Uvod

Kiseline predstavljaju jednu od osnovnih kategorija hemijskih jedinjenja. Postoji nekoliko teorija o kiselinama. Prvu naunu definiciju kiseline dao je francuski hemiar Antoan Lavoazje u XVIII veku. Lavoazjeov pionirski rad na sistematizaciji dotadanjih hemijskih saznanja obuhvatio je i rad na klasifikaciji jedinjenja i uspostavljanju hemijskih zakonitosti. Meutim, njegova znanja o kiselinama bila su ograniena na do tada poznate kiseline, preteno jake kiseline sa oksidacionim svojstvima, dok struktura halogenovodoninih kiselina u to vreme nije bila poznata. U tom smislu, Lavoazje je dao definiciju kiselina usko povezanu sa njihovim sadranjem kiseonika u sebi. ta vie, naziv koji je on dao kiseoniku potie od grke rei onaj koji gradi kiseline. Otkriem halogenih elemenata u XVIII i XIX veku, kao i dokaz ser Hamfrija Dejvija o odsustvu kiseonika u halogenovodoninim kiselinama, znailo je ujedno i kraj Lavoazjeove definicije kiselina. Prvu pravu teoriju kiselina, ija je relevantnost i danas veoma velika, dao je vedski hemiar Svante Arenijus 1884. godine. Po ovoj teoriji kiselina je svako neutralno jedinjenje, koje disocijacijom u vodenom rastvoru daje pozitivne jone vodonika i druge negativne jone (negativne jone kiselinskog ostatka). Drugaije reeno, po Arenijusu, kiselina je svaka supstanca koja unoenjem u vodeni rastvor poveava koncentraciju vodonikovih jona (H+). Glavni nedostatak teorije je bio taj to ona iskljuuje mogunost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih jedinjenja kao kiselina ili baza. Takoe, iako validna u veini sluajeva, postoje supstance koje ispoljavaju kiseli karakter iako ne sadre nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus oznaio kao nosioce kiselosti. Isto tako, on je govorio o postojanju hidrogen jona u rastvoru da bi kasnija prouavanja pokazala da se jon vodonika u njemu vezuje za neutralan molekul vode gradei hidronijum jon (H3O+) koji je jedino prisutan u rastvoru. Protolitiku teoriju dali su nezavisno 1923. godine dva naunika, Johan Brentad i Martin Lori, obojica polazei od glavnih mana Arenijusove teorije i njene relativne neprimenljivosti van vodenih rastvora. Po ovoj teoriji kiselina je svako jedinjenje koje je u uslovima date reakcije donor jona vodonika (H+). Iste godine kada i Brentad i Lori, Luis je dao praktino najiru definiciju kiseline po njenoj sposobnosti da primi elektronski par. Po njegovoj definiciji dakle, kiselina je jedinjenje koje je akceptor (primalac) elektronskog para. Ova definicija obuhvata i klasine kiseline jer se odvajanje vodonikovog jona od molekula zasniva na prekidanju veze sa vodonikom. Ona takoe obuhvata i hemijska jedinjenja, koja se ponaaju kao kiseline, jer imaju veliki daficit elektrona, iako u svojoj strukturi nemaju atome vodonika (npr. aluminijum(III)-hlorid, AlCl3). Ova najira definicija je u svakodnevnoj primeni u neorganskoj hemiji nepraktina, jer Brentad-Lorijeva teorija daje daleko praktinije a opet dovoljno precizno objanjenje istih. Ipak, Luisova teorija ima poseban znaaj u kompleksnijim reakcijama gde se mehanizmi mnogih organskih reakcija objanjavaju upravo preko Luisovih kiselina kao katalizatora reakcije.

Najvanije kiseonine neorganske kiseline su azotna, azotasta, sumporna, sumporasta, fosforna, ugljena, hlorna i borna kiselina. [1] U daljem tekstu bie obraena tehnologija proizvodnje kao i analiza sumporne, azotne i fosforne kiseline.

1. Tehnologija proizvodnje
1.1. Sumporna kiselina
Sumporna kiselina je hemijsko jedinjenje molekulske formule H2SO4 i spada u klasu neorganskih kiselina. [1] Koristi se u mnogim procesima i jedno je od najvanijih neorganskih jedinjenja. Njena proizvodnja i danas slui kao indikator industrijske aktivnosti zemlje. irom sveta 65% se koristi za proizvodnju fosfornih i azotnih ubriva, dok se u zapadnoj Evropi samo 31% upotrbljava u ove svrhe. U Saveznoj Repulici Nemakoj 90% proizvedene sumporne kiseline koristi se u hemijskoj industriji za dobijanje neorganskih hemikalija (npr. fluorovodonine kiseline, aluminijum sulfata itd.), i organskih proizvoda (npr. boja, eksploziva, sapuna, deterdenata, lekova, vetakih vlakana itd.). [2]Takoe, slui i za punjenje akumulatora, rafinisanje ulja, zatim kao dehidrataciono sredstvo, pri organskim procesima kao to su nitrovanje, i esterifikacija, u metalurgiji, galvanotehnici itd. [3] Retko se koristi ista sumporna kiselina. Najee se koristi njen 96-98% rastvor. Svetska proizvodnja sumporne kiseline iznosi oko 100 miliona tona godinje. [1]

1.1.1. Fizika i hemijska svojstva

Sumporna kiselina je uljasta tenost, bez boje i mirisa. Kod industrijske sumporne kiseline dozvoljen je vei stepen neistoa, i kod nje boja ide od bezbojne do ukaste. Veoma je polarno jedinjenje, mea se sa vodom u svim odnosima uz oslobaanje velike koliine toplote. Vrlo je higroskopna, u dodiru sa organskim materijama dehidratie ih. [1] Otrovna je, a u dodiru sa koom izaziva opekotine. Jedna je od najjaih neorganskih kiselina i spada u najjaa oksidaciona sredstva. Metale sa negativnim redoks potencijalom razara uz oslobaanje vodonika. Bakar, ivu i srebro razara uz oslobaanje SO2. Azeotropska smea kiseline i vode sadri 98,3% H2SO4 i 1,7 % H2O i kljua na 338oC, a gustina takve kiseline je 1,843 g/cm3. Disosuje u dva stepena, te gradi dve vrste soli, hidrogensulfate i sulfate. Na temperaturi od oko 450oC potpuno se razlae na SO3 i H2O. [3]

1.1.2. Struktura molekula

Iz molekulske formule sumporne kiseline jasno je da se ona sastoji od jednog atoma sumpora, dva atoma vodonika i etiri atoma kiseonika koji su meusobno povezani kao to je prikazano na Slici 1. [3]

O
107
o

123o

S O H
101o

Slika 1. Struktura molekula H2SO4

1.1.3. Polazni materijali za proizvodnju sumporne kiseline

Sumporna kiselina se proizvodi na dva naina: 1. Postupkom tornjeva (nitrozni postupak), i 2. Kontaktnim postupkom. Ovi postupci se meusobno razlikuju u nainu oksidacije sumpor-dioksida, SO2 i apsorpcije nastalog sumpor-trioksida, SO3. [3] Oksidacija sumpor-dioksida do sumpor-trioksida i njegova naknadna konverzija do sumporne kiseline trenutno se gotovo iskljuivo vri kontaktnim postupkom, a posebno dvostrukim kontaktnim postupkom[2], jer je ekonominiji i omoguuje dobijanje 100% kiseline. Kod oba postupka razlikuju se tri faze proizvodnje: 1. Proizvodnja SO2 i njegovo preiavanje 2. Oksidacija SO2 u SO3 i 3. Apsorpcija SO3. Postoje razne sirovine za doijanje SO2, kao to je elementarni sumpor (najbolja sirovina), pirit-FeS2 (sa sadrajem sumpora od 50%), sulfidne rude (ZnS, CuS, PbS itd), i sulfati (CaSO4, MgSO4) koji se retko koriste. Kod nas se SO2 proizvodi iz pirita prenjem, to se moe prikazati sledeim zbirnim reakcijama: 4FeS2 +11O2 2Fe2O3+8SO2 3FeS2+8O2 Fe3O4+6SO2 Ove reakcije su jako egzotermne i slue za proraun materijalnog i toplotnog bilansa. Prenje se izvodi vazduhom sa vikom od 5% od teorijski potrebne koliine na temperaturi od 850 - 900oC. Pirit se pri u raznim tipovima pei (rotacionim, etanim, sa lebdeim tj. uskovitlanim slojem i sa fluidizovanim slojem).

Tokom prenja sumpor iz pirita sa kiseonikom iz vazduha daje SO2. Pored sumpordioksida nastaju jo oksidi primesa kao to su: As2O3, SeO2 (gasovi) i vrsti oksidi FeO, Fe2O3, Cu2O, CuO, ZnO, CaO itd. Prionini gas sadri svega 1015% SO2 . Ostatak gasa ine vazduh, praina od izgoretine (razni oksidi metala), SeO2 , As2O3 ,HF, kao i druge gasovite primese u tragovima. Ovakav gas po izlasku iz pei ima temperaturu od oko 700oC. Preiavanje se vri suvim i mokrim postupkom: Suvo preiavanje se izvodi u pranim komorama i elektrostatikim filtrima. Tu se odstranjuju mehanike neistoe. Mokro preiavanje se izvodi u mokrim elektrostatikim filtrima i tornjevima za pranje i hlaenje gasne smee. Ovde se odstranjuju gasovite primese arsena, selena i fluora (katalitiki otrovi). [3]

1.1.4. Proces proizvodnje sumporne kiseline kontaktnim postupkom

Kontaktni postupak otkriven je 1839. godine u Engleskoj, ali je komercijalno poeo da se koristi mnogo godina kasnije. Danas se 99% od ukupno proizvedene koliine sumporne kiseline proizvodi ovom metodom, zbog potrebe da se dobije jaka, koncentrovana kiselina (99,5% H2SO4).[4] Postupak je naziv je dobio po tome to se SO2 oksidie vazdunim kiseonikom u kontaktu sa povrinom vrstog katalizatora. Katalizator i reagensi su u razliitim agregatnim stanjima (vrsto i gasovito), pa se kataliza vri na povrini katalizatora tj. vri se heterogena kataliza. [3] Sva novija kontakt postrojenja koriste meuapsorpciju, takoe poznatu kao dvostruku apsorpciju ili dvostruku katalizu. Ovaj proces je detaljno ematski prikazan na Slici 2.

S Sagorevanje sumpora SO2 O2

Pretvara i hladnjak 1 2 3 SO2 SO3 O2 SO2 SO3 O2 Poetni adsorpcioni toranj H2O H2SO4 Zavrni adsorpcioni toranj

O2 SO2 SO3 O2

H2O

H2SO4

98-99% H2SO4 skladitenje Otpremanje

Slika 2. ematski prikaz kontaktnog postupka dobijanja sumporne kiseline

5

U toku ovog postupka deavaju se sledee reakcije: S+O2SO2 SO2+1/2O2SO3 SO3+H2OH2SO4 ili zbirno: S+3/2O2+H2OH2SO4 Sumpor i kiseonik reagiju na 1000C i nastaje sumpor-dioksid a zatim se vri hlaenje do 420C. SO2 i O2 se uvode u pretvara koji sadri etiri razliite komore sa katalizatorom vandijum(V)oksidom, V2O5. Oko 60-65% SO2 se prevodi u SO3 u prvom sloju nakon 2-4 sekunde kontakta. Ovo je egzotermna reakcija, tako da gas izlazi na 600C. Razmenjivaem toplote vri se hlaenje do 400C, a zatim smea ulazi u drugi sloj katalizatora. Nakon treeg sloja oko 95-96% sumpordioksida je prevedeno u sumpor-trioksid. Smea se zatim odvodi do poetnog adsorpcionog tornja gde se vri hidratacija sumpor-trioksida i nastaje sumporna kiselina. Smea se zatim zagreva na 420C i uvodi u etvrti sloj katalizatora to dovodi do ukupne konverzije od 99,7% sumpor-dioksida u sumpor-trioksid. Smea se potom ponovo hladi i odvodi do zavrnog adsorpcionog tornja, a onda hidratie i prevodi u sumpornu kiselinu koncentracije 98-99%. Recirkulacija male koliine kiseline do tornjeva, moe se izvesti dodatkom vode, a u cilju prikupljanja jo sumpor-trioksida, ali vei deo proizvoda se skladiti. [4] Tokom oksidacije sumpor-dioksida do sumpor-trioksida, ma prinos sumpor-trioksida utiu temperatura, pritisak i koncentracija reagujuih gasova. Na Slici 3. grafiki je prikazana zavisnost prinosa SO3 od temperature.

100

80

% prelaza SO2 u SO3 ( procenat konverzije)

60

40

20

0 0 200 400 600 800

o

1000

1200

Temperatura [ C ]

Slika 3. Grafiki prikaz zavisnosti prinosa SO3 od temperature

6

Iz dijagrama se vidi da je na temperaturi od 300oC prinos skoro 100%, ali je reakcija vrlo spora. Optimalne temperature u praksi kreu se u granicama od 450500oC, pri emu je prinos SO3 manji ali je brzina reakcije vea. Upotrebom katalizatora proces konverzije se ubrzava. Kao katalizator najvie je u upotrebi vandijum(V)-oksid, V2O5. Mehanizam delovanja je prikazan sledeim reakcijama: 2V2O5+2SO2 2VOSO4+V2O4 2VOSO4 +V2O4 2V2O4+2SO3 2V2O4+ O2 2V2O5 Tokom vremena katalizator gubi katalitiku aktivnost, stoga mora s vremena na vreme da se menja delimino ili potpuno. Temperatura ne sme da prelazi 620oC. Nosa katalizatora moe da bude silikagel, SiO2. Transformacijom izraza za konstantu ravnotee reakcije oksidacije SO2, dobija se: c(SO3)/c(SO2)=K(c(O2))1/2 Prinos SO3 na bilo kojoj temperaturi je vei ako je vea koncentracija kiseonika, to se u praksi realizuje vikom vazduha. Tehniko izvodjenje konverzije vri se u kontaktnim peima razliite konstrukcije. Najee se primenjuju etane i cevne pei. Kod prvih se kontaktna masa nalazi na etaama a kod drugih u cevima. Kontaktno odeljenje ine predgreja, kontaktni reaktor i razmenjivai toplote. [3]

1.2. Azotna kiselina

Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina, molekulske formule HNO3. Prvi ju je sintetisao Jabir ibn Hajan negde oko devetog veka pre nove ere. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati. U laboratoriji, azotna kiselina je veoma vaan reagens, dok je njena upotreba u industriji jo znaajnija. Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin, trinitrotoluen), vetakih ubriva (amonijum-nitrat), preiavanja metala u metalurgiji kao i za procese nitrovanja u organskim sintezama. Bela puljiva azotna kiselina, koja je praktino anhidrirana kiselina teoretske ili pribline jaine, koristi se kao oksidant u raketama na teno gorivo. U kontaktu sa koom izaziva teke hemijske opekotine karakteristine ute boje, koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koi, keratinom. [1] Takoe, azotna kiselina se koristi i za proizvodnju boja, plastinih masa, vetake svile kao i za odvajanje srebra od zlata.[5]

1.2.1. Fizika i hemijska svojstva

Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3- anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradei hidronijum jon (H3O+). Jako je
7

oksidaciono sredstvo. [1] Postojana je na veoma niskim temperaturama, i do 40C. Moe da izreaguje ak i sa povrinskim slojem plemenitih metala, zbog ega se koristi u spremanju carske vode, koja moe da rastvara zlato i platinu.[5] Na sobnoj temperaturi ona je bezbojna tenost gustine 1.52 g/cm3 koja lako isparava, posebno pri veim koncentracijama, odavajui uta do crvena isparenja. Azotna kiselina gradi veliki broj soli, nitrata, koji su veoma velika i vana grupa jedinjenja. Veina je polarna, te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaraima, prvenstveno vodi i etanolu. [1]

1.2.2. Struktura molekula

Molekul azotne kiseline izgraen je od jednog atoma azota, tri atoma kiseonika i jednog atoma vodonika, koji su meusobno povezano kao to je prikazano na Slici 4. [5]

O
120 pm 140 pm

O H

130o

102o

Slika 4. Struktura molekula HNO3

1.2.3 Postupak proizvodnje azotne kiseline

Dugi niz godina azotna kiselina se proizvodila iz ilske alitre, NaNO3 i oksidacijom vazdunog azota ali se zbog neefikasnosti ove metode vie ne koriste. U dananje vreme iskljuivo se koristi kontaktna (direktna) oksidacija amonijaka koja se moe prikazati sledeim reakcijama: 4NH3+5O24NO+6H2O 2NO+O22NO2 3NO2+H2O2HNO3+NO ili zbirno: NH3+2O2HNO3+H2O [4]

Kontaktna oksidacija amonijaka primenjuje se od poetka XX veka, kada je 1908. godine Ostwald prvi put ostvario katalitiku oksidaciju amonijaka u prisustvu Pt katalizatora. Svetska proizvodnja azotne kiseline iznosi oko 30 miliona tona godinje. [5] Kontaktna oksidacija amonijaka za dobijanje azotne kiseline ematski je prikazana na Slici 5.

Otpadni gas A P S O R B E R 90%HNO3 para 65%HNO3 98% H2SO4 75%H2SO4 tenost

10%NH3 NO Reaktor O2 vazduh H2O vazduh Hladnjak NO O2

Slika 5. ematski prikaz proizvodnje azotne kiseline kontaktnom oksidacijom amonijaka Proces se odvija na povienom pritisku, to podrazumeva nie investicione trokove kao i dobijanje jae kiseline. Reaktor sadri katalizator, leguru Pt-Rh (90-98% platina, 2-10% rodijum) u obliku mree izraene od niti legure debljine 0,05mm, temperatura u reaktoru je 750-920C, a vreme kontakta iznosi 3x10-4 sekundi. [4] Oksidacija amonijaka do azot-oksida vri se vazdunim kiseonikom, reakcija je povratna i egzotermna, a izlazna smea gasova sadri 11% azot-oksida. [5] Nakon hlaenja vri se uvoenje u apsorber u koji se takoe uvodi i voda i jo vazduha, kako bi dolo do oksidacije azot-oksida a zatim i njegove hidratacije do 61-65% azotne kiseline. Otpadni gasovi sadre azot-oksid ili azot-dioksid, a vodonikom ili metanom mogu se prevesti u amonijak ili gasoviti azot. Tragovi oksida azota mogu biti uklonjeni. [4] Razblaena kiselina, koncentracije 61-65% uglavnom zadovoljava potrebe. Ako se eli dobiti koncentrovana kiselina, udeo HNO3 u razblaenoj kiselini treba poveati. [5] Koncentracija azotne kiseline moe se poveati daljim uvoenjem dobijene kiseline u toranj sa 98% sumpornom kiselinom. [4] Postupak se zasniva na injenici da smea razblaene azotne i koncentrovane sumporne kiseline kljua na vioj temperaturi od 100% azotne kiseline. Zato e pri zagrevanju ove smee isparavati iskljuivo azotna kiselina, dok voda ostaje vezana za sumpornu kiselinu. [5] Na vrhu tornja izdvojie se 90% azotna, a na dnu 75% sumporna kiselina. [4]Pare azotne kiseline se hlade i kondenzuju u koncentrovanu kiselinu. [5] Ovaj poslednji korak je neophodan jer bi se obinom destilacijom moe da se dobije svega 68,4% azotna kiselina. [4]
9

1.3. Fosforna kiselina

Fosforna kiselina mineralna neorganska kiselina koja se javlja u tri oblika: 1. Ortofosforna kiselina, H3PO4 2. Metafosforna kiselina, HPO3 3. Pirofosforna kiselina, H4P2O7 Oksidacioni broj fosfora u navedenim kiselinama je +5, kiseonika -2 a vodonika +1. Od navedenih kiselina najvei znaaj ima ortofosforna kiselina H3PO4. [6] Veina ljudi a ak i hemiara ima obiaj da ortofosfornu kiselinu naziva fosfornom kiselinom, to je i ime po IUPAC nomenklaturi za ovo jedinjenje. Prefiks orto se koristi da bi se ova kiselina razlikovala od ostalih fosfornih kiselina koje se nazivaju polifosfornim kiselinama. [4] Upotreba fosforne kiseline: Kao reagens. ist 75-85% vodeni rastvor koji se najee upotrebljava, je bistar, bezbojan, bez mirisa, neisparljiv, viskozan i sirupasta je tenost. Fosforna kiselina se veoma esto koristi kao vodeni rastvor 85% fosforne kiseline. Zbog toga to je koncentrovana kiselina, 85% rastvor moe biti korozivan, mada netoksian kada je razblaen. Zbog visokog procenta u ovom reagensu, makar jedan deo ortofosforne kiseline se kondenzuje u polifosfornu kiselinu, ali radi oznaavanja i jednostavnosti, smatra se da svih 85% ini ortofosforna kiselina. Kada je vodeni rastvor fosforne kiseline i/ili fosfata razblaen, oni su u ravnotei ili e ravnotea biti postignuta nakon izvesnog vremena kada su praktino sve fosforne/fosfatne jedinice u orto obliku. Proizvodnja vodonik-halogenida. Fosforna kiselina reaguje sa halogenidima i nastaju vodonik-halogenidi u gasovitom stanju. Ovo je uobiajena metoda za laboratorijsko dobijanje vodonik-halogenida. NaCl(s)+H3PO4(l)NaH2PO4(s)+HCl(g) NaBr(s)+H3PO4(l)NaH2PO4(s)+HBr(g) NaI(s)+H3PO4(l)NaH2PO4(s)+ HI(g) Uklanjanje re. Fosforna kiselina se moe koristiti za uklanjanje re, direktnim nanoenjem na zaralo gvoe, eliene alate ili povrine. Ona prevodi crvenkasto braon gvoe(III)-oksid, Fe2O3 (ra), u crni gvoe-fosfat, FePO4. Odstranjiva re je ponekad zelenkasta tenost pogodna za potapanje, ali mnogo ee se koristi u vidu gela. Nakon tretmana, crna prevlaka gvoe-fosfata se moe ukloniti i ostaje ista metalna povrina. Dodatak hrani. Fosforna kiselina kao dodatak hrani (aditiv E338) koristi se za zakieljavanje hrane i napitaka, ali postoje polemike u vezi njenih uticaja na zdravlje.

10

Ipak, masovno se proizvodi i na raspolaganju je u velikim koliinama po povoljnim cenama. U medicini. Fosforna kiselina koristi se u stomatoligiji i ortodonciji za ienje povrine zuba na koju idu plombe i stomatoloki aparati. Takoe se koristi za uklanjanje naslaga na zubima pre njihovog izbeljivanja. [1]

Pored navedenog, fosforna kiselina se koristi i za proizvodnju fosfornih vetakih ubriva, proizvodnju natrijum i amonijum fosfata, pravljenje fosfata za omekavanje vode, kao i za izradu kondenzovanih fosfata za dobijanje raznih sredstava za ienje.

1.3.1. Fizika i hemijska svojstva

Svojstva fosforne kiseline meu prvima je opisao Robert Bojl 1680. godine. Fosforna kiselina na sobnoj temperaturi ima tenju da kristalie pri emu nastaju bezbojni, tvrdi i u vodi lako rastvorljivi kristali. Iskristalisana 100% kiselina sadri 72,4% P2O5 i topi se na 42,35C. Mea se sa vodom u svakom odnosu. Spada u kiseline srednje jaine. [6] Triprotonska je kiselina to znai da jedan molekul ove kiseline u vodenom rastvoru moe da disosuje do tri puta pri emu u svakom stupnju odaje jedan H+ jon, to se moe prikazati sledeim reakcijama: H3PO4(s)+H2O(l)H3O+(aq)+H2PO4-(aq) H2PO4-(aq)+H2O(l)H3O+(aq)+HPO42-(aq) HPO42-(aq)+H2O(l)H3O+(aq)+PO43-(aq) Nakon prvog stupnja disocijacije nastaje anjon koji se naziva dihidrogen fosfat, nakon drugog nastaje hidrogen fosfat a nakon treeg fosfat ili ortofosfat anjon. Za svaku od reakcija disocijacije postoji kiselinska konstanta disocijacije, koje se obeleavaju sa Ka1, Ka2 i Ka3 a daju se za temperaturu koja iznosi 25C. [1] U prirodi su rasprostranjeni u vodi nerastvorljivi tercijerni fosfati, koji slue kao sirovina za proizvodnju fosforne kiseline. Na tritu se mogu nai sledee koncentracije kiseline: 75% sa 54,3% P2O5, zatim 80% sa 58% P2O5 i 85% sa 61,6% P2O5.

1.3.2. Struktura molekula

Molekul fosforne kiseline izgraen je od jednog atoma fosfora, etiri atoma kiseonika i tri atoma vodonika, koji su meusobno povezano kao to je prikazano na Slici 6. [6]

11

O
112o 152 pm 157 pm

O H

P O

O
105
o

Slika 6. Sruktura molekula H3PO4

1.3.3. Postupak proizvodnje fosforne kiseline

Kao sirovine za proizvodnju fosforne kiseline koriste se apatiti i fosforiti. Apatit su minerali vulkanskog porekla, sa optom formulm 3Ca3(PO4)xCaR2 ili Ca10(PO4)6R2, gde je R: F, OH i Cl. Fosforiti su minerali sedimentnog tj. biogenog porekla. Sastoje se od zrna fosfata, kvarca, kalcita, dolomita i glinenih estica. Fosforna kiselina se moe dobiti na dva naina: 1. Termikim postupkom, i 2. Ekstrakcionim tj. mokrim postupkom. Ukupna svetska proizvodnja iznosi oko 850 hiljada tona godinje. Od ukupno proizvedene koliine, oko 90% se dobija ekstrakcionim postupkom. [6] Ovaj postupak bio je vaan do 1920. godine, kada je termiki proces dobijanja fosforne kiseline poeo da dobija na znaaju. Meutim, mokri postupak dobijanja je ponovo poeo da se koristi zbog poboljanja dizajna postrojenja: 60% od ukupno proizvedene koliine fosforne kiseline proizvedeno je ovim postupkom 1954. godine, 88% 1974. godine, i preko 90% se proizvodi trenutno. 1.3.3.1. Termiki postupak dobijanja fosforne kiseline Termiki postupak se koristi samo za dobijanje koncentrovane kiseline (75-85%) i kako bi se dobio ist proizvod. Veoma je skup proces zobog temperature koja iznosi 2000C. [4] Sastoji se od: 1. Elektrotermijskog dobijanja P4 2. Sagorevanja P4 do P4O10 3. Apsorpcije P4O10 u vodi.

