Antitelo – struktura

Antitelo
 At specifično vezuje Ag
- u fazi prepoznavanja (kao R za antigen na membrani B limfocita) - u efektorskoj fazi humoralnog imunskog odgovora

 Distribucija antitela
- u biološkim tečnostima:

plazmi/serumu, sekretima (mukus, mleko) intersticijskoj tečnosti u tkivima

- u B limfocitima:

u citoplazmatskim organelama (ER i Goldži kompleks) na membrani

- vezuju se za površinu nekih ćelija (fagociti, NK i mast ćelije imaju FcR)

Izdvajanje (prečišćavanje) antitela
Krv (plazma) serum (antiserum; pojam titra)

koagulacija

Proteini plazme (seruma): -albumini -globulini Elektroforezom: III frakcija globulina – gamaglobulini Imunoglobulini =Antitela

Izdvajanje Ig iz bioloških tečnosti: 1. Precipitacija amonijum sulfatom 2. Hromatografske tehnike

Struktura antitela
dva međusobno identična kraća polipeptidna lanca (laki lanci, eng. light, L, oko 24 kDa) i dva međusobno identična duža polipeptidna lanca (teški lanci, eng. heavy, H, od 55 do 70 Kda)
Lanci su aranžirani u obliku slova Y

Molekulske veze između H i L lanaca

 Kovalentne veze koje povezuju L i H lance su disulfidne veze  Disulfidne veze povezuju i dva H lanca

Domeni  Rane studije su pokazale određenu pravilnost u strukturi svih Ig  I L i H lanci : Svakih 100-110 AK ima 60AK uvijenih u globularnu strukturu: DOMEN .

međusobno povezane disulfidnim mostom . ne u strukturu aheliksa. već tako da se od niza antiparalelno postavljenih lanaca stvaraju dve b-nabrane ploče.Domeni nastaju mnogostrukim savijanjem lanca.

Domeni Varijabilnost u sekvenci je ograničena na prvi domen L i H lanca Varijabilni (V) domeni L i H lanca (VL.VH) VL i VH formiraju antigen-vezujuće mesto (paratop) Ostali domeni su relativno konstantni Konstantni (C) domeni L i H lanca (CL i CH) CH domeni su odgovorni za ostvarivanje efektorskih (bioloških) funkcija At H lanci: 1 V domen i 3 do 4 C domena L lanci: 1 V domen i 1 C domen .

dužine oko 10AK.Varijabilni i hipervarijabilni regioni Ig  Amino terminalna AK sekvenca (V domen. i u L i u H lancu . V region) varira od jednog do drugog L i H lanca Ig  Varijabilnost u AK sekvenci je koncentrisana u određenim segmentima V domena hipervarijabilni regioni (HV regioni)  Kabat i Wu su razvili plot varijabilnost da bi merili distribuciju varijabilnih AK  Nađena 3 HV regiona.

Varijabilni i hipervarijabilni regioni Ig  HV regioni = CDR (engl. framework. okvirne sekvence. postoje 4 u svakom V domenu) .complementarity determining regions) HV regioni su AK regioni koji ostvaruju kontakt sa epitopom i u prostoru formiraju površinu koja je komplementarna trodimenzionalnoj strukturi antigena  Regioni između HV regiona koji čine ostatak V domena pokazuju manju varijabilnost (eng.

4/0. tj.65.15 varijabilnost . Otuda.65=6.Definicija varijabilnosti  Odnos broja različitih AK na datoj poziciji u odnosu na učestalost najčešće AK na toj poziciji se definiše kao VARIJABILNOST  Primer: sekvencirano je 63 L lanaca i četiri različite AK su nađene na poziciji 7. učestalost 41/63=0. Serin se pojavio 41 put.

Plot varijabilnosti .

