Uvod

Kiseline predstavljaju jednu od osnovnih kategorija hemijskih jedinjenja. Postoji nekoliko teorija o kiselinama. Prvu naučnu definiciju kiseline dao je francuski hemičar Antoan Lavoazje u XVIII veku. Lavoazjeov pionirski rad na sistematizaciji dotadašnjih hemijskih saznanja obuhvatio je i rad na klasifikaciji jedinjenja i uspostavljanju hemijskih zakonitosti. MeĎutim, njegova znanja o kiselinama bila su ograničena na do tada poznate kiseline, pretežno jake kiseline sa oksidacionim svojstvima, dok struktura halogenovodoničnih kiselina u to vreme nije bila poznata. U tom smislu, Lavoazje je dao definiciju kiselina usko povezanu sa njihovim sadržanjem kiseonika u sebi. Šta više, naziv koji je on dao kiseoniku potiče od grčke reči “onaj koji gradi kiseline”. Otkrićem halogenih elemenata u XVIII i XIX veku, kao i dokaz ser Hamfrija Dejvija o odsustvu kiseonika u halogenovodoničnim kiselinama, značilo je ujedno i kraj Lavoazjeove definicije kiselina. Prvu pravu teoriju kiselina, čija je relevantnost i danas veoma velika, dao je švedski hemičar Svante Arenijus 1884. godine. Po ovoj teoriji kiselina je svako neutralno jedinjenje, koje disocijacijom u vodenom rastvoru daje pozitivne jone vodonika i druge negativne jone (negativne jone kiselinskog ostatka). Drugačije rečeno, po Arenijusu, kiselina je svaka supstanca koja unošenjem u vodeni rastvor povećava koncentraciju vodonikovih jona (H+). Glavni nedostatak teorije je bio taj što ona isključuje mogućnost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih jedinjenja kao kiselina ili baza. TakoĎe, iako validna u većini slučajeva, postoje supstance koje ispoljavaju kiseli karakter iako ne sadrže nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus označio kao nosioce kiselosti. Isto tako, on je govorio o postojanju hidrogen jona u rastvoru da bi kasnija proučavanja pokazala da se jon vodonika u njemu vezuje za neutralan molekul vode gradeći hidronijum jon (H3O+) koji je jedino prisutan u rastvoru. Protolitičku teoriju dali su nezavisno 1923. godine dva naučnika, Johan Brenštad i Martin Lori, obojica polazeći od glavnih mana Arenijusove teorije i njene relativne neprimenljivosti van vodenih rastvora. Po ovoj teoriji kiselina je svako jedinjenje koje je u uslovima date reakcije donor jona vodonika (H+). Iste godine kada i Brenštad i Lori, Luis je dao praktično najširu definiciju kiseline po njenoj sposobnosti da primi elektronski par. Po njegovoj definiciji dakle, kiselina je jedinjenje koje je akceptor (primalac) elektronskog para. Ova definicija obuhvata i klasične kiseline jer se odvajanje vodonikovog jona od molekula zasniva na prekidanju veze sa vodonikom. Ona takoĎe obuhvata i hemijska jedinjenja, koja se ponašaju kao kiseline, jer imaju veliki daficit elektrona, iako u svojoj strukturi nemaju atome vodonika (npr. aluminijum(III)-hlorid, AlCl3). Ova najšira definicija je u svakodnevnoj primeni u neorganskoj hemiji nepraktična, jer Brenštad-Lorijeva teorija daje daleko praktičnije a opet dovoljno precizno objašnjenje istih. Ipak, Luisova teorija ima poseban značaj u kompleksnijim reakcijama gde se mehanizmi mnogih organskih reakcija objašnjavaju upravo preko Luisovih kiselina kao katalizatora reakcije.

1

Najvažnije kiseonične neorganske kiseline su azotna, azotasta, sumporna, sumporasta, fosforna, ugljena, hlorna i borna kiselina. [1] U daljem tekstu biće obraĎena tehnologija proizvodnje kao i analiza sumporne, azotne i fosforne kiseline.

2

1. Tehnologija proizvodnje
1.1. Sumporna kiselina
Sumporna kiselina je hemijsko jedinjenje molekulske formule H2SO4 i spada u klasu neorganskih kiselina. [1] Koristi se u mnogim procesima i jedno je od najvažnijih neorganskih jedinjenja. Njena proizvodnja i danas služi kao indikator industrijske aktivnosti zemlje. Širom sveta 65% se koristi za proizvodnju fosfornih i azotnih Ďubriva, dok se u zapadnoj Evropi samo 31% upotrbljava u ove svrhe. U Saveznoj Repulici Nemačkoj 90% proizvedene sumporne kiseline koristi se u hemijskoj industriji za dobijanje neorganskih hemikalija (npr. fluorovodonične kiseline, aluminijum sulfata itd.), i organskih proizvoda (npr. boja, eksploziva, sapuna, deterdženata, lekova, veštačkih vlakana itd.). [2]TakoĎe, služi i za punjenje akumulatora, rafinisanje ulja, zatim kao dehidrataciono sredstvo, pri organskim procesima kao što su nitrovanje, i esterifikacija, u metalurgiji, galvanotehnici itd. [3] Retko se koristi čista sumporna kiselina. Najčešće se koristi njen 96-98% rastvor. Svetska proizvodnja sumporne kiseline iznosi oko 100 miliona tona godišnje. [1]

1.1.1. Fizička i hemijska svojstva
Sumporna kiselina je uljasta tečnost, bez boje i mirisa. Kod industrijske sumporne kiseline dozvoljen je veći stepen nečistoća, i kod nje boja ide od bezbojne do žućkaste. Veoma je polarno jedinjenje, meša se sa vodom u svim odnosima uz oslobaĎanje velike količine toplote. Vrlo je higroskopna, u dodiru sa organskim materijama dehidratiše ih. [1] Otrovna je, a u dodiru sa kožom izaziva opekotine. Jedna je od najjačih neorganskih kiselina i spada u najjača oksidaciona sredstva. Metale sa negativnim redoks potencijalom razara uz oslobaĎanje vodonika. Bakar, živu i srebro razara uz oslobaĎanje SO2. Azeotropska smeša kiseline i vode sadrži 98,3% H2SO4 i 1,7 % H2O i ključa na 338oC, a gustina takve kiseline je 1,843 g/cm3. Disosuje u dva stepena, te gradi dve vrste soli, hidrogensulfate i sulfate. Na temperaturi od oko 450oC potpuno se razlaže na SO3 i H2O. [3]

1.1.2. Struktura molekula
Iz molekulske formule sumporne kiseline jasno je da se ona sastoji od jednog atoma sumpora, dva atoma vodonika i četiri atoma kiseonika koji su meĎusobno povezani kao što je prikazano na Slici 1. [3]

3

Proizvodnja SO2 i njegovo prečišćavanje 2. Struktura molekula H2SO4 1. što se može prikazati sledećim zbirnim reakcijama: 4FeS2 +11O2 → 2Fe2O3+8SO2 3FeS2+8O2 → Fe3O4+6SO2 Ove reakcije su jako egzotermne i služe za proračun materijalnog i toplotnog bilansa. uskovitlanim slojem i sa fluidizovanim slojem). Kontaktnim postupkom. 4 . kao što je elementarni sumpor (najbolja sirovina). [3] Oksidacija sumpor-dioksida do sumpor-trioksida i njegova naknadna konverzija do sumporne kiseline trenutno se gotovo isključivo vrši kontaktnim postupkom. etažnim. Postupkom tornjeva (nitrozni postupak). i sulfati (CaSO4.900oC.O 107 o 123o S O H 101o O O H Slika 1. Pirit se prži u raznim tipovima peći (rotacionim. i 2. pirit-FeS2 (sa sadržajem sumpora od 50%). a posebno dvostrukim kontaktnim postupkom[2]. Postoje razne sirovine za doijanje SO2. Kod nas se SO2 proizvodi iz pirita prženjem. Apsorpcija SO3. sa lebdećim tj. MgSO4) koji se retko koriste.1. Prženje se izvodi vazduhom sa viškom od 5% od teorijski potrebne količine na temperaturi od 850 . Kod oba postupka razlikuju se tri faze proizvodnje: 1. SO2 i apsorpcije nastalog sumpor-trioksida. Ovi postupci se meĎusobno razlikuju u načinu oksidacije sumpor-dioksida. sulfidne rude (ZnS. PbS itd). CuS. Polazni materijali za proizvodnju sumporne kiseline Sumporna kiselina se proizvodi na dva načina: 1.3. jer je ekonomičniji i omogućuje dobijanje 100% kiseline. Oksidacija SO2 u SO3 i 3. SO3.

Mokro prečišćavanje se izvodi u mokrim elektrostatičkim filtrima i tornjevima za pranje i hlaĎenje gasne smeše. prašina od izgoretine (razni oksidi metala). CuO. Šematski prikaz kontaktnog postupka dobijanja sumporne kiseline 5 . Fe2O3. Ovde se odstranjuju gasovite primese arsena. koncentrovana kiselina (99. As2O3 . Ostatak gasa čine vazduh. kao i druge gasovite primese u tragovima. ZnO. CaO itd.5% H2SO4). Proces proizvodnje sumporne kiseline kontaktnim postupkom Kontaktni postupak otkriven je 1839. vrši se heterogena kataliza. takoĎe poznatu kao dvostruku apsorpciju ili dvostruku katalizu. godine u Engleskoj. selena i fluora (katalitički otrovi).HF. [3] 1.1. ali je komercijalno počeo da se koristi mnogo godina kasnije. Ovakav gas po izlasku iz peći ima temperaturu od oko 700oC. SeO2 .Tokom prženja sumpor iz pirita sa kiseonikom iz vazduha daje SO2. [3] Sva novija kontakt postrojenja koriste meĎuapsorpciju.[4] Postupak je naziv je dobio po tome što se SO2 oksidiše vazdušnim kiseonikom u kontaktu sa površinom čvrstog katalizatora. Cu2O. Pored sumpordioksida nastaju još oksidi primesa kao što su: As2O3. Danas se 99% od ukupno proizvedene količine sumporne kiseline proizvodi ovom metodom.4. SeO2 (gasovi) i čvrsti oksidi FeO. Tu se odstranjuju mehaničke nečistoće. pa se kataliza vrši na površini katalizatora tj. Prečišćavanje se vrši suvim i mokrim postupkom:   Suvo prečišćavanje se izvodi u prašnim komorama i elektrostatičkim filtrima. Pržionični gas sadrži svega 10–15% SO2 . S Sagorevanje sumpora SO2 O2 Pretvarač i hladnjak 1 2 3 SO2 SO3 O2 SO2 SO3 O2 Početni adsorpcioni toranj H2O H2SO4 Završni adsorpcioni toranj O2 SO2 SO3 O2 4 H2O H2SO4 98-99% H2SO4 skladištenje Otpremanje Slika 2. zbog potrebe da se dobije jaka. Katalizator i reagensi su u različitim agregatnim stanjima (čvrsto i gasovito). Ovaj proces je detaljno šematski prikazan na Slici 2.

grafički je prikazana zavisnost prinosa SO3 od temperature. V2O5. ma prinos sumpor-trioksida utiču temperatura. Recirkulacija male količine kiseline do tornjeva. Smeša se potom ponovo hladi i odvodi do završnog adsorpcionog tornja. ali veći deo proizvoda se skladišti. Nakon trećeg sloja oko 95-96% sumpordioksida je prevedeno u sumpor-trioksid.U toku ovog postupka dešavaju se sledeće reakcije: S+O2→SO2 SO2+1/2O2↔SO3 SO3+H2O→H2SO4 ili zbirno: S+3/2O2+H2O→H2SO4 Sumpor i kiseonik reagiju na 1000°C i nastaje sumpor-dioksid a zatim se vrši hlaĎenje do 420°C. Smeša se zatim odvodi do početnog adsorpcionog tornja gde se vrši hidratacija sumpor-trioksida i nastaje sumporna kiselina. Na Slici 3. 100 80 % prelaza SO2 u SO3 ( procenat konverzije) 60 40 20 0 0 200 400 600 800 o 1000 1200 Temperatura [ C ] Slika 3. Grafički prikaz zavisnosti prinosa SO3 od temperature 6 . može se izvesti dodatkom vode. a zatim smeša ulazi u drugi sloj katalizatora. a onda hidratiše i prevodi u sumpornu kiselinu koncentracije 98-99%. Smeša se zatim zagreva na 420°C i uvodi u četvrti sloj katalizatora što dovodi do ukupne konverzije od 99. Ovo je egzotermna reakcija. Razmenjivačem toplote vrši se hlaĎenje do 400°C. tako da gas izlazi na 600°C. Oko 60-65% SO2 se prevodi u SO3 u prvom sloju nakon 2-4 sekunde kontakta. [4] Tokom oksidacije sumpor-dioksida do sumpor-trioksida.7% sumpor-dioksida u sumpor-trioksid. pritisak i koncentracija reagujućih gasova. a u cilju prikupljanja još sumpor-trioksida. SO2 i O2 se uvode u pretvarač koji sadrži četiri različite komore sa katalizatorom vandijum(V)oksidom.

Nosač katalizatora može da bude silikagel. Mehanizam delovanja je prikazan sledećim reakcijama: 2V2O5+2SO2 →2VOSO4+V2O4 2VOSO4 +V2O4 →2V2O4+2SO3 2V2O4+ O2 →2V2O5 Tokom vremena katalizator gubi katalitičku aktivnost. Optimalne temperature u praksi kreću se u granicama od 450–500oC.Iz dijagrama se vidi da je na temperaturi od 300oC prinos skoro 100%. trinitrotoluen). prečišćavanja metala u metalurgiji kao i za procese nitrovanja u organskim sintezama. što se u praksi realizuje viškom vazduha. Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin. keratinom. V2O5. kontaktni reaktor i razmenjivači toplote. Fizička i hemijska svojstva Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3. [3] 1. Transformacijom izraza za konstantu ravnoteže reakcije oksidacije SO2.[5] 1. koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo. Jako je 7 . koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži. veštačke svile kao i za odvajanje srebra od zlata. plastičnih masa. ali je reakcija vrlo spora. dok je njena upotreba u industriji još značajnija. Bela pušljiva azotna kiselina. veštačkih Ďubriva (amonijum-nitrat). Kao katalizator najviše je u upotrebi vandijum(V)-oksid. koja je praktično anhidrirana kiselina teoretske ili približne jačine. azotna kiselina se koristi i za proizvodnju boja. [1] TakoĎe. U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje. dobija se: c(SO3)/c(SO2)=K·(c(O2))1/2 Prinos SO3 na bilo kojoj temperaturi je veći ako je veća koncentracija kiseonika. pri čemu je prinos SO3 manji ali je brzina reakcije veća. Upotrebom katalizatora proces konverzije se ubrzava. U laboratoriji.1. azotna kiselina je veoma važan reagens. Temperatura ne sme da prelazi 620oC. Tehničko izvodjenje konverzije vrši se u kontaktnim pećima različite konstrukcije. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati.2. SiO2. Kontaktno odeljenje čine predgrejač.2.anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradeći hidronijum jon (H3O+). Prvi ju je sintetisao Jabir ibn Hajan negde oko devetog veka pre nove ere. Azotna kiselina Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina. molekulske formule HNO3. stoga mora s vremena na vreme da se menja delimično ili potpuno. Kod prvih se kontaktna masa nalazi na etažama a kod drugih u cevima. Najčešće se primenjuju etažne i cevne peći.

NaNO3 i oksidacijom vazdušnog azota ali se zbog neefikasnosti ove metode više ne koriste. zbog čega se koristi u spremanju carske vode. Struktura molekula Molekul azotne kiseline izgraĎen je od jednog atoma azota. [1] 1.2. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 4. te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaračima.3 Postupak proizvodnje azotne kiseline Dugi niz godina azotna kiselina se proizvodila iz čilske šalitre. odavajući žuta do crvena isparenja. [1] Postojana je na veoma niskim temperaturama. posebno pri većim koncentracijama. koji su veoma velika i važna grupa jedinjenja. U današnje vreme isključivo se koristi kontaktna (direktna) oksidacija amonijaka koja se može prikazati sledećim reakcijama: 4NH3+5O2→4NO+6H2O 2NO+O2→2NO2 3NO2+H2O→2HNO3+NO ili zbirno: NH3+2O2→HNO3+H2O [4] 8 . koja može da rastvara zlato i platinu. prvenstveno vodi i etanolu.2. i do 40°C. Može da izreaguje čak i sa površinskim slojem plemenitih metala.oksidaciono sredstvo.2. nitrata. [5] O 120 pm 140 pm O H N 130o 102o O Slika 4. Većina je polarna.52 g/cm3 koja lako isparava.[5] Na sobnoj temperaturi ona je bezbojna tečnost gustine 1. Azotna kiselina gradi veliki broj soli. Struktura molekula HNO3 1. tri atoma kiseonika i jednog atoma vodonika.

dok voda ostaje vezana za sumpornu kiselinu. 2-10% rodijum) u obliku mreže izraĎene od niti legure debljine 0.05mm. a vodonikom ili metanom mogu se prevesti u amonijak ili gasoviti azot. [4] Postupak se zasniva na činjenici da smeša razblažene azotne i koncentrovane sumporne kiseline ključa na višoj temperaturi od 100% azotne kiseline. godine Ostwald prvi put ostvario katalitičku oksidaciju amonijaka u prisustvu Pt katalizatora. Reaktor sadrži katalizator.4% azotna kiselina. temperatura u reaktoru je 750-920°C. koncentracije 61-65% uglavnom zadovoljava potrebe. a izlazna smeša gasova sadrži 11% azot-oksida. [5] Ovaj poslednji korak je neophodan jer bi se običnom destilacijom može da se dobije svega 68. Otpadni gasovi sadrže azot-oksid ili azot-dioksid. [5] Kontaktna oksidacija amonijaka za dobijanje azotne kiseline šematski je prikazana na Slici 5. Otpadni gas A P S O R B E R 90%HNO3 para 65%HNO3 98% H2SO4 75%H2SO4 tečnost 10%NH3 NO Reaktor O2 vazduh H2O vazduh Hladnjak NO O2 Slika 5. [4] 9 . leguru Pt-Rh (90-98% platina. Tragovi oksida azota mogu biti uklonjeni. kako bi došlo do oksidacije azot-oksida a zatim i njegove hidratacije do 61-65% azotne kiseline. kada je 1908. udeo HNO3 u razblaženoj kiselini treba povećati.Kontaktna oksidacija amonijaka primenjuje se od početka XX veka. Šematski prikaz proizvodnje azotne kiseline kontaktnom oksidacijom amonijaka Proces se odvija na povišenom pritisku. [4] Razblažena kiselina. Svetska proizvodnja azotne kiseline iznosi oko 30 miliona tona godišnje. Ako se želi dobiti koncentrovana kiselina. [5] Nakon hlaĎenja vrši se uvoĎenje u apsorber u koji se takoĎe uvodi i voda i još vazduha. [5] Koncentracija azotne kiseline može se povećati daljim uvoĎenjem dobijene kiseline u toranj sa 98% sumpornom kiselinom. [4]Pare azotne kiseline se hlade i kondenzuju u koncentrovanu kiselinu. a vreme kontakta iznosi 3x10-4 sekundi. [4] Oksidacija amonijaka do azot-oksida vrši se vazdušnim kiseonikom. Zato će pri zagrevanju ove smeše isparavati isključivo azotna kiselina. [5] Na vrhu tornja izdvojiće se 90% azotna. a na dnu 75% sumporna kiselina. što podrazumeva niže investicione troškove kao i dobijanje jače kiseline. reakcija je povratna i egzotermna.

Fosforna kiselina se može koristiti za uklanjanje rĎe. je bistar. makar jedan deo ortofosforne kiseline se kondenzuje u polifosfornu kiselinu. ali postoje polemike u vezi njenih uticaja na zdravlje. Od navedenih kiselina najveći značaj ima ortofosforna kiselina H3PO4. bezbojan. FePO4. Fosforna kiselina Fosforna kiselina mineralna neorganska kiselina koja se javlja u tri oblika: 1. mada netoksičan kada je razblažen. Proizvodnja vodonik-halogenida. čeličene alate ili površine. Metafosforna kiselina. [6] Većina ljudi a čak i hemičara ima običaj da ortofosfornu kiselinu naziva fosfornom kiselinom. Kada je vodeni rastvor fosforne kiseline i/ili fosfata razblažen. viskozan i sirupasta je tečnost. Fosforna kiselina kao dodatak hrani (aditiv E338) koristi se za zakišeljavanje hrane i napitaka. bez mirisa. neisparljiv. Fe2O3 (rĎa). H3PO4 2. H4P2O7 Oksidacioni broj fosfora u navedenim kiselinama je +5. kiseonika -2 a vodonika +1.3.1. smatra se da svih 85% čini ortofosforna kiselina. NaCl(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HCl(g) NaBr(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HBr(g) NaI(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+ HI(g)  Uklanjanje rĎe. Prefiks orto se koristi da bi se ova kiselina razlikovala od ostalih fosfornih kiselina koje se nazivaju polifosfornim kiselinama. što je i ime po IUPAC nomenklaturi za ovo jedinjenje. Ovo je uobičajena metoda za laboratorijsko dobijanje vodonik-halogenida. Dodatak hrani. 85% rastvor može biti korozivan. Pirofosforna kiselina. [4] Upotreba fosforne kiseline:  Kao reagens. Zbog toga što je koncentrovana kiselina. Nakon tretmana. Zbog visokog procenta u ovom reagensu. Čist 75-85% vodeni rastvor koji se najčešće upotrebljava. direktnim nanošenjem na zarĎalo gvožĎe. Fosforna kiselina reaguje sa halogenidima i nastaju vodonik-halogenidi u gasovitom stanju. HPO3 3. u crni gvožĎe-fosfat. ali mnogo češće se koristi u vidu gela. Odstranjivač rĎe je ponekad zelenkasta tečnost pogodna za potapanje. Ortofosforna kiselina. crna prevlaka gvožĎe-fosfata se može ukloniti i ostaje čista metalna površina.   10 . Ona prevodi crvenkasto braon gvožĎe(III)-oksid. oni su u ravnoteži ili će ravnoteža biti postignuta nakon izvesnog vremena kada su praktično sve fosforne/fosfatne jedinice u orto obliku. ali radi označavanja i jednostavnosti. Fosforna kiselina se veoma često koristi kao vodeni rastvor 85% fosforne kiseline.

godine.4% P2O5 i topi se na 42. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 6.3. Iskristalisana 100% kiselina sadrži 72. Ka2 i Ka3 a daju se za temperaturu koja iznosi 25°C. [1] U prirodi su rasprostranjeni u vodi nerastvorljivi tercijerni fosfati. koji služe kao sirovina za proizvodnju fosforne kiseline. četiri atoma kiseonika i tri atoma vodonika. Struktura molekula Molekul fosforne kiseline izgraĎen je od jednog atoma fosfora. Fosforna kiselina koristi se u stomatoligiji i ortodonciji za čišćenje površine zuba na koju idu plombe i stomatološki aparati.6% P2O5. koje se obeležavaju sa Ka1. Za svaku od reakcija disocijacije postoji kiselinska konstanta disocijacije. što se može prikazati sledećim reakcijama: H3PO4(s)+H2O(l)↔H3O+(aq)+H2PO4-(aq) H2PO4-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+HPO42-(aq) HPO42-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+PO43-(aq) Nakon prvog stupnja disocijacije nastaje anjon koji se naziva dihidrogen fosfat. pravljenje fosfata za omekšavanje vode. masovno se proizvodi i na raspolaganju je u velikim količinama po povoljnim cenama. Fizička i hemijska svojstva Svojstva fosforne kiseline meĎu prvima je opisao Robert Bojl 1680. 1. TakoĎe se koristi za uklanjanje naslaga na zubima pre njihovog izbeljivanja. Spada u kiseline srednje jačine. 1. Ipak.2. U medicini. tvrdi i u vodi lako rastvorljivi kristali. fosforna kiselina se koristi i za proizvodnju fosfornih veštačkih Ďubriva. Na tržištu se mogu naći sledeće koncentracije kiseline: 75% sa 54. [1] Pored navedenog.3% P2O5. nakon drugog nastaje hidrogen fosfat a nakon trećeg fosfat ili ortofosfat anjon. Fosforna kiselina na sobnoj temperaturi ima težnju da kristališe pri čemu nastaju bezbojni. Meša se sa vodom u svakom odnosu. proizvodnju natrijum i amonijum fosfata. [6] Triprotonska je kiselina što znači da jedan molekul ove kiseline u vodenom rastvoru može da disosuje do tri puta pri čemu u svakom stupnju odaje jedan H+ jon. zatim 80% sa 58% P2O5 i 85% sa 61.1.35°C.3. kao i za izradu kondenzovanih fosfata za dobijanje raznih sredstava za čišćenje. [6] 11 .

Veoma je skup proces zobog temperature koja iznosi 2000°C. kalcita. Ukupna svetska proizvodnja iznosi oko 850 hiljada tona godišnje. gde je R: F. Sruktura molekula H3PO4 1. mokrim postupkom. godine. Fosforiti su minerali sedimentnog tj. Od ukupno proizvedene količine. Sagorevanja P4 do P4O10 3. Termički postupak dobijanja fosforne kiseline Termički postupak se koristi samo za dobijanje koncentrovane kiseline (75-85%) i kako bi se dobio čist proizvod. Apsorpcije P4O10 u vodi. Elektrotermijskog dobijanja P4 2. 1. kvarca. dolomita i glinenih čestica. OH i Cl.3. godine. i preko 90% se proizvodi trenutno. [6] Ovaj postupak bio je važan do 1920. 12 .3. sa opštom formulm 3Ca3(PO4)xCaR2 ili Ca10(PO4)6R2. i 2. kada je termički proces dobijanja fosforne kiseline počeo da dobija na značaju.3.O 112o 152 pm 157 pm O H P O O 105 o H H Slika 6. MeĎutim. Fosforna kiselina se može dobiti na dva načina: 1. Sastoje se od zrna fosfata. 88% 1974. Postupak proizvodnje fosforne kiseline Kao sirovine za proizvodnju fosforne kiseline koriste se apatiti i fosforiti. oko 90% se dobija ekstrakcionim postupkom. mokri postupak dobijanja je ponovo počeo da se koristi zbog poboljšanja dizajna postrojenja: 60% od ukupno proizvedene količine fosforne kiseline proizvedeno je ovim postupkom 1954.1. Ekstrakcionim tj. godine. [4] Sastoji se od: 1. biogenog porekla. Termičkim postupkom.3. Apatit su minerali vulkanskog porekla.

[6] Tečni P4 Vazduh Reakcioni toranj H2O Р4О10 + Elektrostatički filter Izlazni gasovi H2O H3PO4 Hladnjak 85 % H3PO4 Na upotrebu Slika 7. Dobijeni tečni fosfor se potom sagoreva u dvostrukom višku vazduha prema sledečoj egzotermnoj reakciji: P4(l)+5O2(g)→P4O10(g) Apsorpcija nastalog fosfor(V)-oksida može se prikazati reakcijom: P4O10(g)+6H2O(l)→4H3PO4(aq) Na Slici 7. Sirovi fosfati sadrže 30-40% P2O5.Suština postupka je u elektrotermičkoj redukciji sirovih fosfata na temperaturi od 1400-2000°C. dat je prikaz uprošćene šeme termičkog postupka dobijanja fosforne kiseline. Ovako dobijeni fosfor sagoreva do fosfor(V)-oksida koji se potom apsorbuje uu vodenom rastvoru fosforne kiseline. Uprošćena šema termičkog postupka doijanja fosforne kiseline 13 . kada se dobija tečni fosfor. Procesi koji se odigravaju pri termičkom postupku mogu se prikazati sledećim reakcijama: Ca10(PO4)6F2+15C+6SiO2→3P2(g)+15CO+3Ca3Si2O7+CaF2 Gasoviti fosfor nakon prečišćavanja gasne smeše kondenzuje se vodom i hladi na temperaturi od 60°C.

šematski je prikazan mokri postupak dobijanja fosforne kiseline: [4] Gasovi Fosfatna stena 93% H2SO4 HF SiF4 Mlin Reaktor CaSO4 Filter H3PO4 CaSO4x2H2O (Gips) Razblažena H3PO4 Isparivač 75% H3PO4 (54% P2O5) Absorber H2SiF6 Razblažena H3PO4 Slika 8. Snabdeveni su mešalicom koja ostvaruje 400-600 obrtaja u minuti i cevima za odvod gasova i para. Ekstrakcioni (mokri) postupak dobijanja fosforne kiseline Mokri postupak dobijanja fosforne kiseline može se prikazati sledećim reakcijama. Radi boljeg ujednačavanja pada koncentracije P2O5 i H2SO4 u reaktoru. Šematski prikaz mokrog postupka dobijanja fosforne kiseline Proces razlaganja sirovog fosfata izvodi se u reaktorima-ekstraktorima velike zapremine.3.1. [6] 14 . Iskorišćenje P2O5 je oko 95%. a kojim tokom će ići proces zavisi od toga koji od izvora fosfata se koristi: Ca3(PO4)2+3H2SO4→2H3PO4+3CaSO4 ili CaF2xCa3(PO4)2+10H2SO4+20H2O→10(CaSO4x2H2O)+2HF+6H3PO4 ili Ca5F(PO4)3+5H2SO4+10H2O→5(CaSO4x2H2O)+HF+3H3PO4 Na Slici 8. sirovi fosfat i sumporna kiselina postepeno se uvode a višak toplote odvodi se preko vakuum isparivača.2. Na ovaj način može da se koristi sirov fosfat krupnijih zrna i da se skrati vreme boravka u reaktoru.3.

Uparavanjem pod vakuumom sa padajućom strujom tečnosti. Mehaničko prečiščavanje (taloženje. [6] Filtracijom čvrstog gipsa. 4. izoamil alkohol itd. [6] 15 .Fosfatna stena je samlevena i pomešana sa razblaženom fosfornom kiselinom u mlinu. Postrojenja za ekstrakciju su izuzetno skupa. [4] Koncentrovanje kiseline vrši se: 1. ali ovo nije primarni izvor ove radioaktivne supstance. cikloheksanol. 3. U reaktoru se vrši zagrevanje do temperature koja iznosi od 75-80°C. pesticidima. Fizičko prečišćavanje (solvent ekstrakcija primenom organskih rastvarača kap što su n-butanol. Uparavanjem pod vakuumom uz prisilnu cirkulaciju. [4] Neprečišćena tj. Prečišćavanje ekstrakcione fosforne kiseline obuhvata: 1. H2SiF6 se isporučuje kao 20-25% vodeni rastvor za fluorisanje vode za piće. koji se javlja u mnogim fosfatnim stenama. Hladan vazduh odnosi iz reaktora nusprodukte. Uranijum. 3. 4-8h. Zatim se dalje odvodi do reaktora u koji se uvodi 93% sumporna kiselina. filtracija. kao i za zaštitu drveta. Isparavanje vode do sadržaja P2O5 od 54% nije obavezno. pa je ovaj način dobijanja opravdan samo u slučaju kada je i cena uranijuma visoka. centrifugalna separacija). sirova fosforna kiselina može se koristiti samo za proizvodnju mineralnih Ďubriva. može se izdvojiti iz razblažene fosforne kiseline nakon filtracije. Hemijsko prečišćavanje (dodavanje reagenasa radi prevoĎenja primesa u taloge). CaSO4x2H2O. 2. Fluorosilikatne soli se koriste u keramici.). izdvaja se razblažena fosforna kiselina (sadržaj P2O5 je 28-35%). 2. Uparavanjem sa uronjenim cevima koje se greju vrelim gasom ili Uparavanjem atomiziranjem rastvora u gasnim strujama. HF i SiF4 do absorbera u kome se prevode u H2SiF6 prema sledećim reakcijama: 4HF+SiO2→SiF4+2H2O 2HF+SiF4→H2SiF6 3SiF4+2H2O→2H2SiF6+SiO2 Nastaju dva korisna nusprodukta.

Sumporna kiselina je jaka korozivna kiselina i može biti jako opasna ako se njome nepropisno rukuje. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. 5. Količina uzorka treba biti dovoljna za obavljanje svih analiza. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. 2. Treba izbegavati svaki kontak sa kožom ili očima. Standardna metoda ispitivanja za analizu sumporne kiseline Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 223-96.1. Ukoliko nije drugačije naznačeno. trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. Suština metode ispitivanja je u tome da se izmereni uzorak kiseline razblaži u vodi. Analiza 2. Ukupna kiselost Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje ukupne kiselosti 75-99% sumporne kiseline. 6. Za merenje uzorka koriste se dve metode. Uzorak za analizu u jednoj boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. 2. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. Čistoća reagenasa. 2. i Arsena Reagensi koji se koriste tokom svih analiza. Deli cev i zmija cev metoda ispitivanja. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. Osim ako nije drugačije naznačeno.2. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193.1. Na kraju. Ukupne kiselosti Specifične težine po Baume-u Neisparljivih materija GvožĎa Sumpor-dioksida. Čistoća vode. a zatim titriše 16 .1. 4. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. 3. U suprotnom. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. a obuhvata odreĎivanje: 1.

Ubaciti cev i usisati odgovarajuću količinu uzorka. g 1. u zavisnosti od jačine kiseline. cev nagnuti tako da se kiselina vrati skoro do krivine kraćeg kraka. Ukloniti štipaljku i ispustiti uzorak u pehar.5 N rastvora natrijum-hidroksida.6 2.1. Prisustvo drugih kiselina i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid utiče na preciznost ove metode ispitivanja.1. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač.9 do 2. Natrijum-hidroksid.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. Odmah nakon brisanja.8 2. 17 . Nakon toga.4 2.7 2. Standardni rastvor (1.9 Zatim treba okrenuti cev i višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu obrisati kiselinu sa dugog kraka.2 2. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL.5 do 2. Voda treba da teče sve dok se sva kiselina ne ispere sa Deli cevi. Dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. a zatim titrisati uzorak do pojave roze boje. Spojiti kratki krak sa rezervoarom za vodu pomoću gumene cevi koja je na donjem kraju zatvorena štipaljkom. Tabela 1.standardnim rastvorom natrijum-hidroksida (0. i kako ne bi došlo do stvaranja opekotina. uz fenolftalein kao indikator. Rastvor inikatora fenolftaleina (10 g/L) priprema se rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). maramicu baciti kako bi se izbegao kontak kiseline i prstiju. Količina uzorka za odreĎivanje ukupne kiselosti H2SO4.1 do 2. Ubaciti duži krak cevi u stakleni pehar od 400 mL. % 98 94 90 85 80 77 75 Količina uzorka. 2. Nakon toga isprati duži krak cevi. u kojoj se nalazi oko 100 mL vode.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200.5 N).2.3 do 2.0 do 2.1.1.3 2. izmeriti i zabeležiti masu uzorka.4 do 2. Postupak  „Deli cev“ metoda ispitivanja . 2. metanola ili izopropanola. Reagensi 1. Posle merenja. Zabeležiti temperaturu 0.1. skupljajući ostatke ispiranja u peharu.2 do 2. 2. kao što je prikazano u Tabeli 1.

a zatim istim titrisati uzorak do pojave roze boje.1.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. u g. i W-masa uzorka. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. % = ((VN·0.1. Zabeležiti temperaturu 0. Potisnuti uzorak iz cevi vodom iz boce za pranje. u zavisnosti od jačine kiseline. i t.3. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. Ukloniti cev i oprati je spolja od kiseline. 3. kao što je prikazano u Tabeli 1. Sakupiti sve ostatke od pranja u pehar i dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. Zavrtite nežno pehar tokom pranja. „Zmija cev“ metoda ispitivanja . Kapilaru cevi potopiti u oko 100 mL vode koja se nalazi u peharu od 400 mL. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. Okrenuti cev tako da se dvostruko koleno cevi naĎe u horizontalnom položaju. Izračunati procenat ispitivane sumporne kiseline prema sledećoj jednačini: H2SO4. Obrisati kiselinu sa kapilare višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu. Proračun 1. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. 2.04904)/W)·100 gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida. 2. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. Odmah baciti iskorišćenu maramicu kako bi se izbegle opekotine na prstima. Ubaciti kapilarni kraj cevi usisati odgovarajuću količinu uzorka. Oprati cev sa 50 do 70 mL vode. 18 . Izmeriti i zabeležiti masu uzorka.5 N rastvora natrijum-hidroksida. Ako je neophodno. 4. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL.01%. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti.

2. Proračun 1. i pustiti ga.2. 2. Očitati vrednost na hidrometru kada se umiri. Tačno očitavanje na hidrometar skali jeste ona tačka na kojoj površina tečnosti seče skalu.5 ° C (60 ° F).5°C (60°F).2° Baumea. 19 .2. Ubaciti hidrometar u uzorak. po Baume-u.5/15. Potisnuti ga na oko 3 mm ispod nivoa na kome će plutati. žari se. težina = 145 ―[145 /(sp gr 15. tako da slobodno lebdi.3. Prikazati vrednost Baume specifične težine sa tačnošću od približno 0. i podesiti temperaturu na 15. u prostor bez vazdušnih struja. 2. Specifična težina po Baume-u Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje specifične težine koncentrovane sumporne kiseline.1 jedinice. Izmeren uzorak kiseline isparava.a onda izgleda kao da postaje prava linija koja seče hidrometar skalu.1.1. a zatim se meri masa taloga.2. 2. i kada temperatura postane konstantna specifična težina se očitava sa skale na hidrometru. Postupak Isprati čist cilindar hidrometra sa uzorkom za testiranje. dodati uzorak.1.001%. Donja granica detekcije neisparljivih materija je 0. pri temperaturi od 15. Specifična težina po Baume-u odreĎuje se na 15.1.5 ° C(60/60 ° F) )] Suština metode je u tome da se uzorak sumporne kiseline stavlja u cilindar hidrometra. Neisparljive materije Ova metoda ipitivanja obuhvata gravimetrijsko odreĎivanje neisparljivih materija u sumpornoj kiselini. pomoću hidrometra u rasponu od 57 do 66.5 ± 0.1. Izračunati specifičnu težinu za kasnije proračune u skladu sa sledećom jednačinom: sp gr = 145 / (145 – Baume sp. težina) 2. Odrediti ovu tačku postavljanjem oka neznatno ispod nivoa tečnosti i polako ga podizati do površine.2.5° F). Postaviti cilindar u vertikalni položaj.3 ° C (60 ± 0. Baume specifična težina je jedinica gustine na osnovu specifične težine i definisana je sledećom jednačinom: Baume sp. prvo se vidi kao iskrivljena elipsa. Zabeležiti očitanu vrednost specifične težine po Baume-u.

1. 2. 2.0001%. OdreĎuje se kolorimetrijski sa 1. kobalt.0001%. do isparivača. Kongo crveni papir. bakar. dodati 200 mL glacijalne sirćetne kiseline na filtrat i razblažiti do 1 L.4. antimon. dok se sve materije ne naĎu u suspenziji. 3. žariti uzorak u peći za žarenje 10 minuta.3. Donja granica detekcije gvožĎa je 0. Rastvoriti 100 g amonijum acetata u oko 600 mL vode. filtrirati. Postupak Očistiti platinastu ili visoko-silikatnu staklenu posudu i staviti u peć za žarenje na 800±25°C (1472±45°F).2. Zatim ohladiti u eksikatoru na sobnu temperaturu i izmeriti težinu sa preciznošću 0.IV). živa(I). najmanje 10 minuta.3. 2. koji sa crnim gvožĎem formira narandžasto-crveni kompleks. Nakon isparavanja.1.masa isparenja i ostatka. Preneti izmereni uzorak koji treba najmanje da teži 50 g.masa isparenja.1 mg. 2.4.1. Amonijum-acetat-rastvor sirćetne kiseline.1 mg.1. g D. kalaj (II. Rastvoriti oko 500 mL amonijum hidroksida u 500 mL vode i promešati.uzorak.10-fenantrolinom (ortofenantrolin). g W.1. Gvožđe Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje gvožĎa u sumpornoj kiselini. 2. 20 . Rastvor amonijum-hidroksida (1+). % = ((R-D)/W)·100 gde je: R. Ohladiti posudu u eksikatoru na sobnu temperaturu i brzo izmeriti težinu uzorka sa preciznošću 0. ili da bude dovoljne težine da prinos ne bude manji od 1 mg taloga. kadmijum. cink i nikl. Prikazati vrednost procenta neisparljivih materija sa preciznošću 0. U toku ispitivanja smetnju mogu praviti hrom.2. Proračuun 1. svo vreme treba koristiti klješta. Tokom rukovanja sa zagrejanom posudom.1. g. Promešati uzorak obrtanjem boce. Intenzitet formirane boje se meri fotometrom koji je kalibrisan standardnim rastvorom gvožĎa. Reagensi 1. Izračunati procenat neisparljivih materija prema sledećoj jednačini: Neisparljive materije.