12

Sutina postupka je u elektrotermikoj redukciji sirovih fosfata na temperaturi od 1400-2000C, kada se dobija teni fosfor. Ovako dobijeni fosfor sagoreva do fosfor(V)-oksida koji se potom apsorbuje uu vodenom rastvoru fosforne kiseline. Sirovi fosfati sadre 30-40% P2O5. Procesi koji se odigravaju pri termikom postupku mogu se prikazati sledeim reakcijama: Ca10(PO4)6F2+15C+6SiO23P2(g)+15CO+3Ca3Si2O7+CaF2 Gasoviti fosfor nakon preiavanja gasne smee kondenzuje se vodom i hladi na temperaturi od 60C. Dobijeni teni fosfor se potom sagoreva u dvostrukom viku vazduha prema sledeoj egzotermnoj reakciji: P4(l)+5O2(g)P4O10(g) Apsorpcija nastalog fosfor(V)-oksida moe se prikazati reakcijom: P4O10(g)+6H2O(l)4H3PO4(aq) Na Slici 7. dat je prikaz uproene eme termikog postupka dobijanja fosforne kiseline. [6]

Teni P4

Vazduh Reakcioni toranj

H2O

410
+

Elektrostatiki filter

Izlazni gasovi

H2O

H3PO4 Hladnjak

85 % H3PO4

Na upotrebu

Slika 7. Uproena ema termikog postupka doijanja fosforne kiseline

13

1.3.3.2. Ekstrakcioni (mokri) postupak dobijanja fosforne kiseline Mokri postupak dobijanja fosforne kiseline moe se prikazati sledeim reakcijama, a kojim tokom e ii proces zavisi od toga koji od izvora fosfata se koristi: Ca3(PO4)2+3H2SO42H3PO4+3CaSO4 ili CaF2xCa3(PO4)2+10H2SO4+20H2O10(CaSO4x2H2O)+2HF+6H3PO4 ili Ca5F(PO4)3+5H2SO4+10H2O5(CaSO4x2H2O)+HF+3H3PO4 Na Slici 8. ematski je prikazan mokri postupak dobijanja fosforne kiseline: [4]

Gasovi Fosfatna stena 93% H2SO4 HF SiF4 Mlin Reaktor CaSO4 Filter H3PO4 CaSO4x2H2O (Gips) Razblaena H3PO4 Ispariva 75% H3PO4 (54% P2O5) Absorber H2SiF6

Razblaena H3PO4

Slika 8. ematski prikaz mokrog postupka dobijanja fosforne kiseline Proces razlaganja sirovog fosfata izvodi se u reaktorima-ekstraktorima velike zapremine. Snabdeveni su mealicom koja ostvaruje 400-600 obrtaja u minuti i cevima za odvod gasova i para. Iskorienje P2O5 je oko 95%. Radi boljeg ujednaavanja pada koncentracije P2O5 i H2SO4 u reaktoru, sirovi fosfat i sumporna kiselina postepeno se uvode a viak toplote odvodi se preko vakuum isparivaa. Na ovaj nain moe da se koristi sirov fosfat krupnijih zrna i da se skrati vreme boravka u reaktoru. [6]
14

Fosfatna stena je samlevena i pomeana sa razblaenom fosfornom kiselinom u mlinu. Zatim se dalje odvodi do reaktora u koji se uvodi 93% sumporna kiselina. U reaktoru se vri zagrevanje do temperature koja iznosi od 75-80C, 4-8h. Hladan vazduh odnosi iz reaktora nusprodukte, HF i SiF4 do absorbera u kome se prevode u H2SiF6 prema sledeim reakcijama: 4HF+SiO2SiF4+2H2O 2HF+SiF4H2SiF6 3SiF4+2H2O2H2SiF6+SiO2 Nastaju dva korisna nusprodukta. H2SiF6 se isporuuje kao 20-25% vodeni rastvor za fluorisanje vode za pie. Fluorosilikatne soli se koriste u keramici, pesticidima, kao i za zatitu drveta. Uranijum, koji se javlja u mnogim fosfatnim stenama, moe se izdvojiti iz razblaene fosforne kiseline nakon filtracije, ali ovo nije primarni izvor ove radioaktivne supstance. Postrojenja za ekstrakciju su izuzetno skupa, pa je ovaj nain dobijanja opravdan samo u sluaju kada je i cena uranijuma visoka. [4] Nepreiena tj. sirova fosforna kiselina moe se koristiti samo za proizvodnju mineralnih ubriva. Preiavanje ekstrakcione fosforne kiseline obuhvata: 1. Mehaniko preiavanje (taloenje, filtracija, centrifugalna separacija), 2. Fiziko preiavanje (solvent ekstrakcija primenom organskih rastvaraa kap to su n-butanol, cikloheksanol, izoamil alkohol itd.), 3. Hemijsko preiavanje (dodavanje reagenasa radi prevoenja primesa u taloge). [6] Filtracijom vrstog gipsa, CaSO4x2H2O, izdvaja se razblaena fosforna kiselina (sadraj P2O5 je 28-35%). Isparavanje vode do sadraja P2O5 od 54% nije obavezno. [4] Koncentrovanje kiseline vri se: 1. 2. 3. 4. Uparavanjem pod vakuumom uz prisilnu cirkulaciju, Uparavanjem pod vakuumom sa padajuom strujom tenosti, Uparavanjem sa uronjenim cevima koje se greju vrelim gasom ili Uparavanjem atomiziranjem rastvora u gasnim strujama. [6]

15

2. Analiza
2.1. Standardna metoda ispitivanja za analizu sumporne kiseline
Ova metoda ispitivanja izvodi se prema amerikom standardu ASTM E 223-96, a obuhvata odreivanje: 1. 2. 3. 4. 5. 6. Ukupne kiselosti Specifine teine po Baume-u Neisparljivih materija Gvoa Sumpor-dioksida, i Arsena

Reagensi koji se koriste tokom svih analiza, trebalo bi da imaju sledee karakteristike: 1. istoa reagenasa. Hemikalije visoke iste se koriste u svim testovima. Ukoliko nije drugaije naznaeno, svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitike Reagense Amerikog Hemijskog Drutva. U suprotnom, mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvreno da su dovoljno visoke istoe, da njihovo korienje ne umanjuje tanost rezultata. 2. istoa vode. Osim ako nije drugaije naznaeno, voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. Sumporna kiselina je jaka korozivna kiselina i moe biti jako opasna ako se njome nepropisno rukuje. Treba izbegavati svaki kontak sa koom ili oima. U sluaju da doe do prosipanja kiseline, odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane povrine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom, a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajuoj posudi. Na kraju, povrinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom. Uzorak za analizu u jednoj boci dostavlja analitikoj laboratoriji. Koliina uzorka treba biti dovoljna za obavljanje svih analiza.

2.1.1. Ukupna kiselost

Ova metoda ispitivanja obuhvata odreivanje ukupne kiselosti 75-99% sumporne kiseline. Za merenje uzorka koriste se dve metode, Deli cev i zmija cev metoda ispitivanja. Sutina metode ispitivanja je u tome da se izmereni uzorak kiseline razblai u vodi, a zatim titrie
16

standardnim rastvorom natrijum-hidroksida (0,5 N), uz fenolftalein kao indikator. Prisustvo drugih kiselina i jedinjenja koja troe natrijum-hidroksid utie na preciznost ove metode ispitivanja. 2.1.1.1. Reagensi 1. Rastvor inikatora fenolftaleina (10 g/L) priprema se rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%), metanola ili izopropanola. 2. Natrijum-hidroksid. Standardni rastvor (1.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200. 2.1.1.2. Postupak Deli cev metoda ispitivanja - Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti, pri emu je neophodno i vrsto drati zatvara. Ubaciti cev i usisati odgovarajuu koliinu uzorka, u zavisnosti od jaine kiseline, kao to je prikazano u Tabeli 1. Tabela 1. Koliina uzorka za odreivanje ukupne kiselosti H2SO4, % 98 94 90 85 80 77 75 Koliina uzorka, g 1,9 do 2,2 2,0 do 2,3 2,1 do 2,4 2,2 do 2,6 2,3 do 2,7 2,4 do 2,8 2,5 do 2,9

Zatim treba okrenuti cev i vieslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu obrisati kiselinu sa dugog kraka. Odmah nakon brisanja, maramicu baciti kako bi se izbegao kontak kiseline i prstiju, i kako ne bi dolo do stvaranja opekotina. Nakon toga, izmeriti i zabeleiti masu uzorka. Posle merenja, cev nagnuti tako da se kiselina vrati skoro do krivine kraeg kraka. Spojiti kratki krak sa rezervoarom za vodu pomou gumene cevi koja je na donjem kraju zatvorena tipaljkom. Ubaciti dui krak cevi u stakleni pehar od 400 mL, u kojoj se nalazi oko 100 mL vode. Ukloniti tipaljku i ispustiti uzorak u pehar. Voda treba da tee sve dok se sva kiselina ne ispere sa Deli cevi. Nakon toga isprati dui krak cevi, skupljajui ostatke ispiranja u peharu. Dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. Zabeleiti temperaturu 0,5 N rastvora natrijum-hidroksida, a zatim titrisati uzorak do pojave roze boje. Zabeleiti utroenu koliinu natrijum-hidroksida u mL.

17

Zmija cev metoda ispitivanja - Bocu sa uzorkom nekoliko puta izokrenuti, pri emu je neophodno i vrsto drati zatvara. Ubaciti kapilarni kraj cevi usisati odgovarajuu koliinu uzorka, u zavisnosti od jaine kiseline, kao to je prikazano u Tabeli 1. Okrenuti cev tako da se dvostruko koleno cevi nae u horizontalnom poloaju. Obrisati kiselinu sa kapilare vieslojnom maramicom za jednikratnu upotrebu. Odmah baciti iskorienu maramicu kako bi se izbegle opekotine na prstima. Izmeriti i zabeleiti masu uzorka. Kapilaru cevi potopiti u oko 100 mL vode koja se nalazi u peharu od 400 mL. Potisnuti uzorak iz cevi vodom iz boce za pranje. Oprati cev sa 50 do 70 mL vode. Ukloniti cev i oprati je spolja od kiseline. Zavrtite neno pehar tokom pranja. Sakupiti sve ostatke od pranja u pehar i dodati 3 do 5 kapi rastvora fenolftaleina. Zabeleiti temperaturu 0,5 N rastvora natrijum-hidroksida, a zatim istim titrisati uzorak do pojave roze boje. Zabeleiti utroenu koliinu natrijum-hidroksida u mL.

2.1.1.3. Proraun 1. Ako je neophodno, korigovati oitavanje na bireti radi kalibracije greaka. Zabeleiti utroenu zapreminu titranta, natrijum-hidroksida i obeleiti sa V, kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeleiti sa t. 2. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korienja, u skladu sa sledeom jednainom: N = NS+0,00035(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u C, i t- temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u C. 3. Izraunati procenat ispitivane sumporne kiseline prema sledeoj jednaini: H2SO4, % = ((VN0,04904)/W)100 gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida, i W-masa uzorka, u g. 4. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tanou od 0,01%.
18

2.1.2. Specifina teina po Baume-u

Ova metoda ispitivanja obuhvata odreivanje specifine teine koncentrovane sumporne kiseline, po Baume-u, pomou hidrometra u rasponu od 57 do 66,2 Baumea. Specifina teina po Baume-u odreuje se na 15,5C (60F). Baume specifina teina je jedinica gustine na osnovu specifine teine i definisana je sledeom jednainom: Baume sp. teina = 145 [145 /(sp gr 15.5/15.5 C(60/60 F) )] Sutina metode je u tome da se uzorak sumporne kiseline stavlja u cilindar hidrometra, i kada temperatura postane konstantna specifina teina se oitava sa skale na hidrometru. 2.1.2.1. Postupak Isprati ist cilindar hidrometra sa uzorkom za testiranje, dodati uzorak, i podesiti temperaturu na 15,5 0,3 C (60 0.5 F). Postaviti cilindar u vertikalni poloaj, u prostor bez vazdunih struja. Ubaciti hidrometar u uzorak. Potisnuti ga na oko 3 mm ispod nivoa na kome e plutati, i pustiti ga. Oitati vrednost na hidrometru kada se umiri, tako da slobodno lebdi, pri temperaturi od 15,5 C (60 F). Tano oitavanje na hidrometar skali jeste ona taka na kojoj povrina tenosti see skalu. Odrediti ovu taku postavljanjem oka neznatno ispod nivoa tenosti i polako ga podizati do povrine, prvo se vidi kao iskrivljena elipsa,a onda izgleda kao da postaje prava linija koja see hidrometar skalu. Zabeleiti oitanu vrednost specifine teine po Baume-u. 2.1.2.2. Proraun 1. Izraunati specifinu teinu za kasnije proraune u skladu sa sledeom jednainom: sp gr = 145 / (145 Baume sp. teina) 2. Prikazati vrednost Baume specifine teine sa tanou od priblino 0,1 jedinice.

2.1.3. Neisparljive materije

Ova metoda ipitivanja obuhvata gravimetrijsko odreivanje neisparljivih materija u sumpornoj kiselini. Donja granica detekcije neisparljivih materija je 0,001%. Izmeren uzorak kiseline isparava, ari se, a zatim se meri masa taloga.

19

2.1.3.1. Postupak Oistiti platinastu ili visoko-silikatnu staklenu posudu i staviti u pe za arenje na 80025C (147245F), najmanje 10 minuta. Zatim ohladiti u eksikatoru na sobnu temperaturu i izmeriti teinu sa preciznou 0,1 mg. Promeati uzorak obrtanjem boce, dok se sve materije ne nau u suspenziji. Preneti izmereni uzorak koji treba najmanje da tei 50 g, ili da bude dovoljne teine da prinos ne bude manji od 1 mg taloga, do isparivaa. Nakon isparavanja, ariti uzorak u pei za arenje 10 minuta. Tokom rukovanja sa zagrejanom posudom, svo vreme treba koristiti kljeta. Ohladiti posudu u eksikatoru na sobnu temperaturu i brzo izmeriti teinu uzorka sa preciznou 0,1 mg. 2.1.3.2. Prorauun 1. Izraunati procenat neisparljivih materija prema sledeoj jednaini: Neisparljive materije, % = ((R-D)/W)100 gde je: R- masa isparenja i ostatka, g D- masa isparenja, g W- uzorak, g. 2. Prikazati vrednost procenta neisparljivih materija sa preciznou 0,0001%.

2.1.4. Gvoe
Ova metoda ispitivanja obuhvata odreivanje gvoa u sumpornoj kiselini. Donja granica detekcije gvoa je 0,0001%. Odreuje se kolorimetrijski sa 1,10-fenantrolinom (ortofenantrolin), koji sa crnim gvoem formira narandasto-crveni kompleks. Intenzitet formirane boje se meri fotometrom koji je kalibrisan standardnim rastvorom gvoa. U toku ispitivanja smetnju mogu praviti hrom, bakar, antimon, kobalt, iva(I), kalaj (II,IV), kadmijum, cink i nikl. 2.1.4.1. Reagensi 1. Amonijum-acetat-rastvor siretne kiseline. Rastvoriti 100 g amonijum acetata u oko 600 mL vode, filtrirati, dodati 200 mL glacijalne siretne kiseline na filtrat i razblaiti do 1 L. 2. Rastvor amonijum-hidroksida (1+). Rastvoriti oko 500 mL amonijum hidroksida u 500 mL vode i promeati. 3. Kongo crveni papir.

20

4. Rastvor hidroksilamin hidrohlorida (100 g/L). Rastvoriti 100 g hidroksilamina u oko 600 mL vode, filtrirati, i razblaiti do 1 L. 5. Gvoe, standardni rastvor ( 1 mL=0,01 mg Fe). Pogledati praksu E 200. 6. Rastvor 1,10-fenantrolina (o-fenantrolina) (3 g/L). Rastvoriti 3 g orto-fenantrolin monohidrata u 500 mL vode, dodati 1 mL hlorovodonine kiseline, promeati, filtrirati i razblaiti do 1 L. 2.1.4.2. Postupak Promeati uzorak obrtanjem boce dok sve materije ne budu u suspenziji. Staviti 70-mm levak u volumetrijski balon od 100 mL i dodati 50 mL vode. Ukloniti levak i lagano dodavati, sa stalnim meanjem sadraja u balonu, 1 g izmerenog uzorka sa preciznou 0,001 g. Oprati grlo balona sa odprilike 5 mL vode. U balon dodati reagense sledeim redosledom, uz meanje nakon dodavanja svakog od njih: 1 mL rastvora hidroksilamin hidrohlorida, 5 mL rastvora 1,10fenantrolina, i natrijum-hidroksid (1+1) da bi se obezbedila pH vrednost rastvora u iznosu od 3,5 do 4,0 (zbog Kongo crvenog papira). Dodati zatim 5 mL rastvora amonijum-acetata, razblaiti vodom do oznake, dobro promeati, i ostaviti da stoji oko 15 minuta. Pripremiti lank rastvor koji sadri sve reagense ali ne i uzorak. Ostaviti da stoji oko 15 minuta. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj duini korienjem kalibracione krive, a blank uzorkom postaviti instrument na nulu absorance. Iz kalibracione krive odrediti miligrame gvoa koji odgovaraju posmatranoj absorbanci uzorka. 2.1.4.3. Proraun 1. Izraunati procenat gvoa prema sledeoj jednaini: Gvoe, % = (M/(W1000))100 gde je: M- gvoe, naeno na osnovu kalibracione krive, mg, i W- uzorak, g. 2. Prikazati vrednost procenta gvoa sa preciznou 0,0001%.

21

2.1.5. Sumpor-dioksid
Ova metoda ispitivanja obuhvata odreivanje slobodnog sumpor-dioksida rastvorenog u sumpornoj kiselini. Donja granica detekcije sumpor-dioksida je 0,002 %. Sumpor-dioksid odvodi se iz uzorka sumporne kiseline noen strujom azota u gasovitom stanju. Isparljivi sumpor-dioksid se absorbuje u alkalnom rastvoru, tretira vikom jodat-jodid rastvora a viak se titrie natrijum-tiosulfatom. 2.1.5.1. Reagensi 1. Kalijum-jodat, rastvor kalijum-jodata (priblino 0,1 N). Rastvoriti 4 g kalijum-jodata i 100 g kalijum-jodida u vodi i razblaiti do 1 L sa vodom. 2. Rastvor natrijum-hidroksida (4 g/L). Rastvoriti 4 g natrijum-hidroksida u vodi i razblaiti do 1 L. 3. Natrijum- tiosulfat, standardni rastvor (0,01 N). Pipetom odmeriti 100 mL rastvora natrijum-tiosulfata (0,1 N ) i preneti u volumetrijsku bocu od 1 L, razblaiti vodom do oznake i promeati. Normalitet je jedna desetina 0,1 N rastvora. 4. Rastvor skroba-indikator. Pomeati 1 g rastvorljivog skroba sa 5 mg crvenog iva-jodida i sa dovoljno hladne vode kako bi se dobila tanka pasta, i sipati polako, uz stalno meanje u 100 ml kljuale vode. Kuvati smesu uz meanje sve dok se ne dobije tnka providna tenost. Ohladiti pre upotrebe. 5. Sumporna kiselina (1+5). Paljivo i uz meanje pomeati koncentrovanu sumpornu kiselinu (sp. gr 1,84) i vodu u odnosu 1:5. 2.1.5.2.Postupak Sigurnosnu bocu isprati azotom. Iz poslednjeg cilindra preneti oko 50 mL uzorka u Drehsel bocu i povezati je sa sigurnosnom bocom. Zabeleiti mililitre uzorka koji se koriste i obeleiti ih sa W. Prebaciti oko 100 mL rastvora natrijum-hidroksida u Drehsel bocu od 250 mL i spojiti je sa Drehsel bocom od 125 mL. Proputati azot u gasovitom stanju negde oko 20 L/h toko 3 sata. Odvojiti bocu u kojoj se nalazi rastvor natrijum-hidroksida i iskljuiti dovod gasovitog azota. Isprati cev vodom u boci, pipetom odmeriti 5 mL kalijumjodat-kalijumjodid rastvora i preneti u bocu i meati. Dodati 5 mL sumporne kiseline (1+5) i 2 mL rastvora skroba (indikator) i titrisati 0,01 N rastvorom natrijum-tiosulfata dok ne nestane plava boja. Zabeleiti utroenu zapreminu rastvora natrijum-tiosulfata i obeleiti sa A. Ponoviti ceo postupak stavljajui 50 mL vode umesto uzorka u Drehselovoj boci od 125 mL. Zabeleiti utroenu zapreminu rastvora natrijumtiosulfata i oznaiti je sa B. Ako titracija uzorka zahteva vie od 30 mL rastvora natrijumtiosulfata, ponoviti oba postupka, sa uzorkom i sa blank uzorkom, koristei 2 mL rastvora kalijumjodat-kalijumjodida.

22

2.1.5.3.Proraun 1. Izraunati procenat sumpor-dioksida prema sledeoj jednaini: Sumpor-dioksid, % = (((B-A)N0,032)/(Wsp gr))100 gde je: B- rastvor natrijum-tiosulfata koji je utroen za titraciju blank uzorka, mL A-rastvor natrijum-tiosulfata koji je utroen za titraciju uzorka, mL N- normalitet rastvora natrijum-tiosulfata, i W- uzorak, mL 2. Rezultat prikazati u procentima sumpor-dioksida sa tanou od 0,001%.

2.1.6. Arsen
Ova metoda obuhvata kolorimetrijsko odre]ivanje arsena u sumpornoj kiselini. Donja granica detekcije arsena je 0,01 ppm. Arsen se prevodi u gasovito stanje, apsorbije u piridinskom rastvoru srebro-dietilditiokarbamata formirajui crveno obojeni kompleks, iji se intenzitet odreuje fotometrom. 2.1.6.1. Reagensi 1. Standardni rastvor arsena (1 mL=0,001 mg As). Pogledatipraksu E 200. 2. Hlorovodonina kiselina (sp gr 1,189). Koncentrovana hlorovodonina kiselina. 3. Olovo-acetat impregrirana staklena vuna. Rastvoriti 100 g olovo-acetat-trihidrata u 200 mL vode. Nakon zasienja, ukloniti viak rastvora i suiti na sobnoj temperaturi. uvati impregriranu vuvu u zatvorenoj boci. 4. Metil crveni rastvor indikatora (5 g/L). Rastvoriti 5 g metil crvenog u 1 L etanola (95%). 5. Rastvor kalijum-jodida (100 g/L). Rastvoriti 100 g kalijum-jodida u oko 750 mL vode, filtrirati i razblaiti do 1 L. 6. Piridin. Ovaj rastvor mora biti bezbojan. 7. Rastvor srebro-dietilditiokarbamat (5 g/L piridina). Rastvoriti 1 g u 200 mL piridina. uvati u narandastim bocama. Jednom meseno pripremiti sve rastvor. 8. Natrijum-hlorid. 9. Rastvor natrijum-hidroksida (100 g/L). Rastvoriti 100 g natrijum-hidroksida u vodi i razblaiti vodom do 1 L. 10. Natrijum-nitrat. 11. Rastvor kalaj-hlorida (400 g/L). Rastvoriti 40 g kalaj-hlorida u sme od 25 mL vode i 75 mL hlorovodonine kiseline (sp gr 1,19). 12. Cink
23

2.1.6.2.Postupak Iz poslednjeg cilindra prebaciti oko 50 mL uzorka u pehar od 100 mL. Zabeleiti uzete mililitre i obeleiti ih sa W. Dodati oko 0,1 g natrijum-nitrata i 0,1 g natrijum-hlorida i staviti na vrelu plou aspiratora radi isparavanja, sve dok ne bude skoro potpuno suva. Isprati uzorak u agregat boci sa malo vode, tako da zapremina ne pree 30 mL. Dodati jednu kap rastvora metil-crveno (indikator), i rastvor natrijum-hidroksida do pojave ute boje. Razblaiti vodom do 35 mL. Zatim dodati 5 Ml hlorovodonine kiseline, 2 mL rastvora kalijum-jodida i 8 kapi rastvora kalajhlorida. Promeati rastvor i ostavoti ga da odstoji 15 minuta. Spojiti cev skrubera sa bocom u kojo se nalazi olovo-acetat impregrirana staklena vuna i nakvasiti sa 1 kapi rastvora olovoacetata. Pipetom preneti 3 mL rastvora dietilditiokarbamata u odeljak absorbera.Pomou levka brzo dodati u bocu 3 g cinka. Odma spojiti skruber-absorber jedinicu sa agregat bocom i ostaviti da stoji 30 minuta. Nakon toga, preneti rastvor iz absorber odeljka u suvu volumetrijsku bocu od 10 mL. Isprati odeljak absorbera piridinom i preneti ostatke pranja u istu bocu i promeati. pripremiti rastvor (blank uzorak) koji sadri sve reagense ali ne i sam uzorak. Odrediti absorbance uzorka na istoj talasnoj duini koja je koriena i za kalibracione krive, a instrument se poseava na nulu blank uzorkom. Sa kalibracione krive odrediti miligrame arsena koji odgovaraju posmatranoj apsorbanci. 2.1.6.3. Proraun 1. Izraunati sadraj arsena u ppm, prema sledeoj jednaini: Arsen, ppm=(M1000)/(Wsp gr) gde je: M-arsen odreen na osnovu kalibracione krive u mg, i W-uzorak, mg 2. Prikazati dobijene rezultate arsena u ppm, sa preciznou 0,01 ppm. [7]

24

2.2. Standardna metoda ispitivanja za analizu azotne kiseline

Ova metoda ispitivanja se izvodi prema amerikom standardu ASTM E 1584-00, a odnosi se na analizu ukupne kiselosti azotne kiseline. Pogodna je za ispitivanje 50-70% azotne kiseline. Koncentracija je veoma vana u mnogim oblastima primene ove kiseline. Sutina metode je u tome da se uzorak kiseline razreuje vodom, a zatim titrie rastvorom natrijum-hidroksida uz korienje fenolftaleina kao indikatora. U toku ispitivanja prisustvo drugih kiselina, kao i jedinjenja koja troe natrijum-hidroksid, dalo bi pogreno visoke rezultate.

2.2.1. Reagensi
Reagensi koji se koriste trebalo bi da imaju sledee karakteristike: 1. istoa reagenasa. Hemikalije visoke iste se koriste u svim testovima. Ukoliko nije drugaije naznaeno, svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitike Reagense Amerikog Hemijskog Drutva. U suprotnom, mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvreno da su dovoljno visoke istoe, da njihovo korienje ne umanjuje tanost rezultata. 2. istoa vode. Osim ako nije drugaije naznaeno, voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. 3. Indikator. Rastvor fenolftaleina (10g/L) se priprema rastvaranjem 1g fenolftaleina u 100mL etanola (95%), metanola ili izopropanola. 4. Natrijum-hidroksid. Standardni rastvor (1.0 N) se priprema i standardizuje u skladu sa ustaljenom praksom E 200, pri emu treba zabeleiti temperaturu rastvora natrijumhidroksida tokom standardizacije.

2.2.2. Mere predostronosti

Azotna kiselina je veoma opasno jedinjenje ako se njome nepropisno rukuje. Jaka je korozivna kiselina i veoma je jako oksidaciono sredstvo. Zapaljiva je, u kontaktu sa drugim materijalima moe izazvati stvaranje vatre. Treba izbegavati udisanje isparenja azotne kiseline i svaki kontak sa koom ili oima. U sluaju da doe do prosipanja kiseline, odmah se mora ukloniti prekrivanjem uprljane povrine vermikulitom ili nekim drugim inertnim absorbentom, a zatim odlaganjem i ispiranjem vermikulita u odgovarajuoj posudi. Na kraju, povrinu koja je bila zaprljana azotnom kiselinom treba isprati vodom.

25

2.2.3. Postupak
1. Uzorak se u boci dostavlja analitikoj laboratoriji. 2. Erlenmajer od 250 mL sa 15 mL vode zatvoriti epom, i odmeriti teinu. 3. Ukloniti ep, a zatim koristei pipetu brzo treba dodati odgovarajuu koliinu uzorka ( u zavisnosti od jaine kiseline, kao to je prikazano u Tabeli 2.), zadravajui vrh pipete tik iznad povrine tenosti. Odmah zatim neophodno je zameniti ep, i ponovo odmeriti erlenmajer, kako bi se dobila teina uzorka. Tabela 2. Uzorak za ispitivanje azotne kiseline HNO3, % 70 65 60 55 50 Koliina uzorka, mL 2,5 0,2 2.8 0,2 3,1 0,2 3,4 0,2 3,8 0,2 Nominalna teina, g 3,6 3,9 4,3 4,6 5,0

4. Ponovo kloniti ep, i potom dodati 50 mL vode i etiri kapi rastvora feolftaleina (indikator), a onda zavrteti erlenmajer kako bi se sadraj u njemu dobro pomeao. Zabeleiti temperaturu 1.0 N natrijum-hidroksida, a zatim titrisati uzorak do pojave svetlo roze boje, kao to je prikazano na Slici 9. Zabeleiti utroenu zapreminu natrijumhlorida.

Slika 9. Krajnja taka titracije-pojava svetlo roze boje rastvora

26

2.2.4. Proraun
1. Ako je neophodno, korigovati oitavanje na bireti radi kalibracije greaka. Zabeleiti utroenu zapreminu titranta, natrijum-hidroksida i obeleiti sa V, kao i njegovu temperaturu tokom titracije i obeleiti sa t. 2. Korigovati normalitet standardnog rastvora natrijum-hidroksida za sve temperaturne razlike u trenutku standardizacije i u trenutku korienja, u skladu sa sledeom jednainom: N = NS+0,00035(s-t) gde je: N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme titracije NS-normalitet rastvora natrijum-hidroksida za vreme standardizacije s-temperatura natrijum-hidroksida tokom standardizacije u C, i t- temperatura natrijum-hidroksida tokom titracije u C. 3. Izraunati procenat ispitivane azotne kiseline prema sledeoj jednaini: HNO3, % = (VN6301)/W gde je: V-korigovana zapremina rastvora natrijum-hidroksida upotrbljena za titraciju uzorka u mL N-normalitet rastvora natrijum-hidroksida korigovana za temperaturu u trenutku titracije, i W-masa uzorka, u g. 4. Rezultat prikazati u procentima sumporne kiseline sa tanou od 0,01%. [8]

2.3. Standardna metoda ispitivanja za odreivanje fosfora u rudama gvoa taloenjem fosfomolibdena i titracijom uz korienje azotne kiseline.
Ova metoda ispitivanja izvodi se prema amerikom standardu ASTM E 278-01, a obuhvata odreivanje fosfora u rudama gvoa. Ona obuhvata odreivanje fosfora u koncentracijama od 0,01 do 1,00 %. U toku ispitivanja uzorak se rastvara u hlorovodoninoj i azotnoj kiselini. Nakon dodavanja perhlorne kiseline dolazi do isparavanja rastvora, i dehidratacije silicijuma. Nerastvorljiv ostatak se filtrira, ari i tretira za ponovnu upotrebu fosfora. Amonijum-molibdat se dodaje talogu fosfomolibdata. Talog je filtriran i ispran od kiseline. Zatim se rastvara u viku standardnog rastvora natrijum-hidroksida. Viak natrijum-hidroksida se titrie standardnim
27

rastvorom azotne kiseline uz korienje fenolftaleina kao indikatora. Prisustvo vanadijuma, arsena i titanijuma u toku ispitivanja, moe izazvati smetnje.

2.3.1. Reagensi
1. istoa reagenasa. Hemikalije visoke iste se koriste u svim testovima. Ukoliko nije drugaije naznaeno, svi reagensi treba da budu u skladu sa specifikacijama Odbora za Analitike Reagense Amerikog Hemijskog Drutva. U suprotnom, mogu se koristiti samo one hemikalije za koje je utvreno da su dovoljno visoke istoe, da njihovo korienje ne umanjuje tanost rezultata. 2. istoa vode. Osim ako nije drugaije naznaeno, voda koja se koristi kao reagens treba da ispunjava zahteve koji su dati prema Tipu II ili Tipu III specifikacije D 1193. 3. Rastvor amonijum-molibdata (kiseli). Rastvor br.1- Staviti 100 g molibdne kiseline (85% MoO3) pehar od 600 mL u kome se nalazi 240 mL vode i dobro promeati. Kada se potpuno rastvori, filtrirati a onda dodati 60 mL azotne kiseline i ohladiti. Rastvor br 2.- 400 mL azotne kiseline dodati u pehar od 2 L sa 960 mL vode i ohladiti. Rastvor br.1 dodati u rastvor br.2 uz konstantno meanje. Dodati 0,1 g amonijum-fosfata i ostaviti da stoji bar 24 sata pre korienja. 4. Amonijum-nitrat. 5. Rastvor gvoe-sulfata. Rastvoriti 100 g gvoe-sulfata u 1 L sumporne kiseline. 6. Bromovodonina kiselina (1+4). Pomeati 20 mL koncentrovane bromovodonine kiseline (sp gr 1,49) sa 80 mL vode. 7. Hlorovodonina kiselina (1+1). Pomeati jednake zapremine koncentrovane hlorovodonine kiseline (sp gr 1,19) i vode. 8. Fluorovodonina kiselina (sp gr 1,15). Koncentrovana fluorovodonina kiselina. 9. Standardna azotna kiselina (0,15 N). 10 mL iste i bezbijne koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1,42) preneti u bocu od 1 L, razblaiti do crte i promeati. Standardizovati rastvor. 10. Vodeni rastvor azotne kiseline (1+99). Pomeati 10 mL koncentrovane azotne kiseline (sp gr 1,42) sa 990 mL vode. 11. Perhlorna kiselina (70%). 12. Rastvor indikatora fenolftaleina. Rastvoriti 0,2 g fenolftaleina u 100 mL etanola. 13. Vodeni rastvor kalijum-nitrata (10 g/L). Rastvoriti 10 g kalijum-nitrata u vodi, razblaiti do 1 L i promeati. 14. Rastvor kalijum-permanganata (25 g/L). Rastvoriti 25 g kalijum-permanganata u vodi i razblaiti do 1 L. 15. Natrijum-karbonat. 16. Standardni rastvor natrijum-hidroksida (0,15 N). 17. Sumporasta kiselina.
28

2.3.2. Postupak
Uzorak za ispitivanje preneti u malu, suvu izmerenu bocu i staviti u pe za suenje. Nakon suenja na 105 do 110C tokom 1 sata, poklopiti bocu i ohladiti na sobnu temperaturu u eksikatoru. Otvoriti poklopac kako bi se izjenaili pritisci i izmeriti zatvorenu bocu sa preciznou 0,1 mg. Ponoviti suenje i merenje uzorka dok masa ne postane kostantna. Prebaciti uzorak za ispitivanje u pehar od 400 mL i ponovo odmeriti zatvorenu bocu sa preciznou 0,1 mg. Razlika izmeu dve izmerene teine predstavlja masu uzorka za ispitivanje. Nakvasiti uzorak za ispitivanje sa nekoliko mililitara vode i dodati 25 mL hlorovodonine kiseline po svakom gramu uzorka. Pokriti i zagrevati ispod take kljuanja sve dok svi rastvorljivi minerali ne budu u rastvoru. Dodati 5 mL azotne kiseline i 20 mL perhlorne kiseline. Ohladiti, dodati 50 mL vode, i zagrevati dok rastvorljive soli ne budu u rastvoru. Filtrirati i sakupiti filtrat u erlenmajeru od 300 mL. Isprati ostatak sa azotnom kiselinom (1+99) a onda i vrelom vodom dok se ne oisti od perhlorata. Korienjem toplote upariti filtrat. Zapaliti papir i ostatak u avnu od platine. Ohladiti, nakvasiti sa nekoliko kapi vode i dodati 2 mL perhlorne kiseline i 5 mL fluorovodonine kiseline, i uparavati do potpunog suenja. Dodati 3 g natrijum-karbonata. Postaviti avan u pehar od 250 mL i dodati 100 mL vode. Zagrevati kako bi se rastvorile sve rastvone soli. Ukloniti, oprati i oistiti avan. Filtrirati alkalni rastvor papirom srednje teksture i sakupiti filtrat u pehar od 400 mL. Ostatak isprati toplom vodom i baciti. Zakiseliti filtrat hlorovodoninom kiselinom, dodati 5 mL rastvora gvoe-hlorida i dodati natrijum-hidroksid zbog lakmus papira. Kuvati 1 minut do koagulacije taloga. Filtrirati i isprati ostatak toplom vodom. Baciti filtrat. Postaviti bocu sa isparljivim filtratom ispod levka. Rastvoriti ostatak kroz papir sa 10 mL hlorovodonine kiseline (1+1) i isprati sa toplom vodom. Baciti papir i upariti rastvor da bi isparili gasovi perhlorne kiseline. Ohladiti, dodati 50 mL vode i zagrevati kako bi se rastvorile soli. Dodati nekoliko kapi rastvora kalijum-permanganata i kuvati rastvor nekoliko minuta. Zatim dodati u kapima dovoljno sumporaste kiseline kako bi se uklonio kalijumpermanganat ili istaloeni mangan-oksid. Kuvati kako bi se uklonio sumpor-dioksid i dodavati amonijum-hidroksid sve dok malo istaloenog gvoe-hidroksida opstaje pri pomeranju ili meanju. Dodati azotnu kiselinu sve dok se talog ne rastvori a onda 3 do 5 mL u viku. Dodati 10 g amonijum-nitrata i protresti kako i se soli rastvorile. Odsustvo vanadijuma-Podesiti zapreminu na 150 mL i temperaturu na 20C i dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata. Energino pomerati tokom 5 minuta i ostaviti da stoji 20 minuta sve dok se ne stvori uti talog. Prisustvo vanaijuma-Podesiti zapreminu rastvora do 100 mL, ohladitina 15C, dodati 5 mL rastvora gvoe-sulfata i zavrteti bocu kako bi se redukovao vanadijum. Dodati 50 mL rastvora amonijum-molibdata, energino pomerati 10 minuta i ostaviti da stoji 1 sat dok se ne stvori uti talog. Filtrirati prethodno dobijen talog papirom guste teksture. Isprati bocu u talog tri puta sa 5 mL vodenio rastvora azotne kiseline, a onda sa vodenim rastvorom kalijum-nitrata sve dok se ne oisti od kiseline. S obzirom na to da uti talog tei ka tome da se podigne, usmeriti mlaz
29

rastvora za ispiranje oko ivice papira i spiralno na dole. Vratiti papir i talog u erlenmajer, dodati 25 mL vode (bez ugljen-dioksida), i viak od 5 mL 0,15 N rastvora natrijum-hidrksida. Protresti kako bi se papir raspao i kako bi se talog rastvorio. Isprati bocu, dodati 3 kapi rastvora indikatora fenolftaleina, i titrisati viak natrijum-hidroksida sa 0,15 N azotnom kiselinom. Slepa proba (blank uzorak)-Uraditi celu proceduru sa blank uzorkom koji sadri sve reagense ali ne i uzorak za ispitivanje.

2.3.3. Proraun
1. Izraunati procenat fosfora prema sledeoj jednaini: Fosfor, % = ((((A-BC)-(D-EC))F)/G)100 gde je: A- korieni standardni rastvor natrijum-hidroksida, mL B- standardna azotna kiselina potrebna za titraciju vika natrijum-hidroksida u uzorku, mL C- standardni rastvor natrijum-hidroksida koji odgovara 1 mL standardne azotne kiseline, mL D- standardni rastvor natrijum-hidroksida potreban za odreivanje blank uzorka, mL E- standardna azotna kiselina potrebna za titraciju vika natrijum-hidroksida pri odreivanju blanka, mL F- fosfor koji odgovara standardnom rastvorunatrijum-hidroksida, g/mL, i G- masa ispitivanog uzorka. [9]

30

Zakljuak
Sumporna, azotna i fosforna kiselina su jedinjenja od izuzetnog znaaja u hemijskoj industriji. irom sveta proizvodnja ovih kiselina predstavlja indikator industrijske aktivnosti zemlje. Koriste se u velikim koliinama kao polazne sirovine za dobijanje neorganskih i organskih supstanci, kao i u domainstvu, laboratorijama, metalurgiji, farmaciji, medicini itd. Iz tog razloga jako je vano znati karakteristike odnosno svojstva ovih kiselina, njihovu tehnologiju proizvodnje kao i metode ispitivanja koje se koriste za analizu. Analize se moraju vriti prema tano odreenom postupku, tj. poeljn je da su standardizovane. Od izuzetnog znaaja je stalno praenje i kontrola kvaliteta sirovina, poluproizvoda i krajnjeg proizvoda tokom proizvodnje, kako bi kvalitet istih bio u skladu sa zahtevanim specifikacijama.

31

Literatura
1. www.wikipedia.rs 2. K.H. Bucher, H.H. Moretto, P.Woditsch, Industrial Inorganic Chemistry, Nemaka, 2000 3.http://www.obrazovanje.vojvodina.gov.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.php?sifra =244 4. Philip J. Chenier, Survey Industrial Chemistry, USA, 2002 5.http://www.obrazovanje.vojvodina.gov.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.php?sifra =243 6.http://www.obrazovanje.vojvodina.gov.rs/_skolska%20praksa_/pregled/oc_nastview.php?sifra =246 7. ASTM E 223-96, Standard test methods for analysis of sulfuric acid 8. ASTM E 1584-00, Standard test methods for assay of nitric acid 9. ASTM E 278-01, Standard test methods for the determination of phosphorus in iron ores by phosphomolybdate coprecipitation and nitric acid titrimetry

32