Kiseline (Sumporna, Azotna, Fosforna)

Uvod

Kiseline predstavljaju jednu od osnovnih kategorija hemijskih jedinjenja. Postoji nekoliko teorija o kiselinama. Prvu naučnu definiciju kiseline dao je francuski hemičar Antoan Lavoazje u XVIII veku. Lavoazjeov pionirski rad na sistematizaciji dotadašnjih hemijskih saznanja obuhvatio je i rad na klasifikaciji jedinjenja i uspostavljanju hemijskih zakonitosti. MeĎutim, njegova znanja o kiselinama bila su ograničena na do tada poznate kiseline, pretežno jake kiseline sa oksidacionim svojstvima, dok struktura halogenovodoničnih kiselina u to vreme nije bila poznata. U tom smislu, Lavoazje je dao definiciju kiselina usko povezanu sa njihovim sadržanjem kiseonika u sebi. Šta više, naziv koji je on dao kiseoniku potiče od grčke reči “onaj koji gradi kiseline”. Otkrićem halogenih elemenata u XVIII i XIX veku, kao i dokaz ser Hamfrija Dejvija o odsustvu kiseonika u halogenovodoničnim kiselinama, značilo je ujedno i kraj Lavoazjeove definicije kiselina. Prvu pravu teoriju kiselina, čija je relevantnost i danas veoma velika, dao je švedski hemičar Svante Arenijus 1884. godine. Po ovoj teoriji kiselina je svako neutralno jedinjenje, koje disocijacijom u vodenom rastvoru daje pozitivne jone vodonika i druge negativne jone (negativne jone kiselinskog ostatka). Drugačije rečeno, po Arenijusu, kiselina je svaka supstanca koja unošenjem u vodeni rastvor povećava koncentraciju vodonikovih jona (H+). Glavni nedostatak teorije je bio taj što ona isključuje mogućnost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih jedinjenja kao kiselina ili baza. TakoĎe, iako validna u većini slučajeva, postoje supstance koje ispoljavaju kiseli karakter iako ne sadrže nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus označio kao nosioce kiselosti. Isto tako, on je govorio o postojanju hidrogen jona u rastvoru da bi kasnija proučavanja pokazala da se jon vodonika u njemu vezuje za neutralan molekul vode gradeći hidronijum jon (H3O+) koji je jedino prisutan u rastvoru. Protolitičku teoriju dali su nezavisno 1923. godine dva naučnika, Johan Brenštad i Martin Lori, obojica polazeći od glavnih mana Arenijusove teorije i njene relativne neprimenljivosti van vodenih rastvora. Po ovoj teoriji kiselina je svako jedinjenje koje je u uslovima date reakcije donor jona vodonika (H+). Iste godine kada i Brenštad i Lori, Luis je dao praktično najširu definiciju kiseline po njenoj sposobnosti da primi elektronski par. Po njegovoj definiciji dakle, kiselina je jedinjenje koje je akceptor (primalac) elektronskog para. Ova definicija obuhvata i klasične kiseline jer se odvajanje vodonikovog jona od molekula zasniva na prekidanju veze sa vodonikom. Ona takoĎe obuhvata i hemijska jedinjenja, koja se ponašaju kao kiseline, jer imaju veliki daficit elektrona, iako u svojoj strukturi nemaju atome vodonika (npr. aluminijum(III)-hlorid, AlCl3). Ova najšira definicija je u svakodnevnoj primeni u neorganskoj hemiji nepraktična, jer Brenštad-Lorijeva teorija daje daleko praktičnije a opet dovoljno precizno objašnjenje istih. Ipak, Luisova teorija ima poseban značaj u kompleksnijim reakcijama gde se mehanizmi mnogih organskih reakcija objašnjavaju upravo preko Luisovih kiselina kao katalizatora reakcije.

1

Najvažnije kiseonične neorganske kiseline su azotna, azotasta, sumporna, sumporasta, fosforna, ugljena, hlorna i borna kiselina. [1] U daljem tekstu biće obraĎena tehnologija proizvodnje kao i analiza sumporne, azotne i fosforne kiseline.

2

1. Tehnologija proizvodnje
1.1. Sumporna kiselina
Sumporna kiselina je hemijsko jedinjenje molekulske formule H2SO4 i spada u klasu neorganskih kiselina. [1] Koristi se u mnogim procesima i jedno je od najvažnijih neorganskih jedinjenja. Njena proizvodnja i danas služi kao indikator industrijske aktivnosti zemlje. Širom sveta 65% se koristi za proizvodnju fosfornih i azotnih Ďubriva, dok se u zapadnoj Evropi samo 31% upotrbljava u ove svrhe. U Saveznoj Repulici Nemačkoj 90% proizvedene sumporne kiseline koristi se u hemijskoj industriji za dobijanje neorganskih hemikalija (npr. fluorovodonične kiseline, aluminijum sulfata itd.), i organskih proizvoda (npr. boja, eksploziva, sapuna, deterdženata, lekova, veštačkih vlakana itd.). [2]TakoĎe, služi i za punjenje akumulatora, rafinisanje ulja, zatim kao dehidrataciono sredstvo, pri organskim procesima kao što su nitrovanje, i esterifikacija, u metalurgiji, galvanotehnici itd. [3] Retko se koristi čista sumporna kiselina. Najčešće se koristi njen 96-98% rastvor. Svetska proizvodnja sumporne kiseline iznosi oko 100 miliona tona godišnje. [1]

1.1.1. Fizička i hemijska svojstva
Sumporna kiselina je uljasta tečnost, bez boje i mirisa. Kod industrijske sumporne kiseline dozvoljen je veći stepen nečistoća, i kod nje boja ide od bezbojne do žućkaste. Veoma je polarno jedinjenje, meša se sa vodom u svim odnosima uz oslobaĎanje velike količine toplote. Vrlo je higroskopna, u dodiru sa organskim materijama dehidratiše ih. [1] Otrovna je, a u dodiru sa kožom izaziva opekotine. Jedna je od najjačih neorganskih kiselina i spada u najjača oksidaciona sredstva. Metale sa negativnim redoks potencijalom razara uz oslobaĎanje vodonika. Bakar, živu i srebro razara uz oslobaĎanje SO2. Azeotropska smeša kiseline i vode sadrži 98,3% H2SO4 i 1,7 % H2O i ključa na 338oC, a gustina takve kiseline je 1,843 g/cm3. Disosuje u dva stepena, te gradi dve vrste soli, hidrogensulfate i sulfate. Na temperaturi od oko 450oC potpuno se razlaže na SO3 i H2O. [3]

1.1.2. Struktura molekula
Iz molekulske formule sumporne kiseline jasno je da se ona sastoji od jednog atoma sumpora, dva atoma vodonika i četiri atoma kiseonika koji su meĎusobno povezani kao što je prikazano na Slici 1. [3]

3

a posebno dvostrukim kontaktnim postupkom[2]. sa lebdećim tj. uskovitlanim slojem i sa fluidizovanim slojem). Prženje se izvodi vazduhom sa viškom od 5% od teorijski potrebne količine na temperaturi od 850 . što se može prikazati sledećim zbirnim reakcijama: 4FeS2 +11O2 → 2Fe2O3+8SO2 3FeS2+8O2 → Fe3O4+6SO2 Ove reakcije su jako egzotermne i služe za proračun materijalnog i toplotnog bilansa. Proizvodnja SO2 i njegovo prečišćavanje 2. i 2. Struktura molekula H2SO4 1. Kod oba postupka razlikuju se tri faze proizvodnje: 1.1. pirit-FeS2 (sa sadržajem sumpora od 50%). MgSO4) koji se retko koriste. Polazni materijali za proizvodnju sumporne kiseline Sumporna kiselina se proizvodi na dva načina: 1. Apsorpcija SO3.900oC. sulfidne rude (ZnS.3. PbS itd). Kontaktnim postupkom. Kod nas se SO2 proizvodi iz pirita prženjem. Postupkom tornjeva (nitrozni postupak). 4 . jer je ekonomičniji i omogućuje dobijanje 100% kiseline.O 107 o 123o S O H 101o O O H Slika 1. etažnim. SO3. Oksidacija SO2 u SO3 i 3. i sulfati (CaSO4. SO2 i apsorpcije nastalog sumpor-trioksida. CuS. [3] Oksidacija sumpor-dioksida do sumpor-trioksida i njegova naknadna konverzija do sumporne kiseline trenutno se gotovo isključivo vrši kontaktnim postupkom. Postoje razne sirovine za doijanje SO2. Ovi postupci se meĎusobno razlikuju u načinu oksidacije sumpor-dioksida. kao što je elementarni sumpor (najbolja sirovina). Pirit se prži u raznim tipovima peći (rotacionim.

[3] 1. Pržionični gas sadrži svega 10–15% SO2 . Šematski prikaz kontaktnog postupka dobijanja sumporne kiseline 5 .5% H2SO4). CuO. As2O3 . Tu se odstranjuju mehaničke nečistoće. prašina od izgoretine (razni oksidi metala). Ovakav gas po izlasku iz peći ima temperaturu od oko 700oC. ZnO. godine u Engleskoj. Ostatak gasa čine vazduh. ali je komercijalno počeo da se koristi mnogo godina kasnije. [3] Sva novija kontakt postrojenja koriste meĎuapsorpciju.HF. Cu2O. Pored sumpordioksida nastaju još oksidi primesa kao što su: As2O3. S Sagorevanje sumpora SO2 O2 Pretvarač i hladnjak 1 2 3 SO2 SO3 O2 SO2 SO3 O2 Početni adsorpcioni toranj H2O H2SO4 Završni adsorpcioni toranj O2 SO2 SO3 O2 4 H2O H2SO4 98-99% H2SO4 skladištenje Otpremanje Slika 2. Proces proizvodnje sumporne kiseline kontaktnim postupkom Kontaktni postupak otkriven je 1839. Ovde se odstranjuju gasovite primese arsena.4. SeO2 (gasovi) i čvrsti oksidi FeO. pa se kataliza vrši na površini katalizatora tj. Mokro prečišćavanje se izvodi u mokrim elektrostatičkim filtrima i tornjevima za pranje i hlaĎenje gasne smeše. SeO2 . koncentrovana kiselina (99. Fe2O3. Danas se 99% od ukupno proizvedene količine sumporne kiseline proizvodi ovom metodom. Prečišćavanje se vrši suvim i mokrim postupkom:   Suvo prečišćavanje se izvodi u prašnim komorama i elektrostatičkim filtrima. takoĎe poznatu kao dvostruku apsorpciju ili dvostruku katalizu. Katalizator i reagensi su u različitim agregatnim stanjima (čvrsto i gasovito). Ovaj proces je detaljno šematski prikazan na Slici 2.Tokom prženja sumpor iz pirita sa kiseonikom iz vazduha daje SO2. vrši se heterogena kataliza. selena i fluora (katalitički otrovi).[4] Postupak je naziv je dobio po tome što se SO2 oksidiše vazdušnim kiseonikom u kontaktu sa površinom čvrstog katalizatora. zbog potrebe da se dobije jaka. kao i druge gasovite primese u tragovima.1. CaO itd.

grafički je prikazana zavisnost prinosa SO3 od temperature. V2O5. Smeša se potom ponovo hladi i odvodi do završnog adsorpcionog tornja. pritisak i koncentracija reagujućih gasova. a onda hidratiše i prevodi u sumpornu kiselinu koncentracije 98-99%. ali veći deo proizvoda se skladišti. SO2 i O2 se uvode u pretvarač koji sadrži četiri različite komore sa katalizatorom vandijum(V)oksidom. Smeša se zatim odvodi do početnog adsorpcionog tornja gde se vrši hidratacija sumpor-trioksida i nastaje sumporna kiselina. Smeša se zatim zagreva na 420°C i uvodi u četvrti sloj katalizatora što dovodi do ukupne konverzije od 99. [4] Tokom oksidacije sumpor-dioksida do sumpor-trioksida. Ovo je egzotermna reakcija. Na Slici 3. 100 80 % prelaza SO2 u SO3 ( procenat konverzije) 60 40 20 0 0 200 400 600 800 o 1000 1200 Temperatura [ C ] Slika 3. Grafički prikaz zavisnosti prinosa SO3 od temperature 6 . Razmenjivačem toplote vrši se hlaĎenje do 400°C. a zatim smeša ulazi u drugi sloj katalizatora. a u cilju prikupljanja još sumpor-trioksida. Nakon trećeg sloja oko 95-96% sumpordioksida je prevedeno u sumpor-trioksid. ma prinos sumpor-trioksida utiču temperatura.U toku ovog postupka dešavaju se sledeće reakcije: S+O2→SO2 SO2+1/2O2↔SO3 SO3+H2O→H2SO4 ili zbirno: S+3/2O2+H2O→H2SO4 Sumpor i kiseonik reagiju na 1000°C i nastaje sumpor-dioksid a zatim se vrši hlaĎenje do 420°C. Oko 60-65% SO2 se prevodi u SO3 u prvom sloju nakon 2-4 sekunde kontakta. tako da gas izlazi na 600°C. Recirkulacija male količine kiseline do tornjeva. može se izvesti dodatkom vode.7% sumpor-dioksida u sumpor-trioksid.

[3] 1. koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo.[5] 1. plastičnih masa. stoga mora s vremena na vreme da se menja delimično ili potpuno. dobija se: c(SO3)/c(SO2)=K·(c(O2))1/2 Prinos SO3 na bilo kojoj temperaturi je veći ako je veća koncentracija kiseonika. SiO2. Nosač katalizatora može da bude silikagel. veštačke svile kao i za odvajanje srebra od zlata.1. koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži. što se u praksi realizuje viškom vazduha. Optimalne temperature u praksi kreću se u granicama od 450–500oC.2. dok je njena upotreba u industriji još značajnija. Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin. Bela pušljiva azotna kiselina. trinitrotoluen).2. ali je reakcija vrlo spora. pri čemu je prinos SO3 manji ali je brzina reakcije veća. koja je praktično anhidrirana kiselina teoretske ili približne jačine. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati. veštačkih Ďubriva (amonijum-nitrat). Kod prvih se kontaktna masa nalazi na etažama a kod drugih u cevima. Azotna kiselina Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina. Jako je 7 . prečišćavanja metala u metalurgiji kao i za procese nitrovanja u organskim sintezama. V2O5. keratinom.Iz dijagrama se vidi da je na temperaturi od 300oC prinos skoro 100%. kontaktni reaktor i razmenjivači toplote. Najčešće se primenjuju etažne i cevne peći. Upotrebom katalizatora proces konverzije se ubrzava. Prvi ju je sintetisao Jabir ibn Hajan negde oko devetog veka pre nove ere. azotna kiselina se koristi i za proizvodnju boja. Temperatura ne sme da prelazi 620oC. U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje. molekulske formule HNO3. Transformacijom izraza za konstantu ravnoteže reakcije oksidacije SO2. Fizička i hemijska svojstva Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3. Mehanizam delovanja je prikazan sledećim reakcijama: 2V2O5+2SO2 →2VOSO4+V2O4 2VOSO4 +V2O4 →2V2O4+2SO3 2V2O4+ O2 →2V2O5 Tokom vremena katalizator gubi katalitičku aktivnost.anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradeći hidronijum jon (H3O+). U laboratoriji. azotna kiselina je veoma važan reagens. Kao katalizator najviše je u upotrebi vandijum(V)-oksid. [1] TakoĎe. Tehničko izvodjenje konverzije vrši se u kontaktnim pećima različite konstrukcije. Kontaktno odeljenje čine predgrejač.

koja može da rastvara zlato i platinu. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 4. koji su veoma velika i važna grupa jedinjenja.52 g/cm3 koja lako isparava.[5] Na sobnoj temperaturi ona je bezbojna tečnost gustine 1. U današnje vreme isključivo se koristi kontaktna (direktna) oksidacija amonijaka koja se može prikazati sledećim reakcijama: 4NH3+5O2→4NO+6H2O 2NO+O2→2NO2 3NO2+H2O→2HNO3+NO ili zbirno: NH3+2O2→HNO3+H2O [4] 8 .2. [5] O 120 pm 140 pm O H N 130o 102o O Slika 4. [1] 1.2. Većina je polarna. Struktura molekula HNO3 1.2. nitrata. posebno pri većim koncentracijama. [1] Postojana je na veoma niskim temperaturama. Struktura molekula Molekul azotne kiseline izgraĎen je od jednog atoma azota. Azotna kiselina gradi veliki broj soli. prvenstveno vodi i etanolu. zbog čega se koristi u spremanju carske vode. NaNO3 i oksidacijom vazdušnog azota ali se zbog neefikasnosti ove metode više ne koriste. te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaračima. odavajući žuta do crvena isparenja.3 Postupak proizvodnje azotne kiseline Dugi niz godina azotna kiselina se proizvodila iz čilske šalitre. Može da izreaguje čak i sa površinskim slojem plemenitih metala.oksidaciono sredstvo. i do 40°C. tri atoma kiseonika i jednog atoma vodonika.

Zato će pri zagrevanju ove smeše isparavati isključivo azotna kiselina. Šematski prikaz proizvodnje azotne kiseline kontaktnom oksidacijom amonijaka Proces se odvija na povišenom pritisku. a izlazna smeša gasova sadrži 11% azot-oksida. [5] Kontaktna oksidacija amonijaka za dobijanje azotne kiseline šematski je prikazana na Slici 5.05mm. Reaktor sadrži katalizator. koncentracije 61-65% uglavnom zadovoljava potrebe. [5] Nakon hlaĎenja vrši se uvoĎenje u apsorber u koji se takoĎe uvodi i voda i još vazduha. [5] Ovaj poslednji korak je neophodan jer bi se običnom destilacijom može da se dobije svega 68. Ako se želi dobiti koncentrovana kiselina. [4] 9 . Otpadni gas A P S O R B E R 90%HNO3 para 65%HNO3 98% H2SO4 75%H2SO4 tečnost 10%NH3 NO Reaktor O2 vazduh H2O vazduh Hladnjak NO O2 Slika 5. 2-10% rodijum) u obliku mreže izraĎene od niti legure debljine 0.4% azotna kiselina. što podrazumeva niže investicione troškove kao i dobijanje jače kiseline. leguru Pt-Rh (90-98% platina. kako bi došlo do oksidacije azot-oksida a zatim i njegove hidratacije do 61-65% azotne kiseline. [5] Koncentracija azotne kiseline može se povećati daljim uvoĎenjem dobijene kiseline u toranj sa 98% sumpornom kiselinom. a vreme kontakta iznosi 3x10-4 sekundi. temperatura u reaktoru je 750-920°C. udeo HNO3 u razblaženoj kiselini treba povećati. reakcija je povratna i egzotermna. godine Ostwald prvi put ostvario katalitičku oksidaciju amonijaka u prisustvu Pt katalizatora.Kontaktna oksidacija amonijaka primenjuje se od početka XX veka. [5] Na vrhu tornja izdvojiće se 90% azotna. Svetska proizvodnja azotne kiseline iznosi oko 30 miliona tona godišnje. Otpadni gasovi sadrže azot-oksid ili azot-dioksid. [4] Oksidacija amonijaka do azot-oksida vrši se vazdušnim kiseonikom. a vodonikom ili metanom mogu se prevesti u amonijak ili gasoviti azot. dok voda ostaje vezana za sumpornu kiselinu. [4] Razblažena kiselina. a na dnu 75% sumporna kiselina. Tragovi oksida azota mogu biti uklonjeni. [4]Pare azotne kiseline se hlade i kondenzuju u koncentrovanu kiselinu. [4] Postupak se zasniva na činjenici da smeša razblažene azotne i koncentrovane sumporne kiseline ključa na višoj temperaturi od 100% azotne kiseline. kada je 1908.

Fosforna kiselina reaguje sa halogenidima i nastaju vodonik-halogenidi u gasovitom stanju. crna prevlaka gvožĎe-fosfata se može ukloniti i ostaje čista metalna površina. što je i ime po IUPAC nomenklaturi za ovo jedinjenje. Pirofosforna kiselina. direktnim nanošenjem na zarĎalo gvožĎe. HPO3 3. Od navedenih kiselina najveći značaj ima ortofosforna kiselina H3PO4. NaCl(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HCl(g) NaBr(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+HBr(g) NaI(s)+H3PO4(l)→NaH2PO4(s)+ HI(g)  Uklanjanje rĎe. Ovo je uobičajena metoda za laboratorijsko dobijanje vodonik-halogenida. H4P2O7 Oksidacioni broj fosfora u navedenim kiselinama je +5. H3PO4 2. Zbog toga što je koncentrovana kiselina. Proizvodnja vodonik-halogenida. [6] Većina ljudi a čak i hemičara ima običaj da ortofosfornu kiselinu naziva fosfornom kiselinom. bezbojan. ali radi označavanja i jednostavnosti.   10 . u crni gvožĎe-fosfat. Prefiks orto se koristi da bi se ova kiselina razlikovala od ostalih fosfornih kiselina koje se nazivaju polifosfornim kiselinama. ali mnogo češće se koristi u vidu gela. čeličene alate ili površine. makar jedan deo ortofosforne kiseline se kondenzuje u polifosfornu kiselinu. Fe2O3 (rĎa). smatra se da svih 85% čini ortofosforna kiselina. Fosforna kiselina Fosforna kiselina mineralna neorganska kiselina koja se javlja u tri oblika: 1. mada netoksičan kada je razblažen. Fosforna kiselina se može koristiti za uklanjanje rĎe. FePO4. Kada je vodeni rastvor fosforne kiseline i/ili fosfata razblažen.3. neisparljiv. bez mirisa. Zbog visokog procenta u ovom reagensu. Odstranjivač rĎe je ponekad zelenkasta tečnost pogodna za potapanje. Dodatak hrani. Nakon tretmana. Ona prevodi crvenkasto braon gvožĎe(III)-oksid. je bistar. viskozan i sirupasta je tečnost. kiseonika -2 a vodonika +1. [4] Upotreba fosforne kiseline:  Kao reagens. oni su u ravnoteži ili će ravnoteža biti postignuta nakon izvesnog vremena kada su praktično sve fosforne/fosfatne jedinice u orto obliku.1. Metafosforna kiselina. ali postoje polemike u vezi njenih uticaja na zdravlje. 85% rastvor može biti korozivan. Čist 75-85% vodeni rastvor koji se najčešće upotrebljava. Ortofosforna kiselina. Fosforna kiselina se veoma često koristi kao vodeni rastvor 85% fosforne kiseline. Fosforna kiselina kao dodatak hrani (aditiv E338) koristi se za zakišeljavanje hrane i napitaka.

tvrdi i u vodi lako rastvorljivi kristali. Za svaku od reakcija disocijacije postoji kiselinska konstanta disocijacije. kao i za izradu kondenzovanih fosfata za dobijanje raznih sredstava za čišćenje.35°C. [1] Pored navedenog. proizvodnju natrijum i amonijum fosfata. koji su meĎusobno povezano kao što je prikazano na Slici 6. koje se obeležavaju sa Ka1.4% P2O5 i topi se na 42. godine. TakoĎe se koristi za uklanjanje naslaga na zubima pre njihovog izbeljivanja.1. Spada u kiseline srednje jačine. nakon drugog nastaje hidrogen fosfat a nakon trećeg fosfat ili ortofosfat anjon. Fosforna kiselina koristi se u stomatoligiji i ortodonciji za čišćenje površine zuba na koju idu plombe i stomatološki aparati.2. U medicini. zatim 80% sa 58% P2O5 i 85% sa 61. Fizička i hemijska svojstva Svojstva fosforne kiseline meĎu prvima je opisao Robert Bojl 1680. četiri atoma kiseonika i tri atoma vodonika. Ka2 i Ka3 a daju se za temperaturu koja iznosi 25°C. Meša se sa vodom u svakom odnosu. 1. 1.3% P2O5. pravljenje fosfata za omekšavanje vode. Fosforna kiselina na sobnoj temperaturi ima težnju da kristališe pri čemu nastaju bezbojni. fosforna kiselina se koristi i za proizvodnju fosfornih veštačkih Ďubriva.3. [1] U prirodi su rasprostranjeni u vodi nerastvorljivi tercijerni fosfati. Iskristalisana 100% kiselina sadrži 72. Ipak. Na tržištu se mogu naći sledeće koncentracije kiseline: 75% sa 54. Struktura molekula Molekul fosforne kiseline izgraĎen je od jednog atoma fosfora. masovno se proizvodi i na raspolaganju je u velikim količinama po povoljnim cenama. [6] Triprotonska je kiselina što znači da jedan molekul ove kiseline u vodenom rastvoru može da disosuje do tri puta pri čemu u svakom stupnju odaje jedan H+ jon.3.6% P2O5. koji služe kao sirovina za proizvodnju fosforne kiseline. što se može prikazati sledećim reakcijama: H3PO4(s)+H2O(l)↔H3O+(aq)+H2PO4-(aq) H2PO4-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+HPO42-(aq) HPO42-(aq)+H2O(l)↔H3O+(aq)+PO43-(aq) Nakon prvog stupnja disocijacije nastaje anjon koji se naziva dihidrogen fosfat. [6] 11 .

