Tajni ivot Salvadora Dalija Pretpostavljam da se moji itaoci uopte ne seaju, ili se veoma maglovito seaju, onog tako

znaajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protie u majinoj utrobi. Meutim, ja se seam, i to kao da je bilo danas. Zato hou i da ponem ovu knjigu od pravog poetka: dragocenim i jasnim seanjem na moj ivot u majinoj utrobi. To e bez sumnje biti prva seanja ove vrste od poetka istorije knjievnosti sveta. Siguran sam da u na ovaj nain izazvati pojavu slinih seanja kod mojih italaca, ili da u bar lokalizovati u njihovoj svesti itav niz oseanja, i neizrecivih, neopisivih utisaka i slika stanja due i tela, koje e oni ukljuiti u neku vrstu predoseanja onoga to se dogaalo dok su bili u majinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali ta sam oseao, odmah bih vam odgovorio: Bilo je boanstveno, pravi raj." Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da ponem jednim kratkim, uoptenim opisom: raj majine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenim, narandastim, utim i plaviastim. Taj raj je mek, nepomian, topao, simetrian, dvostruk i lepljiv. Ve tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta nala je svoje utoite u mojim oima.

Roenje salvadora dalija Neka zvone sva zvona! Neka seljak, zgrbljen nad svojim poljem, ispravi svoja plea povijena kao maslina koju lomi severac i neka nasloni obraz na svoju uljevitu ruku u plemenitom stavu razmiljanja... Gledajte! Rodio se Salvador Dali. Vetar vie ne duva i nebo je isto. Sredozemno more je mirno i na njegovim glatkim ribljim leima blistaju kao krljuti sedam sunevih odblesaka. Oni su tano prebrojani, i utoliko bolje, jer Salvadoru Daliju vie i nee biti potrebno! Slinog jednog jutra Grci i Feniani iskrcali su se u zalivu Rozas i Ampurijas, da bi tamo pripremili leaj civilizacije i iste, teatralne prostirke mog roenja, i nastanili su se u sreditu ove Ampurdanske doline koja je najkonkretniji i najobjektivniji pejza na svetu. U gradu Figueras, jedanaestog sata trinaestog dana meseca maja 1904. godine, pred gospodinom Miguelom Komasom Kvintanom, optinskim sudijom, i njegovim sekretarom Franciskom Sala i Sabrijom, pojavio se don Salvador Dali i Kuzi, roen u Kadakesu, provincija Gerona, oenjen, etrdeset i jednu godinu star, belenik iz iste varoi, nastanjen u ulici Monturiol 20, i traio da se u knjigu roenih upie roenje jednog deteta. On je tada izjavio: Dete o kome je re, roeno je u ulici Monturiol 20, u osam asova i etrdeset pet minuta, jedanaestog dana meseca maja tekue godine. Bie krteno imenima Salvador, Felipe i Jasinto. On je zakoniti sin potpisnika i njegove ene done Felipe Dome Domene, stare trideset godina, iz Barselone, takoe sa stanom u ulici Monturiol 20." Sa est godina eleo sam da budem kuvar. Sa sedam, Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla, kao i moje ludilo veliine. Sve mi je bilo dozvoljeno. Mokrio sam u krevet do svoje osme godine, iz istog zadovoljstva. Bio sam gospodar u kui. Za mene nita nije bilo dovoljno dobro. Otac i majka su me oboavali. Moj brat je umro u sedmoj godini od zapaljenja mozga, tri godine pre moga roenja. Oajni, moj otac i majka nali su utehu tek kada sam se ja rodio. Liio sam na brata kao to jedna kap vode lii na drugu: iste genijalne crte (od 1929. godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan i moram priznati da svest o tome, koja je iz dana u dan bivala sve jaa, nije nikada u meni rodila oseanja koja se obino nazivaju uzvienima. Ipak moram priznati da svest o tome i danas izaziva u meni oseanje ija mi je postojanost izvanredno prijatna); isti izraz prerane inteligencije koja zabrinjava. Ipak razlikovali smo se po izvesnim psiholokim crtama. On je, recimo, imao pogled prevuen melanholijom, svojstven visokim inteligencijama. Ja sam, meutim, bio mnogo manje inteligentan, ali sam, za razliku, reagovao na sve. Kasnije sam se pretvorio u savreni prototip polimorfnog pervertiranog bia", fenomenalno zaostalog, koje je u sebi sauvalo sva oseanja na erotogeni raj novorodeneta. Voleo sam zadovoljstva sebino i bezgranino, i im bi mi se neko i najmanje suprotstavio, postajao sam opasan. Jedne veeri, divljaki sam iodom ogrebao obraz svoje dadilje, koju sam inae oboavao, samo zbog toga to je radnja u kojoj mi je obino kupovala eerleme bila zatvorena. Roditelji su me krstili Salvador, kao to se zvao i moj brat. Kako samo ime kae, bilo mi je dodeljeno, nita manje, da spasem Slikarstvo iz nitavila moderne umetnosti, i to u jednoj katastrofalnoj eposi, u ovom mehanikom i osrednjem svetu u kome imamo ast i nesreu da ivimo. Ako se okrenem prema Prolosti, ljudi kao to je bio Rafael izgledaju mi kao pravi bogovi. Ja sam, verovatno, jedini koji shvatam zato se danas ne moemo, ak ni izdaleka, pribliiti savrenstvu rafaelovskih oblika. Moje sopstveno delo mi izgleda kao velika nesrea. Toliko sam eleo da ivim u jednom vremenu u kome ne bih imao ta da spasavam! Ali, ako se okrenem prema Sadanjici, i pored toga to ne potcenjujem specijalizovane inteligencije koje su daleko iznad moje, ipak ne bih eleo nizata na svetu da svoju linost zamenim sa linou nekog od mojih savremenika. Jedno jedino bie dostiglo je jedan vid ivota ija se slika moe uporediti sa smirenim savrenstvima renesanse. To bie je Gala, moja ena, koju sam nekim udom imao sreu da izaberem.

Anegdotski autoritet Ja, sreom, nisam od onih ljudi kojima, kada se nasmeju, moe da se dogodi da pokau, zakaene izmeu dva zuba, ostatke onog groznog i poniavajueg povra koje se zove spana. Meni se to ne dogaa, i to ne zbog toga to briljivije perem zube nego ostali, ve pre zbog toga to nikada ne jedem spana. U stvari, ja pripisujem, naroito spanau, kao uostalom i svim ostalim vrstama hrane, bitne estetske i moralne vrednosti. Mojim obedima uvek prisustvuju straari gaenja koji me bajonetima svoje stroge brinosti primoravaju da paljivo biram ta jedem. U stvari, volim da jedem samo ono to je po obliku jasno i inteligenciji dostupno. Spana mrzim zbog toga to je bezoblian kao sloboda. Nasuprot spanau nalazi se oklop. Oboavam da jedem oklope, i to naroito sasvim male oklope, to jest sve vrste ljuskara. Oni su ostvarili onu divnu, esencijalno filozofsku ideju da kosti nose na povrini, a da svoje tako neno meso uvaju u unutranjosti organizma kao neku vrstu dermo-skeleta. Stitei ovom kotanom anatomijom svoje hranljive i meke delirijume, oni se spasavaju od svake spoljne profanacije, zatvoreni u svearioj vazi koju e jedino ljutenje uiniti dostupnom naim pobedonosnim, carskim nepcima. Znam tano, i divljaki strasno, ta elim da jedem! Utoliko me vie udi to svuda oko sebe vidim bezbonike koji jedu bilo ta, kao da na taj nain udovoljavaju samo jednoj obinoj potrebi! Uvek sam sa izvanrednom tanou znao ta elim da postignem od svojih ula. To se ne odnosi na moja laka i krhka oseanja, nalik na mehure od sapunice, jer nisam nikada uspeo da predvidim histerini i neobini tok moga ponaanja. U stvari, krajnji rasplet mojih postupaka uvek mene prvoga zaudi. Kao da se svaki put, meu hiljadu arenih mehuria mojih oseanja, nae jedan koji se spase propasti i nekim udom uspe da stigne do pune realnosti, pa se u tom trenutku pretvori u jedan od onih odluujuih postupaka isto toliko opasnih koliko i eksplozija neke bombe. Nita ne moe bolje da objasni ovo, od anegdota koje slede. Ja u vam ih ispriati bez hronolokog reda, nasumice zahvatajui u svoju prolost. Potpuno autentine, sirovo ispriane, one su dermo-skeletski elementi mog lika, krenjaki materijal za moj autoritet. Trebalo je da ostanu neispriane, ali moja fiks-ideja je da u ovoj knjizi ogolim tajne i da ih ubijem sopstvenim rukama. Imam pet godina. Prolee u jednom selu blizu Barselone. Setam poljem sa kovrdavim plavim deakom koji je mlai od mene i koga sam tek upoznao. On vozi bicikl a ja hodam pored njega obgrlivi ga da bih mu pomogao. Prelazimo preko mosta u gradnji ija ograda jo nije dovrena. Poto sam se uverio da nas niko ne gleda, brutalnim pokretom gurauo sam deaka sa mosta. Pao je na stene sa visine od etiri metra. Ja sam zatim otrao kui da javim novost. Citavo popodne iznosili su lavore sa vodom obojenom krvlju iz sobe u kojoj je deak leao. Ostao je u krevetu vie od nedelju dana. Stalna trka i opta zbrka u kui rodila je u meni slatku iluziju. Sedim u malom salonu i jedem voe. Fotelja je ukraena kukianom ipkom. Ogromne trenje od somota aplicirane su na ipku kojom su prekriveni naslon i ruice fotelje. Mali salon je odmah pored predsoblja i ja mogu da posmatram kretanje ukuana. Saloni su sputeni zbog vruine i u salonu je svee i mrano. Ne seam se da sam toga dana ijednog trenutka imao oseanje krivice. Znam da sam te iste veeri, etajui se kao i obino u sumrak, uivao u lepoti svake vlati trave. Imam est godina. Salon je pun gostiju. Svi govore o kometi koju emo noas moi da vidimo ako nebo bude vedro. Neki tvrde da bi to mogao da bude i kraj sveta, ukoliko rep komete zakai Zemlju. Iako mi je bilo jasno da u tim razgovorima ima ponekad ironije, obuzeo me je strah i uasna drhtavica. Jedan slubenik moga oca pojavio se na vratima i objavio da se sa terase najzad vidi kometa. Svi nai gosti se trei popee uza stepenice, a ja ostadoh sam. Sedeo sam na zemlji upola paralizovan od straha. Najzad mi se povrati hrabrost, pa i ja potrah na terasu. Trei kroz hodnik video sam moju trogodinju sestricu kako etvoronoke puzi po podu. Zaustavih se, malo oklevajui, a zatim je strahovito udarih nogom u glavu, pa nastavih da trim, obuzet delirijumom radosti koju je u meni izazvao divljaki postupak. Ali, moj otac, koji je bio iza mene, video je ovu scenu. Uhvatio me je i zatvorio u svoju kancelariju. Tamo sam ostao do veere. Ova kazna, zbog koje nisam mogao da vidim kometu, za mene je jedna od najveih neprijatnosti moga ivota. Plakao sam s takvim besom da sam izgubio glas. Moji roditelji su se najzad uplaili. Kasnije sam, na najmanju pretnju, koristio ovu strategiju, znajui da moj otac ne moe da joj odoli. Jednoga dana, kada sam se davio ribljom kosti, video sam ga kako izlazi iz trpezarije jer vie nije mogao da podnese kaalj i histerine greve koji su me obuzimali i koje sam jo potencirao da bih to vie privukao panju porodice. Nekako u isto vreme, jedno popodne, lekar je doao u kuu da probui ui mojoj sestri koju, od onda od kada sam je udario, jo nenije volim. Ova operacija mi je izgledala uasno divljaka i ja sam odluio da je po svaku cenu spreim. Cekao sam da lekar sedne, namesti naoare i pripremi se za posao. Onda, iznenada, uleteh u sobu sa pajalicom i poeh njom da ga udaram po licu. Nesrenik zaplaka od bola, i naslonivi se na rame moga oca koji je doao da nas razdvoji, ree glasom isprekidanim jecajima: Nikada ne bih verovao da moe da mi uini ovo, meni koji sam ga toliko voleo!" Od tada sam oboavao da se razbolim samo zato da bih video kako se nada mnom naginje lice ovog starca koga sam uspeo da rasplaem. Imam esnaest godina i ak sam u Zavodu Brae Marista u Figuerasu. Iz razreda silazimo u dvorite za odmor veoma strmim kamenim stepenicama. Jedno vee, bez ikakvog razloga, poeleo sam da se bacim sa vrha stepenica. Ali, bojao sam se, oklevao, i morao sam da odloim za sutradan ovu arku elju. Sledeeg dana vie nisam mogao da odolim i u trenutku kada smo ja i moji drugovi poeli da silazimo niz stepenice napravio sam fantastian skok u prazno, pao na donje stepenike, odskoio i otkotrljao se do dna. Sav sam bio izubijan, ali neka neobjanjiva i veoma velika radost odbacila je bol u dubine moje svesti. Moji drugovi i Braa su bili prilino uzbueni. Opkolili su me, negovali, stavljali mi na glavu vlane obloge. U to vreme bio sam strahovito stidljiv. Crveneo sam ni zbog ega. Bio sam usamljenik koji je provodio vreme krijui se. Ta gomila zabrinutih lica izazvala je u meni udno oseanje. etiri dana kasnije ponovio sam istu scenu, ali ovoga puta u trenutku kad brat nastojnik nije bio tu. Pre skoka otro sam kriknuo i to je privuklo panju itavog dvorita na mene. Izubijan, ali presrean, stalno sam to inio. Svaki put kada bih silazio niz stepenice, moji drugovi su gubili dah od straha. Uvek u se seati jedne oktobarske veeri. Kia tek to je prestala da pada. Iz dvorita se peo miris vlane zemlje i rua. Na nebu, razgorelom od zalaska sunca, videli su se velianstveni oblaci koji su meni izledali kao leopardi, Napoleon ili jedrenjaci bez katarki. Moje lice je bilo obasjano odozgo hiljadama svetlosti apoteoze. Siao sam stepenicama, stepenik po stepenik, u mrtvoj tiini, praen opinjenim oima mojih drugova koji su prekinuli svoje igre. Ne bih se tada menjao ni sa bogovima. Imam dvadeset i dve godine i student sam Umetnike akademije u Madridu. Pred dodeljivanje nagrade za slikarstvo opkladio sam se da u je ja dobiti, slikajui sliku za konkurs a da pri tom ne dodirnem etkicom platno. I zaista sam uspeo da naslikam ono to se trailo bacajui sa razdaljine od jednog metra mrlje boje na platno i stvarajui tako izenaujuu poentilistiku sliku. Crte i boje su bili toliko tani da sam odneo prvu nagradu. Sledee godine trebalo je da polaem ispit iz istorije umetnosti. Izaao sam na ispit sa namerom da zablistam. I zaista sam se bio izvanredno pripremio. Popeo sam se na uzvienje gde je zasedala komisija i izvukao sam pitanje. Imao sam mnogo sree. Bilo je to ba ono pitanje koje sam eleo da razvijem. Ali obuzet iznenada nesavladivom lenjou, i na ogromno zaprepaenje prisutnih, izjavio sam ne oklevajui da sam inteligentniji od sve trojice profesora i da odbijam da me oni ispituju poto i suvie dobro poznajem postavljeno pitanje. Jo uvek sam na Umetnikoj akademiji u Madridu. elja da stalno i sistematski inim suprotno od onoga to rade ostali gone me na ekstravagantnosti. To mi je u veoma kratkom roku osiguralo pravu popularnost u madridskim umetnikim krugovima. Jednoga dana, na asu slikanja, zadali su nam da naslikamo, prema modelu, jednu gotsku statuicu Bogorodice. Izlazei, profesor nam je preporuio da naslikamo ono to svako od nas vidi". im je on iziao, ja sam, obuzet strasnom eljom za mistifikacijom, poeo

da slikam terazije, inspiriui se slikom u jednom katalogu. Nacrtao sam ih sa najveom preciznou. Svi drugovi su smatrali da sam poludeo. Krajem nedelje profesor je doao da ispravi i oceni na rad i sledio se pred slikom koju sam mu pruio. Svi uenici su nas okruili. U bojaljivoj tiini koja je nastala ja sam se usudio da kaem,glasom pomalo stegnutim od stidljivosti: Moguno je da vi vidite Bogorodicu kao to je svi vide, ja, meutim, vidim terazije." Imam dvadeset devet godina jednog leta u Kadakesu. Udvaram se Gali. Ruamo sa prijateljima na morskoj obali zaklonjeni lozom puzavicom i zaglueni zujanjem pela. Na vrhuncu smo sree jer u sebi ve nosim zrijuu teinu ljubavi koja se raa i hvata me za guu kao pijavica od tekog zlata na kojoj blista hiljadu dragih kamenova nemira. Pojeo sam etiri jastoga na aru i zalio ih jednim od onih lakih seoskih vina, koja nemaju pretenzija, ali koja sama po sebi predstavljaju najlepe tajne Sredozemlja. Ruak je trajao dugo i sunce je poelo da zalazi. Bio sam bos. Jedna prijateljica, koja mi se odavno divila, nekoliko puta je napravila aluzije o lepoti mojih nogu. To je suta istina, i ja nalazim da je njeno ponavljanje komplimenata glupo. Sedela je na zemlji glave lako naslonjene na moje koleno. Iznenada, stavila mi je ruku na nogu i drhtavim prstima pokuala da je pomiluje. Skoio sam, obuzet oseanjem autoljubomore, kao da sam se iznenada pretvorio u Galu. Oborio sam svoju oboavateljku i poeo da je gazim iz sve snage. Morali su da je otmu od mene. Bila je sva krvava. Hteo ja to ili ne, naklonjen sam ekscentrinostima. Imam trideset i tri godine. Tokom dana telefonirao mi je jedan od najpoznatijih mladih psihijatara. On je u Minotauru proitao moj lanak o unutranjim mehanizmima paranoine aktivnosti". Cestitao mi je i zaudio se zbog preciznosti mojih naunih znanja koja su uglavnom retka kada je re o jednom ovakvom predmetu. eleo je da me vidi i da sa mnom porazgovara o ovom problemu. Odluili smo da se naemo iste veeri, u mom ateljeu u Ulici Gamge, u Parizu. Uzbuen zbog ovog susreta, proveo sam itavo popodne trudei se da napravim neki redosled stvari o kojima emo razgovarati. U osnovi, bio sam veoma poastvovan to su moje ideje, koje su ak i moji najblii prijatelji iz grupe nadrealista smatrali uglavnom samo paradoksalnim alama, uzete u obzir u jednom naunom krugu. eleo sam da naa prva izmena misli tee normalno i ak sa izvesnom ozbiljnou. Cekajui dolazak mladog psihijatra, nastavio sam da radim po seanju na portretu vikontese od Noaja. Ta slika, raena na bakru, zadavala mi je prilino tekoa. Da bih video crte na potamneloj povrini koja je pored toga delovala kao ogledalo, a poto sam primetio da na mestima gde su odblesci svetliji bolje vidim detalje crtea, radio sam sa komadom bele hartije od tri kvadratna santimetra, zalepljenom na vrhu nosa. Tano u est asova neko je zazvonio. Sklonio sam sliku i otvorio vrata. Uao je ak Lakan i mi smo odmah zapoeli veoma ozbiljnu diskusiju punu tehnikih detalja. Bili smo iznenaeni kada smo otkrili da su nai stavovi, i to iz istih razloga, okrenuti protiv konstitucionalistikih teza koje su bile uobiajene. Razgovarali smo dva sata u veoma velikom dijalektikom uzbuenju. Zak Lakan je otiao, obeavi mi da e sa mnom odravati stalnu vezu kako bismo mogli da izmenjujemo ideje. Kada je otiao, poeo sam da etam gore-dole po ateljeu, trudei se da napravim sintezu naeg razgovora i objektivnije odmerim retke trenutke neslaganja do kojih je dolo meu nama. Ali, isto toliko me je zanimao i udan nain na koji me je mladi psihijatar ponekad posmatrao. Imao sam utisak da e se iznenada osmehnuti, i kao da se zatim uzdrava od toga da ne bi pokazao svoje uenje. Da li se moda bavio morfolokim prouavanjem moje fizionomije, uzbuene idejama koje su uznemiravale moj duh? Dobio sam odgovor na moju zagonetku u trenutku kada sam otiao da operem ruke. (To je, u stvari, trenutak kada ovek sa najvie jasnoe sagledava bilo koje pitanje!) Ali ovoga puta odgovor sam dobio sa ogledala. Zaboravivi da skinem komad hartije sa vrha nosa, ja sam itava dva sata sa najveom ozbiljnou govorio o transcedentalnim pitanjima, tonom istovremeno objektivnim i sveanim, ne sumnjajui nita o smenom izgledu mog nosa! Koji bi cinini mistifikator mogao da odigra ovakvu ulogu do kraja? Nalazimo se u ulici Bekerel 7, u naem stanu pored Sakre-Kera. Godina je 1936. Gala treba sutradan da bude operisana i mora da provede no na klinici, u miru. Operacija je veoma ozbiljna. Meutim, Gala se nimalo ne brine i mi itavo popodne pravimo dva nadrealistika predmeta. Ona se zabavlja kao dete prikupljajui udnu gomilu stvari koje zatim mehaniki pretvara u prah. Kasnije sam shvatio da je njen predmet vrveo od svesnih aluzija na blisku operaciju. Prevashodno bioloki karakter toga predmeta bio je oigledan: metalne antene gotovo su kidale neke membrane. Jedna posuda puna brana ublaavala je udarce grudi koje su umesto bradavica nosile po jedno petlovo pero. Ja sam pravio hipnagogini asovnik": ogromna vekna hleba leala je na raskonom postolju; po hlebu su bile poredane, jedna do druge, dvanaest mastionica napunjenih mastilom Pelikan". U svakoj mastionici stajalo je po jedno pero razliite boje. Bio sam oduevljen dobijenim rezultatom. Predvee Gala je zavrila svoj predmet i mi smo odluili da ga pre nego to odemo na kliniku pokaemo Andre Bretonu. Pozvali smo taksi i paljivo uneli predmet, koji se, na nesreu, pri prvom potresu, raspao. Posuda u kojoj se nalazio kilogram brana se prevrnula. Bili smo potpuno beli. S vremena na vreme ofer taksija se okretao i posmatrao nas. U njegovom pogledu bilo je isto toliko uenja koliko saaljenja. Zaustavili smo se pred jednom pekarom i kupili kilogram brana. Zbog raznih nezgoda koje su iskrsavale jedna za drugom, stigli smo sa velikim zakanjenjem na kliniku. Nae pojavljivanje u dvoritu, pred bolniarkama koje su nam izile u susret, nije bilo bez originalnosti. Gala i ja smo se otresli i iz naih haljina i kose izleteli su oblaci brana. Ostavio sam Galu na klinici i vratio se brzo kui i dalje se rasejano otresajui. Veerao sam odlino: ostrige i peenog goluba. Popio sam tri kafe i nastavio da pravim predmet koji sam zapoeo to popodne. Od trenutka kada sam ga napustio bio sam nestrpljiv da mu se vratim: stalno sam mislio na moj predmet. Pomalo sam bio zauen zbog ravnodunosti u odnosu na operaciju moje ene. Ali, ak i trudei se, nisam mogao da osetim ni najmanju brigu. Ta potpuna odvojenost od patnji bia koje tvrdim da oboavam postavila je mom duhu moralni i filozofski problem ije sam objanjenje ostavio za kasnije. Kao muziar obuzet inspiracijom oseao sam kako u meni vri od ideja. Dodao sam ezdeset akvarela mastionica sa perima, koje sam naslikao na malim komadiima hartije i okaio icom iznad hleba. Posmatrao sam u ekstazi apsurdni i strahovito realni izgled mog predmeta, a zatim sam oko dva asa po ponoi legao i potonuo u miran san. U pet asova sam se probudio, ali ovoga puta kao demon. Najvea briga koju sam ikada oseao prikovala me je za krevet. Jednim laganim pokretom glave jedva sam uspeo da odbacim pokrivae koji su me guili. Bio sam obliven hladnim znojem grie savesti. Zora se radala; frenetina pesma ptica najzad me je potpuno probudila. Gala, Galuka, Galukinita! Suze mi vrcaju, vrele i bolne kao poroajni grevi. Cim prestanem da plaem, vidim Galu oslonjenu na jednu mainu u Kadakesu, Galu, kako se krajem leta saginje da uzme jedan blistavi ljunak meu stenama rta Kre, Galu koja je otplivala tako daleko da od njenog malog lica vidim samo osmeh. I odmah, posle svake ovakve slike, ja sve jae i jae plaem, kao da mehanizam oseanja pritiska miinu opnu mojih oiju da bi iz njih istisnuo do poslednje kapi sve svetle vizije moje ljubavi sadrane u kiselom i modrikasnom limunu seanja. Otrao sam na kliniku i zgrabio sa ivotinjskim strahom hirurga za bluzu. On je zbog toga morao da bude izuzetno ljubazan prema meni. Citavu tu nedelju plakao sam svakog trenutka i u svakoj prilici, na najvee uenje grupe nadrealista. Najzad, jedne nedelje, opasnost je otklonjena. Smrt se s potovanjem povukla od nje. Galuka se smeje. Drim njenu ruku prislonjenu uz svoj obraz i mislim sa nenou: Posle svega ovoga, mogao bih te ubiti!" Detinjstvo Kada sam imao sedam godina, otac je odluio da me upie u kolu. Morao je to da uini silom i da me odvue za ruku. Vikao sam i napravio takav skandal da su svi trgovci izili iz radnji da bi nas videli. Roditelji su uspeli da me naue dve stvari: slova azbuke i kako da napiem svoje ime. Posle

godinu dana kolovanja otkrili su da sam potpuno zaboravio ove minimalne rudimente kolovanja. To nije bila moja greka. Citave kolske godine moj profesor je dolazio u razred samo da bi se tamo ispavao. Taj profesor se zvao M. Trejter, to na katalonskom znai otprilike omlet". To je zaista bila fantastina linost, s belom bradom podeljenom na dva dugaka iljka koji su, kada bi seo, dopirali sve do kolena. Moj otac je izabrao za mene ovu kolu sa tako udnim profesorom kakav je bio M. Trejter zato to je pripadao katalonskim slobodnim misliocima, sinovima sentimentalne Barselone, lanovima horova Hosea Anselmo Kalvea, fanatika iz procesa Ferer; a i zato to je za njega bilo pitanje principa da mi ne dozvoli da se kolujem kod Brae kod kojih bi, s obzirom na na rang, bilo normalno da idem. Odluio je, dakle, da me upie u optinsku kolu, to je bilo ocenjeno kao prava ekscentrinost. Niko nije znao kakvi su pedagoki kvaliteti M. Trejtera, jer mu niko, osim siromaha, nije poveravao svoju decu. Ja sam, znai, svoju prvu godinu kolovanja provodio sa najbednijom decom Figuerasa, to je bilo vrlo znaajno za razvoj mojih prirodnih sklonosti prema maniji veliine. Od sedme do osme godine iveo sam u vlasti snova i mita. Kasnije mi je bilo nemoguno da odvojim stvarnost od mate. Moje pamenje pretopilo je istinu i la u jedan blok, i samo objektivna kritika nekih i suvie apsurdnih dogaaja omoguavala je da se jedno razlui od drugog. Zatvaram oi i traim meu svojim uspomenama onu koja e mi se pokazati sa najvie spontanosti i vizuelno najjasnije. Vidim... Vidim dva empresa, dva velika empresa, skoro iste visine. Onaj levi je, ipak, neto nii i njegov vrh nagnut je prema drugom koji je, za razliku, prav kao strela. Vidim ih kroz prozor prvog razreda kole Figueraske Brae, u koju su me upisali posle nesrenog pedagokog iskustva sa M. Trejterom. Prozor koji je uokviravao moju viziju otvarao se tek po podne, ali od tog trenutka ja sam bio potpuno obuzet posmatranjem. Pratio sam kretanje senki i svetlo?ti na drveu. Pred sam zalazak sunca iljati vrh desnog empresa izgledao je kao osvetljen tamnim crvenilom, kao da je potopljen u vino, dok je levi empres, potpuno u senci, bio samo crna masa. Zvona za veernje su zvonila i itav je razred ustajao i u horu ponavljao molitvu koju je tihim glasom i skrenih ruku govorio otac nastojnik. Cemrpesi, koji su se kao dve svee topili na popodnevnom nebu, jedini su mi davali neku predstavu o vremenu koje je prolazilo u razredu. Jer, kao i kod M. Trejtera, bio sam stalno odsutan iz razreda, s jednom razlikom to sam ovde morao da se borim protiv volje Brae koja su pokuavala vredno, a ponekad ak i surovo, da privuku moju panju. Ali, ja nisam eleo da me dodiruju, da mi se obraaju, da poremeuju" ono to se dogaalo u mojoj glavi. Nastavio sam sa sanjarijama poetim kod M. Trejtera, i shvatajui da im preti opasnost, ja sam se jo snanije pribijao uz njih, zabijajui u njih nokte kao u neku spasilaku bovu. Braa su primetila s koliko tvrdoglavosti posmatram emprese. Premestili su me na drugo mesto, ali bez rezultata, jer sam ja nastavio da gledam kroz zid kao da ih jo uvek vidim. Tvrdoglavo reen da ih ne izgubim, ja sam u mati rekonstruisao izgubljeni prozor. Govorio sam sam sebi: Sada poinje katehizis, znai, na desnom empresu senka je dola do one crvenkaste i sagorele rupe iz koje stri suva grana za koju je vezan komad belog platna. Pirineji su sigurno ljubiasti. A ovo je i trenutak kada, kao to sam primetio pre nekoliko dana, u udaljenom selu Vilabertran blista jedno prozorsko staklo!" I taj blistavi odsjaj zasvetleo bi iznenada realnou nekog dijamanta u mom mozgu izmuenom ovom brutalnom zabranom da gledam moju voljenu Ampurdansku dolinu koja je kasnije, svojom tako neobinom geologijom, proela itavu estetiku filozofije dalijevskog pejzaa. Brzo su shvatili da promena mesta nije donela ono to su oekivali. Bio sam tvrdoglavo nepaljiv i oni su poeli da oajavaju nad mojim sluajem. Jedanput, za veerom, moj otac je proitao glasno, na uas svih prisutnih, jedan izvetaj mojih profesora. Hvalili su moju disciplinu i blagost, moju mirnou na odmorima, ali su zato zavravali izvetaj govorei o tome da sam obuzet takvom mentalnom lenou, toliko ukorenjenom da mi je zbog nje nemoguno da napravim bilo kakav napredak u uenju. Za dve godine kolovanja kod Brae nisam nauio ni peti deo onoga to su moji drugovi progutali za to vreme. Morao sam da ponavljam razred. Poeo sam sistematski da se izolujem. Pravio sam se ak da ne znam ni ono to sam preko svoje volje i silom uspeo da nauim. Pisao sam nepaljivo, nepravilno, i sveske su mi bile pokrivene mrljama mastila. Meutim, ja sam znao ta bi trebalo da inim da bih pisao kako treba. Jednoga dana dali su mi svesku sa veoma finom hartijom; bio sam uzbuen i, uzdrhtala srca, kvasei pero pljuvakom, napisao sam itavu stranu pravilno i isto i tako dobio prvu nagradu za lepo pisanje. Ovo otkrie izazvalo je uenje oko mene i ohrabrilo me da nastavim sa mistifikacijama i pretvaranjima koja su predstavljala moj prvi kontakt sa drutvom. Da bih izbegao ispitivanje, ustajao sam jednim skokom i bacao naglo knjigu koju sam se itav sat pre toga pravio da prouavam, ali iz koje, u stvari, nisam proitao ni jedan jedini red. Na izgled obuzet nepokolebljivom odlukom, penjao sam se na klupu i zatim silazio, u panici i krijui lice rukama, kao da mi preti neka opasnost. Ova pantomima mi je donela povlasticu da sam izlazim u vrt, u etnju. Po povratku u razred davali su mi da popijem topao aj koji je mirisao na borovinu. jvloji roditelji, bez sumnje obaveteni o ovom lanom fenomenu halueinacija, zamolili su upravnika kole da se o meni povede posebno rauna. Okruila me je atmosfera izuzetnosti i uskoro niko vie nije ni pokuavao da me bilo emu naui. Jedna od mojih najveih strasti u detinjstvu, bila je maskiranje. Ve tada sam oboavao tri stvari: slabost, starost i luksuz. Ali, jo vie od ove tri ideje ka kojima je teila moja linost, carovala je u meni ogromna potreba za bezgraninom samoom, uz koju je ilo jedno drugo oseanje koje je prvom, da tako kaem, sluilo kao okvir": oseanje visine", vrha". Majka mi je uvek postavljala sledee pitanje: Srce ta eli? Srce, ta hoe?" Znao sam ta sam eleo: da mi daju perionicu koja se nalazila na vrhu kue. I, dali su mi je, ostavivi mi slobodu da tu po svojoj volji napravim atelje. Perionica je bila veoma mala, pa je betonsko korito zauzimalo gotovo itav prostor. Proprocije ove prostorije oivele su u meni zadovoljstva majine utrobe, o kojima sam ve govorio. Stavljao sam stolicu na betonsko korito i postavljao preko korita tablu koja mi je sluila kao radni sto. Kada je bila vruina svlaio sam se, otvarao slavinu i punio vodom korito do struka. Zidovi ove prostorije uskoro su se prekrili slikama: slikao sam ih na poklopcima kutija od eira koje sam krao u salonu za eire tetka Kataline. Sedei u koritu, naslikao sam dve slike, jednu na kojoj se Josif susree sa svojom braom, i dugu pomalo plagijat za koju me je inspirisala Ilijada. Na njoj je bila naslikana Jelena Trojanska kako gleda u horizont. Znai, ukratko, evo me na poetku moje devete godine: usamljeno dete, car koji sedi u betonskom koritu ispod krova i krvari na nos! Dole je ostalo to meso za topove, taj bioloki konglomerat dlaka u nosu, majoneza, igri, dua u itilitu, glupe dece koja su uila sve to se od njih zahtevalo, kuvanih riba i, tako dalje, i tako dalje... Nikada nisam siao u prizemlje duha da bih tamo bilo ta nauio. Bio sam istrajan i jo uvek sam takav. Moju maniju usamljenosti pojaavali su svetli patoloki trenuci. Moje nestrpljenje da se popnem na krov bilo je veliko i ja sam pred kraj obeda izmiljao kako imam greve da bih mogao da otrim u klozet, da se tamo zatvorim i da bar za trenutak budem ,,sam". Ta bekstva olakavala su mi muenje za rukom, iji sam kraj morao da saekam da bih mogao da se popnem u svoju jazbinu. U koli sam postao agresivan i nisam trpeo da neko, namerno ili nenamerno, narui moju samou. Deca, koja bi pokuala da mi se priblie, a bilo ih je sve manje, nikada mi vie nisu prilazila jer sam ih doekivao pogledom punim mrnje. Roditelji su odluili da me poalju na odmor u selo, na imanje porodice Pio, udaljeno dva asa od Figuerasa. Imanje se zvalo Mlin kod kule". Stigli smo tamo posle zalaska sunca. Mlin kod kule" mi se uinio kao arobno mesto. Izgledalo mi je kao daje sazidan da bi omoguio nastavak mojih sanjarenja. Sledeih dana odluio sam da metodino organizujem vreme, jer sam oseao da moja uzavrela vitalnost zahteva malo reda, kako se moje oduevljenje ne bi rasulo u istovremenim i suprotnim eljama. U stvari, eleo sam da budem svuda i na svakom mestu. Brzo sam shvatio da sa ovom moiom prodrljivom neurednou neu ni u emu moi duboko da uivam. Dalijevska sistematinost, po kojoj sam kasnije postao slavan, ve se i u ovom trenutku pokazala. Sastavio sam program u kome je sve bilo unapred proraunato, i moje vreme i emocije koje sam hteo da izvuem iz izvesnih postupaka.

U procesu ustajanja postojala je jedna egzibicionistika ceremonija. Posle toga je dolazila ceremonija doruka. Dorukovao sam sam u trpezariji: dva pareta peenog hleba sa medom i olju veoma tople bele kafe. Kako su zidovi trpezarije bili prekriveni uljima i bakrorezima Ramona Pioa (on je u to vreme boravio u Parizu), moji jutaraji obedi predstavljali su i moje prvo upoznavanje sa impresionizmom. Ta kola je, u stvari, neto to je na mene ostavilo najjai utisak u ivotu. Ona je predstavljala moj prvi susret sa jednom antiakademinom i revolucionarnom estetikom. Nisam mogao da se nagledam ovih gustih i bezoblinih mrlja boje koje su idealizirale platno na najkapriciozniji nain sve dok treptaj oka ili udaljenje od jednog metra ne bi kao nekim udom dalo ovim burnim vizijama njihov pravi oblik. Vazduh, razdaljina, jedan zrak svetlosti, i itav svet se pojavljivao iz haosa. Najstarija slika Ramona Pioa podseala je na Tuluz-Lotreka. Erotizam ovih literarnih aluzija po modi iz 1900. godine goreo je u dnu moga grla kao pogreno progutana kap konjaka. Najvie sam se divio slikama na kojima je impresionizam najzad iskreno prihvatio poentilistiku formulu. Sistematino slaganje narandastog i ljubiastog izazivalo je u meni neku vrstu iluzije i sentimentalne radosti kakvu su mi inae pruale i stvari viene kroz prizmu i obojene duginim bojama. Ova nema jutarnja posmatranja su mi oduzimala dosta vremena, i zato sam morao na brzinu da pijem belu kafu. To sam inio tako neveto da mi je tenost kapala po bradi i curila niz vrat kvasei mi grudi. Oseao sam udno zadovoljstvo kada se ta topla kafa suila na mojoj koi i ostavljala na njoj lepljivu, ali prijatnu mrlju. To mi se ak toliko dopalo da sam poeo, namerno, da prosipam kafu. Uverivi se na brzinu da me niko ne gleda, sipao bih malo kafe u koulju a ona je curila sve do trbuha. Jednoga dana gospodin Pio me je uhvatio na delu. On i njegova ena su zatim godinama priali tu priu kao i hiljadu drugih udnih anegdota koje su voleli da gomilaju oko moje zbunjujue linosti. Uvek bi poinjali istim reima: Znate li ta je Salvador opet uinio? I svi su paljivo sluali priu o nekoj od mojih fantazija koje su bar imale tu vrlinu da ljude zasmejavaju do suza. Jedino se moj otac nije smejao. Preko njegovog lica, na kome se videla zabrinutost zbog moje budunosti, prela bi senka. Posle doruka trao sam u veliku belo okreenu prostoriju gde se na zemlji suio kukuruz i koja je bila vrea raznog zrnevlja. Ta prostorija je po dozvoli gospodina Pioa postala moj atelje. On je tako odluio zbog toga to je sunce u nju prodiralo itavog jutra. Imao sam veliku kutiju uljanih boja i odmah sam poinjao da slikam. Slike sam kaio o zid. Moja truba platna brzo se utroila. Odluio sam tada da upotrebim jedna stara vrata skinuta sa arki. Poloio sam vrata na dve stolice i reio da slikam samo po sredinom delu a ne i po izboinama. Trebalo je da one poslue kao okvir. Od pre nekoliko dana goreo sam od elje da naslikam veliku vezu treanja. Prosuo sam zato itavu korpu treanja na sto. Sunce je kroz prozor obasjavalo rasute trenje oivljavajui ih hiljadama plamiaka. Poeo sam da slikam samo sa tri boje koje sam tubom razmazivao. U levoj ruci drao sam dve tube: jednu sa cinoberom za deo trenje obasjan suncem, drugu sa karminom za deo u senci. U desnoj ruci drao sam tubu sa belom bojom za odsjaj na svakoj trenji. Zatim bih poinjao rad. Na svaku trenju stavljao sam tri mrlje boje. Tak, tak, tak... svetlo, senka, odsjaj... tak, tak, tak... svetlo, senka odsjaj... Ujednaeno kripanje mlina davalo je ritam mom radu. Tak, tak, tak... Moja slika je sve vie postajala oaravajua igra vetine, i problem je bio da svaku trenju bolje naslikam. Imao sam utisak da izvanredno uspevam, i da je slinost savrena. Poto sam se izvetio, iskomplikovao sam igru. Umesto da slikam trenje u vezama, kao to su stvarno i bile, naslikao sam nekoliko pojedinano, as u jednom, as u drugom uglu. Ali, da bih pratio isprekidani ritam mlina, morao sam bukvalno da skaem s jednog kraja poloenih vrata na drugi. Izgledalo je kao da igram neku tajanstvenu igru ili kao da bajem. Tak ovamo, tak onamo, tak tu... hiljadu cinobernih, kao karmin crvenih i belih svetlosti palilo se na mom improvizovanom platnu na svaki okret mlina. Bio sam majstor, gospodar i pronalaza ovog prosedea jedinstvenog u analima slikarstva. Ova slika je sve iznenadila. Gospodin Pio je gorko alio to je naslikana na tekim vratima, nezgodnim za rukovanje, i koja su, tavie, bila na izvesnim mestima pojedena od crva. Seljaci su stajali zadivljeni pred ovim trenjama koje su toliko bile nalik na prirodne da je oveka obuzimala elja da prui ruku i da ih uzme. Napravili su mi primedbu kako sam zaboravio da naslikam peteljke. Uzeo sam aku treanja i poeo da ih jedem a peteljke sam lepio po slici. Ovaj kola je dao izvanredan reljef mom delu. Sto se tie crva koji su nagrizali vrata i stvarali rupice na mojim mrljama boje, oni su neverovatno liili na crve na pravim trenjama koje su bile razasute po vratima. Reen da postignem jo vei realizam, poeo sam jednom iodom da izmenjujem njihova mesta. Uzimao sam jednog crva iz vrata i stavljao ga u trenju iz koje sam opet vadio crva i uvlaio ga u rupe na vratima. Bio sam ve uspeo da izvrim nekoliko ovih bizarnih i ludakih izmena, kada me odjednom iznenadi prisustvo gospodina Pioa koji je, bez sumnje, ve due vremena stajao iza mene. Ovoga puta se nije smejao mojim ekstravagancijama, kao to je inae imao obiaj. Posle dubokog razmiljanja uo sam kako apue kao da govori sam sa sobom: Ovo je genijalno." Seo sam na zemlju, na zma kukuraza ugrejana od sunca i poeo da razmiljam o reima gospodina Pioa. One su ostale duboko urezane u mom srcu. Bio sam siguran da u zaista moi da ostvarim neobine stvari, mnogo neobinije nego to je bila ova. Jednoga dana itav svet e se uditi mom talentu. Kada sam posle izvesnog vremena doao u trpezariju, tamo me je saekalo simpatino utanje. Govorili su o meni. Gospodin Pio mi je rekao ozbiljno: Odluio sam da razgovaram sa tvojim ocem. Treba da ti nae profesora crtanja. Ne odgovorio sam ozbiljno ne treba mi profesor crtanja. Ja sam slikar impresionista.

Nisam znao ta tano znai re impresionista", ali mi se inilo da je moj odgovor potpuno logian. Gospoa Pio je prsnula u smeh: Gledajte, molim vas, ovo dete, sa koliko sigurnosti izjavljuje da je impresionista.

Mladiko doba Moje mladistvo je bilo obeleeno svesnim naglaavanjem svih mitova, svih manija, svih vrlina i svih genijalnih crta koje su se nagovestile u detinjstvu. Nisam hteo sebe ni u emu da ispravljam, nita da menjam. Stavie, bio sam obuzet eljom da nametnem i da na bilo koji nain istaknem vrednost svog naina miljenja. Moja linost, koja se sve snanije potvrivala, vie se nije zadovoljavala primitivnim narcisoizmom, ve se ubrzo proistila antisocijalnim i anarhinim tendencijama. Dete-car je postalo anarhista. Iz principa sam bio protiv svega. Jo iz detinjstva inio sam sve drukije od ostalih", ali skoro i ne primeujui to. Kasnije, kao mladi, inio sam to namerno. Bilo je dovoljno da neko kae crno" pa da ja odgovorim belo", bilo je dovoljno da se neko pokloni s potovanjem pred neim, da bih ja na to pljunuo. Moja stalna potreba da budem drukiji naterivala me je u pla od besa. Stalno sam ponavljao sam sebi: Jedini ja! Jedini ja!" Posle Brae iz hrianskih kola poao sam kod Brae Marista, koji su pripremali ake za gimnaziju. U to vreme pravio sam se kao da sam otkrio senzacionalne stvari u matematici, koje su mi omoguavale da zaraujem novac. Kupovao sam novie od pet santima i plaao ih deset santima. Igra je bila nerazumljiva itavom svetu, a mene je upropaavala. Kada bih potroio novac, pravio sam se da svodim raune u jednoj staroj belenici koju sam briljivo uvao u depu. Posle toga sam zadovoljno trljao ruke. Opet sam zaradio. Ustajao sam od svoje improvizovane tezge izigravajui radost koju, navodno, nisam hteo da pokaem, ali kojom kao da sam hteo da kaem: Glupaci, opet sam vas prevario." Moji drugovi su uzvikivali: Zaista je lud!" Ja sam uivao u ovim reima.

Da bih zaudio drugove, izmiljao sam i napade", uvee, na izlasku iz kole. Zrtve su obino bila manja ili slabija deca. rtva jednog napada bio je neki ak koji je svirao violinu i koga sam veoma malo poznavao. Njemu sam se, u stvari, ak i divio zbog njegovog umetnikog opredeljenja. Bio je visok, mrav i bled. Njegov boleljiv izgled mi je bio jemstvo da nee umeti da se brani i da nee isuvie grubo reagovati. itavih etvrt sata pratio sam ga, ne nalazei zgodnu priliku, jer je bio u drutvu nekolicine uenika. Najzad, u jednom trenutku, on se odvojio od dragova i kleknuo da zavee pertlu. Poloaj koji je zauzeo bio je izvanredno pogodan. Pritrah brzo, kao munja, i odvalih mu straan udarac nogom u zadnjicu, a zatim obema nogama skoih na njegovu kutiju sa violinom i smrvih je. U nekoliko koraka sam se udaljio, ali moja rtva, iako iznenaena, brzo se povratila, luda od besa, i potrala za mnom. Taj deko je imao due noge od mene i razdaljina koja nas je razdvajala svakog asa je bivala sve manja. Osetivi da je beanje uzaludno stao sam i kukaviki se bacio na kolena, molei ga da mi oprosti. Hteo sam ak da mu ponudim dvadeset pezeta da me ne bi dirao. Ali on je bio uasno ljut i nije hteo da mi oprosti. Pokrio sam tada glavu rukama da bih je zatitio. Ipak, nisam uspeo da izbegnem straan udarac nogom i amare koji su me oborili na zemlju. To nije umanjilo njegov bes i zgrabivi mi pramen kose on mi ga iupa. Tako sam grozno, histerino, vikao, i toliko sam drhtao, da se deko, i sam uplaen, zaustavio. Okruila nas je grupa uenika, a profesor knjievnosti, koji je tuda prolazio, prie da pita ta se dogodilo. U tom trenutku jedna udna la rodila se u moj izubijanoj glavi. Unitio sam njegovu violinu jer sam hteo da pruim, najzad, neoboriv dokaz da je slikarstvo iznad muzike!

Potpuna tiina doekala je moj odgovor a zatim se zauo zbunjen apat i smeh. Ljut, profesor je upitao: Kako to? Cipelama!

Ovoga puta oko nas se rasplamsao agor. Jednim pokretom profesor ih uutka i skoro oinski prekorno dodade: To nita ne dokazuje i nema nikakvog smisla!

Znam, dobro rekao sam odvajajui svaki slog da za veinu mojih drugova pa ak i za veinu profesora to nema smisla, ali, mogu da vam tvrdim da moje cipele ne misle tako. Zavladala je zbunjena tiina; svi su ekali da budem izgren zbog nevaspitanja. Ali, profesor, koji se iznenada zamislio, nestrpljivo odmahnu rukom, dajui tako na znanje ostalima koji su bili iznenaeni i razoarani, da je, bar za trenutak, incident zavren. Od tog trenutka poeo je da se stvara oko moje linosti oreol smelosti; zbog dogaaja koji su usledili on se ubrzo pretvorio u legendu. Postao sam predmet rasprava. Da li je lud, ili nije? Moda je samo upola lud? Moda je izuzetan, ali i nenormalan? Ovo miljenje delili su moj profesor crtanja, lepog pisanja i psihologije. Profesor matematike je, meutim, tvrdio da mi je inteligencija mnogo ispod osrednje. Sve udno i nenormalno to se dogaalo uglavnom je, automatski, pripisivano meni. Sto sam vie bio ,,sam" i jedinstven" to sam vie upadao u oi. Direktno sam izlagao svoju samou i bio ponosan na nju kao na ljubavnicu s upadljivim nakitom koji je, u stvari, bio sainjen od mog odavanja potovanja samom sebi. Pustio sam da mi poraste kosa kao u devojke, i gledajui se u ogledalu voleo sam da zauzmem Rafaelov stav i da pogledam melanholino kao on na svom autoportretu. Cekao sam sa nestrpljenjem pojavu prvih dlaka koje bih mogao da brijem. Pustio sam da mi porastu zalisci. eleo sam da od svoje glave napravim remek-delo. Da sam sebi komponujem lik. esto sam, izlaui se opasnosti da budem iznenaen, ulazio u sobu svoje majke i krao malo pudera i olovku kojom sam crnio trepavice. Na ulici sam grizao usne da bi bile to crvenije i voleo sam da me ostali ljubopitljivo posmatraju. Osrednje sam poloio ispite sa prve godine, ali nisam pao ni iz jednog predmeta jer bi mi to pokvarilo letovanje. Leta su mi bila svetinja. Oekivao sam ih nestipljivo. Moje letovanje poinjaloje na dan Svetog Jovana i oduvek sam, seam se, provodio taj dan u malom, belo okreenom selu na obali Sredozemnog mora, u Kadakesu. Jo u detinjstvu sam oboavao ovo mesto sa skoro fanatinom vernou. Znam svaki njegov kut. Znam napamet oblik njegovih zaliva, rtova, njegovih stena. Tu je upisan itav moj sentimentalni i erotski ivot. To je pejza koji volim vie od svih! A ja, koji te tako dobro poznajem, Salvadore, znam da ti ne bi mogao toliko da voli pejza? Kadakesa kada on zaista ne bi bio najlepi na svetu, jer on to i jeste. Zar ne? I kada ovek najmanje mili o tome, skakavac skoi! Uas nad uasima! I uvek je bilo tako. U najsmirenijem trenutku mojih oduevljenih razmiljanja, skoio bi skakavac. Njegov strani skok bi me paralisao, izazivajui trzaj straha u mom potresenom biu. Odvratni insekt! Komar, muenitvo i halucinatorno ludilo u ivotu Salvadora Dalija. Ni danas se taj strah nije umanjio. Moda se ak i poveao. Kada bih se naao na ivici neke provalije i kada bi mi skakavac skoio na lice, radije bih se bacio u provaliju nego da trpim tu strahotu. U Zavodu, moj strah od skakavaca najzad me je itavog obuzeo. Video sam ih svuda, ak i tamo gde ih nije bilo. Moji uasnuti krici priinjavali su radost mojim drugovima. Obina gumena kuglica koju bi mi bacili zavrat naterivala me je na drhtanje i strah. Moje nervno stanje postalo je veoma zabrinjavajue i ja sam izmislio strategiju da se oslobodim, ako ne svog straha, bar surovosti ostalih deaka. Izmislio sam protivskakavca: obian ispresavijani komad bele hartije nalik na kokoku koji me je, kako sam tvrdio, vie uasavao od skakavaca. Molio sam sve drugove da mi ga ne pokazuju. Kada bi mi neko pokazivao skakavca, pokuavao sam da do maksimuma savladam strah i uvao sam krike za komad bele hartije. Ova lana fobija imala je ogroman uspeh. Bilo im je mnogo lake da prave kokoke" od hartije nego da love skakavce. Naravno, moja simulacija je imala i svoju lou stranu; nisam smeo da zaboravim izigravanje straha poto bi me inae otkrili. Nered koji je nastajao u razredu bio je takav da su se profesori zabrinuli. Odluili su da kazne ake koji su mi pokazivali hartiju, objanjavajui im da je zloin tako dovoditi do oajanja moj nervni sistem. Jedno popodne, ba kada je otac nastojnik obilazio na razred, naao sam komad bele hartije u svojoj kapi. Znajui da svi oekuju moju reakciju, i da ih ne bih razoarao, grozno sam kriknuo. Besan, profesor mi je naredio da donesem taj predmet. Odbio sam. On mi je zapovedio. Nizata na svetu!" Dobivi iznenada inspiraciju prosuo sam boicu mastila i obojio hartiju plavo. Zatim, uzimajui je paljivo izmeu palca i kaiprsta bacio sam je, punu mastila, na profesorovu katedru. Sada mogu da vas posluam rekao sam. Vie nije bela i zato me vie nije strah.

Ova nova dalijevska avantura bila je povod da me izbace iz kole. Moje uspomene iz rata 1914-1918. su veoma prijatne. Neutralnost panije dovela je zemlju do euforije i do brzog ekonomskog prosperiteta. Razvila se bahata fauna novih bogataa. O njima su se priale hiljade anegdota. Ja nisam bio jedini koji ih je izmiljao i prenosio. Svuda su bile organizovane ekstravagantne sveanosti. Dame su nauile da igraju argentinski tango i da pevaju nemake solo pesme uz pratnju gitare. Mir je odjeknuo kao bomba. Primirje je bilo znak opte radosti u itavoj profrancuski nastrojenoj Kataloniji, koja je sauvala zlatnu uspomenu na Napoleonovo osvajanje. Organizovana je javna manifestacija na ulicama Figuerasa, u kojoj je trebalo da uzmu uea i j okolna sela. Trebalo je da proe i povorka sa zastavama

i parolama. Studenti su osnovali Studentsku grupu" za izbor Komiteta i za diskusiju o ueu studenata u ma| nifestacijama pobede. Predsednik je doao k meni i zamolio me da odrim uvodni govor. Vi ste rekao je on jedini uenik koji je za to sposoban. Ali, budite snani i ubedljivi, budite ono to ste. Imate dvadeset i etiri asa da se pripremite. Prihvatio sam i odmah poeo da piem govor koji je otprilike ovako poinjao: Velika rtva u krvi koja je prineta, probudila je politiku savest svih ugnjetenih naroda... i tako dalje... i tako dalje..." Prouavao sam melodramatine stavove ispred ogledala. Ali, to je moj govor vie napredovao, to je mene obuzimala sve vea stidljivost i umanjivala mi poverenje u samog sebe. Moj prvi javni govor nije smeo da razoara publiku koja je ve bila upoznata s legendom o meni. Nisam smeo da se napravim bolestan, utoliko pre to je, ukoliko mi je hrabrost opadala, govor bivao sve bogatiji veoma originalnim filozofskim idejama i ukraen divnim cveem retorike. Sutradan sam se probudio smrtno zabrinut, i nisam bio u stanju da progutam nijedan zalogaj za doruak. Lepo oeljan i doteran otiao sam u Centar republikanaca", gde je trebalo da se odri sastanak. Put donde bio je za mene pravo muenje. Doao sam itav sat ranije jer sam mislio da iskoristim to vreme kako bih se navikao na salu i na publiku koja e postepeno ulaziti. Tek to sam uao, pocrveneo sam toliko da sam morao da sednem. Doneli su mi au vode. Malo se povrativi, sa uasom sam primetio u publici ozbiljne osobe, pa ak i devojke, od kojih sam se strano stideo. Republikanske zastave okruivale su estradu na kojoj su nas ekale tri stolice. Ona u sredini bila je meni namenjena. S desne strane je bio predsednik, a sa leve sekretar. Kada smo sedali, nekoliko njih se ironino nasmejalo. Stavio sam glavu u ruke kao da elim da prouim govor koji sam, sa iznenadnom siguraou, razvio ispred sebe. Sekretar je ustao i poeo dugaak ekspoze o razlozima ovog sastanka. Stalno su ga prekidale upadice onih koji su nam se podsmevali. Pravio sam se kao da me jedino interesuje moj govor, ali sam ipak dobro uo svaku sarkastinu upadicu. Sekretar je zavrio govor i dao mi re. U sali je nastala tiina. Tiina koja je impresionirala. Onda sam razumeo da su doli uglavnom zbog mene. Prvi put sam tada uivao u zadovoljstvu koje se kasnije esto ponavljalo, zadovoljstvu to sam predmet opte panje". Ustao sam lagano, ne znajui jo ta u da uinim. Bio sam toliko nervno napet da ak nisam uspeo da se setim ni prvih rei govora. Sekunde su prolazile i tiina je postajala gua, a ja nisam uspevao da otvorim usta. Neto je moralo da eksplodira. Ali ta? Krv mi se pela u glavu i, diui ruke kao da nekog izazivam, viknuh iz sveg glasa: Zivela Nemaka! Zivela Rusija!

Posle toga jednim udarcem noge odbacih sto meu publiku. Za nekoliko sekundi zbrka je dostigla vrhunac, ali, uprkos mog oekivanja, niko se vie nije brinuo o meni. Sala, podeljena na nekoliko tabora, tukla se, psovala i raspravljala. Povrativi hladnokrvnost neopaeno sam se izvukao i otiao kui. Otac me je pitao: A tvoj govor? Bilo je odlino.

Zaista je bilo tako. Moja izjava dobila je veoma originalno politiko tumaenje. Martin Vilanova, jedan od agitatora iz nae oblasti, objasnio je na svoj nain moj udan stav: Nema vie ni saveznika ni pobeenih. U Nemakoj je revolucija. Ona ima ista prava kao i pobednici. A Rusija jo vie, jer je njena revolucija najeljeniji plod ovog rata." On je dodao da je udarac u sto imao za cilj da prodrma publiku, koja je isuvie sporo shvatala moju politiku misao. Sutradan, nosei nemaku zastavu, uestvovao sam u povorci. Martin Vilanova je nosio drugu zastavu sa inicijalima sovjetske republike: SSSR. To je sigurno bila prva zastava te vrste u paniji. Neto kasnije, Vilanovina grupa odluila je da jednu od ulica Figuerasa krsti imenom Vudroa Vilsona. Doao je k meni sa velikom parolom i zamolio me da lepim umetnikim slovima ispiem na njoj sledee: Grad Figueras odaje poast Vudrou Vilsonu, zatitniku slobode malih naroda." Popeli smo se na krov da zakaimo parolu za ipke koje su inae sluile za suenje rublja. Obeao sam da u odmah poeti sa radom kako bi sutradan sve bilo gotovo na vreme. Sutradan ujutro probudio sam se sa griom savesti jer jo nita nisam bio uinio. Cak i da sam odmah poeo, slova se ne bi mogla osuiti. Uinilo mi se da sam naao dragi izlaz: ako bih isekao slova u platnu, ona bi naspram neba izgledala plava. Kada sam hteo da zaponem posao, otkrio sam da je platno toliko debelo da se ne moe sei makazama. Veliki kuhinjski no, koji sam zatim upotrebio, napravio je samo ogromnu rapu. Posle ovih neuspeha izumeo sam novu, nita manje ludaku tehniku. Hteo sam da progorim grosso modo platno i da zatim ujednaim slova makazama. Pripremio sam nekoliko kofa vode u sluaju da se platno upali. Naravno, uspeo sam samo da napravim bezoblinu progoretinu koju sam jedva ugasio. Posle dva sata rada rezultat je bio oajan. Na platnu su bile dve rupe, jedna manja proseena noem, i druga, vea, progorena. Sve je bilo izgubljeno. Vie nisam imao vremena ni za ta. Obeshrabren i mrtav umoran, opazio sam kako platno okaeno za etiri ipke lii na veoma udobnu ljuljaku. Legao sam na platno. Njegovo ljuljukanje mi je bilo toliko prijatno da sam poeleo da prodremam. Ali, setio sam se da me je otac upozorio na sunce. ovek lako moe da dobije zapaljenje mozga ako spava na suncu. Svukao sam se i spremio kofu vode koju sam ostavio tano ispod rupe u platnu. Legnuvi potrbuke u moju improvizovanu ljuljaku, mogao sam da proturim glavu kroz rupu i da se osveim. Na nesreu, rupa se proirila i pretila je opasnost da kroz nju ceo propadnem. Ali ja sam se zakaio nogama za onu drugu rupu iseenu noem. Sve je ilo kako treba u poetku, dok u jednom trenutku, elei da pokrenem nogu, nisam svojom teinom iscepao platno. Umesto da izvuem glavu iz kofe, ja sam je duboko zagnjurio i naao se u poloaju koji je bio ne samo smean ve i smrtonosan. Umro bih udavljen u ovom apsurdnom poloaju da nije naiao Martm Vilanova i oslobodio me. Poto se nisam pojavio sa parolom na vreme, on je doao k meni da vidi zbog ega sam zakasnio. Kada me je izvukao iz kofe, jedva sam nekako povratio dah i prisustvo duha. Zbunjeni Martin me je zabrinuto upitao: Ali ta si radio, potpuno si nag, sa glavom u kofi? A predsednik optine je ve tamo! itava gomila ve pola sata eka. Reci mi ta si radio? I ovoga puta sam naao neoekivani odgovor. Ba sam pronalazio kontrapodmornicu. Kameno doba Rastao sam. Na imanju gospodina Pioa u Kadakesu rastao je i empres posaen u sredini dvorita. Polovina mojih obraza bila je prekrivena zaliscima u obliko kotleta. Nosio sam samo odelo od crnog, mekog somota i etao se sa lulom od morske pene u ustima. Glava lule je predstavljala iskeenog Arapina. Nikada nisam izlazio bez tapa i imao sam itavu zibrku. Rastao sam. I moja ruka takoe. Ono" se dogodilo jednog dana u klozetu Instituta i razoaralo me... Obuzelo me je oseanje krivice: verovao sam da je ,,ono" neto sasvim drugo! Uprkos razoaranju stalno sam to radio obeavajui sebi svaki put da e to biti poslednji put. Uio sam da crtam sa arom i panjom itavog svog bia. Taj ar je jo bio udesetostruen potrebom da se izbrie kajanje zbog onoga". Svako vee sam odlazio u kolu crtanja. Moj profesor, gospodin Nunjez, bio je izvrstan crta, nekadanji dobitnik Rimske nagrade za graviru i strasni ljubitelj lepih umetnosti. Vodio me je svojoj kui da mi objasni tajne svetlosti i senke i da mi pokae divlje poteze jedne originalne Rembrantove gravire koju je imao i prema kojoj je oseao duboko potovanje. Odlazio sam od gospodina Nunjeza egzaltiran i nadahnut, sa obrazima grozniavim od najveih umetnikih ambicija i pun skoro religioznog potovanja prema Umetnosti. Na Institutu sam ostao osrednji uenik. Svi su savetovali ocu da se sloi sa mojom orijentacijom prema slikarskoj karijeri. Vie od svih navaljivao je gospodin Nunjez, koji je apsolutno verovao u moj slikarski talenat. Ali, moj otac nije hteo nita da odlui. Plaila ga je slikarska karijera. Ipak, uinio je sve da upotpuni moje umetniko obrazovanje. Kupovao mi je knjige, asopise i sve ostalo to mi je bilo potrebno.

Kada poloi maturu, odluiemo govorio je. Ja sam ve odavno bio odluio. ekajui, prodirao sam knjige iz oeve biblioteke. Za dve godine sve sam ih proitao. Volterov Filozofski renik" na mene je ostavio najjai utisak, dok mi se Tako je govorio Zaratustra" uinilo daleko slabijim od onoga to bih i sam umeo da uinim. Najradije sam itao Kanta, koga upote nisam razumevao, i zbog toga sam bio ponosan i zadovoljan. Oboavao sam da se izgubim u lavirintu njegovih razmiljanja koja su u meni odjekivala kao nebeska muzika. ovek koji, kao Kant, pie tako vane i tako nekorisne knjige mogao je samo da bude aneo.Tvrdoglavost sa kojom sam itao ono to nisam razumevao bila je posledica snane duhovne gladi. I, kao to nedostatak kalcijuma nagoni neku decu da grebu i jedu kre i gips sa zidova, tako je i moj duh oseao potrebu za tim kategorikim imperativom koga sam prevakavao godinama ne uspevajui da ga progutam. Ipak, jednoga dana sam uspeo. Jedna vrata su se otvorila i ja sam razumeo. Sa Kanta sam preao na Spinozu, koji me je oduevio, Dekart mi je kasnije posluio da suprostavim metodoloke i logike osnove mojih buduih ispitivanja. Poeo sam da itam filozofe skoro iz vica, a zavrilo se plaem. Ono to roman ili neki pozorini komad nisu bili u stanju da uine, dogodilo se onoga dana kada sam, ne seam se vie kod koga, proitao jednu blistavu defmiciju principa identinosti. I danas, iako me ista filozofija uopte vie ne interesuje, primer ovekove spekulativne inteligencije, kakav god on bio, nateruje mi suze na oi. Moj otac se kolebao. Znao sam to i spremao se da posle mature budem slikar. Trebalo je da proe jo tri godine, ali ve se govorilo o Umetnikoj akademiji u Madridu, a moda i u Rimu ako budem odneo nagradu. Poeo sam da se bunim na pomisao o praenju kolskih kurseva. Hteo sam da budem slobodan; da niko nema prava da se mea u ono to rodi moj mozak. Ve sam planirao bitku na ivot i smrt sa mojim profesorima. Gospodin Nunjez vie nije imao mira od mene. Svaki dan sam ga sve vie iznenaivao i nagonio da mi da za pravo. Bio sam u jeku tehnikih otkria. Sva su vodila poreklo iz iste stvari: iz sistematske elje da inim suprotno od onoga to mi kae moj profesor. Jednoga dana trebalo je da nacrtamo nekog starog prosjaka sa finom, potpuno belom kovrdavom bradom. Gospodin Nunjez mi je rekao da je moj crte ve zamoren od mnogog crtanja i da neu uspeti da dobijem meku belinu ove brade bez mrlje. Trebalo je da ponem iz poetka, na istom papiru, da tedim belinu i da se sluim samo mekom olovkom kojom treba jedva da dotiem hartiju. im je profesor otiao, nastavio sam da crtkaram dalje i to sve crnjim i debljim olovkama. Radio sam to sa toliko strasti da su se svi uenici okupili oko mene. U jednom trenutku, po sili kontrasta, uspeo sam da doaram iluziju modela. Nezadovoljan, nastavio sam da crtam i moj se crte pretvorio u bezoblinu naslagu crnih mrlja. Sutradan, kada je gospodin Nunjez doao da ispravi crtee, oajno je uzviknuo: Uinili ste suprotno od onoga to sam vam rekao, i evo rezultata!

Ne zbunivi se nimalo, odgovorio sam kako u uskoro doi do reenja. I dalje sam crtao tuem po hartiji. Hoete moda da napravite negativ? rekao je gospodin Nunjez. Mislim da naslikam tano ono to vidim. Ako mislite da upotrebite kredu, varate se. Ona se nee drati na tuu.

Otiao je vrtei glavom. Kada sam ostao sam, izvadio sam peroroez i poeo da grebem hartiju. Na crteu su poele da se pojavljuju blistave beline. Prosjakova brada pojavljivala se iz mraka mog crtea sa izvanrednim realizmom. Kada sam eleo da beline budu osenene, pljuvao sam na to mesto i trljanjem dobijao sivkaste ogrebotine. Poto sam zavrio, osvetlio sam crte jakom svetlou. Kada je gospodin Nunjez otkrio moje delo, ostao je bez rei. Zbunjenost mu nije dozvolila da mi pokae svoje divljenje, ali me je zato zagrlio i stegao gotovo guei, i stalno je ponavljao: Gledajte! Kako je veliki ovaj Dali!" Ovaj dogaaj me je naterao da dugo razmiljam o osobinama svetlosti i mogunostima da se ona podraava. Moja istraivanja trajala su itavu godinu i najzad sam zakljuio da samo reljef boje, znalaki stavljen na platno, m'oe da da oku pravi utisak. To je bio period koji su moji roditelji nazvali kameno doba". Upotrebljavao sam kamenje da bih dobio, na primer, veoma blistav oblak. Lepio sam kamenje na platno, a zatim ga bojio. Jedan od mojih najveih uspeha u ovom anru je bio zalazak sunea sa kao krv crvenim oblacima. Nebo je bilo prepuno kamenja svih dimenzija, od kojih su neki bili veliki kao pesnica. Ova slika je dugo visila na zidu porodine trpezarije i seam se da nas je esto, u tiini posle veere, iznenaivao um kamena koji bi, odlepivi se sa slike, padao na pod. Moja majka bi prestala da ije, a otac ju je uvek umirivao reima: Nije nita, to je samo jo jedan kamen pao sa neba naeg deteta.

Obino je dodavao: Ideja je dobra, ali ko e ikada poeleti da kupi sliku koja je osuena da nestane i da pri tom zatrpa kamenjem itavu kuu.

Za ljude iz Figuerasa moja slikarska istraivanja predstavljala su pravi izvor zabave. Ponavljalo se od usta do usta: Evo, Dalijev sin sada stavlja kamenje na svoje slike!" A ipak, usred tog mog kamenog doba" traili su mi da dam nekoliko platna za lokalnu izlobu. Izlagala su tridesetorica umetnika od kojih su neki bili ak iz Gerone i Barselone. Moje slike su bile najzapaenije. Dvojica najuvenijih kritiara, Karlos Kosta i Puig Pohades izjavili su da se preda mnom otvara blistava umetnika karijera. U mojoj glavi slava je blistala kao otvorene makaze. Radi, radi Salvadore! Ima talenta za surovost, ali i za rad. Ova sposobnost izazvala je u svima potovanje. Ustajao sam u sedam sati ujutru i itav dan moj mozak nije znao za odmor. Cak i moje etnje sa devojkama ulazile su u program: u posao zavoenja. Roditelji su stalno ponavljali: ,,On se nikada ne zabavlja. Ni trenutka nije miran. Mlad si, Salvadore. Treba da koristi svoju mladost." Ja sam tada mislio suprotno: Pouri da ostari. Strahovito si zelen i gorak." Kako da se oslobodim mladosti, koja je u stvari samo beskorisna mana? Pre svega trebalo je da se bavim kubizmom, uei istovremeno da crtam. Ali to nije moglo da zadovolji moju elju za aktivnou. Hteo sam da budem pronalaza i da napiem veliko filozofsko delo koje sam bio zapoeo godinu dana ranije: Vavilonska kula. Smrt moje majke, te poslednje godine, bila je najdublje od svih mojih oajanja. Oboavao sam je. Ona je bila toliko dobra da sam ja mislio: ,,To je dovoljno i za mene." Oboavala me je tako apsolutnom ljubavlju, punom ponosa, i nije mogla da se prevari. Ono to je bilo zlo u meni, verovatno je i vredelo. Ta smrt mi se uinila kao izazov Sudbine. Nisu mogli uiniti takvu stvar ni njoj ni meni. Proganjale su me osvetnike ideje. Stisnutih zuba kleo sam se da u oteti svoju majku od smrti i Sudbine, pa makar morao da upotrebim i one Svetlosne sablje koje e jednoga dana divlje zablistati oko mog slavnog imena. Otputovao sam za Madrid sa ocem i sestrom. Na prijemnom ispitu za Umetniku akademiju trebalo je napraviti jedan crte prema nekom modelu iz antike. Moj model je bio odliv statue boga Baha, od Jakopa Sansovina. Imali smo na raspolaganju est dana. Ja sam normalno radio, kad, treeg dana, vratar koji je brbljao sa mojim ocem u dvoritu, izrazi svoju bojazan da u biti odbijen.

Ne govorim rekao je on o umetnikoj vrednosti crtea vaeg sina, ali on nije potovao ispisana pravila. U njima se jasno kae da crte mora da bude veliine Engrove hartije, a va sin je napravio tako mali crte da se beline zaista nee moi smatrati marginama. Rezultat ispitaje bio iznenaujui. Bio samprimljen na Umetniku akademiju uz ovo objanjenje: Iako crte nije izveden u pravilnim dimenzijama, on je toliko savren da ga je komisija prihvatila." Moj otac i sestra su otili, a ja sam ostao sam u jednoj veoma udobnoj sobi studentskog doma. Trebalo je imati odline preporuke pa tu biti primljen. Odmah sam poeo da pratim predavanja na Akademiji. Sve vreme sam posvetio tome. Nisam se povlaio ulicama, nikada nisam iao u bioskop u Domu. Uopte nisam poseivao drugove i vraao sam se u svoju sobu, zatvarao se tamo i nastavljao, usamljen, svoj rad. Nedeljom ujutru odlazio sam u Prado i pravio analitike eme slikarskih kompozicija svih slikarskih kola. U svojoj sobi slikao sam prva kubistika platna, namerno pod uticajem Huana Grisa. U to vreme koristio sam samo crno, belo, sijensku zemlju i maslinasto zeleno. To je bila reakcija na moje isuvie ive boje iz ranijeg peiroda. Veliki eir od crnog filca upotpunio je moje odevanje, zajedno sa lulom koju nikada nisam palio. Poto sam mrzeo dugake pantalone, poeo sam da nosim kratke pantalone sa dugakim arapama i ponekad sa visokim kamanama. Nepromoivi ogrta, koji se skoro vukao po zemlji, titio me je od kie. Danas mi je jasno koliko je takvo odevanje bilo ,,fantastino". Ljudi se nisu ustruavali da o tome prave primedbe, i to preda mnom. Svaki put kada bih ulazio i izlazio iz sobe, skupljali su se Ijubopitljivci da bi me gledali kako prolazim visoko uzdignute glave. I pored mog prvobitnog oduevljenja brzo sam se razoarao u Akademiju. Profesori, pretovareni godinama i odlikovanjima, nisu niemu mogli da me naue. U stvari, umesto da se zaklone iza akademskog konformizma, oni su ,,ve" bili progresivni, spremni da prihvate novo". Dok sam ja od njih oekivao ogranienja, strogost i tehniku, oni su mi pruali slobodu, lenstvovanje, priblinost. Tim starcima se francuski imprezionizam nagovestio kroz izvetaene primene panskog tipicizma... Sorola je bio njihov bog. A ja sam ,,ve" reagovao protiv kubizma, koji e oni nazreti tek kroz nekoliko generacija. Postavljao sam brina pitanja mom profesoru: kako treba meati ulje, i s im? Kako se dobija jedinstvena i kompaktna materija, i kojom se metodom treba posluiti da bi se dolo do izvesnog efekta? Zapanjen mojim pitanjima, profesor je odgovarao uopteno: Prijatelju, svako mora da otkrije svoj nain. U slikarstvu nema zakona. Interpretirajte... interpretirajte, ostavljajui po strani ono to vidite. Radite sa duom. U slikarstvu je vaan temperament! Temperament! Melanholino sam razmiljao: to se tie temperamenta, mogao bih malo da vam prodam, dragi profesore, ali recite mi u kojoj srazmeri treba meati boju i ulje?" Hrabro ponavljao je on bacite se na fakturu, ne idite na detalj. Pojednostavljujte, pojednostavljujte, bez pravila i stega. U mom razredu svaki ak treba da radi prema svom temperamentu! Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak! Koliko e biti potrebno revolucija, koliko ratova da bismo se vratili onoj izuzetno reakcionarnoj istini da je strogost" prvi uslov svake hijerarhije, i da je stega u stvari kalup oblika. Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak! U Madridu sam, paradoksalno, bio jedini slikar koji se bavio kubizmom i zahtevao sam zato od svojih profesora da me naue preciznim pravilima crtea, perspektive i boje. Moji drugovi su smatrali da sam reakcionar, protivnik progresa. Oni su sebe smatrali revolucionarima i novatorima, i to zbog toga to im je bilo dozvoljeno da slikaju bilo kako, i zbog toga to su sa svojih paleta izbacili crnu boju i zamenili je ljubiastom. Nema crne boje, tvrdili su oni, sve je obojeno svetlou, pa i same senke su ljubiaste. To revolucionarno impresionistiko otkrie ja sam bio uinio u dvadesetoj godini, pa ak ni tada nisam poinio greku i odbacio crnu boju. Jedan jedini pogled na malog Renoara iz jedne kolekcije u Barseloni bio mi je dovoljan da shvatim. Oni su godinama tapkali u mestu nad svojim prljavim, loe svarenim duginim bojama! Boe, kako ljudi mogu da budu glupi! Svi su se rugali jednom starom profesoru, a on je jedini poznavao dobro svoj posao i posedovao pravu profesionalnu savest. I sam sam kasnije esto alio to nisam poklanjao dovoljno panje njegovim savetima. Hoze Moreno Karbanero bio je nekada veoma poznat u Spaniji. Neka njegova platna, inspirisana scenama iz Don Kihota, i danas mi se sviaju, ak i vie nego ranije. Dolazio je u sakou, s crnim biserom u kravati i popravljao je nae crtee u belim rukavicama da se ne bi isprljao. Dva-tri poteza ugljenom bila su mu dovoljna da kao nekim udom postavi crte na mesto. Imao je male oi medijuma koje su sve fotografisale kao Mesonijeove. aci su ekali da ode, pa su brisali njegove ispravke i ponovo radili crte prema svom ,,temperamentu". Njihova lenost mogla se uporediti samo sa njihovim bespredmetnim i bednim pretenzijama, osrednjim pretenzijama koje nisu bile u stanju da se spuste do nivoa zdravog razuma i da se izdignu na vrhove ponosa. Kakvi ste glupaci bili, drugovi moji sa Akademije! Jednoga dana doneo sam monografiju dela ora Braka. Oni nisu nikada videli kubistike slike i nijedan uenikAkademije nije imao nameru da ovo slikarstvo shvati ozbiljno. Jedino je profesor anatomije, iji je duh imao neto malo vie naunog u sebi, zamolio da mu posudim tu knjiicu. Priznao je da nikada nije video kubistike slike, ali mu se inilo da treba potovati ak i ono to ne razumemo. Od trenutka kada se takve stvari tampaju crno na belo, znai da za to postoji dobar razlog. Sutradan ujutru vratio mi je knjigu. Proitao je uvod, koji je prilino dobro razumeo. Da bi mi to dokazao, naveo mi je nekoliko primera nefigurativnih prvenstveno geometrijskih slika iz prolosti. Ja sam odgovorio da to nije ba isto, i da kubizam sadri u sebi crte koji se veoma pribliava figurativnom. Profesor anatomije je ispriao svojim kolegama koliko su originalne i inteligentne moje estetske ideje. Svi su poeli da me smatraju nekom vrstom natprirodnog bia. Ova panja kojom su me okruili probudila je ekshibicionizam mog detinjstva. Poto oni nisu mogli niemu da me naue, mislio sam da treba ja da im objasnim ta je to linost". Uprkos iskuenjima nastavio sam da se primerno ponaam: nikada nisam izostajao sa asova, bio sam pun potovanja, radio sam deset puta bre i deset puta bolje svaki predmet od najboljeg uenika u razredu. Meutim, profesori nisu mogli da se odlue da me smatraju umetnikom". On je veoma ozbiljan govorili su veoma vet i uspeva u onome to naumi. Ali, hladan je kao led, u njegovim delima nema emocije, jer on nije linost. On je racionalan i, bez sumnje, intelektualac. Za umetnost treba imati srce! Prola su etiri meseca od mog dolaska u Madrid i ja sam nastavio da ivim isto onako metodino, trezveno i marljivo kao prvih dana. Bolje reeno, ove osobine pretvarale su se kod mene u asketizam. Zeleo sam da ivim u zatvoru, i da sam tamo iveo, nijednog trenutka ne bih zaalio ni za jednom esticom svoje slobode. Na mojim slikama sve je postalo stroe. Pripremao sam platna natapajui ih preterano debelim slojem boje i lepka. Na tim gipsastim povrinama naslikao sam za vreme prva etiri meseca boravka u Madridu dva kapitalna dela, upeatljiva kao neki autodafe. To je i bio autodafe, jer je podloga od lepka popucala i moje slike su se raspale. Meutim, pre nego to su propale, bile su otkrivene i zajedno sa njima otkrili su i mene. Studentski dom je bio podeljen na grupe i podgrupe. Jedna od tih grupa smatrala je da pripada knjievnoj i umetnikoj avangardi, nonkomformistima. U njoj su ve klijale katastrofalne mijazme posleratnog perioda. Ta grupa je nasledila jednu malu negativistiku i paradoksalnu tradiciju od jedne druge grupe literata i slikara koji su sebe nazivali ultraima" i upotrebljavala jedan od onih izama" koji su roeni kao posledica zbrkanih evropskih uticaja. Oni su, manje ili vie, bili u vezi sa dadaistima. U ovoj grupi iz doma nalazili su se Pepin Belo, Luis Bunjuel, Garsija Lorka, Pedro Garfijas, Euhenio Montes, R. Barades i neki drugi. Od svih koje sam u to vreme upoznao, samo e se dvojica uspeti do vrha: Garsija Lorka u pesnitvu i drami i Euhenio Montez u

oblasti due i inteligencije. Jedan je bio iz Granade, drugi iz Sen an de Kompostela. Jednoga dana, u mom odsustvu, istaica je ostavila otvorena vrata moje sobe i Pepin Belo je, prolazei hodnikom, opazio moja dva kubistika platna. Odmah je ispriao grupi koja me je poznavala samo iz vienja ta je otkrio. Bio sam ak predmet njihovog oporog humora; jedni su me nazvali muziarom" ili umetnikom" a drugi Poljakom". Prezirali su me zbog moje neevropske odee i smatrali me, manje ili vie, bednim ostatkom romantizma. Moja marljivost, moje lice bez traga humora, znailo je u njihovim oima da sam bedna, mentalno zaostala individua, za koju se jedino moe rei da slikovito izgleda. Nita se vie nije moglo razlikovati od njihovih sakoa i engleskih pantalona za golf nego moje jakne od somota, moje kravate lavalier" i moje kamane. Oni su se kratko iali, a moja kosa je bila dugaka kao u devojke. U trenutku kada sam ih upoznao bili su naroito obuzeti nekom vrstom kompleksa elegancije i cinizma, kojim su se razmetali sa znalakim dendizmom. Jednom rei, stideo sam se 0d njih i dugo sam se bojao toliko da sam bio na ivici nesvestice njihovih ulazaka u moju sobu. Posle otkria Pepina Bela doli su svi da me vide i sa svojim uobiajenim snobizmom preterali su u svom divljenju. Njihovo uenje nije vie imalo granica. Mislili su kojeta o meni, ali im nije padalo na pamet da sam slikar kubista. Bili su veoma iskreni i priznali mi ta su govorili o meni, pa su mi zauzvrat ponudili svoje prijateljstvo. Manje dareljiv od njih, uvao sam jo uvek izvesno odstojanje, pitajui se da li mogu da izvuem neto od njih. Za manje od nedelju dana, medutim, stekli su utisak da ih toliko prevazilazim da je uskoro itava grupa ponavljala: Dali je rekao ovo... Dali je naslikao ono... Dali je odgovorio: ... Dali misli... To lii na Dalija... To je dalijevski." Brzo sam shvatio da e mi sve uzeti i da mi nita nee dati. Sve to su oni imali ja sam ve imao podignuto na kvadrat ili na kub. Jedino je Garsija Lorka ostavio na mene snaan utisak. On sam je oliavao poetski fenomen u njegovoj celini: od krvi i mesa, zbunjen, krvav, sluzav i velianstven, koji je podrhtavao od hiljadu mranih i podzemnih vatri kao i svaka materija spremna da nae svoj originalni oblik. Reagovao sam i neprijateljski se postavljao protiv pesnikog kosmosa", tvrdei kako nita ne moe da ostane nedefinisano. Kontura", zakon", mogli su se uspostaviti za sve. Nije postojalo nita to se ne bi moglo pojesti". (Ve u to vreme ovo je bio moj omiljeni izraz.) Kada bih osetio prodirui i komunikativni poar poezije velikog Frederika, kako se uzdie u ludim, razbaruenim plamenovima, trudio sarri se da ih obuzdam i da ih ugasim maslinovom granorti moje prerane, antifaustovske starosti, pripremajui ve tada rotilj mog transcedentalnog prozaizma, na korne u, kada doe vreme i kada od Lorkinog plamena bude ostao samo ar pei peurke, kotlete i ribe svojih misli. Sve e to biti poslueno na vreme, i toplo, u odreeni as, na istim aravima ove knjige koju ba sada itate. Jednim udarcem utoliu, za itav jedan vek, duhovnu i moralnu glad, kao i glad mate naeg vremena. Naa grupa je htela da bude sve vie i vie antiintelektualna, to nas je naravno nagonilo da poseujemo samo intelektualce, i one kafane gde se ve kuvala, u jakom mirisu sagorelog ulja, knjievna, umetnika i politika budunost Spanije... Rekao sam ve da grupa koja me je prihvatila i primila kao jednog od svojih nije bila u stanju da me bilo emu naui. Znao sam da to nije ba tako, jer su me oni nauili bar jednoj stvari koja mi je ostala. Nauili su me da budem bomba". Jedno popodne grupa me je odvela na aj na jedno elegantno mesto u Madridu. U Kristalni dvorac. Cim sam uao, razumeo sam sve. Trebalo je potpuno da izmenim svoj izgled. Moji prijatelji, koji su oseali mnogo vee samoljublje za moju linost nego i ja sam (moj beskrajni ponos branio mi je da se vream bilo zbog ega) uzeli su na sebe da brane i da ak hrabro Dameu svetu moju udnu odeu. Na njihovim ljutitim licima kao da se moglo proitati: ,,Pa ta, na prijatelj lii na pacova u oluku. U redu. Ali on je najsnanija linost koju ste ikada imali priliku da vidite, i mi emo vam, ako budete i najmanje nepristojni prema njemu, razbiti njuku." Naroito je Bunjuel, koji je bio najrazvijeniji i najsnaniji, gledao oko sebe po sali, traei kavgu. Na izlasku rekao sam svojoj telesnoj gardi: Vrlo ste se lepo poneli prema meni. Ali, nije mi stalo da nastavim ovako. Sutra u se obui kao ostali svet! Moja odluka je bila neopoziva. U stvari, ja sam to potajno eleo iz jednog osnovnog razloga. eleo sam da se dopadnem elegantnim enama koje sam toga dana otkrio u salonu za aj. Pa, ta je to elegantna ena?" To je ena koja vas prezire i koja nema dlaka pod pazuhom. Prvi put u ivotu video sam tada obrijan pazuh, tako neno plaviast da mi se uinilo kao najvei luksuz i perverzija. Spremao sam se da prouim ta pitanja ,,do dna", kao to sam inio i za sve ostalo. Sutradan sam poeo od poetka. Od glave. Nisam smeo da odem odmah berberinu u Ricu, kako su mi preporuili moji drugovi. Bio mi je prvo potreban jedan grosista", da zasee u masu. Zatim sam imao nameru da frizuru doteram u Ricu. itavo popodne lutao sam Madridom traei berberina i svaki put sam zbog stidljivosti oklevao da prekoraim prag radnje. Posle hiljadu oklevanja najzad sam izabrao jednoga, koji mi je stavio pekir oko vrata. Strahovito sam se poplaio kada su pali prvi pramenovi. A ako je Samsonov kompleks istina? Pogledao sam se u ogledalu i uinilo mi se da vidim kralja na prestolu sa belim pekirom umesto hermelina na pleima. Obuzela me je uasna panika i tada sam, prvi i poslednji put u ivotu, za nekoliko trenutaka izgubio veru u sebe. Moja slika kralja deteta odjednom se uinila kao bedan sluaj bioloke manjkavosti, kao znak neravnotee izmeu moje boleljive konstitueije i moje prerane ali sterilne inteligencije. Da nisam, moda, i ja glupak kao i svi ostali? Platio sam i krenuo prema Ricu. Na pragu berbernice osetio sam kako nestaju poslednje sumnje. Ni za im nisam alio. Kada sam uao u Ric nisam otiao berberinu ve u bar. Dajte mi jedan koktel rekao sam barmenu. Kakav koktel, gospodine? Nisam znao da postoji vie vrsta i nasumice sam odgovorio: Nije vano, samo da bude dobar.

Uinio mi se grozan, ali u roku od pet minuta moja mata ga je pretvorila u neto odlino. Napustio sam misao da idem berberinu i poruio jo jedan koktel. To je bilo dovoljno da shvatim jednu zapanjujuu stvar: prvi put sam izostao iz kole i nisam se zbog toga oseao krivim. Naprotiv, smatrao sam da je period marljivosti zavren. Verovatno se neu ni vratiti u kolu. Neto novo se pojavilo u mom ivotu. Jednoga dana, doavi u kolu, ugledao sam kako jedna grupa uenika snano mlatara rukama i neto beskrajno raspravlja. Uskoro sam od njih samih saznao za razlog pobune. Nudili su mi, ni manje ni vie, da budem glasnogovornik njihovog antikonformizma. pripremao se konkurs za naimenovanje jednog profesora slikarstva na Akademiji. Mnogi su raunali na to mesto, jer je ta klasa bila naroito na dobrom glasu. Profesori kandidati su morali da naslikaju dve slike, jednu na odreenu temu a drugu po slobodnom izboru. Slike su bile izloene u koli. Sve su bile jadno osrednje osim slika Danijela Vaskeza-Dijaza, iji je stil odgovarao onome to se u to vreme zvalo postimpresionizam". Moje seme je palo na plodnu zemlju i ve je jedna manja grupa uenika, onih najaktivnijih i najtalentovanijih, bila puna divljenja za Vaskeza Dijaza. On jo nije bio u stanju kubizma, ali je bio prilino pod njegovim uticajem pa su od njega prihvatali ono to su jo uvek odbijali da prihvate od mene. Logino, trebalo je da budem za Vaskeza Dijaza. Naalost, uenici su saznali da e zbog mranih intriga Vaskez Dijaz biti odbijen u korist nekoga koji nimalo nije zasluivao da dobije profesorsko mesto. Otiao sam sa drugovima u izlobenu salu. Nije moglo biti sumnje. Jedanput sam i ja morao da se sloim sa njima, iako sam u dnu srca mnogo vie voleo bilo kog starog akademiara koji bi znao da mea boje. Ali, stari akademiari su od pre nekoliko godina bili potpuno istrebljeni. Izjasnio sam se za Vaskeza Dijaza. To popodne on je ukratko izloio svoje pedagoke metode. iri se povukao da bi doneo odluku i zatim se vratio i objavio da je naimenovan neki drugi profesor. Neujno sam ustao i iziao pre nego to je predsednik izgovorio svoj zavrni govor. Oekivali su me moji prijatelji iz grupe koja je

uestvovala na jednom sastanku intelektualaca republikanaca pod vostvom Manuela Azanje, koji je kasnije bio predsednik panske republike. Kada sam se sutradan vratio u kolu, meu studentima je bila zavladala panika. Obavestili su me da u biti izbaen iz kole zbog onoga to se dan ranije dogodilo. Nisam to ozbiljno shvatio, ubeen da moj tihi izlazak ne moe da bude dovoljan razlog za izbacivanje. Ali, vie nije bilo rei samo o tome. Posle mog nemog protesta studenti su poeli da vreaju lanove komisije, da im prete, pa ak i da ih tuku, tako da su akademiari morali da se zatvore u jednu salu. I odatle bi ih sigurno isterali razvaljujui vrata klupama, da policija na konjima nije stigla u dvorite. Pretpostavljalo se da sam jedino ja mogao biti voa pobune, poto sam dao znak. Nita mi nije vredelo to sam se branio. Bio sam izbaen na godinu dana iz Kraljevske akademije. Nekoliko dana kasnije bio sam u Figuerasu. Tu me je uhapsila civilna garda i bio sam odveden u gradski zatvor. Posle mesec dana premestili su me u zatvor u Geroni, a zatim su me pustili, poto nije postojao nikakav motiv da budem due zadran u pritvoru. Bio sam se vratio u Kataloniju usred revolucionarnog vrenja. General Primo de Rivera otac Hoze Antonija, budueg osnivaa falange uguio je poetke pobune energino, ali i oinski. Svi moji prijatelji iz detinjstva u Figuerasu bili su revolucionari i separatisti. Moj otac je, kao javni belenik, morao da svedoi o izvesnim zloupotrebama i prevarama na Sudu za vreme izbora. Ja sam, meutim, stalno govorio o anarhiji, monarhiji, trudei se da ih na neki nain pomirim i dovodei tako do kulminacije optu zbrku koja je vladala u duhovima. Moj boravak u zatvoru samo je poveavao moju slavu. Za mene, to je pre bilo zadovoljstvo. Bio sam u drutvu sa politikim zatvorenicima iji su me prijatelji i rodaci zasipali poklonima. Svako vee smo pili ampanj. Napisao sam nastavak Vavilonske kule" i u mislima ponovo proiveo poslednje dane boravka u Madridu. Sada sam iz svega toga mogao da izvuem dragoceno iskustvo. Bio sam srean i zato to ponovo vidim ampurdanski pejza. Posmatrajui ga kroz reetke zatvora, shvatio sam da sam najzad uspeo malo da ostarim. To je bilo sve to sam eleo, sve to sam iupao iz mog ivota u Madridu. Bilo je lepo osetiti se malo starijim ba u trenutku kada sam se naao u zatvoru. Bio je to pravi odmor za moj duh. Susret sa galom Jednog popodneva bio sam osloboen iz geronskog zatvora i stigao sam u Figueras u vreme veere. To isto vee otiao sam u bioskop. Vest o mom izlasku iz zatvora bila se ve proirila u gradu i kada sam uao u salu svi su mi ivo pljeskali. Posle nekoliko dana roditelji su me odveli u Kadakes. Tamo sam ponovo poeo da ivim kao asketa, predajui se potpuno slikanju i itanju. Seanje na raskalani ivot u Madridu jo je pojaavalo moju strast za uenjem, jer sam sada znao, poto sam ve jedanput drao u svojim rukama ustreptalu pticu jednog novog i uzbudljivog iskustva, da u, kada se budem vratio u prestonicu, moi ponovo da nastavim sa takvim ivotom. Cekajui to, trebalo je da ostarim, a da bih ostario, trebalo je da radim, da se borim, da skupim sve svoje intelektualne i fizike snage kako bih iziao kao pobednik iz ovog krstakog rata u koji sam poao da bih osvojio svoju duu. Rrajem leta od mene je ostao samo skelet; liio sam na ona udovita Hijeronima Boa koja je Filip ii toliko voleo, na udovite bez tela kome je ostala samo ruka, oko i mozak. Kada je moja disciplinska kazna istekla, vratio sam se u Madrid, gde me je ekala sa grozniavim nestrpljenjem moja grupa. Bez mene, govorili su, nita vie nije bilo isto". Njihova gladna mata traila je ideje koje sam jedino mogao da im dam ja. Doekali su me oduevljeno, negovali me, mazili. Postao sam njihovo boanstvo. inili su sve za mene: kupovali mi cipele, poruivali mi naroite kravate, rezervisali mesta u pozoritu, pakovali moje kofere, brinuli se o mom zdravlju i potinjavali se mojim kaprisima. U to vreme jedna od mojih najomiljenijih zabava bila je da potapam novanice u viski i da posmatram kako se raspadaju! Uivao sam da to inim pred nekom od onih dama iz polusveta sa kojom sam se inae cenkao sa rafmiranim tvrdilukom. Posle godinu dana ovog raskalanog ivota obavestili su me da sam konano iskljuen iz kole. Ja sam to i oekivao, i nadao sam se da e ta konana akcija znaiti kraj mom raskalanom ivotu. Hteo sam da se vratim u Figueras, da tamo radim godinu dana i da zatim ubedim oca kako studije treba da nastavim u Parizu. A onda, kada se budem naao u Parizu. doepau se vlasti. Moj otac je bio oajan. Ovo iskljuenje iz kole znailo je kraj svih njegovih nada o mojoj javnoj karijeri. Pozirao mi je, zajedno sa mojom sestrom, za jedan crte olovkom koji je bio jedan od najuspelijih iz tog perioda. U izrazu njegovog lica nazire se patetina gorina koja ga je tih dana izjedala. Radio sam strogo klasine crtee i istovremeno pokuavao da moje kubistiko iskustvo veem uz neku tradiciju. Moje slike su bile izloene u velikim galerijama u Madridu i Barseloni. Dalmau koji je fiziki liio na neki Grekov lik organizovao mi je individualnu izlobu u svojoj radnji, za koju se smatralo da je najnaprednija od najnaprednijih. O toj izlobi se mnogo govorilo. Javile su se polemike na koje nisam uopte obraao panju, strasno zauzet radom u svom ateljeu u Figuerasu. Ali Pariz je nauo kako je jedan nov slikar otkriven u paniji. Na prolasku kroz Barselonu Pikaso je video moju enu s lea" i veoma je pohvalno govorio o njoj. Povodom toga dobio sam jedno pismo od Paula Rozenberga, koji mi je traio fotografije slika. Ja ih namerno nisam poslao. Znao sam da u, onoga dana kada budem stigao u prestonicu, stei vlast. Prvi put sam boravio nedelju dana u Parizu u drutvu tetke i sestre. Taj boravak je bio obeleen trima znaajnim posetama: Versaju, Muzeju Greven i Pikasou. Sa Pikasoom me je upoznao Manuel Anhelo Ortiz, slikar kubista iz Granade, s kojim sam se upoznao preko Lorke. Kada sam stigao kod Pikasoa u ulicu La Besi, bio sam toliko uzbuen i pun potovanja kao da idem na audiciju kod pape. Doao sam k vama pre Luvra rekao sam mu. I niste pogreili odgovorio je.

Doneo sam mu jednu malu sliku, briljivo zapakovanu: Devojka iz Figuerasa". Posmatrao je etvrt sata i nita nije rekao. Posle toga popeli smo se na gornji sprat i Pikaso mi je pokazao gomile slika. Iao je tamoamo i vukao ogromna platna koja je stavljao na tafelaj. U meteu svog ateljea pronalazio je sve to je eleo da mi pokae, zadajui sebi dosta posla samo zbog mene. Kod svake slike pogledao bi me tako ivo i inteligento da sam morao da uzdrhtim. Otiao sam ne rekavi oijednu re o slikama. Na vratima, izmenjali smo poglede koji su govorili: Jesmo li se razumeli?" Razumeli smo se!" Posle ovog putovanja priredio sam drugu izlobu u galeriji Dalmau i poslao sam platna za Salon panskih umetnika u Madridu. Konano sam postao popularan. Jednog dana stigao mi je telegram od Huana Miroa, koji je oko 1926. godine ve bio slavan; on mi je javljao da stie u Figueras sa svojim trgovcem Pjerom Lebom. Moj otac je bio veoma impresioniran i poeo je da veruje kako je za mene zaista neophodno da due boravim u Parizu. Mirou su se veoma dopale moje poslednje slike i on me je blagonaklono uzeo pod svoju zatitu. Ali je zato Pjer Leb ostao prilino skeptian pred mojim delima. U jednom trenutku, dok je Leb razgovarao sa mojom sestrom, Miro me je odveo na stranu i rekao: Ovi ljudi iz Pariza mnogo su vei magarci nego to mi mislimo. Videete kada budete doli. To nije tako lako kao to izgleda! I zaista, posle nedelju dana, dobio sam pismo od Pjera Leba u kome, umesto da mi ponudi divan ugovor, bukvalno kae ovo: Obavetavajte me sigurno o svom radu; zasada su vae slike isuvie zbrkane i nedostaje im peat linosti. Radite! Radite! Treba saekati razvoj vaih nesumnjivih kvaliteta. Nadam se da u jednog dana moi da se vama pozabavim." Skoro u isto vreme moj otac je primio pismo od Miroa koji mu je objanjavao koliko bi bilo korisno da doem u Pariz, i zavravao reima: Potpuno sam ubeden da e budunost vaeg sina biti sjajna."

U to vreme mi je Luis Bunjuel ispriao ideju za jedan film koji je eleo da snimi i za koji je njegova majka davala novac. Njegova ideja mi se uinila osrednja i osnovaki avangardistika: trebalo je da se snimi film po tekstovima iz novina, i to od vesti do stripova. Na kraju, trebalo je da neki kelner metlom poisti novine sa trotoara. Smatrao sam da je to jeftino sentimentalno i rekao da scenario ne valja nita, da ja imam mnogo bolji, veoma kratak i genijalan, potpuno suprotan od onoga to se tada radilo na filmu. To je bilo istina: scenario je ak bio i napisan. Bunjuel mi je oduevljeno telegrafisao da odmah dolazi u Figueras. Radili smo zajedno na manje vanim detaljima filma, koji je trebalo da se zove Andaluzijski pas". Bunjuel je otiao za Pariz sa scenarijem. Trebalo je da on reira i montira film i da bude scenograf. Neto kasnije, kada sam i sam bio u Parizu, mogao sam izbliza da pratim rad na filmu i da uestvujem u reiji, vodei svako vee razgovore sa Bunjuelom, koji je automatski prihvatao sve to bih ja rekao. Stigao sam u Pariz razmiljajui o naslovu jednog romana koji sam proitao u paniji: Ili Cezar ili nita." Uzeo sam taksi i upitao ofera: Poznajete li dobro javne kue? Pomalo uvreen, on mi je ipak oinski odgovorio: Uite, uite, gospodine, i ne bojte se, poznajem ih sve.

Nisam ih sve video, ali sam posetio prilian broj i neke su mi se neizmerno dopale. Uinilo mi se da u abaneu" ima najvie atmosfere. Divio sam se erotskoj fotelji Franca Jozefa, koju je on poruio da bi zadovoljio svoje raznovrsne elje, kadama u obliku labudova i onim udnim stepenicama koje izgledaju kao da su napravljene od plavca i ukraene uramljenim ogledalima iz drugog carstva. Ako bi trebalo da izaberem tri mesta na svetu koja su mi se uinila najtajanstvenijim, rekao bih da je stepenite u abaneu" najtajanstvenije i najrunije erotsko mesto", da je pozorite Paladio" u Vienci najtajanstvenije i najboanstvenije estetsko mesto", i da je ulaz u grobnicu panskih kraljeva u Eskorijalu najtajanstvenije i najlepe zagrobno mesto na svetu". Jer, za mene, erotizam treba uvek da bude ruan, estetika boanstvena, a smrt lepa. Posle javnih kua otiao sam kod Huana Miroa. Ruali smo zajedno. On nije govorio, ili je veoma malo govorio. Kada sam odlazio, Miro mi je rekao: Morate dati da vam se saije smoking, izlaziemo u svet.

Sutradan sam otiao krojau da naruim smoking po meri. Stanovao sam u hotelu Vivijen" u Ulici Vivijen, i kasnije sam saznao da je u toj ulici stanovao nekada Lotreamon. Kada mi je smoking bio gotov, Miro me je odveo na veeru kod grofice Dato. Vraali smo se kui sami i Miro se najzad odluio da govori. Posle svake reenice energino je stiskao usne: Nee vam biti lako, ali ne gubite hrabrost. Nemojte govoriti mnogo (tada sam shvatio da je njegovo utanje moda bilo neka vrsta taktike). Bavite se fizikom kulturom. Ja imam profesora i svako vee boksujem. Sutra emo posetiti Tristana Caru, koji je ef dadaista. On je veoma uticajan i moda e nas pozvati na neki koncert. Treba odbiti. Moramo se uvati muzike kao kuge... U ivotu je vano biti tvrdoglav. Kad hou neto da izrazim u svojim slikama pa mi ne polazi za rukom, ja udaram glavom u zid dok ga ne okrvavim... Ostavio me je viui: Zdravo! Za trenutak sam video u mati taj krvavi zid. Bila je to ista krv kao i moja. Ve u to vreme Miroovo delo je bilo razliito od svega onoga to sam ja mislio i to u kasnije voleti. Ali, nije bilo vano. Krv je bila tu! Sutradan smo veerali kod Pjera Leba sa jo nekolicinom njegovih tienika. Oni su svi bili pod ugovorom i uivali su u sitnoj, udobnoj slavi, jo prilino sveoj, ali koja je ve poinjala da se hladi. Jedina linost iz te grupe, koju sam inae potpuno zaboravio, koje se seam, bio je slikar Pavel Celiev koji me je prvi na svetu uveo u metro. Nisam hteo ni po koju cenu da uem unutra i moj strah je toliko zabavljao elieva da su mu suze pole na oi. Kada mi je rekao da e sii na stanici pre moje, zgrabio sam ga i poeo da molim: Ali rekao mi je pa to nije nita. Sii e na sledeoj stanici i videe velikim slovima ispisano Izlaz". Onda e se popeti nekoliko stepenika i ve e biti napolju. Uostalom, treba samo da ide za onima koji budu sili sa tobom. A ako niko ne bude siao? Najzad sam stigao, popeo se i iziao. Posle stranog pritiska u metrou, sve mi je izgledalo lako. Celiev mi je bio pokazao podzemni put i tanu formulu za moj uspeh. Kasnije sam uvek u ivotu koristio ezoterine i okultne metroe duha. Moji najbolji prijatelji nekoliko puta su se pitali ta se sa mnom dogaa po tri ili etiri meseca. Ali, gde je Dali? ta radi? Dali je putovao svojim metroima i pojavljivao se u najneoekivanijem trenutku: Stiem, penjem se, izlazim." I metro, koji je odlazio sa stranom bukom, ostavljao me je tamo gore, upola uguenog, kako neumorno ponavljam: veni, vidi, vici... veni, vidi, vici... veni,vidi,vici... Stiem, Stiem! Bilo je vreme. Bunjuel je poeo da snima Andaluzijskog psa". Pjer Baev je izgledao tano onako kako sam zamiljao svog junaka. Ve se drogirao i stalno je mirisao na eter. Cim je zavrio na film izvrio je samoubistvo. Andaluzijski pas" je bio film mladosti i smrti, film koji sam hteo da zarijem kao bode u srce duhovnog, elegantnog i kultiviranog Pariza. Film je proao onako kako sam raunao. Za jedno jedino vee on je unitio deset posleratnih godina i deset godina lanog intelektualnog avangardizma. Ona grozna stvar, koju su nazivali apstraktnom ili nefigurativnom umetnou, nala nam se pod nogama, smrtno ranjena, i vie nije mogla da se podigne poto je na poetku naeg filma videla kako jedan brija preseca napola oko mlade devojke. Vie u Evropi nije bilo mesta za male manijakalne rombove gospodina Mondrijanija. Direktori snimanja su obino blazirani ljudi koje nita ne moe da zaudi. Na je mislio da sanja kada smo mu predali listu stvari koje su nam bile potrebne za tako kratak film: gola ena koja pod svakim pazuhom nosi po jednog morskog jea, maska bez usta za Baeva i druga na kojoj je umesto usta trebalo da budu dlake koje bi podseale na dlake ispod mike, etiri trula magarca koje je trebalo staviti na etiri koncertna klavira, jedna prava amputirana ruka, kravlje oko i tri mravinjaka. Moram da priznam da je onoga dana kada je snimana scena sa trulim magarcem, prizor bio zaista vredan panje. Ja sam doterivao njihovu truleinu uz pomo velikih erpi punih tenog lepka koji sam bacao po njima. Iskopao sam im oi i zatim poveao duplje makazama. Iseckao sam im vilice da bih bolje otkrio zube. Dodao sam i jednu vetaku vilicu da bih pojaao utisak. Izgledalo je kao da ti magarci bljuju svoju sopstvenu smrt na ove druge vilice, to jest na dirke klavira, koji su bili mranije crni nego to bi bili pedeset mrtvakih kovega. Andaluzijski pas" me je odvratio od mondenske karijere u koju je trebalo da me uputi Huan Miro. Rekao sam mu: Vie volim da ponem sa trulim magarcima. To je mnogo hitnije. Ostalo e zatim doi samo. Nisam se varao. Jedne veeri susreo sam u baru Kupola" Robersa Desnosa. Odveo me je u svoj stan. Kao i uvek, nosio sam pod mikom sliku koju sam eleo da pokaem. Desnos je hteo da je kupi, ali nije imao novca. On je razumeo originalnost onoga to sam dao u toj slici koja se zvala Prvi proleni dan".

To uopte ne lii na ono to se radi u Parizu rekao mi je. Posle toga je, ne zaustavljajui se, govorio o Robespjeru, i to s komarskom nervozom i s beskrajnim i nategnutim lirizmom, zbog koga sam dobio neodoljivu elju da idem na spavanje. Kao i uvek kada bih dugo sluao prie o francuskoj revoluciji, sutradan sam se razboleo od strane angine. Uasno slab, morao sam da ostanem u krevetu, sam u svojoj hotelskoj sobi, ja koji sam nekada, zbog najmanje groznice, bivao okruen hiljadama panji i ceremonijalnih briga. Ustao sam posle kraeg vremena, slab i obeshrabren, kao da vie nikada neu povratiti svoje nekadanje zdravlje. Video sam sve crno. Cinilo mi se da je Andaluzijski pas", koji jo nije bio prikazan publici, potpun promaaj. Da sam mogao, imitio bih ga. Nedostajalo mu je jo jedno pola tuceta trulih magaraca, glumci su bili bedni, a scenario nabijen poetskim slabostima. Osim toga filma ta sam jo napravio? Nekoliko mojih izlazaka pokazali su se kao potpuno beskorisni. Stidljivost me je spreavala da zablistam i punila me nezadovoljstvom prema samom sebi. Kamij Geman, trgovac slikama, obeavao mi je ugovor, ali on jo uvek nije bio potpisan. Nisam uspeo da naem elegantnu, ili neelegantnu enu koja bi prihvatila da se potini mojim erotinim fantazijama. Jurio sam ulicama kao pas pred parenje i nita nisam nalazio. Vraao sam se u moju prozainu hotelsku sobu s bolovima u nogama i gorka tuga mi je punila srce. U mati sam video sve te nepristupane ene koje sam prodirao oima. Bilo je u Parizu toliko enskih stranjica, a nijedna nije dolazila da mi se priblii u krevetu na koji sam padao sam, bez misli. esto sam iao u Luksemburki park. Sedeo sam na klupi i plakao. Jedno vee, Geman, moj budui trgovac slikama, odveo me je na bal Tabaren. Pokazao mi je nekoga oveka koji je ulazio u drutvu neke ene obuene u haljinu sa crnim ljokicama. To je nadrealistiki pesnik Pol Elijar. On je veoma uticajan u Parizu i tavie, kupuje slike. Njegova ena je u vajcarskoj. Poli smo im u susret i upoznali se, okrueni bocama ampanjca. Elijar je izgledao kao neka linost iz legende; pio je mirao i paljivo posmatrao lepe ene oko nas. Pre nego to smo se rastali, obeao je da e sledeeg leta doi u Kadakes. Sutradan uvee seo sam u voz za paniju, na stanici Orsej. Kao da su se svi aneli s neba sastali da me otprate do bifea gde sam ruao. Prvi put sam tada, posle angine, bio stvarno gladan. Vie ti nije potrebno da bude bolestan, Salvadore, jer vie ne mora da potini Pariz". Iskustvo me je nauilo da se ovek, svaki put kada neto eli da pobedi i u tome ne uspe, razboli. Oni koji gospodare situacijom nisu nikada bolesni, ak i ako je njihov organizam u stvari, svakim danom sve slabiji. Zakaio sam, znai, na iviluku stanice Orsej svoju bolest, kao neki stari kaput koji mi vie nee biti potreban za leto koje je poinjalo. Ako mi bude potreban sledee zime, uzeu nov. Do vienja! Probudio sam se sutradan ujutru u Kataloniji. Prolazili smo preko moje drage ampurdanske doline i pored Mlina kod kule". Kao to se nebo razvedri posle bure, tako sam i ja posle bolesti u Parizu, upoznao period najprozranijeg" zdravlja; kaem naprozranijeg" jer sam se oseao kao da vidim" kroz svoje telo savren rad svih malih mehanizama moje anatomije koja se ponovo rascvetavala. U meni se sve jasnije ocrtavao jedan magloviti predoseaj: zdravlje je bilo predskazanje ljubavi. Tog leta je trabalo da upoznam ljubav. Znai, bio sam ovek, sada, 1929. godine, u tom selu mog detinjstva i mog mladistva, u tom belo okreenom Kadakesu. Bio sam ovek i trudio sam se svakoga dana sve vie da postanem lud. Tu sam prvi put poeo da dobijam krize smeha. Bile su tako snane da sam posle njih morao da se opruim na krevet da bih se odmorio. emu sam se smejao? Skoro niem. Zamiljao sam, na primer, tri vrlo mala svetenika koji, jaui magarce u indijanskom redu, prelaze preko mosta u jednom japanskom vrtu nalik na onaj iz Carskog sela. U trenutku kada je poslednji i najmanji od trojice svetenika silazio sa mosta, ja bih ga nogom strano udario u zadnjicu. Zaustavio bi se kao progonjeni mi i brzo se vraao nazad da bi pobegao u suprotnom pravcu. Cinilo mi se da je strah, koji bih video na licu malog svetenika u trenutku kada sam ga udario u stranjicu, najsmenija stvar na svetu. Jo jedan primer: svialo mi se da zamiljam svoga sagovornika, ili bilo kog poznanika, sa malom buljinom koja mu ui na glavi. A na buljininoj glavi stajao je, tako da se dobro vidi, izmet. Buljina je bila izvajana, a izmet je trebalo da bude, naravno, moj. Efikasnost ove buljine nije bila ista, i zavisila je od osoba na ijoj je glavi sedela. Kod izvesnih, komini efekat je dostizao paroksizam, a kod nekih nije ilo. Trebalo je da promenim glavu, esto nekoliko puta, pre nego to bih pronaao onu koja bi odgovarala mojim eljama. Ali kada bih je najzad naao, nita me nije vie radovalo nego da posmatram lice osobe koja nije sumnjala nita o tome ta sam joj stavio na glavu, i ukoeni pogled ptice. Tada sam primio telegram od mog trgovca Kamija Gemana. S njim sam potpisao ugovor po kome je on, za tri hiljade franaka, polagao sva prava na slike koje u naslikati tog leta. Geman je poslao telegram i doao. Veoma mu se dopala Sumorna igra" koja nije bila sasvim zavrena. Nekoliko dana kasnije doputovali su i Rene Magrit sa enom, pa zatim Luis Bunjuel. Pol Elijar je pismom javio da dolazi. Posle nekoliko dana bio sam prvi put okruen grupom nadrealista koji su dotrali privueni udnom linou koju su otkrili. Doli su samo zbog mene, jer Kadakes nije nudio nikakav komfor za letovanje, a ja sam stanovao kod mog oca. Svi su bili zaueni mojim krizama smeha. To uenje, koje sam im itao na licima, jo je poveavalo moju smeljivost. Uvee, dok smo, da bi se osveili, sedeli na plai i najozbiljnije razgovarali, ja bih osetio elju da neto kaem i u trenutku kada bih otvorio usta poinjao bih da se smejem do suza. Prestao sam potpuno da govorim, da ne bih morao da se smejem. Moji prijatelji nadrealisti prihvatili su rezignirano moj smeh, smatrajui ga kao jednu od brojnih neprilinosti, svojsstvenih tako oiglednom geniju kakav sam ja bio. Jednoga dana, ba kada sam se previjao od smeha, neka kola se zaustavie pred mojom kuom. Iz njih je izaao Pol Elijar sa enom. Bili su umorni od dugog puta i skoro su nas odmah napustili i otili u hotel Miramar". Zakazali su nam tamo sastanak za pet sati. Uinilo mi se da je lice Gale Elijar veoma inteligentno, ali, izgledalo je kao da je neraspoloena i nezadovoljna to se nalazi u Kadakesu. U pet sati naa mala grupa je otila k njima. Smestili smo se svi na jednu terasu u senci platana. Uzeo sam pero i dobio nastup smeha. Objasnili su sluaj Elijaru, koji se veoma zainteresovao. Uvee, u etnji, poeo sam razgovor o nekim veoma ozbiljnim pitanjima sa Elijarovom enom Galom. Bila je iznenaena privlanou mojih razmiljanja i priznala je da sam joj se ranije, pod platanima, uinio antipatian i nemogu, zbog moje napomaene kose koja mi je davala izgled profesionalnog igraa argentinskog tanga.

Vraajui se iz etnje razgovarao sam sa Elijarom i ubrzo shvatio da je on pesnik Lorkine klase, jedan od veoma velikih i najautentinijih. Pokuao sam da stavim malu buljinu na njegovu glavu, ali nisam uspeo da je vidim. Pokuao sam istu stvar sa jo nekolicinom pesnika, ali smeh nikako nije dolazio. Isto je bilo i sa svima ostalima sa kojima je ranije obino uspevalo. Najzad sam zamislio buljinu s glavom nadole, zalepljenu izmetom za trotoar. To me je uasno zasmejalo; nisam mogao da nastavim etnju, ve sam morao prvo da legnem na zemlju. Otpratili smo Elijarove u hotel Miramar" i zakazali im da se sutradan u jedanaest asova naemo na plai. Sledeeg jutra sam se probudio mnogo pre izlaska sunca; grlo mi je bilo stegnuto od dubokog nemira. Pomisao da e moji prijatelji, a naroito Elijarovi, biti u jedanaest sati na plai, i da iz utivosti moram da budem taan i da prekinem rad sat ranije nego obino, dovodila me je do oajanja i unapred mi upropaavala jutro. Zeleo sam da zaustavim kretanje sunca, da ga utopim ponovo u more iz koga je izalo, i da na taj nain odloim na neodreeno vreme bitku koju su predoseala moja ula. Ali, o kakvoj se bici radilo? To jutro je blistalo kao sva druga jutra; jedino je, moda, vladao onaj laki mir koji prethodi velikim dogaajima. Kua je ivela kao i svakog drugog jutra: devojka je stigla i stavila klju u kuhinjsku bravu, vesla ribara udarala su po vodi, stado koza i jarac prolazili su ispred mojih prozora. Dan je liio na svaki drugi. Pa ipak... ta e se dogoditi? Nisam mogao da sedim pred tafelajem. Probao sam sestrine minue; ali, ne, ovaj nakit nije bio pogodan za kupanje a ja sam hteo da budem izuzetno koketan zbog Elijarovih. A zato se ne bih pojavio nag i raupane kose, poto su me ve videli sa zalizanom kosom prole veeri i opet e me takvog videti veeras? Kada budu stigli, razmiljao sam, stiu u sa etkom u ruci, razbaruen i sa bisernom ogrlicom oko vrata. To e, uz moju pocrnelu kou, kao u Arapina, izazvati utisak dostojan interesovanja. Naputajui konano tafelaj, poeo sam da seem svoju najlepu koulju, skraujui je toliko da dopire samo do pupka. Obukao sam je a zatim sam napravio ogromnu rupu na ramenu i drugu na grudima, otkrivajui crne malje; trea je bila u visini grudi, jer sam eleo da pokaem smeu bradavicu. A. okovratnik? Da li treba da ga zakopam, ili ne? Ni jedno ni drugo. Isekao sam ga. Ostao je poslednji problem koji je trebalo reiti: problem kupaih gaica, koje su mi izgledale isuvie sportske i nisu bile u skladu sa kostimom mondenskog i egzotinog slikara koji sam sebi napravio. Prevrnuo sam ga na nalije da bih pokazao belu pamunu postavu isprljanu mrljama re. To su bile mrlje od metalne kope na gaicama koja je oksidisala. ta sam drugo mogao da izmislim na, silom okolnosti, ogranienu temu kupaeg kostima? Ali, to je bio tek poetak: obrijao sam se ispod pazuha i poto nisam dobio ono idealno plavetnilo koje sam opazio kod elegantnih madridskih dama, uzeo sam malo veplava, pomeao ga sa puderom, i obojio se ispod mike. To je bilo lepo samo kratko vreme,dok znoj nije otopio minku koja je poela da curi u plaviastim mlazevima niz moje telo. Perui se ispod pazuha, video sam da mi koa od trljanja postaje ruiasta. To je bilo bolje od plavetnila. Shvatio sam da je crvena boja potrebna. Ranije, dok sam se brijao, lako sam se ogrebao i s desne strane se pojavila mala mrlja od usirene krvi. Ponovo sam se obrijao i to tako da sam uskoro bio sav krvav. Trebalo je sad samo da ostavim da se krv usiri; iz koketerije sam tu krv poprskao svuda malo po sebi. To je toliko lepo izgledalo na kolenima, da nisam odoleo zadovoljstvu da itavu stvar dovrim jednom malom posekotinom. Kakav posao! I to jo nije bilo sve: stavio sam iza uha crveni bour. Sada mi je bio potreban neki miris. Gadila mi se moja kolonjska voda. Pa ta onda? Sedei na svojoj slikarskoj stolici, Salvador Dali je poeo duboko da razmilja. Ah! Kada bi mogao da se namirie mirisom onog jarca koji svakoga jutra prolazi ispod njegovih prozora! Panja. Dali je iznenada ustao sa genijalnom idejom u glavi. Naao sam svoj miris! Upalio sam reo i prokuvao riblji lepak u vodi. Otrao sam iza kue, znajui da su tamo ostavili nekoliko dakova kozjeg izmeta, iji me je miris do tada samo polovino zadovoljavao. Uzeo Sam aku izmeta, vratio se u atelje i bacio ga u vrijuu vodu. Zatim sam etkicom izmeao sve to. as se vie oseao miris ribe, a as miris koze; ali, znao sam da e, sa malo strpljenja, meavina biti savrena, naroito ako dodam jo nekoliko kapi esencije belog luka. O uda! Bioje to pravi miris jarca. Kada se sve ohladilo, dobio sam masu kojom sam se istrljao po telu. Bio sam spreman. Spreman, za ta? Pribliio sam se prozoru koji je gledao na plau. Ona je ve bila tamo! Ko? Ona? Ne prekidajte me! Rekao sam da je Ona ve bila tamo, i to vam mora biti dovoljno. Gala, Elijarova ena. To je bila ona! Prepoznao sam je po golim leima. Kako sam mogao itavo popodne da provedem s njom ne prepoznavi je, ne sumnjajui ni u ta? Zbog nje sam izmislio ovo ludako svadbeno ruho, zbog nje sam se namazao izmetom koza i odrao se ispod pazuha! Sada, kada sam je ugledao na plai, nisam vie smeo ovako da se pojavim. Gledajui se u ogledalu, naao sam da izgledam bedno. Lii na pravog divljaka, Salvadore, a ti to mrzi." Presvukao sam se i oprao to sam bolje mogao, da bih se oslobodio zaguljivog mirisa koji je iz mene izbijao. Ostavio sam samo bisemu ogrlicu i bour, dopola iupan. Na plai sam poao u susret prijateljima, ali u trenutku kada je trebalo da kaem Gali dobar dan, protresao me je takav nastup smeha da nisam mogao izustiti ni rei. Nastupi su se ponavljali svaki put kad mi se ona obraala i kada je trebalo da joj odgovorim. Pomireni s tim, moji prijatelji su izgledali kao da kau: Tu smo. Sad, e to potrajati opet itav dan. Provodili smo vreme besno bacajui kamenje u vodu. Naroito je Bunjuel bio razoaran, jer je bio doao u Kadakes da sa mnom radi na novom scenariju. A ja, elei sve vie da uzdrim svoju ludost, samo sam mislio na Galu, obasipao je panjom i samo na nju usredsredio misli. Poto nisam mogao da govorim sa njom, zasipaO sam je ljubaznostima, donosio joj jastuke, au vode, premetao je da bi bolje videla pejza. Da sam mogao, hiljadu puta bih joj skinuo i obukao cipele. Kada bih uspeo, u etnji, da makar za trenutak dodirnem njenu ruku, sav bih uzdrhtao i inilo mi se kao da oko mene pada kia zelenog voa; kao da sam, umesto Galine ruke, pre vremena otresao jo neno drvo svoje elje. Gala, koja je sa jedinstvenom intuicijom videla sve to se u meni pojavljivalo kao reakcija", nije videla da sam ludaki zaljubljen u nju. Nazirala je u meni poluludog genija sposobnog za veliku moralnu hrabrost. I poto je i ona elela neto, svoj sopstveni mit, poela je da veruje kako sam ja jedini sposoban da joj ga stvorim. Moja slika Sumorna igra" zabrinjavala je moje prijatelje. Gae uprskane izmetom bile su naslikane s takvim realizmom punim samozadovoljstva da su se svi pitali jesam li ili nisam koprofag. Mogunost da sam oboleo od te odvratne bolesti izazvala je, najzad, u njima pravu nelagodnost, koja je stalno rasla. Gala je odluila da raisti sa tom sumnjom. Rekla mi je da eli da razgovara sa mnom o veoma vanoj stvari i zamolila me da se s njom sastanem. Uspeo sam da joj odgovorim ozbiljno kako to ne zavisi od mene, i da, ak i ako, dok ona bude govorila, prsnem u smeh, to me nee spreiti da je paljivo sasluam i da joj ozbiljno odgovorim. Zabrinut Galin ton zamalo da nije izazvao u meni nov nastup ludakog smeha; uspeo sam da se uzdrim samo snagom volje. Zakazali smo sastanak za sutradan uvee. Dogovorili smo se da dodem po nju u hotel i da se proetamo meu stenama. Poljubio sam joj ruku i otiao. Cim je okrenula lea, presavio sam se od smeha i morao sam da sednem na jedan prag i da saekam da proe kriza. Na putu sam susreo Kamija Gemana i njegovu enu. Oni su me itavo vreme posmatrali i zaustavili se da sa mnom razgovaraju. Morate paziti rekao mi je on. Od pre izvesnog vremena preterano ste nervozni. Moda isuvie radite? Sutradan sam otiao po Galu. Krenuli smo u etnju medu stene Kojala, ija melanholija podsea na melanholiju pejzaa neke druge planete. Cekao sam da Gala pone razgovor koji je najavila, ali ona oigledno nije mogla, jer nije znala kako da pone. Pruio sam joj priliku napravivi jednu aluziju. Prihvatila je to sa zahvalnou, dajui mi ipak na znanje da joj nimalo nije potrebna moja pomo. Evo kako je otprilike tekao na razogovor: Re je o vaoj slici Sumorna igra". Zautala je za trenutak, dajui mi vremena da je preduhitrim i da pogodim. Hteo sam da odgovorim, ali sam ipak vie voleo da priekam u sluaju da se pojavi jo neto.

To je vrlo znaajno delo nastavilaje ona i zato svi prijatelji, i Pol i ja, elimo da shvatimo emu odgovaraju izvesni elementi koje vi izgleda smatrate veoma vanim. Ako su te stvari" vezane uz vau egzistenciju, ja se bitno ne slaem sa vama jer mi se to ini s obzirom na moj ivot uasno. Ali, to se tie samo vaeg ivota i moj ne moe u to da se mea. Meutim, ako se sluite vaim slikama radi irenja jednog poroka za koji smatrate da je genijalan, to, po nama, dovodi u opasnost snagu vaeg dela i svodi ga na psihopatoloki dokumenat. Bio sam u iskuenju da odgovorim jednom lai. Kada bih joj priznao da sam koprofag, kako su verovali prijatelji iz nadrealistike grupe, to bi me u njihovim oima uinilo jo fenomenalnijim i interesantnijim. Meutim, otar Galin ton, napregnut izraz njenog lica i njena potpuna, dostojanstvena iskrenost, nagnali su me da kaem istinu. Kunem vam se da nisam koprofag. Grozim se koliko i vi te vrste poroka. Ali smatram da su i ovi skaredni elementi neto to uasava, isto koliko i krv ili moja fobija prema skakavcima. Cekao sam da Gala pokae olakanje posle mog odgovora. Meutim, ona je ostala zabrinuta, kao da postoji neto to je prodire. Zamalo joj nisam rekao: ,,A vi? O emu je re? Zato vie ne razgovaramo?" Ali nisam nita rekao. To meso tako blisko mome, tako stvarno, spreavalo me je da govorim. Boleiva lepota tog lica nije predstavljala jedinu eleganciju ovog tela; gledao sam njen struk, povijen dok je hodala pobedonosno, i rekao sam sam sebi ve sa nekom vrstom estetskog humora: ,,I lice Pobede rnoe da bude zamraeno neraspoloenjem. Ne treba ga dirati." Ipak, hteo sam da je dodirnem, hteo sam da je obgrlim oko struka, kad njena ruka iznenada uze moju. To je bio trenutak za smeh, i ja se zasmejah nervoznije i gromoglasnije nego ikad, jer je u tom asu to bilo najuvredijivije za nju. Ali, umesto da bude povreena zbog tog smeha, ona se ponosila. Natoveanskim naporom ona mi jo jae stee ruku, umesto da je prezrivo pusti, kako bi uinila svaka druga ena. Svojom medijumskom inteligencijom shvatila je taan smisao moga smeha, koji je drugima bio toliko nerazumljiv. Moj smeh nije bio veseo", kao smeh ostalog sveta. On nije bio izraz skepticizma ili frivolnosti, ve izraz fanatizma, kataklizme, ponora i uasa. A ja sam joj ba tada bacio pod noge najstraniji, najkatastrofalniji smeh na svetu. Mali moj rekla je ona vie se neemo rastajati. Ona e biti moja Gradiva' moja pobeda, moja ena. (Gradiva", Jensenov roman u interpretaciji Sigmunda Frojda. ) Ali zato je trabalo prvo da me izlei. I ona me je izleila. Zahvaljujui neukrotivoj moi svoje ljubavi, ija dubina misli i praktina vetina prevazilaze ambicioznije psihoanalitike metode. Moji histerini simptomi su nestali jedan za drugim i kao nekom maijom postao sam ponovo gospodar svog osmeha, svog smeha, svojih pokreta. Novo zdravlje izraslo je kao rua u mojoj glavi. Poto sam otpratio Galu na figuerasku stanicu, gde je uzimala voz za Pariz, uzviknuo sam, trljajui ruke: Najzad, sam!

Iako su ubilake vrtoglavice moga detinjstva bile izleene, trebalo je da proe jo dosta vremena da bih se izleio od elje za usamljenou. Gala, ti si stvamost!

Cesto sam ovako razmiljao, uporeujui nju, bie od krvi i mesa, sa onim idealnim slikama mojih pseudo-ljubavi. Udisao sam snano miris jednog kupaeg kostima od vune koji je sauvao malo njenog mirisa. Hteo sam da mislim o njoj, ivoj i stvarnoj, ali mi je bilo potrebno i da s vremena na vreme ostanem sam. Ta nova usamljenost izgledala mi je stvarnija od one ranije i ja sam je zato vie voleo. Zatvorio sam se itav mesec dana u svoj atelje u Figuerasu i nastavio da ivim kaluerski, zavravajui portret Pola Elijara i dva velika platna, od kojih e jedno postati slavno. Na njemu je bila naslikana velika, modra i votana glava rumenih obraza i dugih trepaviea. Ogroman nos oslanjao se na zemlju. Umesto ustiju nalazio se skakavac u ijem su trulom trbuhu vrveli mravi. Glava se zavravala omamentima u stilu 1900. godine. Ta slika se zvala Veliki masturbator". im bih zavrio sliku, poveravao sam je jednom drvodelji iz Figuerasa, koji ju je pakovao, manijaki briljivo, kao to sam od njega traio. Ime ovoga oveka treba svakako upisati na listu mojih anonimnih rtava. Krenuo sam za Pariz, gde je od 20. novembra do 5. decembra trebalo da se odri moja izloba u Galeriji Geman. Bio sam sam, ali i stalno sa Galom. Ljubav me je uinila prezrivim i dareljivim. Glava mi je bila puna borbenih planova. Odjednom su mi se uinili preuranjeni. I ja, najambiciozniji od svih slikara, odluio sam da odem sa Galom na svadbeni put, dva dana pred otvaranje moje prve izlobe u Parizu, prestonici umetnosti. Tako nisam ak video kako su rasporeene slike na ovoj prvoj izlobi mojih dela. Priznajem da smo Gala i ja bili toliko obuzeti naim telima da skoro nijednog trenutka nismo mislili na moju izlobu, koja je ve tada bila naa" izloba. Gala me je ostavila u Figuerasu i otila u Pariz. U porodinoj trpezariji odigrala se bura. Nekoliko dana kasnije dobio sam pismo od oca u kome me obavetava da me se porodica zauvek odrekla. Iste veeri naruio sam taksi, koji me je sutradan odvezao do granice, gde sam uzeo direktan voz za Pariz. Cim sam se vratio u Pariz, shvatio sam da mi je uspeh moje izlobe kod Gemana doneo mnogo neprijatelja. Ko su bili ti neprijatelji? Skoro svi. Moderna umetnost zahtevala je masovnu mobilizaciju protiv jednog dela koje je bilo snano i smelo, nerazumljivo, razoaravajue i subverzivno. Najzad, to nije bila mlada" moderna umetnost. Odjednom su shvatili da se uasavam svoga vremena. Umetniki asopisi su me ignorisali do poslednjeg trenutka, dok su stara gospoda sa umoljanim kamanama, i sa brkovima umrljanim burmutom i jaknama ukraenim rozetama Legija asti, vadili svoje monokle da bi bolje videli moje slike. Padali su u iskuenje da ih ponesu i okae u svojim trpezarijama pored jednog Mesonijea. Starci koji se ni posle pedeset godina nisu zamorli od ljubavi prema slikarstvu voleli su moje slike i razumeli ih. Osetili su da sam tu da ih branim. U stvari, to im nije bilo potrebno, jer oni su ve predstavljali snagu i ja sam se jednostavno stavio na njihovu stranu, na stranu tradicije koja e pobediti. Kada sam stigao u Pariz, intelektualni krugovi su ve bili istrunuli zbog kobnog i ve oslabljenog uticaja bergsonizma, ija je apologija instinkta i ivotnog elana dovela do prostakih estetskih revalorizacija. Afrika je divljaki navaljivala na parisku inteligenciju. Zahvaljujui Pikasou i nadrealizmu, oboavali su crnaku umetnost. Crveneo sam od sramote i besa gledajui naslednike jednog Rafaela kako se podaju ovom ludilu. Trebalo je da pronaem protivotrov, zastavu kojom bih se suprotstavio ovim prozvodima straha, gluposti i duhovnog robovanja! Palo mi je na pamet da nasuprot divljakim predmetima lansiram dekadentne, civilizovane i evropske predmete modernog stila". Uvek sam smatrao da je epoha 1900. psiholoka rezultanta grko-rimske dekadencije. S obzirom na to da ovi ljudi odbijaju razgovor o estetici i zanose se samo ivotnim elanom, hteo sam da im pokaem kako u najmanjem ukrasnom detalju jednog predmeta iz 1900. godine ima vie misterije, poezije, erotizma, ludila, nemira, patosa, veliine i bioloke dubine nego u njihovim runim i divljakim fetiima. Jednoga dana otkrio sam usred Pariza ulaze u metro iz 1900. godine. Na nesreu, ve su poinjali da ih rue i zamenjuju groznim anonimnim konstrukcijama. Fotograf Brasaj napravio je niz fotografija dekorativnih elemenata ovih ulaza i niko nije mogao da poveruje oima, toliko je moderni stil" liio na nadrealizam. Na buvljoj pijaci su poeli da trae predmete iz 1900. godine. Ponovo su ule u modu pesme iz epohe u revijama sa kostimima iz 1900. godine.

Video sam kako se Pariz menja pred mojim oima, i na moje naredbe. Ali, kao i uvek, moj sopstveni uticaj toliko me je nadrastao da je bilo nemoguno nekoga uveriti da potie od mene. Isti fenomen javio se i nekoliko godina kasnije, prilikom mog drugog boravka u Njujorku. Opazio sam da se najvei broj izloga velikih magazina inspirie prilikom ureivanja nadrealistikim pravilima koja sam prvi put lansirao. Stalna drarrta moga uticaja je u tome to mi on izmie iz ruku i ja ne mogu ni da ga usmerim, ni da ga iskoristim. iveo sam u Parizu koji je sluao moje naredbe. itao sam lanak protiv funkcionalne arhitekture i znao da to potie od mene. Ako bi neko, bilo kojim povodom, rekao: Bojim se da to ne izgleda moderno", znao sam da i to potie od mene. Javnost se nije odluivala da me sledi, ali sam ipak uspeo da unitim njena ubeenja! Moderni umetnici su imali mnogo razloga da me mrze. Poto nisam mogao da iskoristim svoja otkria, drugi su me krali. Bio sam ve lansirao moderni stil" i trebalo je samo da izaem na ulicu da bih shvatio kako se iri: ipke, filmovi, noni lokali, cipele, sve je bilo u skladu. Stotine zanatlija je zaraivalo za ivot pravei ove predmete, dok sam se ja etao Parizom nemoan da ita uinim. Svi su, znai, mogli da realizuju moje ideje, osim mene! U tom trenutku ne bih znao kako i kome da se obratim za skromno mesto statiste u jednom od tih filmova a' la 1900, koji su snimani sa puno zvezdi" i miliona. To je bila obeshrabrujua epoha mojih pronalazaka. Prodaja mojih slika sukobljavala se sa franmasonerijom moderne umetnosti. Trebalo je da se odluim i da na drugi nain zaraujem za ivot. Napravio sam listu pronalazaka za koje sam smatrao da su nepogreivi. Pronaao sam: Vetake nokte sa malim ogledalima; providne lutke za izloge. U njihova tela mogla je da se sipa voda, po kojoj bi plivale ribe, podraavajui krvotok; nametaj od bakelita izraen po otisku kupevog tela; pokretne skulputre ventilatore; kaleidoskopske naoari za putovanje automobilom kroz dosadne predele; fotografske maske za snimanje urnala; kombinovanu minku za uklanjanje svih senki na licu; cipele sa federima za laki hod i tako dalje, i tako dalje. Ti pronalasci su bili nae muenje. Naroito su muenje za Galu, koja je fanatino odano odlazila posle doruka sa mojim pronalasima pod mikom u krstaki pohod. Njena izdrljivost prevazilazila je granice ljudskih mogunosti. Vraala se uvee, zelena, mrtva od umora i jo lepa zbog svog rtvovanja. Pitao sam je: Nije uspelo? Priala mi je strpljivo i detaljno sve. Cesto smo plakali, a zatim odlazili da utopimo brige u zaglupljujuoj tami kvartovskog bioskopa. Uvek je bila ista pria: prvo su govorili da je moj pronalazak bezuman i bez trgovake vrednosti. Zatim, kada bi ih Gala svojom upornou ubedila u praktinu vrednost otkria, odgovarali su joj da ju je, iako je stvar zaista interesantna, nemoguno realizovati i da bi bila ludaki skupa. A ipak... a ipak, svi su moji projekti, kasnije ili ranije, realizovani. Realizovali su ih drugi, i uglavnom toliko loe da mi je bilo nemogue da se na njih vratim. Jednoga dana bismo otkrili da su za vee lansirani vetaki nokti, drugoga dana da aerodinamini automobili krue ulicama. Jednoga jutra poroitao sam u novinama: Postavili su u izlog providne lutke-manekenke koje slue kao akvarijumi za ribe. To lii na Dalija."Bila bi srea ako bi me uopte pomenuli, jer su veoma esto govorili da u svojim slikama kopiram tue ideje! Voleli su moje ideje od onog trenutka kada bi ih neko dugi oskrnavio, pod izgovorom da e napraviti bolje. Strani francuski zdravi razum zgrabio je moje, ubrzo slavno ime, ali samo zato da od njega napravi neku vrstu straila za ptice. Dali, oh, da, to je neobino, ali je ludo i neizvodljivo". A ja sam toliko eleo da bude izvodljivo! Hteo sam da otmem tom drutvu, koje mi se divilo i bojalo me se, malo njegovog zlata koje bi omoguilo meni i Gali da ivimo bez onog zamornog fantoma novanih briga koje su nas odavno pratile. Iako nisam zaraivao, Gala je uspevala da uini uda sa ono malo novca to smo imali. Nikada prljave ui i boemski ivot nisu uli kod nas na svojim klimavim nogama i svojim ogrtaima od prljavih arava! Nikada nismo upoznali jueranje ponovo peene krompire niti runu brigu oko slubenika kompanije za gas i elektriku koji sa raunima u rukama oajno zvone na sporednim vratima prazne kuhinje. Nikada nismo podlegli prozainostima svakodnevnog ivota. Zahvaljujui Galinoj stratekoj vetini, sve je bilo izgovor za sve vee zbliavanje naih dveju dua. Sa malo novca jeli smo skromno, ali dobro. Nismo izlazili. Gala je sama ila svoje haljine a ja sam za to vreme radio sto puta vie od bilo kog osrednjeg slikara. Svim srcem i krvlju pripremao sam nove izlobe, odgovarao nekolicini retkih prijatelja. Gala mi je ponekad prebacivala da radim za isuvie nisku cenu, a ja sam joj odgovarao da je pravo udo to uopte imam prijatelje, poto sam ja genije, a sudbina genija je da umru od gladi. ivimo tako skromno zato to ti i ja svakoga trenutka inimo natoveanski napor koji e nam pomoi da se najzad probijemo. Oko nas su slikari, danas zaboravljeni, iveli odlino, unosei osrednjost u dalijevske ideje. Integralni Dali se pokazao kao nesvarljiva, isuvie zabiberena hrana, ali je zato recept koji se sastojao u tome da se sa malo Dalija zaine loa, ohlaena jela, imao dobru prou. Malo Dalija u oblacima, u pejzaima, u melanholiji, u fantaziji, u razgovoru, ali samo malo", jer je to davalo pikantnost i privlanost svemu. I sve je postajalo komercijalnije i privlanije u meri u kojoj je apsolutni Dali bivao sve ei, sve straniji i sve se vie dekomercijalizovao. Govorio sam sebi: strpljenja, treba istrajati. Umesto da nainim korak nazad, inio sam pet napred; ohrabrivala me je Gala, koja je, kao i ja, bila tvrdoglavo nepopustljiva. Na dan uspeha, svi pacovi, sve prljave boemske ui, svi rumeni obrazi lakog ivota nai e se pod naim nogama! Dok su nas uzdravanje i neprilike uobliavali, drugi su se raspadali od lakog ivota! Kokain tamo, heroin onamo, alkohola pomalo svuda, alkohola i pederastija svuda; kokain, heroin, pijanstvo, opijum i pederastija bili su sigurna sredstva efemernih uspeha. Franmasonerija poroka uzajamno se potpomagala sa sentimentalnim portvovanjem u borbi protiv zajednikog straha od samoe. Svi su iveli zajedno, znojili se zajedno, mokrili zajedno, i ekali da prvi koji crkne okrene lea i pusti da se u njih zabode prijateljski bode. Galina i moja snaga sastojala se u tome to smo usred ove zbrke iveli higijenski; nismo puili, nismo se drogirali, nismo legali u krevet sa svakim, bili smo uvek sami ali udvoje, kao to sam ja nekada bio sam u svom detinjstvu i svojoj mladosti. Vodili smo, takoe, rauna da sebi obezbedimo malo slobodnog vremena i da ponekad pobegnemo. Tu slobodu nalazili smo u Kadakesu, gde smo se krili mesecima, ostavljajui za sobpm Pariz, koji je kljuao kao vetiji kazan. Pre nego to bismo krenuli, bacao sam u kazan nekoliko jela koja su se kuvala u naem odsustvu: ideoloke krilatice koje su bile potrebne grupi nadrealista. Pre polaska pripremao sam listu poslednjih poseta: ujutru jedan kubista, jedan monarhista, jedan komunista; popodne ljudi iz drutva izabrani meu onima koji se meusobno najvie mrze; a vee za Galu i mene. Te veeri su predstavljale sve ono za im smo teili. U restoranima, oblinji parovi su esto bili zapanjeni gledajui nas kako razgovaramo neno i toplo, kao ljubavnici u medenom mesecu. O emu smo razgovarali? O naoj samoi udvoje, o povratku u Kadakes. Tamo emo imati osunani zid koji e nas tititi od vetra, bunar koji e nam davati vodu, kamene klupe na kojima emo sedeti. Sagradiemo prve stepenike paranoja-kritike metode i nastaviemo ovaj lep i tragian posao ivljenja udvoje, za nas same. Moja borba protiv jednostavnosti jednoobraznosti jednakosti za kompleksnost raznolikost hijerarhiju

kolektivnog individualno politike metafiziku muzike arhitekturu prirode estetiku progresa ustaljenost mehanizma san apstrakcije konkretno mladosti zrelost oportunizma makijavelistiki fanatizam spanaa pueve filma pozorite Bude markiza od Sada Istoka Zapad sunca mesec revolucije tradiciju Mikelandela Rafaela Rembranta Vermera divljakih predmeta ultracivilizovane predmete moderne afrike a' la 1900. umetnosti renesansu filozofije religiju medicine planine fantoma ena Vremena skepticizma Ponovo pariz Na povratku u Pariz lansirao sam novu enigmatsku krilaticu: Hleb, hleb, samo hleb! Ljudi su se pitali sa humorom da li sam moda na putu da postanem komunista! Ali, ve u pogaali da Dalijev hleb nije namenjen za pomo brojnim porodicama. Moj hleb je bio zverski antihuman. On je simbolizovao osvetu jedne luksuzne mate protiv utilitarizma praktinog sveta. Taj e hleb biti aristokratski, estetski, paranoian, jezuitski, fenomenalan, prefinjen i paralizujui. Mesec dana posle povratka u Pariz potpisao sam ugovor da Dordom Kelerom i Pjerom Kolom. Neto kasnije u Kolovoj galeriji izloio sam svoju sliku ena koja spava" konj, lav-nevidljivo plod mojih razmiljanja iz panije. Vikont od Noaja je kupio ovo platao, an Kokto Skrnavljenje hostije", a Andre Breton Viljema Tela". Moje delo je poelo da uznemirava kritiare. U stvari, samo su nadrealisti i ljudi iz visokog drutva bili stvarno uzbueni. Sve ee sam prisustvovao mondenskim veerama gde su me primali zajedo sa Galom, sa nekom vrstom bojazni i divljenja. Svuda sam prepoznavao svoje reenice i svoje ideje. Stvari su bile, ili nisu bile dobre za jelo". Poslednje Brakove slike bile su jednostavno boanstvo", i tako dalje. Izmeu dva mondenska ogovaranja pozajmljivali su od mene sa puno humora frazeologiju katalonskog porekla, koja mi je bila svojstvena. Ipak, smisao moje mistifikacije rovala im je po mozgu kao mali parazit. Ali, zaboga, Dali, zato hleb, zato sad samo hleb? Odgovor na ovo govorio sam morate traiti od paranoja-kritike metode, draga prijateljice. vradbine obalu mora duhove Galu meke asovnike Veru

Zatim su me molili da objasnim svoju paranoja-kritiku metodu, jer su lanci koje sam objavljivao bili isuvie hermetini. Sada priznajem da u to vreme ni sam nisam dobro znao o emu se radi. To otkrie me je prevazilazilo", i kao kod mnogih mojih otkria, shvatio sam njegov znaaj tek kasnije. Neprestano sam sluao pitanja: Sta to znai? Sta to znai?

Jednoga dana sam izdubio veliku veknu hleba i stavio unutra maloga Budu, potpuno prekrivenog mrtvim buvama. Zatim sam zatvorio otvor u hlebu komadom drveta, zacementirao sve i napisao na hlebu: Konjska marmelalda". ta je to znailo? Dekorater Zan Miel Frank mi je poklonio dve stolice u najistijem stilu iz 1900. godine. Jednu sam potpuno izmenio stavljajui umesto drvene ploe sedita veliku tablu okolade. Drugu nogu stolice sam produio kvakom sa vrata i tako je stolica izgubila ravnoteu. Druga noga je uvek stajala potopljena u au piva. Nazvao sam ovaj neudobni predmet Atmosferska stolica". Svi koji su gledali stolicu oseali su se muno. ta je to trebalo da znai? Poeo sam tada borbu za lansiranje nadrealistikog predmeta, iracionalnog i sa simbolikom funkcijom, kao i protivteu prianjima snova, automatskom pisanju, i tako dalje. Nadrealistiki predmet je trebalo da bude potpuno nekoristan kako sa praktikog, tako i sa racionalnog gledita. Pariski stanovi, osetljivi prema nadrealizmu, brzo su se napunili nadrealistikim predmetima koji su na prvi pogled delovali zbunjujue, ali koje je svako mogao da dodirne rukama i da se njima zabavlja.

Ovaj novi period uskoro se zavrio. Gala i ja smo imali dosta novca i mogli smo da se vratimo u Kadakes i da tamo ostanemo mesec i po dana. Moj presti se bio prilino uvrstio. Kritiari su ve razlikovali nadrealizam pre i posle Dalija. O svim stvarima se sudilo i razmiljalo uporeujui sa Dalijem. Jedna od tajni moga uticaja bila je i to to je taj uticaj uvek ostao tajanstven. S druge strane, tajna Galinog uticaja bila je dvostruko tajanstvena. Cesto su verovali da su otkrili moju tajnu. To je bila greka! Jer to nije bila moja, ve Galina tajna. Nematina je bila jo jedna od naih tajni. Gotovo nikada nismo imali novca i iveli smo tajno obuzeti brigom zbog toga. Meutim, znali smo da naa snaga lei u tome da to ne pokaemo. Saaljenje blinjega ubija. Snaga, govorila je Gala, ne lei u tome da se izazove saaljenje, ve postienost. Mogli smo da umremo od gladi, niko to nikada ne bi znao. Genio y figura hasta la sepultura, genijanost i stav do smrti", to je bila naa deviza. Liili smo na onoga panca koji nema ta da jede, ali koji u podne odlazi kui i seda za prazan sto na kome nema ni hleba ni vina. eka da ostali zavre ruak. Trg je pust i uspavan pod nemilosrdnim suncem. Sa svih prozora opazie onoga ko prvi, posle obeda, prede preko trga. U zgodnom trenutku na ovek ustaje, stavlja akalicu meu zube i prelazi preko trga aajui ih. Treba da veruju da je jeo, jer inae nee moi nikada da zagrize. im ponestane novca, treba povisiti napojnice, nikada ne popustiti pred osrednjou. ovek moe da se odrekne izvesnih stvari, ali ne treba da im se priklanja. ovek moe da ne jede, ali ne treba da jede loe. Jo od Malage bio sam Galin uenik i ona mi je otkrivala principe zadovoljstva. Ona me je takoe nauila da sagledam realnost svih stvari. Nauila me je da se oblaim, da silazim niz stepenice bez padanja, da ne gubim novac, da jedem i da pri tom ne bacam pileu kost pod tavanicu, da razlikujem neprijatelje. Ona je bila Aneo ravnotee i proporcije koji je najavljivao moj klasicizam. Ne gubei svoju linost, oslobaao sam se likova koji su me muili. Poeo sam da bivam svestan svojih postupaka. Jedna ptica koja je doletela iz Amerike kupila je moje meke asovnike koje sam krstio Upornost seanja". Ta ptica je imala velika crna krila kao krila Grekovih anela. Iako se ta crna krila nisu mogla videti, ovek je morao da opazi belo platneno odelo i veliki panama eir koji je ptica nosila. Ona se zvala Zilijen Levi. Bio je to ovek koji e Ameriku upoznati sa mojim delom. ilijen Levi mi je priznao da moje delo smatra veoma neobinim, ali nepodesnim za publiku i nemoguim za prodaju. On je okaio moju sliku u svojoj kui, iz linog zadovoljstva. Upornost seanja" nije opravdala njegove loe prognoze i bila je nekoliko puta prodavana; najzad je dospela u Muzej moderne umetnosti i tamo je, bez sumnje, jedna od slika koja najvie privlai publiku. Posle toliko napora Gala i ja smo najzad mogli da odemo u Port Ligat. Cim smo se vratili u Pariz, preselili smo se iz Ulice Bekerelbroj 7. u Ulicu Goge broj 7. Taj moderni stan izgledao mi je kao kazna koju su arhitekte izmislile za sirotinju. A mi smo bili siromani! Poto nismo mogli da imamo komode Luj XV, opredelili smo se za iroke prozore otvorene prema svetlosti, za hromirane stolove, i svuda smo postavili ogledala. Gala je umela svemu da da sjaj. Ali, ova skoro monaka strogost budila je u meni elju za luksuzom. Oseao sam se kao empres koji raste u kupatilu. Prvi put sam tada shvatio da su me u Parizu oekivali; da je moje odsustvo znailo jednu prazninu. Ali, kako nastaviti? Moje dve konferencije u Barseloni izleile su patoloke ostatke moje uasne stidljivosti. Oseao sam se sposobnim da po svojoj volji uzvitlam strast i ludilo publike i u meni je rasla elja da stupim u kontakt sa novim mesom", sa novom zemljom koja nije zaraena posleratnom atmosferom. Amerika! Hteo sam da odem tamo, da odnesem svoj plan, da poloim i svoj hleb na taj kontinent. ilijen Levi mi je poslao iseke iz tampe povodom jedne male izlobe koju je organizovao u Njujorku. Tu su bili izloeni moji meki 1 asovnici i nekoliko pozajmljenih slika. Malo je prodato, ali je izloba ipak doivela uspeh, jer se u lancima osealo razumevanje, sto puta objektivnije i bolje upoznato sa stvarima od svega to su pisali evropski kritiari. U Parizu svako prosuuje i izrie sud samo na osnovu svojih estetskih normi. U Evropi sam bio okruen samo pristalicama koje su se izmeu sebe gloile; ovaj graanski rat jo nije bio dotakao Ameriku. Ono to je kod nas ve otkrivalo tragine izglede za budunost kod njih je bilo sami divertisman. Kubizmu u Americi nikada nije pridavan naroiti znaaj, jer je to kod njih bila ve klasirana pojava. Udaljeni od borbe, nepristrasni, nemajui nita da odbiju ili izgube, nita to bi branili i zata bi se borili, mogli su sebi dozvoliti da budu lucidni i da spontano vide ono to trenutno na njih ostavlja najsnaniji utisak, to jest mene. U Evropi se varaju kada misle da Amerika nije sposobna za poetsku intelektualnu intuiciju. To to oni ne gree, to nije zbog toga to imaju ukusa i tradiciju, ve zato to su atavistiki oprezni. Amerika ne bira iskustvom ili srcem, ve na jedan bolji nain, ona bira dubokom i elementarnom snagom svoje jo uvek sasvim ouvane biologije. Ona zna ta joj nedostaje i ta nema. A sve to joj je nedostajalo na d'ihovnom planu doneu joj ja svojim paranoinim delima. Ideja koja je u meni poela da se oblikuje o Americi bila je potkrepljena mojim susretom sa Alfredom Barom, upravnikom Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Upoznao sam ga na jednoj veeri kod Vikonta od Noaja. Bio je mlad, bledunjav i veoma boleljiv. Njegovi istram pokreti liili su na pokrete ptice koja kljuje zrnevlje. I zaista, on je kljuvao savremene vrednosti i veoma razumno odvajao dobro zrnevlje od loeg. Njegovo poznavanje moderne umetnosti bilo je pravo udo. Poto sam bio naviknut na Konzervatore francuskih muzeja, koji nikada nisu uli za Pikasoa, nalazio sam da je on jo udniji. Gospoa Bar mi je predskazala slavnu budunost u Americi, ako tamo budem lino otiao. Gala i ja smo ve bili odluili da putujemo. Avaj! Kako da to uinimo bez novca. Hou da idem u Ameriku, hou da idem u Ameriku..." To se pretvorilo u opsesiju. Gala me je teila. im budemo imali malo novca otii emo... Ali ba u tom trenutku sve je polo nagore. Pjer Kol me je obavestio da na ugovor istie i da mu njegova finansijska situacija ne dozvoljava da ga obnovi. Novani problemi su postali sve ozbiljniji. Ljubitelji, na koje se moglo raunati da e kupiti Dalija, ve su imali isuvie mojih slika, pa ovek nije mogao ni da pomisli da im jo nudi. Iste godine kada je moj presti dostigao svoju vrhunsku taku, ja sam se naao u veoma looj novanoj situaciji. Ne mogui da se pomirim s tim bio sam besan, uzdrano ali stalno besan. U Malagi sam bio odluio da zaradim puno novca i jo uvek u tome nisam uspeo. Videemo! Besneo sam, besneo sam bez prestanka! Na ulici sam kidao dugmeta sa kaputa i lomio ih zubima. Udarao sam nogom kao da elim da se zabijem u asfalt plonika. Jedno vee, vraajui se kui posle neuspelih poseta, u visini Bulevara Edgara Kine susreo sam slepca bez obe noge. Sedeo je u malim kolicima. Kotrljao se sa nekom udnom koketerijom i pokretima, okreui rukom gumene tokove. Zaustavio se u trenutku kada je trebalo da pree iroku ulicu i, izvadivi mali tap, poeo je energino da udara u zemlju traei pomo. Bilo je neega antipatinog u bezobrazluku i sigurnosti ovog oveka. Traio je da ga neko prevede preko ulice. Na ulici nije bilo nikoga osim mene. Samo je, prilino daleko, na ulici stajala prostituka i gledala me. Prioh slepcu i brutalnim udarcem noge u kolica odgurnuh ga iz sve snage. Udario je u suprotni plonik i trebalo je da ispadne iz kolica. Ali ovaj lukavi slepac je predivdeo udarac i vrsto se pridrao rukama. Ukoio se iz uvreenog dostojanstva i ostao nepomian. Ja sam preao ulicu i pribliio se da bih ga pogledo u lice. On je bez sumnje razumeo da sam ga ba ja odgurnuo, jer je odmah promenio stav i, umesto da se ljuti, postao je skroman i ponizan, kao to je, uostalom, njegov fiziki poloaj i zahtevao. Razumeo sam tada da bi mi on, uprkos svom cicijaluku, dao novac da sam mu ga traio. Tako sam otkrio ta treba da inim da bih preao Atlantik. Jer ja nisam bio bez nogu, niti sam bio slep, izgubljen i jadan. Nisam udarao u zemlju tapom traei od nekog nepoznatog da me prevede preko tog okeana koji me je delio od Amerike. Ne, nisam bio potonuo u oajanje. Nasuprot tome, blistao sam od slave. Razumljivo je da niko ne bi pritekao u pomo tigru ak ni kada je gladan. Trebalo je da otmem tap iz ruku tog slepca i da zamahnem oko sebe. Nisam bio paralizovan, trebalo je da delam. Sa malo preostalog novca zadrao sam dva mesta na prvom paroborodu koji je odlazio za Njujork; bio je to Samplen", koji je polazio za tri dana. Trebalo

je pronai ostatak novca za doplatu kabine, i za obezbeenje boravka u Njujorku bar za dve nedelje. itava tri dana jurio sam po Parizu naoruan simbolinim slepevim tapom koji se u mojim rukama pretvorio u arobni tapi ljutnje. Udarao sam bezobzirno desno, levo. Poto sam tri dana tresao grane sree, ona se odluila, i mala kia zlata najzad mi je dozvolila da konano predvidim putovanje. Od silnog straha da u propustiti brod, doao sam tri sata ranije na stanicu odakle je trebalo da krene transatlantski voz. Stalno sam gledao u asovnik i u naeg nosaa, jer sam se bojao da e nas izdati. Gala me je drala za ruku da bi umirila moju nervozu. Znao sam da u se smiriti tek kada budem na brodu. Kada sam se popeo na voz, stigli su novinari i fotografi i zamolili me da siem. Zeleli su da me slikaju pored lokomotive. Morali su da se zadovolje time da me slikaju na prozoru vagona. Isuvie me je bilo strah da e voz krenuti dok se ja budem slikao. Strah da ne propustim putovanje u Ameriku nije me potpuno napustio ni kada sam se naao na amplenu". Tek to smo izali na otvoreno more mene je obuzeo pravi uas od okeanskog prostranstva. Mislio sam da je brod isuvie veliki i da je njime veoma teko rukovati i izbei katastrofu. Od svih putnika ja sam najsavesnije reagovao na sve lane pozive na uzbunu i stavljao sam kotur za spasavanje etvrt sata pre ostalih. to je bilo jo gore, traio sam da i Gala bude isto toliko predostrona. Nju je to ili ljutilo ili zasmejavalo do suza. I Kares Krosbi je putovala na amplenu". Razoarana to nije mogla da realizuje na plan o hlebu dugakom petnaest metara u Ermenonvilu, razgovarala je sa kapetanom i zamolila ga da naredi da nam se ispee to je mogue dui francuski hleb. Upoznali su nas sa brodskim kuvarom i on je obeao da e nam umesiti dva i po metra dugaak hleb koji e iznutra uvrstiti drvenom palicom. Sutradan su mi doneli u kabinu, lepo uvijen u celofan, taj hleb kojim sam mislio da zainteresujem novinare ako budu doli da me intervjuiu. Svi su na brodu sa prezirom govorili o neobrazovanim i indiskretnim novinarima koji vas, ne prestajui da vau gumu, zasipaju pitanjima. Svi su se pretvarali kako su pronali nain da ih izbegnu, ali to je bila hipokrizija, jer su svi u stvari umirali od elje da budu intervjuisani. Ja sam, suprotno tome, stalno ponavljao: Oboavam publicitet, i ako budem imao sree da novinari saznaju ko sam i da mi postave pitanja, dau im svoj hleb, kao to je sveti Franja inio sa pticama. To je bilo toliko neukusno da moji sagovornici nisu mogli da se uzdre, pa su mi to pokazivali mrtei se i stiskajui usne. Ali sam ja tvrdoglavo pitao svakoga: ta mislite, na koji nain moj hleb moe da proizvede maksimum efekta na novinare?

Stigli smo u Njujork i dok smo obavljali formalnosti potrebne za iskrcavanje, obavestili su me da novinari ekaju u mojoj kabini. Dogodila mi se ista ona neprijatnost koja se dogodila i Diogenu onoga dana kada se pojavio nag sa svojim buretom i zapaljenom sveom. Niko ga nije pitao o onome o emu je on eleo da ga pitaju. Mene nijedan novinar nita nije pitao o mom hlebu, koji sam drao as pod rukom, as kao neki ogroman tap. Ipak, izgledalo je da su veoma dobro obaveteni o mojoj linosti i o detaljima mog privatnog ivota. Da li je tano pitao je jedan od njih da ste naslikali jedan portret vae ene sa dva peena kotleta na ramenima? Da, tano je, ali kotleti nisu peeni nego sirovi. Zato? Zato to je i Gala sirova. A zato ba kotleti sa vaom enom? Volim kotlete i volim svoju enu. Ne vidim zbog ega ih ne bih naslikao zajedno?

Nesumnjivo je da su ovi novinari bili daleko iznad svojih evropskih kolega. Imali su hladan i otar ukus za nonsens i poznavali su odlino svoj zanat. Tano su znali kako mogu da dobiju priu". Njihovo oseanje za senzacionalno trenutno bi ih uvelo u sr svakog problema i oni su odatle izvlaili ono to e posluiti kao hrana milionima gladnih italaca. U Evropi, novinar kree na intervju sa ve izredigovanim lankom. Odlazi tamo da bi potvrdio ono to on misli o tome, ili to njegove novine misle, a itaocu ostaje da razrei da li je to istina ili nije. Evropa ima oseanje za istoriju, ali ne i oseanje za novinarstvo. Na dan moga dolaska u Ameriku novinari su se vratili iz jutarnjeg lova sa dobrim plenom i sa dva sirova kotleta koja su pobedonosno bacili u vazduh. To isto vee svi su jeli sirove kotlete, a ja znam da u nekim udaljenim krajevima Njujorka jo uvek glou moje kosti. Iziao sam na most Samplena" i ugledao Njujork, zelenosiv i prljavobeo, nalik na ogroman rokfor. Kako volim rokfor, uzviknuo sam: Njujork me pozdravlja! I ja sam ga sa svoje strane pozdravio u njegovoj zaista kosmikoj veliini. Njujorku, ti si kao neki Egipat! Ali kao Egipat okrenut naopake, jer faraoni su podigli piramide robovanja Smrti, a ti die piramide demokratije da bi pobedio Smrt! Probudio sam se sutradan, oko est asova ujutru, na sedmom spratu hotela Sen Moric", posle dugog sna o erotizmu i lavovima. Svi dogaaji toga dana sistematski su opovrgavali klie moderne mehanizovane varoi", koji su nam evropski avangardni estetiari nametnuli kao primer antiumetnike nevinosti. Ne, Njujork nije bio moderna varo, ili bar, nije to vie bio. Njujork se uasavao modernizma. Poeo sam sa nizom koktel partija, to popodne, u jednoj kui u Park Aveniji, iji se antimodernizam manifestovao jo od fasade. Zgrada je bila nova. Jedna ekipa radnika patinirala je crnim dimom bele zidove da bi dobili boju karakteristinu za pariske graevine. Ba u to vreme, evropski arhitekti, razni Korbizjei, lupali su glavom da bi otkrili nove blistave materijale koji ne crne i da bi na taj nain podraavali takozvani sjaj Njujorka. im sam uao u lift, opazio sam jednu udnu stvar. Umesto da bude osvetljen elektrinom strujom, u liftu se nalazila samo velika svea. U dnu kabine bila je okaena prilino velika dobra reprodukcija E1 Greka, oiviena okvirom od crvenog panskog somota. Uinilo mi se da je somot autentian, verovatno iz XVI veka. I to nije bilo sve. Stan nije prevario moja oekivanja: tamo se mogla nai gotika, panska renesansa, jedan Dali i dvoje orgulja. itavo popodne iao sam iz jednog stana u drugi, iz jedne hotelske sobe u drugu, s jedne koktel partije na drugu. Pre nego to sam, te druge noi boravka u Njujorku, zaspao, video sam ponovo u mati detalje ovog prvog susreta sa Amerikom. Ne, hiljadu puta ne, poezija Njujorka ne sastoji se u onome to su hteli da nam nametnu, a naroito, ne sastoji se u optoj i pravolinijskoj arhitekturi Rokfelerovog centra. Ne, poezija Njujorka je bila stara i estoka kao poezija sveta, kao vena poezija. Moja izloba kod ilijena Levija imala je veliki uspeh. Veina slika je bila otkupljena, a tampa, iako agresivna, morala je da prizna moj imaginativni slikarski talenat. Trebalo je da se vratim u Evropu na Normandiji".

Moje drugo putovanje u Ameriku bilo je ono to se moe nazvati oficijelnim poetkom slave. Sve moje slike su rasprodate jo na dan otvaranje izlobe. Times Magazine je tampao na naslovnoj strani moju fotografiju koju je snimio Men Rej. Podnsalov je glasio Nadrealista Salvador Dali: jedan empres, jedan arhiepiskop i jedan perjani oblak izleteli su kroz prozor." Postao sam izvanredno popularan. Zaustavljali su me na ulici i traili autogram. Stizala su mi pisma iz najudaljenijih krajeva Amerike. Na mene se spustila kia ekstravagantnih ponuda. Ovaj sluajni uspeh, kao i manje sluajan uspeh moje izlobe u Londonu, svi ti znaci da je sve polo nabolje, trebalo je da me odueve. Umesto toga, postao sam rtva neke neizrecive depresije. eleo sam, i to to bre, da se vratim u paniju. Neizmeran umor je pritiskao moju histeriju, koja je inae uvek bila ,,na gotovs". Bilo mi je dosta skafandara, rakova telefona, mekih klavira, arhiepiskopa i empresa koje bacaju kroz prozor, dosta publiciteta i dosta koktel partija. Hteo sam odmah da vidim Port Ligat, gde u najzad moi da uinim znaajne stvari. Stigli smo u Port Ligat krajem jednog decembarskog popodneva. Nikada nisam tako dobro shvatio beskrajnu lepotu tog pejzaa. Obeao sam sebi da uivam u svakom trenutku ovog boravka, ali neki tupi nemir me je udarao po grudima. Prve noi nisam mogao da spavam. Sutradan sam leao pored mora. Sjajni ivot koji sam provodio poslednjih meseci u Londonu, Njujorku, Parizu, inio mi se dalek i nestvaran. Nisam uspevao da odredim razloge ni prirodu onoga to me je pritiskalo. ta je? Ima sve ono to ve est godina eli. Nalazi se u tvom Port Ligatu, predelu koji voli najvie na svetu. Vie te ne mue zaglupljujue novane brige. Moe poeti da troi vreme na svoja vea dela, ona koja iz najveih svojih dubina eli da zapone. Zdravlje ti je odlino. Moe da bira meu projektima za filrn i pozorite koje ti nude... Gala bi bila srena da ve ne poinje da se brine zbog brige koja bora tvoje elo... Gala me je savetovala nekoliko puta da smirim nerve hladnim kupanjem. Svukao sam se i zaronio u ledenu i bistru vodu zimom uspavane plae. Stojei nag na suncu koje je peklo kao usred leta, osetio sam kako mi se nemir uspinje kroz meso... Gala me je pozvala na doruak i ja sam uzdrhtao. Vraajui se kui objasnio sam sve Gali. Nita mi nije. Znam da je moja slava tu, zrela kao smokva sa Olimpa. Dovoljno mi je da stegnem zube i da vaem da bih joj osetio ukus. Nemam nikakav drugi razlog za brigu. A ipak, taj nemir raste a ja ne znam ni kud ide ni odakle dolazi. Ali on je tako snaan da me plai. Evo ta mi je: ne postoji nita ega bih se bojao, ali se bojim straha, a taj strah od straha izaziva u meni strah! Moj strah od straha bivao je sve odreeniji. Bojao sam se da u poludeti i umreti. Vie nisam spavao. Bio sam obuzet nemirom. Preko dana, kukaviki sam trao da se sklonim meu ribarima koji su ekali prestanak tramontane. Prie o njihovim nesreama pomalo su me oslobaale mojih opsesija. Ispitivao sam ih o njihovom strahu od smrti. Oni ga nisu poznavali. Mi govorili su oni mi smo ve vie od pola mrtvi.

Jedan je sekao ulj sa tabana, drugi je eao koru svojih zagnojenih ruku. Gala mi je donosila amerike novine i ja sam itao kako elegantne ene upotrebljavaju ru Dali, i kako se maharana od Kapurtala pojavila na jednoj batenskoj sveanosti sa dijamantima u obliku kapi vode koja je kapala iz prirodne rue. Donosio sam flae ampanja i mi smo ih pili na plai jedui morske jeeve. Vetar e potrajati bar jo tri dana. Gala, doi, donesi mi jastuk i vrsto mi stegni ruku. Verujem da u zaspati. Manje sam uznemiren. Lepo je sada ovde.

Zaspao bih najzad, usred tihih razgovora i snanog mirisa ovih ribara sa homerovskim duama. Kada sam se probudio, vie ih nije bilo. Izgledalo je kao da vetar prestaje. Gala se naginjala nad moj san, zabrinuta zbog mog vaskrsenja. Kao lutka leptira bio sam se obavio svilenim prostirkama svoje mate. Trebalo ih je iscepati da bi se pojavio paranoini leptir mog duha, izmenjen, iv i stvaran. Ustani i hodaj nareivala je Gala. Jo ni u emu nisi uspeo. Mora da prieka smrt! Moja slava nadrealiste nee vredeti nita dok nadrealizam ne ukljuim u tradiciju. Trebalo je da se moja mata vrati klasicizmu. Ostalomi je da dovrim jednJo delo i za taj posao mi nee biti dovoljan ostatak ivota. Gala me je uverila u to. Umesto da stagniram u svom anegdotskom uspehu, trebalo je da se borim za vane stvari. Prva od njih bie da klasiciziram svoj ivot, da mu dam oblik, kosmogoniju, sintezu, venu arhitekturu.

Contents Tajni ivot Salvadora Dalija Roenje salvadora dalija Anegdotski autoritet Detinjstvo Mladiko doba Kameno doba Susret sa galom Moja borba Ponovo pariz

Table of Contents
Tajni ivot Salvadora Dalija. 1 Roenje salvadora dalija. 2 Anegdotski autoritet. 5 Detinjstvo. 13 Mladiko doba. 21 Kameno doba. 29 Susret sa galom.. 44 Moja borba. 67 Ponovo pariz. 69