P. 1
Kiseline (Sumporna, Azotna, Fosforna)

Kiseline (Sumporna, Azotna, Fosforna)

|Views: 2,399|Likes:
Published by Christopher Brock

More info:

Published by: Christopher Brock on Jan 24, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOCX, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

10/01/2013

pdf

text

original

Uvod

Kiseline predstavljaju jednu od osnovnih kategorija hemijskih jedinjenja. Postoji nekoliko teorija o kiselinama. Prvu naučnu definiciju kiseline dao je francuski hemičar Antoan Lavoazje u XVIII veku. Lavoazjeov pionirski rad na sistematizaciji dotadašnjih hemijskih saznanja obuhvatio je i rad na klasifikaciji jedinjenja i uspostavljanju hemijskih zakonitosti. MeĎutim, njegova znanja o kiselinama bila su ograničena na do tada poznate kiseline, pretežno jake kiseline sa oksidacionim svojstvima, dok struktura halogenovodoničnih kiselina u to vreme nije bila poznata. U tom smislu, Lavoazje je dao definiciju kiselina usko povezanu sa njihovim sadržanjem kiseonika u sebi. Šta više, naziv koji je on dao kiseoniku potiče od grčke reči “onaj koji gradi kiseline”. Otkrićem halogenih elemenata u XVIII i XIX veku, kao i dokaz ser Hamfrija Dejvija o odsustvu kiseonika u halogenovodoničnim kiselinama, značilo je ujedno i kraj Lavoazjeove definicije kiselina. Prvu pravu teoriju kiselina, čija je relevantnost i danas veoma velika, dao je švedski hemičar Svante Arenijus 1884. godine. Po ovoj teoriji kiselina je svako neutralno jedinjenje, koje disocijacijom u vodenom rastvoru daje pozitivne jone vodonika i druge negativne jone (negativne jone kiselinskog ostatka). Drugačije rečeno, po Arenijusu, kiselina je svaka supstanca koja unošenjem u vodeni rastvor povećava koncentraciju vodonikovih jona (H+). Glavni nedostatak teorije je bio taj što ona isključuje mogućnost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih jedinjenja kao kiselina ili baza. TakoĎe, iako validna u većini slučajeva, postoje supstance koje ispoljavaju kiseli karakter iako ne sadrže nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus označio kao nosioce kiselosti. Isto tako, on je govorio o postojanju hidrogen jona u rastvoru da bi kasnija proučavanja pokazala da se jon vodonika u njemu vezuje za neutralan molekul vode gradeći hidronijum jon (H3O+) koji je jedino prisutan u rastvoru. Protolitičku teoriju dali su nezavisno 1923. godine dva naučnika, Johan Brenštad i Martin Lori, obojica polazeći od glavnih mana Arenijusove teorije i njene relativne neprimenljivosti van vodenih rastvora. Po ovoj teoriji kiselina je svako jedinjenje koje je u uslovima date reakcije donor jona vodonika (H+). Iste godine kada i Brenštad i Lori, Luis je dao praktično najširu definiciju kiseline po njenoj sposobnosti da primi elektronski par. Po njegovoj definiciji dakle, kiselina je jedinjenje koje je akceptor (primalac) elektronskog para. Ova definicija obuhvata i klasične kiseline jer se odvajanje vodonikovog jona od molekula zasniva na prekidanju veze sa vodonikom. Ona takoĎe obuhvata i hemijska jedinjenja, koja se ponašaju kao kiseline, jer imaju veliki daficit elektrona, iako u svojoj strukturi nemaju atome vodonika (npr. aluminijum(III)-hlorid, AlCl3). Ova najšira definicija je u svakodnevnoj primeni u neorganskoj hemiji nepraktična, jer Brenštad-Lorijeva teorija daje daleko praktičnije a opet dovoljno precizno objašnjenje istih. Ipak, Luisova teorija ima poseban značaj u kompleksnijim reakcijama gde se mehanizmi mnogih organskih reakcija objašnjavaju upravo preko Luisovih kiselina kao katalizatora reakcije.

1

Najvažnije kiseonične neorganske kiseline su azotna, azotasta, sumporna, sumporasta, fosforna, ugljena, hlorna i borna kiselina. [1] U daljem tekstu biće obraĎena tehnologija proizvodnje kao i analiza sumporne, azotne i fosforne kiseline.

2

1. Tehnologija proizvodnje
1.1. Sumporna kiselina
Sumporna kiselina je hemijsko jedinjenje molekulske formule H2SO4 i spada u klasu neorganskih kiselina. [1] Koristi se u mnogim procesima i jedno je od najvažnijih neorganskih jedinjenja. Njena proizvodnja i danas služi kao indikator industrijske aktivnosti zemlje. Širom sveta 65% se koristi za proizvodnju fosfornih i azotnih Ďubriva, dok se u zapadnoj Evropi samo 31% upotrbljava u ove svrhe. U Saveznoj Repulici Nemačkoj 90% proizvedene sumporne kiseline koristi se u hemijskoj industriji za dobijanje neorganskih hemikalija (npr. fluorovodonične kiseline, aluminijum sulfata itd.), i organskih proizvoda (npr. boja, eksploziva, sapuna, deterdženata, lekova, veštačkih vlakana itd.). [2]TakoĎe, služi i za punjenje akumulatora, rafinisanje ulja, zatim kao dehidrataciono sredstvo, pri organskim procesima kao što su nitrovanje, i esterifikacija, u metalurgiji, galvanotehnici itd. [3] Retko se koristi čista sumporna kiselina. Najčešće se koristi njen 96-98% rastvor. Svetska proizvodnja sumporne kiseline iznosi oko 100 miliona tona godišnje. [1]

1.1.1. Fizička i hemijska svojstva
Sumporna kiselina je uljasta tečnost, bez boje i mirisa. Kod industrijske sumporne kiseline dozvoljen je veći stepen nečistoća, i kod nje boja ide od bezbojne do žućkaste. Veoma je polarno jedinjenje, meša se sa vodom u svim odnosima uz oslobaĎanje velike količine toplote. Vrlo je higroskopna, u dodiru sa organskim materijama dehidratiše ih. [1] Otrovna je, a u dodiru sa kožom izaziva opekotine. Jedna je od najjačih neorganskih kiselina i spada u najjača oksidaciona sredstva. Metale sa negativnim redoks potencijalom razara uz oslobaĎanje vodonika. Bakar, živu i srebro razara uz oslobaĎanje SO2. Azeotropska smeša kiseline i vode sadrži 98,3% H2SO4 i 1,7 % H2O i ključa na 338oC, a gustina takve kiseline je 1,843 g/cm3. Disosuje u dva stepena, te gradi dve vrste soli, hidrogensulfate i sulfate. Na temperaturi od oko 450oC potpuno se razlaže na SO3 i H2O. [3]

1.1.2. Struktura molekula
Iz molekulske formule sumporne kiseline jasno je da se ona sastoji od jednog atoma sumpora, dva atoma vodonika i četiri atoma kiseonika koji su meĎusobno povezani kao što je prikazano na Slici 1. [3]

3

Ovi postupci se meĎusobno razlikuju u načinu oksidacije sumpor-dioksida. kao što je elementarni sumpor (najbolja sirovina). 4 . SO2 i apsorpcije nastalog sumpor-trioksida. što se može prikazati sledećim zbirnim reakcijama: 4FeS2 +11O2 → 2Fe2O3+8SO2 3FeS2+8O2 → Fe3O4+6SO2 Ove reakcije su jako egzotermne i služe za proračun materijalnog i toplotnog bilansa. MgSO4) koji se retko koriste. Postupkom tornjeva (nitrozni postupak). i sulfati (CaSO4. etažnim. a posebno dvostrukim kontaktnim postupkom[2]. i 2. PbS itd). Polazni materijali za proizvodnju sumporne kiseline Sumporna kiselina se proizvodi na dva načina: 1.O 107 o 123o S O H 101o O O H Slika 1. pirit-FeS2 (sa sadržajem sumpora od 50%). Prženje se izvodi vazduhom sa viškom od 5% od teorijski potrebne količine na temperaturi od 850 . [3] Oksidacija sumpor-dioksida do sumpor-trioksida i njegova naknadna konverzija do sumporne kiseline trenutno se gotovo isključivo vrši kontaktnim postupkom. Postoje razne sirovine za doijanje SO2. CuS. sulfidne rude (ZnS.1. uskovitlanim slojem i sa fluidizovanim slojem). Pirit se prži u raznim tipovima peći (rotacionim.900oC.3. Kontaktnim postupkom. Kod oba postupka razlikuju se tri faze proizvodnje: 1. Apsorpcija SO3. sa lebdećim tj. Struktura molekula H2SO4 1. SO3. Oksidacija SO2 u SO3 i 3. Kod nas se SO2 proizvodi iz pirita prženjem. jer je ekonomičniji i omogućuje dobijanje 100% kiseline. Proizvodnja SO2 i njegovo prečišćavanje 2.

4. Tu se odstranjuju mehaničke nečistoće. Šematski prikaz kontaktnog postupka dobijanja sumporne kiseline 5 . Prečišćavanje se vrši suvim i mokrim postupkom:   Suvo prečišćavanje se izvodi u prašnim komorama i elektrostatičkim filtrima. Mokro prečišćavanje se izvodi u mokrim elektrostatičkim filtrima i tornjevima za pranje i hlaĎenje gasne smeše. Proces proizvodnje sumporne kiseline kontaktnim postupkom Kontaktni postupak otkriven je 1839. pa se kataliza vrši na površini katalizatora tj. Ovakav gas po izlasku iz peći ima temperaturu od oko 700oC. SeO2 (gasovi) i čvrsti oksidi FeO. Katalizator i reagensi su u različitim agregatnim stanjima (čvrsto i gasovito).Tokom prženja sumpor iz pirita sa kiseonikom iz vazduha daje SO2. CaO itd. SeO2 . zbog potrebe da se dobije jaka.[4] Postupak je naziv je dobio po tome što se SO2 oksidiše vazdušnim kiseonikom u kontaktu sa površinom čvrstog katalizatora. vrši se heterogena kataliza.1. ZnO. takoĎe poznatu kao dvostruku apsorpciju ili dvostruku katalizu. prašina od izgoretine (razni oksidi metala). godine u Engleskoj. Pržionični gas sadrži svega 10–15% SO2 . Ostatak gasa čine vazduh.HF. kao i druge gasovite primese u tragovima. Pored sumpordioksida nastaju još oksidi primesa kao što su: As2O3. koncentrovana kiselina (99. S Sagorevanje sumpora SO2 O2 Pretvarač i hladnjak 1 2 3 SO2 SO3 O2 SO2 SO3 O2 Početni adsorpcioni toranj H2O H2SO4 Završni adsorpcioni toranj O2 SO2 SO3 O2 4 H2O H2SO4 98-99% H2SO4 skladištenje Otpremanje Slika 2. Ovde se odstranjuju gasovite primese arsena. Cu2O.5% H2SO4). selena i fluora (katalitički otrovi). As2O3 . Danas se 99% od ukupno proizvedene količine sumporne kiseline proizvodi ovom metodom. [3] Sva novija kontakt postrojenja koriste meĎuapsorpciju. Ovaj proces je detaljno šematski prikazan na Slici 2. [3] 1. CuO. ali je komercijalno počeo da se koristi mnogo godina kasnije. Fe2O3.

Nakon trećeg sloja oko 95-96% sumpordioksida je prevedeno u sumpor-trioksid. pritisak i koncentracija reagujućih gasova. Razmenjivačem toplote vrši se hlaĎenje do 400°C. ma prinos sumpor-trioksida utiču temperatura. Recirkulacija male količine kiseline do tornjeva.7% sumpor-dioksida u sumpor-trioksid. [4] Tokom oksidacije sumpor-dioksida do sumpor-trioksida. Smeša se zatim odvodi do početnog adsorpcionog tornja gde se vrši hidratacija sumpor-trioksida i nastaje sumporna kiselina. 100 80 % prelaza SO2 u SO3 ( procenat konverzije) 60 40 20 0 0 200 400 600 800 o 1000 1200 Temperatura [ C ] Slika 3. Na Slici 3. tako da gas izlazi na 600°C. a zatim smeša ulazi u drugi sloj katalizatora. Grafički prikaz zavisnosti prinosa SO3 od temperature 6 .U toku ovog postupka dešavaju se sledeće reakcije: S+O2→SO2 SO2+1/2O2↔SO3 SO3+H2O→H2SO4 ili zbirno: S+3/2O2+H2O→H2SO4 Sumpor i kiseonik reagiju na 1000°C i nastaje sumpor-dioksid a zatim se vrši hlaĎenje do 420°C. može se izvesti dodatkom vode. V2O5. Oko 60-65% SO2 se prevodi u SO3 u prvom sloju nakon 2-4 sekunde kontakta. SO2 i O2 se uvode u pretvarač koji sadrži četiri različite komore sa katalizatorom vandijum(V)oksidom. grafički je prikazana zavisnost prinosa SO3 od temperature. ali veći deo proizvoda se skladišti. Smeša se zatim zagreva na 420°C i uvodi u četvrti sloj katalizatora što dovodi do ukupne konverzije od 99. a u cilju prikupljanja još sumpor-trioksida. Ovo je egzotermna reakcija. Smeša se potom ponovo hladi i odvodi do završnog adsorpcionog tornja. a onda hidratiše i prevodi u sumpornu kiselinu koncentracije 98-99%.

Iz dijagrama se vidi da je na temperaturi od 300oC prinos skoro 100%. kontaktni reaktor i razmenjivači toplote. trinitrotoluen). [1] TakoĎe.1. veštačkih Ďubriva (amonijum-nitrat). prečišćavanja metala u metalurgiji kao i za procese nitrovanja u organskim sintezama. Prvi ju je sintetisao Jabir ibn Hajan negde oko devetog veka pre nove ere.[5] 1. Jako je 7 . koja je praktično anhidrirana kiselina teoretske ili približne jačine. dobija se: c(SO3)/c(SO2)=K·(c(O2))1/2 Prinos SO3 na bilo kojoj temperaturi je veći ako je veća koncentracija kiseonika. SiO2. Upotrebom katalizatora proces konverzije se ubrzava. Temperatura ne sme da prelazi 620oC. Kontaktno odeljenje čine predgrejač. Kod prvih se kontaktna masa nalazi na etažama a kod drugih u cevima. Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin. Najčešće se primenjuju etažne i cevne peći. Nosač katalizatora može da bude silikagel. što se u praksi realizuje viškom vazduha. pri čemu je prinos SO3 manji ali je brzina reakcije veća. U laboratoriji. Mehanizam delovanja je prikazan sledećim reakcijama: 2V2O5+2SO2 →2VOSO4+V2O4 2VOSO4 +V2O4 →2V2O4+2SO3 2V2O4+ O2 →2V2O5 Tokom vremena katalizator gubi katalitičku aktivnost. Fizička i hemijska svojstva Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3. koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži. U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje. Azotna kiselina Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina. Optimalne temperature u praksi kreću se u granicama od 450–500oC. V2O5. Bela pušljiva azotna kiselina. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati. [3] 1. stoga mora s vremena na vreme da se menja delimično ili potpuno. azotna kiselina je veoma važan reagens. Kao katalizator najviše je u upotrebi vandijum(V)-oksid. molekulske formule HNO3.anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradeći hidronijum jon (H3O+). azotna kiselina se koristi i za proizvodnju boja. veštačke svile kao i za odvajanje srebra od zlata. Tehničko izvodjenje konverzije vrši se u kontaktnim pećima različite konstrukcije. plastičnih masa. ali je reakcija vrlo spora. keratinom. koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo.2.2. Transformacijom izraza za konstantu ravnoteže reakcije oksidacije SO2. dok je njena upotreba u industriji još značajnija.

52 g/cm3 koja lako isparava. Većina je polarna. Azotna kiselina gradi veliki broj soli. [1] Postojana je na veoma niskim temperaturama. Može da izreaguje čak i sa površinskim slojem plemenitih metala.3 Postupak proizvodnje azotne kiseline Dugi niz godina azotna kiselina se proizvodila iz čilske šalitre. tri atoma kiseonika i jednog atoma vodonika. Struktura molekula HNO3 1.2. nitrata. prvenstveno vodi i etanolu. koja može da rastvara zlato i platinu. i do 40°C. koji su veoma velika i važna grupa jedinjenja. [5] O 120 pm 140 pm O H N 130o 102o O Slika 4. zbog čega se koristi u spremanju carske vode. [1] 1. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 4.2. odavajući žuta do crvena isparenja.[5] Na sobnoj temperaturi ona je bezbojna tečnost gustine 1. Struktura molekula Molekul azotne kiseline izgraĎen je od jednog atoma azota.oksidaciono sredstvo.2. posebno pri većim koncentracijama. U današnje vreme isključivo se koristi kontaktna (direktna) oksidacija amonijaka koja se može prikazati sledećim reakcijama: 4NH3+5O2→4NO+6H2O 2NO+O2→2NO2 3NO2+H2O→2HNO3+NO ili zbirno: NH3+2O2→HNO3+H2O [4] 8 . te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaračima. NaNO3 i oksidacijom vazdušnog azota ali se zbog neefikasnosti ove metode više ne koriste.

Otpadni gasovi sadrže azot-oksid ili azot-dioksid. a vodonikom ili metanom mogu se prevesti u amonijak ili gasoviti azot. Otpadni gas A P S O R B E R 90%HNO3 para 65%HNO3 98% H2SO4 75%H2SO4 tečnost 10%NH3 NO Reaktor O2 vazduh H2O vazduh Hladnjak NO O2 Slika 5.Kontaktna oksidacija amonijaka primenjuje se od početka XX veka. [5] Koncentracija azotne kiseline može se povećati daljim uvoĎenjem dobijene kiseline u toranj sa 98% sumpornom kiselinom. a izlazna smeša gasova sadrži 11% azot-oksida.4% azotna kiselina. 2-10% rodijum) u obliku mreže izraĎene od niti legure debljine 0. kako bi došlo do oksidacije azot-oksida a zatim i njegove hidratacije do 61-65% azotne kiseline. kada je 1908. Zato će pri zagrevanju ove smeše isparavati isključivo azotna kiselina. reakcija je povratna i egzotermna. dok voda ostaje vezana za sumpornu kiselinu. [5] Ovaj poslednji korak je neophodan jer bi se običnom destilacijom može da se dobije svega 68. [5] Nakon hlaĎenja vrši se uvoĎenje u apsorber u koji se takoĎe uvodi i voda i još vazduha. Ako se želi dobiti koncentrovana kiselina. a vreme kontakta iznosi 3x10-4 sekundi. [4] Oksidacija amonijaka do azot-oksida vrši se vazdušnim kiseonikom.05mm. [5] Kontaktna oksidacija amonijaka za dobijanje azotne kiseline šematski je prikazana na Slici 5. [4] Razblažena kiselina. Šematski prikaz proizvodnje azotne kiseline kontaktnom oksidacijom amonijaka Proces se odvija na povišenom pritisku. [4] 9 . koncentracije 61-65% uglavnom zadovoljava potrebe. temperatura u reaktoru je 750-920°C. Svetska proizvodnja azotne kiseline iznosi oko 30 miliona tona godišnje. [4]Pare azotne kiseline se hlade i kondenzuju u koncentrovanu kiselinu. godine Ostwald prvi put ostvario katalitičku oksidaciju amonijaka u prisustvu Pt katalizatora. a na dnu 75% sumporna kiselina. što podrazumeva niže investicione troškove kao i dobijanje jače kiseline. Tragovi oksida azota mogu biti uklonjeni. [5] Na vrhu tornja izdvojiće se 90% azotna. leguru Pt-Rh (90-98% platina. udeo HNO3 u razblaženoj kiselini treba povećati. Reaktor sadrži katalizator. [4] Postupak se zasniva na činjenici da smeša razblažene azotne i koncentrovane sumporne kiseline ključa na višoj temperaturi od 100% azotne kiseline.

bezbojan. Zbog visokog procenta u ovom reagensu. je bistar. Ortofosforna kiselina. NaCl(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HCl(g) NaBr(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HBr(g) NaI(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+ HI(g)  Uklanjanje rĎe. Od navedenih kiselina najveći značaj ima ortofosforna kiselina H3PO4. 85% rastvor može biti korozivan.3. ali postoje polemike u vezi njenih uticaja na zdravlje. Odstranjivač rĎe je ponekad zelenkasta tečnost pogodna za potapanje.   10 . Fosforna kiselina kao dodatak hrani (aditiv E338) koristi se za zakišeljavanje hrane i napitaka. crna prevlaka gvožĎe-fosfata se može ukloniti i ostaje čista metalna površina. kiseonika -2 a vodonika +1. Fosforna kiselina reaguje sa halogenidima i nastaju vodonik-halogenidi u gasovitom stanju. makar jedan deo ortofosforne kiseline se kondenzuje u polifosfornu kiselinu.1. Metafosforna kiselina. mada netoksičan kada je razblažen. [6] Većina ljudi a čak i hemičara ima običaj da ortofosfornu kiselinu naziva fosfornom kiselinom. ali radi označavanja i jednostavnosti. FePO4. bez mirisa. Čist 75-85% vodeni rastvor koji se najčešće upotrebljava. Ovo je uobičajena metoda za laboratorijsko dobijanje vodonik-halogenida. čeličene alate ili površine. Fosforna kiselina se može koristiti za uklanjanje rĎe. Kada je vodeni rastvor fosforne kiseline i/ili fosfata razblažen. H3PO4 2. [4] Upotreba fosforne kiseline:  Kao reagens. Fe2O3 (rĎa). Dodatak hrani. ali mnogo češće se koristi u vidu gela. Zbog toga što je koncentrovana kiselina. Prefiks orto se koristi da bi se ova kiselina razlikovala od ostalih fosfornih kiselina koje se nazivaju polifosfornim kiselinama. Fosforna kiselina Fosforna kiselina mineralna neorganska kiselina koja se javlja u tri oblika: 1. što je i ime po IUPAC nomenklaturi za ovo jedinjenje. oni su u ravnoteži ili će ravnoteža biti postignuta nakon izvesnog vremena kada su praktično sve fosforne/fosfatne jedinice u orto obliku. u crni gvožĎe-fosfat. neisparljiv. Nakon tretmana. Pirofosforna kiselina. Proizvodnja vodonik-halogenida. viskozan i sirupasta je tečnost. H4P2O7 Oksidacioni broj fosfora u navedenim kiselinama je +5. smatra se da svih 85% čini ortofosforna kiselina. direktnim nanošenjem na zarĎalo gvožĎe. Fosforna kiselina se veoma često koristi kao vodeni rastvor 85% fosforne kiseline. Ona prevodi crvenkasto braon gvožĎe(III)-oksid. HPO3 3.

3. fosforna kiselina se koristi i za proizvodnju fosfornih veštačkih Ďubriva. Fosforna kiselina koristi se u stomatoligiji i ortodonciji za čišćenje površine zuba na koju idu plombe i stomatološki aparati. tvrdi i u vodi lako rastvorljivi kristali. [1] Pored navedenog. U medicini. [1] U prirodi su rasprostranjeni u vodi nerastvorljivi tercijerni fosfati. Na tržištu se mogu naći sledeće koncentracije kiseline: 75% sa 54. 1.3% P2O5.35°C. Ipak. godine. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 6. pravljenje fosfata za omekšavanje vode.3. četiri atoma kiseonika i tri atoma vodonika.6% P2O5. [6] Triprotonska je kiselina što znači da jedan molekul ove kiseline u vodenom rastvoru može da disosuje do tri puta pri čemu u svakom stupnju odaje jedan H+ jon. TakoĎe se koristi za uklanjanje naslaga na zubima pre njihovog izbeljivanja. Ka2 i Ka3 a daju se za temperaturu koja iznosi 25°C. proizvodnju natrijum i amonijum fosfata. zatim 80% sa 58% P2O5 i 85% sa 61. Iskristalisana 100% kiselina sadrži 72. što se može prikazati sledećim reakcijama: H3PO4(s)+H2O(l)↔H3O+(aq)+H2PO4-(aq) H2PO4-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+HPO42-(aq) HPO42-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+PO43-(aq) Nakon prvog stupnja disocijacije nastaje anjon koji se naziva dihidrogen fosfat. Fosforna kiselina na sobnoj temperaturi ima težnju da kristališe pri čemu nastaju bezbojni. Spada u kiseline srednje jačine. Fizička i hemijska svojstva Svojstva fosforne kiseline meĎu prvima je opisao Robert Bojl 1680. Meša se sa vodom u svakom odnosu. koje se obeležavaju sa Ka1.1.4% P2O5 i topi se na 42. nakon drugog nastaje hidrogen fosfat a nakon trećeg fosfat ili ortofosfat anjon. 1. kao i za izradu kondenzovanih fosfata za dobijanje raznih sredstava za čišćenje. Struktura molekula Molekul fosforne kiseline izgraĎen je od jednog atoma fosfora. Za svaku od reakcija disocijacije postoji kiselinska konstanta disocijacije.2. [6] 11 . masovno se proizvodi i na raspolaganju je u velikim količinama po povoljnim cenama. koji služe kao sirovina za proizvodnju fosforne kiseline.

Elektrotermijskog dobijanja P4 2. 12 . gde je R: F. godine. Fosforna kiselina se može dobiti na dva načina: 1. sa opštom formulm 3Ca3(PO4)xCaR2 ili Ca10(PO4)6R2.3. Termičkim postupkom. i preko 90% se proizvodi trenutno. MeĎutim. biogenog porekla. [6] Ovaj postupak bio je važan do 1920. Apsorpcije P4O10 u vodi. kada je termički proces dobijanja fosforne kiseline počeo da dobija na značaju. Sruktura molekula H3PO4 1. mokrim postupkom.3. kalcita. Ekstrakcionim tj. Apatit su minerali vulkanskog porekla. kvarca. OH i Cl. Termički postupak dobijanja fosforne kiseline Termički postupak se koristi samo za dobijanje koncentrovane kiseline (75-85%) i kako bi se dobio čist proizvod. Ukupna svetska proizvodnja iznosi oko 850 hiljada tona godišnje.O 112o 152 pm 157 pm O H P O O 105 o H H Slika 6. Sastoje se od zrna fosfata. mokri postupak dobijanja je ponovo počeo da se koristi zbog poboljšanja dizajna postrojenja: 60% od ukupno proizvedene količine fosforne kiseline proizvedeno je ovim postupkom 1954. godine. Od ukupno proizvedene količine.1. Sagorevanja P4 do P4O10 3. 88% 1974. i 2. godine. Veoma je skup proces zobog temperature koja iznosi 2000°C.3. 1. [4] Sastoji se od: 1. Postupak proizvodnje fosforne kiseline Kao sirovine za proizvodnju fosforne kiseline koriste se apatiti i fosforiti. dolomita i glinenih čestica. oko 90% se dobija ekstrakcionim postupkom.3. Fosforiti su minerali sedimentnog tj.

Procesi koji se odigravaju pri termičkom postupku mogu se prikazati sledećim reakcijama: Ca10(PO4)6F2+15C+6SiO2→3P2(g)+15CO+3Ca3Si2O7+CaF2 Gasoviti fosfor nakon prečišćavanja gasne smeše kondenzuje se vodom i hladi na temperaturi od 60°C. Sirovi fosfati sadrže 30-40% P2O5. kada se dobija tečni fosfor. Uprošćena šema termičkog postupka doijanja fosforne kiseline 13 . dat je prikaz uprošćene šeme termičkog postupka dobijanja fosforne kiseline. Dobijeni tečni fosfor se potom sagoreva u dvostrukom višku vazduha prema sledečoj egzotermnoj reakciji: P4(l)+5O2(g)→P4O10(g) Apsorpcija nastalog fosfor(V)-oksida može se prikazati reakcijom: P4O10(g)+6H2O(l)→4H3PO4(aq) Na Slici 7. [6] Tečni P4 Vazduh Reakcioni toranj H2O Р4О10 + Elektrostatički filter Izlazni gasovi H2O H3PO4 Hladnjak 85 % H3PO4 Na upotrebu Slika 7.Suština postupka je u elektrotermičkoj redukciji sirovih fosfata na temperaturi od 1400-2000°C. Ovako dobijeni fosfor sagoreva do fosfor(V)-oksida koji se potom apsorbuje uu vodenom rastvoru fosforne kiseline.

sirovi fosfat i sumporna kiselina postepeno se uvode a višak toplote odvodi se preko vakuum isparivača. Radi boljeg ujednačavanja pada koncentracije P2O5 i H2SO4 u reaktoru.3. a kojim tokom će ići proces zavisi od toga koji od izvora fosfata se koristi: Ca3(PO4)2+3H2SO4→2H3PO4+3CaSO4 ili CaF2xCa3(PO4)2+10H2SO4+20H2O→10(CaSO4x2H2O)+2HF+6H3PO4 ili Ca5F(PO4)3+5H2SO4+10H2O→5(CaSO4x2H2O)+HF+3H3PO4 Na Slici 8. Iskorišćenje P2O5 je oko 95%. Snabdeveni su mešalicom koja ostvaruje 400-600 obrtaja u minuti i cevima za odvod gasova i para.2. Šematski prikaz mokrog postupka dobijanja fosforne kiseline Proces razlaganja sirovog fosfata izvodi se u reaktorima-ekstraktorima velike zapremine.3. šematski je prikazan mokri postupak dobijanja fosforne kiseline: [4] Gasovi Fosfatna stena 93% H2SO4 HF SiF4 Mlin Reaktor CaSO4 Filter H3PO4 CaSO4x2H2O (Gips) Razblažena H3PO4 Isparivač 75% H3PO4 (54% P2O5) Absorber H2SiF6 Razblažena H3PO4 Slika 8. [6] 14 .1. Na ovaj način može da se koristi sirov fosfat krupnijih zrna i da se skrati vreme boravka u reaktoru. Ekstrakcioni (mokri) postupak dobijanja fosforne kiseline Mokri postupak dobijanja fosforne kiseline može se prikazati sledećim reakcijama.

filtracija. pesticidima. Hemijsko prečišćavanje (dodavanje reagenasa radi prevoĎenja primesa u taloge). kao i za zaštitu drveta. [6] 15 . U reaktoru se vrši zagrevanje do temperature koja iznosi od 75-80°C. Uparavanjem sa uronjenim cevima koje se greju vrelim gasom ili Uparavanjem atomiziranjem rastvora u gasnim strujama. pa je ovaj način dobijanja opravdan samo u slučaju kada je i cena uranijuma visoka. Zatim se dalje odvodi do reaktora u koji se uvodi 93% sumporna kiselina. 3. 2. Mehaničko prečiščavanje (taloženje. Uparavanjem pod vakuumom uz prisilnu cirkulaciju. [4] Neprečišćena tj. 2. koji se javlja u mnogim fosfatnim stenama. Hladan vazduh odnosi iz reaktora nusprodukte. 4-8h. Postrojenja za ekstrakciju su izuzetno skupa. može se izdvojiti iz razblažene fosforne kiseline nakon filtracije. izdvaja se razblažena fosforna kiselina (sadržaj P2O5 je 28-35%). Isparavanje vode do sadržaja P2O5 od 54% nije obavezno. Uranijum. CaSO4x2H2O.Fosfatna stena je samlevena i pomešana sa razblaženom fosfornom kiselinom u mlinu. 4. [4] Koncentrovanje kiseline vrši se: 1. ali ovo nije primarni izvor ove radioaktivne supstance.). Uparavanjem pod vakuumom sa padajućom strujom tečnosti. Fizičko prečišćavanje (solvent ekstrakcija primenom organskih rastvarača kap što su n-butanol. cikloheksanol. [6] Filtracijom čvrstog gipsa. H2SiF6 se isporučuje kao 20-25% vodeni rastvor za fluorisanje vode za piće. izoamil alkohol itd. HF i SiF4 do absorbera u kome se prevode u H2SiF6 prema sledećim reakcijama: 4HF+SiO2→SiF4+2H2O 2HF+SiF4→H2SiF6 3SiF4+2H2O→2H2SiF6+SiO2 Nastaju dva korisna nusprodukta. Prečišćavanje ekstrakcione fosforne kiseline obuhvata: 1. sirova fosforna kiselina može se koristiti samo za proizvodnju mineralnih Ďubriva. Fluorosilikatne soli se koriste u keramici. centrifugalna separacija). 3.

mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. a zatim titriše 16 . trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. 2. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva.2. 2. Deli cev i zmija cev metoda ispitivanja. Ukoliko nije drugačije naznačeno. U suprotnom. 2. Ukupne kiselosti Specifične težine po Baume-u Neisparljivih materija GvožĎa Sumpor-dioksida. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline.1.1. Suština metode ispitivanja je u tome da se izmereni uzorak kiseline razblaži u vodi. Uzorak za analizu u jednoj boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. 6. Za merenje uzorka koriste se dve metode. Čistoća reagenasa. Sumporna kiselina je jaka korozivna kiselina i može biti jako opasna ako se njome nepropisno rukuje. Količina uzorka treba biti dovoljna za obavljanje svih analiza. a obuhvata odreĎivanje: 1. Analiza 2. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. Ukupna kiselost Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje ukupne kiselosti 75-99% sumporne kiseline. Osim ako nije drugačije naznačeno. 4. Na kraju. Čistoća vode. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Standardna metoda ispitivanja za analizu sumporne kiseline Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 223-96. 5. i Arsena Reagensi koji se koriste tokom svih analiza. 3. Treba izbegavati svaki kontak sa kožom ili očima. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom.1. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi.

uz fenolftalein kao indikator.1. 2. Spojiti kratki krak sa rezervoarom za vodu pomoću gumene cevi koja je na donjem kraju zatvorena štipaljkom. kao što je prikazano u Tabeli 1. Ukloniti štipaljku i ispustiti uzorak u pehar. Rastvor inikatora fenolftaleina (10 g/L) priprema se rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). Zabeležiti temperaturu 0. Prisustvo drugih kiselina i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid utiče na preciznost ove metode ispitivanja.1.6 2.3 do 2. 2. u kojoj se nalazi oko 100 mL vode. Natrijum-hidroksid. Voda treba da teče sve dok se sva kiselina ne ispere sa Deli cevi. Odmah nakon brisanja. g 1. Posle merenja. Nakon toga.1.5 N rastvora natrijum-hidroksida. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL. Standardni rastvor (1.0 do 2.5 N).4 do 2.2 2.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. maramicu baciti kako bi se izbegao kontak kiseline i prstiju. u zavisnosti od jačine kiseline.standardnim rastvorom natrijum-hidroksida (0. a zatim titrisati uzorak do pojave roze boje. Tabela 1.1. Nakon toga isprati duži krak cevi. i kako ne bi došlo do stvaranja opekotina.5 do 2.2. Ubaciti duži krak cevi u stakleni pehar od 400 mL.9 Zatim treba okrenuti cev i višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu obrisati kiselinu sa dugog kraka. metanola ili izopropanola.1 do 2. Ubaciti cev i usisati odgovarajuću količinu uzorka. % 98 94 90 85 80 77 75 Količina uzorka.8 2. skupljajući ostatke ispiranja u peharu.2 do 2.4 2.3 2. cev nagnuti tako da se kiselina vrati skoro do krivine kraćeg kraka. izmeriti i zabeležiti masu uzorka. Dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. Količina uzorka za odreĎivanje ukupne kiselosti H2SO4.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti.9 do 2. 2.7 2. Reagensi 1.1. 17 . Postupak  „Deli cev“ metoda ispitivanja .

korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka.1. Zabeležiti temperaturu 0. Kapilaru cevi potopiti u oko 100 mL vode koja se nalazi u peharu od 400 mL.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. % = ((VN·0. a zatim istim titrisati uzorak do pojave roze boje. Obrisati kiselinu sa kapilare višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu. Zavrtite nežno pehar tokom pranja.1. Izmeriti i zabeležiti masu uzorka. Sakupiti sve ostatke od pranja u pehar i dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. „Zmija cev“ metoda ispitivanja . 2. Odmah baciti iskorišćenu maramicu kako bi se izbegle opekotine na prstima. Ukloniti cev i oprati je spolja od kiseline. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. Ako je neophodno. Izračunati procenat ispitivane sumporne kiseline prema sledećoj jednačini: H2SO4. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. u g.01%.04904)/W)·100 gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida. i t. Potisnuti uzorak iz cevi vodom iz boce za pranje. kao što je prikazano u Tabeli 1. Ubaciti kapilarni kraj cevi usisati odgovarajuću količinu uzorka. 2. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t.5 N rastvora natrijum-hidroksida.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. Okrenuti cev tako da se dvostruko koleno cevi naĎe u horizontalnom položaju. u zavisnosti od jačine kiseline.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. 4. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. 18 . Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL. 3. Oprati cev sa 50 do 70 mL vode. i W-masa uzorka.3. Proračun 1. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0.

dodati uzorak. Izračunati specifičnu težinu za kasnije proračune u skladu sa sledećom jednačinom: sp gr = 145 / (145 – Baume sp.5°C (60°F). i kada temperatura postane konstantna specifična težina se očitava sa skale na hidrometru. 2.5 ° C(60/60 ° F) )] Suština metode je u tome da se uzorak sumporne kiseline stavlja u cilindar hidrometra.1. 2.001%.3 ° C (60 ± 0.5 ± 0. tako da slobodno lebdi.1.2. pomoću hidrometra u rasponu od 57 do 66. Odrediti ovu tačku postavljanjem oka neznatno ispod nivoa tečnosti i polako ga podizati do površine. Proračun 1. Prikazati vrednost Baume specifične težine sa tačnošću od približno 0.5 ° C (60 ° F). u prostor bez vazdušnih struja.3.1.1. a zatim se meri masa taloga. Specifična težina po Baume-u odreĎuje se na 15. Postupak Isprati čist cilindar hidrometra sa uzorkom za testiranje.2. žari se. Donja granica detekcije neisparljivih materija je 0.2. pri temperaturi od 15. po Baume-u.2° Baumea. Postaviti cilindar u vertikalni položaj.2. 19 . prvo se vidi kao iskrivljena elipsa.5° F). 2. Očitati vrednost na hidrometru kada se umiri.1.a onda izgleda kao da postaje prava linija koja seče hidrometar skalu.1 jedinice. i podesiti temperaturu na 15. Baume specifična težina je jedinica gustine na osnovu specifične težine i definisana je sledećom jednačinom: Baume sp. i pustiti ga.2. težina) 2. Ubaciti hidrometar u uzorak. Zabeležiti očitanu vrednost specifične težine po Baume-u. Neisparljive materije Ova metoda ipitivanja obuhvata gravimetrijsko odreĎivanje neisparljivih materija u sumpornoj kiselini. Tačno očitavanje na hidrometar skali jeste ona tačka na kojoj površina tečnosti seče skalu. Izmeren uzorak kiseline isparava. težina = 145 ―[145 /(sp gr 15.5/15. Specifična težina po Baume-u Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje specifične težine koncentrovane sumporne kiseline. Potisnuti ga na oko 3 mm ispod nivoa na kome će plutati.

dodati 200 mL glacijalne sirćetne kiseline na filtrat i razblažiti do 1 L. Nakon isparavanja. antimon. 2. kobalt. cink i nikl.1 mg. bakar. Kongo crveni papir.1. Rastvoriti oko 500 mL amonijum hidroksida u 500 mL vode i promešati. živa(I). 20 . Promešati uzorak obrtanjem boce. Izračunati procenat neisparljivih materija prema sledećoj jednačini: Neisparljive materije. Preneti izmereni uzorak koji treba najmanje da teži 50 g. Zatim ohladiti u eksikatoru na sobnu temperaturu i izmeriti težinu sa preciznošću 0. svo vreme treba koristiti klješta.1.1. g. 2.uzorak.2. koji sa crnim gvožĎem formira narandžasto-crveni kompleks.2.10-fenantrolinom (ortofenantrolin). kadmijum. Rastvoriti 100 g amonijum acetata u oko 600 mL vode. do isparivača.4. Ohladiti posudu u eksikatoru na sobnu temperaturu i brzo izmeriti težinu uzorka sa preciznošću 0. Rastvor amonijum-hidroksida (1+). žariti uzorak u peći za žarenje 10 minuta. g D. Prikazati vrednost procenta neisparljivih materija sa preciznošću 0. Gvožđe Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje gvožĎa u sumpornoj kiselini. 2.IV).1 mg. Tokom rukovanja sa zagrejanom posudom. 3. Intenzitet formirane boje se meri fotometrom koji je kalibrisan standardnim rastvorom gvožĎa. 2. % = ((R-D)/W)·100 gde je: R.4. najmanje 10 minuta.masa isparenja. 2. kalaj (II. Postupak Očistiti platinastu ili visoko-silikatnu staklenu posudu i staviti u peć za žarenje na 800±25°C (1472±45°F). Amonijum-acetat-rastvor sirćetne kiseline.1. dok se sve materije ne naĎu u suspenziji. Proračuun 1. U toku ispitivanja smetnju mogu praviti hrom.1.3.3.masa isparenja i ostatka. filtrirati. g W. Reagensi 1.0001%. ili da bude dovoljne težine da prinos ne bude manji od 1 mg taloga.1.0001%. Donja granica detekcije gvožĎa je 0. OdreĎuje se kolorimetrijski sa 1.

001 g.4. 2. promešati. filtrirati.5 do 4. 1 g izmerenog uzorka sa preciznošću 0. dodati 1 mL hlorovodonične kiseline.gvožĎe. Oprati grlo balona sa odprilike 5 mL vode. standardni rastvor ( 1 mL=0. 21 . 6. U balon dodati reagense sledećim redosledom. Staviti 70-mm levak u volumetrijski balon od 100 mL i dodati 50 mL vode. Izračunati procenat gvožĎa prema sledećoj jednačini: GvožĎe. 5 mL rastvora 1. Pripremiti lank rastvor koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak. a blank uzorkom postaviti instrument na nulu absorance. dobro promešati. Rastvor hidroksilamin hidrohlorida (100 g/L). razblažiti vodom do oznake.1.0001%. Dodati zatim 5 mL rastvora amonijum-acetata.01 mg Fe).1. Iz kalibracione krive odrediti miligrame gvožĎa koji odgovaraju posmatranoj absorbanci uzorka. Rastvor 1. % = (M/(W·1000))·100 gde je: M. 2. Rastvoriti 100 g hidroksilamina u oko 600 mL vode.10fenantrolina. 2. Ostaviti da stoji oko 15 minuta. i W. Rastvoriti 3 g orto-fenantrolin monohidrata u 500 mL vode. Prikazati vrednost procenta gvožĎa sa preciznošću 0. g. i ostaviti da stoji oko 15 minuta.2. mg. i razblažiti do 1 L. filtrirati i razblažiti do 1 L. naĎeno na osnovu kalibracione krive.4. Pogledati praksu E 200.10-fenantrolina (o-fenantrolina) (3 g/L).4. 5. Proračun 1. sa stalnim mešanjem sadržaja u balonu.0 (zbog Kongo crvenog papira).uzorak. Ukloniti levak i lagano dodavati. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini korišćenjem kalibracione krive. Postupak Promešati uzorak obrtanjem boce dok sve materije ne budu u suspenziji. GvožĎe. uz mešanje nakon dodavanja svakog od njih: 1 mL rastvora hidroksilamin hidrohlorida.3. i natrijum-hidroksid (1+1) da bi se obezbedila pH vrednost rastvora u iznosu od 3.

5.1 N ) i preneti u volumetrijsku bocu od 1 L.84) i vodu u odnosu 1:5. Reagensi 1. Kalijum-jodat. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijum-tiosulfata i obeležiti sa A. gr 1. Propuštati azot u gasovitom stanju negde oko 20 L/h toko 3 sata. 2.1.1 N).1.1 N rastvora. Dodati 5 mL sumporne kiseline (1+5) i 2 mL rastvora skroba (indikator) i titrisati 0. Rastvor natrijum-hidroksida (4 g/L). Iz poslednjeg cilindra preneti oko 50 mL uzorka u Drehsel bocu i povezati je sa sigurnosnom bocom.01 N rastvorom natrijum-tiosulfata dok ne nestane plava boja. koristeći 2 mL rastvora kalijumjodat-kalijumjodida.tiosulfat. sa uzorkom i sa blank uzorkom. Kuvati smesu uz mešanje sve dok se ne dobije tnka providna tečnost. Prebaciti oko 100 mL rastvora natrijum-hidroksida u Drehsel bocu od 250 mL i spojiti je sa Drehsel bocom od 125 mL. Rastvoriti 4 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti do 1 L. 2. standardni rastvor (0. Ohladiti pre upotrebe. 22 .5. Zabeležiti mililitre uzorka koji se koriste i obeležiti ih sa W.1. pipetom odmeriti 5 mL kalijumjodat-kalijumjodid rastvora i preneti u bocu i mešati. ponoviti oba postupka. Odvojiti bocu u kojoj se nalazi rastvor natrijum-hidroksida i isključiti dovod gasovitog azota. 3. Normalitet je jedna desetina 0. Pomešati 1 g rastvorljivog skroba sa 5 mg crvenog živa-jodida i sa dovoljno hladne vode kako bi se dobila tanka pasta.Postupak Sigurnosnu bocu isprati azotom.5. Sumpor-dioksid Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje slobodnog sumpor-dioksida rastvorenog u sumpornoj kiselini. rastvor kalijum-jodata (približno 0. 4.002 %. razblažiti vodom do oznake i promešati. Donja granica detekcije sumpor-dioksida je 0. uz stalno mešanje u 100 ml ključale vode. Rastvor skroba-indikator. tretira viškom jodat-jodid rastvora a višak se titriše natrijum-tiosulfatom. i sipati polako. Sumporna kiselina (1+5).01 N).2.1. Ako titracija uzorka zahteva više od 30 mL rastvora natrijumtiosulfata. Rastvoriti 4 g kalijum-jodata i 100 g kalijum-jodida u vodi i razblažiti do 1 L sa vodom. Pipetom odmeriti 100 mL rastvora natrijum-tiosulfata (0. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijumtiosulfata i označiti je sa B. Natrijum. Ponoviti ceo postupak stavljajući 50 mL vode umesto uzorka u Drehselovoj boci od 125 mL. Pažljivo i uz mešanje pomešati koncentrovanu sumpornu kiselinu (sp. Isparljivi sumpor-dioksid se absorbuje u alkalnom rastvoru. Sumpor-dioksid odvodi se iz uzorka sumporne kiseline nošen strujom azota u gasovitom stanju.2.5. 2. Isprati cev vodom u boci.

Metil crveni rastvor indikatora (5 g/L). 7.1. 10. 3. Rastvoriti 5 g metil crvenog u 1 L etanola (95%). Pogledatipraksu E 200. 11. Koncentrovana hlorovodonična kiselina.19). čiji se intenzitet odreĎuje fotometrom. Natrijum-nitrat. filtrirati i razblažiti do 1 L.001%.rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju blank uzorka.3.6. Rezultat prikazati u procentima sumpor-dioksida sa tačnošću od 0. Reagensi 1. 8.normalitet rastvora natrijum-tiosulfata. ukloniti višak rastvora i sušiti na sobnoj temperaturi. apsorbije u piridinskom rastvoru srebro-dietilditiokarbamata formirajući crveno obojeni kompleks. Rastvor natrijum-hidroksida (100 g/L). mL N. Natrijum-hlorid. Standardni rastvor arsena (1 mL=0. Rastvoriti 40 g kalaj-hlorida u smeš od 25 mL vode i 75 mL hlorovodonične kiseline (sp gr 1. 2. Arsen Ova metoda obuhvata kolorimetrijsko odre]ivanje arsena u sumpornoj kiselini.uzorak.5.6. mL 2. Cink 23 . 12. 4. Hlorovodonična kiselina (sp gr 1. Arsen se prevodi u gasovito stanje. i W.189). Nakon zasićenja. Čuvati impregriranu vuvu u zatvorenoj boci. % = (((B-A)∙N∙0. Piridin.01 ppm. 5. Izračunati procenat sumpor-dioksida prema sledećoj jednačini: Sumpor-dioksid. Rastvoriti 100 g kalijum-jodida u oko 750 mL vode. 2. 9. Čuvati u narandžastim bocama. Ovaj rastvor mora biti bezbojan. Donja granica detekcije arsena je 0.Proračun 1. Olovo-acetat impregrirana staklena vuna.1. Rastvoriti 1 g u 200 mL piridina. mL A-rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju uzorka.032)/(W∙sp gr))∙100 gde je: B.001 mg As). Rastvor kalaj-hlorida (400 g/L). Rastvor srebro-dietilditiokarbamat (5 g/L piridina). 6. 2. Rastvor kalijum-jodida (100 g/L). Jednom mesečno pripremiti svež rastvor.1.2. Rastvoriti 100 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti vodom do 1 L.1. Rastvoriti 100 g olovo-acetat-trihidrata u 200 mL vode.

01 ppm. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini koja je korišćena i za kalibracione krive. Promešati rastvor i ostavoti ga da odstoji 15 minuta. Spojiti cev skrubera sa bocom u kojo se nalazi olovo-acetat impregrirana staklena vuna i nakvasiti sa 1 kapi rastvora olovoacetata.6.1. [7] 24 . Pipetom preneti 3 mL rastvora dietilditiokarbamata u odeljak absorbera. Izračunati sadržaj arsena u ppm.Pomoću levka brzo dodati u bocu 3 g cinka. Prikazati dobijene rezultate arsena u ppm. Zabeležiti uzete mililitre i obeležiti ih sa W. i W-uzorak. Dodati jednu kap rastvora metil-crveno (indikator). ppm=(M∙1000)/(W∙sp gr) gde je: M-arsen odreĎen na osnovu kalibracione krive u mg.6. mg 2.1. Isprati uzorak u agregat boci sa malo vode. Proračun 1. 2.2. i rastvor natrijum-hidroksida do pojave žute boje. Nakon toga. preneti rastvor iz absorber odeljka u suvu volumetrijsku bocu od 10 mL.1 g natrijum-hlorida i staviti na vrelu ploču aspiratora radi isparavanja. pripremiti rastvor (blank uzorak) koji sadrži sve reagense ali ne i sam uzorak. prema sledećoj jednačini: Arsen. a instrument se posešava na nulu blank uzorkom. 2 mL rastvora kalijum-jodida i 8 kapi rastvora kalajhlorida. sa preciznošću 0.2.1 g natrijum-nitrata i 0. Zatim dodati 5 Ml hlorovodonične kiseline.Postupak Iz poslednjeg cilindra prebaciti oko 50 mL uzorka u pehar od 100 mL. Sa kalibracione krive odrediti miligrame arsena koji odgovaraju posmatranoj apsorbanci. sve dok ne bude skoro potpuno suva. tako da zapremina ne preĎe 30 mL. Razblažiti vodom do 35 mL.3. Dodati oko 0. Isprati odeljak absorbera piridinom i preneti ostatke pranja u istu bocu i promešati. Odma spojiti skruber-absorber jedinicu sa agregat bocom i ostaviti da stoji 30 minuta.

pri čemu treba zabeležiti temperaturu rastvora natrijumhidroksida tokom standardizacije. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. metanola ili izopropanola. 2. Osim ako nije drugačije naznačeno. 25 . Ukoliko nije drugačije naznačeno. Na kraju. Suština metode je u tome da se uzorak kiseline razreĎuje vodom.2.1. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. dalo bi pogrešno visoke rezultate.2. Standardni rastvor (1. a zatim titriše rastvorom natrijum-hidroksida uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. u kontaktu sa drugim materijalima može izazvati stvaranje vatre. Standardna metoda ispitivanja za analizu azotne kiseline Ova metoda ispitivanja se izvodi prema američkom standardu ASTM E 1584-00. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. Čistoća vode. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. a odnosi se na analizu ukupne kiselosti azotne kiseline.2. Zapaljiva je. Koncentracija je veoma važna u mnogim oblastima primene ove kiseline. U toku ispitivanja prisustvo drugih kiselina. Indikator. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. Treba izbegavati udisanje isparenja azotne kiseline i svaki kontak sa kožom ili očima. U suprotnom. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata.2. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. Pogodna je za ispitivanje 50-70% azotne kiseline. 4. Natrijum-hidroksid. Jaka je korozivna kiselina i veoma je jako oksidaciono sredstvo. 3. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. Čistoća reagenasa. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. Rastvor fenolftaleina (10g/L) se priprema rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). kao i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. 2. 2.2. Reagensi Reagensi koji se koriste trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. Mere predostrožnosti Azotna kiselina je veoma opasno jedinjenje ako se njome nepropisno rukuje.

i odmeriti težinu.6 5. g 3. Odmah zatim neophodno je zameniti čep. mL 2.0 N natrijum-hidroksida. Uzorak se u boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. a zatim koristeći pipetu brzo treba dodati odgovarajuću količinu uzorka ( u zavisnosti od jačine kiseline. kako bi se dobila težina uzorka. 2.8 ± 0.2 3. kao što je prikazano u Tabeli 2. a zatim titrisati uzorak do pojave svetlo roze boje. 3. Uzorak za ispitivanje azotne kiseline HNO3. zadržavajući vrh pipete tik iznad površine tečnosti. Erlenmajer od 250 mL sa 15 mL vode zatvoriti čepom. Ponovo kloniti čep. kao što je prikazano na Slici 9.1 ± 0. Zabeležiti utrošenu zapreminu natrijumhlorida.5 ± 0. % 70 65 60 55 50 Količina uzorka.8 ± 0.2 2.3 4. a onda zavrteti erlenmajer kako bi se sadržaj u njemu dobro pomešao.2.9 4.3.2. i potom dodati 50 mL vode i četiri kapi rastvora feolftaleina (indikator). Krajnja tačka titracije-pojava svetlo roze boje rastvora 26 . Zabeležiti temperaturu 1.4 ± 0.6 3. Slika 9. Postupak 1.2 Nominalna težina.2 3.2 3. i ponovo odmeriti erlenmajer. Tabela 2. Ukloniti čep.0 4.).

Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. i dehidratacije silicijuma. Standardna metoda ispitivanja za određivanje fosfora u rudama gvožđa taloženjem fosfomolibdena i titracijom uz korišćenje azotne kiseline.00 %. a obuhvata odreĎivanje fosfora u rudama gvožĎa.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. Talog je filtriran i ispran od kiseline. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. Ona obuhvata odreĎivanje fosfora u koncentracijama od 0. % = (VN·6301)/W gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida korigovana za temperaturu u trenutku titracije. Višak natrijum-hidroksida se titriše standardnim 27 . Amonijum-molibdat se dodaje talogu fosfomolibdata. u g. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. i W-masa uzorka. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. Nakon dodavanja perhlorne kiseline dolazi do isparavanja rastvora. U toku ispitivanja uzorak se rastvara u hlorovodoničnoj i azotnoj kiselini. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t. [8] 2.01%.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. Nerastvorljiv ostatak se filtrira. žari i tretira za ponovnu upotrebu fosfora. Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 278-01. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. Ako je neophodno. i t.2.2.01 do 1.3. 2. Izračunati procenat ispitivane azotne kiseline prema sledećoj jednačini: HNO3. 3. 4. Zatim se rastvara u višku standardnog rastvora natrijum-hidroksida. Proračun 1.4.

Čistoća vode. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Rastvoriti 0. Standardizovati rastvor. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. 7. 11. 8.rastvorom azotne kiseline uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. 15. 12. može izazvati smetnje. 2. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. Rastvor kalijum-permanganata (25 g/L). Pomešati jednake zapremine koncentrovane hlorovodonične kiseline (sp gr 1.  Rastvor br 2. Perhlorna kiselina (70%).15 N). svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva.  Rastvor br. Vodeni rastvor kalijum-nitrata (10 g/L). Dodati 0.15).Staviti 100 g molibdne kiseline (85% MoO3) pehar od 600 mL u kome se nalazi 240 mL vode i dobro promešati. 10.49) sa 80 mL vode. Rastvor gvožĎe-sulfata. Koncentrovana fluorovodonična kiselina. Ukoliko nije drugačije naznačeno.1. Rastvoriti 25 g kalijum-permanganata u vodi i razblažiti do 1 L. Čistoća reagenasa. 14.42) sa 990 mL vode. Rastvoriti 10 g kalijum-nitrata u vodi. Bromovodonična kiselina (1+4). Osim ako nije drugačije naznačeno.2 uz konstantno mešanje. 28 . 17. 2. 13.400 mL azotne kiseline dodati u pehar od 2 L sa 960 mL vode i ohladiti. Vodeni rastvor azotne kiseline (1+99).3. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće.15 N). Hlorovodonična kiselina (1+1). 6. 16. Rastvor amonijum-molibdata (kiseli). 3. Kada se potpuno rastvori. 9. razblažiti do crte i promešati. Prisustvo vanadijuma.1 g amonijum-fosfata i ostaviti da stoji bar 24 sata pre korišćenja. 4.42) preneti u bocu od 1 L. Rastvoriti 100 g gvožĎe-sulfata u 1 L sumporne kiseline. Standardni rastvor natrijum-hidroksida (0. Reagensi 1. razblažiti do 1 L i promešati. Standardna azotna kiselina (0. 10 mL čiste i bezbijne koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. Natrijum-karbonat.19) i vode..  Rastvor br. U suprotnom. Pomešati 10 mL koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. filtrirati a onda dodati 60 mL azotne kiseline i ohladiti. arsena i titanijuma u toku ispitivanja. Fluorovodonična kiselina (sp gr 1. Rastvor indikatora fenolftaleina.2 g fenolftaleina u 100 mL etanola. Sumporasta kiselina.1. Pomešati 20 mL koncentrovane bromovodonične kiseline (sp gr 1. Amonijum-nitrat.1 dodati u rastvor br. 5.

Dodati 10 g amonijum-nitrata i protresti kako i se soli rastvorile. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-hlorida i dodati natrijum-hidroksid zbog lakmus papira. Zapaliti papir i ostatak u avnu od platine. Ukloniti. Rastvoriti ostatak kroz papir sa 10 mL hlorovodonične kiseline (1+1) i isprati sa toplom vodom. Isprati bocu u talog tri puta sa 5 mL vodenio rastvora azotne kiseline. Dodati nekoliko kapi rastvora kalijum-permanganata i kuvati rastvor nekoliko minuta. Ohladiti. Ohladiti. Dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. ohladitina 15°C. i uparavati do potpunog sušenja. Nakvasiti uzorak za ispitivanje sa nekoliko mililitara vode i dodati 25 mL hlorovodonične kiseline po svakom gramu uzorka.1 mg. Postupak Uzorak za ispitivanje preneti u malu. Filtrirati i sakupiti filtrat u erlenmajeru od 300 mL. Postaviti avan u pehar od 250 mL i dodati 100 mL vode. Kuvati 1 minut do koagulacije taloga. Zakiseliti filtrat hlorovodoničnom kiselinom. Prisustvo vanaijuma-Podesiti zapreminu rastvora do 100 mL. oprati i očistiti avan. Filtrirati alkalni rastvor papirom srednje teksture i sakupiti filtrat u pehar od 400 mL. Korišćenjem toplote upariti filtrat. a onda sa vodenim rastvorom kalijum-nitrata sve dok se ne očisti od kiseline. dodati 50 mL vode. Baciti papir i upariti rastvor da bi isparili gasovi perhlorne kiseline. Postaviti bocu sa isparljivim filtratom ispod levka. Ostatak isprati toplom vodom i baciti. nakvasiti sa nekoliko kapi vode i dodati 2 mL perhlorne kiseline i 5 mL fluorovodonične kiseline. Filtrirati prethodno dobijen talog papirom guste teksture.2. Filtrirati i isprati ostatak toplom vodom. energično pomerati 10 minuta i ostaviti da stoji 1 sat dok se ne stvori žuti talog. Isprati ostatak sa azotnom kiselinom (1+99) a onda i vrelom vodom dok se ne očisti od perhlorata. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-sulfata i zavrteti bocu kako bi se redukovao vanadijum.2. Zagrevati kako bi se rastvorile sve rastvone soli. Dodati 5 mL azotne kiseline i 20 mL perhlorne kiseline. Ponoviti sušenje i merenje uzorka dok masa ne postane kostantna. Otvoriti poklopac kako bi se izjenačili pritisci i izmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0.3. Kuvati kako bi se uklonio sumpor-dioksid i dodavati amonijum-hidroksid sve dok malo istaloženog gvožĎe-hidroksida opstaje pri pomeranju ili mešanju. S obzirom na to da žuti talog teži ka tome da se podigne. poklopiti bocu i ohladiti na sobnu temperaturu u eksikatoru. usmeriti mlaz 29 . Baciti filtrat. Prebaciti uzorak za ispitivanje u pehar od 400 mL i ponovo odmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Dodati azotnu kiselinu sve dok se talog ne rastvori a onda 3 do 5 mL u višku. Razlika izmeĎu dve izmerene težine predstavlja masu uzorka za ispitivanje. dodati 50 mL vode i zagrevati kako bi se rastvorile soli. Pokriti i zagrevati ispod tačke ključanja sve dok svi rastvorljivi minerali ne budu u rastvoru.1 mg. Odsustvo vanadijuma-Podesiti zapreminu na 150 mL i temperaturu na 20°C i dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Energično pomerati tokom 5 minuta i ostaviti da stoji 20 minuta sve dok se ne stvori žuti talog. Dodati 3 g natrijum-karbonata. Zatim dodati u kapima dovoljno sumporaste kiseline kako bi se uklonio kalijumpermanganat ili istaloženi mangan-oksid. Ohladiti. i zagrevati dok rastvorljive soli ne budu u rastvoru. suvu izmerenu bocu i staviti u peć za sušenje. Nakon sušenja na 105 do 110°C tokom 1 sata.

rastvora za ispiranje oko ivice papira i spiralno na dole. Protresti kako bi se papir raspao i kako bi se talog rastvorio. [9] 30 . dodati 25 mL vode (bez ugljen-dioksida). mL F. i titrisati višak natrijum-hidroksida sa 0.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida u uzorku. mL C. g/mL. 2.fosfor koji odgovara standardnom rastvorunatrijum-hidroksida. dodati 3 kapi rastvora indikatora fenolftaleina.masa ispitivanog uzorka. Izračunati procenat fosfora prema sledećoj jednačini: Fosfor.15 N azotnom kiselinom. Slepa proba (blank uzorak)-Uraditi celu proceduru sa blank uzorkom koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak za ispitivanje. Vratiti papir i talog u erlenmajer. i višak od 5 mL 0.3. mL B.3.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida pri odreĎivanju blanka. % = ((((A-B·C)-(D-E·C))·F)/G)·100 gde je: A. mL D.korišćeni standardni rastvor natrijum-hidroksida. mL E. Isprati bocu.standardni rastvor natrijum-hidroksida potreban za odreĎivanje blank uzorka.standardni rastvor natrijum-hidroksida koji odgovara 1 mL standardne azotne kiseline. Proračun 1.15 N rastvora natrijum-hidrksida. i G.

tj. medicini itd. Širom sveta proizvodnja ovih kiselina predstavlja indikator industrijske aktivnosti zemlje. Iz tog razloga jako je važno znati karakteristike odnosno svojstva ovih kiselina. laboratorijama. Od izuzetnog značaja je stalno praćenje i kontrola kvaliteta sirovina. azotna i fosforna kiselina su jedinjenja od izuzetnog značaja u hemijskoj industriji. Koriste se u velikim količinama kao polazne sirovine za dobijanje neorganskih i organskih supstanci. kao i u domaćinstvu. metalurgiji.Zaključak Sumporna. farmaciji. njihovu tehnologiju proizvodnje kao i metode ispitivanja koje se koriste za analizu. poluproizvoda i krajnjeg proizvoda tokom proizvodnje. kako bi kvalitet istih bio u skladu sa zahtevanim specifikacijama. poželjn je da su standardizovane. 31 . Analize se moraju vršiti prema tačno odreĎenom postupku.

wikipedia. Philip J. Chenier. Moretto.http://www. H.http://www.vojvodina. ASTM E 278-01.vojvodina. www.H. Industrial Inorganic Chemistry. 2000 3. Standard test methods for assay of nitric acid 9. Bucher.gov.obrazovanje. K. ASTM E 223-96.Literatura 1.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.obrazovanje.Woditsch. Nemačka.http://www. ASTM E 1584-00.php?sifra =243 6.H.gov.rs 2.php?sifra =246 7. Standard test methods for the determination of phosphorus in iron ores by phosphomolybdate coprecipitation and nitric acid titrimetry 32 . USA.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. 2002 5.php?sifra =244 4.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.gov. P.vojvodina. Survey Industrial Chemistry. Standard test methods for analysis of sulfuric acid 8.obrazovanje.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->