Plot varijabilnosti CDR Petlje .

jedan ili više CDR mogu biti van regiona kontakta sa antigenom •Neke AK okvirnog regiona takođe mogu formirati kontakt sa Ag . kontakt se ostvaruje duž velike ravne površine. Višestruki kontakti sa Ag-om.Vezivanje antitela za antigen (globularni protein) •Sa globularnim proteinom. Najjači kontakt je sa CDR3 •Prilikom vezivanja nekih antigena.

Antigeni variraju u veličini i kompleksnosti Protein: Influenza haemagglutinin Hapten: 5-(para-nitrofenil fosonat)pentanoična kiselina .

Antitela reaguju sa antigenima na različite načine Hapten se umeće u džep antitela Antigen reaguje sa izduženom površinom antitela .

IgE. IgG2b i IgG3 . IgG2a. ali svaka klasa ima jedinstvenu strukturu H lanca  Postoji pet klasa: IgA. IgA ima 2 subklase (IgA1. IgG i IgM  Kod čoveka:IgG ima 4 subklase (IgG1 do IgG4). IgD.Konstantni (C) regioni Ig  C regioni L i H lanca sastavljeni su od C domena  Na osnovu razlika u strukturi C regiona H lanaca antitela se mogu podeliti u različite klase (izotipove) i subklase  Sličnosti u AK sekvenci. IgA2) kod miševa: IgG izotip je podeljen u IgG1.

05 U tragovima 2 3 .Klase humanih antitela Klasa Ig Subklase Koncentracija u serumu (mg/ml) Poluživot u serumu (dani) Sekretorna forma IgG IgG 1-4 13.5 3. dimer.5 5 6 pentamer monomer. 2 1. trimer monomer Nema IgE IgD Nema Nema 0.5 23 monomer IgM IgA Nema IgA1.

IgG4  Imaju oko 90% homologije u AK sekvenci  Razlikuju se u broju i rasporedu interlančanih disulfidnih veza  Ovo dovodi do razlika u funkcionalnim osobinama subklasa . IgG2.IgG subklase  IgG1. IgG3.

IgG subklase .

ovi regioni se mogu označiti još specifičnije (npr.do C.terminalnog kraja lanca (npr. IgA. IgE.  Različite klase ili subklase antitela ostvaruju različite efektorske funkcije. m. Cg1.) U svakom izotipu. IgD)  H lanci IgM i IgE klase imaju 4 C domena H lanci IgG. a. IgM. IgA i IgD klase imaju 3 C domena  Ovi domeni su označeni kao CH domeni Numerišu se počev od N. CH1. . d (za IgG. Cg2 i Cg3 u IgG). e. CH2 i td.Teški lanci Ig  Teški lanci se obeležavaju grčkim slovima koja odgovaraju imenu klase: g.

ali nikada po jedan od svakog  Odnos kapa / lambda lanci kod ljudi: 2:1 kod miševa: 20:1 .Laki lanci Ig  Postoje dva tipa lakih lanaca. označenih kao k i l  Razlikuju se po AK sekvenci konstantnih (C) domena  Molekul antitela ima ili dva k lanca ili dva l lanca.

d i a lanci imaju AK sekvencu (60 do 100 AK) između CH1 i CH2 domena koja nije homologna sa ostalim domenima  Obezbeđuje fleksibilnost IgG.Zglobni region Ig  g. IgD i IgA molekula  Bogat u cisteinu i prolinu  Ostaci cisteina formiraju interlančane disulfidne veze koje drže dva H lanca zajedno  Ig M i IgE nemaju zglobni region .

za njihova otkrića koja se odnose na strukturu antitela . proučavali funkciju izolovanih fragmenata  Edelman je tretirao Ig redukujućim agensima koji razgrađuju S-S veze. proučavao rezultujuće polipeptidne lance Edelman and Porter Nobel-ova nagrada 1972.Struktura antitela  Porter i Nisonoff su koristili enzime da razgrade Ig.

Fragmentacija Ig Fab fragment vezuje antigen Fc fragment kristališe .

produkovana antitela su specifična za epitope (AK sekvence) koji su prisutni u konstantnim regionima L i H lanaca IZOTIPSKE deteminante • Kada se jedna životinja imunizuje imunoglobulinima dobijenim iz druge životinje iste vrste. ALOTIPSKE i IDIOTIPSKE determinante .Antigenske determinante (epitopi) Ig • Molekuli antitela su proteini i stoga mogu biti imunogeni. produkovana antitela usmerena su na tzv. Da bi dobili antitela protiv imunoglobulina neophodno je da imunoglobulini koji se koriste prilikom imunizacije u celini ili delom budu prepoznati kao strani • Ako se imunizuje životinja jedne vrste imunoglobulinima druge vrste.

isos=jednak. drugi) su epitopi (alotopi) u C regionima lakih i teških lanaca *Na osnovu alotipske specifičnosti razlikuju se imunoglobulini jedinki u okviru iste vrste. • Alotipske determinante (grč.Antigenske determinante (epitopi) Ig • Izotipske determinante (grč. te su alotipovi genetski markeri jedinki. isti) su epitopi prisutni u C regionima lakih i teških lanaca. *Na osnovu izotipske specifičnosti razlikuje se pet klasa humanih imunoglobulina. • Idiotipske determinante (grč. idios=svoj. . *Idiotipska specifičnost razlikuje molekule imunoglobulina u okviru istog izotipa i istog alotipa. allos=drugačiji. a na osnovu specifičnosti za odgovarajući antigen. vlastiti) su epitopi (idiotopi) smešteni u hipervarijabilnim regionima. klase lakih lanaca i imunoglobulini različitih životinjskih vrsta. potklase.

Am markeri. 2 različita alotipa) k lanac (Km.Alotipovi Ig  Kod čoveka alotipovi su okarakterisani za: sve četiri IgG subklase (Gm markeri. preko 25 različitih alotipa) jednu IgA subklasu (za IgA2 . Km (1) alotip je efikasniji od drugih Km alotipova kapa lanaca u odbrani od H. influenze tipa B . imaju efekat u infekciji Npr. 3 različita alotipa)  Koriste ih forenzičari  Alotipovi pružaju biološku prednost na neke infektivne agense tj.

 Sekretorna forma Ima hidrofilne AK u karboksi-terminalnom kraju (“rep”) Dužina repa se razlikuje među različitim klasama (m lanac .3 AK)  Membranska forma Transmembranski region od hidrofobnih AK i citoplazmatski domen koji se značajno razlikuje između različitih izotipova .21 AK.Sekretorna i membranska forma Ig  Razlikuju se u AK sekvenci karboksi-terminalnog kraja C regiona H lanaca. g3 .

ima 3 AK *Kod membranskih IgM (slika) i IgD molekula.Citoplazmatski deo samo od 3 AK .ima 21 AK Citoplazmatski deo je od 28 AK . samo 3AK. do 30 AK . citoplazmatski deo H lanca je kratak. * Kod membranskih IgG (slika) i IgE molekula nešto je duži.

IgE.  IgM i IgA mogu formirati polimere Ovi polimeri se formiraju interakcijom između repnih delova.  Polimerni IgM i IgA molekuli takođe sadrže dodatni polipeptidni lanac (137 AK. m lanac ima dugi “rep” (21 AK) koji je uključen u formiranje pentamera. i svi membranski Ig su monomerni. joining chain)  J lanac je disulfidno vezan za “repove” i stabilizuje multimerni kompleks.Monomerni i polimerni Ig  IgG. 15 kDa) označen kao J lanac (eng. . IgD.

Monomerni i polimerni Ig .

 Posle formiranja.Sinteza Ig  Laki i teški lanci Ig se sintetišu u ER  Savijanje i asocijacija lanaca je kontrolisana proteinima iz ER koji se nazivaju čaperoni (kalneksin i BiP. molekuli Ig se oslobađaju čaperona i usmeravaju u Goldži kompleks. vezujući protein). .  Zatim se antitela usmeravaju ka plazma membrani. gde se mogu modifikovati ugljeni hidrati. eng. gde se vezuju za membranu ili bivaju sekretovana procesom egzocitoze.  Kovalentno vezivanje pomoću disulfidnih veza i glikozilacija takođe se odvijaju u ER.

Funkcije antitela   Vezivanje antigena (posredovano Fab fragmentom) Efektorske funkcije (posredovane Fc fragmentom) .

Vezivanje antitela za antigen: nekovalentne veze Elektrostatičke sile Vodonične veze Van der Waal’s veze Hidrofobne veze privlačenje između suprotnih naelektrisanja H između elektronegativnih atoma Fluktuacije u elektronskim oblacima oko molekula suprotno polarizuju susedne atome Hidrofobne grupe se približavaju i isključuju vodu (uključuju Van der Waal’s veze) .

• Afinitet: Jačina veze između jednog antigen-vezujućeg mesta antitela i epitopa antigena Afinitet se uobičajeno predstavlja konstantnom disocijacije (Kd). koja ukazuje na koncentraciju antigena koja je neophodna da bi antigen-vezujuća mesta polovine svih molekula antitela prisutnih u rastvoru bila zauzeta. Mala Kd ukazuje na visoko-afinitetne interakcije • Avidnost: Ukupna jačina vezivanja između viševalentnog antitela i multivalentnog antigena .

.

možda i do 109.Strukturne karakteristike antitela vezane za prepoznavanje antigena • Specifičnost Nekada antitela produkovana protiv jednog antigena mogu da se vežu za drugi antigen koji je strukturno (hemijski) srodan prvom antigenu. • Afinitet i avidnost *Sazrevanje afiniteta . • Raznolikost Svaka individua pravi neverovatno veliki broj strukturno različitih antitela. tj. pri čemu svako antitelo ima različitu specifičnost. imaju istu antigensku determinantu (unakrsna reakcija).

Zašto antitelima treba Fc region? F(ab)2 fragment može • • Detektovati Ag Precipitirati Ag • • Neutralisati Ag tj. blokirati aktivna mesta toksina ili patogena Blokirati interakciju između domaćina i patogena ali ne može aktivirati • • Inflamatorne i efektorske funkcije vezane za ćelije Inflamatorne i efektorske funkcije komplementa .

obično jedinjenja male MM. Imunogenost. Vezivanjem za nosač postaju imunogena.makromolekuli koji izazivaju imunski odgovor • Hapten . Nemaju sposobnost da izazovu imunski odgovor.ANTIGENI • • Antigen . ali se vezuju za At.bilo koji molekul koji se vezuje za At ili TĆR Imunogen. antigenost .

prisustvo aromatičnih AK) • Osetljivost na preradu i prezentaciju (polimeri D-AK su slabi imunogeni jer se ne prerađuju u APĆ) • Oblik unošenja • Put unošenja antigena i doza • Genetski faktori (Ir geni=MHC geni). npr.Uslovi imunogenosti • Stranost • Relativna molekulska masa • Hemijska složenost (homopolimeri.polisaharid izolovan iz kapsule pneumokoka imunogen je za čoveka i miša. a nije imunogen za kunića . kopolimeri.

neki T limfociti (npr. mogu biti imunogeni. sličan klasi I MHC.Lipidi i nukleinske kiseline generalno nisu imunogeni. ukoliko nisu u kompleksu sa proteinima ili polisaharidima za stimulaciju B ćelijskog imunskog odgovora lipidi se koriste kao hapteni. Prirodni antigeni -Proteini. tako su dobijena antitela za prednizon. najbolji imunogeni. mogu biti u kompleksu sa proteinima i lipidima . glikoproteini) . leukotriene. imunogeni su proteini i neki lipidi i glikolipidi (npr. gd+T Ly i NK-T Ly) prepoznaju lipide u sklopu CD1 (nepolimorfan. HCG.Polisaharidi. bez obzira da li su sami ili su u kompleksu sa drugim jedinjenjima (lipoproteini . Za ćelijski-posredovan imunitet. ali nije kodiran MHC genima) .Prirodni i veštački antigeni A. vitamin E itd.

citozola. ugljenih hidrata i lipida. organela i jedra) i tkivni antigeni Najčešće kompleksi proteina. Najviše su proučavani antigeni eritrocita. .Ćelijski antigeni (antigeni membrane. limfocita i bakterija.

Vezivanje za nosač može biti in vitro i in vivo (vezivanje lekova za proteine u organizmu može dovesti do alergijskih reakcija) .sastav haptena mora biti poznat .B.kao nosač najčešće se koristi protein ili ćelija .u celini proizvedeni u laboratoriji . Veštački antigeni • Sintetski antigeni .homopolimeri i kopolimeri. glutaminske kiseline. tirozina i alanina *postoji mogućnost da se sintetišu najimunogeniji antigeni mikroorganizama ili njihovi epitopi i da se koriste kao vakcine • Konjugovani antigeni (hapten+nosač) . sintetski polipeptidi su uglavnom polimeri lizina.

ukoliko nisu u agregatima . i površine ćelija .globularni proteini nisu multivalentni. epitopi su peptidni fragmenti vezani za MHC molekule Polivalentni (multivalentni) antigeni .uglavnom ugljeni hidrati i nukleinske kiseline.imaju identične epitope koji se ponavljaju .ANTIGENSKE DETERMINANTE (EPITOPI) • • • Antigenske determinante su delovi makromolekularnih antigena za koje se vezuju antitela U slučaju proteinskih antigena koje prepoznaju T limfociti.

B ćelijski epitopi • At se vezuje za epitop slabim NEKOVALENTNIM interakcijama. Ag-vezujuće mesto i epitop moraju imati komplementarne oblike koji omogućavaju da grupe koje reaguju budu blizu jedna drugoj • Mali ligandi (kao što su mali oligonukleotidi. koje funkcionišu na maloj udaljenosti. Za jaku vezu. peptidi i hapteni) se smeštaju u džep Ag-vezujućeg mesta • Globularni proteini reaguju sa antigenom na drugačiji način: At ostvaruju kontakt sa ovakvim antigenima duž velike ravne površine .

AK sekvence koje su sakrivene u unutrašnjosti proteina često se sastoje od pretežno hidrofobnih AK. i mogu funkcionisati kao B ćelijski epitopi tek kada se protein denaturiše .B ćelijski epitopi Na nativnom proteinu generalno se sastoje od hidrofilnih AK na površini proteina koje su topografski pristupačne membranski vezanim ili slobodnim At - .

prostorno su odvojene. pa vezivanje At za jednu determinantu može sterički ometati vezivanje At za drugu determinantu . pa se dva ili više molekula At može vezati za jedan antigen • Preklapajuće determinante .blizu jedna drugoj.B ćelijski epitopi • Nepreklapajuće determinante .

kontinualne) determinante epitopi formirani od susednih AK rezidua.epitopi koji nastaju promenom kovalentne strukture proteina (npr. približno 6 AK • Konformacione (nesekvencijalne) determinante formiraju se od AK rezidua koje su udaljene u primarnoj AK sekvenci.B ćelijski epitopi mogu sadržavati sekvencijalne ili nesekvencijalne AK • Linearne (sekvencijalne. putem fosforilacije ili proteolize) . ali su prostorno približene uvijanjem molekula proteina Sekvencijalne i nesekvencijalne determinante generalno se ponašaju drugačije kada je protein denaturisan ! • Neoantigenske determinante .

.

god. prepoznaju samo linearne determinante (a ne konformacione. jer se za žleb MHC molekula mogu vezati samo peptidi u linearnoj konformaciji. nalaze se “unutar” proteinskog molekula • T limfociti su specifični za AK sekvencu peptida tj. može izazvati 2o humoralni i. već protein prerađen do peptida • Većina T limfocita prepoznaje samo peptide vezane za APĆ u sklopu MHC molekula što znači da T ćelijski imuni odgovor izazivaju samo proteinski antigeni (jer se jedino peptidi vezuju za MHC) • Epitopi koje prepoznaju T Ly su često “unutrašnji” tj.o. a ne denaturisani. i nativni i denaturisani protein mogu izazvati 2o ćelijski i. Suprotno. a takvi peptidi ne mogu formirati konformacione determinante) . 1980.: postalo je jasno da T Ly ne prepoznaju nativni protein.god: 1o imunizacija sa nativnim proteinom: samo nativni protein.o.T ćelijski epitopi 1959.

zavisni antigeni  Proteini  Prepoznaju ih i T i B limfociti  T i B limfociti prepoznaju različite epitope proteinskog antigena .Timus (T) .

grupisanje IgR na B Ly. Pored toga mnogi polisaharidi aktiviraju komplement alternativnim putem (stvara se C3d koji se vezuje za Ag i obezbeđuje drugi signal za aktivaciju B limfocita) . što dovodi do aktivacije B Ly u odsustvu T Ly. lipidi i nukleinske kiseline  Aktiviraju B limfocite i stimulišu produkciju At u odsustvu T limfocita  Ne mogu da se prerađuju i prezentuju u sklopu MHC molekula  Većina T-nezavisnih antigena su polivalentni mogu izazvati maksimalno povezivanje tj.Timus (T)-nezavisni antigeni  Neproteinski antigeni: polisaharidi.

Humoralni imunski odgovor na proteinske (T-zavisne) i neproteinske (T-nezavisne) antigene se razlikuje ! Karakteristike humoralnog imunskog odgovora na T-zavisne antigene Postoji : switch (promena) izotipa. afinitetno sazrevanje i sekundarni imunski odgovor (memorijske B ćelije) . afinitetno sazrevanje i sekundarni imunski odgovor (memorijske B ćelije) Karakteristike humoralnog imunskog odgovora na T-nezavisne antigene Ne postoji : switch (promena) izotipa.

 Zbog toga. Ova antitela su niskoafinitetna (primer: antitela na A i B glikolipidne antigene krvnih grupa). meningokokom i Haemophilus-om  Prirodna antitela u cirkulaciji zdravih osoba su antitela na Tnezavisne antigene (polisaharide). .Praktični značaj T. pa je humoralni imunitet glavni mehanizam odbrane protiv infekcija izazvanih ovim bakterijama.nezavisnih antigena:  Mnogi polisaharidi ćelijskog zida bakterija pripadaju ovoj grupi antigena. osobe sa urođenim ili stečenim deficijencijama humoralnog imuniteta su posebno osetljive na infekcije izazvane pneumokokom.

obično su T limfociti koji odgovaraju na takav antigen specifični za jednu ili nekoliko linearnih AK sekvenci. Imunodominantni epitopi su najverovatnije oni koji se najbolje vezuju (sa najvećim afinitetom) za MHC molekule. . Ekspresija određenih alela II klase MHC u nekoj osobi određuje sposobnost te osobe da odgovori na pojedine antigene. 2. Imunogenost proteinskih antigena određena je MHC molekulima: 1. ovo je uslovljeno time što se različiti aleli II klase razlikuju u svojoj sposobnosti da vežu različite antigenske peptide i zbog toga stimulišu specifične Th ćelije.IMUNOGENOST PROTEINSKIH ANTIGENA Ako se na primer neka osoba imunizuje multideterminantnim proteinskim antigenom. Kao što je poznato. Ovi epitopi se nazivaju IMUNODOMINANTNI epitopi ili determinante.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful