Uvod

Kiseline predstavljaju jednu od osnovnih kategorija hemijskih jedinjenja. Postoji nekoliko teorija o kiselinama. Prvu naučnu definiciju kiseline dao je francuski hemičar Antoan Lavoazje u XVIII veku. Lavoazjeov pionirski rad na sistematizaciji dotadašnjih hemijskih saznanja obuhvatio je i rad na klasifikaciji jedinjenja i uspostavljanju hemijskih zakonitosti. MeĎutim, njegova znanja o kiselinama bila su ograničena na do tada poznate kiseline, pretežno jake kiseline sa oksidacionim svojstvima, dok struktura halogenovodoničnih kiselina u to vreme nije bila poznata. U tom smislu, Lavoazje je dao definiciju kiselina usko povezanu sa njihovim sadržanjem kiseonika u sebi. Šta više, naziv koji je on dao kiseoniku potiče od grčke reči “onaj koji gradi kiseline”. Otkrićem halogenih elemenata u XVIII i XIX veku, kao i dokaz ser Hamfrija Dejvija o odsustvu kiseonika u halogenovodoničnim kiselinama, značilo je ujedno i kraj Lavoazjeove definicije kiselina. Prvu pravu teoriju kiselina, čija je relevantnost i danas veoma velika, dao je švedski hemičar Svante Arenijus 1884. godine. Po ovoj teoriji kiselina je svako neutralno jedinjenje, koje disocijacijom u vodenom rastvoru daje pozitivne jone vodonika i druge negativne jone (negativne jone kiselinskog ostatka). Drugačije rečeno, po Arenijusu, kiselina je svaka supstanca koja unošenjem u vodeni rastvor povećava koncentraciju vodonikovih jona (H+). Glavni nedostatak teorije je bio taj što ona isključuje mogućnost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih jedinjenja kao kiselina ili baza. TakoĎe, iako validna u većini slučajeva, postoje supstance koje ispoljavaju kiseli karakter iako ne sadrže nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus označio kao nosioce kiselosti. Isto tako, on je govorio o postojanju hidrogen jona u rastvoru da bi kasnija proučavanja pokazala da se jon vodonika u njemu vezuje za neutralan molekul vode gradeći hidronijum jon (H3O+) koji je jedino prisutan u rastvoru. Protolitičku teoriju dali su nezavisno 1923. godine dva naučnika, Johan Brenštad i Martin Lori, obojica polazeći od glavnih mana Arenijusove teorije i njene relativne neprimenljivosti van vodenih rastvora. Po ovoj teoriji kiselina je svako jedinjenje koje je u uslovima date reakcije donor jona vodonika (H+). Iste godine kada i Brenštad i Lori, Luis je dao praktično najširu definiciju kiseline po njenoj sposobnosti da primi elektronski par. Po njegovoj definiciji dakle, kiselina je jedinjenje koje je akceptor (primalac) elektronskog para. Ova definicija obuhvata i klasične kiseline jer se odvajanje vodonikovog jona od molekula zasniva na prekidanju veze sa vodonikom. Ona takoĎe obuhvata i hemijska jedinjenja, koja se ponašaju kao kiseline, jer imaju veliki daficit elektrona, iako u svojoj strukturi nemaju atome vodonika (npr. aluminijum(III)-hlorid, AlCl3). Ova najšira definicija je u svakodnevnoj primeni u neorganskoj hemiji nepraktična, jer Brenštad-Lorijeva teorija daje daleko praktičnije a opet dovoljno precizno objašnjenje istih. Ipak, Luisova teorija ima poseban značaj u kompleksnijim reakcijama gde se mehanizmi mnogih organskih reakcija objašnjavaju upravo preko Luisovih kiselina kao katalizatora reakcije.

1

Najvažnije kiseonične neorganske kiseline su azotna, azotasta, sumporna, sumporasta, fosforna, ugljena, hlorna i borna kiselina. [1] U daljem tekstu biće obraĎena tehnologija proizvodnje kao i analiza sumporne, azotne i fosforne kiseline.

2

1. Tehnologija proizvodnje
1.1. Sumporna kiselina
Sumporna kiselina je hemijsko jedinjenje molekulske formule H2SO4 i spada u klasu neorganskih kiselina. [1] Koristi se u mnogim procesima i jedno je od najvažnijih neorganskih jedinjenja. Njena proizvodnja i danas služi kao indikator industrijske aktivnosti zemlje. Širom sveta 65% se koristi za proizvodnju fosfornih i azotnih Ďubriva, dok se u zapadnoj Evropi samo 31% upotrbljava u ove svrhe. U Saveznoj Repulici Nemačkoj 90% proizvedene sumporne kiseline koristi se u hemijskoj industriji za dobijanje neorganskih hemikalija (npr. fluorovodonične kiseline, aluminijum sulfata itd.), i organskih proizvoda (npr. boja, eksploziva, sapuna, deterdženata, lekova, veštačkih vlakana itd.). [2]TakoĎe, služi i za punjenje akumulatora, rafinisanje ulja, zatim kao dehidrataciono sredstvo, pri organskim procesima kao što su nitrovanje, i esterifikacija, u metalurgiji, galvanotehnici itd. [3] Retko se koristi čista sumporna kiselina. Najčešće se koristi njen 96-98% rastvor. Svetska proizvodnja sumporne kiseline iznosi oko 100 miliona tona godišnje. [1]

1.1.1. Fizička i hemijska svojstva
Sumporna kiselina je uljasta tečnost, bez boje i mirisa. Kod industrijske sumporne kiseline dozvoljen je veći stepen nečistoća, i kod nje boja ide od bezbojne do žućkaste. Veoma je polarno jedinjenje, meša se sa vodom u svim odnosima uz oslobaĎanje velike količine toplote. Vrlo je higroskopna, u dodiru sa organskim materijama dehidratiše ih. [1] Otrovna je, a u dodiru sa kožom izaziva opekotine. Jedna je od najjačih neorganskih kiselina i spada u najjača oksidaciona sredstva. Metale sa negativnim redoks potencijalom razara uz oslobaĎanje vodonika. Bakar, živu i srebro razara uz oslobaĎanje SO2. Azeotropska smeša kiseline i vode sadrži 98,3% H2SO4 i 1,7 % H2O i ključa na 338oC, a gustina takve kiseline je 1,843 g/cm3. Disosuje u dva stepena, te gradi dve vrste soli, hidrogensulfate i sulfate. Na temperaturi od oko 450oC potpuno se razlaže na SO3 i H2O. [3]

1.1.2. Struktura molekula
Iz molekulske formule sumporne kiseline jasno je da se ona sastoji od jednog atoma sumpora, dva atoma vodonika i četiri atoma kiseonika koji su meĎusobno povezani kao što je prikazano na Slici 1. [3]

3

sulfidne rude (ZnS. Postupkom tornjeva (nitrozni postupak).900oC. Struktura molekula H2SO4 1. PbS itd). MgSO4) koji se retko koriste. uskovitlanim slojem i sa fluidizovanim slojem). i 2. što se može prikazati sledećim zbirnim reakcijama: 4FeS2 +11O2 → 2Fe2O3+8SO2 3FeS2+8O2 → Fe3O4+6SO2 Ove reakcije su jako egzotermne i služe za proračun materijalnog i toplotnog bilansa. jer je ekonomičniji i omogućuje dobijanje 100% kiseline. sa lebdećim tj. a posebno dvostrukim kontaktnim postupkom[2].1.3. Apsorpcija SO3. Pirit se prži u raznim tipovima peći (rotacionim. Kod oba postupka razlikuju se tri faze proizvodnje: 1. Kontaktnim postupkom. CuS. 4 . Proizvodnja SO2 i njegovo prečišćavanje 2. SO3. Postoje razne sirovine za doijanje SO2. kao što je elementarni sumpor (najbolja sirovina). [3] Oksidacija sumpor-dioksida do sumpor-trioksida i njegova naknadna konverzija do sumporne kiseline trenutno se gotovo isključivo vrši kontaktnim postupkom. i sulfati (CaSO4. pirit-FeS2 (sa sadržajem sumpora od 50%).O 107 o 123o S O H 101o O O H Slika 1. Ovi postupci se meĎusobno razlikuju u načinu oksidacije sumpor-dioksida. etažnim. Prženje se izvodi vazduhom sa viškom od 5% od teorijski potrebne količine na temperaturi od 850 . Kod nas se SO2 proizvodi iz pirita prženjem. Oksidacija SO2 u SO3 i 3. Polazni materijali za proizvodnju sumporne kiseline Sumporna kiselina se proizvodi na dva načina: 1. SO2 i apsorpcije nastalog sumpor-trioksida.

ZnO. SeO2 (gasovi) i čvrsti oksidi FeO. Ostatak gasa čine vazduh. pa se kataliza vrši na površini katalizatora tj. kao i druge gasovite primese u tragovima. takoĎe poznatu kao dvostruku apsorpciju ili dvostruku katalizu. As2O3 . Katalizator i reagensi su u različitim agregatnim stanjima (čvrsto i gasovito). S Sagorevanje sumpora SO2 O2 Pretvarač i hladnjak 1 2 3 SO2 SO3 O2 SO2 SO3 O2 Početni adsorpcioni toranj H2O H2SO4 Završni adsorpcioni toranj O2 SO2 SO3 O2 4 H2O H2SO4 98-99% H2SO4 skladištenje Otpremanje Slika 2. prašina od izgoretine (razni oksidi metala). Ovaj proces je detaljno šematski prikazan na Slici 2. Prečišćavanje se vrši suvim i mokrim postupkom:   Suvo prečišćavanje se izvodi u prašnim komorama i elektrostatičkim filtrima. ali je komercijalno počeo da se koristi mnogo godina kasnije. Proces proizvodnje sumporne kiseline kontaktnim postupkom Kontaktni postupak otkriven je 1839. Cu2O. selena i fluora (katalitički otrovi).4. CaO itd. [3] Sva novija kontakt postrojenja koriste meĎuapsorpciju. Fe2O3.[4] Postupak je naziv je dobio po tome što se SO2 oksidiše vazdušnim kiseonikom u kontaktu sa površinom čvrstog katalizatora. [3] 1. zbog potrebe da se dobije jaka.Tokom prženja sumpor iz pirita sa kiseonikom iz vazduha daje SO2. Šematski prikaz kontaktnog postupka dobijanja sumporne kiseline 5 . koncentrovana kiselina (99. godine u Engleskoj. Ovde se odstranjuju gasovite primese arsena. CuO. Pržionični gas sadrži svega 10–15% SO2 . Danas se 99% od ukupno proizvedene količine sumporne kiseline proizvodi ovom metodom. Pored sumpordioksida nastaju još oksidi primesa kao što su: As2O3. vrši se heterogena kataliza. SeO2 . Ovakav gas po izlasku iz peći ima temperaturu od oko 700oC.1. Mokro prečišćavanje se izvodi u mokrim elektrostatičkim filtrima i tornjevima za pranje i hlaĎenje gasne smeše.5% H2SO4). Tu se odstranjuju mehaničke nečistoće.HF.

a zatim smeša ulazi u drugi sloj katalizatora. Razmenjivačem toplote vrši se hlaĎenje do 400°C. Recirkulacija male količine kiseline do tornjeva. a u cilju prikupljanja još sumpor-trioksida. Smeša se potom ponovo hladi i odvodi do završnog adsorpcionog tornja. SO2 i O2 se uvode u pretvarač koji sadrži četiri različite komore sa katalizatorom vandijum(V)oksidom. Na Slici 3. a onda hidratiše i prevodi u sumpornu kiselinu koncentracije 98-99%. 100 80 % prelaza SO2 u SO3 ( procenat konverzije) 60 40 20 0 0 200 400 600 800 o 1000 1200 Temperatura [ C ] Slika 3. Nakon trećeg sloja oko 95-96% sumpordioksida je prevedeno u sumpor-trioksid. Oko 60-65% SO2 se prevodi u SO3 u prvom sloju nakon 2-4 sekunde kontakta. Grafički prikaz zavisnosti prinosa SO3 od temperature 6 . može se izvesti dodatkom vode. pritisak i koncentracija reagujućih gasova. [4] Tokom oksidacije sumpor-dioksida do sumpor-trioksida. ali veći deo proizvoda se skladišti. Smeša se zatim zagreva na 420°C i uvodi u četvrti sloj katalizatora što dovodi do ukupne konverzije od 99. grafički je prikazana zavisnost prinosa SO3 od temperature. V2O5. Ovo je egzotermna reakcija. ma prinos sumpor-trioksida utiču temperatura.U toku ovog postupka dešavaju se sledeće reakcije: S+O2→SO2 SO2+1/2O2↔SO3 SO3+H2O→H2SO4 ili zbirno: S+3/2O2+H2O→H2SO4 Sumpor i kiseonik reagiju na 1000°C i nastaje sumpor-dioksid a zatim se vrši hlaĎenje do 420°C.7% sumpor-dioksida u sumpor-trioksid. tako da gas izlazi na 600°C. Smeša se zatim odvodi do početnog adsorpcionog tornja gde se vrši hidratacija sumpor-trioksida i nastaje sumporna kiselina.

Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin. Kod prvih se kontaktna masa nalazi na etažama a kod drugih u cevima. Kontaktno odeljenje čine predgrejač. plastičnih masa.[5] 1. azotna kiselina je veoma važan reagens. ali je reakcija vrlo spora. U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje. Prvi ju je sintetisao Jabir ibn Hajan negde oko devetog veka pre nove ere. Upotrebom katalizatora proces konverzije se ubrzava. Kao katalizator najviše je u upotrebi vandijum(V)-oksid. Najčešće se primenjuju etažne i cevne peći. veštačkih Ďubriva (amonijum-nitrat). trinitrotoluen).2. dobija se: c(SO3)/c(SO2)=K·(c(O2))1/2 Prinos SO3 na bilo kojoj temperaturi je veći ako je veća koncentracija kiseonika. stoga mora s vremena na vreme da se menja delimično ili potpuno. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati. [1] TakoĎe.1. Optimalne temperature u praksi kreću se u granicama od 450–500oC. koja je praktično anhidrirana kiselina teoretske ili približne jačine. SiO2. koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži. veštačke svile kao i za odvajanje srebra od zlata. Jako je 7 . Fizička i hemijska svojstva Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3. prečišćavanja metala u metalurgiji kao i za procese nitrovanja u organskim sintezama. Temperatura ne sme da prelazi 620oC. azotna kiselina se koristi i za proizvodnju boja. Nosač katalizatora može da bude silikagel. Mehanizam delovanja je prikazan sledećim reakcijama: 2V2O5+2SO2 →2VOSO4+V2O4 2VOSO4 +V2O4 →2V2O4+2SO3 2V2O4+ O2 →2V2O5 Tokom vremena katalizator gubi katalitičku aktivnost. što se u praksi realizuje viškom vazduha.Iz dijagrama se vidi da je na temperaturi od 300oC prinos skoro 100%. keratinom. Azotna kiselina Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina. dok je njena upotreba u industriji još značajnija. koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo. Transformacijom izraza za konstantu ravnoteže reakcije oksidacije SO2. [3] 1.anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradeći hidronijum jon (H3O+). molekulske formule HNO3. Bela pušljiva azotna kiselina.2. U laboratoriji. kontaktni reaktor i razmenjivači toplote. Tehničko izvodjenje konverzije vrši se u kontaktnim pećima različite konstrukcije. pri čemu je prinos SO3 manji ali je brzina reakcije veća. V2O5.

Struktura molekula Molekul azotne kiseline izgraĎen je od jednog atoma azota. [1] Postojana je na veoma niskim temperaturama.[5] Na sobnoj temperaturi ona je bezbojna tečnost gustine 1. Većina je polarna.2. odavajući žuta do crvena isparenja. Može da izreaguje čak i sa površinskim slojem plemenitih metala.2. te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaračima.2. [1] 1. [5] O 120 pm 140 pm O H N 130o 102o O Slika 4. koji su veoma velika i važna grupa jedinjenja. posebno pri većim koncentracijama. koja može da rastvara zlato i platinu. i do 40°C. nitrata. prvenstveno vodi i etanolu.3 Postupak proizvodnje azotne kiseline Dugi niz godina azotna kiselina se proizvodila iz čilske šalitre.oksidaciono sredstvo. U današnje vreme isključivo se koristi kontaktna (direktna) oksidacija amonijaka koja se može prikazati sledećim reakcijama: 4NH3+5O2→4NO+6H2O 2NO+O2→2NO2 3NO2+H2O→2HNO3+NO ili zbirno: NH3+2O2→HNO3+H2O [4] 8 . tri atoma kiseonika i jednog atoma vodonika.52 g/cm3 koja lako isparava. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 4. zbog čega se koristi u spremanju carske vode. NaNO3 i oksidacijom vazdušnog azota ali se zbog neefikasnosti ove metode više ne koriste. Struktura molekula HNO3 1. Azotna kiselina gradi veliki broj soli.

Kontaktna oksidacija amonijaka primenjuje se od početka XX veka. udeo HNO3 u razblaženoj kiselini treba povećati.4% azotna kiselina. [5] Na vrhu tornja izdvojiće se 90% azotna. [4]Pare azotne kiseline se hlade i kondenzuju u koncentrovanu kiselinu. dok voda ostaje vezana za sumpornu kiselinu. Zato će pri zagrevanju ove smeše isparavati isključivo azotna kiselina. kako bi došlo do oksidacije azot-oksida a zatim i njegove hidratacije do 61-65% azotne kiseline. [5] Koncentracija azotne kiseline može se povećati daljim uvoĎenjem dobijene kiseline u toranj sa 98% sumpornom kiselinom. a vodonikom ili metanom mogu se prevesti u amonijak ili gasoviti azot. Ako se želi dobiti koncentrovana kiselina. Otpadni gasovi sadrže azot-oksid ili azot-dioksid. [5] Ovaj poslednji korak je neophodan jer bi se običnom destilacijom može da se dobije svega 68. Reaktor sadrži katalizator. a na dnu 75% sumporna kiselina. temperatura u reaktoru je 750-920°C. a vreme kontakta iznosi 3x10-4 sekundi.05mm. koncentracije 61-65% uglavnom zadovoljava potrebe. Svetska proizvodnja azotne kiseline iznosi oko 30 miliona tona godišnje. [4] Postupak se zasniva na činjenici da smeša razblažene azotne i koncentrovane sumporne kiseline ključa na višoj temperaturi od 100% azotne kiseline. Otpadni gas A P S O R B E R 90%HNO3 para 65%HNO3 98% H2SO4 75%H2SO4 tečnost 10%NH3 NO Reaktor O2 vazduh H2O vazduh Hladnjak NO O2 Slika 5. leguru Pt-Rh (90-98% platina. [5] Kontaktna oksidacija amonijaka za dobijanje azotne kiseline šematski je prikazana na Slici 5. [5] Nakon hlaĎenja vrši se uvoĎenje u apsorber u koji se takoĎe uvodi i voda i još vazduha. što podrazumeva niže investicione troškove kao i dobijanje jače kiseline. [4] Razblažena kiselina. Šematski prikaz proizvodnje azotne kiseline kontaktnom oksidacijom amonijaka Proces se odvija na povišenom pritisku. Tragovi oksida azota mogu biti uklonjeni. [4] Oksidacija amonijaka do azot-oksida vrši se vazdušnim kiseonikom. godine Ostwald prvi put ostvario katalitičku oksidaciju amonijaka u prisustvu Pt katalizatora. 2-10% rodijum) u obliku mreže izraĎene od niti legure debljine 0. [4] 9 . kada je 1908. reakcija je povratna i egzotermna. a izlazna smeša gasova sadrži 11% azot-oksida.

Prefiks orto se koristi da bi se ova kiselina razlikovala od ostalih fosfornih kiselina koje se nazivaju polifosfornim kiselinama. Nakon tretmana. je bistar. H4P2O7 Oksidacioni broj fosfora u navedenim kiselinama je +5. oni su u ravnoteži ili će ravnoteža biti postignuta nakon izvesnog vremena kada su praktično sve fosforne/fosfatne jedinice u orto obliku. mada netoksičan kada je razblažen. smatra se da svih 85% čini ortofosforna kiselina. Dodatak hrani. makar jedan deo ortofosforne kiseline se kondenzuje u polifosfornu kiselinu. Kada je vodeni rastvor fosforne kiseline i/ili fosfata razblažen. Odstranjivač rĎe je ponekad zelenkasta tečnost pogodna za potapanje. H3PO4 2. 85% rastvor može biti korozivan. Fosforna kiselina se može koristiti za uklanjanje rĎe. Fe2O3 (rĎa). Od navedenih kiselina najveći značaj ima ortofosforna kiselina H3PO4. [6] Većina ljudi a čak i hemičara ima običaj da ortofosfornu kiselinu naziva fosfornom kiselinom. Fosforna kiselina reaguje sa halogenidima i nastaju vodonik-halogenidi u gasovitom stanju. Ovo je uobičajena metoda za laboratorijsko dobijanje vodonik-halogenida. kiseonika -2 a vodonika +1. FePO4. Zbog toga što je koncentrovana kiselina. crna prevlaka gvožĎe-fosfata se može ukloniti i ostaje čista metalna površina. Fosforna kiselina Fosforna kiselina mineralna neorganska kiselina koja se javlja u tri oblika: 1. direktnim nanošenjem na zarĎalo gvožĎe. ali postoje polemike u vezi njenih uticaja na zdravlje. Metafosforna kiselina. u crni gvožĎe-fosfat. NaCl(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HCl(g) NaBr(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HBr(g) NaI(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+ HI(g)  Uklanjanje rĎe. ali mnogo češće se koristi u vidu gela. ali radi označavanja i jednostavnosti. Čist 75-85% vodeni rastvor koji se najčešće upotrebljava. Pirofosforna kiselina. što je i ime po IUPAC nomenklaturi za ovo jedinjenje.   10 . Zbog visokog procenta u ovom reagensu. Ona prevodi crvenkasto braon gvožĎe(III)-oksid. viskozan i sirupasta je tečnost.3. Fosforna kiselina kao dodatak hrani (aditiv E338) koristi se za zakišeljavanje hrane i napitaka. Fosforna kiselina se veoma često koristi kao vodeni rastvor 85% fosforne kiseline. [4] Upotreba fosforne kiseline:  Kao reagens.1. bez mirisa. čeličene alate ili površine. HPO3 3. neisparljiv. bezbojan. Ortofosforna kiselina. Proizvodnja vodonik-halogenida.

godine. kao i za izradu kondenzovanih fosfata za dobijanje raznih sredstava za čišćenje.6% P2O5. TakoĎe se koristi za uklanjanje naslaga na zubima pre njihovog izbeljivanja. Ka2 i Ka3 a daju se za temperaturu koja iznosi 25°C. Spada u kiseline srednje jačine. četiri atoma kiseonika i tri atoma vodonika. Fizička i hemijska svojstva Svojstva fosforne kiseline meĎu prvima je opisao Robert Bojl 1680. [1] U prirodi su rasprostranjeni u vodi nerastvorljivi tercijerni fosfati. 1. koje se obeležavaju sa Ka1. [6] Triprotonska je kiselina što znači da jedan molekul ove kiseline u vodenom rastvoru može da disosuje do tri puta pri čemu u svakom stupnju odaje jedan H+ jon. pravljenje fosfata za omekšavanje vode.3% P2O5.2. koji služe kao sirovina za proizvodnju fosforne kiseline.3. tvrdi i u vodi lako rastvorljivi kristali. U medicini. fosforna kiselina se koristi i za proizvodnju fosfornih veštačkih Ďubriva. zatim 80% sa 58% P2O5 i 85% sa 61. Iskristalisana 100% kiselina sadrži 72.3. masovno se proizvodi i na raspolaganju je u velikim količinama po povoljnim cenama. Fosforna kiselina na sobnoj temperaturi ima težnju da kristališe pri čemu nastaju bezbojni. proizvodnju natrijum i amonijum fosfata. Struktura molekula Molekul fosforne kiseline izgraĎen je od jednog atoma fosfora. što se može prikazati sledećim reakcijama: H3PO4(s)+H2O(l)↔H3O+(aq)+H2PO4-(aq) H2PO4-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+HPO42-(aq) HPO42-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+PO43-(aq) Nakon prvog stupnja disocijacije nastaje anjon koji se naziva dihidrogen fosfat. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 6.4% P2O5 i topi se na 42. Meša se sa vodom u svakom odnosu. Ipak.35°C. 1. Fosforna kiselina koristi se u stomatoligiji i ortodonciji za čišćenje površine zuba na koju idu plombe i stomatološki aparati. [6] 11 . nakon drugog nastaje hidrogen fosfat a nakon trećeg fosfat ili ortofosfat anjon. Na tržištu se mogu naći sledeće koncentracije kiseline: 75% sa 54. [1] Pored navedenog.1. Za svaku od reakcija disocijacije postoji kiselinska konstanta disocijacije.

Ekstrakcionim tj. 1.3. Sastoje se od zrna fosfata. Postupak proizvodnje fosforne kiseline Kao sirovine za proizvodnju fosforne kiseline koriste se apatiti i fosforiti. kvarca. 12 .3. Termički postupak dobijanja fosforne kiseline Termički postupak se koristi samo za dobijanje koncentrovane kiseline (75-85%) i kako bi se dobio čist proizvod. MeĎutim. mokri postupak dobijanja je ponovo počeo da se koristi zbog poboljšanja dizajna postrojenja: 60% od ukupno proizvedene količine fosforne kiseline proizvedeno je ovim postupkom 1954. gde je R: F. Apatit su minerali vulkanskog porekla. Sruktura molekula H3PO4 1.3. Ukupna svetska proizvodnja iznosi oko 850 hiljada tona godišnje. Veoma je skup proces zobog temperature koja iznosi 2000°C.O 112o 152 pm 157 pm O H P O O 105 o H H Slika 6. kalcita. Od ukupno proizvedene količine. Elektrotermijskog dobijanja P4 2. Apsorpcije P4O10 u vodi. dolomita i glinenih čestica. [4] Sastoji se od: 1. Sagorevanja P4 do P4O10 3. Fosforna kiselina se može dobiti na dva načina: 1. godine. mokrim postupkom. godine. OH i Cl. oko 90% se dobija ekstrakcionim postupkom. Fosforiti su minerali sedimentnog tj. sa opštom formulm 3Ca3(PO4)xCaR2 ili Ca10(PO4)6R2. i 2. godine.1. biogenog porekla. kada je termički proces dobijanja fosforne kiseline počeo da dobija na značaju. Termičkim postupkom. i preko 90% se proizvodi trenutno.3. [6] Ovaj postupak bio je važan do 1920. 88% 1974.

Suština postupka je u elektrotermičkoj redukciji sirovih fosfata na temperaturi od 1400-2000°C. [6] Tečni P4 Vazduh Reakcioni toranj H2O Р4О10 + Elektrostatički filter Izlazni gasovi H2O H3PO4 Hladnjak 85 % H3PO4 Na upotrebu Slika 7. Uprošćena šema termičkog postupka doijanja fosforne kiseline 13 . kada se dobija tečni fosfor. Dobijeni tečni fosfor se potom sagoreva u dvostrukom višku vazduha prema sledečoj egzotermnoj reakciji: P4(l)+5O2(g)→P4O10(g) Apsorpcija nastalog fosfor(V)-oksida može se prikazati reakcijom: P4O10(g)+6H2O(l)→4H3PO4(aq) Na Slici 7. dat je prikaz uprošćene šeme termičkog postupka dobijanja fosforne kiseline. Ovako dobijeni fosfor sagoreva do fosfor(V)-oksida koji se potom apsorbuje uu vodenom rastvoru fosforne kiseline. Procesi koji se odigravaju pri termičkom postupku mogu se prikazati sledećim reakcijama: Ca10(PO4)6F2+15C+6SiO2→3P2(g)+15CO+3Ca3Si2O7+CaF2 Gasoviti fosfor nakon prečišćavanja gasne smeše kondenzuje se vodom i hladi na temperaturi od 60°C. Sirovi fosfati sadrže 30-40% P2O5.

a kojim tokom će ići proces zavisi od toga koji od izvora fosfata se koristi: Ca3(PO4)2+3H2SO4→2H3PO4+3CaSO4 ili CaF2xCa3(PO4)2+10H2SO4+20H2O→10(CaSO4x2H2O)+2HF+6H3PO4 ili Ca5F(PO4)3+5H2SO4+10H2O→5(CaSO4x2H2O)+HF+3H3PO4 Na Slici 8.3. sirovi fosfat i sumporna kiselina postepeno se uvode a višak toplote odvodi se preko vakuum isparivača.1. Na ovaj način može da se koristi sirov fosfat krupnijih zrna i da se skrati vreme boravka u reaktoru. šematski je prikazan mokri postupak dobijanja fosforne kiseline: [4] Gasovi Fosfatna stena 93% H2SO4 HF SiF4 Mlin Reaktor CaSO4 Filter H3PO4 CaSO4x2H2O (Gips) Razblažena H3PO4 Isparivač 75% H3PO4 (54% P2O5) Absorber H2SiF6 Razblažena H3PO4 Slika 8.3. Iskorišćenje P2O5 je oko 95%. Snabdeveni su mešalicom koja ostvaruje 400-600 obrtaja u minuti i cevima za odvod gasova i para. Radi boljeg ujednačavanja pada koncentracije P2O5 i H2SO4 u reaktoru. [6] 14 .2. Šematski prikaz mokrog postupka dobijanja fosforne kiseline Proces razlaganja sirovog fosfata izvodi se u reaktorima-ekstraktorima velike zapremine. Ekstrakcioni (mokri) postupak dobijanja fosforne kiseline Mokri postupak dobijanja fosforne kiseline može se prikazati sledećim reakcijama.

HF i SiF4 do absorbera u kome se prevode u H2SiF6 prema sledećim reakcijama: 4HF+SiO2→SiF4+2H2O 2HF+SiF4→H2SiF6 3SiF4+2H2O→2H2SiF6+SiO2 Nastaju dva korisna nusprodukta. može se izdvojiti iz razblažene fosforne kiseline nakon filtracije. Uparavanjem pod vakuumom sa padajućom strujom tečnosti. Hladan vazduh odnosi iz reaktora nusprodukte. Zatim se dalje odvodi do reaktora u koji se uvodi 93% sumporna kiselina. Prečišćavanje ekstrakcione fosforne kiseline obuhvata: 1. 3. Fizičko prečišćavanje (solvent ekstrakcija primenom organskih rastvarača kap što su n-butanol. 4-8h. U reaktoru se vrši zagrevanje do temperature koja iznosi od 75-80°C. [4] Koncentrovanje kiseline vrši se: 1. H2SiF6 se isporučuje kao 20-25% vodeni rastvor za fluorisanje vode za piće. koji se javlja u mnogim fosfatnim stenama. kao i za zaštitu drveta. Uparavanjem pod vakuumom uz prisilnu cirkulaciju. izoamil alkohol itd. cikloheksanol. [6] 15 .Fosfatna stena je samlevena i pomešana sa razblaženom fosfornom kiselinom u mlinu. ali ovo nije primarni izvor ove radioaktivne supstance. Mehaničko prečiščavanje (taloženje. Hemijsko prečišćavanje (dodavanje reagenasa radi prevoĎenja primesa u taloge). CaSO4x2H2O. 2. Fluorosilikatne soli se koriste u keramici. centrifugalna separacija). izdvaja se razblažena fosforna kiselina (sadržaj P2O5 je 28-35%). filtracija.). sirova fosforna kiselina može se koristiti samo za proizvodnju mineralnih Ďubriva. [6] Filtracijom čvrstog gipsa. 3. Isparavanje vode do sadržaja P2O5 od 54% nije obavezno. Uranijum. 2. Uparavanjem sa uronjenim cevima koje se greju vrelim gasom ili Uparavanjem atomiziranjem rastvora u gasnim strujama. 4. Postrojenja za ekstrakciju su izuzetno skupa. pesticidima. pa je ovaj način dobijanja opravdan samo u slučaju kada je i cena uranijuma visoka. [4] Neprečišćena tj.

1. trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. 3.1. Osim ako nije drugačije naznačeno. Analiza 2. 2. a obuhvata odreĎivanje: 1. 6. Ukupne kiselosti Specifične težine po Baume-u Neisparljivih materija GvožĎa Sumpor-dioksida. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. Uzorak za analizu u jednoj boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. Na kraju. a zatim titriše 16 . Deli cev i zmija cev metoda ispitivanja. Sumporna kiselina je jaka korozivna kiselina i može biti jako opasna ako se njome nepropisno rukuje. U suprotnom. Čistoća vode. Treba izbegavati svaki kontak sa kožom ili očima. Količina uzorka treba biti dovoljna za obavljanje svih analiza. 4. i Arsena Reagensi koji se koriste tokom svih analiza. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. 5. Za merenje uzorka koriste se dve metode. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi.2. Standardna metoda ispitivanja za analizu sumporne kiseline Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 223-96. Čistoća reagenasa. Ukoliko nije drugačije naznačeno. 2. Ukupna kiselost Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje ukupne kiselosti 75-99% sumporne kiseline.1. Suština metode ispitivanja je u tome da se izmereni uzorak kiseline razblaži u vodi. 2. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline.

8 2. Odmah nakon brisanja. Nakon toga isprati duži krak cevi. % 98 94 90 85 80 77 75 Količina uzorka. Ubaciti duži krak cevi u stakleni pehar od 400 mL. u zavisnosti od jačine kiseline. 2. Zabeležiti temperaturu 0.1.5 N rastvora natrijum-hidroksida. 17 . Spojiti kratki krak sa rezervoarom za vodu pomoću gumene cevi koja je na donjem kraju zatvorena štipaljkom. cev nagnuti tako da se kiselina vrati skoro do krivine kraćeg kraka.5 do 2. Standardni rastvor (1. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL.1.1. uz fenolftalein kao indikator. Posle merenja. i kako ne bi došlo do stvaranja opekotina. Dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. Rastvor inikatora fenolftaleina (10 g/L) priprema se rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%).9 do 2. izmeriti i zabeležiti masu uzorka.2 do 2. Količina uzorka za odreĎivanje ukupne kiselosti H2SO4.2. g 1. kao što je prikazano u Tabeli 1. Reagensi 1. metanola ili izopropanola. skupljajući ostatke ispiranja u peharu.6 2.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti.standardnim rastvorom natrijum-hidroksida (0.7 2.3 do 2.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. 2. Nakon toga. Ukloniti štipaljku i ispustiti uzorak u pehar. Prisustvo drugih kiselina i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid utiče na preciznost ove metode ispitivanja.9 Zatim treba okrenuti cev i višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu obrisati kiselinu sa dugog kraka. Tabela 1.5 N). maramicu baciti kako bi se izbegao kontak kiseline i prstiju.4 do 2. a zatim titrisati uzorak do pojave roze boje. Ubaciti cev i usisati odgovarajuću količinu uzorka.1.3 2. Voda treba da teče sve dok se sva kiselina ne ispere sa Deli cevi. 2. u kojoj se nalazi oko 100 mL vode.0 do 2.4 2. Postupak  „Deli cev“ metoda ispitivanja . Natrijum-hidroksid.2 2.1.1 do 2.

Izračunati procenat ispitivane sumporne kiseline prema sledećoj jednačini: H2SO4. Sakupiti sve ostatke od pranja u pehar i dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. Oprati cev sa 50 do 70 mL vode. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. Zabeležiti temperaturu 0. u g.5 N rastvora natrijum-hidroksida. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. u zavisnosti od jačine kiseline. 2. i t. a zatim istim titrisati uzorak do pojave roze boje. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. 3. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. Ukloniti cev i oprati je spolja od kiseline. Izmeriti i zabeležiti masu uzorka. Odmah baciti iskorišćenu maramicu kako bi se izbegle opekotine na prstima. 18 . „Zmija cev“ metoda ispitivanja . 4. Okrenuti cev tako da se dvostruko koleno cevi naĎe u horizontalnom položaju. Proračun 1.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. % = ((VN·0.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C.01%. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač.3. i W-masa uzorka.1.04904)/W)·100 gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida. Ako je neophodno. Potisnuti uzorak iz cevi vodom iz boce za pranje.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t. Kapilaru cevi potopiti u oko 100 mL vode koja se nalazi u peharu od 400 mL. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL. Zavrtite nežno pehar tokom pranja. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0.1. kao što je prikazano u Tabeli 1. Ubaciti kapilarni kraj cevi usisati odgovarajuću količinu uzorka. Obrisati kiselinu sa kapilare višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu. 2.

1 jedinice. dodati uzorak.5°C (60°F).1.1. Potisnuti ga na oko 3 mm ispod nivoa na kome će plutati. i podesiti temperaturu na 15. težina) 2.001%. tako da slobodno lebdi. Proračun 1. Neisparljive materije Ova metoda ipitivanja obuhvata gravimetrijsko odreĎivanje neisparljivih materija u sumpornoj kiselini.1.2. 2.5° F). 19 .2.2° Baumea.5/15.3. Postaviti cilindar u vertikalni položaj. Specifična težina po Baume-u Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje specifične težine koncentrovane sumporne kiseline. Odrediti ovu tačku postavljanjem oka neznatno ispod nivoa tečnosti i polako ga podizati do površine. težina = 145 ―[145 /(sp gr 15. a zatim se meri masa taloga. pomoću hidrometra u rasponu od 57 do 66. žari se. u prostor bez vazdušnih struja. Ubaciti hidrometar u uzorak. Očitati vrednost na hidrometru kada se umiri.2.1. Donja granica detekcije neisparljivih materija je 0. Specifična težina po Baume-u odreĎuje se na 15. Prikazati vrednost Baume specifične težine sa tačnošću od približno 0.5 ° C (60 ° F).1.a onda izgleda kao da postaje prava linija koja seče hidrometar skalu. prvo se vidi kao iskrivljena elipsa.5 ° C(60/60 ° F) )] Suština metode je u tome da se uzorak sumporne kiseline stavlja u cilindar hidrometra.2. 2. Postupak Isprati čist cilindar hidrometra sa uzorkom za testiranje. i pustiti ga. Izračunati specifičnu težinu za kasnije proračune u skladu sa sledećom jednačinom: sp gr = 145 / (145 – Baume sp.3 ° C (60 ± 0. Baume specifična težina je jedinica gustine na osnovu specifične težine i definisana je sledećom jednačinom: Baume sp. 2. Zabeležiti očitanu vrednost specifične težine po Baume-u. Izmeren uzorak kiseline isparava.2. i kada temperatura postane konstantna specifična težina se očitava sa skale na hidrometru.5 ± 0. po Baume-u. Tačno očitavanje na hidrometar skali jeste ona tačka na kojoj površina tečnosti seče skalu. pri temperaturi od 15.

g D. Zatim ohladiti u eksikatoru na sobnu temperaturu i izmeriti težinu sa preciznošću 0. dok se sve materije ne naĎu u suspenziji.3.4.1. bakar. žariti uzorak u peći za žarenje 10 minuta. Intenzitet formirane boje se meri fotometrom koji je kalibrisan standardnim rastvorom gvožĎa. % = ((R-D)/W)·100 gde je: R. Preneti izmereni uzorak koji treba najmanje da teži 50 g. Postupak Očistiti platinastu ili visoko-silikatnu staklenu posudu i staviti u peć za žarenje na 800±25°C (1472±45°F). Proračuun 1. 3. do isparivača. 2.4. najmanje 10 minuta. Nakon isparavanja. Tokom rukovanja sa zagrejanom posudom. 2.masa isparenja i ostatka. OdreĎuje se kolorimetrijski sa 1. U toku ispitivanja smetnju mogu praviti hrom.1. Rastvoriti 100 g amonijum acetata u oko 600 mL vode.0001%. kobalt.uzorak. cink i nikl. svo vreme treba koristiti klješta. Reagensi 1. Kongo crveni papir. 2. 2.3. 20 . živa(I).masa isparenja. Rastvor amonijum-hidroksida (1+). kalaj (II.1. Gvožđe Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje gvožĎa u sumpornoj kiselini. Rastvoriti oko 500 mL amonijum hidroksida u 500 mL vode i promešati. Donja granica detekcije gvožĎa je 0. kadmijum.1. 2. Prikazati vrednost procenta neisparljivih materija sa preciznošću 0. Promešati uzorak obrtanjem boce. g W.2. Ohladiti posudu u eksikatoru na sobnu temperaturu i brzo izmeriti težinu uzorka sa preciznošću 0. filtrirati.1 mg. g.10-fenantrolinom (ortofenantrolin). koji sa crnim gvožĎem formira narandžasto-crveni kompleks. Izračunati procenat neisparljivih materija prema sledećoj jednačini: Neisparljive materije.1. antimon.1 mg. ili da bude dovoljne težine da prinos ne bude manji od 1 mg taloga.0001%.IV).1.2. dodati 200 mL glacijalne sirćetne kiseline na filtrat i razblažiti do 1 L. Amonijum-acetat-rastvor sirćetne kiseline.

001 g. Iz kalibracione krive odrediti miligrame gvožĎa koji odgovaraju posmatranoj absorbanci uzorka. i ostaviti da stoji oko 15 minuta.uzorak.2. Postupak Promešati uzorak obrtanjem boce dok sve materije ne budu u suspenziji. 5 mL rastvora 1. filtrirati.10fenantrolina. Pripremiti lank rastvor koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak. g. 2. Prikazati vrednost procenta gvožĎa sa preciznošću 0. Rastvor hidroksilamin hidrohlorida (100 g/L). i W. dobro promešati. Rastvoriti 3 g orto-fenantrolin monohidrata u 500 mL vode.4. GvožĎe. standardni rastvor ( 1 mL=0.4. filtrirati i razblažiti do 1 L. i razblažiti do 1 L. U balon dodati reagense sledećim redosledom. Izračunati procenat gvožĎa prema sledećoj jednačini: GvožĎe.1.5 do 4. Rastvoriti 100 g hidroksilamina u oko 600 mL vode. i natrijum-hidroksid (1+1) da bi se obezbedila pH vrednost rastvora u iznosu od 3. 2. razblažiti vodom do oznake. promešati. Proračun 1. mg. Oprati grlo balona sa odprilike 5 mL vode. sa stalnim mešanjem sadržaja u balonu. uz mešanje nakon dodavanja svakog od njih: 1 mL rastvora hidroksilamin hidrohlorida.3. Ukloniti levak i lagano dodavati. % = (M/(W·1000))·100 gde je: M. a blank uzorkom postaviti instrument na nulu absorance. 21 . 5. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini korišćenjem kalibracione krive.0 (zbog Kongo crvenog papira).10-fenantrolina (o-fenantrolina) (3 g/L). 2. 1 g izmerenog uzorka sa preciznošću 0. dodati 1 mL hlorovodonične kiseline. Staviti 70-mm levak u volumetrijski balon od 100 mL i dodati 50 mL vode.4. Ostaviti da stoji oko 15 minuta.0001%. Pogledati praksu E 200. 6. Rastvor 1.1.gvožĎe. Dodati zatim 5 mL rastvora amonijum-acetata.01 mg Fe). naĎeno na osnovu kalibracione krive.

pipetom odmeriti 5 mL kalijumjodat-kalijumjodid rastvora i preneti u bocu i mešati. ponoviti oba postupka.5.002 %. Zabeležiti mililitre uzorka koji se koriste i obeležiti ih sa W. Rastvoriti 4 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti do 1 L. 2. rastvor kalijum-jodata (približno 0. i sipati polako. razblažiti vodom do oznake i promešati.2. 2. koristeći 2 mL rastvora kalijumjodat-kalijumjodida. Sumpor-dioksid Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje slobodnog sumpor-dioksida rastvorenog u sumpornoj kiselini.1.1 N ) i preneti u volumetrijsku bocu od 1 L.5.01 N rastvorom natrijum-tiosulfata dok ne nestane plava boja. 3.1. sa uzorkom i sa blank uzorkom. Pipetom odmeriti 100 mL rastvora natrijum-tiosulfata (0.1. Ohladiti pre upotrebe. Pažljivo i uz mešanje pomešati koncentrovanu sumpornu kiselinu (sp. Rastvor natrijum-hidroksida (4 g/L). Sumporna kiselina (1+5). Ako titracija uzorka zahteva više od 30 mL rastvora natrijumtiosulfata.01 N). Ponoviti ceo postupak stavljajući 50 mL vode umesto uzorka u Drehselovoj boci od 125 mL. 2. 5.tiosulfat. tretira viškom jodat-jodid rastvora a višak se titriše natrijum-tiosulfatom. Iz poslednjeg cilindra preneti oko 50 mL uzorka u Drehsel bocu i povezati je sa sigurnosnom bocom. Propuštati azot u gasovitom stanju negde oko 20 L/h toko 3 sata. Dodati 5 mL sumporne kiseline (1+5) i 2 mL rastvora skroba (indikator) i titrisati 0. Natrijum.Postupak Sigurnosnu bocu isprati azotom. Reagensi 1. Kuvati smesu uz mešanje sve dok se ne dobije tnka providna tečnost. Prebaciti oko 100 mL rastvora natrijum-hidroksida u Drehsel bocu od 250 mL i spojiti je sa Drehsel bocom od 125 mL. 22 . Donja granica detekcije sumpor-dioksida je 0. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijum-tiosulfata i obeležiti sa A. standardni rastvor (0. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijumtiosulfata i označiti je sa B.84) i vodu u odnosu 1:5.1 N rastvora. Pomešati 1 g rastvorljivog skroba sa 5 mg crvenog živa-jodida i sa dovoljno hladne vode kako bi se dobila tanka pasta. Odvojiti bocu u kojoj se nalazi rastvor natrijum-hidroksida i isključiti dovod gasovitog azota. uz stalno mešanje u 100 ml ključale vode. Isprati cev vodom u boci.1. Kalijum-jodat. 4.2.1 N). Normalitet je jedna desetina 0. Sumpor-dioksid odvodi se iz uzorka sumporne kiseline nošen strujom azota u gasovitom stanju. Isparljivi sumpor-dioksid se absorbuje u alkalnom rastvoru. Rastvor skroba-indikator. Rastvoriti 4 g kalijum-jodata i 100 g kalijum-jodida u vodi i razblažiti do 1 L sa vodom. gr 1.5.

001 mg As). Piridin. Nakon zasićenja. Ovaj rastvor mora biti bezbojan. Arsen se prevodi u gasovito stanje.189). 4. Rastvoriti 100 g olovo-acetat-trihidrata u 200 mL vode.1. apsorbije u piridinskom rastvoru srebro-dietilditiokarbamata formirajući crveno obojeni kompleks. 7. % = (((B-A)∙N∙0. 11. Standardni rastvor arsena (1 mL=0. 6. Rastvoriti 40 g kalaj-hlorida u smeš od 25 mL vode i 75 mL hlorovodonične kiseline (sp gr 1.19). Rastvoriti 5 g metil crvenog u 1 L etanola (95%). Rastvor kalaj-hlorida (400 g/L). Rastvoriti 100 g kalijum-jodida u oko 750 mL vode. Arsen Ova metoda obuhvata kolorimetrijsko odre]ivanje arsena u sumpornoj kiselini.5. mL A-rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju uzorka. Metil crveni rastvor indikatora (5 g/L). Izračunati procenat sumpor-dioksida prema sledećoj jednačini: Sumpor-dioksid. čiji se intenzitet odreĎuje fotometrom. filtrirati i razblažiti do 1 L.Proračun 1. 2. 3. Koncentrovana hlorovodonična kiselina. Rastvoriti 1 g u 200 mL piridina. Rastvor srebro-dietilditiokarbamat (5 g/L piridina).6. mL N. 10.1. 12. Cink 23 . 2.1. mL 2.01 ppm. Reagensi 1. Čuvati impregriranu vuvu u zatvorenoj boci. 2. Donja granica detekcije arsena je 0.uzorak. 5.3. Natrijum-hlorid.6. 8.normalitet rastvora natrijum-tiosulfata. Hlorovodonična kiselina (sp gr 1.2.032)/(W∙sp gr))∙100 gde je: B. Olovo-acetat impregrirana staklena vuna.1.001%. Rastvoriti 100 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti vodom do 1 L. Rastvor kalijum-jodida (100 g/L). Rezultat prikazati u procentima sumpor-dioksida sa tačnošću od 0. Čuvati u narandžastim bocama. Natrijum-nitrat. ukloniti višak rastvora i sušiti na sobnoj temperaturi. Jednom mesečno pripremiti svež rastvor. i W. Pogledatipraksu E 200.rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju blank uzorka. 9. Rastvor natrijum-hidroksida (100 g/L).

Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini koja je korišćena i za kalibracione krive. Odma spojiti skruber-absorber jedinicu sa agregat bocom i ostaviti da stoji 30 minuta. Dodati oko 0.3. tako da zapremina ne preĎe 30 mL. Izračunati sadržaj arsena u ppm. i W-uzorak.1.6.1 g natrijum-nitrata i 0. 2. [7] 24 . Sa kalibracione krive odrediti miligrame arsena koji odgovaraju posmatranoj apsorbanci. Proračun 1.2. i rastvor natrijum-hidroksida do pojave žute boje. Spojiti cev skrubera sa bocom u kojo se nalazi olovo-acetat impregrirana staklena vuna i nakvasiti sa 1 kapi rastvora olovoacetata.6. pripremiti rastvor (blank uzorak) koji sadrži sve reagense ali ne i sam uzorak. Promešati rastvor i ostavoti ga da odstoji 15 minuta. Nakon toga. Razblažiti vodom do 35 mL. Zabeležiti uzete mililitre i obeležiti ih sa W.2. 2 mL rastvora kalijum-jodida i 8 kapi rastvora kalajhlorida. prema sledećoj jednačini: Arsen. ppm=(M∙1000)/(W∙sp gr) gde je: M-arsen odreĎen na osnovu kalibracione krive u mg.01 ppm. preneti rastvor iz absorber odeljka u suvu volumetrijsku bocu od 10 mL. Prikazati dobijene rezultate arsena u ppm. mg 2.Postupak Iz poslednjeg cilindra prebaciti oko 50 mL uzorka u pehar od 100 mL. Pipetom preneti 3 mL rastvora dietilditiokarbamata u odeljak absorbera.1 g natrijum-hlorida i staviti na vrelu ploču aspiratora radi isparavanja.Pomoću levka brzo dodati u bocu 3 g cinka. a instrument se posešava na nulu blank uzorkom.1. Zatim dodati 5 Ml hlorovodonične kiseline. Isprati uzorak u agregat boci sa malo vode. sa preciznošću 0. sve dok ne bude skoro potpuno suva. Isprati odeljak absorbera piridinom i preneti ostatke pranja u istu bocu i promešati. Dodati jednu kap rastvora metil-crveno (indikator).

a zatim titriše rastvorom natrijum-hidroksida uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. Suština metode je u tome da se uzorak kiseline razreĎuje vodom. Standardni rastvor (1. dalo bi pogrešno visoke rezultate.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. 2. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom.2. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. Jaka je korozivna kiselina i veoma je jako oksidaciono sredstvo.2. Reagensi Reagensi koji se koriste trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva.2. Na kraju. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. Zapaljiva je. Rastvor fenolftaleina (10g/L) se priprema rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). a odnosi se na analizu ukupne kiselosti azotne kiseline. U toku ispitivanja prisustvo drugih kiselina. U suprotnom. Čistoća reagenasa. Čistoća vode. 2.2. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. Treba izbegavati udisanje isparenja azotne kiseline i svaki kontak sa kožom ili očima. pri čemu treba zabeležiti temperaturu rastvora natrijumhidroksida tokom standardizacije. 4. Ukoliko nije drugačije naznačeno. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. kao i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid. metanola ili izopropanola. Osim ako nije drugačije naznačeno. Standardna metoda ispitivanja za analizu azotne kiseline Ova metoda ispitivanja se izvodi prema američkom standardu ASTM E 1584-00. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. Mere predostrožnosti Azotna kiselina je veoma opasno jedinjenje ako se njome nepropisno rukuje.1. 2. Pogodna je za ispitivanje 50-70% azotne kiseline. Koncentracija je veoma važna u mnogim oblastima primene ove kiseline. 25 .2. 3. Indikator. u kontaktu sa drugim materijalima može izazvati stvaranje vatre. Natrijum-hidroksid.

% 70 65 60 55 50 Količina uzorka. Krajnja tačka titracije-pojava svetlo roze boje rastvora 26 .0 N natrijum-hidroksida. Uzorak za ispitivanje azotne kiseline HNO3. Tabela 2.2 3.3 4. Zabeležiti utrošenu zapreminu natrijumhlorida. Odmah zatim neophodno je zameniti čep. Ponovo kloniti čep.1 ± 0. a zatim koristeći pipetu brzo treba dodati odgovarajuću količinu uzorka ( u zavisnosti od jačine kiseline.2 3.2. i potom dodati 50 mL vode i četiri kapi rastvora feolftaleina (indikator).8 ± 0. Postupak 1. kao što je prikazano na Slici 9. Erlenmajer od 250 mL sa 15 mL vode zatvoriti čepom.5 ± 0.8 ± 0.2. Slika 9.). Zabeležiti temperaturu 1.9 4. Ukloniti čep.2 2. 3.2 Nominalna težina.6 5.2 3. Uzorak se u boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. a zatim titrisati uzorak do pojave svetlo roze boje. i ponovo odmeriti erlenmajer. mL 2. kako bi se dobila težina uzorka. 2.4 ± 0. i odmeriti težinu. a onda zavrteti erlenmajer kako bi se sadržaj u njemu dobro pomešao. zadržavajući vrh pipete tik iznad površine tečnosti. g 3. kao što je prikazano u Tabeli 2.3.6 3.0 4.

3.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. žari i tretira za ponovnu upotrebu fosfora. Ona obuhvata odreĎivanje fosfora u koncentracijama od 0. Amonijum-molibdat se dodaje talogu fosfomolibdata. i W-masa uzorka.2. a obuhvata odreĎivanje fosfora u rudama gvožĎa. i t. 3.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. i dehidratacije silicijuma.01%. Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 278-01. Nerastvorljiv ostatak se filtrira. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. Zatim se rastvara u višku standardnog rastvora natrijum-hidroksida. 4.2. [8] 2. Proračun 1. Talog je filtriran i ispran od kiseline. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V.01 do 1. Višak natrijum-hidroksida se titriše standardnim 27 . U toku ispitivanja uzorak se rastvara u hlorovodoničnoj i azotnoj kiselini. % = (VN·6301)/W gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida korigovana za temperaturu u trenutku titracije. Standardna metoda ispitivanja za određivanje fosfora u rudama gvožđa taloženjem fosfomolibdena i titracijom uz korišćenje azotne kiseline. Ako je neophodno. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0.4. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t. Nakon dodavanja perhlorne kiseline dolazi do isparavanja rastvora.00 %. Izračunati procenat ispitivane azotne kiseline prema sledećoj jednačini: HNO3. u g. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. 2.

Čistoća reagenasa. Rastvoriti 100 g gvožĎe-sulfata u 1 L sumporne kiseline. Vodeni rastvor azotne kiseline (1+99). Sumporasta kiselina. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. filtrirati a onda dodati 60 mL azotne kiseline i ohladiti. Rastvor gvožĎe-sulfata. 10 mL čiste i bezbijne koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1.42) sa 990 mL vode.1.  Rastvor br 2. Rastvoriti 25 g kalijum-permanganata u vodi i razblažiti do 1 L. Koncentrovana fluorovodonična kiselina. 3. Hlorovodonična kiselina (1+1). 8. Pomešati jednake zapremine koncentrovane hlorovodonične kiseline (sp gr 1. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193.1 dodati u rastvor br.  Rastvor br.2 g fenolftaleina u 100 mL etanola. 13.3. Perhlorna kiselina (70%). Ukoliko nije drugačije naznačeno. 6. razblažiti do crte i promešati. Natrijum-karbonat. 11.15 N). 9. Rastvoriti 0. 17. 15.1 g amonijum-fosfata i ostaviti da stoji bar 24 sata pre korišćenja. Prisustvo vanadijuma. razblažiti do 1 L i promešati. 10. Bromovodonična kiselina (1+4). 28 . 5. 16.400 mL azotne kiseline dodati u pehar od 2 L sa 960 mL vode i ohladiti.rastvorom azotne kiseline uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. Standardni rastvor natrijum-hidroksida (0. Rastvor amonijum-molibdata (kiseli).Staviti 100 g molibdne kiseline (85% MoO3) pehar od 600 mL u kome se nalazi 240 mL vode i dobro promešati.  Rastvor br. 14.19) i vode. Amonijum-nitrat.15). svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva.2 uz konstantno mešanje. Pomešati 10 mL koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. Reagensi 1. Standardizovati rastvor. 12. U suprotnom. Rastvor indikatora fenolftaleina.42) preneti u bocu od 1 L. 4. Dodati 0. Čistoća vode. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata.. Rastvor kalijum-permanganata (25 g/L). 7. Vodeni rastvor kalijum-nitrata (10 g/L). može izazvati smetnje. 2. Kada se potpuno rastvori. Fluorovodonična kiselina (sp gr 1.15 N). Standardna azotna kiselina (0. Pomešati 20 mL koncentrovane bromovodonične kiseline (sp gr 1. Rastvoriti 10 g kalijum-nitrata u vodi. arsena i titanijuma u toku ispitivanja.49) sa 80 mL vode. Osim ako nije drugačije naznačeno. 2.1.

dodati 50 mL vode i zagrevati kako bi se rastvorile soli. Ostatak isprati toplom vodom i baciti. Filtrirati prethodno dobijen talog papirom guste teksture. Otvoriti poklopac kako bi se izjenačili pritisci i izmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Isprati ostatak sa azotnom kiselinom (1+99) a onda i vrelom vodom dok se ne očisti od perhlorata. poklopiti bocu i ohladiti na sobnu temperaturu u eksikatoru. Dodati 5 mL azotne kiseline i 20 mL perhlorne kiseline. dodati 50 mL vode. Kuvati kako bi se uklonio sumpor-dioksid i dodavati amonijum-hidroksid sve dok malo istaloženog gvožĎe-hidroksida opstaje pri pomeranju ili mešanju. oprati i očistiti avan. Prisustvo vanaijuma-Podesiti zapreminu rastvora do 100 mL. Ohladiti. Postaviti avan u pehar od 250 mL i dodati 100 mL vode. Zakiseliti filtrat hlorovodoničnom kiselinom.2. Postupak Uzorak za ispitivanje preneti u malu. Ukloniti. Korišćenjem toplote upariti filtrat. Ohladiti. Kuvati 1 minut do koagulacije taloga. Filtrirati alkalni rastvor papirom srednje teksture i sakupiti filtrat u pehar od 400 mL.1 mg. Pokriti i zagrevati ispod tačke ključanja sve dok svi rastvorljivi minerali ne budu u rastvoru. Razlika izmeĎu dve izmerene težine predstavlja masu uzorka za ispitivanje. Zatim dodati u kapima dovoljno sumporaste kiseline kako bi se uklonio kalijumpermanganat ili istaloženi mangan-oksid. Nakon sušenja na 105 do 110°C tokom 1 sata. Zapaliti papir i ostatak u avnu od platine. Baciti papir i upariti rastvor da bi isparili gasovi perhlorne kiseline. suvu izmerenu bocu i staviti u peć za sušenje. i zagrevati dok rastvorljive soli ne budu u rastvoru.3. Zagrevati kako bi se rastvorile sve rastvone soli. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-sulfata i zavrteti bocu kako bi se redukovao vanadijum. nakvasiti sa nekoliko kapi vode i dodati 2 mL perhlorne kiseline i 5 mL fluorovodonične kiseline. Isprati bocu u talog tri puta sa 5 mL vodenio rastvora azotne kiseline. Ohladiti. usmeriti mlaz 29 . Dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. i uparavati do potpunog sušenja.2. Nakvasiti uzorak za ispitivanje sa nekoliko mililitara vode i dodati 25 mL hlorovodonične kiseline po svakom gramu uzorka. Dodati 10 g amonijum-nitrata i protresti kako i se soli rastvorile. a onda sa vodenim rastvorom kalijum-nitrata sve dok se ne očisti od kiseline. ohladitina 15°C.1 mg. Ponoviti sušenje i merenje uzorka dok masa ne postane kostantna. Dodati 3 g natrijum-karbonata. Energično pomerati tokom 5 minuta i ostaviti da stoji 20 minuta sve dok se ne stvori žuti talog. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-hlorida i dodati natrijum-hidroksid zbog lakmus papira. Baciti filtrat. Rastvoriti ostatak kroz papir sa 10 mL hlorovodonične kiseline (1+1) i isprati sa toplom vodom. Filtrirati i isprati ostatak toplom vodom. S obzirom na to da žuti talog teži ka tome da se podigne. Prebaciti uzorak za ispitivanje u pehar od 400 mL i ponovo odmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Postaviti bocu sa isparljivim filtratom ispod levka. Odsustvo vanadijuma-Podesiti zapreminu na 150 mL i temperaturu na 20°C i dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Dodati nekoliko kapi rastvora kalijum-permanganata i kuvati rastvor nekoliko minuta. Filtrirati i sakupiti filtrat u erlenmajeru od 300 mL. energično pomerati 10 minuta i ostaviti da stoji 1 sat dok se ne stvori žuti talog. Dodati azotnu kiselinu sve dok se talog ne rastvori a onda 3 do 5 mL u višku.

i G. Protresti kako bi se papir raspao i kako bi se talog rastvorio.15 N rastvora natrijum-hidrksida. mL D. g/mL. mL E.standardni rastvor natrijum-hidroksida potreban za odreĎivanje blank uzorka. dodati 25 mL vode (bez ugljen-dioksida).3.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida pri odreĎivanju blanka. Isprati bocu.rastvora za ispiranje oko ivice papira i spiralno na dole. dodati 3 kapi rastvora indikatora fenolftaleina.standardni rastvor natrijum-hidroksida koji odgovara 1 mL standardne azotne kiseline.fosfor koji odgovara standardnom rastvorunatrijum-hidroksida.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida u uzorku. % = ((((A-B·C)-(D-E·C))·F)/G)·100 gde je: A. [9] 30 . mL B.korišćeni standardni rastvor natrijum-hidroksida. i višak od 5 mL 0. i titrisati višak natrijum-hidroksida sa 0. Proračun 1. Vratiti papir i talog u erlenmajer. mL F. 2.15 N azotnom kiselinom. Izračunati procenat fosfora prema sledećoj jednačini: Fosfor.3. Slepa proba (blank uzorak)-Uraditi celu proceduru sa blank uzorkom koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak za ispitivanje.masa ispitivanog uzorka. mL C.

31 . metalurgiji. poluproizvoda i krajnjeg proizvoda tokom proizvodnje. Koriste se u velikim količinama kao polazne sirovine za dobijanje neorganskih i organskih supstanci. Širom sveta proizvodnja ovih kiselina predstavlja indikator industrijske aktivnosti zemlje. Od izuzetnog značaja je stalno praćenje i kontrola kvaliteta sirovina. azotna i fosforna kiselina su jedinjenja od izuzetnog značaja u hemijskoj industriji. njihovu tehnologiju proizvodnje kao i metode ispitivanja koje se koriste za analizu. laboratorijama. Analize se moraju vršiti prema tačno odreĎenom postupku. poželjn je da su standardizovane. kao i u domaćinstvu. kako bi kvalitet istih bio u skladu sa zahtevanim specifikacijama. farmaciji. tj. medicini itd. Iz tog razloga jako je važno znati karakteristike odnosno svojstva ovih kiselina.Zaključak Sumporna.

Standard test methods for analysis of sulfuric acid 8. ASTM E 223-96.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.wikipedia.vojvodina.obrazovanje.obrazovanje.H. Chenier.gov. www.gov. Nemačka. Standard test methods for the determination of phosphorus in iron ores by phosphomolybdate coprecipitation and nitric acid titrimetry 32 .vojvodina.rs 2. Bucher.Literatura 1. Survey Industrial Chemistry. H. K. Industrial Inorganic Chemistry. Philip J. Moretto.php?sifra =246 7.Woditsch.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.obrazovanje. USA. Standard test methods for assay of nitric acid 9. 2000 3.http://www.http://www.gov.php?sifra =243 6. ASTM E 1584-00. P.http://www.H. ASTM E 278-01. 2002 5.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.php?sifra =244 4.vojvodina.