Uvod

Kiseline predstavljaju jednu od osnovnih kategorija hemijskih jedinjenja. Postoji nekoliko teorija o kiselinama. Prvu naučnu definiciju kiseline dao je francuski hemičar Antoan Lavoazje u XVIII veku. Lavoazjeov pionirski rad na sistematizaciji dotadašnjih hemijskih saznanja obuhvatio je i rad na klasifikaciji jedinjenja i uspostavljanju hemijskih zakonitosti. MeĎutim, njegova znanja o kiselinama bila su ograničena na do tada poznate kiseline, pretežno jake kiseline sa oksidacionim svojstvima, dok struktura halogenovodoničnih kiselina u to vreme nije bila poznata. U tom smislu, Lavoazje je dao definiciju kiselina usko povezanu sa njihovim sadržanjem kiseonika u sebi. Šta više, naziv koji je on dao kiseoniku potiče od grčke reči “onaj koji gradi kiseline”. Otkrićem halogenih elemenata u XVIII i XIX veku, kao i dokaz ser Hamfrija Dejvija o odsustvu kiseonika u halogenovodoničnim kiselinama, značilo je ujedno i kraj Lavoazjeove definicije kiselina. Prvu pravu teoriju kiselina, čija je relevantnost i danas veoma velika, dao je švedski hemičar Svante Arenijus 1884. godine. Po ovoj teoriji kiselina je svako neutralno jedinjenje, koje disocijacijom u vodenom rastvoru daje pozitivne jone vodonika i druge negativne jone (negativne jone kiselinskog ostatka). Drugačije rečeno, po Arenijusu, kiselina je svaka supstanca koja unošenjem u vodeni rastvor povećava koncentraciju vodonikovih jona (H+). Glavni nedostatak teorije je bio taj što ona isključuje mogućnost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih jedinjenja kao kiselina ili baza. TakoĎe, iako validna u većini slučajeva, postoje supstance koje ispoljavaju kiseli karakter iako ne sadrže nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus označio kao nosioce kiselosti. Isto tako, on je govorio o postojanju hidrogen jona u rastvoru da bi kasnija proučavanja pokazala da se jon vodonika u njemu vezuje za neutralan molekul vode gradeći hidronijum jon (H3O+) koji je jedino prisutan u rastvoru. Protolitičku teoriju dali su nezavisno 1923. godine dva naučnika, Johan Brenštad i Martin Lori, obojica polazeći od glavnih mana Arenijusove teorije i njene relativne neprimenljivosti van vodenih rastvora. Po ovoj teoriji kiselina je svako jedinjenje koje je u uslovima date reakcije donor jona vodonika (H+). Iste godine kada i Brenštad i Lori, Luis je dao praktično najširu definiciju kiseline po njenoj sposobnosti da primi elektronski par. Po njegovoj definiciji dakle, kiselina je jedinjenje koje je akceptor (primalac) elektronskog para. Ova definicija obuhvata i klasične kiseline jer se odvajanje vodonikovog jona od molekula zasniva na prekidanju veze sa vodonikom. Ona takoĎe obuhvata i hemijska jedinjenja, koja se ponašaju kao kiseline, jer imaju veliki daficit elektrona, iako u svojoj strukturi nemaju atome vodonika (npr. aluminijum(III)-hlorid, AlCl3). Ova najšira definicija je u svakodnevnoj primeni u neorganskoj hemiji nepraktična, jer Brenštad-Lorijeva teorija daje daleko praktičnije a opet dovoljno precizno objašnjenje istih. Ipak, Luisova teorija ima poseban značaj u kompleksnijim reakcijama gde se mehanizmi mnogih organskih reakcija objašnjavaju upravo preko Luisovih kiselina kao katalizatora reakcije.

1

Najvažnije kiseonične neorganske kiseline su azotna, azotasta, sumporna, sumporasta, fosforna, ugljena, hlorna i borna kiselina. [1] U daljem tekstu biće obraĎena tehnologija proizvodnje kao i analiza sumporne, azotne i fosforne kiseline.

2

1. Tehnologija proizvodnje
1.1. Sumporna kiselina
Sumporna kiselina je hemijsko jedinjenje molekulske formule H2SO4 i spada u klasu neorganskih kiselina. [1] Koristi se u mnogim procesima i jedno je od najvažnijih neorganskih jedinjenja. Njena proizvodnja i danas služi kao indikator industrijske aktivnosti zemlje. Širom sveta 65% se koristi za proizvodnju fosfornih i azotnih Ďubriva, dok se u zapadnoj Evropi samo 31% upotrbljava u ove svrhe. U Saveznoj Repulici Nemačkoj 90% proizvedene sumporne kiseline koristi se u hemijskoj industriji za dobijanje neorganskih hemikalija (npr. fluorovodonične kiseline, aluminijum sulfata itd.), i organskih proizvoda (npr. boja, eksploziva, sapuna, deterdženata, lekova, veštačkih vlakana itd.). [2]TakoĎe, služi i za punjenje akumulatora, rafinisanje ulja, zatim kao dehidrataciono sredstvo, pri organskim procesima kao što su nitrovanje, i esterifikacija, u metalurgiji, galvanotehnici itd. [3] Retko se koristi čista sumporna kiselina. Najčešće se koristi njen 96-98% rastvor. Svetska proizvodnja sumporne kiseline iznosi oko 100 miliona tona godišnje. [1]

1.1.1. Fizička i hemijska svojstva
Sumporna kiselina je uljasta tečnost, bez boje i mirisa. Kod industrijske sumporne kiseline dozvoljen je veći stepen nečistoća, i kod nje boja ide od bezbojne do žućkaste. Veoma je polarno jedinjenje, meša se sa vodom u svim odnosima uz oslobaĎanje velike količine toplote. Vrlo je higroskopna, u dodiru sa organskim materijama dehidratiše ih. [1] Otrovna je, a u dodiru sa kožom izaziva opekotine. Jedna je od najjačih neorganskih kiselina i spada u najjača oksidaciona sredstva. Metale sa negativnim redoks potencijalom razara uz oslobaĎanje vodonika. Bakar, živu i srebro razara uz oslobaĎanje SO2. Azeotropska smeša kiseline i vode sadrži 98,3% H2SO4 i 1,7 % H2O i ključa na 338oC, a gustina takve kiseline je 1,843 g/cm3. Disosuje u dva stepena, te gradi dve vrste soli, hidrogensulfate i sulfate. Na temperaturi od oko 450oC potpuno se razlaže na SO3 i H2O. [3]

1.1.2. Struktura molekula
Iz molekulske formule sumporne kiseline jasno je da se ona sastoji od jednog atoma sumpora, dva atoma vodonika i četiri atoma kiseonika koji su meĎusobno povezani kao što je prikazano na Slici 1. [3]

3

Pirit se prži u raznim tipovima peći (rotacionim. Postoje razne sirovine za doijanje SO2. Apsorpcija SO3. što se može prikazati sledećim zbirnim reakcijama: 4FeS2 +11O2 → 2Fe2O3+8SO2 3FeS2+8O2 → Fe3O4+6SO2 Ove reakcije su jako egzotermne i služe za proračun materijalnog i toplotnog bilansa. sulfidne rude (ZnS.900oC. Polazni materijali za proizvodnju sumporne kiseline Sumporna kiselina se proizvodi na dva načina: 1. uskovitlanim slojem i sa fluidizovanim slojem). a posebno dvostrukim kontaktnim postupkom[2]. SO2 i apsorpcije nastalog sumpor-trioksida. Prženje se izvodi vazduhom sa viškom od 5% od teorijski potrebne količine na temperaturi od 850 . Proizvodnja SO2 i njegovo prečišćavanje 2. Struktura molekula H2SO4 1.O 107 o 123o S O H 101o O O H Slika 1. PbS itd). i 2. Postupkom tornjeva (nitrozni postupak). SO3. kao što je elementarni sumpor (najbolja sirovina). Oksidacija SO2 u SO3 i 3. 4 .1. Kod oba postupka razlikuju se tri faze proizvodnje: 1.3. [3] Oksidacija sumpor-dioksida do sumpor-trioksida i njegova naknadna konverzija do sumporne kiseline trenutno se gotovo isključivo vrši kontaktnim postupkom. Ovi postupci se meĎusobno razlikuju u načinu oksidacije sumpor-dioksida. pirit-FeS2 (sa sadržajem sumpora od 50%). MgSO4) koji se retko koriste. i sulfati (CaSO4. etažnim. Kontaktnim postupkom. sa lebdećim tj. jer je ekonomičniji i omogućuje dobijanje 100% kiseline. CuS. Kod nas se SO2 proizvodi iz pirita prženjem.

vrši se heterogena kataliza. Ovde se odstranjuju gasovite primese arsena. [3] Sva novija kontakt postrojenja koriste meĎuapsorpciju. CuO. As2O3 . Ovaj proces je detaljno šematski prikazan na Slici 2. zbog potrebe da se dobije jaka. CaO itd.Tokom prženja sumpor iz pirita sa kiseonikom iz vazduha daje SO2. Pored sumpordioksida nastaju još oksidi primesa kao što su: As2O3. godine u Engleskoj. Ostatak gasa čine vazduh.5% H2SO4). Katalizator i reagensi su u različitim agregatnim stanjima (čvrsto i gasovito). kao i druge gasovite primese u tragovima. Danas se 99% od ukupno proizvedene količine sumporne kiseline proizvodi ovom metodom.HF. Fe2O3. [3] 1. pa se kataliza vrši na površini katalizatora tj. prašina od izgoretine (razni oksidi metala). SeO2 (gasovi) i čvrsti oksidi FeO.4. Prečišćavanje se vrši suvim i mokrim postupkom:   Suvo prečišćavanje se izvodi u prašnim komorama i elektrostatičkim filtrima. ZnO. Mokro prečišćavanje se izvodi u mokrim elektrostatičkim filtrima i tornjevima za pranje i hlaĎenje gasne smeše.[4] Postupak je naziv je dobio po tome što se SO2 oksidiše vazdušnim kiseonikom u kontaktu sa površinom čvrstog katalizatora.1. takoĎe poznatu kao dvostruku apsorpciju ili dvostruku katalizu. Pržionični gas sadrži svega 10–15% SO2 . SeO2 . ali je komercijalno počeo da se koristi mnogo godina kasnije. Šematski prikaz kontaktnog postupka dobijanja sumporne kiseline 5 . S Sagorevanje sumpora SO2 O2 Pretvarač i hladnjak 1 2 3 SO2 SO3 O2 SO2 SO3 O2 Početni adsorpcioni toranj H2O H2SO4 Završni adsorpcioni toranj O2 SO2 SO3 O2 4 H2O H2SO4 98-99% H2SO4 skladištenje Otpremanje Slika 2. Tu se odstranjuju mehaničke nečistoće. koncentrovana kiselina (99. selena i fluora (katalitički otrovi). Cu2O. Proces proizvodnje sumporne kiseline kontaktnim postupkom Kontaktni postupak otkriven je 1839. Ovakav gas po izlasku iz peći ima temperaturu od oko 700oC.

Na Slici 3. [4] Tokom oksidacije sumpor-dioksida do sumpor-trioksida. Nakon trećeg sloja oko 95-96% sumpordioksida je prevedeno u sumpor-trioksid. ali veći deo proizvoda se skladišti.U toku ovog postupka dešavaju se sledeće reakcije: S+O2→SO2 SO2+1/2O2↔SO3 SO3+H2O→H2SO4 ili zbirno: S+3/2O2+H2O→H2SO4 Sumpor i kiseonik reagiju na 1000°C i nastaje sumpor-dioksid a zatim se vrši hlaĎenje do 420°C.7% sumpor-dioksida u sumpor-trioksid. Smeša se potom ponovo hladi i odvodi do završnog adsorpcionog tornja. V2O5. grafički je prikazana zavisnost prinosa SO3 od temperature. a u cilju prikupljanja još sumpor-trioksida. Oko 60-65% SO2 se prevodi u SO3 u prvom sloju nakon 2-4 sekunde kontakta. tako da gas izlazi na 600°C. može se izvesti dodatkom vode. Smeša se zatim zagreva na 420°C i uvodi u četvrti sloj katalizatora što dovodi do ukupne konverzije od 99. Ovo je egzotermna reakcija. Razmenjivačem toplote vrši se hlaĎenje do 400°C. 100 80 % prelaza SO2 u SO3 ( procenat konverzije) 60 40 20 0 0 200 400 600 800 o 1000 1200 Temperatura [ C ] Slika 3. ma prinos sumpor-trioksida utiču temperatura. Grafički prikaz zavisnosti prinosa SO3 od temperature 6 . a onda hidratiše i prevodi u sumpornu kiselinu koncentracije 98-99%. pritisak i koncentracija reagujućih gasova. Smeša se zatim odvodi do početnog adsorpcionog tornja gde se vrši hidratacija sumpor-trioksida i nastaje sumporna kiselina. SO2 i O2 se uvode u pretvarač koji sadrži četiri različite komore sa katalizatorom vandijum(V)oksidom. Recirkulacija male količine kiseline do tornjeva. a zatim smeša ulazi u drugi sloj katalizatora.

plastičnih masa. Prvi ju je sintetisao Jabir ibn Hajan negde oko devetog veka pre nove ere. veštačke svile kao i za odvajanje srebra od zlata. dok je njena upotreba u industriji još značajnija. molekulske formule HNO3. koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži.2. Tehničko izvodjenje konverzije vrši se u kontaktnim pećima različite konstrukcije. Azotna kiselina Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina. Upotrebom katalizatora proces konverzije se ubrzava. pri čemu je prinos SO3 manji ali je brzina reakcije veća. veštačkih Ďubriva (amonijum-nitrat). Jako je 7 . Mehanizam delovanja je prikazan sledećim reakcijama: 2V2O5+2SO2 →2VOSO4+V2O4 2VOSO4 +V2O4 →2V2O4+2SO3 2V2O4+ O2 →2V2O5 Tokom vremena katalizator gubi katalitičku aktivnost. [1] TakoĎe. Temperatura ne sme da prelazi 620oC. kontaktni reaktor i razmenjivači toplote.2. azotna kiselina je veoma važan reagens. keratinom. Kontaktno odeljenje čine predgrejač. ali je reakcija vrlo spora.1. [3] 1. stoga mora s vremena na vreme da se menja delimično ili potpuno. Kao katalizator najviše je u upotrebi vandijum(V)-oksid. Optimalne temperature u praksi kreću se u granicama od 450–500oC. koja je praktično anhidrirana kiselina teoretske ili približne jačine. V2O5. što se u praksi realizuje viškom vazduha. U laboratoriji. Bela pušljiva azotna kiselina. prečišćavanja metala u metalurgiji kao i za procese nitrovanja u organskim sintezama. Transformacijom izraza za konstantu ravnoteže reakcije oksidacije SO2. dobija se: c(SO3)/c(SO2)=K·(c(O2))1/2 Prinos SO3 na bilo kojoj temperaturi je veći ako je veća koncentracija kiseonika. Fizička i hemijska svojstva Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3. azotna kiselina se koristi i za proizvodnju boja. U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje. Nosač katalizatora može da bude silikagel.anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradeći hidronijum jon (H3O+).Iz dijagrama se vidi da je na temperaturi od 300oC prinos skoro 100%. SiO2.[5] 1. Najčešće se primenjuju etažne i cevne peći. trinitrotoluen). Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin. koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati. Kod prvih se kontaktna masa nalazi na etažama a kod drugih u cevima.

koji su veoma velika i važna grupa jedinjenja.52 g/cm3 koja lako isparava. [1] Postojana je na veoma niskim temperaturama. [5] O 120 pm 140 pm O H N 130o 102o O Slika 4.2. Struktura molekula HNO3 1. zbog čega se koristi u spremanju carske vode. odavajući žuta do crvena isparenja. Može da izreaguje čak i sa površinskim slojem plemenitih metala. U današnje vreme isključivo se koristi kontaktna (direktna) oksidacija amonijaka koja se može prikazati sledećim reakcijama: 4NH3+5O2→4NO+6H2O 2NO+O2→2NO2 3NO2+H2O→2HNO3+NO ili zbirno: NH3+2O2→HNO3+H2O [4] 8 . Struktura molekula Molekul azotne kiseline izgraĎen je od jednog atoma azota. Većina je polarna. [1] 1.oksidaciono sredstvo.2. koja može da rastvara zlato i platinu.3 Postupak proizvodnje azotne kiseline Dugi niz godina azotna kiselina se proizvodila iz čilske šalitre. NaNO3 i oksidacijom vazdušnog azota ali se zbog neefikasnosti ove metode više ne koriste. nitrata. prvenstveno vodi i etanolu. posebno pri većim koncentracijama. tri atoma kiseonika i jednog atoma vodonika. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 4. te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaračima.2.[5] Na sobnoj temperaturi ona je bezbojna tečnost gustine 1. Azotna kiselina gradi veliki broj soli. i do 40°C.

a vodonikom ili metanom mogu se prevesti u amonijak ili gasoviti azot. Zato će pri zagrevanju ove smeše isparavati isključivo azotna kiselina. 2-10% rodijum) u obliku mreže izraĎene od niti legure debljine 0. kako bi došlo do oksidacije azot-oksida a zatim i njegove hidratacije do 61-65% azotne kiseline. temperatura u reaktoru je 750-920°C.05mm. leguru Pt-Rh (90-98% platina. godine Ostwald prvi put ostvario katalitičku oksidaciju amonijaka u prisustvu Pt katalizatora. [5] Ovaj poslednji korak je neophodan jer bi se običnom destilacijom može da se dobije svega 68. a na dnu 75% sumporna kiselina. [5] Koncentracija azotne kiseline može se povećati daljim uvoĎenjem dobijene kiseline u toranj sa 98% sumpornom kiselinom. [5] Nakon hlaĎenja vrši se uvoĎenje u apsorber u koji se takoĎe uvodi i voda i još vazduha. [4] Razblažena kiselina. udeo HNO3 u razblaženoj kiselini treba povećati.4% azotna kiselina. Šematski prikaz proizvodnje azotne kiseline kontaktnom oksidacijom amonijaka Proces se odvija na povišenom pritisku. Tragovi oksida azota mogu biti uklonjeni. Otpadni gasovi sadrže azot-oksid ili azot-dioksid. a vreme kontakta iznosi 3x10-4 sekundi. [4] 9 . što podrazumeva niže investicione troškove kao i dobijanje jače kiseline. reakcija je povratna i egzotermna. Otpadni gas A P S O R B E R 90%HNO3 para 65%HNO3 98% H2SO4 75%H2SO4 tečnost 10%NH3 NO Reaktor O2 vazduh H2O vazduh Hladnjak NO O2 Slika 5. [4] Oksidacija amonijaka do azot-oksida vrši se vazdušnim kiseonikom. dok voda ostaje vezana za sumpornu kiselinu. Reaktor sadrži katalizator. [5] Na vrhu tornja izdvojiće se 90% azotna. [4] Postupak se zasniva na činjenici da smeša razblažene azotne i koncentrovane sumporne kiseline ključa na višoj temperaturi od 100% azotne kiseline. a izlazna smeša gasova sadrži 11% azot-oksida.Kontaktna oksidacija amonijaka primenjuje se od početka XX veka. kada je 1908. Svetska proizvodnja azotne kiseline iznosi oko 30 miliona tona godišnje. Ako se želi dobiti koncentrovana kiselina. [5] Kontaktna oksidacija amonijaka za dobijanje azotne kiseline šematski je prikazana na Slici 5. koncentracije 61-65% uglavnom zadovoljava potrebe. [4]Pare azotne kiseline se hlade i kondenzuju u koncentrovanu kiselinu.

Fe2O3 (rĎa). bez mirisa. Ortofosforna kiselina.   10 . Kada je vodeni rastvor fosforne kiseline i/ili fosfata razblažen. HPO3 3. 85% rastvor može biti korozivan.1. je bistar. [6] Većina ljudi a čak i hemičara ima običaj da ortofosfornu kiselinu naziva fosfornom kiselinom. Zbog toga što je koncentrovana kiselina.3. Čist 75-85% vodeni rastvor koji se najčešće upotrebljava. H3PO4 2. kiseonika -2 a vodonika +1. Fosforna kiselina reaguje sa halogenidima i nastaju vodonik-halogenidi u gasovitom stanju. neisparljiv. čeličene alate ili površine. Fosforna kiselina se veoma često koristi kao vodeni rastvor 85% fosforne kiseline. Dodatak hrani. H4P2O7 Oksidacioni broj fosfora u navedenim kiselinama je +5. FePO4. crna prevlaka gvožĎe-fosfata se može ukloniti i ostaje čista metalna površina. ali postoje polemike u vezi njenih uticaja na zdravlje. direktnim nanošenjem na zarĎalo gvožĎe. Metafosforna kiselina. Od navedenih kiselina najveći značaj ima ortofosforna kiselina H3PO4. Prefiks orto se koristi da bi se ova kiselina razlikovala od ostalih fosfornih kiselina koje se nazivaju polifosfornim kiselinama. makar jedan deo ortofosforne kiseline se kondenzuje u polifosfornu kiselinu. Fosforna kiselina Fosforna kiselina mineralna neorganska kiselina koja se javlja u tri oblika: 1. Proizvodnja vodonik-halogenida. ali mnogo češće se koristi u vidu gela. mada netoksičan kada je razblažen. smatra se da svih 85% čini ortofosforna kiselina. ali radi označavanja i jednostavnosti. Fosforna kiselina se može koristiti za uklanjanje rĎe. [4] Upotreba fosforne kiseline:  Kao reagens. oni su u ravnoteži ili će ravnoteža biti postignuta nakon izvesnog vremena kada su praktično sve fosforne/fosfatne jedinice u orto obliku. Ona prevodi crvenkasto braon gvožĎe(III)-oksid. Fosforna kiselina kao dodatak hrani (aditiv E338) koristi se za zakišeljavanje hrane i napitaka. Zbog visokog procenta u ovom reagensu. u crni gvožĎe-fosfat. Ovo je uobičajena metoda za laboratorijsko dobijanje vodonik-halogenida. viskozan i sirupasta je tečnost. Nakon tretmana. Pirofosforna kiselina. Odstranjivač rĎe je ponekad zelenkasta tečnost pogodna za potapanje. što je i ime po IUPAC nomenklaturi za ovo jedinjenje. bezbojan. NaCl(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HCl(g) NaBr(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HBr(g) NaI(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+ HI(g)  Uklanjanje rĎe.

tvrdi i u vodi lako rastvorljivi kristali. [6] 11 . masovno se proizvodi i na raspolaganju je u velikim količinama po povoljnim cenama. Ka2 i Ka3 a daju se za temperaturu koja iznosi 25°C. 1. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 6. [6] Triprotonska je kiselina što znači da jedan molekul ove kiseline u vodenom rastvoru može da disosuje do tri puta pri čemu u svakom stupnju odaje jedan H+ jon. koji služe kao sirovina za proizvodnju fosforne kiseline. Meša se sa vodom u svakom odnosu. četiri atoma kiseonika i tri atoma vodonika. što se može prikazati sledećim reakcijama: H3PO4(s)+H2O(l)↔H3O+(aq)+H2PO4-(aq) H2PO4-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+HPO42-(aq) HPO42-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+PO43-(aq) Nakon prvog stupnja disocijacije nastaje anjon koji se naziva dihidrogen fosfat. godine. Struktura molekula Molekul fosforne kiseline izgraĎen je od jednog atoma fosfora. U medicini. Fizička i hemijska svojstva Svojstva fosforne kiseline meĎu prvima je opisao Robert Bojl 1680. koje se obeležavaju sa Ka1. kao i za izradu kondenzovanih fosfata za dobijanje raznih sredstava za čišćenje. 1. fosforna kiselina se koristi i za proizvodnju fosfornih veštačkih Ďubriva. Na tržištu se mogu naći sledeće koncentracije kiseline: 75% sa 54.4% P2O5 i topi se na 42. Iskristalisana 100% kiselina sadrži 72. Fosforna kiselina na sobnoj temperaturi ima težnju da kristališe pri čemu nastaju bezbojni. [1] Pored navedenog. zatim 80% sa 58% P2O5 i 85% sa 61. Ipak.1.6% P2O5.3. TakoĎe se koristi za uklanjanje naslaga na zubima pre njihovog izbeljivanja.3. Fosforna kiselina koristi se u stomatoligiji i ortodonciji za čišćenje površine zuba na koju idu plombe i stomatološki aparati.2. [1] U prirodi su rasprostranjeni u vodi nerastvorljivi tercijerni fosfati. nakon drugog nastaje hidrogen fosfat a nakon trećeg fosfat ili ortofosfat anjon. Za svaku od reakcija disocijacije postoji kiselinska konstanta disocijacije.35°C. pravljenje fosfata za omekšavanje vode. Spada u kiseline srednje jačine. proizvodnju natrijum i amonijum fosfata.3% P2O5.

mokrim postupkom. i preko 90% se proizvodi trenutno. kada je termički proces dobijanja fosforne kiseline počeo da dobija na značaju. 1. Ekstrakcionim tj. sa opštom formulm 3Ca3(PO4)xCaR2 ili Ca10(PO4)6R2. Termički postupak dobijanja fosforne kiseline Termički postupak se koristi samo za dobijanje koncentrovane kiseline (75-85%) i kako bi se dobio čist proizvod. oko 90% se dobija ekstrakcionim postupkom.3. MeĎutim.3. mokri postupak dobijanja je ponovo počeo da se koristi zbog poboljšanja dizajna postrojenja: 60% od ukupno proizvedene količine fosforne kiseline proizvedeno je ovim postupkom 1954. godine. dolomita i glinenih čestica.O 112o 152 pm 157 pm O H P O O 105 o H H Slika 6. Od ukupno proizvedene količine. Elektrotermijskog dobijanja P4 2.1. biogenog porekla. 12 . Sruktura molekula H3PO4 1.3. i 2. Veoma je skup proces zobog temperature koja iznosi 2000°C. kvarca. 88% 1974. OH i Cl.3. Apsorpcije P4O10 u vodi. Fosforiti su minerali sedimentnog tj. Sagorevanja P4 do P4O10 3. Termičkim postupkom. Postupak proizvodnje fosforne kiseline Kao sirovine za proizvodnju fosforne kiseline koriste se apatiti i fosforiti. [4] Sastoji se od: 1. [6] Ovaj postupak bio je važan do 1920. Fosforna kiselina se može dobiti na dva načina: 1. Apatit su minerali vulkanskog porekla. kalcita. godine. Ukupna svetska proizvodnja iznosi oko 850 hiljada tona godišnje. godine. Sastoje se od zrna fosfata. gde je R: F.

kada se dobija tečni fosfor. [6] Tečni P4 Vazduh Reakcioni toranj H2O Р4О10 + Elektrostatički filter Izlazni gasovi H2O H3PO4 Hladnjak 85 % H3PO4 Na upotrebu Slika 7. dat je prikaz uprošćene šeme termičkog postupka dobijanja fosforne kiseline. Procesi koji se odigravaju pri termičkom postupku mogu se prikazati sledećim reakcijama: Ca10(PO4)6F2+15C+6SiO2→3P2(g)+15CO+3Ca3Si2O7+CaF2 Gasoviti fosfor nakon prečišćavanja gasne smeše kondenzuje se vodom i hladi na temperaturi od 60°C. Uprošćena šema termičkog postupka doijanja fosforne kiseline 13 . Dobijeni tečni fosfor se potom sagoreva u dvostrukom višku vazduha prema sledečoj egzotermnoj reakciji: P4(l)+5O2(g)→P4O10(g) Apsorpcija nastalog fosfor(V)-oksida može se prikazati reakcijom: P4O10(g)+6H2O(l)→4H3PO4(aq) Na Slici 7. Sirovi fosfati sadrže 30-40% P2O5. Ovako dobijeni fosfor sagoreva do fosfor(V)-oksida koji se potom apsorbuje uu vodenom rastvoru fosforne kiseline.Suština postupka je u elektrotermičkoj redukciji sirovih fosfata na temperaturi od 1400-2000°C.

sirovi fosfat i sumporna kiselina postepeno se uvode a višak toplote odvodi se preko vakuum isparivača. Na ovaj način može da se koristi sirov fosfat krupnijih zrna i da se skrati vreme boravka u reaktoru. a kojim tokom će ići proces zavisi od toga koji od izvora fosfata se koristi: Ca3(PO4)2+3H2SO4→2H3PO4+3CaSO4 ili CaF2xCa3(PO4)2+10H2SO4+20H2O→10(CaSO4x2H2O)+2HF+6H3PO4 ili Ca5F(PO4)3+5H2SO4+10H2O→5(CaSO4x2H2O)+HF+3H3PO4 Na Slici 8.1. Radi boljeg ujednačavanja pada koncentracije P2O5 i H2SO4 u reaktoru. šematski je prikazan mokri postupak dobijanja fosforne kiseline: [4] Gasovi Fosfatna stena 93% H2SO4 HF SiF4 Mlin Reaktor CaSO4 Filter H3PO4 CaSO4x2H2O (Gips) Razblažena H3PO4 Isparivač 75% H3PO4 (54% P2O5) Absorber H2SiF6 Razblažena H3PO4 Slika 8.2. Snabdeveni su mešalicom koja ostvaruje 400-600 obrtaja u minuti i cevima za odvod gasova i para.3. Šematski prikaz mokrog postupka dobijanja fosforne kiseline Proces razlaganja sirovog fosfata izvodi se u reaktorima-ekstraktorima velike zapremine. Ekstrakcioni (mokri) postupak dobijanja fosforne kiseline Mokri postupak dobijanja fosforne kiseline može se prikazati sledećim reakcijama. [6] 14 . Iskorišćenje P2O5 je oko 95%.3.

CaSO4x2H2O. 3. Hladan vazduh odnosi iz reaktora nusprodukte. HF i SiF4 do absorbera u kome se prevode u H2SiF6 prema sledećim reakcijama: 4HF+SiO2→SiF4+2H2O 2HF+SiF4→H2SiF6 3SiF4+2H2O→2H2SiF6+SiO2 Nastaju dva korisna nusprodukta. može se izdvojiti iz razblažene fosforne kiseline nakon filtracije. Uparavanjem pod vakuumom uz prisilnu cirkulaciju. 3. izoamil alkohol itd. Uparavanjem sa uronjenim cevima koje se greju vrelim gasom ili Uparavanjem atomiziranjem rastvora u gasnim strujama. ali ovo nije primarni izvor ove radioaktivne supstance. Mehaničko prečiščavanje (taloženje. pa je ovaj način dobijanja opravdan samo u slučaju kada je i cena uranijuma visoka. koji se javlja u mnogim fosfatnim stenama. Prečišćavanje ekstrakcione fosforne kiseline obuhvata: 1. kao i za zaštitu drveta. izdvaja se razblažena fosforna kiselina (sadržaj P2O5 je 28-35%). cikloheksanol. Uranijum. sirova fosforna kiselina može se koristiti samo za proizvodnju mineralnih Ďubriva.Fosfatna stena je samlevena i pomešana sa razblaženom fosfornom kiselinom u mlinu. H2SiF6 se isporučuje kao 20-25% vodeni rastvor za fluorisanje vode za piće. Isparavanje vode do sadržaja P2O5 od 54% nije obavezno. 2. [4] Koncentrovanje kiseline vrši se: 1. [6] Filtracijom čvrstog gipsa. centrifugalna separacija). 4-8h. Fluorosilikatne soli se koriste u keramici. 4. [4] Neprečišćena tj. Fizičko prečišćavanje (solvent ekstrakcija primenom organskih rastvarača kap što su n-butanol. [6] 15 . Postrojenja za ekstrakciju su izuzetno skupa. pesticidima. Uparavanjem pod vakuumom sa padajućom strujom tečnosti. U reaktoru se vrši zagrevanje do temperature koja iznosi od 75-80°C. Zatim se dalje odvodi do reaktora u koji se uvodi 93% sumporna kiselina. Hemijsko prečišćavanje (dodavanje reagenasa radi prevoĎenja primesa u taloge). filtracija. 2.).

a zatim titriše 16 . Količina uzorka treba biti dovoljna za obavljanje svih analiza. a obuhvata odreĎivanje: 1. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. 4.2. Treba izbegavati svaki kontak sa kožom ili očima. 3. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. 5. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. Za merenje uzorka koriste se dve metode.1. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. Analiza 2. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. 2. Čistoća vode. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. Deli cev i zmija cev metoda ispitivanja. Uzorak za analizu u jednoj boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. Na kraju. 2. U suprotnom. Čistoća reagenasa.1. i Arsena Reagensi koji se koriste tokom svih analiza. Sumporna kiselina je jaka korozivna kiselina i može biti jako opasna ako se njome nepropisno rukuje. Ukupne kiselosti Specifične težine po Baume-u Neisparljivih materija GvožĎa Sumpor-dioksida. Ukupna kiselost Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje ukupne kiselosti 75-99% sumporne kiseline. 6. 2. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. Osim ako nije drugačije naznačeno. Suština metode ispitivanja je u tome da se izmereni uzorak kiseline razblaži u vodi. Standardna metoda ispitivanja za analizu sumporne kiseline Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 223-96. trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1.1. Ukoliko nije drugačije naznačeno.

Natrijum-hidroksid.6 2. a zatim titrisati uzorak do pojave roze boje.5 N). 17 . Postupak  „Deli cev“ metoda ispitivanja . Nakon toga isprati duži krak cevi. Zabeležiti temperaturu 0. Odmah nakon brisanja.8 2. Rastvor inikatora fenolftaleina (10 g/L) priprema se rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). Prisustvo drugih kiselina i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid utiče na preciznost ove metode ispitivanja. g 1. skupljajući ostatke ispiranja u peharu. metanola ili izopropanola. Nakon toga.1.1. % 98 94 90 85 80 77 75 Količina uzorka.3 do 2. u kojoj se nalazi oko 100 mL vode.2 do 2. cev nagnuti tako da se kiselina vrati skoro do krivine kraćeg kraka. Ubaciti duži krak cevi u stakleni pehar od 400 mL.1. Spojiti kratki krak sa rezervoarom za vodu pomoću gumene cevi koja je na donjem kraju zatvorena štipaljkom.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. 2. Ukloniti štipaljku i ispustiti uzorak u pehar. Tabela 1. Reagensi 1.5 N rastvora natrijum-hidroksida. uz fenolftalein kao indikator.9 Zatim treba okrenuti cev i višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu obrisati kiselinu sa dugog kraka.3 2. Dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina.standardnim rastvorom natrijum-hidroksida (0.4 2.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200.2.9 do 2. Posle merenja.7 2.2 2. Količina uzorka za odreĎivanje ukupne kiselosti H2SO4.4 do 2. Voda treba da teče sve dok se sva kiselina ne ispere sa Deli cevi.1.0 do 2. i kako ne bi došlo do stvaranja opekotina. izmeriti i zabeležiti masu uzorka. maramicu baciti kako bi se izbegao kontak kiseline i prstiju. u zavisnosti od jačine kiseline. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. Standardni rastvor (1. kao što je prikazano u Tabeli 1.5 do 2. 2.1. Ubaciti cev i usisati odgovarajuću količinu uzorka. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL.1 do 2. 2.

Ukloniti cev i oprati je spolja od kiseline. u zavisnosti od jačine kiseline. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t. 3. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. 2.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. Obrisati kiselinu sa kapilare višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu. kao što je prikazano u Tabeli 1.1. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL. „Zmija cev“ metoda ispitivanja . a zatim istim titrisati uzorak do pojave roze boje.5 N rastvora natrijum-hidroksida. Potisnuti uzorak iz cevi vodom iz boce za pranje. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. Odmah baciti iskorišćenu maramicu kako bi se izbegle opekotine na prstima. Okrenuti cev tako da se dvostruko koleno cevi naĎe u horizontalnom položaju. 4. i W-masa uzorka.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. Proračun 1. Zavrtite nežno pehar tokom pranja. Oprati cev sa 50 do 70 mL vode. u g.01%. 2.04904)/W)·100 gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida. % = ((VN·0. Ako je neophodno.1. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. i t. Ubaciti kapilarni kraj cevi usisati odgovarajuću količinu uzorka. Izmeriti i zabeležiti masu uzorka. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. Izračunati procenat ispitivane sumporne kiseline prema sledećoj jednačini: H2SO4. 18 . Kapilaru cevi potopiti u oko 100 mL vode koja se nalazi u peharu od 400 mL. Sakupiti sve ostatke od pranja u pehar i dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. Zabeležiti temperaturu 0.3. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka.

1. Specifična težina po Baume-u Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje specifične težine koncentrovane sumporne kiseline.1. Odrediti ovu tačku postavljanjem oka neznatno ispod nivoa tečnosti i polako ga podizati do površine. 2. Proračun 1. Postaviti cilindar u vertikalni položaj.5 ° C(60/60 ° F) )] Suština metode je u tome da se uzorak sumporne kiseline stavlja u cilindar hidrometra. 2. Specifična težina po Baume-u odreĎuje se na 15. Tačno očitavanje na hidrometar skali jeste ona tačka na kojoj površina tečnosti seče skalu. Izmeren uzorak kiseline isparava. Donja granica detekcije neisparljivih materija je 0.2. Očitati vrednost na hidrometru kada se umiri. Zabeležiti očitanu vrednost specifične težine po Baume-u. 2. tako da slobodno lebdi. težina = 145 ―[145 /(sp gr 15. Neisparljive materije Ova metoda ipitivanja obuhvata gravimetrijsko odreĎivanje neisparljivih materija u sumpornoj kiselini. 19 .2.1. Izračunati specifičnu težinu za kasnije proračune u skladu sa sledećom jednačinom: sp gr = 145 / (145 – Baume sp. Potisnuti ga na oko 3 mm ispod nivoa na kome će plutati. Ubaciti hidrometar u uzorak.a onda izgleda kao da postaje prava linija koja seče hidrometar skalu. po Baume-u.5/15. i pustiti ga. i podesiti temperaturu na 15. i kada temperatura postane konstantna specifična težina se očitava sa skale na hidrometru. Baume specifična težina je jedinica gustine na osnovu specifične težine i definisana je sledećom jednačinom: Baume sp.2. Prikazati vrednost Baume specifične težine sa tačnošću od približno 0.1 jedinice.001%. težina) 2.5°C (60°F). prvo se vidi kao iskrivljena elipsa.3.2. dodati uzorak. Postupak Isprati čist cilindar hidrometra sa uzorkom za testiranje.1. pomoću hidrometra u rasponu od 57 do 66. pri temperaturi od 15.2.5° F). žari se.5 ± 0.3 ° C (60 ± 0.1. a zatim se meri masa taloga.2° Baumea.5 ° C (60 ° F). u prostor bez vazdušnih struja.

najmanje 10 minuta. Kongo crveni papir.masa isparenja i ostatka. filtrirati. kobalt. Gvožđe Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje gvožĎa u sumpornoj kiselini.4. g. Proračuun 1. Promešati uzorak obrtanjem boce. kalaj (II.10-fenantrolinom (ortofenantrolin).0001%. 3. živa(I). Reagensi 1. koji sa crnim gvožĎem formira narandžasto-crveni kompleks.1 mg. Rastvor amonijum-hidroksida (1+).4.1 mg.3. 20 . Zatim ohladiti u eksikatoru na sobnu temperaturu i izmeriti težinu sa preciznošću 0. Preneti izmereni uzorak koji treba najmanje da teži 50 g.3. žariti uzorak u peći za žarenje 10 minuta.2. Intenzitet formirane boje se meri fotometrom koji je kalibrisan standardnim rastvorom gvožĎa. 2. do isparivača.1. Postupak Očistiti platinastu ili visoko-silikatnu staklenu posudu i staviti u peć za žarenje na 800±25°C (1472±45°F). dodati 200 mL glacijalne sirćetne kiseline na filtrat i razblažiti do 1 L. Amonijum-acetat-rastvor sirćetne kiseline. Tokom rukovanja sa zagrejanom posudom.masa isparenja.uzorak. Prikazati vrednost procenta neisparljivih materija sa preciznošću 0. ili da bude dovoljne težine da prinos ne bude manji od 1 mg taloga.IV). % = ((R-D)/W)·100 gde je: R. Nakon isparavanja. Donja granica detekcije gvožĎa je 0. Rastvoriti 100 g amonijum acetata u oko 600 mL vode. g W.1. 2. g D. dok se sve materije ne naĎu u suspenziji.1.1.2. OdreĎuje se kolorimetrijski sa 1. Rastvoriti oko 500 mL amonijum hidroksida u 500 mL vode i promešati. Ohladiti posudu u eksikatoru na sobnu temperaturu i brzo izmeriti težinu uzorka sa preciznošću 0. Izračunati procenat neisparljivih materija prema sledećoj jednačini: Neisparljive materije. 2. U toku ispitivanja smetnju mogu praviti hrom. 2.0001%. kadmijum. bakar. cink i nikl. 2.1.1. svo vreme treba koristiti klješta. antimon.

0001%. naĎeno na osnovu kalibracione krive.uzorak.2. 2. Postupak Promešati uzorak obrtanjem boce dok sve materije ne budu u suspenziji. 21 . 6. Iz kalibracione krive odrediti miligrame gvožĎa koji odgovaraju posmatranoj absorbanci uzorka. promešati.01 mg Fe).001 g. Rastvor 1. i ostaviti da stoji oko 15 minuta. razblažiti vodom do oznake. Rastvoriti 100 g hidroksilamina u oko 600 mL vode. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini korišćenjem kalibracione krive.4. uz mešanje nakon dodavanja svakog od njih: 1 mL rastvora hidroksilamin hidrohlorida. i W. Pripremiti lank rastvor koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak. Dodati zatim 5 mL rastvora amonijum-acetata. Oprati grlo balona sa odprilike 5 mL vode. standardni rastvor ( 1 mL=0. a blank uzorkom postaviti instrument na nulu absorance. U balon dodati reagense sledećim redosledom. 2. dobro promešati.10fenantrolina. Rastvoriti 3 g orto-fenantrolin monohidrata u 500 mL vode. Prikazati vrednost procenta gvožĎa sa preciznošću 0. Pogledati praksu E 200. filtrirati. i natrijum-hidroksid (1+1) da bi se obezbedila pH vrednost rastvora u iznosu od 3. filtrirati i razblažiti do 1 L. Rastvor hidroksilamin hidrohlorida (100 g/L). Izračunati procenat gvožĎa prema sledećoj jednačini: GvožĎe. Proračun 1. Ostaviti da stoji oko 15 minuta. 5 mL rastvora 1.1. Ukloniti levak i lagano dodavati. 2. GvožĎe.10-fenantrolina (o-fenantrolina) (3 g/L). 5. mg. i razblažiti do 1 L.1. Staviti 70-mm levak u volumetrijski balon od 100 mL i dodati 50 mL vode. dodati 1 mL hlorovodonične kiseline.4.0 (zbog Kongo crvenog papira). g.gvožĎe. % = (M/(W·1000))·100 gde je: M.4.5 do 4. sa stalnim mešanjem sadržaja u balonu.3. 1 g izmerenog uzorka sa preciznošću 0.

Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijum-tiosulfata i obeležiti sa A.1. 22 . Reagensi 1. uz stalno mešanje u 100 ml ključale vode. 5. Propuštati azot u gasovitom stanju negde oko 20 L/h toko 3 sata. standardni rastvor (0. sa uzorkom i sa blank uzorkom. Rastvoriti 4 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti do 1 L.5. ponoviti oba postupka. Zabeležiti mililitre uzorka koji se koriste i obeležiti ih sa W.5. Prebaciti oko 100 mL rastvora natrijum-hidroksida u Drehsel bocu od 250 mL i spojiti je sa Drehsel bocom od 125 mL. Donja granica detekcije sumpor-dioksida je 0. Kuvati smesu uz mešanje sve dok se ne dobije tnka providna tečnost. Sumpor-dioksid odvodi se iz uzorka sumporne kiseline nošen strujom azota u gasovitom stanju. 2. 2. tretira viškom jodat-jodid rastvora a višak se titriše natrijum-tiosulfatom. Isparljivi sumpor-dioksid se absorbuje u alkalnom rastvoru. Natrijum. Rastvoriti 4 g kalijum-jodata i 100 g kalijum-jodida u vodi i razblažiti do 1 L sa vodom. Sumporna kiselina (1+5). Pažljivo i uz mešanje pomešati koncentrovanu sumpornu kiselinu (sp. Rastvor natrijum-hidroksida (4 g/L).Postupak Sigurnosnu bocu isprati azotom. Rastvor skroba-indikator. Iz poslednjeg cilindra preneti oko 50 mL uzorka u Drehsel bocu i povezati je sa sigurnosnom bocom.2. Normalitet je jedna desetina 0.1 N rastvora.tiosulfat. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijumtiosulfata i označiti je sa B.84) i vodu u odnosu 1:5.01 N). Sumpor-dioksid Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje slobodnog sumpor-dioksida rastvorenog u sumpornoj kiselini.1 N).1. i sipati polako.1 N ) i preneti u volumetrijsku bocu od 1 L.5. Isprati cev vodom u boci. 3. Kalijum-jodat. Ohladiti pre upotrebe. Odvojiti bocu u kojoj se nalazi rastvor natrijum-hidroksida i isključiti dovod gasovitog azota.1. Pomešati 1 g rastvorljivog skroba sa 5 mg crvenog živa-jodida i sa dovoljno hladne vode kako bi se dobila tanka pasta. 2. koristeći 2 mL rastvora kalijumjodat-kalijumjodida. rastvor kalijum-jodata (približno 0. pipetom odmeriti 5 mL kalijumjodat-kalijumjodid rastvora i preneti u bocu i mešati.1. gr 1. Ponoviti ceo postupak stavljajući 50 mL vode umesto uzorka u Drehselovoj boci od 125 mL.002 %. 4.2. Pipetom odmeriti 100 mL rastvora natrijum-tiosulfata (0. razblažiti vodom do oznake i promešati.01 N rastvorom natrijum-tiosulfata dok ne nestane plava boja. Dodati 5 mL sumporne kiseline (1+5) i 2 mL rastvora skroba (indikator) i titrisati 0. Ako titracija uzorka zahteva više od 30 mL rastvora natrijumtiosulfata.

Čuvati u narandžastim bocama.Proračun 1.5. 5. i W. Arsen Ova metoda obuhvata kolorimetrijsko odre]ivanje arsena u sumpornoj kiselini. 2. Rastvoriti 100 g olovo-acetat-trihidrata u 200 mL vode. 2. Rastvor kalijum-jodida (100 g/L). Ovaj rastvor mora biti bezbojan.01 ppm. Standardni rastvor arsena (1 mL=0. 2. Čuvati impregriranu vuvu u zatvorenoj boci.2. mL A-rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju uzorka. ukloniti višak rastvora i sušiti na sobnoj temperaturi.uzorak. Rastvoriti 100 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti vodom do 1 L. Rastvoriti 100 g kalijum-jodida u oko 750 mL vode. Piridin. Rastvor kalaj-hlorida (400 g/L).6.001 mg As).189). mL N. Cink 23 . 6. Izračunati procenat sumpor-dioksida prema sledećoj jednačini: Sumpor-dioksid. 4.rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju blank uzorka. mL 2. Koncentrovana hlorovodonična kiselina. Rastvor natrijum-hidroksida (100 g/L).19). 7.1. Rastvoriti 5 g metil crvenog u 1 L etanola (95%). 3.1. Natrijum-nitrat. Metil crveni rastvor indikatora (5 g/L).001%. % = (((B-A)∙N∙0.3.1. Hlorovodonična kiselina (sp gr 1. Rastvoriti 1 g u 200 mL piridina. Rezultat prikazati u procentima sumpor-dioksida sa tačnošću od 0. 11. Olovo-acetat impregrirana staklena vuna. Reagensi 1. 12. 10.032)/(W∙sp gr))∙100 gde je: B.normalitet rastvora natrijum-tiosulfata. Natrijum-hlorid. Jednom mesečno pripremiti svež rastvor. Rastvoriti 40 g kalaj-hlorida u smeš od 25 mL vode i 75 mL hlorovodonične kiseline (sp gr 1. Donja granica detekcije arsena je 0. apsorbije u piridinskom rastvoru srebro-dietilditiokarbamata formirajući crveno obojeni kompleks. Arsen se prevodi u gasovito stanje. Pogledatipraksu E 200. Rastvor srebro-dietilditiokarbamat (5 g/L piridina). 9. čiji se intenzitet odreĎuje fotometrom.6.1. Nakon zasićenja. filtrirati i razblažiti do 1 L. 8.

ppm=(M∙1000)/(W∙sp gr) gde je: M-arsen odreĎen na osnovu kalibracione krive u mg. pripremiti rastvor (blank uzorak) koji sadrži sve reagense ali ne i sam uzorak. Isprati uzorak u agregat boci sa malo vode. Zabeležiti uzete mililitre i obeležiti ih sa W. i W-uzorak. [7] 24 . Pipetom preneti 3 mL rastvora dietilditiokarbamata u odeljak absorbera. Promešati rastvor i ostavoti ga da odstoji 15 minuta.2. mg 2. Zatim dodati 5 Ml hlorovodonične kiseline.1 g natrijum-hlorida i staviti na vrelu ploču aspiratora radi isparavanja. Izračunati sadržaj arsena u ppm. Odma spojiti skruber-absorber jedinicu sa agregat bocom i ostaviti da stoji 30 minuta.2. tako da zapremina ne preĎe 30 mL. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini koja je korišćena i za kalibracione krive.1. 2.Pomoću levka brzo dodati u bocu 3 g cinka. prema sledećoj jednačini: Arsen. Dodati oko 0.Postupak Iz poslednjeg cilindra prebaciti oko 50 mL uzorka u pehar od 100 mL. Prikazati dobijene rezultate arsena u ppm. Dodati jednu kap rastvora metil-crveno (indikator). Proračun 1. Spojiti cev skrubera sa bocom u kojo se nalazi olovo-acetat impregrirana staklena vuna i nakvasiti sa 1 kapi rastvora olovoacetata. Nakon toga. preneti rastvor iz absorber odeljka u suvu volumetrijsku bocu od 10 mL.1 g natrijum-nitrata i 0.3.6. sa preciznošću 0. Isprati odeljak absorbera piridinom i preneti ostatke pranja u istu bocu i promešati.01 ppm. a instrument se posešava na nulu blank uzorkom.1.6. Sa kalibracione krive odrediti miligrame arsena koji odgovaraju posmatranoj apsorbanci. sve dok ne bude skoro potpuno suva. 2 mL rastvora kalijum-jodida i 8 kapi rastvora kalajhlorida. i rastvor natrijum-hidroksida do pojave žute boje. Razblažiti vodom do 35 mL.

Čistoća reagenasa. Mere predostrožnosti Azotna kiselina je veoma opasno jedinjenje ako se njome nepropisno rukuje.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. 2. a odnosi se na analizu ukupne kiselosti azotne kiseline. Suština metode je u tome da se uzorak kiseline razreĎuje vodom.2. Koncentracija je veoma važna u mnogim oblastima primene ove kiseline. Standardna metoda ispitivanja za analizu azotne kiseline Ova metoda ispitivanja se izvodi prema američkom standardu ASTM E 1584-00. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. metanola ili izopropanola. Na kraju. 4. Standardni rastvor (1. Jaka je korozivna kiselina i veoma je jako oksidaciono sredstvo. U toku ispitivanja prisustvo drugih kiselina. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. Natrijum-hidroksid. pri čemu treba zabeležiti temperaturu rastvora natrijumhidroksida tokom standardizacije. dalo bi pogrešno visoke rezultate. Ukoliko nije drugačije naznačeno.1. Zapaljiva je.2. 25 .2. Pogodna je za ispitivanje 50-70% azotne kiseline.2. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. 2. Čistoća vode. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. Indikator. Reagensi Reagensi koji se koriste trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. U suprotnom. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. 3.2. kao i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid. Osim ako nije drugačije naznačeno. Treba izbegavati udisanje isparenja azotne kiseline i svaki kontak sa kožom ili očima. u kontaktu sa drugim materijalima može izazvati stvaranje vatre. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. 2. a zatim titriše rastvorom natrijum-hidroksida uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. Rastvor fenolftaleina (10g/L) se priprema rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%).

9 4. Uzorak za ispitivanje azotne kiseline HNO3. Erlenmajer od 250 mL sa 15 mL vode zatvoriti čepom. zadržavajući vrh pipete tik iznad površine tečnosti. i odmeriti težinu. Zabeležiti temperaturu 1.8 ± 0.2 3.2 3.3 4.2 2. kao što je prikazano u Tabeli 2. Krajnja tačka titracije-pojava svetlo roze boje rastvora 26 .1 ± 0.). % 70 65 60 55 50 Količina uzorka. 3.6 3. i ponovo odmeriti erlenmajer.2 Nominalna težina. Ponovo kloniti čep.5 ± 0.2 3. a onda zavrteti erlenmajer kako bi se sadržaj u njemu dobro pomešao. a zatim koristeći pipetu brzo treba dodati odgovarajuću količinu uzorka ( u zavisnosti od jačine kiseline. a zatim titrisati uzorak do pojave svetlo roze boje. Uzorak se u boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. 2. kako bi se dobila težina uzorka. Odmah zatim neophodno je zameniti čep. Postupak 1. Ukloniti čep. g 3.3. i potom dodati 50 mL vode i četiri kapi rastvora feolftaleina (indikator).6 5. Tabela 2.2.4 ± 0.2.8 ± 0. kao što je prikazano na Slici 9.0 N natrijum-hidroksida.0 4. mL 2. Slika 9. Zabeležiti utrošenu zapreminu natrijumhlorida.

[8] 2. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. 3. 2. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. Nerastvorljiv ostatak se filtrira. Nakon dodavanja perhlorne kiseline dolazi do isparavanja rastvora.4. U toku ispitivanja uzorak se rastvara u hlorovodoničnoj i azotnoj kiselini.2. i W-masa uzorka.01%.00 %.01 do 1. Amonijum-molibdat se dodaje talogu fosfomolibdata. žari i tretira za ponovnu upotrebu fosfora. Višak natrijum-hidroksida se titriše standardnim 27 . u g. Standardna metoda ispitivanja za određivanje fosfora u rudama gvožđa taloženjem fosfomolibdena i titracijom uz korišćenje azotne kiseline. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. Izračunati procenat ispitivane azotne kiseline prema sledećoj jednačini: HNO3. 4.2. Talog je filtriran i ispran od kiseline. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. Ako je neophodno.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C.3. Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 278-01. a obuhvata odreĎivanje fosfora u rudama gvožĎa. Zatim se rastvara u višku standardnog rastvora natrijum-hidroksida. i dehidratacije silicijuma. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. Proračun 1. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t. Ona obuhvata odreĎivanje fosfora u koncentracijama od 0.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. i t. % = (VN·6301)/W gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida korigovana za temperaturu u trenutku titracije.

42) sa 990 mL vode.Staviti 100 g molibdne kiseline (85% MoO3) pehar od 600 mL u kome se nalazi 240 mL vode i dobro promešati. arsena i titanijuma u toku ispitivanja. Rastvor gvožĎe-sulfata.1.2 uz konstantno mešanje.  Rastvor br 2. Rastvor indikatora fenolftaleina. 3. Vodeni rastvor azotne kiseline (1+99). Pomešati 20 mL koncentrovane bromovodonične kiseline (sp gr 1. Osim ako nije drugačije naznačeno. Dodati 0. razblažiti do crte i promešati. 15. 13. 5. Amonijum-nitrat. Standardna azotna kiselina (0. Čistoća vode.  Rastvor br. Pomešati 10 mL koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. 17. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. Sumporasta kiselina. 11. 4.42) preneti u bocu od 1 L.1 g amonijum-fosfata i ostaviti da stoji bar 24 sata pre korišćenja. 10 mL čiste i bezbijne koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. Standardni rastvor natrijum-hidroksida (0. U suprotnom.15).1. Prisustvo vanadijuma. 2. filtrirati a onda dodati 60 mL azotne kiseline i ohladiti. Perhlorna kiselina (70%). 14. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. 9. Kada se potpuno rastvori. 8.19) i vode. Fluorovodonična kiselina (sp gr 1. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. 28 . Vodeni rastvor kalijum-nitrata (10 g/L). Rastvor amonijum-molibdata (kiseli). Standardizovati rastvor.rastvorom azotne kiseline uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. Koncentrovana fluorovodonična kiselina. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. Reagensi 1. Rastvoriti 100 g gvožĎe-sulfata u 1 L sumporne kiseline.400 mL azotne kiseline dodati u pehar od 2 L sa 960 mL vode i ohladiti. razblažiti do 1 L i promešati. Bromovodonična kiselina (1+4). 7.49) sa 80 mL vode. Natrijum-karbonat. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata.2 g fenolftaleina u 100 mL etanola. 2. Rastvor kalijum-permanganata (25 g/L).15 N). 6. Rastvoriti 25 g kalijum-permanganata u vodi i razblažiti do 1 L.  Rastvor br. može izazvati smetnje. Ukoliko nije drugačije naznačeno. Rastvoriti 10 g kalijum-nitrata u vodi.15 N).. Čistoća reagenasa. Hlorovodonična kiselina (1+1). Pomešati jednake zapremine koncentrovane hlorovodonične kiseline (sp gr 1. 12. 10. 16.1 dodati u rastvor br. Rastvoriti 0.3.

Pokriti i zagrevati ispod tačke ključanja sve dok svi rastvorljivi minerali ne budu u rastvoru. Ohladiti. oprati i očistiti avan. Otvoriti poklopac kako bi se izjenačili pritisci i izmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Isprati ostatak sa azotnom kiselinom (1+99) a onda i vrelom vodom dok se ne očisti od perhlorata.1 mg. i zagrevati dok rastvorljive soli ne budu u rastvoru. Nakvasiti uzorak za ispitivanje sa nekoliko mililitara vode i dodati 25 mL hlorovodonične kiseline po svakom gramu uzorka. Prebaciti uzorak za ispitivanje u pehar od 400 mL i ponovo odmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0.3. energično pomerati 10 minuta i ostaviti da stoji 1 sat dok se ne stvori žuti talog. Ohladiti. Zapaliti papir i ostatak u avnu od platine. Baciti filtrat. Kuvati 1 minut do koagulacije taloga. Odsustvo vanadijuma-Podesiti zapreminu na 150 mL i temperaturu na 20°C i dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Dodati azotnu kiselinu sve dok se talog ne rastvori a onda 3 do 5 mL u višku. Dodati 3 g natrijum-karbonata. Ostatak isprati toplom vodom i baciti. Filtrirati alkalni rastvor papirom srednje teksture i sakupiti filtrat u pehar od 400 mL. Razlika izmeĎu dve izmerene težine predstavlja masu uzorka za ispitivanje.2. a onda sa vodenim rastvorom kalijum-nitrata sve dok se ne očisti od kiseline. Korišćenjem toplote upariti filtrat. i uparavati do potpunog sušenja. Zakiseliti filtrat hlorovodoničnom kiselinom. Dodati 10 g amonijum-nitrata i protresti kako i se soli rastvorile. Energično pomerati tokom 5 minuta i ostaviti da stoji 20 minuta sve dok se ne stvori žuti talog. dodati 50 mL vode. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-sulfata i zavrteti bocu kako bi se redukovao vanadijum. Postupak Uzorak za ispitivanje preneti u malu. Baciti papir i upariti rastvor da bi isparili gasovi perhlorne kiseline. ohladitina 15°C.2. Zagrevati kako bi se rastvorile sve rastvone soli.1 mg. Filtrirati i sakupiti filtrat u erlenmajeru od 300 mL. Filtrirati prethodno dobijen talog papirom guste teksture. Isprati bocu u talog tri puta sa 5 mL vodenio rastvora azotne kiseline. S obzirom na to da žuti talog teži ka tome da se podigne. Postaviti bocu sa isparljivim filtratom ispod levka. Kuvati kako bi se uklonio sumpor-dioksid i dodavati amonijum-hidroksid sve dok malo istaloženog gvožĎe-hidroksida opstaje pri pomeranju ili mešanju. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-hlorida i dodati natrijum-hidroksid zbog lakmus papira. Dodati 5 mL azotne kiseline i 20 mL perhlorne kiseline. Filtrirati i isprati ostatak toplom vodom. poklopiti bocu i ohladiti na sobnu temperaturu u eksikatoru. Prisustvo vanaijuma-Podesiti zapreminu rastvora do 100 mL. Dodati nekoliko kapi rastvora kalijum-permanganata i kuvati rastvor nekoliko minuta. Ponoviti sušenje i merenje uzorka dok masa ne postane kostantna. Ohladiti. suvu izmerenu bocu i staviti u peć za sušenje. Zatim dodati u kapima dovoljno sumporaste kiseline kako bi se uklonio kalijumpermanganat ili istaloženi mangan-oksid. nakvasiti sa nekoliko kapi vode i dodati 2 mL perhlorne kiseline i 5 mL fluorovodonične kiseline. Rastvoriti ostatak kroz papir sa 10 mL hlorovodonične kiseline (1+1) i isprati sa toplom vodom. Postaviti avan u pehar od 250 mL i dodati 100 mL vode. Nakon sušenja na 105 do 110°C tokom 1 sata. dodati 50 mL vode i zagrevati kako bi se rastvorile soli. Ukloniti. usmeriti mlaz 29 .

Protresti kako bi se papir raspao i kako bi se talog rastvorio. mL F.15 N azotnom kiselinom.rastvora za ispiranje oko ivice papira i spiralno na dole. 2. i višak od 5 mL 0.15 N rastvora natrijum-hidrksida.3. Izračunati procenat fosfora prema sledećoj jednačini: Fosfor. dodati 25 mL vode (bez ugljen-dioksida).fosfor koji odgovara standardnom rastvorunatrijum-hidroksida.standardni rastvor natrijum-hidroksida potreban za odreĎivanje blank uzorka. Proračun 1.3.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida pri odreĎivanju blanka. dodati 3 kapi rastvora indikatora fenolftaleina.korišćeni standardni rastvor natrijum-hidroksida. Vratiti papir i talog u erlenmajer. mL E. i G.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida u uzorku. mL B.standardni rastvor natrijum-hidroksida koji odgovara 1 mL standardne azotne kiseline. mL D. % = ((((A-B·C)-(D-E·C))·F)/G)·100 gde je: A. [9] 30 . mL C. i titrisati višak natrijum-hidroksida sa 0. Slepa proba (blank uzorak)-Uraditi celu proceduru sa blank uzorkom koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak za ispitivanje.masa ispitivanog uzorka. Isprati bocu. g/mL.

Zaključak Sumporna. 31 . tj. kako bi kvalitet istih bio u skladu sa zahtevanim specifikacijama. metalurgiji. poluproizvoda i krajnjeg proizvoda tokom proizvodnje. laboratorijama. Analize se moraju vršiti prema tačno odreĎenom postupku. Iz tog razloga jako je važno znati karakteristike odnosno svojstva ovih kiselina. azotna i fosforna kiselina su jedinjenja od izuzetnog značaja u hemijskoj industriji. Koriste se u velikim količinama kao polazne sirovine za dobijanje neorganskih i organskih supstanci. kao i u domaćinstvu. farmaciji. poželjn je da su standardizovane. medicini itd. njihovu tehnologiju proizvodnje kao i metode ispitivanja koje se koriste za analizu. Širom sveta proizvodnja ovih kiselina predstavlja indikator industrijske aktivnosti zemlje. Od izuzetnog značaja je stalno praćenje i kontrola kvaliteta sirovina.

vojvodina. K.rs 2.Woditsch. Survey Industrial Chemistry.gov. 2000 3.obrazovanje. 2002 5.vojvodina.php?sifra =243 6.http://www.obrazovanje.gov. ASTM E 223-96. USA.php?sifra =246 7. Standard test methods for the determination of phosphorus in iron ores by phosphomolybdate coprecipitation and nitric acid titrimetry 32 . Standard test methods for analysis of sulfuric acid 8.wikipedia.http://www.H. Industrial Inorganic Chemistry.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. Standard test methods for assay of nitric acid 9.http://www. Moretto. www. Chenier. ASTM E 1584-00. ASTM E 278-01.obrazovanje. Nemačka. Bucher.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.H.vojvodina.gov.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.php?sifra =244 4. P.Literatura 1. H. Philip J.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful