Uvod

Kiseline predstavljaju jednu od osnovnih kategorija hemijskih jedinjenja. Postoji nekoliko teorija o kiselinama. Prvu naučnu definiciju kiseline dao je francuski hemičar Antoan Lavoazje u XVIII veku. Lavoazjeov pionirski rad na sistematizaciji dotadašnjih hemijskih saznanja obuhvatio je i rad na klasifikaciji jedinjenja i uspostavljanju hemijskih zakonitosti. MeĎutim, njegova znanja o kiselinama bila su ograničena na do tada poznate kiseline, pretežno jake kiseline sa oksidacionim svojstvima, dok struktura halogenovodoničnih kiselina u to vreme nije bila poznata. U tom smislu, Lavoazje je dao definiciju kiselina usko povezanu sa njihovim sadržanjem kiseonika u sebi. Šta više, naziv koji je on dao kiseoniku potiče od grčke reči “onaj koji gradi kiseline”. Otkrićem halogenih elemenata u XVIII i XIX veku, kao i dokaz ser Hamfrija Dejvija o odsustvu kiseonika u halogenovodoničnim kiselinama, značilo je ujedno i kraj Lavoazjeove definicije kiselina. Prvu pravu teoriju kiselina, čija je relevantnost i danas veoma velika, dao je švedski hemičar Svante Arenijus 1884. godine. Po ovoj teoriji kiselina je svako neutralno jedinjenje, koje disocijacijom u vodenom rastvoru daje pozitivne jone vodonika i druge negativne jone (negativne jone kiselinskog ostatka). Drugačije rečeno, po Arenijusu, kiselina je svaka supstanca koja unošenjem u vodeni rastvor povećava koncentraciju vodonikovih jona (H+). Glavni nedostatak teorije je bio taj što ona isključuje mogućnost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih jedinjenja kao kiselina ili baza. TakoĎe, iako validna u većini slučajeva, postoje supstance koje ispoljavaju kiseli karakter iako ne sadrže nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus označio kao nosioce kiselosti. Isto tako, on je govorio o postojanju hidrogen jona u rastvoru da bi kasnija proučavanja pokazala da se jon vodonika u njemu vezuje za neutralan molekul vode gradeći hidronijum jon (H3O+) koji je jedino prisutan u rastvoru. Protolitičku teoriju dali su nezavisno 1923. godine dva naučnika, Johan Brenštad i Martin Lori, obojica polazeći od glavnih mana Arenijusove teorije i njene relativne neprimenljivosti van vodenih rastvora. Po ovoj teoriji kiselina je svako jedinjenje koje je u uslovima date reakcije donor jona vodonika (H+). Iste godine kada i Brenštad i Lori, Luis je dao praktično najširu definiciju kiseline po njenoj sposobnosti da primi elektronski par. Po njegovoj definiciji dakle, kiselina je jedinjenje koje je akceptor (primalac) elektronskog para. Ova definicija obuhvata i klasične kiseline jer se odvajanje vodonikovog jona od molekula zasniva na prekidanju veze sa vodonikom. Ona takoĎe obuhvata i hemijska jedinjenja, koja se ponašaju kao kiseline, jer imaju veliki daficit elektrona, iako u svojoj strukturi nemaju atome vodonika (npr. aluminijum(III)-hlorid, AlCl3). Ova najšira definicija je u svakodnevnoj primeni u neorganskoj hemiji nepraktična, jer Brenštad-Lorijeva teorija daje daleko praktičnije a opet dovoljno precizno objašnjenje istih. Ipak, Luisova teorija ima poseban značaj u kompleksnijim reakcijama gde se mehanizmi mnogih organskih reakcija objašnjavaju upravo preko Luisovih kiselina kao katalizatora reakcije.

1

Najvažnije kiseonične neorganske kiseline su azotna, azotasta, sumporna, sumporasta, fosforna, ugljena, hlorna i borna kiselina. [1] U daljem tekstu biće obraĎena tehnologija proizvodnje kao i analiza sumporne, azotne i fosforne kiseline.

2

1. Tehnologija proizvodnje
1.1. Sumporna kiselina
Sumporna kiselina je hemijsko jedinjenje molekulske formule H2SO4 i spada u klasu neorganskih kiselina. [1] Koristi se u mnogim procesima i jedno je od najvažnijih neorganskih jedinjenja. Njena proizvodnja i danas služi kao indikator industrijske aktivnosti zemlje. Širom sveta 65% se koristi za proizvodnju fosfornih i azotnih Ďubriva, dok se u zapadnoj Evropi samo 31% upotrbljava u ove svrhe. U Saveznoj Repulici Nemačkoj 90% proizvedene sumporne kiseline koristi se u hemijskoj industriji za dobijanje neorganskih hemikalija (npr. fluorovodonične kiseline, aluminijum sulfata itd.), i organskih proizvoda (npr. boja, eksploziva, sapuna, deterdženata, lekova, veštačkih vlakana itd.). [2]TakoĎe, služi i za punjenje akumulatora, rafinisanje ulja, zatim kao dehidrataciono sredstvo, pri organskim procesima kao što su nitrovanje, i esterifikacija, u metalurgiji, galvanotehnici itd. [3] Retko se koristi čista sumporna kiselina. Najčešće se koristi njen 96-98% rastvor. Svetska proizvodnja sumporne kiseline iznosi oko 100 miliona tona godišnje. [1]

1.1.1. Fizička i hemijska svojstva
Sumporna kiselina je uljasta tečnost, bez boje i mirisa. Kod industrijske sumporne kiseline dozvoljen je veći stepen nečistoća, i kod nje boja ide od bezbojne do žućkaste. Veoma je polarno jedinjenje, meša se sa vodom u svim odnosima uz oslobaĎanje velike količine toplote. Vrlo je higroskopna, u dodiru sa organskim materijama dehidratiše ih. [1] Otrovna je, a u dodiru sa kožom izaziva opekotine. Jedna je od najjačih neorganskih kiselina i spada u najjača oksidaciona sredstva. Metale sa negativnim redoks potencijalom razara uz oslobaĎanje vodonika. Bakar, živu i srebro razara uz oslobaĎanje SO2. Azeotropska smeša kiseline i vode sadrži 98,3% H2SO4 i 1,7 % H2O i ključa na 338oC, a gustina takve kiseline je 1,843 g/cm3. Disosuje u dva stepena, te gradi dve vrste soli, hidrogensulfate i sulfate. Na temperaturi od oko 450oC potpuno se razlaže na SO3 i H2O. [3]

1.1.2. Struktura molekula
Iz molekulske formule sumporne kiseline jasno je da se ona sastoji od jednog atoma sumpora, dva atoma vodonika i četiri atoma kiseonika koji su meĎusobno povezani kao što je prikazano na Slici 1. [3]

3

Proizvodnja SO2 i njegovo prečišćavanje 2. i sulfati (CaSO4. SO3. sa lebdećim tj. PbS itd). CuS.3.900oC.O 107 o 123o S O H 101o O O H Slika 1. Kod oba postupka razlikuju se tri faze proizvodnje: 1. Kontaktnim postupkom. Oksidacija SO2 u SO3 i 3.1. [3] Oksidacija sumpor-dioksida do sumpor-trioksida i njegova naknadna konverzija do sumporne kiseline trenutno se gotovo isključivo vrši kontaktnim postupkom. MgSO4) koji se retko koriste. što se može prikazati sledećim zbirnim reakcijama: 4FeS2 +11O2 → 2Fe2O3+8SO2 3FeS2+8O2 → Fe3O4+6SO2 Ove reakcije su jako egzotermne i služe za proračun materijalnog i toplotnog bilansa. Prženje se izvodi vazduhom sa viškom od 5% od teorijski potrebne količine na temperaturi od 850 . SO2 i apsorpcije nastalog sumpor-trioksida. Kod nas se SO2 proizvodi iz pirita prženjem. jer je ekonomičniji i omogućuje dobijanje 100% kiseline. a posebno dvostrukim kontaktnim postupkom[2]. Struktura molekula H2SO4 1. 4 . Polazni materijali za proizvodnju sumporne kiseline Sumporna kiselina se proizvodi na dva načina: 1. Postupkom tornjeva (nitrozni postupak). uskovitlanim slojem i sa fluidizovanim slojem). Ovi postupci se meĎusobno razlikuju u načinu oksidacije sumpor-dioksida. sulfidne rude (ZnS. Pirit se prži u raznim tipovima peći (rotacionim. pirit-FeS2 (sa sadržajem sumpora od 50%). Apsorpcija SO3. i 2. etažnim. Postoje razne sirovine za doijanje SO2. kao što je elementarni sumpor (najbolja sirovina).

[4] Postupak je naziv je dobio po tome što se SO2 oksidiše vazdušnim kiseonikom u kontaktu sa površinom čvrstog katalizatora.5% H2SO4). Ovde se odstranjuju gasovite primese arsena. Katalizator i reagensi su u različitim agregatnim stanjima (čvrsto i gasovito). godine u Engleskoj. [3] Sva novija kontakt postrojenja koriste meĎuapsorpciju. S Sagorevanje sumpora SO2 O2 Pretvarač i hladnjak 1 2 3 SO2 SO3 O2 SO2 SO3 O2 Početni adsorpcioni toranj H2O H2SO4 Završni adsorpcioni toranj O2 SO2 SO3 O2 4 H2O H2SO4 98-99% H2SO4 skladištenje Otpremanje Slika 2. Cu2O. Danas se 99% od ukupno proizvedene količine sumporne kiseline proizvodi ovom metodom.1. Fe2O3. vrši se heterogena kataliza. SeO2 . ali je komercijalno počeo da se koristi mnogo godina kasnije. CuO.Tokom prženja sumpor iz pirita sa kiseonikom iz vazduha daje SO2. As2O3 . selena i fluora (katalitički otrovi). Proces proizvodnje sumporne kiseline kontaktnim postupkom Kontaktni postupak otkriven je 1839. kao i druge gasovite primese u tragovima. Ovaj proces je detaljno šematski prikazan na Slici 2. Ostatak gasa čine vazduh. ZnO. pa se kataliza vrši na površini katalizatora tj. Prečišćavanje se vrši suvim i mokrim postupkom:   Suvo prečišćavanje se izvodi u prašnim komorama i elektrostatičkim filtrima. Mokro prečišćavanje se izvodi u mokrim elektrostatičkim filtrima i tornjevima za pranje i hlaĎenje gasne smeše. Pržionični gas sadrži svega 10–15% SO2 . CaO itd. prašina od izgoretine (razni oksidi metala). Pored sumpordioksida nastaju još oksidi primesa kao što su: As2O3.4. SeO2 (gasovi) i čvrsti oksidi FeO. takoĎe poznatu kao dvostruku apsorpciju ili dvostruku katalizu. zbog potrebe da se dobije jaka.HF. koncentrovana kiselina (99. [3] 1. Tu se odstranjuju mehaničke nečistoće. Šematski prikaz kontaktnog postupka dobijanja sumporne kiseline 5 . Ovakav gas po izlasku iz peći ima temperaturu od oko 700oC.

Recirkulacija male količine kiseline do tornjeva. V2O5. grafički je prikazana zavisnost prinosa SO3 od temperature. tako da gas izlazi na 600°C. Grafički prikaz zavisnosti prinosa SO3 od temperature 6 . [4] Tokom oksidacije sumpor-dioksida do sumpor-trioksida.U toku ovog postupka dešavaju se sledeće reakcije: S+O2→SO2 SO2+1/2O2↔SO3 SO3+H2O→H2SO4 ili zbirno: S+3/2O2+H2O→H2SO4 Sumpor i kiseonik reagiju na 1000°C i nastaje sumpor-dioksid a zatim se vrši hlaĎenje do 420°C. a u cilju prikupljanja još sumpor-trioksida. Na Slici 3. Nakon trećeg sloja oko 95-96% sumpordioksida je prevedeno u sumpor-trioksid.7% sumpor-dioksida u sumpor-trioksid. može se izvesti dodatkom vode. ma prinos sumpor-trioksida utiču temperatura. 100 80 % prelaza SO2 u SO3 ( procenat konverzije) 60 40 20 0 0 200 400 600 800 o 1000 1200 Temperatura [ C ] Slika 3. pritisak i koncentracija reagujućih gasova. a onda hidratiše i prevodi u sumpornu kiselinu koncentracije 98-99%. Razmenjivačem toplote vrši se hlaĎenje do 400°C. Smeša se zatim zagreva na 420°C i uvodi u četvrti sloj katalizatora što dovodi do ukupne konverzije od 99. a zatim smeša ulazi u drugi sloj katalizatora. Oko 60-65% SO2 se prevodi u SO3 u prvom sloju nakon 2-4 sekunde kontakta. Ovo je egzotermna reakcija. ali veći deo proizvoda se skladišti. Smeša se zatim odvodi do početnog adsorpcionog tornja gde se vrši hidratacija sumpor-trioksida i nastaje sumporna kiselina. Smeša se potom ponovo hladi i odvodi do završnog adsorpcionog tornja. SO2 i O2 se uvode u pretvarač koji sadrži četiri različite komore sa katalizatorom vandijum(V)oksidom.

veštačke svile kao i za odvajanje srebra od zlata. trinitrotoluen). Mehanizam delovanja je prikazan sledećim reakcijama: 2V2O5+2SO2 →2VOSO4+V2O4 2VOSO4 +V2O4 →2V2O4+2SO3 2V2O4+ O2 →2V2O5 Tokom vremena katalizator gubi katalitičku aktivnost.anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradeći hidronijum jon (H3O+). Kao katalizator najviše je u upotrebi vandijum(V)-oksid. U laboratoriji. V2O5. U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati. Kod prvih se kontaktna masa nalazi na etažama a kod drugih u cevima. plastičnih masa. stoga mora s vremena na vreme da se menja delimično ili potpuno. veštačkih Ďubriva (amonijum-nitrat). Nosač katalizatora može da bude silikagel. kontaktni reaktor i razmenjivači toplote. [1] TakoĎe. prečišćavanja metala u metalurgiji kao i za procese nitrovanja u organskim sintezama. molekulske formule HNO3. Prvi ju je sintetisao Jabir ibn Hajan negde oko devetog veka pre nove ere. Kontaktno odeljenje čine predgrejač. Najčešće se primenjuju etažne i cevne peći. ali je reakcija vrlo spora. [3] 1. SiO2. Jako je 7 . azotna kiselina se koristi i za proizvodnju boja.1. Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin. Tehničko izvodjenje konverzije vrši se u kontaktnim pećima različite konstrukcije. Upotrebom katalizatora proces konverzije se ubrzava.[5] 1. Transformacijom izraza za konstantu ravnoteže reakcije oksidacije SO2. azotna kiselina je veoma važan reagens. što se u praksi realizuje viškom vazduha.2. koja je praktično anhidrirana kiselina teoretske ili približne jačine. koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži. Fizička i hemijska svojstva Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3. Bela pušljiva azotna kiselina. keratinom.2. koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo. dobija se: c(SO3)/c(SO2)=K·(c(O2))1/2 Prinos SO3 na bilo kojoj temperaturi je veći ako je veća koncentracija kiseonika. Temperatura ne sme da prelazi 620oC. dok je njena upotreba u industriji još značajnija. Optimalne temperature u praksi kreću se u granicama od 450–500oC. Azotna kiselina Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina. pri čemu je prinos SO3 manji ali je brzina reakcije veća.Iz dijagrama se vidi da je na temperaturi od 300oC prinos skoro 100%.

oksidaciono sredstvo.52 g/cm3 koja lako isparava. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 4. [1] Postojana je na veoma niskim temperaturama. NaNO3 i oksidacijom vazdušnog azota ali se zbog neefikasnosti ove metode više ne koriste. prvenstveno vodi i etanolu.3 Postupak proizvodnje azotne kiseline Dugi niz godina azotna kiselina se proizvodila iz čilske šalitre. Struktura molekula HNO3 1. tri atoma kiseonika i jednog atoma vodonika.2. [5] O 120 pm 140 pm O H N 130o 102o O Slika 4.2. Struktura molekula Molekul azotne kiseline izgraĎen je od jednog atoma azota. zbog čega se koristi u spremanju carske vode. i do 40°C. posebno pri većim koncentracijama. nitrata. Azotna kiselina gradi veliki broj soli.[5] Na sobnoj temperaturi ona je bezbojna tečnost gustine 1. Većina je polarna. Može da izreaguje čak i sa površinskim slojem plemenitih metala. koji su veoma velika i važna grupa jedinjenja. [1] 1.2. te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaračima. U današnje vreme isključivo se koristi kontaktna (direktna) oksidacija amonijaka koja se može prikazati sledećim reakcijama: 4NH3+5O2→4NO+6H2O 2NO+O2→2NO2 3NO2+H2O→2HNO3+NO ili zbirno: NH3+2O2→HNO3+H2O [4] 8 . koja može da rastvara zlato i platinu. odavajući žuta do crvena isparenja.

[5] Na vrhu tornja izdvojiće se 90% azotna. udeo HNO3 u razblaženoj kiselini treba povećati. 2-10% rodijum) u obliku mreže izraĎene od niti legure debljine 0. [4]Pare azotne kiseline se hlade i kondenzuju u koncentrovanu kiselinu. a vreme kontakta iznosi 3x10-4 sekundi. koncentracije 61-65% uglavnom zadovoljava potrebe. [5] Koncentracija azotne kiseline može se povećati daljim uvoĎenjem dobijene kiseline u toranj sa 98% sumpornom kiselinom. [5] Nakon hlaĎenja vrši se uvoĎenje u apsorber u koji se takoĎe uvodi i voda i još vazduha. a izlazna smeša gasova sadrži 11% azot-oksida. Tragovi oksida azota mogu biti uklonjeni. Otpadni gasovi sadrže azot-oksid ili azot-dioksid. [5] Ovaj poslednji korak je neophodan jer bi se običnom destilacijom može da se dobije svega 68. a vodonikom ili metanom mogu se prevesti u amonijak ili gasoviti azot. a na dnu 75% sumporna kiselina. [4] 9 . leguru Pt-Rh (90-98% platina. kako bi došlo do oksidacije azot-oksida a zatim i njegove hidratacije do 61-65% azotne kiseline. dok voda ostaje vezana za sumpornu kiselinu. [4] Oksidacija amonijaka do azot-oksida vrši se vazdušnim kiseonikom. Otpadni gas A P S O R B E R 90%HNO3 para 65%HNO3 98% H2SO4 75%H2SO4 tečnost 10%NH3 NO Reaktor O2 vazduh H2O vazduh Hladnjak NO O2 Slika 5. godine Ostwald prvi put ostvario katalitičku oksidaciju amonijaka u prisustvu Pt katalizatora. [4] Razblažena kiselina. kada je 1908.05mm.4% azotna kiselina. što podrazumeva niže investicione troškove kao i dobijanje jače kiseline. [4] Postupak se zasniva na činjenici da smeša razblažene azotne i koncentrovane sumporne kiseline ključa na višoj temperaturi od 100% azotne kiseline. Šematski prikaz proizvodnje azotne kiseline kontaktnom oksidacijom amonijaka Proces se odvija na povišenom pritisku.Kontaktna oksidacija amonijaka primenjuje se od početka XX veka. [5] Kontaktna oksidacija amonijaka za dobijanje azotne kiseline šematski je prikazana na Slici 5. Ako se želi dobiti koncentrovana kiselina. reakcija je povratna i egzotermna. Svetska proizvodnja azotne kiseline iznosi oko 30 miliona tona godišnje. temperatura u reaktoru je 750-920°C. Zato će pri zagrevanju ove smeše isparavati isključivo azotna kiselina. Reaktor sadrži katalizator.

Nakon tretmana. direktnim nanošenjem na zarĎalo gvožĎe. Fosforna kiselina se može koristiti za uklanjanje rĎe. Ona prevodi crvenkasto braon gvožĎe(III)-oksid.   10 . ali postoje polemike u vezi njenih uticaja na zdravlje. Ovo je uobičajena metoda za laboratorijsko dobijanje vodonik-halogenida. Ortofosforna kiselina. je bistar. bezbojan. Pirofosforna kiselina. u crni gvožĎe-fosfat. H3PO4 2. Prefiks orto se koristi da bi se ova kiselina razlikovala od ostalih fosfornih kiselina koje se nazivaju polifosfornim kiselinama. ali radi označavanja i jednostavnosti. Fosforna kiselina kao dodatak hrani (aditiv E338) koristi se za zakišeljavanje hrane i napitaka. neisparljiv. Fe2O3 (rĎa). smatra se da svih 85% čini ortofosforna kiselina. Od navedenih kiselina najveći značaj ima ortofosforna kiselina H3PO4. Fosforna kiselina Fosforna kiselina mineralna neorganska kiselina koja se javlja u tri oblika: 1. H4P2O7 Oksidacioni broj fosfora u navedenim kiselinama je +5. Dodatak hrani. HPO3 3. kiseonika -2 a vodonika +1.1. ali mnogo češće se koristi u vidu gela.3. Čist 75-85% vodeni rastvor koji se najčešće upotrebljava. što je i ime po IUPAC nomenklaturi za ovo jedinjenje. Odstranjivač rĎe je ponekad zelenkasta tečnost pogodna za potapanje. Metafosforna kiselina. Fosforna kiselina se veoma često koristi kao vodeni rastvor 85% fosforne kiseline. oni su u ravnoteži ili će ravnoteža biti postignuta nakon izvesnog vremena kada su praktično sve fosforne/fosfatne jedinice u orto obliku. Proizvodnja vodonik-halogenida. viskozan i sirupasta je tečnost. Zbog visokog procenta u ovom reagensu. Kada je vodeni rastvor fosforne kiseline i/ili fosfata razblažen. čeličene alate ili površine. makar jedan deo ortofosforne kiseline se kondenzuje u polifosfornu kiselinu. Fosforna kiselina reaguje sa halogenidima i nastaju vodonik-halogenidi u gasovitom stanju. mada netoksičan kada je razblažen. NaCl(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HCl(g) NaBr(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HBr(g) NaI(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+ HI(g)  Uklanjanje rĎe. [6] Većina ljudi a čak i hemičara ima običaj da ortofosfornu kiselinu naziva fosfornom kiselinom. FePO4. Zbog toga što je koncentrovana kiselina. bez mirisa. [4] Upotreba fosforne kiseline:  Kao reagens. 85% rastvor može biti korozivan. crna prevlaka gvožĎe-fosfata se može ukloniti i ostaje čista metalna površina.

koje se obeležavaju sa Ka1. pravljenje fosfata za omekšavanje vode. kao i za izradu kondenzovanih fosfata za dobijanje raznih sredstava za čišćenje. masovno se proizvodi i na raspolaganju je u velikim količinama po povoljnim cenama.2. Za svaku od reakcija disocijacije postoji kiselinska konstanta disocijacije.4% P2O5 i topi se na 42. [1] Pored navedenog. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 6. nakon drugog nastaje hidrogen fosfat a nakon trećeg fosfat ili ortofosfat anjon.6% P2O5.3. proizvodnju natrijum i amonijum fosfata. Na tržištu se mogu naći sledeće koncentracije kiseline: 75% sa 54. [6] 11 . Ka2 i Ka3 a daju se za temperaturu koja iznosi 25°C.3% P2O5. koji služe kao sirovina za proizvodnju fosforne kiseline. U medicini. Iskristalisana 100% kiselina sadrži 72. Fosforna kiselina na sobnoj temperaturi ima težnju da kristališe pri čemu nastaju bezbojni. Struktura molekula Molekul fosforne kiseline izgraĎen je od jednog atoma fosfora. Meša se sa vodom u svakom odnosu. [6] Triprotonska je kiselina što znači da jedan molekul ove kiseline u vodenom rastvoru može da disosuje do tri puta pri čemu u svakom stupnju odaje jedan H+ jon. što se može prikazati sledećim reakcijama: H3PO4(s)+H2O(l)↔H3O+(aq)+H2PO4-(aq) H2PO4-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+HPO42-(aq) HPO42-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+PO43-(aq) Nakon prvog stupnja disocijacije nastaje anjon koji se naziva dihidrogen fosfat. Ipak. fosforna kiselina se koristi i za proizvodnju fosfornih veštačkih Ďubriva. zatim 80% sa 58% P2O5 i 85% sa 61.35°C. godine. TakoĎe se koristi za uklanjanje naslaga na zubima pre njihovog izbeljivanja.1. 1. četiri atoma kiseonika i tri atoma vodonika. Fosforna kiselina koristi se u stomatoligiji i ortodonciji za čišćenje površine zuba na koju idu plombe i stomatološki aparati. 1. tvrdi i u vodi lako rastvorljivi kristali. Spada u kiseline srednje jačine. Fizička i hemijska svojstva Svojstva fosforne kiseline meĎu prvima je opisao Robert Bojl 1680.3. [1] U prirodi su rasprostranjeni u vodi nerastvorljivi tercijerni fosfati.

i 2.3. [4] Sastoji se od: 1. dolomita i glinenih čestica. Fosforiti su minerali sedimentnog tj.3. Sruktura molekula H3PO4 1. godine. Fosforna kiselina se može dobiti na dva načina: 1. sa opštom formulm 3Ca3(PO4)xCaR2 ili Ca10(PO4)6R2. kalcita. Termičkim postupkom. Termički postupak dobijanja fosforne kiseline Termički postupak se koristi samo za dobijanje koncentrovane kiseline (75-85%) i kako bi se dobio čist proizvod. Veoma je skup proces zobog temperature koja iznosi 2000°C. 12 .1. Postupak proizvodnje fosforne kiseline Kao sirovine za proizvodnju fosforne kiseline koriste se apatiti i fosforiti. kvarca. oko 90% se dobija ekstrakcionim postupkom. 1. MeĎutim. Apatit su minerali vulkanskog porekla. Sagorevanja P4 do P4O10 3. biogenog porekla. [6] Ovaj postupak bio je važan do 1920. i preko 90% se proizvodi trenutno. Ukupna svetska proizvodnja iznosi oko 850 hiljada tona godišnje. kada je termički proces dobijanja fosforne kiseline počeo da dobija na značaju. OH i Cl. mokri postupak dobijanja je ponovo počeo da se koristi zbog poboljšanja dizajna postrojenja: 60% od ukupno proizvedene količine fosforne kiseline proizvedeno je ovim postupkom 1954. 88% 1974. Elektrotermijskog dobijanja P4 2.O 112o 152 pm 157 pm O H P O O 105 o H H Slika 6. godine. godine. Apsorpcije P4O10 u vodi.3. Ekstrakcionim tj. gde je R: F.3. Sastoje se od zrna fosfata. mokrim postupkom. Od ukupno proizvedene količine.

Sirovi fosfati sadrže 30-40% P2O5. Procesi koji se odigravaju pri termičkom postupku mogu se prikazati sledećim reakcijama: Ca10(PO4)6F2+15C+6SiO2→3P2(g)+15CO+3Ca3Si2O7+CaF2 Gasoviti fosfor nakon prečišćavanja gasne smeše kondenzuje se vodom i hladi na temperaturi od 60°C. Ovako dobijeni fosfor sagoreva do fosfor(V)-oksida koji se potom apsorbuje uu vodenom rastvoru fosforne kiseline. Dobijeni tečni fosfor se potom sagoreva u dvostrukom višku vazduha prema sledečoj egzotermnoj reakciji: P4(l)+5O2(g)→P4O10(g) Apsorpcija nastalog fosfor(V)-oksida može se prikazati reakcijom: P4O10(g)+6H2O(l)→4H3PO4(aq) Na Slici 7.Suština postupka je u elektrotermičkoj redukciji sirovih fosfata na temperaturi od 1400-2000°C. Uprošćena šema termičkog postupka doijanja fosforne kiseline 13 . kada se dobija tečni fosfor. dat je prikaz uprošćene šeme termičkog postupka dobijanja fosforne kiseline. [6] Tečni P4 Vazduh Reakcioni toranj H2O Р4О10 + Elektrostatički filter Izlazni gasovi H2O H3PO4 Hladnjak 85 % H3PO4 Na upotrebu Slika 7.

Snabdeveni su mešalicom koja ostvaruje 400-600 obrtaja u minuti i cevima za odvod gasova i para. a kojim tokom će ići proces zavisi od toga koji od izvora fosfata se koristi: Ca3(PO4)2+3H2SO4→2H3PO4+3CaSO4 ili CaF2xCa3(PO4)2+10H2SO4+20H2O→10(CaSO4x2H2O)+2HF+6H3PO4 ili Ca5F(PO4)3+5H2SO4+10H2O→5(CaSO4x2H2O)+HF+3H3PO4 Na Slici 8.1. Ekstrakcioni (mokri) postupak dobijanja fosforne kiseline Mokri postupak dobijanja fosforne kiseline može se prikazati sledećim reakcijama. Iskorišćenje P2O5 je oko 95%. [6] 14 .3. Šematski prikaz mokrog postupka dobijanja fosforne kiseline Proces razlaganja sirovog fosfata izvodi se u reaktorima-ekstraktorima velike zapremine. Radi boljeg ujednačavanja pada koncentracije P2O5 i H2SO4 u reaktoru. šematski je prikazan mokri postupak dobijanja fosforne kiseline: [4] Gasovi Fosfatna stena 93% H2SO4 HF SiF4 Mlin Reaktor CaSO4 Filter H3PO4 CaSO4x2H2O (Gips) Razblažena H3PO4 Isparivač 75% H3PO4 (54% P2O5) Absorber H2SiF6 Razblažena H3PO4 Slika 8. sirovi fosfat i sumporna kiselina postepeno se uvode a višak toplote odvodi se preko vakuum isparivača.2. Na ovaj način može da se koristi sirov fosfat krupnijih zrna i da se skrati vreme boravka u reaktoru.3.

[4] Koncentrovanje kiseline vrši se: 1. Uparavanjem pod vakuumom sa padajućom strujom tečnosti. filtracija. Uparavanjem pod vakuumom uz prisilnu cirkulaciju. sirova fosforna kiselina može se koristiti samo za proizvodnju mineralnih Ďubriva. U reaktoru se vrši zagrevanje do temperature koja iznosi od 75-80°C. cikloheksanol. [6] Filtracijom čvrstog gipsa. 4-8h. Postrojenja za ekstrakciju su izuzetno skupa. HF i SiF4 do absorbera u kome se prevode u H2SiF6 prema sledećim reakcijama: 4HF+SiO2→SiF4+2H2O 2HF+SiF4→H2SiF6 3SiF4+2H2O→2H2SiF6+SiO2 Nastaju dva korisna nusprodukta. pa je ovaj način dobijanja opravdan samo u slučaju kada je i cena uranijuma visoka. Fluorosilikatne soli se koriste u keramici. može se izdvojiti iz razblažene fosforne kiseline nakon filtracije. ali ovo nije primarni izvor ove radioaktivne supstance. centrifugalna separacija). Hemijsko prečišćavanje (dodavanje reagenasa radi prevoĎenja primesa u taloge). 2. 3. Isparavanje vode do sadržaja P2O5 od 54% nije obavezno. 3. 2. koji se javlja u mnogim fosfatnim stenama. [4] Neprečišćena tj. Zatim se dalje odvodi do reaktora u koji se uvodi 93% sumporna kiselina. izoamil alkohol itd. pesticidima. Uranijum. Uparavanjem sa uronjenim cevima koje se greju vrelim gasom ili Uparavanjem atomiziranjem rastvora u gasnim strujama. Hladan vazduh odnosi iz reaktora nusprodukte. CaSO4x2H2O.Fosfatna stena je samlevena i pomešana sa razblaženom fosfornom kiselinom u mlinu. izdvaja se razblažena fosforna kiselina (sadržaj P2O5 je 28-35%). Fizičko prečišćavanje (solvent ekstrakcija primenom organskih rastvarača kap što su n-butanol. H2SiF6 se isporučuje kao 20-25% vodeni rastvor za fluorisanje vode za piće. Mehaničko prečiščavanje (taloženje. kao i za zaštitu drveta. Prečišćavanje ekstrakcione fosforne kiseline obuhvata: 1. 4.). [6] 15 .

Suština metode ispitivanja je u tome da se izmereni uzorak kiseline razblaži u vodi.1. 5. 2. 2. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. Deli cev i zmija cev metoda ispitivanja. Za merenje uzorka koriste se dve metode.1. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. 2. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. a zatim titriše 16 . Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. Treba izbegavati svaki kontak sa kožom ili očima. Analiza 2. Ukupna kiselost Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje ukupne kiselosti 75-99% sumporne kiseline. Osim ako nije drugačije naznačeno. Čistoća vode. i Arsena Reagensi koji se koriste tokom svih analiza. Čistoća reagenasa.1. Ukoliko nije drugačije naznačeno. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. Ukupne kiselosti Specifične težine po Baume-u Neisparljivih materija GvožĎa Sumpor-dioksida. Sumporna kiselina je jaka korozivna kiselina i može biti jako opasna ako se njome nepropisno rukuje. Na kraju. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. Uzorak za analizu u jednoj boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva.2. trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. 3. Količina uzorka treba biti dovoljna za obavljanje svih analiza. 6. U suprotnom. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. a obuhvata odreĎivanje: 1. 4. Standardna metoda ispitivanja za analizu sumporne kiseline Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 223-96.

Rastvor inikatora fenolftaleina (10 g/L) priprema se rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). g 1. Odmah nakon brisanja.1. cev nagnuti tako da se kiselina vrati skoro do krivine kraćeg kraka. Natrijum-hidroksid. u zavisnosti od jačine kiseline. izmeriti i zabeležiti masu uzorka. 2.9 do 2. Ubaciti cev i usisati odgovarajuću količinu uzorka.0 do 2.standardnim rastvorom natrijum-hidroksida (0. maramicu baciti kako bi se izbegao kontak kiseline i prstiju.3 2. Posle merenja. Dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina.3 do 2. Spojiti kratki krak sa rezervoarom za vodu pomoću gumene cevi koja je na donjem kraju zatvorena štipaljkom. Tabela 1.1.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. Standardni rastvor (1.1.7 2.6 2. i kako ne bi došlo do stvaranja opekotina. a zatim titrisati uzorak do pojave roze boje.1. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL.2 do 2. 17 . uz fenolftalein kao indikator.2 2. Zabeležiti temperaturu 0.1 do 2. Nakon toga isprati duži krak cevi. metanola ili izopropanola.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200.2. Količina uzorka za odreĎivanje ukupne kiselosti H2SO4. Ubaciti duži krak cevi u stakleni pehar od 400 mL. u kojoj se nalazi oko 100 mL vode. kao što je prikazano u Tabeli 1. 2.8 2. 2. skupljajući ostatke ispiranja u peharu.5 do 2. Reagensi 1.5 N). Prisustvo drugih kiselina i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid utiče na preciznost ove metode ispitivanja. Voda treba da teče sve dok se sva kiselina ne ispere sa Deli cevi.1. % 98 94 90 85 80 77 75 Količina uzorka.9 Zatim treba okrenuti cev i višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu obrisati kiselinu sa dugog kraka.5 N rastvora natrijum-hidroksida. Postupak  „Deli cev“ metoda ispitivanja .4 2. Ukloniti štipaljku i ispustiti uzorak u pehar. Nakon toga. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač.4 do 2.

2. u zavisnosti od jačine kiseline. Potisnuti uzorak iz cevi vodom iz boce za pranje. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. Kapilaru cevi potopiti u oko 100 mL vode koja se nalazi u peharu od 400 mL. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. Ukloniti cev i oprati je spolja od kiseline.1.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. 2. Obrisati kiselinu sa kapilare višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu. i t.3. Izmeriti i zabeležiti masu uzorka. % = ((VN·0. a zatim istim titrisati uzorak do pojave roze boje.01%. Sakupiti sve ostatke od pranja u pehar i dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. Odmah baciti iskorišćenu maramicu kako bi se izbegle opekotine na prstima. u g. Okrenuti cev tako da se dvostruko koleno cevi naĎe u horizontalnom položaju. Zabeležiti temperaturu 0. Zavrtite nežno pehar tokom pranja. kao što je prikazano u Tabeli 1. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. Ako je neophodno. Proračun 1.04904)/W)·100 gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida. „Zmija cev“ metoda ispitivanja . Izračunati procenat ispitivane sumporne kiseline prema sledećoj jednačini: H2SO4. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. 3.5 N rastvora natrijum-hidroksida. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. 18 . Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL. i W-masa uzorka. Ubaciti kapilarni kraj cevi usisati odgovarajuću količinu uzorka. 4. Oprati cev sa 50 do 70 mL vode.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C.1.

3 ° C (60 ± 0. po Baume-u.2. Baume specifična težina je jedinica gustine na osnovu specifične težine i definisana je sledećom jednačinom: Baume sp. 19 .3.5 ° C(60/60 ° F) )] Suština metode je u tome da se uzorak sumporne kiseline stavlja u cilindar hidrometra.2. 2. a zatim se meri masa taloga. Neisparljive materije Ova metoda ipitivanja obuhvata gravimetrijsko odreĎivanje neisparljivih materija u sumpornoj kiselini.a onda izgleda kao da postaje prava linija koja seče hidrometar skalu. Specifična težina po Baume-u Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje specifične težine koncentrovane sumporne kiseline.1. žari se. i kada temperatura postane konstantna specifična težina se očitava sa skale na hidrometru. 2. Zabeležiti očitanu vrednost specifične težine po Baume-u. Postupak Isprati čist cilindar hidrometra sa uzorkom za testiranje. Specifična težina po Baume-u odreĎuje se na 15. tako da slobodno lebdi.5° F). težina = 145 ―[145 /(sp gr 15. Proračun 1. Odrediti ovu tačku postavljanjem oka neznatno ispod nivoa tečnosti i polako ga podizati do površine.1.2° Baumea. dodati uzorak.2.5/15. Ubaciti hidrometar u uzorak. pomoću hidrometra u rasponu od 57 do 66. Izmeren uzorak kiseline isparava. Donja granica detekcije neisparljivih materija je 0. težina) 2.2. u prostor bez vazdušnih struja. Očitati vrednost na hidrometru kada se umiri. i pustiti ga. Tačno očitavanje na hidrometar skali jeste ona tačka na kojoj površina tečnosti seče skalu. Postaviti cilindar u vertikalni položaj. 2.1 jedinice. Potisnuti ga na oko 3 mm ispod nivoa na kome će plutati. i podesiti temperaturu na 15.1.001%. Prikazati vrednost Baume specifične težine sa tačnošću od približno 0.1. prvo se vidi kao iskrivljena elipsa.2. pri temperaturi od 15.5°C (60°F).5 ± 0. Izračunati specifičnu težinu za kasnije proračune u skladu sa sledećom jednačinom: sp gr = 145 / (145 – Baume sp.5 ° C (60 ° F).1.

1. % = ((R-D)/W)·100 gde je: R. 2. žariti uzorak u peći za žarenje 10 minuta. Gvožđe Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje gvožĎa u sumpornoj kiselini. Rastvoriti oko 500 mL amonijum hidroksida u 500 mL vode i promešati. g D. kadmijum. kobalt. 2. Promešati uzorak obrtanjem boce. 3. kalaj (II.masa isparenja.10-fenantrolinom (ortofenantrolin).2. g W. koji sa crnim gvožĎem formira narandžasto-crveni kompleks. svo vreme treba koristiti klješta. bakar.4. Proračuun 1. dok se sve materije ne naĎu u suspenziji.4.3. 20 . Zatim ohladiti u eksikatoru na sobnu temperaturu i izmeriti težinu sa preciznošću 0. Reagensi 1.3.uzorak.0001%.1. dodati 200 mL glacijalne sirćetne kiseline na filtrat i razblažiti do 1 L. Ohladiti posudu u eksikatoru na sobnu temperaturu i brzo izmeriti težinu uzorka sa preciznošću 0. Izračunati procenat neisparljivih materija prema sledećoj jednačini: Neisparljive materije. 2. Preneti izmereni uzorak koji treba najmanje da teži 50 g.0001%. Rastvoriti 100 g amonijum acetata u oko 600 mL vode.1. najmanje 10 minuta. Intenzitet formirane boje se meri fotometrom koji je kalibrisan standardnim rastvorom gvožĎa. U toku ispitivanja smetnju mogu praviti hrom.1. Kongo crveni papir. živa(I). Nakon isparavanja.1 mg. Donja granica detekcije gvožĎa je 0.1 mg. ili da bude dovoljne težine da prinos ne bude manji od 1 mg taloga.masa isparenja i ostatka. 2. Postupak Očistiti platinastu ili visoko-silikatnu staklenu posudu i staviti u peć za žarenje na 800±25°C (1472±45°F). antimon. Amonijum-acetat-rastvor sirćetne kiseline.1. cink i nikl. OdreĎuje se kolorimetrijski sa 1.IV). do isparivača. Rastvor amonijum-hidroksida (1+).2. g. 2. Tokom rukovanja sa zagrejanom posudom. Prikazati vrednost procenta neisparljivih materija sa preciznošću 0. filtrirati.1.

01 mg Fe). 5 mL rastvora 1.10fenantrolina. filtrirati. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini korišćenjem kalibracione krive.10-fenantrolina (o-fenantrolina) (3 g/L). 2. Postupak Promešati uzorak obrtanjem boce dok sve materije ne budu u suspenziji. Proračun 1.1. sa stalnim mešanjem sadržaja u balonu. Rastvoriti 3 g orto-fenantrolin monohidrata u 500 mL vode. i natrijum-hidroksid (1+1) da bi se obezbedila pH vrednost rastvora u iznosu od 3. Rastvor 1. % = (M/(W·1000))·100 gde je: M. Prikazati vrednost procenta gvožĎa sa preciznošću 0. i ostaviti da stoji oko 15 minuta. Rastvor hidroksilamin hidrohlorida (100 g/L).4. razblažiti vodom do oznake. i W.0 (zbog Kongo crvenog papira). Staviti 70-mm levak u volumetrijski balon od 100 mL i dodati 50 mL vode.2. Dodati zatim 5 mL rastvora amonijum-acetata. 5. Pripremiti lank rastvor koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak. Iz kalibracione krive odrediti miligrame gvožĎa koji odgovaraju posmatranoj absorbanci uzorka. Ukloniti levak i lagano dodavati. g. naĎeno na osnovu kalibracione krive. 6.gvožĎe.1. promešati. Izračunati procenat gvožĎa prema sledećoj jednačini: GvožĎe. 1 g izmerenog uzorka sa preciznošću 0. standardni rastvor ( 1 mL=0.3. mg.4. uz mešanje nakon dodavanja svakog od njih: 1 mL rastvora hidroksilamin hidrohlorida. Ostaviti da stoji oko 15 minuta. U balon dodati reagense sledećim redosledom. Pogledati praksu E 200.5 do 4. i razblažiti do 1 L. a blank uzorkom postaviti instrument na nulu absorance. dobro promešati. Oprati grlo balona sa odprilike 5 mL vode. 21 .uzorak.0001%. Rastvoriti 100 g hidroksilamina u oko 600 mL vode.001 g. filtrirati i razblažiti do 1 L. 2.4. GvožĎe. dodati 1 mL hlorovodonične kiseline. 2.

1. 3. standardni rastvor (0. Natrijum. Zabeležiti mililitre uzorka koji se koriste i obeležiti ih sa W. Rastvoriti 4 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti do 1 L.1. pipetom odmeriti 5 mL kalijumjodat-kalijumjodid rastvora i preneti u bocu i mešati.5. Kuvati smesu uz mešanje sve dok se ne dobije tnka providna tečnost. Reagensi 1. Ako titracija uzorka zahteva više od 30 mL rastvora natrijumtiosulfata.Postupak Sigurnosnu bocu isprati azotom. Odvojiti bocu u kojoj se nalazi rastvor natrijum-hidroksida i isključiti dovod gasovitog azota.002 %.01 N). koristeći 2 mL rastvora kalijumjodat-kalijumjodida. Pažljivo i uz mešanje pomešati koncentrovanu sumpornu kiselinu (sp.5. 2. Donja granica detekcije sumpor-dioksida je 0. Normalitet je jedna desetina 0.1 N ) i preneti u volumetrijsku bocu od 1 L. Iz poslednjeg cilindra preneti oko 50 mL uzorka u Drehsel bocu i povezati je sa sigurnosnom bocom. sa uzorkom i sa blank uzorkom.84) i vodu u odnosu 1:5. 2. Rastvor skroba-indikator.1 N). Pipetom odmeriti 100 mL rastvora natrijum-tiosulfata (0. Ohladiti pre upotrebe.2. uz stalno mešanje u 100 ml ključale vode. Sumporna kiselina (1+5). Ponoviti ceo postupak stavljajući 50 mL vode umesto uzorka u Drehselovoj boci od 125 mL. i sipati polako. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijum-tiosulfata i obeležiti sa A. Rastvor natrijum-hidroksida (4 g/L).5. tretira viškom jodat-jodid rastvora a višak se titriše natrijum-tiosulfatom.2. Isparljivi sumpor-dioksid se absorbuje u alkalnom rastvoru. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijumtiosulfata i označiti je sa B. Kalijum-jodat. Dodati 5 mL sumporne kiseline (1+5) i 2 mL rastvora skroba (indikator) i titrisati 0. Prebaciti oko 100 mL rastvora natrijum-hidroksida u Drehsel bocu od 250 mL i spojiti je sa Drehsel bocom od 125 mL.tiosulfat. rastvor kalijum-jodata (približno 0. Rastvoriti 4 g kalijum-jodata i 100 g kalijum-jodida u vodi i razblažiti do 1 L sa vodom.1. 5. Pomešati 1 g rastvorljivog skroba sa 5 mg crvenog živa-jodida i sa dovoljno hladne vode kako bi se dobila tanka pasta. 22 . Sumpor-dioksid odvodi se iz uzorka sumporne kiseline nošen strujom azota u gasovitom stanju. ponoviti oba postupka. Propuštati azot u gasovitom stanju negde oko 20 L/h toko 3 sata.1 N rastvora. gr 1.01 N rastvorom natrijum-tiosulfata dok ne nestane plava boja. Isprati cev vodom u boci. 4. razblažiti vodom do oznake i promešati. Sumpor-dioksid Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje slobodnog sumpor-dioksida rastvorenog u sumpornoj kiselini. 2.1.

189). mL 2. Rastvor kalaj-hlorida (400 g/L).19). Piridin. mL A-rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju uzorka.6.rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju blank uzorka.Proračun 1. i W.001 mg As). čiji se intenzitet odreĎuje fotometrom. apsorbije u piridinskom rastvoru srebro-dietilditiokarbamata formirajući crveno obojeni kompleks. 4. Ovaj rastvor mora biti bezbojan. 8. 6. Standardni rastvor arsena (1 mL=0. 11. Čuvati u narandžastim bocama. 2. Arsen se prevodi u gasovito stanje.001%. Nakon zasićenja.032)/(W∙sp gr))∙100 gde je: B. 5. Reagensi 1. Arsen Ova metoda obuhvata kolorimetrijsko odre]ivanje arsena u sumpornoj kiselini. Rastvoriti 100 g kalijum-jodida u oko 750 mL vode.01 ppm. Rastvor natrijum-hidroksida (100 g/L).6. % = (((B-A)∙N∙0.1. Metil crveni rastvor indikatora (5 g/L).1. 2.uzorak. mL N. Rastvor srebro-dietilditiokarbamat (5 g/L piridina). Rastvoriti 100 g olovo-acetat-trihidrata u 200 mL vode.1. Rezultat prikazati u procentima sumpor-dioksida sa tačnošću od 0. 10. filtrirati i razblažiti do 1 L. Jednom mesečno pripremiti svež rastvor.normalitet rastvora natrijum-tiosulfata. Rastvoriti 40 g kalaj-hlorida u smeš od 25 mL vode i 75 mL hlorovodonične kiseline (sp gr 1. 12. Čuvati impregriranu vuvu u zatvorenoj boci. 2. 7. 3. Rastvoriti 100 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti vodom do 1 L. Rastvoriti 5 g metil crvenog u 1 L etanola (95%). Pogledatipraksu E 200. Olovo-acetat impregrirana staklena vuna.5. Donja granica detekcije arsena je 0. 9. Natrijum-hlorid. ukloniti višak rastvora i sušiti na sobnoj temperaturi. Natrijum-nitrat. Hlorovodonična kiselina (sp gr 1.2.3. Izračunati procenat sumpor-dioksida prema sledećoj jednačini: Sumpor-dioksid. Koncentrovana hlorovodonična kiselina.1. Rastvor kalijum-jodida (100 g/L). Cink 23 . Rastvoriti 1 g u 200 mL piridina.

01 ppm. mg 2.1 g natrijum-nitrata i 0. i W-uzorak. Spojiti cev skrubera sa bocom u kojo se nalazi olovo-acetat impregrirana staklena vuna i nakvasiti sa 1 kapi rastvora olovoacetata. Isprati odeljak absorbera piridinom i preneti ostatke pranja u istu bocu i promešati. preneti rastvor iz absorber odeljka u suvu volumetrijsku bocu od 10 mL. Sa kalibracione krive odrediti miligrame arsena koji odgovaraju posmatranoj apsorbanci.1 g natrijum-hlorida i staviti na vrelu ploču aspiratora radi isparavanja. 2 mL rastvora kalijum-jodida i 8 kapi rastvora kalajhlorida. Odma spojiti skruber-absorber jedinicu sa agregat bocom i ostaviti da stoji 30 minuta. sa preciznošću 0.1.2.6. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini koja je korišćena i za kalibracione krive. sve dok ne bude skoro potpuno suva. Nakon toga. Isprati uzorak u agregat boci sa malo vode.2. Razblažiti vodom do 35 mL. Pipetom preneti 3 mL rastvora dietilditiokarbamata u odeljak absorbera. Promešati rastvor i ostavoti ga da odstoji 15 minuta. tako da zapremina ne preĎe 30 mL. Zatim dodati 5 Ml hlorovodonične kiseline. Prikazati dobijene rezultate arsena u ppm. a instrument se posešava na nulu blank uzorkom.Pomoću levka brzo dodati u bocu 3 g cinka. ppm=(M∙1000)/(W∙sp gr) gde je: M-arsen odreĎen na osnovu kalibracione krive u mg.3. Zabeležiti uzete mililitre i obeležiti ih sa W.6. [7] 24 . Izračunati sadržaj arsena u ppm. 2.Postupak Iz poslednjeg cilindra prebaciti oko 50 mL uzorka u pehar od 100 mL.1. Proračun 1. pripremiti rastvor (blank uzorak) koji sadrži sve reagense ali ne i sam uzorak. Dodati jednu kap rastvora metil-crveno (indikator). i rastvor natrijum-hidroksida do pojave žute boje. Dodati oko 0. prema sledećoj jednačini: Arsen.

25 .2. Koncentracija je veoma važna u mnogim oblastima primene ove kiseline. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće.2. 2.2. Treba izbegavati udisanje isparenja azotne kiseline i svaki kontak sa kožom ili očima.2. a odnosi se na analizu ukupne kiselosti azotne kiseline. Zapaljiva je. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. Standardni rastvor (1. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. Rastvor fenolftaleina (10g/L) se priprema rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). Čistoća vode. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. Ukoliko nije drugačije naznačeno. 2. Suština metode je u tome da se uzorak kiseline razreĎuje vodom. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. 4. Čistoća reagenasa. Indikator. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. Pogodna je za ispitivanje 50-70% azotne kiseline. kao i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid. Jaka je korozivna kiselina i veoma je jako oksidaciono sredstvo. Reagensi Reagensi koji se koriste trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. dalo bi pogrešno visoke rezultate.2. Na kraju. a zatim titriše rastvorom natrijum-hidroksida uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. 3. Standardna metoda ispitivanja za analizu azotne kiseline Ova metoda ispitivanja se izvodi prema američkom standardu ASTM E 1584-00. u kontaktu sa drugim materijalima može izazvati stvaranje vatre. U suprotnom. Mere predostrožnosti Azotna kiselina je veoma opasno jedinjenje ako se njome nepropisno rukuje. Natrijum-hidroksid. metanola ili izopropanola. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. pri čemu treba zabeležiti temperaturu rastvora natrijumhidroksida tokom standardizacije. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. U toku ispitivanja prisustvo drugih kiselina. Osim ako nije drugačije naznačeno. 2.1.

Tabela 2. Uzorak se u boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. Ukloniti čep.2 3. i odmeriti težinu.3 4. Zabeležiti temperaturu 1.4 ± 0.6 3.2. kao što je prikazano na Slici 9. Postupak 1.2 3. Ponovo kloniti čep.2 Nominalna težina.0 4. 2. i potom dodati 50 mL vode i četiri kapi rastvora feolftaleina (indikator). i ponovo odmeriti erlenmajer.). kao što je prikazano u Tabeli 2. Uzorak za ispitivanje azotne kiseline HNO3. Erlenmajer od 250 mL sa 15 mL vode zatvoriti čepom. Odmah zatim neophodno je zameniti čep.5 ± 0. % 70 65 60 55 50 Količina uzorka.8 ± 0.6 5. zadržavajući vrh pipete tik iznad površine tečnosti. Slika 9.2 2. a onda zavrteti erlenmajer kako bi se sadržaj u njemu dobro pomešao. g 3.3.9 4. a zatim koristeći pipetu brzo treba dodati odgovarajuću količinu uzorka ( u zavisnosti od jačine kiseline. Krajnja tačka titracije-pojava svetlo roze boje rastvora 26 . kako bi se dobila težina uzorka.0 N natrijum-hidroksida.8 ± 0.2. 3. Zabeležiti utrošenu zapreminu natrijumhlorida. mL 2. a zatim titrisati uzorak do pojave svetlo roze boje.2 3.1 ± 0.

a obuhvata odreĎivanje fosfora u rudama gvožĎa.00 %. žari i tretira za ponovnu upotrebu fosfora. i W-masa uzorka.2.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. 3. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t. Ako je neophodno. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. Proračun 1. Zatim se rastvara u višku standardnog rastvora natrijum-hidroksida. Amonijum-molibdat se dodaje talogu fosfomolibdata. i dehidratacije silicijuma. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. U toku ispitivanja uzorak se rastvara u hlorovodoničnoj i azotnoj kiselini. Talog je filtriran i ispran od kiseline. i t. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. % = (VN·6301)/W gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida korigovana za temperaturu u trenutku titracije.4. Nakon dodavanja perhlorne kiseline dolazi do isparavanja rastvora.01 do 1. Ona obuhvata odreĎivanje fosfora u koncentracijama od 0. Višak natrijum-hidroksida se titriše standardnim 27 . u g. Izračunati procenat ispitivane azotne kiseline prema sledećoj jednačini: HNO3. Nerastvorljiv ostatak se filtrira. 4.3. [8] 2.2.01%. Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 278-01.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. 2. Standardna metoda ispitivanja za određivanje fosfora u rudama gvožđa taloženjem fosfomolibdena i titracijom uz korišćenje azotne kiseline.

Standardni rastvor natrijum-hidroksida (0. Rastvor indikatora fenolftaleina. Bromovodonična kiselina (1+4). Pomešati 10 mL koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. 3.  Rastvor br 2. razblažiti do crte i promešati.42) preneti u bocu od 1 L.15 N). 17. 6. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće.2 g fenolftaleina u 100 mL etanola. 2.15). 2. Natrijum-karbonat.  Rastvor br.2 uz konstantno mešanje.42) sa 990 mL vode.19) i vode.1.Staviti 100 g molibdne kiseline (85% MoO3) pehar od 600 mL u kome se nalazi 240 mL vode i dobro promešati. 8. Čistoća vode. 15. U suprotnom. Osim ako nije drugačije naznačeno.rastvorom azotne kiseline uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. Vodeni rastvor azotne kiseline (1+99). 14. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. 9. 4. Pomešati jednake zapremine koncentrovane hlorovodonične kiseline (sp gr 1.. Standardizovati rastvor. Fluorovodonična kiselina (sp gr 1. 28 . može izazvati smetnje. Rastvor kalijum-permanganata (25 g/L). Amonijum-nitrat. Kada se potpuno rastvori. Rastvor amonijum-molibdata (kiseli). Koncentrovana fluorovodonična kiselina. filtrirati a onda dodati 60 mL azotne kiseline i ohladiti. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima.400 mL azotne kiseline dodati u pehar od 2 L sa 960 mL vode i ohladiti. Vodeni rastvor kalijum-nitrata (10 g/L). Reagensi 1. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Rastvoriti 100 g gvožĎe-sulfata u 1 L sumporne kiseline.15 N).1 dodati u rastvor br. 10.3.1. Hlorovodonična kiselina (1+1). Perhlorna kiselina (70%). Rastvoriti 25 g kalijum-permanganata u vodi i razblažiti do 1 L. 10 mL čiste i bezbijne koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. razblažiti do 1 L i promešati. Pomešati 20 mL koncentrovane bromovodonične kiseline (sp gr 1.  Rastvor br.1 g amonijum-fosfata i ostaviti da stoji bar 24 sata pre korišćenja. Sumporasta kiselina. 7. 5. Rastvor gvožĎe-sulfata.49) sa 80 mL vode. Dodati 0. 16. 11. Čistoća reagenasa. Rastvoriti 0. Ukoliko nije drugačije naznačeno. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. 12. Standardna azotna kiselina (0. Prisustvo vanadijuma. arsena i titanijuma u toku ispitivanja. 13. Rastvoriti 10 g kalijum-nitrata u vodi.

dodati 5 mL rastvora gvožĎe-sulfata i zavrteti bocu kako bi se redukovao vanadijum. Isprati bocu u talog tri puta sa 5 mL vodenio rastvora azotne kiseline. suvu izmerenu bocu i staviti u peć za sušenje. Zagrevati kako bi se rastvorile sve rastvone soli. poklopiti bocu i ohladiti na sobnu temperaturu u eksikatoru. Postaviti bocu sa isparljivim filtratom ispod levka.1 mg. Energično pomerati tokom 5 minuta i ostaviti da stoji 20 minuta sve dok se ne stvori žuti talog. Odsustvo vanadijuma-Podesiti zapreminu na 150 mL i temperaturu na 20°C i dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Baciti filtrat. ohladitina 15°C. S obzirom na to da žuti talog teži ka tome da se podigne. Filtrirati i isprati ostatak toplom vodom. Rastvoriti ostatak kroz papir sa 10 mL hlorovodonične kiseline (1+1) i isprati sa toplom vodom. Pokriti i zagrevati ispod tačke ključanja sve dok svi rastvorljivi minerali ne budu u rastvoru. Isprati ostatak sa azotnom kiselinom (1+99) a onda i vrelom vodom dok se ne očisti od perhlorata. Baciti papir i upariti rastvor da bi isparili gasovi perhlorne kiseline.2. usmeriti mlaz 29 . energično pomerati 10 minuta i ostaviti da stoji 1 sat dok se ne stvori žuti talog. Otvoriti poklopac kako bi se izjenačili pritisci i izmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Korišćenjem toplote upariti filtrat. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-hlorida i dodati natrijum-hidroksid zbog lakmus papira. Filtrirati alkalni rastvor papirom srednje teksture i sakupiti filtrat u pehar od 400 mL. Dodati nekoliko kapi rastvora kalijum-permanganata i kuvati rastvor nekoliko minuta. Razlika izmeĎu dve izmerene težine predstavlja masu uzorka za ispitivanje. Postupak Uzorak za ispitivanje preneti u malu. Dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Prisustvo vanaijuma-Podesiti zapreminu rastvora do 100 mL.3. Ohladiti. Dodati 3 g natrijum-karbonata.2. i uparavati do potpunog sušenja. Kuvati kako bi se uklonio sumpor-dioksid i dodavati amonijum-hidroksid sve dok malo istaloženog gvožĎe-hidroksida opstaje pri pomeranju ili mešanju. oprati i očistiti avan. Dodati 5 mL azotne kiseline i 20 mL perhlorne kiseline. Ostatak isprati toplom vodom i baciti. Kuvati 1 minut do koagulacije taloga. Ponoviti sušenje i merenje uzorka dok masa ne postane kostantna. nakvasiti sa nekoliko kapi vode i dodati 2 mL perhlorne kiseline i 5 mL fluorovodonične kiseline. Prebaciti uzorak za ispitivanje u pehar od 400 mL i ponovo odmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. dodati 50 mL vode. i zagrevati dok rastvorljive soli ne budu u rastvoru. a onda sa vodenim rastvorom kalijum-nitrata sve dok se ne očisti od kiseline. Zakiseliti filtrat hlorovodoničnom kiselinom.1 mg. Ohladiti. Ohladiti. Filtrirati i sakupiti filtrat u erlenmajeru od 300 mL. Nakvasiti uzorak za ispitivanje sa nekoliko mililitara vode i dodati 25 mL hlorovodonične kiseline po svakom gramu uzorka. Nakon sušenja na 105 do 110°C tokom 1 sata. Ukloniti. dodati 50 mL vode i zagrevati kako bi se rastvorile soli. Dodati 10 g amonijum-nitrata i protresti kako i se soli rastvorile. Zatim dodati u kapima dovoljno sumporaste kiseline kako bi se uklonio kalijumpermanganat ili istaloženi mangan-oksid. Dodati azotnu kiselinu sve dok se talog ne rastvori a onda 3 do 5 mL u višku. Filtrirati prethodno dobijen talog papirom guste teksture. Postaviti avan u pehar od 250 mL i dodati 100 mL vode. Zapaliti papir i ostatak u avnu od platine.

Isprati bocu. i višak od 5 mL 0. % = ((((A-B·C)-(D-E·C))·F)/G)·100 gde je: A. mL B. [9] 30 . Vratiti papir i talog u erlenmajer.korišćeni standardni rastvor natrijum-hidroksida. mL E.fosfor koji odgovara standardnom rastvorunatrijum-hidroksida.15 N rastvora natrijum-hidrksida. mL F. Izračunati procenat fosfora prema sledećoj jednačini: Fosfor.standardni rastvor natrijum-hidroksida potreban za odreĎivanje blank uzorka.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida pri odreĎivanju blanka. i G. 2.3.masa ispitivanog uzorka.standardni rastvor natrijum-hidroksida koji odgovara 1 mL standardne azotne kiseline. mL C. Proračun 1. g/mL.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida u uzorku.rastvora za ispiranje oko ivice papira i spiralno na dole. Slepa proba (blank uzorak)-Uraditi celu proceduru sa blank uzorkom koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak za ispitivanje.15 N azotnom kiselinom. i titrisati višak natrijum-hidroksida sa 0. mL D. Protresti kako bi se papir raspao i kako bi se talog rastvorio. dodati 3 kapi rastvora indikatora fenolftaleina.3. dodati 25 mL vode (bez ugljen-dioksida).

Širom sveta proizvodnja ovih kiselina predstavlja indikator industrijske aktivnosti zemlje. poluproizvoda i krajnjeg proizvoda tokom proizvodnje. metalurgiji. Koriste se u velikim količinama kao polazne sirovine za dobijanje neorganskih i organskih supstanci.Zaključak Sumporna. kako bi kvalitet istih bio u skladu sa zahtevanim specifikacijama. poželjn je da su standardizovane. farmaciji. kao i u domaćinstvu. laboratorijama. Iz tog razloga jako je važno znati karakteristike odnosno svojstva ovih kiselina. Od izuzetnog značaja je stalno praćenje i kontrola kvaliteta sirovina. njihovu tehnologiju proizvodnje kao i metode ispitivanja koje se koriste za analizu. azotna i fosforna kiselina su jedinjenja od izuzetnog značaja u hemijskoj industriji. tj. Analize se moraju vršiti prema tačno odreĎenom postupku. 31 . medicini itd.

http://www. www. Nemačka. H.http://www. Bucher. ASTM E 1584-00. P.vojvodina.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. Standard test methods for analysis of sulfuric acid 8. 2000 3. ASTM E 223-96.gov.rs 2.Woditsch. Philip J.php?sifra =243 6.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.vojvodina. K.gov.H.gov.H.php?sifra =246 7.obrazovanje.wikipedia.obrazovanje. Moretto. Standard test methods for assay of nitric acid 9. ASTM E 278-01. Industrial Inorganic Chemistry.vojvodina. USA.obrazovanje.http://www. Survey Industrial Chemistry.php?sifra =244 4.Literatura 1. Standard test methods for the determination of phosphorus in iron ores by phosphomolybdate coprecipitation and nitric acid titrimetry 32 . 2002 5.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. Chenier.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful