Univerzitet u Novom Sadu Tehniki fakultet Mihajlo Pupin

SEMINARSKI RAD
Predmet: Pedagogija Tema: Ideja o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Student: Aleksandar Jevremov 106/09/10 Inenjerstvo

Profesor: doc. dr Sneana Babi Kekez Asistent: mr Sneana Joki

Zrenjanin, 2011. godina

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Sadraj

Sadraj ........................................................................ 2 Uvod Opte o Humanizmu i Renesansi ...................... 3 Ideje o vaspitanju u doba Humanizma i Renesanse. ..... 5 Humanistika pedagogija ............................................ 6 Znameniti pedagozi - humanisti ................................... 8 Literatura .................................................................. 11

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Uvod Opte o Humanizmu i Renesansi

Re pedagogija je grkog porekla iz vremena antikih drava i sastavljena je od dve rei pais, paidos znai dete, odnosno deak, a ago, agein znai voditi. U poetku je ovaj termin imao bukvalno znaenje, rob je vodio dete od kude do mesta gde se tadanja omladina okupljala radi sticanja obrazovanja. Taj rob se zvao pedagog, tj. onaj koji vodi dete. Meutim prema neim teoretiarima, rob se nije brinuo samo o sigurnosti deteta na putu od kude i do nje, ved se brinuo i o njegovom ponaanju. Za razliku od deaka devojice su ostajale sa svojim majkama u kudi. U Rimu se pojam pedagoga menja, te je to sada ueni rob, najede Grk, koji sam poduava decu. Nazivali su ga paedagogus. Ved tada kao i kasnije, sam termin voenje se menja iz bukvalnog u preneseno znaenje; pedagog je onaj koji usmerava, obrazuje i vaspitava.

Humanizam i Renesansa

su izmeu ostalog doneli i procvat

pedagoke misli. Istiu se Vitorio da Feltre, Erazmo Roterdamski, Ludvig Vives, Fransoa Rable i drugi. Ono na emu humanisti posebno insistiraju je obogadivanje sadraja o kojima de se uiti, posebno prirodnih nauka i istorije koje su u prethodnom periodu bile zapostavljene, nove metoda vaspitanja, drugaiji odnos prema detetu, ije potrebe i mogudnosti sada postaju vane, uvoenje obaveznog fizikog vaspitanja itd. Moe se redi da je Humanizam i Renesansu uslovilo vie faktora. Nezadovoljstvo srednjim vekom, gde je crkva bila svemodna i kanjavala svakog ko ne misli kao ona, nastanak gradova i pojave graanske klase, kao i pronalsaci u nauci (razvijaju se matematika, geografija, mehanika, astronomija), samo su neki od faktora Okrueni delima na latinskom jeziku i antikim graevinama poinju da se interesuju za ivot ljudi u vreme starog Rima i Grke. Smatralo se da prouavanje starih pisaca i usvajanje novih misli usavrava i oplemenjuje oveka, pa su to prouavanje nazvali oveanskom naukom (lat. humanitatis studia), te je po tome i itav novi pokret nazvan humanizam. Nastao kao reakcija na svemod crkve Humanizam je zaokret srednjeg veka ka svemu to je antiko. Humanisti su ljudi koji su uili latinski i grki jezik, koji su izuavali antiki ivot i umetnost. Latinski nisu koristili samo za itanje, nego i za razgovore u salonima kao i za pisanje svojih dela. U ovom periodu deavaju se velika geografska otkrida. Kultura se oslobaa verske dominacije i poprima svetovni karakter. Nardoni jezik

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse postaje jezik knjige i kole. Ova epoha daje velika dela arhitekture, slikarstva i vajarstva: Leonardo da Vini, Rafael, Ticijan, Donatelo, Mikelanelo...

Opte o Humanizmu i Renesansi

Renesansa (fr. renaissance preporod), je kulturno-istorijski pojam koji

je najpre oznaavao doba od 1350. do 16. veka kao period u kome je dolo do ponovnog interesovanja za klasinu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom oznaavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba, naroito u Italiji. Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Renesansa se odnosi na celokupnu kulturu tog vremena. Pored toga, ovaj pojam se primenjuje i da oznai srednjovekovne pretee renesanse karolinka renesansa. Od 19. veka se u istoriografiji koristi da oznai epohu. Renesansa zanimanjem za prirodu kod oveka ponovo oivljava antiku, u kojoj je u sreditu panje takoe bio ovek. Posle humanizma, koji je oiveo antiku knjievnost, poetkom 15. veka dolazi do obnove te tradicije i u likovnoj umetnosti. Renesansa se najintenzivnije razvijala u Italiji, a zatim i u Nemakoj i Holandiji.

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Ideje o vaspitanju u doba Humanizma i Renesanse

Pred kraj XIV veka a naroito u XV i XVI veku nastale su presudne i iznad svega znaajne promene za tadanje drutvo. Graanstvo je i ekonomski i politiki jaalo, napredovala je tehnika (otkrida), a potrebe drutvenog razvitka nametale su to vede zanimanje za prirodne nauke. U idejnom pogledu srednjovekovni pogled na svet poeo je da se raspada ved u XIV veku. Kultura poinje da gubi svoju iskljuivu versku opredeljenost, u celokupnom ivotu oseda se preokret ka svetu i, oveku (homo = ovek, humanus=oveanski, ljudski, humanitas = ovenosti: odatle humanizam). ovek postaje centar zanimanja, a to vodi do humanistikog individualizma. Nauno nastojanje toga vremena zovemo humanizam, a njegove predstavnike humaniste. Zbog velike odanosti antici humanisti su bili najotriji kritiari Srednjeg veka i feudalizma. Humanistiki pokret je znaio prevrat i za pedagogiju. U starom, feudalnom drutvu poela se raati nova, buroaska pedagogija, koja je pomagala pri ruenju starog poretka. Buroaska pedagogija u mnogome se razlikovala od feudalne: ona je znaila pravi kvalitetni skok u pedagokom razvoju. Glavne razlike izmeu buroaske i feudalne pedagogije jesu: Feudalno vaspitanje ilo je za tim da vaspita oveka kao tip, dok je buroaskoj pedagogiji stalo do vaspitanja oveka kao pojedinca. Glavno u feudalnoj pedagogiji bilo je da su uenici gradivo pamtili , dok je buroaskoj pedagogiji stalo do toga da uenici shvate gradivo; s jedne strane, verbalna, s druge, oigledna nastava; kod feudalne pedagogije - sticanje znanja iz knjige, ovde iz prirode; tamo - dedukcija kao osnovna nastavna metoda, ovdeindukcija; s jedne strane, didaktiki ablon, s druge strane raznovrsnost nastavnih principa i metoda. Feudalna pedagogija je opravdala potrebu za uenjem i vaspitanjem iskljuivo razlozima onoga sveta (spasenje), a buroaska pedagogija zadacima koje ovek ima ovde, na ovom svetu; cilj i sadraj nastave u feudalnoj pedagogiji strogo su verslomoralno obojeni i uski, dok je sadraj nastave u buroaskoj pedagogiji znatno proiren, i oslanja se i na prirodne nauke; kod feudalaca nepoverenje u decu, a u buroaskoj pedagogiji tenja da dete shvati i da se vodi rauna o njegovim duevnim i individualnim osobinama.

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Humanistika pedagogija
Humanost - ovenost: to je i na vaspitnom podruju znailo najviu vrednost. Trebalo je formirati oveka, trebalo ga je obrazovati i razvijati u njemu bogatstvo emotivnog ivota. Pridravajudi se takvih pogleda, humanisit su morali dodi i na vaspitnom podruju u teak sukob sa feudalnim vaspitnim metodama. Nasuprot feudalnoj disciplini batinom, humanizam uzdie vrednost linosti deteta. Dete treba voleti i s njim postupati sa puno obzira, strpljivo, ukratko- oveno. Pod uticajem antike humanizam je takoe imao kao vaspitni cilj harmonini razvoj due i tela. Humanisti su bili protiv srednjovekovnih vaspitnih kalupa i teili su za tim da vaspitni postupak bude vie individualan. Osnovno sredstvo za postizanje vaspitnih ideala ovenosti nalazili su u klasinom obrazovanju, prouavanju antikih pesnika i pisaca i naravno antikih jezika. Humanisti su se trudili da nastavom razviju umne sposobnosti deteta i njegovu samostalnost uopte. Nastavni plan i program su se pod uticajem humanistikih nauka proirili i na vrednosti su poeli dobijati realni predmeti (astronomija, mehanika) a i istorija, zemljopis i literatura. Zbog snanog procvata umetnosti bilo je i sasvim prirodno to su pedagozi toga doba isticali zahtev za estetskim vaspitanjem (literatura, muzika i drugo). Humanistiki obrazovni ideal je vaio samo za vie drutvene slojeve, dakle za relativno uzan krug plemida, bogatih gradjana, naunika. Od antikih pedagokih pisaca humanisti su najvie cenili Kvintilijana.

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Marko Fabije Kvintilijan - (lat. Marcus Fabius Quintilianus) roen

oko 35. g. n. e. u Kaligurisu, gradidu na reci Ebru u Hispaniji, proveo je vedi deo ivota u Rimu, gde se i kolovao i gde mu je otac, izgleda, imao retorsku kolu. Uitelji su mu bili uveni rimski filolog Remije Palemon, pisac prve znaajnije rimske gramatike i retor Domicije Afer, koji su bili verni tradiciji knjievnosti Avgustovog doba, to je i uslovilo njegov klasicistiki ciceronijanizam. Kao advokat, sa nepunih trideset godina, vratio se u rodni grad u nameri da otvori kolu retorike i tamo upoznao prokonzula Servija Sulpicija Galbu, koga je senat kasnije proglasio za cara. 68. g. n. e. Kvintilijan se zajedno sa Galbom vrada u Rim i Vespazijan ga kao proslavljenog advokata i uitelja retorike postavlja za prvog od drave pladenog profesora retorike. Posle dvadesetogodinjeg uspenog rada u koli, oko 90. g. n. e, kao veoma cenjen i potovan pedagog, naputa profesorski posao i konano se posveduje pisanju obimnog retorskog prirunika - Obrazovanju govornika (Institutio oratoria), svog poslednjeg, glavnog i jedinog sauvanog dela. Umro je izmeu 95. i 100. g. n. e. Kvintilijan zahteva od svojih vaspitanika najiru kulturu smatrajudi da nema nijedne naune grane iz koje se ne moe izvudi neto korisno. On je svestan da nastava treba da se odvija postupno i primenjujudi odreene metode i zato ismeva savremenu praksu brzog prelaenja nastavnog programa u osnovnoj koli, dok kolama vieg stepena zamera to zadravaju uenike da osede uedi i praktikujudi deklamacije. On uporno insistira, kako od roditelja, tako i od uitelja, da detetu prue dobar primer.Telesne kazne osuuje i smatra neefikasnim i poniavajudim vaspitnim sredstvom. Trai da se vaspitanikova linost potuje, a za stimulisanje uenikove aktivnosti uvodi takmienje, pohvalu i druga humanija sredstva od telesne kazne. Uoava da u nastavi i vaspitanju vanu ulogu imaju igra i odmor. Nastava treba da bude prilagoena mentalnom uzrastu i sposobnostima uenika, a uitelj mora da uvidi individualne karakteristike temperamenta i intelektualnih sposobnosti svakog pojedinog uenika. Za poetnu nastavu treba odabati najboljeg uitelja, a to znai da on mora da bude strogo moralan ovek i da poseduje najvie strune kvalifikacije. Njegov vaspitni sistem bio je zamiljen kao lek protiv postojedeg stanja stvari u rimskom kolskom sistemu u kojem su govornitvo i druge naune discipline izgubile staru slavu i u kome su aci bili nezainteresovani, roditelji nemarni, a uitelji nestruni i nisu marili za stare obiaje. Njegovi pedagoki principi, iako su bili namenjeni omladini Rimske Imperije, imaju trajnu vrednost i mogu se primeniti u svakom dobu i u svakoj zemlji, tako da su mnoge od njih postale zajednika batina oveanstva. Humanistika pedagogija je stavila na dnevni red pitanja koja su se kasnije pokazala kao najvanija pitanja buroaske pedagogije (vaspitni ciljevi, vaspitanje linosti, odnos izmeu linosti i zajednice, vaspitanje kao faktor razvoja deteta, itd).

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Znameniti pedagozi - humanisti

Italija - Najvedim praktiarom humanistike pedagogije smatra se Vitorio

da Feltre ( Vittorio da Feltre, 1378-1477). Negov ivotni rad je predstavljalo vaspitanje prineva na dvoru u Mantovi. Karakteristino je da je on svoju kolu nazvao " casa giocosa " ili " dom radosti ". Ovaj pedagog je vaspitao omladinu sa pravom ljudskom nenodu, mada u duhu strogog morala koji je cenio vie od znanja, a to je i uopte karakteristino za humanistike pedagoge. " Bolje je lepo iveti nego lepo pisati ". Meu klasinim piscima davao je prvo mesto Vergiliju i Ciceronu, Homeru i Demostenu. Nastojao je da njegovi uenici sa razumevanjem prouavaju klasinu knjievnost, naroito jezik i stil. Visoko je cenio i prirodne nauke (astronomiju, elemente poznavanja prirode). Zanimljivo je da je pokuao da reformie metod itanja na taj nain to je uveo pokretna slova. U nastavi aritmetike vodio je rauna o oiglednosti (igre). Ima vie italijanskih humanistikih pedagokih pisaca . Najobimnije delo u to doba napisao je Mafeo Veo (Maffeo Veggio). Delo nosi naslov: " De educatione liberorum et claris eorum moribus" (" O vaspitanju dece i njihovi, epim obiajima "). Delo govori o moralnom vaspitanju gde naglaava vrednost primera i izvanredan uticaj majke na decu, zatim se zauzima za javne kole, za nauno obrazovanje nastavnika, za uvaavanje uenikove linosti i razvijanja njegove samoradnje, za ukidanje telesne kazne i najzad raspravlja i o gimnastici.

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Znameniti pedagozi - humanisti

Francuska -

Glavni predstavnik francuske humanistike pedagogije i

jedan od jeste Fransoa Rable (Francois Rabelais, 1494-1553), francuski humanist, pripoveda, lekar i monarh. Prvi je veliki francuski prozaista i jedna od najkrupnijih figura francuske renesanse. U mladosti je bio monah, (franjevac pa benediktinac). Rano je pokazao interes za antike jezike (grki, latinski, hebrejski), ali optuen da ita jeretike knjige naputa manastir, studira medecinu i sprijateljuje se s istaknutim humanistima. Bio je jedan od najotrijih i najduhovitijih kritiara i protivnika srednjovekovne sholastike, srednjovekovnog geocentrizma i srednjovekovnog vaspitnog ideala uopte. To ne znai da je on prekinuo odnose sa religijom, ali u njegovom celokupnom shvatanju preovlauje oduevljenje za lepotu prirode, za znanje i za akciju. Njegovo slavno delo jeste:" Gargantua i Pantagriel ". Francuski kaluer i doktror lekarstva Fransoa Rable sastavljao je svoj duhoviti roman Gargantua i Pantagruel od 1532, kada je imao 37 godina, pa do kraja svog ivota. Svoju humanistiku viziju oveka u tom delu pisac je gradio na suprostavljanju svemu to je zapaao u svojoj okolini, konkretnoj stvarnosti njegove epohe. Rableu je kao izvor za delo posluilo usmeno predanje o inu Gargantui i knjiica nepoznatog autora o neverovatnim dogodovtinama ina Gargantue. Ime Pantagruela je sinonim za zlog duha koji ima vlast nad vodom u srednjovekovnim misterijama, legendama i farsama. Rable odbacuje sve to ometa slobodni razvoj ovekove aktivnosti. Pre svega potrebno je staranje o telu: gimnastika, tranje, borenje, skakanje, plivanje, bacanje koplja, gaanje lukom i jahanje. Zatim je potrebno oveka razviti do najvie mere u svim pravcima. Potrebno je estetsko vaspitanje (muzika), potrebno je moralno vaspitanje. Rable je nalazio da je osnova moralnog vaspitanja u religiji i u ivotu ispunjenom radom. Ali je oveku pre svega potrebno obimno i temeljno vaspitanje uma. Karakteristino je da je on obrazovanje shvatio to je mogude realistinije za ono vreme. Na osnovu Rableovog opirnog opisivanja neposrednog posmatranja prirodnih pojava, moemo zakljuiti da je shvatao vanost oigledne nastave. Rable je takoe zahtevao da nastava treba da bude zanimljiva i da vodi rauna o sklonostima pojedinca. Isticao je pored realistikog obrazovanja i znaaj klasine knjievnosti. Najvie je cenio grki jezik. Rableova pedagogija se u celini istie velikim realizmom i ona sadri sve odlike hunanistikih pedagoga. Rable se zauzimao za moralnu zrelost duha. Poznata je njegova izreka " formirana glava vie vredi nego puna ". On je zastupao da treba razvijati aktivnost deteta. Za moralno vaspitanje preporuavao je prouavanje istorije. Neke od njegovih naprednih pedagokih ideja razvili su kasnije engleski filozof Lok i Ruso.

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Nemaka -

Najvedi nemaki humanista je Erazmo Roterdamski

(Erasmus de Rotterdam, 1467-1536). Bio je znameniti teolog, filozof, filolog i plodni knjievnik epohe evropskog humanizma. iveo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katolikoj doktrini. Roen je verovatno 1467. godine u Roterdamu. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Kada mu je bilo deset godina alju ga u tada vrlo poznat kole u Deventeru, gde su se uvale tradicije katolike crkve i gde je izmeu ostalih bilo napisano i Ugledanje na Hrista. Kada je vrlo mlad ostao bez roditelja morao je da prekine kolovanje, a nekoliko godina kasnije 1487. godine Erazmo je navukao kaluersku rizu. ivot u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu de da ita italijanske humaniste, koji su mu sve vie otkrivali bogatstva knjievnosti Starog veka. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveteniki in, i dobija poziv od kambrijskog vladike Henrika de Berga da doe u njegov dvor da bude sekretar. 1500. godine objavljuje prvo izdanje, uvene zbirke " Izreke ", riznice mudrosti starog veka. Zatim 1504. godine uvene primedbe Lorenca Vala o Novom Zavetu. Boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvedeg znaaja. Tu de prvi put postati svestan ta tano hode. Na Oksfordskom Univerzitetu sluade Dona Koleta, vatrenog engleskog humanist. On i Tomas Mor najvie su uticali na Erazma. Don Kolet se, izuavajudi Bibliju, drao istih principa kojih su se drali italijanski humanisti prouavajudi grke i latinske pisce: otidi samom tekstu, odbaciti posrednitvo sholastiara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za vedinu istoriara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajednikog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastiare, protiv kojih de se boriti istim metodima: vradanjem izvorima, i vradanjem prolosti. Humanisti ele obnovu Starog veka, reformatorima starog hridanskog sveta. " Lepo je, ue humanisti, nekad vrlo davno, bilo nalo na zemlji svoj,savreni izraz, u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savreno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaenje iste, savrene forme lepote i istine." I sasvim tano svi istoriari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretiara Reforme, moda najglavnijeg. Erazmo Roterdamsko je veliki mislilac iz doba Renesanse. Samo tako se moe objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji modern misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vou humanista Evrope. Ovaj ovek izvanredno visoke culture sluio je za misaonu vezu izmeu Francuske, Engleske, Italije i Nemake. Napisao vie vaspitnih i didaktikih dela, npr (o obrazovanju deaka od roenja, o vaspitanju uljudnosti i moralnosti kod deaka, o pravilnom izgovoru latinskog i grkog jezika, o vaspitanju prineva, o metodi uenja). Njegovo najvanije delo je ipak satira " Laus stultitiae ", odnosno " Pohvala ludosti ". U tom spisu Erazmo otkriva i iba sholastiku kolu, celokupni srednjovekovni ivot; a naroito kritikuje primenjivanje telesne kazne i svireposti uitelja.

10

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Literatura

1. Pedagogija sa didaktikom Leon Lebnik Opta istorija kolstva i pedagokih ideja, Nauna knjiga Beograd

2. http://www.wikipedia.org/

11