EDIPOV KOMPLEKS Edipov kompleks se tradicionalno vidi kao jezgreni kompleks (Kernkomplex) oko kojeg se odvija Freudova teorija.

On je, pretpostavlja se, odgovoran za savladavanje incestualnih elja dece prema svojim roditeljima, to ukljuuje kako erotske tako i destruktivne komponente, kao i pratei [oseaj] krivice i strah od odmazde. Pozitivan Edipov kompleks predstavlja incestuoznu elju dece prema roditeljima suprotnog pola.Negativni edipov kompleks tie se elje dece prema roditeljima istog pola. U tradicionalnoj formulaciji, dete se oslikava kao ono koje otkriva, istrauje i prolazi kroz kompleks tokom specifine faze razvoja nazvane 'edipovska faza', t.j. faza izmeju tree i pete godine ivota. Kompleks stoga slui da unapreuje detetov psihiki razvoj i da konsoliduje funkcije njegovog ega i superega, kao i da pomogne u orijentisanju njegovih seksualnih sklonosti. Tokom ove faze, pretpostavlja se, svaki pojedinac stie izvesni efektivni odnos kroz spoznaju zakona koji upravlja detetom/majkom/ocem (trijadom), i stoga bira jedan propisan put izvan kompleksa: odbijanje incestuozne elje i identifikacija sa roditeljem istog pola. Zakon tada deluje unutar deteta kroz superego a sloboda erotskog izbora izvan incesta razvija se unutar ego-a. Potpuno je jasno da je ovakva tradicionalna formulacija Edipovog kompleksa optereena preteno paradoskima na koje su mnogi psihoanalitiki i feministiki kritiari ukazali. Najpre, potpuno se ignorie i potiskuje majka, koja se optuuje ili da podstie incestuoznu elju, ili da ohrabruje regresiju. Drugo, imamo prihvatanje oevog prava nad majkom, i uzdizanje patrijahalnog prava kao univerzalnog i normativnog principa koji odreuje psiho-seksualni razvoj. Konano, falogocentrina vladavina svih psiho-seksualnih odnosa iskljuuje bilo ta specifino ensko: falus i kastracija, npr., odreuju ne samo konstituisanje polne razlike, nego 'znanje' o njoj, kao i njegovo pretpostavljeno heteroseksualno 'razreenje'. Freudovo stanovite Edipov kompleks je inspirisan tragedijom o kralju Edipu koja nam se kao takva prenosi tebanskim ciklusom legendi. Edip postepeno otkriva lanac prolih dogaaja koji su doneli kugu njegovoj kraljevini. Shvata da je starac koga je ranije ubio na rasrku bio Laj, njegov otac, a da Jokasta - njegova ena i majka njegove dece, jeste zapravo i njegova majka. Kada se istina obelodanjuje, sebe oslepljuje i bei iz kraljevstva. Ova pria Freuda naroito zanima i dosta dugo. Njegovo prvo direktno upuivanje na Edipa nalazi se u pismu njigovom prijatelju Wilhelmu Fliessu datiranom 15. oktobra 1897. god. u kome on govori o naroitoj snazi jedne Sofoklove drame - Kralj Edip: Svanula mi je jedna ideja od opte vanosti. Shvatio sam da sam bio u ljubavi sa mojom majkom i da sam bio ljubomoran na svog oca i sada smatram da je to univerzalni doivljaj iz ranog detinjstva...'

(Freud, 1985, str. 272). U to vreme se, meutim, ove opservacije o jednoj 'ideji od opte vanosti' nalaze zajedno pored drugih. Tada je vie bio primetniji njegov interes za drugu stranu incesta, odnosno za seksualno zlostavljanje dece od strane roditelja, te da li su izvetaji pacijenta o ovome stvarni ili fantazija. tavie, Oedipus Rex je samo jedna od pomenutih drama meu drugima poput Grillparzerove Prababe (Die Ahnfrau) i Shakespearovog Hamleta. ak i kad mu daje poasno mesto po prvi put u Tumaenju snova (1900), on jo uvek citira Kralja Edipa u optim poreenjima sa Hamletom, Timonom Atinskim i Macbethom. Freudov interes za Edipa biva povezan sa 'kompleksom' tek kroz itanje i debatu sa Jungom. Jung je bio prvi koji ce povezati tehniku asocijacije rei sa kompleksnom prirodom priseanja prolosti: takvo priseanje, pie Jung 1905. god.,koje je sainjeno od velikog broja sastavnih ideja, zove se 'kompleks ideja'. Cement koji dri kompleks zajedno je 'prepoznatljivo oseanje' ('feeling-tone') zajedniko svim individualnim idejama, u ovom sluaju je to nesrea (Jung, 1973, 2, str. 321, italiks u originalu). Postavljanjem edipovskog 'kompleksa ideja' , Freud je mogao stoga da povee (cementira) zajedno pozitivne i negativne aspekte incesta i njegove prohibicije u takvim prepoznatljivim oseanjima (feeling-tones) kao to su bespomonost, strah od kastracije i elja za penisom. Freud prvi put upotrebljava termin 'Edipov kompleks' u spisu 'Poseban tip objekt izbora' (1910) mada su prethodne reference na Edipov karakter kasnije proirene u fusnotama da se odnose na kompleks. U ovom konteksu je bitno naglasiti da njegovo prvo upucivanje na jezgreni kompleks ' (Kernkomplex) u 'Seksualnim teorijama o deci' (1908) se ne odnosi zapravo na Edipov kompleks, ali da je tek retrospektivno doveden sa njim u vezu. Uopteno govorei Freudov rani rad o seksualnosti iznosi izenaujue malo o Edipu a jo manje o Edipovom kompleksu (up. Tri eseja o teoriji seksualnosti, 1905). Edipov kompleks je bio tek onda jasno identifikovan kao sr-kompleks, kada je Jung poeo da dovodi u pitanje Freudovu seksualnu etiologiju neuroza. Do 1920. god. on je postalo 'ibolet' po kojem su se razlikovale pristalice psihoanalize od njihovih oponenata. Ironino je da su, do vremena kada je Freud konano formalizovao Edipov kompleks kao centralni za njegovu strukturalnu teoriju u 'Ego i Id' (1923), drugi analitiari vec bili ispunili oigledne praznine sa njihovim pogrenim itanjima i postavkama, i bili poeli da postavljaju pitanja i o vremenskom i o psihoseksualnom okviru. Ne iznenauje stoga to mnogi potonji kritiki radovi o Edipovom kompleksu pokazuju samo tanke tekstualne veze sa Freudom. Kritika Freudovih stanovitva Mogue je razlikovati tri glavna trenda kritike reakcije na Freudovo gledite Edipovog kompleksa, od kojih je svaki imao veoma razliit uticaj na feministiku teoriju: kulturoloka kritika, koja se fokusira na unutranju dinamiku edipovskog

ciklusa [mitova] i na njegov nedostatak kulturne univerzalnosti; Lacanova kritika, koja ukazuje na odsustvo adekvatnog objanjenja 'simbolikog' u Freudovoj formulaciji i pokuaja da ih prui; i konano, kritika Melanie Klein, koja postavlja pitanje o strukturi, datovanju i znaaju edipovske dinamike, zalaui se za jae isticanje pre-edipovskog [stanja]. Kao est uvod u kulturoloku kritiku slui primedba da je Freud izvrnuo i pogreno proitao originalnu priu. Navodi se npr. da je Freud prevideo injenicu da je Laj, Edipov otac, nameravao takoe da ubije svog sina kako bi predupredio ostvarivanje proroanske osude (Devereux, 1953). Ovo se ponekad proiruje, i u tome se vidi indikacija da se Freud nije mogao suoiti sa prolou sopstvenog oca. Prema nekim izvorima, ta vie, Laj je 'izmislio' homoseksualnu pedofiliju, te se ak ukazivalo na to da je Freud potisnuo injenicu da oevi seksualno zloupotrebljavaju sinove (Krll, 1986, str. 61-63). Ovakav literalni kiticizam zasniva se na tvrdnji da Edipov ciklus konstituie itav tekstualni korpus, ega je Freud bio svestan, i da su varijanta kao i slobodna asocijativna itanja nemogui. Pored Eshila, Evripida i Sofoklea, zapravo barem jo deset drugih savremenih izvora grkih autora doprinose obavetenja o edipovskom ciklusu, daju mnoge druge varijante mita, ukljuujui i to da se Edip nije sam oslepeo, da njegove sinove nije rodila Jokasta, nego neka druga ena i da su ga ubile Lajove furije osvete. ak i da je Freud bio svestan ovog ireg konteksta ini se razboritijim da se zakljui da je ova elaboracija Edipovog kompleksa izvuena selektivno i slobodno-asocijativno iz tebanskog korpusa tekstova. Glavna tok kulturoloke kritike Edipovog kompleksa tvrdi da je on ogranien na Zapadnu kulturu, crpei svoju kritiku inspiraciju iz antopolokih studija Malinowskog, Meada, Reicha i Roheima iz '20-tih i '30-tih koja spori ubedljivost Edipovog kompleksa u matrijahalnim drutvima. Claude Lvi-Strauss (1969) smatra da je ova debata zastarela i pokuava da opravda Freuda tvrdei da su razliita familija ili strukture moi sekundarni u edipovskoj dinamici. Ono to je primarno jesu pre incest tabui koji univerzalno struktuiraju polnu razliku. Lacanova kritika se gradi na Lvi-Straussovoj intervenciji i dodaje dualnu definiciju artikulacije incestnog tabua Edipovog kompleksa. Najpre se tvrdi da kompleks struktruira detetovu konfrontaciju izmeu elje i zakona. Bitno je ovde primetiti da zakon pre-odreuje pojavu deije elje, ba kao to proroanstvo pre-odreuje priu pre nego to Edip stupa na scenu (Lacan, 1988, 2, str. 22933). Ovo struktuiranje konfrontacije izmeu elje i samog zakona sadre komponente koji se meusobno saodnose, da bi poveli dete napred kroz kompleks: ovde su krucijalni imago fragmentiranog tela, stadijum ogledala i igra diska (Lacan, 1966, 1977). Drugo, kao rezultat ovog struktuiranja, dete stie jezik i temporalizaciju koji lociraju, oblau (capitonner) i zakrivaju elju. Prema Lacanu, glavni problem sa Freudovom formulacijom lei u neadekvatnosti termina iznetih za analizu ovih lingvistikih i temporalnih aspekata kompleksa. Freud se obraa samo pre-

edipovskom imaginarnom registru i post-edipovskoj realnosti, i ima neadekvatno shvatanje simbolikog registra koji artikulie oboje (up. Laplanche, 1981). tavie, Freud nije u potpunosti iskoristio radikalno novu formu temporalnosti koju je otkrio sa Nachtrglichkeit(naknadnost ili odloeno delovanje), i esto se vraa natrag u pojam realnog kao suprostavljenog simbolikom ili kao (pro)ivljenom vremenu (Lacan, 1977, str. 48). Otuda Freudova zavedena potreba iz 'Totema i tabua' (1912-1913) da argumentira postojanje realnog patricida u staroj istoriji, da prua poetak edipovskom procesu. Kritika Melanie Klein (1882-1960) deli ovu zabrinutost u vezi sa temporalnou Edipovog kompleksa, ali eli radije da locira njegovu pojavu u prvoj godini ivota. Njeni razlozi za ovo potiu uglavnom iz klinike opservacije, koje u stvari primoravaju na vane teorijske revizije kompleksa (Klein, 1975, tom 1). Kleinova podrava stanovite da dete ne samo da ispoljava nasilnu agresiju tokom ovog ranog perioda, nego da takoe ima iskustvo krivice to se moe tumaiti kao prethodnica superegu. Mada u ovoj fazi dete nema pristup genitalnim komponentama koje Freud povezuje sa edipovskom fazom, ali je povezano unutar oralnog i analnog univerzuma u kojem agresivni nagoni odvajaju ili

fragmentiraju objekte koji ne doputaju zadovoljstvo. Za Klein se otuda Edipov kompleks ne fokusira primarno na oca, ili na penis, ili na simboliki falus, ili na pretnju kastracijom. Fokusira se pre na majku i na grudi, koji su dobri objekti ako zadovoljavaju, ili loi objekti ako se odbijaju. tavie, agresivne fantazije koje prate odbijanje grudi su oralne a ne faline. ak i ako otac i njegov penis stupaju na scenu, oni slede istu figuraciju kao fantazije o grudima, zamiljaju se kao sisani radi zadovoljavanje ili se doivljavaju kao odbijanje (Klein, tom 1, str. 370ff.). Klein je inspirisala feministiku kritiku Jessice Benjamin (1990), Nancy Chodorow (1978), Dorothy Dinnerstein (1976) o propisanoj ulozi majke u Edipovom kompleksu. One se pozivaju na Kleinovu kako bi izloile implicitni moralizam u Freudovoj epipovskoj formulaciji, koji degradira majku, njeno telo i njeno majinstvo na kompleksualni materijal koji treba da se 'razrei' u skladu sa podrazumevanim superiornim patrijahalnim zakonom. Prihvatiti Freuda ne znai samo instituisati jednosmerni proces odvojen od primalnog odnosa sa majkom, ali takoe i videti majku kao mesto za regresivna i 'loa' oseanja: Mit o dobrom paternalnom autoritetu koji je racionalan i koji predupreuje regresiju oiuje oca od svakog terora i... premeta ga na majku, tako da ona nosi zlo za njih oboje' (Benjamin, 1990, str. 136). Zakljuci Kao posledicu ovog intezivnog i raznolikog kriticizma, mnogi uoavaju umanjenu vanost edipovog kompleksa za psihoanalitiku i feministiku teoriju. Debata je,

umesto toga, premetena na pre-edipovsku i ranu edipovsku fazu i uinjeni su pokuaji da se ponovo iscrta mapa razvoja deteta, u ovom sluaju, u ne seksistikim okvirima. Naroito je vana revalorizacija majke i detetovog ranog odnosa sa njom. Neki, poput Luce Irigaray (1985) , fokusiraju detetov ulazak u polnu razliku i istiu da ima mesta za elaboriranje novog jezika za ene (parlerfemme) koji uiva fluidnost imaginarnog i odbija da bude zatvoren u fiksirani i zatvoreni simboliki poredak. Drugi, poput Jeana Laplanchea (1989) zalau se za primalni 'prioritet drugog' u kojem dete dobija poruke od majke koje ne moe da razume. Grudi npr. nisu samo izvor hrane ili utehe, nego jedan erotski objekat i svetu odraslih to dete osea ali ne moe da procesuira (obradi, shvati. Eng. but cannot process). Branioci Edipovog kompleksa usredsreuju se na pobijanje kritika ukazivanjem na njegovu konsolidaciju superega. Janine Chasseguet-Smirgel (1985) sugerie da Edipov kompleks artikulie napredovanje od ego-ideala koji omnipotentno idealizuje 'jedno' sa majkom, do superega koji omoguuje njenu realistiniju i bolje izdiferenciranu percepciju. Neke feminiskinje su odbacile ovo preformulisanje jer ono porie da otac moe takoe biti objekt idealizacije inkorporiran u ego-idealu (Benjamin, 1990, str. 148-154). Umesto toga one predlau konano ironino iskrivljenje verzije ove prie: moda je sam Edip pomeao ego-ideal sa superegom i tako idealizovao svog oca kao garanta porodinog zakona i harmonije, pre nego to je sebe realistiki prepoznao kao nocioca tragedije.