P. 1
dubrovacka knjizevnost

dubrovacka knjizevnost

4.0

|Views: 5,737|Likes:
Published by milena&rade

More info:

Published by: milena&rade on Jul 27, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/15/2013

pdf

text

original

Renesansa je mogla da se razvija samo na prostorima okrenutim Mediteranu: Italija, Španija, južna Francuska (renesansa = preporod, ponovno rađanje

u smislu ptice Feniks). Pokret je nastao u Firenci; kulturno-istorijska pojava; prvobitno je označavala vreme buđenja klasične antike i procvata umetnosti a zatim i kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka ka novom dobu. U doba humanizma i renesanse Evropa postaje otvorena za komunikaciju u naučnom smislu - osnivaju se univerziteti, ljudi putuju s jednog na drugi kraj, dolazi do prevrednovanja kulta antike. Službeni jezik je latinski, u centru je čovek interdisciplinarnih znanja. Pisci humanizma i renesanse u svoja dela često ugrađuju antičke motive. Javlja se humanistički intelektualni aristokratizam - samo čitalac dela antike može da razume ostala književna dela i njihovu suštinu. U ovom periodu cvetaju umetnosti čiji je cilj večnost, npr. arhitektura. Humanizam je nastao u Rimu, širio se na sve zemlje koje su izlazile na Mediteran dok je istočna Evropa bila blokirana. Dubrovačka republika (Dubrovnik) je bila samostalna, jedinstvena država do početka 19. veka. Humanizam označava naučno-duhovni sadržaj pojave (renesansa je usmerena na celokupnu kulturu). Antički čovek postaje uzor slobodnog čoveka. U Italiji latinski jezik potiskuje narodni jezik ali to je latinski jezik Cicerona (sa velikim promenama u sintaksi koje su humanisti mahom nekritički podražavali). S jedne strane to je veliki progresivni pokret koji će dostići vrhunac u revolucionarnom stavu Erazma Roterdamskog i ostalih severnih humanista i u prihvatanju eksperimenta u nauci kao polazne tačke naučnog saznanja i posmatranju života uopšte, i s druge strane humanizam predstavlja puko kopiranje spoljnjih obeležja antike u potpuno novim istorijskim uslovima. Osnovna odlika: univerzalnost na nivou elite - prihvatanje latinskog jezika. Najznačajniji centri humanističkih okupljanja bile su akademije u Firenci, Rimu, Napulju; cvetaju traktati, epistole, rasprave. Akademijama se pripisuju najveće zasluge za stvaranje svetovne kulture. Poezija je za humaniste uzvišeni dar neba, a pesnici stvaraju pod božanskim zanosom i stvaralačkim besom. Pesnik je vates (prorok) koji poeziju stvara u proročkom nadahnuću. Policijano kaže da treba uzimati od svih klasičnih autora a ne identifikovati se sa njima. Humanistički centri se nalaze u Dubrovniku, Kotoru, na Hvaru, u Šibeniku, Zadru.

1

Barok - na prelazu iz 16. u 17. vek - od španskog "baruecco” neobradjene, nepravilne perle. Sledi iza renesanse i u mnogome predstavlja književne i umetničke pojave suprotne renesansi. Barokni stil karakteriše izraziti prodor hrišćanske mistike u vedri paganizam renesanse; gomilanje, akumulacija izražajnih sredstava, preteranost u izrazu, mnogostrukost simboličnih značenja. Barokne forme javljaju se pri kraju 16. veka u arhitekturi, vajarstvu, slikarstvu, književnosti. One se pre svega ogledaju u manirizmu u umetnosti; razbijanje suviše uočljivih pravilnosti i harmonije antičke i renesansne umetnosti, prodor subjektivnog umetničkog izraza s primesama bizarnog i tajanstvenog, veća spiritualnost i mističnost. Manirizam prekida sa renesansnim shvatanjem da je umetnost "podržavanje prirode" već proklamuje stav da umetnost stvara kao i priroda i da je ona demijurg stvarnosti. U zavisnosti od zemlje u kojoj se razvija manirizam se različito naziva. Marinizmom se naziva u Italiji (po pesniku Đan Batista Marinu), u Španiji – gongorizam (Luis Gongora), u Francuskoj -precioznost ( po "preciozama"- dame koje su bile u salonu gospodje de Rambuje, pariske markize kod koje su se sakupljali najveći predstavnici francuske književnosti). Marinizam obeležio italijanski barok u prvoj polovini 17. veka. Poezija je lišena svakog dubljeg emotivnog ili idejnog sadržaja i teži jedino formalnom savršenstvu i čije su osnovne karakteristike: neobične alegorije, antiteze, drastične hiperbole, upotreba končeta. Cilj ove poezije je bio da iznenadi i začudi, imala je hladan intelektualistički ton. Lirika baroka se odlikuje virtuoznošću i iznenađenjima, bogatstvom izražajnih i versifikacijskih formi: antiteze, paradoksi, igre rečima, metafore, hiperbole, emfatičke igre slikane stihovima raznih geometrijskih i drugih figura - carmina figurata. Uz obimne epove u stihu, javljaju se i viteški i pikarski romani koji najdublje izražavaju pesimistički karakter baroknih ljudi. Lavirint postaje alegorična slika sveta punog tajanstva i nerešivih zagonetki. *** Krajem 16. veka u umetnosti dolazi do kvelikih promena. Marinizam se povlači pred čulnim i osećajnim stilom baroka, središte se iz Firence premešta u Rim kao u vreme humanizma. Barok je reakcija na ovozemaljsku raspuštenost i ravnodušnost prema religiji. Dolazi do korenitih promena u duhovnom životu. Crkva je u strahu od otuđenja vernika čime je kao institucija gubila materijalnu bazu. Katolička crkva je na čelu sa Vatikanom organizovala veliko savetovanje na kome su učestvovali forumi. I sama crkva je bila
2

ogrezla u razvratu i hedonizmu. Duhovne vođe konsila su želele da podvuku jasnu granicu između pravoverja i jeresi. Javljaju se sve veći pokreti vernika koji iskreno veruju u Boga, ali je crkva nepotreban posrednik (nastaju protestanti). Sazivanje konsila značilo je kraj liberalizma u odnosu crkve prema umetnosti. Crkva pokušava da upristoji umetnost (kritikovala je Mikelanđelovu sliku „Strašni sud“ jer je Isus prikazan bez brade). Crkva je zazirala od slobode pisane reči, zato je osnovano telo od najviših sveštenika koje je čitalo svaku knjigu pre štampanja. „Indeks zabranjenih knjiga“ je nastao. Ovo telo je ukinuo Drugi vatikasnki konzil. Epoha baroka se uglavnom odvija u 17. veku mada negde traje i duže. Sam pojam označava nov odnos prema veri a negde se i zove katolička obnova ili restauracija ali je to neprecizno jer je zahvatio i pravoslavne zemlje. Stilske karakteristike baroka su : izveštačenost, nepravilnost, prenatrpanost, loš ukus... nastao je u Italiji ali se negovao i u Španiji,Francuskoj, Engleskoj. Ta razliku od renesanse podjednako je bio zastupljen na celoj kulturnoj karti Evrope. (senčentizam=marinizam, gongorizam, precioznost) U Dubrovniku se izmenila društvena situacija (opadanje plemstva, jačanje gradjanskih trgovačkih porodica. Gradjanska klasa se yatvara u krugove kako se imanja ne bi delila dolazi do sklapanja brakova najbližih rođaka, miraz se davao samo na prvu kćer a ostale u manastir...). u drugoj polovini 17. veka gradjanske porodice su morale biti primljene u red vlastele jer se 1667. dogodio zemljotres koji je preživelo samo 12 plemića. Dubrovnik je bio na međi istoka i zapadaTuraka i Mletaka. Sedam zastvava je zaštitni znak države kao i Sv. Vlaha i Dubrovnik okreće zastave prema onim čiju naklonost uživa . na obližžnjim teritorijama su se odigrala dva rata (Kambijski na moru i Morejski u Ravnim Kotarima između Turaka i Mletaka) koja su omogućila Dubrovniku da slobodno posluje. Ponovo se dogodio zemljotres 6. aprila na Veliku sredu kada se plemstvo nalazilo u crkvi Sv. Vlaha, proširio se i požar izazvan zemljotresom. Barok je od samog početka imao zadatak da se nametne. Cilj pesnika da začudi čitaoca koristeći prenaglašavanja, neobične izraze, preterano koristeći stilske figure koje u sebi sadrže kontrast, gradacije, uvodi se eho- ponavljanjem reči na kraju strofe, prećutni citati (prepoznavanje ili efekat iznenadjenja) mnogo sentenci i primera iz antike, upotreba končeta, dosetke, iznenašenje sadržajem, religiozne teme. Značajna je i učestala tema pokajanja (osnov
3

katoličkog učenja da je božja milost veća od svih grehova i svakom pokajniku biće oprošteno). Dominiraju i teme o prolaznosti ovozemaljskih dobara i osećanja. Odbijanje zadovoljsatva ovog sveta zarad večnog života. Sve je protiv čovekove individualnosti. Tema protiv oholosti. Dominantan je stil kontrasta, spoj nespojivog da bi se začudio čitalac. „Slovinstvo“ (rodoljublje) je velika tema. Književnost prati život, a on je u znaku neprestane borbe i ratovanja. Osećanje zajedništva među Slovenima začeto je još kod Pribojevića, zatim u „Osmanu“ pa u Plamotićevom „Pavlimiru“. Na samom početku 17. veka 1601. godine na Jadranskoj obali nastaje Istorija Slovena Mavra Orbina i to je prva knjiga koja istorijografski predstavlja Slovene, u 18. veku je prevedena u Rusiji. Velike promene u književnim rodovima i vrstama- ep je sad glavni rod sa velikim promena. U lirici je nov ideal ženske lepote (crnčica). Nove teme koje su bizarne, slobodno pevanje o ženskom telu. Osnovni stih je osmerac, a česta je i polimetrija stihova. EP,SPEVOVI i MELODRAMA Osnovna razlika između speva i epa je u tome što ep opeva narativno veliku epsku radnju sa mnogo likova i događaja a spev opeva stanje ili osećanje samo jedne ličnosti zato ima dosta liričnosti. M. Vetranović ep „Pelegrin“ (tek u 17. veku dolazi do razvoja spevova). Najčešći su religiozno-epski spevovi sa temom pokajanja , uzimaju se poznati grešnici iz Biblije koji su se pokajali te im je oprošteno (Magdalena je bila najveća grešnica, čuvena Marija iz Magdale, nekoliko biblijskih Magdalena i njihove osobine su se spojile u jednu koja se kaje). Česta je i tema raspuštenog sina koji se vraća kajući se, pevalo se o bludu, uživanju i to zaodenuto baroknim ruhom. Sa najozbiljnijom religijskom tematikom se kriju najlascivniji stihovi, mešanje svetovnog i duhovnog, to je barokni dualizam. Postoje i komični spevovi gde je najčešće predmet smešnog zaljubljeni muškarac koji uvek želi ženu koja mu je nedostižna.( „Derviš“; ) Uvek je komični heroj u centru. Postoje i pastoralni, patriotski i istorijski spevovi. Treći književni rod je drama koja je pretrpela najviše izmena. Prestale su da postoje sve dotadašnje dramske vrste, pastorala je ipak ostala. Nova dramska vrsta koja je postajala samo u doba baroka sa vrlo atraktivnom dekoracijom scene a to je MELODRAMA. Prva je izvedena u Italiji. Sastavljena je od teksta i peva se. Odmah posle
4

premijere Euridike pojavila se u Dubrovniku 1617. godine Paskoje Primović ju je preradio. Melodrama je sastavljena od muzike i govornih drama i ta muzika je bila potpuno nezavisna u odnosu na tekst. Imala je novih elemenata : LIBRETO (tekst za muziku), govorni delovi- REČITATIVI, horovi (koji obično svode neke zaljučke ). Fabule su najčešće uzimane iz antičke filozofije ili iz italijaskih epova. Rado se unosila nacionalna pseudoistorija izmišljanjem tema u čijoj osnovi je neka antička priča ili romantična epizoda. Uvek je imala tragičan i dinamičan tok radnje ali je kraj uvek srećan , čak i kada se uzima mitološka priča za osnovu. Danas melodrama ima blag pežorativan ton. Dživo Gundilić je autor druge melodrame, najveći barokni pesnik slovenskog baroka, objavio je samo jednu od svojih 10 melodrama; 1631. pojavio se i treći autor melodrame Dž. Palmotić (17 melodrama);melodrama je prestala da postoji tako što je u melodrami Počelo da preovladava više muzičkih delova uz koje se igralo te je prerasla u operetu, potiskuje se rečitativ, zatim se opereta oslobađa igre i nastaje opera. Oratorijum je ozbiljan govorni tekst uz koji. se čuje muzika Drama - izražava duboku razdvojenost baroknog čoveka, žestinu njegovih strasti i okrutnost društvenih konvencija, patetičnost izraza, preteranost stilskih sredstava. Jezuitska drama - literarni oblik, religiozni pozorišni komad na latinskom jeziku koji izvode laici. Služila je kako propagiranju religije tako i pedagoško-didaktičnim ciljevima; birane su teme koje su ukazivale na prolaznost života i sva iskušenja koja on donosi. Puna je crkvene veleispovesti i praćena je muzikom; dovodi do rađanja melodrame, opere, oratorija i težnje ka idiličnim temama do pastoralnih drama. Barokni stil u našoj književnosti najviše je došao do izražaja krajem 16. veka i provlačio se kroz 17. i ceo 18. vek. (H. Mažibradić, S. Djurdjević, I. Gundulić, V.Menčetić, I. Djurdjević, J. Palmotić) KOMEDIJA U RENESANSI Eruditna- pisana, imala je tekst; učena, Plautovska komedija; brzo je izgradila stabilnu poetiku čiji su osnovi bili stavovi Aristotelovog traktata „Ars poetico“; podražava intimne, porodične stvari, svakodnevnicu ne uzvišenu radnju kao tragedija; izvodili su je amateri, postoje tri jedinstva; poštuje se i Horacijev stav- (1)
5

namenjena zabavi i (2) da pouči; Menandar je napisao preko sto komedija, građa uzeta is svakodnmevnog građanskog života; tema: ljubav mladog para (starac, ljubavnik, sluga, građanska devojka) govor je uvek uslovljen sredinom i društvenim položajem; on je već podelio na pet činova + prolog;Plautove komedije „Hvalisavi vojnik“, „komedija o loncu“ 21 komedija+ 30 naslova- gruba komika već kod njega, ubacuje rimske lokalitete i umeće delove za pevanje; Plaut je izvršio veliki uticaj na Šekspira i Molijera („Tartif“); sledeći pisac komedija je Terecije koji je napisao 6 komedija među kojima „Braća“, „Svekrva“- novina su prolozi koji su bili njegov kredo (živ stav) a u njima se razračunava sa svojim neprijateljima; prolog predstavlja kontakt sa publikom- argumentPlaut u argumentu daje akrostih u kome se nalazi naziv dela i to je otkrio Ilija Cirjević; u prvom činu je ekspozicija, upoznavanje sa likovima; u drugom činu se razvija radnja; u trećem činu je zaplet, neočekivane komlikacije se javljaju- mnogo epizodnih radnji postoje; postoji više tipova likova u ovakvim komedijama: 1. tip„Komični starac“- tvrdica, a vrlo bogat> zaljubljen u mladu devojku ali kurtizanu; 2. sinovi, galantni ljubavnici- obesni žive sa kurtizanama; 3. tip- sluga intrigant- dovitljiv uvek pametniji od svog gospodara ali po definciji uvek veran svom gospodaru; njegov par je 4. tip- sluga parazit ili priglupi sluga- koji je izvor velikog smeha; noviji tip negromanta- čarobnjaka sa kuglama i spravama koji tobože mere vasionu; novi su i tipovi sveštenika, cigana, Jevreja, trgovca, krčmara, kurtizane... Komedija del arte- komedija veštine- improvizovana komedijanema tekst- na samoj sceni se improvizuje, drugačije predstavljanje od eruditne komedije- postoji KANOVAĆO umesto teksta- nacrt sa činovima i scenama; zahtevala je izuzetnu sposobnost i dar glumca; maske su olakšavale improvizaciju; u govoru se vodi računa o grubim psovkama i pričama iz grada; nju su izvodili profesionalni glumci; Poezija na narodnom jeziku počela je da se razvija vrlo rano, latinski nije mogao da se održi dugo zato što je mrtav a narodni jezik je jedini koji su ljudi u potpunosti razumeli. ***Melička poezija - peva na jednu ustaljenu narodnu melodiju koja je odgovarala dvostruko rimovaniom dvanaestercu (morala je biti

6

pevana u distisima); pesnik onoga o kome peva čini večito slavnim. (Ovakva je dubrovačka poezija.) ***Postoje dva tipa prerade Petrarkinih soneta: preuzimaju se dva Petrarkina stiha pa se dodaju dva nova ili pesnik svoju, potpuno novu pesmu razrađuje, filuje Petrarkinim stihovima. ***Osnovne odlike soneta: sadržaj je imao dva člana, u prvom je ekspozicija, kaže se šta je tema, pesnik iznosi svoje mišljenje, opisuje lepotu; drugi deo je ili suprotan ili zaključak; i tercine mogu biti u suprotnosti; ima 14 stihova sa karakterističnom rimom (abab). Grafički izgled: uvek se jasno izdvajaju katreni od tercine. Ove uslovnosti učinile su da je petrarkizam sve preuzeo od Petrarke osim formu soneta. Javlja se pseudosonet - 14 stihova, pesma predstavljena kao sonet, dvodelnost u sadržaju, jedino se nije mogla poštovati rima. Pseudosonet je uveo Dinko Ranjina. Već kod Menčetića ima nekoliko pesama koje u potpunosti odgovaraju pseudosonetu, ali nisu grafički soneti; međutim, oni koji su izdavali zbornik nisu vodili računa o grafičkom obliku pesme. Frančesko Petrarka (1304-1374) pisao je na latinskom jeziku i očekivao je da će mu ta dela doneti slavu npr. “Afrika”. Ipak, slavu mu je doneo “Kanconijer”, zbirka većim delom soneta pisanih u jedanaestercu koja je zadavala probleme tokom prevođenja tako da su dubrovački prevodioci u ono vreme gajili uglavnom tradicionalni dvostruko rimovani dvanaesterac. Nazire se Laurin portret, više je u vidu nagoveštaja nego konkretizovane slike; u centru pesničkog sveta je lirski subjekat tako da je čitava zbirka u formi ispovesti. Pesnik ispoveda svoju ljubav prema voljenoj ženi sa čijom smrću ne nestaju ljubav i nemir; pesnik se, dakle, javlja kao moderni lirski senzibilitet koji ispoveda egzistencijalnu raspolućenost bića između dva pola: emotivnog i religioznog. Kod Petrarke su lirski doživljaji sublimirane vizije, snovi, nagoveštaji, ljubav koja se kreće od platonske do nagoveštaja čulnih osećanja. Izuzetno je naglašen nemir zbog traganja za smislom, zbog rezignacije, zbog prolaznosti svega na ovom svetu i želje da se spozna apsolutno i večno koje pripada sferi božanskog; nosi oslobođeni duh vremena, novo poimanje ljubavi. Petrarka je imao široko utemeljenu kulturu zasnovanu na poznavanju antičke tradicije a taj temelj je oplemenjivao individualnim stvaranjem što je suština velikog umetničkog dela - da se individualno iskustvo
7

projektuje u univerzalno. Specifična koncentracija lirske energije uokvirene prefinjenošću i virtuoznošću pesničke tehnike na formalnom planu omogućilo je Petrarki da se njegovo pesništvo postavi kao kanon. Poetski lik Laure se transformisao iz lika konkretne žene kao motiva u poetski mit koji ima višeznačnu aluzivnost. ”Kanconijer” se nametnuo kodeksom ženske lepote, osećanja i retoričnošću. Petrarka se uvodnom temom obraća čitaocima, osvrće se na svoje mladalačke dane, peva sa pozicije određenog životnog iskustva naglašavajući razlike koje donosi životno iskustvo - iskustvo nakon proživljenog “kada bejah duhom drugi neki čovek”, kaže da će pevati o bolu i nadi, apeluje na onoga koji čita da ga razume i traži oproštaj za sve što je doživeo i opevao; od intimnog obraćanja čitaocima perspektiva se širi na prizivanje sebe u očima naroda kad se stidi jer je dugo služio za podsmeh i priče. Poenta se nalazi u poslednjem stihu -končeto- što je i najčešće kod petrarkista, naročito je izražena u baroku, stilska figura formiranja poente igrom reči dovodeći u vezu udaljenih pojmova ili kategorija; naglašava se momenat kada je video Lauru prvi put na Veliki petak; dolazimo do motiva vezivanja i kontrasta između stanja zaljubljenosti i stanja nemira; u nekim pesmama nailazimo na pejzaž koji je poetska scenografija za opevanje ljubavnog doživljaja, koji je često samo okvir jer se uglavnom razvoj kreće od opšte slike ka biću pesnika. Stilske odlike: učestala upotreba kontrasta, mnogobrojne asonance, aliteracije, lirski paralelizmi, nabrajanja u funkiciji dočaravanja inteziteta emocija zaljubljenog mladića. U drugom delu se meša više emocija, širi se registar pesničke osećajnosti prema osećanju krivice i traganju za religioznim spoznanjem večnog, ukida se granica između ovostranog i onostranog uz pomoć pesničkih vizija Laure; kao pesnički mit Laura egzistira simbolizujući ljubav kao jedinu vezu sa večnim, apsolutom i božanskim. Petrarkini sledbenici su se račvali u dve škole: 1. Napuljaska škola čiji je glavni predstavnik Benedeto Kariteo, rodom iz Španije, došao je u Napulj i tu osnovao školu. Oni su usvojili strofu od 8 stihova ili od broja stihova deljivih sa osam’po ugledu na jednu vrstu narodne pesme iz okoline Napulja. Osnovne odlike su unošenje senzualnosti (što je u opoziciji sa platonističkim doživljajem ljubavi) i elemenata narodne lirike( jer ovi pesnici nisu stigli da potpuno izgrade svoj stil) kao i dosetki (predstavlajju deo elegantne I prefinjene poezije> često je to bio oblik sentence ili poslovice I to je
8

bila kombinacija neobičnih slika I stilskih figura što je uticalo na izveštačenost), dok u stilskom smislu dominiraju deminutivi, fraze; koriste opkoračenje, dosta pesničkih slika do izveštačenosti. Udaljavaju se od Petrarke i leksikom, koriste rečnik narodne lirike; čitave generacije pesnika 15. veka iskoristili su Petrarkine teme i obradile ga na nov način. 2. Bembisti čiji je glavni predstavnik Pjetro Bembo i koji su bili svojevrsna opozicija Napuljskoj školi i zagovarali formalan sklad, vraćanje na platonizam sa težnjama eleganciji izraza; dovode formu do savršenstva, slede razvoj ljubavi od početka do kraja, svaki kanconijer sadrži jedan ljubavni roman. Insistiraju na bespogovornom platonizmu. Zajedničko za sve petrarkiste je pravljanje kanconijera.Ljubav na prvi pogled - pesnik ugleda svoju dragu najčešće na prozoru ili balkonu, draga udostoji pesnika pogledom i to mu je dovoljno da o tome piše. Izvor ljubavi je u stvari žena koju je pesnik video, zatim sledi opis ženine lepote kao uzrok fatalne ljubavi, opisuje se svaki detalj ženinog tela; pesnik onda pati obično oko 7 godina i umesto ljubavi sreće proživljava osećanje razočaranja i na kraju shvata da žena nije toliko vredna ljubavi i da je verna ljubav prema Bogorodici. Epiteti koje najčešće koristi su božanstvena, lepa, rajska, anđeoska, nebeska; izraz lepote kao božanstva koji je doveden do tančina dovodi i do mnogobrojnih traktata o ljubavi. Ljubav je izraz života i pokretačka snaga. Petrarkizam je pesništvo koje se odrzava i 200 godina nakon Petrarkine smrti i nastalo je pre svega kao oponašanje. Mnogi petrarkisti su ne samo oponašali nego i prepevavali Petrarku. Vremenom su se formirala dva načina: 1. parafraza pesme u celini- preraditi ekspoziciju soneta a u druge dve tercine se daju nove ideje i novi završetak 2. preuzimanje i prerađivanje na primer 2 Petrarkina stiha pa 2 nova stiha se pišu ilipesnik peva sam novu pesmu pa je filuje Petrarkinim stihovima. Nije se odomaćio strogi oblik soneta pa nastaje pseudosonet. Osnovne odlike soneta su bile da je sonet imao dva člana . u prvom je ekspozicija (tema, ideja) a u drugom ili spurotnost ili zaključak. U razvijenijim formama soneta čak i u tercinama ima suprotnosti. Karakteristična rima u dalje razvijenoj formi je ab ab ab ab
9

cde cdc treća odlika je grafički izgled- uvek se odvajaju katreni od tercina. Ovo je uslovilo da petrarkizam sve preuzme od Petrarke osim formu soneta. Dubrovačka poezija je bila melička- kao narodna poezija odgovarala je dvostruko rimovanom dvanaestercu. Pišu se pesme od 14 stihova i predstavljaju se kao sonet; rima se nije održala. Ovakav pseudosonet javlja se kod Dinka Ranjine u drugoj polovini 16. veka. ILIJA CRIJEVIĆ – POEZIJA Ilija Crijević je plemić, aristokrata (to je sloj koji je u to vreme vladao Dubrovnikom). Završio je gimnaziju u Dubrovniku, jedan od predmeta mu je bilo pisanje na latinskom jeziku. Studirao je u Ferari. Ilijino ime se zateklo u sudskim knjigama jer je bio u zatvoru šest meseci. 1483. je stekao titulu poeta laureatum. Recitovao je ljubavnu poeziju posvećenu Flaviji. Po povratku u Dubrovnik postaje direktor gimnazije, najugledniji građanin, postaje i knez republike. Nakon ženine smrti postaje sveštenik. Napisao je ciklus ljubavnih pesama koje nemaju naslove, a govore o ženi i njenoj lepoti, o ljubavi kao o velikom ropstvu i o nemiru koji ona donosi. Karakteristična je vizija Kupidona koji svoje strele baca na sve strane (niko ne zna kada ga strela može pogoditi). Pisao je na latinskom i držao do toga da ništa ne zvuči tako kao latinski izgovorena reč, želeo je da se latinski opet vrati u život. Carpe diem - čežnja za Flavijom, razmišljanja o tome kakva je bez haljine, navodi motive mitološke prirode, šta se sve zarad ljubavi činilo, puna hedonističkih raspoloženja; govori o tome da će vreme lepote proći, žena će ostariti a neće uživati u ljubavi sa njim. Mimezis - parafraza antičkih pesama; ugleda se na prethodnike, lascivnost, sloboda. Molitva za otadžbinu - Deskripcija je novitet, kult rodnog mesta kao osnovni motiv patriotizma, antiturska tematika i patriotska tematika; Turci-vukovi. Njegov prvi spev je “De Epidavro” u kome opisuje razaranje Epidaura i stvaranje Dubrovnika; puno stilskih figura. Iz ciklusa pesama posvećenih Flaviji

10

„Mene ta braščića dva...“- dat je portret idealne drage- zlatna kosa, bela put poput slonove kosti, oči zvezde; u prvim stihovima se uspostavlja ravnoteža između fizičke i duhovne lepote; postoji sumnja u poreklo njene lepote „Ne, nije to mogla ti mati za tih devet meseci da stvori“; polako platonsko nadvladava čulno,filozofsko poimanje ljubavi : besmrtan će postati ako je nagu ugleda; reminiscencijama na antičku književnost potkrepljuje svoj stav i pojačava emocije; motivi variraju od svakodnevnih do antičkih; ništa što postoji u stvarnom životu ne vredi pred snagom ljubavi „Sve pred ljubavlju pada, dostojanstvo i ponos...“; o pokornosti on kaže : „Dole sva sujeta, gordost!....krotkom pokornošću tek ljubav svoj postiže cilj“ ;postoje mnogobrojna nabrajanja, polisindeti, asindeti, hiperbole, paralelizmi sa antičkom književnosti (pripisuje svojoj dragoj Atenine osobine); u poslednjim stihovima se direktno se obraća Flaviji i kaže joj da će morati da se pokori sili ljubavi. „Mekša od kiselog mleka...“- njeni udovi se prelivaju i trepte, vrat se sav srebri, slast igre ga nosi; ona izmiče a on ne može da zadovolji svoju želju; ostaje željan nje; na kraju opet direktno obraćanje Flaviji traži od nje da prestane da ga zavarava : „Prestani zato već jednom da mi ruke zavaravaš stalno,//pusta ta tvoja ćud, puštaš joj na volju svud!“ “Bežiš i nećeš tu mladost što nestanku hita?...“- centralni motiv je obraćanje devojci; bazirana je na kontrastu mladost-starost; pesnik ističe da je mladost nepovratna; postoje naturalistički motivi; poziv na uživanje; paralelizmi i antiteze,metafore i alegorije : plave ljubičice i livada (život) ali samo u proleće (prolaznost, mladost) „Busenjem ljubičica plavih ni livada ne pleni večno“; potkrepljuje stav motivima iz antičke književnosti; poetizovanoj slici mladosti (belo telo, rumene usne) suprotstavlja realističku sliku starosti (bore, mlitavi obrazi, starački hod, drugi će joj se rugati; avetinja, duh, utvara, lešina); kompozicija je dvodelna : 1.antiteze; starost bez trunke dostojanstva, 2. motiv kazne zbog počinjenog greha (neodgovaranje na ljubav u mladosti); poigravanje rečima „Zločinca će zločin da stigne“, „Ionako za kratko su čari“, „Ima li koga živog da se ne gnuša starosti grozne?“; poenta je u poslednjim stihovima : „Flavijo, drži se sad!“
11

„Poljubaca stotinu mi daj“- parafraza pesme „Daj mi hiljadu poljubaca“ G.V. Katule; dominira hiperbola, inače centralna stilska figura kod humanista; razigrana melodija, lepršav ritam, ustreptalost, dočaravanje osećanja vedrine; anafore, epifore, poređenja ( sa peskom,zvezdama, travkama u pašnjaku- da iskaže mnoštvo); jedan njen poljubac je vredniji od Jupiterovog pehara; poenta je u poslednjim stihovima „Tvoj cvet mali da uzberem// to je više //nego sam božanski presto“ “Praznik u zatvoru“-po formi pesme ovo je poslanica; poslanice su pesnici upućivali jedni drugima i iznosili svoje stavove, misli, intimu; naglašen lirski i lični ton; postoji kontrast na suštinskom i vizuelnom planu; antitetička uspostavljanja : nebo-beskonačni : tamnica- ograničeno; onomatopeja : cik, škripa, zveket vrataprožima se akustičko; ne suprotstavlja se vlasti, prevodi svoj zli udes ljudskoj zlobi ne navodeći krivce; ispovedni , lični ton; dva dela pesme: (1)Isus pored njega vo i magarac, pastiri – sam pesnik; noć koja vodi u razdanjivanje – beskrajna noć; sjaj zvezda – turoban mrak; Hristovu kolevku čuva pastir - nad pesnikom dželati; (2)peva o sebi, primeri iz antičke i rimske mitologije i istorije( nečasni Ver,Spartak ); kaže da ni oni najgori ne sede u tamnici za Božić „Otadžbina mi ipak ko maćeha, eto – o srama!//ona zaboravlja sad da majka je, o ne misli, ne!“ ; pesnik ispašta zbog slobode reči i pravičnosti, iz političkih razloga; postoji i aluzija na posmrtni govor Matiji Korvinu - jezičko-stilski postupak: upotreba atributa, parova reči, asindeti, poslisindeti, paralelizmi, mitološki podtekst - novina: lascivnost i deskripcija VINKO PRIBOJEVIĆ je humanista, začetnik slovenske ideje (slavističke misli). Stvarao je krajem 15. i početkom 16. veka. Sa Hvara je, studije je završio u Padovi i to prava i teologiju. Za vreme boravka u Padovi imao je priliku da se sretne sa mnogim studentima iz cele Evrope. Shvata da Evropa vrlo malo zna o Slovenima a i ono što zna je loše (o Slovenima govore kao o neobrazovanom narodu bez ikakve prošlosti i kulture). Po povratku na Hvar postaje direktor gimnazije. Dolazi u Krakov (Poljska) gde je tada bio biskup Macej
12

(Matej) Jehovita - čuveni humanista koji je najdalje otišao u zahvatu da Evropi predstavi Slovene koji su joj nepoznati, dao je da se napiše niz istorija slovenskog naroda. Sam biskup je napisao "Istoriju Poljske", jedan češki filolog "Istoriju Češke" a Pribojević je u hvarskoj katedrali 1525. držao govor -oratorio- "O izvorima, o poreklu, o istorijatu Slovena". To je bio njegov doprinos ovoj velikoj akciji. 1532. ovaj njegov govor je objavljen na latinskom u Veneciji, a 1595. preveden na italijanski jezik. Splićanin ga je preveo sredinom 20. veka na savremeni jezik. Piše o istoriji koja je vrlo korisna za životnu pouku, koliko za mlade toliko i za ljude zrelog doba. Cilj ovog dela je pre svega da svetu pokaže slavnu prošlost Slovena kako bi negirao i odbacio prezir Evrope, da poduči omladinu da bi se ona formirala na dobrim primerima svojih predaka. Govor ima 3 dela: prvi je posvećen Slovenima, drugi Dalmaciji a treći je opis Hvara. Pišući prvi deo o Slovenima bio je najnepouzdaniji i najnetačniji, najviše promašaja je napravio; u drugom delu je već pouzdaniji a treći deo je najtačniji - tu daje mali pregled svih hvarskih pisaca. U prvom delu dolazi do opisa slovenskog prostora - koji je došao do Grečana koji su se nazivali raznim imenima. Tu navodi slovenske zemlje - Rusija, Moskovija, Češka, Panonija, Hrvatska, Dalmacija, Raška, Srbija, Bugarska (koja se nekad zvala Makedonija). Još uvek se nije znalo da Sloveni nisu autohtoni, uvedena je velika zabluda. Imao je potpuni uvid u ceo slovenski svet od Bugarske do Moskovije; o jedinstvu svih Slovena govori činjenica da u svim ovim krajevima postoje vlastita imena sa rečju “-slav-”: Časlav, Radoslav… Prema romanskim humanistima latinska reč “slavus – rob” govori i o osnovnoj odlici Slovena ratnička odvažnost i hrabrost i daje niz primera krvavih borbi sa Turcima. ŠIŠKO MENČETIĆ- POEZIJA (napuljska škola) - potiče iz jedne od najuglednijih dubrovačkih porodica, materijalno vrlo moćne; prezime po ženskoj liniji mu je bilo Vlahović; vodio je raspusni mladićki život (provalio je u kuću suseda i nožem ranio služavku; više puta osuđivan zbog toga što se tukao i bio grub prema kmetovima; 1521. i 1527. bio je knez republike; njegova poezija je u celini sačuvana u zborniku Nikše Ranjine; senzualnost je važno obeležje njegove poezije; postoji celovit kanconijer od 512 pesama; osnovna tema je ljubav, pesme nemaju naslove; vidan je uticaj
13

narodne lirike, dosta dosetki; opisuje sve standardne faze ljubavi od ljubavi na prvi pogled do pesnikove rezignacije; na kraju se nalazi 1/10 pesama satiričnog karaktera; često pisao u strambotu ( 8 stihova); čest akrostih- Marija,Kata, Mara, Petrunjelica, Pera- to je znak kliširanosti; počinje da veliča i duhovne vrednosti što je jedan vid iskoračenja u odnosu na kanconijer dok na jezičkom planu očigledni su elementi petrarkizma. „Posveta“- rima je parna;u akrostihu se nalazi ime KATA; trag folklora je u dosetki: igra reči gde je inkorporirano : „Ko može bolje, široko mu polje“; obraća se čitaocima i moli ih da uzme samo dobro iz poezije a da loše odbaci. „Moja ispovijes“- govori o svom životu kao o kratkom snu „Prvi pogled“- cveće, zeleni list, drobna trava, udostojila ga je pogledom; prvi put ju je ugledao na prozoru- petrarkističko; kosa poput zlata, dva pramena je pustila; pogleda ga i pobegne- poput jelena ( elementi narodne tradicije) „Tvoja me kosa zamami“ „Njena kosa“ „Kako razbludno hodi“- hoda kao jelen, kao zmija „ A zatoj da kamen srce je u meni // mogu li da plamen ne ćutim ljuveni? „Moj ponos dok ti pjevaš“ – o njenom glasu „Bože, šta osta tebi?“- „Višnji Bog na nebi, vladalac od zvizda,// što stvori sam sebi kad ovo nam izda?“ „ Da budem cvijetak koji bi ona ubrala!“ – sa novom slobodom uključujući ambijent narodne lirike, opeva devojku koja bere cveće, za njega ne bi bilo veće radosti da može da se pretvori u cvet koji ona stavlja u nedra; neki cvet stavlja u kosu, neki u nedra a neki sprema da da drugom.

14

„Dobrota i ljepota“- počinje da širi unutračnji portret i prenosi ga pod uticajem antike; hvali dobrotu- nov kvalitet ujedinjen sa lepotom- kalokagatija “Čovjek je slab prema ljubavi“- uticaj narodne lirike; dosetka je u funkciji da iznenadi čitaoca; „Ništa nije tvrđe od čoveka i ništa nije slabije od čoveka“- čovek može da bude slab i da se slomi kao što vetar slomi jesenji cvet; jedan njen pogled je moćan toliko da njegov đivot počinje da kopni; „Moja molitva“ – priželjkuje smrt, jedino što želi je jedan dan u njenom društvu- hiperbola „Blažena ti i sva tvoja lepota“ – prepev jednog soneta Frančeska Petrarke; slavi dan, čas, mesec, sat kada je video i kada je zbog nje patio, veliča patnju svoju za njom i slatki bol koji oseća; „Ljuveno uživanje“- opeva trenutak kome su se predali, senzualnost; poređenja i hiperbole; lepša je od Helene; u akrostihu ŠIŠMUNDO; aluzija na narodno verovanje- izuzetna ljubavna moć zmaja; zavidi sebi zato što je njen; kaže da je ustreljen ljubavnom kreposti; ne postoji ni jedan deo tela koji nije ljubio- za njega nema veće radosti; ona je rumeni cvet; žao mu je što odlazi jer je uskoro dan; već priželjkuje njihov naredni susret; „Oproštaj“ – pesnikovo otrežnjenje od ovozemaljske ljubavi; od ljubavi prema ženi; uniznost; on je crv naspram presvete Bogorodice; „Mudra riječ“- dosetka; pesnička igra sročena prema narodnoj poslovici : „Nije bogat tko vele ima, nego tko malo žudi“ „Šta može novac“- pesma o moći novca koji vlada svetom i upravlja moralom, javljaju se i elementi mizoginije : „Ovo je prilika: starica za pinez //kad mlada človika zanila k sebi jes:“ „Zlo od Kotora“ – poznat je antagonizam (netrpeljivost Dubrovčana i Kotorana); postoji surevnjivost; Kotorani su prodavali voće i povrće po pijacama; bili su takođe i gusari i špijuni, napadali Dubrovnik; smatrani su za prostiji svet te Dubrovčanima smeta njihov
15

primitivizam i hedonizam; pesnik ih poredi sa kukoljem u žitu – biblijsko poređenje; oni se ne mogu vlastelom nazvati; postoji ironija („O, vrli, Kotore!“) ; da bi ih izvrgao ruglu poredi ih sa crvom koji izjeda drvo, korov koji uništava vinograd; upozorava : od njih se čuvajte otrovan je i zao njihov jezik. „Odkli se ne vele za meso pikati,// oni se vlastele ne mogu nazvati“ - postoji pesma o tome kako su žene izvor svakog zla, zaklinje se da o ženama ne želi ništa dobro da govori; podseća, opominje da je Troja stradala zbog žene;

DŽORE DRŽIĆ – POEZIJA Poreklom iz građanske porodice; pisao petrarkističku ljubavnu poeziju; pominje ga Đordje Dragišić da je učestvovao u društvenim razgovorima na latinskom jeziku. Studirao je državno i crkveno pravo u Italiji što je ostavilo traga u njegovoj poeziji. Pesme su mu sačuvane u zborniku Nikše Ranjine. U Dablinu otkriven rukopis njegovih pesama na osnovu čega se utvrdilo autorstvo – 96 pesama – bembist. Pažnju je posvećivao formi i stilu i više peva o svojim osećanjima nego o samoj devojci. „.Oh, tužni sej pjesni s uzdahom složeni“ – u akrostihu se nalazi „O, Džore“; uvodna pesma u kanconijer; parafraza renesansne devoize Amor omnia vincit; „Draža je od zlata lipša ner prolitje“- lepša je od proleća, svetla kosa, oči sjajne kao zvezde, rumene usne, biserni smeh; želja i čežnja za njom; „najlepše uresi meu svim vilami“; po celi dan čezne za njenim licem „jak jelin prižedan kad želi vodice“ „Želim te po vas dan, moj dragi biseru“ – opet opeva čežnju i želju za sjedinjenjem, na kraju je slično poređenje kao u prethodnoj pesmi (sa žednim jelenom) „Ranjenom srcu tražim lijeka“- postiže se ritmičnost ponavljanjem distiha „ Grem si, grem, gdidodir misal mi pozađe//jeda se gdi ki mir mom srcu obnađe“, elegično osećanje,
16

osećanje sete zbog neuzvraćene ljubavi; javlja se motiv lekovitih trava- motiv je iz narodnog folklora; variranje motiva: razdvajanje mladića sa srcem; postoji i dosta hiperbola kao i poređenja sa zbivanjima u prirodi; u akrostihu ime Džoreta; gorku smrt mu je dao pogled vile; strela ga je pogodila toliko da njegovo srce samo želi sopstvenu smrt; „Sve se sad izmijenilo..“ – svaka strofa počinje apostrofiranjem vremena ( elementi ikavizma- vrime- pod uticajem severne Dalmacije); uspostvlja se elegično osećanje; prošlost je vreme sreće, radosti, zadovoljstva; postoji i pesimistički životni stav : bolje bi bilo da bude nem, slep i gluv dok ne prođe vreme nesreće; postoji duboka rezignacija pesnika; prvi kontraste svetlost- mrak; kraj leta- prolaznost; kada govori o prošlom vremenu veselom, sunčanom, gizdavom provlači se i osećaj izneverenosti; „Kad bih najvolio umrijeti?“ – prvi stihovi imaju funkciju da iznenade „Svakomu na saj svit ni bolje umriti//ner kad bude u cvit najlipše mladosti“; naggoveštava se nešto neobično tj. pevanje o tamnoj smrti- tama je tipično mesto u petrarkističkoj poeziji; pesnik kaže da ne želi da umre iz dva razloga: draga bi zažalila (1) i moli boga za pomoć, kada bi osetio ljubav koja je vredna svega (2) mogao bi da umre. Svoju dragu naziva vilom; na kraju parafraza prvih stihova : „Ar bi mi sad u cvit najbolje umriti//kad bi mi je na saj svit najlipše živiti“ DŽORE DRŽIĆ – „Poslanica Sladoju“ Parafraza narodnih poslovica i izreka- pesnik provodi besane i tamne noći;postoji tipičan opis drage ali i poigravanje sa petrarkističkim motivima; vrednost pesme je u neposrednosti; pesnik poziva prijatelja da mu smešnom besedom da lek jer ako to ne učini umreće; on time govori i o poetici – ona nosi smeh izvidni, radost, uživanje, razonodu, zabavu; postoji opis Stona- malo mesto na periferiji Dubrovačke Republike : uske ulice, loša klima, zagušljivo je, ima komaraca; petrarkistički motiv : cvet koji vene pod udarom severca; novina je takođe u tome što se pesnik zaljubio u seljanku za čiju lepotu kaže da je lepša od vile- „visoku i tanku, rumenu i bilu“, „uzcafti
17

njom polje jak cvitjem od raja“;pesnik se koristi hiperbolom kako bi dočarao svoje stanje : on je nezdrav i bolan, i ko god je vidi izgubi svest i pamet ; ovo je zapravo forma poslanice ali je po drugim elementima ljubavna pesma; ima šaljiv ton- pesma u pesmi; na kraju kaže da će prokleti prijatelja ako mu ne učini to što traži od njega: „Ne čin se još kleti, er bolan što kune,// Višnji ga osveti, kletve se ispune.“ DŽORE DRŽIĆ – „RADMIO I LJUBMIR“ Ekloga (može biti još rustikalna, ribarska, pastirska) – ambijent je pastoralni uglavnom su akteri satiri, pastiri i vile; Radmio pita Ljubmira zbog čega je napustio kraj iz koga dolazi; na osnovu poverenja on sme da mu postavlja pitanja ovakvog tipa; Radmio sluti da se Ljubmir zaljubio; Ljubmir opisuje način na koji se zaljubio- vila koja je pobegla; što se tiče strategije pripovedanja odlikuje se realističnošću- ima mnogo detalja- želi da postigne efekat ubedljivosti- sam, gladna stoka, opis stoke; opis vile: petrarkistički: belo-crveno; takođe petrarkistički opis ljubavi; Radmio pokušava da ga odvrati, da ga savetima i argumentima ubedi da greši- ima funkciju rezonera; „zaplelo se pile u kučine“, opisuje mu posledice;* postoje i opisi prirode, sela, životinja, pastira koji pevaju i igraju- idila u prirodi; Ljubmir odgovara da ga samo Bog može vratiti, da je ljubav prema vili večna a da je sve ostalo prolazno-on proleću suprotstavlja zimu, ostaje pri svojoj odluci; Radmio je tužan zbog ovoga; radmio se vraća jer ako izgubi od stada mati će ga kazniti- još jedan realistični momenat; Ljubmir mu ostavlja imovinu i daje mu instrukcije šta da radineka vrsta testamenta; on zaveštava svoje imanje, pominje imena stoke- to govori o tome koliko im je privržen; socijalni momenat ove ekloge donosi na scenu svetovni karakter; sadržaj : smenjivanje pastoralnog , idealnog i realnog. DINKO RANJINA- POEZIJA „O, vi svi ljuveni ki ove slišate“- kliširano obraćanje čitaocima i upućivanje u sadržaj kanconijera; pesnik je odmah dao ekspilicitnu poruku da svako ko ljubi, uzalud u mukama „dni gubi“ , duhovito je opomenuo da je najveća kletva za neprijatelja

18

da ljubav na njega „nastupi“. Postoje slične slike kao u uvodnim pesmama Držića i Menčetića. „Latinka, lijepa vil, s velikom ljubavi“- od početka kanconijera iz pesme u pesmu formira se petrarkistička ljubavna istorija, pesnika je zanela lepa Livija; njen portret je kliširan : bistre oči, svetlija od sunca u času kad se rađa, zlatna kosa, belo grlo; njena lepota je odraz božanske lepote, spoj plemenitosti i andjeoskog, rajskog uresa- platonistički doživljaj idealne lepote; utvrdjene slike+dvostruko rimovani dvanaesterac+ efektna poentatradicija dubrovačkih petrarkista; razdvajaju ga manirističke pojedinosti i artificijelnost u izrazu; pesnik se na dalje u kanconijeru odvaja temama od klasične ljubavne pričeljubavne pesme je pisao u ciklusima : postoje pesme o ženi, o ljubavi uopšte; lascivnost i sloboda u opevanju ljubavnog događaja, postoje dosetke, poseban odnos prema narodnoj poeziji i formi- bio je strambotista „Od kosi dva prama, koraljne dvi usti“- odnos pesnika i drage tokom čitavog kanconijera ostao je isti> ona je bila nemilostiva, on je priželjkivao smrt kao izbavljenje od muka; opominje druge da se čuvaju ljubavi kako bi izbegli bol;* misao o svemoći ljubaviiz tog osećanja proističu sve pesme; „O usti, i kosi, o slatki pogled“- nagoveštava njen poretret; poseban stav je imala žena-ona uzmiče kada treba da mu pruži ljubav a pre toga mu nagoveštava ljubav; „Strila“- karmina figurata; raspored stihova u obliku strele; „Odilenije“- pesnik spominje rastanak zaljubljenih na više mesta; od opšteg osećanja prelazi na lični ton; dragina tuga; kada nema njega nema ni radosti> ona njega čeka da joj donese radost i spokojstvo; *Novina u kanconijeru jesu elementi mizoginstva; opeva ženu kojaje svojevoljna,obuzeta prevarom, neverna,ohola, raspusna i pohlepna; žene su razbludne i pune neprikladnih ljubavi;svemu tome daje prekoran ton; prvi deo kanconijera- prvih 40 pesama u duhu

19

tradicionalnog petrarkističkog osećanja ljubavi završava parafrazom Katulove pesme o zbrajanju poljubaca; .“U veselje radosti ljuvene“- sa slobodom zamišlja dragu pored sebe; čedni dekor- slika se širi aluzijama> kada je pored nje noć mu je svetlija od prebelog dana; aluzije vode do kulminacije> draga ga je u zagrljaju opominjala da cvet mladosti brzo vene; „Pjesan od kola“- forme pesma: pseudosoneti; ima i trostruko rimovanih tercina, katrena, sestina; polimetrija(2,4,6,8,12 slogova različito slaganih); jezik narodne frazeologije i delovi kolokvijalnog govora; prilagodjene narodne poslovice i izreke; poigravanje devojke sa mladićem i proveravanje hoće li joj biti dragi ili pobratim> dodir sa usmenom lirikom; “Vrh sreće“- refleksivna lirika; sreća kao filozofska kategorija; neposredno osećanje sreće: „Prijatelju jednomu koga zlo žene rasipahu“- razvijena hiperbola dočarava žensku gramzivost; kaže za svog prijatelja da je po dobroti ravan Josifu, po mudrosti Solomonu, po lepoti Apolonu,po snazi Samsonu neće uspeti da se približi „zmijem hudijem ženami“ „Jednome ki pjesni Šiškove i Džorine osvojaše“- suprotno petrarkističkom pevanju o ljubavi on preradjuje legende, basne, mitološke priče; ovde obradjuje Ezopovu basnu o vrani koja se kiti tudjim perjem; *dvostruki oslonac u narodnoj lirici: 1. u rečniku, frazama i slikovitosti; 2.u sižeima; *priroda je često dekor ljubavnom dogadjaju, patnji, uživanju... *udaljavanje od Petrarke- dosetkama, iznenadjujućim obrtima lišenih poetičnosti; dosetke su se često krile u poenti pesme, u stilizovanim narodnim poslovicama; iznenadjujuće asocijacije i kontrasti;(iznenadjenje i dosetka- raduje se rastanku jer su njene suze znak ljubavi) * na kraju zbirke religiozno- refleksivne pesme> obraćanje Bogu češće je bilo jadanje zbog neuspele ljubavi nego predavanje drugoj, uzvišenoj ljubavi; „Jednomu ki ništo ne učini a tudje sve huli“- polemiše pitanje poetike; posredno se obraća nepoznatom savremeniku koji nije
20

cenio njegove pesme i iznosi svoje poglede na poeziju; zalagao se za mišljenje da nova osećanja traže nove reči- revolucija u poetici!; očigledno je da su kritike bile uvredljive i oštre; „Gospodinu poštovanomu Niku Nalješkoviću“- autobiografski stihovi; obraća mu se prisno (“Niko moj“, „Niko moj čestiti“); govori o stanju u Dubrovniku, o nepravednim optužbama upravljenim novom mladom naraštaju; posredno govori i o sebi objašnjavajući svoje neuspehe; rezignirano peva da mu više nisu mile „rodne njive“ i traži savet od Nalješkovića. „Nadgrobje Džore Držića“- odavanje priznanja najznačajnijim predstavnicima prve generacije dubrovačkih petrarkista;o Menčetiću je pevao kao o razumnom i čestitom, opšte priznatom i besmrtnom pesniku ljubavne poezije;o Džori- niko nije pevao ljubavne pesme sladjim jezikom a pisao ih „spravno“ i „histro“ *istraživački odnos prema narodnoj tradiciji;drugi važan izvor gradje> stvaralaštvo dubrovačkih pesnika, savremena italijanska lirika, strambotisti i Petrarkine pesme; takodje postoji uticaj antičke književnosti; njegova filozofija bila je humanistička i hedonistička; pesme su po kompoziciji raznovrsne; MARKO MARULIĆ – “JUDITA” (1450-1524) rođen i školovao se u Splitu i u Padovi, bavio se mnogim oblastima; sakupljao je stare natpise iz Rima i Solina - uz te natpise davao je svoje komentare, najčešće o prolaznosti života. Deo njegovog pesništva je na latinskom, sačuvana je i njegova poezija na narodnom jeziku uglavnom religioznog karaktera kao i “Davidijada” i “Judita” (objavljena 1521. a napisana 1501.) “Judita” je njegovo najpoznatije delo, napisao ga je kao 50ogodišnjak u zrelom životnom i stvaralačkom dobu. Sklonost ka biblijskim temama pokazuje sličnost sa humanistima toga doba. On se u invokaciji, na početku speva, distancira od mitologije da bi se kasnije služio stilskim sredstvima i simbolima iz antike kako zahtevaju žanrovske konvencije tzv. Vergilijevske epike. Delo je pisano u dvanaestercu. U posveti napominje da je namenjeno onima koji ne znaju da čitaju latinski i italijanski. Marulić se divi Juditi što “oslobodi puk izraelski od velike pogibli” a time priželjkuje i podstiče svoj narod na otpor i pobedu nad Turcima. Zamisao neporočne Judite
21

da svojim čarima zaludi protivničkog vojskovođu i da ga ubije je u centru dela. Juditino pomno telesno uređivanje računato na rasplamsavanje Olofernove strasti, opis njene lepote po kojoj je bila nalik gospi iz profanog kanconijera. Marulić je poštovao tok, likove i fabulu biblijske priče ali je ovaj starozavetni tekst rasporedio u šest pevanja i ukupno 2126 stihova. Spev počinje Nabukodonozorom i njegovim osvajačkim prodorom. S malo reči nagoveštava se ono što je bitno i ostvaruje se napetost događaja kada on kaže da je Olofern skupio vojsku i približio se izraelskoj zemlji gde zavlada strah. Uvodi zatim u priču Akiora, koji mu je savetovao da neće pobediti židove ako ne budu grešni svom Bogu. Akiora Olofern vezuje i predaje Betuljanima. Ozija, gradonačelnik, odlaže predaju za 5 dana uzdajući se u božju pomoć. Tada na scenu stupa Judita prekoravajući ih što Bogu određuju rok. Onda dolazi do preokreta, Judita na prevaru sa svojim slugom Abrom odlazi Olofernu i ubija ga. Akior prelazi u izraelsku veru, u Jerusalim stiže veliki sveštenik Elijakim, nastaje veselje, svi zahvaljuju Bogu i na kraju je opis Juditine smrti i oplakivanja puka. Simetričnost u rasporedu građe: u prva 3 pevanja glavnu ulogu imaju Asirci, njihov vladar i njegov vojvoda. Plastični, deskriptivni stil; naspram njih stoje 3 pevanja u kojima Judita igra glavnu ulogu. 4. pevanje je uvod u tu dramu. Od antičkih pesnika Marulić je preuzeo podelu epa na pevanje i invokaciju, sintaksičkostilska sredstva poput amplifikacije, kataloga, proširivanje i dodavanje uslovljeno epskim potrebama i lirskim nadahnućem; nema opisa grada Egbatane, pesnik ga “in medias res” uvodi u radnju, znatno produbljuje sliku vojske u pokretu kako bi se postigla herojska, bojna tenzija. Marulić opštim mestima iz antike daje svoj pečat. ”Judita” zbog naglašene etičke svrhe i hrišhćanske intencije u svojoj epskoj putanji sadrži i niz religioznih, moralnih, molitvenih, didaktičkih elemenata. U posveti pisac iskazuje zahvalnost začinjavcima, splitsku omladinu poziva na rad i molitvu. Judita je sveta, poštena, plemenita udovica i ona figurira kao ideal pobožnosti I junaštva. Žena iz Betulije istovremeno je i uzvišena zavodnica jer je ubila protivnika omamivši ga prethodno svojom lepotom; njena fizička pojavnost presudna je za ključ radnje. Juditina lepota se artikuliše kao ideal ženske lepote, kao refleks večne lepote te je time i zanosnija -sličnost s petrarkističkom poezijom- ali se njena lepota stavlja u prvi plan i nameće samo u funkciji smaknuća Oloferna, svuda ostalo ona je oličenje religioznih i visoko moralnih osobina. Judita kao posrednik između Boga i ljudi, u 3. pevanju stupa na
22

scenu, saznajemo kako joj je muž Manaš umro od sunčanice za vreme žetve i šta joj je ostavio; ona je žena od krvi i mesa; njene moralne osobine se ne odvajaju od njene lepote; Juditina toaleta opisana do tančina: od frizure do čizmica sa svim ukrasima i biserima, namirisana, očešljana, nakićena, sprema se da ide kod Oloferna i izvrši delo; tu je i onomatopeja šuštanja svile. Nalazimo i katalog žena s kojima je poredi pisac (Helena, Dafne, Tamara - Davidova ćerka), ona je “sveta udovica” pred stražarima na putu u asirski tabor gradacijsko delovanje Juditine lepote; kada ulazi u šator, Olofernu se duša uznemiri i spopade ga žudnja da bude sa njom - slikovitost, psihološko građenje likova. Posveta - piše svetovnom licu, svom kumu i preporučuje mu da pročita delo, govori o svojoj poetici i poredi se sa kuvarom koji začini svoje jelo da bi bilo ukusnije i sa decom koja prave darove roditeljima za Novu godinu kako bi dobila veći dar za uzvrat; kaže da se trudio da ukrasi i ulepša staru priču na nov način s jedne strane ugledajući se na antičku tradiciju a s druge strane koristeći se gledanjem začinjavaca (22. april 1501.) Hrišćanska renesansa - naglašen religiozni karakter, uzima se poznata tema i obrađuje se na nov način uz neizostavni didaktični karakter. MAVRO VETRANOVIĆ- „kaluđerski period“ + lirika „Aurea aetas“- zlatno doba- kao kraljevstvo, neponovljivo; bronzano doba- umereno blagostanje; gvozdeno- ratovi, sebični interesi; doterivanje žena, opsednutost materijalnim, pijanstvo, isprazan život, život bez cilja, rasipništvo> ogrešenja;postoji direktno obraćanje Bogu (Bože premili) ; upotreba hiperbole,kontrasta i paralelizama; Lepota prirode- zelenilo, reke, potoci : ovome sada sumornom i sivom vremenu gde se ni svrake ne bi legle; u zlatnom dobu se nije znalo ni za ralo ni za motike a gvozdeno doba je sve to donelo još i znoj i mučenje ljudi; vuk nije klao ovce, lav nije bio gospodar; U gvozdenom dobu- Mars- bog rata, donosi krv; Vulkan- iskovao mač;Cerera- naučila orače da oruu, da se slade lozom- pićem; u zlatnom dobu se nije znalo za vreteno i tkanje pa se nije moglo oblačiti kao sada. Spomijje i smokvin list i Evino sagrešenje (drvo spoznanja); plakanje, jadikovanje na kraju pesme, spominje kugu; želi da se sjedini sve kao što je nekada bilo i da biseri i zlato ne znače ništa;
23

„Pjesanca u pomoć poetam“- klasično mesto iz Horacijeve poetike; Lončari prave od gline i stavljaju rupice gde požele kao i vajari; slikari štede boje; pesnici zovu muzu u pomoć za nadahnuće; 7 muza na Olimpu zaštitnice pesnika; i pesnike i sve umetnike stavlja na isto mesto; „Pjesanca Marinu Držiću u pomoć“- istorijska podloga pesme; vid poslanice; mnogobrojne aluzije na Tirenu; Radat pogodjen Kupidonovom strelom; moli Dubrovčane da ne okrivljuju Držića „zbog starca“- misleći na sebe; Držić ne može da nastavi sa stvaranjem a on sam ne može mirno da spava; Helinska muza ga nadahnjuje (brdo Helion gde ona živi sa Apolonom); satiri- konjske uši, poluljudi- polubogovi- plaše nimfe, simbol pohote, zapliću radnju; Marin je ovenčan lovorom- kao i Petrarka; lepota Tirene- greh je tako pričati o Držiću jer je on odličan dramski pisac; „Galiun“- o mornarici kao ponosu Dubrovnika; i slavi odanost republici i hrabrost mornara; „Pjesanca šturku“- počinje opisom praskozorja; ima dosta personifikacije; apostrofa cvrčku- poziva ga da i on peva pesmu Bogorodici, svi kliču, samo on ne;opisi prirode; slavi Bogorodicu himnom „ utravici, u zelenoj“- osmerac, uticaj narodne lirike; molitva Bogorodici na kraju- ona je kruna svih žena; „Remeta“-512 osmeraca; opeva boravak na ostrvu Sv. Andrija; povukao se da se posveti molitvama; istovremeno opeva stvarnost koja ga onemogućava da se posveti molitvama; data je svakodnevnica boravka na ostrvu; duboki nesklad čoveka u smislu trpljenja i prilagodjavanja života> on se nije gubio u hrišćanskim i moralnim načelima;na kraju pesme prihvata svetovni život; obraća se Bogu; sve je crno, ne može da spava; gusenice, pustoš, komarci, gavran se čak nastanio tamo gde on živi; pao niz stenu, smrskao rebro, okrvavio koleno> moli se Bogu da ga izbavi i da mu koleno ne zagnoji; autokarikatura; ova pesma ja autobiografskog karaktera; „Remeta II“- o drugoj stvarnosti, ali nova tema;napisao je po Dolasku u Dubrovnik; kaže da je došao u Dubrovnik da bi pokazao kako treba živeti da bi se našao put iz taštine;dahe obrazčoženje zašto se oprostio
24

od isposničkog života; kaže da je lakomost- izvor zla; opšta refleksija o smrti kao kazni i kao izbavljenju; društveni poroci: oholost, rasipništvo, „čemu biseri, čemu bele rukavice“; realno slika život svoga grada; lik renesansne žene: lakoma bogatašica; trgovci gramtivi, oholi; pohlepne sudije; opomena- ništa se pod zemljom ne nosi; veliki uticaj antike i srednjeg veka;krvave noktima lice, suze ne mogu da povrate mrtve; goli, nagi opet umiremo;u prahu su gole kosti; realistični prizori smrti;

MASKERATE U 16. veka su se razmileli Cigani po jednim delovima Italije i javljaju se ciganke- gatare. Ciganka koja vrača je postala izdvojena scena na maskeratama- samo što je to bio muškarac. „Sreće“ se izvode noću, na ulicama i one su slobodne , uvredljive i zbog toga su bile zabranjivane. Istovremenu su se negovale i salonske maskerate izvođene za onaj deo porodice koji ne napušta kuću (žene i naročito mlade devojke). Od početka 16. veka su počele da se izvode maskerate u porodicama. Uvek je tu mladić preobuzčen u Ciganku sa detetom u naručju i predviđa sudbinu bogatih dama. Verovatno je taj mladić bio iz užeg susedstva. Andrija Čubranović „Jeđupka“ posvećena plemenitomu gospodinu Tomu Budislavu. Izdavač je bio takođe Dubrovčanin. Jeđupka je zbirka maskerata, pokladnih pesama Toma Nastić Budislavić je bio lekar, sin lokalnog berberina, iz mladosti he nosio naklonost prema medicini (berberi su imali pravo da se bave sporedno medicinom- hirurgijom) . Završio je studije u Bolonji, leči sarajevskog pašu a zatim i sultana. Sultan mu je dao jednu keževinu u Popovu polju (pravoslavni kraj), zatim odlazi u Poljsku. Po svaku cenu hteo je da postane plemić, što je u Dubrovniku u 16. veku bilo nemoguće; zato odlazi u Poljsku, tamo postaje poznat, objavljuje knjige; za to vreme se u Krakovu pojavilo nekoliko knjiga potpisane T. N. Budislavić Plemić. Dobio je titulu poljskog plemića ali ga u Dubrovniku tako ne tretiraju. Sve vezano za njega je pod sumnjom. Andrija Čubranović nije nigde zabeležen, postoji samo Andrija
25

Zlatarić (ima ga u Ranjininom zborniku); prezime Čubranović je postojalo u okolini Dubrovnika i to neka porodica zidara. Može se pretpostaviti da je sve to izmišljotina Tome Natalića Budislavića. Sve je počelo da se komlikuje kada se pojavila još jedna Jeđupka i to Mikše Pelegrinovića. On piše početkom 15. veka, pokazalo se da je 1525. Vinko Pribojevič, njegov savremenik, zabeležio Plelgrinovića kao pesnika. 1528. P. Hektrorović posvećuje Plelgrinoviću prepev--sve su to dokazi da je Plelgrinović stvarao u prvoj polovini 16. veka. Ovim pitanjem se bavio Antun Koledić. Dakle, Mikša Pelegrinović je autor Jeđupke, a Budislavić je plagijator. Jeđupka je zbornik pokladnih pesama koji je postajao već 1528/9. godine, taj kanconijer pokladnih pesama je bio mnogo puta prepisivan. Postoji uvodna pesma i još osamnaest koje se zovu Srićama. Velika novina je bio osmerački stih. Svaka od Srića ima deset katrena, jedino uvodna ima 20 katrena. To je bilo zamišljeno tako da prerušeni mladić ide od jedne do druge dame i čita im sudbinu ili ih savetuje. Pošto priđe i izgovori Sreću dobija dar. Uzdar je najlepši deo pesme jer sadrži poentu Sreće. Pretpostavlja se da je cela Jeđupka imala 20 pesama a da su dve izgubljene. „Cigani nemajumira jer su prognani zbog skidanja eksera sa krsta Hristovog“ Cigankina sudbina je trebalo da gane dame da bi dobila veće uzdarje. Na kraju sledi lapidarni sentenciozni udar. Prva pesma (Sreća) Ciganka se obraća nerotkinji, sugeriše joj da če uskoro dočekati veliku sreću. Proriče da če roditi dve muške glave, u finim retorskim obrtima se nastavlja predviđanje. Savet je poziv na ljubav da bi se sve to dogodilo neophodno je uživati u ljubavi. Zatim, slede pesme za razne situacije, mnoge su ljubavne izreke i saveti za zdravlje. U savetima vidimo dvosmislenost ( aludira se na uobraženog bolesnika) i to doprinosi vedrini. Sedma Sreća se odnosi na ženu koju muž vara. Najveći deo je opis tipično nemoralnog muža dvoličan je, jedno govori a drugo misli i neveran je. Gradacijski se nižu poroci. Vara je sa svakom koju primeti, još i krade njene haljine i deli ih bludnicama koje su mnogo lošije od nje. Kulminacija je kada se vrati kod sopstvene žene u krevet i okrene joj leđa. Savet – pošto se mladost ne vraća, luda je devojka koja ne vraća sa kamatom. U 14. Sreći se obraća gospođi koja je prošla kroz velike tuge. Očigledno mladić poznaje njenu biografiju- savetuje je da se treba uvek boljem nadati a drugi savet je da slobodno uživa u ljubavi sa drugima. Najpopularnija je 17. Sreća jer je najbliža narodnim vračanjima. Jeđupka slikovito prikazuje karnevalsku atmosferu. Stih je tečan, lak, tragova folklorne mudrosti ima dosta kao i tragova
26

magijskih verovanja. Podražava raspoloženje renesansnog društva. Namenjene su ženama- kako bi saznale kako da budu srećne. U ljubavno-lirskim trenucima nisu narušene trubadurskim stilom, već su čistog narodnog duha. Jeđupka Anrije Čubranovića- zbornik iz 1599. napisao je Andrija Čubranović ali je moguće da iza toga stoji pseudonim Toma N. Budislavić. Kada se ustanovilo da postoje dva zbornika uočilo se da se pesme podudaraju, i da su 1.,2.3. i 5. takodje identične sa pesmama iz Pelegrinovićevog zbornika, jedino su 4. i 6. ostale neotkrivene, nisu nadjene identične kod Pelegrinovića. U pesmi „Šestoj gospodji“ od 360 stihova prvih 40 odgovaralo je Pelegrinovićevim. - ciganka se obraća gospodji kojoj proriče lepu budućnost, kaže joj da ima sve samo ne voli onog ko nju ljubi i daje joj fini poziv na ljubav u vidu saveta (tu se završava 40 stih). Zatim ciganka nastavlja da peva u trećem licu; pojavljuje se blaga karikatura u preternom izražavanju ljubavne patnje (gradacijski se stvara karikatura); humor je što renesansni raspusni mladić yanemi kad je sreten; Ciganka se preporučuje jer nema nikoga na svetu što je toliko voli; preko 300 stihova ovakvog udvaranja prerastaju u prvu parodiju dubrovačke petrarkističke lirike. Medjutim u novije vreme se pokazalo da nije parodija dubrovačke lirike nego pesma Dinka Ranjine iz zbirke „Pjesni razlike“. MARIN DRŽIĆ „Novela od Stanca“Farsa: učena komedije (eruditna) – drama po uzoru na antičke pisce 2(Plaut) ; „Tirena“- učena drama – prolog + 5 činova; tri jedinstva vreme+ mesto+ radnja; junaci: tvrdice, škrti starac, rasipni sinovijure žene, sluga intrigant (Pomet) i sluga parazit, izjelice- Bokčilo; Prva scena-susret mladića Miha , Vlaha i Dživa- slika DubrovnikaDruga scena- dijalog Dživa i Stanca- upoznavanje- Dživova priča o podmlađivanju- želje Stanca da bude podmlađen; Dživo odlazi i vraća se; Treća scena- vila i šala sa Stancem; Miho i Vlaho- hvalisavi, ističu svoju sujetu; nisu se prepoznali, hteli da se pobiju, izvadili mačeve; slika prostitutke je realistična -u funkciji karakterizacije ; skapaju pakt nad zajedničkim neprijateljimaočevi ih ograničavaju , podsmevaju ih,; spominju Stanca smešan je; (ljulja= pospan je); ulazak Dživa nas vraća na početak- hoće da se sukobe jer ne znaju ko je; nazivaju ga starima radatom (ima glumačko iskustvo); poštovanje prema Dživu> vođa;
27

Didaskalije- opisaće kostim i kaže im kako da se obuku; Dživo i Stanac- nema novih informacija, sve znamo o Stancu; stil Stančevog govora- narodni (pisac se ponavlja- iznošenje karaktera – Stanac se predstavlja) Dvostruko rimovani dvanaesterac; spor, opkoračenje u stihu; Arhaičan stil- deminutivi- obrti iz narodne književnosti; Dživovo predstavljanje- nema opkoračenja, svaki polustih je završena rečenica; stilska razlika u govoru; predstavlja se kao trgovac, trguje govedima iz Hercegovine; zemljak je Stančev, ne ide po moru, već po suvom; ne pozajmljuje novac i ne pita nikoga za savet- sve ono što Drubovčani ne rade; tako ostavlja jak utisak na Stanca; priča o podmlađivanju ; Dživo je komponuje, prvo iznosi realno pa tek onda govori čuda; ritam se menja, gubi se oštrina, rečenica postaje narativna, razvučena; Paralelizmi, motivi iz bajke, potencira diskurs ljudi koji vode dijalog; vile su kurtizane- Dubrovčani to znaju- smeju se; Stanac veruje da su to vile; pozorište u pozorištu; Dživo pravi scenu za svoje drugare; Podmlađivanje- opala brada, oljuštena koža ( nalik na sifilis koji tada vlada); smeh publike na zadivljenost Stanca; dvostruki tok pričehumor – publika na sceni (Vlaho i Miho), Dživo izvodi scenu; Pauza nakon Dživove priče, Stanac želi da se podmladi jer ima mladu ženu,- seksualna motivisanost- dinamičan dijalog Stanca i Dživa; Scena sa maskama: izazivaju ga šalama da ga pretvore u pticu, magarca, buvu,- folklorna scena sa parodijskim elementima, Suština priče – seljak u gradu- protivnici su dubrovački mladići; Dijalog Stanca i Dživa u centru; kako bi ga ubedio- motivacija je realistična i psihološka; Dvostruko kodirana priča o podmlađivanju- Stanac doslovno (1.) a Dživo za publiku- ironično; antagonizam je izvor komike. „Tirena“ Pastoralna drma; pastirska (bukolička) književnost govori o životu pastira i pastirica u idealizovanom pejzažu gde je pastirski život prikazan na konvencionalan način. Opozicija grad- selo, gde je samo selo idealizovano- prikazivanje jednostavnog, srećnog života lišenog svih loših strana urbanog života. Tvorac pastirske književnosti je Teokrit. Njegove pastirske pesme imaju za temu idiličan život. Longo (Sofista iz Dvigne) prvi značajnije pastirsko delo „Dafnis i Hloe“;
28

Vergilije je kanonizovao pastirsku književnost u evropskim okvirima; idiličan život iz antičke književnosti preneo u evropsku književnost; „bukolike“- zbirka 10 ekloga. Ekloga je postao naziv za pastirsku pesmu u dijalogu. U humanizmu ekloge pišu Dante i Petrarka. U 15. veku počinje da se razvija pastoralna drama. Smatra se da je prva svetovna drama bila izvedena na italijanskom tlu i to je bila „Orfeo“. U nju su počeli da prodiru pastirski elementi. U dubrovačkoj književnosti se rano javljaju pastirske ekloge; pišu ih Držić „Radmio i Ljubmir“, vetranović, Nalješković, Marin Držić. Delu prethodi posveta u kojoj autor kaže da je na molbu prijatelja koji su prisustvovali izvodjenju Tirne odlučio da „komediju“ ponovo na svetlost da. Razlog tome je što je delo do sada bilo u rukama raznih prepisivača i polako se krnjila da joj se nije znao ni početak ni kraj. Posvetio je delo plemiću Maru Makuli Puciću i kaže da bi bez pomoći njegovog ugleda, dobrote i razuma komedija ostala kao lepa devojka bez dobrih haljina. Njegov dobar ugled je garancija da će delo biti zaštićeno od zlih jezika. Dva prologa, drugi je napisan 1551.; u prvom prologu učestvuju 2 seljaka- Vučeta i Obrad; Obrad je Dubrovčanin; Vučeta je seljak koji dolazi da proda maslo; Vučeta govori sve najlepše o Dubrovniku (ističe vrednosti Dubrovnika i Dubrovčana- odela sijaju, mir uvek vlada – gde je mir tu je i Bog, platonističko shvatanje lepote- radost gradjana izaziva lepotu; istočna gospoda- Turci, temelj spoljne politike- mir ,stabilnost, bezbednost; 7 zastava- politika prilagodjavanja politici drugih zemalja) , malo je pravih pesnika kao Dž. Držić, Menčetić, Vetranović; Vetranovića navodi kao odličnog pesnika ljubavne poezije; u posveti pisac kaže da izdaje ovu knjigu sada jer će vremenom da se pokvari- ostaće bez nosa i ruku- aluzija na rimsku statuu; za drugo izvodjenje napisao je drugi prolog- Obrad i nova ličnost- Pribac- sa strane; svadba u porodici Sorkočević. Razgovor o samom Držiću. Fabula ove pastorale je tipična za sve ekloge; predmet je ljubav, u središtu je Tirena- brodarica, nimfa (ona nije kao ostale vile- živi u izvoru, bavi se lovom i slavi prirodu, njen govor su petrarkističke jadikovke (kao i Ljubmir); javlja se i element narodne lirike u tužbalici nad mrtvim Ljubmirom);u nju je zaljubljen pastir Ljubmir. Seljak- ovčar Miljenko je ugledao i zaljubio se u nju i skočio u izvor. Dolazi da ga otrezni rođak, stariji seljak Radat (on ima funkciju rezonera, svaka njegova replika sadrži deo koji ima opšte značenje). Kupidon besan što neko govori protiv njega i ljubavi gadja i pogadja
29

Radata. Njegova žena je videla da gha dugo nema i šalje sina da ga vrati ali Kupidon i njega pogadja. Osnovno značenje dela je : AMOR OMNIA VINCIT. Ubogi pastiri i Miljenkova majka- Stojan(rezoner na praktičnom planu) kao i Radat brinu o Miljenku; Stojna kaže da ako se oženi neće biti dobro i kritikuje neveste.ovo će postati topos u književnosti. Tema je svevremena. Sam Radat nastoji da ublaži kritiku- ni stariji nisu za pohvalu. Ideja ljubavi na selu donekle obična kao i u „Radmio i Ljubmir“ ali i kritika petrarkističke poezije. U delu ima humora- što je novina; tako da je ova pastorala razvijenija od ostalih. Ljubav se izražava na dva načina „uzmožni“ pastiri (Ljubmir)- kao petrarkistički pisci i „ubozi“ pastiri- Radat- smeh izazivaju- posmevaju se petrarkizmu a koriste njegov rečnik. Miljenko je nosilac komike, paralelizmi i antiteze prema Radatovom liku; mešanje govora iz narodne književnosti i petrarkizma. Vile- nesvesno zavode- nastavljačice boginja lova; Tirena je usamljena, žudi za društvom, grubo odbija „uboge“ pastire, ljubav ima socijalne konotacije; jedini primer tople, neerotske ljubavi je sa malim Dragićem- elementi folklorne tradicije u motivu zlatne jabuke koju mu daje; „Dundo Maroje“ - nastao je 1550. godine, a izveden poslednjih karnevalskih dana februara 1551. u Sali Velikog veća. Komediju je igrala grupa dubrovačkih amatera koja je nosila naziv „Pomet- družina“ - eruditna komedija koja se u ono vreme negovala sa ciljem da gledaoce u isto vreme zabavi i poči; prikazao im je savremene njima poznate dogadjaje i ličnosti njima poznate it jedne njegove ranije komedije; raznolikost likova; „Dundu Maroju“ prethodila je izgubljena komedija „Pomet“ i on predstavlja neku vrstu njenog nastavka; - komedija ima dva prologa. Prvi izgovara Negromant Dug nos, maska koja se često javljala na renesansnoj pozornici a u drugom se kratko izlaže sadržaj komedije; Izvori- smatra se originalnim delom; sadržaj je uzet iz dubrovačkog života; u literaturi se pominju moguće sličnosti sa Plautovom „Bakhidom“; dovodi se u vezu i sa sedmom komedijom Nikole Nalješkovića;
30

Dva prologa- sadržani Držićevi književni i filozofski stavovi; deo njegove poetike i obračun sa saradnicima; I prolog- Negromant Dug nos- ključni Držićevi stavovi o društvu, polemike sa savremenicima; alegorijom predstavlja vidjenje savremenog sveta; vizija „zlatnog doba“ u kome su ljudi, po mitološkoj priči, do saturnove smrti živeli u miru i obilju ne znajući za razlike medju sobom ni za zlo koje donose zlato i zloba. Vreme od prethodnog boravka u Dubrovniku Negromant Dugi nos proveo je na putovanju po čarobnim Indijama, Velikim, Malim, Starim i Novim; u ambijentu večnog proleća vlada idealan sklad medju ljudima „zlatnog doba“- vizija o dalekom predelu pod uticajem je putopisa o egzotičnim krajevima, narodne poezije i fantastičnih priča kao i čovekove želje za dosezanjem dalekih tajnovitih svetova; mešanjem „ljudi nahvao“- nosilaca zla i rugobe- sa ženama „nazbilj“ učinilo je da se namnože pa je to „prokleto seme“ proterano od ljudi „nazbilj“ i oni su dospeli u ovo naše doba, gde se nastavlja borba; vizija „zlatnog doba“ i idealne države, moguće da je inspirisana „Utopijom“ Tomasa Mana; „ljudi nazbilj“- „blazi,tihi, mudri, razumni“ koji su odgovarali renesansnom idealnom čoveku „ljudi nahvao“-„gadljivo seme“, „potištenjaci“, „sjemo tugljivo, prokleto“- sredina puna izvitoperenosti; Načinio je aluziju na Dubrovačku republiku kojaje imala sreću da u nemirna vremena ostane van ratnih vrtloga „rat pogube ljudske naravi“ II prolog- tipičan za renesansne komedije; pisac laska gledaocima, iznosi pojedinosti o nastanku dela, upućuje ih u sadržinu i pominje neke od stavova važeće poetike; izvođenje komedije je Držić vezao za običaje i odredjeno doba godine; prolog napisan kao kod Aristotela i Makijavelija; pominje „plemeniti skup“, „lepe žene“ podseća na prikazivanje komedije „Pomet“; daje argument tj. skraćeni siže; naglašava da je dogadjaj uzet iz stvarnosti, vaspitnu ulogu koju bi trebalo da imaju predstavljeni dogadjaji i prikazane ličnosti; Sprovodi bitan zahtev poetike> da predstavljeni dogadjaji omoguće razlikovanje i prepoznavanje dobra i zla i da pozitivno deluju na gledaoce;

31

Fabula komedije i stvarnost- osnovni zaplet obuhvata traganje za mladim Marom za kojim su se iz Dubrovnika u Rim dundo Maroje u pratnji kmeta i krčmara Bokčila; nezavisno od njih i bez uzajamnog znanja Pera preobučena u mladića sa dadiljom i jednim rodjakom; sve od čega je hteo da pobegne približava se Maru- i otac koji je tražio njega i novac, i verenica i neizbežna sudbina budućeg trgovca- Maro je uzmicao; kraj komedije nije sačuvan ali je jasno da je on na kraju obuzdan; Mesto zbivanja je Rim; skoro 30 likova daje priliku za raznolikost u svemu- poreklu, izgledu, karakterima, starosti, govoru, kostimima; likovima je omogućeno da u drugoj sredini jasnije pokažu sve duhovne osobine ličnosti; Dva dijaloga otkrivaju suštinu zapleta- dundo Maroje, njegova borba da povrati potrošene dukate – čini središnju liniju radnje; Lik dunda Maroja- tip iz plutovske komedije starac tvrdica (comicus senex); nekoliko ličnosti govori o njegovom tvričluku: Pomet (uporedjuje ga sa Jeverjinom- simbolom gomilanja blaga i škrtarenja), Bokčilo ( ali to gubi na snazi jer on nije gladan i žedan već pijanica i proždrljivac), Maro (više voli dukate nego sina- ali ni to nema željenu snagu), Tripče (iz odnosa prema Bokčilu koji ostaje žedan) Razborit> kori sebe što je sinu dao novac i ne traži krivca u drugom; to rasipanje doživljava kao najveću nesreću ali ponekad ima razumevanja za njega; spreman je da mu oprosti očekujući iskrenost sina; mladi Maro to ne shvata i bezobzirno ga obmanjuje; Dundo Maroje- podneo je da bude poražen kao trgovac i kao gospar ali ne i kao otac> time je motivisana njegova plaha odluka da se osveti sinu; s tim je povezana i želja da ga liši nasledstva; Sve njegove reakcije su opravdane i psihološki motivisane, jadikovanje za blagom; trgovački duh + obmanuti i razočarani otac; ovaj lik je životan jer pisac ne skriva njegove mane; kada treba ponizan je (odnos sa Bokčilom), o Pometu misli da je prevarant ali mu ukazuje čast kada ga ovaj spašava iz zatvora. Monolog na početku četvrtog čina> do tada poznate sve zamke postavljene oko Mara i sve vodi raspletu; dundo Maroje je preživeo gorko iskustvo i razočarenje;

32

Dundo Maroje : Bokčilo- dundo Maroje je u suprotnosti sa obe ličnosti za koje je najviše vezan; različite životne filozofije od Bokčila; sa Marom sukob generacija i životnih stavova; Lik Mara- ocu tvrdici suprotstavljen je raspusni sin; sve njegove želje svele su se na uživanje sa kurtizanom; tip raspusnog sina iz eruditnih komedija; najviše o njemu govore drugi> retrospektivno se saznaje njegova biografija : 21 godina, raskošno živi u Rimu kraj kurtizane Laure i ponaša se kao gospodin; osobine o kojima saznajemo od dunda Maroja i Laure> plah i srdit; Popiva kaže da je i „lisac“ i da je snalažljiv; Nekada su stroži prema njemu nego što zaslužuje- nekada je naivan (Popiva i Laura su lukaviji od njega); on dugo ne uvidja da mu Laura samo izvlači novac; on je okretan, lukav, brzo reaguje, ali ne onako da bi to bilo časno; uplašio se kada je čuo da mu je otac došao u Rim; prevarant, pravi se da ne prepoznaje oca, govori na italijanskom jeziku; kada je trebalo to da prizna on poriče; Njegovim pretvaranjima nema kraja; kako je obećao Lauri da će je uzeti za ženu- oca pita za verenicu; Maro okrivljuje dunda Maroja za sve svoje nevolje ali ga i dobro poznaje i zna da je žilav i preduzimljiv; i pored Popivinih olakih planova Maro nije siguran da će se izvući; odbacuje moralne norme koje ga sputavaju; mlad, pust, nepromišljen, plah, obuzet samo mišlju da reši trenutnu krizu; Njegovo rasipništvo ublažava Petrunjela podsećajući na Laurinu gramzivost; u nedaćama koje su ga snašle najveća briga mu je da se ne osramoti pred kurtizanom i pred drugovima> nezrelost; Životni stav_ uživanje u mladosti s toga za njega novac nema drugu vrednost osim da se troši u uživanu> hedonista; Maro je jedina ličnost koja doživljava promenu> razumljivo > iskustvo ga menja> uvidja da je Laura „kurva“ Ne priznaje svoje postupke kao greške ali kao da mu je drago što se sve razrešilo; brine da ga otac ne liši nasledstva, žao mu je što je osramoćen i što je bez novca; Maro: Ugo Tudešak- karikatura; Nemac koji luta Rimom, slepo zaljubljen u Lauru, osim Pometovog uživanja i hvaljenja njegove bogate trpeze ni jedna druga ličnost nema naklonost prema njemupijanica, ismejan, neuspešni ljubavnik, nakaradnih izjava, što

33

umnožava crte njegovog lika; činjenica da je bogat odvbratila je Lauru od Mara tek kada je Maro bio poražen; Lik Bokčila- druga ličnost pored dunda Maroja sa kojom on vodi neprestanu borbu; bezbrižan i opušten, sav u željama da se što pre napije; tip priglupog sluge- parazita; razvio se iz lika roba iz antičke komedije (grub i iskren, spontan, nekada narodski mudar, lukav i plašljiv), Bokčilova životna filozofija se ne razlikuje mnogo od Marove samo je prilagodjena njegovom duhu; Pre svega on je pijanica, stalno jadikuje da je gladan i žedan (izbirljiv- hoće samo najbolje vino); ponekad drzak prema gospodaru- kada mu traži novac preteći da će da ga napusti i nadje drugog gospdara; nasrtljiv u borbi s dundom Marojem; ali smeten i uplašen medju nepoznetima; Priglup i ograničen i u tome smešan; smešan u svojoj nemoći da shvati situaciju; daje smešne odgonetke i neprikladne odgovore; humor > često shvatanja bukvalnog zančenja bez konteksta; ali kada su u pitanju njegovi interesi on je umeo da se domišlja (prvo mu se dopao Tripče pa ga je onda prozreo ali onda kada hoće da ga vodi u kafanu on sve to zaboravlja- klanja mu se i skida kapu i traži oprošstaj za uvredu) Lik Pometa- sluga Nemca Uga Tudeška; višestruko važan- on dolazi u dodir sa svim ličnostima, odgoneta i prati njihove odnose, utiče na njih i od toga prozizlaze brojni preokreti; lako se snalazi u svim situacijama, pre svih ih prozre i predvidi njihove tokove; inteligentniji od većine tako da mu je data veće mogućnost da upravlja dogadjajima; tip sluge intriganta; On je u sukobu sa Marom, Popivom i Laurom; osnovni zadatak je da Tudešku prokrči put do Laure, ali njemu je stalo i da namiri svoje interese i raščisti i svoje račune sa Marom i Popivom; Popiva: Pomet- rivali, neprijatelji,podjednako hvalisavi i pakosni; Pomet silno priželjkuje Popivin poraz; on je pre drugih uvideo da će Maru ponestati novca; Pomet: Maro- Pomet izaziva Marov bes, obraća mu se ironičnim tonom, likuje kada se situacija okrene u njegovu korist;

34

Pomet : Laura- aludira na njenu prošlost ne bi li je slomio, na poreklo na prolaznost slave; odgonetnuo je i Lauru i njenu nameru vezanu za Marovo bogatstvo; On čini sve da drugi zavise od njega; njegovi monolozi govore o njemu: analizira sopstvenu prirodu i za svoje postupke nalazi opravdanje u filozofiji prilagodjavanja, u strpljivosti vidi oružje uspeha; strpljivost mu je uvek ostavljala mogućnost izbavljenja :“ sa razumnima sreća stoji“ Podsmeva se raznim kategorijama ljudi: lažno učenim, skorojevićimapiščeve reči o sugradjanima; Posle neuspeha on razmišlja o promenljivosti sreće, poraz prihvata samo kao trenutno povlačenje, siguran da će doći njegov čas; svestan svojih mogućnosti; aktivan je- ne prepušta ništa slučaju; kada se ukazala mogućnost da kraj kurtizane stvori mesto za Uga Tudeška on to odmah čini; Pomet o ženama govori zajedljivo- promenljivost sreće je u tesnoj vezi sa nestalnosti žene; -poštovalac bogate trpeze; Lik Popive: tip dovitljivog sluge; beskrupulozan, dovitljiv, otporan, žilav u borbi, uveren da se iz svake nevolje može izvući; zahvaljujući njegovj upornosti problemi se bar trenutno i bar naizgled rešavaju i to pomera radnju unapred; kad mladi gospodin počne da očajava, sluga ga hrabri vaspitavajući ga da baš u nedaći mora da se bori ; čvrsto se drži filozofije da se čovek mora boriti i kada vidi da je situacija bezizlazna- zato njegov uspeh ne može biti konačan; nagovara Mara na prevaru- da opljačkaju Lauru i da pobegnu; Maro: Popiva- spojio ih je trenutak i situacije ih guraju u istom pravcu; kritičan stav imaju jedan prema drugom; Popiva u Maru vidi lukavog sina istog takvog oca; njegov egoizam je uvideo Pomet i za njega kaže da je pijavica; lukavost je njegova posebno naglašena mana; vešto uspeva da nagovori Lauru da Maru da novčanu garanciju- računao je sa Laurinom lukavošću; naivan jer veruje Bokčilovim pričama o namerama dunda Maroja; Zajedničko s Pometom- obojica služe zaljubljene gospodare s promenljivom srećom i obojica žele uspeh; iskustvo ih je naučilo na strpljivost; Popiva lako povlači nagle poteze Pomet to čini izokola, preko drugih ličnosti; Popiva sve čini zajedno sa Marom i nema vremena za velika razmišljanja zato je komičan u svojoj brzopletosti i samouverenosti; u nekim situacijama je i lakom;

35

Jezik kao sredstvo humora – u Bokčilovom izvrtanju smisla pojmova, u nakaradnom sporazumevanju stranaca, u slobodnim i izrazitim dosetkama, lepršavim dijalozima izmedju Petrunjele, slugu i Tripčeta, u poslovicama („sve što se od mačke rodi, sve miše lovi“); Marin Držić je unosio kratke vedre pesme i stihovane zagonetke poigravajući se njihovim dvosmislenostima; Pokazao je da je mladost nezrela i lakomislena i da lakše potpadne pod vlast zla nego dobra;

NIKOLA NALJEŠKOVIĆ Farsa je kao književni žanr vrlo stara (od antike je preko srednjeg veka stigla do renesanse). U osnovi je uvek neka priče, kratka, humoristička, oštra, domišljata... da za trenutak izazaove buru smeha. Srednji vek je prekinuo sa svakom vrstom ove književnosti. Srednjovekovna PRIKAZANJA su religiozne drame koje uglavnom predstavljaju Hristovo mučenje ili skidanje sa krsta. Bila su monotona, duga, glomazna, nekada su trajala i po nekoliko sati. Pošto je crkva ubrzo uvidela da je efekat prikazanja mali, podelili su ih na nekoliko delova (koji nisu bili tematske celine kao chinovi prekine se deo radnje da bi izašli drugi glumci koji u nekoliko replika zabavljaju publiku). U renesansi će farsa doživeti procvat, bila je zgodna jer je kratak i sa malim brojem učesnika. Mnogi su se bavili farsom , uglavnom se misli da reč potiče od italijanske reči fascere- popuniti, ali izgleda da je tačnije latinski naziv falce- prevara. To je bila lakrdija koja nema ni moralizatorski ni didaktični cilj. Pozornica je u renesansi zadržala simultanost tj. ni tada nije još bio savladan postupak zbivanja radnji u više vremenskih slojeva .Farse u stihu su rimovane s mnogo živosti, pokreta, galame; prikazuju se na ulicama, trgovima, po kućama i pokladnim zabavama. U osnovi je uvek šala koja prelazi u porugu ali nema jetkosti; česti su prizori iz intimnog ili građanskog života; čest predmet je seljak u gradu, ličnosti su supružnici i obavezno se pojavljuje treće lice ( pop, kaluđer). Uvek slika svakodnevni život. Humor je papren, prepun slobonih izraza a tek kasnije se prefinjuju. U 15. i 16. veku su bile poznate mletačko-provansalske farse koje su surovo realistične, cinične i predstavljaju nemoral. Postepenim rafinovanjem farsi,

36

širenjem sadržaja približiće se komediji a kasnije i pretopiti u nju. Postojala su dva tipa farsi : 1)obrađuju temu gradskog života, dva supružnika, prevara i sveštenik (čest je oslonac u Bokačevoj noveli) 2)tema je antagonizam sela i grada (seljak u gradu kao zahvalna materija za smeh- Držić, Sasin) Ovaj prvi tip se prvi put pojavio u Dubrovniku. Nalješković je napisao tri farse= 5.,6. i 7. komedija i sve predstavljaju po deo jednog dana u građanskoj porodici. 5. Dve služavke (Maruša i Milica- služavka), gospodar Dživo i gospođa (bez imena), Vesela ( susedka); Na početku je prolog ( novina koju je uveo Nalješković) koji najavljuje radnju i uspostavljaja vezu izmedju izvođača i same publike. Pozornica= simultana; dijalog služavki koji dočarava njihov životizvlače se od posla , jedna drugu kritikuju. Ulazi gospođa i grdi ih hoće da ih tuče ali služavke nisu pokorne i krive su. Buka , svi govore u isto vreme; dolazi gospodar sa ulice i vrlo je ljut; gospođa ga sačekuje, drgao joj je što je došao mešutim on sam grdi gospođu što se žali na bestidne sluškinje; on se udvara sluškinjama držeći ih u krilu. On se obraća ženi bez ikakve potrebe da se brani; kaže joj da ima sve i nabraja a zatim kaže da to svaki gospodar čini svojoj ženi a da one ćute; dolazi Vesela koja ih poziva na večeru i oni odlaze; razgovor sluškinja odaje njihovu prostotu, vidi se da su slobodne i drske prema gospodarici; odnos između gospodara i gospodarice je naročito markantan. U farsama- žena nikada ne vara! Prolog je konvencionalni deo kako bi se publika stišala. Nagoveštava se šta će se zbiti na sceni. Sluškinje su drske , nemarne, neodgovorne, neradne, bezobrazne; izvor komike je u njihovom odnosu prema gospođi. Verbalni sloj u farsi je često izvor komike – kada jedan lik nečto govori a drugi to tumači. Komičan efekat govorom gospodara „Nijesam te još bio, zato si srdita“ Izvori komike u dvostrukom značenju reči; Slika dvostrukog moral- unutrašnji moral gradjanske sredine kada se čine stvari koje se ne govore; - kada nabraja slučajeve da gospodari varaju svoje žene;
37

Gospodjin monolog- boli je to što će biti sramota u crkvi; Na kraju Mrušin monolog- nada se da će nastaviti odnose sa gospodarom; U farsi je nagoveštena situacija koja nije očekivana- na kraju se vraća u prvobitno stanje- još više treba da izvrgne ruglu dvostrukost morala;farsa je sa jedne strane izvor komike a s druge strane kritika društva, izvitoperenosti morala i odnosa;stihovana forma doprinosi živosti dijalogai lepršavosti;

IVAN GUNDULIĆ- „ Suze sina razmetnoga“ Religiozno herojstvo u čovekovoj duši; raj i pakao su simbolika za sudbinu duše koja , na žalost, može strahovito umreti; postoje tri dela : sagrešenje, spoznanje i skrušenje; glavna ideja o razmetnom sinu; ne drži se slepo bibilijskog materijala; obrađen je sadržaj ali Gundulić insistira na duševnim stanjima i refleksijama; I plač: Lamentacija, gnevna, stidna, pokajna nad bludnom ljubavi koja se kupuje; kritika bludnice se meša sa kritikom ženine prirode uopšte; ogorčeni ton; lažljivost ženinu tereti novom komlikacijom; žena ume :“tako hitro da ti kaže,//da si ti kriv što ona laže“ ; stihovi o ženinoj lakomislenosti, poroku nezastitog trošenja kojima žena razara čoveka i imanje; II plač: refleksije o ništavilu ovoga sveta, neizbežna smrtnost i prolaznost svega, smrti se gleda u oči hrišćanski skručeno i antički ponosno i trezveno;“Svi ljudi srećom sudbine svoje dolaze do konca stradanja i zala svojih, kad telo najzad podlegne smrti“; prolaznost< opšta i definitivna; najbolje stilski odrađen deo

38

III plač: u centru su crkva i katihizis; da bi se dokazalo veliko milosrđe božje, insistira se na velikoj čovečijoj nezahvalnosti a da bi se ona istaklo tvrdi se da je sve radi čoveka stvoreno; biblijsku sliku o bludnom sinu koji je u šumi i čuva svinje i bori se sa savešću preradio je Gundulić u sugestivnu scenu prirode; sve je zamuklo u odmoru i snu: samo se čovek kinji u grešnoj duši svojoj; Na kraju se nalazi velika hrišćanska misao : među svim čudima i božjim milostima najviši stepen zauzima „pristvaranje“ tj. unutrašnje preobraženje čoveka- milost božja se udružuje s dušom čovekovom neposredno u čoveku i stvara se nov čovek: *** barokni pisci prevode Davidove psalame (ima ih 7); religioznorefleksivni spev - biblijska parabola o razbludnom sinu iz Jevađenja po Luki - I sagrešenije- počinje latinskim citatom : „Živeć besputno prosu imanje svoje“- u prošlom vremenu; pripovedni ton o grehu - II spoznanije: - poredi prošli i dosadašnji život- latinski citata :“Došavši sebi“- u sadašnjem vremenu;autorefleksije, spoznanje krivice - III skrušenije: - u budućem vremenu; vizija budućnosti; latinski citat :“Oče, sagreših, i već nijesam dostojan“; nada, najpatetičnije; dijaloški karakter trećeg pevanja stavlja dramski akcenat delu;
-

Započinje kratkim uvodom a iza toga sledi ispovedni monolog; počinje autorefleksijom: poistovećuje sebe sa grečnikom: bludim sinom;potpuno odsustvo fabularnih elemenata; ispoveda sećanja na greh, satirični elementi postoje i naglašeni su emotivnim tonom; javljaju se i makabističke slike (smrti); elementi antike>apostrofiranje, retorska pitanja, hiperbole.... postoje i elementi mizoginije, puno oksimorona, ideološko shvatanje lepote u skladu sa shvatanjima o istočnom grehu žene; dosetke : strašne slike smrti ne tela nego dušeakumuliranje imenica i glagola u dočaravanju pakla i raja; načelo: Memento mori.- misli na smrt; varljivost sveta i životaniz antiteza i kontrasta; paralelizmi i zgusnuta metaforikatipično za barok.

„Osman“
39

Povod za pisanje- objektivno-istorijski i subjektivni- književne prirode. Sukob izmedju Poljaka i Turaka septembra 1621. na Hoćinskom polju kod Vrašave okončao se primirjem a nekoliko meseci kasinje ubijen je sultan Osman II, predvodnik Turaka u ovoj bici. -dosta dugo održan je mir s Turcima ali Kozačka plemena sa jugositočne poljske granice često su ratovala s Turcima -Karol Hotkijevič predvodio Poljake, Osman nije bio zadovoljan primirjem, imao je plan da ode na istok i prikupi vojsku i napadne Poljake- ubili su ga. - očigledno je da je Gundulić imao podatke sa različitih strana o ovim istorijskim događajima; barokni ep- najpre u italijanskoj književnosti ( Ariosto, Torkvato Taso) Tasova poetika i Gundulićev odnos prema njoj- Tasovi teorijski traktati ;govori o podsticaju i herojskoj poemi; Gundulić je imao nameru da ispeva originalni ep i time kruniše svoj literarni rad a da to bude baš događaj koji je lično preživljavao kao hrišćanin i kao Sloven. Osnovna načela Tasove poetike: -predmet i način pevanja bi trebalo da služe zajedničkom cilju; u isto vreme da zabavljaju i poučavaju -pesnik mora da uzme događaj dostojan savremene epske radnje => iz hrišćanske istorije - potrebno je opevati deo događaja –kako ep ne bi bio predugačak - sloboda u odnosu prema istoriji - kao kod Aristotela pesnik : isotričar Gundulićev stil : raskošni izraz, bogate pesničke forme, iznenađujući preokreti, sentencioznost, razigrane rečenice Tok epske radnje: nema invokacije, odmah na početku već apostrofa oholosti i niz tipičnih baroknih refleksija o prolaznosti pa tek tada obraćanje muzama i iznošenje sižea dela . Pesnik je parafrazirao stav poetike kojim je propisivano da se život jedne ličnosti postupno prati i izložio kratku predistoriju izabranog događaja sažetu Osmanovu biografiju i odmah mu suprotstavlja lik kraljevića Vladislava; Dva toka radnje: 1. retrospektino- Hoćinski boj, sklapanje mira, jedan deo epizoda,

40

2. prema prirodnom sledu događaja: Osmanovo preduzimanje akcija da ispravi propuste i njegov kraj Razvoj radnje u dva smera: - ka ostvarenju Osmanovih planova - predtsvaljanje opštih događaja U ovu osnovnu šemu postepeno su uvođene epizode, upleteni su događaji iz različitih vremenskih perioda paralelnim tokom dva putovanja - Ali-pašinog i Kazlar aginog- naizmenično su se prikazivali prošli i sadašnji događaji na raznim stranama; Ali-paši je bila data uloga da opiše Hoćinski boj , turski poraz i Vladislavljevu pobedu; u prvim i poslednjim pevanjima više se pevalo o istorijskim dogadjajima; u središnjim više mesta su zauzimale romantične epizode; u jednom delu više o Vladislavu a u drugom više o Osmanu- *PROBLEM KOMPOZICIJE „OSMANA“ Menjanje istorijske istine- veličanje K. V. ; u epu predstavljeno da su Turci zatražili mir ali istorijia je drugačija- mir sklopljen tek 1623., za vreme Mustafine vladavine i knez Zborovski je bio na Porti tada; Osman je bio svrgnut i ubijen pre sklapanja mira; Cecilija Renata verenica K.V. je u vreme Hoćinskog boja bila dete, Vladislav se njome oženio 1637.- anahornizam; Isorijska gradja obuhvaćena epom- od antičkih vremena do piščebih dana; O poljskoj istoriji: vremenski raspon < najstariji događaj spomenut u epu je Trojanski rat (12.v.p.n.e) a poslednji venčanje kraljevića Vladislava 1637.- skoro 30 vekova obuhvaćeno Istorijska gradja je izlagana kroz dva putovanja: Ali-paše> Hoćinski boj i poljska istorija; razni lokaliteti izazivaju reminiscencije na prošle događaje; njegovo prisećanje na boj i opis onoga što se dešavalo na turskoj strani; ulazak u poljski dvor> dva reda statua; o poljskoj istroiji pevano je bez hronološkog reda, retrospektino; spomenuti su i delovi i iz starije poljske istorijelegenda poljskog kralja Leha, osnivača grada Kraka i Gnezda,Krakov- 6. vek Belo orlovo gnezdo nacionalni simbol- čitav prikaz hoćinskog boja u verziji kneza zborovskog ističe poljsku pobedu i junaštvo poljskih vojskovodja;sudbina koreckog (Korevski u epu)- bio je poznat po brojni uspešno vođenim bojevima nad Turcima u jednom od njih je
41

bio zarobljen zajedno sa svojom ženom Katarinom (Krunoslava u delu); 1616.- ona se otkupila a on pobegao; vrhovni vojskovođa Karlo Hotkijevič („vojvoda slavni od Vilne“) Turska istorija i Turci u „Osmanu“ istorijski sloj turske istorije upleo se u pesnikovo razmišljanje o osnivaču islamizma, proroku i svecu Muhamedu (6.-7.v.p.n.e)- u njemu vidi izvor mnogostrukog zla; apostola na kraju epa; daje oštru kritiku ustrojstva vlasti i poretka u osmanilijskoj carevini- zakon sablje omogućuje „otomansko samosilje“ ; od sultana je stvorio samovoljne , neprikosnovene gospodare ( Muhamed zaveo i danak u krvi); genealogija sultana od kraja 14.v u posmrtnom govoru Osmana; Osman I- osnivač dinastijena dalje o Orhanu, Muratu I, Bajazitu, Muratu II... Osnivač Carigrada 1453, Muhamed II, Sulejman Veličanstveni pobednik Ugara kod Mohača 1526.; tursko učešće u hoćinskom boju – u nekoliko navrata iz više perspektiva; neposredno učešće u boju predstavljeno šturo- težište je na poljskoj strani kako bi se umanjio značaj napadača; u paklu daje Luciferu ulogu turskog zaštinika; posredno sugeriše da je taj pad neminovan jer krajnji ishod ne može da bude pobeda zla; u Luciferovoj strepnji da će Turska ako se samo jedna hrišćanska zemlja otcepi doživeti raspad – u njegovom strahu da će nestati Muhamedove vere i njenih simbola iskazane su Gundulićeve nade u budućnost; završni čin turske istorije>obune janičara i ubistvo Osmana; Osmanova smrt kao kazna zbog počinjenog greha u skladu sa hrišćanskom filozofijom ; u tursku istoriju uklopljen je deo stvarnosti porobljenih naroda, tuga njihovih nesrećnih porodica ( Sunčanicino odvođenje u harem); na Dautovom primeru pokazao tipičan slučaj plaćanja danka u krvi od „zaplijenjenog“ dečaka poturčenog i uzgajanog u saraju postao je turski državljanin; Sulejman Sarajevac, Sokolović paša od Bosne, Nehan Srbin; Ibrahim Hercegovac; Milija Horvat; Turke je prikazivao u akciji omogućavajući da njihove individualne crte dođu do izražajada postanu karakteri; Dilaver –vredni, mudri, hrabri, ponizan i odvažan; mudrost i iskustvo- sledi Osmana- beskompromisan u odbrani prestola – aforizmi u njegovim govorima; opšti interesi Porte su mu iznad ličnih; poreklom Hrvat, hrabrost u hoćinskom boju je pokazao; ubijen je- „od zadi“- mučki; Husein-paša - Dilaver- dva različita životna stava;

42

Daut- istog porekla kao i Dilaver, uspeo se visoko na turskom dvoru i oženio se sultanovom, Mustafinom sestrom; postao veliki vezir; nakon Osmanove smrti; tipičan karakter ozloglašenog Turčina- slab, povodljiv, sujetan, beskurpulozan, vlast stekao pomoću drugih, zaslepljen strašću za osvetom; Neistorijske ličnosti: Rizvan- paša, čuvar tamnice, tip je podlog, nezahvalnog bezobzirnog i lažljivog Turčina; Ali- paša , ponizan pomalo ironičan, obdaren da lepo govori, zaustavi se kada je to potrebno, vešt da prkosi neprijatelju; podsmeh mu upućuje pisacprepoznaje se kada ugleda slike iz hoćinskog boja ; na više mesta Gundulić peva o turskom mentalitetu; o porocima , pohlepi za zlatom, „oholi, hudi, ljuti, kleti Turci“; prevrtljivost; Turkinje su „madjionice“ , bave se nečistim čarobljaštvom, lažnim izgledom prikrivaju svoju rugobu; Srpska istorija i druge povesne reminscencije - sve druge istorije (srpska, antička, bugarska,vizantijska su u senci glavnih dogadjaja kao i osnovne ideje o spasu hrišćanstva); srpska istorija nije predstavljena celovito niorganizovano; I izvor- Kraljevstvo Slovena Mavra Orbina a II izvor- usmena tradicija, epska poezija; Alehandro Veliki- Lesandro Srbljanin; gundulić je obuhvatio srpsku istoriju od vremena Nemanjića do kraja te dinastije + period kneza Lazara i Đ. Brankovića; Lazar> despot kod Gundulića; Spominje i Marka Kraljevića, Miajla Svilojevića,Sibinjanin Janka,Zmaja Ognjenog Vuka; Marička bitka- poraz i pogibija Vukašina Mrnjavčevića, Kosovski boj, borbe Đurđa Brankovića sa turcima; Kosovski boj više puta spominjei uvek je u centru Milošev podvig; Starca Ljubdraga i Sunčanicu dovodi u vezu sa Đurđem i Jerinom brankovićem; o Đ. Brankoviću peva sa saosećanjem za njegovu životnu dramu; isticao je njegovo poreklo i slavu koju je stekao, sa razumevanjem za tešku sudbinu koja ga je zadesila; epizoda o boravku Đ. Brankovića i Jerine u Dubrovnik, „u koji se skloni pred Muratom II“ - dosta je pisao i o grčkoj istoriji- ilustracije primera iz mitologije i istorije; legendarni i istorijski momenti; stalno potvrđuje misao o moći vremena koja nadjačava svu zemaljsku silu;sve što nije od Boga trošno je i prolazno; o tome svedoči pad Troje, razrušen Bahov hram i opustošeni Apolonov žrtvenik; o oholosti- Zevs gromovima kažnjava; o nepromišljenoj mladosti Ikar i Faeton; o promenljivosti sreće- Ahil (majka ga je kao
43

dečaka preoblačila u haljine devojčica i sakrila na Skirosu); o mitskom pevaču Orfeju ( od njegovog glasa po legendi, poteklo je sedam izvora iz kojih je između ostalog nastala i reka Marica); spominje i Aleksandra Velikog, Filipa II Makedonskog; - apostrofa Grčkoj; nekada je rađala junake, mudrace, zakonodavce, sada doživljava poraz; - kao hrišćanin , Gundulić je zabrinut za sudbinu prave vere; on je bio duboko protiv svega što veru ugrožava; isključiv i nepopustiv po pitanju vere- musliman i hrišćanin; njegovo rodoljublje poznato je kao barokno slovinstvo; topli stihovi sa izlivima velike ljubavi prema Dubrovniku; Romantične epizode- ove epizode su dosta razvijene, pune peripetija, dramatičnih preokreta, tragičnih sudbina, nesrećnih ljubavi, lutanja i stradanja junaka; u funkciji da piščeve poruke učine lakšim i lepšim i prirodnijim; svedene su na tri lika; pesnik razvija priču o Sokolici i Osmanu--- sve se odnosi na Sokolicu i njenu akciju i njena osećanja; oko Krunoslavine ljubavi prema Korevskom- pisac prati njen put i njeno preoblačenje; odvažne , hrabre, odane, upletene u smele avantrue- Tasova poetika; iz antičke literature- motiv o detetu koji su roditelji još od kolevke pripremali za ratnicu- štitom mu zamenjuju povoj; ratne trube ga uspavljuju; treća epizoda je dirljiva priča o Sunčanici> opeva tragediju njene porodice; Lucifer je namenio Sokolici ulogu ubice kraljevića Vladislava; neispunjeni prostor u delu pokušali su da dopune- jedan anonimni Dubrovčanin; Pijerko Sorkočević i Marin Zlatarić; Sokolica> postala Osmanova žena; Krunoslava i Korevski pušteni iz tamnice; Sunčanica vraćena ocu; Ivan Mažuranić je sudbinu Korevskog i Krunoslave predvideo kao tragičnu, Sokolica je završila u sultanovom haremu, dok je Sunčanicu oteo hadun- njen brat; -Lijepa adžamkinja Begum i vezir Dilaver, epizoda o njihovoj ljubavi je više upletena u priču kao digresija; Lik sultana Osmana - nosilac filozofskih stavova o pogubnosti i oholosti; istorijski osnov- posle kratkotrajne vladavine slobodoumnog Mustafe, brata sultana Ahmeta, došao je na presto najstariji sin Osmana II (1603-1622) kao četrnaestogodišnjak- 1618.; smišljao je velike planove> zauzet mislima o sve većoj sopstvenoj moći i veličini carevine; sudbonosan za njega je poslednji rat sa Poljacima> borba kod Vrašave- Hoćina 1621. između 18. i 22. maja 1622. ubijeni su
44

njegovi najbliži saradnici, Dilaver i Husein paša; zatvorili su ga u Jedi- kuli i zadavili; S ponosom je isticao primer Sulejmana I Veličanstvenog koji je sa 26 godina odneo mohačku pobedu i pregazio ugarsku kraljevinu; Gundulić opeva Osmanovo nezadovoljstvo zbog neposlušnosti i nedovoljnog zalaganja janičara kao i njegovo neprihvatanje primirja; Osman nije bio omiljen među janičarima jer je bio škrt na plaćanju vojske; nisu bili prihvaćeni ni njegovi saradnici, savetnici, brutalno su stradali svi koji su ga okruživali i koji su mu bili odani; > na kraju je i on sam javno ponižen, prosto obučen, na neuglednom konju, potpuno umoren pod nogama roba svoga;Gundulić motiviše sve njegove postupke> Osman je čovek koji razmišlja, pati,strahuje,reaguje, menja se;Osman> zlo koje treba iskoreniti i koje treba da bude kažnjeno dobrom u liku kraljevića Vladislava; Negativne crte>plah, ohol, nepromišljen,“istočni ljuti zmaj!; muhamedanac, ukorenjena mržnja prema hrišćanima, slavoljubiv, njegove želje nemaju granica; on nove pohode shvata samo kao nastavak onih koji su njegovi preci preduzeli;njegove odluke su naglenjegovi saradnici su iskusniji; iz očiju janičara> nezahvalan, pust, bludan, nestalan, nepromišljen, podložan uticaju opakih savetnika, nepravedan prema zasluženima;u motivisanju Gundulić polazi od njegove mladosti: u njoj vidi opravdanje za Osmanove postupke;za njegovu plahost i oholost; refleksije o mladosti + grčka mitologija> Osman i žrtva mladosti>“dijete oholo“, „mladjahan car“ „mlad car od istoči“- nezrela nerazboritost; po hrišćanskom normiranju mana oholost je jedna od najtežih ljudskih grehova; Gundulić pokazuje pogubnost ovog poroka; Ep počinje apostrofom ljudske oholosti> uzrok Osmanove tragedije;Osman je i nakon poraza opijen mišlju da osvoji ceo svet;greh u osmanovoj oholosti je i pokretač nepromišljenih poduhvata i njegov sudija; Sujetan je i hrabar> podseća svoje neprijatelje da se sam borio ne štedeći carske glave da su se drugi založili koliko i on Turci ne bi bili pobeđeni;Osman ne zavidi Vladislavu- fatum- sudbinski je predodređebno da bude tako; svojim postupcima se uzdiže iznad svojih neprijatelja> ima razumevanja za mržnju Mustafine majke, prašta janičarima i kada su se pobujili; po rečima janičara> podrugljiv, samovoljan, tvrdoglav; gospodar pakla ga osuđuje jer se ponizio moleći Poljake za mir; Mustafa mu nije dostojan suparnik a još manje zamenik!
45

U početku Osman se suprotstavlja Vladislavu a na kraju opakim i raspusnim janičarima; Na prestolu> prvi put- u punom sjaju, u svečanoj carskoj odori >drugi put>posle izbijanja pobune janičara „tih i stavan“ zove savetnike, velikodušan prema pobunjenicima; Nestrpljiv dok čeka poklisara, uznemiren; ljudska crta> sav je ustreptao od čežnje prema Sokolici; skriva svoja osećanja- „vene, čezne, gasne,blidi“> nežan i slab u ljubavi; Na kraju- ojađen i usamljen čovek; bogat unutrašnji život; Lik kraljevića Vladislava-po dedi po ocu vodio je poreklo od švedskog kralja a majka mu je bila sestra austrijskog cara i još od detinjastva bio je uključen u razne planove u borbama za prestole una severu; poput Osmana u 15. godini proglašen carem;ambiciozan; 1617. predvodio Poljsku vojsku u borbi sa Moskvom;nije uzeo učešća u borbi kod Hoćina ali je slavljen kao pobednik; iz državnih razloga, oženio se 1637. ćerkom austirjskog cara Ferdinanda II; bio je blizak sa ljudima i veliki katolik, izuzetno tolerantan; želeo je da preporodi Evropu proterivanjem Turaka; Gundulić ga je pre svega posmatrao kao pobednika Turaka; Idealizovan lik- hiperbolisanje dela koje čini pored toga štoje frišćanin on je i Sloven; „sivi soko od sjevera“; značaj njegovog uspeha se zatim upotpunjava slikom mira i blagostanja koji je u Poljskoj posle njegove tobožnje pobede zvaladao; naročit značaj imaju hvale koje mu upućuju Turci i Ali- paša; epizoda i njegov odnos prema zarobljenim turskim ratnicama>vrline romantičarskog viteza;odaje priznanje neustrašivoj Sokolici- vernost- duboko hrišćansko osećanje; U poslednjim stihovima slivene su sve hvale i divljenja Vladislavljevom podvigu i time Gundulić izražava nadu i spas hrišćanskog sveta „bog sunčani“ „sivi soko“ „svijetlo sunce“> Vladislav je postao simbol pobede krsta nad polumesecom; *Sličnosti Osmana i Vladislava> mladi, visokog porekla,plemeniti, hrabri, ambiciozni, lepi odvažni, predvodnici velikih vojski, zaljubljeni u žene plemenitog porekla; ali! Nosioci različitih idejnih stavova! *Razlike>plemeniti, blagi, slavni,hrabri Vladislav pobedio je cara kletog, hudog silnika. (zanimljivo je još i to da se nikada nisu sreli) Ženski likovi – preko romantičnih epizoda u delo su uvedene fiktivne ličnosti- Sokolica, Krunoslava, Sunčanica,Ljubica,
46

Kalinka,Adžamkinja Begum;> plod pesnikove mašte ali se oseća njihova bliskost sa sličnim likovima iz literature;Krunoslava> žena poljskog velikaša Samuela Koreckog, kćer moldavskog vojvode Jeremije Mohile- jedno vreme provela zarobljena sa mužem u tamnici;standardni opsis ženske lepote- dosta baroknih preteranosti; raskošna lepota Sokolice u boju sa pratnjom kraljevića Vladislava; u doživljaj Sunčanicine lepote unet je duh narodne lirike> rasplela je zletnu kosukrije grudi belje od snega; lepota najčešće vezana za plemenito poreklo; Krunoslava- od ranog detinjstva vaspitavana kao ratnik; dojena od „lavice mlijekom“, otac joj je za zabavu dao „golu sablju“; postupke svih ženskih likova pokreće osećanje ljubavi; Sokolica> prerušena izlazi na megdan Krunoslavi; hara poljskom teritorijom sa amazonkama; više ceni slobodu od života; dostojanstveno podnosi lični poraz; Krunoslava>hrabra, želi da osveti Korevskog, na vest da je zarobljen izaziva Osmana na megdan; da bi ga oslobodila preduzima put do Carigrada; Sunčanica> odstupa od ovog šablona; nežna i osetljiva, proživljava tešku dramu; Svi ženski likovi nosioci su vrlina- hrabrosti, odanosti, požrtvovanosti, vernosti , istrajnosti- nema mizoginskih aluzija u vezi sa njima; Gundulić pominje Kleopatru, Afroditu, veneru, Artemidu (Dijanu), Heru; Cecilija Renata kao verenica kraljevića Vladislava se pojavljuje zbog paralelizma sa Osmanom i Sokolicom> naglašeno je njeno plemenito poreklo i njena nerealna lepota; Srpkinje koje se spominju: Jerina,Mara i Vukosava (Lazarević), Mara (žena Vuka Brankovića) i Mara (ćerka Đurđa i Jerine koja je poslata u harem); **Izgrađen karakter je majka Osmanovog strica Mustafe > jedna od žena sultana Mustafe III , majka slaboumnog Mustafe; sklona spletkama; zbacivanje sina sa prestola ona je doživela kao ličnu nesreću i pad- pogađa to njenu sujetu jer gubi primat u haremu kao majka sultana;poreklom je iz Erdelja (Transilvanija); pokrštena hrišćanka; nju je ugrovlaški vojvoda poklonio Osmanovom dedi Mehmedu II; prevrtljiva, premetnuta u nevernu Turkinju; nikoga ne poštuje, sama sebi je jednin zakon; ni materinska briga nije iskrena preko sina želi da ostvari svoje vlastoljubive želje; ružna je ali veštačkim načinima dočarava lepotu;2 mesta u epu-1.njen karakter; 2.učesnik događaja; kada su savetnicvi posle hoćinskog boja
47

savetovali Osmana da ubije strica i majku bili su u pravu; posedovala je veštičije sposobnosti, opštila je sa paklenim duhovima> u njen lik su upleteni detalji iz narodnih verovanja;osvetoljubiva je (Dilaver na tu njenu osobinu opominje Osmana) Njen lik je celovit postao tek kada je ona stupila u akciju ohrabrena janičarima;ona smišljeno budi mržnju prema Osmanu u opakom i povodljivom Dautu, svom zetu koji joj je po egoizmu najbliži; podseća ga da je Osmanu sada najbliži Dilaver koji nije odstojan da Dautu bude konjušar; poziva ga na osvetu; podstičući ga govori mu o uspehu koji će mu svrgnuće Osmana doneti> Mustafa će car biti imenom a vladaće u stvari njena volja i Dilaverova „desnica“> a kako pravi car ne može imati potomstvo naslediće ga Dautov sin;Dautovim izvršenjem zadatka njen plan je završen tj. ispunjen. Barokno u delu- čovek u baroku ponovo prihvata misli o sopstvenoj beznačajnosti, pokornosti Bogu; nada da će ga zaslužena nagrada čekati na nebu; o opštoj prolaznosti, nestalnosti sreće, pogubnosti oholosti> celokupni pogled na svet u duhu misli o sveopštoj prolaznosti (moći, slave, uspeha, sreće, vremena, materijalnih dobara= uzaludno je otimati se o njih (Troja)); misao o moći vremena- shvatanje istorije kao učiteljice života; opšta shvatanja> čovek treba da prihvati život kao fazu izmedju rodjenja i prelaska u večni život;čovek ne sme da uživa i uzdiže se; oholost je pogubna; točak sreće koji u svom neprekidnom okretanju uzdiže one s dna i obara one s vrha; Antun Sasin „Mrnarica“ i „Odgovor poglavice od Misine“ - govore o dubrovačkoj trgovini, o odnosima Dubrovčana kao trgovaca- niz poredjenja za način njihovog života;kako se hrane, kako žive i kako ratuju-to je na prvom mestu;Poglavica od Misine se obraća Dubrovčanima i pita čija su jedra koja je ugledao na pučini mora- svetle se kao korabli; njemu se jedra čine kao zlatni pramen vile koja igra sa satirima;kao Danica u zoru; čudi se i pita se ko može da stvori takvu lepotu; sluti neprijatelje (Turke), moli Dubrovčane da krenu da se boreukoliko nisu hrišćani oni moraju da brane prvau veru;dobiće čast, dostojanstvo, ne treba da štede milost; - govore da će mu preneti istinu i kažu da su to Dubrovčka jedra i da su došli da trguju a ne da se bore; kao utve zlatokrile- tako
48

brode po moru; govori o mornarima- umereni, hrabri, lepi; medjusobno se zovu braćaom i kao da ih je jedna majka rodila; „ne kreću se kao žene na Turke“- nisu slabi; poredi ih sa osama, pčelama, vucima i zmajevima kada se biju sa Turcima;druže se sa Špancima- sa njima trguju;kapetan Vlasi je zaštitnik Dubrovnika, on ih čuva; složan duh> „Ne dajmo se braćo draga!“; hiperbole- strašno je i pogledati kada počnu da se biju;sve se zadimi i ostane u polumraku kao kad se sunce zimi sakrije iza oblaka;oponašanje zvukova: kao munja iz oblaka;Sv. Vlasi- na brodskoj osmatračnici ih brani i štiti; imperativi: „neka Turci poginu, neka se palube napoje krvlju“- jedinstvo hrišćana, branjenje hriščanske vere i Dubrovnika; opet spominje vukove> more se zakrvavi u borbi kao kada se vukovi kolju; hrišćanski ideal> bolje časno poginuti nego biti zarobljen; poredi Dubrovčane sa sokolima (hrabrost); jedu zajedno goli i bosi, po zimi, budni kada svi spavaju...; kradu hleb kuvaru zajedno- realistično; veliča dubrovačku mornaricu; čast je svakom mornaru da bude u njoj; „Malahna komedija od pira“- farsa, lakrdija; „od pira“- svadbenaopominje da j sadržaj tog tipa;u drugoj polovini 16. veka, sve je u senci Držića i pod njegovim uticajem, na samom prelasku u baroku; radnja se dešava u gradu Stonu, na samom ulasku u grad; likovi su: ljudi iz sela-Radoje Vlaščić,Vučeta, kramar- sitan trgovac, ženihstočar; dolaze u Ston da traže devojku za mladića; (devojka iz grada bolja od mladića sa sela) podrugljiv, neestetski humor; mladić star i bogat traži mladu i lepu devojku;Košo i Frano- na ulasku u grad; kažu da treba da nadju mlohavu i debelu ženu a ne mladu i lepu; na početku> pominje poklade u Dubrovniku; Frano ih ne prepoznaje – inače se znaju sa ulice Prijeko ( iz vremena poklada- kad su bili mladići); radoje govori kako je mladić hteo da uzme devojku ali mu je nisu dali zato što je zakržljala, zato čto je konju do repa; Košo pominje kuma Perulina- koji bi rekao istinu i posavetovao bi ih na pravi način;Radoje kaže da je već bio kod njega i da je s njim popio bokasl vina; srećno se završava- Frano završava- svi se uhvate u kolo; STIJEPO ĐURĐEVIĆ – „Derviš“ - jadikovanje, lamentacija nad neuzvraćenom ljubavi; zaljubljen derviš se direktno obraća dragoj; hiperbola već u trećoj strofi „A ja
49

tebe hoću bolje//negli život moj umrli“; govori o tome kako ga njen pogled probada, njena lepota gori i peče;on je moli da mu ugodi a ona beži i krije se od njega;on kaže da je ustreljen i smrtno ranjen;naziva je „haramijo srca moga“- razbojniče moga srca; ako ga udostoji ljubavi on će imati snage da uradi bilo šta; kaže za sebe da nije ni čobanin ni kopile nego blagodaran i plemenit derviš;pokloniće joj i tekiju (zgrada gde derviši vrše obrede), livadu; on može da učini da se njena lepota opeva u pesmama; daće joj kožu tigrovu, naziva je zlatnom jabukom;naziva je „moja dušo“; kaže za nju da ona „neg na plač moj gluha stojiš“;, „prid dvorom ti ja mahnitam//skačem, plačem i jaučem“; i kada bi mu telo ranjeno bilo veće su rane na srcu;poražen je> potpuna rezignacija; spreman je na smrt zbog neuzvraćene ljubavi; pitajuga zašto tuži a on im odgovara plačući da će ga ona u grob zatvoriti; zatim kaže još da je ona gorda i ohola; on ne pije i ne jede zbog nje i njenog ignorisanja;on je skrhan i izgubljen; jedino što pije jesu suze; unižen, jadan, potpuno pokoran> iz njene papuče bi pio i nazdravljao; i vere bi se odrekao zbog nje;na kraju je besna> naziva je nevernicom,oslobadja se svoje ljubavi prema njoj, naziva se slobodnim i besan je, ogorčen, uvredjen; u poslednjim stihovima proklinje čoveka koji je zarobljen od strane žene> koja ne haje za ljubav!

50

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->