4.2. 21 . standardni rastvor ( 1 mL=0. i razblažiti do 1 L. uz mešanje nakon dodavanja svakog od njih: 1 mL rastvora hidroksilamin hidrohlorida. naĎeno na osnovu kalibracione krive.0001%. GvožĎe. filtrirati i razblažiti do 1 L. Iz kalibracione krive odrediti miligrame gvožĎa koji odgovaraju posmatranoj absorbanci uzorka.01 mg Fe). Rastvor 1.0 (zbog Kongo crvenog papira).10fenantrolina. razblažiti vodom do oznake. Izračunati procenat gvožĎa prema sledećoj jednačini: GvožĎe. Staviti 70-mm levak u volumetrijski balon od 100 mL i dodati 50 mL vode. Oprati grlo balona sa odprilike 5 mL vode. dodati 1 mL hlorovodonične kiseline. Rastvoriti 100 g hidroksilamina u oko 600 mL vode. % = (M/(W·1000))·100 gde je: M. 5. Dodati zatim 5 mL rastvora amonijum-acetata.uzorak. Ukloniti levak i lagano dodavati. Ostaviti da stoji oko 15 minuta. 6.3. U balon dodati reagense sledećim redosledom. filtrirati. g. 2. promešati.001 g. dobro promešati. 2. i ostaviti da stoji oko 15 minuta. a blank uzorkom postaviti instrument na nulu absorance.gvožĎe. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini korišćenjem kalibracione krive. 1 g izmerenog uzorka sa preciznošću 0. Rastvor hidroksilamin hidrohlorida (100 g/L). i W. mg. i natrijum-hidroksid (1+1) da bi se obezbedila pH vrednost rastvora u iznosu od 3.4. Prikazati vrednost procenta gvožĎa sa preciznošću 0. Rastvoriti 3 g orto-fenantrolin monohidrata u 500 mL vode.4.1. sa stalnim mešanjem sadržaja u balonu. 5 mL rastvora 1. Postupak Promešati uzorak obrtanjem boce dok sve materije ne budu u suspenziji. Pogledati praksu E 200. Proračun 1. 2.1. Pripremiti lank rastvor koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak.5 do 4.10-fenantrolina (o-fenantrolina) (3 g/L).

1 N). Rastvoriti 4 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti do 1 L. Sumpor-dioksid Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje slobodnog sumpor-dioksida rastvorenog u sumpornoj kiselini. 22 . Ako titracija uzorka zahteva više od 30 mL rastvora natrijumtiosulfata. 5. Ponoviti ceo postupak stavljajući 50 mL vode umesto uzorka u Drehselovoj boci od 125 mL. ponoviti oba postupka. rastvor kalijum-jodata (približno 0.1. Ohladiti pre upotrebe. Normalitet je jedna desetina 0. Sumporna kiselina (1+5). Donja granica detekcije sumpor-dioksida je 0.1.84) i vodu u odnosu 1:5. Isprati cev vodom u boci. Zabeležiti mililitre uzorka koji se koriste i obeležiti ih sa W. Dodati 5 mL sumporne kiseline (1+5) i 2 mL rastvora skroba (indikator) i titrisati 0. Kuvati smesu uz mešanje sve dok se ne dobije tnka providna tečnost. razblažiti vodom do oznake i promešati.5.2. pipetom odmeriti 5 mL kalijumjodat-kalijumjodid rastvora i preneti u bocu i mešati.01 N). Iz poslednjeg cilindra preneti oko 50 mL uzorka u Drehsel bocu i povezati je sa sigurnosnom bocom. gr 1. uz stalno mešanje u 100 ml ključale vode. tretira viškom jodat-jodid rastvora a višak se titriše natrijum-tiosulfatom.tiosulfat. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijumtiosulfata i označiti je sa B.1. standardni rastvor (0. 4.002 %.1. Prebaciti oko 100 mL rastvora natrijum-hidroksida u Drehsel bocu od 250 mL i spojiti je sa Drehsel bocom od 125 mL. Rastvoriti 4 g kalijum-jodata i 100 g kalijum-jodida u vodi i razblažiti do 1 L sa vodom. Isparljivi sumpor-dioksid se absorbuje u alkalnom rastvoru. 2. Propuštati azot u gasovitom stanju negde oko 20 L/h toko 3 sata. 2. 3.2. Pažljivo i uz mešanje pomešati koncentrovanu sumpornu kiselinu (sp. Pipetom odmeriti 100 mL rastvora natrijum-tiosulfata (0.1 N rastvora.5. Pomešati 1 g rastvorljivog skroba sa 5 mg crvenog živa-jodida i sa dovoljno hladne vode kako bi se dobila tanka pasta. i sipati polako. Sumpor-dioksid odvodi se iz uzorka sumporne kiseline nošen strujom azota u gasovitom stanju.Postupak Sigurnosnu bocu isprati azotom.01 N rastvorom natrijum-tiosulfata dok ne nestane plava boja. Kalijum-jodat. Rastvor natrijum-hidroksida (4 g/L).5. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijum-tiosulfata i obeležiti sa A. Rastvor skroba-indikator. Odvojiti bocu u kojoj se nalazi rastvor natrijum-hidroksida i isključiti dovod gasovitog azota. koristeći 2 mL rastvora kalijumjodat-kalijumjodida. sa uzorkom i sa blank uzorkom. Reagensi 1.1 N ) i preneti u volumetrijsku bocu od 1 L. 2. Natrijum.

Rastvor kalijum-jodida (100 g/L). mL 2. Metil crveni rastvor indikatora (5 g/L). filtrirati i razblažiti do 1 L. Olovo-acetat impregrirana staklena vuna.1.5. Rastvor srebro-dietilditiokarbamat (5 g/L piridina). Piridin. Cink 23 . mL A-rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju uzorka. 5.01 ppm. Rastvoriti 100 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti vodom do 1 L. 7.19). 12. Rezultat prikazati u procentima sumpor-dioksida sa tačnošću od 0.6. Natrijum-hlorid. Hlorovodonična kiselina (sp gr 1.rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju blank uzorka. Standardni rastvor arsena (1 mL=0.3. Ovaj rastvor mora biti bezbojan. Rastvoriti 100 g olovo-acetat-trihidrata u 200 mL vode.6. 2. 11. 9. Nakon zasićenja.001 mg As).normalitet rastvora natrijum-tiosulfata. Arsen Ova metoda obuhvata kolorimetrijsko odre]ivanje arsena u sumpornoj kiselini. apsorbije u piridinskom rastvoru srebro-dietilditiokarbamata formirajući crveno obojeni kompleks. 8. Jednom mesečno pripremiti svež rastvor.032)/(W∙sp gr))∙100 gde je: B. Arsen se prevodi u gasovito stanje. Rastvoriti 100 g kalijum-jodida u oko 750 mL vode. 2. čiji se intenzitet odreĎuje fotometrom. ukloniti višak rastvora i sušiti na sobnoj temperaturi. 10. Čuvati impregriranu vuvu u zatvorenoj boci.1. Rastvor kalaj-hlorida (400 g/L). mL N. Donja granica detekcije arsena je 0. 6. Rastvoriti 5 g metil crvenog u 1 L etanola (95%). Rastvoriti 1 g u 200 mL piridina. Izračunati procenat sumpor-dioksida prema sledećoj jednačini: Sumpor-dioksid.2. Koncentrovana hlorovodonična kiselina.uzorak. Natrijum-nitrat. Čuvati u narandžastim bocama. 2. i W.1. Rastvoriti 40 g kalaj-hlorida u smeš od 25 mL vode i 75 mL hlorovodonične kiseline (sp gr 1.1. Pogledatipraksu E 200. Reagensi 1.189).Proračun 1.001%. 3. 4. % = (((B-A)∙N∙0. Rastvor natrijum-hidroksida (100 g/L).

sa preciznošću 0. Isprati uzorak u agregat boci sa malo vode. Izračunati sadržaj arsena u ppm. Pipetom preneti 3 mL rastvora dietilditiokarbamata u odeljak absorbera.Postupak Iz poslednjeg cilindra prebaciti oko 50 mL uzorka u pehar od 100 mL.2. prema sledećoj jednačini: Arsen. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini koja je korišćena i za kalibracione krive. Zatim dodati 5 Ml hlorovodonične kiseline. i W-uzorak. Promešati rastvor i ostavoti ga da odstoji 15 minuta. Nakon toga.6.6.1. Isprati odeljak absorbera piridinom i preneti ostatke pranja u istu bocu i promešati.1.1 g natrijum-hlorida i staviti na vrelu ploču aspiratora radi isparavanja. sve dok ne bude skoro potpuno suva. preneti rastvor iz absorber odeljka u suvu volumetrijsku bocu od 10 mL. [7] 24 . Zabeležiti uzete mililitre i obeležiti ih sa W. Sa kalibracione krive odrediti miligrame arsena koji odgovaraju posmatranoj apsorbanci. mg 2. Odma spojiti skruber-absorber jedinicu sa agregat bocom i ostaviti da stoji 30 minuta. 2 mL rastvora kalijum-jodida i 8 kapi rastvora kalajhlorida. Razblažiti vodom do 35 mL.Pomoću levka brzo dodati u bocu 3 g cinka. Proračun 1.3. tako da zapremina ne preĎe 30 mL. pripremiti rastvor (blank uzorak) koji sadrži sve reagense ali ne i sam uzorak. Prikazati dobijene rezultate arsena u ppm. 2. ppm=(M∙1000)/(W∙sp gr) gde je: M-arsen odreĎen na osnovu kalibracione krive u mg. a instrument se posešava na nulu blank uzorkom.2.01 ppm. Dodati jednu kap rastvora metil-crveno (indikator).1 g natrijum-nitrata i 0. i rastvor natrijum-hidroksida do pojave žute boje. Dodati oko 0. Spojiti cev skrubera sa bocom u kojo se nalazi olovo-acetat impregrirana staklena vuna i nakvasiti sa 1 kapi rastvora olovoacetata.

2.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. Na kraju. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Suština metode je u tome da se uzorak kiseline razreĎuje vodom. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. Čistoća vode.1. kao i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. U toku ispitivanja prisustvo drugih kiselina.2. Rastvor fenolftaleina (10g/L) se priprema rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). 2. Natrijum-hidroksid. a zatim titriše rastvorom natrijum-hidroksida uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. a odnosi se na analizu ukupne kiselosti azotne kiseline. Ukoliko nije drugačije naznačeno. Čistoća reagenasa. Osim ako nije drugačije naznačeno.2. 25 . 2. pri čemu treba zabeležiti temperaturu rastvora natrijumhidroksida tokom standardizacije. 4. Standardni rastvor (1. Zapaljiva je. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. 2. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. Standardna metoda ispitivanja za analizu azotne kiseline Ova metoda ispitivanja se izvodi prema američkom standardu ASTM E 1584-00. Treba izbegavati udisanje isparenja azotne kiseline i svaki kontak sa kožom ili očima. dalo bi pogrešno visoke rezultate. Indikator. U suprotnom. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. Mere predostrožnosti Azotna kiselina je veoma opasno jedinjenje ako se njome nepropisno rukuje. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom.2.2. Koncentracija je veoma važna u mnogim oblastima primene ove kiseline. u kontaktu sa drugim materijalima može izazvati stvaranje vatre. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. Reagensi Reagensi koji se koriste trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. metanola ili izopropanola. 3. Pogodna je za ispitivanje 50-70% azotne kiseline. Jaka je korozivna kiselina i veoma je jako oksidaciono sredstvo.

Uzorak se u boci dostavlja analitičkoj laboratoriji.6 3. Odmah zatim neophodno je zameniti čep.). mL 2.2 2. kao što je prikazano na Slici 9.3. Krajnja tačka titracije-pojava svetlo roze boje rastvora 26 . Zabeležiti temperaturu 1. Ukloniti čep. i ponovo odmeriti erlenmajer.8 ± 0. a zatim titrisati uzorak do pojave svetlo roze boje. g 3.2 3. a onda zavrteti erlenmajer kako bi se sadržaj u njemu dobro pomešao.4 ± 0.3 4. i odmeriti težinu. zadržavajući vrh pipete tik iznad površine tečnosti. Uzorak za ispitivanje azotne kiseline HNO3. 2.6 5.1 ± 0.2.0 N natrijum-hidroksida. Erlenmajer od 250 mL sa 15 mL vode zatvoriti čepom.9 4.5 ± 0.2.2 3. Zabeležiti utrošenu zapreminu natrijumhlorida.2 3. 3. Tabela 2. Ponovo kloniti čep.2 Nominalna težina. Postupak 1. a zatim koristeći pipetu brzo treba dodati odgovarajuću količinu uzorka ( u zavisnosti od jačine kiseline. kako bi se dobila težina uzorka. kao što je prikazano u Tabeli 2.8 ± 0. Slika 9.0 4. i potom dodati 50 mL vode i četiri kapi rastvora feolftaleina (indikator). % 70 65 60 55 50 Količina uzorka.

3.4.01 do 1. Talog je filtriran i ispran od kiseline. Ako je neophodno. U toku ispitivanja uzorak se rastvara u hlorovodoničnoj i azotnoj kiselini. 2. 4. Nakon dodavanja perhlorne kiseline dolazi do isparavanja rastvora. i dehidratacije silicijuma. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. žari i tretira za ponovnu upotrebu fosfora. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. i t. % = (VN·6301)/W gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida korigovana za temperaturu u trenutku titracije.00 %.3. Ona obuhvata odreĎivanje fosfora u koncentracijama od 0. Zatim se rastvara u višku standardnog rastvora natrijum-hidroksida. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta.01%. Nerastvorljiv ostatak se filtrira. Izračunati procenat ispitivane azotne kiseline prema sledećoj jednačini: HNO3. [8] 2. u g. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. Standardna metoda ispitivanja za određivanje fosfora u rudama gvožđa taloženjem fosfomolibdena i titracijom uz korišćenje azotne kiseline. Proračun 1.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 278-01. Amonijum-molibdat se dodaje talogu fosfomolibdata. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0.2. i W-masa uzorka.2. Višak natrijum-hidroksida se titriše standardnim 27 . kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. a obuhvata odreĎivanje fosfora u rudama gvožĎa.

Standardni rastvor natrijum-hidroksida (0.1 g amonijum-fosfata i ostaviti da stoji bar 24 sata pre korišćenja. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima.400 mL azotne kiseline dodati u pehar od 2 L sa 960 mL vode i ohladiti.1 dodati u rastvor br.. 6. 14. 3. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. Ukoliko nije drugačije naznačeno. Dodati 0. Rastvoriti 25 g kalijum-permanganata u vodi i razblažiti do 1 L. U suprotnom. Amonijum-nitrat. filtrirati a onda dodati 60 mL azotne kiseline i ohladiti. 4. Reagensi 1. Standardna azotna kiselina (0. Koncentrovana fluorovodonična kiselina. Standardizovati rastvor. Natrijum-karbonat. Pomešati jednake zapremine koncentrovane hlorovodonične kiseline (sp gr 1.49) sa 80 mL vode.  Rastvor br. 17. Rastvoriti 0.  Rastvor br. razblažiti do 1 L i promešati.42) preneti u bocu od 1 L. Rastvor indikatora fenolftaleina. Rastvor amonijum-molibdata (kiseli). voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. 5.3.2 uz konstantno mešanje. 7. Pomešati 10 mL koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. Fluorovodonična kiselina (sp gr 1. može izazvati smetnje. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. Vodeni rastvor kalijum-nitrata (10 g/L). 12. 9. Čistoća reagenasa. 13.  Rastvor br 2. 10 mL čiste i bezbijne koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1.19) i vode. 2.1.42) sa 990 mL vode. Vodeni rastvor azotne kiseline (1+99). Rastvor kalijum-permanganata (25 g/L).Staviti 100 g molibdne kiseline (85% MoO3) pehar od 600 mL u kome se nalazi 240 mL vode i dobro promešati. Kada se potpuno rastvori. 28 . Prisustvo vanadijuma. 15.2 g fenolftaleina u 100 mL etanola. Hlorovodonična kiselina (1+1). Osim ako nije drugačije naznačeno. 16.1. 11.15 N). razblažiti do crte i promešati. Pomešati 20 mL koncentrovane bromovodonične kiseline (sp gr 1. Čistoća vode. 10. Rastvoriti 10 g kalijum-nitrata u vodi.15 N). 8. 2.rastvorom azotne kiseline uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. Rastvoriti 100 g gvožĎe-sulfata u 1 L sumporne kiseline. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. Sumporasta kiselina. Rastvor gvožĎe-sulfata. Perhlorna kiselina (70%).15). arsena i titanijuma u toku ispitivanja. Bromovodonična kiselina (1+4).

i uparavati do potpunog sušenja. nakvasiti sa nekoliko kapi vode i dodati 2 mL perhlorne kiseline i 5 mL fluorovodonične kiseline. oprati i očistiti avan. Dodati 10 g amonijum-nitrata i protresti kako i se soli rastvorile. Ostatak isprati toplom vodom i baciti. Baciti filtrat. Postaviti bocu sa isparljivim filtratom ispod levka. dodati 50 mL vode i zagrevati kako bi se rastvorile soli. Korišćenjem toplote upariti filtrat. Filtrirati i isprati ostatak toplom vodom. Dodati azotnu kiselinu sve dok se talog ne rastvori a onda 3 do 5 mL u višku. Filtrirati prethodno dobijen talog papirom guste teksture. Nakvasiti uzorak za ispitivanje sa nekoliko mililitara vode i dodati 25 mL hlorovodonične kiseline po svakom gramu uzorka. Ohladiti. Ponoviti sušenje i merenje uzorka dok masa ne postane kostantna. Ukloniti. S obzirom na to da žuti talog teži ka tome da se podigne. dodati 50 mL vode. Dodati 5 mL azotne kiseline i 20 mL perhlorne kiseline. ohladitina 15°C. Odsustvo vanadijuma-Podesiti zapreminu na 150 mL i temperaturu na 20°C i dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. energično pomerati 10 minuta i ostaviti da stoji 1 sat dok se ne stvori žuti talog. Kuvati kako bi se uklonio sumpor-dioksid i dodavati amonijum-hidroksid sve dok malo istaloženog gvožĎe-hidroksida opstaje pri pomeranju ili mešanju. Ohladiti. Kuvati 1 minut do koagulacije taloga. a onda sa vodenim rastvorom kalijum-nitrata sve dok se ne očisti od kiseline. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-hlorida i dodati natrijum-hidroksid zbog lakmus papira. Dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Rastvoriti ostatak kroz papir sa 10 mL hlorovodonične kiseline (1+1) i isprati sa toplom vodom. Energično pomerati tokom 5 minuta i ostaviti da stoji 20 minuta sve dok se ne stvori žuti talog. Pokriti i zagrevati ispod tačke ključanja sve dok svi rastvorljivi minerali ne budu u rastvoru.2. Filtrirati alkalni rastvor papirom srednje teksture i sakupiti filtrat u pehar od 400 mL. Dodati nekoliko kapi rastvora kalijum-permanganata i kuvati rastvor nekoliko minuta. Dodati 3 g natrijum-karbonata.3. Zapaliti papir i ostatak u avnu od platine. Postupak Uzorak za ispitivanje preneti u malu. Filtrirati i sakupiti filtrat u erlenmajeru od 300 mL. Postaviti avan u pehar od 250 mL i dodati 100 mL vode. Zatim dodati u kapima dovoljno sumporaste kiseline kako bi se uklonio kalijumpermanganat ili istaloženi mangan-oksid.1 mg. suvu izmerenu bocu i staviti u peć za sušenje. Zakiseliti filtrat hlorovodoničnom kiselinom.2. Razlika izmeĎu dve izmerene težine predstavlja masu uzorka za ispitivanje.1 mg. Prisustvo vanaijuma-Podesiti zapreminu rastvora do 100 mL. Isprati ostatak sa azotnom kiselinom (1+99) a onda i vrelom vodom dok se ne očisti od perhlorata. Isprati bocu u talog tri puta sa 5 mL vodenio rastvora azotne kiseline. Nakon sušenja na 105 do 110°C tokom 1 sata. i zagrevati dok rastvorljive soli ne budu u rastvoru. poklopiti bocu i ohladiti na sobnu temperaturu u eksikatoru. usmeriti mlaz 29 . Prebaciti uzorak za ispitivanje u pehar od 400 mL i ponovo odmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Baciti papir i upariti rastvor da bi isparili gasovi perhlorne kiseline. Otvoriti poklopac kako bi se izjenačili pritisci i izmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Ohladiti. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-sulfata i zavrteti bocu kako bi se redukovao vanadijum. Zagrevati kako bi se rastvorile sve rastvone soli.

standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida u uzorku. dodati 3 kapi rastvora indikatora fenolftaleina. Proračun 1. Isprati bocu. Slepa proba (blank uzorak)-Uraditi celu proceduru sa blank uzorkom koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak za ispitivanje. mL E.standardni rastvor natrijum-hidroksida koji odgovara 1 mL standardne azotne kiseline. i titrisati višak natrijum-hidroksida sa 0. mL B.masa ispitivanog uzorka. Vratiti papir i talog u erlenmajer. mL F. i višak od 5 mL 0. i G.standardni rastvor natrijum-hidroksida potreban za odreĎivanje blank uzorka.15 N azotnom kiselinom.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida pri odreĎivanju blanka.3.rastvora za ispiranje oko ivice papira i spiralno na dole.15 N rastvora natrijum-hidrksida. 2. g/mL. Izračunati procenat fosfora prema sledećoj jednačini: Fosfor.korišćeni standardni rastvor natrijum-hidroksida. [9] 30 . Protresti kako bi se papir raspao i kako bi se talog rastvorio. mL D.fosfor koji odgovara standardnom rastvorunatrijum-hidroksida.3. mL C. % = ((((A-B·C)-(D-E·C))·F)/G)·100 gde je: A. dodati 25 mL vode (bez ugljen-dioksida).

31 . Analize se moraju vršiti prema tačno odreĎenom postupku. Koriste se u velikim količinama kao polazne sirovine za dobijanje neorganskih i organskih supstanci. kako bi kvalitet istih bio u skladu sa zahtevanim specifikacijama. Iz tog razloga jako je važno znati karakteristike odnosno svojstva ovih kiselina.Zaključak Sumporna. kao i u domaćinstvu. poželjn je da su standardizovane. azotna i fosforna kiselina su jedinjenja od izuzetnog značaja u hemijskoj industriji. metalurgiji. laboratorijama. medicini itd. tj. njihovu tehnologiju proizvodnje kao i metode ispitivanja koje se koriste za analizu. poluproizvoda i krajnjeg proizvoda tokom proizvodnje. farmaciji. Od izuzetnog značaja je stalno praćenje i kontrola kvaliteta sirovina. Širom sveta proizvodnja ovih kiselina predstavlja indikator industrijske aktivnosti zemlje.

vojvodina.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. Survey Industrial Chemistry. Bucher.vojvodina.php?sifra =246 7.gov.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. 2002 5. Philip J.php?sifra =244 4.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. ASTM E 278-01.gov.http://www.obrazovanje. Standard test methods for assay of nitric acid 9. Chenier.http://www.vojvodina. ASTM E 1584-00. USA.H. www. 2000 3.H. K.Woditsch.rs 2. H. Industrial Inorganic Chemistry. Standard test methods for analysis of sulfuric acid 8. Standard test methods for the determination of phosphorus in iron ores by phosphomolybdate coprecipitation and nitric acid titrimetry 32 . Nemačka.php?sifra =243 6.gov.Literatura 1.obrazovanje.wikipedia.obrazovanje. Moretto. ASTM E 223-96. P.http://www.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful