Uvod

Kiseline predstavljaju jednu od osnovnih kategorija hemijskih jedinjenja. Postoji nekoliko teorija o kiselinama. Prvu naučnu definiciju kiseline dao je francuski hemičar Antoan Lavoazje u XVIII veku. Lavoazjeov pionirski rad na sistematizaciji dotadašnjih hemijskih saznanja obuhvatio je i rad na klasifikaciji jedinjenja i uspostavljanju hemijskih zakonitosti. MeĎutim, njegova znanja o kiselinama bila su ograničena na do tada poznate kiseline, pretežno jake kiseline sa oksidacionim svojstvima, dok struktura halogenovodoničnih kiselina u to vreme nije bila poznata. U tom smislu, Lavoazje je dao definiciju kiselina usko povezanu sa njihovim sadržanjem kiseonika u sebi. Šta više, naziv koji je on dao kiseoniku potiče od grčke reči “onaj koji gradi kiseline”. Otkrićem halogenih elemenata u XVIII i XIX veku, kao i dokaz ser Hamfrija Dejvija o odsustvu kiseonika u halogenovodoničnim kiselinama, značilo je ujedno i kraj Lavoazjeove definicije kiselina. Prvu pravu teoriju kiselina, čija je relevantnost i danas veoma velika, dao je švedski hemičar Svante Arenijus 1884. godine. Po ovoj teoriji kiselina je svako neutralno jedinjenje, koje disocijacijom u vodenom rastvoru daje pozitivne jone vodonika i druge negativne jone (negativne jone kiselinskog ostatka). Drugačije rečeno, po Arenijusu, kiselina je svaka supstanca koja unošenjem u vodeni rastvor povećava koncentraciju vodonikovih jona (H+). Glavni nedostatak teorije je bio taj što ona isključuje mogućnost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih jedinjenja kao kiselina ili baza. TakoĎe, iako validna u većini slučajeva, postoje supstance koje ispoljavaju kiseli karakter iako ne sadrže nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus označio kao nosioce kiselosti. Isto tako, on je govorio o postojanju hidrogen jona u rastvoru da bi kasnija proučavanja pokazala da se jon vodonika u njemu vezuje za neutralan molekul vode gradeći hidronijum jon (H3O+) koji je jedino prisutan u rastvoru. Protolitičku teoriju dali su nezavisno 1923. godine dva naučnika, Johan Brenštad i Martin Lori, obojica polazeći od glavnih mana Arenijusove teorije i njene relativne neprimenljivosti van vodenih rastvora. Po ovoj teoriji kiselina je svako jedinjenje koje je u uslovima date reakcije donor jona vodonika (H+). Iste godine kada i Brenštad i Lori, Luis je dao praktično najširu definiciju kiseline po njenoj sposobnosti da primi elektronski par. Po njegovoj definiciji dakle, kiselina je jedinjenje koje je akceptor (primalac) elektronskog para. Ova definicija obuhvata i klasične kiseline jer se odvajanje vodonikovog jona od molekula zasniva na prekidanju veze sa vodonikom. Ona takoĎe obuhvata i hemijska jedinjenja, koja se ponašaju kao kiseline, jer imaju veliki daficit elektrona, iako u svojoj strukturi nemaju atome vodonika (npr. aluminijum(III)-hlorid, AlCl3). Ova najšira definicija je u svakodnevnoj primeni u neorganskoj hemiji nepraktična, jer Brenštad-Lorijeva teorija daje daleko praktičnije a opet dovoljno precizno objašnjenje istih. Ipak, Luisova teorija ima poseban značaj u kompleksnijim reakcijama gde se mehanizmi mnogih organskih reakcija objašnjavaju upravo preko Luisovih kiselina kao katalizatora reakcije.

1

Najvažnije kiseonične neorganske kiseline su azotna, azotasta, sumporna, sumporasta, fosforna, ugljena, hlorna i borna kiselina. [1] U daljem tekstu biće obraĎena tehnologija proizvodnje kao i analiza sumporne, azotne i fosforne kiseline.

2

1. Tehnologija proizvodnje
1.1. Sumporna kiselina
Sumporna kiselina je hemijsko jedinjenje molekulske formule H2SO4 i spada u klasu neorganskih kiselina. [1] Koristi se u mnogim procesima i jedno je od najvažnijih neorganskih jedinjenja. Njena proizvodnja i danas služi kao indikator industrijske aktivnosti zemlje. Širom sveta 65% se koristi za proizvodnju fosfornih i azotnih Ďubriva, dok se u zapadnoj Evropi samo 31% upotrbljava u ove svrhe. U Saveznoj Repulici Nemačkoj 90% proizvedene sumporne kiseline koristi se u hemijskoj industriji za dobijanje neorganskih hemikalija (npr. fluorovodonične kiseline, aluminijum sulfata itd.), i organskih proizvoda (npr. boja, eksploziva, sapuna, deterdženata, lekova, veštačkih vlakana itd.). [2]TakoĎe, služi i za punjenje akumulatora, rafinisanje ulja, zatim kao dehidrataciono sredstvo, pri organskim procesima kao što su nitrovanje, i esterifikacija, u metalurgiji, galvanotehnici itd. [3] Retko se koristi čista sumporna kiselina. Najčešće se koristi njen 96-98% rastvor. Svetska proizvodnja sumporne kiseline iznosi oko 100 miliona tona godišnje. [1]

1.1.1. Fizička i hemijska svojstva
Sumporna kiselina je uljasta tečnost, bez boje i mirisa. Kod industrijske sumporne kiseline dozvoljen je veći stepen nečistoća, i kod nje boja ide od bezbojne do žućkaste. Veoma je polarno jedinjenje, meša se sa vodom u svim odnosima uz oslobaĎanje velike količine toplote. Vrlo je higroskopna, u dodiru sa organskim materijama dehidratiše ih. [1] Otrovna je, a u dodiru sa kožom izaziva opekotine. Jedna je od najjačih neorganskih kiselina i spada u najjača oksidaciona sredstva. Metale sa negativnim redoks potencijalom razara uz oslobaĎanje vodonika. Bakar, živu i srebro razara uz oslobaĎanje SO2. Azeotropska smeša kiseline i vode sadrži 98,3% H2SO4 i 1,7 % H2O i ključa na 338oC, a gustina takve kiseline je 1,843 g/cm3. Disosuje u dva stepena, te gradi dve vrste soli, hidrogensulfate i sulfate. Na temperaturi od oko 450oC potpuno se razlaže na SO3 i H2O. [3]

1.1.2. Struktura molekula
Iz molekulske formule sumporne kiseline jasno je da se ona sastoji od jednog atoma sumpora, dva atoma vodonika i četiri atoma kiseonika koji su meĎusobno povezani kao što je prikazano na Slici 1. [3]

3

što se može prikazati sledećim zbirnim reakcijama: 4FeS2 +11O2 → 2Fe2O3+8SO2 3FeS2+8O2 → Fe3O4+6SO2 Ove reakcije su jako egzotermne i služe za proračun materijalnog i toplotnog bilansa. Apsorpcija SO3. SO3. Prženje se izvodi vazduhom sa viškom od 5% od teorijski potrebne količine na temperaturi od 850 . a posebno dvostrukim kontaktnim postupkom[2]. Oksidacija SO2 u SO3 i 3.1. pirit-FeS2 (sa sadržajem sumpora od 50%). etažnim. Postoje razne sirovine za doijanje SO2. SO2 i apsorpcije nastalog sumpor-trioksida. Pirit se prži u raznim tipovima peći (rotacionim. kao što je elementarni sumpor (najbolja sirovina). Struktura molekula H2SO4 1. Ovi postupci se meĎusobno razlikuju u načinu oksidacije sumpor-dioksida. Kontaktnim postupkom. sulfidne rude (ZnS. [3] Oksidacija sumpor-dioksida do sumpor-trioksida i njegova naknadna konverzija do sumporne kiseline trenutno se gotovo isključivo vrši kontaktnim postupkom. Proizvodnja SO2 i njegovo prečišćavanje 2. i 2. MgSO4) koji se retko koriste. Postupkom tornjeva (nitrozni postupak). 4 . uskovitlanim slojem i sa fluidizovanim slojem). sa lebdećim tj. i sulfati (CaSO4. CuS. Kod nas se SO2 proizvodi iz pirita prženjem. Kod oba postupka razlikuju se tri faze proizvodnje: 1. PbS itd).900oC.O 107 o 123o S O H 101o O O H Slika 1.3. Polazni materijali za proizvodnju sumporne kiseline Sumporna kiselina se proizvodi na dva načina: 1. jer je ekonomičniji i omogućuje dobijanje 100% kiseline.

prašina od izgoretine (razni oksidi metala).HF. kao i druge gasovite primese u tragovima. Prečišćavanje se vrši suvim i mokrim postupkom:   Suvo prečišćavanje se izvodi u prašnim komorama i elektrostatičkim filtrima. Cu2O.5% H2SO4). [3] 1. Proces proizvodnje sumporne kiseline kontaktnim postupkom Kontaktni postupak otkriven je 1839. Ovaj proces je detaljno šematski prikazan na Slici 2.[4] Postupak je naziv je dobio po tome što se SO2 oksidiše vazdušnim kiseonikom u kontaktu sa površinom čvrstog katalizatora. Ostatak gasa čine vazduh. Fe2O3. CuO. vrši se heterogena kataliza. SeO2 . ali je komercijalno počeo da se koristi mnogo godina kasnije. godine u Engleskoj. Ovde se odstranjuju gasovite primese arsena. Danas se 99% od ukupno proizvedene količine sumporne kiseline proizvodi ovom metodom.1. ZnO. Tu se odstranjuju mehaničke nečistoće. Pored sumpordioksida nastaju još oksidi primesa kao što su: As2O3. SeO2 (gasovi) i čvrsti oksidi FeO. Katalizator i reagensi su u različitim agregatnim stanjima (čvrsto i gasovito). pa se kataliza vrši na površini katalizatora tj. Pržionični gas sadrži svega 10–15% SO2 . Mokro prečišćavanje se izvodi u mokrim elektrostatičkim filtrima i tornjevima za pranje i hlaĎenje gasne smeše. [3] Sva novija kontakt postrojenja koriste meĎuapsorpciju. zbog potrebe da se dobije jaka. koncentrovana kiselina (99. CaO itd. Šematski prikaz kontaktnog postupka dobijanja sumporne kiseline 5 .Tokom prženja sumpor iz pirita sa kiseonikom iz vazduha daje SO2. As2O3 . S Sagorevanje sumpora SO2 O2 Pretvarač i hladnjak 1 2 3 SO2 SO3 O2 SO2 SO3 O2 Početni adsorpcioni toranj H2O H2SO4 Završni adsorpcioni toranj O2 SO2 SO3 O2 4 H2O H2SO4 98-99% H2SO4 skladištenje Otpremanje Slika 2. Ovakav gas po izlasku iz peći ima temperaturu od oko 700oC. selena i fluora (katalitički otrovi).4. takoĎe poznatu kao dvostruku apsorpciju ili dvostruku katalizu.

Ovo je egzotermna reakcija. [4] Tokom oksidacije sumpor-dioksida do sumpor-trioksida. a zatim smeša ulazi u drugi sloj katalizatora. ma prinos sumpor-trioksida utiču temperatura. Razmenjivačem toplote vrši se hlaĎenje do 400°C. ali veći deo proizvoda se skladišti. pritisak i koncentracija reagujućih gasova. V2O5. Recirkulacija male količine kiseline do tornjeva. Grafički prikaz zavisnosti prinosa SO3 od temperature 6 . Smeša se potom ponovo hladi i odvodi do završnog adsorpcionog tornja. Nakon trećeg sloja oko 95-96% sumpordioksida je prevedeno u sumpor-trioksid.7% sumpor-dioksida u sumpor-trioksid. a u cilju prikupljanja još sumpor-trioksida. tako da gas izlazi na 600°C. SO2 i O2 se uvode u pretvarač koji sadrži četiri različite komore sa katalizatorom vandijum(V)oksidom. može se izvesti dodatkom vode. Oko 60-65% SO2 se prevodi u SO3 u prvom sloju nakon 2-4 sekunde kontakta. a onda hidratiše i prevodi u sumpornu kiselinu koncentracije 98-99%. 100 80 % prelaza SO2 u SO3 ( procenat konverzije) 60 40 20 0 0 200 400 600 800 o 1000 1200 Temperatura [ C ] Slika 3. Na Slici 3. Smeša se zatim zagreva na 420°C i uvodi u četvrti sloj katalizatora što dovodi do ukupne konverzije od 99. Smeša se zatim odvodi do početnog adsorpcionog tornja gde se vrši hidratacija sumpor-trioksida i nastaje sumporna kiselina. grafički je prikazana zavisnost prinosa SO3 od temperature.U toku ovog postupka dešavaju se sledeće reakcije: S+O2→SO2 SO2+1/2O2↔SO3 SO3+H2O→H2SO4 ili zbirno: S+3/2O2+H2O→H2SO4 Sumpor i kiseonik reagiju na 1000°C i nastaje sumpor-dioksid a zatim se vrši hlaĎenje do 420°C.

molekulske formule HNO3. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati. Kod prvih se kontaktna masa nalazi na etažama a kod drugih u cevima. Kontaktno odeljenje čine predgrejač. V2O5. [1] TakoĎe. koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo. veštačkih Ďubriva (amonijum-nitrat). Prvi ju je sintetisao Jabir ibn Hajan negde oko devetog veka pre nove ere. keratinom.2. Mehanizam delovanja je prikazan sledećim reakcijama: 2V2O5+2SO2 →2VOSO4+V2O4 2VOSO4 +V2O4 →2V2O4+2SO3 2V2O4+ O2 →2V2O5 Tokom vremena katalizator gubi katalitičku aktivnost. Optimalne temperature u praksi kreću se u granicama od 450–500oC. Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin. prečišćavanja metala u metalurgiji kao i za procese nitrovanja u organskim sintezama. dobija se: c(SO3)/c(SO2)=K·(c(O2))1/2 Prinos SO3 na bilo kojoj temperaturi je veći ako je veća koncentracija kiseonika. kontaktni reaktor i razmenjivači toplote. Upotrebom katalizatora proces konverzije se ubrzava. Temperatura ne sme da prelazi 620oC.[5] 1. U laboratoriji. koja je praktično anhidrirana kiselina teoretske ili približne jačine. U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje. Azotna kiselina Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina. Nosač katalizatora može da bude silikagel. Kao katalizator najviše je u upotrebi vandijum(V)-oksid. Najčešće se primenjuju etažne i cevne peći. dok je njena upotreba u industriji još značajnija. trinitrotoluen). Transformacijom izraza za konstantu ravnoteže reakcije oksidacije SO2. Bela pušljiva azotna kiselina. veštačke svile kao i za odvajanje srebra od zlata. Fizička i hemijska svojstva Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3. Jako je 7 . ali je reakcija vrlo spora. Tehničko izvodjenje konverzije vrši se u kontaktnim pećima različite konstrukcije. plastičnih masa. što se u praksi realizuje viškom vazduha.2.Iz dijagrama se vidi da je na temperaturi od 300oC prinos skoro 100%. koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži. pri čemu je prinos SO3 manji ali je brzina reakcije veća. azotna kiselina je veoma važan reagens. azotna kiselina se koristi i za proizvodnju boja. SiO2.1. stoga mora s vremena na vreme da se menja delimično ili potpuno. [3] 1.anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradeći hidronijum jon (H3O+).

2. NaNO3 i oksidacijom vazdušnog azota ali se zbog neefikasnosti ove metode više ne koriste. zbog čega se koristi u spremanju carske vode.3 Postupak proizvodnje azotne kiseline Dugi niz godina azotna kiselina se proizvodila iz čilske šalitre. koja može da rastvara zlato i platinu. posebno pri većim koncentracijama. Azotna kiselina gradi veliki broj soli.52 g/cm3 koja lako isparava. odavajući žuta do crvena isparenja. te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaračima. U današnje vreme isključivo se koristi kontaktna (direktna) oksidacija amonijaka koja se može prikazati sledećim reakcijama: 4NH3+5O2→4NO+6H2O 2NO+O2→2NO2 3NO2+H2O→2HNO3+NO ili zbirno: NH3+2O2→HNO3+H2O [4] 8 . Većina je polarna. nitrata.2. i do 40°C. Struktura molekula Molekul azotne kiseline izgraĎen je od jednog atoma azota. [1] Postojana je na veoma niskim temperaturama. Struktura molekula HNO3 1. koji su veoma velika i važna grupa jedinjenja. [5] O 120 pm 140 pm O H N 130o 102o O Slika 4.[5] Na sobnoj temperaturi ona je bezbojna tečnost gustine 1. tri atoma kiseonika i jednog atoma vodonika. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 4.oksidaciono sredstvo. [1] 1. prvenstveno vodi i etanolu.2. Može da izreaguje čak i sa površinskim slojem plemenitih metala.

2-10% rodijum) u obliku mreže izraĎene od niti legure debljine 0. [5] Na vrhu tornja izdvojiće se 90% azotna. što podrazumeva niže investicione troškove kao i dobijanje jače kiseline. koncentracije 61-65% uglavnom zadovoljava potrebe. udeo HNO3 u razblaženoj kiselini treba povećati.Kontaktna oksidacija amonijaka primenjuje se od početka XX veka. [4] Oksidacija amonijaka do azot-oksida vrši se vazdušnim kiseonikom. Zato će pri zagrevanju ove smeše isparavati isključivo azotna kiselina. kako bi došlo do oksidacije azot-oksida a zatim i njegove hidratacije do 61-65% azotne kiseline. Tragovi oksida azota mogu biti uklonjeni.05mm.4% azotna kiselina. Šematski prikaz proizvodnje azotne kiseline kontaktnom oksidacijom amonijaka Proces se odvija na povišenom pritisku. Reaktor sadrži katalizator. a vreme kontakta iznosi 3x10-4 sekundi. reakcija je povratna i egzotermna. Svetska proizvodnja azotne kiseline iznosi oko 30 miliona tona godišnje. a izlazna smeša gasova sadrži 11% azot-oksida. [5] Ovaj poslednji korak je neophodan jer bi se običnom destilacijom može da se dobije svega 68. kada je 1908. godine Ostwald prvi put ostvario katalitičku oksidaciju amonijaka u prisustvu Pt katalizatora. temperatura u reaktoru je 750-920°C. a vodonikom ili metanom mogu se prevesti u amonijak ili gasoviti azot. [4] Razblažena kiselina. [5] Koncentracija azotne kiseline može se povećati daljim uvoĎenjem dobijene kiseline u toranj sa 98% sumpornom kiselinom. leguru Pt-Rh (90-98% platina. a na dnu 75% sumporna kiselina. Otpadni gasovi sadrže azot-oksid ili azot-dioksid. [4] 9 . [4]Pare azotne kiseline se hlade i kondenzuju u koncentrovanu kiselinu. Otpadni gas A P S O R B E R 90%HNO3 para 65%HNO3 98% H2SO4 75%H2SO4 tečnost 10%NH3 NO Reaktor O2 vazduh H2O vazduh Hladnjak NO O2 Slika 5. [5] Nakon hlaĎenja vrši se uvoĎenje u apsorber u koji se takoĎe uvodi i voda i još vazduha. Ako se želi dobiti koncentrovana kiselina. dok voda ostaje vezana za sumpornu kiselinu. [5] Kontaktna oksidacija amonijaka za dobijanje azotne kiseline šematski je prikazana na Slici 5. [4] Postupak se zasniva na činjenici da smeša razblažene azotne i koncentrovane sumporne kiseline ključa na višoj temperaturi od 100% azotne kiseline.

Metafosforna kiselina. što je i ime po IUPAC nomenklaturi za ovo jedinjenje. Kada je vodeni rastvor fosforne kiseline i/ili fosfata razblažen.3. Čist 75-85% vodeni rastvor koji se najčešće upotrebljava. Zbog toga što je koncentrovana kiselina. ali radi označavanja i jednostavnosti. H3PO4 2. ali postoje polemike u vezi njenih uticaja na zdravlje. Fosforna kiselina se može koristiti za uklanjanje rĎe. HPO3 3.1. [4] Upotreba fosforne kiseline:  Kao reagens. Odstranjivač rĎe je ponekad zelenkasta tečnost pogodna za potapanje. viskozan i sirupasta je tečnost.   10 . NaCl(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HCl(g) NaBr(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HBr(g) NaI(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+ HI(g)  Uklanjanje rĎe. bezbojan. Ovo je uobičajena metoda za laboratorijsko dobijanje vodonik-halogenida. Fosforna kiselina kao dodatak hrani (aditiv E338) koristi se za zakišeljavanje hrane i napitaka. Fosforna kiselina reaguje sa halogenidima i nastaju vodonik-halogenidi u gasovitom stanju. čeličene alate ili površine. bez mirisa. crna prevlaka gvožĎe-fosfata se može ukloniti i ostaje čista metalna površina. neisparljiv. oni su u ravnoteži ili će ravnoteža biti postignuta nakon izvesnog vremena kada su praktično sve fosforne/fosfatne jedinice u orto obliku. Fe2O3 (rĎa). mada netoksičan kada je razblažen. Ona prevodi crvenkasto braon gvožĎe(III)-oksid. Prefiks orto se koristi da bi se ova kiselina razlikovala od ostalih fosfornih kiselina koje se nazivaju polifosfornim kiselinama. u crni gvožĎe-fosfat. ali mnogo češće se koristi u vidu gela. Fosforna kiselina Fosforna kiselina mineralna neorganska kiselina koja se javlja u tri oblika: 1. [6] Većina ljudi a čak i hemičara ima običaj da ortofosfornu kiselinu naziva fosfornom kiselinom. H4P2O7 Oksidacioni broj fosfora u navedenim kiselinama je +5. Od navedenih kiselina najveći značaj ima ortofosforna kiselina H3PO4. Ortofosforna kiselina. FePO4. kiseonika -2 a vodonika +1. Fosforna kiselina se veoma često koristi kao vodeni rastvor 85% fosforne kiseline. direktnim nanošenjem na zarĎalo gvožĎe. 85% rastvor može biti korozivan. Nakon tretmana. makar jedan deo ortofosforne kiseline se kondenzuje u polifosfornu kiselinu. Dodatak hrani. Proizvodnja vodonik-halogenida. Zbog visokog procenta u ovom reagensu. smatra se da svih 85% čini ortofosforna kiselina. je bistar. Pirofosforna kiselina.

koje se obeležavaju sa Ka1. [6] Triprotonska je kiselina što znači da jedan molekul ove kiseline u vodenom rastvoru može da disosuje do tri puta pri čemu u svakom stupnju odaje jedan H+ jon. [1] U prirodi su rasprostranjeni u vodi nerastvorljivi tercijerni fosfati.3% P2O5. Struktura molekula Molekul fosforne kiseline izgraĎen je od jednog atoma fosfora. proizvodnju natrijum i amonijum fosfata. godine. koji služe kao sirovina za proizvodnju fosforne kiseline. što se može prikazati sledećim reakcijama: H3PO4(s)+H2O(l)↔H3O+(aq)+H2PO4-(aq) H2PO4-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+HPO42-(aq) HPO42-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+PO43-(aq) Nakon prvog stupnja disocijacije nastaje anjon koji se naziva dihidrogen fosfat. četiri atoma kiseonika i tri atoma vodonika.35°C.3. [1] Pored navedenog. Ka2 i Ka3 a daju se za temperaturu koja iznosi 25°C. Za svaku od reakcija disocijacije postoji kiselinska konstanta disocijacije.6% P2O5. fosforna kiselina se koristi i za proizvodnju fosfornih veštačkih Ďubriva. Na tržištu se mogu naći sledeće koncentracije kiseline: 75% sa 54. zatim 80% sa 58% P2O5 i 85% sa 61.1. 1. Fizička i hemijska svojstva Svojstva fosforne kiseline meĎu prvima je opisao Robert Bojl 1680. nakon drugog nastaje hidrogen fosfat a nakon trećeg fosfat ili ortofosfat anjon. [6] 11 . Iskristalisana 100% kiselina sadrži 72. Fosforna kiselina na sobnoj temperaturi ima težnju da kristališe pri čemu nastaju bezbojni. pravljenje fosfata za omekšavanje vode. masovno se proizvodi i na raspolaganju je u velikim količinama po povoljnim cenama. kao i za izradu kondenzovanih fosfata za dobijanje raznih sredstava za čišćenje.4% P2O5 i topi se na 42. Spada u kiseline srednje jačine. Ipak.2. Fosforna kiselina koristi se u stomatoligiji i ortodonciji za čišćenje površine zuba na koju idu plombe i stomatološki aparati. U medicini. tvrdi i u vodi lako rastvorljivi kristali.3. 1. TakoĎe se koristi za uklanjanje naslaga na zubima pre njihovog izbeljivanja. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 6. Meša se sa vodom u svakom odnosu.

kvarca. Ekstrakcionim tj. MeĎutim. OH i Cl. Sruktura molekula H3PO4 1. godine. Apatit su minerali vulkanskog porekla.3. i preko 90% se proizvodi trenutno.O 112o 152 pm 157 pm O H P O O 105 o H H Slika 6. mokrim postupkom. i 2. Fosforiti su minerali sedimentnog tj. Elektrotermijskog dobijanja P4 2. Od ukupno proizvedene količine.3. [4] Sastoji se od: 1. 12 .3. kalcita. Sagorevanja P4 do P4O10 3.1. godine. kada je termički proces dobijanja fosforne kiseline počeo da dobija na značaju. 88% 1974. godine. Veoma je skup proces zobog temperature koja iznosi 2000°C. biogenog porekla. [6] Ovaj postupak bio je važan do 1920. dolomita i glinenih čestica. 1.3. Sastoje se od zrna fosfata. Apsorpcije P4O10 u vodi. Termički postupak dobijanja fosforne kiseline Termički postupak se koristi samo za dobijanje koncentrovane kiseline (75-85%) i kako bi se dobio čist proizvod. Termičkim postupkom. Fosforna kiselina se može dobiti na dva načina: 1. oko 90% se dobija ekstrakcionim postupkom. mokri postupak dobijanja je ponovo počeo da se koristi zbog poboljšanja dizajna postrojenja: 60% od ukupno proizvedene količine fosforne kiseline proizvedeno je ovim postupkom 1954. sa opštom formulm 3Ca3(PO4)xCaR2 ili Ca10(PO4)6R2. Postupak proizvodnje fosforne kiseline Kao sirovine za proizvodnju fosforne kiseline koriste se apatiti i fosforiti. gde je R: F. Ukupna svetska proizvodnja iznosi oko 850 hiljada tona godišnje.

kada se dobija tečni fosfor. [6] Tečni P4 Vazduh Reakcioni toranj H2O Р4О10 + Elektrostatički filter Izlazni gasovi H2O H3PO4 Hladnjak 85 % H3PO4 Na upotrebu Slika 7. Ovako dobijeni fosfor sagoreva do fosfor(V)-oksida koji se potom apsorbuje uu vodenom rastvoru fosforne kiseline. Uprošćena šema termičkog postupka doijanja fosforne kiseline 13 . Dobijeni tečni fosfor se potom sagoreva u dvostrukom višku vazduha prema sledečoj egzotermnoj reakciji: P4(l)+5O2(g)→P4O10(g) Apsorpcija nastalog fosfor(V)-oksida može se prikazati reakcijom: P4O10(g)+6H2O(l)→4H3PO4(aq) Na Slici 7. Sirovi fosfati sadrže 30-40% P2O5. dat je prikaz uprošćene šeme termičkog postupka dobijanja fosforne kiseline. Procesi koji se odigravaju pri termičkom postupku mogu se prikazati sledećim reakcijama: Ca10(PO4)6F2+15C+6SiO2→3P2(g)+15CO+3Ca3Si2O7+CaF2 Gasoviti fosfor nakon prečišćavanja gasne smeše kondenzuje se vodom i hladi na temperaturi od 60°C.Suština postupka je u elektrotermičkoj redukciji sirovih fosfata na temperaturi od 1400-2000°C.

Šematski prikaz mokrog postupka dobijanja fosforne kiseline Proces razlaganja sirovog fosfata izvodi se u reaktorima-ekstraktorima velike zapremine. Radi boljeg ujednačavanja pada koncentracije P2O5 i H2SO4 u reaktoru. Iskorišćenje P2O5 je oko 95%. a kojim tokom će ići proces zavisi od toga koji od izvora fosfata se koristi: Ca3(PO4)2+3H2SO4→2H3PO4+3CaSO4 ili CaF2xCa3(PO4)2+10H2SO4+20H2O→10(CaSO4x2H2O)+2HF+6H3PO4 ili Ca5F(PO4)3+5H2SO4+10H2O→5(CaSO4x2H2O)+HF+3H3PO4 Na Slici 8.2. Na ovaj način može da se koristi sirov fosfat krupnijih zrna i da se skrati vreme boravka u reaktoru. [6] 14 .1. Snabdeveni su mešalicom koja ostvaruje 400-600 obrtaja u minuti i cevima za odvod gasova i para.3. sirovi fosfat i sumporna kiselina postepeno se uvode a višak toplote odvodi se preko vakuum isparivača.3. šematski je prikazan mokri postupak dobijanja fosforne kiseline: [4] Gasovi Fosfatna stena 93% H2SO4 HF SiF4 Mlin Reaktor CaSO4 Filter H3PO4 CaSO4x2H2O (Gips) Razblažena H3PO4 Isparivač 75% H3PO4 (54% P2O5) Absorber H2SiF6 Razblažena H3PO4 Slika 8. Ekstrakcioni (mokri) postupak dobijanja fosforne kiseline Mokri postupak dobijanja fosforne kiseline može se prikazati sledećim reakcijama.

2. Mehaničko prečiščavanje (taloženje. H2SiF6 se isporučuje kao 20-25% vodeni rastvor za fluorisanje vode za piće. Hladan vazduh odnosi iz reaktora nusprodukte. koji se javlja u mnogim fosfatnim stenama. cikloheksanol. izdvaja se razblažena fosforna kiselina (sadržaj P2O5 je 28-35%). [4] Koncentrovanje kiseline vrši se: 1. 4-8h. Uparavanjem pod vakuumom sa padajućom strujom tečnosti. CaSO4x2H2O. Isparavanje vode do sadržaja P2O5 od 54% nije obavezno. sirova fosforna kiselina može se koristiti samo za proizvodnju mineralnih Ďubriva. ali ovo nije primarni izvor ove radioaktivne supstance. 3. može se izdvojiti iz razblažene fosforne kiseline nakon filtracije. 4. Fluorosilikatne soli se koriste u keramici. [6] Filtracijom čvrstog gipsa. HF i SiF4 do absorbera u kome se prevode u H2SiF6 prema sledećim reakcijama: 4HF+SiO2→SiF4+2H2O 2HF+SiF4→H2SiF6 3SiF4+2H2O→2H2SiF6+SiO2 Nastaju dva korisna nusprodukta. Hemijsko prečišćavanje (dodavanje reagenasa radi prevoĎenja primesa u taloge). Prečišćavanje ekstrakcione fosforne kiseline obuhvata: 1.Fosfatna stena je samlevena i pomešana sa razblaženom fosfornom kiselinom u mlinu. 2. filtracija. Uranijum. pesticidima. centrifugalna separacija). Uparavanjem pod vakuumom uz prisilnu cirkulaciju. Fizičko prečišćavanje (solvent ekstrakcija primenom organskih rastvarača kap što su n-butanol. pa je ovaj način dobijanja opravdan samo u slučaju kada je i cena uranijuma visoka. kao i za zaštitu drveta. [6] 15 .). U reaktoru se vrši zagrevanje do temperature koja iznosi od 75-80°C. [4] Neprečišćena tj. Postrojenja za ekstrakciju su izuzetno skupa. Uparavanjem sa uronjenim cevima koje se greju vrelim gasom ili Uparavanjem atomiziranjem rastvora u gasnim strujama. 3. Zatim se dalje odvodi do reaktora u koji se uvodi 93% sumporna kiselina. izoamil alkohol itd.

površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. Sumporna kiselina je jaka korozivna kiselina i može biti jako opasna ako se njome nepropisno rukuje. Čistoća vode. Uzorak za analizu u jednoj boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. 2. 6. a zatim titriše 16 . U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. Analiza 2. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Za merenje uzorka koriste se dve metode. Osim ako nije drugačije naznačeno. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. Količina uzorka treba biti dovoljna za obavljanje svih analiza. 3. 2. Ukupna kiselost Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje ukupne kiselosti 75-99% sumporne kiseline.1. a obuhvata odreĎivanje: 1. Suština metode ispitivanja je u tome da se izmereni uzorak kiseline razblaži u vodi.1.2. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. Ukupne kiselosti Specifične težine po Baume-u Neisparljivih materija GvožĎa Sumpor-dioksida. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. Na kraju. i Arsena Reagensi koji se koriste tokom svih analiza. 2. Čistoća reagenasa. Deli cev i zmija cev metoda ispitivanja. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom.1. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. U suprotnom. Ukoliko nije drugačije naznačeno. Treba izbegavati svaki kontak sa kožom ili očima. Standardna metoda ispitivanja za analizu sumporne kiseline Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 223-96. 5. 4.

u zavisnosti od jačine kiseline.1.5 N rastvora natrijum-hidroksida.1. izmeriti i zabeležiti masu uzorka.1 do 2. Odmah nakon brisanja. Natrijum-hidroksid. Zabeležiti temperaturu 0.2.5 do 2. Reagensi 1.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. Ukloniti štipaljku i ispustiti uzorak u pehar.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. a zatim titrisati uzorak do pojave roze boje. skupljajući ostatke ispiranja u peharu. 2. Rastvor inikatora fenolftaleina (10 g/L) priprema se rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). Količina uzorka za odreĎivanje ukupne kiselosti H2SO4.2 2. Dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. Posle merenja. 2. 2. u kojoj se nalazi oko 100 mL vode. cev nagnuti tako da se kiselina vrati skoro do krivine kraćeg kraka.1.4 2. % 98 94 90 85 80 77 75 Količina uzorka. 17 .1. Nakon toga. kao što je prikazano u Tabeli 1.3 2. Tabela 1.4 do 2.5 N). Postupak  „Deli cev“ metoda ispitivanja . Spojiti kratki krak sa rezervoarom za vodu pomoću gumene cevi koja je na donjem kraju zatvorena štipaljkom.2 do 2. metanola ili izopropanola.9 Zatim treba okrenuti cev i višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu obrisati kiselinu sa dugog kraka. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. maramicu baciti kako bi se izbegao kontak kiseline i prstiju. uz fenolftalein kao indikator. Standardni rastvor (1.7 2.9 do 2.0 do 2. Prisustvo drugih kiselina i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid utiče na preciznost ove metode ispitivanja.1. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL. g 1. Ubaciti cev i usisati odgovarajuću količinu uzorka. Voda treba da teče sve dok se sva kiselina ne ispere sa Deli cevi.standardnim rastvorom natrijum-hidroksida (0. Nakon toga isprati duži krak cevi. i kako ne bi došlo do stvaranja opekotina. Ubaciti duži krak cevi u stakleni pehar od 400 mL.6 2.3 do 2.8 2.

04904)/W)·100 gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida. 3.5 N rastvora natrijum-hidroksida.01%. Ubaciti kapilarni kraj cevi usisati odgovarajuću količinu uzorka.1. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. Kapilaru cevi potopiti u oko 100 mL vode koja se nalazi u peharu od 400 mL. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. i W-masa uzorka. Okrenuti cev tako da se dvostruko koleno cevi naĎe u horizontalnom položaju. Izračunati procenat ispitivane sumporne kiseline prema sledećoj jednačini: H2SO4. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. Izmeriti i zabeležiti masu uzorka. % = ((VN·0. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. Odmah baciti iskorišćenu maramicu kako bi se izbegle opekotine na prstima.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. a zatim istim titrisati uzorak do pojave roze boje. Zavrtite nežno pehar tokom pranja. Obrisati kiselinu sa kapilare višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu. kao što je prikazano u Tabeli 1. „Zmija cev“ metoda ispitivanja . korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. Potisnuti uzorak iz cevi vodom iz boce za pranje.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. 18 . u zavisnosti od jačine kiseline. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t.3. 2. Ako je neophodno. Oprati cev sa 50 do 70 mL vode. 2. u g. 4. i t. Proračun 1.1. Ukloniti cev i oprati je spolja od kiseline. Zabeležiti temperaturu 0. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL. Sakupiti sve ostatke od pranja u pehar i dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina.

2. pri temperaturi od 15. Postaviti cilindar u vertikalni položaj.5/15. 19 .1. Baume specifična težina je jedinica gustine na osnovu specifične težine i definisana je sledećom jednačinom: Baume sp.1. i podesiti temperaturu na 15. težina) 2. i pustiti ga.5 ± 0. Očitati vrednost na hidrometru kada se umiri.5 ° C(60/60 ° F) )] Suština metode je u tome da se uzorak sumporne kiseline stavlja u cilindar hidrometra. žari se.1. 2. Potisnuti ga na oko 3 mm ispod nivoa na kome će plutati.2° Baumea. 2.1 jedinice.1. Odrediti ovu tačku postavljanjem oka neznatno ispod nivoa tečnosti i polako ga podizati do površine. Donja granica detekcije neisparljivih materija je 0. težina = 145 ―[145 /(sp gr 15. Ubaciti hidrometar u uzorak.2.001%. tako da slobodno lebdi.2. Proračun 1.2.a onda izgleda kao da postaje prava linija koja seče hidrometar skalu. a zatim se meri masa taloga. Specifična težina po Baume-u odreĎuje se na 15. po Baume-u.3. Tačno očitavanje na hidrometar skali jeste ona tačka na kojoj površina tečnosti seče skalu. dodati uzorak. Izmeren uzorak kiseline isparava.2. pomoću hidrometra u rasponu od 57 do 66.5 ° C (60 ° F). prvo se vidi kao iskrivljena elipsa. u prostor bez vazdušnih struja. Postupak Isprati čist cilindar hidrometra sa uzorkom za testiranje.5° F). Zabeležiti očitanu vrednost specifične težine po Baume-u.3 ° C (60 ± 0. i kada temperatura postane konstantna specifična težina se očitava sa skale na hidrometru. Specifična težina po Baume-u Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje specifične težine koncentrovane sumporne kiseline. Neisparljive materije Ova metoda ipitivanja obuhvata gravimetrijsko odreĎivanje neisparljivih materija u sumpornoj kiselini. Izračunati specifičnu težinu za kasnije proračune u skladu sa sledećom jednačinom: sp gr = 145 / (145 – Baume sp.5°C (60°F). Prikazati vrednost Baume specifične težine sa tačnošću od približno 0.1. 2.

žariti uzorak u peći za žarenje 10 minuta. dodati 200 mL glacijalne sirćetne kiseline na filtrat i razblažiti do 1 L.masa isparenja i ostatka. 2. g W. Amonijum-acetat-rastvor sirćetne kiseline. Rastvor amonijum-hidroksida (1+). Gvožđe Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje gvožĎa u sumpornoj kiselini. Ohladiti posudu u eksikatoru na sobnu temperaturu i brzo izmeriti težinu uzorka sa preciznošću 0.10-fenantrolinom (ortofenantrolin).uzorak.1. Promešati uzorak obrtanjem boce. Rastvoriti 100 g amonijum acetata u oko 600 mL vode.1. 2. g D.IV). kalaj (II. najmanje 10 minuta. živa(I). 2. 2.1. ili da bude dovoljne težine da prinos ne bude manji od 1 mg taloga. kobalt.0001%. Proračuun 1. Zatim ohladiti u eksikatoru na sobnu temperaturu i izmeriti težinu sa preciznošću 0. U toku ispitivanja smetnju mogu praviti hrom. Tokom rukovanja sa zagrejanom posudom. antimon.2.0001%.1. 3. 2. g. bakar. Nakon isparavanja.3. dok se sve materije ne naĎu u suspenziji.2. koji sa crnim gvožĎem formira narandžasto-crveni kompleks.4. Preneti izmereni uzorak koji treba najmanje da teži 50 g. cink i nikl. % = ((R-D)/W)·100 gde je: R.3.4. Postupak Očistiti platinastu ili visoko-silikatnu staklenu posudu i staviti u peć za žarenje na 800±25°C (1472±45°F). Izračunati procenat neisparljivih materija prema sledećoj jednačini: Neisparljive materije. Kongo crveni papir.masa isparenja.1 mg. filtrirati.1. Intenzitet formirane boje se meri fotometrom koji je kalibrisan standardnim rastvorom gvožĎa. Prikazati vrednost procenta neisparljivih materija sa preciznošću 0. Donja granica detekcije gvožĎa je 0. OdreĎuje se kolorimetrijski sa 1.1 mg. Rastvoriti oko 500 mL amonijum hidroksida u 500 mL vode i promešati. do isparivača.1. Reagensi 1. svo vreme treba koristiti klješta. 20 . kadmijum.

g. Staviti 70-mm levak u volumetrijski balon od 100 mL i dodati 50 mL vode. i W.10fenantrolina. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini korišćenjem kalibracione krive. dobro promešati.1. Rastvoriti 100 g hidroksilamina u oko 600 mL vode. 1 g izmerenog uzorka sa preciznošću 0.4. Postupak Promešati uzorak obrtanjem boce dok sve materije ne budu u suspenziji. Prikazati vrednost procenta gvožĎa sa preciznošću 0.10-fenantrolina (o-fenantrolina) (3 g/L).uzorak. 2. i razblažiti do 1 L.0001%.gvožĎe. Pripremiti lank rastvor koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak. filtrirati. a blank uzorkom postaviti instrument na nulu absorance. i ostaviti da stoji oko 15 minuta. Rastvoriti 3 g orto-fenantrolin monohidrata u 500 mL vode. 2. 5 mL rastvora 1. promešati. Oprati grlo balona sa odprilike 5 mL vode. Izračunati procenat gvožĎa prema sledećoj jednačini: GvožĎe. Rastvor hidroksilamin hidrohlorida (100 g/L).001 g.01 mg Fe). GvožĎe. dodati 1 mL hlorovodonične kiseline. 5. sa stalnim mešanjem sadržaja u balonu. Iz kalibracione krive odrediti miligrame gvožĎa koji odgovaraju posmatranoj absorbanci uzorka.1. Rastvor 1. razblažiti vodom do oznake. mg.4. naĎeno na osnovu kalibracione krive. 6. standardni rastvor ( 1 mL=0. Pogledati praksu E 200. % = (M/(W·1000))·100 gde je: M.3. uz mešanje nakon dodavanja svakog od njih: 1 mL rastvora hidroksilamin hidrohlorida. Proračun 1.5 do 4. 21 . Ostaviti da stoji oko 15 minuta. 2. i natrijum-hidroksid (1+1) da bi se obezbedila pH vrednost rastvora u iznosu od 3.2. Dodati zatim 5 mL rastvora amonijum-acetata.0 (zbog Kongo crvenog papira).4. U balon dodati reagense sledećim redosledom. Ukloniti levak i lagano dodavati. filtrirati i razblažiti do 1 L.

Dodati 5 mL sumporne kiseline (1+5) i 2 mL rastvora skroba (indikator) i titrisati 0. gr 1. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijumtiosulfata i označiti je sa B. Isparljivi sumpor-dioksid se absorbuje u alkalnom rastvoru.5.1.1 N ) i preneti u volumetrijsku bocu od 1 L. Ako titracija uzorka zahteva više od 30 mL rastvora natrijumtiosulfata. 2. razblažiti vodom do oznake i promešati. 22 .1. Pažljivo i uz mešanje pomešati koncentrovanu sumpornu kiselinu (sp. 2.2.5. Propuštati azot u gasovitom stanju negde oko 20 L/h toko 3 sata. Rastvor skroba-indikator. Kalijum-jodat.1.002 %. Zabeležiti mililitre uzorka koji se koriste i obeležiti ih sa W. Iz poslednjeg cilindra preneti oko 50 mL uzorka u Drehsel bocu i povezati je sa sigurnosnom bocom. uz stalno mešanje u 100 ml ključale vode. Sumpor-dioksid odvodi se iz uzorka sumporne kiseline nošen strujom azota u gasovitom stanju. Donja granica detekcije sumpor-dioksida je 0. 4.01 N rastvorom natrijum-tiosulfata dok ne nestane plava boja. i sipati polako. Ponoviti ceo postupak stavljajući 50 mL vode umesto uzorka u Drehselovoj boci od 125 mL. Isprati cev vodom u boci. tretira viškom jodat-jodid rastvora a višak se titriše natrijum-tiosulfatom. ponoviti oba postupka. Kuvati smesu uz mešanje sve dok se ne dobije tnka providna tečnost. Rastvor natrijum-hidroksida (4 g/L).01 N). Rastvoriti 4 g kalijum-jodata i 100 g kalijum-jodida u vodi i razblažiti do 1 L sa vodom. Sumporna kiselina (1+5). 5.5. Prebaciti oko 100 mL rastvora natrijum-hidroksida u Drehsel bocu od 250 mL i spojiti je sa Drehsel bocom od 125 mL.2.1. 3. koristeći 2 mL rastvora kalijumjodat-kalijumjodida.84) i vodu u odnosu 1:5. Pomešati 1 g rastvorljivog skroba sa 5 mg crvenog živa-jodida i sa dovoljno hladne vode kako bi se dobila tanka pasta. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijum-tiosulfata i obeležiti sa A. Odvojiti bocu u kojoj se nalazi rastvor natrijum-hidroksida i isključiti dovod gasovitog azota. standardni rastvor (0.1 N rastvora.tiosulfat. Sumpor-dioksid Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje slobodnog sumpor-dioksida rastvorenog u sumpornoj kiselini. Reagensi 1. Natrijum. Ohladiti pre upotrebe. Rastvoriti 4 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti do 1 L. sa uzorkom i sa blank uzorkom. Normalitet je jedna desetina 0.Postupak Sigurnosnu bocu isprati azotom. Pipetom odmeriti 100 mL rastvora natrijum-tiosulfata (0. 2.1 N). pipetom odmeriti 5 mL kalijumjodat-kalijumjodid rastvora i preneti u bocu i mešati. rastvor kalijum-jodata (približno 0.

8. Natrijum-nitrat. Metil crveni rastvor indikatora (5 g/L). Jednom mesečno pripremiti svež rastvor. Čuvati u narandžastim bocama. 6. Rezultat prikazati u procentima sumpor-dioksida sa tačnošću od 0. 2.5. apsorbije u piridinskom rastvoru srebro-dietilditiokarbamata formirajući crveno obojeni kompleks.2. čiji se intenzitet odreĎuje fotometrom. Rastvoriti 100 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti vodom do 1 L. Rastvoriti 1 g u 200 mL piridina. Rastvoriti 40 g kalaj-hlorida u smeš od 25 mL vode i 75 mL hlorovodonične kiseline (sp gr 1. Cink 23 . Rastvoriti 5 g metil crvenog u 1 L etanola (95%). 2. Arsen se prevodi u gasovito stanje. 3. Natrijum-hlorid. i W. Arsen Ova metoda obuhvata kolorimetrijsko odre]ivanje arsena u sumpornoj kiselini. mL A-rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju uzorka. 5.032)/(W∙sp gr))∙100 gde je: B.1. Rastvoriti 100 g olovo-acetat-trihidrata u 200 mL vode. 9.normalitet rastvora natrijum-tiosulfata. Rastvor kalaj-hlorida (400 g/L).uzorak. Koncentrovana hlorovodonična kiselina. Standardni rastvor arsena (1 mL=0. 12.3.19). Piridin.1.01 ppm.001 mg As).1. Izračunati procenat sumpor-dioksida prema sledećoj jednačini: Sumpor-dioksid.rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju blank uzorka. Olovo-acetat impregrirana staklena vuna. filtrirati i razblažiti do 1 L. ukloniti višak rastvora i sušiti na sobnoj temperaturi. mL 2.6.189). 2. mL N. Nakon zasićenja. 7. Hlorovodonična kiselina (sp gr 1. Rastvor kalijum-jodida (100 g/L).6.1. Čuvati impregriranu vuvu u zatvorenoj boci. Rastvor natrijum-hidroksida (100 g/L). 11. 4. Rastvor srebro-dietilditiokarbamat (5 g/L piridina). 10.001%. Pogledatipraksu E 200.Proračun 1. Reagensi 1. Ovaj rastvor mora biti bezbojan. % = (((B-A)∙N∙0. Rastvoriti 100 g kalijum-jodida u oko 750 mL vode. Donja granica detekcije arsena je 0.

prema sledećoj jednačini: Arsen. Dodati oko 0.01 ppm. i rastvor natrijum-hidroksida do pojave žute boje. Pipetom preneti 3 mL rastvora dietilditiokarbamata u odeljak absorbera. Zatim dodati 5 Ml hlorovodonične kiseline. Isprati uzorak u agregat boci sa malo vode. sa preciznošću 0.1.1. Razblažiti vodom do 35 mL. tako da zapremina ne preĎe 30 mL. Nakon toga. preneti rastvor iz absorber odeljka u suvu volumetrijsku bocu od 10 mL. Odma spojiti skruber-absorber jedinicu sa agregat bocom i ostaviti da stoji 30 minuta. Dodati jednu kap rastvora metil-crveno (indikator).1 g natrijum-nitrata i 0.2. Izračunati sadržaj arsena u ppm. 2.6.6. a instrument se posešava na nulu blank uzorkom. Spojiti cev skrubera sa bocom u kojo se nalazi olovo-acetat impregrirana staklena vuna i nakvasiti sa 1 kapi rastvora olovoacetata. Sa kalibracione krive odrediti miligrame arsena koji odgovaraju posmatranoj apsorbanci.Postupak Iz poslednjeg cilindra prebaciti oko 50 mL uzorka u pehar od 100 mL. Prikazati dobijene rezultate arsena u ppm. mg 2. Promešati rastvor i ostavoti ga da odstoji 15 minuta. 2 mL rastvora kalijum-jodida i 8 kapi rastvora kalajhlorida. [7] 24 . sve dok ne bude skoro potpuno suva. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini koja je korišćena i za kalibracione krive. pripremiti rastvor (blank uzorak) koji sadrži sve reagense ali ne i sam uzorak. Zabeležiti uzete mililitre i obeležiti ih sa W. ppm=(M∙1000)/(W∙sp gr) gde je: M-arsen odreĎen na osnovu kalibracione krive u mg. i W-uzorak.Pomoću levka brzo dodati u bocu 3 g cinka.1 g natrijum-hlorida i staviti na vrelu ploču aspiratora radi isparavanja. Proračun 1.3.2. Isprati odeljak absorbera piridinom i preneti ostatke pranja u istu bocu i promešati.

1. Pogodna je za ispitivanje 50-70% azotne kiseline. Koncentracija je veoma važna u mnogim oblastima primene ove kiseline.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. Natrijum-hidroksid. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. metanola ili izopropanola. Reagensi Reagensi koji se koriste trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. 2. Rastvor fenolftaleina (10g/L) se priprema rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). 4. Standardna metoda ispitivanja za analizu azotne kiseline Ova metoda ispitivanja se izvodi prema američkom standardu ASTM E 1584-00. 2. Jaka je korozivna kiselina i veoma je jako oksidaciono sredstvo. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. U toku ispitivanja prisustvo drugih kiselina.2. Osim ako nije drugačije naznačeno. 2. Ukoliko nije drugačije naznačeno.2.2.2. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. Čistoća reagenasa. Indikator. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. a odnosi se na analizu ukupne kiselosti azotne kiseline. Mere predostrožnosti Azotna kiselina je veoma opasno jedinjenje ako se njome nepropisno rukuje. dalo bi pogrešno visoke rezultate. pri čemu treba zabeležiti temperaturu rastvora natrijumhidroksida tokom standardizacije.2. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. Zapaljiva je. Standardni rastvor (1. a zatim titriše rastvorom natrijum-hidroksida uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. Suština metode je u tome da se uzorak kiseline razreĎuje vodom. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. u kontaktu sa drugim materijalima može izazvati stvaranje vatre. 25 . Na kraju. 3. Čistoća vode. kao i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. U suprotnom. Treba izbegavati udisanje isparenja azotne kiseline i svaki kontak sa kožom ili očima.

Ukloniti čep.6 3. a zatim titrisati uzorak do pojave svetlo roze boje. % 70 65 60 55 50 Količina uzorka. 3. mL 2. a onda zavrteti erlenmajer kako bi se sadržaj u njemu dobro pomešao. i ponovo odmeriti erlenmajer.4 ± 0. kako bi se dobila težina uzorka. Tabela 2. g 3. Zabeležiti utrošenu zapreminu natrijumhlorida. i odmeriti težinu.8 ± 0.3 4. kao što je prikazano na Slici 9.0 4. Odmah zatim neophodno je zameniti čep. Zabeležiti temperaturu 1. Erlenmajer od 250 mL sa 15 mL vode zatvoriti čepom. zadržavajući vrh pipete tik iznad površine tečnosti.2.2 3. kao što je prikazano u Tabeli 2.9 4. a zatim koristeći pipetu brzo treba dodati odgovarajuću količinu uzorka ( u zavisnosti od jačine kiseline. Uzorak za ispitivanje azotne kiseline HNO3.).2 3.1 ± 0.5 ± 0.2 2.6 5. 2.0 N natrijum-hidroksida. Postupak 1. i potom dodati 50 mL vode i četiri kapi rastvora feolftaleina (indikator). Slika 9.2 Nominalna težina. Ponovo kloniti čep.8 ± 0.3.2. Krajnja tačka titracije-pojava svetlo roze boje rastvora 26 . Uzorak se u boci dostavlja analitičkoj laboratoriji.2 3.

u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. Nakon dodavanja perhlorne kiseline dolazi do isparavanja rastvora. [8] 2. Ona obuhvata odreĎivanje fosfora u koncentracijama od 0. i W-masa uzorka.01%. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. žari i tretira za ponovnu upotrebu fosfora. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. 3. Proračun 1. Nerastvorljiv ostatak se filtrira. Standardna metoda ispitivanja za određivanje fosfora u rudama gvožđa taloženjem fosfomolibdena i titracijom uz korišćenje azotne kiseline.2. i t. Ako je neophodno. u g. Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 278-01. U toku ispitivanja uzorak se rastvara u hlorovodoničnoj i azotnoj kiselini.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C.2.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. 4.4. a obuhvata odreĎivanje fosfora u rudama gvožĎa.01 do 1. 2. Višak natrijum-hidroksida se titriše standardnim 27 . natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. Izračunati procenat ispitivane azotne kiseline prema sledećoj jednačini: HNO3. i dehidratacije silicijuma. % = (VN·6301)/W gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida korigovana za temperaturu u trenutku titracije. Amonijum-molibdat se dodaje talogu fosfomolibdata. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. Talog je filtriran i ispran od kiseline.00 %. Zatim se rastvara u višku standardnog rastvora natrijum-hidroksida.3. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t.

2. filtrirati a onda dodati 60 mL azotne kiseline i ohladiti.Staviti 100 g molibdne kiseline (85% MoO3) pehar od 600 mL u kome se nalazi 240 mL vode i dobro promešati. Rastvor amonijum-molibdata (kiseli). Rastvor indikatora fenolftaleina. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima.  Rastvor br. 5. 4.1. 16. razblažiti do 1 L i promešati. Pomešati 20 mL koncentrovane bromovodonične kiseline (sp gr 1. Rastvor kalijum-permanganata (25 g/L). voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193.1. 3. 8. Koncentrovana fluorovodonična kiselina. Rastvoriti 100 g gvožĎe-sulfata u 1 L sumporne kiseline. Čistoća reagenasa. Prisustvo vanadijuma.1 dodati u rastvor br.19) i vode.42) preneti u bocu od 1 L.2 uz konstantno mešanje. 13. Perhlorna kiselina (70%). Osim ako nije drugačije naznačeno. 9. Bromovodonična kiselina (1+4). 17.rastvorom azotne kiseline uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. Dodati 0. Vodeni rastvor azotne kiseline (1+99).15).3. Hlorovodonična kiselina (1+1). Ukoliko nije drugačije naznačeno.1 g amonijum-fosfata i ostaviti da stoji bar 24 sata pre korišćenja. Standardni rastvor natrijum-hidroksida (0. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. Kada se potpuno rastvori. Vodeni rastvor kalijum-nitrata (10 g/L). 6.49) sa 80 mL vode. Sumporasta kiselina. Rastvoriti 10 g kalijum-nitrata u vodi. Rastvoriti 0. razblažiti do crte i promešati..42) sa 990 mL vode. 28 . arsena i titanijuma u toku ispitivanja. Reagensi 1. U suprotnom. Pomešati 10 mL koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1.  Rastvor br 2. 15. može izazvati smetnje. 10 mL čiste i bezbijne koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. Natrijum-karbonat. Standardizovati rastvor. 11.15 N).2 g fenolftaleina u 100 mL etanola.15 N). 10. 14. Standardna azotna kiselina (0. 2. Rastvoriti 25 g kalijum-permanganata u vodi i razblažiti do 1 L. Pomešati jednake zapremine koncentrovane hlorovodonične kiseline (sp gr 1. Rastvor gvožĎe-sulfata. Čistoća vode.400 mL azotne kiseline dodati u pehar od 2 L sa 960 mL vode i ohladiti. 7. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. Fluorovodonična kiselina (sp gr 1. Amonijum-nitrat. 12.  Rastvor br.

suvu izmerenu bocu i staviti u peć za sušenje. Postaviti avan u pehar od 250 mL i dodati 100 mL vode.2. Dodati 3 g natrijum-karbonata. dodati 50 mL vode. poklopiti bocu i ohladiti na sobnu temperaturu u eksikatoru. dodati 50 mL vode i zagrevati kako bi se rastvorile soli. oprati i očistiti avan. Prisustvo vanaijuma-Podesiti zapreminu rastvora do 100 mL. Dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Isprati ostatak sa azotnom kiselinom (1+99) a onda i vrelom vodom dok se ne očisti od perhlorata. Dodati 5 mL azotne kiseline i 20 mL perhlorne kiseline. Ponoviti sušenje i merenje uzorka dok masa ne postane kostantna. i uparavati do potpunog sušenja. Ostatak isprati toplom vodom i baciti. Baciti filtrat. Dodati 10 g amonijum-nitrata i protresti kako i se soli rastvorile. Ohladiti. Energično pomerati tokom 5 minuta i ostaviti da stoji 20 minuta sve dok se ne stvori žuti talog. Pokriti i zagrevati ispod tačke ključanja sve dok svi rastvorljivi minerali ne budu u rastvoru. Baciti papir i upariti rastvor da bi isparili gasovi perhlorne kiseline.2. nakvasiti sa nekoliko kapi vode i dodati 2 mL perhlorne kiseline i 5 mL fluorovodonične kiseline. Zakiseliti filtrat hlorovodoničnom kiselinom. Otvoriti poklopac kako bi se izjenačili pritisci i izmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. S obzirom na to da žuti talog teži ka tome da se podigne. Rastvoriti ostatak kroz papir sa 10 mL hlorovodonične kiseline (1+1) i isprati sa toplom vodom. Zagrevati kako bi se rastvorile sve rastvone soli. Zatim dodati u kapima dovoljno sumporaste kiseline kako bi se uklonio kalijumpermanganat ili istaloženi mangan-oksid. i zagrevati dok rastvorljive soli ne budu u rastvoru. usmeriti mlaz 29 . a onda sa vodenim rastvorom kalijum-nitrata sve dok se ne očisti od kiseline. Dodati azotnu kiselinu sve dok se talog ne rastvori a onda 3 do 5 mL u višku. Prebaciti uzorak za ispitivanje u pehar od 400 mL i ponovo odmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Kuvati kako bi se uklonio sumpor-dioksid i dodavati amonijum-hidroksid sve dok malo istaloženog gvožĎe-hidroksida opstaje pri pomeranju ili mešanju. Nakvasiti uzorak za ispitivanje sa nekoliko mililitara vode i dodati 25 mL hlorovodonične kiseline po svakom gramu uzorka. Postupak Uzorak za ispitivanje preneti u malu. Dodati nekoliko kapi rastvora kalijum-permanganata i kuvati rastvor nekoliko minuta. ohladitina 15°C. Postaviti bocu sa isparljivim filtratom ispod levka. Odsustvo vanadijuma-Podesiti zapreminu na 150 mL i temperaturu na 20°C i dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Filtrirati i isprati ostatak toplom vodom. Filtrirati alkalni rastvor papirom srednje teksture i sakupiti filtrat u pehar od 400 mL. Isprati bocu u talog tri puta sa 5 mL vodenio rastvora azotne kiseline. Filtrirati i sakupiti filtrat u erlenmajeru od 300 mL. Ohladiti. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-sulfata i zavrteti bocu kako bi se redukovao vanadijum. Kuvati 1 minut do koagulacije taloga. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-hlorida i dodati natrijum-hidroksid zbog lakmus papira.1 mg.3. Razlika izmeĎu dve izmerene težine predstavlja masu uzorka za ispitivanje. Korišćenjem toplote upariti filtrat. Zapaliti papir i ostatak u avnu od platine. Nakon sušenja na 105 do 110°C tokom 1 sata.1 mg. Filtrirati prethodno dobijen talog papirom guste teksture. Ukloniti. Ohladiti. energično pomerati 10 minuta i ostaviti da stoji 1 sat dok se ne stvori žuti talog.

masa ispitivanog uzorka. mL B. 2. g/mL.standardni rastvor natrijum-hidroksida koji odgovara 1 mL standardne azotne kiseline.3.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida pri odreĎivanju blanka. dodati 3 kapi rastvora indikatora fenolftaleina. mL F. dodati 25 mL vode (bez ugljen-dioksida). mL C. Vratiti papir i talog u erlenmajer.15 N azotnom kiselinom.korišćeni standardni rastvor natrijum-hidroksida. Isprati bocu. Proračun 1. i G. Izračunati procenat fosfora prema sledećoj jednačini: Fosfor. [9] 30 .3. mL E. Protresti kako bi se papir raspao i kako bi se talog rastvorio.fosfor koji odgovara standardnom rastvorunatrijum-hidroksida.15 N rastvora natrijum-hidrksida. i titrisati višak natrijum-hidroksida sa 0. Slepa proba (blank uzorak)-Uraditi celu proceduru sa blank uzorkom koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak za ispitivanje. i višak od 5 mL 0. % = ((((A-B·C)-(D-E·C))·F)/G)·100 gde je: A. mL D.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida u uzorku.rastvora za ispiranje oko ivice papira i spiralno na dole.standardni rastvor natrijum-hidroksida potreban za odreĎivanje blank uzorka.

Zaključak Sumporna. poželjn je da su standardizovane. azotna i fosforna kiselina su jedinjenja od izuzetnog značaja u hemijskoj industriji. kao i u domaćinstvu. 31 . Iz tog razloga jako je važno znati karakteristike odnosno svojstva ovih kiselina. Analize se moraju vršiti prema tačno odreĎenom postupku. metalurgiji. laboratorijama. poluproizvoda i krajnjeg proizvoda tokom proizvodnje. Koriste se u velikim količinama kao polazne sirovine za dobijanje neorganskih i organskih supstanci. njihovu tehnologiju proizvodnje kao i metode ispitivanja koje se koriste za analizu. farmaciji. kako bi kvalitet istih bio u skladu sa zahtevanim specifikacijama. tj. Širom sveta proizvodnja ovih kiselina predstavlja indikator industrijske aktivnosti zemlje. Od izuzetnog značaja je stalno praćenje i kontrola kvaliteta sirovina. medicini itd.

php?sifra =243 6. USA.rs 2.Literatura 1. Survey Industrial Chemistry. ASTM E 278-01.php?sifra =246 7.http://www. K.H. Standard test methods for the determination of phosphorus in iron ores by phosphomolybdate coprecipitation and nitric acid titrimetry 32 .rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.wikipedia.http://www. ASTM E 223-96. 2002 5.vojvodina. Standard test methods for assay of nitric acid 9.Woditsch. Standard test methods for analysis of sulfuric acid 8. Philip J.vojvodina.gov.obrazovanje.obrazovanje. ASTM E 1584-00.gov. www.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.http://www. Chenier.H. P.gov. H. 2000 3.obrazovanje. Industrial Inorganic Chemistry. Moretto.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. Nemačka.php?sifra =244 4. Bucher.vojvodina.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful