JEFIMIJA Jefimija, cerka gospodara Drame I zena despota Ugljese, u miru, Daleko od sveta, puna verske tame, Veze

svilen pokrov za dar manastiru. Pokraj nje se krve narodi I guse, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili. Ona, vecno sama, na zlatu I svili Veze strasne bole otmene joj duse. Vekovi su prosli I zaborav pada, A jos ovaj narod kao nekad grca, I meni se cini da su nasa srca U grudima tvojim kucala jos tada, I u mucne case narodnoga sloma, Kad svetlosti nema na vidiku celom, Ja se secam tebe I tvojega doma, Despotice srpska s kaludjerskim velom! I osecam tada, da, ko nekad, sama, Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace, Nad plamenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva I place... NAPUSTENA CRKVA Lezi stara slika raspetoga Hrista. Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra; Oci mrtve, usne blede, samrt ista; Nad glavom oreol od kovana srebra. Dar negdasnjeg plemstva i poboznog sebra, Djerdan od dukata o vratu mu blista. Po okviru utisnuta srama cista, A okvir je rez'o umetnik iz Debra. Takav lezi Hristos sred pustoga hrama. I dok neosetno, svuda pada tama, I jato se nocnih ptica na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruze vampiri, Ocajan i strasan, Hristos ruke siri, Vecno cekajuci pastvu, koje nema...

SIMONIDA (Freska u Gracanici) Iskopase ti oci, lepa sliko! Veceri jedne, na kamenoj ploci, Znajuci da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nozem izbo oci! Ali dirnuti rukom nije smeo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo Pod kojim lezi kosa tvoja gusta. I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskicenu mozaik-odelu Dok mirno snosis sudbu tvoju grubu, Gledam te tuznu, svecanu i belu; I kao zvezde ugasene, koje Coveku ipak salju svetlost svoju, I covek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda sto vec ne postoj, Tako na mene sa mracnoga zida, Na pocadjaloj i starinskoj ploci, Sijaju sada, tuzna Simonida, Tvoje vec davno iskopane oci... LJUBAVNA PESMA Sume bokori cvetnog jorgovana, I noc zvezdana treperi, I zudi Za bujnu ljubav, svetu Bogom dana. Dok mesecina nasmejana bludi, Sume bokori cvetnog jorgovana. U taku noc je pozudnu I strasnu Izolda nekad cekala Tristana. Bude se groblja uz kuknjavu glasnu I secaju se prohujalih dana. U taku noc je pozudnu I stasnu,

Noseci sobom lestvice od svile, Starinski vitez , pun vere I nade, Hitao zamku svoje verne Vile, I pevao joj strasne serenade. Starinski vitez pun vere I nade!

Sumi, o noci prohujalog doba! U srcu nosim nekadanje ljude. Povorke bele dizu se iz groba, I sa mnom ljube, stepe, ceznu, zude! Srasno I zudno! Ona mene ceka Ko nekad plava Izolda Tristana. Strepi, I slusa topot iz daleka, I cuv mirisni zanosno carlija U bokorima cvetnog jorgovana! ISKRENA PESMA O, sklopi usne, ne govori, cuti, Ostavi misli nek se bujno roje, I rec nek tvoja nicim ne pomuti Bezmerno silne osecaje moje. Cuti, i pusti da sad zile moje Zabrekcu novim, zanosnim zivotom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje Pred velicanstvom prirode; a potom, Kad prodje sve i malaksalo telo Ponovo padne u obicnu camu, I zivot nov i nadahnuce celo Necujno, tiho potone u tamu, Ja cu ti, draga, opet reci tada Otuznu pesmu o ljubavi, kako Ceznem i stradam i ljubim te, mada U tom trenutku ne osecam tako. I ti ces, bedna zeno, kao vazda Slusati rado ove reci lazne, I zahvalices Bogu sto te sazda, I oci ce ti biti suzom vlazne. I gledajuci vrh zaspalih njiva Kako se spusta nema polutama, Ti neces znati sta u meni biva, Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki zivac rastrese i nadme, I osecaji navale ko plima. Za taj trenutak zivota i milja, Kad zatreperi cela moja snaga,

Neka te srce moje blagosilja. Al' ne volim te, ne volim te, draga! I zato cu ti uvek nesto reci: cuti, Ostavi dusu nek spokojno sniva, Dok kraj nas lisce na drvetu zuti I tama pada vrh zaspalih njiva. DOLAP Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo, Stoji kao spomen iz prastarih dana. Njegovu sam skripu kao dete cuo. Stara gruba sprava davno mi je znana. Jedan mali vranac okrece ga tromo, Malaksao davno od teskoga truda. Vuce bedno kljuse sipljivo I romo, Bic ga bije, ular steze, zulji ruda. Vrance, ti si bio pun snage I volje, I dolap si stari okretao zivo. Tesila te nada da ce biti bolje; Mlad I snazan, ti si slatke snove sniv'o. Al' je proslo vreme preko tvoje glave, Iznemoglo telo, malaksale moci; Poznao si zivot I nevolje prave, I julijske zege I studene noci. O kako te zalim!- gle, suze me guse,Olicena sudbo svih zivota redom, Tebe, bracu ljude, I sve zive duse, Jednake pred opstom neminovnom bedom. Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati? Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece. Ali bic fijukne...Napred, nemoj stati, Dok ne padne spasonosno vece. Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo, Svuda oko tebe buja trava gusta, I mirise njene cuv donosi vreo. Ali bic fijukne. Zbogom, nado pusta! Ti si, kao I ja ,od mladosti rane Osetio opstu sudbu sto nas gazi, I gladan I zedan provodio dane Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao I ja, na julijskoj zezi, Dok zubori voda kraj tebe u viru, Sanjao o sreci, nagradi, I nezi, Sanjao o dobrom, zasluzenom miru. O, ko zmija ljuta kosuljicu svoju, Ostaviti bedu, nesrecnu I zlobu, I udarce bica stecene u znoju, I svemocnu podlost I opstu gnusobu! Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati, Ne mirisi travu, ne osecaj vir; Nagradu za trude nebo ce ti dati: Mracnu, dobru raku, I veciti mir! Obina pesma Naa je ljubav bila kratkog veka, trenutak jedan - tek godinu dana, i rastavi nas naglo sudba preka, bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svai nam je prolo pola dana, u pomirenju munom, pola noi. I beao sam iz naega stana traei mira u poljskoj samoi. No to je bilo samo kratko vreme, pa postadosmo tui jedno drugom, i gledasmo se u utanju dugom tupo, ko sito dete eerleme. I tako sve je prolo; i ja sada ne mogu kleti nebo ni sudbinu, il', s pesnicama stisnutim, pun jada, prokleti ene ili podlost njinu. Pa ipak, da si samo katkad znala veliki kobni oganj due ove, i silnu ljubav to niti ko hala sve druge misli, i nade, i snove; pa ipak, da si samo katkad htela u zanosu, i slinu mekoj svili, da kae nenu re iz srca vrela mi bismo moda dugo sreni bili! A sad polako tee ovo vreme, postasmo tako tui jedno drugom,

i gledamo se u utanju dugom tupo, ko sito dete eerleme.