetskog poretka. Alen Dals je govorio o doktrini uništenja morala i drogiranja omladine, pominjući SSSR a misleći na ceo svet, još 1945. dok je radio kao direktor CIA, a Kisindžer pominjao višak populacije kao „Beskorisne konzumente hrane“ koje treba eliminisati. On je učestvovao u prebacivanju nacističkih naučnika i glavešina u operaciji „Spajalica“ iz Nemačke u SAD. U „Društvu Jason“ se radi o jednoj grupi naučnika čiji zadatak je bio prosejavanje svih činjenica, dokaznog materijala, tehnologije, laži i prevara, kako bi se stiglo do konačne istine o pitanju vanzemaljaca. Ovo društvo se sastojalo od 32 naučnika u SAD. “MJ-12“ (Majesty – 12 – 12 Veličanstvenih) je naziv za tajnu centralnu kontrolnu grupu u okviru „Društva Jason.“ Dvanaest vrhovnih članova od trideset dvojice, obrazovalo je „MJ-12.“ „MJ-12“ ima kompletnu kontrolu nad svim i svačim. Oni su označeni kao J-1, J-2, J-3, itd. sve do poslednjeg člana grupe „Društva Jason“. „MJ-12“ je odgovorna jedino predsedniku SAD (ili i predsednik odgovara njima) Verovali ili ne, „MJ12“ kontroliše najveći deo ilegalne svetske trgovinske mreže drogama. To se čini kako bi se postigao tajni izvor prihoda i kako be se istina mogla sakriti od američkog Kongresa i naroda. S druge strane, njihov cilj je i da uz pomoć droge identifikiju i likvidiraju najslabije „elemente“ iz američkog društva putem droge. Stvarna suma novca koja se koristi za finansiranje projekata u vezi sa vanzemaljcima, veća je od bilo čega što se može zamisliti, ili su vanzemaljci samo izgovor za naoružavanje i stvaranje tehnologija za kontrolu stanovništva. Navodno je „MJ-12“ bila i ona grupa koja je zamerila predsedniku Kenediju, kada ih je on obavestio o svojoj nameri da upozna američki narod sa svim činjenicama u vezi prisustva vanzemaljaca, mada bi se pre moglo reći da je Kenedi hteo nešto drugo. Dvadeset dva bliska svedoka atentata uklonjena su tokom sledeće dve godine. “MJ-12“ ima i jedan specijalni program za eliminaciju onih koji se smatraju prirodno slabim elementima društva, koje je Henri Kisindžer nazvao „beskorisni konzumenti hrane“. Upravo smo i ovde da objasnimo vezu uzmeđu establišmenta, biznismena, političara, zvaničnika i poglavara u vrhu Novog svetskog poretka okupljenog u ezoterijsko – satanska, okultna tajna društva, okultizma, pagansko – spiritističke religije Novog Doba tobožnjih NLO i vanzemaljaca. Cilj nije odbrana sveta od napada vanzemaljaca već desetkovanje stanovništva koje smatraju viškom i kontrola preostalih, kojih treba da ostane jedna milijarda. Na globalnom planu: Stvaranjem veštačkih bolesti, kao npr. AIDS, kao i likvidacija onih koji „previše znaju“ uz pomoć tzv. „nesrećnih slučajeva,“ nestanaka ili otmica i ubistava. Takođe je u planu i eliminacija monoteističkih religija, a posebna i glavna meta je – hrišćanstvo. U državi Merilend, sagrađena je i jedna tajna baza gde se članovi grupe „MJ-12“ i „Društva Jason“ tajno sastaju. To mesto je pristupačno samo iz vazduha i poznato je pod šifrom „ Kantri klub“ (Country Club). Zemlju za tu svrhu ustupila im je porodica Rokfeler. Samo onima koji imaju tzv. „top secret – majic“ propusnice, dozvoljen je pristup na to mesto. MAJI - Majority Agency for Joint Intelligence. (Glavna Agencija za Udružene Obaveštajne Aktivnosti): Sve informacije, dezinformacije i obaveštajne aktivnosti analiziraju se od strane ove agencije. Ova agencija je odgovorna i za širenje svih dezinformacija na mnoge, kao i temu vanzemaljaca i deluje udruženo sa CIA, NSA, DIA i kancelarijom Mornaričke obaveštajne službe. To je veoma moćna organizacija i svi projekti vezani za vanzemaljce su pod njenom kontrolom. Agencija MAJI odgovorna je samo članovima grupe „MJ-12.“ MAJIC - kontrolisano od strane MAJI (MAJI controlled). MAJIC je bezbedonosna klasifikacija kao i dozvola 196

za rad na poverljivim projektima koji imaju bilo kakvu vezu sa vanzemaljcima. Napomena: MJ-1 je kodirano ime direktora agencije MAJI, a to je u većini slučajeva i direktor CIA. On je navodno odgovoran direktno predsedniku SAD, mada ne bi bilo čudno da je sam predsednik pod njihovom kontrolom ili da nema pojma šta se događa. Ostali članovi agencije MAJI označavaju se kodovima: MJ-2, MJ-3 itd. Odatle proizilazi i konfuzija kod nekih referenci prema „MJ-12“, tj. kada se radi o organizaciji a kada o osobi označenoj kao MJ-12. Nekada se radi o osobi, a nekad, kad se navodi „Majesty – 12“ se radi o prvoj dvanaestorici. U 1947.godini, dve godine nakon što je ova naša sadašnja civilizacija po prvi put aktivirala nuklearne bombe, desio se navodno tzv. „Slučaj Kep-Mantel“, kada smo, navodno, imali prvi incident vojne konfrontacije sa vanzemaljcima, koji je rezultirao smrću vojnog pilota. Ovaj slučaj je pokazao da američka vlada nije znala kako da se ponaša u takvim situacijama. 1952-ge godine, cele eskadrile letećih tanjira su nadletale Vašington. Taj događaj je doveo i do zajedničke akcije američkih bezbedonosnih snaga (CIA; DIA; NSA i FBI) gdje su one pokušale da održe situaciju pod kontrolom dok ne vide šta se to stvarno događa. Za vreme tog perioda, članovi grupe „MJ-12“ su bili: državni sekretar, Džejms Forestal (James Forrestal), admiral Rosko Hilenkoter (Roscoe H. Hillenkoetter), general Natan Tvining (Nathan P. Twining), general Hojt Vandenburg (Hoyt S. Vandenburg), general Robert Montaki (Robert M. Montaque), dr. Vanevar Buš (Vanevar Bush), dr. Detlev Bronk, dr. Džerom Hunsaker (Jerome Hunsaker), dr. Donald Mencel (Menzel), dr. Lojd Berkner (Lloyd V. Berkner), mr. Sidni Sojers ( Sidney W. Souers), mr. Gordon Grej (Gordon Gray). To je tada bila ta „MJ-12“ Grupa. Ona egzistira i dan danas, s tim što su novi članovi zamenili one koji su u međuvremenu umrli. Postoje podaci da kad je Dž. Forestal shvatio stvarnu suštinu manipulacije naše civilizacije u vezi vanzemaljaca, on pokušao da to i javno obelodani, međutim, sprečilo ga je to što je navodno „dobio nervni slom“ i tako završio u bolnici. Pre nego što su rođaci stigli da ga posete, on se bacio sa 16 sprata i tako počinio „samoubistvo“. Njega je onda zamjenio general Valter Smit (Walter B. Smith). U decembru 1947, oformljen je tzv. „Projekat Znak“ (Project Sign) kako bi se prikupilo što je moguće više informacija o NLO, njihovim tehničkim karakteristikama i svrsi vanzemaljskog prisustva. Kako bi se sve očuvalo u najvećoj tajnosti, održavanje veze između onih koji su učestvovali u tom projektu i „MJ-12“ svodilo se na samo dvojici ljudi unutar Komande vazduhoplovnih snaga SAD, koji su određenim kanalima prosleđivali informacije do „MJ-12.“ „Projekat Znak“ je kasnije prerastao u „Projekat Grudž“, koji je imao i jednu civilnu komponentu po imenu „Projekat Plava Knjiga.“ Samo informacije koje su u suštini nerelevantne, plasirane su u „Plavoj Knjizi“, koja je kasnije došla u posed šire javnosti. Kao što je navedeno – vanzemaljci su potrebni establišmentu, da bi se prikrile stvarne aktivnosti, kao i da bi se lakše ostvarila ideja o jednoj svetskoj vladi jer navodno postoji opasnost po ceo svet. Stvarne aktivnosti mogu biti samo proizvodnja oružja za koja običan svet ne treba da zna, i njihova proba, pa se mogući akcidenti lako pripišu vanzemaljcima, a onda tobož drže u tajnosti, ali establišment namerno dostavlja „informacije“ javnosti, glumeći „top secret“, novinarčići, koji ne smeju bez gazde ni u WC onda piskaraju, kao navodni slobodni novinari. Evo otkrili smo nešto... Činjenica je da su se tehnologijom letećih tanjira bavili nacisti, a većina naučnika je iz Nemačke prebačena u SAD, i ne bi bilo dobro da se sazna da bivši nacisti i njihovi učenici usred Amerike sklapaju neku letelicu. Vanzemaljci mogu biti izgovor za mnoge stvari, od tobožnje opasnosti iz svemira koja bi rezultirala naoružavanjem orbite zemlje, pa do uvođenja vanrednog stanja i ukidanja slobode kretanja. Pod vođstvom generala Džordža Maršala (George C. Marshall), Grupa „MJ-12“ je u julu 1947.g. preduzela opsežno istraživanje tobožnjih ostataka NLO i vanzemaljaca nakon njihovog rušenja. (Slučajevi „Rozvel“ i „Magdalena“ koji su vrlo je lako moguće ostaci američkih, ili čak nacističkih letelica za koje javnost nije trebala da sazna, koje su osavremenjivane u nekoj od baza, i puštane na probne letove. Čudno je kako je u Rozvelu mesto gde je pala letelica okružila vojska, a posle nedelju dana je nađena pilotska kabina sa „tri mrtva vanzemaljca četiri kilometra dalje van kruga koji je bio zabranjen). U tom periodu je i admiral Hilenkoter, koji je bio direktor CIA, od maja 1947. do septembra 1950, osnovao tzv. „Robertson Panel“, čiji je zadatak bio praćenje grupa građana koje su se počele pojavljivati širom države i proučavati ove fenomene. Praćeni su ustvari svi oni koji se nisu slagali sa stavovima stablišmenta, koji su prozreli sve vrste zavera, ko stoji iza ratova, od istraživača i novinara do osvešćenih političara. Grupa „MJ-12“ je uz pomoć generala Maršala uspešno sakrila sav dokazni materijal, odnosno stavila sve pod svoju kontrolu. Ti ljudi, kao i njihovi naslednici, uspeli su da na bezbroj načina zavaravaju narod idućih 40 i više godina, odnosno, do dan danas. U toku 6 mjeseci nakon rušenja letećeg tanjira, 02. jula1947. u Rozvelu i drugog, 03. jula1947.g. kod mesta Magdalena, došlo je do velike reorganizacije u agenciji, kao i 197

premeštanja personala s jednog mesta na drugo. Istovremeno se počelo i sa pokušajima kopiranja tehnologije koja je bila zastupljena u vanzemaljskim letelicama. Ove aktivnosti su bile poverene podgrupama koje je osnovala Grupa „MJ-12.“ Ni jednoj od ovih grupa nije bilo dozvoljeno da zna celu priču. Svakoj od njih bilo je poznato samo ono što im je Grupa „MJ-12“ odredila da znaju. „MJ-12“ takođe operiše kroz mnoge civilne istraživačke i druge grupe. „MJ-12“ upravlja i CIA-om, kao i FBI-jem, i koristi ih za svoje svrhe. NSA – Agencija za Nacionalnu bezbednost (National Security Agency) takođe je stvorena sa svrhom prvenstveno da sakriva sve tajne u vezi letećih tanjira i drugih oružja dospelih u posed američke vlade.“ Ova agencija je vremenom preuzela kompletnu kontrolu nad svim obaveštajnim komunikacijama. Ta kontrola omogućava NSA da prati bilo čije poruke u svakom momentu, bilo da se radi o poštanskim pošiljkama, telefonskim konverzacijama, faksu ili e-mail-u. Nije u pitanju samo praćenje „vanzemaljskih aktivnosti“ ili sakrivanje letećih tanjira, nego i praćenja stanovništva. NSA ima za zadatak da predupredi svako razotkrivanje planova establišmenta, a takođe i da dopusti dezinformacijama da prodru u javnost, da većina ne bi imala pravu predstavu o onome šta se događa i šta se planira. Vrhunska tajna – Majic: Predmet: MAJI Projekat: GRUDŽ (GRUDGE) / AKVARIJUS (AQUARIUS): (TS/MAJIC) Projekat Aquarius (vodolija – ideolozi Nju Ejdža, satanisti i ezoterijsko – okultna društva tako nazivaju doba koje treba da nastupi) (TS/ORCON): Grudž sadrži 16 tomova dokumentiranih informacija sakupljenih od početka istraživanja NLO i IVL (neidentifikovanih letećih objekata i identifikovanih vanzemaljskih letelica) u SAD i širom sveta. Sa ovim projektom se krenulo 1953 godine na osnovu ukaza predsednika Ajzenhauera i pod kontrolom od strane CIA i MAJI. „Projektu Znak“ (SIGN) je 1960 promjenjeno ime u „Projekat Aquarius.“ Taj „Projekat Akvarius“ je, u stvari, jedna kompilacija navodnih činjenica u vezi istorije prisustva vanzemaljaca na našoj planeti i njihove interakcije sa homo sapiensom u poslednjih 25000 godina. O ovoj temi vredno pišu i Sičin, Ajk, Deniken i ostali „istraživači“ plaćeni od strane establišmenta i agencija, da bi teorija o vanzemaljcima i vanzemaljskom poreklu ljudi, kao i nova teorija evolucije ušla u umove masa kao apsolutna istina. Projekat Akvarijus (Vodolija) nazvan i kao Doba Vodolije – Novo Doba je ustvari priprema za to doba. Projekti pod „Projektom Aquarius“ (ts / orcom) projekat Platon (Plato): Orginalno uspostavljen kao deo „Projekta Znak“, 1954. godine. Svrha ovog projekta je bila navodno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa vanzemaljcima, što su Ujedinjene nacije verifikovale imenovanjem ambasadora za odnose sa vanzemaljcima 2010 godine. Uslovi dogovora su bili da se u zamenu za njihovu tehnologiju američka vlada ne meša u „poslove“ vanzemaljaca, kao i to da održava njihovo prisustvo tajnim. Vanzemaljci su se obavezali da grupi MAJI s vremena na vreme dostave spisak ljudi koje su otimali ili s kojima su u kontaktu. Ovaj projekat se navodno još uvek odvija na području države Novi Meksiko. „Projekat Sigma“: u početku osnovan kao deo „Projekta Znak“, 1954 godine. Od 1976. odvija se kao zaseban projekat. Svrha mu je navodno ostvarivanje komunikacije sa vanzemaljcima. 1956 godine SAD su tobož ostvarile neku primitivnu vrstu kontakta sa vanzemaljcima u jednoj vojnoj bazi u državi Novi Meksiko. Kontakt je navodno trajao 3 sata. Ovaj projekat je još uvijek aktivan. Ovo je malo kontradiktorno sa malopređašnjim stavom da SAD dobija tehnologiju od vanzemaljaca. Ostaje pitanje – zašto se ovi nisu javili Rusima ili Kinezima? Ili možda drugu Titu? I da su Amerikanci dobili tu tehnologiju ne bi li napali SSSR bez problema? Kao da pitate – zašto je E. T. Sleteo baš u SAD a ne u Burkinu Faso ili Paragvaj... „Projekat Crveno svetlo“ (Redlight): Osnovan 1954 godine. Svrha mu je bila testiranje, odnosno letenje vanzemaljskim letećim tanjirom koji je bio zaplenjen prilikom jednog pada. Već u prvom pokušaju došlo je do uništenja letelice i pogibije pilota. Ovaj projekat je nastavljen 1972.g. u jednoj vojnoj bazi u državi Nevada, verovatno Area 51. „Projekat Snežna ptica“ (Snowbird): Cilj ovog projekta koji je pokrenut takođe 1954 godine bio je razvoj, uz pomoć konvencionalne tehnologije, i letenje letelicama tipa letećih tanjira sa svrhom zavaravanja javnosti. Ovaj projekat je bio uspešan, jer su u nekoliko slučajeva letovi uspešno obavljeni pred očima novinara, što je kasnije korišteno za „objašnjavanje“ javnosti fenomena NLO, što i jeste cij jer vanzemaljci trebaju planerima globalne vlade i Novog svetskog poretka kao i tvorcima svetske religije. 198

Projekti „MAJIC“ : „Sigma“ je projekat pod kojim su se osnovale određene metode komunikacije sa vanzemaljcima i još uvek traje. “Plato“ je projekat za razvoj diplomatskih odnosa sa vanzemaljcima. Pod ovim projektom američka vlada (tj. neki njeni elementi) je napravila i formalni sporazum (ilegalan sa stanovišta američkog Ustava) sa vanzemaljcima. Uslovi su bili da vanzemaljci daju „našoj vladi“ tehnologiju i da se ne upliću u našu istoriju. Za uzvrat, naša vlada se obavezala da će držati njihovo prisustvo na zemlji tajnim, da im se neće uplitati u njihove „projekte“ i da će im dozvoliti da otimaju ljude i životinje. “Akvarijus“ smo pomenuli i pod ovim projektom proučavala se istorija prisustva vanzemaljaca na zemlji kao i njihova interakcija sa Homo Sapiensom. “Garnet“ je projekat odgovoran za kontrolu svih informacija dokumentacije u vezi sa vanzemaljcima. “Pluto“ je projekat odgovoran za analizu svih informacija u vezi sa NLO i IVL na temu kosmičke tehnologije. “Pouns“ (Pounce - Nalet) je projekat čiji je zadatak obezbeđenje uslova za preuzimanje i transport svih NLO koji se sruše kao i plasiranje dezinformacija kada se to dogodi. “Sign“ (Znak) je projekat za skupljanje svih obaveštajnih podataka s ciljem određivanja stepena opasnosti za američku nacionalnu bezbednost od strane NLO i vanzemaljaca. Redlajt (Redlight – Crveno svetlo) je projekat za prisvajanje srušenih NLO i pokušaj njihovog osposobljavanja za ponovnu upotrebu od strane američke vojske (tj. nekih njenih elemenata). Ovaj projekat se odvija u bazi Area 51, Nevada. Snoubird (Snowbird – Snežna ptica) – pod ovim projektom američka vlada je sakrivala aktivnosti projekta Redlajt, na taj način što su napravili nekoliko letelica tipa letećih tanjira uz pomoć konvencionalne tehnologije, a onda izvodili eksperimentalne letove njima pred očima novinara. Ovo je bila veoma uspešna dezinformativna operacija. Blu Buk (Blue Book – Plava Knjiga) je skup dezinformacija u vezi NLO i vanzemaljaca za javnost. Između ostalih postoji i tzv. Projekat Blu Bim (Bluebeam - Plavi zrak). Radi se o tome da se uz pomoć religioznih ili drugih imidža, stvaranja trodimenzionalnih slika na nebu ili zemlji, stvaranih holografskom tehnologijom, manipuliše javnost u razne svrhe. O projektu Blue beam će biti više reči. Planovi MAJIC – Za nepredviđene situacije: 1949 godine, Grupa „MJ-12“ je razvila jedan inicijalni plan pod imenom MJ-1949-04P/78, koji je dozvoljavao objavljivanje javnosti određenih informacija u vezi vanzemaljaca, ukoliko se za to ukaže potreba. General Dulitl (Doolittle) je svojevremeno predskazao da ćemo jednog dana doći u situciju kada ćemo morati vanzemaljce ozbiljno da shvatimo. U knjizi „Grudž“ (Grudge), postoji jedan Report (No 13) u kome se pominje da je mnogo pojedinaca iz vladinih i vojnih krugova likvidirano kako bi se sprečili da odaju tajne u vezi ove tematike. Plan A – zadržavanje ili odlaganje informacija – kod: MAJIC/STR/M 03CCPN24. Ovde se radi o celoj paleti dezinformativnih aktivnosti u slučaju da se neko nađe na pragu istine. Većina tih aktivnosti se svodi na stavljanje u opticaj jedne mase lažnih informacija u cilju stvaranja dodatne konfuzije i zbunjivanja javnosti. Plan B – ukoliko javnost dođe u kontakt sa istinitim informacijama ili u slučaju invazije vanzemaljaca. Pod ovim planom javnosti bi se saopštilo kako je jedna teroristička grupa ušla u zemlju i kako ta grupa ima u posedu i atomsko oružje. Takođe bi bilo saopšteno kako teroristi planiraju da aktiviraju to oružje u nekom od većih gradova. Vanredno stanje bi bilo proglašeno i svi oni koji su čipovani od strane vanzemaljaca bili bi zajedno sa drugim disidentima uhapšeni od strane Grupe MAJIC i zatvoreni u koncentracione logore, koji već postoje na teritoriji SAD i za koje je odgovorna FEMA (Federal emergency management agency – federalna agencija za upravljanje krizama). Ljudi će u tom slučaju biti pod kompletnom kontrolom (već sada jesu, šta pričamo). Bilo ko da pokuša da se suprostavi biće uhapšen ili likvidiran. Ovo je jedan scenario za koji će biti upotrebljeni vanzemaljci, da bi se opravdalo vanredno stanje. Sama priča o teroristima ne bi imala efekta, jer teroristi nikako ne mogu da ugroze celu teritoriju države ili više država odjednom, a invazija NLO može, posebno ako se dobro izrežira putem manipulacije. Setimo se radio drame „Rat svetova“ Orsona Velsa. Tajna oružja grupe Majic za borbu protiv vanzemaljaca: Iako se iz dana u dan razvijaju sve bolja i ubitačnija oružja, ovo su samo neka od onih koja su orginalno bila razvijena. Ova oružja su stvarana tobož za rat protiv vanzemaljaca ali ustvari ona služe za pokoravanje domicilne planete, menjanje svesti ljudi, klime, izazivanje zemljotresa i uragana. Gabriel – Projekat za razvoj oružja koje proizvodi visoke pulsirane zvučne frekvencije. Tu se tvrdi da bi ovakvo oružje bilo efikasno protiv NLO-a i njihovog „beam oružja“. Ovaj projekat podrazumjeva i razvoj raznovrsnog oružja na bazi mikro talasa. Džošua (Joshua) – Pod ovim projektom podrazumjeva se razvoj oružja koje proizvodi niske pulsirane zvučne frekvencije. Ovo oružje je napravljeno od strane Ling Tempko Vojt, u mjestu Anhaim, 199

Kalifornija. Ono je u stanju da sravni sa zemljom bilo kakvu građevinu napravljenu od strane čoveka, sa distance od oko 3-4 km. Radi se o uređaju sličnom rogu koji je povezan sa kompjuterom i zvučnim pojačalima. Ostaje pitanje: kakve građevine imaju vanzemaljci? Ekskalibur je oružje namenjeno za uništavanje podzemnih baza vanzemaljaca. Radi se o raketama sa nuklearnim i konvencionalnim bojevim glavama čija je sposobnost da probiju oko jedan kilometar tvrde podloge pre nego što eksplodiraju. Može se sa sigurnošću tvrditi da su ove rakete korišćene u Afganistanu, planinama Tora Bora za obračun sa afganistanskim Talibanima koji nisu prihvatali američku okupaciju. Verovatno postoje još nekakve naprave koje se već koriste,ali su pod velom tajne. Neke informacije iz materijala „GRUDŽ“: Izveštaj Br. 13: EBE – (Ekstra Terestrijalni Biološki Entitet) je ime dato vanzemaljcu koji je bio zarobljen nakon pada NLO-a u Rozvelu, 1947 godine). Gosti je naziv za vanzemaljce koji su bili zamenjeni za ljude i od kojih smo dobili većinu informacija sabranih pod „Projektom Žuta knjiga“ (Yellow Book). U 1974 godini su imali trojicu a sada ih već navodno ima oko 4000. Njih su nazivali ALF - Alien Life Forms (Vanzemaljske Životne Forme). Imaju tendenciju da lažu. Ispada da smo na sred svemirskog korzoa, vanzemaljci se šetaju, i znaju u koju će kafanu da svraćaju – u Ameriku i baš pred vrata vojnih baza. Žuta knjiga (yellow book)– je, po materijalu projekta Grudž sve što znamo o tehnologiji vanzemaljaca, njihovoj kulturi i istoriji. Religija vanzemaljaca je po ovim projektima slična, ako ne ista kao i religija Novog Doba. Vanzemaljci veruju u Univerzalnog Kosmičkog Boga. Nju Ejdž veruje u isto. Vanzemaljci tvrde da su ljudska bića na zemlji hibridi, koje su oni stvorili. Ovo tvrdi u Zeharija Sičin, kao i čovek koji govori protiv Nju Ejdža, a ogrezao je u njemu – Dejvid Ajk. Oni takođe tvrde da su oni ti koji su stvorili naše religije kako bi ubrzali formiranje kulture naše civilizacije i kako bi lakše kontrolisali ljudsku rasu. Oni kažu da je i „Isus Hrist produkt tih njihovih napora.“ Vanzemaljci takođe poseduje jedan „uređaj“ uz pomoć kojeg su u stanju da dokažu ove svoje navode. Taj „uređaj“ ima sposobnost da prikaže vizuleno bilo koji deo naše istorije koji oni ili mi želimo da vidimo. To sada nije problem ni inžinjerima NASA-e. Opet može i svaki televizor ili DVD, pod uslovom da onaj koji sedi u TV stanici stvarno i želi (i sme) da prikaže istinu) ili je plaćen dobro da prikaže šta mu se kaže. Baze vanzemaljaca navodno postoje u državama Juta, Kolorado, Novi Meksiko i Arizona. Šest od ovih baza je detaljno opisano još 1972 godine i sve od njih nalaze se na području indijanskih rezervata. Baza Dals ili Duls (Dulce), je jedna od njih. Baze navodno postoje i u državama Kalifornia, Nevada, Teksas, Florida, Mejn, Džordžija i Aljaska. Kada bi to bilo istina, da li bi se Amerika plašila da napadne SSSR? Naravno da postoje baze, ali su to vojne baze u kojima se odvijaju eksperimenti na novim naoružanjima i eksperimenti koje je započeo prvo nacistički a onda američki naučnik dr. Jozef Mengele, za koje javnost ne sme da zna. Eksperimenti na ljudima, kloniranja, stvaranja ko zna čega, kiborga. Imamo posla sa ljudima koji su toliko zli da se sam đavo stidi. Posebno je tajnovita baza Duls. Obdukcije / otmice, po ovim dokumentima, odvijaju se tokom cele naše istorije. I rane civilzacije su govorile o ovim incidentima, posebno Hopi Indijanci i stanovnici drevnog Sumera. Iz ove dukumentacije se vidi da vanzemaljci otimaju i mutiraju životinje i ljude. Mnogo ljudi je nestalo i nestaje bez ikakvog traga. Oni uzimaju uzorke sperme, ženskih jajnih ćelija, izvode hirurške zahvate, implantiraju ljudima uređaje veličine 4050 mikrona, (u blizini optičkog nerva u mozgu), i svi pokušaji odstranjivanja ovih implanata, do sada, rezultirali su smrću ljudi. Ovi dokumenti tvrde da je jedan čovek od svakih 40 – implantiran, tj. čipovan. Za ove implante se tvrdi da obezbeđuju potpunu kontrolu vanzemaljaca nad ljudima koji su implantirani. Ovde bi se imalo šta kazati za pokvareno optuživanje „vanzemaljaca“ za ono što ljudi žele da urade ljudima. Kompanija „Verichip Corp“ iz SAD odavno ugrađuje čipove u ljude, ali ih ne otima i osnova je dobrovoljna. VeriChip je radioidentifikacioni čip (RFID), koji se može ugraditi u ljudsko telo. Proizvodi ga američko preduzeće „VeriChip Corporation“, koje je podružnica kompanije Ejplid Digital (Applied Digital). VeriChip je prvi radioidentifikacioni čip koga je američka organizacija za hranu i lekove (FDA) dozvolila za ugradnju u ljudsko telo. Dopuštenje je izdato 2002. godine.Otprilike je dvostruko veći od zrna pirinča. Može se ugraditi u razne delove tela, može se postaviti u nakit, sat i slično. Ima jedinstveni 16-cifreni broj. Očitava se pomoću odgovarajućeg čitača, kao u samoposlugama kad se očitava bar – kod. Postupak ugradnje u telo može se obaviti u običnoj lekarskoj ordinaciji, pod anestezijom. Kada se ugradi, nije vidljiv. Vek trajanja je neograničen. Može se koristiti kao sredstvo plaćanja, ako su podaci o kreditnoj kartici pohranjeni u čip, kao i drugi podaci o licu koje je čipovano. Za sada je obavezno čipovanje životinja u sve više zemalja, ali se očekuje da će biti obaveza i za ljude. To je ono što Jovan Bogoslov u Otkrivenju Jovanovom 13. 17 – 18) naziva “žig zverin.” 200

U januaru 2006., 68 američkih bolnica počelo je koristiti VeriChip. Neke su od njih odustale zbog teškoća i kritika. U svetu danas čip poseduje oko 2000 ljudi sa tendencijom rasta. U februaru 2006., jedna američka kompanija prva je počela koristiti ovaj čip u svoje poslovne svrhe, tj čipovanje zaposlenih. Ko je odbio, dobio je otkaz. Kao i ostali RFID čipovi, uređaj je uključen samo u neposrednoj blizini čitača, koji ga tako napaja energijom, i ne može funkcionisati bez njega. Što se tiče otmica i nestanaka ljudi, i za to treba okriviti nesrećne vanzemaljce. Setimo se nestalih Srba na Kosovu tokom 1999. Kasnije se otkrilo da ih je kidnapovala paravojska kosovskih Albanaca i da su poslužili kao “donatori” organa, koji su im izvađeni, a oni su ubijeni. Takođe je poznato da hiljade dece nestaje, koja završavaju kao usvojenici bogataša, žrtve satanističkih rituala ili belo roblje za prostituciju i prošnju, a sve se više pominju i eksperimenti na ljudima u tajnim bazama i bolnicama. Eksperimenti na ljudima su postali javna tajna a najlakše je optužiti vanzemaljce da ih otimaju i čipuju. Potvrđeno je postojanje zaplenjenog letećeg tanjira u bazi Edvards Air Fors Base. Hangar u kome se ova letelica nalazila bio je stacioniran na severnom delu baze. Čuvao ga je personal koji nije pripadao samoj bazi, nego grupi Nro -DELTA, koja je bila specijalno stvorena za te svrhe. Članovi obezbeđenja nosili su crvene bedževe sa crnim trouglovima. Nikome nije bilo dozvoljeno da se bez ovog bedža uopšte približi ovim hangarima. NSA – Savet za nacionalnu bezbednost (National Security Agency) je stvorena sa svrhom prvenstveno da sakriva sve tajne u vezi letećih tanjira dospelih u posed američke „vlade“. Ova agencija je vremenom preuzela kompletnu kontrolu nad svim obaveštajnim komunikacijama. Ta kontrola omogućava NSA da prati bilo čije poruke u svakom momentu, bilo da se radi o poštanskim pošiljkama, telefonskim konverzacijama, faksu ili e-mail-u. Naravno, prvi razlog koji je naveden ovde nije tačan. Osnovna delatnost ove organizacije je prisluškivanje i praćenje spostvenih građana. Echelon (Ešelon) je ime sistema, a Promis (Obećanje) jednog od softwera za praćenje i prisluškivanje. Današnja NSA je odraz Grupa „MJ-12“ i Pl-40 u vezi svih programa sa NLO-ima. Ogromna količina dezinfomacija se namerno ubacuje i širi na polju istraživanja NLO. Svi svedoci i učesnici bilo kog od njihovih programa nalaze se pod neprestanim nadzorom. Od svih njih bili su prisiljeni da podnesu Zakletvu o tajnosti, pre nego što su počeli raditi na nekim od ovih programa. Kršenje ove zakletve povlači neke od sledećih konsekvenci: verbalna opomena zajedno sa ponavljanjem zakletve, stroga opomena, ponekad praćena fizičkim i psihičkim zlostavljanjem, progamiranje psihe individue, s ciljem prouzrokovanja jake depresije koja na kraju rezultira samoubistvom, ubistvo individue na način koji ukazuje da se radi o samoubistvu ili nesreći, čudne i iznenadne "nesreće", uvek fatalne prirode, zatvaranje u ustanove za mentalno poremećene osobe, gdje im se kasnije raznovrsnim tehnikama vrši „ispiranje mozga“ i mentalno programiranje. Te individue se kasnije otpuste sa promenjenom ličnošću, identitetom i memorijom. Dovođenje određene osobe unutar organizacije, gde joj se omogućava nastavak s radom, ali pod pojačanom kontrolom. To su obično ustanove zatvorenog tipa sa vrlo malo kontakta s spoljnim svetom. Tu se mahom radi o podzemnim bazama. Sve osobe za koje se smatra da su stigle previše blizu do istine tretiraju se na ovaj način. MJ-12/NSA će po svaku cenu pokušati da očuva svoje vrhunske tajne. Dokument: IRS-28 – Kod: IRWING/7 – MAT-ORM, 26.01/AB/7 - Na osnovu svih ovih godina istraživanja, sada možemo da navedemo ove činjenice o vanzemaljcima na Zemlji: Vanzemaljske letelice rušile su se u nekoliko navrata na našoj planeti. Vanzemaljske letelice dolaze iz “ultra-dimnzionalnih” oblasti, kao i oblasti unutar naše dimenzije. Rani pokušaji vlade SAD da dođu do tehnologije vanzemaljaca bili su dosta uspešni. Američka vlada je u nekoliko navrata u novijoj istoriji držala vanzemaljce i kao taoce. Američka vlada je izvodila autopsije na leševima vanzemaljaca. Obaveštajne službe američke vlade sprovodile su i još uvek sprovode operaciju zataškavanja prisustva vanzemaljaca na zemlji i cele situacije u vezi s njima. Vanzemaljci ljude kidnapuju, muče, ubijaju, unakažavaju itd. Vanzemaljci su trenutno među nama i kontrolišu različite elemente ovoga društva. Vanzemaljci imaju svoje baze na Zemlji i Mesecu. Američka vlada je sarađivala sa vanzemaljcima sa svrhom razvijanja tehnologije gravitacione propulzije, laserskog oružja, kontrole uma ljudi itd. Milioni goveda su mutilirani od strane vanzemaljaca. Oni, isto kao i američka vlada odgovorni su za mutilacije goveda, mada zbog različitih razloga. Mi živimo u multidimenzionalnom svetu koji je isprepleten i posećivan od strane različitih entiteta iz drugih dimenzija. Neki od njih su dobroćudne prirode a neki ne. Postoji oko 160 vanzemaljskih formi za koje znamo da su nas posetile. Baza našeg genetskog razvoja i religija počiva na intervenciji zemaljskih i vanzemaljskih entiteta. Istina o našoj stvarnoj tehnologiji (američke vlade) daleko prevazilazi onu koja je poznata javnosti. Celi tzv. kosmički program američke vlade je samo jedna od 201

operacija zavaravanja javnosti. Ljude masovno ubijaju kako bi se sakrile činjenice u vezi istinske situacije. CIA i NSA su toliko duboko zahvaćene, da bi istina o njihovim aktivnostima izazvala kolaps ovih organizacija. Činjenice govore u korist prisustva vanzemaljaca na zemlji u toku 5-10 hiljada godina. Naša civilizacija je jedna od mnogih koje su egzistirale u poslednjih milijardu godina, (vremenskom periodu galaksije Mlečnog Puta). Glavni padovi NLO, prema ultra-tajnim dokumentima: Novi Meksiko, SAD Rozvel, San Augustin 1947-48. Uzrok: Zahvaćeni zracima novog eksperimentalnog radara. Kalifornija, pustinja, SAD, 1952, uzrok nepoznat. Meksiko, pustinja Sonora 1955, uzrok nepoznat. Florida, Everglejds, SAD, 1959, uzrok: zahvaćen radarom. Teksas, Dejton, SAD 1961, uzrok je nepoznat. Brazil, Mato Groso, 1966 uzrok je nepoznat. Urugvaj, Salto, 1970, uzrok je nepoznat. Brazil, Amazon, 1976, uzrok je nepoznat. Meksiko, Meksički Zaliv, 1979, uzrok je nepoznat. Argentina, Andi 1979, uzrok je nepoznat. Aljaska, Fairbanks, SAD 1981, uzrok je kvar na letelici. Neki od njih dogodili su se u Evropi, Africi, Kini, Sovjetskom Savezu i Australiji. To je samo par njih za koje se navodno zna. Tvorci pomenutih dokumenata su izvršili tzv “Klasifikaciju vanzemaljaca”: Gosti - vanzemaljci pozvani da borave na Zemlji od strane vlade SAD. Posetioci - vanzemaljci koji su došli na našu planetu iz nama nepoznatih razloga. Zatvorenici - vanzemaljci zarobljeni od strane američke i drugih vlada. Naučnici - vanzemaljci koji borave na Zemlji u naučne svrhe. Upadači - vanzemaljci koji su opasni po našu civilizaciju jer nemaju nikakvog respekta za naše društvo. Neutralci - vanzemaljci koji samo posmatraju našu civilizaciju ali se nikada direktno ne upliću. Kolonizatori - mala grupa vanzemaljaca koja je odlučila da živi s nama (slični nama) Interaktori - male grupe vanzemaljaca koji su odlučili da manipulišu našom istorijom i da je menjaju gdje god i kad god je to moguće. Po njima postoji 160 ili više nama poznatih vanzemaljaca koji posećuju Zemlju u današnje vreme. Ovo su neki od najčešće “viđenih” tipova: Grejsi (Greys - Sivi), tip jedan, - poznati i kao Rigelijanci, jer potiču iz zvezdanog sistema Rigel. Visoki su oko 120 cm, imaju velike glave sa velikim kosim očima. Oni poštuju samo tehnologiju i nije ih briga za nas. Njih je Vajtli Striber (W. Strieber) popularizovao u svojoj knjizi kod nas prevedenoj pod imenom “Pričešće” (Communion). Striber je bio čovek koji je bio opsednut paranormalnim. Sama slika tih vanzemaljaca je došla iz glave ljudi. Navodno su ovim spodobama za opstanak potrebne vitalne biološke supstance koje uzimaju od nas zemljana. Grejsi - Sivi, tip dva - dolaze iz solarnog sistema Zeta Retikula 1 & 2. Generalno, slični su onima tipa jedan , iako im se razlikuje raspored prstiju na ruci a i lica su im malo drugačija. Ovi Grejsi su tehnički razvijeniji od onih tipa jedan . Imaju određen stepen zdravog razuma i u nekom smislu su dosta pasivne prirode. Grejsi - tip tri - klonirane forme gore navedenih tipova 1 i 2. Usne su im tanje ili ih uopšte nemaju. Oni su pokorni Grejsima 1 i 2. Nordijci (Nordics, Blondes, Swedes) - Slični su nama. Imaju plavu kosu i plave oči (mada neki imaju smeđu kosu i oči, i nešto su niže visine). Oni neće da krše zakon neuplitanja, da bi nam pomogli. Klonirani Nordijci - oni su slični nama, mada im koža ima malo sivkaste tonove. Radi se o klonovima kontrolisanima od strane Grejsa tipa 1. Intra-dimenzionalni entiteti – (ne para-terestrijalni) – Ovi entiteti mogu uzeti raznolika obličja. Niski humanoidi - visoki su do 80 cm, sa plavičastom bojom kože. Dlakavi patuljci - visoki su oko 120 cm i teški oko 20 kg. Često su viđani u Meksiku, na području mesta Čihuahua. Visoka rasa - Liče na nas ali su visoki oko 220 cm i više. Udruženi su sa Nordijcima. Ljudi u crnom (Men in Black) - orijentalnog su izgleda i maslinaste boje kože. Nose crna odela i naočare. Možda je i Edi Marfi jedan od njih. Treba se čuvati. Ovaj popis je popis bića kakva su se mogla naći u nordijskim i germanskim legendama, Trolovi, Gnomi, patuljci, kao i bića iz drugih legendi, koja su slična ali su za ove potrebe modifikovana. Ufolozi tvrde da su vanzemaljci ti koji su uspeli da „pobede“ vreme. „Vreme je jedan od najvažnijih aspekata u vezi ove tematike. Ono u svemu tome, igra jednu čudnu ali značajnu ulogu. Deo odgovora možda ne leži u zvezdama, nego u satu koji kuca pored vas. Planeta Zemlja postoji u tri dimenzije a mi se 202

možemo kretati u mnogim pravcima koji su u okviru te tri dimenzije. Prostor ne postoji, osim u slučaju kada ga mi učinimo da postoji. Za nas je prostor između atoma u materiji toliko mali da ga možemo izračunavati samo hipotetičkim merama, ali u slučaju kada bi mi živjeli na jednom atomu i kada bi naša veličina bila u srazmeri s njim, onda bi nam se udaljenost do sledećeg atoma činila strahovito velikom. Postoji jedna druga zemaljska mera koju čovek koristi i koja se zove vreme. Za razliku od ostale 3 dimenzije, čini se da nas je vreme zarobilo. Vreme je postalo za nas nešto što je realno i kako se čini, bez njega ne bi bili u stanju ni da živimo. Međutim, vreme u stvarnosti ne postoji. Ovaj momenat za nas postoji, ali da li to znači da neko drugi, u nekoj drugoj galaksiji, deli isti ovaj momenat s nama? Stvarno – ne. Fenomen NLO-a je kako se čini kontrolisan, što znači da se ponaša prateći inteligentne načine ponašanja. Ako su ti objekti sami po sebi manifestacija energija viših frekvencija, onda nešto mora da manipuliše tim energijama, na neki način, i svodi ih na vidljive frekvencije, sa stanovišta ljudske percepcije. Oni uzimaju formu koja se za nas čini da je fizičke prirode i izvode aktivnosti koje su inteligentne prirode.“ Tako, dolazimo i do izvora a taj izvor je oblik inteligentne energije koji operiše na jednoj višoj tački Vibracionog Spektra. Vibracije različitih frekvencija inače prožimaju ceo univerzum i održavaju jednaku kontrolu nad svakim njegovim delom. Zbog svoje veoma visoke frekvencije taj izvor nema potrebu da obnavlja samog sebe na način koji bi bio prihvatljiv i razumljiv za naše prirodoslovne nauke. On može stvarati i rastvarati materiju manipulušući energijama nižih frekvencija. Takav jedan proces bi bio neprekidan, jer ne sadrži u sebi vremensku komponentu, on egzistira izvan svih vremenskih polja. On je večan jer se nalazi zatvoren u tro-dimenzionalnom prostoru. Naš prvi zaključak je da NLO potiču iz jedne oblasti koja se nalazi izvan naše vremenske oblasti, odnosno, ciklusa. Naš drugi zaključak je da oni koji obitavaju na toj ravni postojanja imaju kompletno znanje o svemu što se dešava s nama, čak i pojednačno gledajući, jer vreme i prostor nisu apsolutni. Radi se o tome da, gledano s tačke gledišta jedne više inteligencije, ljudski događaji se odigravaju simultano. Ukoliko jedna viša inteligencija pokuša da komunicira sa nekim nižim životnim oblikom, sve vrste problema istovremeno iskrsavaju. Komunikacija se mora odvijati na način koji je prihvatljiv i razumljiv za niža živa bića. Fenomen NLO-a je u mnogim slučajevima reflektivne prirode; tj. pojedinac doživljava manifestacije koje su skrojene po njegovoj ličnoj meri, odnosno, meri njegovih individualnih verovanja i stavova. Oni koji su kontaktirani od strane vanzemaljaca, dobijaju od njih one informacije koje su u većini slučajeva u skladu s njihovim dotadašnjim verovanjima.“ Ovo je vrlo važno, jer teoretičari Nju Ejdža tvrde da se Maitreja, „duhovni učitelj sveta“ pojavljuje u svakom delu sveta naš onako kako Učitelja ili Mesiju doživljavaju u dotičnoj veri ili kulturi, tako da je za tradicionalne hrišćane Hrist Maitreja, za šiitske muslimane imam Mahdija, za budiste Peti Buda. Anonimni autor ovog dokumenta je sasvim „na liniji“ sa Novodobašima i objašnjava svemir na njihov način. Uz to će svaki čitalac primetiti veliku kontradiktornost. Vanzemaljci koji su nadvladali vreme, preskaču dimenzije, menjaju oblik dolaze na seciranje kod Amerikanaca, koji ih obaraju. I vanzemaljci a i Nju Ejdž su iz iste masonsko – okultno satanističke kuhinje, tako da sličnosti nemoj da vas čude. „Naučnici koji se bave proučavanjem NLO-a, i koji već imaju neke svoje određene teorije u vezi s tim, nađu se zatrpani sa, na prvi pogled, pouzdanim izveštajima i činjenicama koje bi trebale da podržavaju te njihove teorije. Ruski naučnici su već imali toliko iskustva s tim reflektivnim faktorom da ih je to nagnalo da počnu da sprovode celi niz eksperimenata koji su potvrdili da je najveći deo tih podataka namerno izmišljen, tj. da se radi o lažnim podacima. Svedoci nisu ti koji to smišljaju, nego su i oni takođe obične žrtve manipulacije. Očigledna svrha svih tih lažnih podataka je da se stvori opšta konfuzija ili da se naučnici, kao i većina ljudi odvedu na stranputicu. Dosta toga imalo je ulogu da podržava određena verovanja koja su trebala da igraju ulogu kamena temeljca s kojeg bi se kasnije zakoračilo prema nekoj višoj, kompleksnijoj istini. Cele generacije ljudi su došle i prošle, srećno vjerujući u laži koje su im servirane, nesvesni da služe samo kao jedna karika u lancu. Planeta Zemlja je pokrivena koridorima (prozorima, tunelima, kapijama) koji vode u neke druge nevidljive svetove. Mi imamo instrumente za njihovu detekciju, koji mogu pouzdano da odrede gde se ti koridori nalaze. Kad se odlučimo da ih koristimo, videćemo da ti prozori predstavljaju žiže ili fokusne tačke talasa supervisokih frekvencija. To su zraci jednog praiskonskog znanja. Ti zraci mogu dolaziti iz pravca Oriona ili sazvjeđa Plejada, kako neki naši naučnici tvrde, ili one mogu da budu dio jedne velike sile koja se prostire cijelim univerzumom, ili možda potiču sa zvezdanog sistema Antaresa.“ (NN autor, jedan od potpisnika dokumenta „Plava planeta“. Nije u pitanju ufolog – istraživač Denikenskog tipa). 203

Dati materijal dolazi od osoba koje znaju za postojanje podzemne baze Duls (Dulce). To su ljudi koji su radili u laboratorijama, ljudi koji su oteti i dovedeni u bazu, ljudi koji su pomagali u konstrukciji baze, osobe iz obaveštajnih službi (NSA, CIA, itd...), te određeni NLO istraživači. Ova informacija je namenjena onima koji se ozbiljno interesuju za bazu Duls. Tekući izveštaj napravljen je od strane insajdera koji se potpisao kao J.B.Š. (Kod : SR24.3B7). Ovo postrojenje predstavlja genetsku laboratoriju i povezan je sa Los Alamosom, pomoću tzv. Tjub Šatla (Tube – Shuttle). Deo istraživanja je vezan za genetske posledice koje se javljaju usled radijacije (mutilacija i ljudska genetika). Istraživanja takođe obuhvataju i proučavanje vanzemaljskih subjekata. U septembarskom izdanju iz 1950, „Efekti atomskog oružja“, napravljenom za i u saradnji sa američkim sekretarijatom odbrane i američkom komisijom za atomsku energiju, a pod supervizijom naučne laboratorije iz Los Alamosa, govori se o opravdanosti postojanja podzemnih baza. Na stranici 381 piše sledeće : „Ne postoje poteškoće u konstrukciji i izgradnji različitih vrsta podzemnih objekata. Objekti mogu biti izgrađeni u postojećim rudnicima ili se oni dodatnim iskopavanjem mogu prilagoditi za tu svrhu. Pre više vekova, ljudi sa površine zemlje, neki kažu da je reč o Iluminatima, su sklopili pakt sa vanzemaljcima koji se skrivaju duboko pod Zemljom.“ Ovo je delimično tačno, samo što to nisu bili baš piloti letećih tanjira. „Vlada SAD je 1933. godine, pristala da menja ljude i životinje u zamenu za vanzemaljsku tehnologiju, te im omogućila da koriste neometane podzemne baze na zapadu SAD. Posebna grupa ljudi od strane vlade SAD-a je oformljena kako bi sklopila dogovor sa vanzemaljskim bićima. Godine 1940, "Alien Life Forms" ( vanzemaljske životne forme - ALFs) počinju svoje operacije i kretanja, koje su do tada uglavnom bile koncentrisane na području centralne i južne Amerike, polako prebacivati na područje SAD. Kontinentalna raspodela je veoma značajna za ove specifične entitete, a jedan od razloga za to jesu stene koje u sebi sadrže magnetne osobine te visoko-energetsko stanje plazme. Područje SAD-a im odgovara zbog velike koncentracije prirodnih izvora energije (munje, uragani...), zbog mnoštva podzemnih voda i sistema velikih špilja, područja atmosferskih jona itd. (Zar im Sibir ne bi više odgovarao? Prim. Aut). Ova specifična vrsta vanzemaljaca sebe naziva domorocima. Oni su antička vrsta, potomci humanoidnih reptila, nastali njihovim mešanjem sa nešto primitivnijom rasom Uni-Terestrijalaca, koji su uspeli preživeti. Naime, oni predstavljaju nepoverljivu vrstu koja manipuliše agentima plaćenicima iz druge vanzemaljske kulture tzv. Drako reptilima , koji su došli na Zemlju kao njihova drevna predstraža pre dolaska pravih Uni-Terestrialaca, kako bi je koristili kao svoj poligon ili reon koncentracije. Međutim, vanzemaljske kulture se spore oko toga čiji program je najbolji i čiji se program treba prihvatiti u smislu za što i šta bi kao takva, planeta Zemlja njima trebala predstavljati. Baza Duls predstavlja zajedničku bazu vlade SAD-a i vanzemaljaca. Ona nije jedina koja je sagrađena u suradnji sa vanzemaljcima. Druge baze se nalaze smeštene u Koloradu, Nevadi, Arizoni, na Aljasci itd. (Ova priča je postala hit poslednjih godina kada su izašle knjige Dejvida Ajka („Najveća tajna“) o ljudima u vrhu svetske vlasti, koji kad ostanu sami sebe pretvaraju u iguane i plivaju po kadi. Prim. Aut). Početkom leta 1947. godine, vojne trupe su počele dolaziti u to područje. Lokalno stanovništvo se prieća da je vojska izgradila cestu kojom su svakodnevno prolazili kamioni, koji su prevozili različitu opremu. Na sebi su imali oznaku firme "Smit Korp" iz Paragos Springsa, Kolorado. Takva firma danas ne postoji niti postoje ikakvi podaci o njoj i špekuliše se da je njihovo prisustvo na tom području i navodni rad oko nabavke balvana za drvnu industriju, ustvari bio paravan za izgradnju baze, jer nije primećen nijedan balvan kog su prevozili, već samo teška mehanizacija. Kasnije je taj put blokiran i uništen. Firma „Rand Korporacija“ je bila uključena u izradu geološke studije o pogodnosti i sastavu tla oko obližnjih jezera radi mogućeg korišćenja u gradnji baze. Većina jezera u blizini Dulsa su veštački stvorena po zahtevu vlade SAD-a, a kao pomoć za Indijance koji tu žive. Takođe, tu je i najveći generator prirodne energije, brana na Navahu, kao i izvorište Elvado koje predstavlja podzemni ulaz u bazu Duls. Ako je kompanija Rand majka „rezervoara pameti“, onda se „Ford Fondacija“ mora smatrati za oca. Randova tajnovitost se ne odnosi samo na njihove izveštaje, nego je to primetno na njihovim konferencijama i sastancima. Na strani 645, „projekta Rand“, koji se odnosi na izgradnju podzemnih kompleksa piše sledeće: „Avioni, brodovi i automobili su dali čoveku mogućnost da njima putuje po površini Zemlje, dok će mu tuneli i mašine za bušenje, otvoriti vrata u podzemni svet.“ Rand korporacija se pominje kao visokopozicionirana u hijererhiji Novog svetskog poretka. U septembarskom izdanju magazina „Omni“ iz 1983. na strani 80, prikazana je slika podzemne Mšine na nuklearni pogon u Los Alamosu, koja je u stanju da probuši svaki kamen (stenu) na koji naiđe, tako što vrši njegovo "topljenje" tj, kamen se pretvara u vruću magmu, te nakon prolaska mašine – hladi i učvršćuje. Rezultat toga je tunel sa savršeno glatkim zidovima. Ovi tuneli se uglavnom koriste za tzv. Tjub Šatlove (Tube– 204

Shuttlove), na elekro-magnetni pogon, kojima je moguće putovati na velike udaljenosti velikom brzinom (naravno podzemnim putem). Spomenuti tuneli povezuju tzv. „carstvo podzemnih kompleksa.“ Ljudi koji žive običnim životom i koriste svoja vozila na fosilna goriva i ne znaju kakve se tehnologije poznaju i kriju, jer kada bi se obelodanile i koristile masovno, zna se da bi putovanje bilo dosta brže i neuporedivo jeftinije, ali to svetskim biznis - lopovima ne odgovara. Električna energija i pogonska goriva mogu da budu besplatni ili dosta jevtini, ali kako bi postojali monopoli i bogatili se pripadnici manjine. Na simpozijumu održanog od strane Rand Korporacije, bilo je preko 650 prisutnih zvanica, čiju su većinu činili predstavnici uglednih industrijskih kompanija kao : · Dženeral Elektrik (General Electric) - visokopozicionirana u sistemu Novog svetskog poretka. Suvlasnik medijske kuće NBC · Hjuz Erkraft Kompani (Huges Aircraft Company) · Sandia Corporation · Volš konstrakšn Kompani (Walsh Construction Company) · Colorado School of Mines · AT&T – American telegraph & telephone · Nordgrup korporacija (Northgroup Corporation) · Stanford Riserč Institut (Stanford Research Institute) jedan od glavnih faktora u ostvarivanju planova Novog Svetskog poretka. Evo šta Predrag Anđelić, pisac i istraživač kaže o planovima zlikovačkog establišmenta, pominjući naše prijatelje iz pomenutog Instituta Stanford: „Da bi se oslabio moral nacije i demoralisala radnička klasa, treba stvoriti u dužem periodu vremena, na širokom planu, masovnu nezaposlenost. Kako se broj radnih mesta smanjuje, u skladu sa konceptom “nulte postindustrijske stope privrednog rasta” Rimskog kluba, demoralizovani i obeshrabreni radnici okrenuće se alkoholu i drogama. Mladi će se kroz rok kulturu i narkomaniju ohrabrivati da ustanu protiv društvenog “status kvo”, uništavajući na taj način okvire porodičnog života i tradicije. Komitet 300 je naložio “Tavistok” institutu da pripremi matricu za postizanje ovog cilja. “Tavistok” je angažovao “Stanford riserč”, da sprovede ovaj projekat pod rukovodstvom profesora Vilisa Harmona. Poduhvat je postao poznat pod imenom “Zavera Akvarijus” (Vodolija). Ovo upravo osećamo. Smišljeno uništavanje preduzeća, nezaposlenost i beznađe dovodi do narkomanije, kriminala, prostitucije, samoubistava. Pozicija i opozicija se optužuju za ovakvo stanje ali su i jedna i druga deo jedne ekipe i jednog plana. Behtel Korporacija (The Bechtel Corporation) - Behtel predstavlja super-tajnu korporaciju, oformljenu 1896. godine, sa mnoštvom ogranaka širom sveta. Neki kažu da Behtel Korporacija u stvari predstavlja „Vladu u senci“, i da je desna ruka američke centralno obavještajne službe – CIA. Najznačajnije položaje u vladi SAD-a upravo drže bivši oficiri iz Behtel-a. Oni su deo „Mreže“ sistema kontrole koji povezuje trilateralu, C.F.R, (Savet za Inostrane odnose), Red Prosvetitelja - Iluminata(kult „Svevidećeg Oka“), kao i drugih tajnih okultnih grupa i organizacija iza kojih one stoje. Baza Duls se sastoji od centralnog dela, bezbednosnog dela, nekoliko foto laboratorija i drugih laboratorija. Što se dublje ide u sam kompleks, bezbednosne mere su veće. Ovaj kompleks, koji se sastoji od više podzemnih nivoa (spratova), osiguran je i sa preko 3.000 kamera, postavljenih na mnoga mesta, uključujući laboratorije, ulaze i izlaze iz baze. Postoji preko sto tajnih izlaza/ulaza u bazu. Mnogi od njih se nalaze oko mesta Arhuleta Mese, drugi su južno od Duls jezera, dok su neki daleko na jugu kao npr. u Lindrithu. Najdublji nivoi kompleksa, povezani su sa prirodnim pećinskim sistemom. Osoba koja je radila na izgradnji baze (CR24/ZM, 35-Datoteka IV), koja je imala ovlašćujuću propusnicu „Ultra 7-B“ svedoči sledeće : „Postrojenje se sastoji od najmanje sedam nivoa, bar ja znam za toliko, mada verujem da ih je više. Većina vanzemaljaca je stacionirana na petom, šestom i sedmom nivou. Na petom nivou se nalaze njihovi stambeni kompleksi.“ Kao ministar energetike SAD, Džon Herington (John Herrington), je imenovao laboratoriju i nacionalnu laboratoriju Los Alamosa (Novi Meksiko), glavnim genetskim istraživačkim centrima koji će raditi na delu projekta dešifrovanja ljudskog genoma. Ljudski genom sadrži genetski kodirane instrukcije koje objašnjavaju kako dolazi do transformacije jedne ćelije u biološko biće. „Projekt dekodiranja ljuskog genoma će zasigurno imati do sada najveći direktni uticaj na ljusku vrstu, nego bilo koje naučne inicijative do sada“, rekao je David Širli (Shirley), direktor Berkli (Berkley) Laboratorije. Znamo da ono što oni rade može samo da donese zlo. 205

U tajnosti, ovaj projekat istraživanja se već duže vreme obavlja u podzemnoj bazi Duls. Na šestom nivou baze Duls, nalazi se (privatno nazvana „Sala noćnih mora“) laboratorija za genetsko istraživanje. Izveštaj jednog od bivših radnika, (CR 24/ZM, 52-Dosije VII) koji je vidio bizarne eksperimente, kaže sledeće : „Video sam ljude sa dva ili više pari nogu, bića kojima je dio tijela bio ljudski, a drugi kao u hobotnice. Takođe sam video ljude-reptile, krznena bića sa ljudskim rukama koja plaču kao male bebe, oponašaju ljudske riječi, kao i veliku količinu ljudi nalik na guštere, koje su držali u kavezima. Takođe tu se nalaze i ribe, kitovi, ptice i miševi koji se teško mogu uporediti sa i jednom od ovih viđenih vrsta. Postoji više kaveza unutar kojeg se nalaze krilati humanoidi, groteska bića nalik na slepe miševe visine od tri do sedam stopa. Takođe, često sam viđao ljude u kavezima, uglavnom zbunjene ili drogirane, ponekad su plakali i molili za pomoć. Rečeno nam je da je se radi o beznadežnim psihijatrijskim slučajevima, i da se na njima vrši testiranje visoko rizičnih droga u cilju njihovog mogućeg ozdravljenja. Rečeno nam je da ne razgovaramo niti sa jednim od njih i mi smo naravno to poslušali i verovali u datu priču.“ Znači, nema nikakvih vanzemaljaca. Ovo su mesta gde se vrši genetski inženjering i eksperimenti na ljudima. Ovakva vrsta entiteta se, po izjavama ljudi koji su bili oteti i ljudi koji su bili u bazi, u velikim količinama „uzgaja“ unutar baze. Baza Duls je najpoznatije mesto na kojem se ova aktivnost vrši, iako postoji još dvadeset šest baza u SAD, koje imaju slična postrojenja. Pripadnici Delta Grupe, ili Delta odreda, specijalne jedinice vojske, koji obezbeđuju ovu bazu su viđeni da nose oznake u obliku crnog trougla na crvenoj pozadini. Delta je četvrto slovo grčkog alfabeta, ima oblik trougla, i liči na mnoge masonske simbole u obliku trougla i piramide. Svaka baza poseduje sopstveni simbol. Simbol baze Duls je trougao sa grčkim slovom Tau (T). Kada se simbol obrne, vrh trougla pokazuje na dole. Inače Tau je simbol Tamuza, paganskog sina boga Sunca, koje je vrhovni „bog“ masona, svetlonoša, i ne kriju – Lucifer (Ralph Epperson – „Novi svetski poredak“). Obezbeđenje baze nosi kombinezone (slične pilotskim), sa simbolom baze koji se nalazi na gornjem levom uglu. Standardno oružje im je tzv. "Fleš Gun" koji je efikasan kako protiv ljudi navodno tako i protiv vanzemaljaca. Za identifikaciju koriste čitače retine oka (mrežnjaće) u odnosu na nekadašnje identifikacione kartice, koje se sada koriste za otvaranje vrata i liftova. Nakon što se dođe do drugog nivoa baze, svako se izmeri go, zatim mu se daje uniforma. Posetioci dobijaju bele kombinezone. Ispred svih osetljivih delova baze, nalaze se čitači retine oka, kao i vage koje su smeštene ispod ulaznih vrata, pokraj kontrole za njihovo otvaranje. Proveravaju se dozvole za kretanje, zatim identitet i težina. Bilo kakva promena težine uključuje alarmni sistem. Nikome, bez posebnog odobrenja nije omogućeno da unosi ili iznosi bilo šta iz osetljivih područja. Sve što je neophodno, dobavlja se putem sigurnosnih transportnih sistema. Vanzemaljski jezički simboli Grejsa i Nordijaca se nalaze na mnogim mestima unutar baze. Prilikom izgradnje baze, koje je vršeno u više faza tokom godina, vanzemaljci su pomagali u projektovanju i izboru materijala za gradnju. Mnogi od delova koji su sastavljani od strane radnika, bili su izrađeni tehnologijom koju oni nisu razumeli, dok je danas jasno da svi delovi, kada se sastave, funkcionišu kao celina. Primer: liftovi nemaju nikakvih kablova i kontrolišu se magnetnim putem. Sistem magneta je smešten unutar zidova. Ne postoje konvencionalne električne kontrole. Sve se kontroliše naprednom magnetometrijom. To se također odnosi i na megnetno indukovani sistem osvetljenja. Nema običnih uređaja za osvjetljenje, a svi su izlazi magnetski kontrolisani. Područje Dulsa je imalo veliki broj prijavljenih slučajeva genetskog inženjeringa nad životinjama. Vlada i vanzemaljci su koristili životinje za „psihološki rat“ protiv stanovnika Dulsa. Takođe, vanzemaljcima su te životinje trebale za genetska istraživanja, ishranu itd. U knjizi „Vanzemaljcima i NLO trebamo mi a oni nama ne“ (ET's and UFO's, they need us, we dont need them), Virgila „Posty“ Armstronga, govori se o vanzemaljskim operacijama u području Dulsa. Spominje se kako su njegovi prijatelji Bob i Šaron jedne noći svratili u Duls i tu nameravali prenoćiti. Izašli us na večeru i čuli lokalno stanovništvo kako glasno i otvoreno raspravlja o otmicama stanovništva od strane vanzemaljaca, u svrhu eksperimentisanja. Takođe, vanzemaljci su otetima ugrađivali čipove u telo i glavu. Stanovništvo je bilo preplašeno i ljuto, ali nisu mogli ništa da učine, jer su vanzemaljci imali odobrenje njihove vlade. (Najlakše je bilo okriviti „vanzemaljce“ za ono što upravo rade ljudi. Neverovatno. Neko ko preleti pola svemira ili se teleportuje, vlada gravitacijom i telepatijom ne bi trebao 206

da otima životinje i ljude i ugrađuje im čipove i to u saradnji sa Amerikancima. Prim. Aut). Nedavno, učesnici istrage koja je vršena na području Arhuleta Mese, primetili su dve male leteće sfere. Ubrzo su se svi razboleli, i morali napustiti područje. Neki od stanovnika Dulsa nisu rođeni u gradu, nego predstavljaju doseljenike koji su kako sami tako i u parovima sa decom dolazli u grad, početkom 1948 godine. Na nekim pozicijama u gradu, kao što su benzinske pumpe, prodavnice, barovi i restorani, zaposleno je mnoštvo agenata čiji je zadatak da uoče svakoga ko bi mogao da naruši bezbednost vanzemaljaca i njihove baze. U mestu Duls, nikada ne znate ko je ko. (Da, baš bi vanzemaljcima trebali vaši agenti da ih čuvaju). Unutar baze Duls vrše se istraživanja uređaja tj. implantata, čipova, za kontrolu svesti (uma) kod ljudi, čipova pomoću kojih su kontrolori u stanju da kontrolišu raspoloženje, budnost, otkucaje srca itd... „DAPRA“ (Defence Advanced Research Projects Agency – Odbrana napredne istraživačke projektne agencije) koristi ove uređaje za manipulaciju ljudima. Uspostavili su set prioriteta samog projekta, koordinirali u njegovom izvođenju, i predvodili njegove mnogobrojne učesnike. Slični projekti su vršeni u bazi Sandia, od strane tzv. „Jason Grupe.“ Potajno su koristili tzv. „Tamnu Stranu tehnologije“, a njene prednosti i korisnost krili od javnosti. Drugi projekti su vršeni na području „Area 51“ u Grom Lejku u Nevadi, (kod ime „Dreamland“), koja predstavlja nosioca svih tekućih i nadolazećih projekata od kojih su neki : Elektromagnetna inteligencija, (Elmint), Kod : Imperija (carstvo), Kod : Eva, Projekt Prometej, Program sistema hibridne inteligencije, (HIS), BW/CW, Program Infracrvenog sistema protiv u ljeza, BI-PASS, REP-TILES... Istraživanja na Nivou 4, baze Duls, uključivala su ljude/vanzemaljce, istraživanja aure, kao i razne aspekte snova, hipnoze, telepatije itd. U stanju su usporiti rad srca, koristeći „Delta“ talasne frekvencije, izazvati statički šok, i reprogramirati čoveka putem veze kompjuter - mozak. Mogu uneti podatke i programirane reakcije u naš mozak. Ulazimo u eru psiholoških tehnologija, što predstavlja razvoj tehnologije u cilju poboljšanja komunikacije između čoveka i mašine. (Koja većini ljudi ima da donese više štete nego koristi). Nano-tehnologija, bio-tehnologija (bio – čipovi), mikro-mašine, PSI-Wars (parapsihološki rat), Elektroničko brisanje pamćenja, (Edom), radio-hipnoza i Intra-celebralna kontrola, (RHIC) kao i razni oblici kontrolisanja ponašanja pomoću: hemijskih agenasa (cheimtrails – hemijski tragovi iz avionima na nebu), optičkih frekvencija, elektro-magnetnih (EM) frekvencija koji su usmereni na samu „fiziku“ svesti. (sami ovi nazivi izgledaju veoma opasno. Psihološki rat, parapsihologija, uticaj na raspoloženje na daljinu elektromagnetnim i radio talasima, sa zaprašivanje neba hemijskim agensima (Chemtrails), čipovanje biočipovima, itd nema nikakve veze sa vanzemaljcima. Ima veze sa korporativnim fašizmom – Novim svetskim poretkom i Orvelijanskom megadržavom koju nameravaju da stvore. Prim. Aut). Razvoj bio-tehnologije će predstavljati revolucionarnu promenu u životu svakog čoveka na Zemlji. Pažnja ! Fašizam je korporativizam. U našoj interakciji sa vanzemaljcima smo prešli granicu sa koje nema povratka. Tako nam je zagarantovana jedna kriza, koja će trajati sve do konačnog otkrića ili sukoba. Kriza je ovde, globalna i stvarna. Moramo ublažiti ili transformisati prirodu nadolazeće katastrofe, i „oni“ će doći. Znanje o tome bi nas moglo spasiti. Većina sastanaka saveta Dulsa je održana u Denveru, Koloradu i Taosu, Novi Meksiko. Oni nastoje zadržati ove informacije tajnima, ali Vi, čitajući ovaj dokument, znate više od onoga što bi oni želeli da znate. Takođe postoje i podvodne baze u blizini obala Floride i Perua. Više informacija će biti objavljeno od strane Vlade, u sklopu plana otkrivanja prisustva vanzemaljaca na Zemlji, tada će javnosti biti prezentirane i slike, razna dokumentacija itd. ( Oni i žele da većina poveruje u ove dokumente iz projekta „Plava planeta“, jer su i pisani za lakoverne, predstavljeni kao istraživačko novinarstvo i antielitistički. Da se ljudi ubede da vanzemaljci otimaju, čipuju i spremaju da zavladaju, a to ustvari rade ljudi, mnogo zli ljudi. Poluistina je opasnija od laži. Navodni posetioci i radnici baze Duls koji su videli nepobedive vanzemaljce koji vrše genetski inženjering i prave čipove za čipovanje ljudi, stvaraju hemijske agense za zaprašivanje stanovnika su ljudi kojima je naređeno da se tako ponašaju, da „odaju tajnu.“ Idemo na još malo insajderskih priča, u koje će, nažalost milioni da poveruju): Baze vanzemaljaca: za vreme svoje okupacije, Grejsi su osnovali veći broj baza širom celog sveta, a pogotovo na prostorima SAD. Jedna od tih baza nalazi se na područu poznatom kao Arčuleta Mesa (Archuletta Mesa), što je na oko 5-6 km severozapadno od mesta Duls, u državi Novi Meksiko. Podatke o ovoj bazi dobili smo iz nekoliko različitih izvora. Baza se prostire pod zemljom u dužini od oko jedan km, ispod indijanskog rezervata Apača (Jicarilla Apache Indian Reservation) a to je ujedno i jedno od područja najviše zahvaćenih mutilacijama (sakaćenjima) goveda, pogotovo nakon 1976 godine. Ova instalacija se nalazi pod zajedničkom upravom vanzemaljaca Grejsa i američke vlade, kao deo zajedničkog projekta kooperacije, koji se još uvijek odvija između vlade i Grejsa. Podzemne baze postoje i kod mesta Kirtland, kao i Holoman Air Force Base. Jedna 207

od njihovih poznatijih baza u Engleskoj je baza po imenu Bentvaters. Baza Duls je osnovana 1948 godine. Navodno je došlo je do izenadnog konflikta u vezi nekog oružja, te je tako došlo do oružanog okršaja u kome je poginulo 66 ljudi, dok su četrdeset četvorica uspela da se spasu. Jedan od preživelih bio je agent CIA koji je uspeo da za vreme svog boravka u bazi napravi dosta beleški kao i da snimi dosta materijala video kamerom i običnim fotografskim aparatom. On se od tada skriva, i svakih 6 meseci kontaktira petoricu ljudi kojima je ostavio kopije tog materijala. Po njegovim instrukcijama, osobe kojima je ostavio taj materijal mogu da ga objave, ukoliko im se on ne bi javio. Negde 1987.g. neki od istraživača NLO dobili su nešto od te dokumentacije, radilo se o 25 crno-belih fotografija, jednoj video traci i dokumentima koji su sadržavali neke tehničke informacije u vezi tog zajedničkog projekta. U dokumentima se dosta diskutovalo na temu bakra, molibdena, magnezijuma i kalijuma. Takođe se dosta diskutovalo o Bilu Koperu (William Cooper, bivši pripadnik američke armije; autor knjige „Behold a Pale Horse“ (vidi bled konj – stih iz Otkrivenja) ubijen početkom 2002.) U nekim od tih dokumenata bilo je dosta diskusije u vezi ultravioletne svetlosti i gama zraka. U tim dokumentima se otkriva još jedan podatak na temu šta vanzemaljce navodno zanima, tj. tzv. „Tajna Metagena“, i načini na koje ovi koriste krv uzetu od ljudi i goveda. U njima se tvrdi da neki od vanzemaljaca apsorbuju molekule „hrane“ na taj način što stave ruke u krv, tj. koriste ih kao neku vrstu sunđera, prilikom ishrane. Takođe se pominje da to nije jedino ono što njih interesuje, oni navodno eksperimentalno menjaju DNK goveda i ljudi. Ovdje moramo uzeti u obzir genetski modifikovanu hranu koja nam se u poslednje vrijeme na silu gura na naše trpeze Codex Alimentarius), osiromašeni uranijum itd. Čini se da ove supstance imaju sposobnost da postepeno izmene genom čovjeka. Tu nam vanzemaljci ne trebaju Nekim ljudima isperu mozak i koriste ih za distorziju (iskrivljenje) istine, neke muškarce održavaju u životu samo zato što imaju visok broj spermatozoida u svojoj spermi, te ih koriste samo iz tog razloga. Ljudsku spermu takođe koriste za menjanje DNK i stvaranje bespolnog stvorenja poznatog kao „Tip2“. Tu spermu, koju izmene raznim biohemijskim procesima, stavljaju u materice žena a onda nakon nekoliko meseci odstranjuju fetuse, te ih onda dalje razvijaju u veštačkim uslovima. Većina žena nije svesna niti se seća same otmice, kao ni događanja za vreme njih, zbog mentalnih blokova koje im istovremeno usade. Neke od njih slučajno saznaju da su trudne, kao i to da je fetus misteriozno nestao nakon određenog vremena. Neposredno nakon „rođenja“ ova stvorenja imaju prilično ružan izgled, međutim, kada odrastu oni izgledaju kao normalni ljudi. Taj proces njihovog rasta ukupno traje samo nekoliko meseci, međutim, njihov životni vijek je veoma kratak, manje od godinu dana. Žene koriste takođe za rasplodne svrhe. Bezbroj žena je imalo iznenadan pobačaj negde u trećem mesecu trudnoće a većina njih nije ni bila svesna da su bile trudne, dok se manji deo njih na neki način seti da im se nešto čudno dogodilo. Taj fetus je obično mešavina DNK Tipa1 i Tipa2. Nakon što ga odstrane iz materice u trećem mesecu starosti, naknadno ga uzgajaju u posebnim uređajima dizajniranim za te svrhe. Ovo je bilo otprilike ono o čemu se diskutovalo u „Duls Dokumentima.“ Tu je bilo još par rukom nacrtanih skica kontejnera, odnosno, cilindara u kojima uzgajaju fetuse onih skoro-ljudskih-bića. U svakom slučaju, iz svih podataka koje smo do sada skupili, možemo sa sigurnošću reći da širom sveta postoje podzemne građevine, baze i tuneli, kao i to da se one i dan danas još uvek grade. Postoje celi gradovi tamo dole, između ostalog, i neki od njih nemaju nikakve veze s temom ovog dokumenta. Oni postoje dole već dugo, dugo vremena. Na području SAD se nalaze glavne baze vanzemaljaca: (Fernbaks) Fairbanks, Aljaska, Grom Lejk (Groom Lake), Nevada, Duls (Dulce), Novi Meksiko, Juta, Kolorado, Kalifornija. Teksas, Florida, Džordžija, Mejn, Nju Jork, Nju Džersi, Vajoming. Projekat BETA, Psihologija Grejsa: Rigelijanci nisu u stanju da se ponašaju po normalnim logičkim principima i čini se da imaju više slabosti nego što ih imaju ljudska bića. Ne može im se verovati, zbog toga što im nedostaje upravo taj logički sistem i što nisu u stanju da donesu individualnu konačnu odluku, bez odobrenja s vrha njihove hijerarhije. Svi se nalaze pod kontrolom entiteta poznatog kao Čuvar (The Keeper), štaviše, čini se da ni taj entitet nije krajnji autoritet. Pauza prilikom donošenja krajnje odluke može potrajati u nekim slučajevima i 12 do 15 sati. Zbog ovakvog sistema kontrole, proces donošenja individualnih odluka Grejsa je veoma ograničen. Ako im se plan ne odvija onako kako su ga zamislili, oni odmah postanu konfuzni. S psihološke strane gledišta, njihov moral skoro da i ne postoji. Čini se da i u njihovim redovima dolazi do povremenih međusobnih sukoba čije uzoke možemo samo nagađati, međutim, čini se da je u pitanju njihova psihička nestabilnost kao i nedostatak međusobnog poverenja. Kakav je ovo karakter za bića koja navodno vladaju gravitacijom, telepatijom i neverovatnom tehnologijom. Ovo će pre biti karakter ljudi. Izgleda da se veoma jako boje smrti, više nego mi, što predstavlja na neki način psihološku prednost za nas. Njihove jače i 208

slabije strane, koje smo istraživali i ispitivali, ispostavile su se upravo onakvim kako smo i očekivali. Njihov um je njihova primarna snaga na koju se najviše oslanjaju i oni ga koriste kako bi kontrolisali i manipulisali naše umove. Radeći po nalozima humanoidnih rigelijanskih Grejsa, CIA i bivši nacistički naučnici razvili su i pustili u opticaj razne maligne vrste bakterija i virusa, uključujući AIDS, kako bi eliminisali nepoželjne elemente iz našeg društva. (I ovo je ljudsko! Prim. Aut). Grejsi, pogotovo Tip1, su bića koja su skoro kompletno bez emocija, ali mogu razviti neka stanja slična ekstazi mentalno se povezujući sa različitim vrstama intenzivnih ljudskih emocija, koje se oslobađaju kod čoveka u stanjima ekstaze ili agonije. Da li ovo objašnjava učestalu pojavu NLO u regionima u kojima se vode ratovi, gde dolazi do masovnog uništenja, patnje i pogibije ljudi? U SAD trenutno imamo nekoliko slučajeva potomstva vanzemaljaca i ljudi, koji žive zajedno. To je jedan sociološki eksperiment koji sprovodi naša vlada. Kroz celu našu istoriju, kao i praistorijska vremena odvija se jedna stalna genetska manipulacija čoveka od strane Ultra-terestrijalaca u njihovima pokušajima međusobnog ukrštanja kako bi spasili, odnosno, održali svoju rasu. Nordijska rasa je takođe uzimala učešća u ovim eksperimentima, što čini da mi danas djelimo s njima mnogo toga zajedničkog. Grejsi imaju sposobnost da se kamufliraju, odnosno pretvore u visoke plavokose Nordijce uz pomoć svoje mentalne energije. Plavokosi Nordijci se, s druge strane, nikada ne pretvaraju u Grejse. Neki Nordijci koje smo imali priliku da vidimo zajedno s Grejsima su fizički stvarni, međutim, oni su zarobljeni od strane Grejsa. Njih su Grejsi ili paralizovali ili su im neutralisali njihovu sposobnost teleportovanja kroz vreme i druge dimenzije. I plavokosi Nordijci i Grejsi imaju sposobnost da dezintegrišu materiju u energiju i onda da reintegrišu tu energiju ponovo u materiju. Ova njihova sposobnost im omogućava da prolaze kroz zidove i da otimaju ljude iz zatvorenih prostorija ili zaključanih auta. Radi se o bićima koja iz niže četvrte dimenzije manipulišu našom dimenzijom. Kao takvi oni mogu da prolaze kroz materiju i manipulišu njome. Isto tako, i Reptoidi i Grejsi se hrane našim biološkim supstancama samo dok borave u 3D. Normalno, u njihovoj prirodnoj oblasti postojanja, tj. nižoj četvrtoj dimenziji, oni se hrane energijom specifičnih frekvencija koje ljudska bića proizvode, kao na primer strahom. Za vreme svih ovih ratova, veštački „injženerisanih" od strane njih, odnosno njihovih podređenih - Iluminata, kao i katastrofa, unutrašnjih i spoljnih konflikata u kojima se programirano ljudsko biće svakodnevno nalazi, oslobađa se ta energija specifičnih frekvencija kojom se oni hrane. Da bi oni mogli da prosperiraju, ljudska bića moraju da pate. Tako nas drže u nekoj vrsti vremenske petlje, gde manipulišu nama i našom istorijom kako njima to odgovara, dok malo kome od nas istovremeno padne na pamet sama mogućnost da bi i mi mogli biti u odnosu na nekog drugog isto kao što su ovce u odnosu na nas. (Kako je ovaj autor ovde u pravu, iako želi da prevari čitaoca. Samo se ne radi o vanzemaljcima, nego o demonima. Oni su nematerijalna bića, uslovno besmrtni pali anđeli, koja manipulišu ljudima, onako kako ih savetuje njihov vođa, koji ih je i naveo na pobunu protiv Stvoritelja. Oni se hrane ljudskom patnjom, a pomenuti Iluminati su ljudi u njihovoj službi, koji se klanjaju njima, prodavši dušu đavolu za vlast, moć i bogatstvo. Prim. Aut). Tehnologija američke vlade: U mnogim zemljama, u područjima na kojima su bili primećeni nepoznati leteći objekti, mogli su se primetiti i helikopteri. U većini slučajeva ti helikopteri su bili viđeni zajedno sa NLO ili neposredno nakon što je NLO bio uočen. Kada je došlo do pojave talasa misterioznih helikoptera u Engleskoj, zabeležene izjave svjedoka govore o osobama azijatskog izgleda koje su bile u njihovoj posadi. Osobe sa kosim očima, maslinastom bojom kože istočnjačkog izgleda već godinama se nalaze na periferiji ili u centru svih zbivanja u vezi sa NLO. Tom Adams u „Stigmati“, objašnjava zbog čega su u neposrednoj blizini NLO letelica, pre ili kasnije, primećeni i helikopteri i daje sledeća objašnjenja: helikopteri ustvari predstavljaju NLO, prerušene tako da izgledaju kao zemaljske letelice, helikopteri pripadaju vazduhoplovnim snagama američke vojske i direktno su uključeni u proces mutilacije (sakaćenje), helikopteri pripadaju vazduhoplovnim snagama američke vojske, ali nisu uključeni u proces mutilacije, nego ga istražuju,helikopteri pripadaju vazduhoplovnim snagama američke vojske koja je upoznata sa procesom mutilacije, njenom svrhom i onima koji je obavljaju, a njihovo prisustvo u tim područjima ustvari ima za cilj skretanje pažnje sa njihove umešanosti u ceo proces. Misteriozni helikopteri ipak pripadaju DELTA/NRO jedinici. Za normalni tok istrage vezan za pojavu mutilacije, jedinica šalje jedan helikopter sa timom od sedam agenata, te dve daljinski upravljene, bespilotne letelice (RPV). Neki elementi iz naše vlade stvarno žele da upoznaju javnost u vezi svega ovoga, dok drugi (elita) grčevito pokušavaju da se pridržavaju svih sporazuma sklopljenih s Grejsima, (čitaj – demonima. Prim. Aut) jer su im ovi obećali kako će im pomoći da prežive skorašnje katastrofe koje će zadesiti našu planetu i nakon njih ponovo 209

ih instalirati na rukovodeće položaje. Naša neposredna budućnost mogla bi nam doneti Novi svetski poredak ili transformaciju ljudske svesti ( što je po učenju Nju Ejdža veoma blizu, sa početkom nastupajućeg Doba Vodolije, koje po nekima počinje 21. 12. 2012. Ima ljudi koji znaju da je establišment u dosluhu sa vragom, i nastoje da upozore svet. Jedan od takvih je bio i jezuitski biskup Alberto Rivera. Prim. Aut). Bitka za ovo odvija se upravo u ovom momentu. Slučaj obdukcija od strane vanzemaljaca: - Grejsi i neki tipovi Norda su glavni od onih koji su odgovorni za otmice miliona ljudskih bića (tokom većeg dela naše istorije) protiv njihove volje, i njihovo izlaganje intezivnim medicinskim eksperimentima i drugim aktima nasilja. Te vanzemaljske sile su ovde i one već odavno koriste našu planetu kao njihov glavni Uzgojni centar. Ovde se radi o jednom metodičnom, ultratajnom i podmuklom programu ili eksperimentu koji se sprovodi nad ljudskim bićima koja žive na ovoj planeti i koji pobija sav onaj kosmički altruizam koji se, na ovu temu, često može naći u literaturi Nju ejdž tipa. Nju ejdž pokret, upravo je i smišljen iz razloga da zamagli vidik ljudskim bićima. Taj pokret se karakteriše jednim nerealnim idealizmom koji se ekskluzivno koncentriše samo na dobroćudne i duhovne motivacije naših vanzemaljskih posetilaca, kao i duhova, vila, vilenjaka i mitoloških bića. (Nju Ejdž jeste prikazan kao nešto lepo, ali je đavolska prevara. Svi uživaju u pričama o dobrim vilama, i dobrim duhovima koje bi želeli da prizovu, da im ti duhovi ispune želje, ali se iza njih krije đavolska prevara jer kaže reč Božja: „Jer se sam đavo pretvara u anđela svetla“ (2. Korinćanima poslanica 11.14.) Autor ovog teksta sada želi da Nju Ejdž poistoveti sa drugim religijama, kao nešto dobro, a da vanzemaljce stavi na suprotnu stranu kao moguću opasnost za svet. Prim. Aut). U suštini, vanzemaljci, su za nas jedna nepoznata agentura, koja ispoljava jedan striktno hladan i klinički odnos prema ljudskim bićima. Radi se o „tuđincima“ (aliens) nehumane prirode. Fenomen samih otmica, prema mnogim izvještajima, skoro uvek je vezan za NLO i njihovu posadu. Međutim, čak i oni najiscrpniji izveštaji od strane svedoka, koji u detalje opisuju planete i sazvežđa odakle određeni vanzemaljci potiču, sadrže mnogo elemenata koje možemo svrstati u kategoriju „što je babi milo - to joj se i snilo“, kao i mnošto drugih obmana i dezinformacija čiji je cilj da unesu konfuziju kod onih koji se bave proučavanjem ovog fenomena. Naučnici koji proučavaju ovaj fenomen izloženi su obmanama isto kao što su i žrtve otmica izložene onoj zaslepljujućoj svetlosti, uključujući i „izgubljeno vreme“. Do same srži ovog problema ne može se stići bez činjenica u rukama. Istraživači priznaju da se veoma brzo nađu u ćorsokaku i konfuznoj situaciji, nakon što otpočnu sa proučavanjem nekog slučaja. S druge strane, žrtve otmica moraju da podnose užasan bol, ostavljeni na milost i nemilost ovih vanzemaljskih sila, čiji postupci narušavaju osnovne temelje ljudskog dostojanstva i blagostanja. Međutim, ovi alieni su veoma dobro svesni svojih postupaka i ne prezaju ni od čega, kako bi zadovoljili svoje potrebe, kako za svoju egzistenciju tako i razmnožavanje. Uostalom, kada se o tome radi, oni su isti kao i mi. Ovdje imamo posla s jednom oblašću koja prevazilazi naše tradicionalne i kulturne načine razmišljanja i ponašanja. Ono što imamo na raspolaganju u proučavanju ovog problema, to su samo oni izveštaji koji su uspeli da se probiju do nas kroz sve one barijere koje su postavljene s ciljem prikrivanja i izolacije informacija u vezi sa NLO. Svaki put, oni koji su bili oteti, kada se podvrgnu hipnozi kako bi im se „omekšala“ svest, pričaju skoro jednu te istu priču; skoro isti redosled događanja ili onoga što su primetili. Mnogi od njih nisu prethodno imali nikakvog iskustva niti interesa u vezi NLO-a, pa čak nisu ni čuli o nekim knjigama čiji autori pokušavaju da upoznaju javnost s ovom tematikom, kao na primer o knjigama čiji je autor Vitli Striber. Sam njihov obim i način na koji se ove obdukcije izvode navodi na to da se ovde radi o jednoj operaciji ogromnih razmera. Ljudi svih rasa, starosnih doba i oba pola, svakodnevno bivaju oteti. Naučnici već sada sa sigurnošću tvrde da je produkcija hibridnih beba ono što dominira u planu i programu vanzemaljaca. Određen broj otetih osoba vraća se nazad sa jednim specijalnim duhovnim osećajem ili pogledom na svoju ličnu ulogu u svemu tome, čak iako im je bio nanesen bol ili su bili veoma grubo tretirani. Poslednja saznanja istraživača navode na to da su razni izvori iz obaveštajne službe preokupirani tim religioznim aspektom NLO fenomena, i oni smatraju te izvore veoma poverljivim. Oni su neobjašnjivo facinirani tom religioznom stranom stvari. Neki vanzemaljci gledaju na religiju kao na najbolji način manipulacije i psiho-socijalne kontrole ljudi i oni je koriste do maksimuma za te svrhe. (Odlično rečeno. Paganske religije, opscenski kultovi, veštičarstvo i spiritizam iza kojih i stoje đavolske sile su sredstvo da te sile (demoni) zavladaju ljudima. Igranje u transu, samopovređivanje, hodanje po užarenom uglju, itd su manifestacije „opsednutosti“ tim silama. Sve se poklapa, ali se još mora dokazati i objasniti. Prim. Aut). 210

Ovde moram naglasiti da Grejsi imaju tehnologiju koja je na hiljade godina ispred naše. Uz pomoć raznih uređaja oni su u stanju usaditi u svest žrtve tzv. „paravan memoriju“ koja je u suštini lažna. Tako su u stanju da nekim od žrtava obezbede i ekskluzivan razgovor sa „Isusom“, „devicom Marijom“ ili nekom drugom od ličnosti iz oblasti religije, ili neki drugi duhovni doživljaj, zavisno o verovanjima date osobe. Čini se da su oni ti koji stoje iza kojekavih religioznih čuda kao npr. pojave device Marije u Fatimi, i drugih fenomena, u svrhu „učvršćenja programa“ kod narodnih masa.. Kontrola uma ljudi je jedan od najznačajnijih aspekata ove manipulacije. Pokazaće se da je tako, ali smo tu da odredimo alternativu. Mnogi istražitelji tvrde da su se već sada primakli relativno blizu samoj suštini problema. Danas postoji jedno mnoštvo dokaza, činjeničnog materijala dobijenog upoređivanjem detalja iz mnogobrojnih slučajeva, uz pomoć korištenja detektora laži i izučavanja psihologije ličnosti. Ti dokazi su neoborivi sa naučnog stanovišta. Sličnosti u obliku i sadržaju veoma je važno znati, međutim, krajnji odgovor zahteva dodatni, spoljni dokazni materijal kako bi se zatvorio procep između izveštaja i objektivne realnosti. Nakon bliskih susreta druge vrste dokumentovali smo fizičke i hemijske dokaze na temelju uzoraka zemlje na mestima gde se NLO spuštao. Na prikupljenim uzorcima sprovodili smo kompletnu laboratorijsku analizu. Zemlja je bila zbijena u tvrde i suve grudve. Da bi se to ostvarilo u laboratoriji veštačkim putem, tu zemlju bi trebalo izložiti temperaturi od 200 stepeni celzijusovih u toku od 6 sati. To je jedna vrsta fizičkog dokaza. Ožiljci na telu žrtava otmice i druge nanesene medicinske traume, za vrijeme pregleda od strane vanzemaljaca, predstavljaju neoborive dokaze. (Sve to može i da se iscenira. Prim. Aut). Čini se da čovek u stanju patnje i emocionalnih trauma, kada mu se nanosi intezivan bol, emituje energiju određenih frekvencija koja na neki način služi kao hrana ovim entitetima, što tvrdi i Dejvid Ajk. Vjerovatno su i one metode crkvene inkvizicije imale određenu ulogu kod ekstrakcije energije iz žrtava koju su onda Grejsi ili reptilska bića prikupljala iz niže četvrte dimenzije. Uostalom, religija i crkva su kako se čini jedan od njihovih „patenata“, isto kao i svi ovi ratovi u kojima stradaju (programirana) ljudska bića. Kada bi većem broju doktora, pogotovo ginekolozima, ovi podaci bili malo više dostupni, vrlo brzo bi se pojavila potreba za specijalizacijom na ovom području, kako bi se žrtve otmica mogle uspešnije lečiti. Mnogo žena se žali kako su vanzemaljci činili neke zahvate na njihovim reproduktivnim organima, što bi se moglo nazvati i tehnološkim silovanjem. Ovdje moramo pomenuti i tzv. „nestale trudnoće“. Žrtve otmica, bilo da one žive u Americi, Engleskoj ili Brazilu, pričaju skoro identične priče o tome kako su iznenada zatrudnele i kako im je isto tako iznenada prekinuta trudnoća. (Šta ćemo sa industrijom kozmetike koja koristi fetuse za proizvodnju preparata? Prim. Aut). Oblast NLO je mesto gdje je paradoks jedna norma. S jedne strane imamo dovoljno indikacija da pretpostavimo kako se vanzemaljci služe tehnologijom koja daleko prevazilazi ono sa čim mi trenutno raspolažemo na našoj planeti, dok s druge strane, neke od njihovih metoda nama se čine relativno primitivnim. Prema podacima skupljenih na temu obdukcija, vanzemaljci, kao i ljudi, veoma često se susreću u svojim eksperimentima sa pojmom greška. Taj pojam je u mnogo navrata bio vezan za rušenje njihovih letelica...međutim, u vezi sa obdukcijama, taj faktor greške je nešto drugačiji. U nekim slučajevima dešavalo se da ljudima koji su bili žrtve obdukcije izleti iz nosa metalni implant kada kihnu a u drugim, radilo se o nalascima nepoznatih metalnih predmeta u telu ljudi, za koje niko nije mogao utvrditi čemu, u stvari, služe. Dosta od ovih implanata nalazi se u našem posedu i o njima ćemo naknadno nešto više diskutovati. Ova drama koja se trenutno odvija u vezi sa otmicama ne bi bila kompletna bez paranoje koja se takođe razvila u vezi „Velikog Brata.“ Trenutno postoji dosta uređaja visoke tehnologije čija je svrha kontrola uma čoveka i koji su u stanju iz daljine da projektuju određene slike i zvukove (Blu Bim). Moguće je da ono što neki od istraživača smatraju orkestriranim sekvencama obdukcija od strane vanzemaljaca, je u stvari jedna pažljivo režirana manipulacija elektronskim uređajima. Ako određena područja ljudskog mozga mogu biti nadražena sa distance, onda je moguće da se razvije i tehnologija koja će emitovati talase određenih frekvencija preko jednog područja ogromne veličine i tako zasititi celo to područje sa jednom poplavom simbola. Takav jedan uređaj mogao bi biti jedna od glavnih alatki za socijalni inženjering. Zujanje koje neke osobe često čuju možda je prozvedeno uz pomoć radio talasa, za koje se zna da se nalazi u arsenalu nekih tajnih programa američke vlade. Tehnologije poput Haarpa ili projekta „Blu bim“ i te kako su ljudske i ne služe za dobro čovečanstva. Ova hipoteza o kontroli svesti mogla bi da objasni i relativnu oskudicu materijalnih dokaza. Međutim, ono od čega čoveka hvata jeza, to je da su mnogi svedoci potvrdili da su alienima prilikom obdukcija pomagala i određena ljudska bića. Ono sa čim smo se trenutno suočili u vezi svega ovoga, to je jedno brdo 211

neodgovorenih pitanja. Kada zvanična nauka i mediji prestanu da negiraju postojanje NLO-a, onda ćemo možda biti u stanju da poduzmemo jedno opsežnije strateško istraživanje. Do tada, fenomen obdukcija ljudi ostaće za većinu nas samo jedna misterija. Malo sam skeptičan u vezi toga da ćemo biti ikada u situaciji da čujemo stvarnu istinu od onih koji su nas do sada celo vreme obmanjivali i svesrdno se trudili da se istina ne sazna. Kada, a to će verovatno biti uskoro, postojanje NLO postane i zvanično priznato, da li ćemo opet slušati denzinformacije od strane kontrolisanih medija na ovu temu? Podaci koje smo skupili od žrtava obdukcija prilikom konverzacije s njima ukazuju na to da su svi prvo bili skenirani uz pomoć neke veoma senzitivne mentalne sonde koja je prikupila sve njihove lične i privatne podatke u smislu imena, adrese, starosti, profesije, psihološkog profila itd...i sve to pohranila u njihovu banku podataka. Samo manji deo od tih podataka vanzemaljci prosleđuju našoj vladi, što nije u skladu sa onim sporazumom koji je naša vlada sklopila s njima. Za vreme obdukcije žrtvi se upućuje jedna direktna subliminalna naredba da se udalji od bilo kojeg potencijalnog svedoka koji se nalazi u širem reonu sletanja vanzemaljske letelice. Mnogi istraživaći veruju da se vanzemaljska tehnologija koristi kako bi se instalirali implanti u ljude. I to kroz nos, pomoću posebne sonde. Intersantno je, takođe, da mnoge od individua koje su, navodno, pretrpele ovakve preglede nosa, veoma često pate i od jedne hronične upale sinusa. Postoje dokumentovani podaci koji govore o tome da se nekim ljudima ispituju uši i oči na sličan način, tj. sa jednim sličnim instrumentom. Tako neke od žrtava ostanu privremeno slepe nakon jednog ovakvog pregleda očiju, ili vide kao kroz maglu. Nekima oteknu očni kapci ili osećaju jak bol u očima usled upale. Biološki uzorci koje obično uzimaju od otetih ili svjedoka – podaci kojima raspolažemo upućuju na to da vanzemaljci obično uzimaju od ljudi krv, jajne ćelije od žena i spermu od muškaraca, uzorke tkiva sa ušiju, nosa, potkolenice, listova) i butina, za vrijeme dok su žrtve u stanju sna ili neke vrste anestezije. Postoje i podaci koji sugerišu da se u nekim slučajevima uzimaju i uzorci pljuvačke, cerebrospinalne tečnosti, urina, kose, noktiju itd. Čini se da se oteti ljudi podvrgavaju određenom procesu pripreme pre pregleda. Neki od njih tvrde kako su morali popiti neku tečnost, drugima su nanosili određene supstance na neke delove tijela kao kod preoperativnih priprema pacijenata, mnogi od njih tvrde kako su primili neku vrstu telepatske poruke sa „sedativnim efektom“ ili im je na glavu priključen neki instrument koji ih je uvodio u stanje duboke relaksacije ili sna. (Ovo mi izgleda previše ljudski. Setimo se otmica ljudi na Kosovu, kojima su vađeni organi. Njih nisu oteli vanzemaljci. Obzirom da se priprema globalno čipovanje ljudi, nije isključeno da se ljudi otimaju u svrhu eksperimenata, i to od strane ljudi. Da li bi vanzemaljci koji imaju hiljade godina napredniju tehnologiju morali da se bave mesarskim poslovima i glume veterinare? Setimo se koliko je medicina napredovala za samo 100 godina, a zamislimo kakvu bi tehnologiju imali vanzemaljci koji, po ovim autorima, i piscima knjiga imaju tehnologiju koja je u vreme Sumera bila jača od naše sadašnje. Čoveka nad kim su vršeni eksperimenti je najlakše ubediti da su ga oteli vanzemaljci. Prim. Aut) Prilična količina dokaza je skupljena u vezi toga da vanzemaljci vrše veštačku oplodnju žena, što na kraju rezultira trudnoćom koja u mnogo navrata biva potvrđena i od strane ginekologa. Vladini agenti često prate žrtve otmica i dobijaju podatke o njihovom zdravstvenom stanju kao i eventualnom razvoju ploda od običnih doktora, koji ih leče. Sami doktori, u većini slučajeva, ne znaju o čemu se radi, a vladini agenti ih nateraju na poslušnost tako što im zaprete da će im oduzeti radnu dozvolu ukoliko ne budu sarađivali s njima. Naš genetski kod je pod opsadom – praćenjem svih događaja u vezi odukcija, pogotovo ginekoloških i reproduktivnih zahvata na otetim osobama, došli smo do zaključka da se ovde odvija neka vrsta stalne genetske manipulacije, koja se čak kod nekih porodica odvija iz generacije u generaciju. Sve ovo je jedna čista špekulacija koja je otvorena za razne druge teorije i hipoteze. Pa i mi imamo danas razne eugenističke pokrete koji se po svojim nastojanjima veoma malo razlikuju od onoga što vanzemaljci rade. Tehnike selektivne oplodnje postaju dostupne ženama, u smislu da one mogu da biraju donatora sperme kojom žele da budu oplođene. Na primer, dosta polemike u javnosti je izazvalo kada je Dr. Rober Graham osnovao organizaciju „Repository for Germinal Choice“ („banka sperme“) za prikupljanje i skladištenje sperme određenih davaoca kao što su npr. određene poznate ličnosti, dobitnici Nobelove nagrade itd. i njeno korištenje za veštačku oplodnju. Metagen faktor je faktor koji poseduju određeni pripadnici ljudske rase. U određenim okolnostima kao što su npr. veoma jak fizički ili emocionalni stres, taj faktor se može aktivirati, kao neka vrsta hemijsko-energetskog odgovora organizma na spoljne podsticaje, koji nastaju kao posledica istinske opasnosti, odnosno, nepovoljnih prilika u kojima se čovek zadesi. U tim slučajevima dolazi do „sagorevanja“ hromozoma i aktivacije metagena, koji ima sposobnost da izazove promene na genetskom nivou. Glavnu centralu proizvodnje ovog katalizatora predstavlja jedna žlezda koja se nalazi u sredini ljudskog mozga, - epifiza, dok je adrenalin 212

supstanca koja je aktivira i pojačava njeno dejstvo Glavni interes vanzemaljaca, pogotovo Grejsa je da razumeju Metagen i stave ga pod svoju kontrolu. Oni pokušavaju to da ostvare uz pomoć bioloških eksperimenata u kojima proizvode hibride od ljudi i vanzemaljaca. Oni verovatno smatraju ljude sa planete zemlje potencijalno najopasnijim stvorenjima celog ovog univerzuma. Danas u svetu postoji mnogo ljudi koji veruju da su žrtve otmica vanzemaljaca, i to od od strane Grejsa. Većina njih nije ni svesna ili je samo delimično svesna svoje uloge u sa ovim stvorenjima. Razlozi ovih otmica su raznovrsni, u nekim slučajevima čoveka otmu samo zato što je bio u blizini osobe koju se Grejsi planirali da otmu. Neke otmu samo jednom u životu, za razliku od drugih koje otimaju tokom celog njihovog životnog veka. Kao i u slučajevima onih koje kontaktiraju Nordijci, čini se da i ovdje veliku ulogu kod izbora ljudi igra njihova genetika i rasna pozadina. Većinu ljudi Grejsi otimaju kada su ovi još deca i mnogo odraslih žrtava otmice zna ili oseća da Grejsi povremeno otimaju i njihovu decu. Čini se da veći dio te dece koja su bila otimana od strane ovih vanzemaljaca ne žele da prihvate tako nešto kao mogućnost da im se desilo ili jednostavno ne žele o tome ni da razmišljaju. Takođe se čini da je najbolje tu decu ostaviti na miru, tj. ne pokušavati ih na silu terati da se sete. Hipnotička regresija se ipak smatra jednom grubom metodom kojoj decu ne bi trebalo izlagati, pa čak ni odrasli ne trebaju to olako shvatati, jer podaci dobijeni na taj način mogu i njima naneti traume psihičke prirode. (kada autor već pominje otimanje dece, treba napomenuti činjenicu koja je javna tajna: satanisti, a pri tom se ne misli na gomilu neopranih narkomana, već na pripadnike tajnih ezoterijskih društava vrše žrtvovanja dece tokom Valpurgijske i Noći veštica – uoči ovih demonskih praznika najviše dece nestane, posebno u Americi. Prim. Aut). Prema nekim izveštajima, Grejsi su već pripremili veliki broj hibrida i klonova za neku vrstu sukoba s nama, vjerovatno u skoroj budućnosti. Vjeruje se da će i mnogi normalni ljudi koji su implantirani, kada dođe taj čas, takođe biti aktivirani i ponašati se kao roboti i postupati po naređenjima Grejsa. Čini se da, dok se oni već odavno pripremaju za neki finalni obračun, većina ljudi (kao u hipnotičkom transu) ni ne primećuje da se nešto neobično događa oko njih, a o nekim pripremama da ne razgovaramo. Izgleda da je kontrola našeg uma do sada bilo njihovo najefikasnije oružje. Uostalom, zar i janjičari nisu bili prevaspitana (programirana) deca koja su bila korištena i protiv svog naroda ( Jasno je da se nešto sprema, samo što ovi „Grejsi“ nikakve veze s tim nemaju već establišment opsednut demonima). Čini se da mi nismo toliko bespomoćni, koliko se to na prvi pogled čini. Grejsima je bitno da se mi osećamo bespomoćno a mi se tako osećamo jer smo programirani od malih nogu, kroz generacije, da smo „niko i ništa“i da treba da se klanjamo autoritetima, bilo da su oni na nebu ili na zemlji, dok u suštini ni jedno ljudsko biće nije niko i ništa. Tako nas uče da „rogat i onaj bez rogova“ ne mogu da se bodu. Radi se o stanju svesti a stanje svesti u kojem se većina nas nalazi je veštaćki indukovano spolja, od strane „kontrolnog sistema.“ Naša svest je programirana. Mi se nalazimo u nekoj vrsti stanja u kome nismo u stanju da definišemo kako objektivnu realnost, tako i same sebe i svoju ličnu ulogu u Svemu Što Jeste. Otud besciljnost i besmisao koji se sakrivaju iza trke za bogatstvom, sporta, zabave, narkomanije, alkoholizma... Verujemo u tuđe ideje koja su nam nametnute i koje sa objektivnom stvarnošću nemaju skoro ništa zajedničko. Grejsima je veoma bitno da „zvanično ne postoje“ (kao što se i đavo najbolje oseća kada zvanično ne postoji). Zašto? Upravo zbog toga što čovek ne preduzima odbrambene mere protiv neprijatelja koji ne postoji. Samo nesvestan čovek može da se osjeća bespomoćno. (Vrlo važna konstatacija. Ljudi su manipulisani i nameće im se sve sa strane ili iz centra. Moda, stil života, mentalitet, idoli, pokreti, pravci u muzici, filmovi, način razmišljanja. Setimo se Hipi pokreta, rok muzike. Setimo se rata u Jugoslaviji. Što reče Đorđe Balašević – „prvo su došli popovi, pa topovi pa lopovi.“ Da bi bilo rata, mora se medijski stvoriti klima za njega, narodu usaditi mržnja prama drugom narodu itd. Na Orvelovski način. I ništa od toga nema veze sa objektivnom stvarnošću. Demokratija je za većinu ljudi – vladavina naroda, većine. Isto se mislilo i za „diktaturu proletarijata“ u komunizmu. I jedna i druga ideologija su ustvari vladavina pokvarenih establišmenta, korumpiranih i bogatih lopova i razvratnika, pravda je selektivna, država korumpirana u manjoj ili većoj meri, sistem počiva na manipulacijama i lažima a nekolicina je nedodirljiva. Autor kaže da „Grejsi“ uživaju da ljudi misle da oni ne postoje. Pa to je priča koju pričaju satanisti. Najviše im odgovara da je svet sekularan, i da ne veruje u postojanje đavola, a ni Boga. Tako da čovek neće tražiti Boga, a time će ostati u ropstvu zla i beznađa i biće predmet manipulacije. Hrišćaninu, koji čita Bibliju nećete uvaliti drogu, alkohol, cigarete, pornografiju, oružje, a i nećete ga moći poslati u rat (koji pritom i dobro opravdate) da ubija ili bude ubijen u ime neke manijakalne ideje, koja je uglavnom besmislena, i koja donosi dobit samo malom broju ljudi. I što je najvažnije 213

– autor nije u pravu za postojanje vanzemaljaca. Sekularni svet se trudi da negira đavola i Boga ali se svi trude da ubede svet da vanzemaljci postoje – od naučnika, kvazinaučnika i istraživača pa do Holivuda. Oni će imati ulogu dežurnih spasilaca, dežurnih podupirača za evoluciju, dežurnog razloga za negiranje monoteističkih religija i dežurnog krivca. Prim. Aut) Neki od važnijih indikatora interakcije vanzemaljaca i njihovog mogućeg skrivenog uticaja: „izgubljeno vreme“ (obično čovjek primeti kako je prošlo nekoliko sati a nije u stanju da se seti kako je proveo to vreme). Buđenje u noći ili ujutro sa neobičnim osećajem peckanja kože, trnila, vrtoglavice, osećaja težine ili paralize. Često se bilo koji od ovih osjećaja nalazi u kombinaciji sa gubitkom orjentacije. Noćne more sa snovima o vanzemaljcima i/ili njihovoj tehnologiji. Nesanica, kao i buđenje u određeno vreme. Ožiljci na tijelu i drugi znakovi fizičke manipulacije. Često primećivanje NLO. Sećanje na kontakt sa vanzemaljcima. Naglo i neobjašnjivo izlečenje nekih patoloških stanja ili popravak fizičke kondicije Strah, nemir ili neobičan telesni osećaj prilikom gledanja vanzemaljaca ili njihove tehnologije na televiziji, u nekom magazinu ili na filmu. Osećaj komunikacije s nekim. Neobjašnjive promjene u ponašanju. Bilo koji od ovih indikatora pojedinačno ili svi zajedno mogu da se međusobno kombinuju. Mnogi od ovih indikatora mogu biti signal potrebe za medicinskom pomoći. Svetski sistem ljudima daje dve opcije o našem postanku, tj. da izaberu između stvaranja ili evolucije. Ja mogu samo da kažem da se u našem slučaju ne radi ni o kreaciji, niti o evoluciji, nego o – manipulaciji. Mi ovakvi kakvi trenutno jesmo smo rezultat njihove manipulacije, koja se odvija od nivoa DNK pa do kontrole naše svesti. I mi genetički manipulišemo biljke i neke domaće životinje kako bi dobili jedinke sa osobinama koje nama najviše odgovaraju. To isto oni rade sa nama. Ljudi su predmet genetske manipulacije koju obavljaju vanzemaljci. Genetska istraživanja u američkoj bazi Duls oduvek su finansirana iz tzv. „Crnog Fonda2 o kome se ništa ne zna, mada su za te svrhe potrošene milijarde dolara, i za njih jako dobro znaju ljudi iz vlade, bar deo njih, ona manjina koja se inače i pita za sve. Danas je takođe već veoma dobro razvijena tehnologija za emitovanje elektro-magnetnih talasa ELF tipa (ekstremno niske frekvencije) koji utiču na nervni sistem ljudi i mogu kod čoveka da prouzrokuju mučninu, iscrpljenost, iritaciju, ... pa čak i smrt. Ova oružja se verovatno već koriste u cilju da se preduprede demonstracije, pobune i delovanje opozicije establišmentu, posebno kada se donose zakoni koji utiču na ekonomski standard i građanske slobode. Kako to da se u mnogim zemljama radnici i seljaci bukvalno maltretiraju od strane korumpiranog establišmenta i niko da reaguje. To se zove „umor i apatija“. Manipulacija i kontrola, sejanje straha, prevara i medijsko programiranje. Pentagon, CIA, FBI, NSA, DEA itd. manipulišu američkim narodom a i ostalim svetom. Tajna vlada se sprema da u skoroj budućnosti priredi „javno spuštanje vanzemaljaca“ na našu planetu. Na taj način će oni pokušati da kontrolišu svu propagandu vezanu za vanzemaljce. Nas će verovatno prvo informisati o nekom među-zvezdanom sukobu, međutim, ono što na prvi pogled izgleda istinito, takođe može da bude i - prevara. Šta je to dezinformacija? Da li je vaša pažnja već odavno preusmjerena na nebitne stvari uz pomoć ove taktike sila mraka? Milion puta. (J.B.Š. jedan od potpisnika dokumenta „Plava Planeta“) Napomena autora: Tekst pod nazivom „Poglavlje ili Dokument , Plava Planeta“ je nastao i pojavio se u javnosti zahvaljujući navodnom neimenovanom, lažnim inicijalima potpisanom bivšem zvaničniku CIA koji je želeo da razotkrije ove tajne planove establišmenta, jer nije želeo da učestvuje u prljavim rabotama. To može biti istina ali i ne mora. Moguće je da su oni sami izbacili ovaj tekst u javnost da bi ideju o vanzemaljcima utvrdili i uzdigli na viši nivo u svesti širokih masa, jer je uvek „zabranjeno voće“ interesantnije. Najviše se alkohola trošilo u vreme prohibicije. U samom tekstu sam dodavao svoje komentare, kao odgovor ili analizu, jer su mnoge stvari kontradiktorne i providne, ali i čitljive i interesantne za široke mase, poput na primer knjige „Da vinčijev kod“ Dena Brauna, koja za površnog čitaoca može da bude verodostojna, ali za poznavaoca Biblije i istorije je lepo sastavljena gomila istinitih istorijskih podataka, kojima su pridodate drugačije pobude, kao i 214

izmišljeni događaji, tako da se dobije celina, na koju se neupućen čitalac „upeca“. Inače svi ovi primeri gde se pominje supertehnološka rasa Grejs, koji prelaze iz dimenzije u dimenziju, preleću pola svemira i slupaju se u Americi, pa ih amerikanci seciraju, a posle nekoliko dana Grejsi Amerikance zamole da ih puste da otmu par ljudi, a onda ih zajedno seciraju, da bi ti Grejsi opet stvarali klonove, krali fetuse, i spremali se da izvrše invaziju na Zemlju je jako kontradiktorna. Vanzemaljci koji vrše eksperimente na način kako je to radio dr. Jozef Mengele, a pritom su savladali teleportovanje – ne ide. Ipak, na kraju autor pominje samo „Tajnu vladu“ koja sprema da priredi invaziju NLO na planetu. Zo je istina, ali to neće biti vanzemaljci, nego zemaljska tehnologija potpomognuta zlim duhovnim silama. Biće to najveća manipulacija i prevara u istoriji. Ne zna niko kad bi to trebalo da nastupi. Pominjani su datumi vezani za OI u Londonu 2012, za 21. 12. 2012, za 11. 11. 2011, za 01. 01. 2000. kada god se dogodilo treba znati da to nisu vanzemaljci, i da ti koji otimaju ljude nisu vanzemaljci. Na svojoj koži osetimo delovanje ljudi iz sveta politike i biznisa. Oni ne žele nikakvo dobro narodu. Život običnog čoveka je sužen i osujećen, pretvoren u košmar u kom se smenjuju brige i razočarenja. Ljudima se serviraju informacije koliko su koštale cipele neke pevaljke ili letovanje nekog fudbalera, stvara se klima sukoba među strankama i političarima iako se zna da oni rade zajedno na istom cilju. Trud se ulaže da se čovek sve manje bavi svojim životom, da sreću traži na pogrešnim mestima, televizija od čoveka pravi posmatrača. Ogromne se pare ulažu u stvari koje nisu potrebne većini, dok bi za normalan život trebalo jako malo, ali to se sprečava. Bolje da većina brine za sutra i živi u strahu. Lakše je manipulisati. Intervju: U sledećem tekstu prenosimo intervju Linde Multon Hau (Linda Multon Howe) sa navodnim CIA obaveštajcem koji je između 1957.-1960. sakupljao i provodio analizu podataka o vanzemaljskom životu i NLO aktivnostima na teritoriju SAD. Intervju je vodila Linda Multon Hau, novinarka autorka dokumentarnog filma “Čudna žetva” o fenomenu mutilacije (sakaćenja) stoke, za koji je dobila nagradu “Emi.” Iako se bavila i drugim temama postala je poznata upravo po NLO temama. Ovaj intervju kao i mnoge druge zanimljivosti mogu se pronaći na: http://www.eartfiles.com, koji se oslanja na informacije novodobaškog sajta i magazina “Share Intarnational.” Kako je Linda Multon Hau stupila u kontakt sa svojim sugovornikom nije toliko bitno za ovu temu, pa ćemo preskočiti taj uvodni deo i odmah ćemo krenuti na prvi deo razgovora koji je obavljen 2. maja 1998. putem telefona. Agent CIA se u tom razgovoru služi konspirativnim imenom "Štajn.” Mora da je jako pametno što agent CIA razgovara telefonom na ovu temu. Verovatno je “zamoljen” od svog vrha da ispriča ovu priču. Linda: “Molim vas da mi, za početak, kažete imam li ispravne informacije tj. da ste za CIA radili između 1957. i 1960. godine na strogo poverljivim slučajevima iz projekta “Plava knjiga” predanih CIA, a ne na lažnim slučajevima namenjenih javnosti u doteranoj verziji “Plave knjige”?” Štajn: “Da, na slučajevima koje smo dobivali moj šef i ja. Slučajevi su obično pristizali direktno meni.” Linda: “Ko vam je bio šef?” Štajn: “Entoni Barden (Anthony Barden) je ime kojim se koristio u CIA.” Linda: “Je li još uvek živ?” Štajn: “Nije. Krajem pedesetih kada sam za njega radio imao je šezdesetak godina. Umro je negde 1970-ih.” Linda: “Koju je funkciju imao u CIA?” Štajn: “Bio je zadužen za praćenje situacije u jugoistočnom delu Sjedinjenih Država. Za svaki deo zemlje postavili su različite ljude. Neko drugi se bavio severnoistočnim delom; neko treći jugozapadnim, a neko četvrti severozapadnim.” Linda: “Zašto je, po vašem mišljenju, CIA podelila Sjedinjene Države u četiri regije kada se, teoretski, trebala baviti međunarodnom scenom, a ne domaćom?” Štajn: “Regionalnu su podelu napravili kako bi uštedeli vreme koje bi se utrošilo na putovanja. U to vreme neko je bio zadužen i za rad celokupne CIA.” Linda: “Nije li se FBI trebao baviti domaćim terenom, a CIA međunarodnim?” Štajn: “Takva je bila opšta predstava, ali u SAD CIA je podelila zemlju na četiri područja. Takođe smo imali osobu pod čijim je nadleštvom bilo praćenje situacije u svetu, kao i za operacija u Evropi. A, naravno, imali smo i špijune u Rusiji i tako dalje.” 215

Linda: “Sećate li se da li je u dokumentima i na fotografijama iz 1950-ih koje ste dobijali u vezi neidentifikovanih letećih objekata bilo govora o slučajevima mrtvih osakaćenih životinja?” Štajn: “Ne, ništa o usmrćenim životinjama iz dosjea “Plave knjige” nije dospelo do mene i moga šefa. U tajnim dokumentima koje sam video izdvajao se pad NLO kod jednog ranča u Novom Meksiku 1947. U dokumentu stoji da je to bio leteći tanjir nemačke izrade s vanzemaljskim hijeroglifima na unutrašnjoj i spoljnoj strani oplate. Mislim da se u letelici nalazilo nešto što ju je povezivalo s pretpostavkom da su je načinili Nemci 1938. godine. No, u njoj su bila i vanzemaljska bića. Jedno je još uvek bilo živo, jedno je umiralo, a mislim da su jedno ili dva bića već bila mrtva.” Linda: “Je li CIA imala fotografije tih bića?” Štajn: Fotografije sam video u našim strogo poverljivim spisima u vojnoj bazi na jugoistoku SAD. Takođe sam imao odobrenje iz Bele kuće o slobodnom pristupu strogo poverljivim dokumentima. Kada sam radio u Vašingtonu, u glavnoj kancelariji CIA, kada bih našao vremena otišao bih u biblioteku i proučavao raznorazne spise. Svoju karticu provukao bih kroz bezbednosni mehanizam i jednostavno ušao. Tamo sam pročitao podatke o letećem tanjiru napravljenom u nacističkoj Njemačkoj.” Linda: “Jesu li u izveštaju o padu letelice u Novom Meksiku ta bića opisana?” Štajn: “Da, jesu. Verovatno ste gledali film obelodanjen u (otprilike) zadnjih pet godina, o obdukciji vanzemaljca.” Linda: “Sa po šest prstiju na svakoj ruci i nozi?” Štajn: “Da, imaju po šest prstiju. Film prikazuje salu u kojoj se upravo obavlja obdukcija. Sećam se da je sistem za navođenje s upravljačkom tablom ličio na ručni sistem navođenja na tom NLO-u. Prema fotografijama koje sam imao prilike videti, letelicom su upravljali dodirom.” Linda: “O tablama sa otiscima ruku pročitali ste tokom 1950-ih?” Štajn: “Tačno. U izveštaju CIA takođe se navodi da je onde bilo vanzemaljskih hijeroglifa.” Linda: “Je li se u tom izveštaju CIA spominjalo zašto bi se šestoprsti humanoidi nalazili unutar letelice navodno napravljene 1938. u Nemačkoj?” Štajn: “Ne, ali sam čuo druge informacije o Nemcima, iz 1917. i 1927. kada su imali svoje prvo tanjirasto vozilo koje može leteti. Nemci su u to doba navodno bili stupili u kontakt s vanzemaljcima preko dva medija koji su za njih radili. Pripadali su “Društvu Vril” koje je radilo na izvornom prototipnom modelu kojeg su napravili, a koji je mogao leteti. (“Društvo Vril” je još jedno tajno ezoterijsko – okultno društvo kom su pristupali vrhovni nacisti, a u njemu je bilo establišmenta iz SAD, V. Britanije i još nekih “savezničkih” zemalja. Otud nacistima paganska simbolika i zanimanje za okultizam. Prim. Aut). Linda: “Kakvo je bilo to Društvo Vril?” Štajn: “To je prilično staro društvo u Nemačkoj. Mislim da mu je član bio moj pradeda 1800-ih. Mi smo ovamo došli iz Nemačke gdje smo u to doba bili deo kraljevske porodice. Vril je bilo društvo s različitim ciljevima u različitim vremenima. Tokom 19. veka “Društvo Vril” se zanimalo za razne industrijske projekte i mašine. Godine 1917. Vril je održao veliko zasedanje na kojem je odlučeno da se tada krene u istraživanje alternativnih izvora energije. Linda: “Imate li ikakvih saznanja da je nadahnuće “Društva Vril” o letelici u obliku diska poteklo od direktne saradnje sa šestoprstim vanzemaljcima?” Štajn: “Da, ako se dobro sećam, kada je Vril gradio tu prvu letelicu imali su jednog ili dvojcu vanzemaljaca koji su s njima radili u Nemačkoj.” Linda: “Ima li kakvih naznaka u dokumentima ili izvorima s kojima ste bili u kontaktu u kakvom su odnosu bila šestoprsta bića i naša civilizacija, i koliko to već dugo traje?” Štajn: “O tome, 1950-ih godina, nisam pronašao nikakve podatke.” Linda: “Je li u tim dokumentima bilo ikakvih nagoveštaja o poreklu šestoprstih humanoida?” Štajn: “Prema onom što sam pročitao o slučaju Rozvel, čini se da su ti šestoprsti vanzemaljci došli s dve planete koje kruže oko Aldebrana, najveće zvezde u sazviježđu Bika.” Linda: “Budući da ste radili za CIA i imali pristup izveštajima, uključujući onaj o padu letelice u Novom Meksiku 1947. godine, u kojoj su se nalazila šestoprsta bića za koju je rečeno da je izrađena u Nemačkoj 1938 godine pod nazorom tih bića, jeste li imali kakve spoznaje iz prve ruke o tome jesu li naše vlasti kontaktirale Nemce i razgovarali o problemu NLO?” 216

Štajn: “Ne, ono što sam pročitao jako me je iznenadilo, a drugih veza sa Nemačkom nisam uočio. Ali, znam da smo imali susret s letećim tanjirima i njihovim bićima 1948 godine.” Linda: “Gde?” Štajn: “Čini se da smo mi (američka obaveštajna služba, britanski MI5 i MI6) saznali da su Nemci sve svoje tanjiraste letelice iz podzemnih baza u Nemačkoj 1938. prebacili u Argentinu pa na Antarktik. Između 1946. i 1947. SAD su pokrenule naučnu misiju na Antarktik pod vodstvom admirala Birda. Tamo smo imali vojni okršaj s vanzemaljcima i njihovim letećim tanjirima; bio je to svojevrsni mini-rat. Sve naše letelice bile su uništene.” Linda: “Kaže li se u tom dokumentu jesu li u antarktičkim letećim tanjirima bili i Nemci i šestoprsti vanzemaljci, ili samo ti šestoprsti?” Štajn: Ni jednog nismo ulovili niti oborili, tako da vojska nije znala ko je letećim tanjirima upravljao, osim što se spominju nacisti. Taj okršaj se dogodio nakon Drugog svetskog rata. Britanci su nam 1930-ih godina pokazali fotografije tanjirastih letelica, pa smo znali da Nemci imaju leteće tanjire oboružane „laserskim topovima.” Kada je Hitler pokrenuo Drugi svetski rat poslao je sve letelice koje su Nemci imali u Argentinu i na Antarktik, verojatno u nastojanju da ih sakrije, tako da ni jedna od njih ne padne u protivničke ruke. Hitler je stalno spominjao svoje supertajno oružje i svi su mislili da se radi o raketama V-2. Čini se da su rakete V-2 bile samo uzgredni elementi tehnologije za izradu letećih tanjira koja se tada razvijala.

Istina ili fikcija – nacistički leteći tanjir Linda: “Ali, ako je Hitler očajnički želeo pobediti i pokoriti svet, zašto se tim diskovima nije poslužio?” Štajn: Neki od razloga leže u tim šestoprstim bićima pronađenim na mestu pada letelice u okolini Rozvela 1947. A postojala je još jedna vrsta vanzemaljskih bića. Moj šef i ja posetili smo “Oblast 51” u Nevadi. Tamo sam u jednoj prostoriji video vanzemaljca, ali samo kroz prozor. Unutra nisam ušao. Linda: “Je li bio živ?” Štajn: “Da, bio je živ. Moj šef je bio ušao te mi je kasnije rekao da to biće uopšte ne govori, komuniciralo je isključivo telepatski. Šef je rekao da čim bi pomislio postaviti mu neko pitanje, biće bi na pitanje odgovorilo pre nego bi moj šef izrekao pitanje naglas. Biće je moglo čitati misli.” Linda: “Kako je biće izgledalo?” 217

Štajn: “Poput tipičnih „Sivih” (Grejsi) , kako se danas nazivaju, s velikim očima i uskom, šiljastom bradom te malim nosom, a umesto ušiju imalo je ušne otvore bez ušne školjke. Telo mu je bilo vrlo krhko i mršavo. Bilo je visoko oko 1,4 do 1,5 metara.” Linda: “Sećate li se izgleda očiju?” Štajn: “Tamne; podsjećale su na sunčane naočare.” Linda: “Po opisu se razlikuje od šestoprstih bića.” Štajn: “Da, šestoprsti su izgledali gotovo kao… prema slikama koje sam video, izgledali su kao mala ljudska bića, ovalnog oblika lica.” Linda: Videli ste, dakle, dve vrste čovekolikih bića?” Štajn: “Da, ako govorimo o fotografijama šestoprstih bića. Moj se pristup podacima o toj prvoj vrsti vanzemaljaca navodno pronađenih u srušenoj letelici u Novom Meksiku svodio samo na vizuelni pristup fotografijama. Tog smo se vanzemaljca, tzv. „Sivog”, dočepali, a rečeno mi je da smo znali nalaziti i druge – zato što su leteći tanjiri imali česte nezgode. A razlog tih nezgoda i padova letećih tanjira leži u činjenici da smo 1950ih razvili mnogo snažniji radarski sistem za potrebe baza Američkog ratnog vazduhoplovstvai kontrola leta. Očigledno, snažniji radarski signali na neki su način negativno uticali na pogonske uređaje letećih tanjira. Nakon tih ranih 1950-ih možda su se vanzemaljci dosetili kako da izbegnu naše radare jer nakon nekoliko godina nisu se rušili kao pre.” Linda: Imate li kakvih podataka o tome odakle dolaze ti krhki “Sivi”?” Štajn: “Ne, radeći za CIA o tome nisam saznao ništa.” Linda: “Ako ste s vašim šefom posetili “Oblast 51” i videli metar i po visokog mršavog humanoida, a prethodno ste čitali izveštaje o šestoprstima, nešto mišićavijim bićima, čije ste slike takođe videli, niste li smatrali za shodno da se o tome raspitate?” Štajn: “Da, pitao sam je li to druga vrsta, a oni su samo odgovorili da je biće iz “Oblasti 51” različito od šestoprste vrste. Po mojim saznanjima, od pada u Rozvelu naši nisu naišli na druge šestoprste vanzemaljce. Snimljene su i fotografije sa obdukcije šestoprstih bića, poput one prikazane nedavno na televiziji. Na slikama se vidi obdukcija jednog od tih bića s velikom ranom na nozi. Istu takvu povredu noge video sam i na slikama u vojnoj bazi.” Linda: “Kada ste tačno radili za CIA?” Štajn: “Od 1957. do 1960. Od isteka moje četverogodišnje vojne službe, jer zapravo sam radio u vojsci, a u projekte CIA ušao sam na mala vrata.” Linda: “Koji ste čin imali i u kojem ste rodu služili?” Štajn: “Bio sam poručnik u Jedinici za vezu Američke vojske, a podučavao sam oficire u jednoj vojnoj bazi na jugu SAD.” Linda: “Znate li zašto vam je omogućen pristup izveštajima o vanzemaljcima? Štajn: Isprva, imao sam samo “Top sikrit” pristup jer sam predavao tajnu kriptografiju, radio-operacije i kriptografiju za oficire Jedinice za vezu. Zatim sam počeo predavati svim NATO oficirima koje bi vojska dovela. Poučavao sam evropske oficire kao i azijske, koji su tada dolazili iz Laosa, Vijetnama i Kambodže. Dakle, imao sam pristup strogo poverljivim spisima. Moj šef, Entoni (Anthony) Barden, učestvovao je u radu tajne Škole za obuku jedinica za vezu. On je zapravo vodio tu školu namenjenu vojnom osoblju, ali kao civil, operativac CIA zadužen za vođenje vojne škole. Nalazio se u pozadini, ali je bio glavni u CIA za jugoistočni deo Sjedinjenih Država. Potom se CIA sve više i više počela baviti projektom “Plava knjiga”, a kada se jednom prilikom Entoni Barden našao u Vašingtonu , CIA mu je dala zadatak da radi na slučajevima koje Američko ratno vazduhoplovstvo nije moglo objasniti. U tim slučajevima očevici su bili vrlo verodostojni, poput pozornika Državne policije i oficira. Takvi bi se slučajevi slali Bardenu. Javnosti dostupna verzija projekta “Plava knjiga” u Vašingtonu sadržavala je samo objašnjive slučajeve. Zbog toga u projektu “Plava knjiga”, nakon njegova ukidanja, nije bilo nikakvih opipljivih informacija. Moj šef i ja kao i naša jedinica od nekoliko desetaka ljudi videli smo fotografije i dokumente o pravim NLO, prikupljene iz projekta “Plava knjiga” i prebačene u CIA.” Linda: “Do toga vremena, od 1957. do 1960., rekli ste da se administracija Harija S. Trumana već bila bavila temom vanzemaljaca.” Štajn: Da, tačno. Linda: “Zašto ste vi bili uključeni u istraživanje neobjašnjenih slučajeva iz “Plave knjige” ako su vlasti već znale da vanzemaljci posećuju našu planetu?” 218

Štajn: “Istina je da je naša vlast to već znala, ali pokušavali su saznati više. U našoj jedinici imali smo članove osoblja koji su išli na teren i razgovarali s očevicima.” Linda: “Znači li to da zapravo nismo znali kakve su namere vanzemaljaca?” Štajn: “Tačno tako. Čak se i Truman pitao šta vanzemaljci ovde zapravo rade: Gde idu? Odakle dolaze?” Linda: “Koliko je dugo to biće bilo živo i koliko je držano u “Oblasti 51?”” Štajn: “Koliko ja znam, kada sam radio za CIA (1957 – 1960) biće je bilo živo. Ne znam je li umrlo, ili su pripadnici njegove vrste došli po njega, ili se dogodilo nešto treće. U jednom izveštaju, koji nije bio sasvim jasan, pročitao sam da je neka velika letelica nadletala “Oblast 51” u Nevadi. Ostale stranice izveštaja su istrgnute pa ne znam šta se stvarno dogodilo. Linda: “Je li bilo kakvog pomena o vrsti bića u velikoj letelici?” Štajn: “Ne, takvih podataka nije bilo. Izgledalo je kao da je neko pročitao ceo izveštaj i da je sve bitne podatke izbacio. U jednom sam izveštaju pročitao da je CIA „ućutkala”, nisu rekli „ubila”, petoro-šestoro ljudi u razdoblju od tri do četiri godine nakon pada letelice u Rozvelu. Nekima su zapretili, a neke su „ućutkali”, kako stoji u izveštaju.” Linda: “Jeste li svog šefa ikada upitali jesu li šestoprsta bića na neki način povezana s tanjirastim letelicama iz Nemačke 1938. godine, pre Drugog svetskog rata? Znači li to da su šestoprsta bića pomagala Nemačkoj?” Štajn: “Da, pomagala su Nemačkoj.” Linda: “Jeste li ikada razgovarali s vašim šefom o ovome: kako to da su šestoprsta bića radila za Nemačku, a da su kasnije pronađena u srušenoj letelici na američkom tlu?” Štajn: “Iz prve sam ruke znao samo to da se u izveštaju spominju nemački okrugli vazdušni brodovi. Znao sam i to da ih je Nemačka imala određeni broj te da ih je prebacila u Argentinu i na Antarktik.” Linda: “Dakle, u dokumentima koje ste videli vlastitim očima između 1957. i 1960. godine spominju se jedino bića s tog ranča u Novom Meksiku. Ne sećate se tačne lokacije ranča, već samo da se radi o Rozvelu?” Štajn: “Da, o ranču u okolini Rozvela.” Linda: “Je li u dokumentima koje ste pročitali bilo fotografija?” Štajn: “Da, ali samo fotografija šestoprstog bića na obdukcionom stolu.” Linda: “Kada ste videli te fotografije i izveštaj, jeste li svog šefa zatražili više informacija?” Štajn: “U suštini, šef i ja delili smo istu sudbinu. Čitali smo iste materijale. Obojica smo nastojali doći do više informacija, ali nismo uspeli pronaći nikoga ko bi nam nešto više rekao. Ako neko stupi s vama u kontakt i kaže: „Imam celokupnu sliku i znam sve što se događa”, ta osoba izmišlja, laže, jer na takav način CIA ne radi. Svi koji rade na istom projektu dobivaju zadatke samo u određenim segmentima, tako da nikada ne možete reći da ste složili celu sliku.” Linda: “Radili ste i u Ajzenhazerovoj administraciji?” Štajn: “Jesam.” Linda: “Zašto je, po vama, na snazi takva stroga politika pobijanja vanzemaljske prisutnosti na ovoj planeti?” (baš je naprotiv! Prim. Aut). Štajn: “Nikada mi to nije bilo jasno. Mislim da se radi o zataškavanju koje je jednom započelo i više se ne može zaustaviti. Počeci sežu sve tamo do 1930-ih kada su nacisti izmestili sve tanjiraste letelice iz Nemačke i kada su radili na raketama “V-1s” i “V-2s.” Zatim je došao kraj rata, pa pad ili padovi letelica u Rozvelu. Početkom 1947 godine, došlo je do sukoba s letećim tanjirima i sa, kako su ih nazvali, „nacistima” na Antarktiku. Prema teoriji moga šefa o čitavoj toj stvari, dole na Antarktiku izgubili smo bitku i sve naše avione jer letećim tanjirima nismo bili dorasli. „Laserskim topovima” na tanjirastim letjelicama nikako se nismo mogli suprotstaviti, a kretali su se tako brzo i lako da na njih nismo mogli ni zapucati. Moj šef i ja razgovarali smo s nekim ljudima o tome kako se, nekako u isto vreme, počeo sprovoditi “Maršalov plan.” Slutili smo da je između nacista i Argentine kao i naše vlade došlo do nekakvog dogovora. Smatrali smo da je to bio razlog početka sprovođenja “Maršalovog plana” za obnovu Evrope. Morali smo ga početi sprovoditi, kako bi nacisti u Argentini bili zadovoljni. Takva me situacija podseća na situaciju gde rat dobijamo, ali se kasnije predajemo, plaćajući za taj rat.” Linda: “Ako je mnogo naših aviona srušeno od strane diskova s „laserskim topovima” kojima su upravljali nacisti u saradnji sa šestoprstim bićima, zašto bi taj susret bio ograničen na područje Antarktika? 219

Zašto nacisti i ta bića u istim tim letećim tanjirima nisu jednostavno pročešljali nebo celoga svijeta i obarali sve avione i na kraju preuzeli kontrolu?” (i kako to da ih nisu iskoristili nakon poraza pod Staljingradom ili nakon iskrcavanja u Normandiji? Prim. Aut). Štajn: “Mislim da je SAD, kada se dogodio taj okršaj na Antarktiku gde smo tako gadno potučeni, počeo raditi na Maršalovom planu obnove Evrope. Bilo je to gotovo poput mirovnog sporazuma: ukoliko razrušenu Evropu ponovo izgradimo, vanzemaljci neće dirati naše gradove.” (Odgovor je glup, i nema veze sa odgovorom koji bi dao jedan operativac CIA. Maršalov plan je bila čista ujdurma bankara sa Vol Strita, koji su rat i organizovali, kao što su organizovali i Prvi svetski rat, veliku depresiju iz 1929, a sa ciljem da bi kreditirali sve strane u ratu, a onda posle naplaćivali dugove sa kamatama. Ti bankari i pripadnici raznih elitnih društava i predsednici velikih korporacija, kao i mnogi predstavnici visokog establišmenta okupljeni u tajna ezoterijska društva su krivci za sve moderne krize i ratove. Šta imaju vanzemaljci sa obnovom gradova Evrope? Prim. Aut). Linda: “Maršalov plan je predstavljao, na neki način, našu kapitulaciju pred nacistima i vanzemaljcima?” Štajn: “Po mom mišljenju, da.” Linda: “Ali to ne objašnjava… ako su imali takvu vrstu izvanredne tehnologije, zašto jednostavno nisu preuzeli nadzor nad svetom?” Štajn: “Ne znam.” Linda: “Ne razumem zašto su nemački nacisti izgubili Drugi svetski rat ako su im pomagala šesetoprsta bića koja su imala takvu tehnologiju i koja su podučavala naciste kako da prave svoje napredne leteće brodove. Na ovoj planeti ista ta bića mogla su učiniti što god su htela. Prema tome, zašto nisu krenuli na Sjedinjene Države, Englesku i Australiju, tj. Saveznike, ako su već na Antarktiku pokazali da iz vazduha mogu skinuti svaki avion koji žele?” Štajn: “Ne znam.” (Čovek ne zna jer je poslat da izmišlja. Prim. Aut). Linda: “Jeste li ikada videli neki tekst u spisima između 1957. i 1960. o namerama šestoprstih bića ili onih drugih, manjih i krhkijih Sivih?” Štajn: “Nisam. Slični podaci iz dokumenata svodili bi se na ovo: „Voleli bi znati kakve su im prave namere.” Takve sam primedbe, ili nešto u tom stilu, viđao desetine puta.” Linda: “Kada ste otišli iz vojske?” Štajn: “1960. godine.” Linda: “CIA-u i vojsku napustili ste u isto vreme?” Štajn: “Da. U našoj CIA vojnoj grupi u to nas je doba bilo dvadeset i četvoro, a dolazili su i novi ljudi. U CIA zapravo nema odlaska u penziju. To vam je poput drevnih gladijatora: o starosti i penziji ne morate brinuti. Moj je šef umro sredinom 1970-ih. Kada sam prvi put ušao na mala vrata pa sam, pomažući mu, dobio pristup strogo poverljivim dokumentima, nikada se u CIA nisam služio svojim pravim imenom. Koristio sam konspirativni identitet. Jedini razlog što sam se izvukao, moglo bi se reći, živ u to rano doba 1960-ih, nakon četiri godine službe, bilo je ime kojim sam se koristio. U to doba, dve nedelje nakon što sam izašao iz službe, CIA je organizirala grupu koja je preuzimala tela beskućnika koji su u širem centru grada, nedaleko od naše vojne baze, umrli zbog alkoholizma ili predoziranja drogom. Ta skrovita grupa „krstila” je te mrtve ljude imenima kojim smo se ja i ostali koristili u CIA. Potom bi telo ili tela kremirali a pepeo rasuli kako niko ne bi mogao ponovo otkopati ostatke. Par nedelja nakon mog odlaska ime kojim sam se služio u CIA završilo je svoju karijeru i osvanulo „mrtvo.” Jednostavno se ugasilo. Od dvadeset i četvoro ljudi koji su bili u toj CIA jedinici, moj šef je umro prirodnom smrću a ja sam otišao, ali iz te jedinice preostao sam samo ja. Ostali nisu jer su postali špijuni u Rusiji i Turskoj i na kraju su svi ubijeni. Ja sam se uspeo izvući živ zahvaljujući pomoći moga šefa, ali moja žena o tome nije ništa znala sve do pre godinu dana (1997). Sve na čemu smo radili držano je u strogoj tajnosti trideset ili trideset i pet godina. Dakle, do sredine 1990-ih tajnost je pomalo izbledela i danas imate mnogo ljudi koji istupaju u javnost, poput onog vojnog oficira koji je napisao knjigu (penzionisani potpukovnik Američke vojske Filip Korso (Philip J. Corso), “Dan nakon Rozvela” (The Day After Roswell, 1997.). Sada i ostali iznose ono što znaju jer osećaju da to mogu učiniti bez opasnosti po svoju bezbednost.” Treba li komentar na ovaj intervju? Vanzemaljci koji pomažu naciste od pre počatka rata, a nacisti gube rat. Na Antarktiku se vodi rat, a “Nemački vanzemaljci” ne idu dalje od tog pustog mesta i još uslovljavaju SAD i saveznike da izgrade Nemačku! Druga je stvar sa ovim agentom CIA koji navodno odaje tajne 220

informacije. Da on stvarno odaje tajne informacije koje su istinite bio bi brzo otkriven i on i novinarka koja je intervju snimila.

Tajne arhive KGB-a

Tiho, neprimetno i daleko od očiju javnosti, u specijalno odeljenje KGB-a, godinama su se slivala svedočanstva, izveštaji i dokumenti o susretima i viđenjima čudnih letećih i plovećih objekata. U novozelandskom naučnom časopisu “Pogled u svemir”, zabeleženo je interesantno svedočanstvo pilota Stjuarta Bareta (Srewart Barret). On je 2. februara 1965. godine leteo avionom DC-3, nisko iznad obale severoistočno od Helensvila. Iznenada, na morskoj površini, Baret je ugledao tamne konture nekog neobično dugog plovećeg objekta. Verujući da se radi o nekom ogromnom kitu, kakve je u toj oblasti viđao i ranije, smanjio je brzinu i spustio se nisko iznad morske pučine. Ali, nije se radilo o golemom morskom sisaru. “Neobični objekat bio je savršeno simetričnog oblika” - zabeležio je u svoj izveštaj novozelandski pilot. “Bio je od nekakvog svetlucavog materijala, ali se spolja nisu mogli videti nikakvi mehanizmi za pokretanje i upravljanje. Tajanstveno je plovilo bilo dugo oko 30, a široko oko pet metara, a njegov oblik nije odgovarao nijednom poznatom tipu podmornice!...” “Zar se radilo o podmornici?” “Veroatno!” smatra Baret. Jer, upravo kada sam se našao iznad zagonetnog objekta, on je naglo zaronio. Istog su trena kazaljke na kontrolnoj tabli u avionu ludo zaigrale. Pokušao sam mu se približiti, ali je misteriozno plovilo netragom nestalo u morskim dubinama.” Moćnici bivšeg Sovjetskog Saveza svojevremeno su uveli centralizovano prikupljanje podataka o zagonetnim pojavama i neidetifikovanim plovećim i letećim objektima, a izveštaji su obuhvatali područja od Baltika do Pacifika. Bili su to ultra tajni projekti koje je kontrolisao moćni KGB, a vođeni su pod različitim imenima: “Mreža”, zatim “Galaktika”, a potom “Horizont.” Tiho i daleko od očiju javnosti, u specijalno odeljenje KGB-a, godinama su se slivala svedočanstva, izveštaji i dokumenti o susretima i viđenjima čudnih letećih i plovećih objekata. U ogromnu mrežu specijalnih izveštača bili su uključeni vojnici, pomorci, policajci, piloti, čak i partijski aktivisti sa dalekih prostranstava. Na čelu istraživačkog tima KGB je postavio čoveka od velikog poverenja, obaveštajnog pukovnika Borisa Sokolova, koga “Aganjokov” publicista Aleksandar Nikonov poslednjih godina javno optužuje da je preko 400 najznačajnijih dosijea, uključujuci i najvrednija dokumenta i video snimke o pojavama letećih tanjira i neidentifikovanih plovećih objekata na nebu i u vodama bivseg SSSR-a predao Zapadu, najviše Amerikancima. “Hiljade drugih ništa manje značajnih izveštaja o problemu letećih tanjira - tvrdi javno Nikolov - Sokolov je držao u putnom kovčegu, na tavanu svoje dače...” O njima se vec dugo ništa ne zna. Možda su već odavno nestali iz Rusije... Da bi dokazao svoju hipotezu da je rusku nuklearnu podmornicu “Kursk” potopio zagonetni ploveći objekat “koji ne pripada nijednoj državi sa naše planete, Aleksandar Nikonov je razgovarao i sa Borisom Surikovim, možda i najvećim ruskim autoritetom za leteće i ploveće neidentifikovane objekte. Surikov se proslavio time što je uspeo da raskrinka brojne fotografije i autore video-snimaka letećih tanjira, dokazavši da se radi o prefinjenim falsifikatima, a ne o istinitim fotodokumentima. Surinovu je neshvatljivo, čak i smešno što zvanične državne strukture u Rusiji službeno poriču pojavu neidentifikovanih letećih i plovećih objekata u vreme kada neke zemlje, poput Francuske i Čilea “službeno priznaju postojanje tehničkih objekata vanzemaljskog porekla u atmosferi oko Zemlje!” 221

“Istina je” - kaže Boris Surikov – “da su mnoge epizode o kojima govore storije iz zapadnjačkih izvora izmišljene, ali neidentifikovani ploveći i leteći objekti su gruba istina. Oni postoje i deo su naše svakodnevnosti.” To bi moglo biti tačno. Uostalom, postoje i verodostojni izveštaji i dokumenti. Postoje epizode koje nisu izmišljene i koje je teško demantovati. Uostalom, evo šta je doživio japanski pilot Jokomo Shiu: tog dana Shiu je iz baze poleteo u 20,18 sati. Već nakon petnaestak minuta ispod sebe je video nešto neverovatno poput priviđenja - otvorilo se more. Fantastični prizor pratile su eksplozije, a onda se iz morske pene vinulo nešto što je bilo nalik izduženom srebrnom disku. Jokomo je mehanički uključio radio i obavestio bazu: “nalazim se iznad Ošime… Ispod mene leti nešto nalik letećem disku... Izronio je iz mora... šta da radim? Prijem...” – “Prati ga!” – dobio je odgovor. Jokomo je okrenuo aparat udesno i našao se iza misteriozne letelice. Bio joj je “u repu” i pratio ju je prema otvorenoj pučini. Istocremeno je obaveštavao Bazu o svemu što se dešavalo ispred njega. “Letelica menja boju. Postaje purpurnocrvena... Sada je narandžasta... Povećava brzinu... Nisam u stanju više da je pratim... Beži mi... Nestaje... Šta da radim?!” Letelica je nestala, a baza je pozvala Jokoma da se vrati. Okrenuo je aparat, ali te noći za njega nisu prestala uzbuđenja. Kada se ponovo našao u blizini Ošime, pogledao je mesto odakle se u nebo vinula misteriozna letelica. I ponovo se zapanjio: na dnu mora, nešto je gorelo! Svuda unaokolo dokle je sezao pilotov pogled pružao se fantastičan prizor:more se presijavalo u raznim nijansama narandžaste boje! Nešto slično Jokomo Šio nikada u životu nije imao priliku da vidi. Neverovatni događajim registrovani su poslednjih godina na različitim pomorskim meridijanima, a saradnik moskovskog nedeljnog lista “Aganjok” (“Oгонек” – svetlucati) Aleksandar Nikonov s pravom smatra “da je, konačno, krajnje vreme da otvorimo tajne dosijee i da priznamo da postoje misterije koje nismo u stanju racionalno da rešimo” i dodaje da ruska nuklearna podmornica “Kursk” nije jedina žrtva neidentifikovanih podvodnih plovila, podsećajući čitaoce da je na jednako misteriozan način nestala i americka atomska podmornica “Tresche” (Lisica). Poslednja poruka sa nekadašnjeg ponosa američke ratne mornarice bila je krajnje uznemirujuća: “...Nalazimo se na planiranoj dubini... Svuda okolo vlada besprekoran mir. Plovimo napred... Uskoro emo biti na... Ali, kakva je ovo buka?!... Primećujemo svetla... Ali, zar je to moguće?!... Na ovim dubinama... Auuu, gotovi smo!... Togo...” I to je bilo sve! Kakva je to svetla primetio zapovednik podmornice na dubinama kojima je plovila 'Tresche'? Otkud toliko čudenje u njegovom glasu i zašto do kraja nije izgovorio posljednju rečenicu?! Odgovor na ova pitanja odneo je sa sobom - u smrt i okeansko ništavilo! Desilo se to 9. aprila 1963. godine u vodama Atlantika, sasvim blizu zlokobnog Bermudskog trougla. I jos nešto: američka atomska podmornica, koja je ime dobila zbog uverenja njenih konstruktora i graditelja da je neuništiva i da se može izvući iz najneugodnijih situacija, u trenutku nestanka bila je u pratnji dva američka vojna broda. No, to joj nije pomoglo. Jednostavno je nestala! Ali, time se ne završava priča o lukavoj “Lisici”. Nekoliko dana nakon katastrofe,utvrdeno je da se njeni ostaci, navodno, nalaze na 3.000 metara dubine, a četiri godine kasnije, u leto 1967. godine, dogodilo se nesto što je do kraja zbunilo američke pomorske eksperte. Za vreme krstarenja luksuznom jahtom iznad područja gde je nestala “Lisica”, jedna američka porodica, na površini uzburkanog mora, najednom je ugledala potonulu americku atomsku podmornicu. Šta više, počeli su da pozivaju, ali kada im niko nije odgovorio, približili su se još bliže. Tek tada su na boku podmornice procitali ime “Tresche!” I ne samo to: primetili su duž vodene linije i jednu dugu pukotinu, koja uopšte nije smetala podmornici da se odrzava na povrsini i - plovi! Dve godine kasnije Amerikanci su pretrpeli još jedan gubitak. U vodama oko Azorskih ostrva netragom je nestala nuklearna podmornica “Škorpion.” Šta se dogodilo? Nakon jednomesečnih pomorskih vojnih vežbi u sastavu Šeste flote u Mediteranu, tog 21. Juna 1969. godine, američka podmornica je uspostavila vezu sa svojom bazom u Norfolku. U kratkom razgovoru, komandant “Škorpiona”, iskusni pomorac Frensis A. Slajteri, (Francis Slyterry) raportirao je da plovidba teče u najboljem redu, da je posada u odličnoj formi i da svi jedva čekaju da se vrate, kako bi se sreli sa svojim porodicama. I to je bilo sve! “Škorpion” se nikada više nije oglasio, a opsežna potraga za njim bila je uzaludna. Tek, pet meseci kasnije, 29. septembra 1969. godine, njeno nepomično telo otkriveno je na dnu Atlantika, ali nikada nije ustanovljeno šta je bio istinski uzrok njenog zagonetnog potonuća! Mnogi istraživači i iskusni pomorci s pravom smatraju da je Bermudski trougao nesumnjivo složena i višeslojna 222

misterija. Ona u sebi krije brojna pitanja, sumnje i pretpostavke, koje su podjednako zanimljive, zbunjujuće i zagonetne - od verovanja da se u morskim dubinama kriju ostaci legendarne civilizacije Atlantide do pretpostavke da su upravo na tom mjestu, na morskom dnu izmedu Floride, Bahama i Puerto Rika, svoju tajnu podmorsku bazu smestili nepoznati gosti iz svemira, koji otimajući avione i brodove i kidnapujući pilote i pomorce za svoje tajanstvene eksperimente kontrolišu naučne domete Zemljana. Svedočanstva o nepoznatim plovećim objektima i neidetifikovanim letelicama koje vršljaju morskim dubinama neretko su tema i ozbiljnih naučnih skupova, u SSSR i kasnije u Rusiji. Prema američkim saznanjima, KGB je u strogoj tajnosti čuvao najmanje 19 dosijea o stradanjima sovjetskih “Migova” koji su imali zadatak da unište neidentifikovane letelice što su se vrzmale iznad sovjetskih vojnih baza. Nekako u isto vreme kada su se visoki avio i pomorski vojni i civilni eksperti Sjedinjenih Država, izvodeći ultratajne vojne manevre u vodama Porto Rika (područje koje pripada Bermudskom trouglu), osvedočili da su za sve vreme vežbe bili pod prismotrom “uljeza” - neidentifikovane podmornice - koja je raspolagala fantastičnim karakteristikama i bila neuhvatljiva za američke pomorske i vazduhoplovne snage, u drugom delu sveta, u severnom Atlantiku, poznati arktički istraživač doktor Rubens J. Villel (Willel), kormilar i dežurni oficir, koji su učestvovali u vojnim-mornaričkim manevrima, iznenada su postali svedoci tajanstvenog događaja koji će dugo vremena biti predmet najsuptilnije istrage američkih naučnika. Evo kako je taj zbunjujući događaj opisao Solomon Suljman (Sullman): “...Dan se bližio smiraju. Doktor Villela se nalazio na palubi, kada je odjednom video da se nešto pojavilo iz morske vode. Silovitom snagom probilo je led debljine od tri metra i poput ogromnog srebrnastog metka nestalo u nebesima. Ogromne sante leda podignute na nekoliko desetina metara sa topovskom bukom sručile su se nazad na ledeni sprud, a voda u ogromnoj rupi naprosto je ključala. Iznad nje su se dizali oblaci pare, što je najverovatnije ukazivalo na džinovsku energiju procesa, koji tek što se odigrao...” Kome je pripadala neidentifikovana letelica koja je izletela iz hladnih arktičkih voda? Šta je radila i gde je nestala? Mnogo kasnije, u vreme Jeljcina, američki i ruski naučnici su izmenili tajna dokumenta i saznanja o nekim slučajevima za koje je bila zainteresovana i jedna i druga strana. Prema američkim saznanjima, KGB je u strogoj tajnosti čuvao dosijee o stradanjima sovjetskih letelica koje su imali zadatak da unište neidentifikovane letelice, a neke od njih vinule su se, poput projektila, iz morskih dubina. Kako su Sovjeti verovali da se radi o najnovijim američkim špijunskim letelicama, pokušavali su da ih zaustave i obore, ali su njihovi “Migovi” doživljavali tragičan kraj. Iz tih dramatičnih vremena potiče i fotografija neidetifikovanog letećeg objekta u obliku cigare, koja je snimljena neposredno nakon izletanja tajanstvene letelice iz morskih dubina. Desilo se to iza polarnog kruga, nedaleko od dalekog Koljskog poluostrva. Slučaj nikada nije objašnjen, ali su članovi specijalno oformljene komisije, koju je predvodio ugledni sovjetski ufolog, zamenik rukovodioca Sekcije za podvodna istraživanja Akademije nauka SSSR, doktor V. Ažaža, sakupili podatke da su samo u dve godine, 1980. i 1981, stanovnici okolnih sovjetskih oblasti registrovali izletanje iz voda ovog regiona najmanje 36 misterioznih letećih objekata. Istraživanja koja su sledećih mesici i godina preduzeta nisu sovjetske naučnike odvela do racionalnih odgovora. Tako su i ovi slučajevi adaktirani. Petnaestog oktobra 1975. godine u 16 sati, u neposrednoj blizini Marseja, u francuskim priobalnim vodama, iznenada je iz vode izleteo srebrnasti disk sa prečnikom oko deset metara. Prema izjavama jednog inženjera za svetionike i bankine, i 16 radnika koji su bili očevici čudnog događaja, tajanstveni disk (leteći tanjir) je napravio nekoliko krugova, zatim se podigao na visinu od nekih 120 metara, ostao na toj visini oko 90 sekundi, a zatim iz mesta jurnuo neshvatljivom brzinom i nestao u nebu. Godina 1977. po mnogo čemu je bila godina NLO. Viđani su iznad mnogih područja sveta, a dopisnik novinske agencije Reuters iz Tokija, 29. oktobra je odaslao sledeću vest: “Iz Urugvaja, gde su poslednjih meseci viđeni u velikom broju, leteći tanjiri su se, izgleda, preselili u Japan.” Prema izjavama očevidaca, jedan tajanstveni leteći predmet pojavio se na nebu iznad severnog dela ostrva Honšu. Pilot japanske kompanije “Jal” i jedan astronom, izjavili su da su videli vatrenu loptu koja se, pred njihovim očima, podelila u više manjih, koje su se već sledećeg trenutka izgubile u dubokim vodama Pacifika...” No, vratimo se već pominjanom članku uglednog profesora S. Sandersona “Aboridžini morskih dubina”, objavljenom 1972. godine u moskovskom časopisu “Tehnika malodezi” (Tehnika mladeži). U tom 223

tekstu, profesor Sanderson navodi više interesantnih svedočanstava o pojavama neidentifikovanih plivajućeletećih objekata. Između ostalih, pominje i epizodu koja se odigrala 20. maja 1967. godine u 18,15 sati, daleko od ledenih polarnih predela, otprilike 180 kilometara od brazilske obale, u toplim vodama Atlantika. Šta se, zapravo, dogodilo? “..Oficiri i komanda argentinskog broda “Navero” su večerali kada je zapovednik broda, iskusnog pomorca Julijana Lukasa (Yulijan Lucas Ardanz), hitno pozvao na palubu dežurni oficir Horhe (Jorje) Montoja. Dežurni oficir mu je saopštio da je registrovao neko čudno plovilo koje prati njihov brod. Zapovednik je izleteo na palubu i primetio da se sa desne strane, otprilike 50 fita od “Naveroa” kreće neki nepoznati ploveći objekat nesvakidašnjeg oblika. Bio je nalik cigari i imao je dužinu oko 110 fita. Začudo, plovilo nije proizvodilo nikakav zvuk, niti je iza sebe u vodi ostavljalo uobičajni trag. No, ono što je bilo najčudnije i što je iskusnog pomorca činilo zbunjenim leži u činjenici da je misteriozni ploveći objekat zračio snažnom plavkasto-belom svetlošću. Zapovednik argentinskog broda zabeležio je u brodski dnevnik da na čudnom plovećem objektu nije zapazio ništa što je karakteristično za uobičajne podmornice, na njemu nije bilo kule, periskopa, mosta... Plovilo je bilo savršeno glatko i kretalo se istom brzinom kao i njegov brod - oko 25 čvorova na sat. Posle izvesnog vremena, zagonetna je podmornica iznenada promenila smer za 90 stepeni, zaronila, prošla ispod “Naveroa” i nestala u dubinama Atlantskog okeana. Solomon Suljman navodi i tragični slučaj, verovatno vezan za tajanstveni “roneći” objekat, koji se dogodio u italijanski teritorijalnim vodama 18. septembra 1978. godine. Ribar po imenu Vinceti tog je dana sa svojom kočom otplovio na Jadran, a već sledećeg dana nađen je na dubini od 20 metara. Ovu čudnu tragediju obeležile su dve neobične okolnosti: nije se dogodio nikakav sudar, jer na čamcu nije bilo nikakvih tragova koji bi upućivali na to, a drugo, prilikom obdukcije, u plućima nesretnog Vinceta nije pronađena nijedna kap vode. Tragičnog dana, u području Jadrana u kome je Vinceti obično lovio ribu, neki su ribari registrovali misteriozni “stub svetlosti”, koji je izbijao iz mora, a kada su mu se približili on je zaronio i nestao. Te 1978. godine Jadransko more je postalo središnja tema mnogih lovaca na misterije. U njegovim su se vodama događale krajnje neobjašnjive pojave i fenomeni. U noći 3. novembra italijanski ribar Antonio Paleska iz San Benedeta del Tronta prvi put opaža neobičnu pojavu na moru: “Bio sam na otvorenom moru kada sam, oko tri ili četiri sata ujutro, opazio neku čudnu gotovo ružičastu svetlost kako prati moju koču. Moram priznati da sam se uplašio, jer takvo nešto nikada u životu nisam video. Sakupio sam mrežu i krenuo prema obali. No, tajanstveno ružičasto svetlo me i dalje pratilo. Obilazilo je oko moje koče i ja nisam mogao odgonetnuti šta bi to moglo da bude. Užasno sam se uplašio. Tek kada sam se približio obali, posle puna dva sata pratnje, tajanstveno je svetlo prestalo da me prati. Nestalo je u dubinama mora.” Prvih su dana italijanski ribari zbijali šale na račun Antonia Paleska, ali su uskoro, kada su se i sami uverili u neobične pojave, u pomoc pozvali civilne i vojne eksperte. Tih su dana mnogi ribari bili svedoci pojave čudne svetlosti, velikih vodenih stubova koji su iznenada izbijali iz mora, penušanja i ključanja vode, zagonetnih belih pruga, loptastih letećih tela što su izletali iz mora i ponovo se vraćala u njega... “Iznenada sam na radaru ugledao neko čudno telo koje nas prati – ispričao je svoj doživljaj Đovani Merlini, zapovednik ribarskog broda “Andrea Padre”. Upitao sam: “Ko je iza nas? Javite se!” Mornari su mi rekli da iza nas nema nikoga. Naljutio sam se i otišao da se u to sam uverim. I zaista, nisam video nikoga da nas prati, ali je radar i dalje registrovao nekog fantomskog pratioca koji je imao oblik plovećeg pauka. Drugi italijanski ribar, Alberto Matuči, koji je tih dana ribario na svojoj koči “Luna Madre”, ispričao je novinarima sledeće: “Prvo je naš radar poludeo, a zatim nas je iznenada zaslepila jaka svetlost koja se neprestano premeštala po moru. Najčudnije u svemu tome bilo je što se ta misteriozna svetlost nije reflektovala na moru.” U noći 9. novembra neobične fenomene po prvi put registruje jedan vojni patrolni čamac CP 2018 italijanske Ratne mornarice. Oko 20,45 sati, dok su se nalazili devet kilometara daleko od Silvi Marine, ugledali su ružičastu svetlost kojase rasipala u prečniku oko tri stotine metara, a zatim odjednom nestala. Sva kasnija patroliranja bila su bezuspešna, a more na kome se fantomska svetlost pojavila duboko je oko 23 metra i isključuje svaku mogućnost prisustva podmornice. Narednih dana uplašeni ribari nisu isplovljavali na jadransku pučinu, ali su i dalje bili svedoci neobičnih pojava. “Nalazio sam se šest kilometara od obale” seća se Đuzepe Merlini. “Bilo je oko 10 sati ujutro kada sam primetio da se nešto čudno događalo sa radarom. Kao da ga je neko isključio. Pogledao sam oko sebe i opazio ogromnu brazdu kako preseca more. Takav trag iza sebe ostavlja jedno veliki motorni brod. Medutim, na površini mora nije bilo ničeg, baš ničeg!” Slične tragove u moru videlo je bar dvadesetak pomoraca. Ali, drugi ribari doživeli su da u njihovoj blizini iznenada, bez ikakvog vidljivog i logičnog razloga, proključa more. “Prvo je vladao mukli mir, a more je bilo glatko poput ulja” - seća se Karlo Vodi. “Odjednom, nedaleko od nas, voda počinje da ključa. Utisak je kao da 224

se ispod mora nalazi nekakva mašina koja proizvodi penu. Ogromnu penu, barem 600-700 metara u prečniku. Usred te pene kao da se pokretalo nekakvo veliko, tamno, ploveće telo...” Analizirajući fantomske pojave u Jadranu, italijanski pukovnik De Martino izjavio je novinarima da se većina zagonetnih pojava može pripisati prisustvu stranih (sovjetskih, zbog blizine Jugoslavije i Istočnog bloka, ali i američkih) podmornica, ali što se tiče vodenih stubova, svetlećih fenomena i smetnji na radarima, to spada u istu kategoriju kojoj pripadaju vanzemaljci i NLO. Ovakvih slučajeva ima u celom svetu. Šta su misteriozni predmeti koji izleću iz mora praćeni bleštavom svetlošću, možemo samo da nagađamo, a u arhivama KGB-a možda se krije i pravi odgovor na ovo pitanje. Jedno je sigurno, naša planeta, a pogotovo dubine mora i okeana, nisu još nimalo istražene, a u tim dubinama kriju se očigledno velike tajne. Inače, morske dubine se bar javno ne istražuju, ali već sada postoji tehnologija koja može dopreti do dna svih okeana. Možemo li da sumnjamo da vlade velikih sila ne petljaju nešto na morskom dnu, gde oko javnosti ne može da dopre i gde se neće muvati svedoci i novinari. Tu se takođe mogu smestiti radnici sa porodicama, koji bi živeli i radili pod kupolama, a komunikacija sa površinom bi bila pod kontrolom. Takav slučaj nije sa bazama u pustinjama, odakle nešto i može da “procuri” ili sa famoznim logorima FEMA, sa ruskim tajnim bazama itd. Ispod mora bi neka tajna baza bila poput baze na nekoj drugoj planeti. Džejms Oberg je međunarodno priznati stručnjak kada je u pitanju svemirski program bivšeg Sovjetskog Saveza. Što se pak tiče raznih senazacionalnih događaja vezanih za NLO-e na tim prostorima, stručnjaci već duže vreme tvrde da za većinu priča postoje logična objašnjanja. Šta to znači po njima? Jedan od takozvanih “NLO talasa” prošao je iznad Rusije 1967 godine i imao je na stotine očevidaca. O tome je vrhunski, tada sovjetski, ufolog Feliks Zigel sakupio ogromnu dokumentaciju. Neki od tih izveštaja dospeli su i na Zapad, gde su se kasnije pojavljivali u raznim knjigama ili bili citirani na sastancima u visokim vladinim krugovima zapadnih zemalja. Sovjetski Savez je 1977. godine zabranio civilna istraživanja o NLO. Tada su astronom Lav Gindilis i jedan istraživački tim iz Moskovske akademije nauka proučili svu Zigelovu dokumentaciju i prihvatili je kao verodostojan dokaz poseta vanzemaljaca području Sovjetskog Saveza. Međutim, tadašnja vlada SAD je, na Gildisovu nesreću, brzo dala objašnjenje za sovjetske NLO, viđene 1967. Sovjeti su, prema tvrdnjama Amerikanaca, ustvari testirali raketne bojeve glave u donjem toku reke Volge. Rakete su pri povratku iz niske orbitne putanje izgledale kao NLO. Populacija koja je sve to videla daleko iznad svojih glava nije ni sumnjala ni znala šta se stvarno gore događa. Pentagon je ove sovjetske bojeve glave nazvao “Frakciono orbitno oružje za bombardovanje” - FOBS. One su se pojavljivale kao velike vatrene kugle na nebu, a njihov let bio je dug stotinama kilometara. To objašnjava zašto je sovjetska vlada proglasila hitno obustavljanje, to jest, zabranu civilnih istraživanja o NLO. Dvadesetog septembra 1977. Sovjeti su lansirali tajnu raketu iz svemirskog vojnog centra u Plesecku - severozapadna Rusija. Raketa je, prema izveštaju sovjetske agencije TASS, izgledala kao zvezdoliki NLO, koji se “sporo kretao prema Petrozavodsku, iznad kojeg se širio u vidu meduze, kupajući grad mnogobrojnim finim zracima, koji su, opet, stvarali sliku kao da pada kiša.” Sovjetski pisac naučne fantastike Aleksandar Kazancev odmah je ovaj događaj opisao kao “posetu svemirskog broda koji vrši izviđanje.” Doktor Vladimir Ažaža, stručnjak iz oblasti NLO-a, tvrdio je da su ti objekti “ili prevozna sredstva neke visoke inteligencije sa posadom ili je to bilo neko energetsko polje koje je stvorio takav NLO.” Kada su Feliksa Zigela pitali da li misli da je to bio NLO, odgovorio je: “Bez sumnje - ima sve odlike NLO.” Slično se tvrdilo i 1981. godine kada je iz Plesecka lansirana raketa koja je osvetlila nebo iznad Moskve. Doktor Vladimir Ažaža tvrdio je prilikom jednog predavanja da je u aprilu 1973. godine jedan NLO napao “Apolo 13”, jer je ovaj tajno prenosio atomsku bombu na Mesec. Kasnije je objasnio: “Kada sam držao to predavanje bio sam početnik iz ufologije i bio sam idoktriniran “ET” hipotezama, pa ništa drugo nisam razaznavao. Sa zadovoljstvom poričem sve što sam tada rekao.” Posle toga, Ažaža je, navodno, u jednom američkom tabloidu objavio lažne fotografije tobožnjih NLO, koje je navodno snimio jedan od astronauta sa “Apola”, i lažne poruke navodno upućene iz vanzemaljskih letelica viđenih pored mesečevih kratera. Kasnije, na konferenciji o NLO u Albukerkiju, Ažaža je tvrdio da ima dokaze da su NLO-i ne samo oteli pet hiljada Rusa, već da niko od njih nikada nije vraćen. Džejms Oberg je kasnije izneo svoje mišljenje kako je Ažaža došao do tog šokantnog broja otetih: “Mislim da je on uzeo broj prijavljenih nestanaka iz celog Sovjetskog Saveza, obeležio oblasti u kojima su prijavljene veće aktivnosti NLO-a i nestalu populaciju sa tog područja pripisao otmici vanzemaljaca. To je bilo tako jednostavno, iskreno i besmisleno.” Da li je to bilo baš tako i do dan danas je ostalo 225

pod velom tajne. Pošto je u SSSR život vredeo jako malo, posebno život disidenata i potencijalnih neprijatelja, optužiti vanzemaljce ili “zapadne imperijaliste” za otmice je bilo najlakše. Ipak, jasno je da je vlada SSSR isto kao i američka radila na tajnim naoružanjima, letelicama i podmornicama. Iako je svetu servirana priča o “Hladnom ratu” jasno je da su radile zajedno na vojnim tehnologijama, o čemu pišu mnogi autori, između ostalih i Ralf Eperson u knjizi “Nevidljiva ruka”. To nije teorija zavere. To je zavera. Amerikanci Brajen Greš (Bryan Gresh) i Džordž Knep (George Knepp) posetili su Rusiju u maju 1993. godine. Greš 15 godina radi na televiziji kao izveštač, a Knep je slavni istraživač NLO. Planirali su da ostanu desetak dana i da za to vreme pokupe što više podataka o NLO viđenim u Rusiji. Najpre su upoznali Nikolaja Kapranova, ruskog fizičara koji je radio kao savetnik obezbeđenja u sovjetskom Parlamentu. Zamolili su ga da ima pribavi bilo kakve informacije o NLO, a oni su mu obezbedili kancelariju i pristojan honorar. Greš je kasnije objasnio razloge za ovaj put: “Nadali smo se da ćemo otkriti nešto što američka vlada zna o NLO, tako što ćemo pričati sa Rusima. Dugo se pretpostavlja da je vlada SAD držala takve informacije u tajnosti, pod okriljem državne bezbednosti, a Rusi su možda radili to isto. Nadali smo se da su nove slobode u Rusiji naša šansa da se nešto novo sazna i o “njihovim” NLO. Njih dvojica su potom upoznali i Borisa Sokolova, penzionisanog ruskog pukovnika, koji im je otkrio da je nadgledao proučavanje fenomena NLO između 1980. i 1990 godine, po nalogu sovjetskog ministra odbrane. Tokom tih deset godina ceo Sovjetski Savez naslušao se bezbroj priča o vanzemaljskim letelicama, a vojska Sovjetskog Saveza dobila je instrukcije da prijavi svako eventualno viđenje NLO i, ako je moguće, da napravi njihove snimke. Mnogi od vojnih izveštaja dolozili su i do pukovnika Sokolova. Sam Sokolov ispričao je sledeće: “Evidentirano je 40 slučajeva gde su se naši piloti susreli sa NLO-ima. Bilo im je naređivano da ih gone, a potom i da pucaju na NLO. Ali, čim bi naši piloti pokušali da se približe neznancima iz svemira, ovi bi povećali brzinu. Piloti bi se dali u poteru, ali ne bi uspevali da ih stignu, a u nekim slučajevima piloti su gubili kontrolu nad avionima, što se tragično završavalo. Posle toga piloti su dobili drugo naređenje: kada ugledate NLO treba da promene kurs i udalje se na bezbedno rastojanje.” Sokolov je prizna o da je Sovjetski Savez želeo da otkrije što više o NLO, da bi bili u prednosti pred svojim konkurentima. Dodao je da su SAD razvile svoju tajnu tehnologiju koja potiče od vanzemaljaca. (Ista priča kao i u SAD. Prim. Aut). Kao drugo zapanjujuće otkriće Sokolov je naveo da su SAD postavile 30 radarskih stanica specijalno projektovanih da privuku NLO. Petog oktobra 1983. godine Sokolovu je naređeno da otputuje u jednu bazu u Ukrajini. Dan pre toga, komandir baze izvestio je šefa Vrhovnog štaba sovjetske armije da je od 16-18 časova viđan NLO i da je, što je najgore, na neki nepoznat način aktivirao signalna svetla na komandnoj tabli za nuklearne projektile. Nastala je panika zbog opasnosti da se projektili na nekontrolisan način aktiviraju, što je moglo da izazove nuklearni rat. Sokolov je naredio hitnu i temeljnu istragu, ali nikakvog logičnog objašnjenja za ovaj incident nije bilo. Međutim, korist od ovog zagonetnog slučaja je u tome što su sovjetski vojni stručnjaci tada počeli stvarati jedan moćan aparat za razmenu informacija o NLO, da bi se izbegla mogućnost ponavljanja sličnih incidenata. Da li je NLO mogao da aktivira nuklearne projektile? Prema tvrđenju Roberta Dina, bivšeg oficira američkog ratnog vazduhoplovstva, isti takav incident se dogodio šezdesetih godina, kada je bio stacioniran u sličnom štabu u Parizu. Tokom desetogodišnjeg ispitivanja, Sokolov je sakupio hiljade svedočenja o NLO. Procene variraju, ali se smatra da je oko milion Sovjeta za tih desetak godina videlo NLO-e. Američki istraživači Greš i Knep su od Sokolova dobili za proučavanje oko 400 najintrigantnijih slučajeva. Nakon toga Greš i Knep su se upoznali sa Rimili Avramenkom, koji je tada bio jedan od vrhunskih stručnjaka, koji je radio na ruskom ekvivalentu američkog programa “Rata zvezda.” Zapitan da li NLO-i stvarno postoje, bez razmišljanja je odgovorio: “Moje kolege i ja ne razmišljamo da li NLO-i postoje. Mi znamo da postoje.” Posle toga Greš i Knep su se susreli sa jednim funkcionerom Ruskog ministarstva odbrane, koji je želeo da ostane anoniman. On je svojevremeno vodio vojna proučavanja NLO-a, nazvana “NIT-3”. Grešu i Knepu su pokazani veoma intrigantni dosijei, prama kojima su čak i neki ruski kosmonauti viđali NLO-e i svedočili o tome. U dokumentima se pominje i Jurij Gagarin, prvi čovek u svemiru. Po povratku u Ameriku Greš je obelodanio da su svojevremeno Rusi bili upoznati i sa čuvenim padom letećeg tanjira u Rozvelu, 1947. godine. Njih dvojicasu bili prvi novinari sa Zapada koji su intervjuisali Valerija Burdakova, moskovskog naučnika koji je bio jedan od osnivača sovjetskog svemirskog programa. O onome što je saznao od Burdakova Greš je rekao: “On je čak držao i predavanja o NLO-ima. To je privuklo i Sergeja Koroljeva, stručnjaka za raketnu tehniku i, takođe, jednog od osnivača ruskog svemirskog programa. Koroljev se poverio Burdakovu, a ovaj je to prepričao dvojici amerikanaca. Koroljeva je 1948. godine pozvao J.V. Staljin u svoj kabinet. Zatim je 226

Staljin uveo Koroljeva u jednu sobu gde su raširene po stolu bile gomile materijala i informacija o NLO, prikupljenim za vreme strogo poverljivih istraživanja. Neke od informacija pribavili su sovjetski operativci u Novom Meksiku (SAD), nakon pada NLO-a kod Rozvela. Staljin je želeo da čuje Koroljevo mišljenje u vezi sa ovim slučajem. Prema Burdakovoj priči Koroljev je rekao sledeće: “U redu, uzeću materijale, proučiću ih i vratiti za dva dana. Tada ću reći šta mislim.” Ali, Staljin je tada energično rekao: “Ne, ne možeš poneti ništa od ovoga.” Zatim je naredio Koroljevu da ostane da radi u toj sobi onoliko dugo koliko je potrebno. Staljin mu je ponudio prevodioce i šifrante i sve ostalo što bi bilo potrebno da obavi posao. Kada je završio proučavanje materijala o incidentu kod Rozvela, koroljev je rekao Staljinu: “Smatram da se ovo stvarno dogodilo, ali mislim da NLO nisu opasni po našu zemlju. Oni nisu proizvedeni u SAD, niti u nekoj drugoj zemlji.” Staljin mu se zahvalio i rekao da njegovo mišljenje deli još nekoliko stručnjaka u toj oblasti. Greš i Knep su intervjuisali i Rema Varlamova, koji radi pri moskovskom tehnološkom institutu. On je obišao nekoliko mesta prizemljenja NLO-a, kojih samo u okolini Moskve ima deset. Glavni zadatak Rema Varlanova bio je da odredi ima li ikakvih fizičkih ili hemijskih promena u zemlji na tom mestu. Otkrio je da identični kvarcni časovnici, od kojih je jedan postavljen unutar mesta sletanja NLO-a, a drugi van, pokazuju različita vremena. Unutar mesta prizemljenja vreme se ubrzava. Varlamov je još dodao da je pri ispitivanju uzoraka zemlje sa tog mesta, u jednom kubnom centimetru nađeno nekoliko jednoćelijekih organizama. Van mesta prizemljenja, pak, u jednom kubno centimetru ima na desetine hiljada jednoćelijskih organizama. Biolog i blizakkolega Varlamova, Jurij Simakov, podržao je ove nalaze i ispričao svoje interesantno otkriće: “Stavili smo muve u jednu posudu i odneli je na mesto jednog prizemljenja NLO-a. Muve su kao poludele zujale i letele unaokolo.” Takođe su naišli na mikroskopski male “klikere” unutar krugova sletanja. Naučni testovi do sada nisu uspeli da ih identifikuju. Greš i Knep su poneli primerke “klikera” u SAD, ali stručnjaci iz bazne patologije, mikroorganizama i hemije nisu ništa otkrili. Možda je najbizarnija tvrdnja doktora Simakova koja se odnosi na otkriće mikroskopskih crva nađenih u uzorcima zemlje uzetih sa dva mesta u Sibiru, gde su sleteli NLO-i. Utvrđeno je da se takvi crvi mogu naći samo u Meksiku, što znači da ih nema nigde u prirodi u Sovjetskom Savezu. Otkud takvi crvi na tom mestu ostala je velika misterija. General Igor Maljević bio je šef Vrhovnog štaba vazduhoplovnih odbrambenih snaga SSSR. U aprilu 1977 godine, mesec dana nakon što je 21. marta bilo prijavljeno preko sto viđenja NLO-a, on je rekao: “Sudeći prema svedočenjima očevidaca NLO je izgledao kao disk prečnika od sto do dvesta metara, sa dva pulsirajuća poziciona svetla.” Tokom vertikalnog kretanja NLO je rotirao oko svoje ose i izvodio letove u vidu slova S i u vertikalnoj i u horizontalnoj ravni. Zatim je iznenada odleteo brzinom koja dva ili tri puta prevazilazi onu bilo kakvog modernog vojnog aviona. Mnogi posmatrači primetili su da je brzina leta tog NLO-a u direktnom odnosu sa treptanjem njegovih bočnih svetala: što češće svetla trepću to je veća brzina. Još je naravno, bezbroj nedotaknutih zagonetki vezanih za NLO-e sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza. Kao potvrda toga možda je najbolje citirati jednu izjavu bivšeg predsednika Sovjetskog Saveza Mihaila Gorbačova, iz 1990. godine: “Fenomen NLO postoji i mora se tretirati vrlo ozbiljno.” Ipak zvanični SSSR se nje toliko bavio NLO fenomenom kao SAD. Bar ne tako javno. U SSSR nije bilo potrebe da se manipuliše stanovništvom u tolikoj meri kao u SAD i na zapadu, jer je stanovništvo bilo ili indoktrinirano komunizmom, ili u strahu. Uglavnom većina stanovništva nije razmišljala o tome da li postoje vanzemaljci, ali je komunistička vlast imala potrebe da istražuje ovaj fenomen i zagonetne pojave na nebu iznad SSSR. Za razliku od SAD nije bilo slobode da se toliko priča i piše o tome, ipak romani sovjetskih autora na temu vanzemaljci nisu zaostajali od romana napisanih na zapadu. Beljajev Aleksandar Romanovič, Kazancev, Agrest, A. Morozov (“Mars 1”), V. Ivanov, G. Altov, B. Fratkin (“Tajna asteroida 11703”), V. Zuravkov (“Balada o zvezdama”), A. kolpakov (“Grijada”), Jefremov (“Magline Andromede”), A. Volkov (“Putovanje na Veneru”), K. Ciolkovski (“Na Mesecu”), A. Beljajev (“Ariel – leteći čovek”), Feliks Zigel…i mnogi drugi.

227

NLO koji je navodno pao u regiji Sverdlovska (SSSR), 1969, dugo skrivan od strane KGB

FBI objavio dokumente o postojanju vanzemaljaca
Prvo ćemo da se igramo mitologije i fantastike, da negiramo postojanje NLO, a pritom potpirujemo maštu naroda, a onda ćemo polako da se ozbiljno zauzimamo da svet prihvati vanzemaljce kao realnost. Jer je potreba za tim sazrela. Dežurni krivac i tutor, kao i dežurni neprijatelj mora da postoji. Ankete pokazuju da blizu 90 % Amerikanaca veruje u postojanje vanzemaljaca, a 95 % od tog broja veruje da vlada krije istinu. Američki Federalni istražni biro (FBI) je objavio na svom sajtu “poverljive” dokumente o vanzemaljcima iz prošlih decenija, kao i brojne fotografije. Njih je najviše interesovao “slučaj Rozvel.” Novinari i ufolozi su počeli da češljaju ovaj sajt, i šire priču po svetu. Pronašli su izjavu Gaja Hatela (Gay Hottel) specijalnog agenta FBI, koju je on potpisao 1950 godine. Agent Hatel je rekao “da su tri leteća tanjira pronađena u Novom Meksiku. Letelice su bile kružnog oblika, sa izdignutim centrom, prečnika nešto većeg od 15 metara. U svakoj letelici je bilo po tri tela humanoidnog oblika, visine jednog do jednog i po metra. Ovi humanoidi su bili obučeni u metalik odeću fine strukture, koja podseća na pilotske kombinezone” piše u dokumentu. Drugi dokumenat se odnosi na “slučaj Juta.” Tajni agent nepoznatog imena piše da su dva policajca i stražar, međusobno udaljeni više od kilometar i po videli neobične objekte severno od Solt Lejk Sitija u saveznoj državi Juta. Njihova su svedočenja poslata 1949 godine Edgaru Huveru, tadašnjem direktoru FBI, u dopisu sa naslovom “Leteći diskovi.” Tri svedoka su izjavila da je jedan objekat eksplodirao. Bivši pripadnik Američke mornarice, fizičar dr. Brus (Bruce) Makabi, koji se godinama bavi istraživanjem NLO fenomena, tvrdi da je taj dokumenat lažan, odnosno da je deo lanca prevara koje je počinio Silas Njuton (Silas Newton). Makabi tvrdi da je Njuton organizovao lažno udruženje za finansiranje istraživanja NLO. Da bi pridobio donatore, napravio je gomilu lažnih vladinih dokumenata, među kojima je i ovaj. Objavljivanje tajnih dokumenata o NLO na zvaničnom sajtu FBI je privuklo veliku pažnju javnosti, a novinari su napravili takvu najavu i propratili vest sa takvim naslovima kao da je FBI prikazao živog vanzemaljca. Ipak, mnogi od ovih dokumenata, koje je FBI objavio su u javnosti bili poznati još pre 30 godina, i o njima su pisale čak i novine koje spadaju u domen “žute štampe” i novine koje pišu o svim mogućim misterijama. Astronaut Edgar Mičel, za koga se zna da je najduže hodao po površini meseca, devet sati i sedamnaest minuta, u intervijuu koji je dao 2008. godine, tvrdio je da američka vlada krije da vanzemaljci posećuju našu planetu. Mičel kaže da NASA već nekoliko puta ostvaruje kontakt sa vanzemaljcima, ali da to zataškavaju. On tvrdi da su vanzemaljci bića malih tela, velike glave, velikih očiju, sa neverovatnom tehnologijom. “Veoma su dobronamerni, jer bi u suprotnom ljudi već nestali”, tvrdi Mičel. NASA je negirala ove tvrdnje, što se i očekivalo. 228

Prilikom govora u Ujedinjenim nacijama 1985 godine, astronaut Gordon Kuper je rekao: “Verujem da vanzemaljske letelice i njihove posade posećuju našu planetu.” Nešto kasnije, u intervijuu koji je dao novinarima, Kuper je bio još određeniji: “Godinama čuvam tajnu. Mnogi piloti i astronauti takođe. Sada želim da kažem istinu. Svaki dan radari širom SAD uhvate neku letelicu nepoznatog porekla. Hiljade ljudi je videlo NLO i o tome postoje brojna svedočanstva, dokumenti, ali se skriva od janosti. Zašto?” Nije to prvi put da se u UN govori o fenomenu NLO (a ni zadnji) i o vanzemaljcima. Američki predsednik Ronald Regan je u govoru na 42. sednici Generalne skupštine UN godine 1987, upozorio na opasnost od vanzemaljske invazije. Govor je završio pitanjem: “Zar nismo već odavno sa njima u kontaktu?” Bivši predsednik SAD Bil Klinton izgovorio je 2005 godine: “To mesto u državi Nevadi, gde se čuvaju ostaci NLO i tela vanzemaljaca, u suštini je ozbiljan objekat na kome se zaista nalaze artefakti nezemaljskog porekla.” Svedoci svedoče a dokazi potvrđuju, bez obzira na autoritete. Ovi dokumenti FBI i sama svedočenja astronauta, i očevidaca su nešto “već viđeno” i tu nema nikakve težine. Ipak, ono što ljude najviše zanima je tajnovitost i misterija, a stalno medijsko ponavljanje jedne priče dobija njene vernike. Misterija intrigira, posebno ako tvrdnje o njenoj mogućoj istinitosti dolaze sa vrha, iz vlasti, od strane naučnika, i drugih autoriteta. Ljudi su skloni da veruju autoritetima, često i bez razmišljanja. Iako je i retardiranome jasno da na njujorške “Blizance” i Pentagon nisu pali nikakvi avioni, i da to nisu napali nikakvi Arapi, i dalje većina Amerikanaca veruje u zvaničnu priču, i većina se radovala na vest da je tobož ubijen “prvi terorista sveta” šejh Osama Bin Laden. Većina je spremna da ponovo glasa za političara za kojeg i barske šljuke znaju da je krao rukama, nogama i zubima. Spremni su jer se pokoravaju autoritetima i medijima, a i rezmišljanje je bolno. Većina će biti spremna da se odrekne svojih građanskih sloboda kada vlast objavi da vanzemaljci napadaju. Setimo se Velsovog “Rata svetova.” Ipak, kada je u pitanju establišment, da li nas bilo šta sme iznenaditi? Videli smo kako se posle krvavih ratova ljube i rukuju. Kako ne odgovaraju za pljačkanje svojih naroda, izazivanje gladi, bede. Kako posle zločina nad svojim narodom odlaze u egzil gde u drugoj državi mirno žive od opljačkanog novca. Videli smo kao su im porodice nedodirljive, i što je najvažnije, kako su zli, pokvareni, koliko lažu, kako su pohlepni i spremni na sve, od ubistava, do zatiranja čitavih grupa i naroda, samo da ostvare svoj đavolski naum – vlast, moć, bogatstvo. Setimo se projekta “Spajalica” i izvlačenja nacističke elite iz Nemačke u SAD, Argentinu i Urugvaj. Pogledajmo Astanu, prestonicu usred pustinje u Kazakstanu. Zemlja prebogata naftom i gasom, ogromnog prostranstva, retko naseljena, ali osim same nove prestonice, čim se iz nje izađe, nailazi se na neopisanu bedu. Kazakstan i njegov glavni grad Astana, koji je 1998 počeo da gradi Nursultan Nazarbajev, predsednik te države su dve suprotnosti. Šarm celom gradu daju zgrade u obliku svemirskih letelica, piramida, jaja i raznih neindentifikovanih letećih i neletećih objekata. Posle gledanja „Zvezdanih staza" planeri Astane očigledno su čitali Harija Potera, ali i Tolkinovog „Gospodara prstena.” U parkovima grada i na ulicama nalaze se sa strane položeni ogromni ćupovi iz bajke, zatim magični prstenovi i bubnjevi nekih ultramodernih čarobnjaka. Ispred predsedničke palate nalaze se zgrade u obliku motora spejs šatla, a iza nje je ogromna staklena piramida koja noću svetli u nekoliko boja. Kao da sve to nije dovoljno, ministarstvo poljoprivrede se nalazi u zgradi u obliku ogromnog nojevog jajeta, ili feniksovog jajeta koje je kabalistički simbol. Piramide, svemirske letelice, kosmička jaja (iz paganskih i kabalističkih kosmogonija), čarobnjački i vračarski simboli. Inače u samoj piramidi se nalazi kongresna hala u kojoj je središte u obliku velikog letećeg tanjira. Slučajno? Mnogi Astanu nazivaju “Gradom Iluminata.” Kome to treba? Zašto je laž vrednija od istine? Zato što osim novca još nešto pokušava da zavlada ovim svetom i nametne svoju volju.

Omega tajna
Uređeno na temelju intervjua Kristofora Barbata, nezavisnog italijanskog istraživača fenomena NLO i vanzemaljaca “Godine 2000. radio sam u Rimu kao urednik magazina “Zvezdana kapija” (Star-gate) i napisao sam mnoge članke o ukazanjima koja su se 1917. dogodila u mestu Fatima u Portugaliji i slavnoj Trećoj Fatimskoj tajni, kao i drugim zagonetkama povezanim s vatikanskom državom. Nakon objave tih članaka počeo sam primati brojne e-mailove od osobe koja se predstavljala kao vatikanski insajder. Taj zagonetni čovjek povremeno me anonimno pokušavao kontaktirati jer se zainteresirao za mene i moja istraživanja o Fatimi. Iz tih poruka nastala je priča o zagonetnoj Vatikanskoj obaveštajnoj agenciji zvanoj SIV (Servizio informazioni del Voticano). U tim 229

pismima bilo je zanimljivih informacija: u jednom od njih upozorio me da ću primiti video traku o promatranjima onoga za što se pretpostavlja da je deseta planeta koja se približava Sunčevom sistemu. Video materijal je snimila svemirska letelica iz svemirskog programa pokrenutog ranih 1990-ih, zvana “Siloam” (Siloe). Na temelju tih pojedinosti zaključio sam da je pisac znao mnogo više informacija nego što mi je prenosio.Otprilike godinu dana trajali su neformalni kontakti putem e-maila i pisama. Kroz to vreme otkrio mi je da je Isusovac (Jezuita) i član SIV, te da radi u Rimu za određena odelenja pri Svetoj stolici, što sam ja bez njegovog znanja proverio. Kasnije sam (uz velike poteškoće) uspeo dogovoriti prvi lični sastanak na javnom mestu u glavnom gradu Rimu, na kojem mi je on nastavio otkrivati nove informacije. Tokom tog sastanka sve su se moje sumnje dokraja raspršile kad mi je pokazao svoja dokumenta, od kojih su se neke slagale s onim što sam ranije proverio. Osim toga, otkrio mi je da ima dozvolu za nadzor nad takozvanom “Omega Tajnom” (Secretun Omega). Najvišom kategorijom sigurnosti u Rimokatoličkoj crkvi. Kao što je bilo unapred dogovoreno, naš je razgovor bio obavljen u obliku pitanja i odgovora, uz dogovor da ću postavljati precizna pitanja, lako smo ispoštovali format sastanka (usprkos mojoj želji da postavim razna druga pitanja), u kratkom vremenu koje smo imali na raspolaganju neki od njegovih odgovora preokrenuli su početni raspored u vezi s nekim temama. Međutim., razgovor koji sledi i dalje predstavlja glavni deo onoga što mi je preneto, ali ne i sve, jer sam odlučio da zasad neću otkriti neke detalje.” Razgovor s Jezuitom: Barbato: “Kako ste postali član SIV?” Jezuita: “SIV se sastoji od različitih elemenata koji su svi povezani sa Crkvom i uglavnom se sastoje, barem Uprava, od sveštenika, od kojih se većina regrutuje iz Jezuitskog reda, među benediktinskim redovnicima i redovnicama. Ukupno, članova je nešto više od sto. Moglo bi se reći da je to mali broj, ali uzmete li u obzir sve delove sveta u kojima je neki sveštenik ili redovnica, svako od njih je takođe potencijalan izvor preciznih informacija. Neki elementi SIV-a se regrutuju ili su se regrutovali iz laičkih krajeva i institucija povezanih sa Crkvom: na primer: humanitarne organizacije, političke grupe bliske Svetoj stolici, pokret „mladih katolika“ i drugih. Moj put bio je sličan. Ukratko, elementi poput mene bili su potajno praćeni, usmeravani i oblikovani prema utvrđenim kriterijima na određenim područjima. Danas je svima nama jasno da smo imali ličnog „anđela čuvara“ ili mentora.” Barbato: “Da li biste nam mogli reći osnovne podatke o SIV? Zašto je formiran i koliko je dugo aktivan?” Jezuita: “Struktura je stroga tajna, ali zasad vam mogu reći da je organizovan na način sličan drugim obaveštajnim organizacijama kao sto su CIA, MI6, KGB, itd. Nema službeno sedište, ali s vremena na vreme se bira nova lokacija za okupljanje, uvek pod nadzorom Vatikana. Sa hronološkog gledišta, iskra koja je zapalila vatru ove organizacije bila je izazvana događajem iz prve polovine pedesetih godina u Sjedinjenim Državama, tačnije februara 1954. Taj događaj bio je sastanak koji se odigrao na mestu koje je kasnije postalo Vazduhoplovna baza Erdvards u Kaliforniji između jedne vanzemaljske delegacije i predsednika Dvajta Ajzenhauera, u prisustvu biskupa Los Anđelesa Džejmsa Frensisa Mekinturea (James Francis Mcintyre). Vojska je snimila taj sastanak pomoću tri 16-milimetarske kamere postavljene na različitim tačkama, s filmom u boji. Ukupno su snimili 20 minuta filma na sedam 30-metarskih traka. Na kraju sastanka svaki član zemaljske delegacije zakleo se da nikada nikome neće otkriti šta je video i čuo od vanzemaljaca. Ne pitajte me gde je film, jer mislim da već znate odgovor. U svakom slučaju, biskup Mekinture je nekoliko dana kasnije, verovatno nezadovoljan što je dao zakletvu koja nije bila u skladu s njegovom savešću, u žurbi otputovao za Rim kako bi se sastao s papom Pijem XII i izvestio ga o neverovatnom događaju. Kako bi stigao do Italije, biskup je morao prvo da sleti u Njujork kako bi mogao nastaviti let prema Rimu, svo vreme u privatnom avionu. Oko pola sata nakon poletanja iz Los Anđelesa, avion je zbog iznenadnih tehničkih problema bio prisiljen usred noći hitno sleteti na aerodrome u Las Vegasu u Nevadi. Za vreme popravke aviona koja je trajala oko sat i po, u avion je ušla osoba koja je zatražila da razgovara s biskupom. Taj čovjek pokazao je vojne dokumente. Bio je to pukovnik američkog vojnog vazduhoplovstva USAF-a. Razgovor je trajao 20 minuta, i za to je vreme ovaj čovek upozorio biskupa da ne iznosi sve detalje o događaju kom je prisustvovao, jer je USAF već godinama pratio celu stvar s vanzemaljcima i ona je trebala ostati isključivo pod kontrolom USAF-a. Oficir je naglasio da je predsednik SAD samo tražio duhovno mišljenje i, pre svega, podršku u toj izuzetno neuobičajenoj situaciji, i da njegova zakletva na tajnost takođe uključuje Svetog Oca. 230

Jedan od problema bili su i sovjetski špijuni koji su se infiltrirali u sam Vatikan. Biskup je odgovorio daje njegova dužnost izvestiti papu o tom neverovatnom događaju. Danas verujemo daje problem sa motorom bio unapred namerno izazvan kako bi moglo doći do tog susreta, verovatno u organizaciji oficira bez znanja predsednika Ajzenhauera. Pre odlaska oficir je biskupu rekao da će, odluči li obavestiti Rim, stvoriti ozbiljne probleme i da bi to njega lično moglo skupo koštati. Dva dana kasnije papa Pije XII primio je biskupa. Nakon dugotrajnog razmišljanja o posledicama koje bi isključivo vojni odnos sa vanzemaljcima mogao imati, papa je odlučio da osnuje tajno obaveštajno odelenje, SIV, sa strukturom sličnom fašističkim vojnim obaveštajnim odelenjima, koji će prikupljati sve moguće informacije u vezi s aktivnostima vanzemaljskih entiteta i informacijama koje su dobili Amerikanci. Od presudne je važnosti bilo zadržati otvorene komunikacione kanale s predsednikom Ajzenhauerom. SIV je u osnovi formiran radi prikupljanja svih onih tajnih informacija o vanzemaljskim aktivnostima, u koordinaciji s drugim obaveštajnim organizacijama u drugim zemljama. Glavni cilj novog odelenja bio je rasvetljavanje aspekata s moralnog, filozofskog, etičkog i religijskog stajališta.” Barbato: “Zašto je papa verovao da će američka vojska podeliti sa Vatikanom tako osetljive informacije? Šta je bilo sa oficirem koji se pojavio na aerodromu u Las Vegasu?” Jezuita: Vidite, biti usred noći pozvan od strane predsednika SAD radi pomoći i duhovne podrške u situaciji koja bi se mogla opisati kao jedinstvena u istoriji modernog čovečanstva, verujem da može biti samo znak poštovanja i poverenja. To što vam govorim potvrđuje i činjenica da su, nakon povratka u SAD, Mekintur i detroiski nadbiskup Edvard Muni (Edvvard Moonev) bili glavni koordinatori operacije prenosa informacija Vatikanu. Ali došlo je do nepredviđenog preokreta kad su sam Mekintur i drugi članovi SIV počeli ostvarivati direktne susrete, bez znanja i prisustva vojske, s jednom vanzemaljskom rasom nordijskog tipa, po svemu sudeći dobronamernom, koji dolazi sa Plejada. Ti vanzemaljci su im preporučili da budu oprezni u vezi s drugim stvorenjima koja su Amerikanci susreli u Kalifornijskoj pustinji. Ti susreti s članovima SIV dogodili su se mnogo puta u SAD, a takođe i dvaput u Vatikanskim vrtovima blizu Pontifikalne akademije nauke u prisutnosti pape Pija XII.” Ovo je interesantno, posebno za one koji znaju pozadinu priče. Prvo, zašto Ajzenhauer nije pozvao nekog protestantskog biskupa ili pastora, jer je SAD u većini protestantska zemlja koja je u početku počivala na protestantskim načelima. Pozvao je baš Jezuitu, i sada ćemo postaviti pitanje – zašto baš Jezuitu? Takođe, ako neko poveruje da je papa osnovao tajnu službu radi vanzemaljaca, neka se pogleda u ogledalo. Uzećemo kao izvor svedočenje bivšeg Jezuite Alberta Romera Rivere, koji je mislio da, kao Jezuita služi Bogu, učestvovao u razbijanju protestantskih crkava, zaverama i diskreditovanjima ljudi, svugde gde je po zadatku bio infiltriran,da bi na kraju upoznao pravi karakter Jezuita, napustio Red i postao biblijski Hrišćanin, tokom pedesetih godina XX veka, odlučivši da razotkrije pravi karakter Rima. Rivera je kao mladi Španac verovao da je Crkva jedini autoritet, jedina kojoj treba verovati is toga je postao učenik katoličke verske škole. Prvi crv sumke se pojavio kada mu je majka umirala u agoniji i strahu, a on kao crkveni đak nije mogao nikakvu utehu da joj pruži. Bio je iskren u nameri da služi Bogu, i u samoj školi je došao u posed malog Novog Zaveta koji je tajno čitao, jer je bilo zabranjeno. Alberto je uvideo da učenje katoličke crkve, Jezuita i sam način na koji oni sprovode svoje ideje u delo je suprotan učenju Isusa Hrista. Rivera svedoči: “ Bio sam jezuitski sveštenik i biskup u staroj rimokatoličkoj ustanovi. Jezuiti su na vrhu religioznih redova rimokatoličke crkve. Taj red je osnovao Ignacije Lojola (Ignatius Loyola, 1541), da bi sprečio širenje protestantizma. Jezuiti su bili inteligencija kraljeva i savetnici državnicima, što su i danas. (Ono o čemu govori i Barbatov sagovornik, pominjući SIV). Na rimokatoličkim fakultetima su učitelji i imaju veću moć nego što možete i da sanjate. Ukupno ih je oko 102.000, a tu su obuhvaćeni i oni koji nisu sveštenici, a potpuno su odani papi. Pored toga imaju i posebnog vođu, poznatog kao crni papa, jezuitskog generala koji se oblači u crno i ima stvarnu moć u Vatikanu. Prijatelju, ništa nije tako kao što izgleda. Rimokatolička institucija je puna iznenađenja. što sam više napredovao, više sam bivao uznemiren. Ustanovio sam da baš zbog toga 86% sveštenstva (i Jezuita) mora proći kroz oštro psihološko i psihijatrijsko vaspitanje: mentalnu obradu. Prva stvar koja mi je pokolebala veru bila je smrt moje majke. Ona je bila potpuno predana crkvi i nikada nije sumnjala u nju, jer je verovala sveštenicima. Kada je umirala uz glasne krike, bez Isusa Hrista, sa strahom na licu, sveštenik mi je rekao da je on učinio sve što se moglo učiniti. Moju majku je to koštalo njenog spasenja. Tada sam za to krivio našeg sveštenika; zbog toga sam se zakleo da ću postati sveštenik kako bih našao istinu. Smrt moje majke bio je samo prvi veći razlog koji je pokolebao moju veru. Sledeće što se desilo jako me je pogodilo. Bilo je to jedne večeri u školi, baš kada sam legao da spavam. 231

Neko se došunjao u moju sobu i počeo da me ljubi. Brzo sam skočio i počeo da vičem. U moju sobu je tada ušao sveštenik kome sam objasnio šta se dogodilo. Poslao je homoseksualca iz sobe, a mene je počeo da grdi, kako treba da me bude sramota i da odmah na kolenima priznam svoj greh. Taj čovek je hteo da mi daruje svoju ljubav koja je „od Boga“, a ja sam to odbio. Na moje iznenađenje, homoseksualnost uopšte nije bila zabranjena. Dogma kojom rimokatolička crkva sveštenicima i časnim sestrama ne dozvoljava brak uzrok je ogromnih problema, a to nije hrišćanska dogma. Kad sam bio u ispovedaonici, neke časne sestre su priznavale lezbejstvo, a neke i ljubavni odnos sa sveštenicima. Vremenom se saznalo i za strašna podzemna groblja kraj nekih samostana. Pronađeni su skeleti odojčadi koju su rodile časne sestre. Da, to je istina. Pronađeno je groblje u španiji, u Sevilji 1934 godine. Do sličnog otkrića došlo je i u Madridu 1932 godine, a i u drugim mestima Baskije na severu španije. Vlast je tada povela službenu istragu u svim samostanima, rimokatoličkim školama i crkvama, i otkrila puno takvih primera u španiji. Mnogi takvi grobovi nađeni su i u Rimu. Ispod samostana za časne sestre i fratre, nalazili su se podzemni hodnici, a kraj njih su bila mesta gde su odlagali dečja tela. Državni lekari su pregledali telašca i izjavili da je smrt nastupila gušenjem. U školi nam nisu dozvoljavali da čitamo Bibliju. Jedino ju je nastavnik mogao upotrebljavati. Jednog dana mi je jedan kolega gurnuo u ruke Novi Zavet. Na moje iznenađenje, objasnio mi je: „Alberto, s tim se ide u život ili smrt. čitaj to!“ Bio sam prestrašen. U knjizi nisam našao rimokatolički žig saglasnoti. . „Imprimatur, nihil obstat“ - odobrenje više crkvene vlasti za štampanje nekog crkvenog spisa. Pokušao sam da se oslobodim te knjige. Znao sam da ću, ako se dozna da je čitam, biti optužen za krivoverstvo. Zato sam je sakrio. Te godine sam Novi Zavet čitao noću pod pokrivačem uz baterijsku lampu. Zato sam morao da nosim naočare. Jako me je potreslo kad sam pročitao da je Petar bio oženjen. (Petar inače važi za prvog papu). Nekako u to vreme počeli smo obrađivati istoriju inkvizicije. Zbog toga sam sve više počeo mrzeti protestante, premda su me neke informacije opet jako potresle. Već tada sam saznao da će me ubrzo početi spremati za špijuna, da uništavam protestantske crkve. Inkvizicija je bila najstrašnija mašinerija okrutnosti i moći koja je ikada postojala na svetu. Rimokatolička crkva je od 1200. godine do sada bila uzrok smrti 60 miliona ljudi. Svetim uredom koji vodi inkviziciju, upravljali su dominikanski fratri iza kojih su stajali Jezuiti. Sveti Ured je širio teror gde god je stigao. Niko nije bio siguran pred njim. Danas rimokatolička institucija pokušava da izmeni istoriju, odnosno, ono što je vezano za inkviziciju, kako bi prikrila svoja nedela. Knjige o tom predmetu tajanstveno su nestale iz mnogih biblioteka. To je najbolje skrivana tajna modernog vremena. Na času crkvene istorije nastavnik nam je pročitao šta se stvarno događalo u vreme inkvizicije. „Jednog dana ćete morati kao sveštenici odgovarati na pitanja o inkviziciji. Na ovom času ćemo razmotriti šta se u stvarnosti dogodilo.“ Pročitao nam je jedan primer i nastojao je da pokaže kako je rimokatolička crkva s moralnim autoritetom otkrivala jeretike i osuđivala ih na smrt. Jeretici su uglavnom bili ljudi koji su se držali načela Biblije, jer se zna da su astrolozi, vračevi i okultisti bili savetnici mnogih vladara i niko ih nije dirao. Nostradamus, vračar i lažni prorok je bio savetnik Katarine Mediči, francuske kraljice, koja je bila direktno odgovorna za pogrom nad protestantima, Hugenotima 1572, poznat kao Bartolomejska noć. ...Imao sam 14 godina kad sam počeo sa tečajem o protestantizmu i njegovom “krivoverstvu”. Bio sam određen da radim među slobodnom braćom, , baptistima i ujedinjenim evangelistima. Za nekoliko godina uvukao sam se u stotine crkava i organizacija. Moram vam reći, da su jezuiti s takvim načinom rada počeli još 1550. godine. I danas, naravno, na prefinjeni način ulaze u sve pore života, što im uspeva zahvaljujući ekumensko-harizmatičkom pokretu. Kad su pretpostavljeni uvideli da smo spremni, dali su nam tačan opis lokacija crkava u koje je trebalo da se ubacimo. Rekli su nam da se pretvaramo kao da prihvatamo Isusa Hrista. Možda bi bilo interesantno reći kako saznaju gde se skupljaju pripadnici crkve. U Španiji je legalna jedino rimokatolička institucija (u vreme 1951). Svaki lokalni sveštenik ima popis vernika. Ako neko ne dolazi na misu, o tome se obaveštava tajna policija, koja počinje tu osobu da sledi, i to toliko dugo, sve dok ne nađu mesto zajednice kojoj se priključila. Naučili su nas kako da se igramo s decom članova crkve i rekli su nam šta da ih pitamo kad smo nasamo sa njima; zatim, pokazali su nam kako da budemo ljubazni sa ženama i kako da im laskamo da su lepe i očaravajuće, kad smo sami s njima; naučili su nas da se igramo njihovim osećanjima, da pokazujemo žalost kad umre neko od njihovih najdražih i veliko zanimanje kad neko prolazi kroz tešku krizu. Najzanimljiviji deo predstavljala su uputstva kako da se podeli crkva i unište propovednici koji tvrde da rimokatolička ustanova nije hrišćanska crkva, ili koji kažu da rimokatolici nisu na putu Isusa Hrista. Zbog toga su i postali naše mete. Samo u Španiji sam pomogao pri uništenju najmanje 19 crkava. Dopustio sam da u jednoj raciji na protestante i mene uhvate. Tako se i moje ime pojavilo u novinama među krivovercima. Od 232

propovednika sam dobio pismo koje me je preporučivalo kao dobrog i pouzdanog hrišćanina. Tada sam imao 17 godina. Sa tim pismom sam bio primljen u baptističku crkvu u Venecueli, da bih potom otišao na interdenominacijski teološki seminar u Kostariku. Moj je zadatak bio da uništim propovednika, crkvu i seminar. Morao sam da skupim što više imena i da ih pošaljem u Vatikan. Sva ta imena su pohranjena u ogromnom kompjuteru Svetog ureda. Tako Sveti ured koji je vodio inkviziciju još uvek deluje. Imaju imena svih protestantskih propovednika, i šta više, imena svih članova crkava po celom svetu, uključujući i rimokatolike. Svi podaci se nalaze u kompjuteru. To će im u budućnosti dobro doći, ako se neko bude protivio rimokatoličkoj instituciji, ili ako se suprotstavlja (rimokatoličkoj) svetskoj Nad-crkvi, koju Rim namerava da osnuje kad uspe da stavi sve crkve pod svoju kontrolu. (u ekumenizam se uvlače i pravoslavne crkve, u koje spada i Srpska pravoslavna crkva. Sve češće se mogu videti zajedničke liturgije i mise pravoslavnih i rimokatoličkih sveštenika, posebno u Vojvodini. Prim. Aut). Svi protivnici rimokatoličkog harizmatičkog pokreta biće osuđeni na smrt, nastavio je Alberto. To je velika bludnica iz Otkrivenja 17. poglavlja. „I na čelu njezinu napisano ime: Tajna, Vavilon veliki, mati kurvama i mrzostima zemaljskima. I videh ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih; i začudih se čudom velikim kad je videh.” (Otkrivenje 17, 5.6). Ona će usmrtiti prave Božje vernike, bolje reći, pokušaće. „...I reče mi: ovo su koji dođoše od nevolje velike, i opraše haljine svoje i ubeliše haljine svoje u krvi jagnjetovoj.“ (Otkrivenje 7, 14) „I kad otvori peti pečat, videh pod oltarom duše pobijenih za reč Božju i za svedočanstvo koje imahu. I povikaše glasom velikim govoreći: dokle, gospodaru sveti i istiniti! ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na Zemlji? I dane biše svakome od njih haljine bele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni.“ (Otkrivenje 6, 9-11). “I videh prestole i seđahu na njima, i dade im se sud, i duše isečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božju, koji se ne pokloniše zveri ni ikoni njezinoj, i ne primiše žiga na čelima svojima i na ruci svojoj; i oživlješe i carovaše s Hristom hiljadu godina.”(Otkrivenje 20, 4). To će biti okultna ubistva povezana s Crnom misom. Da se vratim našem radu, odnosno, tome kako sam uništio baptističku crkvu u Venecueli. Polovina članova te crkve je verovala da je rimokatolička institucija takođe hrišćanska crkva. Njima sam govorio da imam puno dobrih prijatelja u rimokatoličkoj crkvi, koji veruju da je to hrišćanska crkva, a da su oni spaseni hrišćanski vernici, i da ko to ne veruje, uzrokuje veliki raskol, te kvari Hristovo telo. Propovedniku, kao i njegovim istomišljenicima sam, naravno, govorio drugačije. Pred njima sam se pretvarao da mislim kako rimokatolička crkva nije hrišćanska crkva. Pomoću časopisa iz Španije sam dokazivao kako sam bio uhapšen i zlostavljan od rimokatoličke crkve, kako je neprijateljski nastrojena i kako mrzi hrišćane. Dodao sam kako je moj dragi propovednik još u zatvoru i kako su me proglasili jeretikom. (u vreme fašističkog režima u Španiji koji je sarađivao sa klerom. Prim. Aut). Ubedio sam propovednika da jasno govori protiv Rimokatoličke crkve. Baptistički propovednik mi je omogućio da se nastanim u interdenominacijskom institutu, a ja sam počeo da širim tračeve kako je imao odnose s osamnaestogodišnjom devojkom. Ljudi su devojci poverovali, jer nisu znali da ju je podmetnula Rimokatolička crkva. Ona je đakonu propovednika, koji je bio s njim u zavadi, rekla da bi htela da prizna da je imala odnose sa propovednikom. Propovednik je bio nedužan, ali ga je ipak napustila supruga, i crkva je bila uništena. Prešao sam na drugi zadatak. Pre nego što vam nešto kažem o tome, dodaću i to da smo imali nacrte za uništavanje osoba koje nam se ne bi predale. Poznavali smo tri načina: • Diskreditovati - širiti loš glas; • Izolovati - osamiti, da bude sam, bez prijatelja koji bi ga podržavali; i • Usmrtiti. Prvi način: Uništili bismo ugled osobe lažima o njoj, izvrtanjem njenih reči. Prikazivali bismo propovednika kao neprijatelja zemlje, prouzrokovali mu teškoće sa službenicima, ili bismo ga povezali s nekom ženom koja je postavljena kao propovednikova sekretarica upravo da bi imala aferu s njim. Nekada bismo propovednika pozvali hitno, kasno noću. Kraj puta smo postavljali ženu i iscenirali da je doživela nesreću, a kada bi se on zaustavio da joj pomogne, ona bi povikala: "Silovanje!". Rastrgla bi svoju odeću, a njen saradnik bi je fotografisao i tako je propovednik bivao uništen. Kada bi vlada i policija istraživale slučaj nekog propovednika koji je bio optužen za vezu s drogama, moderni mediji bi ga, svakako, odmah osuđivali. Jednom propovedniku smo uništili ugled spletkama oko kreditnih kartica. Puno se govorilo o tome. Kasnije su se odgovorni izvinuli tom čoveku, ali bilo je prekasno. Sve to smo radili, da bi tim ljudima uništili ugled. Koristili 233

smo i tajne telefonske pozive, te optuživali žene i decu za lažna dela. To su samo neki od načina kojima smo nastojali da ih ocrnimo. Takav čovek bi postao nepouzdan i žigosan kao lažov i lopov. Drugi način: O propovedniku smo počeli širiti vesti da je kontraverzan i da samo prouzrokuje teškoće. Nazivali smo ga neprijateljem koji uzrokuje razdore, nejedinstvo; govorili kako ima vlastitu neobičnu nauku ili veru, da je ostao sam i da je bez propovednika prijatelja. O njemu smo počeli širiti laži kako je doživeo nervni slom. Puno ih se nakon toga predalo, jer ih je usamljenost prisilila da napuste službu. Treći način: Ako bi čovek smatrao da je pozvan od Boga, i ako pod svim tim pritiscima ne bi klonuo, počeli su se zbivati neobični događaji. Udario bi ga auto i morao je u bolnicu. Neka sestra bi iščupala cevčicu s kiseonikom, ili bi pomešala lek tako da bi došlo do komplikacija i čovek bi umro. Smrt je mogla nastupiti i usled trovanja hranom, ili bi zbog uzimanja psihoškodljivih materija morao da bude premešten u duševnu bolnicu. Moglo je doći i do iznenadne tuče sa strancima koji bi ga u mraku napali noževima, ili je bio unajmljen ubica koji bi ga ustrelio. Protestantski interdenominacijski institut koji sam uništio bio je u Kostariki. Sa mnom su došle i dve lepe devojke. Obe su bile iz rimokatoličke omladinske borbene grupe. Izdavale su se za prave hrišćanke koje svoju veru temelje na Bibliji. Karmen je u koledžu bila u ulozi moje devojke, a Marija je došla da uništava propovednike, i da unosi seks među studente. Da bih dokazao svoje antirimokatoličke stavove, često sam se pred studentima prepirao sa jezuitskim sveštenikom koji je dolazio u biblijski koledž. On je, naravno, dobro znao ko sam ja. Njemu sam prenosio sve što sam saznao o toj školi, a on je to prenosio dalje Svetom uredu u Vatikan. Među studente sam unosio nemir i opiranje strogom redu, po kom su devojke i momci morali biti razdvojeni. S rukom u ruci šetao sam sa Karmen. Učiteljice su u toj školi bile misionarke i većinom neudate. To ih je jako ražalostilo. Pripremio sam nekoliko mladih i privlačnih rimokatoličkih momaka koji su se predstavljali za dobre hrišćane, kako bi zaveli mlade učiteljice. Posećivao sam ženske spavaonice u nedozvoljeno vreme. Jedne noći Karmen i ja smo dopustili da nas uhvate u prizemlju ženskog studentskog doma. Ona je bila samo u spavaćici, i u svoju odbranu je tvrdila da sve devojke tako rade s drugim studentima. Naravno, došlo je do skandala koji se našao u novinama. Jezuitski sveštenik je napisao prikladni izveštaj. Koledž je bio pretresen i označen kao mesto nemorala. Loše sam se oblačio. Neprestano sam zakašnjavao na predavanja. Prigovarao sam nastavnicima i optuživao ih da nemaju hrišćanske ljubavi. Kad me je nastavnik upozorio da sam ponovo zakasnio na nastavu, napao sam ga da me stalno progoni kao i katolički sveštenici. Kolege sam u svakoj prilici uveravao da bi im bolje bilo da nastave svoje studije na rimokatoličkim fakultetima, da su te škole bolje jer u njima vlada stroža disciplina, da tamo nema skandala i tajni. Marija je takođe bila zaposlena. Većinu od 17 studenata, što ih je zavela, isterali su iz škole. Došao je i početak rada s propovednicima. Kad sam zapazio prijatnu hrišćansku crkvu i njenog propovednika koji je više puta sledio Mariju pogledom, rekao sam joj da ga uništi. U jednoj prilici bacila mu se u naručje sa strasnim rečima. Postigli smo to da mnogi propovednici više nisu govorili protiv Rimokatoličke crkve, i još mnogo toga. Misija je bila veoma uspešna. Puno propovednika postali su ekumenski, i od tada su govorili samo o ljubavi.” (jedan od temelja ekumenizma i Nju Ejdža je tzv “Univezalna ljubav koja je u svemu i svima” o kojoj ćemo više reći kasnije, i šta se krije iza te “ljubavi”. Ta se ljubav već sada vidi u odnosu establišmenta i klera prema narodu. Prim. Aut). Rivera nastavlja: “Kada sam postao sveštenik, verovao sam da ću naći istinu i zadobiti mir, kao što sam obećao svojoj majci. Ali, bio sam nesrećan. Što sam više napredovao u jezuitskom redu, to sam više uočavao pokvarenost u instituciji. Pozvali su me na tajnu crnu misu, koju je vodio jedan od viših pretpostavljenih jezuita u samostanu na severu Španije. Kada sam se poklonio da poljubim njegov prsten, opazio sam simbol od kog mi se zaledila krv. Bio je to masonski simbol. To je bila stvar koju sam mrzeo i protiv koje mi je bilo rečeno da treba se borim. Sve se rušilo. Saznao sam da je Crni papa (jezuitski general koji je stvarni poglavar RKC a upravlja iz senke) takođe mason visokog ranga ili stepena. Dobio sam vrtoglavicu kad sam saznao da je jezuitski general u tesnoj vezi sa Iluminatima iz Londona. Ignacije Lojola, osnivač jezuitskog reda, bio je član Iluminata. Zbog mog prethodnog rada i iskustva bio sam postavljen u ekumensko društvo pod papom Jovanom XIII (neka vrsta policije). Protestante nisu više nazivali jereticima, krivovercima, već „odvojenom braćom“. Ateisti nisu više naši neprijatelji. Sve to sa namerom da bi svi vernici bili udruženi u jednu svetsku crkvu, a svi nevernici u jednu svetsku vladu. Mi smo se uspešno infiltrirali u sve organizacije. To novostvoreno remek-delo, treća sila, zove se harizmatički pokret. To je most prema Rimu. Protestanti su nas prihvatili raširenih ruku. Veliki uspeh su nam doneli špijuni u protestantskim crkvama. Zahvaljujući našim tajnim agentima, uvukli smo se u hrišćansku televiziju i publikacije. Prihvatili su nas kao učitelje, propovednike i evanđeliste. Širili smo „univerzalnu ljubav“ 234

i njome smo ujedinjavali sve u jedno zajedništvo. To je naše probuđenje. Skoro svi protestantski propovednici su se uplašili da govore protiv Rima, bojeći se da ne budu napadnuti. To je veliki otpad, veliko udaljavanje od učenja Biblije, o kojem Biblija govori da će nastupiti pred ponovni dolazak Gospoda Isusa Hrista: „Da vas niko ne prevari nikakvim načinom; jer neće doći dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli.“ (2. Solunjanima 2, 3). Žživimo u poslednjim danima istorije Zemlje. Rimokatolički sistem je opisan u 17. poglavlju Otkrivenja kao Velika bludnica. To je nad-crkva. Sam Isus će se umešati u borbu i svojim dolaskom uništiti sav odvratni sotonski svetski sistem Novog svetskog poretka. U vreme kada sam saznao za ove stvari bio sam posve slomljen. Moja nada je nestala. Živeo sam od lekova za smirivanje. Jednom sam govorio na ekumenskom skupu južnoameričkih protestantskih i rimokatoličkih vođa u Gvatemali. Na stadionu je bilo oko 50.000 ljudi. Učinio sam nedopustiv greh, jer sam izneo istinu o Rimu. Dobro se sećam svojih reči: „Kako da vam propovedam o životu kada sam mrtav, i sistem kojemu služim zaudara po smrti, po ispovedaonicama, Mariji, čistilištu, misi i sveštenstvu koje poriče Hristovu žrtvu na Krstu i spasenje milošću? Kako da vam govorim o životu kad sam vam lagao, infiltrirao se i uništavao vaše crkve. Uvereni ste da ekumenski pokret predstavlja ljubav i jedinstvo, a u stvarnosti donosi smrt. Pošto ja nisam vaš brat...“ Tada sam iza sebe čuo povike: „Riveru moramo zaustaviti! Kako da mu zavežemo usta?“ Kada se skup završio, mene su odmah avionom prevezli u Panamu, a odande u Španiju. Govorili su: “On će platiti za ovo što je učinio.” Tada je započeo najmračniji deo mog života. Različitim metodama pokušali su da promene moje mišljenje. Nakon nekoliko meseci dovezli su me u Barselonu u samostan u kome su lečili duševno bolesne sveštenike. Kakvo je to mesto? O, moj Bože! Naime, Sveti ured me je optužio za krivoverstvo zbog ludila. Zatvorili su me u tapaciranu ćeliju. Po nekoliko dana sam ostajao bez hrane. U to vreme ispisao sam stotine papira i morao odgovarati na razna pitanja. Bio sam bolestan i potpuno iscrpljen. Upozoravali su me: “Rivera, opozovi rečeno i javno priznaj da postoji samo jedna crkva, sveta mati rimokatolička.” Ruvera nije pritao da se pokori instituciji, i na čudan način je bio izbavljen, jer je među sveštenicima bilo još onih koji su uviđali pravi karakter Jezuita. Rivera je odlučio da se drži Biblije i načela spasenja milošću: “Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji. Ne od dela, da se niko ne pohvali.” (Efescima 2, 8-9). Rivera nastavlja: “Biblija nam kaže da je na Hristov krst prilikom raspeća bio stavljen natpis: Isus Nazarećanin car Judejski (Jovan 19, 19-II deo). Na rimokatoličkom raspelu čitate sledeće: I.N.R.I. Vebsterov rečnik kaže da I.N.R.I. znači: “Jezus Nazarenus Rex Judaeorum”, no u ekstremnoj jezuitskoj zakletvi to ima posebno značenje. I.N.R.I. znači: “Iustum Necar Reges Impios” (dobro je da se unište neverni ili protestantski carevi ili upravitelji. Otac Dominik iz “Svetog Ureda” je tvrdio: “Moramo se bojati onih koji su potpuno posvećeni Bibliji. Na žalost, otac Rivera je postao jedan od njih. Da li će otac Rivera ići među Jehovine svedoke ili Mormone? Nikada! On je pravi hrišćanin i zna njihovu krivu nauku.“ Otac Dominik iz „Svetog ureda“ imao je nekoliko predloga: „Moj predlog je, očevi, da oca Riveru usmrtimo nesrećnim slučajem. Imamo čoveka pod zakletvom u Londonu spremnog za katoličku akciju. Zakleo se da će uništiti oca Riveru. Imamo više mogućnosti: trovanje hranom, automobilska ili železnička nesreća, ili greška u bolnici. Imamo puno načina. To se mora izvesti pre nego što postane veoma poznat, jer bi to moglo štetiti našem cilju političkog i religioznog jedinstva.“ Jezuitska zakletva je posebna zakletva za glavne jezuite koji su određeni za posebnu dužnost unutar vlada, vojnih ogranaka ili područja nauke, medicine, obrazovanja, industrije, sindikata ili neke religiozne institucije. Ti ljudi su veoma opasni. Svestan sam, jer sam i sam bio jedan od njih. Dok sam bio pod zakletvom, čak ni moja porodica nije bila sigurna od mene. Ovo je autentična kopija zakletve: Obred (inicijacija) uvođenja u dužnost i poslednja zakletva jezuita: Govori superior: “Sine moj, i do sada si učio da se pretvaraš da si tobože na njihovoj strani, a zapravo nisi. Među rimokatolicima da budeš rimokatolik i čak da budeš špijun među svojom vlastitom braćom. Učio si da ne veruješ ljudima, da se ne uzdaš u ljude; među reformatorima da budeš reformator, među hugenotima hugenot, među kalvinistima kalvinist, među protestantima da budeš protestant i stekneš njihovo poverenje. Traži da propovedaš sa njihovih propovedaonica i da svom žestinom svoje prirode objaviš našu svetu religiju i papu; čak siđi tako nisko, da postaneš Jevrejin među Jevrejima, da bi se mogao osposobiti da skupiš sve informacije u korist tvog reda, kao veran papin vojnik. Učio si da tajno seješ seme neprijateljstva i zavisti među državama koje su u miru i huškaš ih da prolivaju krv. (Šta mislite ko zavađa Srbe i Hrvate, sirotinju protiv sirotinje? Ili 235

demokrate protiv tradicionalista. Rekao bi naivne protiv naivnih. Prim. Aut). Uvuci ih u rat i stvaraj revolucije, građanske ratove u zajednicama, provincijama i zemljama koje su nezavisne i pune prosperiteta, koje uživaju blagoslove u kulturi, umetnosti i naukama. Budi na strani onih koji se bore u ratu i radi potajno sa svojom braćom Jezuitima, koji su možda na drugoj strani i otvoreno se suprotstavljaju onoj s kojom si ti povezan. Samo tako crkva može uspešno u tim neugodnim uslovima privesti kraju pregovore za mir... s time da cilj opravdava sredstva.” Ova zakletva data je jezuitima manjeg reda, ako se jedan od njih podiže na položaj komandujućeg. “Učio si šta je dužnost špijuna: da sakupljaš činjenice i informacije iz svih mogućih izvora. Trudi se da dobiješ poverenje porodica protestanata i jeretika svih klasa, kako trgovaca, tako i bankara, pravnika, zatim u školama i univerzitetima, parlamentima, zakonodavnim telima, sudovima i saborima. Da budeš sve za sve ljude, za papinu volju čije smo mi sluge sve do smrti. Primio si sve instrukcije još kao novajlija, pa kao neofit (novozaređeni sveštenik) i kao ađutor (pomoćnik biskupa), kao ispovednik i kao sveštenik, ali se još nisi opremio svime što je potrebno, da komanduješ “Armijom Lojola” u službi pape. Ti moraš da služiš u pravo vreme kao instrument i izvršitelj kazne, kao što su naredili tvoji pretpostavljeni, jer ovde niko ne može raditi ko nije osvetio svoj rad krvlju jeretika, jer bez prolivanja krvi nijedan čovek ne može biti spasen. Zato, naoružajte se za svoj posao i učinite svoje spasenje sigurnim. Ti ćeš pored svoje prethodne zakletve pokornosti svom redu i odanosti papi, ponoviti za mnom: “Ja, ... sada u prisutnosti svemogućeg Boga, (videćemo ko je “bog” Jezuita. Prim. Aut) svete device Marije, svetog Mihajla arhanđela, svetog Jovana Krstitelja, svetih apostola, svetog Petra i svetog Pavla i svih svetaca i sakralnih hostija neba, obećavam i izjavljujem da ću, kada bude povoljna prilika, voditi nemilosrdan rat potajno i javno protiv svih jeretika, protestanata i liberala, kao što sam usmeren i upućen, da ću ih istrebiti sa lica zemlje i da neću poštedeti nikoga, bez obzira na starost, pol i uslove; da ću ih vešati i paliti, pustošiti, guliti kožu, daviti i pokopavati žive, parati stomake i utrobe njihovih žena i razbijati glave njihove dece o zidove, da satrem zauvek njihovu odvratnu rasu. Pošto se to ne može činiti javno, ja ću potajno upotrebljavati otrovni pehar, stisnuti konopac, čelični bodež ili olovni metak, bez obzira na čast, rang, dostojanstvo ili autoritet osobe ili osoba, bilo kakvi bili njihovi uslovi u životu, javni ili privatni, onako kako budem u bilo koje vreme upućen od bilo kog zastupnika pape ili starešine braće po svetoj veri, po društvu Isusovom.” Sve se ovo čini u ime svemogućeg Boga. Prema tome, rimokatolički sistem se ni u kom slučaju ne može nazvati hrišćanskim! Ne prema Bibliji!” A sada ćemo da vidimo ko stoji iza Jezuita i vođstva tih velikih crkava koje su jezuiti uzeli i uzimaju pod svoje: “Malo njih shvata da je Rim (Jezuiti) tajno ujedinjen sa Iluminatima, masonima, ateistima, vladarima,korporacijama, bankarima, kapitalistima i da njihove podružnice kontrolišu banke i svetsku trgovinu. Oni takođe upotrebljavaju medije da bi manipulisali skoro sa svakim na Zemlji. Rezultat koji žele da postignu je jedna crkva i jedna svetska vlast. Taj sistem ima još samo jednog smrtnog neprijatelja - nezavisnu Božju decu koja temelje svoju veru na Bibliji.“ Rivera dalje priča o vezi dogmi njegove bivše crkve sa paganskim doktrinama, posebno egipatskim paganskim simbolima. Na primer kult Marije je ustvari kult Izide, boginje meseca, koja se još nazivala Astarota, Ištar, Inana, Dijana, Semiramida. Takođe su i sami praznici ukazivali na paganski kult „boga sunca“, kao što je rođenje boga sunca koje su vavilonci slavili tokom zimskog solsticija, 25. decembra, kao rođenje Tamuza, ili Egipćani kao rođenje Horusa. Inače, Svevideće oko u trouglu , koje može da se vidi iznad oltara crkava, na logoima mnogih korporacija, na novčanici od 1. USD je simbol Iluminata, a potiče iz Egipta kao simbol Horusa, boga sunca. Videćemo kasnije šta sami masoni, okultisti i ezoterijska društva kažu za „boga sunca“, a i sam logo Jezuita, koji se može videti u crkvama je simbol sunca. Ako vidite „IHS“ iznad vrata, i pitate šta znači, reći će vam - Isus Hrist, (onda bi bilo ISKS, ako je bar Hrvatska, ili JSKS u Mađarskoj...Prim. Aut), a ustvari znači Izida – Horus – Seb (Geb).

236

Jezuitski logo – IHS u suncu

“Sredstvo smrti bio je krst, vešto isplaniran kroz kult Semiramide, još u Vavilonu, u čast njenom sinu Tamuzu. Izvorno je krst bio oblikovan i zamišljen kao slovo T, ( egipatski Ank) ali kako je vreme prolazilo, postajalo je sve više slično krstu. To je bio simbol sunca, kao i Svastika. U rimskom sistemu, žrtve su bile razapinjane na krst ne samo da bi ispaštale zbog svog zločina, nego je to takođe bilo i ritualno žrtvovanje njihovim paganskim bogovima. Paganski žreci su hteli i samog Isusa hrista da žrtvuju ritualno. Krst kao simbol nikada nije bio hrišćanski. Kada Biblija govori o krstu, ona uvek naglašava Hristovo žrtvovanje za grehe čovečanstva, nikada sam drveni ili gvozdeni krst.” Rivera dalje priča kako je Rim iskrivio Hristovo učenje i uveo u praksu paganska učenja, koja su od vremena cara Konstantina polako ulazila u crkvu, i kako je u takvoj crkvi Ignacije Lojola osnovao Jezuitski red. Sve ovo po njemu postoji u Vatikanskoj arhivi, do koje malo ljudi može da dođe. Rivera dalje nastavlja: “Ignacije Lojola je ustvari stvorio Iluminate, sotonsku organizaciju, koja kontroliše umove evropskih lidera pomoću hipnoze i čarobnjaštva. Lojola je opštio sa duhom sveta tame, tražeći savet, kada je osnivao ovu delotvornu i zlu organizaciju. (sa kim su opštili Barbatov sagovornik Jezuita, i Ajzenhauer. Pa sa istim entitetima. Prim. Aut.) Ti zli duhovi su stvarni demoni, sotonini pali anđeli, koje kontroliše sam sotona. Nadahnjujući svojom silom Lojolin um, sotona ga je nazvao anđelom svetla. Biblija kaže: „I nije čudo, jer se sam Sotona pretvara u anđela svetla. (2. Korinćanima 11, 14). „Zbog svoje neobične aktivnosti, Lojola je bio napadnut od dominikanskih redovnika, koji su bili najmoćniji i najuticajniji u španskoj inkviziciji. Zahvaljujući samom sotoni, on je bio pošteđen svoje sopstvene inkvizicije. Ignacije Lojola je otišao prvo kod pape i predložio mu koncept za novi red sveštenika nazvan „Udruženje Isusovo“ (Jezuiti), čija je namera bila da služi njegovoj svetosti. Papa je prihvatio zamisao, a Lojola je postao prvi jezuitski general. On je razvijao svoje duhovne vežbe, kako bi ih jednom doveo u duhovno savršenstvo. Kroz sistematsku meditaciju, molitvu, posmatranje, dočaravanje i iluminaciju, Lojola je padao u trans, zanos čak je bio viđen kako lebdi (levitira) iznad poda. To su prakse koje se danas najviše sreću kod okultista, ezoterista i indijskih gurua. Ima mnogo jezuita i svi su potpuno pod uticajem šavolske, sotonske sile, uključujući i mene samoga dok sam bio jezuita. Sotona je izgradio svoju elitu, jezuitski red, da bi ga u slepoj poslušnosti, u svemu sledili. Lojola je izgrađivao svoja shvatanja iz nauke drevnog Vavilona, Egipta i Grčke, iz okultizma i iz 237

prirodnih nauka. On je želeo da njegovi sveštenici postanu inteligencija rimokatoličkog religioznog reda. Lojola se koristio filozofijom, metafizikom, logikom, psihijatrijom, psihoanalizom, psihoterapijom, psihologijom, parapsihologijom, hipnozom, telepatijom. Sve se ovo danas smatra područjima nauke. Transcedentalna meditacija je bila korišćena u samostanima kao glavna disciplina, kroz koncentrisanje i ponavljanje imena svetaca i jedne od devica Kibele (Cybela), ili ime device Marije, što je poteklo od vavilonske carice Semiramide, ili kroz izricanje molitava i slavljenja. Ovi ljudi su na taj način privlačili demone. Dobar primer za to je danas transcedentalna meditacija, gde je mantra zapravo ime jednog snažnog demona Indije Om ili Krišna. Ponavljanje demonskog imena, doziva ga, i konačno on ih i zaposedne, te postane njihov vođa. Poznavanje spiritizma jezuitskim sveštenicima daje moć da imaju kontrolu nad drugim narodima. Oni su ustvari moderni žreci. Ignacije Lojola je postao jedan od vođa u Vatikanu. Namestio je svoju okultnu organizaciju Iluminate pod pokroviteljstvo rimokatoličke institucije. Iluminati su tada postali najvažniji ogranak jezuitskog reda, ali u tajnosti. Lojola je znao da će Iluminati biti sposobni da kontrolišu svetsku ekonomiju, internacionalno bankarstvo, vojne sile, sve ogranke čarobnjaštva i religije sveta, te da nateraju čovečanstvo da padne na kolena pred njima, papom i antihristom. Nema grupe ljudi koja je dublje otišla u okultizam od jezuita. Njihovo intenzivno studiranje čarobnjaštva i njihovi ogranci vode ih sve bliže Sotoni. Oni koriste transcedentalnu meditaciju i sve oblike budizma. Dana 8. jula 1980. godine, papa Jovan II ukazao je da se nema šta prigovoriti čarobnjaštvu osnovanom u duhu afričkog kulta, kada je ono prožeto katolicizmom. On podseća da takav kult, kada je jednom prečišćen, može pomoći širenju jevanđelja Hristova. Jezuiti pomažu razvoj ovakvih kultova iza pozornice, kroz finansije i infiltraciju. U Božjim očima je jedan takav kult mrzost. Biblija nam otkriva da je: „Vavilon veliki mati kurvama i mrzostima zemaljskima“ (Otkrivenje 17, 5). Bilo koje novo oformljeno religiozno telo ili udruženje (možda i tajno), odmah će posetiti neko od jezuita. Tada će na ovakvo novo telo biti uticano kroz ove inteligentne, dražesne posetioce, koji pomažu oblikovanju i razvoju iste. Oni deluju u pravcu službe interesima Vatikana. Neke od ovih grupa su: niskostepeni masoni, jehovini svedoci, mormoni, komunisti, liberali, moderne demokratske opcije, nevladine grupe itd. Ovde su i još neke duhovne mrzosti koje su se razvile kroz jezuite. Vi možete videti dokaze ovoga u većini religija. Postale su obličje rimokatolicizma i rimokatoličke institucije. Imaju istu osnovu podređenog modela u svojoj nauci, religioznoj praksi i strukturi. Kada se na početku nekako saznalo da je Lojola utemeljio, uspostavio Iluminate, jezuiti su upotrebili drugog vernog člana po imenu Adam Vajshaupt (Adam Weishaupt), koji je bio pod ekstremnom zakletvom. Imao je zadatak da se pretvara da napušta jezuitski red, te da je on začetnik i osnivač reda Iluminata, 1. maja 1776. godine. ( 1. maj je praznik Sunca, i veštičji praznik, koji su veštice i druidi, kao i danas proslavljali u prirodi, čekajući, uz upaljene vatre izlazak sunca. Praznik je u čast druidskog demona Beltejn. Podseća li vas to na prvomajske uranke?) Ovo je bilo učinjeno zato, da se svetu prikaže da nema srodstva između Iluminata i rimokatoličkog sistema.“ (simbol Iluminata, svevideće oko u trouglu, koje je i simbol Horusa, Ozirisa, simbol Sunca iz Egipta se može videti iznad oltara u rimokatoličkim crkvama, a i u pravoslavnim, kao i na institucijama, logoima mnogih korporacija, novčanici od 1. dolara..Prim. Aut). Postoje dva simbola koje koristi ova okrutna religiozna neman. Jedno je raspelo, što je simbol smrti, dok je drugi simbol euharistija, simbol sunca kome su u paganska vremena žrtvovana deca. To se prikazuje kao prava služba Bogu. Krst je okultna tvorevina data kroz Semiramidu, “kraljicu neba”, za sećanje na njenog sina Tamuza (bog Sunca – Baal, Šamaš, Oziris, Horus, Set, Apolon, Kukulkan, Mitra…). Na Tamuzovom krstu je simbol mrtvog Isusa, a rimokatolici obožavaju ovaj religiozni predmet i mole mu se. Raspelo je stvarno srce okultizma, a u Božjim očima je to prokleta stvar. “I nemoj da uneseš gada u dom svoj, da ne budeš proket kao i on, nego se gadi na nj i grozi se od njega, jer je prokleto.” (5. Mojsijeva 7, 26). Iza raspela su jake demonske sile, koje mu daju ogromnu snagu. (To možemo često videti u predstavama o vampirima.) Kada sam bio uvučen u egzorcizam (tzv “isterivanje đavola) s Karmen Montez, ja sam u stvari zazivao demone, prikazujući da su to duše preminulih. Sotonina je prednost da stoji iza raspela, (simbola mrtvog Hrista) te da komanduje demonima da izađu iz rimokatolika. Čovek misli da je izlečen, a on je u stvari prevaren i ostaje zarobljen u sistemu bez mogućnosti stvarnog spasenja. Bilo koje raspelo, ovakvo ili onakvo, u jednom domu, ili samostanu, bez obzira kakav je štićenik, utiče snažno na svakog direktno, jer privlači demone. Stoga, ako neko ima raspelo u svom domu, trebao bi odmah da ga izbaci. 238

Kada sam imao četrnaest godina, naša grupa iz jezuitskog koledža posetila je Salesianski samostan u Las Palmasu, na Kanarskim ostrvima, da vidimo kako taj red napreduje. Oni su se specijalizovali u radu sa siročadi. Moj prijatelj i ja smo trčali po zemljištu tog samostana i moj prijatelj je odjednom upao u otvorenu jamu oko metar i po duboku i isto toliko široku i oko dva metra dugačku. On se kod pada povredio, te sam ja skočio unutra da mu pomognem da izađe. Posegnuo sam za jednim dugačkim komadom drveta, da bi se izvukli iz jame. Međutim, odjednom smo se zapleli u neko smotano platno, slično velikoj plahti. Dok sam vukao drvo, plahta se odmotavala i ja sam se sledio od onoga što sam video. Tamo je bilo sedam leševa male dece. Svako od njih je imalo tri krsta oko vrata, jedan krst na svakom dlanu i na obe noge, a na njihovim prsima su bila dva velika krsta. Krst je izgledao kao slovo P prekršteno u donjem delu) što znači “Mir Hristov” – (može se videti na logu srpske patriotske organizacije “Obraz Otačastva” a po predanju se veruje da je car Konstantin dobio od Boga u viziji taj simbol sa geslom “Ovim pobeđuj”Prim. Aut). Ovo je paganski simbo, i nesrećna deca su žrtvovana paganskim bogovima – demonima ustvari. Ja sam bio smeten, zbunjen i nisam mogao da govorim. Kasnije, jedan od dečaka koji je video ovaj nesretni slučaj, ispričao je to svojoj trinaestogodišnjoj sestri koja je pohađala žensku samostansku školu. Ona je otišla u ispovedaonicu i rekla svom svešteniku o tome. Nedugo iza toga njezino telo je nađeno bez oba uva i bez jezika. U isto vreme moj je prijatelj tajanstveno nestao i nikada više nije bio viđen. Kada sam čuo šta se dogodilo devojci, kosa mi se podigla od straha. Isti onakav znak je bio stavljen i na njezina prsa. Bio sam bolestan od straha i mislio sam da ću umreti. Ova mala deca su bila žrtvovana Mariji (Astaroti, Izidi...đavolu) na isti način kao što su nekada deca bila žrtvovana Semiramidi. Ništa se nije promenilo. Krst koga su upotrebljavali na žrtvama nazivali su „mir Hristov.“ “U poslednjim danima pre Hristovog dolaska Sotona će upotrebljavati čuda da zavede svet. Ovo će biti učinjeno uz pomoć zavodničkih duhova i lažnih čudesa. “Jer će izaći lažni Hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izbrane.” (Matej 24, 4). Sa ekumensko-harizmatičkim pokretom privlače protestante i druge hrišćane, kao i pripadnike svih vera, monoteističkih i ostalih, u Vatikan. Danas ta sila može biti vidljiva, može da deluje kroz popularne nove sveštenike, koji održavaju sastanke iscelenja. Iscelenje se događa dok u pozadini stoji idol: bogorodica, zapravo Semiramida, Ištar, koja drži boga Sunca u svom naručju. U harizmatičkom zanosu sveštenici drže Baala (Val u Bibliji, hananski bog sunca) uzdignutog u simbolu okultizma: raspelu – ustvari mrtvog Isusa Hrista, koji i dalje visi na simbolu sunca, Tamuza – krstu. Sila deluje kroz harizmatički pokret, na zadovoljstvo Vatikana. Mnogi hrišćanski lideri su mnoge prodali, umesto da su se borili za čistu veru. Takvi propovednici neće moći dugo da sede mirno na svom mestu i da zaobilaze istinu, oni će postati sluge Vatikana. Prosečni katolici ne znaju ništa o krvavoj inkviziciji, koju su njihove vođe isplanirale za one koji se čvrsto drže biblijskih istina. Naše je da ustanemo i da se zauzmemo da zadobijemo 800 miliona dragocenih katolika za Hrista. Ako ih ne opomenemo, oni će biti večno izgubljeni a njihova krv će biti na našim rukama na Hristovom sudu.“ Ovim je Alberto Rivera završio svoje svedočenje, opominjući o kakvoj se sili radi i kakvi su ljudi sa kojima je sarađivao, poredeći ih sa drevnim žrecima, ljudima koji opšte sa demonima. Sada u kontekstu ovog svedočenja imamo jasnu sliku. Ti ljudi su u vladajućim krugovima, imaju dodir sa tronovima, i visokim položajima, imaju uticaj na mase, ideje, religije, vojsku, medije, opšte sa demonima, koji se predstavljaju ili kao sveci, ili kao bogovi ili kao vanzemaljci, a po svedočenju Rivere, samo mali broj visokopozicioniranih Iluminata i Jezuita zna da se tu radi o samom đavolu i palim anđelima – demonima. Ako neko postavi pitanje kakve veze imaju Horus, svevideće oko, Jehovini svedoci, spiritisti i raspelo, tajna društva, Lojola, meditacija... sa vanzemaljcima, odgovor će biti da imaju veze i te kako jer potiču iz iste kuhinje. Takođe i ekonomija, vojska, politika, šou – biznis, mediji. Imaju veze jer je sve povezano i sve ide iz jednog ili nekoliko centara. I to je jedan čitav sistem koji se može nazvati religijom, ogroman sistem iza kojega stoje religijske grupe, okultisti, tajna okultna društva i neverovatno ogromni pokret Novo Doba. Svrha mu je da dovede svet pod jednu duhovnu i jednu političku vlast. Novi svetski poredak.

Let na Mesec – prevara
239

Ovu temu je najbolje početi sa izjavom jednog čoveka iz NASA čoveka, kada su ga nedavno pitali kada će ponovo na Mesec. Njegov odgovor bio je, “Kada ovladamo tehnologijom, ponovo ćemo tamo.” Da li je greškom načinio lapsus ili je samo bio iskren, ali ovo je prilično čudno. Pre 40 godina, pomoću štapa i kanapa oni su u konzervi otišli na Mesec, a danas sa prilično boljom tehnologijom, još čekaju... Ima još jedna zanimljiva činjenica. Kada je novinar Bart Sibrel (Barth Sibrell) prišao jednom prilikom Nilu Armstrongu, ovaj mu je odgovorio “Nemojte me ništa pitati i ja vam neću ništa slagati.” Da li bi Armstrong rekao ovako nešto da nema ništa da sakrije? Inače, Nil Armstrong se danas suočava sa mentalnom bolešću. Da li je to rezultat povezivanja njegovog imena sa najvećom prevarom u istoriji ili mu je jednostavno proradila savest. Uverenje da je čovek kročio na Mesec, odnosno da su poduhvati misije Apolo bili uspešni, toliko je čvrsto ukorenjeno u našoj svesti da tvrdnja da to nije istina deluje prilično smešno svakome. To je prihvaćeno kao svojevrsna dogma. Pa ipak, ima mnogo ozbiljnih dokaza u prilog tvrdnji da je celo čovečanstvo žrtva jedne od najvećih podvala u režiji Amerike, to jest NASA. Počelo je pre dvadeset godina kada jednom od inženjera koji je radio na projektu savest više nije dozvoljavala da ćuti. Izdao je knjigu gde je potanko objasnio ovu neviđenu prevaru. Tu su bile navedene sve same činjenice, kao što su: mesto gde je sve snimano, boravak astronauta u karantinu posle “vraćanja na Zemlju” gde su u stvari učili odgovore na sva moguća pitanja koja će im biti postavljena od strane novinara, izbacivanje modula iz transportnog aviona - kao navodno spuštanje modula na Zemlju, pogibija tog pilota koji je vozio taj avion već na njegovom prvom sledećem letu, istina o lunarnom modulu koji nikada nije testiran na Zemlji i mnogo toga još. NASA je bila potpuno zatečena i uložila je nekoliko desetina miliona dolara da bi demantovala ove informacije. A zašto uložiti toliki novac za nešto što se smatra potpuno normalnim, očiglednim i sveprihvaćenim. Samo logičko razmišljanje baca totalnu sumnju na ovaj njihov “poduhvat.” Kada su kosmonauti SSSR otišli u orbitu, Amerikanci su bili poniženi. Da i oni odu u orbitu, bili bi samo drugi koji su to uradili. Samo je postojala jedna opcija sa kojom su mogli da preteknu Ruse. Odlazak na Mesec bio je jedino rešenje. I šta su uradili, napravili su raketu i otišli na Mesec i to u rekordnom roku. Ovde treba spomenuti jednu činjenicu kada su vojni avioni u pitanju, a to je da je jednom vojnom avionu, od ideje pa do konačne realizacije, to jest da se nađe u naoružanju jedne armije, potrebno 15 godina. Koliko je potrebno onda jednoj napravi koja “vozi na Mesec.” Po toj logici oni su trebali još početkom pedesetih godina da krenu u realizaciju projekta leta na Mesec. A kakva je tehnologija bila 50-tih godina? Pogledajte auto industriju, ili avio industriju toga doba. Informatičari koji dobro poznaju istorijat računarstva takođe vrlo dobro znaju na čega su ličili tadašnji računari, šta su mogli i naročito koliko su bili veliki, a kakvu su malu memoriju imali 1969. godine, a kamoli na početku projekta, kompjuterski čip još nije bio pronađen. Maksimalna kompjuterska memorija bila je 256kb, a kompjuter u Apolo 11 imao je “neverovatnih” 320 kb memorije. Danas kada kod u kineskoj radnji kupite dve majice, na poklon dobijete kalkulator koji ima deset puta više memorije nego računar Apola 11. I sa tim su oni otišli na Mesec !? Uzmimo i komunikaciju. Kada danas običan građanin ima mobilni telefon, sa mogućnošću GPS pozicioniranja, sa memorijom u koju staje čitav višedecenijski opus desetine rok bendova, sa mogućnošću da sa livade iza sela pozove bilo koji deo sveta, možemo tek zamisliti sa čime raspolažu američka vojska, NASA, CIA itd. A danas se ne pominju letovi na Mesec, nego tek do svemirske stanice. Kako sprečiti današnju tehnologiju da otkrije prevare na snimcima i video materijalu. Vrlo jednostavno. Francuski časopis “Figaro” objavio je vest da je NASA “izgubila” ni manje ni više nego 13.000 kaseta na kojima su bili snimci sa Meseca. Ono čega nema, nemožete ni testirati. Gde su kasete sklonjene, samo oni znaju. Inače, treba spomenuti i autora Vilijama Kerela (William Carel) koji je snimio dokumentarni film “Operation Lune” za francuski “Point du Jour Production and Arte France”, U ovom dokumentarcu, udovica poznatog režisera Stenlija Kjubrika otkriva frapantnu činjenicu da je on bio angažovan 1969. godine od strane američke državne administracije da snimi kadrove šetnje astronauta po Mesecu. Stenli Kjubrik je uradio taj zadatak i to u istom studiju gde je završio i svoj najpoznatiji film “Odiseja u svemiru 2001.” Kjubrik je za snimanje tih kadrova koristio specijalne “Zeiss” objektive, koji su bili napravljeni upravo za potrebe NASA. U filmu se navodi da je američkoj administraciji bilo najvažnije da astronauti budu viđeni kako hodaju po Mesecu. Nagrada Kjubriku za dobro obavljen posao bila je ta da je on dobio te iste objektive da bi kasnije mogao da snimi svoj film “Beri Lindon”, za koji je specifično da uopšte nije korišćeno veštačko svetlo, već samo svetlost sveća. Čudne činjenice: Na slici koju je načinio ruski špijunski satelit poznate “Oblasti 51” može jasno da se vidi oblast koja je potpuno čista od bilo kakvog biljnog sveta. Na tom delu postoje krateri, koji izgledaju 240

potpuno isto kao krateri na Mesecu. Još preciznije istraživanje pokazalo je da je jedan od tih kratera identičan sa kraterom snimljenim na Mesecu prilikom misije “Apolo 12.” Kamera koja se koristila da napravi sve snimke na Mesecu, bila je postavljena na prednjoj strani odela astronauta i nije imala okular (ono kroz čega gledate dok pravite snimak. Imaju ga i većina digitalnih aparata, bez obzira što se slika gleda kroz ekran). Sve što su astronauti mogli da urade je da se okrenu prema objektu koji žele da slikaju, upere kameru i nadaju se da će im to ući u kadar. To je jednostavno bilo slikanje naslepo, a da se ne spominje skakanje i slično. Međutim, pogledajte slike sa Meseca, one su fantastično kadrirane, svaki objekat je potpuno fokusiran, nema kadrova koji izlaze van okvira, niti zamućenih slika usled skakanja. Tako je napravljeno hiljade perfektnih slika. Još jedan dokaz tvrdnji da je sve to napravila filmska ekipa. Samo mesec dana pre misije “Apolo 11”, Armstrong je testirao “Lender” (lunarni brod) u vazdušnoj bazi. U toku testiranja nije mogao nikako da uspostavi potpunu kontrolu nad njim. Lender je slupan, a Armstrong se spasao iskočivši iz njega u poslednjem momentu. Gus Grisom bio je veteran svemirskih putovanja koji je često okolo kritikovao NASA i govorio, “Neko ide da bude ubijen.” Međutim taj neko bio je baš on. On je bio unutar kapsule koju je zahvatila vatra, komunikacija se izgubila i cela posada je izginula. Ostaci ove kapsule završili su zaključani daleko u vojnoj bazi. Familija Gus Grisoma misli da vatra uopšte nije bila nesrećan slučaj. Beti Grisom, Gusova udovica, tražila je od NASA da kaže istinu o ovom slučaju, kao i o Apolo misijama. Čarls Barent je sakupio preko 500 stranica NASA izveštaja koji su se ticali sigurnosti. Rakao je: “Apolo program je velika zbka i nered, oni nikada to neće napraviti za let na mesec.” Jednu nedelju kasnije voz je udario u njegov auto, ubivši njega, ženu i ženinu ćerku iz prvog braka. Svi njegovi izveštaji su nestali. Između 1964. i 1967.godine, desetorica astronauta izgubili su živote u nesrećama. Samo vrlo mali broj ljudi iz NASA znao je pravo stanje i šta se u stvari dešavalo. Raketni inženjer koji je radio za kompaniju proizvodeći raketne motore za Apolo program, prijavio je mnogo problema i izrazio veliku sumnju u uspeh misije. Nekoliko godina nakon NASA navodnog spuštanja na Mesec, astronaut Edvin Baz Oldrin, “drugi čovek na mesecu” bio je upitan na jednom banketu kakav je osećaj hodati po Mesečevoj površini. Oldrin je nakon toga pogledao u svoja stopala i napustio prostoriju plačući nekontrolisano. To nije bio ni prvi ni poslednji put da je učinio tako nešto. Da li je to bila patnja i pokušaj da živi udaljen od velike laži. Odmah ćemo navesti i slučaj astronauta na misiji “Apolo 12.” Pit Konrad rekao je da će javno progovoriti o prevari letova na mesec kada bude 30-godišnjica njegovog navodnog leta na Mesec. To je trebalo da se desi 1999. godine. Ubijen je jednu nedelju pre navršetka 30 godina od njegovog leta i tako sprečen da progovori. NASA-ima slika sa “Apolo 11” misije pokazuje Nila Armstronga kako čini veliki korak za čovečanstvo. Fotograf bi morao biti u tom slučaju na površini Meseca. Ako je Armstrong bio prvi čovek na Mesecu, ko je onda načinio fotografiju? Kaže se da su samo dva čoveka šetala po Mesecu prilikom Apolo 12 misije. Astronaut koji se vidi na viziru naslikanog astronauta nema kameru, pa ko je onda načinio fotografiju. Lunarni modul kojim su se navodno spustili na Mesec bio je težak 17 tona. Imao je izuzetno snažne raketne motore na donjem delu koji su ga trebali prizemljiti, kao i izbaciti pri povratku sa mesečeve površine. Međutim, na slikama modula, nigde nema nikakvih tragova ispod njega. Nikakvog, ni najmanjeg kratera koji bi trebao ostaviti, nikakvih tragova u prašnjavom tlu Meseca. Modul deluje kao da nikada nije upaljen. Ko je toliko lud da rizikuje korišćenje lunarnog modula na Mesecu, kada simulacija spuštanja na Mesec nije nikada testirana? Zašto su administratori NASA dali ostavke dan pre prve Apolo misije? Kada pogledate šta su Apolo misije ostavile na Mesecu, zapitajte se zašto ništa od toga nije vidljivo putem jakih teleskopa. Sonda Klementina periodično mapira Mesečevu površinu, ali nikako da pokaže bilo koji artefakt koji je ostao tokom Apolo misija. Gde su Mesečev bagi i baza od Lunarnog modula nestali. Bilo je nemoguće imati svemirska odela sa vodenim hlađenjem, kada je spoljna temperatura bila stalno na tački ključanja vode. Navodno Mesečevo kamenje doneto sa Meseca je bazaltna stena pronađena negde na Zemlji, a NASA ju je veštački načinila radioaktivnom. Radijacija je ono što i dan danas predstavlja najveću prepreku putovanjima u svemir. Jedan američki autor je istraživao i otkrio da bi “limarija”Apolo rakete trebala biti dva metra debela da bi zaštitila astronaute unutar kapsule od kuvanja usled kosmičke radijacije. Pitanje je veliko kako je NASA zaštitila filmove i kamere od radijacije i estremnih temperatura? Sovjeti su obelodanili da oni neće nikada pokušati otići na Mesec, pošto nemaju ideju šta sve radijacija može da uradi. Možda i ovo dovoljno govori o problemu radijacije. Sunčevi blesci mogu povrediti astronaute u svako doba.Da bi otišli na mesec, astronauti bi morali proći kroz dve posebne oblasti sa veoma visokom radijacijom koje su poznate kao Van Alenov Pojas. Prvo polje je 272 milje od Zemlje. Količina radijacije u pojasevima varira od godine do godine, ali svakih 11 godina zračenje postaje najgore (sunčev maksimum). I koja slučajnost, baš od 1969. do 1970. bio je jedan od najgorih perioda u kome je radijacija dostigla svoj vrhunac. NASA je na ovo pitanje odgovorila da 241

astronauti nisu dugo prolazili kroz Van Alenov pojas. Kada smo kod ovoga, setite se samo koliko traje snimanje na rendgenu. Delić sekunde, a i to je dosta. Zašto je onda NASA koristila tanke ploče od aluminijuma da bi zaštitila astronaute, kada su znali da je nivo radijacije u svemiru nekoliko stotina puta jači od smrtonosne doze. Da li ste znali da je vlada SAD 1962. godine pokušala da napravi rupu u Van Alenovom pojasu 248 milja od Zemlje. Tokom operacije “Starfish Prime” (Premijera zvezdane ribe) megatoni nuklearnih bombi bili su korišćeni da naprave neprirodni koridor kroz Van Alenov pojas. Nažalost, ne da nisu uspeli da naprave rupu u pojasu, već su napravili totalni haos. Napravili su treći pojas koji je bio 100 puta intenzivnijeg zračenja od prirodnih pojaseva, a 2002.godine ova veštačka zona još uvek je imala 25 puta jaču radijaciju od druga dva pojasa. Danas čak nema ni slaganja u pogledu širine pojaseva. Dr Džejms Van Alen, koji je i pronalazač ovih pojaseva otkriva da se oni prostiru najmanje 64.000 milja u dubinu, dok NASA kaže da su oni samo 24.000 milja u dubinu. Svaka od Apolo raketa provela je približno oko 4 sata u pojasu, izložena ogromnoj količini radijacije. Nikada nijednom od astronauta nije ni dlaka sa glave falila, a kamoli da su oboleli od bolesti koje prouzrokuju i mnogo manje količine radijacije. Na Mesecu, mnoge od stvari koje mogu ubiti astronaute su potpuno nevidljive: vakum, ekstremne temperature i svemirska radijacija. 1994 godine određeni naučnici su zaključili da ljudska vrsta nemože rizikovati odlazak van Zemljine atmosfere, sve dok se ne pronađe put da se zaobiđe smrtonosna svemirska radijacija. Kako je danas? 2006. godine NASA je napravila 30 minutni video snimak, u kojem njeni naučnici iz svemirskog programa nekoliko puta ponavljaju zaključak naučnika iz 1994. godine. Putovanje, to jest navodno spuštanje na Mesec je savršen primer događaja za koji ne postoje dokazi osim snimaka i fotografija koje je za prikazivanje izabrala NASA. Ali, kao da se nije očekivalo da će neko pažljivo proučiti taj materijal i otkriti da tu nešto nije u redu. Tada su oni znali da će se jednog dana pojaviti internet i da neće moći blokirati informacije, da će se pojaviti tehnike kojima se lako dokazuje svaka falsifikovana i montirana fotografija i video. Stručnjaci su ustanovili nepodudarnost filmskih kadrova snimljenih navodno na Mesecu sa fotografijama koje su “astronauti” tamo napravili. na TV snimcima se gotovo i ne vidi da oni prave fotografije, kao da je reč o sasvim odvojenim dešavanjima. Zatim, i na tim kadrovima i na fotografijama, navodno napravljenim na Mesecu, vide se nemogući svetlosni efekti. Ovde ćemo vam sada pokazati neke od brojnih snimaka, i fotografskih i onih iz filmskih snimaka i TV prenosa, napravljenih između 1969. i 1972. godine na kojima postoje jaki dokazi da nisu pravljeni na Mesecu, kako to tvrdi NASA. Komentare na slike dao je Dejvid Persi, čuveni britanski stručnjak za film i fotografiju.

Ovde je jedna od najčešće spominjanih činjenica. Kako zastava vijori kada na Mesecu nema atmosfere? I kako da se ni na jednoj slici ne vide zvezde, mada bi zbog nedostatka atmosfere trebalo da se vide mnogo bolje nego sa Zemlje prilikom najvederijeg neba? Scenaristi i režiseri o ovome nisu vodili računa.

242

Komentar na ovu sliku nije uopšte potreban, samo dobro pogledajte senke.Na slici pogledajte dužinu senke desnog astronauta u odnosu na senku astronauta levo. Dnevna svetlost na Mesecu traje 14 Zemljinih dana, ali na snimcima NASA dužine senki variraju u periodu od nekoliko sati ili dana navodne misije. U