dolomita i glinenih čestica. [6] Ovaj postupak bio je važan do 1920. oko 90% se dobija ekstrakcionim postupkom.3. Termičkim postupkom. biogenog porekla. godine. i 2. Termički postupak dobijanja fosforne kiseline Termički postupak se koristi samo za dobijanje koncentrovane kiseline (75-85%) i kako bi se dobio čist proizvod. godine. Sastoje se od zrna fosfata. 12 . Apsorpcije P4O10 u vodi. 1. kalcita. Ukupna svetska proizvodnja iznosi oko 850 hiljada tona godišnje. 88% 1974. Od ukupno proizvedene količine. Fosforiti su minerali sedimentnog tj.O 112o 152 pm 157 pm O H P O O 105 o H H Slika 6. Apatit su minerali vulkanskog porekla. kvarca. [4] Sastoji se od: 1. MeĎutim.1. sa opštom formulm 3Ca3(PO4)xCaR2 ili Ca10(PO4)6R2. mokri postupak dobijanja je ponovo počeo da se koristi zbog poboljšanja dizajna postrojenja: 60% od ukupno proizvedene količine fosforne kiseline proizvedeno je ovim postupkom 1954. Sruktura molekula H3PO4 1. Elektrotermijskog dobijanja P4 2. mokrim postupkom.3. OH i Cl. Fosforna kiselina se može dobiti na dva načina: 1.3. Postupak proizvodnje fosforne kiseline Kao sirovine za proizvodnju fosforne kiseline koriste se apatiti i fosforiti. gde je R: F. i preko 90% se proizvodi trenutno.3. godine. Sagorevanja P4 do P4O10 3. Ekstrakcionim tj. kada je termički proces dobijanja fosforne kiseline počeo da dobija na značaju. Veoma je skup proces zobog temperature koja iznosi 2000°C.

Procesi koji se odigravaju pri termičkom postupku mogu se prikazati sledećim reakcijama: Ca10(PO4)6F2+15C+6SiO2→3P2(g)+15CO+3Ca3Si2O7+CaF2 Gasoviti fosfor nakon prečišćavanja gasne smeše kondenzuje se vodom i hladi na temperaturi od 60°C. Ovako dobijeni fosfor sagoreva do fosfor(V)-oksida koji se potom apsorbuje uu vodenom rastvoru fosforne kiseline. Uprošćena šema termičkog postupka doijanja fosforne kiseline 13 . kada se dobija tečni fosfor. Dobijeni tečni fosfor se potom sagoreva u dvostrukom višku vazduha prema sledečoj egzotermnoj reakciji: P4(l)+5O2(g)→P4O10(g) Apsorpcija nastalog fosfor(V)-oksida može se prikazati reakcijom: P4O10(g)+6H2O(l)→4H3PO4(aq) Na Slici 7.Suština postupka je u elektrotermičkoj redukciji sirovih fosfata na temperaturi od 1400-2000°C. dat je prikaz uprošćene šeme termičkog postupka dobijanja fosforne kiseline. Sirovi fosfati sadrže 30-40% P2O5. [6] Tečni P4 Vazduh Reakcioni toranj H2O Р4О10 + Elektrostatički filter Izlazni gasovi H2O H3PO4 Hladnjak 85 % H3PO4 Na upotrebu Slika 7.

sirovi fosfat i sumporna kiselina postepeno se uvode a višak toplote odvodi se preko vakuum isparivača. Ekstrakcioni (mokri) postupak dobijanja fosforne kiseline Mokri postupak dobijanja fosforne kiseline može se prikazati sledećim reakcijama. Radi boljeg ujednačavanja pada koncentracije P2O5 i H2SO4 u reaktoru.3. Na ovaj način može da se koristi sirov fosfat krupnijih zrna i da se skrati vreme boravka u reaktoru. Šematski prikaz mokrog postupka dobijanja fosforne kiseline Proces razlaganja sirovog fosfata izvodi se u reaktorima-ekstraktorima velike zapremine.2. Iskorišćenje P2O5 je oko 95%.3. Snabdeveni su mešalicom koja ostvaruje 400-600 obrtaja u minuti i cevima za odvod gasova i para. a kojim tokom će ići proces zavisi od toga koji od izvora fosfata se koristi: Ca3(PO4)2+3H2SO4→2H3PO4+3CaSO4 ili CaF2xCa3(PO4)2+10H2SO4+20H2O→10(CaSO4x2H2O)+2HF+6H3PO4 ili Ca5F(PO4)3+5H2SO4+10H2O→5(CaSO4x2H2O)+HF+3H3PO4 Na Slici 8. šematski je prikazan mokri postupak dobijanja fosforne kiseline: [4] Gasovi Fosfatna stena 93% H2SO4 HF SiF4 Mlin Reaktor CaSO4 Filter H3PO4 CaSO4x2H2O (Gips) Razblažena H3PO4 Isparivač 75% H3PO4 (54% P2O5) Absorber H2SiF6 Razblažena H3PO4 Slika 8. [6] 14 .1.

4-8h. Zatim se dalje odvodi do reaktora u koji se uvodi 93% sumporna kiselina. 3. koji se javlja u mnogim fosfatnim stenama. [4] Koncentrovanje kiseline vrši se: 1. 4. filtracija. pesticidima. Uparavanjem sa uronjenim cevima koje se greju vrelim gasom ili Uparavanjem atomiziranjem rastvora u gasnim strujama. [6] Filtracijom čvrstog gipsa. Mehaničko prečiščavanje (taloženje. Hladan vazduh odnosi iz reaktora nusprodukte. Isparavanje vode do sadržaja P2O5 od 54% nije obavezno. Postrojenja za ekstrakciju su izuzetno skupa. 3. Fluorosilikatne soli se koriste u keramici. U reaktoru se vrši zagrevanje do temperature koja iznosi od 75-80°C. Uparavanjem pod vakuumom uz prisilnu cirkulaciju. HF i SiF4 do absorbera u kome se prevode u H2SiF6 prema sledećim reakcijama: 4HF+SiO2→SiF4+2H2O 2HF+SiF4→H2SiF6 3SiF4+2H2O→2H2SiF6+SiO2 Nastaju dva korisna nusprodukta. 2. može se izdvojiti iz razblažene fosforne kiseline nakon filtracije. cikloheksanol.Fosfatna stena je samlevena i pomešana sa razblaženom fosfornom kiselinom u mlinu. 2. Uranijum. izdvaja se razblažena fosforna kiselina (sadržaj P2O5 je 28-35%). Prečišćavanje ekstrakcione fosforne kiseline obuhvata: 1. Uparavanjem pod vakuumom sa padajućom strujom tečnosti. Hemijsko prečišćavanje (dodavanje reagenasa radi prevoĎenja primesa u taloge). centrifugalna separacija). izoamil alkohol itd. sirova fosforna kiselina može se koristiti samo za proizvodnju mineralnih Ďubriva. kao i za zaštitu drveta. H2SiF6 se isporučuje kao 20-25% vodeni rastvor za fluorisanje vode za piće. ali ovo nije primarni izvor ove radioaktivne supstance. [4] Neprečišćena tj. pa je ovaj način dobijanja opravdan samo u slučaju kada je i cena uranijuma visoka.). Fizičko prečišćavanje (solvent ekstrakcija primenom organskih rastvarača kap što su n-butanol. CaSO4x2H2O. [6] 15 .

2. 5. trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. 2.2. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193.1. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. 6. Čistoća vode. a zatim titriše 16 . površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. Ukupne kiselosti Specifične težine po Baume-u Neisparljivih materija GvožĎa Sumpor-dioksida. Količina uzorka treba biti dovoljna za obavljanje svih analiza. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. Za merenje uzorka koriste se dve metode. Ukupna kiselost Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje ukupne kiselosti 75-99% sumporne kiseline. Sumporna kiselina je jaka korozivna kiselina i može biti jako opasna ako se njome nepropisno rukuje. Suština metode ispitivanja je u tome da se izmereni uzorak kiseline razblaži u vodi.1. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. Na kraju. Ukoliko nije drugačije naznačeno. 2. U suprotnom. Čistoća reagenasa. Deli cev i zmija cev metoda ispitivanja. Treba izbegavati svaki kontak sa kožom ili očima. 4. a obuhvata odreĎivanje: 1. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom.1. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. 3. Analiza 2. Osim ako nije drugačije naznačeno. Uzorak za analizu u jednoj boci dostavlja analitičkoj laboratoriji. Standardna metoda ispitivanja za analizu sumporne kiseline Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 223-96. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. i Arsena Reagensi koji se koriste tokom svih analiza.

Spojiti kratki krak sa rezervoarom za vodu pomoću gumene cevi koja je na donjem kraju zatvorena štipaljkom.2. Prisustvo drugih kiselina i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid utiče na preciznost ove metode ispitivanja.3 2. Posle merenja.1.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. Zabeležiti temperaturu 0. uz fenolftalein kao indikator. Reagensi 1. g 1.0 do 2.5 do 2. skupljajući ostatke ispiranja u peharu. 2. maramicu baciti kako bi se izbegao kontak kiseline i prstiju. metanola ili izopropanola. Količina uzorka za odreĎivanje ukupne kiselosti H2SO4.3 do 2.6 2.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti.8 2. 2.9 Zatim treba okrenuti cev i višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu obrisati kiselinu sa dugog kraka.1. Natrijum-hidroksid.1. Nakon toga isprati duži krak cevi. Ubaciti cev i usisati odgovarajuću količinu uzorka.2 do 2. Tabela 1. 17 .2 2.7 2.4 do 2.5 N rastvora natrijum-hidroksida. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL. Nakon toga.5 N). Voda treba da teče sve dok se sva kiselina ne ispere sa Deli cevi. a zatim titrisati uzorak do pojave roze boje. u kojoj se nalazi oko 100 mL vode.9 do 2. 2. i kako ne bi došlo do stvaranja opekotina. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. Ubaciti duži krak cevi u stakleni pehar od 400 mL. Postupak  „Deli cev“ metoda ispitivanja . Standardni rastvor (1. izmeriti i zabeležiti masu uzorka. % 98 94 90 85 80 77 75 Količina uzorka. Ukloniti štipaljku i ispustiti uzorak u pehar. u zavisnosti od jačine kiseline. Odmah nakon brisanja. Dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina.1. cev nagnuti tako da se kiselina vrati skoro do krivine kraćeg kraka.1 do 2. kao što je prikazano u Tabeli 1.standardnim rastvorom natrijum-hidroksida (0. Rastvor inikatora fenolftaleina (10 g/L) priprema se rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%).4 2.1.

2. 3. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. 4. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t. Ako je neophodno.3.04904)/W)·100 gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida. Izračunati procenat ispitivane sumporne kiseline prema sledećoj jednačini: H2SO4. Obrisati kiselinu sa kapilare višeslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu. u zavisnosti od jačine kiseline. pri čemu je neophodno i čvrsto držati zatvarač. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V.1. Oprati cev sa 50 do 70 mL vode. Odmah baciti iskorišćenu maramicu kako bi se izbegle opekotine na prstima. 18 . Kapilaru cevi potopiti u oko 100 mL vode koja se nalazi u peharu od 400 mL.01%. Potisnuti uzorak iz cevi vodom iz boce za pranje. „Zmija cev“ metoda ispitivanja .5 N rastvora natrijum-hidroksida. a zatim istim titrisati uzorak do pojave roze boje. Ubaciti kapilarni kraj cevi usisati odgovarajuću količinu uzorka.1. i W-masa uzorka. u g. i t. Izmeriti i zabeležiti masu uzorka. Zabeležiti utrošenu količinu natrijum-hidroksida u mL.Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti. Ukloniti cev i oprati je spolja od kiseline. Okrenuti cev tako da se dvostruko koleno cevi naĎe u horizontalnom položaju. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. 2. kao što je prikazano u Tabeli 1. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. % = ((VN·0. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka. Proračun 1. Zabeležiti temperaturu 0. Zavrtite nežno pehar tokom pranja.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. Sakupiti sve ostatke od pranja u pehar i dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C.

5° F). 19 .1. težina) 2. tako da slobodno lebdi. Izračunati specifičnu težinu za kasnije proračune u skladu sa sledećom jednačinom: sp gr = 145 / (145 – Baume sp. Postaviti cilindar u vertikalni položaj. Tačno očitavanje na hidrometar skali jeste ona tačka na kojoj površina tečnosti seče skalu.1. i podesiti temperaturu na 15. u prostor bez vazdušnih struja. Donja granica detekcije neisparljivih materija je 0. i pustiti ga. Prikazati vrednost Baume specifične težine sa tačnošću od približno 0. Specifična težina po Baume-u odreĎuje se na 15. Proračun 1. a zatim se meri masa taloga.1 jedinice. Neisparljive materije Ova metoda ipitivanja obuhvata gravimetrijsko odreĎivanje neisparljivih materija u sumpornoj kiselini.5 ± 0.2° Baumea. žari se.2. pri temperaturi od 15.1. Odrediti ovu tačku postavljanjem oka neznatno ispod nivoa tečnosti i polako ga podizati do površine. po Baume-u. Specifična težina po Baume-u Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje specifične težine koncentrovane sumporne kiseline. Zabeležiti očitanu vrednost specifične težine po Baume-u. 2. prvo se vidi kao iskrivljena elipsa.5 ° C(60/60 ° F) )] Suština metode je u tome da se uzorak sumporne kiseline stavlja u cilindar hidrometra.3.5 ° C (60 ° F).2. dodati uzorak.1.001%.5/15. pomoću hidrometra u rasponu od 57 do 66.2. Postupak Isprati čist cilindar hidrometra sa uzorkom za testiranje. 2.1. 2. i kada temperatura postane konstantna specifična težina se očitava sa skale na hidrometru. Potisnuti ga na oko 3 mm ispod nivoa na kome će plutati. Očitati vrednost na hidrometru kada se umiri.a onda izgleda kao da postaje prava linija koja seče hidrometar skalu. Ubaciti hidrometar u uzorak. Izmeren uzorak kiseline isparava.2.2.3 ° C (60 ± 0. težina = 145 ―[145 /(sp gr 15.5°C (60°F). Baume specifična težina je jedinica gustine na osnovu specifične težine i definisana je sledećom jednačinom: Baume sp.

g W. 3. Rastvor amonijum-hidroksida (1+). filtrirati. 2.masa isparenja.0001%. najmanje 10 minuta. Amonijum-acetat-rastvor sirćetne kiseline. Postupak Očistiti platinastu ili visoko-silikatnu staklenu posudu i staviti u peć za žarenje na 800±25°C (1472±45°F).masa isparenja i ostatka. Gvožđe Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje gvožĎa u sumpornoj kiselini. Zatim ohladiti u eksikatoru na sobnu temperaturu i izmeriti težinu sa preciznošću 0. kobalt. Promešati uzorak obrtanjem boce. bakar. g D.1. Preneti izmereni uzorak koji treba najmanje da teži 50 g.1 mg. kadmijum. Kongo crveni papir. g. Izračunati procenat neisparljivih materija prema sledećoj jednačini: Neisparljive materije. do isparivača. dok se sve materije ne naĎu u suspenziji. Ohladiti posudu u eksikatoru na sobnu temperaturu i brzo izmeriti težinu uzorka sa preciznošću 0. žariti uzorak u peći za žarenje 10 minuta. Reagensi 1. živa(I). 2.4.IV). 20 . dodati 200 mL glacijalne sirćetne kiseline na filtrat i razblažiti do 1 L.1.uzorak. Rastvoriti oko 500 mL amonijum hidroksida u 500 mL vode i promešati.2.1 mg.4. Rastvoriti 100 g amonijum acetata u oko 600 mL vode.3. Donja granica detekcije gvožĎa je 0. 2. cink i nikl.1. ili da bude dovoljne težine da prinos ne bude manji od 1 mg taloga. svo vreme treba koristiti klješta.10-fenantrolinom (ortofenantrolin). OdreĎuje se kolorimetrijski sa 1. kalaj (II. % = ((R-D)/W)·100 gde je: R. Nakon isparavanja. antimon. Proračuun 1. Intenzitet formirane boje se meri fotometrom koji je kalibrisan standardnim rastvorom gvožĎa. U toku ispitivanja smetnju mogu praviti hrom. koji sa crnim gvožĎem formira narandžasto-crveni kompleks. 2. Tokom rukovanja sa zagrejanom posudom.1. Prikazati vrednost procenta neisparljivih materija sa preciznošću 0.1.1.2. 2.3.0001%.

razblažiti vodom do oznake. Ostaviti da stoji oko 15 minuta.001 g. 2.10fenantrolina.2. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini korišćenjem kalibracione krive. 5.5 do 4. Proračun 1. Staviti 70-mm levak u volumetrijski balon od 100 mL i dodati 50 mL vode. dobro promešati. Pripremiti lank rastvor koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak. 2. standardni rastvor ( 1 mL=0. GvožĎe. Rastvoriti 3 g orto-fenantrolin monohidrata u 500 mL vode. 6.0 (zbog Kongo crvenog papira). filtrirati.1. Prikazati vrednost procenta gvožĎa sa preciznošću 0. g. 21 . naĎeno na osnovu kalibracione krive. 2. U balon dodati reagense sledećim redosledom. uz mešanje nakon dodavanja svakog od njih: 1 mL rastvora hidroksilamin hidrohlorida. 5 mL rastvora 1. i natrijum-hidroksid (1+1) da bi se obezbedila pH vrednost rastvora u iznosu od 3. a blank uzorkom postaviti instrument na nulu absorance. i razblažiti do 1 L.4. Oprati grlo balona sa odprilike 5 mL vode.uzorak.4. Rastvoriti 100 g hidroksilamina u oko 600 mL vode.gvožĎe. Dodati zatim 5 mL rastvora amonijum-acetata.0001%. Iz kalibracione krive odrediti miligrame gvožĎa koji odgovaraju posmatranoj absorbanci uzorka. filtrirati i razblažiti do 1 L. dodati 1 mL hlorovodonične kiseline. Postupak Promešati uzorak obrtanjem boce dok sve materije ne budu u suspenziji. Rastvor 1. Ukloniti levak i lagano dodavati.4. i W. promešati.1. Izračunati procenat gvožĎa prema sledećoj jednačini: GvožĎe.01 mg Fe). i ostaviti da stoji oko 15 minuta.10-fenantrolina (o-fenantrolina) (3 g/L). Rastvor hidroksilamin hidrohlorida (100 g/L). % = (M/(W·1000))·100 gde je: M.3. 1 g izmerenog uzorka sa preciznošću 0. sa stalnim mešanjem sadržaja u balonu. Pogledati praksu E 200. mg.

Isprati cev vodom u boci.tiosulfat. 2.1.1. Pažljivo i uz mešanje pomešati koncentrovanu sumpornu kiselinu (sp.002 %.5.1.2. Isparljivi sumpor-dioksid se absorbuje u alkalnom rastvoru. Kuvati smesu uz mešanje sve dok se ne dobije tnka providna tečnost. Natrijum. gr 1. pipetom odmeriti 5 mL kalijumjodat-kalijumjodid rastvora i preneti u bocu i mešati.5. Donja granica detekcije sumpor-dioksida je 0. ponoviti oba postupka. Pomešati 1 g rastvorljivog skroba sa 5 mg crvenog živa-jodida i sa dovoljno hladne vode kako bi se dobila tanka pasta. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijumtiosulfata i označiti je sa B. Zabeležiti utrošenu zapreminu rastvora natrijum-tiosulfata i obeležiti sa A. Ohladiti pre upotrebe. razblažiti vodom do oznake i promešati.1 N). i sipati polako. Ako titracija uzorka zahteva više od 30 mL rastvora natrijumtiosulfata.2. 5. uz stalno mešanje u 100 ml ključale vode. 22 . sa uzorkom i sa blank uzorkom. Rastvor natrijum-hidroksida (4 g/L). Propuštati azot u gasovitom stanju negde oko 20 L/h toko 3 sata. Dodati 5 mL sumporne kiseline (1+5) i 2 mL rastvora skroba (indikator) i titrisati 0. Reagensi 1. Ponoviti ceo postupak stavljajući 50 mL vode umesto uzorka u Drehselovoj boci od 125 mL. Zabeležiti mililitre uzorka koji se koriste i obeležiti ih sa W. Prebaciti oko 100 mL rastvora natrijum-hidroksida u Drehsel bocu od 250 mL i spojiti je sa Drehsel bocom od 125 mL. Kalijum-jodat.Postupak Sigurnosnu bocu isprati azotom. 2. koristeći 2 mL rastvora kalijumjodat-kalijumjodida.01 N rastvorom natrijum-tiosulfata dok ne nestane plava boja. Rastvor skroba-indikator.1 N rastvora. Sumpor-dioksid Ova metoda ispitivanja obuhvata odreĎivanje slobodnog sumpor-dioksida rastvorenog u sumpornoj kiselini. Sumporna kiselina (1+5).1. Pipetom odmeriti 100 mL rastvora natrijum-tiosulfata (0. Sumpor-dioksid odvodi se iz uzorka sumporne kiseline nošen strujom azota u gasovitom stanju. standardni rastvor (0. Rastvoriti 4 g kalijum-jodata i 100 g kalijum-jodida u vodi i razblažiti do 1 L sa vodom. Odvojiti bocu u kojoj se nalazi rastvor natrijum-hidroksida i isključiti dovod gasovitog azota. tretira viškom jodat-jodid rastvora a višak se titriše natrijum-tiosulfatom. 2.01 N). Rastvoriti 4 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti do 1 L. 3.5.1 N ) i preneti u volumetrijsku bocu od 1 L. 4.84) i vodu u odnosu 1:5. Normalitet je jedna desetina 0. rastvor kalijum-jodata (približno 0. Iz poslednjeg cilindra preneti oko 50 mL uzorka u Drehsel bocu i povezati je sa sigurnosnom bocom.

Olovo-acetat impregrirana staklena vuna.Proračun 1. Rastvoriti 40 g kalaj-hlorida u smeš od 25 mL vode i 75 mL hlorovodonične kiseline (sp gr 1. filtrirati i razblažiti do 1 L. Natrijum-hlorid.uzorak.01 ppm.2. Ovaj rastvor mora biti bezbojan.3. Natrijum-nitrat. 5. Rastvoriti 100 g olovo-acetat-trihidrata u 200 mL vode. 6.001 mg As). 7. mL 2. Piridin. Čuvati u narandžastim bocama. 3. Cink 23 . 2. Rastvor kalaj-hlorida (400 g/L).001%. Rastvoriti 1 g u 200 mL piridina.1. Hlorovodonična kiselina (sp gr 1. Donja granica detekcije arsena je 0.6. 8. Metil crveni rastvor indikatora (5 g/L). i W. Jednom mesečno pripremiti svež rastvor.1. Pogledatipraksu E 200. Rastvoriti 100 g natrijum-hidroksida u vodi i razblažiti vodom do 1 L.normalitet rastvora natrijum-tiosulfata. Rastvor natrijum-hidroksida (100 g/L). mL A-rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju uzorka.5.032)/(W∙sp gr))∙100 gde je: B. 9. % = (((B-A)∙N∙0. Nakon zasićenja. Rastvoriti 5 g metil crvenog u 1 L etanola (95%).1. mL N. 12. Rezultat prikazati u procentima sumpor-dioksida sa tačnošću od 0. Rastvoriti 100 g kalijum-jodida u oko 750 mL vode. Koncentrovana hlorovodonična kiselina. 4. apsorbije u piridinskom rastvoru srebro-dietilditiokarbamata formirajući crveno obojeni kompleks. Rastvor kalijum-jodida (100 g/L). Rastvor srebro-dietilditiokarbamat (5 g/L piridina). 2. 11. Čuvati impregriranu vuvu u zatvorenoj boci. Izračunati procenat sumpor-dioksida prema sledećoj jednačini: Sumpor-dioksid. 10.19). Arsen se prevodi u gasovito stanje.rastvor natrijum-tiosulfata koji je utrošen za titraciju blank uzorka. 2. Arsen Ova metoda obuhvata kolorimetrijsko odre]ivanje arsena u sumpornoj kiselini.1.6. čiji se intenzitet odreĎuje fotometrom. ukloniti višak rastvora i sušiti na sobnoj temperaturi. Reagensi 1. Standardni rastvor arsena (1 mL=0.189).

prema sledećoj jednačini: Arsen. Nakon toga. ppm=(M∙1000)/(W∙sp gr) gde je: M-arsen odreĎen na osnovu kalibracione krive u mg. Zabeležiti uzete mililitre i obeležiti ih sa W. Sa kalibracione krive odrediti miligrame arsena koji odgovaraju posmatranoj apsorbanci.1 g natrijum-hlorida i staviti na vrelu ploču aspiratora radi isparavanja.3.1 g natrijum-nitrata i 0. Odma spojiti skruber-absorber jedinicu sa agregat bocom i ostaviti da stoji 30 minuta. sve dok ne bude skoro potpuno suva. tako da zapremina ne preĎe 30 mL.1. Prikazati dobijene rezultate arsena u ppm. Isprati odeljak absorbera piridinom i preneti ostatke pranja u istu bocu i promešati. Razblažiti vodom do 35 mL. a instrument se posešava na nulu blank uzorkom. mg 2. Pipetom preneti 3 mL rastvora dietilditiokarbamata u odeljak absorbera. Dodati oko 0. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj dužini koja je korišćena i za kalibracione krive. Promešati rastvor i ostavoti ga da odstoji 15 minuta. 2. Izračunati sadržaj arsena u ppm. pripremiti rastvor (blank uzorak) koji sadrži sve reagense ali ne i sam uzorak.6.1. Isprati uzorak u agregat boci sa malo vode.2. Proračun 1. Spojiti cev skrubera sa bocom u kojo se nalazi olovo-acetat impregrirana staklena vuna i nakvasiti sa 1 kapi rastvora olovoacetata.01 ppm.Pomoću levka brzo dodati u bocu 3 g cinka. i rastvor natrijum-hidroksida do pojave žute boje. 2 mL rastvora kalijum-jodida i 8 kapi rastvora kalajhlorida. Dodati jednu kap rastvora metil-crveno (indikator). Zatim dodati 5 Ml hlorovodonične kiseline.Postupak Iz poslednjeg cilindra prebaciti oko 50 mL uzorka u pehar od 100 mL. preneti rastvor iz absorber odeljka u suvu volumetrijsku bocu od 10 mL.2.6. sa preciznošću 0. i W-uzorak. [7] 24 .

Koncentracija je veoma važna u mnogim oblastima primene ove kiseline. U suprotnom. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. površinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. 3. 2. 2. 4.2. U slučaju da doĎe do prosipanja kiseline. Rastvor fenolftaleina (10g/L) se priprema rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%). pri čemu treba zabeležiti temperaturu rastvora natrijumhidroksida tokom standardizacije. Pogodna je za ispitivanje 50-70% azotne kiseline. da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. Čistoća vode. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193.2.1. kao i jedinjenja koja troše natrijum-hidroksid. Natrijum-hidroksid. odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane površine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom. 2. Na kraju. Reagensi Reagensi koji se koriste trebalo bi da imaju sledeće karakteristike: 1. a zatim titriše rastvorom natrijum-hidroksida uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. Ukoliko nije drugačije naznačeno. u kontaktu sa drugim materijalima može izazvati stvaranje vatre. a odnosi se na analizu ukupne kiselosti azotne kiseline. 25 .2. Suština metode je u tome da se uzorak kiseline razreĎuje vodom. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće. Jaka je korozivna kiselina i veoma je jako oksidaciono sredstvo.2. Indikator.2. Standardna metoda ispitivanja za analizu azotne kiseline Ova metoda ispitivanja se izvodi prema američkom standardu ASTM E 1584-00. Zapaljiva je. metanola ili izopropanola. Standardni rastvor (1. Mere predostrožnosti Azotna kiselina je veoma opasno jedinjenje ako se njome nepropisno rukuje. dalo bi pogrešno visoke rezultate. U toku ispitivanja prisustvo drugih kiselina. Treba izbegavati udisanje isparenja azotne kiseline i svaki kontak sa kožom ili očima. Čistoća reagenasa. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva. a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajućoj posudi. Osim ako nije drugačije naznačeno.

6 5.2 3.2 3. a onda zavrteti erlenmajer kako bi se sadržaj u njemu dobro pomešao. i ponovo odmeriti erlenmajer. kako bi se dobila težina uzorka. i potom dodati 50 mL vode i četiri kapi rastvora feolftaleina (indikator).2 Nominalna težina.2.4 ± 0.1 ± 0.0 4.5 ± 0. kao što je prikazano u Tabeli 2.0 N natrijum-hidroksida. kao što je prikazano na Slici 9. Ukloniti čep. Tabela 2. 2. Slika 9. Odmah zatim neophodno je zameniti čep.3 4.3. zadržavajući vrh pipete tik iznad površine tečnosti. % 70 65 60 55 50 Količina uzorka.6 3.2 3.2 2. Zabeležiti utrošenu zapreminu natrijumhlorida. Ponovo kloniti čep. Postupak 1. Uzorak se u boci dostavlja analitičkoj laboratoriji.8 ± 0. Erlenmajer od 250 mL sa 15 mL vode zatvoriti čepom. 3.8 ± 0. g 3. a zatim titrisati uzorak do pojave svetlo roze boje. Zabeležiti temperaturu 1. Krajnja tačka titracije-pojava svetlo roze boje rastvora 26 . a zatim koristeći pipetu brzo treba dodati odgovarajuću količinu uzorka ( u zavisnosti od jačine kiseline.). Uzorak za ispitivanje azotne kiseline HNO3. mL 2. i odmeriti težinu.2.9 4.

2. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tačnošću od 0. korigovati očitavanje na bireti radi kalibracije grešaka.4. Ova metoda ispitivanja izvodi se prema američkom standardu ASTM E 278-01. a obuhvata odreĎivanje fosfora u rudama gvožĎa. Izračunati procenat ispitivane azotne kiseline prema sledećoj jednačini: HNO3.00035·(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u °C. Nakon dodavanja perhlorne kiseline dolazi do isparavanja rastvora. Ona obuhvata odreĎivanje fosfora u koncentracijama od 0. kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeležiti sa t.3. Zatim se rastvara u višku standardnog rastvora natrijum-hidroksida. u skladu sa sledećom jednačinom: N = NS+0. i W-masa uzorka. Ako je neophodno. [8] 2.01%. i t. 4. natrijum-hidroksida i obeležiti sa V. Zabeležiti utrošenu zapreminu titranta. U toku ispitivanja uzorak se rastvara u hlorovodoničnoj i azotnoj kiselini. žari i tretira za ponovnu upotrebu fosfora. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korišćenja. Standardna metoda ispitivanja za određivanje fosfora u rudama gvožđa taloženjem fosfomolibdena i titracijom uz korišćenje azotne kiseline. u g. Amonijum-molibdat se dodaje talogu fosfomolibdata.temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u °C. i dehidratacije silicijuma. 3. Proračun 1.01 do 1.2. Višak natrijum-hidroksida se titriše standardnim 27 .00 %.2. Nerastvorljiv ostatak se filtrira. % = (VN·6301)/W gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida korigovana za temperaturu u trenutku titracije. Talog je filtriran i ispran od kiseline.

Čistoća reagenasa.. 4. 11.Staviti 100 g molibdne kiseline (85% MoO3) pehar od 600 mL u kome se nalazi 240 mL vode i dobro promešati. 7. Rastvor amonijum-molibdata (kiseli). Standardna azotna kiselina (0. voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Rastvoriti 10 g kalijum-nitrata u vodi.15 N). 13. Sumporasta kiselina.1 g amonijum-fosfata i ostaviti da stoji bar 24 sata pre korišćenja.1. Ukoliko nije drugačije naznačeno. 17. Koncentrovana fluorovodonična kiselina. 5. Čistoća vode. 14.19) i vode. 28 . Reagensi 1. Vodeni rastvor azotne kiseline (1+99). da njihovo korišćenje ne umanjuje tačnost rezultata. Pomešati 20 mL koncentrovane bromovodonične kiseline (sp gr 1. 2. Rastvoriti 0. 10. razblažiti do 1 L i promešati. Rastvor indikatora fenolftaleina.rastvorom azotne kiseline uz korišćenje fenolftaleina kao indikatora. 16. svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitičke Reagense Američkog Hemijskog Društva.1. Standardni rastvor natrijum-hidroksida (0. Osim ako nije drugačije naznačeno. Pomešati 10 mL koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1. može izazvati smetnje. U suprotnom. 3. Natrijum-karbonat. 9.1 dodati u rastvor br.42) sa 990 mL vode. Rastvoriti 100 g gvožĎe-sulfata u 1 L sumporne kiseline. Hemikalije visoke čistće se koriste u svim testovima. 6. arsena i titanijuma u toku ispitivanja.15 N). 12. Dodati 0. Vodeni rastvor kalijum-nitrata (10 g/L). 15.3. Standardizovati rastvor. 2. razblažiti do crte i promešati. Rastvor kalijum-permanganata (25 g/L). Amonijum-nitrat. Rastvor gvožĎe-sulfata. 10 mL čiste i bezbijne koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1.  Rastvor br 2.  Rastvor br.2 g fenolftaleina u 100 mL etanola. Perhlorna kiselina (70%).2 uz konstantno mešanje. mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvrĎeno da su dovoljno visoke čistoće.15).49) sa 80 mL vode. Pomešati jednake zapremine koncentrovane hlorovodonične kiseline (sp gr 1. Kada se potpuno rastvori. Prisustvo vanadijuma. Bromovodonična kiselina (1+4). Rastvoriti 25 g kalijum-permanganata u vodi i razblažiti do 1 L. Hlorovodonična kiselina (1+1).  Rastvor br. Fluorovodonična kiselina (sp gr 1.400 mL azotne kiseline dodati u pehar od 2 L sa 960 mL vode i ohladiti. 8. filtrirati a onda dodati 60 mL azotne kiseline i ohladiti.42) preneti u bocu od 1 L.

Ponoviti sušenje i merenje uzorka dok masa ne postane kostantna. Dodati azotnu kiselinu sve dok se talog ne rastvori a onda 3 do 5 mL u višku. Zakiseliti filtrat hlorovodoničnom kiselinom.1 mg. Filtrirati prethodno dobijen talog papirom guste teksture. Zagrevati kako bi se rastvorile sve rastvone soli. Ostatak isprati toplom vodom i baciti. Filtrirati i sakupiti filtrat u erlenmajeru od 300 mL. usmeriti mlaz 29 . dodati 5 mL rastvora gvožĎe-sulfata i zavrteti bocu kako bi se redukovao vanadijum. Baciti papir i upariti rastvor da bi isparili gasovi perhlorne kiseline. Filtrirati alkalni rastvor papirom srednje teksture i sakupiti filtrat u pehar od 400 mL. Prebaciti uzorak za ispitivanje u pehar od 400 mL i ponovo odmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Ukloniti. Postaviti bocu sa isparljivim filtratom ispod levka. Kuvati kako bi se uklonio sumpor-dioksid i dodavati amonijum-hidroksid sve dok malo istaloženog gvožĎe-hidroksida opstaje pri pomeranju ili mešanju. Ohladiti. S obzirom na to da žuti talog teži ka tome da se podigne. poklopiti bocu i ohladiti na sobnu temperaturu u eksikatoru.1 mg. Kuvati 1 minut do koagulacije taloga. Korišćenjem toplote upariti filtrat.2. Prisustvo vanaijuma-Podesiti zapreminu rastvora do 100 mL. i uparavati do potpunog sušenja. Postupak Uzorak za ispitivanje preneti u malu. Dodati 5 mL azotne kiseline i 20 mL perhlorne kiseline. dodati 5 mL rastvora gvožĎe-hlorida i dodati natrijum-hidroksid zbog lakmus papira. Nakvasiti uzorak za ispitivanje sa nekoliko mililitara vode i dodati 25 mL hlorovodonične kiseline po svakom gramu uzorka. Energično pomerati tokom 5 minuta i ostaviti da stoji 20 minuta sve dok se ne stvori žuti talog. suvu izmerenu bocu i staviti u peć za sušenje. Baciti filtrat. Pokriti i zagrevati ispod tačke ključanja sve dok svi rastvorljivi minerali ne budu u rastvoru. Otvoriti poklopac kako bi se izjenačili pritisci i izmeriti zatvorenu bocu sa preciznošću 0. Nakon sušenja na 105 do 110°C tokom 1 sata. Isprati ostatak sa azotnom kiselinom (1+99) a onda i vrelom vodom dok se ne očisti od perhlorata. oprati i očistiti avan. Dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata.3. i zagrevati dok rastvorljive soli ne budu u rastvoru. Zatim dodati u kapima dovoljno sumporaste kiseline kako bi se uklonio kalijumpermanganat ili istaloženi mangan-oksid. Dodati nekoliko kapi rastvora kalijum-permanganata i kuvati rastvor nekoliko minuta. energično pomerati 10 minuta i ostaviti da stoji 1 sat dok se ne stvori žuti talog. Ohladiti. dodati 50 mL vode.2. Odsustvo vanadijuma-Podesiti zapreminu na 150 mL i temperaturu na 20°C i dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Razlika izmeĎu dve izmerene težine predstavlja masu uzorka za ispitivanje. nakvasiti sa nekoliko kapi vode i dodati 2 mL perhlorne kiseline i 5 mL fluorovodonične kiseline. dodati 50 mL vode i zagrevati kako bi se rastvorile soli. a onda sa vodenim rastvorom kalijum-nitrata sve dok se ne očisti od kiseline. ohladitina 15°C. Dodati 10 g amonijum-nitrata i protresti kako i se soli rastvorile. Filtrirati i isprati ostatak toplom vodom. Isprati bocu u talog tri puta sa 5 mL vodenio rastvora azotne kiseline. Rastvoriti ostatak kroz papir sa 10 mL hlorovodonične kiseline (1+1) i isprati sa toplom vodom. Postaviti avan u pehar od 250 mL i dodati 100 mL vode. Ohladiti. Zapaliti papir i ostatak u avnu od platine. Dodati 3 g natrijum-karbonata.

korišćeni standardni rastvor natrijum-hidroksida. Slepa proba (blank uzorak)-Uraditi celu proceduru sa blank uzorkom koji sadrži sve reagense ali ne i uzorak za ispitivanje.3. Isprati bocu. Vratiti papir i talog u erlenmajer.15 N rastvora natrijum-hidrksida. dodati 25 mL vode (bez ugljen-dioksida).3. mL E. dodati 3 kapi rastvora indikatora fenolftaleina.standardni rastvor natrijum-hidroksida koji odgovara 1 mL standardne azotne kiseline. mL D. mL F.masa ispitivanog uzorka. [9] 30 . mL B. i titrisati višak natrijum-hidroksida sa 0. Protresti kako bi se papir raspao i kako bi se talog rastvorio. g/mL. Proračun 1. i G. mL C.fosfor koji odgovara standardnom rastvorunatrijum-hidroksida.15 N azotnom kiselinom. Izračunati procenat fosfora prema sledećoj jednačini: Fosfor. i višak od 5 mL 0. % = ((((A-B·C)-(D-E·C))·F)/G)·100 gde je: A.standardni rastvor natrijum-hidroksida potreban za odreĎivanje blank uzorka.rastvora za ispiranje oko ivice papira i spiralno na dole.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida pri odreĎivanju blanka.standardna azotna kiselina potrebna za titraciju viška natrijum-hidroksida u uzorku. 2.

kako bi kvalitet istih bio u skladu sa zahtevanim specifikacijama. Koriste se u velikim količinama kao polazne sirovine za dobijanje neorganskih i organskih supstanci. laboratorijama. metalurgiji. kao i u domaćinstvu. Iz tog razloga jako je važno znati karakteristike odnosno svojstva ovih kiselina. poželjn je da su standardizovane.Zaključak Sumporna. azotna i fosforna kiselina su jedinjenja od izuzetnog značaja u hemijskoj industriji. Širom sveta proizvodnja ovih kiselina predstavlja indikator industrijske aktivnosti zemlje. medicini itd. njihovu tehnologiju proizvodnje kao i metode ispitivanja koje se koriste za analizu. Od izuzetnog značaja je stalno praćenje i kontrola kvaliteta sirovina. 31 . farmaciji. poluproizvoda i krajnjeg proizvoda tokom proizvodnje. Analize se moraju vršiti prema tačno odreĎenom postupku. tj.

ASTM E 1584-00.gov.php?sifra =243 6. Bucher. Standard test methods for analysis of sulfuric acid 8. K.rs 2. Standard test methods for the determination of phosphorus in iron ores by phosphomolybdate coprecipitation and nitric acid titrimetry 32 . Chenier.H.http://www.php?sifra =244 4.obrazovanje.gov.gov. P.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. Philip J. Nemačka.http://www.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. Standard test methods for assay of nitric acid 9. H.H.wikipedia. Moretto.Woditsch.vojvodina.vojvodina. Survey Industrial Chemistry. ASTM E 278-01. www. USA.obrazovanje.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview. ASTM E 223-96.php?sifra =246 7.Literatura 1.obrazovanje.vojvodina.http://www. Industrial Inorganic Chemistry. 2000 3. 2002 5.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful