Johan Volfgang Gete

FAUST PRVI DEO Prevod : Branimir ivojinovi

POSVETA Prioste opet, lelujna stvorenja, kao pred davni mutni pogled moj. Da vam sad vrsta dam uoblienja? Zar jo sam srcem sklon zabludi toj? Vi navirete svud iz isparenja i magle - lepo! va nek vlada roj! Kakami duu mladiki potresa arobni daak oko vaih lesa! Vi donosite slike vedrih dana mnoge su drage seni usred vas; javlja se, ko iz zamrlih predanja, ljubavi i drugarstva prvi as; pominje zbrku ivotnih putanja obnovljenoga bola alan glas idobre due koje, prevarene od kobi zle, uminue pre mene. Budue pesme oni uti nee kojima nekad svoje prve slah; rasu se krug to ljubazno salee, utihnu onaj prvi odjek, ah! Moj bol sad mnotvo neznano presree od koga me je i kad pljeska strah, a to sam negda pesmom razgaljivo ko zna kud luta, ako je jo ivo. enja me, ve zaboravljena, goni tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad, Kao da s harfe Eolove zvoni pesma i ape polujasan jad, jeim se, suza za suzom se roni, strogo se srce sve raznei sad; to imam, to se u daljini skriva; to nestade, za mene stvarnost biva.

PREDIGRA U POZORITU Upravnik. Pozorinii iesnik. Komiar. UPRAVNIK: Vi to mi pomo dajete u svemu, drugovi moji u dobru i u zlu: da l' ovek moe nadati se emu od naeg posla na nemakom tlu? Hteo bih da se svidim puku tom, jer daje on i drugom da zaradi. Sklepasmo pozornicu, a pred njom svako se sprema sad da oi sladn. Ve rahat eno sede, ije krive, uzdigli vee spremni da se dive. Narodnoj umem da podiem volji, al' nikad ne beh zbunjen ovoliko; dodue, oni ukus nemaju ponajbolji, ali su naitani kao niko. Kako da damo neto to ar novine ima, i da znaajno bude, m da se svidi svima? Jer volim ja kad gomila se tmska i navire u nau atru, i pone jauk, pone vriska dok se kroz vrata guraju da se satru, kad se u rane popodnsvne ase ve laktaju i kre put dokase, i, samo jedne ulaznice radi, ne zaziru ni vrat da slome, kao pred pekarama za hleb u doba gladi. Samo je pesnik vian udu tome: Da sav raznolik svet oara. - O, moj prijatelju, uini danac to! PESNIK: Ne pominji arenu masu meni: duh bei od nas, vidimo li nju! Zastri mom oku mete zapenjeni, iji nas vrtlog vue prema dnu. Ne, vodi me u neba kut skriveni: pesniku radost cveta samo tu, Boanska ruka tu nas blagosilja sred prijateljstva, ljubavi i milja. Ah, to u dui nikne, pa se njija, to plana usna jedva rei sme, as loe a as dobro, - sve upija divljani tren i silom svojom tre.

esto kroz mnoga leta se probija dok divno se ne uoblii sve. to sja, za tren se rodilo; to vredi, ni pred dalekim potomstvom ne bledi. KOMIAR: Potomstvo! to u njim da glavu morim! Ko e da ljude dananje veseli, da ja sad poem o potomstvu zborim? Zabavu dajte svetu, kad je eli. Pa kad je tu zabavlja valjan koji, to se, ja mislim, u dobit uvek broji. Ko rado i od srca zna to rei, gomile ud ga ne moe omesti; to slualaca krug je vei, to e ga bolje on potresti. Kurano zato! Sve uzorno dajte, pa matu s njenim horovima svima, strast, razum, oseanja razigrajte, al' svuda neka i ludosti ima! UPRAVNIK: Pre svega, nek to vie radnje bude! Oni bi da to vide, da se ude. Najire dejstvo postie se tako to im se hrpa dogaaja da, te svak se divi, svako zja, i miljenikom naziva vas svako. Mnotvo se samo mnotvom pridobija, svak e tu nai to mu srce ite. Gde mnogo ima, svak neto dobija, pa veseo naputa pozorite. Daje li komad, na komadie ga daj! Uvek e ti od ruke poi paprika taj; lako ga smisli, lako spravlja. to da celinu pred publiku stavlja? Ona to raskomada ionako. PESNIK: Ne oseate vi kolika krparija je bedna to, i kako ne prilii za pravog umetnika! Kod vas se, vvdim, ponajvie mari kad neko nadripisaki oljari. UPRAVNIK: Takav me prekor ne vrea nimalo: ko eli pravo dejstvo neko, do najboljeg alata mu je stalo. To drvo to ga cepate je meko.

Za koga piets? Ta ko su oni? Dosada jednog amo goni, drugi se s masnog ruka k nama gega pogleda tupa i stomaka sita, a neko stie - najgore od svega! tek poto novine iita. Svet rasejano k nama hita ba ko da e na makarate; svi samo iz radoznalosti ure. Gospe se toaletama epure i sudeluju u glumi bez plate. ta snivate s pesnike visine? to vam dvorana puna srce gali? Ds, gledajte mecene iz bline! Jedni su hladni, drugi zadivljali. Jedan na karte misli, drugi na to kako s s droljom da provede no. Ma zar da, jadne lude, zato muite muze i svog duha mo? Velim vam, dajte stalno, dajte mnogo, pa ne moete promaiti metu. Nastojte da se ljudi zabune i pometu, a zadovoljiti ih - ta ko je jo to mogo? AL' ta vas to najednom skoli? Da l' ushienje? Il' vas neto boli? PESNIK: Idi i trai drugog slugu kog! Zar pesnik ljudsko pravo odabrano, najvie pravo od prirode dano, da greno raspe radi dobra tvog? ime on gane srca sviju ljudi? ime on svaki element svladava? Nije l' to sklad to navre mu iz grudi pa, vrativ se, u srcu sav svet zaobruava? Dok priroda ravnoduna beskrajno na vretenu nit venu sue, dok bia sva, neskladno i oajno, u optoj vrevi jauu i bue, ko niz jednolik da razdeli zna, te ritmom i ivotom struji? Ko svaki deo u sveoptost tka, gde divnim sazvujima bruji? Ko divlju buru pretvara u strast? Veernju rumen ko u duu toi? Ko stere lepu premalenu cvast putanjom gde e voljena da kroi?

Ko plete lovor-vence pune sjaja za sve to zasluno i dobro biva? Ko tvori Olimp? Ko bogove spaja? Ko drugi do li ljudska sila iva to se kroz pesnika otkriva. KOMIAR: Pa slupte se ovom silom slavnom! Pesniki poso obavljajte veto kao u kakvom zaplegu ljubavnom! Sluajno prie, obuzme te neto, ostane, ve do gue sm ss spleo, al' sreu neko ugrozi ti tad, za ushienjem dou bol i jad, dok dlanom o dlan, tu je roman ceo. Pa hajd, i nama takav komad dajte! U bogat ljudski ivot zahvatajte! Svak ivi njim, neznan je skoro svpma, a gde god darne zanimljivog ima. Ne naroito jasne slike sjajne, istine iskra-dve sred zablude beskrajne, tako napitak najbolje se vari to prua svetu okrepe i ari. Tad cvet i dika mladog pokolsnja slua pz vae glume otkrivenja, i svaki duh se utanani iz vaeg dela sstnom hranom hrani, tad se as ovo a as ono prene, i svak u grudi pronie sopstvene. Jo su svi oni spremnp nodjednako i da se smeju i da im suze teku, jo zanos tuju, jo ih nrivid gali. Ugoditi se ne moe nikako ve uoblienom oveku, a ko nastaje, taj e za sve da vam zahvali. PESNIK: Tad vrati meni one dane kad nastajah, kad bejah mlad, i kad su pesme neprestane U divni navirale sklad, kad magla skrivae mi svet, pupoljke samo gledah svuda, i jo je nebrojena uda U ssbi krio svaki cvet. Bez ieg, imah dosta: strast za istinom, u lepoj varci slast. Daj bolnu sreu izobilnu,

daj onaj nagon, onaj ar, daj mrnju, daj mi ljubav silnu, o, mladosti mi vrati ar! KOMIAR: Mladost ti jo i treba, dragi drue, kada u bici dumani te stisnu, kad devojke te prelepe okrue navaliv da se o vrat tvoj obisnu, kad valja dobro potpraiti pete k vencu to blista kraj daleke mete, ili kad, posle estoke igranke, krene na gozbe i pijanke. Ali da hrabro, ljupko zasvirate na instrumentu to ga dobro znate, ka cilju to ga sami izbirate da milo bludite i tumarate, to od vas, stara gospodo, svi trae, a od tog nita va ne trpi glas. Ne podetinji ljude starost, ko to se kae, no samo jo ko pravu decu zatie nas. UPRAVNIK: E, dovoljno je bilo rei, da vidpm najzad dela prava! Dok tu sve upljom frazom zvei nita se vredno ne deava. ta tol'ko o raspoloenju? Ne oklevajte, ne mudrujte! Jeste l' poete po roenju? Tad poezijom komandujte! Sok estok nam to pre u ae nalijte, - ove elje nae nek neodlunost ne obmane. to propusti se danas, to sutradan ve nesta, pa zato ne harite dane; i odluka nek hrabro smesta za kike uhvati mogunost: iz ruku tad je nee dati, no mora dalje delovati iz sadanjice u budunost. Oni to vode nae bine probaju ega god se sete; zato nek danas samo lete kulise, svetla i maine! Nek sunce sja i mesec nek treperi, zvezde po volji rasipajte; vode i vatre amo dajte,

stenja i uma, ptica, zveri! Po tesnoj daari vi tako proite svaki vaseljenski kut, nek odmereno brz vas vodi put sa neba, preko zemlje, do u pako! PROLOG NA NEBU Gospod. Nebeske vojske. Poom Mefistofeles Tri arhanela izlaze napred. RAFAIL: U kolu bratskih sfera bruji sunce i peva drevni poj, putanjom propisanom huji i gromori niz prostor svoj. Anele ovaj prizor snai, mada im smislom nije znan; neshvatljiv ali prepun drai velikih dela traje dan. GAVRILO: Vrti se Zemlja s nepojamnom brzinom, raskona ko raj; s duboko stravnom noi tamnom nebeski smenjuje se sjaj; p kljua val i svom silinom o hridi lomi svoju mo, i sve to s veitom brzpnom kroz vasionsku lstp no. MIHAILO: I hune se oluje bore nad kopnom, morem, svud u krug, p divljim svojim besom tvore najdubljeg dejstva lanac dug. Munje palacaju i pale, i pusto prati groma trag; al' aneli svim srcem hvale, Boe, tvog dana korak blag. SVATROJICA: Taj prizor tvoje sluge snai, jer smislom nisi nikom znan, sva dela su ti puna drai i divna ko u prvi dan. MEFISTOFELES (sam): Kad si ve, Boe, opet amo svratio da pita kako smo i ta sve novo ima,

a naklonost mi dosad obino nisi kratio, evo i mene zajedno sa svima. Oprosti, krupne rei zboriti ne bih znao, pa makar mi se tu rugali svi; jer, da se nisi smeha odvikao, mom patosu bi smejao se ti. Ja nita ne znam rei o suncu i vasioni; vidim jedino ljude i kako se pate oni. Istoga kova vazda zemljin je mali bog i nastran, ko i prvog dana svog. Malo bi bolje ivovao da mu nebeskog sjaja odblesak nisi dao; on zove umom to, a uma sav mu smer da bude zverskiji no svaka zver. On mi se ini, uz vae doputenje, ko skakavac, dugonogo stvorenje to samo leti, skae, pa u travi smesta se opet starom pesmom javi; pa bar da iz te trave ponovo ne uzlee! Ne, on ti gura nos u svako smee. GOSPOD: Zar nema nita drugo da mi kae? Optube samo, ko i pre, izlae? Zar ti na zemlji nita potaman ne izgleda? MEFISTOFELES: Ne, Boe! Smatram da je onde jad i beda, ko to oduvek bee, - da sakloni vas bog. Ljudi se mue ko kukavci sinji, pa ak ni avo vie ne mari da ih kinji. GOSPOD: Zna li Fausta? MEFISTOFELES: Doktora? GOSPOD: Slugu mog! MEFISTOFELES: Zbilja, na udan nain on vas slua! Ta luda hranu nezemaljsku kua. Sav vri i kljua, u daljinu udi, upola svestan onog od eg ludi; od neba zvezde ponajlepe trai, od zemlje ponajviu slast, a nit' blizina nit' daljina blai enju tih uzburkanih grudi i njihovu ne toli strast. GOSPOD:

Mutno i zbrkano on sada slui meni, al' put jasnoe vodim njegov hod. Batovan zna, kad drvce zazeleni, da e budua leta doneti cvet i plod. MEFISTOFELES: A da l' biste se kladili u to? Izgubiete njega vi, da znate, ako mi samo doputenje date da svojom stazom vodim ga u zlo. GOSPOD: Dok je na zemlji i hodi izme ljudi, neka ti nije zabranjeno to. Dogod za neim tei, ovek bludi. MEFISTOFELES: E, hvala vam; jer kada umre ko, za njega ja ne marim ionako. Najvie volim obraie rumene. Na leeve ne pozivajte mene; ko maka s miem, i ja tako. GOSPOD: Lepo, po svome postupaj! Odvodi taj duh od praiskonskog vrela, moe li da ga pojmi, u ponor sa njim hodi; al' zastae i postiena ela morae najzad priznati i sam: nagonom mutnim vuen, dobar ovek pravoga puta svog je svestan dovek. MEFISTOFELES: U redu, de! Te prie dobro znam! Al' ovo dovek" proi e u mah. Za opkladu me svoju nije strah. Kad dospem konano do cilja dozvolite da zaklikem od milja. Puzie meni on ijee prah, kao roaka moja, uvena ona zmija, i jo e sve to da mu prija. GOSPOD: I tad se samo slobodno pojavi; nikad ne radih takvima o glavi. Od svih duhova-poricaa najvie trpim zlobnog zadevaa. ovekova delatnost i odve lako klone, on zaas u mir bezuslovan tone; stog rado na put dajem mu drugara to podstie, te tako, iako avo, stvara. Al' pravu decu boju neka krepi

obilja ivog ovaj prizor lepi! to nastaje, to veno tka i buja, nek obujmi vas ljubavlju beskrajnom, pojavi koja nestalno leluja vrst oblik dajte svojom milju trajnom. (Nebo se zatvara, arhaneli se razmiu). MEFISTOFELES: Volim da katkad vidim se sa Starim p uvam se da sa njim odnose ne pokvarim. Ba je videti lepo takvoga gospodara da i s avolom samim oveno razgovara.

PRVI DEO TRAGEDIJE

NO U visoko zasvoenoj, tesnoj gotskoj sobi Faust sedi nemirno na stolici za pultom, FAUST: Avaj, koliko leta minu otkako filozofiju, prava, a sa njima i medicinu revno i trudno izuavah! ak sam, na svoju alost pravu, i bogoslovljem punio glavu. ta stekoh, luda, od nauke te? Znam samo ono to znao sam i pre. Magistar, ak doktor zovem se ja, a da li iko vidi i zna da deset ve leta ovako hodam i uenike za nos vodam? A vidim da nita ne moemo znati! To e mi srce skoro razderati! Pametniji sam, dodue, od njih, od svekolikih doktora tih, od magistara, popova, ata, od svih tih zvrndova i zamlata; sumnja il' skrupula nije me takla, ne bojim se avola niti pakla al' me i radost napusti sva;

ne uobrazih da saznadoh ta, da mogu nekoga pouavati I ljude nabolje preobraavati. A nemam ni para ni imanja, nit' svetskih poasti i priznanja; ni pas to ne bi drao! Stog sam se, evo, na magiju dao, da bi moj udni upio sluh tajnu to snani je zbori duh, da ne moram vie, uz gorak trud, ono to ne znam da priam svud; da spoznam ta je to to u sri na okupu vasionu dri, da delatnu silu i klice sagledam, pa da po reima vie ne raspredam. O, kad bi gledao, mesee ut, na moju muku poslednji put, ti, kog sam mnoge noi, pun briga, za ovim pultom doekivao: ti si se iznad hartija i knjiga, sumorni drue, pojavljivao! Ah, da me navrh gorskoga bila obliva tvoja svetlost mila, da s duhovima lebdim kraj pilja i gazim posred planinskog bilja, pa, zadimljenog znanja lien, sred rose tvoje da isceljen diem! Zar jo me ova tamnica krije? Proklet zaguljiv umez taj, gde ak se i ljupki nebeski sjaj tmurno kroz okna arena lije! Gomile knjiga oko mene, crvotone, praine pune, do vrha sobe zasvedene hartija uta koja trune; predaki nametaj sputava moj korak, svuda boce ove, kutije, bezbroj raznih sprava to je tvoj svet! I to se svetom zove! Zar pita jo zbog eg se plai srce, i zato grudi pee? to bol ti ne da neobjanjiv da nagon ivotni potee? Mesto prirode ive, kamo

postavio je ljude bog, kosturi, dim i memla samo svuda su ispred oka tvog. Ustaj! U irok bei svet! Neka te Nostradamusova prezagonetna knjiga ova povede na tajanstven let! Priroda tebi pouk dae, videe svake zvezde cilj, buknue dua silom, znae ta zbore dusi sveudilj. Mozganjem suvim stei nee znakova svetih smislen sklad: due to pokraj mene lee, uje li, odgovori sad! (Otvara knjigu i ugleda znak Makrokozma). Ah, kako li mi od prizora tog milina nagla svako ulo opi! ivotna srea, mlada, sveta, kropi. i ari svaki damar tela mog. Da li to ruka nekoga boanstva zapisa ove znake, to u meni stiae ljuti vrtlog zapenjeni, to radost mi u jadno srce slivaju i, snagom prepunom tajanstva, prirodne sile ukrug razotkrivaju? Jesam li bog? Pred okom sve se zori! U ovoj isto iscrtanoj mrei Delatna priroda pred duom mojom lei. Shvatam tek sad ta mudrac zbori: Svet duhova od tebe nije skriven; no srce ti je mrtvo, duh zaptiven! O, uenie, vredno stupaj, zemaljske grudi u rujnoj zori kupaj!" (Razgleda znak). Svaka se crta u celinu splela, svaka u svakoj tu ivi i dela! Nebeske sile penju se i slaze, dodaju zlatna vedra jedna drugoj! Niz mirisne blagoslovene staze s neba na zemlju, u povorci dugoj, naviru, skladne, i sklad kojim zvone proima beskraj cele vasione! O, kakav prizor! Kakva slika sjajna! Al'avaj, samo slika! O, prirodo beskrajna, gde da ti priem na prsa ivodajna?

Izvori svega ivljenja, od vas nebesa se i zemlja snae, vas moje svele grudi trae da navrlim se vaim sokom blae, pa zar da skapam ne doekavi spas? (Ljutito prevre stranice i ugleda znak Zemaljskog duha). Koliko mi je blii ovaj znak! Za tebe, Due zemlje, vie marim; oseam ve: sve vie bivam jak, i ve se ko od mladog vina arim; oseam hrabrost u svet da krenem sad, da snosim sreu zemljinu i jad, da s burama se nosim, da ne klonem ak ni kad s brodom pokrhanim tonem. Nada mnome se zaoblauje prikri se meseev sjaj tuli se svetiljka! Dimi se! - Crveni zraci palacaju mi oko glave Sa svoda k meni jezivo neto struji i grabi me! Oseam, ti to lebdi oko mene, o due kog toliko zvah. Otkrij se! Sve mi se srce trese, ah! Od novih oseanja svako mi ulo, propeto, odzvanja! Srce mi celo preda te je palo! Mora! pa makar ivota to me stalo! (Uzima knjigu i tajanstveno izgovara znak Duha. Zapalaca crven plamen, usred kojeg se pojavi Duh). DUH: Ko zove? FAUST (okrenua lica): Kakvom grozom taj lik preti! DUH: Dugo si moju sferu udahnjivao, privlaio me i prizivao, a sada FAUST: Vaj! Ne mogu te podneti! DUH: Ti iz dna due vapio si, hteo glas moj da uje, moj da vidi lik; prigoh se na taj snaan duin krik,

i evo me! - Pa to te uas spleo, o, natovee? Gde je duin zov? Gde grudi koje svet stvaraju nov i bujan, koje u radosti plinu elei da se k naoj sferi vinu? Fauste, gde si, ti iji silni glas hrlei k meni traio je spas? Jesi li ti to, to taknut mojim dahom Do korena svog bia cepti strahom, ti to se gri kao crv? FAUST: Zar pred tobom, plameni stvore, da ustuknem? Ti da mi ledi krv? Ja sam to, Faust, i jednak sam s tobom! DUH: Sred plime ivota, po delatnoj oluji ja lebdim gore i dole, tamo i amo strujim! Meu roenjem i grobom, veito more, veno krstarenje kroz ivotno arenje, za hunim razbojem vremena i prostranstva tkam ivu odoru boanstva. FAUST: O, bodri due, koji sav svet proe, koliko blizak meni ti si! DUH: Ravan si duhu koga tvoj duh shvatiti moe, al' meni slian nisi! (Iezpe). FAUST (srui se kao zgromljen): Ni tebi? Pa kome sam onda? Ja, slika i prilika boanstva! Pa ak ni tebi! (Neko kuca). O, smrti! - Ovo famulus je moj: Cela se moja srea raskomada! Taj suvoparni puzavac da sada uniti bujnih privienja roj! (Vagner u kunoj haljini i s nonom kapicom, drei svetiljku u ruci. Faust se ljutito okree). VAGNER: Izvin'te, uh da itate; al' ta? Zacelo grku tragediju neku? Rado bih da se vajdim tu i ja:

to danas vrlo koristi oveku. Kau, kad hvale govorenje veto, da od komedijaa i pop naui neto. FAUST: Zacelo, kad i pop je komedija; ko to i jeste poneki mantija. VAGNER: Ah, ko u sobi sav se knjizi preda, ko u svet jedva i na praznik hodi, no izdaleka, durbinom ljude gleda, kako e da ih ubedi i vodi? FAUST: Ko ne osea, taj to zalud kua. Iz due valja da vam iknu rei, da s praiskonskom snagom koja lei pokore srce svakog to vas slua. Sedite! Lepite i krparite, varite to se s tueg pira baca, duvanjem pepeo svoj raarite sve dok plamiak hud ne zapalaca! Dete il' majmun nek tim oi poji, marite li za tako to, al' niko srca ne moe da spoji kome iz srca ne potee to. VAGNER: Dikcija sve je govorniku, znam, mada sam od tog jo daleko sam. FAUST: Oko dobitka estitog se trudi! Ne budi luda to praporcima zvei! Valjana pamet iz valjanih grudi s malo vetine doi e do rei; i kad se zbilja ima. ta da kae, emu da rei krupne tu se trae? A govora je vaih svetlucanje, prepuno ljoka i cvea od papira, nemilo kao kad kroz suvo granje p maglu vetar zapone da svira! VAGNER: Ah, Boe! Umetnost veno traje, a ivot na je kratak kao dah. Kritiki trud mi radost sva. je, al' opet esto obuzme me strah. Kako je teko sredstva stei pomou kojih izvoru se slazi! I tek to malo krene po toj stazi,

ve ubog avo mora u grob lei. FAUST: Zar je pergament onaj izvor sveti koji zanavek gasi e to pee? Okrepa nikad nee te proeti ako iz tvoje due ne potee. VAGNER: Izvin'te ali veseli duboko u duh se doba preneti dalekih, gledati kako pre nas miljae mudrac neki i kako mi se potom uzvinusmo visoko. FAUST: O, jest, do zvezda samih! Dragi moj, prola doba su u tami, zapeaena knjiga prava; to vama duh se doba ini ono je sopstven duh va u sutini, u kom se doba odraava. I tu sad esto vidi bedu puku, da ti se zbilja utroba okree: trice, starudije i smee, i, u najbolju ruku, povesni neki prizor trogatelni, pun izreka pouitelnih ko stvorenih da lutka ih blebee! VAGNER: A svet? A ljudsko bie? Svako eli da spozna njih. FAUST: Da, da onako kako je kadar da spoznaje. Ko sme da tome pravo ime daje? A one malobrojne, to su neto i saznali, al' nisu znali veto da skrivaju saznanja ta, no su ih, srca nabujala sva, prostome puku obznanjivali, njih su, otkad za svet se zna, razapinjali i spaljivali. Al\ prijatelju, no je ve duboka, valja se danas i odmoriti. VAGNER: Celu bih no ne sklapajui oka ueno s vama hteo zboriti. Al' sutra, na dan Vaskrsenja, moliu za jo neka objanjenja.

Nauci strasno predadoh se ceo; dodue, mnogo znam, al' sve bih znati hteo. (Ode). FAUST (sam): Kako li takav stvor ne oajava, kad stalno hranom bljutavom se tovi, skriveno blago udno iskopava, a nae l' gliste, u radosti plovi! Zar se ovakav ljudski glas tu, gde se dusi roje, uti sme? Al' ovog puta hvala ti za spas, najbedniji od ljudske dece sve! Iz oajanja otre me ti to poe ve da krha me i davi. Ah, onaj lik toliko golem bi da ko patuljak oseah se pravi! Ja, slika boja, ja to ve uzvien istine vene prizor oekivah, ja to u sebi ve uivah na sjajnom nebu, zemnog bia lien;" ja, vei od heruvima, ja, ija snaga se drznu u premiloj slutnji da tvoraki potee i zatutnji kroz svaku ilu prirode, te i ja da ivim poput nekog boga, koliko moram ispatati zbog toga! Tek jedna re me poput groma spri. Ne smem da drsko s tobom se jednaim. Ako i mogu da tvoj lik privlaim, u meni nema snage da te dri. U onaj blaeni sam mah bio i pregolem i mali; ti svirepo me natrag svali u ljudske kobi no i prah. Ko e mi rei ta da kuam? I ega treba da se klonim? Da li da onaj nagon sluam i tenjama se predam onim? Ne samo patnje, - ak i dela mute na ivot i zamruju mu pute. K najviem to nam duh ikada grli veito strana materija hrli; kad dospemo do dobra zemlje ove, sve to je bolje obmanom se zove. Sva oseanja, koja neumrli ivot u nae ulila su due, sred vihora zemaljskoga se sue.

Do beskonanog kruga vasione mata je smelo krug irila svoj, a sad, kad srea u vir doba tone, imali prostor dovoljan je njoj. Sred srca briga odmah nae stan, bolove tajne tvori svaki dan, remeti radost, mir, i rije, rije; veito novim maskama se krije, uzme lik ene, dece, doma, otrova, kame, vode, vatre, groma; strepi pred svaim to te je kadro ubiti i vazda plae za svim to moe izgubiti. Bogolik nisam! U srca dubini znam: kao crv sam koji po tlu plazi i koga, dok se hrani u praini, prolaznikova noga zgazi. Zar nije prah sve to me du polica na visokome zidu okruava; ta stare, puna kuina i trica, to me u svetu moljaca stenjava? Zar tu da naem to mi itu grudi? Da opet itam u hiljadu knjiga da svuda behu muenici ljudi, i gde-gde, moda, neko lien briga? ta kae, uplja lobanjo, tim smekom? Da mozak tvoj, ko i moj, zbunjen davno, traei isti dan, po mraku tekom, istinu ude zalutao je stravno! S pravom se meni rugate, o sprave, grebeni, valjci i tokii svi. Pred kapijama stajah, ije brave valjalo je da otkljuate vi; zubaca puni bili su, dodue, kljuevi, ali reze ne dignue. Tajanstvena i usred dana bela, priroda ne da da je lii vela; kad neto sama nee da ti kae, ni poluga ni vijak ne pomae. Taj pribor stari ne upotrebljavah; tu je, jer otac sluio se njim. Pergament onaj i ne proitavah, a svetiljke pocrnio ga dim. Bolje da ovaj kr sav porazdavah no da se znojim sad pod jadom tim! Da zbilja ima to dadoe ti preci u naslee, ti najpre to i steci.

Sve im se ne koristi, teko mori; a korist daje samo trenutak koji tvori. Al' to za ono mesto pogled se moj prikiva? Zar je za moje oi magnet boica ta? Najednom milo sve i svetlo biva, kao kad meseina kroz umu nou sja! Evo te s potom iz skrovita tavna skidam, boice kojoj nema ravna! Sokova smeso to nas toli snom, vrhune ljudskog duha i vetge, smrtonosni putovoo u tmine, ukai milost gospodaru svom! Gledam te, i sav bol se ublaava, hvatam te, i sva tenja sad jenjava, u duhu sekne onaj burni val. Isplivavam na puinu iroku, talasi glatki blistaju mom oku i novi dan na novi mami al. Ognjena kola lakokrila plove put mene! Spremnost oseam za let kroz dubok etar, niz putanje nove, u delatnosti iste novi svet. Kakav boanski ivot u milini! Crve, zar ti da stekne sreu tu? Da, samo lea okreni sudbini zemaljskoj, ovom suncu, ovom tlu! Drzni se, ulaz otvori tajanstven u koji niko ne voli da kree! as je, dokai delom da ovek dostojanstven uetuknuti pred bogovima nee ni sklanjati od mrane pilje elo gde mata sebe proklinje i mori; prolazu tesnom hrli smelo u ijem drelu sav pakao gori, odlui se da vedro tamo kroi, makar u nita morao da se toi. Biljurna kupo, prozirna i sveta, na koju ne pomiljah tol'ko leta, iz kutije izii! Od davnina na predakim si pirovima sjala, ozbiljne goste radovala dok su iz tebe redom pili vina. Likova niz na tebi, u raskonoj punoi, dunost da stihom kae im sutinu pre nego to iskapi sadrinu, sve to na mlade podsea me noi.

Drugom te neu dati, nit' u sada slaviti umno lepotu tvog sklada; opije brzo ovog soka slast. Pripremljen davno, vie se ne skriva, smeim se mlazom u grotlo tvoje sliva: poslednji moj napitak me poziva da blaenoga duha iva sveano jutru pijem ga u ast! (Prinosi kupu usnama). (Zauju se zvona i pevanje hora). HOR ANELA: Hristos u nebo se vinuo! Slavlje odjekuje: Smrtnom oveku je greh kojim vekuje sada uminuo. FAUST: O, kakav dubok bruj i zvonaktlas kupu sa usta presilno mi skloni? Da to na Uskrs ve muklo ne zvoni, na praznikoga jutra prvi as? Da l' horovi ve onaj uteni poju poj to ga nad grobom nekad klicae anela roj, znai li ova pesma to se roni izvesnost, novi savez, spas? HOR ENA: Mi smirnom smo i alojem njegovo telo umile, mi ga, njegove vernice, u isto platno uvile; u grob smo ga poloile da vean sanak sni, vaj! Hrista sad u grobnici ne zatiemo mi. HOR ANELA: Hristos u nebo se vinuo! Ljubavlju blaen, muen, prokaen, kuanjem snaen veno je sinuo. FAUST: Nebesni zvuci, ta e vaa jeka meni to puzim preko pranog tla? Zvuite onde gde su srca meka. Poruku ujem, al' vere nemam ja; a uda behu u vremena sva

najdraa srcu vernoga oveka. Ne smem put sfera odakle se sliva premile vesti napev blag; pa ipak, ovaj zvuk, od mladih dana drag, i sad u ivot natrag me poziva. Pre se na mene kroz prazniki mir poljupcem lila s neba ljubav silna; zvuahu slutnjom zvona preobilna, pa strasno tonuh u molitve vir; nepojmljiva je enja mila gonila mene u livadu i lug, dok se za suzom suza lila nicao mi je nov svet uokrug. Vesele igre, mlade dane, proleno slavlje sred sree nesputane ta pesma mi, ko pre, nagovetava. Detinjstvom punei mi grudi, seanje sada volju zadrava da se na krajnji korak ne usudi. O, nek se samo ori slatki nebeski poj! Navire suza: Zemljo, opet sam tvoj! HOR APOSTOLA: Hristos iz groba, uzvien, premio, ka nebesima let je ustremio; srenom svestvaranju on se pripremio; ah! nas na zemlji jad je onemio. udimo zemljine uze da kidamo; Hriste, zbogtvoje sree mnjridamo. HOR ANELA: Hristos u nebo se vinuo iz truljenja, iz groba, gde kratko je poinuo! Budite sreno spremni, zbacite lanac zemnih nevolja i teskoba! Vi to u srce ga staviste i njegov steg razaviste, njega jedino slaviste, ljubavlju svet raskraviste kada mu re objaviste, -

uitelj nosi vam spas, ujte mu glas! PRED GRADSKOM KAPIJOM Graani raznih zanimanja izlaze u etnju. NEKOLIKO KALFI: A kuda ete stazom tom? DRUGE KALFE: U lovaki smo poli dom. PRVI: Do vodenice hteli bismo mn. JEDAN KALFA: A Vaserhof? Da krenemo onamo? DRUGI KALFA: Kad bi put donde bio lepi samo! DRUGE KALFE: A ta e ti? TREI KALFA: Ja vdem kud i svi. ETVRTI KALFA: Hajte u Burgdorf! Samo ivo! Najlepe cure i najbolje pivo tu ete nai, i tunjavu ko bog! PETI KALFA: De, de, ta mi se tu junai? Zar trei put da deblji kraj izvlai? Ja neu tamo, strah me mesta tog. SLUAVKA: Ne! Vraam se u grad, da zna! DRUGA SLUAVKA: Pa on nas eka tamo pored gaja. PRVA SLUAVKA: Tu u se usreiti ba; on se od tebe ne odvaja, sa tobom igra povazdan; nimalo do provoda mi tvoga nije stalo! DRUGA SLUAVKA: Al' nee biti sam; do luga povee i svog travoga druga. STUDENT: Uh, ala gaze cure one, a? Kolega, brzo! Da krenemo za njima! To ti je sve to volim ja: kad ljutoga duvana ima

i krag jakog piva da se gutne, i kada jedra enskadija ta u praznino se ruho utne. GRAANSKA DEVOJKA: Gle samo krasne te mometine! E, to je zbilja alost i sramota! Mogu u fro drutvo, a vue ih prostota, pa jure one sluavetine! DRUGI STUDENT (prvome): Lake! Vidi li one dve? Ta one dve nakinurene cice! Jedna od njih je iz moje uliice: ba bih da neto poetignem kod nje. Stupaju smerno kroz svu ovu graju, al' povee nas sa sobom na kraju. PRVI STUDENT: Ma ta, kolega! Ne libim se ja. Brzo, da zverice ne otperjae! Ruka to metlom u subotu mae nedeljom najbolje milovati zna. GRAANIN: Ne, vala, novog kmeta mi je dosta! Sve drskiji je otkada to posta. Da li za varo ini to? Svakoga dana sve je gore! Te mora ono, ne sme to, a porezi ko nikad more. PROSJAK (pgva): Vi dobri ljudi, lepe ene, rumene, krasno odevene, svrnite pogled i na mene, ublaite moj usud klet! Udel'te, pruite mi nade! Samo ko daje, sreu znade. Beriet neka meni dade dan koji slavi ceo svet. DRUGI GRAANIN: Praznikom za oveka nita bolje nego da pria, dok ovako eta, o ratu, negde u Turskoj, preko sveta, gde narod s narodom ee kolje. Gleda na reku, aicu pijucka, posmatra kako prevozi se roba, uvee domu kree i pevucka i blagosilja mir i mirno doba. TREI GRAANIN:

Jest, komija! I ja sam toga mnenja: neka se seku, pale, plene, nek tumbe sve se preokrene, samo na domu nek nita se ne menja. STARICA (graanskim devojkama): Lepojke! to se udesile, gle! Ta ko se u vas zaorio ne bi? Samo ne tako gordo! Hajde-de! A ja znam da doaram sve to elite sebi. GRAANSKA DEVOJKA: Hajdmo, Agato! Neka ne da Bog da s veticom nas takvom vvde javno; ietina, ona po noi, tu nedavno, budueg mi je pokazala mog. DRUGA GRAANSKA DEVOJKA: Ja ga u kugli ugledah kristalnoj: vojnik, kraj njega same ide stoje; svuda ga traim, osvrem se stalno, al' nigde da ga spaze oi moje. VOJNICI: Zamkove i kule, silna utvrenja, i ohole devojke, podrugljiva stvorenja, volim opsaivati i pobeivati! Ko zna navaljivati i nagraen je taj! Truba nas zove hej-hoj, hej-hoj, hej-hoj! i na veselje i u smrtni boj. Kakvi su to jurii, strano je i gledati! Devojke i tvrave moraju se predati! S glavama u torbi osvajamo raj, pa tad brzo kreemo u nov okraj. Faus i Vagner. FAUST: Prolea pogled, pun topline, led sa reka i potoka die; zapupele nadom sve doline: zimu starost i bolest stae

pa bei u surove planine. Otuda samo nemono alje na polja pljusak zrnasta leda; ali sunce nikako ne da da se to belo via i dalje; svuda se ivot i oblpk javlja, . sve ono bojama oivljava; al' nigde jo cvea da se prene; umesto njega se ljudi arene. Okreni se da za asak samo na grad sa visa pogledamo. Iz grotla mrane kapije van kuljaju ljudi na beli dan, na sunce hitaju s nestrpljenjem. Slave Gospodnje vaskrsenje: jer ovo je vaskrs i za njih same; iz memljivih soba, niskih domova, iz radionica punih tame, iz ume zabata i krovova, pz tesnih sokaka u kojim ame, iz crkava mranih i ledenih svi su na svetlost izvedeni. Gle samo kako se svet razliva preko bata i preko njiva, kako, dokle god dopire oko, plove unovi rekom irokom; jedva se, prepuni, dre u vodi, al' svaki veselo dalje brodi. ak se i brdske daleke staze arene od ljudi to njima gaze. Ve se iz sela uje vreva; tu narod najzad za raj zna, staro i mlado sreno peva: tu smem da budem ovek ja. VAGNER: Doktore, s vama etati ma kamo uvek je korisno i asno; al' sam ja ne bih zaluto ovamo, jer sirovost i grubost mrzim strasno. Uasno meni para sluh to kuglanje, taj urlik, svirka, zveka; besne ko da ih vija zao duh, i to im je veselje, i ta dreka za njih je vajna pesma neka. Seljaci pod lipom. Igra i pesma.

Na igru pastir urio; a to se nakinurio ba kicoki bez mane! Kraj lipe sve se tiskalo i ve ko ludo iskalo. Ihaj! Ihaj! Ihahaj! Haha! Haj! Cijukalo emane. On brzo tu se gurnuo, pa jednu curu munuo, u rebra je spotako. A ljuta drusla die nos i ree: Nemoj da si pros" -Ihaj! Ihaj! Ihahaj! Haha! Haj! I ne rivaj se tako!" Al' s kolom se pomeae, suknje se uskomeae, ip' levo, ipa desno! Obli ih rumen, jara, znoj, zartae dah da vrate svoj jer novi dan od onog za im udim nita, ba nita nee meni dati; on ak i sluenje o srei svojeglavim zameranjem sputava, m sve IJTO eli grudi potei beskrajnim gadnim keenjem spreava. Pa m u gluvi noni sat u strahu moram na odar svoj da klonsm, ni tu mi pokoj nije dat, u dggoljih snova uas tonem. Bog to se stani sred mog srca iva kadar je da mi celu duu prene; bog koji iznad mojih sila svih prebiva ne moe nita pokrenuti van mene. I postojanje mi je zbog toga teret ljut, smrt elim, ivot mi je omrznut. MEFISTOFELES: Pa ipak, niko ne bi ba rado na taj put kojim bi smrt ga zauvek odvela. FAUST: Blaen kom ona u pobednom sjaju krvavi venac splete oko ela, kog bude, posle lude igre, srela u devojakom zagrljaju! O, kamo da sam, ushien od moi

silnoga duha, oi sklopio! MEFISTOFELES: Pa ipak neko one noi napitak smei nije popio. FAUST: Bez uhoenja, kanda, ne bi mogo. MEFISTOFELES: Sveznaju nisam; al' znano mi je mnogo. FAUST: Ako iz stranog komeanja izvue glas me znan i drag, svarav prizvukom radovanja detinjskog oseanja trag; tad kunem sve to sputa duu opsenjuju i mame nju, u ove tune pilje tmuu goni je, laskaju joj tu! Prokleto uzvieno mnenje kojim sam sebe splie duh! Prokleto pojavno zaslepljenje to pometa nam vid i sluh! Prokleto to nam snove vodi, nada u slavu, spomen dug! Prokleto to ko posed godi, ena i dete, sluga, plug! Proklet nek Mamon je, kad zlatom na podvige nam budi strast, kad posteljom nas prebogatom mami u dokolice slast! Proklinjem goa melem rumen! Ljubavne sree kunem vir! Proklinjem nadu! Veru kunem! A ponajvie: strpljiv mir! HOR DUHOVA (nevidljiv): Vaj! vaj! Pesnicom snanom ti razori sada lepi svet; rui se, pada! Polubog smrska ga jak! Mi krhotine krijemo u nitavila mrak i suze lijemo nad nestalom onom lepotom. Ti to si tako silan meu ljudima,

stvori ga ponovo, jo vema umilan, s veom divotom u svojim izgradi ga grudima! Neka ti vedro misli plove, zaponi s novim ivotom, i pesme e nove zazvuati potom! MEFISTOFELES: Hor mojih malih prijatelja podie ovu graju. uj ih, za dela i veselja starmalo savet daju! Iz tvoje ledene samoe, gde krv i duh ti ame, u svet beskrajan oni hoe pevanjem da te smame. Prestani da se igra tim jadom to te proe i to ti ko leinar kljuje grudi! Svak i u najgorem drutvu jo osetiti moe i da je ovek sam, i da su pred njim ljudi. Al' time nikako ne velim da te me olo odgurnuti elim. Moj in je mali; ali pazi: ako li eli da se s tobom zdruim pa da po ivotnoj krenemo stazi, pristajem odmah da ti sluim i da se tebi predam ceo. Ko drug na putu ja u te voditi, i, budem li ti znao ugoditi, biu ti sluga, rob, to bude hteo! FAUST: A ta ja treba za uzvrat da radim? MEFISTOFELES: Dotle jo mnogo vode e protei. FAUST: Ne! avo je sebinjak ponajvei i nee tek badava, ale radi, da koristi i usreava. Svoj uslov jasno mora mi izrei! Ovakav sluga kuu ugroava. MEFISTOFELES: Ja u na ovom svetu tebi sluiti, bez poinka i stanka to god ti srce eli nabavljau ti, i nee se potuiti. A kad na onom opet budemo se sreli,

ti e se meni istim tim oduiti. FAUST: Zaista, onaj svet me malo brine; ako li ovaj smrskat u ruevine, nek drugi nikne kakav zna. Iz ove zemlje moja radost izvire sva i ovo sunce na moju patnju sja; budem li mogao da se od njih rastanem ja, nek se tad zbude bilo ta. Ne elim uti ta dolazi zatim, ni da l' e ljudi i tad da mrze i da vole, ni da li u tim sferama nepoznatim postoji neko gore ili dole. MEFISTOFELES: U tom se smislu i usudi. Pristani! Srean, ve za koji dan videe kakve sve vetine znam; dau ti slasti skrivene oku ljudi. FAUST: avole jadni, ta ti moe dati? Zar takav kao to si ti da shvati kud stremi ljudski um i ta ga uzviava? No moda ima jela koje ne zasiava, eena zlata to se rasplinjava u aci, poput ive, istogtrena; ima li igru gde dobitka nema, dsvojku koja u mom zagrljaju ve gleda kom e drugom da se da, boansku sreu poasti to traju koliko i meteor nebom sja? Plod mi pokai to pre branja strune, grane to svakog dana nova prozelene! MEFISTOFELES: Ne strai takav zahtev mene, takvoga blaga torbe su mi pune. Al prijatelju, doi e i taj dan da na miru proslavljamo pir. FAUST: Ako me ikad skoli lenji mir neka mi smesta doe kraj! Ako me laskom kad zaseni da dopadnem se sebi sam, ako uivanjem me sgeni, to poslednji nek moj je dan! Opkladu nudim! MEFISTOFELES:

Ruku! FAUST: Dlan na dlan! Ako trenutku kaem kada: Tako si divan! Stani! Traj! ti me u lance okuj tada, tad ne marim da doe kraj! Tad smrtna zvona nek zazvone, tad slube budi reen ti, nek stane sat, kazaljka klone, nek proe rok to dat mi bi! MEFISTOFELES: Promisli, - ovo pamtiemo mi. FAUST: Na to si svako pravo steko. Ja se ne drznuh greno u obeanju svom; im se gde skrasim, sluiu, ko to rekoh, svejedno kome - tebi il drugom kom. MEFISTOFELES: Evo ve danas, na doktorskom banketu, poeu da ti sluim ja. Jo jedno samo! - Tako ti sveg na svetu, da napie mi redak-dva. FAUST: Pedante, jo i napismeno bi hteo? Zar jo oveka od rei nisi sreo? Zar nije dosta ta re izreena obveza ivot moj na sva vremena? Sav svet nezaustavno bujica nosi iva, a mene obeanje na mestu da prikiva? Ipak, zabluda ova u srcu nam se stani, zar bi se kogod nje rado odrekao? Srean ko istu vernost u srcu svome hrani, nijedne rtve njemu nikada nije ao! Ali pergament pisani, igosani, uliva svima strah ko demon zao. Rei nam ve u peru mru, vosak i koa gospodare tu. Zli due, ta od mene oekuje? Zatrai! Tu, mermer, pergament il' hartiju? De, kai! Treba li perom, dletom, rezaljkom potpisivati? Moe da bira kako ti je volja. MEFISTOFELES: Ih, ih, pa to toliko preterivati? Zar mora da se zlobi kao zolja? Ta svako pare hartije je zgodno.

Kapljicom krvi potpisae se meni. FAUST: Ako ba misli da je neophodno, pristajem na taj zahtev besmisleni. MEFISTOFELES: Krv je sok sasvim poseban. FAUST: Ne boj se da u porei savez i potpis to sam dao! Tenja sve moje snage i ceo ivot moj se sastoji uprav u tom to sam ti obeao. Kol'ko se napeh od uobraenja; a nisam nita vie nego ti. Veliki duh me odbi, pun prezrenja, priroda ispred oka mog se skri. Miljenja nit je prsla, i ve davno sve mi je znanje muno i ogavno. Hajd da u moru ulnosti dubokom tolimo raarene strasti! arobne opne, dosad neproniknute okom, nek pruaju nam udesa i slasti! Zaronimo u vremena huktanje, u dogaaja kotrljanje! Pa nek se bol i ushienje, uspeh i neraspoloenje smenjuju kako hoe; samo kroz nespokoj delatni ovek tvori ivot svoj. MEFISTOFELES: Ogranienja za vas ne postoje. Bude l' vam drago, trpkajte svud po svetu, grabite to god hoete u letu i svim po volji sladite srce svoje. Ne cifrajte se ba nimalo! FAUST: Pa uje: nije do radosti mi stalo. Bevutu u se dati, uivanju prebolnom, mrenju zaljubljenom, jeenju sveutolnom. Srce pak moje, od tenje za znanjem isceljeno, vie nijednom bolu ulaz preiti nee, i to je celom rodu ljudskome dodeljeno elim da i mog bia najdublju sr pokree, elim da duhom prodrem u ljudska sva prostranstva da oseam svu sreu i sav jad oveanstva, da tol'ko svoje Ja do njegovoga nadmem da, ko i ono, konano i sam padnem. MEFISTOFELES:

Veruj mi, - ja ve godina toliko moram da kusam taj bukuri stari: od kolevke do groba niko uspeo nije da to svari! Veruj, ja znam: za ovu je celinu jedino Bog da njome gospoduje; on prohodi kroz veitu svetlinu, nas je odbacio u tminu, a vama dan i no tek, na smenu, pogoduje. FAUST: Ali ja elim! MEFISTOFELES: Lepo je uti to! Samo se jednog plaim: vremena bie malo da postignete sve do ega vam je stalo. Zato ne date da poui vas ko? Naite drutvo nekoga poete: neka se on u smiljanju pokae i plemenite sve nek kvalitete na vae asno teme ponaslae, lavlju hrabrost i dostojanstvenost, jelenovu hitrou, italijansku strastvenost, severnjaku vrednou. Nek vam prokljuvi tajnu: kako da ovek moe sa iskrenou lukavost da spoji, kako da ljubav, to ga mladikim arom proe, vodi po vrstom ganu to prethodno ga skroji. Rado bih i sam takvog prijaka upoznao, gospodin-Mikrokozmom bih ga zvao. FAUST: Pa ta sam ja, kad moram i nade se odrei da krunu oveanstva ikada mogu stei, za kojom udnja sve mi telo plavi? MEFISTOFELES: Ti si, konano - to to jesi. Vlasulje s tisu kovra ponesi, noge na tule od sto arina stavi, ipak e uvek biti to to jesi. FAUST: Oseam: zalud ljudskog duha sve riznice na ss nagomilah: kada, na kraju, prisednem na tle, u biu mome ne vri nova sila; niti me i za trunku sve to die, niti sam Beskonanom ita blie.

MEFISTOFELES: Gospodine moj dragi, vi gledate na stvarp ko to ih posmatra veina; nama tu treba umnija vstina dok ne minu ivota ari. ta, vraga! Jeste, ruke, glava, zadnjica, noge, to je tvoje; ag to mi slui, to se potinjava, zar je to stoga manje moje? Ako za konja est da platim mogu, zar njinom snagom tad ne raspolaem? Jurim ko strela, gospar sam uvaen kao da imam dva tuceta nogu. Stoga se mahni umovanja kleta, pa ilo sa mnom kroz sred sveta! Ko stalno mozga, zna, taj lii meni na brave to se, gonjeno zlim duhom, vrti u krug po pustopolju suhom, a okolo se sona nsiaa svud zeleni. FAUST: ta emo za poetak? MEFISTOFELES: Pa, otii. Kakvo je ovo samo muilite! Zar takav ivot tvoje srce ite: dosauje se i ti i mladii! Neka se gos'in Trbi, tvoj sused, toga lati! to da se kinji, to da tu slamu mlati, reci? Ponajbolje to moe znati ti ipak ne sme rei onoj deci. Evo, za vratima je ba sada od njih neko. FAUST: Ne mogu sa njim. sad da razgovaram. MEFISTOFELES: Taj jadni deko odavno te je eko; ne sme da ode razoaran. De, daj mi plat i kapu, a ti se nekud skloni, ta maska e mi divno stajati. (Preodeva se). Na visprenost se moju sad osloni! Ni etvrt sata nee sve to trajati; a ti se dotle spremi za putovanje lepo! (Faust ode). MEFISTOFELES (u Fauspvom dugom ogrtauj: Nauku i um preziri samo slepo, najviu snagu za koju ovek zna, dopusti samo neka te duh lai

kroz opsene i arobnjatvo snai, pa te ve bezuslovno drim ja. Njemu sudbina duh je dala to neobuzdan hrli u daljine i ija tenja zahuktala ovozemaljske previa miline. Sad u kroz divlji ivot ga provesti, kroz nesutastvo plitko-beznaajno, nek se praaka, koi, lepi, esti, u svom nezajaju beskrajnom jelo i pie neka pred udnom usnom gleda i veno zalud trai okrepljenja; ak i da nije avolu ve predan, nema za njega nade ni spasenja! (Ulazi jedan student). STUDENT: Ovde pre nekol'ko stigoh dana, i, prepun strahopotovanja, dolazim da upoznam vas o kom svud bruji slavan glas. MEFISTOFELES: Utivost vaa mi je mila! Ovakvih ko ja ima tu sva sila. Da l' se i drugde osvrnuste ve malo? STUDENT: Do vaeg saveta mi je stalo! Dolazim ovde pun mladog ara, oran, i s neto malo para; jedva me htede pustiti mati; a elim to valjano znati. MEFISTOFELES: Niste na bolje mesto mogli doi. STUDENT: Pravo da kaem, ve eleo bih poi: s tim zidinama, zdanjima sivim, ba ne mogu da se saivim. Sav je tu prostor tesan meni, nigde drvceta da se zeleni, i u klupama, sred dvorane, ogluvim, oslepim, mozak stane. MEFISTOFELES: Sve je to navika, nita drugo. I dete isprva se mrti na dojku, al' ne proe dugo a ono vue da sve prti. Kad mudrost uzme vas na grudi,

i u vama e svakog dana sve vea elja da se budi, sve e vam slaa biti hrana. STUDENT: O njen bih vrat se veselo obisnuo; al' kako do nje stii, - i to bih rado uo, MEFISTOFELES: Pre svega, recite mi da li fakultet ve ste izabrali? STUDENT: elim da budem uen silno, da znam o svemu izobilno, upoznam zemlju i nebo, sve to postoji - nauku, prirodu svu. MEFISTOFELES: E, na putu ste pravom tu; samo da panju ne skrene vam neto. STUDENT: Duom i telom sam uz knjige, ali ne velim da mi ne godi malo provoda i razbibrige u letnjoj praznikoj slobodi. MEFISTOFELES: Vreme valjano upotrebite! Dok dlanom o dlan, ve ga nema. Al' pomou reda i sistema znaete da ga i utedite. Moj prijatelju dragi, stoga moj savet ujte: pre svega Collegiut 1ogisit poseujte. Duh e vam divno tu dresirati, u panske izme ga unirati, te da klaj-klaj se vui sme putanjom misli, a ne, ko pre, da stalno a tamo a ovamo ko smuen svitac vitla samo. Zatim e dugo da vas ue da je za ono to ste do jue u jednom mahu inili vi - kao, na primer, pili il' jeli potrebno: jedan! dva! i tri! da biste pravilno to izveli. Znate, misli je kovanica ba kao vrsnog majstora tkanica: tujedan udar tisu niti kree, unkovi iaju i lete, reka konia svud prolee

i tisu vorova se plete. E, a onda filozofa eto da objasni kako i zato je sve to: Prvo je tako, i drugo tako, pa stog i tree i etvrto tako; da prvo i drugo ne postoje, ne bi ni ovo drugo dvoje. Dive se aci tom to sad znaju, al ne nauie da tkaju. Ko eli neto ivo da spozna i pokae, taj najpre duh odatle goni; sad delovima svima na dlanu raspolae, al na alost, ni traga nema duhovnoj sponi. Encheiresis naturae hemija daje joj ime, a ne zna kol'ko se sama sebi podsmeva time. STUDENT: Ne shvatam ba, ni kraj najbolje volje. MEFISTOFELES: Bie to kasnije mnogo bolje, kad nauite da sve reducirate i kako valja klasificirate. STUDENT: Od svega toga mi glava bui kao da rvanj po njoj hui. MEFISTOFELES: A tad, ko najpree ovo utuvite: u metafiziku sav se udubite! U iskaz uman treba vam tu obui sve to u ljudsku glavu ne pristaje nijednu; za sve to u nju moe ili ne moe ui nai ete pri ruci re neku izvanrednu. Al' ovo prvo pola godine reda se drite, moj gospodine! Pet asova imate svakodnevno; im jekne zvono, a vi u klupu revno! Valja vam se dobro pripremiti i nabubati poglavlje svako, pa ete mnogo bolje tako na prvi pogled ve primetiti da on ne kae nita vie no to ve i u knjizi pie. Al' opet zapisujte sve od reda ko da vam Sveti duh pripoveda! STUDENT: Ne recite to dvaput! Zacelo, ja vidim vrednost svemu tom;

jer ono to ima crno na belo, spokojno nosi domu svom. MEFISTOFELES: Al izaberite fakultet koji! STUDENT: Na prava ba me ne vue mnogo. MEFISTOFELES: Tu vam, zbilja, ne zameram strogo, znam ja kako s tom naukom stoji. Zakoni i prava nasleuju se dugo ko boljka kojoj nema kraja, sa jednog mesta vuku se na drugo, od jednoga do drugog narataja. Um bezumstvuje, dobrota pokor tvori; a ti si, teko tebi, unuk samo! . O pravu to ga roenjem dobijamo, na alost, nikad se ne zbori. STUDENT: Odvratnost moju rei vae mnoe. Srean ko od vas uiti se moe! Sad bih da bogoslovlje izuavam. MEFISTOFELES: E, tu ne elim da vas zavaravam. U toj nauci, moram rei, odve je teko krivi gtut izbei; tol'ko je u njoj onoga to truje, a jedva se od leka razlikuje. Sluajte samo jednog - i ovde to pomae; kunite se u ono to uitelj vam kae. Ukratko -rei drite se! Tako kroz pouzdane dveri ete lako i brzo u hram izvesnosti stii. STUDENT: Al' neki pojam mora uz re ii. MEFISTOFELES: U redu, de! Al' nije ovek pravi ko se tu samo skanjera i sprema i veno se od silnog straha davi; jer onde ba gde pojma nikakvoga i nema, uvek se neka re u zgodan asak javi. Reima moe divno da se spori, reima sistem celovit da stvori, u rei divno veruje doslovce, ne moe od njih okrnjiti ni slovce. STUDENT: Izvin'te to vas moram zadrati,

al' jo poneto pitati sam rad: da l' biste i o medicini sad jezgrovit savet mogli meni dati? Tri godine - to promine odjednom, a, Boe! re je o polju nepreglednom! Ako i mali mig ti neko da, napipa laki put i kree pravo. MEFISTOFELES (za sebe): Suvoparnoga tona sit sam ja; sad opet moram biti pravi avo. (Glasno). Duh medicine shvatiti je lako; proui ceo svet, iznutra, spolja, da najzad pusti nek tee sve onako kako je boja volja. Zalud s naunom tenjom svak od vas ukrug bludi, svako naui samo to moe mu u glavu; ali ko epa priliku pravu, e, takav mi je ida po udi. Prilino krepak va je stas, a i smelosti valjda imate, pa ako li se u sebe uzdate pouzdae se i drugi u vas. Pre svega, znajte ene voditi; od njihovog kuku i lele, njihove stalne muke, boljke hiljadostruke, u jednoj taki ete ih osloboditi; i postupate l' bar upola asno, pod svojom kapom imaete ih lasno. Najpre im titula mora uliti poverenje kako vetina vaa sve druge nadviava; im uete, vi svako pipnite ispupenje, okolo kojih drugi odavno obigrava; pulsi im lepo pritiskati znajte, smeigge im se lukavo-obesno i poglede im vatrene bacajte, pa tada nek vam poe ruka slobodno oko njinog vitkog struka da vvdi nije li im ispod steznika tesno. STUDENT: To je ve mnogo bolje! Bar vidi ta i kako. MEFISTOFELES: Sivo je, brajko, teorisanje svako, a vazda zlatno drvo ivota se zeleni. STUDENT: Kunem se, ko u snu je meni. A da l' bih vas jo kadgod uznemiriti smeo

te da, sluaju, vau iskapim mudrost do dna? MEFISTOFELES: to god sam kadar, uiniu ja. STUDENT: Nikako sad otii ne bih hteo a da vam svoj spomenar ne pokaem i zamolim vas za potpis uvaen i makar samo jednu-dve naklone rei. MEFISTOFELES: Rado, to da ne? (Pie i vraa mu spomenar). STUDENT (ita): Eritis sicut Deus, scientes bonum et malum. (S potovanjem zatvara spomeiar, pozdravlja i odlazi). MEFISTOFELES: Ti samo sluaj drevnu izreku tu, sluaj ta zmija, roaka moja, zbori, pa e zacelo jednom, uz bogolikost svu, iskusiti u srcu i kako strava mori! (Pojavljuje se Faus). FAUST: Kud emo sad? MEFISTOFELES: Kud god ti dua je rada. Najpre kroz mali svet, pa kroz veliki tada. Bie to vajda za te, a i milina prava dok prohodi kroz ovaj teaj za bambadava! FAUST: Ali, kraj moje duge brade za lak i otmen ivot sve mi smeta. Ne, nema od tog pokuaja nade; da se snalazim usred sveta, to nikad nisam znao: mali sam i pometen pred drugima, i vazda biu spleten. MEFISTOFELES: Moj prijatelju, sve e to biti kako treba; im se pouzda u se i im se ne koleba, ovek se ume i u ivotu snai. FAUST: A kako emo odavde izai? Ima li konje, slugu, kola neka? MEFISTOFELES: Sve to nam treba jeste da plat taj razavijemo, i ve put daleka vinuemo se neba. Samo, znaj,

prilikom ovog pokuaja smela ti ne sme prtljag preteak uzeti. Spraviu neto malo gasa vrela, pa emo zaas sa zemlje se uzneti. to god smo laki, bolje e da se plovi; a sad, sa sreom u svoj ivot novi!

AUERBAHOV PODRUM U LAJPCIGU Pijanka vesele druine. FRO: ta ste se smrzli? ta tu ekate? Niti loete, nit' se cerekate. Dau vam to ste se tako ucmoljili, noseve odreda otomboljili! Inae gorite kao slama, a sad ste pokisli! ta je s vama? BRANDER: Sam si kriv; ba nijednu blezgariju da nam izvede, niti svinjariju. FRO (izliva mu au vina na glavu): Evo ti oboje! BRANDER: Prokleta svinjo! FRO: Pa sam si to hteo, molim fino! ZIBEL: Napolje ko se ovde spori! hajd, zaurlajte iz sveg glasa! Po jednu sruite, pa nek se ori! Haj-hoj! ALTMAJER: Jao, nema mi spasa! Pamuka! Ovaj mi probi ui. ZIBEL: Kada o svod se pesma rui, najbolje oseti snagu basa. FRO: Tako je! Nek se tornja ko zamera ma ta! Tra-lala-lala-la! ALTMAJER: Tra-lala-lala-la! FRO: Podeena su grla, nek pone pesma skladna.

(Peva). Presveto Rimsko carstvo, o, zar jo se nisi raspalo? BRANDER: Bedne li pesme! Fuj! Politika pesma je gadna! Svakog vam dana valja bogu u ast napijati to ne morate glavu Rimskim carstvom razbijati! Bar ja to drim za pregolem ar to nisam ni car niti kancelar. Al' glava ne sme ni nama da fali; pa to ne bismo papu goabrali? Vi znate koje svojstvo tu reava i na to mesto oveka uzviava. FRO (peva): Leti, slavuj-ptico, u daleki kraj, sto pozdrava mojoj dragoj otpevaj! ZIBEL: Nikakav pozdrav dragoj! To uti ja ne elim! FRO: Ti li e da mi brani? Pozdrav i poljubac, veli^ (Peva). U gluvu no mi otvori ti! Rezu izvuci, dragi tvoj bdi! Vrata zatvori tek kad se zazori! ZIBEL: De, pevaj samo, slavi je ne znam kako! Kad doe vreme, smejau se tom. Mene je nasankala, pa e i tebe tako. Dabogda zloduh spanao se s njom, aoljio je na raskru kom! A neki matori jarac, to sa Brokena kree, neka joj u galopu laku no odmekee! Ko god je dasa, a ne neka geba, odve je dobar za tu mizlu zlu. Kamenjem okna razbiti joj treba, jedino takav pozdrav je za nju. BRANDER (lupajui po stolu): Tiina! ujte! Gospodo, svak zna da se razumem u manire ja: tu zaljubljeni ljudi sede, pa da im, prema obiaju starom, jo neto lepo za laku no izvedem, po najnovijem kroju. Dede, nek svako pripev prihvati svim arom! (Peva). Podrumski pacov sladio

sve samu mast i puter, trbui je zaradio kaono doktor Luter. Al' slukinja otrovan mamac mu dade i on se sav stenjen kovitlati stade, ba kao da ljubav ga upa. HOR (kliui): Ba kao da ljubav ga upa. BRANDER: ta nije, grenik, probao! Iz svih je bara pio, sve razgrebo, razglodao, al' zalud bes mu bio. Od straha je skakao, vio se, trzo, al' se, jadnie, zamori brzo, ba kao da ljubav ga upa. Ba kao da ljubav ga upa. BRANDER: Uas ga oamutio, ve nita nije znao: U kujnu se uputio, kraj ognjita je pao. A slukinja videv ga prte u smeh: Gle, iti, vua se, splasnu ko meh, ba kao da ljubav ga upa. HOR: Ba kao da ljubav ga upa. ZIBEL: Kako se ove tikve vesele to to uju! Ba je vetina, nema ta, da pacovi se jadni truju! BRANDER: Ti ih veoma ceni, a? ALTMAJER: Gle kako posta blag i mekan pupavko ovaj, elav zvekan! Na prrizor takav neuveni suzicu nenu puta, jer vidi: pacov naduveni slika je njegova suta. (Ulaze Faust i Mefistofeles). MEFISTOFELES: Najpre te moram, kao dobrog aka, uvesti u drutvo veseljaka, Da vidi kako se iveti moe lako. Praznuje svakog dana ta bratija ovako.

Sa malo duha, a uz provod lep, skuenome kolu oni krue ko mlade make to svoj jure rep. Kada se na glavobolju ne tue, i dokle samo krmar posluuje na kredu, sve je za njih potaman i u redu. BRANDER: Ovi su upravo stigli s puta, neobino se dre, i odmah se poznadu; nema ni sat otkako su u gradu. FRO: Tu si u pravu po sto puta! Eh, pa ko sad da Lajpcig moj ne hvali! On obrazuje svet, on ti je Pariz mali. ZIBEL: ta misli, ko bi ti stranci mogli biti? FRO: Pusti ti samo mene! Kad ponu sa mnom da piju, lako u njima, ko mlenjak, izvaditi sve to bi, moda, eleli da skriju. Kanda iz nekog otmenog su doma, ine se nezadovoljni i oholi veoma. BRANDER: Kladim se, to su vaarski opsenari! ALTMAJER: Mogue. FRO: Pazi, kad ih pritegnem, bie tropa! MEFISTOFELES (Faustu): avola ne nanjue nikada ti drugari, pa ak ni kad ih ve za iju skopa. FAUST: Gospodo, pozdrav na! ZIBEL: Hvala, i otpozdravlje! (Tiho, gledajui Mefistofelesa ispod oka): to li taj bratac na jednu nogu hramlje? MEFISTOFELES: Da l' bismo i mi za sto s vama smeli? Kad se ve dobrog pia ne moe ovde nai, da nas bar drutvo prijatno veseli. ALTMAJER: O, vi ste, kanda, silni probirai. FRO: Iz Ripaha ste danas, bez sumnje, poli kasno? Da niste veerali s gospodinom Hansom?

MEFISTOFELES: Danas mu samo minusmo kraj doma; al' proli put govorili smo s njim. O svojim roacima priao nam je svim i svakog pozdravlja veoma. (Klanja se Frou). ALTMAJER (tiho): Eto ti, zna taj znanje! ZIBEL: Prefrigan, nema ta! FRO: No, ekaj samo, nasadiu ga ja! MEFISTOFELES: Ako nas nisu prevarile ui, glasove skladne usmo ba pre no to smo uli. Doista, divno biti mora pod svodovima ovim kad jekne pesma hora. FRO: Da niste, moda, neki od vetaka? MEFISTOFELES: O, ne! Snaga je slaba, al' elja nam je jaka. ALTMAJER: Dajte nam neku pesmu! MEFISTOFELES: Treba li, sto i tri. ZIBEL: Al' nipoto da nije neka stara! MEFISTOFELES: Iz panije ba dolazimo mi, iz lepe zemlje vina i gitara. (Peva). U davno doba jedan kralj imao buvca golemog FRO: ujte ga! Buvac! E, tako mi neba, buvac je krasan gost, ba kakav nama treba. MEFISTOFELES (peva): U davno doba jedan kralj imao buvca golemog, i voleo ga silno on ba kao sina roenog. Krojaa svog je pozvao da odeu mu saije: Da skroji ovom gemiu dolamicu i akire!" BRANDER:

Ka'te krojau da e morati da sve to triput premerava! I da se nipoto ne smeju borati akire, inae ode glava! MEFISTOFELES: U svili i u somotu on sad se raepurio, po odei mu traice, na grudi krst je turio, i-odmah posto ministar, ko tanjir zvezdu dobio, pa brau svu i sestrice na dvor je nadovodio. A oni odmah dvorane ujedati navalie, i kraljici i slukinji svu kou razranjavie. Na dvoru niko ne smede da pobije to zlo. Mi, bogme, noktom zgnjeimo kad ujede nas ko. HOR (ktui): Mi, bogme, noktom zgnjeimo kad ujede nas ko. FRO: Bravo, bravo! Nema ta, ba fino! ZIBEL: Nek tako proe buva svaka! BRANDER: iljite prste, pa samo: caka-caka! ALTMAJER: ivela sloboda! ivelo vino! MEFISTOFELES: E, zbilja mi je dola volja da i ja koju au gucnem u ast slobode, kad bi vam samo vina bila bolja. ZIBEL: Sluajte, takve rei nam ne gode! MEFISTOFELES: Bojim se samo da e se krmar aliti; a ba bih hteo gospodi vrloj naliti vino iz naeg podruma. ZIBEL: Ja u to srediti! Samo vi dajte; nee se on uvrediti. FRO:

Nalijte dobru au, pa svaka ast i hvala. Jedino, proba ne sme biti mala. Jer, ako moram sud izrei, treba mi gutljaj malo vei. ALTMAJER (tiho): Oni su s Rajne doli, mnim. MEFISTOFELES: Dajte mi svrdlo! BRANDER: A ta ete s njim? Nemate, val>da, burad iza vrata? ALTMAJER: Tu straga ima nekakvog alata. MEFISTOFELES (uzima svrdlo. Frou): E, koje biste sada? Odgovor'te! FRO: Kako to? Zar imate razne sorte? MEFISTOFELES: Po svojoj elji moete naruivati. ALTMAJER (Frou): Aha, ve poe usne oblizivati! FRO: Pa, kad je da se bira, onda rajnskoga, molim. to domovina prua, to ponajvie volim. MEFISTOFELES (buei rupu u stolu na mestu gde sedi Fj Za epove sad malo voska dajte! ALTMAJER: Ujdurma ista! Ti su iz opsenarske fajte. MEFISTOFELES: (Branderu): A vi? BRANDER: ampanjca meni! Al' nek se samo kako treba peni! MEFISTOFELES (bui; jedan od njihje u meuvremenu na votane epove i njima zatisnuo rupe). BRANDER: Ne moe ovek stalno tuega da se kloni, jer to je dobro, esto blizu nije. Ne mari Nemac Francuze, ak mrski su mu oni, al' njina vina uiva da pije. ZIBEL (dok se Mefistofeles pribliava njegovom mestu): Ne hajem za kiseli, moram rei; nek pravo slatko u au mi se toi! MEFISTOFELES (bui): Vama e odmah tokajac potei. ALTMAJER:

Ne, pogledajte nas pravo u oi! Zavitlavate, vidim lepo ja. MEFISTOFELES: Ih, ih! Pa ko bi smeo da na to se usudi kad su pred njime tako fini ljudi? A sad recite brzo! Jedan-dva! Kojim bih vinom posluiti vas mogo? ALTMAJER: Ma kojim! Samo ne pitajte mnogo! (Poto su sve rupe bugiene i zaepljene). MEFISTOFELES (izvodei neobine pokrete): okot nosi plodove, jarac nosi rogove! Sono je vino, loza je drvena, sto amov daje vina crvena. Okom u prirodu duboko ronite, Ovome udu veru poklonite! Napolje epove! Nek svako sada pije! SVI (dok izvlae epove i dok se svakome lije u au traeno vino): Kakav se divan sok u ae lije! MEFISTOFELES: Samo ni kap da prosula se nije! (Piju po nekoliko puta). SVI (pevaju): to ljudoderski uivamo ko celo krdo svinja! MEFISTOFELES: Narod se oslobodi, gledaj ih to uivaju! FAUST: Ja bih da krenem. MEFISTOFELES: ekni da istinsku vidi im narav ivotinjsku to e je sad da pootkrivaju. ZIBEL (iije neoirezno, vino se iroliva na iod i irevara se u U pomo! Vatra! U pomo! Paklen plam! MEFISTOFELES (bajui plamenu): Nakloni elemente, sad se stiaj! (Zibelu). Zasad je ovo bila tek kaplja istilita. ZIBEL: Ama zar tako? ek! E, vala u da vam dam! O nama, kanda, vi ne znate jo nita. FRO: Da tako neto ponovili niste! ALTMAJER:

Na stranu da ga odzovemo, je li? ZIBEL: Kako ste samo bili tako smeli da terate pred nama besne gliste! MEFISTOFELES: Matora bavo, ni jedne rei vie! ZIBEL: Oklagijo! Da poem jo i nee pred nama drsko da blebee? BRANDER: ek samo! Bie batina ko kie! ALTMAJER (izvlai jedan ep iz stola, na njega sukne plamen, O, gorim sav! ZIBEL: arolije to su razne! Naval'te! Sad ga svako sme ubiti bez kazne! (Izvlae noeve i kreu prema Mefistofelesu). MEFISTOFELES (s ozbiljnim izrazom): Lana slika i re zasenjuju, smisao i mesto zamenjuju! Nek vas vradbine ove zaplenjuju! (Oni zaueno zastanu i gledaju jedan drugoga). ALTMAJER: Gde sam to? Kakav divan kraj! FRO: Vinograd! Vidim li dobro? Pravi raj! ZIBEL: Pa foe svud pod rukom! BRANDER: Blago meni, gle, kakav okot! Kakav grozd rumeni! (Hvata Zibela za nos. I druga dvojica se hvataju i svi diu noeve). MEFISTOFELES (kao gore): Zabludo, prevez s oiju im svuci! I zapamtite kako se avo ali! (Nestaje zajedno s Faustom, drugari uzmiu jedan od drugoga). ZIBEL: ta je to? ALTMAJER: A? FRO: Ma zbilja, da li tvoj nos to bee? BRANDER:

Tvoj drim jo u ruci! ALTMAJER: Ovo mi kosti rasturilo sve; stolicu! il' u da skljokam se na tle. FRO: Ne, recite mi, ta ovo bejae? ZIBEL: Gde je taj ova? Naem li ga gde, iz mojih ruku iv izai nee! ALTMAJER: Videh ga kako na buretu jae i pravce tamo kroz vrata izlee. - Olovne su mi noge. E, ba me dokusuri! (Okreui se prema stolu): Boe! da vino jo ne curi? ZIBEL: Obmana, la! Tek privid to je bio. FRO: Pa ipak, kao da sam vina pio. BRANDER: A ta je s onim groem? Bee svuda. ALTMAJER: Nek mi sad kae neko da ne postoje uda!

VETIINA KUHINjA Na niskom ognjitu, iznad vatre, visi veliki bakra to se iz njega die pokazuju se razne prilike. Jedna sedi kraj bakraa, skida penu i vodi rauna o tome kipi. Majmun s mladima sedi u blizini i greje se. Zido nica su okieni najneobinijim vetijim pokustvom Faust. Mefistofeles. FAUST: Gadim se na to arobnjatvo ludo! Zar tu da naem neko zdravlje hudo, sred ovog kra mahnita i gadna? Zar da od bapskih saveta mi lakne? I zar da ova brljarija smradna trideset leta s grbae mi smakne? Ne zna li nita bolje, onda zlo! I ve sam svake nade lien. Zar priroda i neki duh uzvien jo melem nisu smislili za to? MEFISTOFELES:

Sad opet pria mudro i kako se pristoji! I na prirodan nain moe vratiti zdravlje; al' to u drugoj knjizi stoji i udnovato je poglavlje. FAUST: Da ujem! MEFISTOFELES: Lepo! Zaista postoji neto to moe dobiti bez para, bez ikakvih vradbina i lekara: na njivu smesta kreni, kopaj, ori, sebe i duh svoj u uzan krug zatvori, hrani se prostom hranom: hlebom, smokom, ko stoka ivi zajedno sa stokom i nemoj da se libi da njivu koju anje ubri sam; najbolje to je sredstvo, kol'ko znam, da mlad do osamdesete poivi! FAUST: To nisam navikao, nikako neu moi da aov prihvatim il' plug. Nije za mene takav skuen ivotni krug. MEFISTOFELES: E, onda mora vetica pomoi! FAUST: A to to ne bi sam uradio i svario napitak? ta e mi ova baba? MEFISTOFELES: Taman! Da tol'ko vreme spljiskam daba! Dotle bih sto mostova posagradio. Ne samo znanje i umenje, na tom se poslu trai i strpljenje. Godinama se time duh u samoi bavi; tek vreme od tog vrenja sok delotvoran pravi. Da zna tek ta je potrebno tu! Sve same neobine stvari! Dodue, avo nauio je nju, al' avo sam ne ume da to svari. (Ugledavi ivotinje): Pogledaj samo kakav ljubak soj! Ovo je slukinja, a ovo sluga njoj! (ivotinjama): Gospa se, kanda, ne nalazi u kui? IVOTINjE: Pocikujui kroz dimnjak je otpr'nula,

na neku gozbu svrnula! MEFISTOFELES: Kol'ko van kue luduje inae? ivotanjE: Dokle se nae apice ne smlae. MEFISTOFELES (Faustu): ta misli o tim zverkama tananima? FAUST: Odurnije jo nisam vidb gadije! MEFISTOFELES: Ne reci tako! Ja najradije razgovaram ko ovo sad s njima! (ivotinjal): No recite mi, njuke svinjske, ta meate po ovoj kai? IVOTINjE: Kuvamo orbuljake sirotinjske. MEFISTOFELES: E, bie dosta muterija vaih. MAJMUN (pribliava se i umiljava se oko Mefistofelesa): O, baci odmah kockicu i daj mi koju svoticu, dobitka meni daj! Jedva vezujem s krajem kraj, a kad bi mi parica dao, svak bi me pametnim zvao. MEFISTOFELES: Od sree bi se majmun zavrteo ko igra kad bi mogao samo na lutriji da igra! (Za to vreme su se mlada majmunad igrala s velikom lopticom, koju sad dokotrljavaju). MAJMUN: Gle sveta sada gde se kotrlja; penje se, pada, veito srlja! Ko staklo zvoni; to zaas se lomi! Iznutra je upalj. Ovde se sja, ovde jo vie. A iv sam ja! Dragi moj sine, podalje stani da te ne rani, da te ne smrska svet taj od gline

kad se rasprska. MEFISTOFELES: A sito, emu sito? MAJMUN (skida ga): O, da si ti lopov, ja bih to odmah video jasno. (Tri do majmunice i teraje da gleda kroz sito). Virni kroz sito! Gle, lopova vidi, zar ne, al' ne sme to rei glasno. MEFISTOFELES (pribliavajui se vatri): A ovaj up? MAJMUN I MAJMUNICA: E, ba je glup! ne poznaje up, ne poznaje kotao na! MEFISTOFELES: Nevaspitan sa ba! MAJMUN: Uzmi peruku ovu, ne esti se i na stolicu smesti se! (Primorava Mefistofelesa da sedne). FAUST (kojije za to vreme spjao predjednim ogledalom, as se pribliavajui as se odmiui): ta vidim? kakva nebesnica vila u volebnom ogledalu to hodi! Ljubavi, daj mi ponajbra krila, u predele me njene vodi! Ah, im se krenem sa ovoga mesta, im usudim se da joj priem blie, odmah se neka magla die u kojoj lik joj skoro nesta! Najlepi lik od enskih svih lepota! Zar Bog toliko lepom stvori enu? Zar zbilja u tom telu opruenu vidim sutinu nebeskih svih divota? Zar se ovako neto na zemlji moe nai? MEFISTOFELES: Dabome, kad est dana Bog mui se ko avo, pa sebi sam na kraju kae: bravo! tad mora neto pristojno izai. Za oada oi napasaj; a ja umem da naem curiak slian tom; i blaen onaj kome srea da da je ko mladu povede domu svom!

(Faust neprestano gleda u ogledalo. Mefistofeles, proteui se na stolici i igrajui se perukom, "nastavlja da govori). Sedim ko kralj na tronu ispod neba, ezlo ve drim, jo mi kruna treba. IVOTINjE (koje su dosad izvodile razliite zbrkane i udne pokregpe, donose Mefistofelesu krunu, uz snjtu dreku). O, da li bi nam malo ti znoja i krvi odvojio i ovu krunu spojio? (Nespretno rukuju krunom i razbijaju je na dva dela, pa ih nose skaui uokrug). Sad bi to bi! Mi gledamo, pocikujemo. sluamo i slikujemo! FAUST (okrenut ogledalu): Gotovo da izludim, vaj! MEFISTOFELES (iokazujui na ivoinje): Sada se ak i meni bezmalo vrti u glavi. IVOTINjE: I uspe li nam poso taj, i sastavi l' se s krajem kraj, misao tad se javi. FAUST (kao gore): Srce mi gori, sve me pee! Udaljimo se odavde to bre! MEFISTOFELES (u gornjem poloaju): No, to jest jest, al' mora da se ree da istine se barem pesnici ovi dre. (Bakra, na koji majmunica za to vreme nije pazila, pokipi: die se veliki plamen, koji sukne u dimljak. Krov se sputa Vetica, uz uasnu dreku). VEtaCA: Ajoj! Ajoj! Ajoj! Prokleti krmei soj! Prokleta betija! Svoj ne gleda posao, ne pazi kotao, gospodaricu prlji i smudi! Bes te spopao! (Ugledavi Fausta i Mefistofelesa): Al' ta je ovo tu? Ko su ti ljudi? ta traite tu? Ko se to uvue? Hu, evo vam malo vatre da sr i kosti vam satre!

(Zahvati penjaom po bakrau i prska plamen prema Mefistofelesu i ivotinjama. ivotinje cvile). MEFISTOFELES (koji obre ieruku oje dri u ruci i lu io agiama i loncima): Slomi se! Smrska! Eto ti kaa! Eto ti aa! To je tek ala naa i takt, strvino mrska, uz tvoja zapevanja drska. (Vetica ustukne gnevna i uasnuta). Poznaje li me? Kosture! udovite! Prepoznaje li gospodara svog? ta li mi dri ruke da te ne unite, i tebe i majmunski avetinjski taj log! Zar ne potuje vie ni grudnjak moj crveni? Pa ni petlovo pero ne vidi ak na meni? Da lice maskom poem ne oblaem? Treba li, moda, sam da svoje ime kaem? VETICA: Izvin'te, gospodaru, za pozdrav grub! ta mogu! Pa ne vidim vam konjsku nogu! Gde su vam ona dva gavrana vrana? MEFISTOFELES: Nek ti se zasad proe tako; jer zbilja, minu mnogo dana otkad se nismo videli nikako. Kultura, koja svet poliza ceo, i avola je najzad spopala; gde li se fantom severnjaki deo? gde vidi rep i rogove i kande? A to se tie moga stopala, bez kojeg zbilja ne mogu da se snaem, taj ukras bi mi me ljud'ma samo tetio; stog sam se, ko mladii tol'ki, setio da listove na sebe stavim tue. VETICA (igrajui): I um i svest me skoro ostavie otkako mi u kuu gos'in Satana ue. MEFISTOFELES: To ime, eno, ne pominji vie! VETICA: A zato? to vam nije to po volji? MEFISTOFELES: U basnoslovnu knjigu davno ga piu svi; al' ljudi zato nisu nita bolji:

liili su se Zlog, no ostali su zli. Baronom zovi mene, no, i gotova stvar; kavalir ja sam, kao i drugi kavaliri. U otmenu mi krv ne sumnja zar? Evo, na fb moj malice nagviri! (Pravi nepristojan gest). VETICA (smeje se neobuzdano): Ha-ha! e, ba na vas to lii, gazda! Obeenjak ste ko to beste vazda. MEFISTOFELES (Faustu): Moj prijatelju, dobro utuvi nauk taj! S veticom samo tako izai e na kraj. VETICA: Recite ta vam treba, gospodo moja draga! MEFISTOFELES: Dobrana aa s onim znanim sokom! Al' sasvim starog molim, poto tokom godina njemu udvoji se snaga. VETICA: Veoma rado! Evo jedne boce iz nje i sama volim da pokvasim gr'oce, jer smrdljiva nimalo vie nije; eto, moete od nje aicu da imate. (Giho): Al' ako ovaj ovek bez pripreme to pije, nee ni pola sata iveti, dobro znate. MEFISTOFELES: To je prijatelj dobar, nek bude mu od vajde; daj mu to ponajvie u tvojoj kujni vredi. Opii krug, odverglaj basme, hajde, i punu olju soka mu nacedi! VETICA (uz udne pokrete, opisuje krug i stavlja u njega neobine predmete; za to vreme ae poinju da zveckaju, kotlovi da bruje, i sve to stvara muziku. Ona najzad donosi ijednu veliku knjigu i u krug uvodi majmune, koji joj slue kao pult i dre baklju. Daje znak Faustu dajoj prie). FAUST (Mefistofelesu): Ne, reci, emu ovo sve? Taj ludi pribor, mahnite kretnje te, podvala plitka, bljutav ljam, sve mi je mrsko, sve to dobro znam. MEFISTOFELES: Ma, lakrdija puka i smejurija prava! Ne budi samo tako strog! Taj hokus-pokus ona ko lekar upranjava da bi imao stvarnu korist od soka tog. (Primorava Fausta da ue u krug).

VETICA (snano naglaavajui rei poinje da deklamuje iz knjige): Ui se sad vetini! Od jednog deset naini, pa dva otuda skini; tri moe zanemariti, i tako e uariti. et'ri nek nose vetri! Od petice i estice, to ti je nauk vetice, sedam i osam stvori, pa se odmori; devetka za jedinicu stoji, a desetka i ne postoji. Eto ti kako vetica broji! FAUST: Reko bih, stara bunca i mahnita. MEFISTOFELES: Poprilino jo tako e da ita, znam je ja dobro, sve je tako u knjizi toj; baktao sam se njome onoliko, jer savrenog protivreja spoj ne shvata niti mudrac, nit' glupak, niti iko. Moj prijatelju, vetina je ova koliko drevna, toliko i nova. Vazda je ovek sluio se time: trime i jednim, i jednim i trime zabludu mesto istine da slavi. I tako brblja, druge ui tako neometano, po volji i veto. Ko bi jo da budalama se bavi? Samo li uje rei, obino smatra svako da se pri tom, bez sumnje, mora i misliti neptto. VETICA (naspvlja): Nauke snaga neuvena, od svega sveta prikrivena! Nauka mimo knjiga! I ko ne misli ni po sata, njemu e na dar biti data, imae je bez briga. FAUST: Koliko besmislenih rei! Prsnue mi od toga glava. Kao da sluam kako drei hor od sto hiljada budala. MEFISTOFELES: Dosta, o, dosta, cenjena Sibilo!

Ovamo s tim napitkom svojim hodi pa ga do samog ruba sipaj ilo; nee to pie drugu mom da kodi: on je na sebe mnoge stepene natukao i ve je puno aica povukao. VETICA (uz silne ceremonije, sgta nappaku kupu; kako prinese usima, pojavi se lak ilamen). MEFISTOFELES: A sad izrui! ta je? Brzo samo! To e ti smesta srce da razgali. Sa avolom si na ti, a ovamo uplaio te ovaj plamen mali! (Vepca rastura krug. Faust izlazi). MEFISTOFELES: Napolje, brzo! Ne sme sada stati. . VETICA: Nek vam gutljaje ovo ulije svaku mo! MEFISTOFELES (vetici): Ako ti bilo togod mogu dati, ti samo reci na Valpurginu no. VETICA: Evo vam jedna pesma! Pojte je na sav glas, i posebno e dejstvo smesta da prome vas. MEFISTOFELES (Faustu): Hajd samo brzo, ruku meni daj da te povedem, i nemoj da se boji! Neophodno je da se sada znoji kako bi snani odvar taj i sr i svaku ilu mogao da promari. Nauiu te tad ta znae otmene dokolice ari, i osetie brzo kako se dua ari kad Kupidon se prene i zapone da skae. FAUST: Daj mi jo samo dva-tri trena da mi se oko onim prelepim likom poji! MEFISTOFELES: Ne! Ne! Jer brzo uzor sviju ena ovaploen e pred tobom da stoji. (Tiho): Kad se napiju ovog soka damari tvoji, svaka e ti se ena initi ko Helena. ULICA faust. Prolazi Margareta. FAUST: O, gospoice lepa, izvin'te to sam smeo: ruku i pratnju ja bih ponuditi vam hteo.

MARGARETA: Nisam ja gospoica, ni lepa isto tako; i nepraena put u do kue nai lako. (Otre se i odlazi). FAUST: Nebesa, kakva lepota izvanredna! Ovako neto jo ne videh ja. Tako je smerna ta mala, tako edna, a opet i da odbrusi zna. Rumene usne te, tu put to se belasa pamtiu do svog sudnjeg asa! U srce mi se useklo duboko kako zna k zemlji da obori oko; a koga ne bi sveg oarala kad je onako preko odgovarala! (Pojavljuje se Mefietofeles). FAUST: uj, onu curu mora mi privesti! MEFISTOFELES: Koju to? FAUST: Sad ba proe tu. MEFISTOFELES: Onu? Pa taman ide s ispovesti, pop grehova razreio je nju; uz ispovedaonicu se beh prikrao. - Nema ta nijedan greh, MEFISTOFELES: Dar za poetak? Bravo! Uspee on tu smesta! Poznajem mnoga zgodna mesta sa blagom zakopanim u davnini; moram da malo njurnem po okolini. (Ode).

VEE Mala ista soba. Margareta plete kike i obmotava ih oko glave. MARGARETA: Da mogu znati ko li je onaj bio gospodin danas to me pozdravio! Izgledao je naoit veoma i mora da je iz otmena doma; to mu se moglo itati sa ela -

inae ne bi bio dranja tako smela. (Ode). Mefistofeles. Faust. MEFISTOFELES: Ui, de ui, samo tie! FAUST (poupvi malo): Molim te, sada ne prati me vie! MEFISTOFELES (njukajui): Nisu sve tako iste. to mirie! (Ode). FAUST (obazirui se)\ Dobro mi dolo, sutonjenje zla^gno to obliva mi ovo svetilite! Porosi nadom, o, predivna patnjo, e srca moga koje ljubav ite! Kako sve ovde odie spokojstvom, urednou i zadovoljstvom! U ovoj bedi koliko obilja! U ovoj tamnici koliko milja! (Baca sv u konu fotelju kraj postelje). Primi me, ti u kojoj za zlih i srenih dana pokolenja su ve poivala! Kol'ko je puta dece gomila razdragana predaki ovaj presto okruivala! O Boiu je, moda, moja mila pred deda svog tu smerno dolazila, rumenih obraia jedrih, i smeuranu ruku mu celivala. Devojko, kako svuda treperi duh tvoj vedri, duh reda, sree, blagodati, duh to te svakog dana pouava ko mati i veli kako stolnjak lepo zastrti treba, kako na podu arati pesak taj. O, mila ruko, ruko s neba! Kuerak ovaj pretvara u raj. A ovde! (Zadie zavesu na postelji). Kakvom jezom milina sveg me proe! Ovde bih sate proveo i dane. Prirodo, ovde kroz snove lagane oblikovala si suto edo boje; detinjske grudi ovde je toplotom ivot joj neno proplitao, ovde svetou i istotom boanski njezin lik se tkao! A ti? ta tebe amo je dovelo? Kako me oseanja preplavie! ta hoe ovde? to se srce splelo? Fauste bedni, ne poznajem te vie!

Da l' arolija neka ovde me okruava? Dooh da hitro nauivam se tu, a evo gde sav plinem u ljubavnome snu! Zar i najmanji daak nama se poigrava? A kad bi ona ula ovog trena, kako bi samo platio za svoj greh! Veliki razmetljivko kao duvan meh skljokao bi se pred stopala njena! MEFISTOFELES (dozi): Sad brzo! Eno dole nje. FAUST: Neu ponovo doi! Odlazi, dumanine! MEFISTOFELES: Evo vam jedne skrinje, popriline teine, uzeo sam je ne znam gde. U orman gurnite je samo! Kunem se, ima da joj pamet stane; stavio sam vam tota tamo da drugo jedno namamite lane. Ono, igra je igra, jedna je cura ko druga. FAUST: Ne znam hou li? MEFISTOFELES: Man'te ta skanjeranja duga! Zar biste da to sauvate blago? Nek se tad vaa pohotljivost svrti i nek pritedi vreme drago i meni svaki dalji trud. Nadam se, niste ba toliko krti! Ja lupam glavu, muvam se ko lud (Stavlja skrinju u orman i zakljuava ga). beimo! brzo! - samo da vam ud zadovoljim i vaoj elji shodno obrlatim parence ovo zgodno; a vi nos prite, elo borate kao da na predavanje morate, ko da vas, siva oka puna leda fizika s metafizikom gleda! Beimo! (Odlaze). MARGARETA (nosei svetiljku): Tako je sparno ovde, tako gui; (Otvara prozor). napolju nema traga od omorine te. Ne znam ni sama ta mi je na dui samo da majka vrati se to pre. Mili mi telom neko uzbuenje -

ba sam ja ludo, straljivo stvorenje! (Svlai se i poinje da peva). U Tuli kralj je bio, iz zlatnog je pehara pio to dragana mu je dala kada je umirala. Taj pehar mu drai bejae od sveg to imaae; i gorke suze je lio kad god iz njega je pio. Kad as mu doe da mre on razdeli zemlje sve; sve nasledniku je dao, al' pehar je zadrao. Za vitezove svoje tad gozbu sazvao je u zamku na litici morskoj, u dvorani pradedovskoj. Tu napi se bekrija stara poslednjeg ivotnog ara, pa sveti pehar estoko hitnu u more duboko. Vide gde pada, gde tone u tamne talase one, pa zauvek oi sklopi, to poslednje bee to popi. (Otvara orman da stavi odeu i ugleda skrinju s nakipom) Otkud se ova lepa skrinja stvori? Pa sigurna sam da orman zatvorih. Ba je to udno! ta li je unutra? Doneo, bie, neko ovog jutra ko zalog, da od majke zajmi para. Tu i klju visi koji je otvara. Da vidim ba! Al' ta je ovo? Boe, ne videh tako to otkad se rodih! Nakit! Sa kakvim i plemkinja moe o sveaniku najveem da hodi! Kako li meni ovaj lanac stoji? ija bi mogla biti ta divota? (Kiti se i staje pred ogledalo). Eh, da su bar oboci moji! Kako to odmah ceo izgled menja! Mlada stvorenja, ta li vam vredi sva vaa lepota? Sve je to lepo i krasno onoliko, al' na vas glave ne osvre niko;

ale vas kad odaju hvalu vama. Za zlatom sve to najzad hrli, svak zlato grli. Teko siroticama!

ETALITE Faust ide gore-dole potonuo u misli. Lribliava mu se Mefistofeles. MEFISTOFELES: Da ga sva prezrena ljubav! Da bi ga pakao sam! Voleo bih da kletve jo uasnije znam! FAUST: ta je? ta te to seca? to si se namrtio? Ovakvog lica svog veka nisam gledao! MEFISTOFELES: Iz ovih stopa avolu bih se predao, samo kad i sam avo ne bih bio! FAUST: Da l' ti u glavi pue neka daska? avolu lii ba da kao mahnit praska! MEFISTOFELES: Ta zamislite, nakit to bejah ga namenio za Gretu - pop mi nekakav zaplenio! Samo to majka njena pogleda one stvarce, oseti u dnu due hladne marce: ima ta gospa za njukanje dar, svoj nos u molitvenik zavlai svakog dana i smesta namirie kakva je svaka stvar: ova je sveta, a ova profana. Odmah je zato osetila jasno da s tim nakgggom nije sve ba suvie asno. Uzviknulaje: Keri, nisu blagoslovena dobra kad su na nain neopravdan steena! To muti duu, krv ispije svu. Nego da Svetoj devi skrinju tu zavetamo, a Boija e mati nama na radost nebeske mane dati!" Gretica na to puiti se stade. to da se poklonjenom konju gledaju zubi, pomisli; a bez sumnje Boga ljubi onaj to nakit taj nam toliko lepi dade. Tad majka pozva nekog popa; samo to razbra ta je, ko iz topa

on, zadovoljan grdno, ree njima: Izvrstan naum! Tako mislim i ja. Ko zlo pobedi, taj dobija. Crkva odlian trbuh ima, itave zemlje ve je progutala, a ipak jo se nije prederala; jedino crkva, gospo i gospoice draga, moe da svari nezakonita blaga." FAUST: Pa to je opti obiaj, u stvari: isto to ine lihvari i vladari. MEFISTOFELES: I onda smota kopu i lanac i prstenje ko da su ljive il' kestenje, ree joj taman tol'ko hvala, ko da mu pregrt oraha je dala, nagradu sa nebesa u boje im obea ime i silno ih je okrepio time. FAUST: A Greta? MEFISTOFELES: Neki je nemir zgrabi, samo se vrti i ne zna ta bi, na nakit misli i nou i danju, jo vie na onog ko to donese za nju. FAUST: Jad moje drage i mene ljuto mori. Smesta joj novi nakit stvori! Prvi i tako ne bee bogzna ta. MEFISTOFELES: Da, gospodinu sve je igraka, znam to ja! FAUST: Hajd, ini kako kaem, i ne popuj! Susetke njene dri se u stopu! avole, ko prebijen se ne vuci i novi nakit brzo nek bude ti pri ruci! MEFISTOFELES: I hou, gospodaru, i te kako! (Faust ode). Ovakav ludak zaljubljen bi lako sfukao Sunce, Mesec i zvezde sve sa neba samo da svoju dragu zabavi kako treba. (Ode).

SUSETKINA KUA MARTA (sama):

Bog nek mog mua grehova razrei; on prema meni zbilja silno zgrei! Ni pet ni est no pravo u svet jurnu, mene u belo udovite gurnu. A zbilja, nisam alostila ga ja, volela sam ga vrlo, sam Bog zna. (Plae). Moda je ak i umro! - Kakvog jada! Pa da bar imam umrlicu sada! Dolazi Margareta. MARGARETA: Gospoo Marto! MARTA: Greto, ta je? Bre! MARGARETA: Ah, sruiu se, noge me ne dre! Opet pronaoh, kada otvorih orman svoj, skrinju, od abonosa, a u njoj, bogatijoj od prve, adiara toliko krasnih da im nema para. MARTA: Ne mora za to majka da ti zna; mogla bi opet da sve crkvi da. MARGARETA: Ah, pogledajte kako je sve divno! MARTA (ukraava je): O, srena li si, devojko! MARGARETA: Jedino, na aloet, ovo ni u gradu ne smem, a ni u crkvi da ponesem. MARTA: Samo ti ee amo k meni doi i ovde potajno se kiti; pred ogledalom ovim koji se asak proi, da uivamo i ja i ti. A tad e se i povod, praznik nekakav, nai pa e, malo-pomalo, s tim i pred svet izai. Najpre na uho biser, a zatim lane to; majka videti nee, il' emo smisliti to. MARGARETA: Ko li to samo obe skrinje posla? Nee to biti ista posla! (Neko kuca). Ah, Boe! Da to nije moja mati? MARTA (zadiui zavesu na vratil): Ne, to je neki gospodin nepoznati. Uite!

Pojavljuje se Mefisofeles. MEFISTOFELES: Moram gospe za oprotaj da molim to upadam ovako. (S potovanjem uzmie pred Margaretom). Znate, s gospoom Martom vertlajn bih da zborim! MARTA: Ja sam to: ta mi to rei imate? MEFISTOFELES (tiho Marti): Sad poznajem vas, i dosta mi je to; ne bih da smetam njeno blagoroe. Slobodu moju ne uzmite za zlo, a posle podne opet u da doem. MARTA (glasno): Zamisli, dete, za miloga Boga! Gospodin smatra da si od roda visokoga. MARGARETA: Pa ja sam samo devojka sirota; to je i odve ljubazno od vas: zaboga, meni ova ne pripada divota. MEFISTOFELES: Nije to samo nakit; nego stas, pa dranje, pa ovaj pogled va toliko otar! E, radujem se ba to ostati jo mogu! MARTA: Recite! Drage volje. MEFISTOFELES: Kamo da vesti donosim vam bolje! Ali neete, mislim, kazniti mene strogo: va mu je mrtav i pozdravlja vas mnogo. MARTA: Mrtav? Moj verni mu? O, kuku, kakva vest! Moj mu je mrtav! Lele! Gubim svest! MARGARETA: Ah, draga gospo, toliko ne tugujte! MEFISTOFELES: No, moju tunu priu sad poujte! MARGARETA: Ja zato nebih htela da ikad ikog volim, gubitak ne bih mogla da prebolim. MEFISTOFELES: Nijedna radost bez tuge ne biva. MARTA: Priajte kako i gde umre, molim!

MEFISTOFELES: U Padovi vam on poiva U porti svetoga Antuna; na posveenom mestu tuna on veno leden sanak sniva. MARTA: A da l'jo togod nosite mi? MEFISTOFELES: Da, imam za vas i molbu pregolemu: da naruite trista misa njemu! Al' ako drugom nadate se emu, potpuno praznih depova sam ja. MARTA: ta? Ni prsteni? Ni medaljon neki? Neto to svaki kalfa idu kroz svet daleki ko uspomenu na dnu vree nosi, i ne bi to iz ruku dao pa sve da gladuje il' prosi? MEFISTOFELES: Madam, od srca mi je ao; al' zbilja nije on svoj novac proerdao. Sem toga, kajao se grdno za greke sve, i kukao jo vie zbog svoje sudbe zle. MARGARETA: Ah, zato ljude prati nesrea ovolika! Za njegovu u duu molitve mnoge itati. MEFISTOFELES: Vama bi, dete moje, valjalo u brak hitati: pa vi ste lepi kao slika. MARGARETA: Ah, ne! To zasad jo ne moe biti. MEFISTOFELES: Neete l' mua, ljubavnika bar uzmite! Boji najlepi je dar ovako ljupko edo zagrliti. MARGARETA: Obiaj kod nas nije to. MEFISTOFELES: Obiaj il' ne! Biva i tako to. MARTA: Priajte! MEFISTOFELES: Pokraj samrtne sam mu stajao postelje, to je jedva bolja bila od smea: sama slama polugnjila;

al' hrianski je umro, i uasno se kajao to na rabou ima jo mnogo dela zlih. Ah", viknu, samog sebe bih oamario to sam toliko zanat i enu zanemario! More me uspomene i umreu od njih! Kad bi mi bar oprostila dok sam iv!" MARTA (Giui): Dobriina! Oprostila sam mu davno. MEFISTOFELES: Al* - Bog to zna - od nje sam ja mnogo manje kriv.' MARTA: To lae! ta! Pred smrt da lae! Ba ogavno! MEFISTOFELES: U ropcu on je bulaznio stravno, ukol'ko ja to bar malo poznajem. Zar mogu", ree, zjala da prodajem? Ponajpre deca, a onda za njih hleba, hleba, i sve to uz to treba, a ak ni hudu krajiku nisam smeo da jedem mirno kako hou." MARTA: Ta zar je tako vernost i ljubav s uma smeo, i dirindenje i danju i nou! MEFISTOFELES: Ne, na to on je mislio svakodnevno. Reko je: Kad je s Malte laa krenula za enu i za decu molio sam se revno; a tad i nama srea se osme'nula, pa nam je laa turski brod zarobila sa blagom velikog sultana; e, hrabrost tu je i nagradu dobila, te i ja stekoh nmetka valjana ko tano odmereni deo." MARTA: ta kaete? A gde se imetak ovaj deo? Da li ga nije negde zakopao? MEFISTOFELES: Odneo vetar! Ko bi to sad znao! Njega se jedna lepa gospoj'ca prihvatila dok je ko stranac po Napulju etuckao; bogzna koliko verno oko njega se svila, te je do blaenoga svoga kraja boluckao. MARTA: Hulja! Da svoju decu opeljei! Zar ni sva beda ni sav jad ne spreie ga da vie ne grei!

MEFISTOFELES: E, vi'te, zato je mrtav sad. Kad bih na vaem mestu bio, ja bih ga godinicu propisno oalio za prilikom se osvru nekom novom. MARTA: Takvog ko to mi prvi bee, ah, blagi Boe! teko da naem jo na svetu ovom. Ludice slae jedva biti moe. Odve je voleo jedino tumaranje po belom svetu, i tue ene, strano vino, i kartanje i kocku kletu. MEFISTOFELES: No, no, pa to je moglo biti fino ako je i on, sa svoje strane, progledao kroz prste vae mane. Kunem se da bih i ja pod takvim pogodbama izmenjao prstenje s vama! MARTA: O, gospodin se ali! MEFISTOFELES (za sebe): Vala, dok je vremena; da otpraim! Ta bi i vraga za re zadrala. (Greti): A kako je sa srcem vaim? MARGARETA: ta hoete tim rei? MEFISTOFELES (za sebe): Da nevinog stvorenja! (Glasno): Pa, do vienja, gospe! MARGARETA: Do vienja! MARTA: Jo samo dve-tri rei! Znate, bila bih rada da imam napismeno kako je, gde i kada umro moj mili i gde poiva sada. Oduvek volim red u svemu, a htela bih da vidim i itulju o njemu. MEFISTOFELES: Pa, draga gospo, svuda za istinu priznaju to dva svedoka ko izjavu daju; jednog svog druga otmenog u nai pa emo skupa pred suca izai. Doveu ga ovamo. MARTA:

Ah, molim, i to pre! MEFISTOFELES: I mlada gospa bie tu, zar ne? Valjan je momak to! Naputovan je silno, a gospoice ume da estvuje umilno. MARGARETA: Pred njim bih vrlo morala da se sramim. MEFISTOFELES: Nipoto! Ni pred carem samim! MARTA: U bati mojoj, za kuom, bie zgoda da se veeras pojave gospoda. ULICA Faust. Mefistofeles. FAUST: No, ta je? Da l' e stvar jednom da krene? MEFISTOFELES: Ah, bravo! Sav gorite? Sve vas pee? Brzo e Greta biti vaa. Jo ovo vee videete je kod susetke njene. Ta ena, Marta, kao da se rodi za to da pezi i da svodi! FAUST: Odlino! MEFISTOFELES: Al' i od nas tu se zahteva tota. FAUST: Jasno, usluga mora i da kota. MEFISTOFELES: Da punovano izjavimo samo da padovansko groblje veiti poin prua kostima njenog pokojnoga mua. FAUST: Ba mudro! Treba najpre da putujemo tamo! MEFISTOFELES: Sancta simlicitas! Pa nije to posredi; svedoite, a ba vas za znanje pita neko. FAUST: Nema li togod bolje, nita nam plan ne vredi. MEFISTOFELES: O, svetitelju! Tu sam vas i eko! Zar bi vam ovo bio sluaj prvi da neto svedoite lano? Zar niste Boga, svet i sve to svetom vrvi, sve to oveku trepti u glavi i u krvi, definisali izvanredno snano,

drskoga ela, smelo, zaneseno? A kad biste valjano u sebe zagledali, morali biste priznati poteno da ste o svemu tome taman toliko znali koliko i o smrti gospodin-vertlajnovoj. FAUST: Sofista ti si, lae, sve iskree. MEFISTOFELES: Jest, da ne gledam malo dublje u stvari ovoj. Jer, zar ve sutra najasnije nee Gretici jadnoj svu glavu zaneti, u ljubav cele due joj se kleti? FAUST: I to od srca! MEFISTOFELES: Lepo i krasno! Tad e rei kako ti verna ljubav veno gori, kako te samo jedan svemoan nagon mori hoe li i to tako od srca ti potei? FAUST: Pusti to! Hoe! Kad traim nazvanja za mete uzavrelih oseanja, kad ne nalazim ime plamsanju neizreenom, pa kada svima ulima krstarim, lovei rei najvie, kroz svet, i ovu strast, od koje sav se arim, beskrajnom zovem, venom, venom zar je to samo vrakih lai splet? MEFISTOFELES: Ipak sam ja u pravu! FAUST: Ako to neto vredi, uj i utuvi i plua mi potedi: ko samo eli da pravo zadri, a jezik mu je i dui i bri pa ume da lapara i da kiti, taj e u pravu uvek biti. Hajd, nisam vie za brbljanje oran! U pravu si, pre svega jer ja moram.

BATA Margareta, drei Fausta pod ruku, Marta i Mefistofeles etaju po bati.

MARGARETA: Svesna sam da vi moja tedite oseanja i sputate se k meni, te moram da se stidim. Putnici esto po svojoj dobroti zadovolje se malim. Lepo vidim, oveka vaeg iskustva i znanja ne moe zabaviti moj razgovor siroti. FAUST: Jedan tvoj pogled samo, re tvoja samo jedna vie mi kae nego sva mudrost ovog sveta. (Ljubi joj ruku). MARGARETA: Ne trudite se! O, zar vam ne smeta da ljubite je? Tako je neugledna, sva hrapava, ogrubela i runa! Ah, za ime Boga, kada se setim ta sve bejah duna da radim! Moja majka izvanredno je stroga. (Prolaze). MARTA: Gospodin, znai, na putu je esto? MEFISTOFELES: Ah, posao i dunost vazda nas nekud alje! S tugom iz mnogih polazimo mesta, al' ta to vredi kad moramo dalje! MARTA: ovek u mlade, vetropirske dane jo moe da tumara veselo na sve strane; al' kada stisnu starost i zlo doba, on je na niske spao grane mora li sam teturati put groba. MEFISTOFELES: S uasom gledam na to iz daleka. MARTA: Na vreme promislite o svemu to vas eka. (Prolaze). MARGARETA: Daleko od oiju, daleko i od srca! Istinu veli poslovica ta. Da govorite utivo, to znate; al' prijatelje mnoge vi imate, pametnije no to sam ja. FAUST: O, draga, veruj, to to pameu krste ljudi esto je samo kratkoumlje tato. MARGARETA:

Kako to? FAUST: Ah, ta zato da jednostavnost, zato da nevinost se nikad ne probudi da jasno spozna svoju svetu vrednost i bude svesna sebe same! Zato da skruenost i smernost, ta najvea dva dara to ih tedra priroda deli s ljubavlju iz nedra. MARGARETA: Mislite samo dva-tri trena na me, a ja u preko dana uvek dovoljno moi da mislim na vas. FAUST: esto ste u samoi, zar ne? MARGARETA: Pa jesam; nae malo je domainstvo, al' ipak stalno mora o njemu da se stara. Slukinju ne drimo; i tako ja detinjstvo i mladost svu u poslu protumarah; kuvati moram, mesti, plesti, iti i celog dana na nogama biti; a majka dri do najstroeg reda i sve zagleda! Nije ba da nas nematina kolje te se toliko stee; naprotiv, ima dosta, od mnogih ljudi bismo mogli iveti bolje; posle mog oca lep imetak osta, kua i mala bata izvan grada. Al' prilino je miran sad mojih dana tok; moj brat ko vojnik slui rok, a sestrica mi umre iznenada. Sa njome mnogo videla sam jada; al' ponovo bih rado podnela muku svu, toliko mi je do tog deteta bilo stalo. FAUST: Ako je na te liila bar malo, aneo pravi bee. MARGARETA: Odgajila sam nju, i od sveg srca zavolela je mene. Ona po smrti oevoj se rodi; majku tad tako teka bolest zgodi da nade sve ve behu izgubljene, i jedva najzad da se sporo poe

oporavljati. Nije moglo biti ni pomena da doji to siroe, pa ga se sama moradoh prihvatiti, podizati ga na mleku i na vodi; i tako posta moje, sasvim se sa mnom srodi. Na ruci mojoj, na mom krilu se praakalo, smeilo mi se, raslo i na noice stalo. FAUST: Zacelo istu sreu iskusila si tako. MARGARETA: Al' esto, verujte mi, nije mi bilo lako. Nou kraj moje postelje je njena kolevka bila; im se pomakne, istog trena budila sam se i ja; sad je poj, sad je u krevet stavi svoj, sad, kada bi se zaplakala jako, ustaj i nosaj je i njii svejednako, a rano zorom uz korito stoj; pa na pijacu tri, kuvaj, pometi stan, i tako svaki bogovetni dan. Ponekad to, gospodine, i dodija; al' zato jelo prija, poinak zato prija. (Prolaze). MARTA: Muka je to za jadne ene! Mator se momak teko preobrati. MEFISTOFELES: Jedino neko poput vas bi mene mogao s puta pogrenog da vrati. MARTA: Recite pravo, da l' ste ve nali to, da li vam srce zaplenio ko? MEFISTOFELES: Stara je re: od doma i ognjita i verne ene nema bolje nita. MARTA: Mislim, pa zar vas nikad elje ne obuzee? MEFISTOFELES: Svud su me, gde god dooh, utivo doekali. MARTA: Htedoh da kaem: nikad zar ozbiljno ne bee? MEFISTOFELES: Nikad ne valja da se ovek sa enom ali. MARTA: Ah, vi me ne shvatate! MEFISTOFELES:

To mi je strano ao! Al' da ste dobra srca -tol'ko sam razabrao! (Prolaze). FAUST: I samo to u batu kroih poznala si me, anelska sliko divna? MARGARETA: Zar ne videste? Oborila sam oi. FAUST: I oprata mi drskost? Nisi kivna to sam onomad, kada sam te sreo na povratku iz crkve, bio onako smeo? MARGARETA: Pometena sam bila mnogo, prvi put mi se desilo to; nikada niko nije mogo o meni rei runo to. Ah, mislila sam, da ne vide on to neprilino u dranju tvom? Ko da mu samo za tren bee stalo da s ovom curom proveseli se malo. Al' priznajem: ni sama ne znam ta to prostruja mnome k vama, ta me to zaobrua; tek, zbilja, beh na sebe veoma ljuta zato to na vas nisam mogla biti ljua. FAUST: Premila! MARGARETA: Samo asak! (Uzbere belu radu i kida latice, jednu za drugom). FAUST: A ta e od tog biti? eli li, moda, venac sviti? MARGARETA: Ne, to je samo igra. FAUST: Kakva? MARGARETA: Idite, molim! Ismejaete me samo. (Otkida latice i apue). FAUST: ta ape? MARGARETA (poluglasno): On me voli ne voli.

FAUST: Preljupko lice nebesko! MARGARETA (nastavlja): Voli ne voli - voli. - ne voli (istrgavi poslednju laticu, ozarena radou). Voli me! FAUST: Jeste, dete moje! Glas ovog cveta neka ti bude boansko proroanstvo. Voli te! Shvata li ta to znai? Voli te! (Hvata je za obe ruke). MARGARETA: Sva se stresam! FAUST: O, ne cepti! Neka ti ovaj pogled, neka ti ovaj stisak ruke kae to se ne moe izrei: Sav se predati i osetiti milinu koja mora biti vena! Vena! - Njen kraj bi znaio oajanje. Ne, nema kraja! Nema kraja! MARGARETA (stiska mu ruke, otrgne se i ori. On za ren zaminjen, pa poe za njom). MARTA (dolazei): Sputa se no. MEFISTOFELES: Jest, valja da se kree. MARTA: Zamolila bih vas da ostanete jo, al' svet je ovde vrlo lo. Ba ko da niko ivi nee da sopstvenog se posla lati, sve vam to vreba, svaki susedov korak prata. Ma ta da ovek ini, ma ta da pokuava, svet odmah pone da ga olajava. A naih dvoje mladih? MEFISTOFELES: Niz stazu je uteklo kao dva leptiria u obesnome letu. MARTA: On joj je sklon, po svemu bi se reklo. MEFISTOFELES: I ona njemu. Tako je to na svetu. BATENSKA KUICA

Margareta ulazi trei, skriva se iza vrata, i s ustima viri kroz pukotinu. MARGARETA: Evo ga! FAUST (dolazi): Ovde si se skrila! Ah, to si veto zametnula trag! Al' sad si moja, vragolanko mila! (Ljubi je). MARGARETA (grlei ga i uzvraajui poljubac): Mili moj! Od sveg srca si mi drag! (Mefistofedes kuca na vrata). FAUST (ljutio lupajui nogom o leJ: Koje? MEFISTOFELES: Prijatelj! FAUST: Zver! MEFISTOFELES: Rastanka doe as. MARTA (dolazi): Kasno je, gospodaru. FAUST: Zar da ne ispratim vas? MARGARETA: Majka bi - Zdravo poli! FAUST: Zbilja se ii mora? Ostajte zdravo! MARTA: Zbogom! MARGARETA: Do vienja - do skora! (Faust i Mefistofeles odlaze). ta sve ovakav ovek, blagi Boe, ume da misli, ta sve zna i moe! Pred njim se samo od stida rumenim, na sve to kae odgovaram sa: da. Prava sam mala neznalica ja i ne shvatam ta nalazi u meni. (Ode).

UMA I PEINA FAUST (sam): Uzvien due, dao si mi, dao sve za ta moljah. Nisi mi uzalud obratio iz plamena svoj lik.

Za kraljevstvo si meni predivnu prirodu dao, a s njom i snagu da je oseam i da u njoj uivam. Dozvoljava mi ne samo da nju posetim prepun hladnog divljenja nego i da u ambis njenih grudi zagledam ko u duu prijatelja. Niz ivih bia provodi kraj mene i ui me da brau svoju poznam u tihom bunu, u vazduhu i vodi. I kada cela uma od oluje hune zakripi, kad dinovska smra rue se sobom povlai i mrvi okolno granje, debla susedna, te sav breg muklom jekne grmljavom od njenog pada, - ti me bezbednoj peini vodi tad, pokazuje mom oku mene samog, pa se mojih sopstvenih grudi tajna i duboka udesa irom razotkrivaju. A kada isti mesec odskoi isceliteljski preda mnom, uzlebde sa litica i bunja vlanoga prolosti srebrn-likovi i blae oporu radost mog razmiljanja. Ah, za oveka savrenstva nema, oseam sada. Uz milinu ovu, koja me bogovima uznosi, dao si meni saputnika, kojeg sada se ve ne mogu liiti, ma kol'ko da me bestidno i hladno preda mnom samim on uniava i ni u ta, tek pukim dakom rei, prsobraa sve tvoje darove. Revno u dui mojoj divlji oganj za onim divnim likom podstie. I tako ja od poude teturam k uivanju, a sred uivanja ponovo eznem sav za poudom. MEFISTOFELES (ulazi): Zar se ne zasitiste tim ivotom? Kako vas on na dui rok veseli? Lepo, okua ovek jedanput, ali potom neka se hgggro k neem novom seli! FAUST: Gledaj ti svoja posla, to bi ti bilo bolje!

Zar mi povazdan mora dosaivati? MEFISTOFELES: De, de! Na miru u te pustiti drage volje; to mi ti ne sme ozbiljno prebacivati. Sa tobom, brajko, kiselim osornjakom, venim zakeralom, ludakom, izgubio bih zbilja malo. Celoga dana imam grdna posla! Do ega, pak, gospodinu je stalo, ta, opet, ne voli nimalo, to mu ne moe nikad proitati sa nosa. FAUST: E, sad si pravi ton pogodio! Dosauj mi, pa jo zahvalnost trai! MEFISTOFELES: Kako bi, bedni zemljin sine, kai, bez mene ivot svoj provodio? Od lupetanja mate zapletene zadugo sam te oslobodio; sem toga, da ti nije bilo mene ve ne bi vie svetom hodio. to tu da ui sred pilja i kamenja ko buljina po belom danu? Iz mahovine vlane i kapuckavog stenja da srkue, ko aba, hranu? Ba krasno, slatko traenje ivota! Jo se po tvojoj dui doktor mota. FAUST: Shvata li kakve sile nove prua mi ivot sred pustoi ove? ak, kad bi to naslutiti i znao, ti si, ko avo, ve dovoljno zao da bi mi takvu sreu dao. MEFISTOFELES: Da, nadzemaljsko uivanje, zacelo! Po noi i po rosi leati u planini, grliti strasno zemlju i nebo celo, smatrati, nadut, da bog si na visini, kroz sr se zemlje slutljivo prorivati, grudima obgrljivati svih est dana sazdanja, s ponosnom snagom ne znam ta sve uivati, s ljubavnim miljem u sve se zaas prelivati, zemaljsku ljusku sa sebe zbacivati, pa tad sav napon uzvienog saznanja (pravei gest) ne smem da kaem kako rasprskivati. FAUST:

Sram nek te bude! MEFISTOFELES: A, to vam nije milo! Imate pravo rei uljudno: sram te bilo! Pred ednim uhom ne sme da pomene ni glasak ono bez eg ne mogu edna srca ni asak. Ukratko, ja ti ne branim: obmanjuj sebe pokatkad, laju se pothranjuj; al' dugo tako izdrati nee. Zaas od hajke klonue tvoj dah i vrlo brzo sam sebe satree kada te skole ludilo i strah. Dosta s tim! Tvoja draga sedi u svojoj kleti, a sve joj skueno i tmurno i emerno. Ne izbija joj iz pameti, voli te zbilja prekomerno. Sve je tvoj ljubavni bes isprva preplavio, ko kad se topi sneg, pa potok zapenui; ti si ga njoj u srce slio, i opet potok tvoj presui. Bolje bi bilo, silni velmonie, umesto to po gori presto gradi, da to ipare, to jadnie za ljubav njegovu nagradi. Njoj vreme strano sporo tee; s prozora gleda gde oblaka ete nad starim gradskim zidom lete. to li ptiica nisam!" tako joj pesma tee po ceo dan, sve do u kasno vee. Katkad je vedra, najee gleda alno, katkad od plaa sva je bleda, pa opet smireno izgleda, a zaljubljena je stalno. FAUST: Zmijo! Zmijo! MEFISTOFELES (za sebe): Kladim se, sad si mi dolijo! FAUST: Zlikove, smesta se udalji! Ne pominji toj lepoj eni ime! Poudom prema njenom premilom telu ne pali moja ve poluluda ula, ne smuuj me njime! MEFISTOFELES: Pa ne znam ta bi hteo? Njoj se ini da si ti pobego od nje, a upola i jesi zbilja.

FAUST: Ne, njoj sam ja blizak i kad sam u daljini, zaboraviti nikad je ne mogu, izgubiti ne mogu; zavidim ak i Bogu kada se setim da moda ovog trena njezine usne dotiu mu telo. MEFISTOFELES: Odlino, prijatelju! Zbog dva njena blizanca ona, zbog laneta dva to im je paa ljiljan-polje belo, zavidan esto bejah ja. FAUST: Svodnie, bei! MEFISTOFELES: Grdite, ba krasno! Ja na to moram da se smejem glasno. Bog, koji momka i devojku sazda, uoi smesta da za njega sada plemenitijeg posla nema no to je taj da njima vazda pogodnu priliku priprema. Ta hajte, nuto silnog jada! Oekuje vas draganina soba, ne, valjda, smrt i tama groba! FAUST: ta mi nebeska radost u njenom naruju znai? Daj da se uz nju ogrejem i ozraim! Zar veito ne oseam njen jad? Zar nisam ja begunac i bezdomnik, neovek to je ne znaju ta je naumio od stene k steni kao vodopad u besnom nespokojstvu umio, jedino udan ponora ogromnih? A tu postrance ona, s detinjskom duom, sa duhom jo nerascvetanim, u kolibici na pristranku planinskom, i sav njen rad, svi njeni dani u tome malom svetu bili su sadrani. A ja, stvorenje bogomrsko, nisam na tome samo stao to sam sve stenje poupao i u prainu ga smrsko! Nju samu, mir njen razorio sam ja, tebi je, pakle, trebala rtva ta! avole, ti pomozi da vreme straha skratim!

to mora biti, nek se odmah slui! Nek se sudbina njena na mene sunovrati i ona sa mnom u ambis nek se srui! MEFISTOFELES: O, kakav opet ar i kljuanje i vrenje! Budalo, idi i utehu joj daj! Kad takva upa ne vidi reenje, pomisli odmah da je svemu kraj. Nek ive oni to se hrabro dre! Pa ti si se ve lepo poeo oavoljavati. Na svetu nita bljutavije ni mre nego kad avo pone oajavati.

GRETIINA SOBA Gretica, za motovilom, sama. GRETICA: Bolna sam srca, bez mira i sna, nikad ih vie ne stekoh ja. Kad nije on sa mnom, u grobu sam tamnom, ceo mi svet gori ko jed. Bednu mi glavu smutio jad, u sru se dua rasprsla sad. Bolna sam srca, bez mira i sna, nikad ih vie ne stekohja. Sve njega gledam, sve njega snim, iz kue samo idem za njim. Uzvien korak, plemenit stas, taj osmeh, ta sila u oku, taj glas, pa njegovih rei aroban dah, i stisak ruke,

i poljubac, ah! Bolna sam srca, bez mira i sna, nikad ih vie ne stekohja. Za njim mi grudi saie ar; ah, da ga malo zadrim bar, pa da ga ljubim u naruju svom, da sva iilim u poljupcu tom! MARTINA BATA Margareta. Faust. MARGARETA: Obeaj, Henrie! FAUST: Sve to budem mogo! MARGARETA: Kako sa tvojim verovanjem stoji? Ti si u srcu predobar, al' se bojim da ne mari za religiju mnogo. FAUST: Nemoj to, dete, pominjati! Osea, valjda, da sam tebi sklon; za one koje volim rado u ivot dati, a nikome ne elim otimati veru i crkvu koju tuje on. MARGARETA: To nije kako valja, ovek to i verovati mora. FAUST: Mora? MARGARETA: O, da su mi rei bar malo uticajne! Pa ti ni svete ne potuje tajne. FAUST: Potujem. MARGARETA: Al' bez ara. Niti na ispovesti niti na slubi bojoj ovek te nee sresti.

Veruje li u Boga? FAUST: Draga, ko rei sme: Ja verujem u Boga? Upitaj svetenike, pitaj mudraca koga: svi odgovori njini ko da ismevaju toga to pita. MARGARETA: Dakle, ne veruje, ne? FAUST: O, milolika moja, nemoj te rei pogreno shvatiti! Ko e se toga latiti da ga nazove? Ko e mu ime odrediti? I ko sme ispovediti: Ja verujem u njega? Ko e se oseanjem zaluditi pa se usuditi da kae: Ja u njega ne verujem? Zar Sveobujmitelj, zar Sveodratelj ne obuhvata i ne odrava tebe i mene i sebe sama? Zar se nebeski svod ne die gore? Nije li, ovde dole, Zemlja vrsta? I zar se ne diu veite zvezde milosno motrei nas? Zar te ja ne gledam, oi u oi, i zar ti sve ne navire u glavu i u srce talasaju se venom tajnom nevidljivo vidljivo kraj tebe? Ispuni srce tim, nek se preliva, pa kad te celu prome srea iva, nazovi ovo kako hoe, zovi to: srea: Srce! Ljubav! Bog! Ja nemam za to imena! Oseanje je svs; ime je um i dim to omagljuje nebesko arenje isto. MARGARETA: Lepo i krasno ovo sve je; i upnik kae skoro isto, iako ne ba reima tim. FAUST: Sva srca koja sunce greje

govore ovo podjednako, na svom jeziku svako; pa to i ja na svom govorio to isto ne bih? MARGARETA: Kada te sluam, jo zvui kako-tako, al' jo je mnogo loega u tom; nedostaje hrianstva tebi. FAUST: Premilo dete! MARGARETA: Odavno ve mi je ao to si onakvo drutvo odabrao. FAUST: Kako to? MARGARETA: Meni se u dnu due gadi od onoga oveka to te prati; otkako pamtim, meni nije niko srce ozledio toliko kao taj ovek neprijatni. FAUST: Ne boj se njega, anele moj zlatni! MARGARETA: Kad je on tu, uzavri krv mi sva. Inae lepo mislim o svakome oveku; ali, koliko eznem da tebe gledam ja, toliko pred njim oseam grozu neku i smatram ga za hulju, za varalicu zlog! Ako ga krivo bedim, nek oprosti mi Bog! FAUST: Mora i takvih udaka da ima. MARGARETA: Moda; al' ne bih izdrala s njima. Samo to preko praga kroi, podrugljivo rogai oi, a uz to i gnev iz njih seva; odmah se vidi da sauea nema; na elu njemu napisano stoji da nikoga i nita ne voli to postoji. U tvom naruju kakva je divota, sloboda, predana toplota, a pred njim duu neto stegne mi iznenada. FAUST: Anele prepun slutnje! MARGARETA:

To me svlada toliko da mi se ak ini, im se on nae negde u blizini, da sam prestala da te volim! Sem toga, kad je tu, ne mogu da se molim, i to mi srce razjeda i tre; i ti to osea, zar ne? FAUST: Ne podnosi ga, jednom reju! MARGARETA: Moram sad poi. FAUST: O, zar nikad neu provesti miran tren uz grudi tvoje, da nam se due, da nam se srca spoje? MARGARETA: Ah, bar da spavam sama! Rado bih, kada padne tama, odipila ti vrata, da ue u na dom; al' moja majka spava lakim snom, pa da zatee poem nas, ja bih umrla, mislim, onaj as. FAUST: Anele, za to ima leka! Samo tri kapi iz boice ove, ako ih pred no uspe u njenu au mleka, uljukae je u duboke snove. MARGARETA: Za tebe, mili, uinila sve bih! Al' nadam se da ovo nee koditi njoj! FAUST: Zar bih inae smeo da to predloim tebi? MARGARETA: Pogleda li me samo, dobri moj, neto me goni, ne umem rei ta, da ti po volji inim, sva presrena zbog toga, Toliko ve uinih za te ja da skoro nieg vie i nema to bih mogla. (Ode). (Pojavljuje se Mefistofeles). MEFISTOFELES: Ode l' majmune? FAUST: Opet si pijunirao? MEFISTOFELES: Razgovor ceo slatko sam razabirao:

ispit je gos'in doktor polagao iz vere; i to e njemu, nadam se, i prijati. Cure su prosto crkle udei preko mere da za svakoga znaju da l' je pobono skruen po starom obiaju; jer misle: ko tu mora rep povijati, povijae ga i pred nama na kraju. FAUST: Zar moe ti, udovinie, shvatiti kako li ovo verno bie divno, prepuno vere, koja njoj jedino blaenstvo prua, svetaki mora patiti kad pomisli da najdrai je njen gubljen, da je pakla plen? MEFISTOFELES: Natulno-ulno zacopani brate, na svoj prst tebe devojurak mota. FAUST: Nakazo-rugalice od ubreta i vatre! MEFISTOFELES: A lica ita da je to divota! ta joj to duu potresa i muti u drutvu mom, ne ume rei pravo, ali pod ovom mojom maskom sluti smisao skriven, tajnu neku srie; osea da sam genije, dabome, a moda ak i sami avo. No, a veeras -? FAUST: ta te se to tie? MEFISTOFELES: Pa i ja uivam u tome! KRAJ ESME Gretica i Liza s krazima LIZA: O Varvari ti nisi zar ula nirei? GRETICA: Ne. Ja retko viam svet. LIZA: uh danas od Sibile - nesumnjiva je stvar! Izgubila je najzad cvet i avo ju je uzeo pod svoje. Tako je to kad die nos do neba! GRETICA: Kako to?

LIZA: Mani, bazdi! A tako joj i treba: kad jede i kad gtije, ona sad hrani dvoje. GRETICA: Ah! LIZA: to je snae, to je i zasluila. Otkad se ve sa momkom onim druila! Vazda su nekud zajedno hodali, u sela i na igranke se vodali! Smatrala sebe bogzna kol'ko finom, a on je astio kolaima i vinom; uobrazila da je silna lepota, a nimalo obzira nije imala niti je znala ta je sramota no je sve poklone njegove primala. To ti se tipkalo i cmakalo u slast; i sad, dabome, ode ast! GRETICA: Jadnica! LIZA: Jo i ali tu lou! Dok smo mi druge prele kraj banka i majke nas nisu putale nou, ona je bila uz svog macanka; na klupici i u mranom tremu vreme im letelo u trenu. E, sada neka spusti to malo svoga nosa i pokoru nek primi u koulji i bosa! GRETICA: On e je sigurno uzeti za enu. LIZA: Ba bi lud bio! Za momka okretnoga ima i druge oduke; sem toga, ve je iklisnuo. GRETICA: Pato je runo! LIZA: Upeca li ga, provee se tuno. Momci e njezin venac rastrgnuti, a mi emo joj slamu pred vratnice posuti. (Ode). GRETICA (polazei kui): Kako sam samo jezik dreila pre, kad bi neka devojka zgreila! Kako za porugu tuem grehu sve rei mi nedovoljne behu!

Kako sam crn greh ocrnjivala i u crnjenju preterivala, i krstpla se i vano puila, a sad se i sama grehu izruila! Al' - sve to na to me prinudilo, ah, Boe, bilo je dobro i milo! GRADSKI BEDEM U udubljenju u zidu kip Bogorodice predstavljene kao Ma1eg Ao1ogo, pred kipom vaze s cveem. GRETICA (stavlja svee cvee u vaze): Boanska mati, ti koja iskusi kako se pati, s milou gledaj put jada mog! Ti, srca prostreljena, slomljena, ucveljena, gleda raspetog sina svog. Jaue zbog svog sina i gleda put visina da te oinski uslii Bog. Ko sluti bol to me smuti, od koga krv mi ljuto vri? ta moje srce sneveseli, i zato drhti, i ta eli to samo ti zna, samo ti! Ujutro i u vee dua me pee, pee, grudi mi para ma! Srce se moje slama! Ah, tek to ostanem sama briznem u pla, u pla. Saksije na svom prozoru orosih suzama, ah, kada ti ovo cvee u rano jutro brah. Kad mi u osvit dana u sobu sunce sja, emerom obrvana na postelji sedim ja. Pomozi! Sramoti i smrti me ne daj! Boanska mati, ti koja iskusi kako se pati, milostivo na bedu moju gledaj!

NO. ULICA PRED GRETIINIM VRATIMA VALENTIN (vojnik, Greti brat): Kada sam pre s drutvom pio, mnogi hvalisavac tu je bio, i gomila veselih momaka buno je slavila cvet devojaka zalivajui vinom tu hvalu a ja sam, s laktom na astalu, u bezbednome sedei miru sluao razmetanja na piru; pogladio bih s osmehom bradu, uzeo punu au vina i reko: Svi za svoje znadu! No da l' u carstvu jedna jedina nalii mojoj sestrici Greti, moe li joj vode prineti? Tad bi se zveket aa zaorio, mnogi 6i viknuli: Pravo je zborio, ona je dika celog svog roda! A hvalie ko da bi polila voda. A sad! -da ovek upa kose, da prosto izae iz koe! gteckaju zlobno i vrtei nosem svaka me hulja vreati moe! Kao lo dunik moram da stojim, na svaku re sluajnu da se znojim! Pa makar prebio svu tu bagau opet im ne smem rei da lau. Ko se to amo unja i krade? Bie ih dvojica, tako mi brade! Ako je on to, ja u ga epati za guu, smesta mora krepati! (Faust. Mefistofeles). FAUST: Kako kroz prozor sakristije one plaminja venopkandioca sjaj, pa trnui po rubovima tone u mrak to guta svaki njegov kraj! Ovakva tmina mojom duom vlada. MEFISTOFELES: A ja sam pohotan ko neka maka mlada to uz poarne lestvice se unja

i mota oko zidova i bunja. Zaista orno priliku motruckam da se projarcam malo i malo prokraduckam. To mi ve celo telo podrhtava od divne Valpurgine noi to preksutra e opet doi; tu barem svako zna zato ne spava. FAUST: A da l' e dotle blago izroniti to onde videh ga gde sja? MEFISTOFELES: Uskoro u ti sreu pokloniti da ono upe izvue iz tla. Onomad tamo virnuh iz ista mira, puno je prekrasnih talira. FAUST: A nakit? Malen prsten bar da njim ukrasim svoju dragu vernu? MEFISTOFELES: Jest, vvdeh onde neku stvar, na nisku nalii bisernu. FAUST: E, tako valja! Uvek mi je krivo kad odem njoj, a nisam je darivo. MEFISTOFELES: Ne treba zato da vas boli glava to uivate u neem zabadava. A sad, dok nebo zvezdama se zlati, poujte jedno pravo remek-delo: moralna pesma ta e, tvrdim smelo, jo jae glavu da joj obrlati. (Peva uz gitaru). ta li to radi Kata kraj draganovih vrata u sami osvit ran? Ko devica sad kree, al' ko devica nee, bogme, izii van! U pamet, jadne lude! Kada se ono zbude, uzalud veje sve. Tim lopuama, znajte, samo sa burmom dajte to trae, a ne pre. VALENTIN (przi): Kog mami ovde? Grom i pako!

Sevaj, prokleti opsenaru! Do vraga najpre tu gitaru! Za njom pevaa isto tako! MEFISTOFELES: Ode gitara! Nema od nje nita. VALENtaN: A sada da vam rascopam elita! MEFISTOFELES (FaustuJ: Doktore, sad ne uzmii! Hodi! Dri se mene, da ruku ti vodim. Napolje s maem! vrsto bodi! Ja u odbijati udarce sve! VALENTIN: De, odbij ovaj! MEFISTOFELES: to da ne? VALENTIN: I ovaj! MEFISTOFELES: Svakako! Odgovori! VALENtaN: Ovo je ko da se avo bori! ta je to? Ve mi je ruka sva kruta. MBFISTOFELES (Fausu): Sad! VALENTIN (iada): Jao! MEFISTOFELES: Sklonismo cipova s puta! A sada istac! Sad kvdajmo: evo ve nastaje vika luda. S policijom se snalazim sjajno, al' teko s pretnjom bojeg suda. MARTA (na prozoru): U pomo! GRETICA (na prozoru): Sveu! MARTA (kao gore): Tuku se, psuju i maevima zamahuju. NAROD: Evo, ve jedan mrtav pao! MARTA (izlazei); Gde su one ubice sad? GRETICA (izlazei): Ko lei ovde?

NAROD: Tvoj brat. GRETICA: Jao! O, Svemogui! Kakav jad! VALENTIN: Umnrem! Kratka re, al' pre no se i kae, ovek mre. ene, to leleete vi? Hodite, poujte me svi! (Svi staju oko njega). Gretice, vidi, mlada ti si, pa ni pametna mnogo nisi, zabrljala si dosta. U poverenju u ti rei: sad stazom bluda dalje krei, kad jednom ve drolja posta. GRETICA: O, brate! Boe! Zato sve to? VALENTIN: Ne prljaj Boje ime sveto! Na alost, zbi se to se zbi, a bie kako mora biti. S jednim zapoe kriom ti, za njim e drugi pohrliti, a kad s njih deset legne tako, imae te u gradu svako. Kad se sramota rodi, ponu brino od sveta da je kriju, navlae joj koprenu nonu preko glave i uiju; tavie, eli je zatrti svak. Al' kad poraste i ojaa, gologlava i danju koraa, mada je tad i gra ak. to joj runije lice biva, to se manje od svetlosti skriva. Zaista vidim, idu dani kad e se graani valjani od tebe sklanjati, javne ene, ko od leine okuene. Klonue ti srce u grudima kad stane oi u oi s ljudima! Nee nositi nakit od zlata ni nabranu ipku oko vrata! Na igranci nee svilom utati,

u crkvi te nee pred oltar putati! U mraan kut e prognana biti, me bogalje se i prosjake skriti, pa ako ti posle i oprosti Bog, prokleta bie za veka svog! MARTA: Bolje od Boga milost prosite! Huljenjem njemu ne prkosite! VALENTIN: Ah, motko suva, pezo drska, da mi je da ti kosti smrskam! Tad bi me, nadam se, Gospod razreio svega to sam ikada zgreio. GRETICA: Brate! Kakva paklena muka! VALENTIN: Kaem ti, ne plai niti kukaj. Najgore si mi srce posekla time to si se asti odrekla. Sad kreem, svladan smrtnim snom, ko estit vojnik Bogu svom. (Umire). KATEDRALA Sluba boja, orgulje i pojanje, Gretica meu gomilom troda. Zao duh iza Gretice. ZAO DUH: Koliko si se oseala drukije, "Gretice, dok si ovde jo nevina oltaru prilazila, dok si iz knjiice pohabane molitve tepala, srca upola obuzetog igrama dejim, upola Bogom! Gretice! Gde ti je glava? U tvome srcu kojeg li zloinstva? Moli li se za duu svoje majke, koja se tvojom krivicom u snu prenela do dugog, dugog muenja? ija je krv na tvome pragu? - A pod srcem tvojim zar se ve ne budi i ne bubri nov ivot, straei tebe i sebe

prisustvom punim strepnje? GRETICA: Jao! Jao! Kad bih se mogla otresti misli to su me skolile sa svih strana! HOR: Dies irae, dies illa solvet saeclum in favilla. (Orgulje). ZAODUH: Jarost te obuzima! Truba se razlee! Grobovi podrhtavaju! I tvoje srce, iz mira praha i pepela vaskrslo u muke ognjene, budi se i drhti! GRETICA: to nisam daleko odavde! Kao da mi orgulja zvuk preseca dah, a pesma mi kida najdublji kutak srca. HOR: Judex ergo cum sedebit nil inultum remanebit. GRETICA: Uguiu se! Stubovi me bputavaju! Svod me pritiska! - Vazduha! ZAO DUH: Sakrij se! Greh i sramota ne ostaju skriveni. Vazduha? Svetlosti? Teko tebi! HOR: Quid sum miser tunc dicturus? Quem patronum rogaturus? Cum vix justus sit securus? ZAO DUH: Preobraenici odvraaju lice od tebe.

ista se bia groze da ruke ti prue! Jao tebi! HOR: Quid sum miser tunc dicturus? GRETICA: Susetko! Boicu! - (Obeznani se).

VALPURGINA NO U planini Harc. Predeo izmeu irkea i Elenda. Faust. Mefistofeles. MEFISTOFELES: Ne eli metlu zar? A ja bih bio srean da jarac ponese me jak. Taj mi je dugi put ve dojadio. FAUST: Dokle sam god na nogama jo io dovoljan mi je ovaj vornovak. emu da skrati put preko planina? Bluditi lavirintima bogaza, zatim se peti do onih visina s kojih se rui slap srebrnog mlaza, to je tek slast i ar ovakvih staza! ilama breza dah prolea lepi ve struji, ve i smra njega zna; pa zar i naa tela on ne krepi? MEFISTOFELES: To ti ba nita ne oseam ja! Kroz moje telo zima gmie, hteo bih sneg i mraz na svome putu. Gle to se tuno krnjav mesec die i lije poznu svetlost rujno-utu i obasjava loe, te noga neprestance ili o drvo udara il' kamen! Dozvoli, neki lutajui plamen pozvau! Eno jednoga postrance, veselo gori. Hej, prijako, stoj! De, budi dobar, primakni se nama! to da uzalud gamsa kao slama? Prisvetli nam uz breg po stazi toj! SVETLOST LUTALICA: Iz potovanja uspeu, bar se nadam,

da svoju laku prirodu savladam; inae uvek let evrda na. MEFISTOFELES: Ta nemoj! To podraavate ba ono to ljudi ine mahom! Hajd, krei pravo, nareuje ti avo! Ili u jednim ugasiti dahom to tvoje bie treperavo! SVETLOST LUTALICA: Vidim ja da ste vi gazda u kui i sluau vas ne ropui. Al' pazite! Planinski svaki kut danas je pun arolija razne vrste, i elite li plamen lutajui da vam pokazuje kroz ludi mete put, morate malo gledati kroz prste. FAUST, MEFISTOFELES i SVETLOST LUTALICA pevaju naizmenino: U snoliko-volebniki predeo nas put na vre. Svetlaj obraz predvodniki, te da minemo to bre kroz prostranstva ova pusta! Pogle kako uma gusta kraj nas leti, grane tre, kr se klanja, sve se menja, a dugake njuke stenja hru, cvile, sve se gre! Preko trave i kamenja potoii sa svih strana! Je l' to ubor? Pesma grana? Da l' ljubavni al se roni, jee rajski asi oni? Naa nada, ljubav prava! I u susret odjek zvoni Ko predanja davnih dana. Hu-hu! Sve su blie zvuci, to su vivci,kreje, uci; pa zar niko jo ne spava? ta se unja kroz sred bunja? Dadevnjaci-arenjaci! A korenje kao zmije plazi peskom, liticama, prete foznim viticama da nam telo obavije; iz vorova iva luja

hobotnike pipke prua ka putniku. I bezbrojni mievi se raznobojni iz movara i evara i pustara jatom jate! Roj varnica tminu para svici to oko nas lete i zbijene njine ete zbunjuju nas dok nas prate. Ali sad mi reci: da li jo idemo il' smo stali? Ko da u krug sve se kree, brda, stenje i drvee to krevelje strana lica, dok svetlosti lutalica sve nas gui roj oblee. MEFISTOFELES: vrsto se mog skuta dri! Tu je jedan vrh prastari, gledaj, sve se jarom pri, Mamon se u steni ari. FAUST: Osvgggna mutna svetlost tinja, neobino niz dolje sja! Pa stie ak da zaplaminja kroz grotlo ambisa do dna. Tu pramen dima, tu sva sila, tu sija ar kroz maglen mrak, pa se ko nena vue ila, pa kulja kao izvor jak. U tisu ogranaka plamnih vijuga doljom njegov put, da u pramiak se osami doav u ovaj stenjen kut. Ko zlatan pesak, u blizini vrcaju iskre plene vid. Al' gle! po celoj povrini pali se ona silna hrvd! MEFISTOFELES: Gospodar Mamon sjajno osvetljava svoj zamak radi ove sveanosti! to si to vido, ba je srea prava; oseam da ve stiu besni gosti. FAUST: Kakav se straan vihor srui s neba! S kakvom me silom po potiljku bije!

MEFISTOFELES: Dri se starog planinskoga rebra, ti e da te svali u grob te provalije. Od magle no se sabija. uj kako uma zavija! Sove u strahu poleu. Naprsli, ve se iskreu stubovi zelenih zdanja. Jeanje, lomljenje grana! Debala tutanj ko grdan slap! Korenja kriput i zjap! U stranom spletu i tmui sve jedno na drugo se rui i jaruge puni, to huje odpiske ijeke oluje. uje li glasove u visini? U daljini, u blizini? Niz celu planinu besna tutnji arobnjaka pesma! VETICE U HORU: Vetice idu na Broken i kliu, uti se strnjika, usevi niu. Gomile vrve sa svih strana k prestolu gospodar-Urijana. Hajd preko stenja, preko korenja! Vetica prdi, jarac smrdi. JEDAN GLAS: Eno matore Baubo nae! Gle kako sama na krmai jae! HOR: ast onom ko je dostojan nje! Nek gospa Baubo vodi nas sve! Valjana krmaa, mati na njoj, za njima e poi sav vetiji roj. JEDAN GLAS: Jesi li s Ilzentajna dopirila? DRUGI GLAS: Da! Uz put sam sovi u gnezdo zavirila. Ala je ourde iskrljetila! JEDAN GLAS: Hajd u pakao! Prava si betija! Kud si najednom tako pojurila? DRUGI GLAS: Pogledaj rane! Svu me ogulila! VETICE U HORU: irok je put, daleka meta;

emu ta tiska i pometnja? Metle nas grebu, vile ubadaju, deca se gue, majke stradaju. VECI, POLOVINA HORA: Naa se vrsta ko pu povlai, ene daleko pred nama grabe. Jer kad se ide u dom Zlog Dabe ena po hiljadu hvati prednjai. DRUGA POLOVINA: Mi to ne uzimamo strogo: ena za hiljadu hvati je blie; ali, ma kako urila mnogo, mukaracjednim je skokom stie. GLAS (odozgo): Hajdete i vi iz gorskoga oka! GLASOVI (odozdo): Mi bismo rado do vrha visoka. Peremo, sve nas izbelila voda, al' ostajemo veno bez ploda. OBA HORA: Vetar utihnuo, zvezda drhturi, turobni mesec se radv krije. arobni hor na hui i juri, tisuu varnica kroz no lije. GLAS (odozdo): Stojte! Stojte! GLAS (odozgo): Ko zove iz stene rascepljene? GLAS (odozdo): Povedite i mene! Povedite i mene! Toliko hitati nemojte! Ve trista leta penjem se jednako, ali do vrha ne stiem nikako. A tako elim da sam usred svojte. OBA HORA: Metle nas nose sve u kas, vile i jarci nose nas; ko danas ne zna ta je let, propao je za ovaj svet. POLUVETICA (odozdo): Otkad ve cupkam i cupkam za njima, a gle koliko do njih jo ima! Kod kue nikako da se skrasim, ali ni ovde e da ugasim. HOR VETICA: Mast krepi vetiiji rod,

krpa je jedro, nave brod; ko danas s nama ne polee, nikad doveka leteti nee. OBA HORA: Kad vrh se javi na pukomet, ka zemlji upravite let, na pustaru, dokle oko see, vetije jato nek polee! (Sleu). MEFISTOFELES: Al' se to gura, hrli i klopara! to iti, krui, leti i lapara! to blista, vrca, smrdi, pri! Vetije bie vidi sad u sri! Razdvojie nas! vrsto me se dri! Gde si? FAUST (u daljini): Evo me! MEFISTOFELES: ta? ak tamo? E, badava, upotrebiti moram gazdinska svoja prava. Mesta za sinjor-Dabu! Hajde, sklanjaj ee, stoko! Doktore, uhvati me! A sada, jednim skokom, da klisnemo iz ove gungule neuvene; to ti je ludnica prava, veruj, ak i za mene. Onde po strani neto posebnim sjajem sja, neto me vue tamo me bunove zelene. Hajde, zavucimo se onamo ti i ja! FAUST: O, due protivreja! No, dela! Samo vodi; tebi se, kanda, vrlo visprena misao rodi: na Broken o Valpurgin praznik idemo nou, da se tu drage volje skrijemo u samou! MEFISTOFELES: Pogledni samo kakav aren plam! Tu ti se jedan klub okuplja io. U malom drutvu nisi sam. FAUST: Gore na vrhu radije bih bio! Ve vidim vatre, dim se kovitla preko gora. Tu oko Cara Zla se gomila silna slee; tu mnoga zagonetka razreiti se mora. MEFISTOFELES: Ali i mnoga nova u vor e da se vee. Pusti veliki svet nek samo hui, a mi emo se ovde u tihi kut zavui. oveku, zna ve, navika je stara

da u velikom svetu male svetove stvara. Evo nas meu golim vetiicama mladim, i starim to se mudro kriju pod haljinama. Ljubazno samo, molim, mene radi: malen e biti trud, a silan provod nama. Ko da odnekud ujem svirku neku! Prokleta kripa! Valja navii na tu dreku. No, hajde! Hajde! To nuno mora biti; prvi u prii, pa te predstaviti i ponovo ti nai neku drugu. ta veli, brajko? Ogroman prostor je taj. Pogledaj samo! Jedva da vidi kraj. Stotnnu vatri ima u tom krugu; sve ti to igra, aska, svi piju, ljubav vode; e, reci, ima l' negde lepe zgode? FAUST: Kog e da izigrava, reci pravo: hoe li biti arobnjak il' avo? MEFISTOFEJS: Dodue, ja sam sviko inkognito da idem, al' treba da na praznik i odlija se vvde. Ordenom podvezice ja nisam odlikovan, al' red je Konjske noge ovde veoma tovan. Vidi li onog pua to nam se pribliava? Licem to svuda opipava on ve donekle njui ko li ja mogu biti. Ba i da hou, ovde ne bih se mogo skriti. Hajde sad! Proimo se od vatre pa do vatre; navodadija ja sam, a ti si prosac, brate. (Nekolicini koji sede oko ugljevlja to se gasi): Gospodo stara, zato sedite ovde s kraja? Bolje bi bilo da ste onde gde vlada graja, sred omladine bune, u optoj huci i lomu; ta svako sam je esto i u domu. GENERAL: Moe jo tol'ko za narod raditi, ne misli da e te on nagraditi! Jer kod naroda, ko i kod ena, mladosti daje se najvea cena. MAGISTAR: Sve je valjano prolo, ostala samo zla, zato je meni stari ivot mio; doista, kad mi besmo sve i svja, to pravi zlatni vek je bio. SKOROJEVI: Ne besmo ni mi glupi, to niko rei nee,

mada radismo esto ono to nismo smeli; al' sada sve se tumbe preokree, i ba kad sve to trajno zadrati smo hteli. AUTOR: Ima l' uopte danas nekoga ko bi se maio umerenoga spisa, umne i poune prie? A to se naeg dinog mladogahveta tie, on jo nikada nije ovako mudrijaio. MEFISTOFELES (koji odjednom izgleda veoma star): -Oseam da su ljudi za sudnji dan ve zreli, jer na vetiji breg smo poslednji put se peli, i poto mutljag iz nae bave tee, to je II celom svetu dolo poslednje vee. VETICA STARINARKA: Ne prolazite, gospodo draga! Ne proputajte priliku ovu! Gledajte robu! Kakva blaga! Kakve vas retkosti tu zovu! A ipak nieg nema u ovome duanu bez premca na svem svetu belom to nije nekad u nekome danu nakodilo oveku il' ljudskom rodu celom. Tu nema kame s koje krv nekad nije tekla, ni kupe koja otrovom to jede potpuno zdrava tela nije pekla, ni nakita to ljupke devojke ne zavede, ni maa koji nije re prekrio grubo, il' protivnika svoga u lea muki ubo. MEFISTOFELES: Roako, slabo shvata doba. to bi, to bi! to proe, proe! Nama je potrebna nova roba! Samo novika ima proe. FAUST Skoro da m sam pobrljavim. Ovo je, vala, vaar pravn! MEFISTOFELES: Navie tei ovaj mete buran: misli da gura, a sam biva guran. FAUST: A ko je ona to onamo hita? MEFISTOFELES: Pogledaj dobro! To ti je Lilita. FAUST: Ko je to? MEFISTOFELES:

Prva Adamova ena. uvaj se! Lepa kosa, to je njen jedinstven ukras, po kom je uvena. Kad njom mladia splete, ne puta lako plen. FAUST: Tu sedi jedna mlada, jedna stara; naipale se, pa im se odmara! MEFISTOFELES: Ne, danas niko ne moe da se skrasi! Hajd, hvatajmo ih! Nova se svirka glasi. FAUST (igrajui s mladom veticom): Predivan san sam jednom snivo, umotrih jabuice dve, te skoih gonjen eljom ivom da njih uzaberem to pre. LEPOTICA: Ka jabukama sve vas vue, pa to se jo iz raja zna. Od radosti mi srce tue to ih u vrtu imam ja. MEFISTOFELES: Jednom u stranom snu ja videh matori rascepljeni klen; ta rupa mi se silno svide, bez obzira na prenik njen. STARICA: Gospodinu s konjskom nogom moj naklon i moj pozdrav lep! Ne boji li se rupe mnogo, nek spremi poveliak ep. PROKTOFANTAZMIST: Prokleta bagro! Kako samo smete? Zar nisu spisi dokazali moji da duh na stvarnim nogama ne stoji? A vi sad ak ko ljudi tancujete! LEPOTICA (rajui): ta e na naoj igranci ta luda? FAUST (igrajui): Ah, mani! On se trpa svuda. Kad neko igra, on sud mora dati. Kad o koraku nekom svoje ne odblebee, taj korak nije mogo postojati. A najvie se ljuti kad napred svet se kree. Da se vi u krug vrtite onako ko to on ini u svom starom mlinu, odobrio bi to jo kako-tako,

a naroito da mu sroite molbu finu. PROKTOFANTAZMIST: Jo ste tu! Ne, pa to je neuveno! Nestajte! Mi prosvetismo poteno! Ova avolska sorta za pravila ne mari. Tegelom etka avet, mada Um gospodari. Otkada samo istim sujeverje, al' eno, nikako nije isto; pa to je neuveno! LEPOTICA: De, prestanite, i ne dosaujte! PROKTOF ANTAZMIST: Duhovi, viem vam na oba uha: Ne trpim despotizam duha; moj duh se s njime ne snalazi, ujte! (Igra se nastavlja). Danas uspeha nemam; samo stradam; al' knjigu putovanja odavde ipak dau i pre no put okonam arko se nadam da u i avole i pesnike da svladam. MEFISTOFELES: Sad e u baru on da se posadi, voli da sebi olakava tako; kad pijavica pone da mu se trticom sladi, od duhova i duha izleie se lako. (Faustu, kojije prestao da igra): No, zato pusti ovo lepo lue to ti uz igru pevae umilno? FAUST: Ah, usred pesme njoj kroz kutak usta crveni neki mii tue! MEFISTOFELES: Ba ti je to silno! To niko ne zamera iv; glavno da mii nije bio siv. Ko za to pita u ljubavni trenutak? FAUST: Tad vvdeh MEFISTOFELES: ta? FAUST: Mefisto, vidi li u daljini priliku bledu, samu, sa lepim licem dejim?' Jedva se kree, i sve mi se ini da su joj noge uvezane neim. Zakleo bih se svim na svetu da nalii na moju dobru Gretu.

MEFISTOFELES: Ostavi to! To nikome ne godi. arolijski je lik to vdola bez ivota. Sresti se s njime prava je strahota. Ledi se krv oveku kad taj ga pogled zgodi i bezmalo u kamen se pretvara; ta zna ta o Meduzi govori pria stara. FAUST: Doista, ono oi su mrtvaca, a ruka dragog bia nije sklopila njih. To su Gretine grudi, sa kojih slasti pih, i telo koje prekrih tisuom poljubaca! MEFISTOFELES: Vradbina to je, ludo koju je zavesti lako! Jer svojom dragom nju zamilja svako. FAUST: Kakve li patnje! I kakve miline! Ne mogu pogled s nje da skinem. Al' udno: ovaj lepi vrat bez mana samo crvena vrpca ukraava ne ira nego noa tupa strana. MEFISTOFELES: Tano! I ja to vidim. Sem toga, groza prava, moe da nosi glavu pod mikom, ko smotuljak, jer Persej ju je odsekao. Ah, opet si se zabludama dao! De, poga se ovamo na breuljak! Ovde veselje vlada, pravi Prater; i, nisu li mi oi vradbine neke plen, zbilja i vidim nekakav teatar. ta je to? SERVIBILIS: Poinjemo opet za koji tren. Nov komad, poslednji od sedam; tol'ko daju ovde, po starom obiaju. Njegov je pisac diletant po svemu, a diletanti i glume u njemu. Izvin'te, gospodo, to moram ii: Zavesu elim ko diletant dii. MEFISTOFELES: Na vetiijem bregu sreem sada glumako drutvo! Krasno! Jer ono tu i spada.

SAN VALPURGINE NOI ili

ZLATNA SVADBA OBERONA I TITANIJE Intermeco UPRAVNIK POZORNICE: Odmora e biti za nas, Mvdingova deco snana: cela vam je scena danas stari breg i dolja vlana! GLASNIK: Tek kad pola veka mine, svadba se zlatnom zove. Al' kad svaa se rasgine, jo vie zlato gove. OBERON: Amo svi na svadbu ovu, duhova naih ete; supruansku vezu novu kralj sa kraljicom plete. PUK: Stie Puk i kolo vodi i skae kao jarac; etotina za njime hodi na slavlje i uskarac. ARIJEL: Arijel zae poj i klik nebesniki zvuci sami! To mami mnogi gadan lik, al' i lepa lica mami. OBERON: Mirnog braka eljan ko je, nek od nas dvoje ui! eli da se vole dvoje? Ti samo njih razlui! TITANIJA: Kad mu ima narav zlu i kad se ena duri, na Jug poaljite nju, njega na Sever suri! CEO ORKESTAR. Fortissimo: Muvlja njuka, trkljev nos, roaci tuti-kvanti, abac, zrikavac i kos, to su vam muzikanti! SOLO: Ide mehur od sagtuna

da gajde izigrava! Svirka to se uje tuna unjkarija je prava. DUH KOJI SE TEK OBLIKUJE: ablja pupa, pauk-noga balavetu, i krilca! Ne rodi se zver iz toga, al' moe pesmiica. JEDAN PAR: Kroz medljiku i miris jak cupkajui kree; dodue, skae, al' u zrak nikad ne polee. RADOZNALI PUTNIK: Je l' to maske varka glupa, il' slabog vvda mog? Zbilja tu uz druge stupa Oberon, lepi bog? PRAVOVERNIK: Nema repa nit' rogova, al' valja rei pravo: poput grkih svih bogova, i on je samo avo. UMETNIK SA SEVERA: U bloku nieg drugog nemam sem krnji crte taj; ali se zarana ve spremam u talijanski kraj. PURIST: Nered i razvrat, teko nama! ta u tu? Ba sam sudbe zle! Pa jo: me svima veticama napudrovane su samo dve. MLADA VETICA: Haljeci, puder, to je neto za bapce i za krelce; na jarcu gola jaem veto i nudim jedro telce. MATRONA: Onaj ko vaspitan je fino sa vama se ne spori; brzo e, nadam se jedino, to telo da sagori. KAPELNIK: Muvlja njuko, trkljev nosu, ostav'te goliavku!

ape, zrikave i kosu, svirajte svoju stavku! VETROKAZ (najednu stranu): Ovo je drutvo kakvo ti moe da samo eli! Momci su tu na izbor svi; a cure tek? ta veli? VETROKAZ (na drugu stranu): Ne otvori li zemlja drelo da taj proguta gad, u ambis pakla u, zacelo veruj, skoiti sad. KSENIJE: Ko insekata roj se amo otrosek hor na jati da dunu potu svu odamo Satani, naem tati. HENINGS: Gle kako njihov zbijen roj naivnom alom vrca! Najzad e rei, Boe moj, kako su dobra srca! MUZAGET: Usred vetica ovih svih veoma rado hodim; jer mogao bih bolje njih no Muze ja da vodim. NEGDANjI GENIJE DOBA: Valjanom muu nema premca. Drri se samo za moj skut! Bloksberg ko Parnas je za Nemca: tu svako za se nae kut. RADOZNALI PUTNIK: A onaj nadmen ova ko je? Korakom ide krutim i njuka iz sve snage svoje. Svud jezuite sluti". DRAL: Volim i u bistroj vodi i u mutnoj ja da lovim; zato poboan gospodin tu je s avolima ovim. SVETSKO EDO: Jest, vozila su dobra sva za takve pobonjake; na Bloksbergu ih ima tma

skrivenih u budake. IGRA: Stie l' novi hor do nas? uj, bubnjaju i duduu! Ma ne! To u jedan glas bukavci u ritu buu." UITELj IGRANjA: Svak ume jedino da ripa, a izvlai se kako ko! I grbav i debeli ipa bez brige da l' je lepo to. VIOLINISTA: Kako se ljam taj mrzi slepo, krvniki jedan drugog meri! Samo ih gajde krote lepo ko lira Orfejeva zveri. DOGMATIAR: Od vike ja se neu skriti, od kriggika i sumnji zlih. Pa avo mora neto biti; inae, zar bi bilo njih? IDEALIST: Mata sad vlada duhom mojim i remeti mi sud; jer ako sve sam to postoji, onda sam danas lud. REALIST: Gnuam se sveg to vidim tu, mue me muke mnoge; ovde me prvi put na tlu ne dre vrsto noge. SUPRANATURALIST: Veci mi sreom oi poje i uivam sa njima; ako zli duhovi postoje, i dobrih tada ima. SKEPTIK: Veito neko blago trae, varljive jure seni. avo i sumnja, to se slae; e, tu je mesto meni. KAPELNIK: ape, zrikave i kosu, prokleti diletanti! Muvlja njuko, trkljev nosu, pa vi ste muzikanti!

OKRETNI: Bezbrina eta tu se kree i premee po travi! Noge da slue vie nee, pa dubimo na glavi. BESPOMONI: Na dvoru blagovasmo pre, al' sada Bog da prosti! epamo bosi tvrdo tle i zebemo do kosti. SVETLOSTI LUTALICE: Odmah po roenju svom mi stiemo iz bara; al' u kolu nema tom sjajnijih pomodara. METEOR: Sa visina se pojavih u zvezdanoplamnoj noi, a sad nauznak na travi leim; ko e mi pomoi? MASIVNI: Mesta! Nek se svako skloni! Idu bade preko staze! Duhovi smo, al' od onih to ko gorogani gaze. PUK: Dosta, eto grubijana! Jeste l' slonovi il' lude? Puk vilenjak ovog dana najnezgrapniji nek bude. ARIJEL: Ako duh vas neki drag i priroda okrilati, svako nek moj laki trag k ruinjaku onom prati! ORKESTAR. R1atto: Oblake i maglu sjaj odozgo ozarava. uv kroz trak i kroz gaj, i sve se razvejava.

TMURAN DAN. POLjE Faust. Mefistofeles.

FAUST: U bedi! Oajna! Dugo lutala zemljom, jadnica, a sad zatoena. Kao zloinka baena u tamnicu, na muke preuasne; nesreno stvorenje! Dotle da doe! dotle! - Izdajico, due, i to si ti skrivao od mene! - Hajd samo, stoj tako! Jarosno kolutaj tim paklenjakim oima! Stoj i prkosi svojim nepodnoljivim prisustvom! Zatoena! U nepojmljivoj bedi! Predata zlim duhovima i bezoseajnom ljutom pravosuu! A ti me u meuvremenu uljuljkuje najbljutabijim zabavama, krije od mene njenu sve veu nevolju i puta da bez pomoi propadne! MEFISTOFELES: Nije ona prva. FAUST: Psu! Odvratno udovite! - Preobrati, beskonani due. Preobrati tog crva ponovo u njegovo psee oblije, u kom je esto nou voleo da trkara ispred mene, sklupavajui se pred noge bezazlenom putniku, a skaui mu na ramena ako bi ovaj pao. Preobrati ga opet u njegov omiljeni lik, te da preda mnom u pesku puzi potrbuke, da ga sveg izgazim, poganika! - Nije prva! - O, jada! Jada! Nijedna iva dua nee shvatiti da je vie od jednog stvorenja potonulo u ambis nesree, da prvo nije bilo dovoljno, vijui se u smrtnnim mukama, da pred oima venog Oprostitelja otkupi grehe ostalih! Meni beda ove jedne jedine razgriza sr sveg, a ti se spokojno ceri nad sudbinom hiljada njih! MEFISTOFELES: Aha, evo nas opet na granici mudrosti, onde gde se vama ljudima remeti pamet. to se udruuje s nama, kad nemoe do kraja podneti to drutvo? Hoe da leti, a pati od vrrtoglavice? Jesmo li se mi nametnuli tebi, ili ti nama? FAUST: Ne kezi tako na mene te prodrljive zube! Gadim se toga! Veliki, uzvieni due, ti koji si me udostojio svoje pojave, ti koji mi zna i srce i duu, zato si me prikovao za ovoga besramnika, koji se toli tuom nesreom i sladi tuom propau? MEFISTOFELES: Hoe li zavriti? FAUST: Spasi je ili teko tebi! Najgroznija kletva te zgodta na tisue leta! MEFISTOFELES: Ja ne mogu odreiti to je Osvetnik vezao, ni otvoriti reze koje je on namakao. - Spasi je! - A ko ju je gurnuo u pro-

past? Ja ili ti? FAUST (divlje gleda svuda unaokolo). MEFISTOFELES: Hoe da se mai groma? Srea to on nije dat vama bednim smrtnicima! Da smrskaju nevino stvorenje koje im se sluajno nae na putu, to je nain na koji tirani nalaze oduke kad vie ne znaju ta e. FAUST: Odvedi me onamo! Moramo je osloboditi! MEFISTOFELES: A opasnost kojoj se izlae? Znaj, jo si u gradu kriv zbog prolivene krvi. Nad mestom gde je poginula rtva lebde duhovi oevetnici i vrebaju hoe li se ubica vratiti. FAUST: Jo i to da mi kae? Neka se sva ubistva i pokolji sveta svale na tebe, udovite! Odvedi me onamo, kaem ti, i oslobodije! MEFISTOFELES: Odveu te, a to mogu uiniti, to sad uj! Zar ja imam svu mo na nebu i na zemlji? Oamutiu tamniara; ti se doepaj kljueva i izvedi je, ljudskom rukom! Ja u straariti, arobni konji bie spremni, poveu vas. Eto, to mogu. FAUST: Kreimo!

NO, POLjANA Faust, Mefistofeles, jurei na vrancima. FAUST: ta ono oko veala rade? MEFISTOFELES: Ne znam ta kuvaju i prave. FAUST: Lebde gore-dole, klanjaju se, svijaju. MEFISTOFELES: Vetice na okupu. FAUST: Posipaju neto, kade. MEFISTOFELES: Prolazimo! Prolazimo!

TAMNICA FAUST (sa svenjem kljueva i svepljkom, pred gvozdenim vrapncima): Hvata me jeza davno nepoznata, rav ljudski jad i nevolja me hvata. Ona, zbog lepe varke samo kriva, sad iza vlanog zida tog prebiva. Okleva zar da poe k njoj! Boji se da je vidi! Ah, ne stoj! Ta neodlunost njenu smrt priziva. (Hvata katanac. Iznutra se uje pesma): Moja majka, kurva, ubila me je, a moj otac, hulja, pojeo me je! Moja sestra mala kosti pokopala u umsku hladovinu. Tu se u pticu stvorih, pa sam uzleprala u neznanu daljinu! FAUST (otkljuavajui): I ne sluti da njen je dragi slua, da uje lance, i slamu kako uka. (Ulazi). MARGARETA (krijui se na svom leaju): Dolaze! Avaj! Smrti preemerna! FAUST (tiho): Tie! Dolazim da te spasem ja. MARGARETA (bacajui se pred njegove noge): Zar te ne dira moja nevolja neizmerna? FAUST: Prenue vikom straare iz sna! (Hvata lance da ih razdvoji). MARGARETA (na kolenima): Ko ti, krvnie, dade tol'ko moi nada mnom? emu prepad taj? Vodi me ve u pola noi. Smiluj se, malo jo ivota meni daj! Zar sutra zorom nije dovoljno rano? (Ustaje). Tako sam mlada, ni dan mi jo nije osvano! Pa zar da umrem ve sad! Bejah i lepa, i to me svali u jad. Voljeni bee blizu, a sad ga nema tu; potrgan lei venac, rasuto cvee po tlu. Ne hvataj tako surovo! O, ne! Potedi me! Zar tebi neto skrivih!

Ne daj da uzaludno cvilim, ta nikada te i ne videh pre! FAUST: Kako da ovu nesreu preivim! MARGARETA: Potpuno sam u tvojoj moi. Al' moram dete podojiti prvo. Ljukala sam ga cele noi; uzee mi ga da bi me bol obrvo, pa priaju da sam ja njega ubila. Zauvek svu sam sreu izgubila. Pevaju pesme ak o meni! Runo je ovo! Zar niko ne pocrveni? To je kraj stare bajke; ko ree svetu tom da imam neto s njom? FAUST (pada pred nju): ovek koji te voli pred noge tvoje pada da spase tebe suanjstva i jada. MARGARETA (klekne kraj njega): Zajedno sa mnom sve svece prizovi! Gle, ispod stepenika ovih, tu gde je prag, kljua pakao! Neastivi vrag tu huku je podstakao, stravino gnevan na nas! FAUST (glasno): Gretice! Gretice! MARGARETA (obraajui ianju): To bee prijateljev glas! (Naglo ustane. Okovi spadaju s nje). Gde je on? uh ga da zove. Hrlim slobodna k njemu! Nee me spreiti ljudi. Da ga milujem, da ga grlim, da mu se privinem uz grudi! Zvao je! Gretice! Tu, iza kapije. Dok pakao krgue i dok vapije, kroz jarosni vraki podrugljiv huk razabrah sladak, pun ljubavi zvuk. FAUST: Ja sam to! MARGARETA: Ti! O, reci jo jednom to! (Grli ga). On je to! On! Kud ode sva muka, sve zlo? Kud uas to ga ulivaju u nas gamnica, lanci? Ti si to! Nosi spas!

Ja sam spasena! Pred okom ve mi ulica se sija na kojoj videh tebe prvi put, i one bate blaen kut gde ekasmo te Marta i ja. FAUST (trudei se da je povue): Hajde! Poimo! MARGARETA: Priekaj asak-dva! Toliko volim da budem s tobom ja! (Miluje ga). FAUST: Brzo! O, shvati, ni tren ne smemo gubiti, jer nas to moe skupo stati. MARGARETA: ta, zar ne ume vie ljubiti? Dragi, od mene udaljen tako kratko, a zaboravi kako se ljubi slatko? Zato najednom strepim u tvome zagrljaju? A pre u tvojoj rei, u pogledu, u smehu uivala sam ko u raju, poljupci ti strasni behu ko da si mene uguiti hteo. Poljubac daj mi vreo! Poljubiu ja tebe, ako ti nee mene! (Grli ga). Vaj! Tvoje usne su ledene, re sa njih tei presta. Gde tvoja ljubav, onako snana pre, sad nesta? Ko me je liio nje? (Okree se od njega). FAUST: Za mnom, o draga! Preni se! Osokoli! Hiljadu puta veim arom u da te volim; samo sad sa mnom poi! Samo te ovo molim! MARGARETA (okreui se k njemu): A da li si to ti? Zacelo, ti si? FAUST: Ja sam to! Hajde sa mnom! MARGARETA: Ti mi razrei uze, u naruje me opet uze. A zar preda mnom zgrozio se nisi? I zna li kog oslobaa odavde? FAUST: Duboka no ve ili. Hajde! Hajde! MARGARETA:

Iz mojih ruku majka je otrov popila, dete sam svoje utopila. Zar nije ono, milo moje zlato, bilo i meni ko i tebi dato? I tebi. - Ti si, zbilja! O, teko da poverujem to. Prui mi ruku! Ne, to nije san! Premila ruka! - Ah, ali tvoj vlaan je dlan! Obrii! Krv je to! O, Boe moj, ta to uini? Krv na ruci! Molim te, molim te, ma uvuci! FAUST: Ne diraj prolost! Ne pominji ko je kriv! Ah, ubie me rei tvoje! MARGARETA: Ne, ti mora ostati iv! Tu su grobovi nai, koje od sutra poveravam tebi; majci najbolje mesto daj, brata odmah uz nju pogrebi, mene malo u kraj, ali ne suvie po strani! Malo moje sahrani uz moju desnu dojku. Niko uz mene nee vie poivati! Uz tebe se pripijati u onoj slasti i milini, ne, u tom vie ne mogu uivati; sad mi se ini da bih se morala savlaivati da kroim tebi, ko da mi prii ne da; a ipak, ti si to, i tako milo gleda. FAUST: Osea da sam ja to? Onda hodi! MARGARETA: Napolje? FAUST: Pravo ka slobodi. MARGARETA: Ako li onde smrt vreba na me nad mojim otvorenim grobom, hajdmo! Do venog loga punog tame poi u samo, i ni korak dalje Odlazi? O, da mogu s tobom! FAUST:

Moe! Treba da hoe samo! Vrata su otvorena! MARGARETA: Ne smem tamo; ja niem vie ne mogu da se nadam. emu da beim? Ipak u da stradam kada me oni uvrebaju negde. Strano je, strano ii i prositi, pa jo i greh na dui nositi! Strano je u tuini se kriti, a ipakna kraju uhvaen biti! FAUST: Ostau s tobom. MARGARETA: Ne asi asa eli li jadnom svom detetu spasa! Brzo! Putanje se dri uz potok, i ne skrei dok ne bude morao prei preko mostia; tad u umu e zai i levo, kraj koia to stri iz bare, njega e nai. Zgrabi ga to pre! Ono bi htelo izai, jo se praaka u vodi! Spasi ga, spasi! FAUST: Osvesti se! Uini tek jedan korak i bie na slobodi! MARGARETA: Ah, zar smo jo na toj planini! Tu moja majka na kamenu sedi, a mene proima strava! Tu moja majka na kamenu sedi i njie joj se glava; nit' govori nit' mae, glava joj oteala; odavno tako spava, u veni san je pala. A zaspala da uivamo mi. Ah, kako divno ono vreme bi! FAUST: Ne vredi da se pria, moli, preti: moram te silom odavde poneti. MARGARETA: Pusti me! Nasilje ne trpim!

Ne stei tako ubilaki! Boli! Ta pre sve rado inih po tvojoj volji. FAUST: Dan svie! Voljena, voljena! MARGARETA: Dan! Jeste, evo moj poslednji dan svie; a miljah, dan venanja moga bie. Ne reci nikom da si ve bio s Greticom. Ah, pokidan je venac moj! Nee se vie isplesti! Mi emo se opet sresti; al' ne uz igru i poj. Sleglo se pola grada, al' mukla tiina bez rei na krcatom trgu vlada. Pruti se lomi, zvono jei. Kako me vezuju, grabe, guraju ka panju i delatu! Ve se svi vratovi s jezom poturaju mau to leti k mome vratu. [em lei svet kao grob! FAUST: O, da se nikada ne rodih! 1EFISTOFELES (pojavljuje se spolja): 1emu oklevanje to vodi? Sad da se aska, da se ustee? Beite, il' ste propali ovog asa! Moji se konji jee, praskozorje se belasa. MARGARETA: Kakva se to iz zemlje die sen? On je to! On! Nek ide smesta! ta hoe on sred ovog svetog mesta? Mene trai kao svoj plen! Oteraj ga odavde! FAUST: Ti mora iveti! MARGARETA: Sudu boije pravde, ja se tebi u svemu preputam! MEFISTOFELES (Faustu): Dolazi odmah! Ili naputam i ostavljam na cedilu vas! MARGARETA: Tvoja sam, Oe! Od tebe ekam spas! Pomozi!

Okruite me, aneoske ete! Uuvajte me, vojske svete! Henrie, pred tobom se grozim! MEFISTOFELES: Osuenaje! GLAS (odozgo): Spasena je! MEFISTOFELES: Ovamo! K meni! (Iezava s Faustom). GLAS (iznutra, zamirui): Henrie! Henrie!

KRAJ

Johan Volfgang Gete

FAUST DRUGI DEO TRAGEDIJE

Prevod: Branimir ivojinovi PRVI IN

PITOM PREDEO

Faust lei na cvetnoj utrini, umoran, nemirno se trudei da zaspi. Suton. Kolo duhova leluja, ljupke malene prilike. ARIJEL (peva uz pratnju Eolovih harfi): Kia cvea u prolee kad zalebdi iznad nas, zemna bia kad presree plodnih njiva zelen-kras, silni duhom, dusi mali

hitro bolnom nose spas; bio svet on ili zao nesrenika njih je ao. Vi to uz njega lebdite u zraku, inite ko to lii vilenjaku! Blaite srca prenje, ljuti jad; vadite strele prekora to peku, iz groze duu vratite u sklad! U etir dela noni asi teku, pa ljubazno ih ispunite sad! Na svee ga poloite uzglavlje, Letinom rosom kropite mu san; proi e gr, povratie se zdravlje, u novi dan e ui ojaan. Vrite vilenjaka dunost svetu i lepome povratite ga svetlu! a ne jedino zlato niti dragulje kriju no i strava. Tu mudrac duhu trai hranu; lako je da se saznaje po danu, u mraku zagonetka obitava. CAR: Prepustiu je tebi! emu tmina? to vredi, mora na dan iz dubina. U mrklu pono ne zna ko je gad. Crne su krave, make sive tad. Izvuci plug, izori iz te tame upove zlata koji dole ame! MEFISTOFELES: Aov i pijuk uzmi rado, pa kao seljak kopaj sam, i zlatne teladi e stado istrati na beli dan. Tada e moi mirno, sve u slast, da draganu i sebe ukraava; draguljima arenim uveava lepotu ensku ko i svoju vlast. CAR: Al' odmah, odmah! Dokle jo da ekam! ASTROLOG (kao gore): Umeri, care, nestrpljenje! Neka aroliko veselje najpre proe; s rasejanou nikud se ne doe. Najpre da grehe otkajemo spremno i nadzemaljskim zasluimo zemno. Nek bude dobar ko dobrotu eli;

ko eli radost, neka nae meru; ko ite vina, nek grozd mulja zreli; ko trai uda, nek ojaa veru. CAR: Pa, nek se vreme veselo proerda! Poeljno stie Pepeljava sreda. A dotle, neka pesma, igra, ala oznae dane ludog karnevala. (Trube. Izlaze.) MEFISTOFELES: O sprezi sree i zasluge taj ljam budala pojma nema. Makar sam mudrosti kamen pao im u krilo, mudraca uz taj kamen ne bi bilo. Prostrana sala sa sporednim odajama, ukraena i okiena za karnevsi. GLASNIK: Nije vam ovo Nemaka, gde znaju samo avolska kola neka, ludaka il' mrtvaka da igraju; ovde vas vedra svetkovina eka. Gospodar, krenuvi put Rima, sebi na korist, a na radost svima, preavi Alpe visoke je steko veselo carstvo, znano nadaleko. Klee pred svetim papuama pravo na vlast je dobio od pape; HOR (pojedinano, udvoje i u vie glasova, naizmenino i zajedno): umsku zelenu istinu kad obujmi vazduh mlak, sladak miris kropi tminu, maglu sputa prvi mrak: tiho ape mili pokoj, ljuka te u deji mir, i pred iznurenim okom zatvara se svetska ir! No ve grli stvari bliske, zvezdan krug se sklapa svet, krupna svetla, drobne iskre trepte, blistaju kroz svet; trepte jezerom drhtei, blistaju niz jasnu no; slast poinka peatei

sjajan Mesec iri mo. Ve utrnue ti sati, minu srea i bol sav; novom danu to se zlati veruj! Sluti! Bie zdrav! Do zeleni i breg buja, senan bun je mira stan; ita srebrn val leluja ekajui etve dan. Da postigne elju svaku, samo gledaj ovaj sjaj! Zbaci obujmicu laku, san je ljuska, s njom u kraj! Kada okleva veina, ti koristi smelo tren; razboritost i hitrina plemenitom nose plen. (Ogromna tutnjava nagovetava pribliavanje Sunca.) ARIJEL: ujte Hora korak hujan! Tek duhovnom uhu ujan nov dan ve se raa bujan. Stenovite dveri zvee, kola Feba gromko jee; svetlost nosi silan huk! Trubi, bubnja, svod se rui, ovek trepe, al' mu ui neuven ne love zvuk. U cvetne se ake skrijte, meu stenje se privijte, ispod lia tra'te spas; ako nekog od vas zgodi tutanj koji nebom hodi, ogluvee smesta vas. FAUST: Nebeska bila tuku novom silom i blago zdrave etersko razdanje; Zemljo, i noas postojana, ilo i svee die preda mnom, treptanje tvoje me zadovoljstvom ve obliva, vrst naum budi: da u postojanje najvie stremim stalno, s njim se slivam. Pod osvitom svet ve raskriven prei, umom se ivot stoglasno doziva, nad doljama povesmo magle lei; al' sjaj sa neba ponoru se kloni

mirisnom, otkud sada niu, svei, iz sna dubokog grana milioni; iz tla za bojom boja iskrsava, gde treptav biser niz list i cvet se roni; sve ukrug se u raj preobraava. Pogledaj gore! Venac gorskih kupa najsveaniji dan ve navetava; ve rano se u venom svetlu kupa, to e tek posle i do nas da kroi. Niz rudine planinske sada stupa i novi sjaj i novu jasnost toi, sve nie, nie; evo njega, granu! Al' avaj! smesta ve okreem oi proete bolom kada ono planu. Tako je to kad nade i kad htenja, hrle za eljom ponajveom, stanu pred otvorene dveri ispunjenja; iz venih dolja ikne mlazem vreli oganj na nas, zapanjena stvorenja; ivota lu zapaliti smo hteli, a vatre nas okean skoli ceo! Da l' ljubav il' nas mrnja arko preli? as radost splie, a as bol nas spleo, te opet k zemlji pogled obaramo, u najmlai da skrijemo se veo. Nek mi je Sunce za leima samo! Eno, slap hui preko provalije i ja, sve vie zanet, gledam tamo. S buka na buk on valja se i lije, u tisu rukavaca vri i lopi i kljua penom to odasvud bije. Al' divno se nad ovim hukom sklopi nestalno-trajna duga kroz visinu: as jasno se ocrtava, as topi i iri miomirisnu sveinu! Iz nje sva ljudska nastojanja sjaje. Misli o njoj, i shvati vaistinu: kroz aren odraz ivot nam se daje. CARSKA PALATA

Prestona dvorana Dravno vee oekujv cara. Trube. Ulaze razni lanovi dvorske svitv, raskono odeveni. Car se

penje na presto; s njegove desnv strane stoji astrolog. CAR: Dobro mi doli, dragi moji, sabrani ovde odasvuda; vidim, kraj mene mudrac stoji, ali gde osta moja luda? PLEMI: Ba iza samog skuta tvog na stepenitu on je pao; iznee odmah krmka tog, pijanog? mrtvog? ko bi znao! DRUGI PLEMI: Al' namah ko arobnjak pravi drugi se za to mesto javi; nagizdan, sve na njemu sija, no grdoban da svako zija; straari tvoje carske garde pred njime pree helebarde al' evo ipak kakvog uda! ovamo ue smela luda! MEFISTOFELES (kleknuvi prvd presto): ta kune ali stalno hrani? ta udi al' to stalno grdi? ta neprestano svojski brani? Zbog ega veito se srdi? Kog ne sme sebi amo zvati? Kog rado pominje svak ivi? Ko eli uz tvoj presto stati? Ko sam progonstvo svoje skrivi? CAR: Za sada rei svoje tedi! Ovde gonetanje ne vredi, za to gospodu ovu imam hajd, ik da odgoneta njima! Moj stari ludak u Nedoin nesto, bojim se. Stani na njegovo mesto. (Mefistofvlvs penje se i staje s leve careve strape.) MRMLjANjE IZ GOMILE: Nova budala Na nov jad Otkuda doe? Kako? Kad? Stari je pao Bee gad Imasmo bure A vejku sad CAR: Pa, dobrodoli, verni moji, skupljeni ovde sa svih strana!

Naklone su nam ovih dana zvezde na nebu tako stoji. Al' to, kad srea nam je dala da brige zbacimo sa plea, kad nam je jedino do ala, do maski i do karnevala to mora da se muno vea? Al' mislite li da ne moe bez toga, tad ponite u ime Boga! KANCELAR: K6 oreol, vrlina ponajvea carevu glavu okruava; nju samo on valjano upranjava: pravinost! to je za sve ljude srea, to svako ite, bez ega svak pati, to narodu on samo moe dati. Al' vaj! ta ljudskom duhu razbor vredi i spremna ruka i dobrota sva, kad bes grozniav dravu ne tedi i jedno zlo bezbrojna raa zla? Ko gleda, stoje ovde na visini, na carstvo, sve mu teak san se ini, gde svud grdoba kroz grdobe vlada, od bezakonja narod strada i raste more zabluda i jada. Tu jedan stada, drugi ene krade, krstove i putire sa oltara, i tim se dii jo i sede brade, veseo, zdrav i itav i pun para. Sad tuioci hrle u dvorane gde sudija na jastuku se bani; al' ve se ljutim jedom nemir hrani, pobuna sprema se da plane. Jedni se grehom i sramotom die, za druge jataci svedoe, i Kriv je!" uje gde sudija vie kad nevinost se brani ko siroe. Tako se ceo svet komada i niti to je dolino i zdravo; pa kako da tu razvije se sada smisao o tom ta je pravo? Najzad i onaj ko je asnost suta pred laskom ili pred mitom poputa; sudija koji ne kanjava krivca i sam se nae u drutvu zloinca. Crna je slika ta, al' ja bih pre

i crnji veo stavio preko nje. (Pauza.) Tu najzad mora da se to odlui; kad svako ini zlo i trpi svako, i velianstvo nastradae lako. VOJSKOVOA: Kako li ovo divlje doba bui! Ubija svako, svak ubijen biva, i svak je gluv za nareenje. Graanin iza zidina se skriva, vitez u gorsko utvrenje, uvaju sile za trenutak taj kada e nama doi kraj. Vojnika besna stoji dreka dok ite svoju najamninu; da nema tol'ki dug da eka odmaglio bi u tuinu. Zabrani to je svakom volja ko da si dirno gnezdo puno zolja; a carstvo, koje valja svi da brane, opustoeno na sve strane. Pusti ih neka besne jo toliko. i ve je proerdano pola sveta; ima jo kraljeva, al' niko ne haje za to, nikom to ne smeta. RIZNIAR: Od saveznika boe nas sakloni! Obeaju nam novce, ali oni presahnu kao vodovodska voda. Pa i u tvojoj zemlji, care, ; ko prisvoji imanja i sve pare? Svud kue nova zidaju gospoda, svi bi da ive samostalno; skrtenih ruku gledamo ta zla; tolika prava razdajemo stalno da nemamo ve pravo ni na ta. A stranke, kako god se zvale, postale su nepouzdane; ravnodune u nae dane sve su im grdnje i sve hvale. Gibelin ili Gvelf, tek svima stalo je da tih poin trae; ko danas susedu pomae? Svako ti svoja posla ima. Zaipie se zlatne dveri, svi za se grabe kao zveri, a carskoj kasi presta novac tei.

UPRAVITELj DVORA: Ova su zla i meni znana! da tedimo bi svakog dana, a svakog dana trokovi su vei i svakodnevno gledam novi jad. U kuhinji jo nema oskudice; zeevi, svinje, srne, prepelice i svaka vrsta domae ivine, deseci, masne zakupnine, sve nekako jo pristie i sad; al' evo, pia vie nema. Toliku burad nau, punu vina najboljih vrsta, uvenih godina, sve otmena gospotina poljema edna od obilatih jela. I venik mora tad da poji goete; piju iz vreva i zdela dok celo drutvo pod sto se ne prostre. A ja hajd plaaj sav taj troak; Jevrejin ne da niti groa a da lihvarski ne zaceni i sav budui rod popleni. Odlaze jo neutovljene svinje, zaloismo i jastuke i skrinje, neplaen hleb nam dolazi na sto. CAR (posle kraeg razmigiljanja, Mefistofelesu): Budalo, da li zna jo neko zlo? MEFISTOFELES: Ja? Nikako! Ta svuda gledam sjaj, tebe i tvoju svitu! Svuda raj! Zar moe tu da nema poverenja gde velianstvo daje nareenja, gde mo pripravna rastura sve to je neprijateljsko, gde pri ruci stoje i dobra volja, od razuma snana, i stostruka delatnost preodvana? ta moe ovde u zlo da se spoji, u mrak, kraj tol'kih sjajnih zvezda tvojih? MRMLjANjE: Ba obeenjak Znanje zna Ulaguje se Kaem ja Znam ta e Jasno kao dan A ta to? Smera neki plan MEFISTOFEL ES: Svuda na svetu, to se ve razume, neega nema; ovde nema para.

Ne rastu poput lia, al' mudrost uvek ume da ih iz krajnjih dubina doara. Gde god je temelj, jama, gorska ila, ima i kovanog i nekovanog zlata; a nai e ga duh i priroda, ko sila to obdarenom oveku je data. KANCELAR: Priroda, duh to hriani ne zbore. Za takve rei ateisti gore na lomai, i nek im bude pravo. Priroda greh je, duh je avo; i odmah zainje to dvoje sumnju grdobno edo svoje. ta e to nama? Carska zemlja stara ima dva dostojna uvara to presto od oluja tite: jedan je svetenik, a druti riter; njima su, mesto nagrade i plate, crkva i zemlja na upravu date. Al' smuenjaci i prostaci suprotstavljaju sad se njima; jeretici i arobnjaci mute po gradu i selima! Ti bi sad hteo alom drskom da njih uvue u krug blagorodni; u pokvarenom svetu mrskom budala voli njih, jer su mu srodni. MEFISTOFEL ES: Po tome odmah vidim gospara uenoga! to ne pitate, za vas u grdnoj je daljini; ako to ne hvatate, i lieni ste toga; to ne izraunate, to vam se lanim ini; teine nema vi pametujete sve to na svojoj ne izmerite vazi; sve to u svojoj kovnici ne skujete to, mislite, uopte i ne vai. CAR: Spasti nas nee oskudice tako; zato nam ko o postu pridikuje? Sit sam tog venog moda", kako", ako"; nemamo novca pa nabavi ga, uje! MEFISTOFEL ES: Hou, i vie jo; dodue, to je lako, al' ba u lakom krije se teina. On je ve tu, al' stei ga vetina to je o kojoj ne sluti veina.

Ta pomislite: u strana vremena kad ljudske plime zemlje i plemena gutahu, mnogi ljudi sred uasa su tog krili najbolji deo blaga svog; tako je bilo od rimskog zemana pa sve do jue, sve do naih dana. U zemlji to skriveno lei sve i carevo je, jer carevo je tle. RIZNIAR: Ne zbori loe, mada je budala, jer to je zbilja pravo starog cara. KANCELAR: Djavo vam stavlja ome zlatotkane, to nisu stvari iste i valjane. UPRAVITELj DVORA: U dvor nek polje stvari dobrodole, pa nek su malo neiste i loe. VOJSKOVODjA: Korist nam mudro budala obrie; poreklo, pak, vojnika se ne tie. EFISTOFELES: A mislite li da vas obmanuti ja mogu eno obratite se astrologu! Usvakom krugu on sat i dom poznaje; pa reci nam: na nebu novo ta je? MRMLjANjE: Dve hulje Izvrsno se znaju Luda i fantast Uz tron staju Pesmica stara Beda prava Budala mudrom doaptava ASTROLOG (govori, a Mefistofeles mu ape): Sunce od istog stvoreno je zlata; Merkuru milost i novac jesu plata; gospa Venera mami vas svom silom, i veerom i jutrom gleda milo; nevina Luna udljivo ophaa; Mars preti ak i kada ne pogaa. Jupiter sija ko najlepi plamen, Saturn je velik, oku dalek, malen; nije na ceni u vidu metala: vrlo je teak, al' mu vrednost mala. E, kad se Suncu Luna, srebru zlato pridrui, sve je sreom obilato; a ostalo se potom lako stie: palate, bate, rumen-obraie sve e nam ovaj uenjak da da

to vie od nas i ume i zna. CAR: Dvostruko sluam rei astrologa, al' nisam ubeen ni posle toga. MRMLjANjE: ta mlati slamu? Opsenarstvo Vradbine crne Kalendarstvo Sto puta sluah to Pa jadac! Ako i doe Bie laac MEFISTOFELES: Eto, svi stoje pa se ude, sumnjaju da l' to ima tu; o raskovniku zbore lude il' buncaju o crnom psu. Nee im biti tad do vica nit' maiju e kleti crnu, kada ih peta zagolica, kad jednom zapnu i posrnu! Prirode, vene vladiice, svi oseate rad i mah, iz sfera ponajdublje tmice dopire do nas ivi dah. Kad zaigra vam celo telo, kad jeza prome duu svu, vi odmah zakopajte smelo! Svira je tu, i blago tu! MRMLjANjE: K6 da o nozi vuem teg Prsti se ko od gihta gre Meni po peti mravi tre Mene probada neto sveg Po znacima bih reko tima da tu ko pleve blaga ima. CAR: Sad hitro! Nee se izvui; prokuaj svoje bujne lai i skrivnice nam te pokai. A ja u carski plat svoj svui, pa ne lae li mene, sam posao ovaj okonau, a ako lae, tebe ja u u pakao da izagnam! MEFISTOFEL ES: I sam u lako nai put u pako, al' stalno moram da ponavljam kako toliko blaga lei svud bez gazde.

Seljak to svoje ore brazde s busenom digne up dukata; lep grebe radi alitrenog praha, a gle, najednom emer zlata u ruci dri, pun sree i straha. Kakve sve mora razbiti katance, kroz kakve hodnike i klance mora da proe ovek koji traga da nae sakrivena blaga! U dobro uvanim podrumima inija zlatnih i kraga i plitica svud redom ima; bokali tu su od rubina i ko iz njih da pije eli tu odmah ima drevnog vina. Al' verujte to znalac veli duge su odavno ve trule, stre slui vinu kao bure. Sr takvih vina plemenitih poav po krunu, on je nama doneo i ludake kape. Pod njima preporodismo se; svako kome i malo stalo je do sveta nabivi takvu kapu eta; na poslednju budalu lii tako, a mudrost to je briga mu deveta. Ve vidim kako svi se ete, udruuju se, na sve strane lete; uz jedan hor se drugi ve pribija. Pletu se, rastaju se, sve se nija! Ipak je svet, odvajkada i svuda, sa svojih sto tisua lakrdija, jedna jedina grdna luda. BATOVANKE (pevaju uz pratnju mandolina): Mlade Florentinke mi smo, dvor nemaki dopratismo; veeras se okitismo da svi pozdravite nas. Crne uvojke nam kiti lepo cvee, struci viti, trake svilne, svilne niti obgrljavaju nam stas. Smerna elja nas pokree da nam pohvala se da; cele godine nam cvee cveta i vetaki sja.

Hartije u boji veto razmestismo par po par; moda je i smeno neto, al' celina pleni bar. Da l' ovakav kad videste batovanki mio krug? Jer priroda ena jeste umetnosti blizak drug. GLASNIK: Hajd, sa glava i miica lepu robu poskidajte, blago svojih kotarica svakome da vidi dajte. Hajte, hajte, pohitajte, nek senica bata bude; vi ostali, pogledajte ta cvearke ove nude. BATOVANKE: Kupujte sad due vedre, al' da cenjkali se niste! A iz kratke rei jedre saznaete ta dobiste. MASLINOVA GRANA S PLODOVIMA: Ne zavidim lepom cveu, kavge zametati neu, to je strano biu mom: sr sam zemlje, zalog stamen i pouzdan, mira znamen na svetu sam vascelom; danas, mislim, srena biu, vrednu glavu okitiu. VENAC KLASJA (zlatan): Ljupko vae grudi neka ukrasi Cererin dar: prva korist za oveka nek vam bude adiar. FANTASTIAN VENAC: arno cvee, slezu slino, mahovinu osulo je! U prirodi neobino, al' zbog mode procvalo je. FANTASTIAN BUKET: Ni Teofrast ne bi znao kakvo bi mi ime dao; ipak, ako ne ba svima, dopau se bar nekima,

to e rado da me nose i ukrase svoje kose, pa ak da mi, gajim nadu, na grudima mesta dadu. RUINI PUPOLjCI (izazivaki): Nek za modu jednog leta to matarsko cvee cveta udna, neobina graa, kakvu priroda ne raa; zelen-drke, ake rujne, vrfite iz kose bujne! Al' mi skrivamo se, bome; ko nas nae, blago tome! Kad se mlado leto budi i pupoljak kada rudi, ko o srei toj ne sanja? Ispunjenjem obeanja i oko se i duh krepe tu u carstvu Flore lepe. (Pod zvlenim senicama batovanke umilno razastiru robu.) BATOVANI (pevaju uz pratnju teorbi): Draesno vam ove cvasti kolo oko glave vode; al' plodovi ne zavode nek zagrize, ko bi slasti. Crnpurasti nude ljudi trenje, breskve i kajsije; kupujte ih! jer jasnije jezik na od oka sudi. Hajde, nek se svako slui, nek sa slau kua voe; pesma peva se o rui, jabuka se gristi hoe. Dajte da se pridruimo vaem cvetnom krugu tu, pa i mi da izloimo nau zrelu robu svu. Ispod girlandi, sred loe koju seni zelen svod, sve se skupa nai moe: list, pupoljak, cvet i plod. (Pevajui naizmenino uz pratnju gitara i teorbi, oba hora na~ stavljaju da red po red slau uvis robu i da je nude.) MAJKA i KI.

MAJKA: Ko bebi ti kupih ja, keri, haljinicu; kako nena bee sva, premila u licu! Snila sam jo onda to: udau ja bogato svoju lutkiicu. Ah, koliko leta ve uzaman nam proe, udvaraa eta ve otkako ne doe; ti si s jednim igrala, a s drugim se titrala i s treim takoe. Al' uzalud zabave i fote i tanac, bee, keri, daba sve sela, etnje, amac. Sad su, pak, budale svud, pa e, moda, neko lud da zagrize mamac. Drugarice, mlade i lepe, pridruuju im sv; ujv se poverljivo askanje. Ribari i ptiari s mreama, udicama i granicama premazsmim lepkom, dolaze i meaju se s lepojkama. Uzajamno pokuavaju da pridobiju, da uhvate, da izmaknu i da zadre, i to daje prilikv za najprijatnije dijalogv. DRVOSEE (ulaze, silovito i nezgrapno): Mii se, mesta! Prostor nam treba! Ruimo debla, jei sva gora; vozimo kola, treti sva cesta. Neka utubi valjano svako: da nije grubih kako bi, kako uspeli fini ostati ivi, ma kako bili umnoga soja? Vi biste zebli kad bilo ne bi

naega znoja. PULINELI (tupavo, gotovo glupavo): Vi ste tupai, grbosvijai; pametni mi smo, nosili nismo; jer su nam lake kape i jakne i dronjci drugi; dani nam dugi, zanat je nama u papuama po trgovima gde sveta ima zjala prodavati, sve zavitlavati; tad se spasavamo, izmigoljavamo, opet se zbiramo i ludiramo. Da l' e nas hvaliti ili nas grditi, neemo mariti niti se srditi. PARAZITI (udvoriki-pohotno): Vi ste, drvari i umurai, divni drugari, krasni pajtai; jer sve to cimanje, potvrdno klimanje, vrdanje, muvanje, dvostruko duvanje zgrevanje, hlaenje da je potaman sve je to raenje zaista zaman, kome to treba? Ne vredi s neba grom da se srui ako li lui nema u kui, uglja ni umura da se furuna dobro raari. Al' se to vari,

krka i vari! Sladokusaka, ankolizaka bratija njui sa nestrpljenjem ta se to pui: njui peenje, pile i smua; sad ih na nove podvige zove trpeza tua. PIJANAC (oamuen): Ala danas dan je divan! Slobodan sam i uivam. A ve za veselje jemim umem ja da terevenim! Zato pijem! Gucni-guc! ae amo! Kuc-kuc-kuc! to ti bei ak u kraj? Kucnimo se, to je raj! Grdila me ena ljuta zbog mog arenog kaputa, to sam nalik oklagiji, odan vinu i rakiji. E, ba jesam! Gucni-guc! Hajd, na zdravlje, kuc-kuc-kuc! Masko, hajde, vina daj! Kad zazvei, to je raj! Ne recite da zalutah! Tu mi drago, nisam tuta. Zamoliu birtaicu: Daj na kredu bar aicu! Stalno pijem! Gucni-guc! Hajte i vi! Kuc-kuc-kuc! Redom svako! Ihahaj! Ba je ovo pravi raj! Nije vano gde pijanim, glavno da se dobro bani. Dajte sad da legaem bogme, neto me ne dre noge. HOR: Dela, brao: gucni-guc! ilo svako kuc-kuc-kuc! vrsto sedite! A taj sad pod stolom nae raj. Glasnik nagovetava razliite pesnike, pesnike prirode, dvor-

ske i viteke pvsnike, i nene i zanesenjake. U guvi raznovrsnih suparnika niko nikog ne puta da recituje. Jvdan se prounja izgovorivi nekoliko rei. SATIRIAR: Znate l' o emu snevam, ta me ko pesnika kua? Da mogu da zborim i pevam to niko nee da slua. Pesnici noi i grobova se izvinjavaju, jer upravo vode izvanredno zanimljiv razgovor s jednim tek nastalim vampirom, iz ega bi eventualno mogla proistvi nova pesnika vrsta; Glasnik je prinuen da to uvai, pa na scvnu zove grku mitologiju, koja, ak i pod modernom maskom, ne gubi ni karakter ni privlanost. GRACIJE AGLAJA: Ljupkost je nae darivanje; ko daje, nek ljupko to ini! HEGEMONA: Unesite ljupkost u primanje, uzmite dar u milini! EUFROSINA: U dnevnih mea tiini nek ljupko je zahvaljivanje! PARKE ATROPA: Pozvae me, najstariju, ivotMe da predem niti; to zahteva majstoriju, oprezan tu treba biti. Najfiniji lan ja probrah da je mekan i povitljiv; da svud bude ist i dobar, sredie ga prst dovitljiv. Nikako ne preterujte vesele se, igrajui! Nit granice ima, ujte: uvajte se, moe pui! KLOTO: Meni otpre neko vee makaze su poverili; nisu zadovoljni bili kako moja stara see. Po svetlosti dugo sue sasvim nekorisne ice, dok najlepe uzdanice

nemilice u grob vue. Ali, mlada, ja i sama vrlo esto ve pogreih, pa drati danas reih makaze u koricama. Obuzdana tako, ja se sad veselim dok vas gledam; nek se zabavi svak preda u slobodne ove ase. LAHESA: Meni, razumnoj jedino, reenje je dodeljeno; delam ivahno, al' fino i nikada prenagljeno. K motovilu svakoj niti prst moj pravac usmerava, svaka mora ravna biti da se dobro namotava. Bilo bi mi ao sveta da zaboravim se kada; teku asi, teku leta, tkau prea sva pripada. GLASNIK: Neete ove sada prepoznati, pa da ste, bogme, ueni ko niko; njih, koje zla su stvorile toliko, goama dragim mogli biste zvati. Furije to su umilnijih nije, mlade i lepe, verovao ko bi! Al' priite im blie, eto kobi: ujee te golubice ko zmije. Podmukle jesu, ali danas, kada budala svaka manama se dii, ni njima slava anelska ne lii, pa priznaju da od njih sav svet strada. ALEKTO: ta vredi, morate nam verovati! Lepe smo, mlade, vine laskanjima; ako li neko od vas curu ima, njegovo emo uho milovati sve dok u lice ne kaemo njemu da ona s tim i onim oijuka, da grbava je, glupa, kriva kuka i da tu nema nadati se emu. A i nju znamo da skolimo veto: njen dragi, rei emo, kol'ko jue

pred drugom svoje crnio je lue! Izmire li se, ostae bar neto. MEGERA: To je tek ala! im su privenani, ja znam da vek im bubicama kljujem i da im sreu ponajlepu trujem; ovek i dani nisu postojani. im neko ima sve o emu sneva, od sree doeljene, koju grli, ve pone k jo eljenijoj da hrli; od sunca bei, mraz bi da zagreva. Sve ovo spada u poslove moje, a vodim Asmodeja, slugu verna, da posvuda zla seje neizmerna; i tako ljude nitim sve po dvoje. TISIFONA: Za vas otrov je i kama, svi to svoju re skriste; pre il' posle propali ste, nevernici, teko vama. I najlepi tren va mora u u da se preobrati! Svako e da ljuto plati, bez cenkanja i bez zbora. Nek se niko tu ne nada oprotaju! Nek lelee! Osveta! sve gore jee; ko je neveran, nek strada. GLASNIK: A sada sklonite se i odmor'te; jer to to ide nije vae sorte. Vidite, k nama nahrupljuje breg, ilimi arni prekrili ga sveg; dugozub, svinjskom surlom raspolae, tajanstven je, al' klju u da vam kaem. Na vratu sedi neno ensko bie i smer mu daje tananim prutiem; a druga gore, ko vladarka prava, stoji sred sjaja to me oslepljava. Sa strane ene dve u okovima, jedna vid srean i slobodan ima, druga se plai, slobodu bi da stekne. Ko su, nek svaka od njih sama rekne. BOJAZAN: Plamen aavih buktinja sveanosti daje sjaj;

ah, sred lica avetinja dovede me lanac taj! Be'te, bedni vi smejai! To cerenje lo je znak; sad svi moji zatirai k meni naviru kroz mrak. Gle, dumanin to me sreo drug pre bee; masku znam; a taj ubiti me hteo, pa, otkriven, bei sam. Ah, htela bih svakog asa da napustim svet, ma kud! Al' sred magle i uasa preti propast odasvud. NADA: Zdravo, moje sestre mile! Danas vam se tako htelo pa ste mi se preruile; ali sutra, znam zacelo, skinuete maske ove. Mada sad, sred polutame, nismo sreno nasmejane, mi emo u vedre dane, ba kako nas srce zove, as u drutvu a as same, ii slobodne kroz polje i sve initi od volje, i u bezbrinom ivotu, bez liavanja, lepotu piti, stremei ka boljem. Kao dobrodole goe svud spokojno emo zai: i najvie dobro jo e biti moguno pronai. MUDROST: Bojazan i nadu, ljuta ljudska vraga dva, od vas sada sklanjam; dajte puta! Evo, donela sam spas. Kolosa vam neumornog, koji nosi kulu, vodim, i on, gledajte ga, orno strmim putevima hodi. A na leima mu stoji boginja, i krila njena titraju: sve to postoji

da je deo njenog plena. Obasjana sva glorijom, blista lreko sveta bela; a zovu je Viktorijom, boginjom svih ljudskih dela. ZOIL-TERSIT: Hu-hu! U pravi dooh as da rugom pozdravim sve vas! Ali istinska moja meta jest gospa Viktorija kleta. Misli, sa parom belih krila da orlica je ili vila, i da, kud bilo da se krene, sve due su i zemlje njene; al' poe l' joj za rukom to, sav se nakostreim na to. Kad nisko sukne u visinu, visoko padne u dubinu, kad ispravi se to se krivi, a pravo svija tu se ivi. nalazim zdravlje samo tu; i takvu elim zemlju szu. GLASNIK: Pa nek te onda, bedni psu. estoko lupi ezlo verno! Krivi se, vij se neizmerio! Kako se dvostruk taj patuljak gri u odvratan smotuljak! Al' gle! On jaje biva sada, nadu se, rasprsnu se; pada iz njega dvoje blizanaca: guja i slepi mi; palaca zmija i po praini gmie, mi slepi se u tavan die; na sastanak e sad potei, tu ne bih hteo biti trei! MRMLjANjE: Brzo! Ples je ve poeo Ne! Odavde ja bih hteo Osea li vrake ete? Avetinjski soj nas splete! Evo, kosu mi okrznu Mene, pak, u nozi trznu Niko od nas nije ranjen Al' uasnut i zapanjen Presede nam radost sva

gadija je kriva ta. GLASNIK: Otkako mi je dunost da sam na maskaradi glasnik, ja sam bdio pred ovim vratnicama da tu, gde je veselje, k vama ne uunja se avet zla; ne mrdam nit' se sklanjam ja. Al' kroz prozore ove roj se ceo uvui moe, boj se, a od sablasti vazduastih ne bih vas, bogme, znao spasti. Kud li patuljak onaj nesta? Sad silno vue s onog mesta. ta svaka od figura znai hteo bih da vam rastumaim; ali to niko jo ne shvati to vam ni ja ne mogu znati; pouite, pomozite mi! Al' ta kroz gomilu to stremi? etvoropreg se jedan krasan kree kroz narod ustalasan; no ne deli on svet dok ide, nit' guvu moje oi vide; u boja preliva se .trista, ko volebniki fenjer blista, bludi ko arnih zvezda roj, s olujnim hukom amo prista. Beite! Sav se jeim! DEAK-KOIJA: Stoj! Konji, krila sad sputajte, stisak uzda oseajte, kad zaustavljam, vi stajte, kad vas bodrim, leprajte ovom mestu ast odajte! Poklonika, pogledajte, oko nas je krug sve vei! Hajd, glasnie, mora rei pre no dalje otkasamo, kakvo e nam ime dati; alegorije smo samo, ko takve nas mora znati. GLASNIK: Ne znam kako u tebe zvati, ali bih mogo pokuati

da opiem te. DEAK-KOIJA: Hajde! GLASNIK: Svaka ast: mlad si i lep. Jo malen ti je rast, dodue, al' zacelo, enska bia ve gledaju te ko pravog mdadia. Budui zavodnik se ini meni, roen da slomi srce svakoj eni. DE AK-KOIJ A: Lepo je uti govor taj; hajd, vedrom rei odgonetku daj! GLASNIK: Oi ti kao crna munja, ko no duboka tvoje vlasi, vedri je kolajna dragulja! Pa kakva odea predivna s ramena se do peta sliva a purpur-rub i ljoka niz je krasi! Da devojka si, pomislie ko; al' takvo mome ve sad mnogo vredi kod devojaka, na dobro i na zlo: nauie te one abecedi. DEAK-KOIJA: A ovaj to tu na visini kolski je zauzeo tron? GLASNIK: Bogat i blag se vladar ini; srean kom naklonjen je on! On nema ta da eli vie; da l' neeg nema, okom ite, tole se istim poklanjanjem vie no sreom i imanjem. DEAK-KOIJA: Ne prekidaj, tako ti svega! Opii u tanine njega. GLASNIK: Zar moe neko da opie to takvim dostojanstvom die? To krupno lice puno zdravlja, obrazi cvetni, pogled oran to mu se pod turbanom javlja, pa ovaj bogat plat naboran! Pa otmeno dranje! Moram

da kaem: neki kralj izgleda znan. DEAK-KOIJA: Bogatstva bog je ovo, Pluto zvan; dolazi u svem sjaju iz daleka, jer car ga uzvieni jedva eka. GLASNIK: Pa kai i o sebi ko si! DEAK-KOIJA: Ko sam? Ja rasipnitvo jesam, pesnitvo sam; pesnik sam, usavravam se tako to rasipam najdraa blaga lako. Bogat sam neizmerno, osim toga, ne manje, cenim, od Pluta bogatoga, krasim mu igru i veselje vedro; to nema on, ja delim tedro. GLASNIK: Hvalisanje ti divno stoji; al' daj nam koju od vetina svojih! DEAK-KOIJA: Evo, im puknem prstima, ve uda: blista i sja kraj kola svuda. Eno bisernih ogrlica. (Neprestano puckajui prstima u krug.) Eno vam zlatnih kopi, naunica; pa krunica bez mane, krasnih grivni, prstenja i rubina divnih; ponekad delim i plamike male, gledaju da l' e neto da zapale. GLASNIK: to grabi ova rulja mila! Zamalo nije davaa pregazila. Ko u snu nakite iz ruku sipa, a sve uokrug hvata, pipa. Al' evo novih dosetaka: tek to poudno epa neko neto, ve vidi da je dobitak mu mrav: poklon iz ruke odlecra. Niska od bisera iili, po aci roj mu buba mili; on otresa ih, uran pravi, a roj mu se na glavi javi. Drugom, pak, mesto ieg vreg, na dlanu tanan leptir dre. Spadalo, obeava uda trista, a daje samo to ko zlato blista!

DEAK-KOIJA: Maske, dodue, zna da navetava, al' da sutinu ljuski dokuava to nije dvorska dunost glasnikova; otriji vid vetina trai ova. Al' uvam se da se ne sporim! Moj gospodaru, neto progovori! (Okrvnut Plutu.) Zar ne poveri brizi mojih ruku etvoroprega ovog vihor-huku? Ne koijaim li kako odredi? Nisam li onde gde mi zapovedi? Zar ne osvajah za te, lakokrilan, pobedni venac preumilan? Kad god za tebe u boj kretoh, uvek sam srene ruke bio; ako ti lovor elo okitio, zar ja ga umom i rukom ne pletoh? PLUTO: Ako ve treba da svedodbu dam, evo ti: duha mog si deo. Uvek si inio to ja sam hteo, bogatiji si no to sam i sam. Podariu ti za slubu valjanu od kruna vrednije: zelenu granu. Re istinitu neka uju svi: moj dragi sine, po volji si mi ti. DEAK-KOIJA (gomili): Najvee darove sam dao i okolo svud razaslao; na mnogoj jo gorucka glavi plamiak koji ja zapalih; skae sa jednog na drugog. sve bri, od ovog bei, kod tog se zadri, vsoma retko uvis plane i za trenutak blistav grane; veina, pak, ni shvatila ga nije, a on ve gasne i u mrak se krije. ENE (ogovarajui): Gle tog navrh etvoroprega: arlatan grdan! A iza njega pajac je uuren u klupe, al' tako glad i e ga mue da se, usukan, jedva kree; tipni ga, osetiti nee. MRAVKO:

Tornjaj se, gadni enski soju! Ko da ud zadovolji tvoju. Dok uz ognjite behu jo ene, zvali su Avaricijom mene; tad nam u domu bee svega: trpaj u njega, ne daj van njega! Nad svim skrinjama imah vlast; pa zar je porok ta moja strast! Al' kad se u poslednja vremena odvikla tednje moja ena i, ko svaki platia lo, sto elja ima a jedan gro, tu mu je zbilja sree crne: dugovi kud god se osvrne; kad preom zaradi to novaca, ona na belilo sve baca, rua kopune i kolae i vinom asti udvarae; stog zlatu sam sve vie odan: sad sam Tvrdiluk, mukog roda! PREDSTAVNICA ENA: Kod zmajeva taj zmaj nek ode i tvrdii! Da laca zlog! Mukarce hoe da podbode, a nezgodni su i bez tog. GOMILA ENA: Strailo! amar njemu daj! ta nama preti trklja taj? E, ba se uplaismo, znaj! Od kartona je ovaj zmaj navali, udri, napadaj! GLASNIK: Mir! ezlom u da vam pokaem! Al' jedva moram da pomaem; gle kako nemani te ljute pred sobom hitro kre pute, dvostrukim kril'ma kako tresu! Gle, bljuju zmajevi u besu oganj iz krljutastih drela; opustela dvorana cela. (Pluto silazi sa kola.) GLASNIK: Silazi s kola, ko car hodi! Al' gle'te udo to se zgodi: zmajevi na znak njegov s hukom hvataju sanduk onaj gde su

dragulji skupa s tvrdilukom. da ga pred noge njemu snesu. PLUTO (koijau): Tereta sad si dosadnoga lien, slobodno leti u prostor svoj uzvien! On nije ovde, gde nas okruava gomila divljih, iskeenih glava. Tamo gde jasno gleda u samou, gde sebi veruje i pripaDa, gde za lepotu i dobrotu zna, stvaraj svoj svet! Poleti u samou! DEAK-KOIJA: Tako si, ko najblii roak mio, za poslanika mene postavio. Kraj tebe jest obilje; u mojoj, pak, blizini svakom se dobit najdivnija ini; u zbrci ivotnoj svak zbunjen gleda: da l' da se tebi ili meni preda? Uz tebe moe poivati, dodue, al' sa mnom posla imae do gue. Dela se moja glase, a ne taje; i najmanji me dah moj ve odaje. Pa zbogom! Ti mi eli sreu svu; al' apni samo, i smesta biu tu. (Odlazi kao to jo i doao.) PLUTO: as, je da blaga otkrijem pred svima! Glasnie, ezlo! Da slomim katance. Gle, otvara se! U tekim kazanima krv zlatna kljua, navire i lopi; sav nakit krune, prstenje i lance preti da najpre proguta, da stopi. NAIZMENINI UZVICI GOMILE: Gle tu! Gle tamo! Kako kljua i preliva se kazan tuan. Tope se posude od zlata, nastaju gomile dukata zlatnici skau iskovani, o, kako mi to duu hrani Tu gledam svoju udnju svu! Kotrljaju se, gle, po tlu. Uzimaj odmah to se nudi, A mi emo, ko munja hitri, ceo taj sanduk ugrabiti. GLASNIK: ta hoete, budale jadne?

Pa to su samo ale maskaradne. Veeras kraj Je eljama; zar neko zlato i vrednost od nas je zbilja eko? U igri toj da je tantuze mogb dobiti, ak i to bi bilo mnogo. Glupaci! Smesta privid lepi ko suta zbilja vas zaslepi. ta e istina vama? Hajte, u tupoj zabludi istrajte. Pluto, junae prerueni, rasteraj ovaj svet areni! PLUTO: ezlo za posao je taj; na dva-tri aska mi ga daj! Da gurnem ga u var i ar. Sad, maske, prelazim na stvar! Al' seva, prati, iskri sve! Vrh ezla ve se ari, gle! Ko blizu prie i navali, bez milosti u da ga spalim. Zapoinjem sad ophod svoj. VIKA I GUVA: Beite! Gotovi smo! Joj! Neka se spasava ko moe! Natrag, vi otpozadi! Boe! U lice mi vrelina vrca Pod uarenim ezlom grcam Nastradali smo, teko nama! Natrag, svetino pod maskama! Povucite se, ljudi glupi! Da su mi krila! Be', odstupi! PLUTO: Ustuknuo je krug, svi bee, a niko nije, reko bih, oeen. Strah svakog goni da se skloni. Al', kao zalog poretku ovakvu, nevidljivu u da opiem traku. GLASNIK: Hvala zbog ovog divnog dela to ga je umna tvoja mo izvela! PLUTO: Treba nam, vrli drue, jo strpljenja: jo prete razna uzbuenja. TVRDILUK: Sad moe svako kom to prija

sa zadovoljstvom krug na da razgleda; jer, ene, ima l' u to da se zija, uvek do prvog probiju se reda. Jo nisam ja potpunce zarao! A lepa ena naslada je prava; pa bih se malo sad valerisao, poto je ionako zabadava. Al' ovde sve je puno puncijato; nee svi uti sve, ni kad je glasno, te pantomimom pokuau zato da izrazim se, i to, mislim, jasno. Ruka i noga i pokret su mi malo, do vee mi je lakrdije stalo. Mesiu zlato kao da je glina, jer ovaj metal svaki oblik prima. GLASNIK: ta mrotinja hoe ta? Zar gladnica za humor zna? Zlato mu odmeknu pod akom i mesi ga ko testo lako; al' iako ga gnjavi vino, ostaje ipak bezoblino. K enama onim se okree, a one grde, cie, dree, ele da pobegau to pre; ba hulja ova svata sme! Nazlobrz, srea mu je prava kada pristojnost naruava. Ne mogu utke to da trpim; daj moje ezlo, da ga sprpim! PLUTO: Ne sluti on ta s pretnjom sad koraa; pusti ga, ludu, nek blebee! Prostora za to ostati mu nee; zakon je jak, al' nevolja je jaa. VREVA I PESMA: To divlja vojska sa planina stie, iz uma i dolina, koraa niim zadrana slavei svoga silnog Pana. to niko ne zna, oni znaju i u krug prazan upadaju. PLUTO: Znam dobro vas i vaeg silnog Pana! Pohod je va i smeo i udesan. Znam tajnu koja nije svakom znana,

s potom vas primam u krug ovaj tesan. Neka ih dobra sudba prati! Mogu se zbiti divna uda; ne znaju kud e koraati, nisu ni predvideli kuda. DIVLjA PESMA: Gizdavci, soju napirlitan! Mi samo grubo ii znamo, skok nam je visok, trk nam hitar, tutnjimo kada koraamo. FAUNI: Ko vesela igra zbor fauna igra, u upavoj kosi svak venac nosi; tanano uho zailjeno iz kovrda im viri eno; tup nosi, kopita mesto peta, al' sve to enama ne smeta. Kada ih apom za ples mole, ni najlepe im ne odole. SATIR: Za njima sada satir trka, kozonog, ilav, suv ko drka; i treba da je tako mrav. K6 divojarac s vrha golog voli da gleda naokolo. Kad vazduhom slobode grudi okrepi, ruga se to ljudi dole u dimu i praini ive, i to im radost ini, dok njemu gore, ist i zdrav i miran, pripada svet sav. GNOMI: Malena eta cupka ta, ne vole ii dva po dva; u mahovinu odeveni, s fenjeriima, razdvojeni oni trkaraju po tami i roje se ko svici sami; krstare, na sve strane gmiu, marljivo u kut svaki stiu. Brdskim patuljcima rodbina, znani ko hirurzi planina, visokom gorju krv sisamo, iz punih ila zahvatamo;

metale razne gomilamo i sa Sreno!" se pozdravljamo. To iskren klik je sa dna grudi, jer dragi su nam dobri ljudi. Ali za krau i blud zato mi iznosimo na dan zlato; da dosta gvoa onaj ima to ratom eli propast svima. Ko skri te tri zapovesti, i ostale e s uma smesti. To nije nae ogreenje; stog imajte, ko mi, strpljenje. DIVOVI: Za njih ko divlje ljude znaju na Harcu i u celom kraju; dolaze vrsto, tela naga, divovska im je stara snaga. U desnici im stabla jela, debelo ue oko tela, lie i granje im pregaa: papina garda nije jaa. NIMFE U HORU (okruavaju velikog Pana): Evo i njega! Veliki Pan ko znamen svega sveta je znan. Najvedrije, opkolite ga, lelujnom igrom utolite ga, ozbiljan, dobar je, pa eli da se kraj njega sve veseli. Ispod nebeskog svoda plava on postojan je i ne spava; al' ubor-potoci ga gone, i vetar blag, u san da klone. A dok on preko podne spava, nijedan list ne podrhtava; biljaka zdravi miomir struji kroz vazduh i kroz mir; ni nimfa ne sme bdeti tada: gde stajala je, u san pada. A kad u nenadani as odjekne njegov silni glas ko morski huk, ko groma jek, tad niko ne zna strahu lek, naputa hrabra vojska boj, junak u vrevi drhti toj.

ast onom ko je dostojan nje, koji nas amo dovede sve! DEPUTACIJA GNOMA (vvlikom Panu): Mreica se ruda sjajnih svud kroz procepe protkiva, splet njihovih staza tajnih samo raskovnik otkriva; tu u trogloditskoj tmini dom nam je, kopamo ivo, dokle ti na povrini deli blaga milostivo. Sad pred nama iskrsava izvor udesan, sav zlatan: on nam poklon obeava to pre bee nedohvatan. Da to ostvari si kadar, te ga mora prihvatiti! Svako blago svetu na dar u tvojoj e ruci biti. PLUTO (Glasniku): Nek uzvieni duh se na sputava, gledajmo mirno sve to se deava; ta obino si hrabar kakvog nema. Sad ubrzo se neto grozno sprema; svet i potomstvo to e da poriu; a ti zapisuj verno celu priu. GLASNIK (hvatajui tap, koji Pluto i dalje dri u ruci): Patuljci privode velikoga Pana izvoru iva ognja; iz grotla uvis kljua vrelo pa zatim na dno splasne celo, dokle mu mrano zjapi drelo; al' opet vri od silnog ara. Veliki Pan je sav oaran, U udu uiva od srca, dok pena na sve strane vrca. to onom veruje ko lae? Da bolje vidi, on se sae. Gle, brada mu unutra pada! Ko je ta linost golobrada? Al' on se akom od nas skriva. __ Sad nesrea se silna zbiva: uzlee brada, vatra iva, pali mu grudi, kosu zgara, veselje se u bol pretvara. Svet tri, gasi, al' ne vredi

jer plamen nikoga ne tedi; dok tuku, pljeskaju i skau, vatru raspiruju sve jau; ve cela hrpa maski gori to se sa stihijom tom bori. Al' ta se ovo sada uje, ta jedan drugom dovikuje? O, veno kobna noi, to li ovakvim stradanjem nas skoli! Javie sutra danak beo to niko uti ne bi hteo; no evo, odasvud se ori: Na car" to strada, car" nam gori. Kamo da lana vest je ta! Car gori, a s njim svita sva, prokleta, koja ga navue te granje smolasto obue i smami ga, uz poj i huku, u ovu propast, ovu muku. Mladosti, kad e umeriti veselje svoje preobilno? O, velianstvo, kad e biti razumno kao to si silno? Ve celu umu plamen hvata; palaca, lie gore vatra k tavanici od suvih greda; loar nam preti, opta beda. Prevrila se mera jada, niotkud nema spasa sada. ta od raskoi carske osta? Hrpa pepela za no posta. PLUTO: Dovoljno je maha stravi, neka pomo sad se javi! Sveta palica nek zvekne da zadrhti tle i jekne! Vazduna prostranstva magle nek ispune, pune vlage! U gusta se runa zbijte, isparea, prepokrijte uskomean plamen lud! umno, orno i uborno navaljujte, priguujte, sve gasite i spasite; neka vae rominjanje preobrati u tinjanje

sujetnoga ognja ud! Nek duhove zle to prete arolije osujete. Park

Jutarnje sunce Car, njegova svita, mukarci i ene; Faust i Mefistofeles, dolino i po modi odeveni, ali nv upadljivo; obojica klee. FAUST: Zbog opsena ognjevitih nam strogo ne sudi, care! CAR (mahnuvi im da ustanu): Tih ala elim mnogo. U arku sferu namah sam zaluto, uini mi se skoro da sam Pluton. Gudura kroz no arila se cela od ugljevlja. Iz razliitih drela sukljae bezbroj divljih plamenova zasvoujui sve nas poput krova. Usplamsali su u hram ponajvei, as nastajui a as se gubei. Kroz beskraj plamnih stubova se duga povorka, videh, naroda vijuga ovamo k meni, navire ko reka i klanja mi se, ko od pamtiveka. Sa dvora svog sam mnoge opazio; kao da car sam dadevnjaka bio. MEFISTOFELES: I jesi! Elementi punu vlast priznaju velianstvu i odaju mu ast. Poslunost vatre videe ti oi; u more, gde je ponajbenje, skoi i im na bisernome bude dnu predivan krug rastvorie se tu; tirkizni vali, purpurni po svom rubu, prekrasan podizae dom okolo tebe, sredita. Palate pri svakom e te koraku da prate. I zidovi e sami ivi biti, povitljivi i komeavo-hitri. udovita e morska nov blagi sjaj privui, navalie, al' nee smeti ui. Tu igrae se roj zlatnih adaha,

ajkuli zube gledae bez straha. Ma kol'ko da te na dvoru saleu, od takve time nee videt veu. Al' bie i lepote: Nereide radoznalo e prii da te vide u sveem domu; one mlae udno i oprezno ko ribe, a starije e mudro; Tetida dae, kad sazna za ovo, ruku i usne svom Peleju novom. Pa tad na Olimpu visokom mesto .. . CAR: Preputam tebi vazduno prostranstvo; dovoljno rano taj nas eka presto. MEFISTOFEL ES: A zemlja ve je tvoja, velianstvo! CAR: Kakva te dobra kob dovede samo iz Hiljadu i jedne noi amo? Ako si ko eherezada plodan, najviu hvalu tebi u da odam. Pripravan uvek budi kada na svet se dnevni, to esto biva, zgadim i razgaevim. UPRAVITELj DVORA (brzo ulazi): Presvetli, mislim da u svom ivotu jo ne dojavih sreu i divotu ko ovu sada, pggo me usreava i pred tobom toliko ushiava: isplatili smo sve raune nae, zajazili sve zelenae; lien sam muka, i u raju teko da takvu sreu znaju. VOJSKOVODjA (dolazi brzo za njim): Predujam smo na platu dali, ponovo celu vojsku zbrali, najamnici su opet orni, krmari i devojke zadovoljni. CAR: Kako vam grudi diu lake! Vesela lica a zborana pre! Kako su hitre noge vae! RIZNIAR (pristupa): Njih gtaj, oni izveli su sve! FAUST: Za kancelara izvetaj pristoji. KANCELAR (polako prilazi): Usreie me stari dani moji.

Gle, hartija je sudbonosna ta u dobrobit pretvorila sva zla. (ita.) Nek uje svako koji za to haje: hiljadu kruna ta cedulja staje. A zaloga su za nju pouzdana. blaga po carstvu svuda zakopana. Kad izvadimo ova blaga silna, to naknada e biti izobilna," CAR: Slutim, tu neko strahovito vara. Ko se tu potpisa umesto cara? Zar za taj zloin nije kanjen niko? RIZNIAR: Seti se! Sam to potpisa, koliko noas. Ko Pan odeven tu stajae, kancelar prie, s njim i drutvo nae: S dva-tri poteza pera sebi daj uivanje, a narodu svom raj." Dobie potpis, kad ga ti povue, vetaci, da ga uhiljadostrue. Da padne svakom dobrobit u deo, odjednom niz smo otisnuli ceo, po deset, tri'est, pedeset i sto. Za narod blagodat je bila to. Tvoj grad, pre skoro ubuan do smrti, sad ivnu, svako veselo se vrti! Ime ti i pre za svet radost bee, al' nikad mu se kao sad ne smee. Azbuka cela malo nam sad kae, jer u tom znaku svako biva blaen. CAR: I svako prima to umesto zlata? Vojsci i dvoru slui to ko plata? udim se, ali nita neu rei. UPRAVITELj DVORA: Svi ko da smesta htedoe pobei; rasturie se svud dok ovek trene. Menjanice su irom otvorene, hartiju svaku i srebrom i zlatom isplauju, dodue sa rabatom. U krme tad i kasapnice jure; jedni bi samo da deru i piju, drugi se novom odeom epure. Trgovci seku, a krojai iju. iveo car!" po podrumima dree dok vare, peku, a tanjiri zvee.

MEFISTOFELES: Ko poe sam terasama, videe gde natazdana lepotica ee lepezom paunovom kriju lice; smeka se, motri one ceduljice, te bre nego umno govorei ljubavnu milost moe tako stei. Tu emer-kesa vie nuna nije, listi se lako u grudima krije sa ljubavnim pisamcetom u paru. Smerno ga nosi pop u brevijaru, a vojnik, da bi kretao se lake, rado e pojas ispranjen da pae. Izvini, ako ini se da smelo umanjujem to previsoko delo. FAUST: Bezmerna blaga ova, to rasuta po tlu tvog carstva lee nedirnuta, ne koriste se. Misli ponajire ne mogu da ni deli uokvire bogatstva tog; smeono mata lee i trudi se, no shvatiti to nee; al' duh to gleda duboko i vino veruje bezgraninom bezgranino, MEFISTOFEL ES: Od bisera i zlata hartija je zgodnija: zna ta ima! Ne treba je menjati najpre, moe kol'ko eli za nju da voli i da se veseli. Hoe li metal, menja e ga dati; nema li on, ti kopaj malo. Kad ti otkupe nakit, kad se lii duga pomou tog papira, nee smeti sumnjalo da se vie drsko ruga. Svet e se svii, nee druke hteti. Bie u carstvu sad bez granica dragulja, zlata i novanica. CAR: Hvala vam na toj silnoj dobrobiti; po zasluzi e i nagrada biti. PoEeravam vam sve to je pod tlom, jer pravi ste uvari blagu tom. Nek kopaju a riznice vi znate samo kad za to nareenje date. Sad, upravnici naega bogatstva, vrite sreno svoja dostojanstva,

onde gde s gornjim podzemni se svet spaja u tedar i jedinstven splet! RIZNIAR: Nek nema raspre izme nas i njega! arobnjak mi je najdrai kolega. (Odlazi sa Faustom.) CAR: Dau dar svakom, al' da prizna meni: ta e da ini s poklonom steenim? PA (uzimajui): Veseo, vedar, raspoloen biu. DRUGI PA (isto tako): Lanac i prsten dragoj nabaviu. KOMORNIK (prihvatajui): Najbolje vino piu svaki dan. DRUGI KOMORNIK (isto tako): Za kockicama ve me svrbi dlan. BARON (promislivgii): Njive i zamak svoj u da razduim. DRUGI BARON (isto tako): Ostalom blagu to u da pridruim. CAR: Nadah se, hrabra dela eli svako; al' ko vas zna, proitae vas lako. Vidim ja, i u zlatu i u svili vi ostajete kakvi ste i bili. BUDALA (prilazvi): Dajte i meni tih poklona malo! CAR: Jo iv si? Ta sve propie, budalo. BUDALA: arobne hartijice! E, ba udo! CAR: Ti bi ih samo protraio, ludo. BUDALA: Evo i drutah; ta da inim sada? CAR: Uzmi ih samo! Sve to tebi spada. (Odv.) BUDALA: Pet tisua su kruna pare, bogme! MEFISTOFELES: Zar vaskrsnu, meino na dve noge? BUDALA: esto, al' prvi put na dobit svoju. MEFISTOFE L ES: Tol'ko si srean da si sav u znoju. VUDALA:

A ovo zbilja kao novac vai? MEFISTOFELES: Dobie za to sve to trbuh trai. BUDALA: Mogu da kupim kuu, njive, je li? MEFISTOFELES: Plati pa uzmi to ti srce eli. BUDALA: Zamak sa umom i lovitem? MEFISTOFELES: Da! Bie ti silan plemi, nema ta. BUDALA: Posednik biu jo veeras, vala! (Odv.) MEFISTOFELES (so1is): Ko sumnja jo da umna je budala! Mrana galerija

Faust. Mefistofvles. MEFISTOFELES: to li me vue kroz hodnike tamne? Ta zar se onde ne uiva? Sred dvorske guve je pomamne za varanje i alu zgoda iva! FAUST: Ne priaj! Jo u drevne dane te zabave su tebi bile znane; sad vrpolji se, jer ti ao da re odri to si dao. Mene komornik i upravnik dvora gone, te delovati moram. Car trai da se njemu ovog asa privedu Paris i Helena; uzor svih mukaraca i svih ena eli da gleda ko oblija jasna. Brzo! Re ne smem prekriti tu. MEFISTOFELES: to olako i ludo dade nju? FAUST: Mislio nisi, drue mili, kud nas vetina tvoja vodi; najpre smo ga obogatili, a sada hajd ga razonodi.

MEFISTOFELES: Za tren se nalog ne obavlja taj; jer strmije su stube ove, u najneznaniji si poo kraj, i najzad opet u dug pae tako; ko avet zlata papirnog prizove lako, taj nee i Helenu lako. Tunjavi veci, guavi patuljci, sablasti to je uvek mi pri ruci; al' moje miljenice, mada fine, ne mogu vaiti za heroine. FAUST: Ostavi venu litaniju ovu! U neizvesnost vazda vodi. Svaki as novu smetnju rodi, za svaki lek i nagradu bi novu. Ne treba tol'ko mrmljati i plesti; za tili as ih, znam, moe dovesti. MEFISTOFELES: Od naroda paganskoga se klonim, u sopstvenom su paklu oni; no ima nain. FAUST: Smesta reci sad! MEFISTOFELES: Otkriti viu tajnu nisam rad. Boginja ima to samotno-neme stoluju, a oko njih ne postoji nikakav prostor, a jo manje vreme; o njima re da kae, svak se boji. Majkv se zovu! FAUST (uplaeno): Majke! MEFISTOFEL ES: Strepi? FAUST: Majke! Majke! To zvui udno, ko iz bajke! MEFISTOFELES: I jeste. Za njmh ne zna smrtno stado, a mi im ime ne pominjemo rado. Put k njima ka dnu ponajdubljem tone; ti sam si kriv to trebaju nam one. FAUST: A kuda vodi put?

MEFISTOFELES: Ka predelu besputnom i nepristupnom, na molbu okrutnom i neuslpljivom. Da l' e to moi? Tu nema katanaca niti reza, samoa tebe nosie i jeza. Da l' togod zna o pustonoj samoi? FAUST: Izreke takve ne pominji vie; ovde na kujnu vetiju mirie, na doba davno nestalo u noi. Zar se sa svetom ja ne suoavah? upljost ne uih, upljost ne predavah? Kad razumno kazivah to video sam jasno, protivreje je bilo dvaput glasno; ak sam, da zlobe izbegnem estinu, morao u samou, u divljinu, pa, da ne ivim naputen, sasvim sam, moradoh najzad avolu da se dam. MEFISTOFELES: Ma preplivao pola okeana i s beskrajem se tamo sreo, ipak bi vido vale sa svih strana, ak i kad smrtni strah te obuzeo. Bar neto video bi: vrh dubina zelenog mora jata bi delfina video, Sunce, Mesec, zvezda roj i oblake nad glavom; al' u toj veito praznoj daljini ti nita videti nee, nee korak svoj uti, nit' nai vrsta uporita. FAUST: Ko vrhovni mistagog zbori, to je varao verne neofite svoje; al' obrnuto. alje me u Prazninu da tamo stiem snagu i vetinu; eli od mene da, ko ona maka, kestenje za te iz ugljevlja akam. Hajd, videemo na ta e izai: svemir u u tvom nitavilu nai. MEFISTOFELES: Pre no to ode, moram da te hvalim: avola, vidim, ti upozna lepo. Evo ti ovaj klju. FAUST: Zar tako mali!

MEFISTOFELES: Hvataj ga! Nemoj suditi naslepo! FAUST: Raste u mojoj aci! Blista. sja! MEFISTOFELES: Brzo e znati ta ti dadoh ja! Klju pravo mesto nanjuie; dede za njim! Nek on te k majkama odvede. FAUST (jeei se): Majkama! Re je ta za mene grom! ta je to u njoj strano sluhu mom? MEFISTOFELES: Zato se nove rei tako gnua? Zar eli samo poznato da slua? Nek ne smeta ti nita, ma koliko udno, jer ti na uda ve si sviko. FAUST: U okotavanju ne traim spas, jeza je deo najbolji svih nas; mada nam tupi oseanja svet, pred ogromnim je svako ceptanjem obuzet. MEFISTOFELES: Potoni! Mogu i: uzleti! rei svejedno. Od sveg nastalog pobei mora, u prostor slobodnih oblija! Nestala davno nek te tole bia! Komeaju se ko magla; potoni, zavitlaj kljuem, od sebe ih goni! FAUST (oduevljeno): Od njega nova snaga mi se budi, za veliko se delo ire grudi. MEFISTOFELES: Tronoac arki ugledae tu tada e biti na najdubljem dnu. Uz njegov sjaj e majke opaziti; sedee jedne, druge prolaziti. Oblikovanje, preoblikovanje, venoga smisla veno odranje, oko njih lebde slike svih stvorenja; ne vide nikog osim privienja. Iako strana opasnost tu poeti, mora do onog tronoca dopreti i dotai ga kljuem. Faust odluno i zapovedpiki zamahuje kljuem. MEFISTOFELES (posmatrajui ga): Tako vredi!

K6 verni sluga on e da te sledi; mirno e sii, sreno se uzneti natrag, pre no to neka to primeti. Kad ga donese amo, ti e moi junaka i junakinju iz noi prizvati, kao prvi koji smede da ovo delo veliko izvede. Iz tamjanskih e tada isparenja magijom nii boanska stvorenja. FAUST: A sad? MEFISTOFELES: Sad stremi nanie! Potoni lupivi nogom, tako i izroni. Faust lupi nogom i potone. MEFISTOFELES: Samo da klju mu pomo ne uskrati! Radoznao sam da l' e da se vrati. Jarko osvetljene dvorane

Car i kneevi. Dvorani promiu tamo-amo . KOMORNIK Jo ste nam duni prizor privienja; brzo, dok jo je u cara strpljenja. UPRAVITELj DVORA: Upravo pita vladar milostivi; ne oklevajte, da vas ne okrivi! MEFISTOFELES: Pa moj drug ode toga radi; on dobro zna ta valja da se radi, pa dela skriven sred tiine; posebna tu se trae pregalatva: za blago i lepotu vam vetine najvie treba mudrakog arobnjatva. UPRAVITELj DVORA: Ne tiu me se arolije te; car eli da sve svrite to pre. BLONDINA (Mefistofvlesu): Gospodine! Sad lice mi je isto, ali u gadno leto nije isto! Tad bezbroj pega mrkih i crvenih, na jed moj, ospe belu kou meni. Znate li leka?

MEFISTOFELES: teta! Takva ena u maju kao panterka arena! Tu ablja ikra i jezici vrede o utapu kad brino se procede i o mladini namau se nee nijedne mrlje biti u prolee. BRINETA: Jedva vam prioh od laskavog sveta! Za lek vas molim! Promrzla mi noga pri igri i pri koraanju smeta; i kad se klanjam nespretna sam stoga. MEFISTOFELES: Dozvol'te da vas takne moja noga. BRINETA: Pa tako rade zaljubljeni samo. MEFISTOFE LES: Moj dodir vie znai, mlada damo! Klin klinom ma od ega bolovao ovek, to istim tim se lei, znajte. Priite! Panja! Al' ne uzvraajte. BRINETA (vine): Ah! Pee! Vi me udariste, jao, kopitom konjskim, kanda. MEFISTOFELES: Lek sam dao. Igrati moe sad kol'ko ti volja, gurkati nogom dragog ispod stola. DAMA (probijajui se): Propustite me! Bolovi me gue, kljuaju, riju na dnu moje due; do jue mi se kleo sada nee, sa drugom brblja, lea mi okree. MEFISTOFELES: Teko je to, al' sluaj me u svemu: polako s lea priunjaj se njemu, uzmi taj ugljen, pa mu tad prevuci crtu niz plea, rame, il' po ruci; kajanje on u srcu osetie. Progutaj smesta ugljen, ali niti vina nit' vode ne sme uz to piti; on ti pred kuom ve veeras bie. DAMA: Da nije otrov? MEFISTOFELES (ljutito): Potovanja, eno!

Ovakav ugljen retko vidi oko; s lomae to je pare pokupljeno koju smo nekad darali estoko. PA: Volim je, ali ne mogu do nje. MEFISTOFELES (u stranu): Ve ne znam kog bih sasluao pre. (Pac) Nije sva srea kod mladih; u ena zrelijih vea bie vaa cena. (Drugi se tiskaju oko njega.) Sve novi! Moram s istinom na kraju najgorim sredstvom u tom poloaju pomoi sebi, jer e zlo me snai. O, majke, dajte Faustu izai! (Osvrui se.) Svee ve gore u dvorani tmurno, ceo se dvor najednom krete urno. Dolino, vidim, prate jedni druge kroz galerije i hodnike duge. K vitekoj idu starodrevnoj sali, al' da ih primi, taj je prostor mali. Po zidovima svud ilimi vise, oklopi krase kutove i nie. Ne treba ovde da se basme zbore; duhovi sami tu e da se stvore. Viteka dvorana

Mutno osvetljenje Car i dvorani su upravo uli. GLASNIK: Zadatak moj da radnju navetavam kvari mi tajno duhova vrljanje; zalud se trudim ja da objanjavam razumom ovo zbrkano delanje. Naslonjae su tu ve prinesene; gospodar na kraj samog zida seda; odatle moe bojeve uvene po volji na tapetama da gleda. Svi sede: car, pa dvorani u krug, pred njima klupa krcatih niz dug; u kutu, dok as sablasni odbija, draga se k dragom u tmini privija. I tako, poto svi naoe mesta,

spremno je sve; nek dusi dou smesta! (Trube.) ASTROLOG: Nek pone drama odmah! Na car dade naredbu da zid svaki sada padne! Prepreka nema pred magijom vie. ilima nesta, ko da isparie; zid puca, rastvara se, rui, pada; duboka pozornica tu se javlja, neki nas sjaj tajanstven ozarava i ja na proscenijum stupam sada. MEFISTOFELES (iskrsavajui iz suflernice): Ko apta, mislim, biu svima mio; to avolov je zanat vazda bio. (Astrologu.) Zvezdanih staza takt da prati ume, apat e moj majstorski da razume. ASTROLOG: udesnom silom javlja se pred nama ggroelje starog masivnoga hrama. Ko Atlas, koji nebo nosio je, u nizovima stubovi tu stoje; dosta su za to stenovito breme i dva bi zgrade ponela goleme. ARHITEKT: Antiki stil je nezgrapan i trom, preteak nije po ukusu mom! to grubo je, to zovu plemenitim. Ja volim kad u nebo streme viti stubovi, svaki iljat luk kad hita, krepei duh na, pravo do zenita. ASTROLOG: Potujte zvezda sticaj, ase svete! Magina re nek razum vam oplete; no zato neka fantazija smela posvuda krene. to vam bee elja gledajte sada! Nemoguno to je, a uprav zato verodostojno je. Faust iskrsava na drugoj strani proscenijuma. ASTROLOG: U rasi, s vencem, udotvorac slavan to zapoe sad evo dovrava. S njim iz dubina tronoac se die, tamjana miris oseam sve blie. Vrlo e delo on da blagosilja; odsad e biti sree i obilja. FAUST (vvlianstvenim tonom): O, majke, koje stolujete drevne,

veito same, a ipak druevne, u bezmeu! Oko vas su se svile ivota slike, neive a ile. to nekad bee, sjajno neizreno, kree se tu; jer eli da je veno. I vi to delite, o vinje moi, pod ador dana ili pod svod noi. Pa jedne mili tok ivota grli, a k drugima arobnjak smeli hrli i svakom prua tedro, pun uzdanja, eljenih uda divna prikazanja. ASTROLOG: Kadionicu arki klju dodirnu, a magla se prostorijom rasplinu; svud lrodire, ko oblak se talasa, iri se, grudva, cepa i belasa. A sada evo ta duhovi mogu! Muzikom bruji bat njihovih nogu. Iz zvukova se lakih neto lije, hodei tvore same melodije. Trup stuba zvoni, pa i triglif sam: reko bih ak da peva ceo hram. Iz vela magle, dok muzika jaa, po taktu mladi lep k nama koraa. Sa svojom priom ja bih ovde stao: ko Parisa umilnog ne bi znao! DAMA: to blista snaga mladika estoka! DRUGA DAMA: K6 breskva on je, svea, puna soka! TREA DAMA: Te izvijene, nabubrele usne! ETVRTA DAMA: Iz te bi kupe elela da kusne? PETA DAMA: Lep je, al' da je i finiji malo. ESTA DAMA: Do okretnosti nije mu ba stalo. VITEZ: On ne na princa nego na pastira nalik je; nita od dvorskih manira. DRUGI VITEZ: Ovako polunag je lep ko lue; al' videemo kad oklop navue! DAMA: On seda, neno. prijatno.

VITEZ: Na krilo da posadi vas, drago bi kam bilo? DRUGA DAMA: Nad glavu die ruku graciozno. KOMORNIK: Mislim da to je prostaki i grozno! DAMA: Mukarci svemu nau manu lako. KOMORNIK: Zar da pred carem protee se tako! DAMA: On glumi samo! Misli da je sam. KOMORNIK: Glumac na dvoru neka zna za sram. DAMA: Lepotan klonu u naruje sna. KOMORNIK: Ve hre; prirodan je, nema ta. MLADA DAMA (ushieno): ta to uz tamjan amo provejava i samo srce meni osveava? STARIJA DAMA: Zbilja! U duu sladak daak piri od njega! NAJSTARIJA DAMA: Cvee rastenja to miri, kao da ambrozija iz mladia sve kropi slau njegovoga bia. Pojavljujv se Hvlena. MEFISTOFELES: To li je ona! Biu miran tu; lepa je, ali ne marim za nju. ASTROLOG: Priznajem asno, za me vie posla sad nema. Jer lepotica je dola! Da imam ognjen jezik, ne bih znao kako bih tu lepotu opevao! Gubi se ko joj lik ugleda mio, a ija bee, presrean je bio. FAUST: Imam li oi jo? Lepota iva da l' se to duom ko vrelo razliva? Sa stravinog se puta vraam blaen. Nitavan bee svet mi, neistraen! A sad je, otkad svetenik sam, sjajan,

poeljan, sad tek zasnovan i trajan! ivotom nek se vie ne zapajam ako me ikad to od tebe otme! Skladnostasje to nekad me uzbudi, arobnim odrazom sveg sludi, tek penast lik je bilo te krasote! Za tebe sva je moja strast, sve sile, svi moji damari i ile, izbezumljeni, samo tebe vole. MEFISTOFELES (iz suflernice): Priberi se! Ne ispadaj iz role! STARIJA DAMA: Visoka, skladna, al' joj glava mala. MLADjA DAMA: Ima l' to grublje od njenih stopala? DIPLOMAT: Kneganje takve viah irom sveta; lepa je, mislim, od glave do peta. DVORANIN: Lukavo-krotko pred zaspalim staje. DAMA: Kraj mladog, istog lika runa sva je! PESNIK: Lepota njezina ga ozarava. DAMA: Ekdimi->n i Luna! Slika prava! PESNIK: Boginja neno u ovaj se mah sae da pije s usana mu dah! Poljubac! Kakva zavist me proima! DUENA: E, to je preko jego! Zar pred svima? FAUST: Deaku takvu milost! MEFISTOFELES: Ne govori! to avet eli, ono nek i tvori! DVORANIN: Odmakla se; on budi se iz sna. DAMA: Osvrnula se! Ta znala sam ja. DVORANIN: udi se! Zbilja. udo mu se zbiva. DAMA: Al' za nju nije; gleda i uiva. DVORANIN:

Okrenula se; smerno mu pristupi. DAMA: Sada bi da ga pouava htela; u tom su, bogme, svi mukarci glupi: on misli da je prvi kog je srela. VITEZ: Ne korite je! Velianstvena je! DAMA: Prostaka razvratnica, nego ta je! PA: Pored nje koji tren i meni da je! DVORANIN: Ko ne bi da ga splie takva mrea? DAMA: U mnogo ruku ovaj dragulj lea, i pozlata otrcala se dosta. DRUGA DAMA: Nevaljala sa deset leta posta. Svi se, kad mogu, ponajboljim krepe; ja lino sam za te ostatke lepe. NAUNIK: Vidim je jasno, al' priznati treba: da li je prava, tu se ja kolebam. Prisustvo lako sve uveliava, u napisanom sigurnost je prava. Pa itam: svi Trojanci brada sedih drahu za nju da iznimno vredi. E, to se slae savreno: mada mlad nisam, ona svia mi se sada. ASTROLOG: Ne deak, nego junak postojani grli je; ona ne sme da se brani. Krepkom je rukom uvis die malo; da l' otima je? FAUST: O, drska budalo! Sluaj me! Stani! Pretera! Zar sme? MEFISTOFEL ES: Pa ti si sam vinovnik itre te. ASTROLOG: Trenutak samo! Posle ove scene nazvau komad: Otmica Helenv. FAUST: Otmica! Ta zar mene ovde nema? Zar jo u ruci klju ne drim, gle! Kroz kr i vale i prostranstva nema

on me na vrsto doveo je tle. Tu stadoh, gde je stvarnost i gde smem ko duh sa duhovima da se prem, dvostruko carstvo silno da pripremam. Pre dalek, sad je preda mnom njen lik! Spau je, moja dvostruko e biti. Smelo! O, majke, usliite moj krik! Ko spozna nju, ne sme je ostaviti. ASTROLOG: Fauste! Ne to! Pokretom je naglim hvata, a ona ili ve u magli. Ispruio je klju i dotakao mladia! Teko nama! Pomo! Jao! (Eksplozija. Faust lei na podu. Duhovi se rasplinjavaju u magli.) MEFISTOFELES (diui Fausta pa rse): Eto vam! Najzad i avolu teti kad se budalom nekom optereti. (Mrak, opta vreva.) DRUGI IN

Visoko zasvoena, tesna GOTSKA SOBA, nekada Faustova, nepromenjena. Mefistofeles izlazi iza zavese. Dok je on zadie i osvre se, vidi se Faust kako leki na starinskom krevetu.

MEFISTOFELES: Lezi tu sputan, stvore kleti, u neraskidljive ljubavne uze! Kome Helena mo pokreta uze, taj teko moe da se opameti. (Osvrui se.) Kanda je ovde sve unutra nepromenjeno i na broju sve: arena okna malo vie mutna, pauine je vie nego pre; hartija uta, mastilo sasueno; al' sve je jo na mestu svom; pa ak i pera tamo eno kojim se potpisa Faust na ugovoru mom. Jest! Jo tu u dralji ami kapljica krvi koju mu izmamih.

I najvei bi kolekcionari crkli da dou do ovakve stvari. A ono staro krzno u budaku sea me kako nekad sam deaku priao kerefeke, koje su, moda, hrana mladiu sve do ovih dana. Zaista mi se elja budi da uzmem topli plat taj, pa u njemu da kao docent busam se u grudi kako sam uvek u pravu, i u svemu. U tako neto uenjak se razume, a avo to ve odavno ne ume. (Skida krzno i trese ga; izleu popci, bubice i moljci.) HOR INSEKATA: Na stari gazdo, dobro nam doao u dom svoj! Mi lebdimo i zujimo, i zna te ve sav roj. Jedno po jedno tiho si ti zaeo sve nas; a gle sad vrve hiljade i pevaju u glas. U grudima se dobro skri potuljen vragolan; iz krzna pre e vakice izmileti na dan. MEFISTOFEL ES: Kako me svet taj mladi radosno iznenadi! Sej samo, pa e vreme da nagradi. Da jo protresem dva-tri puta, pa e jo neki izleteti iz kaputa. Svud ukrug, mili, kolo razavijte, u sto hiljada kutova se skrijte! Onde gde stare kutijice stoje, ovde u pergamentu smee boje, u rbinama lonaca i sprava, u dupljama mrtvakih onih glava. U takvom kru, memli, lomu, bubice vazda u svom su pravom domu. (Uvlai se u krzno.) Hajd, opet prekrij mi ramena! Gazda sam, kao u stara vremena. Al' nita mi ne vredi to nazvanje; ima l' tu kog da oda mi priznanje? (Povlai zvono, koje se oglasi gromkim, prodornim zvukom, tako da se prostorije zatresu i vrata pootvaraju.)

FAMULUS (teturajui niz dugaak mraan hodnik): Kakav tutanj! Kakva strava! Svod i zid se iskrivljava; kroz prozore to trepere vidim: munja nebom dere; patos zjapi, a sa vrha sipi kre i sve se krha; vrata, vrsto zaipljena, udom su raspeaena. Gle! Tu neki din ogrnb Faustovo staro runo! Kako mae! Okom treca! Pred njim koleno mi kleca. Da pobegnem? Il' da stojim? Ah, za ivot svoj se bojim! MEFISTOFELES (domahuje mu): Uite, prijatelju! Ta vi ste Nikodemus. FAMULUS: Tako je, uzvieni gospodine. Ogetiz MEFISTOFELES: Neka to! FAMULUS: to me znate, to me veseli jako! MEFISTOFELES: Znam, znam, u godinama, a student svejednako, starino asna! Pa i ovek uen studira stalno, jer ne moe druke. Ovako kuu od karata ljudi svud grade za se, i mue se onoliko; al' zaman i duh najvei se trudi: nju ne sagradi do kraja jo niko. Al' va je gazda potkovan u svemu, va doktor Vagner plemeniti; malo e danas ljudi biti da nisu sluali o njemu! U naunome svetu on je prvi, na okupu ga sam on odrava, svakoga dana mudrost umnoava. A oko njega, eljna znanja, vrvi gomila slualaca svakog dana. S katedre blista kao lua; njemu je mo, ko svetom Petru, dana nizine i visine da otkljua. Svaija slava u zasenak pada ispred njegove misli plamne; i Faustovo ime ak potamne,

on jedini je pronalaza sada. FAMULUS: Izvin'te, gospodaru, ako kaem da se u tome sa vama ne slaem: reima takvim nema mesta; jer on je sasvim skroman u sutini. Otkako nepojamno nesta veliki onaj mu, on ne zna ta da ini; za njegov povratak on stalno moli Boga, utehu i spasenje oekuje od toga. Doktora Fausta radna soba eka svog starog gospodara jo nedirnuta, ko u davno doba. Jedva i sam sa strahom je otvarah. Kako se ovo zvezde sustekoe? K6 da se svaki zid od straha srui; dovraci zadrhtae, reze sve ispadoe, inae amo ne biste ni uli. MEFISTOFELES: A gde se sad taj ovek skri? Nek doe! K njemu vodite me vi! FAMULUS: Ah, ne znam da l' bih prekriti mogo zabranu koju izree mi strogo. Mesecima, svog krupnog dela radi, u kajdubljoj tiini radi. Najneniji od sviju naunika sada je pravog umurdije slika: i nos i ui nagaravio, od duvanja mu pogled zakrvavio; tako se svakog trena pati; a zveket kleta ko muzika ga prati. MEFISTOFELES: A to mi pristup ne bi dao? Ja bih mu sreu upravo ubrzao. (Famulus odlazi, Mefistofeles dostojanstveno seda.) Samo to ovde se posadih, a jedan znani gost ve hrli otpozadi. al' ovog puta on je od novaka; bie mu drskost bezgranino jaka. BAKALAUREUS (dojurivi kroz hodnik): Sva se vrata otvorie! E, pa nadam se da vie nee ovek iv u tami i u memli da zaami kao mrtvac, usred tmine

od ivota ak da gine. Sve se ljulja, kua tone, zidovi se kraju klone; ako to pre ne izaem, smrt pod krem u da naem. Izuzetno ja sam smeo, ali dalje ne bih hteo. Tu od znanja slaba vajda! Leta prooe od kada dooh, plaljiv i potiten, da nauke tu upiem; verovo sam bradonjama, krepila me prazna slama! Lagahu iz starodrevnih knjiga, toboe uevni; nisu u to verovali, no mi samo ivot krali. Ali gle! U polutami jo tu jedan od njih ami! Sad u udu diem vee: umotan u krzno smee, on jo sedi tu sred knjiga ba kao to ostavih ga! Bee spretai, nema ta, kad jo ne shvatah ga ja; al' to danas ne pomae. Hajde da mu se pokaem! Ako vas, stari gospodine, Bog ne obli mutnim valom Lete svega, ako vam glavu elavu ne smuti, s priznanjem aka pogledajte svog koji ee amo ka vama uputi, osloboen svih akademskih stega. Vi ste jo kakvog odonda vas poznajem; a ja promenjen pred vas stajem. MEFISTOFELES: Milo mi to vas opet mogu sresti. Jo onda sam vas poeo da cenim. Po gusenici ve i pokretima njego zna kakav lep e leptir se izvesti. Kovrde, ipke, svileno odelo, u tom ko pravo uivaste dete perin, pak, niste nosili, zacelo? a sasvim potkueni sad idete. Vi izgledate valjan, rezolutan; nemojte samo biti apsolutan.

BAKALAUREUS: Gospodine moj stari! Ovo je stara soba; al' setite se duha novog doba, pa se okan'te dvosmislenih pria; sad uvamo se dobro takvih ia. Naivnog zavitlavaste mladia bez napora i bez vetine; al' danas nigde to ne smeju da ine. MEFISTOFELES: Kad istinu im obznanjuje istu, ne mare za nju utokljunci kusi; al' posle mnogo leta, kad nju istu svak od njih grubo na koi iskusi, misle da to u njinoj nie upi, pa uitelje grde da su glupi. BAKALAUREUS: Hulje to moda! Ima l' ue kog da istinu nam svu u lice kae? as malo skrati, as doda od svog, as smrtno strog, a as se prenemae. MEFISTOFELES: Za uenje vam treba vreme silno; a stalo vam je, vidim, da vi uite druge. Zacelo, kroz sve ove zime duge iskustvo nakupiste izobilno? BAKALAUREUS: Iskustvo! Prah i pena, nego ta! I s duhom nije ravnopravno! Priznajte: to se znalo ve odavno, uopte nije vredno da se zna! MEFISTOFELES (nakon pauze); Ve dugo miljah da sam glup, a sad se sebi inim zaista bljutav i tup. BAKALAUREUS: Divno! Razbora pravog eto: Prvi ste starac razuman kog sretoh! MEFISTOFELES: Za zlatom tragah preko sveta cela, a jedino ugljevlje grozno skupljah. BAKALAUREUS: Priznajte, vaa lobanja i ela ne vrede vie nego ona uplja! MEFISTOFELES (dobroudno): Od vreanja ti nema igre drae? BAKALAUREUS: Kada je Nemac utiv, on tad lae.

MEFISTOFELES (koji se na svojoj stolici sa tokovima sve vie pribliavao proscenijumu, obraa se parteru): Ovde mi vazduh i svetlost skoro nesta. Nai u, valjda, meu vama mesta? BAKALAUREUS: Ko nije vie nita, a sujetno bi hteo da bude neto jo, za ludnicu je zreo. Krv je pokreta celog ljudskog bia, a gde je ivlja nego u mladia? Tu sveom snagom to se ne odmara nov ivot ona od ivota stvara. Sve vri, sve kljua, puca sve od zdravlja, sve slabo pada, sve se krepko javlja. Dok mi ve pola osvojismo sveta, ta postigoste vi? Sve vama smeta, smiljate, sanjarite, pa sa stravom odbacujete to vam krui glavom. Dabome! Starost groznica je kleta, ledena beda to bubica je puna; ko god navri tri'est leta nek se u ive ne rauna. Najbolje vam je: krepajte na vreme. MEFISTOFELES: Na takve rei i avoli neme. BAKALAUREUS: Ako ne elim, avola ne sme biti. MEFISTOFELES (u stranu): E, ekaj, avo e ti stupicu postaviti. BAKALAUREUS: Ovo je omladine dunost sveta! Dok ga ne stvorih, i ne bee sveta; izvadih Sunce iz dubokog mora; zavitlah Mesec da leti preko gora; tad okiti se dan svud ispred mene, sva Zemlja procveta mi, zazelene; na moj se jedan mig, te prve noi, razavi zvezda sjaj u svoj punoi. Ko li, sem mene, sve mee uniti i filistarsku misao to titi? Slobodan idem, ko to duh mi zbori, za svetlom koje u biu mi gori i hitro hodim, due opijene, gledaju sjaj, dok mrak je iza mene. (Ode.) MEFISTOFELES: Putuj, originale glave uplje! A da zna, vrlo uvreen bi bio:

nema te misli, pametne il' glupe, o kojoj neki predak ve nije promislio! Ali ni ovo nas ne ugroava; godina-dve, i bie druke sve: ma kako da se ira izmotava, na kraju vino postane od nje. (Mlaim gledaocima u parteru, koji ne aplaudiraju.) Dok priam, vi ste hladni; nita zato, to u vam, dobra deco, progledati; avo je prastar pomislite na to; nek ostari ko hoe da ga shvatm! LABORATORIJA

srvdnjovekovnog izgleda; glomazni, grubi aparati za fantastine svrhe. VAGNER (za ognjitem): aavi zidovi trepere od zvona koje jei besno; jo dugo potrajati nee oekivanje neizvesno. Ve svetlost se kroz tamu kree: ve na dnu boice se ari ugljevlje ivo, laki plamen ko najdivniji alem-kamen munjama pomrinu zari. Svetlost se beliasta die, ah, da je sad zadrim samo! Boe, to vrata kripe tamo? MEFISTOFELES (ulazei): Sa sreom! Prijatelj vam stie. VAGNER (bojaljivo): Dobro mi doli u zvezdani as! (Tiho.) Al' obuzdajte dah i glas! Zbiva se neto emu nema para. MEFISTOFELES (tie): A ta to? VAGNER (tie): Jedan ovek sad se stvara. MEFISTOFELES: ovek? A koji zaljubljeni par zatvoriste u ovaj dim i ar? VAGNER: Ma otkud! Moda s kojom su se ljudi

plodili dosad smeh u nama budi. Tanana taka iz koje navirae ivot do sada, i snaga iz nae due, to davae i uzimae, naumna samu sebe da oznai, da najpre blisko, pa tue privlai lieia sad je svoga dostojanstva; ivotinja nek tera ta poganstva, al' ovek, sa svim silnim darovima, istije, vie poreklo nek ima. (Okrenut ognjitu.) Gledajte! Sija! Sad zbilja ima nade da e, kad mnoge tvari se ugrade i smeaju jer smesa sve tu ini i ljudska tvar se polako komponira, i glinom u retorti izolira i kako treba destilira nastati slavno delo u tiini. (Ponovo okrenut ognjitu.) Stvara se! Ve se bistri masa! Izvesnost vea svakog asa! to ko prirodnu tajnu veliali smo pre, sad putem uma mi kuamo smelo, i to je bilo organsko u nje, kod nas se javlja ko kristalno delo. MEFISTOFELES: Ko dugo ivi, nagleda se svega, na svetu nita novo ne nastaje za njega; odavno ve, dok zemljom bludih, posmatrah mnogo kristalisanih ljudi. VAGNER (koji je dotle neprestano paljivo gledao boicu): Narasta, bubri, jarko gori, za tili as e da se stvori! Veliki naum spoetka lud izgleda; al' sluaj bie od sada iskljuen, pa e ovakav mozak prvog reda i mislilac da gradi ubudue. (Ushieno gleda boicu.) Odzvanja staklo od umilne sile, muti se, bistri; omanuti nee! Vidim, uz pokrete se mile tu ljubak oveuljak kree. Trae l' to vie svet i ljudski duh? Jer tajna belodana tu je: loklonite tom zvuku sluh i on e kao glas i jezik da se uje.

HOMUNKUL (iz fiole, Vagneru): Tatice, kako si mi? To ba ne bee lako! Hajd, na grudi me neno privini ko svog sina! 16880] Al' ne prejako, da ne prsne staklo. Ovo je stvari osobina: prirodnom ni sav svemir nije dosta; a skuen prostor trai sve to vetaki posta. (Mefistofelesu.) I ti si ovde, roae pun ala? U pravi as! E, ba ti hvala. Dobra te sudba ovamo dovela; poto postojim, moram i da delam. Smesta bmh hteo posla da se latim; uz tvoju vinost napor u da skratim. VAGNER: Jo samo jednu re! Dosad se patih, jer odgovor na pitanja svi trae. Na primer samo: niko jo da shvati kako se dua s telom lepo slae, vrsto se dre, kao da ne kane nikad se jedno s drugim rastajati a ipak stalno jedno drugom dane zagoravaju. Zatim MEFISTOFELES: Stoj! Problem je zanimljiviji za mene: to se ne trpe mukarci i ene? To nikad ne zna, prijatelju moj. Tu ima posla, to ba mali trai. HOMUNKUL: ta treba? MEFISTOFELES (pokazujui na vrata sa stranv): Ovde talenat pokai! VAGNER (neprestano gledajui u fiolu): Zbilja si ponajljupkije deae! (Vrata sa strane se otvaraju, vidi se Faust opruen na leaju.) HOMUNKUL (zaueno): Znaajno! (Fiola isklizne iz Vagnerovih ruku, lebdi iznad Fausta i osvetljava ga.) Lepo drutvo! Bistra voda u gustom lugu; ene to se svlae, prelepe! divna i sve lepa zgoda. Al' jedna likom blistavim odskae, od herojskog je il' boanskog roda. U providnu vedrinu ona stupa,

rashlaujui ar ivota mio kristalnim valom to je obgrlio i plemenito njeno telo kupa. Al' kakav lepet krila i nemirno pljuskanje mreka zrcalo prozirno? Devojke bee, strah ih hvata, vriska; kraljica uva jedina spokojstvo i gleda s gordim, enskim zadovoljstvom labueg kneza kako joj se stiska uz kolena, navaljuju, al' pitom. I kao da se navikava pri tom. Ali najednom gusta magla krije prizor od koga lepeg bilo nije. MEFISTOFELES: Bogami, veze bajke govorei! Ni manje derle, ni fantasta vei. Ne vidim nita HOMUNKUL: Verujem. Pa gde bi slobodan pogled mogo biti tebi, u doba magle odraslom severnjaku, u vitekom i popovskome mraku! Tebi je samo pomrina dom. (Obazirui se.) Kamenje mrano, memljivo i gadno, vijuge, iljci lukova, sve jadno! Ako se ovaj iz sna prene sada, umree smesta eto novog jada. Labude, vrela, lepotice gole slutnjom je ugledao u svom snu; pa kako bi da privikne se tu! ak i ja, prilagodljiv ponajbolje, tu jedva izdravam, kraj sve volje. Napolje s njim sad! MEFISTOFELES: Taj mi ishod godi. HOMUNKUL: U bitku ratniku naredi, a devojku u kolo vodi, pa e sve divno da se sredi. Klasina no Valpurgina se svetkuje ba u ove ase; najbolja zgoda da se on nae u elementu svom. MEFISTOFELES: Jo nita ne uh ja o tom. HOMUNKUL:

A otkud vesti te do vas da svrate? Za aveti romantine vi znate jedino, ali aveti se prave moraju i ko klasine da jave. MEFMSTOFELES: A kuda vodi put? Na vrh kog brega? Ve mi se gadi od antikih kolega. HOMUNKUL: Severozapad tvoj je zabran mili, Satano; al' sad jedriemo ili na jugoistok drveem obrubljen tu Penej tee, pun zaliva sveih, a u planini, u klanac udubljen, stari i novi Farsal lei. MEFISTOFELES: Ah, mani sva ta klanja neprestana izmeu roblja i tirana! Ve mi se smui; im zavre to, poinju ispoetka staro zlo; ne vide da ih samo zavitlava Asmodej, sila pokretaka prava. Bore se, vele, svi zarad slobode; kad pogleda, to rob se s robom bode. HOMUNKUL: Ne diraj ljudske ratoborne udi; svako se mora kako zna da titi, jedino tako sazrevaju ljudi. Al' kako e nam ovaj ozdraviti? Ima li sredstva, ovde ih primeni, a ne moe li, sve prepusti meni. MEFISTOFELES: S Brokena tota pogodno bih znao, al' pred paganskim rezama sam stao. Grci ne behu nikad bogzna ta! Al' igrom ula mame srca sva, zaslepljena, u veseo greh burni; za nae svi e rei da su tmurni. A sada, ta? HOMUNKUL: Ti bistar si inae; pa valjda neto vetice ti znae tesalske to ti nee biti krivo. MEFISTOFELES (poudno): Tesalske! Krasno! O biima tmm odavno sam se raspitivo. Iz noi u no da pored njih bdim,

u tome ne bih, verujem, uivb; ali da svratim, probam HOMUNKUL: Plat mi daj, pa viteza da ogrnemo njim! To krpe e vas ko i dosad, mnim, poneti skupa u daleki kraj; ja u svetleti napred. VAGNER (bojaljivo): A ja? HOMUNKUL: Stari, ovde e vane obavljati stvari. Razavijaj pradrevne pergamente, ivotne brino skupljaj elemente i sklapaj ih, ko to u knjizi pie, misli na ta, na kako jo i vie. Da proem sveta parence, a potom nai u, valjda, takicu nad jotom. Tad cilj e biti postignut golemi; zasluio je ko ovako stremi zdrav ivot dug, ast, zlato, veliinu, a moda i nauku i vrlinu. Zbogom! VAGNER (alosno): Pa zbogom! Srce mi se kida. Strepim, ve neu videti te nigda. MEFISTOFELES: Sad brzo k Peneju, po tami! Roae mladi, silan si mi ti! (AA zre&agogez.) Na kraju zavisimo svi od bia koja stvorili smo sami. KLASINA VALPURGINA NO

Farsalska polja Mrak ERIHTO: Na ove noi svetkovinu jezivu ja, turobna Erihto, evo dolazim; ne tako gadna ko to zlobni pesnici izobilno me grde ... Stati ne znaju

u pokudi i hvali ... Ve mi dolja sva belasa se od vala sivog adorja, ko one brine, grozne noi paslika. Koliko puta ovo ve se ponavlja! I u svu venost jo e se ponavljati... Nijedan ovek drugog rado ne gleda; ko snagom stekne carstvo, snano vlada njim. Jer svaki onaj koji ne zna svojim Ja da upravlja, nad susedovom voljom bi i odve rado upravljao oholo ... Al' ovde veliki je primer izvojten za silu to suprotstavlja se silnijem i za to kako mili, hiljadocvetni slobode venac kida se, a lovor krut sad oko glave vladarske se obvija. Tu Magnus snivae da mo mu procveta, a onde Cezar bdio je, kolebljivi jeziak motre! Oni e se poneti. A svet ve zna ko uspeh je poluio. Rumene vatre straarske se are svud; krv prosuta odbleskuje, njom die tle, i primamljena nonim sjajem udesnim predanja helenskih se skuplja legija. Kraj vatara leluja, ili udobno tu sedi drevnih dana lik bajkoviti.. . Iako nepun, blistav Mesec die se i blag sjaj lije svuda; privid atora iezava, i vatre gore plavkasto. Al' kakav li je to meteor nenadan? Sav blistav, loptu telesnu obasjava. Tu slutim ivot. Meni se ne prilii da pribliim se ivome, kom tetna sam; lo glas bih stekla, ne videvi koristi. Ve sputa se. Da smotreno se sklonim ja! (Udaljuje se.) (Vazduni putnici u visini.) HOMUNKUL: Iznad stravnih plamenova obleem jo jedan krug; sablasna je slika ova koju prua do i lug. MEFISTOFELES: Ko kroz prozor na Severu vidim, kroz sav kr i lom, gadne aveti: tu, veruj, meni je ko onde dom.

HOMUNKUL: Gle, trkljasta neka ena grabi tamo sve u kas. MEFISTOFELES: Ba je dobro uplaena; u vazduhu vide nas. HOMUNKUL: Neka je! Ti sad na zemlju viteza poloi svog da oivi; ivot njemu sred carstva je bajki tog. FAUST (dodirnuvi tle): A gde je ona? HOMUNKUL: Ne bih mogo znati, al' neko e nam tu odgovor dati. Hajd, pre no to se dan probudi, trai, i ognjeva se dri; ko se ka majkama usudi, nema ta vie da izdri. MEFISTOFELES: I mene ovde eka ar; al' mislim, najbolja je stvar da svako izme plamenova zae i svoju pustolovinu da nae. A da bismo se opet zbrali, svetiljkom ti zazvoni, mali. HOMUNKUL: Nek samo seva, zvei svuda. (Staklo tutnji i silno zasvetli.) Napred u nova divna uda! FAUST (sam): Gde li je ona? Sad ne pitaj dalje! ... Ne samo gruda to drae je tu, il' talas to je zapljuskivo nju, ve mi i vazduh njezin govor alje. Evo, ko udom, sred Grke sam svete! Osetih odmah tle na koje sleteh. im, uspavanog, duh me nov proari, ustah, u dui kao Antej stari. Makar tu stvari najudnije sreo, pretraiu lavirint plamni ceo. (Udaljuje sv.)

Na gornjem Peneju

MEFISTOFELES (njukajui unaokolo): Dokle kroz ove vatrice krstarim, sve manje tu sam; gotovo sve golo, tek poneki u kouljama starim: bestidno sfingi i grifona kolo kovrdavo i krilato, to spreda i otpozadi oko gleda ... I mi smo s nepristojnosti uveni, al' je antika odve iva meni; to treba novim premazati duhom i odenuti u pomodno ruho .. . Ba gadan svet! Al' nije mi na ino, ko nov gost moram pozdraviti fino ... Sa sreom, lepojke i vi, mudri gruboni! GRIFON (kretei): Nismo gruboni, ne! Mi smo grifoni! Ko voli da je grub? Iz svake rei po deli njenoga porekla zvei: gr, grmalj, grdan, grbav, grozan, grobni, etimoloki podjednako shodni, nisu nam zgodni. MEFISTOFEL ES: Al' valjda ste skloni ponekom gr u nazivu grifoni? GRIFON (kao gorv, a tako i dalje): Naravno! Grabi" nam je vrlo srodno kude to katkad, al' je neophodno; nagrabi samo cura, zlata, kruna, to najee blagosilja Fortuna. MRAVI (kolosalne vrste): O zlatu re je: mi ga sakupismo svu silu, pilje njime napunismo; al' narod Arimaspa otkri gde je; ote ga, pa nam se jo sad i smeje. GRIFONI: Izvui emo ve od njih priznanje. ARIMASPI: Ne, valjda, ove slavljenike noi! Do jutra, pak, zacelo emo moi da prevezemo sve imanje. MEFISTOFELES (svvi meu sfinge): Ovde se rado svikavam i lako! Razumevam to kae svako. SFINGA:

Svaki na zvuk je ko dah duhova tih, vi potom otelovljujete njih. Pre daljega poznanstva, reci ime. MEFISTOFELES: Daju mi mnoga, mislei da time mogu da imenuju mene. Ima l' Engleza tu? Oni krstare vazda po svetu, traei uvene ruine, vodopade, crkve stare; ovo bi bio cilj dostojan njima. E, u njihovim starim pozorjima mene su zvali: Old Iniquity. SFINGA: A to? MEFISTOFELES: Zar znam! SFINGA: Pa dobro! A da l' ti znanjem o kolu zvezda raspolae? Zna li da to o sadanjici kae? MEFISTOFELES (diui pogled): Sja polumesec, roj zvezda nebom veje, a meni ovde tako prisno sve je, tvoja me lavlja koa divno greje. teta da drsko tamo gore etam; no daj da neto odgonetam! SFINGA: Sebe izreci, ve zagonetka to je. Pokuaj bie da razloi svoje: Potreban pobonjaku ko i zlima; prvom da o ta ma tupiti ima, drugima da s njim proteraju bes a zato sve to? Da zabavi se Zevs," PRVI GRIFON (krvtei): Ne marim ovog! DRUGI GRIFON (jav kretei): ta e nam on sad? OBOJICA: U nae drutvo ne spada taj gad! MEFISTOFELES (brutalno): Misli li, zar, da gostov nokat eka slabije no ta tvoja kanda teka? Pokuaj samo! SFINGA (blago): No, ostati moe, al' brzo sam poelee da ode;

u tvojoj zemlji dua ti se dii, al' ovde ti je loe. sve mi lii. MEFISTOFELES: Gore si zgodna, al' dole si prava mvotinja, i to me uasava. MEFISTOFEL ES: Ovakve kletvom gonio si pre, a sad ti, kanda, ne smetaju nita; kad ovek dragu trai gde, dobro su dola ak i udovita. FAUST (sfingama): Recite, enske spodobe, da l' igde neka od vas Helenu vide? SFINGE: Na soj do njenih dana se ne probi, jer poslednje ve Herkul pobi. Moda ti Hiron neto rekao bi; on juri divlje po sablasnoj noi i, ako ushte, mnogo e pomoi. SIRENE: Kod nas bi se nasluao!.. . Kad se Ulis snishodio te nas uz put pohodio, on je mnogo pria znao; morem zelenim zaplovi i dobrodi u na kraj ue ceo izvetaj. SFINGA: Laima ne veruj ovim! Kao Ulis ne vezuj se, naim savetom potkuj se; Hiron e ti plemeniti sve to eli poveriti. ta kreti to, ta to lepee? Brzo, nevidljivo se kree, sve jedno za drugim prolee? Za lovca to bi bila muka. SFINGA: Ko zimske nepogode huka, izmiu strelama Alkida, to roj je hitrih Stimfalida, jastrepska kljuna, otrih nogu; kretanjem one pozdravljaju, jer presrene su ako mogu ko na rod da se predstavljaju. MEFISTOFELES (kao da je zastraen):

Tu pti jo i neto drugo. SFINGA: Njih ne bojte se! To su glave lernejske zmije; mada su ve dugo bez trupa, misle da su sile prave. Al' recite, ta je to s vama? to ste nemirni tako? Ama, kud biste hteli? Kren'te samo! . .. Vijoglavku je onaj lep hor tamo stvorio od vas. Smelo haj'te, draesna lica pozdravljajte! Lamije to su, vino bude strast, osmehuju se, drska su im ela; za satirski su narod prava slast, jarija noga sve bi kod njih smela. (Faust se udaljava.) Hou l1 tu posle moi da ih vidim? SFINGA: Da! U to kolo vazduasto idi. Mi, iz Misira, navikle smo davno da stolujemo tisu' leta slavno. Potujte nas, i mi emo vam rei kako e Mesec, kako Sunce tei, uz piramide tisuletne, ko sudije nad narodima, poplave, rat, mir sve to ima posmatraemo nepokretne.

Na donjem Peneju

Penej okruen vodom i nimfama. PENEJ: Nek kroz evar sav aptanje krene, sestre iz traka, nek umori um vrbaka, uti jasikovo granje naas prekinutom snu! Probudi me iz pokoja tmula nepogoda, koja zatrepta kroz reku svu. FAUST (prilazei reci): ujem, il' se ini meni,

iz kroanja prepletenih, iza listova i granja ko da ljudski glas odzvanja. Talas sja kroz eretanje, uv je slatko aljakanje. NIMFE (Faustu): Na obalu ovu ti lezi, ne strepi, sav umor svog tela sveinom okrepi, mir odavno neznan da oseti tu; a mi emo tvome uboriti snu. FAUST: Ne, bdiu! Dajte mi da gledam stvorenja ta neuporedna to tu ih okom aljem sam. Divota kakva proe mene! Da l' snovi to su? Uspomene? Po drugi put tu sreu znam. Voda se kroz sveinu unja uzlelujalog gustog bunja, i jedva da umori sprud; u isti pliak za kupae svetlucajui tu se stae sto kladenaca odasvud. Tu enska tela obnaena, u talasima odraena, ushien pogled hvata moj! Veselo tad u vodu slaze, plivaju drsko, plaho gaze; pa najzad vriska, reni boj. Tu trebalo bi da se skrasim, da udnju prizorom tim gasim, al' dalje streme duh i vid da probiju se kroz koprenu gde kraljicu preuzvienu zbijenog lia krije zid. udesno! I labudovi dolaze, i svaki plovi kao velianstven un. Mirno, pripijeni tesno, ali gordo, samosvesno glavu pokreu i kljun ... Jedan, pak, pred sve ostale

isplovljava, see vale; smelo prsi se ko kralj; nadimaju perje modro k svetilitu on je prodro dok se za njim valja val . .. Ostali plove amo-tamo, blistavi, spokojii, i samo s asa se zakave na as, skreui devojaku drubu da ne misli na svoju slubu ve jedino na sopstven spas. NIMFE: Poloite, sestre, ui na zeleno priobalje; kao da se umom rui potkovica zvuk udaljen. Ne znam ko to ovog asa s veu amo brzo kasa. FAUST: K6 da cela zemlja titra tutnje ispod konja hitra. Tamo se pogled die! Taj sticaj sree da li k meni ve stie? O, udo ponajvee! U punoj dokasa brzini, pun duha, odvaan se ini, blistavo beo konj ga nosi. .. Ne, ne varam se, znam ve ko si, ti si Filirin sin uvaen! Hirone, stani! elim da ti kaem HIRON: No, ta je? ta je? FAUST: Trk obuzdaj! Stoj! HIRON: Ne zastajem. FAUST: Na put me uzmi svoj! HIRON: Pa sedi! Mogu natenane tako da pitam: kuda? Sa obale te kroz ovu reku poneu te lako. FAUST (sedajui): Kud hoe! Veno hvala ti za sve ... Ti, plemeniti vaspitau, koji

sebi na slavu junake odgoji, argonauta vrlih lepi cvet i sve to pesnikov satvorili su svet. HIRON: Ne pominjimo to! ak i Palada ko Mentor poast ne stee ni pravo; na kraju svak se na svoj nain vlada, ko da ih niko nije vaspitavo. FAUST: Lekara, koji svakoj biljci daje ime, do sri korenje poznaje, sve rane celi i bolnome jad, duhom i telom krepkog, grlim sad! HIRON: Kad bi kraj mene junak ranjen pao, lek sam i pomo nalazio svima; al' najzad sve prepustih to sam znao biljarkama i popovima. FAUST: Veliki ovek sluati ne eli kada mu neko to pohvalno veli. On uklanja se skromno svemu i pravi se da ima ravna njemu: HIRON: I puku i vladaru, kanda, zna da licemerno polaska. FAUST: Ta priznaj, ipak, u svoje si dane najvee znao velikane, za plemenitim delom tee silno, ko polubog si iveo ozbiljno. Al' meu svim herojima tih dana kog drae za najvema valjana? HIRON: U argonautskom je krugu svako na svoj se nain poneim istako, i prema onoj snazi to ga pali uspevao bi gde ne bi ostali. Prvi su bili Dioskuri snani gde miica se i lepota trai. Odlunost, brzi in za tui spas, to Boreade iznese na glas. Jazon je krepak i promiljen bio, u veu gibak, a enama mio. Tanani Orfej, pogruen u miru, bolje od svih prebirao je liru.

Danonono je Linkej otrovidi vodio brod kraj sprudova i hridi. Skupa se lako kroz opasnost brodi: svi hvale onog ko delatno vodi. FAUST: Herkula ne spomenu! to? HIRON; Davnu mi enju budi to ... Aresa, Feba nisam znao, nit' Hermesovo velianstvo; ali sam ipak ugledao to sav svet slavi ko boanstvo. Roeni kralj! Divota njega gledati bee ko mladia; tovae brata starijega i najljupkija enska bia. Ne moe vie da se zgodi da Geja drugog takvog rodi ni Heba da u nebo vodi; uzalud njega pesme slave, uzalud ga od stene prave. FAUST: Mnogi je vajar njegov kip satvorio, al' najlepi se sad pokaza meni. O najlepem mukarcu si govorio, pa zbori sad i o najlepoj eni! HIRON: Lepota enska nije bogzna ta, esto je kip ukoen pod lepotom; veliam samo bie koje sja i kipti veselou i ivotom. Lepota sama sebe blai; privlanost daju njoj tek ljupke drai kao Heleni, dok je nosih ja. FAUST: Nosio si je? HIRON: Na leima, da. FAUST: Ne samo to sam oamuen dosta, ve mi i ovo sedlo sreom posta! HIRON: Ovako drala me, ko ti sada, za grivu. FAUST: O, izgubih se! Pa kada

i kako? Priaj priu tu! Jedino za nju udnjom znam! Odakle, kuda nosio si nju? HIRON: Odgovor lako moi u da dam. Dioskuri su spasli u to doba sestricu od otimakih strahoba. Ovi ih, na taj poraz nesviknuti, ko vuci poterae ljuti. Eleusinske movare zadre brau i sestru da poteku bre; zagaze braa, ja preplivam preko; tad ona skoi s mene, milujui vlanu mi grivu, sve zahvaljujui ljubazno-umno, samosvesna, divna! Mlada, za mene starog srea iva! FAUST: Tek deset leta!... HIRON: Filolozi tebe prevarili su, vidim, ko i sebe. Mitoloke su ene drugo: njima slobodno daju lik u stihovima; nit' punoletstvo niti starost znaju, privlae uvek, mlade ih otimaju, pa i ve zrele ljupkou raznee; ukratko, vreme pesnika ne vee. FAUST: Pa neka ni nju vreme ne sputava! Ahil u Feri nae je gde spava, vanvremen i sam. Retku sreu dobi: izvojti ljubav nasuprot svoj kobi! Pa zar i ja, to tako silno udim, da taj jedinstven lik u ivot ne probudim? To veno bie, ko bogovi silno, i uzvieno i neno umilno? Ti negda, a ja danas videh nju. eljenu, ljupku i prelepu svu. Sputan je duh moj, sve me bie pee; iveti neu ako je ne steem. HIRON: K6 ovek ti si ushien, uzbuen; al' duhovima ini se ko sluen. No sudba za te, evo, sreu sprema; jer svake godine, na dva-tri trena, stupam pred Manto, pred ker Eskulapa;

tiho se ona moli, ruke sklapa preklinju oca da lekare goni te da jedanput umudre se oni i tako od ubijanja ih skloni. Od svih sibila najvema je draga, ne luduje, milosrdna je, blaga; korenjem snanim, uz neto strpljenja, dovee ona do tvog isceljenja. FAUST: Ne elim da se leim! vrst sam ja! Tad bih, ko drugi, ostao rob tla. HIRON: Ne prezri snagu izvora i bilja! Brzo sa mene! Stigli smo do cilja. FAUST: Na koje kopno doveo si mene kroz no i ljunak i vale ledene? HIRON: Rim s Grkom tu je bio bitku teku, Penej je desno, levo Olimp tu je; najvee carstvo nesta tu u pesku. Kralj pobee, graanin trijumfuje. Pogledaj! Onde, sasvim u blizini, die se veni hram na meseini. MANTO (potonula u sebe, sanjarei): Od konjskih potkovica sveti prag tutnji, ko da kroi poluboanstvo k meni. HIRON: Tako je! Otvori oi! Samo se preni! MAKTO (budei se): Dobrodoao! Opet stie! HIRON: Pa i tvoj hram se tu jo die! MANTO: Jo neumorno svud krstari? HIRON: Ti za sklonjenost tihu mari, meni je kruenje najpree. MANTO: Ja ekam, oko mene vreme tee. A on? HIRON: No grozna donese ga, kiptei amo baci njega.

Helenu eli, za njom ludi, a ne zna kako, ne zna gde; bolesniji je od svih ljudi, lek Eskulapov treba mu to pre. MANTO: Tog volim ko za nemoguim udi. (Hiron je ve daleko.) Drznie, ui i veselo hodi! Taj mrani hodnik Persefoni vodi. Na dnu Olimpa, sred peinskih tmua, zabranjen pozdrav u potaji slua. Kriom sam nekad Orfeja tu uvela; ti proi bolje! Hrabro! Vedra ela! (Silazv.) Na gornjem Peneju, kao i pre

SIRENE: U Peneja vale hladne skoimo i zaplivajmo, divne pesme zapevajmo, prelepe za ljude jadne! Bez vode nam nema spasa! K Egejskome moru zato da krenemo, obilato uivaju sred talasa! ZEMLjOTRES Al' vali se ustavie, pene se, ne teku vie! Drhti zemlja, jaz se stvori, sve se dimi, puca, ori. Beimo ka mirnoj vodi! Ovo udo svakom kodi. Plemeniti vedri gosti, brzo k morskoj sveanosti, gde titravi sjajni vali tiho struje ka obali; gde dvostruko Luna sija, svetom rosom nas omija; onde nas sloboda eka, ovde zemljotresa jeka. Beite to pre, to pre! Jezivo je ovo tle. SEIZMOS (mumlajui i lupajui u dubini): Jo jedanput, mora ii! Uprite, pa emo dii

i na povrinu stii da svi pobegnu od nas. SFINGE: Kakvo odvratno drhtanje, grozna huka i tutnjanje! Kakvo runo kolebanje, njihanje i opiranje! Kakav gadan huk i glas! Ali ne bi sam pakao odavde nas pomakao. Sad se die, udom istim, jedna kupa. To je isti onaj stari, sedobradi to ostrvo Del sagradi, porodilje jedne radi iz mora ga istisnuvi. Napregav se i pogauvi, uprevi se i ruknuvi, on se kao Atlas kree, die zemlju i drvee, die pesak, mulj i glinu naih reka u visinu. Tako delom povrinu nae mirne dolje kida. I uz neumor-silinu, ogromna karijatida, nosi silan sklad kamenja jo od zemlje do ramenja; ali dalje stii nee, sfinge mesto zauzee. SEIZMOS: Ja ovo sasvim sam iznesoh, dobiu, valjda, hvale cvet: jer da ne drmah i ne tresoh, zar tako lep bi bio svet? Zar bi vam venac brda bio eterski tako plav i jasan, da ga ja nisam isturio u slikoviti prizor krasan kada pred Noi i Haosom, precima svih zemaljskih dana, Pelionom se grudvah ja i Osom u drutvu obesnih Titana! Besnesmo, puni strasti mladalake, dok nismo najzad, umorni od svega, Parnasu, kao kape blizanake,

natukli greno oba brega ... Apolonov je tu radostan dom, gde sa muzama peva esto. ak za Jupitra i za njegov grom uzdigao sam visok presto. Sad sa ogromnom tenjom strasnom iz ponora ja opet prodreh u novi ivot zovu glasno vesele stanovnike bodre. SFINGE: Pradrevna su, rekle bismo, sva iskrsla gorja ta, da videle same nismo kako nikoe iz tla. Jo uzbrdo se iri gusti bunja, jo stena k steni tiska se i ljulja; al' sfinge za to ne haju ba nita: uvaju sveti mir svog boravita. GRIFONI: Kroz procepe svud se iskre zlata ljokice i liske. Ne dajte da otmu blago! Napred, mravi, onim tragom! HOR MRAVA: Kako su dinovi digli te gore, gmizavi sinovi, napred sad gore! Koraka laka kroz procep tuda! Mrvica svaka vredna je truda. trunke najsitnije, najmanju troku u svakome oku. Zlata ovamo, marljive ete! Neka vam samo noice lete! GRIFONI: Nek se to vie zlata nae! Mi emo na to staviti kande, to e najbolje reze biti; tako se velika riznica titi. PIGMEJI: Evo, mesto zauzesmo!

Ko zna kako to se zbi. Ne pitajte odakle smo, prosto, ovde sad smo mi! Za ivljenje i milinu pogodne su zemlje sve; gde god vidi naprslinu, i patuljak je kraj nje. Patuljice s patuljcima, uzoran je svaki par. Ko bi znao da li ima i U RaJU takav ar. Al' na ovoj zvezdi vedroj najlepe je za na hod; Istok ili Zapad tedro majka Zemlja raa plod. DAKTILI: Kad ona za no zna da ivot malima da, i najmanje e znati da rodi i da prati. STAREINE PIGMEJA: Brzo sad gmiite, posvuda stiite! Hitrije radite, snagu naknadite! Iskujte, mada mir je, ve sada oklope, oruje, vojsci da poslue. Mravi, ne stajte, hitro nam dajte mnogo metala! Kao da krila imate, mala vojsko daktila: drva nam stvorite! umura traite, pa ga naslaite, vatru razgorite! GENERALISIM: S lukom i strelom, sa etom celom onamo krenite, aplje ustrelite koje se, drske, gnezde sred trske!

Nek se ne spase nijedna jedina, da pera nam njina lemove krase. MRAVI I DAKTILI: Da l' nas ko uje? Od gvoa tog samo se kuje lanac za nas. Dalek je spas; lukavo stog! IBIKOVI DRALI: Samrtniki krik, stenjanje! Uplaeno lepetanje! Kakvo jeanje to prodre u visine ove modre! Krvlju aplji pobijenih sve se jezero crveni; pohlepa se gadna kiti njinim perjem plemenitim. S glava hulja ve se klati krivonogo-trbuatih. Svi to putujete s nama nad gorama i vodama, svetite se, svi drugari, u pravednoj ovoj stvari! Ne alite ni krv svoju, vena mrnja ovom soju! (Rasturaju se kretvi u vazduhu.) MEFISTOFELES (u ravnici): Sa veticama severnim sam znao; al' sam pred tuim duhovima stao. Bloksberg je zgodno mesto; gde god zae moe za tili asak da se snae. Tu nas sa stvnv gospa Ilza titi, na vrhu svom e Hajnrih budan biti, Hrkaima, dodue, Bvda smeta, al' sve to stoji na hiljade leta. A ovde ko zna, makar kud da kree, da se pod njime tle podii nee? Veseo hodam niz ravnu dolinu, kad iza sebe ugledam planinu kako se die ne ba previsoku, al' ipak tol'ku da sfinge mom oku zakloni. Jo ponegde niz do gori plamen oko tog uda to se stvori...

Jo igra, lebdi, izmie u tami galantni hor i vragolasto mami. Polako! Kome trpkanje je milo, gleda da zgrabi neto, ma gde bilo. LAMIJE (povlaei Mefistofelesa za sobom): Hitajmo, hitajmo! Sve dalje hodajmo! A sad usporimo, brbljivo zborimo. Veselo vitlajmo, varajmo, vodajmo za sobom toga starog kurvara; njemu se noga drtava koi, ali se boi, opka, trkara za nama: neka, kazna ga eka! MEFISTOFELES (zastajui): Klete li kobi! Varani mukarci! Od Adama zavoeni glupaci! Mi ostarimo, al' ko mudar posta? Zar nisi bio zaluivan dosta? Znamo, do sri kvarna je ta fela; frakaju lica i uteu tela; nemaju niim zdravim da uzvrate, poputa trule gde god opipate. Da strvine su, to odlino zna, pa opet, tek to zviznu, zaigra. LAMIJE (zastajui): Okleva, usporava; natrag hajte, utei mu od nas ne dajte! MEFISTOFELES (koraajui dalje): Napred, i ne daj da te skobi sumnja na budalast svoj trag; jer da vetica nema, ko bi, do vraga, hteo biti vrag! LAMIJE (najumiljatije): Okruimo tog junaka; prema nekoj, svakojako, proee ga ljubav jaka. MEFISTOFELES: Istina, sred polumraka izgledate zgodne ene; ne bih hteo da vas kudim.

EMPUZA (upadajui): Ljubazan i sa mnom budi! Primite u krug i mene! LAME: Niko za nju tu ne mari, veito nam igru kvari. EMPUZA (Mefistofelesu): Evo roake male tvoje, Empuze s nogom magareom; mada ti konjsko stopalo je, nek si mi, roae, sa sreom! MEFISTOFELES: Miljah, me nepoznate kreem, a, na alost, rod blizak sreem; tu drevnu knjigu dobro znam: od Harca do Helade roak sam! EMPUZA: Smelo i brzo delam ja, pretvaram se u mnogo ta; a vama u ast ponajveu glavicu stavih magareu. MEFISTOFELES: Vidim ja da kod ove sorte veoma dre svi do svojte; ali ak uz opasnost pravu poriem magareu glavu. LAMIJE: Pusti je, jer od njenog zla plae se lepa bia sva; lepote sve i sve miline od njene nestaju blizine. MEFISTOFELES: I ove roaice nene sumnjive su mi teko njima! Na tim ko rua obrazima promene bie neizbene. LAMIJE: ik! Probaj samo! Nas je tuta. Dobitak glavni ne uputaj, ako si takav igra jak! to pohotno se tako trsi? Digo si nos i sve se prsi, a udvara se kao ak! Evo ga! Hvata, pokuava; skidajte maske, bia prava pokazujte mu na moj znak!

MEFISTOFELES: Ponajlepu sam izabrao ... (Grli je.) O, kakva suva metla, jao! (Hvatajui drugu.) A ta? ... Lik ko u udovita! LAMIJE: I ne zaslui bolje nita! MEFISTOFELES: Onu bih malu da iscmaem.. . Iz ruku guter mi iskae! A glatke kike poput zmija. Moda ta duga bolje prija ... tap Tirsov zgrabih! Opet varka. Umesto glave joj iarka. Kuda to vodi? ... Moda ona debela jo e biti sklona; da probam jo jedanput, daj! Mlohava, drusna; suvo zlato na Istoku bi dali za to... Al' puhara sad prsnu, vaj! LAMIJE: Rasturite se, lelujajte! Munjevito obleprajte tog uljeza, da vidi sad! Od kruga jezivog nek strepi kad mievi ga skole slepi! Jo jevtino je proo gad. MEFISTOFELES (stresajui se): Teko da sada neto vie znam; Jug ili Sever svud je apsurd sam, duhovi i tu i tamo gnusni, i pesnici i narod neukusni. Tu bee maskarada burna, ko svuda, samo igra ulna. Kad hvatah maske sav oaran, rugobe viah dah da staje ... Ja uivam da budem varan, samo da malko due traje. (Zaluta izmeu stenja.) Gde sam to? Dosad beh na stazi, a sad mi krem noga gazi. Puteljak onaj ravan bee, a sad se stene svud kostree. Zalud se verem, zalud suljam, gde li u nai moje sfinge? Doe mi skoro da posumnjam: za no se tol'ka gora digne!

Ba vredan vetiiji roj sa sobom nose Bloksberg svoj. OREADA (sa ivca kamena): Ovamo! Moj breg stoji vazda isti otkako bee sazdan. Potuj litice i okomke, najdalje Pindove potomke! Stajae vrsto ova stena jo od Pompejevih vremena. Dok to to puka mata stvara s prvim se petlima razara. Ve esto gledah: niknu bajke te, pa zaas potonu u tle. MEFISTOFELES: estita glavo, svaka ast, ti koju grli snaan hrast! Ni najsvetliji Lunin zrak ne prodire u ovaj mrak. Al' tu kraj bunja sad se vije neto to skromnu svetlost lije. Kako se sve to stie, splie! Zaista, Homunkulus bie! Odakle, vro? HOMUNKUL: Ja lelujam s mesta na mesto, enjom buJam da postanem, i to to mogu bolje; nestrpljiv, svoje razbio bih staklo; al' to to videh nije me podstaklo da uem tu za to jo nemam volje. Nego, u poverenju: sve niz polje pa dovde ganjah filozofa dva; priroda! samo ovo sluah ja. Od njih se vie neu rastajati, jer moraju zemaljski ivot znati; saznau, valjda, po reima njinim ta mi je najpametnije da inim. MEFISTOFELES: Najbolje, svog se dri puta! Gde sednu aveti na presto, i filozofu tu je mesto. Da im se svojim umeem dodvori, on odmah tuce novih stvori. Do uma nee doi ko ne luta; eli li ivot, svog se dri puta. HOMUNKUL:

Savete dobre ne treba prezreti. MEFISTOFELES: Tad sevaj! Posle sve e se videti. (Razdvajaju se.) ANAKSAGORA (Talesu): S tvrdom se glavom sporiti ne vredi; zar dovoljno te dosad ne ubedih? TALES: Zal se pred svakim vetrom svija meko, ali od hridi dri se daleko. ANAKSAGORA: Ta hrid se stvori u plamenu snanom. TALES: to ivi, to je nastalo u vlanom. HOMUNKUL (izmeu obojicv): Da li bih s vama poi smeo? I sam bih nastajati hteo. ANAKSAGORA: TALES: Talese, kako um tvoj ovo shvata: za no podii to brdo iz blata? TALES: Prirode ivi ne vee se tok za dan i no i asove i rok; sve oblikuje bdiju u tiini, nenasilna ak i kad krupno ini. ANAKSAGORA: Al' ovde jeste! Plutonska ljuta jara, eolska snana i razorna para zemljita ravnog probi staru koru, te silom smesta novu stvara goru. TALES: A ta se time dogaa u sledu? Tu je sad gde je, i to je u redu. Takvom se rasprom samo vreme hari i strpljiv narod voda i magari. ANAKSAGORA: Zaas roj mirmidona stupa, puna ih brega svaka rupa, pigmeja, mrava i palia i drugih vrednih malih bia. (Homunkulu.) Ti stremio visoko nisi, iveo pustinjaki ti si; moe li svii se na vlast, kraljevsku tebi dau ast. HOMUNKUL:

ta veli Tales moj na to? Ne savetujem tako to; s malima ini dela mala, uz velike i mali raste. Gle onaj crni oblak drala! Narodu prete ptice tmaste, pa bi i kralj tu nao grob. Kljunova dugih, kandi otrih, na male su sa neba poli; odasvuda ve seva kob. aplje kraj jezera svog mirnog pobijene su bezobzirno. Al' kia strela ubilakih osvetu stranu raa sada i pobuuje bes roaki na grenu krv pigmejskog stada. ta vrede tit i lem na glavi? I ta apljina pera ta? Krije se daktil, kriju mravi! Bezglavo bei vojska sva. ANAKSAGORA (sveano nakon pauze): Dosad veliah bia ispod tla, a sada uvis obraam se ja ... Ti gore veno mlada, vanvremena, trooblina i troimena, Dijano, Luno, Hekato, hodi sad, pogledaj naroda mog jad! Ti iriteljko prsa, najsmotrenija, presilno prisna, na izgled najsmirenija, raskrili svojih senki drela grozna da stara mo se bez vradbina pozna! (Pauza.) Da l' mi je prebrzo usliena molba to leti put lika uzviena, te poredak se sveta poremeti? Boginjin kruni presto amo stie. i sve je vei, sve blie i blie, ogroman, stravian za oko! Rujan mu plamen tmuri se duboko ... Ne blie! Silan kolut taj to preti kopno i more i nas e razneti! Istina zar je da tesalske ene, u ini uzdajui se paklene, pesmom te sa putanje smamile su, razornom navele te besu? ... Svetli se kotur sav zamrai,

najednom prska, seva, zrai! O, kakav tresak! Kakva buka! Grmljava, strana vihor-huka! Povijte ispred trona elo! Pratajte! To je moje delo. (Baca sv licvm pa zemlju.) TALES: ta ovaj ovek sve vide i u! Ja ne znam ta se zbilo tu nit' osetih ta njega to uzbudi. Priznajmo, to su asi ludi, a Luna mirno treperi sa svoje putanje, kao uvek to je. HOMUNKUL: Pigmeja breg je sada, gle, iljat, a obal bee pre! Osetih: silan tutanj stade kada s Meseca stena pade; smesta bez razlike sve zdrobi, i dumane i svoje pobi. Vetine, pak, pohvalio bih to stvaralaki, tokom noi cigle, odozdo i odozgo se upree te brdsko zdanje to su digle. TALES: Smiri se! To u mislima tek bee. Pogani nakot! Nek mu je na zdravlje! Dobro to njihov kralj ne posta. Sad hajdemo na vedro morsko slavlje, gde aste svakog udesnoga gosta. (Odlaze.) MEFISTOFELES (penjui se sa suprotne strane): Moram uz strmo muiti se stenje, kroz vrsto staro hrastovo korenje! Na mome Harcu na katran mirie smola, i ja to volim vie; pre svega sumpor... Al' kod Grka ovih ni trag od toga po zraku ne plovi; radoznao sam ba da pronjukam ime li hrane svoj pakleni plam. DRIJADA: Na domu svome umstvuj po domai, u tuoj zemlji s tim se nee snai. Nek zaviaju misli ti ne lete, hrastove ove potuj svete. MEFISTOFELES: Mislimo stalno na ostavljen kraj,

na ta smo svikli, to je za nas raj. Al' kai, ta li u peini tamo, u polumraku, trostruko se povi? DRIJADA: Forkide! Hajde, smelo samo! Ne grozi li se. njih oslovi! MEFISTOFELES: A to da ne? Al' ta to vidim, ta? Moram, ma kol'ko gord, da priznam sebi: ovako neto jo ne spazih ja, raskovnik-koren gri bio ne bi ... Ko vidi ovu neman trojnu, ni crni greh ni ranu gnojnu smatrati nee runim on. Trpeli ne bismo mi nju ak ni na stranog pakla dnu; a tu sred zemlje lepote prebiva koja se slavnom, antikom naziva ... Miu se, mora da ih uznemirih, pite ko slepi mievi-vampiri. FORKIDA: Dajte mi oko, sestre, pa da sama vidim ko drsko unja se kraj hrama. MEFISTOFELES: tovane! Trostruk blagoslov mi dajte i dozvolu da priem. Jer sam, znajte, iako ovde ko neznanac stiem, u srodstvu s vama, mada ne najbliem. Ja gledah mnogog starodrevnog boga, Opu i Reu moje oi znae; i Parke, sestre Haosa i vae, videh jo jue ili dan pre toga; al' vama ravna ne videh stvorenja stog u zautati, pun ushienja. FORKIDE: Iz ovog duha ko da razum bije. MEFISTOFELES: Kako da pesnik slavio vas nije? I otkud, kaite mi, otkud to da vas u kipu ne predstavi ko? Vajari neka dletom va lik dadu, a ne Veneru, Junonu, Paladu. FORKIDE: Samotne sred najtie noi mi smo, na tako neto jo ne pomislismo! MEFISTOFELES:

Dabome, ovde od sveta daleko niti vas neko via, nit' vi nekog. Za stan vam valja izabrati mesto gde umetnost i rasko dele presto, gde svakog dana najhitrije hodi po junak da se iz mermera rodi. Gde FORKIDE: uti, iskuenja nas potedi! ak i da bolje znamo, ta to vredi? Keri smo noi, roake smo tami, nikome znane, jedva sebi samim. MEFISTOFEL ES: Tekoe ovde, mislim, ne postoje; na drugog bie prenesite svoje. Jedan su zub i oko vama dosta; pa zato, stvar je mitoloki prosta da se u dvema bie triju shvati, a tree lik tad moete mi dati zakratko. JEDNA: Da li da to pokuamo? DRUGE DVE: Hoemo! Al' zub i oko ne damo. MEFISTOFELES: Najbolje oduzeste; kako mogu postii bez tog vernost lika strogu? JEDNA: Zatvori jedno oko, to je lako, iskezi jedan onjak, eto tako, pa e, s profila, sad uspeti smesta da lii na nas potpuno ko sestra. MEFISTOFELES: Nek bude! FORKIDE: Neka bude! MEFISTOFELES (kao Forkida iz profila): Za as tili postadoh, evo, Haosov sin mili! FORKIDE: Mi smo, bez sumnje, keri Haosoe. MEFISTOFELES: Svak moe sad da dvopolnim me zove. FORKIDE: Lepotom novom trosestarstvo sja! Dva oka sad imamo, zuba dva.

MEFISTOFELES: Valja da s lica sveta otperjaim, pa usred pakla avole da plaim. (Ode.)

Stenoviti zalivi Egejskog mora

Mvsec miruje u zenitu. SIRENE (lee na stenju, sviraju u frule i pevaju): Dok, za groznih nonih tmica, tesalskih te arobnica grena mo ovamo svali, sad sa luka noi svoje mirno gledaj gde se roje blago svetlucavi vali; vrevu tu i mete taj na puini obasjaj! Sluge sjajem nek obliva lepa Luna milostiva! NEREIDE I TRITONI (kao morska udovita): Nek se jai zvuci ore, itelji dubina zbore, tutnji morem njihov glas! Ispred bure bezobzirne beimo u kraje mirne, mila pesma vue nas. Gle kako nas sve ushite zlatni lanci to nas kite, gle dragulja, kruna sjajnih, pojaseva zlatotkanih! Sve to stvoriste nam vi. Blaga brodoloma jadnog privukoste pesmom na dno, nae drage dusi zli. SIRENE: Znamo mi, za ribe glatke morske su sveine slatke, bez patnje vas ivot giba; al\ sveano-ive ete, hajd da danas dokaete da ste vie to od riba. NEREIDE I TRITONI: Mi to znamo, dobro znamo, pre no to smo doli amo;

brao, sestre, brzo svi! Hajdmo na put kratak, pa da dokaemo svima sada: bolji smo od riba mi. (Udaljuju se.) SIRENE: Povoljan vetar ih goni ka Samotraki, i oni nestadoe u asu! Kakvom se uspehu nadaju tu gde Kabiri vladaju? udno ti bogovi araju, sami se iznova stvaraju i nikad ne znaju ta su. Premila Luno, na toj visini milosno stoj da noni polumrak traje i dan ne progna nas dalje! TALES (na obali, Homunkulu): Poveo bih te da vidi izbliza Nereja starog blizu obitava; ali je strano tvrda glava, stalno se dusa i angriza. Nikad rod ljudski ne bee ni u emu po volji mrzovoljnom njemu. Ali budunost vidi jasno, zato ga svako hvali glasno, odaje mu se duna pota; a i pomoe mnogom tota. HOMUNKUL: Ne, zakucajmo! Nee, valjda, ba da strada staklo i plamiak na. NEREJ: Da l' mi to uho uje glase ljudi? Smesta se gnev na dnu mog srca budi! Stvorovi ti ka bogovima streme, a samo sebi slini su sve vreme. Mogoh ko bog ve davno mirovati, al' najboljima eleh pomo dati; a potom, kad im dela razgledavah sve bee ko da savet i ne davah. TALES: Starino morska, ipak svak te tuje; mudrae, ne teraj nas! Da te uje doe i plamen ovaj, na oveka nalik, dodue, i tvoj savet eka. NEREJ: :

Savet? Zar on se ljudi ikad tie? Pametna re u tvrdom uhu mre. Makar da ljuto in sebe porie, taj soj je samovoljan ko i pre. Parisa ja oinski opomenuh pre no to strau opini Helenu! Na grkom alu tu stajae smeo, priah mu to duhovnim videh okom: zastire nebo dim rumen i vreo, krovne se grede are, dole pokolj: ritmiki sroen, Trojin sudnji dan, tisuleima straan, dobro znan. Stareve rei drsko prezre on, poe za strau, i pade Ilion dinovski le ukoen, dugo muen, plen orlovima sa Pinda izruen. Zar i Ulisu ne prorekoh sva lukavstva Kirke i kiklopska zla? Lakomislenost onih to su s NJIJT, i ta sve ne! Pa zar se vajdi tim? Sve dok, al' kasno, milostiv ga val na gostoprimljiv ne odnese al. TALES: Mudraca takav nemar uasava, al' dobar ovek opet pokuava. Kad dram zahvalnosti u duu lee, tovare nezahvalnosti pretee. Jer naa molba glasi, nita manje: taj deko eli mudro nastajanje. NEREJ: Ne kvari redak as raspoloenja! Za danas imam druga zaposlenja:: keri sam svoje lozvao, Doride, gracije morske. Da l' se igde vide, na Olimpu, na celom vaem tlu, stvorenja lepa i ljupka ko tu? Na morskim zmajevima gipko plove, pa skau tad na konje Neptunove, toliko neno s morem sjedinjene da stoje, rekao bi, i vrh pene. U kolima Venere, koljci to se preliva, sada Galateju nose, koju u Pafu tuju, otkako je Kiparka lice odvratila svoje. Kr naslednica odavno ve ima i sveti grad i presto na kolima.

Poite! Meni, srenome zbog mojih keri, ni mrnja ni grdnja ne pristoji. Pitajte Proteja, to arobno stvorenje, za nastajanje i preobraenje! (Odlazi prvma moru.) TALES: Ne postigosmo ovim nita, sine. I kad ga sretne, Protej se raspline. Il' e ti rei, ba i kada stane, samo to moe da zbuni i zgrane. Al' tebi savet treba; zato dalje krenimo tamo kud nas Nerej alje! (Odlaze.) SIRENE (gorv na stenama): ta klizi u daljini po morskoj povrini? Ko da po udi vetra pristiu bela jedra, ko vilinska stvorenja svetla od preobraenja. Hajdemo k moru nie, ve glas im do nas stie. to nosimo, zbog tog svako e srean biti. Heloninu sad kiti ljuturu oblik strog: boanstva nosimo divna; neka im odjekne himna. SIRENE: Mali visinom, veliki silinom, brodolomnikova nada, tovani odvajkada. NEREIDE I TRITONI: Dovedosmo Kabire na mirnu sveanost; gde god vlast svetu mre, tu Neptun rad je gost. SIRENE: Slabije smo od vas; kad god brod neki tone, vi, snage praiskone, za posadu ste spas. NEREIDE I TRITONI: Mi trojicu uzesmo, etvrtog ne uspesmo; ree: tu nema zbora, on za sve misliti mora.

SIRENE: Biva da jedan bog unizi brata svog. Svaku svetinju tujte svu tetu oekujte. NEREIDE I TRITONI: Zapravo sedam ih ima. SIRENE: ta je sa ostalim trima? NEREIDE I TRITONI: Ne znamo mi toliko, to Olimp mora vam rei; moda ete zatei i osmog, kog ne zna jo niko! Svu milost nam dati bi hteli al' nisu jo sasvim zreli. Njih, neuporedne, enja goni sve dalje, pa ih, gladne i edne, za nedostinim alje. SIRENE: Svikle smo mi i volimo, ma Sunce il' Mesec da sja, da mu se svuda molimo; to uvek nagradu da. NEREIDE I TRITONI: O, predvodnici ovog pira, gde slave ima do nae? Junaci doba davnih ne behu tako slavni, ma kol'ko divno sjae Zlatnog se runa doepae, a vi Kabira. (Ponavlja se kao zajednika pesma.) Zlatnog se runa doepae, a mi,! I Kabira. a vi! (Nereide i tritoni prolaze.) HOMUNKUL: Grdobe te su za me samo lonci od loe gline; sad se mudraci jate tamo i lome glave time. TALES: Pa to i jeste ba posredi! Tek kad pora, novi vredi.

PROTEJ (neprgevn): Veseli ovo mene, staroga izmiljaa! to udnije, to zabava je jaa. TALES: Proteju, gde si? PROTEJ (govori iz trbuha, as izbliza, as izdaleka): Ovde sam! I ovde! Opratam, al' te ale mi je dovde; zato da prijatelje zalud mori! Znam, uvek s drugog mesta zbori. PROTEJ (kao da je daleko): Pa zbogom! TALES (tiho Homunkulu): Tu je blizu. Jae sjaj! Radoznao je ko lasica taj; ma gde preobraen da ami, plamen ga odmah sebi mami. HOMUNKUL: Izliu sada svetlost, ali skromno, da ne bi prslo staklo lomno. PROTEJ (u obliku dinovske kornjae): Otkud ta ljupka svetlost stie? TALES (prekrivajui Homunkula): Hoe da vidi? Lepo! Prii blie! Ne gunaj na taj mali trud, moj mili, pokai se ko dvonono stvorenje. Moe da vidi ono to smo skrili samo uz nae doputenje. PROTEJ (temenito uoblien): U svetska se lukavstva jo razume. A ti jo slatko menjati se ume. {Otkriva Homunkula.) LROTEJ (iznenaen): Blistav patuljak! Jo ne videh slino! TALES: Za savet pita, nastati bi hteo. Kako mi ree, na svet nije ceo doao, nego udno, polovino. On ima sve duhovne osobine, al' ne opipljivosti i vrstine. Staklo mu daje sad teinu svu, al' hteo bi da brzo stekne telo. PROTEJ: Ti si sin device, zacelo: pre no to treba da si, ti si tu! TALES (tiho):

Ima i druga jedna beda; hermafrodit je, kako mi izgleda. PROTEJ: Tad e jo pre za rukom poi; svaki e oblik dobro doi. Ne premiljaj se sad ovde o tome, poni u moru irokome! Pokuaj najpre u malenom, gutaj u slast najsitnija stvorenja i tako rasti postepeno, za via oblikuj se ostvarenja. Slatko mi ovaj mek vazduh mirie na bilje kada raste posle kie. PROTEJ: Verujem, deko mili! Tako stalno prijatnije jo bie, milije. Na ovom uskom jeziku obalnom mirisae jo neizrecivije; a eno tamo, i ve blizu, prilika udesnih u nizu. Hajdete. TALES: Poi u sa zadovoljstvom. HOMUNKUL: Neobino smo mi duhovno trojstvo. TELHINI SA RODA na morskim konj i zmajevima, drei Neptunov trozubac. HOR: Sakovasmo Neptunov trozubac tuan da kroti njim vale, oluje bes huan. Kad Gromovnik procepi oblaje tamno, odgovara Neptun tom tutnju pomamnom; ma kako odozgo da seva, palaca, za talasom talas odozdo se baca; to izme to dvoje se bori sred tmine i cepti progutaju morske dubine; svoj skiptar nam danas on predade zato, pa spokojno sveano plovi nam jato. Vedra eto Helijeva,: prebogata blagoslovom, pozdravljamo vas u ovom asu kad svak Luni peva. TELHINI: O, boginjo ljupka, sa visokog svoda ti slua gde hvale tvog brata sa Roda, sa blaenog ostrva gde mu svak poje,

gde veite himne ka njemu se roje. Dok ide po dnevnoj putanji sve dalje, on zrake svog plamenog pozdrava alje. Planine i sela i alo i vali sve ovo ga, svetlo i premilo, gali. Prikrade l' se magla, u asu je istom od sunca i vetra sve ostrvo isto! Tu bog je u stotinu likova iv, ko pitomi mladi, ko veliki div. Mi prvi prikazasmo boga svog silnog u ogromnom kipu oveka umilnog. PROTEJ: Nek razmeu se pesmom ornom! Svetome Suncu ivotvornom smena su mrtva dela ta. Tope i liju, vredno rade, a kada bronzan kip sagrade misle da to je bogzna ta. Kipovi stajali su slavno a ta se najzad s njima desi? razorie ih zemljotresi; pretopljeni su ve odavno. Zemaljski ivot uvek biva, : kakav god bio, muka iva; Za ivot val je bolji, hodi, da te ponese k venoj vodi delfinski novi oblik moj! (Preobraava ee.) Onde te prava eka srea; usedni sad na moja plea, pa se sa okeanom spoj. TALES: Toj udnji lepoj se odzovi i stvaranja sav krug oplovi! Hitro na svaki delaj mig! Tu venim merama ti daj se, kroz bezbroj oblija natraj se dok ne stekne oveji lik. (Homunkul se penje na Protvja-delfina.) PROTEJ: Ko duh u vlanu hajd irinu, pa kroz prostranstvo, kroz dubinu, po svakom morskom kutu tkaj; al' k viim stupnjima ne udi: kad jednom stupi u krug ljudi, za tebe to e biti kraj. TALES:

Zavisi; vena ast oveku tom ko bee valjan u vremenu svom. PROTEJ (Talesu): Misli oveka svoga kova? Al' malo ast e potrajati ova; jer izme bledih avetinjskih eta gledam te tu ve stotinama leta. Ko u prsten oblaie oko Meseca sad splie? To, ljubavlju obuzete, golubice bele lete. Sa Pafa su otposlata ova strasna ptija jata; dovrhunie nam pir, donesoe vedar mir! NEREJ (prilazvi Talesu): Mogao bi krug taj pri tom neko zvati privienjem; al' mi znamo istinito i jedino objanjenje: golubice to se jate, moju ker u koljci prate, znaju udesan taj let jo otkad postoji svet. TALES: I ja smatram: najbolje je, za valjanog radost prava, kad u gaezdu koje greje svetinja se odrava. PSILI I MARSI (na morskim bikovima, morskoj teladi i morskim ovnovima): Sred kiparskih surovih pilja, gde morski bog ne potapa, gde Seizmos gore ne sklapa, gde veno je vazduh pun milja, mi jo od dana smo starih Kipridinih kola uvari, dok tiha radost nas zari, Pa noi dok ume i baju i vali se grle i gnaju, mi novome narataju ponajlepu vodimo ker. Nije nas, delatne, strava od orla ni krilatog lava, ni krsta ni meseca mlada nit' ieg to gore vlada

i posvuda kree i strada i progoni se i kolje pustoe grad i polje. Na vazdanji ovo je smer: ponajlegapu vodimo ker. SIRENE: Lako i bez urbe hode, oko kola tvore luk, as spleteno kolo vode zmijoliko uokrug, keri krepkoga Nereja i Doride nene s njima, neka doe Galateja, to lik divne majke ima: kao ozbiljna boanstva besmrtnoga dostojanstva, ali, ko i smrtne ene, puna ari neuvene. DORIDE (u horu prolazei pored Nereja, sve na delfinima): Svetlosti i senki daj, Luno, mladost obasjaj! Da mueve izvedemo pred svog oca, mole nemo. (Nereju.) Mi smo te mladie spasli iz eljusti bura zlih, i ivot im poluzgasli pa sad vrelim poljupcima zahvaljuju nama svima; milostivo gledaj njih! NEREJ: Krasan je ovaj dvostruki dobitak: s milosrem u isti mah uitak. DORIDE: Ne kudi li nas to sreno stekosmo plen slatki taj, daj da grlimo ih veno, besmrtnu im mladost daj! NEREJ: Veselite se svome lovu, nek mladi mu vam je; al' ja ne mogu dati milost ovu nju moe samo Zevs da da. Val njie vas, pa neizbeno i ljubavni okona ar; na kopno vratite ih neno kad naklonosti zgasne ar.

DORIDE: Mi vas, mladii, volimo, al' rastankom nas ranjavaju: za venu vernost molimo, al' bogovi ne dozvoljavaju. MLADII: . Laari, nek se ko i pre to smo u ljubavi veselimo; za takav ivot ne znadosmo i bolji i ne elimo. Galateja se pribliava na kolima od koljkv. NEREJ: Premila, ti si! GALATEJA: Oh, oe! Da l' snivam! Stojte, delfini! Taj prizor je divan. NEREJ: Ve prooe, dok se trene projurie krugom u kas! ta mare za prisan srca glas! Ah, da su povezli i mene! Al' jedan me pogled naslauje i godinu svu nadoknauje. TALES: Slava! Na mnoga leta! Od sree sav procvetah, proe me istina i lepota ... Voda je izvor sveg ivota !! Bez vode bi moralo sve da strada! O, more, veito nama vladaj! Kad ne bi oblake davalo, kroz potoke nabujavalo, reice usmeravalo i reke prepunjavalo, ta bila bi brda, ravnice i svet? Iz tebe se razvija ivot u cvet. Iz tebe mlad ivot se toi u svet. NEREJ: Sasvim daleko zaokreu, oi ih vie ne presreu; u krugovima najveim, veselo praznik slavei niz se za nizom vije. A Galatejin koljasti presto mogu da vidim gde esto kroz mnotvo sjaj svoj lije

ko zvezda neka. Kroz timu voljena blista! Ma kol'ko daleka svetli se bliska i ista, istinita, veito ista. HOMUNKUL: Gde god da sjaj prolivam, svud samo ivot divan u moru vidim ja. PROTEJ: U moru ivotvornom tek tvoja svetlost orno prekrasnim brujem sja. NEREJ: A kakva se nova to pomalja tajna pred oima naim sred mora beskrajna? ta pred Galatejom to buknu svom silom? as snano plaminja, as slatko i milo, ko ljubavno bilo u njemu da zrai? TALES: Homunkula Protej to sobom odvlai ... Silovite enje to znak je; u slutnji ja ujem: sa strahom sve jei i tutnji. O blistavi tron e se smrskati smesta; sad plamsa, sad seva, i razli se, nesta. SIRENE: Gle, gori sve more, gle plamenog uda: svud iskre se vali i lome se svuda! To blista, leluja, pa uvis se vinu, sva tela se are dok lete kroz tminu, sve obliva plamen i tee sve jae; nek vlada sad Eros, to ovo sve zae! Slava moru, ije vale sveti ognjevi svud pale! Slava vatri! Slava vodi! Slava udu to se zgodi! SVEKOLIKI POJ: Slava zraku punom milja! Slava tajni zemnih pilja! Veliajmo uglas mi elementa etiri!

TREI IN

PRED MENELAJEVOM PALATOM U SPARTI

Pojavljuje se Hvlvna sa horom zarobljenih Trojanki. Pantalida, predvodnica hora. HELENA: I mnogo slavljena i mnogo kuena, ja, Helena, na alo evo dolazim na koje tek to pristasmo, jo pijana od ivoga talasanja to amo nas od ravni frigijskih, na pleima nakostreeno-uzvienim, dovede, zahvaljuju Posejdonovoj milosti i snazi evra, zaviajnim dragama. Menelaj kralj se eno dole povratku s najhrabrijima ratnicima raduje. A ti, ti dobrodolicom me doekaj, visoki dome to te, kad se vratio, Tindarej, otac moj, uz sami obronak Paladinog breuljka sazida, pa tad dok ja sam ovde s Klitemnestrom sestricom i s Kastorom i Poluksom stasavala u igri veseloj i sjajno ukrasi, divotnije od svih spartanskih domova. O, pozdravljam vas, krila dveri tuanih! Kad vi se goetoljubivo raskriliste, Menelaj meni, probran meu mnogima, u susret poe, blistavi mladoenja. Otvorite ih meni opet, te da ja, ko supruzi to kraljevoj i prilii, potpunce hitnu zapovest mu. O, pustite da uem, pa da ostane sve ono za mnom to, kob crnu nosei, do sada olujno me zapljuskivalo! Jer otkad pooh s ovog mesta, bezbrina, u hram kiterski, svetu dunost sledei, a razbojnik iz Frigije me ugrabi, dogodilo se mnogo ta to opirno svet pria, al' to onaj slua nerado o kom se kaa sve do bajke isprede. HOR: Prezreti nemoj, eno predivna, najvieg dobra posed i ast!

Jer samo za te je srea najvea: lepote slava, najuzvienija. Ime junaka pred njim se glasi, te gordo stupa; al' smesta i najtvrdoglaviji svija duh pred lepotom pred svepobednom. HELENA: O, dosta! Amo s muem sam dobrodila i sada on u svoj me grad je poslao; al' ta mu je na umu ne znam rei ja. Da l' stiem kao supruga? Il' kraljica? Da l' kao rtva za vladarev gorak bol, za grke patnje, tako dugo trpljene? Osvojie me; da li i zarobie? Jer doista pozvanje mi i usud moj odredili su dvosmisleno besmrtni, to prate s podozrenjem sve to lepo je, pa ak i sad, na pragu ovom prisutni, ua mene stoje turobno i pretei. Jer ve u brodskoj utrobi je suprug moj tek retko pogled k meni dizao, i re Ko zlo da smilja, naspram mene seae. I tek, uplovivi u zaliv duboki Evrota, kada prednje lae pramcima celivati su kopno poele, a on, ko bogom nekim sav nadahnut, prozbori: Po redu tu e sii moji ratnici; na morskom alu smotru u odrati. A ti pak kreni dalje, sve uz Evrota blagoslovenu plodom kreni obalu, paripe gone krasnom vlanom livadom, sve dok ne prispe na ravnicu ubavu gde Sparta sad se die, nekad prostrano i plodno polje sred planina surovih. Ukroi tad u dom vladarski, nagazdan visokim kulama, na okup zberi sve sluavke koje onde za mnom ostae, sa nastojnicom, onom mudrom staricom. Nek bogatu ti rizndu pokae tad to otac tvoj je ostavi i koju sam u ratu i u miru umnoavah ja. Zatei e u redu sve, jer vladarsko to jeste preimustvo da u domu svom sve tano, vrativi se, zatekne, jo sve na mestu onom na kom on ga ostavi; jer sluga ne sme sam da ita izmeni."

HOR: Tim divnim blagom, to mnoi se stalno, poraduj sada oi i grudi! Jer ukras lanca i nakit na kruni lee tu sujetno i misle da su bogzna ta; al' ti samo ui, izazovi ih, zaas e se za megdan spremiti. Volim da gledam lepotu u boju sa zlatom i biserom i alem-kamenjem. HELENA: Tad novu gospodarevu uh zapovest: Kad bude sve pregledala po redu, ti koliko treba tronoaca prikupi i posuda raznoraznih to moraju pri ruci biti onom koji, vrei obiaj svet i svean, rtvu prinosi: bakrae, zatim inije i plitice; u visokim krazima nek voda se najistija iz svetog nae kladenca; i suvih drva valja ti pripremiti to brzo plamen hvataju; a, konano, ne smetni s uma ni no, dobro naotren; sve ostalo, pak, tvojoj brizi preputam." Ovako ree, gonei me polasku; al' nita ivo zapovednik nije mi odredio to eli da se zakolje Olimpljanima u ast; to je zaudno. Al' neu vie brinuti; nek odlue o tome vinji bogovi, to uvek sve privedu kraju kako su naumili; to ljudi mogu ili dobrim smatrati il' zlim, tek mi to podnosimo, smrtnici. Ve esto dizao je rtvoprinosnik nad vratom brava k zemlji povijenoga sekiru teku, al' je nije mogao i spustiti, jer u tom bi ga omeli il' dumaninov dolazak il' boiji. HOR: to e se zbiti, smisliti nee. Kraljice, pouzdano zakorai! Neoekivano snae dobro i zlo oveka; ni kad nam je nagoveteno ne veruJemo u to.

Ta gorela je Troja, ta gledali smo smrt pred oima, sramnu smrt; a zar nismo sad ovde zdrueni s tobom, usluno veseli, ne gledamo li zaslepljujui sjaj Sunca sa neba i najlepe na Zemlji, tebe, milosnu nama srenima! HELENA: Nek bude kako hoe! Bez oklevanja, ma ta mi predstojalo, dunost mi je sad u kraljev da se popnem dom, od kojeg sam, od eljenog, ve davno bila liena; on, skoro proigran, sad evo ponovo pred oima mi stoji neobjanjivo. Uz stepenike noge me ne uznose onako hrabro kao to su nekada, kad detinjasto preko njih sam skakala. HOR: Odbacite, o sestre, tuno zatoene, bolove na sve etir strane; podelite s gospodaricom sreu, Heleninu sreu, koja se ognjitu oeva doma korakom poznim, dodue, al' utoliko vrim veselo pribliava! Veliajte bogove svete to sreno sve vaspostavljaju i dovode domu! Kome su razdreene uze taj kao da krilima leodi po najtvrem tlu, dok uzalud zatoenik, obrvan enjom, iri ruke preko ograde tamnice svoje i cveli se. Ali nju zgrabi neki bog, nju udaljenu; i iz trojanskih ruevina prenese je natrag amo u stari, novookieni oinski dom, da nakon neizrecivih radosti i muka s novom se bodrou sea

mladosti rane. PANTALIDA (kao predvodnica hora): Napustite sad pesme stazu veselu i pogled svoj ka dverima okrenite! ta vidim, sestre? Zar se vraa kraljica ka nama, ustrim, uzbuenim korakom? O, ta je moglo tebe, silna kraljice, lotresti tu, u tvoga doma predvorju, sem pozdrav tvojih dragih? Ti to ne krije, jer plemenitu srdbu s ela itam ti, gnev koji sa preneraenjem bori se. HELENA (koja jv ostavila otvorena oba krila na vratima, uzbueno): Strah prostaki ne lii keri Zevsovoj i letimino-tiha ruka bojazni nju ne tie; al' uas koji izvire iz krila drevne noi jo od prvanjeg poetka, mnogooblian, i koji se ka nama gore valja kao uaren splet oblaka iz gorskog drela ognjenog taj uas i junaku srce potreea. Ovako danas meni sile stigijske jezovito oznaile su ulazak u kuu, pa se rado, kao otputen gost, povlaim sa praga davno eljenog, na koji sam toliko puta stupala. Al' ne! Na svetlost sklonih se, i dalje me ne oteraste, sile, ma ko bile vi! Na osveenje moram sada misliti, jer pozdravljati moe samo oien ar ognjita i enu i domaina. PREDVODNICA HORA: O, gospo, svojim slukinjama, koje te okruie sa potom, reci: ta se zbi? HELENA: to videh, treba i vi same oima da vidite, sem ako nije drevna no tu tvorevinu smesta natrag survala u preduboku svojih uda utrobu. Al' evo, da vam opiem to reima: Kad, mislei na prvu dunost, sveano u kraljev uoh dom, u strogo sredite, sa utnje pustih hodnika se zaudih. Nit' uho srete topot vrednih koraka, nit' pogled iva, uurbana marljivost, nit' videh koju slukinju il' reduu,

to svakog stranca pozdravljaju ljubazno. A kada se pribliih jezgru-ognjitu, kraj zapretanog spazih mlakog pepela, na tlu, gde sedi neka ena visoka, sva umotana, vie slina nekome to razmilja no kakvom biu zaspalom. Na rad je pozvah reima gospodarskim pretpostavljaju da je nadzornica to to zaposli je, moda, mu obazriv moj; al', uvijena, ona se ne pomera; tek najzad, kad navalih, die desnicu ko da bi htela da me izgna otuda. Od nje se gnevno okretoh, pa pohitah ka stubitu to vodi gore onamo ka branoj lonici i riznici uz nju; al' ono udo brzo s tla se podie; zapovedniki odstup mi prepreivi, visoka, suva ispravi se, upljega zakrvavljeno-mutnog oka, stasom sva neobina, to vid i duh nam smuuje. No govorim u vetar, jer se naprazno re trudi da tvoraki lik ovaploti. Nje same gle! Na dan se ak usuuje! Mi ovde vladamo, dok ne doe na kralj, gospodar na. A grozne none porode u peine e Feb, lepote prijatelj, izagnati il' snagu e im skriti. Forkida se pojavljuje na pragu izmeu dovrataka. HOR: Mnogo doiveh, iako mi kosa mladalaki se vije elom; nagledah se mnogih strahota, ratnikih patnji, videh no kad Troja pade. Kroz tutanj ratnika koji hrle u oblaku praha, uh gde bogovi stravino viu, razdora uh tuani glas gde poljem jei ka zidinama. Ah! stajahu oni jo, zidovi Troje, al' jarki plam ve od suseda susedu krete, irei se sa raznih strana, noen olujom sopstvenom, preko grada nad kojim leae no. Beei videh kroz dim i ar

i palacavog plamena sjaj kako se grozno gaevni bogovi blie, prilike kao iz bajke, divovski velike, kako hode kroz tmuran oblak obasjan ognjem. Videh li to, ili moj duh, opleten strahom, takvu satvori zbrkanu sliku? Rei to ne mogu; ali da ovu ovde grozotu gledam svojim oima, vaistinu, to znam; mogu ak rukom da je dodirnem, samo kad me pred opasnou uas ne bi zadravao. Koja li si samo od keri Forkovih? Jer s tim te porodom uporeujem. Da li si, moda, jedna od Graja, sedokoso roenih, to se naizmenino slue jednim okom i jednim zubom? Zar sme, udovite, kraj ove lepote znalakom oku Feba da se pokae? Ipak, samo se ti pojavi, jer on ne vidi to je grdobno kao to njegovo oko sveto nikad jo senku ne ugleda. Ali nama smrtnima, ah! na alost, tuna namee kob neizreciv bol u oima, to ga gnusnost, veno prokleta, budi u onom ko voli lepotu. Pa stoga pouj, ako li drsko krene ka nama, pouj kletvu, uj svekolikih pogrda tutanj, uj kako kunu usta srenika koje bogovi oblikovae. FORKIDA: Jo istinit je drevne rei smisao: s lepotom nikad skupa, ruku pod ruku ne ide stid po zelen-stazi zemljinoj. U njima mrnja koreni se pradrevna, te sretnu li se gde na putu, lea tad

dve protivnice jedna drugoj okreu. tad svaka svojim putem krene ustrije, sa tugom stid, lepota pak sa drskou, dok gluva no ih Orkusa ne obujmi il' starost im ne sputa korak jo i pre. Vas sreem tu, drznovite, iz tuine jo zadojene obeu, ko dralova nad glavom dugo jato, glasno-promuklo, to kretave ka zemlji alje zvukove i mami tihog putnika da pogleda ka nebu; ali zaas oni odleu na svoju stranu, on pak svojom produi; e, tako e se i sa nama desiti. Pa ko ste vi, kad smete divlje toptati uz kraljevu palatu, kao pijane Menade? Kad na nastojnicu lajete ko opor pasa to na Mesec zavija? Zar mislite da ne znam kog ste soja vi? Vi mladi nakote, vi uspaljenue, to rat vas rodi, to vas bitka odgoji, pa, zavedene, zavodite, siete i ratniku i graaninu sr i krv! Va buljuk lii mi na skakavaca roj to pada poljem preko zelen-useva. Tamaniteljke tueg truda! Halave unititeljke blagostanja procvalog! Vi ropkinje to trampe vas na trnici! HELENA: Ko grdi slukinje pred gospodaricom, u domae joj pravo drsko zadire; jer samo njoj prinadlei da pohvali to tog je vredno, i da kazni loega. Sem toga, slubom su me zadovoljile kad opkoljena bee sila trojanska i kada pade; nita manje kada smo podnosile sav jad i emer morskoga tumaranja, gde svak je sebi najblii. Od njinog bodrog skupa ja oekujem i ovde isto; jer gospodar ne pita svog slugu ta je, nego kako slui on. Stog uti i na njih se vie ne ceri. Ukol'ko dobro uvala si kraljev dom umesto gospodarice, tim dii se; al' evo sad nje same, ti ustupi, pak, da ne dobije kaznu mesto nagrade. FORKIDA:

Da preti ukuanima, to ostaje za suprugu vladara nebu miloga golemo pravo to ga dudugogodinjom i smotrenom je upravom zasluila. Sad kada opet stupa od svih priznata na staro mesto kraljice, domaice, dizgine uzmi, davno razlabavele, pa vladaj, riznicu preuzmi i sve nas. Pre svega, pak, zatiti mene, stariju, od ove rulje to je, kad se poredi s lepotom tvojom divnom poput labuda, tek kretav buljuk oupanih gusaka. PREDVODNICA HORA: Runoa je kraj lepoga jo runija. FORKIDA: A nerazum uz mudrost nerazumniji! (Nadalje odgoaaraju lanice hora, istupajui pojedinano.) 1. LANICA HORA: O majci noi priaj, ocu Erebu! FORKIDA: A ti o Skili, posestrimi roenoj! 2. LANICA HORA: U rodoslovu tvom su sve udovita. FORKIDA: U Orkus! Onde trai svoju rodbinu! 3. LANICA HORA: Za tebe premlad je ko onde boravi. Sa Tiresijom drevnim idi bludnii! 4. LANICA HORA: Praunuka ti Oriona dojila. FORKIDA: A tebe harpije sred blata krmile. 5. LANICA HORA: im hrani tako negovanu mravost? FORKIDA: Ne krvlju, koju ti svud trai pohlepno. 6. LANICA HORA: Leinarko, i sama gadna leino! FORKIDA: Iz gubice ti vire zubi vampirski. PREDVODNICA HORA: Zaepiu tu tvoju rekav ko si ti. FORKIDA: Razrei zagonetku! Sama kai se! HELENA: Ne gnevna, ali tuna stajem meu vas,

zabranjujui takvu besnu prepirku! no kad me vernim slugama u potaji ir zaevice kljuje. Tad se ne vraa blagoglasno, u vidu dela svrenog, ka njemu odjek nareenja njegovih, no buei svojeglavo on divlja svud kraj njega, zabasalog, to sve grdi njih uzalud. I to nije sve. Doaraste u razuzdanom gaevu grozne prilike svih onih slika zlokobnih to mene sad saletee, te oseam da taj me roj u Orkus vue sa poljana predakih. Da l' zbilja pamtim? Il' me skoli zabluda? Zar sve to beh? I jesam li? I da li u i dalje biti strani u snu roen lik tih pustonica gradova? Dok devojke od uasa sve drhte, ti si spokojna, najstarija; pa reci re mi razumnu! FORKIDA: Ko pamti sreu dugogodinju, ko san izgledae mu najzad ak i najvia boanska milost. Ti si, pak, prekomerno svim darivana, u ivotu samo viala mukarce to ih ljubav hitro raspali na podvige svakovrsne najsmelije. Ve Tezej, ovek stasa predivnog, i jak ko Herkul, udnjom planuv, tebe ugrabi. HELENA: Pa mene, vitku desetletnu koutu, u atiki svoj grad, Afidnu, zatoi. FORKIDA: Kad Kastor te i Poluks oslobodie, junaci svi na izbor su te prosili. HELENA: Al' moju milost stee, rado priznajem, Patroklo, po svem ravan sinu Peleja. FORKIDA: No oevom te voljom dobi Menelaj, pomorac smeli, valjan uvar ogita. HELENA: Ker dade, dade zemlju mu na upravu. Iz braka tog je Hermiona ponikla. FORKIDA: Al' kad on krete na Krit da ga orobi, ti, usamljena, dobi gosta drelepog. HELENA:

Ne spominji! Udovica beh napola, i grozna propast otuda mi iznie. FORKIDA: A meni, koja slobodna beh Krianka, taj pohod dugo robovanje donese. HELENA: K6 nastojnicu on te amo dovede i poveri ti dvor i blago skupljeno. FORKIDA: Sve to si ti napustila, okrenuv se trojanskom gradu, ljubavnom uivanju. HELENA: Ne pominji ih! Opor jad beskonaan sve grudi mi je i svu glavu oblio. FORKIDA: Al' kau da si bila lika dvostruka, u isti mah u Troji i u Etaptu. HELENA: Ne smuuj sasvim ve pometeni moj um. I sad ak ne znam koja sam od dveju njih. FORKIDA: Jo kau da iz pustog carstva senki se pridruio i Ahil tebi strastveno, uprkos volji sudbe tebe volei. HELENA: Ko idol ja se spojih sa njim, idolom. To bee san, i rei zbore isto to. U nesvest tonem, sebi idol postajem. (Klone u -ruke lanicama hora.) HOR: uti, uti! Zlooka zloreice! Zar i moe to drugo navreti iz takvog stravinog drela, kroz te grozne usne jednozube? Jer ini li se milosrdan zlikovac, jarosni vuk pod runom ovijim, on mi je kudikamo straniji od ralja troglavog psa. Bojaljivo evo sluamo: Kada? Kako? Gde samo pokulja takve podlosti bes to iz dubina vreba? Umesto ljubazne rei utehe, ponajnenije, to Letom daruje, podstie iz sve prolosti

paklenstva vie no dobra, i zajedno sa sjajem sadanjosti potamnjuje i svetlost nade u budunosti to blago prosijava. uti, uti! Da se kraljiina dua, ve spremna da pobegne, odri, vrsto jo odri, taj lik nad svima likovima to ikad ih obasja Sunce. (Helena se oporavila i ponovo stoji u sredini.) FORKIDA: Iz oblaka hitrih grani, svetlo sunce dananje! Ispod vela ve predivno, vladalaki sada sja. Sama gleda milim okom rasprostrt pred tobom svet. Neka viu da sam runa, al' lepotu dobro znam. HELENA: Posrui iz pustinje, kud mi nesvest baci duh, elela bih da poinem, umorno mi telo sve; ali kraljicama lii, svim ljudima lii to, da se priberu, ma ta da nenadno im preti zlom. FORKIDA: U svoj svojoj veliini i lepoti stoji sad; zapovest tvoj pogled kae; kakvu? Reci nama nju. HELENA: Spremno sad iskupite se za prepirke teak greh! Hitro rtvu pripravite, ko to naredi mi kralj! FORKIDA: Sve je pripravno u domu, plitica i tronoac, otra sekira i sve to treba nam za kaenje i za kropljenje; a ti e rtvu nam oznaiti. HELENA: Kralj je ne odredi. FORKIDA: Nije? O, koliko kobna re! HELENA: Kakav jad te snae? FORKIDA: Ti si oznaena, kraljice! HELENA: Ja? FORKIDA: I one. HOR: Teko nama!

FORKIDL: Pae ti od sekire. HELENA: Grozno! Ali slutih, jadna! FORKIDA: Neizbena to je kob. HOR: Ah, a ta e biti s nama? FORKIDA: Nju e plemenita smrt snai; ali na visokoj gredi koja nosi krov vi ete se praakati ko u zamci drozdovi! (Helena i hor stoje zaplaano i zaueno u prikladnoj, postepeno pripremanoj grupi.) FORKIDA: Avetinje!-------Ko ukoeni kipovi tu stojite i plaptate se rastanka sa danom, koji vama i ne pripada. Da, ljudi, svi ba kao i vi sablasti, ne odriu se rado sjaja Suneva; al' niko molbom kraja ih ne spasava; svi znaju to, al' malo ko je naredan. Tek, vi ste izgubljene! Sad na posao! (Zatape dlanovima; na to kroz vratnice izau zakukuljene patuljaste prilike, koje hitro gavravaju izreene zapovesti.) Ovamo, tmurno, loptasto udovite! Dovaljajte se! Ovde vam je mogue da tetite do mile volje. Prenosnom zlatnorogom oltaru mesta stvorite; nek sekira se sja nad srebrn-ivicom; krage vodom napun'te, da sperete to bude crna grozna krv ukaljala. Rairite po praini taj divni sag da rtva klekne kraljevski, pa odmah tad da bude uvijena i pogrebe se, dodue, s glavom rastavljenom od tela, al' ipak dostojanstvu svome prikladno. PREDVODNICA HORA: Postrance stoji zamiljeno kraljica, devojke venu kao svei otkosi; a ja, najstarija, po svetoj dunosti s tobom bih, naj-najstarija, da popriam. Ti iskusna si, mudra, nama sklona si, izgleda, mada ludo jato ovo te neuviavno, ptija mozga, presrelo. Pa kai. da l' jo moguan je za nas spas?

FORKIDA: Lak odgovor je: jedino od kraljice sad zavisi da spase sebe, a i vas. Odlunosti tu treba, i to najbre. HOR: Najtovanija od Parki, premudra sibilo ti, makaze ne sklapaj zlatne, pa navesti dan i spas! Jer ve strano oseamo: lebde i koprcaju se naa tela, to bi vie htela da po igri slatkoj priljube se dragom svom. FAUST: Re zape u grlu mom i jedva diem sad; ne znam, obujmljen snom, ni gde sam niti kad. HELENA: inim se sebi drevna, a opet mlada ena, nepoznatome verna, sa tobom propletena. FAUST: U sudbu iji smo plen mislima ti ne roni! ivot, ma bio i tren, dunost je: njoj prioni! FORKIDA (ulazi naglo): Sriete ljubavne tice, sve snujete strasne trice sred ljubavne dokolice! Nije vreme sad za to! ujete li tutanj, tresku? Truba grmljavinu resku? Blii vam se grdno zlo: Menelajeve to ete jarosno ka vama lete; sprem'te se za ljuti boj! Bie skoljen i poraen, i ko Dejfob unakaen platie za prestup svoj. A njoj im se drutvo sitno koprcne uz oltar hitno sekira se sprema njoj. FAUST: Ta drska smetnja gadno amo prodire! Za besmisleno divljanje ja ne marim ni kad opasnost preti. Vesti nesrene porunjaju i najlepega glasnika; a ti, najrunija, ti rado donosi jedino loe vesti. Ali nee ti to poi sad za rukom; daha praznoga potresaj vazduh! Nema tu opasnosti,

a i da ima, to je prazna pretnja tek. (Signali, eksplozije sa kula, trube i korneti, bojna muzika, prolazak vvlike vojske.) FAUST: Ne, odmah e se okupiti tu vrsti krug junaka svih: samo ko snano ene titi ljubav zasluuje od njih. (Vojskovoama, koji se odvajaju od kolona i prilaze.) Sa uzdranim besom, koji pobedi vaoj doprinee, severnjaki junaci moji, vi istonjako silno cvee. Pod elikom te bojne lese uzbrae mnogog carstva plod, stupaju, sva se zemlja trese i tutanj prati njihov hod. Kod Pilosa se iskrcasmo, Nestora starog nema vie, sva kraljevstva to napadasmo neobuzdana vojska brie. Da Menelata proteramo odavde k obali! Pa on nek luta, pljaka, vreba tamo, emu je po sudbini sklon. HELENA: Nek drhte one! Bol ja oseam, ne strah; al' zna li spas, mi biemo ti zahvalne. I nemoguno mogu jo ko moguno da vide smotreni i umni. Kai nam! HOR: Kai, reci, hitro reci: Kako moemo umai od tih groznih, gadnih omi to nam se na vratove navlae ko nakit koban? Mi unapred oseamo, jadne, kako nestaje nam daha, kako guimo se, ako li se, uzviena Reo, svih bogova majko, ne smiluje ti na nas. FORKIDA: Imate li strpljenja dugi govor moj da sasluate? Raznih pria ima tu. HOR: Imamo! iveemo dok te sluamo. FORKIDA: Ko uva dom i svoje blago probrano, oblepiv dvora svog visoke zidine i obezbediv krov da kia ne prodre,

provee lepo duge dane ivotne; a ko svog praga svetu crtu olako i greno prekorai hitra stopala, taj vrativi se staro mesto nai e, al' promenjeno sve, pa ak i srueno. HELENA: Sad emu takve svima znane izreke? Hajd priaj! Neprijatnosti ne podstii! FORKIDA: To povest je, a nije prekor nikako. Od zaliva do zaliva Menelaj je gusare plovio, i mnoge obale i ostrva je harao, i bogat plen donosio, to tu unutra stoji sad. Pred Trojom deset godina je proveo; i ne znam kol'ko leta jo na povratku. Al' na ta uzvieni Tindarejev dom sad lii? Na ta drava sva okolna? HELENA: Zar grdnja se u tebe tako uvrei da mai usnom ne moe bez prekora? FORKIDA: Toliko leta pusta bee planina to die se od Sparte prema severu, sa Tajgetom u zaleu, odakle se ko io potok sputa Evrot, da bi tad iroko kraj traka naom tekao dolinom, vae labudove hranei. Tu smeli jedan soj je gorsku uvalu naselio, iz noi prodrev kimerske, pa vrsti grad sagradio nedostupan, odakle zemlju nam i narod napada. HELENA: Zar to izvedoe? Zar to je mogue? FORKIDA: Dva'estak leta imali su vremena. HELENA: Da l' imaju vladara svoga? Jesu li to razbojnici to su se udruili? FORKIDA: Ne, nisu razbojnici; a nazivaju vladarem jednog. Ja ga neu grditi, iako ve me pljakaki pohodio. Sve mogao je uzeti, a ipak se tek nekolikim prilozima tako je to zvao, a ne dankom zadovoljio.

HELENA: A kako izgleda? FORKIDA: Ne loe! Meni se on svia. On je io i skladnostasan i ovek razborit ko malo koji Grk. Njih zovu varvarima, ali ne smatram da svirepi su ko junaci koji su ljudoderski pred Trojom se pokazali. Ja cenila bih veliinu njegovu, u njega bih se uzdala. A njegov grad! To treba svojim oima da vidite! Sasvim je drukiji od grubih zidina to vai su ih oevi navaljali na brzu ruku, kiklopski ko kiklopi, survavajui netesano kamenje na drugo netesano; onde, onde, pak, sve uspravno je, vodoravno, pravilno. Osmotrite ga spolja! Stremi u nebo, vrst, lepo sklopljen, gladak poput elika. Da tu se popne sklizne ak i misao. Unutra dvorita su prostrana, a svud oko njih zgrade razne za sve potrebe. Tu ima stubova, stubia, lukova, balkona, galerija za posmatranje, i grbova. HOR: A kakvih? FORKIDA: Ajant, same ste to videle, na titu zmiju nosae. Sedmorica iz Tebe slike znaajne i bogate na titovima imahu. Tu behu Mesec, zvezde s neba nonoga, i boginja, pa junak, lestve, maevi i baklje ljute pretnje sve za gradove. Ovakve ima likove i druina junaka naih, drevne i arolike. Tu lavovi su, orlovi, tu kande, kljun, pa krila, rue, pa bivolski rogovi, rep paunov, i pruge, zlatne, srebrne, crvene, plave, crne. Sve se nie to po beskrajnim dvoranama i prostranim ko sami svet; tu moete da igrate! HOR: A da li, reci, i igraa ima tu?

FORKIDA: Na izbor! ili momci zlatnih kovrda; a mladou svi odiu! Jo samo je ovako Paris mirisao kada se pred kraljicom pojavio. Ti ulogu sa uma smetnu; reci re mi poslednju! FORKIDA: Ti nju e rei: ozbiljno i ujno Da"! Okruiu te sad tim gradom. HOR: Reci nam tu kratku re i spasi sebe, spasi nas! HELENA: Zar da se bojim da e kralj Menelaj se ogreiti i grozno zlo mi naneti? FORKIDA: Zar smetnu s uma kako tvog je Dejfoba, a brata Parisa u boju paloga, osakatio neuveno to te on tvrdoglavo izvojti ko udovicu rad nalonitva srenog? Nos i ui mu on odsee; to bee groza gledati. HELENA: Zbog mene on je njemu to uinio. FORKIDA: Zbog njega tebi isto e uraditi. Lepota je nedeljiva; ko jednom nju svu imae, unitie je radije, a delimino vlasnitvo e prokletm. (Trube u daljini, hor se trgne.) ko truoe jek to otro ui para nam i utrobu nam kida, i ljubomora ovako kandom hvata grudi oveka to ne moe zaboraviti ta je sve jedanput imao, a sad izgubio. HOR: Zar ne uje jeku roga? Ne vvdi oruja sev? FORKIDA: Dobro doo, gospodaru! Raun u poloiti. HOR: A mi? FORKIDA: Dobro znate vi to, njenu videete smrt, a i vas to isto eka; ne, nema vam pomoi. (Pauza.) HELENA:

Ja smislih na ta sad u se usuditi. A ti si zao demon, dobro oseam, i strah me, dobro e na zlo okrenuti. Meutim, najpre s tobom u grad poi u; a drugo znam; to god da skriva kraljica u dnu svog srca, nepristupno ostae za svakog drugog. Kreni napred, starice! HOR: O, kako rado polazimo, koraka hitra; iza nas smrt, pred nama ponovo tri tvrave zid neosvojiv. titi je dobro kao trojanski grad, to najzad ipak samo podlom lukavstvu podlee. (Magla se iri, obuhvata pozadinu, a i prednji plan, po elji.) A ta je to, ta? Sestre, obazrite se! Zar nije vedar bio dan? Maglene pruge izlelujavaju iz svetih vala Evrotovih; ve pred pogledom nesta alo, trskama optoeno; ni labudove to neno-gordo i blago klize, slobodno, slau plizanja zdrueni, ne vidim, avaj, vie! Al' ipak, ipak ujem ih kako se glase dalekim zvukom promuklim! Smrt navetavaju, kau; ah, da i nama ipak, umesto spasa obreenog, propast ne naveste, nama labudolikima, dugovratima, belovratima, i ah! naoj labudoroenoj. Teko nama, vaj, vaj! Sve se ve prekrilo maglom unaokolo. Ne vidimo jedne druge! ta se to zbiva? Idemo li? Lebdimo li samo

skakutavo preko tla. Vidi li to? Da ne lebdi Hermes pred nama? Ne sija li palica zlatna zapovedniki zovu nas opet natrag u nemili, sutonski, neshvatljivih likova prepun, krcati, veno prazni Had? Da, najednom stutilo se, magla razdvaja se mutna, tamnosiva, smeozidna. Zidovi se nepomini sad pruaju oku naem. Je l' to dvorite? Il' jama? Strano je, ma ta da bude! Avaj, sestre, mi smo sada zatoene kao nikad. (UNUTRANjE DVORITE ZAMKA, okrueno bogatim i fantastinim srednjovekovnim zgradama.) PREDVODNICA HORA: Brzoplete i luckaste, ba enski soj! Trenutku podlone i igri vremena i nesree i sree! Al' nijednu vi da podnosite ne znate ravnoduno. estoko jedna drugima protivrei, a ove njoj; u radosti i bolu se vi istim glasom smejete i kukate. Sad utite! Nek kae gospodarica ta uzvieno rei za se i sve nas! HELENA: O, gde si, Pitoniso? Makar kako se ti zvala, iz tih mranih doi svodova! Da nisi svom vladaru slavnom krenula da navesti me, lep mi doek pripravi? Tad hvala ti, i brzo k njemu vodi me! Sad elim samo spokoj, konac lutanju. Uzalud ti se, kraljice, svud obzire; lik onaj gadni nesta, moda rasplinut u maglama iz ijih grudi doosmo ja ne znam kako, brzo, ne koraaju. A moda luta lavirintom grada tog, to udesno od mnogih jedan postade, da pita za vladarsku dobrodolicu. Al' gle, ve gore hitro u portalima, kraj prozora, na galerijama se svud ovamo i onamo kree posluga; susretljiv, otmen doek to obeava. HOR: Srce se nadima! O, samo gledajte kako se smerno i dostojanstveno

polako kree lepa povorka mladia milih. Na iju zapovest svrsta se ova divna druina deaka tako rano stasalih? emu da najvie divim se? Da li hodu skladnome, il' kovrdama nad sjajnim elom, il' obrazima to su rumeni poput bresaka i istim mekim makom obrasli? Zagristi u njih elim, al' strepim; jer mi u slinom sluaju usta strano je rei napuni pepeo. Ali najlepi sad nailaze; ta nose? Za presto stepenast prilaz, ilime, sedite, zavese i nakit atoru prikladan; nadlelujava on, oblaka vence tvore, kraljice nae glavu; jer ve pozvana, ona na divni jastuk sede. Pristupite blie, ozbiljno se svrstajte, stupanj po stupanj. Dostojanstven je, triput dostojanstven i blagosloven doek takav! (Sve to hor kazuje deava se postupno.) Poto je sila duga povorka dvaka i ggaeva, na vrhu stepenita se tgojavljuje Faust, u srednjovvkovnoj vitekoj dvorskoj odei, i silazi polako i dostojanstveno. PREDVODNICA HORA (paljiva ga posmatrajui): Ukoliko mu nisu dali bogovi, ko poee to ine, samo nakratko oblije divno, uzvieno dranje i dostojnost za ljubav, on u svemu e uspevati: u ratu sa mukarcima ko i u maloj vojni s lepim enama. On zbilja preimustvo je zasluio nad mnogam vrlim koje gledah oima. Koraa vladar s potovanjem, ozbiljno i sporo; k njemu se okreni, kraljice! FAUST (prilazi, a pored njega jedan ovek u lancima): Umesto, kao to se prilii,

da pozdravim te sveano i kaem sa potovanjem dobrodolicu, ja vodim ovog slugu ulanenog, koji u mojoj dunosti me smete, jer svoju zanemari. Klekni tu, krivicu priznaj gospi uzvienoj! Ovo je, vrla gospodarice, ovek munjook kao retko ko, postavljen da s visoke kule gleda, da otro motri zemlju i nebesa, to god se javi ili pokrene od bregova ka dolji i ka zamku, pa bilo stado il' vojnici tui; uvamo prve, druge presreemo. A danas, kakav nemar! Ti se blii, a on nam to ne javlja; ne stigosmo da kako treba s potom doekamo visoku gou. ivot svoj je on ve proigrao, krvava bi smrt ve zaslueno njega snala; ali jedino tebi dato je da kazni il' pomiluje, kako ti se svidi. HELENA: Kad tu visoku podari mi ast da sudim i da vladam, ili samo, pretpostavljam, da to bar pokuam vriu prvu dunost sudije: da okrivljenog sasluam. Govori! LINKEJ, UVAR KULE: Daj da kleknem, daj da gledam, smrt il' ivot podaj meni, jer sam ve svim biem predan bogodanoj ovoj eni. ekah istok da zaplavi, ekah jutro, ekah raj, kada se najednom javi s juga Sunca divan sjaj. Pogled svoj okrenuh tamo zaboravih zemlju svu, elei da gledam samo jedinstvenu, divnu nju. Kao ris to s grane prei imao sam oi ja, ali sad mi pogled tei ko posle dubokog sna. ta su tad za mene bile

zgrade? Kule? Puki dim! Magle plove, magle ile pred boanskim biem tim! Blagi sjaj upijah lepi, okrenut svim biem njoj; ta lepota sve zaslepi, zaslepi i pogled moj. Zaboravih dunost, bdenje, zaboravih rog i pev. Kaznu daj mi il' protenje! Jer lepota kroti gaev. HELENA: Ne smem da kaznim zlo iji sam uzrok. O, teko meni, kakva kob me prati, te svuda grudi mukaraca smamim toliko da ne tede niti sebe ni tue dostojanstvo! Pljakajui il' zavodei il' se maujui, tamo i amo mene odnosei, junaci, bogovi, poluboanstva, pa ak i zli su duhovi posvuda vodili mene u mom lutanju. Ja sama svet zbunjivah, a jo vie dvostruka, sada bedu donosim ko trostruka i etvorostruka. Pusti svog slugu! Nek sramote nema na onom koga zaslepi boanstvo. FAUST: Zajedno gledam, kraljice, u udu i onu to pogaa pouzdano i pogoenog; luk to posla strelu i onog ranjenoga; lete strele ranjavajui mene. Svuda slutim da po mom gradu lete krilato. ta sam ja sada? Ti najednom stvara od mojih vernih ljudi buntovnike, zidove moje nesigurnim ini. I ve se plaim da e mi se vojska povinovati eni pobednici, nikada pobeenoj. ta mi drugo ostaje nego da ti predam sebe i sve to svojim smatrah zabludno? Pred tebe klekav, slobodno i verno za vladarku te svoju priznajem, koja, im doe, stee vlast i tron. LINKEJ (sa jednom skrinjom, i ljudi koji za njim donose

druge skrinje): Kraljice, opet amo kroih! Bogata trai tvoje oi, gleda te i zna u taj mah: i bogat je i siromah. ta jesam sad, ta bejah pre? ta li da inim, a ta ne? to mi iz oka munja sija? Od prestola se tvog odbija. Kad s Istoka smo doli mi, pokoren smesta Zapad bi; ovamo sila nas dovrvi, poslednjeg nije znao prvi. Kad prvi pade, drugi stie, i koplje treeg ve se die; ustostruenom snagom tako hiljade pobili smo lako. Juriasmo, navalismo, svud robismo i palismo; gde bih ja danas nogom stao, ve sutra drugi vo bi krao. Ogledasmo se tek za tren najlepe ene behu plen; tu jedan vodi bika gojna, a drugi svu ergelu konja. Ja eljah, pak, da smotrim gde naJree to se videt sme; a sve to drugi ve uzee za mene prazna slama bee. Pogledom otrim ja sam blagu bio neprestano na tragu, u svaki dep sam zavirivo, ormane pogledom probijo. I hrpe zlata stekoh tamo, al' od dragulja ovaj samo smaragd se vredan ini meni da se na srcu tvom zeleni. Sad nek ti se pod uhom sja jajolik biser s morskog dna; a rubin stavljati ne vredi od tvojih obraza on bledi. I tako blago ponajvee ovde pred tvoje noge meem; dozvoli neka bude tvoja etva iz mnogog ljutog boja. Gle, kol'ko skrinja i kovega!

Al' oni su tek deli svega; daj da uz tebe mogu biti sve riznice u napuniti. Jer tek to si na presto sela, a ve se svijaju sva ela od nesravnjena lika mila neme bogatstvo, razum, sila. Sve ovo vrsto drah svojim, a sad je tvoje sada brojim u prazno, tato i nitavno sve za im uah do nedavno. Sve nesta to nagomilavah ko pokoena svela trava. Pogledom vedrim tome daj preanju vrednost, stari sjaj! FAUST: Neprekoren, al' i bez nagrade, ukloni brzo smelo steen teret. Njoj pripada ve sve to ovaj zamak u krilu uva; nepotrebno je jo neto posebno joj nuditi. Hajd, idi sredi hrpe blaga svog! Uzvien prizor stvori neviene raskoi! Daj da svaki svod zablista ko novo nebo, rajeve ugodi od tog ivota beivotnog! Hitaj pred koracima njenim, prostiri joj ilime cvetne; nek joj stopala po mekom gaze tlu, a oi njene sjaj najvii nek sree, onaj koji boanstva samo ne zaslepljuje! LINKEJ: Sve te zapovesti male sluga obavlja od ale: jer nad blagom i ivotom ona umnom sja lepotom. Sva se vojska pripitomi, svaki ma se krza, lomi pred predivnim likom tim, i Sunce je led pred njim, pred bogatstvom njegovim sve je puki prah i dim. (Ode.) HELENA (Faustu): elim da zborim s tobom, ali prii ovamo k meni! Ovo prazno mesto priziva sebi gospodara svog

koji e moje obezbediti. FAUST: Dozvoli najpre da ti kleei svu potu odam, gospo vrla, i da poljubim ruku to me k tebi die. Potvrdi me ko suvladara tvoga carstva bez mea, i u meni steci potovaoca, slugu i uvara! HELENA: udesa razna gledam ja i sluam. Divim se, mnogo htela bih da pitam. No sad mi kai zato mi je govor oveka onog udno zvuao, udno a milo; ko da zvuk uz zvuk prianja, pa kad takne uho re, ve stane druga da je miluje. FAUST: Ako se tebi svia kako nai govore ljudi, tad e te zacelo ushititi i pesma njihova, uho i duh do sri usreiti. Al' najbolje da odmah pokuamo; razgovor to izmamie iz grudi. HELENA: Zar mogu i ja takav predivan govor stei? FAUST: Pa to je lako rei iz due moraju tei; i kad se enjom pone sve srce da preliva, ti osvre se, pita HELENA: Ko sa tobom uiva. FAUST: Ne gleda duh sad napred, niti se prolog sea, jedino sadanjica HELENA: Jeste sva naa srea. FAUST: Ona je zalog, dobit, ona je blago bez broja; a ko za ovo daje potvrdu? HELENA: Ruka moja. HOR: Ko da zameri vladarki naoj to ljubaznost ukazuje gospodaru zamka? Jer priznajem, sve smo mi

zatoenice, kao toliko puta nakon sramotne propasti Troje i bojaljivo-emernog lavirintskoga putovanja. ene svikle na muku ljubav nisu probiraice, ali su znalci; i jednaka prava nad nabujalim udovima daju i zlatokosim pastirima i crnoekinjavim faunima, kako nanese sluaj. Sve blie sede ve, naslonjeni rame o rame, koleno o koleno; za ruke se dre i njiu se na preraskoju mekojastunog prestola. Velianstvo ne uskrauje pred okom naroda obesno obelodanjenje potajnih radosti. HELENA: Ja oseam i da sam daleko i blizu tako; evo me! Ovde ja sam! kaem sad sreno i lako. FAUST: Re zape u grlu mom i jedva diem sad; ne znam, obujmljen snom, ni gde sam niti kad. HELENA: inim se sebi drevna, a opet mlada ena, nepoznatome verna, sa tobom propletena. FAUST: U sudbu iji smo plen mislima ti ne roni! ivot, ma bio i tren, dunost je: njoj prioni! FORKIDA (ulazi naglo): Sriete ljubavne tice, sve snujete strasne trice sred ljubavne dokolice! Nije vreme sad za to! ujete li tutanj, tresku? Truba grmljavinu resku? Blii vam se grdno zlo: Menelajeve to ete jarosno ka vama lete; sprem'te se za ljuti boj!

Bie skoljen i poraen, i ko Dejfob unakaen platie za prestup svoj. A njoj im se drutvo sitno koprcne uz oltar hitno sekira se sprema njoj. FAUST: Ta drska smetnja gadno amo prodire! Za besmisleno divljanje ja ne marim ni kad opasnost preti. Vesti nesrene porunjaju i najlepega glasnika; a ti, najrunija, ti rado donosi jedino loe vesti. Ali nee ti to poi sad za rukom; daha praznoga potresaj vazduh! Nema tu opasnosti, a i da ima, to je prazna pretnja tek. (Signali, eksplozije sa kula, trube i korneti, bojna muzika, prolazak vvlike vojske.) FAUST: Ne, odmah e se okupiti tu vrsti krug junaka svih: samo ko snano ene titi ljubav zasluuje od njih. (Vojskovoama, koji se odvajaju od kolona i prilaze.) Sa uzdranim besom, koji pobedi vaoj doprinee, severnjaki junaci moji, vi istonjako silno cvee. Pod elikom te bojne lese uzbrae mnogog carstva plod, stupaju, sva se zemlja trese i tutanj prati njihov hod. Kod Pilosa se iskrcasmo, Nestora starog nema vie, sva kraljevstva to napadasmo neobuzdana vojska brie. Da Menelata proteramo odavde k obali! Pa on nek luta, pljaka, vreba tamo, emu je po sudbini sklon. Kraljica Sparte zapovedi da vam prenesem pozdrav njen: ko neprijatelja pobedi nek nosi carstva golem plen. U zatitu, Germani, vama korintske zalive predajem!

Branite snanim miicama. vi Goti, klisure Ahaje. Saksonac nek Mesenu brani, Franci nek odu u Elidu, mora nek oiste Normani i preporode Argolidu. To nek je svakom dom i mesto odakle silu usmerava; al' kraljiin pradrevni presto, Sparta, nek svakog nadviava. Od nje, to sve e vas da gleda gde tvorite na zemlji raj, vi traite, ko njena eda, potvrdu, pravo, mudri sjaj. (Faust silazi, velmoe ga okruuju da podrobnijv uju zapovvsti i raspored.) HOR: Ko za najlepom udi nek se pre svega valjano i mudro za orujem osvrne! Moda se umilio te stekao to je na zemlji najvie; al' spokojno to sad ne dri; laskavci lukavi to mu otru, hajduci smeli otimaju; nek misli kako e ovo spreiti! Naeg vladara hvalim stoga, cenim ga vie od drugih to smelo i mudro se udrui te snani posluno stoje, spremni na svaki njegov mig. Zapovest mu verno ispunjavaju, svaki za sebe, za korist sopstvenu, za vladara, za hvalu i nagradu, jednom i drugom za slavu najviu. Jer ko nju moe sad otrgnuti od silnoga vlasnika? Njemu pripada, mi smo tom rade, dvostruko rade, mi koje on sa njom iznutra bezbednim zidom, spolja presilnom vojskom okrui. FAUST: Svako nek u svoj kraj se vrati to mu je dat u dravinu ko divan poklon prebogati. Mi emo uvati sredinu.

eka te brane postojano, ti neostrvo koje plau vali, a s poslednjom evropskom gorekom granom vee te brdski venac mali. Mojoj je kraljici steena zemlja to sjaj ko Sunce rasu, zemlja za sve blagoslovena to vide nju u prvom asu kada kraj umornog Evrota sva blistava iz ljuske kroi te sjajna zaslepi lepota majci, brai i sestri oi. Svu ovu zemlju lik tvoj pleni i najvii ti alje cvet; o, vie domovinu ceni no sav ve osvojeni svet! Iako trpi nazubljena glava na gorju svome Sunca zrake hladne, ve pomalja se meu stenjem trava oskudna, koju brste koze gladne. Kljuaju vrela, slap u ambis pada, zelene se obronci i doline; i runasta rairila se stada na sto uvika brazdaste planine. Oprezno, samo, polako se kree govedo k rubu strme lrovalije, al' ostati bez utoita nee, u litici se sto peina krije. Tu Pan ih titi, u vlanom gustiu ivotodavne nimfe tu se stane, eznu ka viim predelima, njiu zbijena stabla tamne svoje grane. Pradrevne ume! Hrast se die silan, dok udljivo mu kronja podrhtava; osea javor sladak sok obilan i s teretom se svojim poigrava. I majinski u tihoj hladovini za decu se i jagnjad mleko skuplja; tu je i zrelo voe u dolini, tu tee sladak med iz starih duplja. Tu zadovoljstvo nasledno je, vesele usne i obrazi jedri, svi besmrtni su tu gde stoje, i svi su sreni, zdravi, vedri. I tako se u dan rumeni oinska snaga u detetu budi.

I pitamo se zaueni: da l' su to bogovi il' ljudi? Tako Apolon lik pastira mlada uze, najlepega mladia; gde priroda u istom krugu vlada, postaju jedno svetovi i bia. (Seda pored nje.) Tako ja uspeh u tom, ti takoe; prolost za sobom ostavljamo! Ti od boanstva najviega doe! Pripada svetu prvobitnom samo. Nee te zamak tvrdi da sputava! U venoj mladosti i u vedrini jo Arkadija Spartu okruava da boravimo ovde u milini. Blaeno ovo smamilo te mesto u vedru sudbu! Sada hodi, dok pretvara se u senicu presto, ka arkadijskoj srei i slobodi!, (Pozornica se potpuno menja. Na niz peina u steni naslanjaju se zatvorenv senicv. SENOVIT LUG se tgrua do okolnih litica. Faust i Helena se nv vidv. Hor stva, leei unaokolo u odelitim grupama.) FORKIDA: Ja ne znam otkad spavaju te devojke, ni da l' su ikad mogle ono sanjati to jasno ja sam videla pred oima. Da razbudim ih zato. Nek se zaudi mlaarija; a i vi ete, bradati, to sedite tu dole, najzad videti reenje tih udesa verodostojnih. Hajd, izlazite! Hitro svoje kovrde protresite! Iz oiju san otrite! I ne trepite tako, ve me sluajte! HOR: Zbori samo, priaj, priaj koje udo desilo se! Rado bismo ule ono to je teko verovati; ve nam dosadi da stalno posmatramo ovo stenje. FORKIDA: Tek to oi protrljaste, vi se ve dosaujete? ujte: u tim senicama i piljama utoite i zatitu naao je na gospodar s naom gospom, idilini par ljubavni. HOR: Tu unutra? FORKIDA: Odvojeni

od sveg sveta, samo mene pozvae u tihu slubu. Potovana, stajah uz njih; ali, kao to prilii da postupa poverenik, obazreh se za im drugim, osvrtah se da pronaem negde koru, mahovinu i korenje, vina svemu lekovitom: tako same ostavila tu sam njih. HOR: Pria ko da tu unutra celi svetovi su bili, uma, polje, potok, more; kakve bajke to ispreda! FORKIDA: Pa dabome, neiskusne! To su neznane dubine: silna dvorita, dvorane, sve to smotreno ispitah. Al' najednom smeh odjeknu kroz peinske prostorije; pogledah, kad: deko skae s krila ene ka mukarcu, pa od oca opet majci; to maenje, to grljenje, zadevanje od ljubavi, ala, vika i klicanje zamalo me zagluie. Nag, ko aneo bez krila, faunski bez ieg zverskog, po tlu vrstome on skae, ali tle ga odbacuje i hita ga u visinu, pa u drugom, treem skoku dodiruje visok svod. Bojaljivo majka vie: skai opet, kol'ko hoe, al' se uvaj da ne leti! Let je tebi uskraen! I otac ga opominje: u tlu odbojna je snaga to te uvis goni; samo petom zemlju ti dodirni, pa e ko sin Zemljin Antej odmah biti ojaan. I on tako po gromadnom ovom stenju cupka, s jedne ivice ka drugoj, svuda ukrug, ko to lopta skae. Al' najednom nestaje ga u procepu ljute stene pomislismo: izgubljen je. Majka kuka, otac tei, ja u strahu ramenima sleem. Al' ta sad se javi! Da l' se onde blago krije? Cvetnu odoru na pruge dostojno je obukao. Kianke se njiu s ruku, na prsima trake trepte, u ruci mu zlatna lira, sasvim kao mali Feb bodro pristupa ka rubu, ka ponoru; divimo se. Roditelji ushieni padaju u zagoljaj. ta mu to nad glavom sija? Teko nam je rei da l' je zlatan nakit to, il' plamen silne snage duhovne. Pokretima svojim deak sebe ve nagovetava ko majstora sve lepote, kome vene melodije odjekuju celim telom; i vi ete takvog uti, videete njega takvog na vrhovno divljenje. HOR: Zove li ovo udom, ti, na Kritu roena?

Nisi l' zar nikad sluala pesniku pounu re? Nikad jo nisi ula boansko-junako bogatstvo praotakih predanja Jonije ili Helade? Sve to se zbiva u danu dananjem samo je tuan odjek divnih predakih dana; pria ti se porediti ne moe s onim to ljupka la, verodostojnija od istine, o sinu pevae Majinom. Ovo neno a ipak snano, tek roeno odoje, uvija u iste paperjaste pelene, u prekrasne povoje stee gomila brbljivih dadilja u nerasudnoj zabludi. Ali snano i neno avole lukavo izvlai povitljive ruke i noge, mirno na mestu purpurni ostavljajui omota to ga plai i titi, nalik na izvedenog leptira to se iz krute stege liinke irei krila brzo migolji, kroz prosunani eter smelo i obesno leprajui. Tako i on, najhitriji, da bi lopovu i prepredenjaku kao i svima to korist trae veno naklonjen demon bio, sprovodi smesta to u delo najspretnijim vetinama. Brzo vladaru mora krade trozubac, ak i Aresu samom lukavo ma iz kanija, a i Febu luk i strelu kao i Hefestu kleta; i samom bi Zevsu, ocu, uzeo munju, da se ognja ne plai; al' pobedi Erosa u rvanju potpliui mu nogu,

pa i Kipridi, dok ga milova, ote pojas sa grudi. (Umilna, melodina gudaka muzika odjekuje iz peine. Svi ponu sluati i ubrzo izgledaju duboko dirnuti. Od ovog trenutka do oznaene pauze stalno se uje snana muzika.) FORKIDA: ujte zvuke preumilne, ostavite basne te i bogova raspre silne manite! To proe sve. Niko vie vas ne uje. Vie traimo od vas. Jer na srce ta deluje? Jedino iz srca glas. (Povlai se prema steni.) HOR: Kad se stranom tom stvorenju ovaj mio svide ton, nas je, mlade po roenju, smekao do suza on. Kada nam u dui svie nek pomrkne Sunca sjaj; u sopstvenom srcu bie to uskrati svet nam taj. Helena, Faust, Euforion u gore otsanom kostimu. EUFORION: Kad se deja pesma uje, i vaa je slast to prava; kad u taktu pocupkujem, vama srce poigrava. HELENA: Radi ljudskog usreenja ljubav spaja vrlih dvoje; al' rad bojeg ushienja stvara preumilno troje. FAUST: Znamo ta milina sva je: ti si moja, ja sam tvoj; neka samo veno traje na udruen blaen poj! HOR: Mnogoletna srea ista kooz sjaj kojim svetli sin sad nad njima dvoma blista. Raznei me savez njin! EUFORION:

Pustite, dajte da uvis skaem! Da u prostore prodirem zrane, silna me udnja proima sad. FAUST: Smiri se, smiri! Ne hrli drsko, da ne bi pao ili se smrsko, da nas ne surva na sin u jad. EUFORION: Ne elim vie zemljom da hodim; ne drite me! Put me moj vodi gore, da diem visina dah. HELENA: Na roditelje pomisli svoje! Da s lude elje sve to nas troje stekosmo ne bi postalo prah. HOR: Skorog me njinog rastanka strah! HELENA I FAUST: Nas radi skroti, sputaj, prigui nagon estoki u svojoj dui! Budi nam ubav i tihi cvet! EUFORION: Vama za ljubav sputau let. (Vijugajui kroz hor i povlaei ga u ru.) Lake obletau ja veseli hor. Da l' valja svirka ta? Da nije korak spor? HELENA:

Dobro ti pade na um; vodi lepotice sve u kola sklad! FAUST: Da proe to to pre! Taj huk, taj buk, taj um svem tome nisam rad. EUFORION I HOR (igrajui i pevajui, kreu se u prepletenim nizovima): Kad ti leprava ruka leluja, sjaji se trava kosa to buja, kad lakim stopalom klizi po tlu, u vijuganju tom sad ovde si, sad tu: ti si pred svojim ciljem, premilo dete! Due su tvojim miljem sve obuzete. (Pauza.) EUFORION: Hitre ko igre, srne, ded amo, da nove igre sad zaigramo! Ja sam va lovac, divlja ste vi. HOR: Nemoj hrliti da hvata nas; elimo grliti tvoj prelepi stas, za time samo udimo mi! EUFORION: Be'te me grmene! Na stene strmene! Nije mi milo da olako stiem; kad osvajam silom, od sree kliem. HELENA I FAUST: Kakva obest i divljanje! Nee stati mahnitanje; ko da jei sto rogova

preko uma i bregova. Kakav bes! I kakav huk! HOR (pojedinano brzo ulazei): Pored nas je protrao, prezrivo se nasmejao pa izme nas doepao najdivljaniju za struk. EUFORION (unosei jvdnu mladu devojku): Vuem ovu jedru malu za nasladu i za alu; i ljubim je, mada ne da, i u usta i u nedra, da pokaem elim svima mo i volju koju imam. DEVOJKA: Pusti me! I mi imamo duha, hrabrosti i volje; ak od tebe mnogo bolje mi za postojanost znamo. Misli da mi otpor presta? Ne uzdaj se u tu sreu! Stegai, i od zabave u opei te, ludo, smesta. (Zabukti i otplamsa u visinu.) Za mnom hajd u laki zrak, za mnom hajd u pilje mrak, grabi metu koja nesta! EUFORION (stresajui preostale plamikv): Stenja je kr i lom u umskom bunju tom. emu teskoba sva? Ta mlad i sve sam ja. Vetrova umor-huk, slapova ubor-buk iz daljine se die; nek su to blie! (Skae sve vie uz stenje.) HELENA, FAUST I HOR: Streo od tvoga pada. Divokozi nisi drug. EUFORION: Visini se dua nada, eli irok vidokrug. Znam sada gde sam! O, Pelopsa zemlja je to, ostrvo nalik na brod,

kopnu i moru rod. HOR: Nemoj na breg, u lug, ovde se smiri; gledaj, svud uokrug groa paliri, smokve su zrele tu, jabuka ruj. Mili, na milom tlu ostani, uj! EUFORION: Snivate mira dan? Drugi nek snuju san! Rat je geslo za nas! Pobeda! ori se glas. "HOR: Ko sred mira eli ratnih truba jek, tog vie ne veseli nada u bolji vek. EUFORION: Svima to ovde se rode i kroz opasnost hode, krv liju, preziru strah do u poslednji dah, svima to duom gore za cilj presveti svoj, svima to se bore nagradu donee boj! HOR: Gle! Na kakvoj je visini! Ali manji se ne ini. Ko da sja oklopljen sav streme pobedi ko lav. EUFORION: Tvrdi zidovi su nita! Samosvesno se usudi! Nema vreg uporita od muevnih tunih grudi. Rad slobode dracene svi u bitku nek polete! Amazonke nek su ene, pravi junak svako dete. HOR: O, poezijo sveta, stremi ka nebu sa sveta!

K6 najlepa zvezda sjaj, osvetli najdalji kraj! A ipak stie do nas, uvek joj sluamo glas, volimo proplamsaj. EUFORION: Ne, ne ko dete, pod orujem dolazi mladi, smelim drut! Slobodnim ljudima okruen, u duhu odui ve dug. Hajdmo samo! put nas tamo vodi u irok slave krug. HELENA I FAUST: Tek to si u ivot pozvai, tek to vide vedri dan, ti u prostor eli grozan, prebolan i zlokoban. Zar ne uje? Nas ne tuje? Zar je mili savez san? EUFORION: Svud nad morem grmljavina! Odjekuje svaki do! Vojske tuku se, praina, val se peni, jad i zlo! Svud se strada i smrt vlada, svakome je jasno to. HELENA, FAUST I HOR: Zato uasu si predan? Zato li te vue grob? EUFORION: Zar da iz daljine gledam? Nek me snae opta kob! PREDjANjI: Obesno dete, to se obree smrti? EUFORION: Svejedno! Krila me nose, ceptim i drhtim! Moram! Put mi ne preite! Onamo sada! (Baca se u vazduh, odea ga nosi za trenutak, glava mu blista, za njim se vuv traka svetlosti.) HOR:

Ikare! O, leleite sa tekog jada! (Jedan lep mladi se rui pred nogv roditelja, u mrtvacu kao da uoavamo jedan poznat lik; ali telesnost odmah iezava, oreol se poput komete penje u nvbo, na tlu ostaju odea, plat i lira.) HELENA I FAUST: Radosti trne plam, bol je smenjuje ljut. EUFORIONOV GLAS IZ DUBINE: Ne daj da idem sam, majko, na turobni put! (Pauza.) HOR (alopojka): Znamo te! Sam nee sada biti, ma gde boravio; u srcu si naem, mada beli dan si ostavio. Sa zaviu, bez ridanja opevamo udes tvoj: jo nas krepi, jo odzvanja tvoja hrabrost i tvoj poj. Roen za zemaljsku radost, iz velikog doma, jak, ti izgubi cvetnu mladost, prerano te uze mrak duu punu saaljenja, posmatranja otrog dar, strasnu ljubav divnih ena, najlinije pesme ar. Ali k mrei nogom ilom sam si hitao niz put, naruavajui silom obiaj i zakon krut; dade visok smer teinu hrabrom poduhvatu tvom, k predivnom se plenu vinu, ali ne uspe u tom. Ko uspeva? Umotana sudba na to krije lik, najkobnijeg ovog dana zamre svaki glas i krik. Ne utite! Nek se ori nove bodre pesme jek! Jer njih zemlja opet tvori, kao to je oduvek. (Duga pauza. Muzika prestaje.)

HELENA (Faustu): Re stara i na meni se potvrdila: da srea se s lepotom trajno ne spaja. Nit ljubavi se i ivota prekide; oplakujem ih, bolno zbogom! kaem ti, jo jednom ti se bacaju u naruje. Persefonejo, primi mene s detetom! (Grli Fausta, telesnost iezava, odva i veo ostaju u njegovim rukama.) ; FORKIDA (Faustu): Sad vrsto dri to ti od sveg osta! Tu odeu ne isputaj! Zli dusi ve trzaju joj krajeve da nju u Donji svet odvuku. vrsto dri! Izgubio si botanju, al' to je boansko ipak. Neocenjiva premilost neka uvis te ponese! Kroz eter brzo nosie te ona nad svim prostatvom, dokle god izdri. Videemo se daleko odavde. (Helenina odea se rasplinjava u oblake, koji okruavaju Fausta, diu ga uvis i odleu zajedno sa njim.) FORKIDA (uzima sa zemlje Euforionovu odeu, plat i liru, stupa na proscepijum, visoko die ove ostatke i govori): Ba sreno doepah se toga! Dodue, nesta onog ognja, al' ne alim svet ovaj hudi. U pesnicima to palie ar, esnafsku zavist e da budi; ja im ne mogu poklanjati dar, al' mogu bar da odeu posudim. (Seda na jvdan stub u proscenijumu.) PANTALIDA: Devojke, bre! Spade s nas arolija, duhovni sulud jaram babe tesalske i opojno i zbrkano zveketanje to smuuje nam uho, a jo gore duh. U Had! Ve kraljica nam hita ozbiljno onamo dole. Nek je verne slukinje u stopu prate! Ona na nas ekae kraj prestola vladarki nedokuivih. HOR: Kraljice svuda su rado viene; i u Hadu na vrhu stoje, gordo u drutvu sebi ravnih, prisno zbore sa Persefonom;

ali nama u pozadini dubokih livada asfodela, u drutvu neplodnih vrba i duguljastih jablana, kakva je nama zabava data? Da ko slepi mievi pitimo, apemo nemilo, avetinjski. PREDVODNICA HORA: Ko nije ime stekao, ni teio za plemenitim, elementi su mu dom; pa odlazite! arko elim biti ja sa svojom kraljicom; jer linost nam i vernost uva, a ne samo zasluga. (Odlazi.) CEO HOR: Vraene smo svetlosti dnevnoj; nismo, dodue, linosti vie, to oseamo i to znamo, ali u Had se neemo vratiti. Veito iva priroda punovano pravo polae na nas duhove, i mi na nju. JEDAN DEO HORA: Sred lebdenja, treperenja i aptanja bezbroj granja iz korenja ljupko, lako mamimo ivota vrela put kroanja; liem, cveem tedro mi ukraavamo leprave kose, da ih vetar vije slobodno. Plod li padne, tu se hitro skupe, ivo tiskaju se, ljudi, stada, svi poudni da nagrabe, da se slade, ko pred prvim bogovima sve se klanja oko nas. DRUGI DEO: Uz litice glatke ove to blistaju nadaleko svijamo se, pripijamo, blago se talasaju; svaki glas oslukujemo, pesmu ptica, svirku trske: pa i na glas Panov, strani, odgovor je spreman na; kada neto zaumori, odgovor odumorimo; kad se grmljavina uje, s potresnom se dvostrukou valja naa gromka jeka, trostrui se, sedmostrui. TREI DEO: Sestre! Gipkijega duha, mi hitamo s potocima; jer nas mame u daljini povijarci nakieni. Sve nanie, meanderski vijugaju, natapamo sad livadu, sad rudinu, sada batu oko kue; vitke kronje empresove, koje streme nad predelom i obalom ka eteru, oznaavaju nam put. ETVRTI DEO: Vi tecite kud vam drago; mi kruimo umorei

oko brega sveg obraslog gde se okoti zelene. Onde u sve dnevne ase strasno se u rad zaljubljen vinogradar trudi oko neizvesnog uspeha. Kopa, rilja i zagre, obrezuje, privezuje, svakom bogu molei se, a pre svega bogu Sunca. Bah, mekuac, slabo brine za svojega slugu vernog, lenari u hladovini, ludujui s faunima. to za polupijane mu sanjarije treba, sve se to u meinama uva, krazima, posudama, pored hladnih provalija, a za veita vremena. A kad bogovi, pre sviju Helije, pokloniv tedro vlagu i toplotu, groem izobilja rog navre, sve oivi gde je tiho vinogradar radio. uka pod svim vinjagama, od okota do okota; korpe kripe, vedra zvee, batare se ugibaju, sve put kace gde muljai krepko kolo zavode; gaze sveto preobilje istih sonih bobica, gadno izgnjeena puca prskaju i pene se. Tad cimbali i tasovi zaparaju uho jekom; to iz drevnih misterija bog Dionis proishodi, s njim su kozonozi, koji kozonoge ene nose, i Silenov dugouhi pratilac to gromko njae. Nita ti ne tede! Gaze kopitima svu pristojnost, sva se ula kovitlaju, zagluen je svaki sluh. Pijanice kupe grabe, punih trbuha i glava; ko jo stoji, uveava vrevu; jer da nova ira smesti se, to bre treba isprazniti stari meh! (Zavesa pada.) (Forkida se dgose na proscenijumu, ogromna, silazi sa koturni, oolav masku i veo i pokazuje se kao Mvfistofvles, da bi, ako bude potrvbno, u vidu epiloga komentarisala komad.) ETVRTI IN

PLANINA

Ogromni nazubljeni stenoviti vrhovi. Nailazi oblak, naslanja se na stenje, sputa sv na jednu pljosnatu izboinu i dvli se. FAUST (izlazi): Samou najdublju pod sobom gledaju na rub vrhunca ovog stupam smotreno, naputajui oblak to me nosio nad morem i nad kopnom po vedrinama.

Polako on se, ne rasplinjujui se, od mene odvaja. Na istok zgrudvana ta povorka se tiska, a za njome se i oi kreu, ude se i dive se. Razdeljuje se, stalno preobraljiva, talasava, promenljiva. Al' ipak e uobliena biti. Jeste, oi me ne prevarie! Eno, divno opruen "na jastucima suncem obasjanima, dinovski, al' bogolik vidim enski stas! Junoni, Ledi i Heleni nalik je dok mi pred okom ljupko velianstveno leluja. Ah! Ve pomera se! Rairen bezoblino, natorlaen, sad poiva na istoku, ko udaljen breg ledeni, i letiminih dana golem smisao zaslepljujui zrcali. Al' meni jo leluja nean pramen magle svetao uz grudi i uz elo, razvedravaju, sveinom milujui. A sad penje se sve vie, vie, lako, ko da okleva, i sklapa se. Da l' mene to obmanjuje ushiujui jedan lik, ko najvie mladosti prve dobro, davno nestalo? S dna due rana blaga evo naviru; na ljubav Aurorinu to meni sve ukazuje, lakokrilu, na prvanji opominje me pogled, koji osetih svim srcem smesta, mada umom ne shvatah, i koji, kad me proe, presja blaga sva. Ko duina lepota oblik mili se razgranjava, ne rastura se, die se u etar, ka visinama, i sa sobom najbolji deo moga bia povlai. Nailazi, lupkajui, izma od sedam milja. Druga odmah za njom. Silazi Mefistofeles. izme urno odlaze. MEFISTOFELES: Ovakvog koraanja nigde nema! A sada reci: ta ti na um pade? Zato li usred tih uasa stade, sred kamenja to grozno zeva? Znam ga ja dobro, al' sa mesta drugog, jer ono je dno pakla bilo dugo. FAUST: aavih bajki kod tebe uvek ima; poinje opet da me gnjavi njima?

MEFISTOFELES (ozbiljno): Kad Gospod progna nas a znam i to iz vazduha u ponajdublje dno, onamo gde sredinji arki plam veito svaki progoreva kam, mi smo se nali, pri tom silnom sjaju, u stisci i u gadnom poloaju. Djavoli svi poee da se gue, i gore a i dole da se pue; pa kiselina, gas sumporni, smrad strahovito sav preplavie ad, te kora zemlje, ma kol'ko duboka, pue uz prasak za tren oka. Na drugome krajiku sad je sve to; negdanjeg dna na vrhu sada eto. A oni i na tome temelje nauku pravu, pa sve ireokreu na glavu. Jer mi smo ispod jarma ar-grobnice utekli i vladavinu silnu nad vazduhom smo stekli; oita tajna, al' je kriju davno m pozno svetu kazuju je javno. FAUST: Nek plemenito-neme su planine! Ne pitam: kako? Nit' me: zato? briie. Kad se u sebi samoj zasnovala priroda, tad je zemlji oblast dala, stvorila sreno visove i klance, uzdigla stene u planinske lance, niz strane razastrla uzviice, izvajala ih blago do ravnice: za radost, kada raste sve zeleno, ne treba njoj to vrenje besmisleno. MEFISTOFELES: Ah, prie! ini vam se to jasno kao dan; al' ja sam bio onde: bolje znam. Bio sam tu kad kljuale dubine, nabrekle, rekom nosile su plamen, kad Moloh je prikivao planine, te svuda ukrug leteo je kamen. Jo stre svud gromade sred doline; otkuda takvog zavitlaja mo? Filozofi ne mogu to da shvate niti da stenje pomere odatle obrukasmo se misle dan i no. Samo puk priprost to pojmi kako treba, i u svome se sudu ne koleba;

u njemu mudrost sazrela je davno: ovo je udo Satanino slavno. Moj putnik, verom pogapaju se, gega do Djavolovog mosta, do Djavolovog brega. FAUST: Pa znamenita stvar je znati pravo ta li sve misli o prirodi avo. MEFISTOFELES: Nek bude to mu drago ba marim ja za nju! Al' stvar je asti: avo bee tu! Mi smo za dela velika: za mrak, za guvu, silu, ludost! To je znak! Nego, da jasno upitam na kraju: zar tebi nita lepo se ne ini na ovoj naoj povrini? U bezmernoj si gledao daljini sva carstva sveta i svu njinu slavu". Al', neutoljiv kakvim Bog te dao, ti, valjda, nisi elju oseao? FAUST: Jo kako! Strast me privue estoka k velikom neem. Pogodi! MEFISTOFEL ES: Za tren oka. Prestoni neki potraiu grad sa groznim jezgrom gde se toli glad, gde kroz sokake tesne ljudi gmiu, zabati iljati se diu, na trgu kupus, repa, luka venci, pa zagaeni kasapski epenci gde zuizare se roje rojem peenjem aste se i lojem; u svako doba tu i smrad zatei e i buan rad. Ulice dalje iroke su i prave i bogzna kako otmene se prave; i najzad, izvan stega gradshog zida, predgraa duga gube se iz vida. Uivo bih u kloparanju i buci koija bez broja, u venoj vrevi, trkaranju uskomeanog mravljeg roja. Pa jahao il' bio voen, izgledao bih njihov stoer, svako bi meni odavao ast. FAUST:

Slabo me to privui moe! Drago ti kad se ljudi mnoe, kada se hrane sve u slast, ak obrazuju sebe a na kraju u bundije si samo odgajio tu raju. MEFISTOFELES: Tad bih za provod, na prijatnom mestu, sazido zamak velianstven. Livade, njive, breg i estu pretvorio bih u park boanstven. Svud bedemi zeleni, somot-leje, staze pod konac, zasenene streje, slapovi to se preko stenja liju, i svakojaki edrvani; tu otmen luk se die, al' po strani tisue malih mlazeva svud biju! A tad bih digo za najlepe ene udobno-prisne kuice malene; provodio bih dane tu i noi u preumilno-druevnoj samoi. Za ene, rekoh; ne uzmi to ko alu: lepojke uvek zamiljam u pluralu. FAUST: Pokvaren i moderan! Brat si Sardanapalu! MEFISTOFELES: Pa ko e znati ta ti srce htelo? Zacelo, neto uzvieno-smelo. K Mesecu ti si udio sve blie, pa, valjda, strast onamo sad te die? FAUST: Nipoto! Ovaj zemljin ar jo prua prostor za golema dela. Na me jo mnogi divan eka dar, oseam snagu za pregnua smela. MEFISTOFELES: I slavu bi da stee time? Pretkinje su ti, vidim, heroine. FAUST: udan sam vlade i vlasnitva! Delo je sve, a slava nita. MEFISTOFELES: A nai e se i pesnici, brale, da pred potomstvom sjaj tvoj hvale i ludost ludou da pale. FAUST: Ti nita ne sluti o tom.

Zar ti poznaje enju ljudi? U gorkom, jetkom biu svom ti pojma nema za im ovek udi! MEFISTOFELES: Pa lepo, neka je po tvom! De, poveri mi sav opseg svojih udi. FAUST: Pogled mi more debelo privue; navre i die upropice vale, pa splasnu, sve ih strese da se srue i da ka niskoj obali navale. Naljutilo me to; jer obest svaka slobodnom duhu, to sva prava ceni, uzburka krv estinom utisaka i zlovoljom mu oseanja pleni. Sluajem dre to, pogledah bolje: val stade, pa se natrag otkotrlja, napustiv gordo osvojeno polje; al' gle, za tren u staru igru srlja. MEFISTOFELBS (aL zresogev): Tu ne saznadoh nita novo; ve sto hiljada leta gledam ovo. FAUST (strasno pastavljajui): S bezbroj se strana ono dounjava da, neplodno, neplodnost umnoava; navire, raste, valja se, prekriva prostranstva pusta, nemila i siva. Valovlje vlada snagom opsednuto; povue se i ta je postignuto da duu strahom i oajem stisne? Element divlji sile beskorisne! Tu se ja samonadvienju nadam; tu bih u borbu, to bih da savladam. A moguno je! Mada nabujalo, pred svakom humkom ono skrene malo; ma kako da se osiono gri, i mali vis pred njime gordo tri, dubina mala privlai ga snano. Ja duhom tada skovah plan odvano: na predivno uivanje prioni, despotsko more od obale skloni, granice suzi toj vlanoj irini, sabij je u nju samu, u daljini. Sve sam to jasno smislio u glavi. Usudi se, i elju mi ostvari! (Bubnjevi i ratnika muzika iza lea gledalaca, iz daljine,

sa desne strane.) MEFISTOFELES: Bar to je lako! - Da l' uje daleku bubnjavu? FAUST: Opet rat! Za takvu jeku marili nikad nisu umni ljudi. MEFISTOFELES: Rat ili mir tek, onog umnim zovu ko se u svakoj okolnosti trudi da nekako izvue korist svoju. On vreba zgodan tren i smilja ta bi. Prilika tu je hajd, Fauste, grabi! FAUST: Potedi me tih zagonetnih lai! Kratko i jasno, ta to smera? Kai! MEFISTOFELES: Putem sve jasno itah ko iz knjige: dobroga cara more silne brige; ta zna ga. Dokle davasmo mu akom i kapom lano bogatstvo, on, lakom, miljae da e ceo svet da kupi. Jer mlad je bio kad na presto stupi, pa se na laan zakljuak poziva: da nije nimalo protivno, nego ba poeljno i divno da vlada i u isti mah uiva. FAUST: Zabluda! Onaj koji zapoveda, mora u tome sreu oseati. Grudi mu svrha velika opseda, ali o tome ne sme niko znati. to svojim vernima u uho ane, to se i desi, i sav svet se zgrane. Tako e stalno s visina da zrai ; ko uiva, prostatvo ga privlai. MEFISTOFE L ES: Nije on takav! Mada uivao je dosta! Al' carstvo plenom anarhije posta, veliho, malo, sve se to zakrvi, brat se na brata dumanski ostrvi, zamak na zamak, grad na grad, esnaf na plemstvo krete tad, biskup na pastvu i na kler; svak svakog gledae ko zver. U crkvama se klalo, izvan grada

trgovac, putnik morae da strada. ivot je bio odbrana: te svako smeliji posta; i to je ilo tako. FAUST: Ilo, opkalo, padalo, ustajalo, pa spotaklo se i grubo stropotalo. MEFISTOFELES: To stanje niko da kudi nije smeo, svako je neto da predstavlja hteo: i najmanji se bogzna kol'kim gradi. Al' najboljima najzad se dosadi. Valjani ustadoe, pa e rei: Gospodar je ko mir nam moe stei. Car to nit' hoe niti moe birajmo novog, koji zna da svakome bezbednost da, da novo carstvo novim duhom prome, te da se mir i pravda sloe!" FAUST: To popovi su, kanda, rekli. MEFISTOFEL ES: Jesu, da obezbede tust stomak i kesu; uestvovahu vie no ostali. im poe buna, blagoslov joj dali; i car, kog usreismo mi, sad kani, povukavi se, da odsudno se brani. FAUST: teta da, dobar i iskren, on strada. MEFISTOFELES: Hajd, pogledajmo! Ko ivi, nek se nada. Izvedimo ga s ovog uskog puta! Jedanput spasen, spasen je sto puta. Sve moe biti, kocka nije pala. A bude l' sree, bie i vazala. (Pvnju sv preko srvdinjeg gorja i posmatraju raspored vojske u dolini. Doboi i ratna muzika odjekuju odozdo.) MEFISTOFELES: Poloaj na je dobro rasporeen. Pouri! Uspeh nam je obezbeen. FAUST: ta moe jo da spase carstvo? Vradbine! Privid! Opsenarstvo! MEFISTOFELES: Lukavstvo ratno, da dobije se boj! Uvrsti velik naum svoj

sve na konaan cilj mislei! Sauvamo li caru tron i zemlje, ti preda nj e klei i primorje poklonie ti on. FAUST: Uspevao si ve u mnogo emu; pa hajde, dobij bitku njemu! MEFISTOFEL ES: Ne, ti e bitku zadobiti! Vrhovni general e biti. FAUST: To bi ba bila drskost prvog reda: da tu, gde ggojma nemam, zapovedam! MEFISTOFEL ES: Pusti nek generaltab o svem brine i odgovornost s feldmarala skine. Odavno ve nanjuih ratno smee, te sastavih unapred vojno vee od silnih drevnih ljudi iz pra-stenja; srean ko takva okupi stvorenja. FAUST: A ko su oni ljudi pod orujem? Pozva l' gortake da nam se pridrue? MEFISTOFELES: Njih ne, al' nalik Petru Skvencu od celog ljama kvintesencu. Pojavljuju se tri silna junaka. MEFISTOFELES: Evo junaka mojih ponositih! Kao to vidi, vrlo razliiti po dobu svom su, drukiji odelom kao i svojim orujem; zacelo, nee se s njima loe ovajditi. (Ab, zres1a1ogez.) Danas bi svako dete ma da pae, viteki pancir i kolir da ima; stog alegorine e hulje nae utol'ko vie svideti se svima. SMELOMLAT (mlad, lako paoruan, u arenoj odei): Ko god me pogleda, po licu pesnicom ja u da ga uim; za kike svaku kukavicu protreu da se samo pui. BRZOGRAB (u zrelam dobu, dobro naoruan, bogato odevvn): Takve su prazne arke jadne, ne gubi vreme i ne skitaj! Uzimaj to pod ruku padne,

o svemu drugom posle pitaj! VRSTODR (u godinama, teko naorua-p. bvz odev): Ni time mnogo se ne stee! Imetak brzo se rastee, u bujici ivota strada. Bolje je zadrati no uzeti; niko ti nita ne moe oteti tamo gde seda glava vlada. (Sva trojica silaze.) NA PREDGORJU Bubnjevi i ratnika muzika odozdo. Razapinju carev ator. Car. Glavnokomandujui. Pratnja. GL AVNOKOMAN D UJ U I: Jo mi se dobro smiljen naum ini to vojsku svu zbijenu povukosmo ka ovoj pogodnoj dolini; nadam se, dobro izabrali to smo. CAR: No, videemo; al' mi uzmicanje dosadi, jer ve lii na beanje. GLAVNOKOMANDUJUI: Pogledaj, gospodaru, desno krilo! Zgodnijeg tla za vojnu nije bilo: brda ni strma ali ni prohodna, ?a protivnika teka, za nas zgodna; ka ovoj talasavoj uzviici ne smeju poi njini konjanici. CAR: Za pohvalu je ovo, tu se slaem; tu moe da se miica pokae. GLAVNOKOMANDUJUI: Tu na sredini, na livadi toj, falangu vidi pripravnu za boj. Sred jutarnje se izmaglice rane kopalja uma blista na sve strane. Silan se kvadrat njie kao more! Hiljade tu za podvizima gore. Po tome sudi kakva im je snaga; videe, oni zgromie svog vraga. CAR: Prvi put tako neim oi pojim. Ovakva vojska dvostruko se broji. GL AVNOKOMAND UJU I: O levom krilu nemam ta da javim; liticu dre sve junaci pravi. Ta hrid, to venac oruja je kiti,

ulaz u onaj vaan klanac titi. Slutim ve: tu e neprijatelj biti iznenaen i kosti ostaviti. CAR: Onde su moji roaci neverni to mene bratom i ujakom zvahu; sve manje behu obzirni i smerni, sve manje tron i skiptar potovahu; opustoivi carstvo, zavaeni, sad slono idu snuju propast meni. A gomila se njie, neodluna, pa puta da je nosi struja buna. GLAVNOKOMANDUJUI: Na pouzdanik, skau preko stenja, iz opasnog se vraa uhoenja. PRVI UHODA: Svud nas gde smo putovali hrabrost i lukavstvo spase, te proosmo dosta; ali ne nosimo dobre glase. Mnogi se na vernost kunu tebi; ali ne pomau: sve previre, i u bunu narod moe poi, kau. CAR: Samoivom je samoouvanje vie no dunost, ast i potovanje. Ne strepite li: kada doe as, susedov poar spalie i vas? GLAVNOKOMANDUJUI: Eno i drugoga: niz stenje sporo sputa se, drhti, klonuo je skoro. DRUGI UHODA: Iznajpre se zabavljasmo motre divlji mete glupi; kad najednom ugledasmo: novi car na elo stupi. Svud niz odreene staze silno mnotvo poljem klima; prave ovce, oni gaze za laljivim stegovima! CAR: Taj protivcar na korist mi se javi, tek sad se kao car oseam pravi. Za viu svrhu stavljam oklop svoj, a ne, ko pre, za tobonji tek boj.

Na praznicima mojim sve je sjalo, sveg bee, al' opasnosti nimalo. Kada na savet va u alku streljah, srce je moje tuklo, turnir eljah; da niste me od rata odvraali, sad bi mi slavu junaku svi znali. U carstvu vatre, sred stihije vrele, osetih da su moje grudi zrele; element se na mene grozno srui; to bee privid, al' me zaobrui. O pobedi i slavi mutno snevah; sada u stei to pre ne uspevah. (Odlaze glasnici da odnesu izazov Protivcaru.) Faust u oklopu, sa sputenim vizirom. Tri silna junaka, naoruani i odvveni kao gore. FAUST: Nee nas, mislim, grditi; jer vrede oprezne oi i kad nema bede. Taj brdski narod stalno mozga neto, svu prirodu i stene ita veto. Odavno iz ravnica poli, oni sad su sve vie svome gorju skloni. Delaju mirno u procepu stenja, sred plemenitih gasiih isparenja; razdvajaju, ispituju, pa spajaju, sve elei da neto novo stvaraju. Tananim prstom svoga duha silna oblija grade svetla i prozirna, pa u kristalu, gde utnja veita je, gledaju gornjeg sveta dogaaje. CAR: uh to, i verujem u tvoje prie; al' ta se to nas, vrli moj, sad tie? FAUST: Sabinjanski arobnjak tebe smerno potuje, asno slui ti i verno. Kakva li strana sudba njega minu! Ve prue zapucketa, plamen sinu, uhvati cepanice ukrtene, sumporisane, smolom zalivene; ne bi tu mogla sva ljudska stvorenja, ni Bog ni avo doneti spasenja; al' ti ga, care, lino oslobodi lanaca arkih. U Rimu to se zgodi. Svojom ga silno zadui dobrotom

te samo cepti nad tvojim ivotom, zaboravivi sebe, za te brine Mepitujui zvezde i dubine. Ree nam da se titimo to pre. Planinske sile opasne su, zle; priroda dela slobodno i strano, popovska tupost to zove arobnjatvom. CAR: U dan veselja, kada vedri gosti uivaju u naoj sveanosti, drag nam je svako ko nam na prag stane i kri put u prepune dvorane; al' najdrai nam astan ovek budi to dolazi da snanu pomo nudi u jutra as, neznane veliine, jer. nad njim su terazije sudbine. Al' u trenutku sveanu i vanu sklonite s voljnog maa ruku snanu, potujte tren kad ete nebrojene kreu da vojte za il' protiv mene! Uzdam se u se! Ko bi carsku vlast, nek lino i zaslui takvu ast. Avet to na nas die se i carem naziva sebe, zemlje gospodarem, vojvodom, sizerenom svojom rukom vratiu gde mrtvaci mue mukom! FAUST: Ma kako bilo sa ovim to kae, nije ti mudro da glavu zalae. Greben i perjanica lem ti kiti. Glavu, to hrabrost krepi nam, on titi. Zar mogu bez nje udovi? Kad glava usni, najednom i ud svaki spava; rana na glavi odmah i njih zgodi, po oporavku njenom svi su bodri. Ruka se hitro svojim snanim pravom koristi, podiui tit nad glavom; ma prisea se dunosti, pa tada odbija napad da nov udar zada; peati srean ishod krepka noga, stajui za vrat vraga sruenoga. CAR: Tako i njega gnev moj zadesie, gorda mu glava podnoje mi bie! GLASNICI (vraaju se): Niti stekosmo priznanja,

nit' nas asti doekale: naa otmena poslanja primie ko prazne ale: Va car vie ne postoji, pust je odjek sad niz do; seti l' ga se ovek koji, kae: Davno bee to." FAUST: Pa to se ba i desilo po elji svih to su vrsti tvoji prijatelji. Vojska ti eka bitku s nestrpljenjem; as je! Za napad izdaj nareenje! CAR: Od mene zapovesti sad ne trai. (Glavnokomandujuem.) Knee, svim dunostima raspolai! VRHOVNI GENERAL: Krenite desnim krilom! Mlada snaga vojnika naih, odanih i vrlih, na pola puta nek razbije vraga koji ovamo gore k nama hrli! FAUST: Dozvoli tad da ovaj junak vrsti u tvoj se prednji bojni red uvrsti, pa, prisno zdruen s njima, da niz polje pokae svoju snagu ponajbolje! (Pokazuje nadesno.) SMELOMLAT (prilazi): Kom vidim lice, okrenuti ga nee pre no mu obe vilice razmrskam; ko okrene mi lea, tom niz plee zaljuljae se oas glava drska. Kad pone ko ja vojska sva da besno see i da mrvi, razbei e se bagra ta u svojoj kupaju se krvi. (Ode.) VRHOVNI GENERAL: Polako sada krenimo sredinom da udarimo mudro, svom silinom; onamo desno ve su nae ete uspele da im naum poremete. FAUST (pokazujui na srednjega): Hajde, i ovom zapovesti daj! Hitar je, sve lred sobom rui taj. BRZOGRAB (prilazi): Nek hrabrost boraca se tvojih

sa poudom za plenom spoji; nek svako misli kako e da hara bogati ator protivcara. Nee se dugo on jo razmetati, na elo falange u stati. HITROPLENKA (torbarka, privijajui sv uz njega): Najdrai jaran on je meni, mada se sa mnom ne oeni. etva nam stie obilata! ena podivlja kad plen hvata, bezobzirna je ud u nje; napred! Ko pobedi, sve sme. (Obojv izlaze.) VRHOVNI GENERAL: Sad, kao to je predvidljivo bilo, njihovo desno navaljuje krilo. Al' spreiemo njihov napor ljut kroz tesan klanac da probiju put. FAUST (pokazujv ialevo): Tad molim, nek i on u borbu hodi; kad snani sebe snae, to ne kodi. VRSTODR (prilazi): Za levo krilo ne brinite nita! Gde stanem, ne odstupam sa poprita; mskustvo staro u ovom me krepi, to drim, to ni munja ne rascepi. (Ode.) MEFISTOFELES (silazei odozgo): Gle kako sad iz pozadine, iz svakog grotla i pukotine naoruani ljudi gaze zakrujui uske staze, tvorei bedem maevima, pancirima i titovima, ekaju znak pa da polete. (Tiho, onima koji znaju.) Odakle su, nasluujete. Al' nisam ni ja dokon bio, orunice sam poistio; pohrlie u privid novi ko da su jo vladari zemlje; carevi, kraljevi, vitezovi sad su tek prazne kuice puevlje; njima se mnoga avet ukraava, srednji vek ivo uskrsava. Ma kakav tu avolak da se krije, efekat zasad omanuo nije. (Glasno.) Gle, unapred su puni gneva,

limeno oruje im seva! I mnogi dronjav barjak tu se iri, doekav jedva da sve vazduh piri.' Tu jedno drevno pleme stoji smelo i rado bi u novu borbu htelo. (Strahovito trubljenje odozgo, u neprijateljskoj vojsci prgetno kolebanje.) FAUST: Ceo se vidokrug sad smrai, tek ovde-onde to prozrai proroki koban rumen sjaj; krv boji ma i kupa elo; celo se nebo tu uplelo, ne samo vazduh, stenje, gaj. MEFISTOFELES: Desno se krilo snano dri; a onde vidim Smelomlata gde se ukotac hrabro hvata, od svakog vii, od svih bri. CAR: Iznajpre videh jednu ruku, a sada se ve deset tuku neprirodno se ovo zbi. FAUST: Zar nisi uo kako magle uz sicilijsko alo nagle? Po danu vidi onde ti gde uzdigav se u visine, kroz udne odraen magline, neobian se javlja lik: tu grad za gradom se koleba, njiu se bate usred neba, kroz eter sija krajolik. CAR: Al' udno! Nisu posla ista svaki se vrak koplja blista; pucketaju i sjaje iljci, na njima igraju plamici; to ko da je u igri vrag. FAUST: Oprosti, care, to je trag iezlih duhovnih natura, odblesak onih Dioskura kojima se sred ljutih bura mornari mole, trae spas. CAR:

No, reci, kog zaduih ja te priroda sva uda zbra i rasprostre ih ispred nas? MEFISTOFE L ES: Majstora uzvienog, koji brine o dobru tvom i zlu! Pretnje neprijatelja tvojih uzbudie mu duu svu. Zahvalan, hteo bi te izbaviti, makar i svoju krv morao liti. CAR: Kada na presto uz klicanje sedoh i postah neko, to prokuat htedoh, pa reih brzo: za potvrdu vlasti sedobradog u iz plamena spasti. Pokvarih radost popovima svim, naklonost njihovu ne stekoh tim. Zar sad, kad tol'ka minula su leta, da nagrada za bodar in procveta? FAUST: Bogat je plod milosrdnoga ina; okreni pogled put visina! Mislim da On je taj znak piso, pazi, obznanie se smiso. CAR: Orao gore nebom leti, a za njim grifon divlje preti. FAUST: To ggovoljan se znamen javi. Grifon je pukih skaski delo; zar moe drznuti se smelo da meri se sa orlom pravim? CAR: iroko lete, krug za krugom; pa asa istoga, zle udi, naleu da bi jedan drugom kidali vratove i grudi. FAUST: Sad gledaj kako grifon gadni, sav raerupan, s borbom presta, i poviv lavlji rep svoj jadni u umu pade i tu nesta. DAR: Znamenje ovo nek se zbude! Zahvalne oi mi se ude. MEFISTOFELES (gledajui na dssnu stranu):

Pred napadom neprestanim vrag ne moe da se brani, susta, klonu, k desnom krilu pomera svu ljudsku silu pometajui u boju celu levu stranu svoju. Nae vojske vrsto elo pomera se desno smelo, munjom satre slabo mesto. Sad, ko buran talas estok, podjednake su se sile u okraj dohvatile; nita divnije ne bee. nai pobedu odnee! CAR (s lvve strane, Faustuj: Gle, opasnost onde preti, poloaj se poremeti. Ve ne bacaju kamenje, zauzeto nie stenje, gornje ve je naputeno. Neprijatelj hrli, eno, sve je blie, moda ceo klanac ve je zauzeo! Gle ta grene tenje ine! Uzalud vam sve vetine. (Pauza.) MEFISTOFELES: Gavrana moja stiu dva; da l' vest je dobra ili zla? Bojim se da smo proli loe. CAR: ta e nam gadne ove ptice? Iz ljutog boja, sa litice ovamo k nama dopadoe. MEFISTOFELES (gavranga): Sedite blizu! Ko god vas slua, nek nada se u spas, jer rei su vam dobrodole. FAUST (caru): Iz najdaljih, iz nepoznatih strana se golub najzad vrati svom gnezdu, porodu i jatu. Evo gde razlika je dublja: mir nosi poruka golublja, gavranska pota slui ratu. MEFISTOFELES: Najavljuje se loa kob,

gle, naima se sprema grob kraj onih uka krevitih! Nia su brda zauzeli, a budu l' prevoj preoteli, na poloaj e teak biti. CAR: Ipak me, dakle, prevariste! Drhtao ne bih sad, da niste uvukli me u mreu zlu. MEFISTOFELES: Srano! Ima leka tu. Hladnokrvnosti i strpljenja! Pred kraj se ini ponajtee. Glasnici moji verni pree: recite da dam nareenja! VRHOVNI GENERAL (koji im je u meuvremenu priao): Sve vreme bejah neveseo to si se s ovima ti spleo; vradbina sreu ne privlai. Ne znam da promenim tok boju; evo, palicu vraam svoju, ko poe, nek to i dokraji. CAR: Zadri je za bolje dane, koje e moda srea dati! Tog stvora i te ptice vrane sa jezom moram proklin>ati. (Mefistofvlvsu.) Palicu tebi ne dam, niti ini se pogodno stvorenje; nareuj, pokuaj spasenje! Nek zbude se to moe biti! (Odlazi u ator sa vrhovnim genvralom.) MEFISTOFELES: Nek te taj kijak titi, hajde! Za nas je on od male vajde, krstolik ukras nosio je. FAUST: ta emo sad? MEFISTOFEL ES: Ve obavi se to je potrebno bilo da se ini! Roaci crni, k jezeru u planini sad hitro! Pozdravite mi undine, zamol'te ih za privid njine plime! Po sili nedokune enske svoje vetine one umeju da dvoje

stvarnost i privid, te se kune svako da privid jeste stvarnost svakojako. (Pauza.) FAUST: Pred rusalke su gavranovi nai zacelo s laskom valjanom izali; eno, ve poe da rominja. Iz mnoge stene, suve, gole potoci hitri kipte dole, propala pobeda je njina. MEFISTOFELES: Neobian ih pozdrav preli, zbuiie se verai smeli. FAUST: Ve potoci ujedinjeni hue da dvostruki se iz klisura srue; bujica baca mlaz u luk; najednom splasne me iroko stenje, ubori, peni na sve strane, stenje, k dolini pada iz buka u buk. Niko od njih junaki ni da makne; ta vredi? bujica e da ih splakne; jeim se pred tim besom, ko da snim. MEFISTOFELES: Ne vidim nita od vodenih lai; jedino ljudsko oko varku trai, a ja se sladim udesima tim. Gomile cele padaju; ba prave budale, misle da se dave dok krkljajui po tlu suvom tre i smeno mau rukama se gre. Sad zabuna je svuda, mnim. (Gavrani se eraaju.) Pohvaliu vas Majstoru, da znate; a elite li da se prokuate i sami kao majstori, tad hajte, smesta ka kovanici pohitajte gde patuljaka vredna druba mala izbija iskre iz stenja i metala. Brbljanjem dugim njih obmanite, na kraju plamen im izmamite to prska, preliva se, sjaji plam to ga duh uzvien gaji. Istina, munje sred dalekih tmina, ili magnoven pad zvezda s visina svake se letnje noi zbiva to; al' munje koje sevaju gustiem

i zvezde koje na tlu vlanom ite to, zbilja, retko vide ko. Zato se ne muite mnogo, molite, pa tad nareujte strogo. (Gavrani odlaze. Sve se dvava na prethodno opisan nain.) MEFISTOFELES: Na vraga nek se srue tmine sve! Pa korakom kroz nepoznato tle! Svud svetla-lutalice tada, sjaj da zaslepi iznenada! Sve bi to bilo zbilja krasno; al' treba zastrait ih glasno. FAUST: Oruj uplje iz dvorana vlanih na vazduhu s? sveem snai; onde se gore uJe zvek i huk odavno: divan ali laljiv zvuk. MEFISTOFELES: Tako je! Sada zadra ih teko; ve treti makljanje viteko kao u dobre stare dane. titnici i viziri njini ko Gvelfi i ko Gibelini veitu borbu opet hrane. Nepomirljivi, vrsti svi su, predakom duhu obikli su; ve hui bitka na sve strane. Ipak, na svakoj vrakoj sveanosti nema ti bolje od stranake zlosti i mrnje to je strava prava; as jei grozno-gadno panski, as otro, prodorno satanski preko dolina i dubrava. (Ratna vreva u orkestru, koja najzad prelazi u vesele vojnike melodije.) ATOR PROTIVCARA, presto, bogati ukrasi

VRZOGRAB, HITROPLENKA . HITROPLENKA: Stigosmo prvi za tili as! BRZOGRAB: Spori su gavrani za nas. HITROPLENKA:

Ah, kakva blaga, mila mati! Gde u poeti? Gde u stati? BRZOGRAB: Bogatstva prepuno je sve! Za ta li da se maim pre? HITROPLENKA: Ta prostirka bi dobro dola! Postelja mi je esto loa. BRZOGRAB: Na zidu topuz od elika, to mi je elja ba velika. HITROPLENKA: Crven ogrta zlatotkan, o tome sanjah svaki dan. BRZOGRAB (uzimajui orujv): Sa ovim oas poso svri: tresne ih, pocmeka, raspri. Ti tol'ko ve na rame stavi, al' sve valjano zaboravi. Mani se trica i kuina no uzmi jednu od tih skrinja! U trbuhu je njinom plata za vojsku: hiljadu dukata. HITROPLENKA: Taj teret neu ja uspeti ni dii, kamo li poneti. BRZOGRAB: Pogni se! Hajde, ta se neka! Na tvoja staviu je plea. HITROPLENKA: Slomiu se od skrinje te; jao! U propast ode sve! (Skrinja pada i razbija se.) BRZOGRAB: Eto ti zlata kao blata; priskoi brzo, grabi, hvataj! HITROPLENKA (une): U kecelju mi sipaj, hajde! I s ovim jo e biti vajde. BRZOGRAB: Dosta je sada! Hitro sevaj! (Ona ustaje.) Al' jao! Kecelja ti zeva! Ma gde da stane i da kroi, kroz rupu ovu blago toi. PRATIOCI (navg cara): ta ete ovde? Kako smete

da carsko blago prevrete? BRZOGRAB: Na pazar kou nosili smo, pa sad i plena hteli bismo. U protivnikim atorima za vojsku toga uvek ima. PRATIOCI: S nama vojnici se ne drue to su u isti mah lopue; jer estit vojnik mora biti onaj ko naeg cara titi. BRZOGRAB: estitost ovu znamo dobro, ona se zove ratnom globom. Svi ste vi isti, dobro znamo, va pozdrav glasi: Daj ovamo! (Brzoplenki.) Hajd kidaj, i to ima nosi. Ovde ba nismo dragi gosti. (Odlazv.) PRVI PRATILAC: to jednu vruu ne opali drzniku tome, da se svali? DRUGI: Ne znam, iznemogoh najednom, kao sablasti da sam gledo. TREI: Pred oima mi sve zatrepta, ne videh nita, mrak me sklepta. ETVRTI: Ne znam ni sam ta bee: ceo danai dan je bio vreo, zaparom zlokobnom nas preli; as bismo stajali, as seli; nasumice smo udarali, al' svaki zamah vraga svali; zakopreni se oko, ui zujanje itavo zaglui; i stalno tako, i sad smo mi ovde, ne znaju ta se zbi. Dolazi car sa etiri knvza. Pratioci se povlane. CAR: Ma kako bilo s tim, tek pobedu smo stekli, neprijatelji svi niz polje su utekli. Pobee laan car, tu stoji prazan tron i blago kojim zlo izdajstvo poe on. Carska nam asna vlast, i sa njom svi glavari, eka da dou sad narodni poklisari;

veseo odasvud ka nama stie glas: u carstvu vlada mir i svako slua nas. Vradbina neka, jest, u borbu se uplela, al' tek je naa mo do pobede dovela. Vojniku sluaj zna da esto bude blag: sa neba padne kam, u krvi grezne vrag, predivan, snaan zvuk sa litica se budi sokolei sve nas, a vragu steu grudi. Uz rugu i uz smeh, on valja se po tlu; pobednik bogu svom kazuje hvalu svu. Milion grla tad, bez carske zapovesti, poinje nebeskom vladaru slavu plesti. Al' oko najvie velia ga kad zre u grudi sopstveie, to retko bee pre. ivahan vladar mlad nek dane sreno trai, kroz dugih leta sled saznae ta tren znai. Da etvoricu vas smesta postavim stog za dostojnike carstva, dvora i doma svog. (Prvome.) Ti mudro, knee moj, vojsku si povrstao, pa, u presudan as, junaki smer joj dao; u miru delaj ti i carstva uvaj sklad, dajem ti ovaj ma, jer nadmaral si sad. NADMARAL: Dozvoli, care na, vojnika vernih prozbu u drevnom zamku tvom da prirede ti gozbu; dosad na domu su za tebe bili boj, odsad na granici uvae presto tvoj. Tad poneu svoj ma u sjajnom dostojanstvu da budem veni tit najviem velianstvu. CAR (drugome): Ti, hrabar, a uz to dopadljiv, nean ak, natkomornik si sad; zadatak nije lak. eljad u domu mom nadgledae, a ima i loih slugu tu i svadljivih me njima; nek astan primer tvoj visoko sada sja, jer car te voli, dvor, i svako ko te zna! NATKOMORNIK: ast je i milost smer vladara znati svoga: da dobre podstie, ne vrea ak ni zloga, da miran, bistar je, nit' lukav niti lo! Duu mi vide ta da elim mogu jo? Da l' sme na onaj pir da mata se uputi? Kad krene trpezi, tas zlatan drau ti i prstenje, te tad, za slavlja velikog, od vode da si sve ko ja od oka tvog.

CAR: Preozbiljan mi duh da sveanosti sniva; al' dobro! I od tog bodriji smer na biva. (Treem.) Ti nadtrpeznik bie! Hajd, upravnie nov, orini za posed moj, ivinarnik i lov; pusti da biram ja obede omiljene, po dobu godinjem, briljivo zgotovljene! NADTRPEZNIK: Strog bie meni post i radost a i ast sve dokle obed svoj ne pojede u slast. Nabavljaemo ja i kuvari za jelo sve to ne raste tu il' tu jo nije zrelo; iako voli, znam, kad jednostavno to, snano i hranljivo, iznesu ti na sto. CAR (etvrtom): Kad govore tu svi o gozbama i piu, ti budi toilac, junaki moj mladiu. Natleharnie moj, sad gledaj kako zna da bude bogato snabdeven podrum na! Umeren budi sam, veselju ne dozvoli niti u jedan tren da smami te i skoli! NATPEHARNIK: Sazri za tili as i mladost, knee moj, kad samo pokloni sve poverenje njoj. I! mene nosi um na svetkovinu onu; prineu pehare predivne tvome tronu, zlatne i srebrne, da raskono sve sja; al' kupu najlepu izabrau ti ja: od stakla mletakog to tuge sve razbija, gde jaa vina slast, al' nikad ne opija. U takvo udo se uzdaju mnogo svi; al' Jai ti je tit to umeren si ti. CAR: U asu ozbiljnom za ta ste izabrani to uste sada vi iz usta pouzdanih. Na silnu carsku re obezbeen je dar, al' treba povelja da osnai tu stvar, i potpis. Da sve to po propisu uglavi, u pravi evo as dolazi ovek pravi. Pojavljuje se Nadbiskup (Natkancelar). Kamenu zavrnom kad poveri se svod, trajae zdanje to dok Zemljin traje hod. Sa etir kneza beh ja raspravljao ta je potrebno da na dvor i dom na dugo traje. A sada kad je re o celom carstvu mom,

vas pet nek vlada njim, i to sa snagom svom. Bogatstvom ne sme vas da odsad iko pree; pa u razmai stog imanja vaih mee, na raun lena u svih otpadnika ja narediti da vi primite dobra ta, i dau pravo jo da irite imanje za pare, zamenom, trampom il' odranjem; zabraniu da ko u vau darne ast boljarsku; vai su sve pravo i sva vlast. Za vrhovne u vas sudije postaviti, to presudite, to besprizivno e biti. Porezi, danci svi na zemlju, rude, so, carine, kovnice, sve vae bie to. Jer da bih dostojnu zahvalnost izrekao do samog prestola ja sam vas uzdigao. NADBISKUP: elim u ime svih da hvalu tebi dam; nas jaajum, ti ojaae i sam. CAR: Dostojnija u jo podariti vam zvanja. Jo rado ivim ja, rad carstva, rad imanja; al' predaka mi niz privlai pogled sad sa pregalatva mog na neminovni jad. Otii u i ja sa sveta voljenoga: vi naslednika tad odrediete moga. K oltaru nek se on uznese, krunisan, da mirom se okona ovaj burni dan! NATKANCELAR: U srcu ponosni, al' skrueni i smerni, tebi se klanjaju prvaci zemlje verni. Dok odana jo krv u ilama nam vri, mi telo biemo za sve to eli ti. CAR: Najzad, to reismo nek potvrde pismena, potpis i peat na za veita vremena. Puni ste vlasnici imanja svojih svih, ali pod uslovom da ne delite njih. I uveate li to im vas zabatinih, najstariji nek sin to stekne u celini. NATKANCELAR: Na pergament u ja staviti ovaj as ukaz taj prevaan za carstvo i za nas; prepisom, peaenjem neka se pisar bavi, a ti, gospodar na, svoj sveti potpis stavi. CAR: A sad vas otputam, pa svak u domu svom

kek razmilja o ovom danu velikom. (Sveto&ni kneevi odlaze.) NADBISKUP (ostaje i govori s patosom): Kancelar otide, a biskup ostao je, slutnje ga ozbiljne uz uho gone tvoje! Srce mu oinsko za tobom briga tre. CAR: Zar u as veseli opasnost vidi gde? NADBISKUP: Sa gorkim bolom ja u ovom asu gledam gde losveen tvoj duh sav Satani je predan! Jest, ini se i vrst i bezbedan tvoj tron, ali se Gospodu i papi ruga on. Jer zgromie mu gnev, im on za ovo sazna, sve carstvo tvoje, greh e stii ljuta kazna. Jer pamti jo da ti, na krunisanja dan, slobodu dade arobnjaku, nepozvan. Sa dijademe ti, hrianstvu svem na tetu, milosti prvi zrak tu glavu zgodi kletu. U grudi busaj se, od grene sree te svetosti skroman dar povrati sad to pre! Breuljak ovaj, gde tvoj ator stajao je, gde duhovi se zli radi zatite tvoje skupie, gde ti sluh prelasti laicar, pskloni, preobraen, za presvetu stvar; brdo, umarak gust, sve dokle gleda oko, panjake uokrug, to steru se iroko, ribnjake, jezera i potoia sto, koji vijugaju i padaju u do; dolinu samu tad i livade obreci, pokai kajanje, i tako milost steci. CAR: Zbog greha velikog uze me strah i sram; granicu pokore odredi, molim, sam. NADBISKUP: Obesveen taj krug, gde zlo se s grehom zdrui, za slubu presvetu Najviem nek poslui. " DUhu brzo se zid uvis die jak, na pevnicu ve sja jutarnjeg sunca zrak, i iri se u krst, sve vie raste zdanje, Crkven se die brod, vernima na uzdanje; kroz uzvienu dver ve vrvi eljni puk, niz brda i niz do odjee zvona zvuk, ka nebu zvui on, ka nebu on ih die, i pokajnik ve, gle, u novi ivot stie. U zavetni taj dan nek doe on to pre!

nadsjae prisustvom ko alem-kamen sve. CAR: Neka pobonost svud taj golemi in prene, u slavu Gospoda, da skine greh sa mene. Dosta! Ve duh se moj uputio u raj. NADBISKUP: Molim ko kancelar: konanu formu daj! CAR: Podnesi povelju da crkvi sve zavetah, a ja u radosno potpisati je smesta. NADBISKUP (oprostio se, ali se vraa sa vrata): Takoe, morae, im temelj nikne zdrav, crkvi zavetati porez i danak sav, zauvek. Zahteva dostojno odranje velike trokove za ovo dino zdanje. Rad breg graenja sred pustog mesta tog pokloni jedan tal od novog plena svog. Uz to i drvo, kre i kriljac su, meutim, za ovo potrebni ne mogu da preutim. Narod e voziti kad pop im kae to crkva blagosilja kad za nju radi to. (Ode.) CAR: Veliki, teak greh na sebe ja nabacih; na to me smamie pogani arobnjaci. NADBISKUP (opet se vraa i duboko se klanja): Izvini, care moj! Izvikan ovek taj obalu dobi svu; al' prokleu ga, znaj, ako pokorno ti i ovde na imetak crkvi ne podari sav porez i desetak. CAR (mrzovoljno): U moru lei jo taj pojas zemlje sav. NADBISKUP: Svoj doekae dan ko strpljiv je i prav. Za nas nek vaa re na snazi bude strogo. CAR (sam): Ovako carstvo sve razdeliti bih mogo. PETI IN

OTVOREN PREDEO

PUTNIK: Jeste, eno lipa tamnih!

Drevne, al' jo krepkog granja. Kakav susret nepojamni nakon tol'kog putovanja! To je ono staro mesto, to kuerak onaj hud to me primi kad val estok hitnu me na ovaj sprud! Hteo bih da kaem hvala, da taj estit vidim par; ali on jo onih dana bee isuvie star. Ah, to behu ljudi divni! Da pozovem? Dobar dan! Da l' jo uvek, gostoprimni, sreno nudite svoj stan? BAUKIDA (baka, veoma stara): Dragi goste! Tie! Spava mu moj nek je mir sa njim; starcu dug san dozvoljava kratkog bdenja hitar in. CUTNIK: Reci, majko, zar si ti to, zar jo mogu rei hvala to si s muem plemenito nekad spas i stan mi dala? Ti si Baukida, to je polumrtvom dala hranu? (Pojavljuje se njvn mu.) Ti Filemon, koji moje blago ote okeanu? Vae vatre plamsaj mili, vaeg zvona srebrn glas bogovi su poverili vama da tu naem spas. Ah, svu duu uvstvo skoli! Moram poi tamo gore, pa da kleknem, da se molim dok beskrajno gledam more! (Krev preko spruda.) FILEMON (Baukidi): Tu sred bate rascvetane hitro postavi mu sto. Neka juri, nek se zgrane dok u udu gleda to! (Krenv za Putnikom i stane pored njega.) Tu, na onom mestu stranu

gde ugrozi bura vas, sad gledate divnu batu, rajsku sliku, pravi kras. U starosti nisam mogb da pomaem kao pre; al' kad sasvim iznemogoh more otkri novo tle. Sluge mudrih gospodara podigoe nasip nov, oduzee moru prava da tu sebi dignu krov. Gledaj zelen venac njiva, panjak, batu, selo, gaj! A sad poi i uivaj, jer e danu brzo kraj. Puinom se jedra roje, pod no luka vue njih znaju ptice gnezdo svoje jer tu sad je pristan tih. Tako vidi u daljini najpre mora plavi rub, a sa strana, po nizini, gusto naseljeni krug.

U BATICI

(Njih troje sede za stolom.) BAUKIDA (strancu): to si nem? to ne bi jeo, glad i umor da utoli? FILEMON: O tom udu on bi hteo da mu pria; hajd, to voli. BAUKIDA: Lepo! udo je doista bilo to! Jo drhtim sva. Jer ne behu posla ista s osvajanjem novog tla. FILEMON: Car od mora nas odbrani, ta je u tom greh il' zlo? Zar nam gromko ne obznani,

prolazei, glasnik to? Tu kraj spruda, u blizini zapoeo bee rad. A u zelenoj dolini iznie i dvorac-grad. BAUKIDA: Dnevni trud je zalud bio, pijuk, aov uzaman; gde se nou plamen vio kie nasip sutradan. Iskrvavi rtva mnoga, nou cviljenje se u; k moru tekao je oganj ujutru je nasip tu. Bezboan je, sebi eli nau kolibu i gaj; da nas kao roblje seli hoe ohol sused taj. FILEMON: Lepo nam imanje nudi na novome suvom tlu! BAUKIDA: Postojan na visu budi i ne veruj morskom dnu! FILEMON: U kapelu! Dan se kloni, sunce hita u svoj log! Kleimo dok zvono zvoni, nek nas krepi stari bog!

PALATA

Prostrana ukrasna bata, vvliki i prae kanal. Faust, u dubokoj starosti, hoda zamiljeno. LINKEJ, UVAR KULE (kroz levak): Dok Sunce tone, ile lae ka luci upravljaju hod. Jo malo pa e da se nae tu na kanalu golem brod. Jarboli uzdiu se pravi, zastave mau, pramac sja; srea u krajnji as te zdravi,

tu mornar tek za radost zna. (Zauje se malo zvono sa spruda.) FAUST (trgavi se): Prokleto zvono! Ko potajno tane me ono rani sad; pred okom carstvo mi beskrajno, lea mi pee jed i jad; zavist mi ovaj cilik budi: jo nije moja zemlja sva; gaj lipovi, kuerak hudi, crkvicu tronu nemam ja. Pa i da elim onde poin, ona bi grozna tua sen pekla mi pete, pekla oi i gonila me svaki tren! UVAR KULE (kao gorv): Kako li ilo brod areni jedri po moru to se peni! Kako se propinje i cima pod vreama i sanducima! (Raskoan brod uplovljava, bogato i raznoliko natovaren proizvodima sa svih strana sveta.) MEFISTOFELES. TRI SNANA POMONIKA. HOR: Stigosmo! Kopnu noga hrli. Neka nam ivi gospodar vrli! (Silazv na obalu, roba se iskrcava.) MEFISTOFE LES: Pokazasmo se ko to treba, hvalie gazda nas do neba. Sa dva smo broda poli samo, dvadeset vodimo ovamo. Koliko podvig bee silan, svedoi teret izobilan. Na moru duh se oslobaa; ko tu da eka i odgaa! Alatom spretno kad barata, ti hvata ribu, lau hvata, a kad u ruci tri se nau, i etvrtu prikui lau; i peta zatim proe tako; sa silom ima pravo svako. Tu pita: ta?" a ne i kako?". Ta uvek sam se izvanredno

razumevao u brodarstvo: rat, trgovina i gusarstvo svuda su nerazluno jedno. TRI SNANA POMONIKA: Ta zar ni pozdrav ni zahvalnost? K6 da donesmo beznaajnost! Gospodar krivi s gaenjem lice; kraljevsko blago smatra za trice. MEFISTOFELES: Nema vam druge nagrade, gladnice! Ta ve dobiste svoje nadnice. POMONICI: Ama, to tek za dangubu bi; jednake delove traimo mi. MBFISTOFE L ES: Hajd, najpre gore, iz sobe u sobu, svud poreajte predivnu robu! Kad proe pored izlobe te, i kad srauna tanije sve, nee on, bogami, tu cicijati, no e vas gostiti i podnapijati. A sutra stie i ptiica roj; briga o njima poso je moj. (Odnose robu.) MEFISTOFELES (Faustu): Turobna oka, elo mrgodei, slua o svojoj izuzetnoj srei. Uzvien um je tvoj nagraen, obala s morem sklopi mir; s obale more prima lae na hitri put kroz svetsku ir; ti stoji ovde, tu ti je palata,

i ruka tvoja sav svet hvata. Sa ovog mesta rad zapoe nov, tu prvi daan podigosmo krov; tu gde sad prte morski vali, najpre je bio jarak mali. Tvoj um i tvojih slugu trud pokori talase i sprud. Ovde je FAUST: Ovde! Ah, re kleta! Upravo ona meni smeta. Da tebi, okretnome, reem: ne mogu podneti to zlo, srce me neprestano pee! I stidim se im kaem to. Nek ukloni se dvoje starih; kraj onih lipa elim stan. Ta umica mi tua kvari i posed sav, i svaki dan. Onde bih irok vidik hteo, od grane bih do grane pleo osmatranicu, pa sa nje da gledam ta uinih sve, da obujmim najednom okom to ljudskog duha remek-delo to umno izgradi i smelo za ljude naselje iroko. Kad ovek sred bbgatstva shvati ta nema sve najgore pati. Zvuk zvona, lipa miris blag ko da mi grli sarkofag. Svemonikove volje svrha na ovome se pesku skrha. Ko e mi s due jed da skloni? Besnim dok ovo zvono zvoni. MEFISTOFELES: Ta glavna smetnja, nema spora, tvoj ivot ouiti mora. Za ui plemenitog stvora ta zvonjava je prava mora. Prokleto ovo din-dan-don mugi mi vedri nebosklon, prati nas kroz sva naa doba od prvog kupanja do groba, ko da je izme din i dan sav ivot tur i zamro san.

FAUST: Protivljenje i svojeglavlje i najlepe nam kvare slavlje, te ovek, na svoj dubok jad, ni pravdi vie nije rad. MEFISTOFELES: A to da tu se ustruava? Ti odavno ve naseljava! FAUST: Pa idite, preselite ih! Imanje ti je ono znano to je za stare odabrano. MEFISTOFELES: Preneemo ih, ostaviti, na noge zaas dostaviti; oprostie nam svu prinudu kad u svom lepom domu budu. (Prodorno zazvidi.) Pojavljuju sv Tri pomonika. MKFISTOFE L ES: Sluajte ta gospodar veli, a sutra nek se svak veseli! TRI POMONIKA: Gospodar stari lo je bio, mornaru bogat pir je mio. MEFISTOFELES (ad spectatores): Davne se prie seam sada Navutejeva vinograda.

DUBOKA NO

LINKEJ, UVAR KULE (peva na osmatranici zamka): Posmatranju predan, sve upijam ja, sa kule svet gledam to milo mi sja. Blizinu, daljinu, sve motrim u krug, i zvezde i tminu, i srnu i lug. Lepote svud viam vekoveni trag, i sve mi se svia

i sebi sam drag. Vi presrene oi, to videste gde, ma kakvo da bee tek, lepo je sve. (Pauza.) Al' na mestu svom visokom ne uivam samo ja; u mranome svetu okom ja nazirem strana zla! Kroz dvostruku tminu lipa vidim gde se ari mrak; iskri roj sve jae sipa, raznosi ih vetar mlak. Ah, ve plamenovi nite izbu to se prigla tlu; brza pomo sad se ite, ali nema spasa tu. Ah, te dobre ljude stare, uvek brine oko vatre, dim i oganj e razjaren da ugui i da satre! Jara suke, rumen ari istrulele grede tamne; ah, kad bi se spasli stari iz paklene klopke plamne! Svetlih munja snop uzlee palacavo kroz drvee; jarko gore grane taaste, umica sad bukti sva. Oi, to to ugledaste! to sam dalekovid ja! Lomi se i rui granje, sa njim i kapela pada; hvata otro plaminjanje i najvie kronje sada. Ve do korenja duboko sie ar i rumen dim. (Duga pauza, pesma.) to pre radovae oko, proe s vekovima svim. FAUST (na balkonu, okrenut prema dunama): Ko gore cvilei pevui? Za reima zvuk kasni njin. Moj uvar kuka; ja u dui ne marim taj nestrpljiv in. Al' kad se stabla sva unite,

ugljenie se lipov lug, brzo u dii motrilite da beskonaan gledam krug. Ukazae se onde meni i dvoje starih novi stan to znaju da su poteeni provode sreno pozni dan. MEFISTOFELES I TRI POMONIKA (odozdo): Mi stiemo u kasu ilom; izvin'te, nije moglo milom. Na vrata kucali smo, zvali, ali unutra nisu dali; drmasmo, lupasmo, al' daba. Tad istavismo vrata slaba; na sav glas tad zapretili smo, al' dobru volju nali nismo. Nisu nas ni da uju hteli; kad ko ne eli, on ne eli. Strpljenje nae tada presta, izbacismo ih otud smesta. Al' muili se dugo nisu od uasa preminuli su. Nekakav stranac tu se krio, al' brzo oboren je bio u ljutoj borbi; u tom asu ar to se svud po izbi rasu zahvati slamu, i to troje na lomai sagorelo je. FAUST: Zalud mi behu rei sve! Zamenu htedoh, pljaku ne. Snalo vas ponajgore zlo za odvratno ubistvo to! HOR: Posluaj jeku drevne rei: pred silom nikad se ne prei! A bori li se hrabro s njom, tad rtvuj sebe i svoj dom. (Odlazv.) FAUST (na balkonu): Pogled mi trai zvezda sjaj, ve trne ognja proplamsaj; otuda povetarac mlak donosi k meni dim kroz mrak. to rekoh, slui se za tren! ta lebdi amo kao sen?

PONO

Pojavljuju se etiri sede ene. PRVA: Ja se zovem Beda. DRUGA: A Krivica ja. TREA: Ja se zovem Briga. ETVRTA: A Nevolja ja. UTROJE: Zatvorena vrata, ne moemo tu; bogataka kua, neemo u nju. BEDA: Tu postajem senka. KRIVICA: Tu nestajem ja. NEVOLjA: Tu niko ne eli za mene da zna. BRIGA: Gde vi, sestre, ne moete i ne smete ui, Briga e kroz ponajmanji procep se provui. {Nestaje.) BEDA: Krenite odavde, moje sestre sede! KRIVICA: Koraci te moji ustopice slede. NEVOLjA: Nevolja se dri odmah uza vas. UTROJE: Oblak se navlai, trnu zvezde sve! A gledajte tamo iz daljine, gle, bratac na sad stie, stie----------smrtni as. FAUST (u palati): Njih etiri doe, ode samo tri; smiso njinih rei od mene se skri. O nevolji, mislim, zauh neki glas, slik turoban potom u se smrtni as; avetinjski-tupo i sada me mori. Vidim, do slobode jo se ne izborih. Da maiju mogu s puta da odstranim i svih bajalica sasvim se okanim,

"Prirodo, preda te ko ovek bih stao, radost bih zbog svega truda oseao! Pre no to drsko svet i sebe kleh, po tmini tragajui, ovek beh. Sad svet je prepun privienja tih i niko ne zna da izbegne njih. Pa i kad neki dan razumno sja, no oplie nas gustom mreom sna; sreno se s mladih vraamo poljana, a ptica kreti ta? Kob naih dana. Praznoverje nas splie svakog asa opominje nas, leluja, belasa sami smo mi, zastraeni toliko. kripnue vrata, al' ne ue niko. (Potreseno.) Ima l' tu koga? BRIGA: Odgovor je: Da: FAUST: A ko si, ko si? BRIGA: Evo, tu sam ja. FAUST: Udalji se! BRIGA: Na pravom mestu stojim. FAUST (najpre razjarvn, a onda blae, za sebe): U pamet! Dosta s vradbinama mojim! BRIGA: I da ne uju me ui, svako srce ja zagluim; izgled menjam ili rast, ali imam groznu vlast. Straim svakog koji hodi putem, ili vodom brodi; svak je mene jednom sreo, laskao mi il' me kleo. Zar brigu nikad nisi znao? FAUST: Kroz svet sam samo juriao; nasladu svaku hvato sam za skut, to nedovoljno bi, dalje sam slao, to umae, tom rekoh: srean put. Ja samo udeh, samo ostvarivah, i opet eleh, i tako se probijah silovito kroz ivot, to od rane

mladosti burne davae mi dane, dok sada tee mudro i natenane. Zemaljski ar je znan mi ve odavna, pogled na drugi svet nam je zapreen; lud je ko trepu tamo oi skree, nad oblacima izmgaplja sebi ravna! Nek vrsto stoji i gleda po svetu svem: valjanome on nee biti nem! to da u venost teturavo hrli? to spozna, to nek hvata i nek grli. Nek hodi po zemaljskog dana stazi; mirno nek ide i duhove kad spazi; u koraanju daljem neka trai i ta je patnja i ta srea prava, on, kog nijednog trenutka ne blai saznanje da ga to zadovoljava! BRIGA: Ko se mojom mreom spleo, ne vredi mu ni svet ceo: nit' se raa nit' zalazi Sunce tmina s neba slazi; potpuno mu jasna ula, al' u srcu tama tmula, te, iako blaga ima, ne zna ta da ini s njima. Sve ga mui srea, jadi, sred obilja mre od gladi; to ga mui il' raduje sutranjici pripisuje, za budunost samo mari, pa stog nita ne ostvari. FAUST: Prestani! Nee nita postignuti! Ne elim da te besmislice sluam. Odlazi! Te se litanije gauam, jer moe i najumnijeg da smuti. BRIGA: Da l' da krene? Kud e poi? Za odluku nema moi; na ve prokrenoj stazi pipa, teturavo gazi; zabasava sve to dublje, gleda krivlje, vidi grublje, teak sebi i ljudima, dah ga gui u grudima; niti iv je nit' uguen,

nit' oajan niti skruen. Stremi, liava se bolno, dunost obavlja nevoljno, as slobodan, as ugnjeten, nenaspavan i pometen, prikovan je, snage nema i za pakao se sprema. FAUST: Aveti strane! Tako razarate ve bezbroj puta ljudska pokolenja; ak beznaajne dane pretvarate u gadan mete muenja i prenja. Teko je, znam to, demona se spasti, stroga se veza s njima ne raskida; al' tvojoj se ne potinjavam vlasti, o Brigo, potajnice groznog vida. BRIGA: Iskusi je i od nje strepi, jer sad u te s prokletstvom ostaviti! Ljudi su celog svog ivota slepi, pa sad na kraju to postani i ti! (Duva u njega.) FAUST (oslepeo): Reko bih da no ponajdublja pada, ali u dui vedra svetlost zrai; to smislih, hitam da ostvarim sada; samo re gospodara neto znai. Ustajte, sluge! Hajd ivo na delo! Da sreno gledam to zamislih smelo! Hvatajte alat, riljajte, kopajte! Cilj ostvarujte, ne sustajte! Posao brz, sa planom raen, bie ponajlepe nagraen. Da poduhvat nam uspe izvanredan za tisu' ruku dosta je duh jedan.

VELIKO PREDVORJE PALATE

Baklje. MEFISTOFELES (na elu, kao nadzornik): Napred, prikazanja siva, eto klimavih lemura,

polubia od tetiva, od kostiju i koura! LEMURI (u horu): Za tvoju naredbu smo spremni, a stigo nam je mutan glas da silni prostori su zemni namenjeni za nas. Tu koevi su iljati, lanci za premeravanje; al' zato li nas pozva ti, to nam je za iuavanje. MEFISTOFELES: Ne vrede ovde mere umetnike; nego po sopstvenima se ravnajte! Najdui nek se prostre nike, a vi ostali u krug kopajte! Duguljast kvadrat dubite u tle kao za nae pretke sve! Iz dvorca u dom tesan taj, ovako glupo svakom doe kraj. LEMURI (kopajui, uz obesne pokrete): Dok bejah mlad, dok voljah ja, ah, to to slatko bee; svud veselo, svud radosno kud noge me ponee. A sada podla starost me pogodi svojom takom; ah, zato li se spotakoh pred otvorenom rakom! FAUST (izlazei iz palate, tpa dovratke): Kako mi ovaj zvek aova godi! Celo mi ovo mnotvo slui da kopno brani i produi i stavi meu besnoj vodi bedemom vrstim opasav je. MEFISTOFELES (na stranu): Na kraju za nas trud taj sav je, uzalud pleter, kolje, brana: jer Neptun, avo okeana, na silnu gozbu ve se sprema. U dosluhu sa stihijama nosimo unitee vama tek, spasa nikako vam nema. FAUST: Hej, nadzornie! MEFISTOFE L ES:

Tu sam! FAUST: to zna radi, al' mnotvo radnika dovuci! Mami i miti, preti, tuci ili ih obilno nagradi! Da svakog dana izvetaj mi nov dojavi kol'ko produen je rov! MEFISTOFELES (poluglasno): Koliko se razumem u stvar ovu, re je o grobu, a nije o rovu. FAUST: Podnojem brega movara se prua zagaujui sve to uspeh stei; kada bih zatro i taj zadah kuan, to bi mi bio uspeh ponajvei. Prostore ove, kada se osue, bezbrojnom mnotvu dao bih, da hodi i ivi tu, ne bezbedno, dodue, ali u delatnoj slobodi. Ljudi i stada uivae tu na novome, zelenom, plodnom tlu, na vrstome breuljku ovom, to ga podie smelost puka radinoga. Pred rajskom zemljom neka besne vali, nek preliva se plima, grizu spolja i trudei se silom da provali: prodor e slona zapuiti volja. Da! Mudrosti sam toj vrhovnoj odan, ovo mi duu svu napaja: za onoga su ivot i sloboda ko svakog dana njih osvaja. Ovde e, sred opasnosti, provesti dete i mu i starac ivot estit. Ah, to da vidim: sa slobodnim svojim narodom na tlu slobodnom da stojim! Tada bih smeo rei trenu tom: Tako si divan! Stani! Traj! Ni kroz eone zemnom tragu mom ugasiti se nee sjaj. Iajvie sree ja trenutak divan predoseam, i u tom sad uivam. (Faust klone, lvmuri ga hvataju i polau na zemlju.) MEFISTOFELES: Ne toli njega slast nit' srea ga veseli, pa stalno grabi nestalnu neku sen;

taj poslednji, najgori, prazan tren on, jadnik, da zadri eli. U pesku lei sada starac sedi; meni se opirao, al' vreme ga pobedi. Sat stao HOR: Stao! Nem ko pono stri. Kazaljka klonu. MEFISTOFELES: Klonu, sve se svri. HOR: Rok proe. MEFISTOFELES: Proe! Glupa re. to proe, emu? Proe u isto Nita, jednolije u svemu! Za ta nam veno stvaranje tad slui? Da stvoreno se niemu pridrui! Ovo je prolo!" ta se sad tu vidi? Ba ko da nikad postojalo nije, a ipak stalno u krugu se vije. Eena praznina vpe mi se svidi.

POLAGANjE U GROB

LEMUR (solo): Ko aovom i lopatom naini dom taj lo? LEMURI (hor): Za gosta u ruhu kostretnom i predobar je jo. LEMUR (solo): Gde su vam sto i stolice u runoj sali toj? LEMURI (hor): Nakratko zajmili smo sve; poverilaca je roj. MEFISTOFELES: Tu lei telo, a nagne l' duh u bekstvo, videe to potpisa krvlju. Znaju, na alost, danas sto i jedno sredstvo da due avolu preotimaju. Na starom putu se mora spoticati,

ne preporuuju nas, pak, na novom; inae sam bih obavio ovo, a sada moram pomonike zvati. Kob nam je, kud god da osvrne se, loa! Navike nasleene, prava prola, ni u ta vie nema pouzdanja. Vrebah je pre: im ispusti svoj dah, ko brzi mi, u isti ja je mah kandama epah ap! i tu si bez prizvanja. A sad okleva i nee kuu tu da napusti: leine mesto smradno; no elementi to se pru na kraju izgone je gadno. I kad se muim satima, danima, samo me kad i kako i gdv zanima: i smrt za starom snagom ali sumnja se ve i u pitanje: da li?; esto pohotno gledah udove ukoene privid! zaas se sve u novi ivot prene. (Fantastini pokreti krila kojga ara.) A sada brzo na poselo, gospodo pravog ili krivog roga, od pravog soja avolskoga ponesite i pakla drelo! Dodue, ima pakao drela mnoga, po dostojanstvu on ih guta, ali ni ovog nee puta sudbina biti tako stroga. (Grozno pakleno drelo otvara se na levoj strani.) Zevaju onjaci; iz grotla tog u luku vatrene reke besno tuku, u pozadini, u kljualoj pari, plameni grad se veno ari. Do zuba bije rumena reka krvi, a po njoj prokletnici trae spas, ali hijena ogromna ih mrvi, pa obnavljaju vreli mlaz. U kutovima bi se strahobe mnoge nale, koliko uasa krije taj tesni stan! Ba dobro to se grenici vas plae; za njih je sve to varka, la i san. (Debelpm avolima sa kratkim, pravim rogovima.) Kuljave hulje, obrazi vam gore, ari vas paklen sumpor to vam prija; zdepasti, krutovrati, hajte dole gledajte da l' se negde fosfor sija:

duica to je, Psiha; na moj mig otrpte joj krila, i bie gadan crv; ponesite je, kad svoj joj lupim ig, U vatrenog kovitlaca bestrv! Motrite dobro oblast donju, meine, to je poso va! Da l' ivi u tom regionu, to niko ne zna tano ba. U pupku ona boraviti voli; pazite da se tu ne izmigolji. (Mravim avolima sa dugakim, krivim rogovima.) Divovski pobonici, vetropiri! Stalno u vazduh ruke, soju mrav! Grabite, nek se otra kanda iri da vam pobegulja ne odlepra! U starom domu zacelo joj nije lepo, a genije bi odmah da uvis hrli slepo. Glorija odozgo, zdesna. NEBESKA ETA: Hajdete, glasnici, nebeski asnici, na let lagani svoj! Grenike pomilujte, prainu oivljujte, milosno obdarujte sva bia na svetu. Spas nosi u letu va lelujav roj! MEFISTOFELES: Drnjkanje ujem, zvuanje prostako, ozgo sa danom to sja, proklet bio! Oljarenje deako-devojako, poj to je uhu pobonjaka mio. Vi znate kako smo u sate ponajzlobnije smiljali ljudskom rodu unitenje: to dokonasmo, i najkobnije, hrani im sveto-smerno ushienje. Gle te licemere, te hvalisavce! Koliko dua ve ukrae meni, orujem naim lupaju nas pravce; i to su avoli, al' prerueni. Ako sad izgubite nek vas je navek stid; hajd oko groba pravite ivi zid! HOR ANDjELA (rasipajui rue): Rue, zaslepljujue, melem-okrepljuj ue!

Leprno uzlelujavajue, tajno oivotvoravajue, stabljika titravih, iz pupoljka hitro vi irite cvet! Sve to je minulo nek je prosinulo u arni proleni koloplet! Rajski poinulom nosite svet! MEFISTOFELES (avolima): Zar da se skunje, da drhte deca pakla? Da vam se noga pred ruama nije makla! Na mesta, klipani, i ne znajte za strah! Zar oni takvim cvekicama ele da zaveju avolke moje vrele? Otopie ih i skvriti va dah. Duvajte sad, duvai! Dosta, dosta! Od vae duve ve sav roj bled posta. Sklopite usta i noseve! Ali sa huktanjem ste divljim zaista preterali. Nikad za pravu meru niste znali! Gle, sve to tamni, sui se i pali! Ve dolee otrovan, jasan plamen; oduprite se, zbijte u zid stamen! Snaga i hrabrost ile! Gadna stvar! Djavoli njue tui laskav ar. ANDjELI: Blaeni cvetovi, plameni spletovi, ljubav proiruju, miljem umiruju, donose raj. Istinske, svete rei to lete za vene su ete prejasni sjaj! MEFISTOFELES: Prokletstvo snalo te duduke grube! Djavoli ve na glavi dube, i prevru se, u pakla se drelo rue i naguzike i naglavake. Sreno vam bilo to banjanje vrelo! Ja neu maknuti sa ove take. (Borei se sa ruama koje lvbde.) Bludei ognju, bei! Ma kol'ko sijao sad,

postae, kad te epam, sirasto-pihtijast gad. Lepra? Tornjaj se! Al' neto vrelo ko smola il' ko sumpor za potiljak mi selo. HOR ANDjELA: to nije vae, toga se klonite, ega se due vam plae, ono progonite. Koga to snano skoli, neka ga preodoli; ljubav priputa samo onog ko voli! MBFISTOFELES: Pee me glava, srce i slezina! To nadavolska neka je sredina! Probada vie od paklene vatre! Zato vas, ljubavnici, jauk satre kad, prezreni u ljubavi, svom snagom krite vrat pogledaju za dragom. Pa i ja! ta mi glavu tamo vue? Zar se sa njima dumanski ne tuem? Te prilike mi pre behu protivne. Neobino me neto sasvim proe. Volim da gledam te deake divne; ak psovka nee na usta nit' moe. Pa ako ja dozvolim da se sludim, koga e ubudue zvati ludom? Mrzeh te mangupe, al' sad se udim udom kako su ljupki, za njima kol'ko udim! Prelepa deco, recite mi ovo: zar niste i vi od Luciferova roda? Tako ste slatki, ba bih vas pomilovo, u pravi as ste doli, iva zgoda! Sve mi je prirodno i oseam se sjajno, ko da vas viah sto puta u ivotu; ko makice ste razbludni potajno; svaki vam pogled pojaa lepotu. O, dajte da vas gledam i da vam sluam glas! ANDjELI: Evo nas; zato uzmie od nas? Sve blie smo, pa ako moe, ekaj! (Anvli, okruujui ga, zauzimaju sav prostor.) MEFISTOFELES (potisnut u proscenijum): Kaete, mi smo dusi zli al' vrhovni ste veci vi; jer zavodite enu i oveka.

Ah, kleta, pustolovna stvar! Da li me ovo ljubav svali? Sve telo mi je plam i ar, oseam jedva da potiljak me pali. Lebdite tamo-amo; sleite! Svetskije malo tela kreite! Ozbiljnost vam pristoji, ja je volim! Al' jednom se nasmeite bar, molim, ushitite me naveki; mislim, tako kao to zaljubljeni pogledaju se lako: tek drhtaj oko usta, to je sve. Dugonjo, ti si ponajdrai meni, al' emu taj popovski lik drveni? Pohotno malo pogledaj me, de! to ne idete pristojnije nagi, tfemoralna je ta koulja duga; gle, okreu se a tek strana druga! poruo bi' ih kol'ko su mi dragi! HOR ANDjELA: Ljubavlju obuzeti plamen k jasnoi nek leti! Ko sam se prokle od stida, istina neka ga vida; od zla svakoga da je spasen, da osnaen u Svesavezu traje blagosloveno-blaen. MEFISTOFELES (dolazvi sebi): ta mi je! Svud, ko Jovu, guke grozne po telu, da se gadim sebe sam, pa ipak likujem kad sebe sasvim prozrem i mogu da se u se i rod svoj pouzdam: plemenit deo avolov se spase! JVubavna ludost tek koom prostrla se. Opaki plamenovi ve se gase, a vas nek spri moje kletve plam! HOR ANDjELA: Koga okruuje presveti ar, s dobrima zdruuje ivot u ar. Zajedno klikujte, uvis i likujte! Proien vazduh je, duh nek se raduje! (Uzdiu se, odnosei Faustovo besmrtno bie.)

MEFISTOFELES (osvrui se): Al' kako to? Kud odoe u tren? Nezrelo pleme, ba me iznenadi! Odletee put neba nose plen; 'dooe grobu, znai, toga radi! Kakav gubitak! U kande mi pade ta uzviena dua, zalog dade, a lukav roj je ukra, pa se sladi. Kome sad da se alim mogu? Ko da mi da steeno pravo? Pod stare dane potpleli ti nogu, i zaslui da trpi, luda glavo! Postupio sam loe, bedno, tupo; napor i troak proerdah, sramota! Prostaka strast, ljubavisanje glupo avola prevejanoga da smota! Kad detinjasta ludorija ova umnog i iskusnog je upetljala, zaista, nee biti ludost mala to mu na kraju zamku skova. PLANINSKI KLANCI, UMA, STENA, PUSTINjA

Sveti anahoreti, rasuti uz planinu, lee izmeu procepa. HOR I ODJEK: Ovamo uma leluja, nad nju se nadnelo stenje, stee spleteno korenje, stablo uz stablo buja; talas za talasom kipti, najdublja peina titi; nemo se dounjavaju lavovi i umiljavaju, tujui krajeve svete gde ljubav gnezdo splete. PATER ESTATICUS (lebdei navie i nanie): Veitog ognja slast, ljubav nas arom obrua, bol u grudima kljua, peni se k Bogu strast. Strele, probadajte me, koplja, savladajte me, nadaci, slomite me, munje, zgromite me!

Da bi se sva nitavnost rasula u beskrajnost nek blista trajna zvezda, veite ljubavi jezgra. PATER PROFUNDUS (dubok region): Kao to stena ta poiva, a pod njom urvina je zjap, i bezbroj potoka se sliva u grozni zapenjeni slap, kao to, prepuno eznua, u nebo stablo rasti sme, tako svud ljubav svemogua sve oblikuje, gaji sve. Ko da se njie stenja zgrada i uma, svuda divalj huk! Pa ipak voda grotlu pada uz umorav i ljubak zvuk, tt svu dolinu navodnjava; plamena munja prlji tle da atmosferu proiava, otrovne pare goni zle. Mo stvaralaku oni hvale, o ljubavi im bruji glas. I moju duu nek zapale smuenu, koja trai spas od munih mea tupe ploti to ulanie nju u jad. O, Boe, misli moje skroti, prosvetli moga srca glad! PATER SERAPHICUS (srednji region): Jutarnji se oblak njie grle lepr-kosu jova! ta li to u njemu die? Mlada povorka duhova. HOR BLAENIH DEAKA: Dobri oe, kud idemo, ko smo, otkud vodi trag? Sreno iveti svi smemo, ivot nam je tako blag. PATER SERAPHICUS: Roeni u pono vi ste, jo ne razvivi duh svoj roditelje ostaviste za anelski svetli roj. Da vas volim oseate, pa hajdete pod moj skut!

Vi ste sreni to ne znate trnoviti zemni put. Siite u oi kojim vino gledam sveta lik! Sluite se kao svojim, posmatrajte krajolik! (Prima ih u sebe.) Tu je drvee i stenje, tu potoka brzi tok koji valjaju kamenje prekrauje strmi skok. BLAENI DEACI (iznutra): Taj je prizor velik, divan; ali mraan to je kraj, strah i jezu nam uliva. Izai nam, Dobri, daj! PATER SERAPHICUS: Letite ka sferi vioj, i nesvesni rasta svog, kao to, beskrajno isto, prisustvom vas jaa Bog. duhu koji tu prebiva to je hrana, to je spas: vena ljubav se otkriva i blaenstvu vodi vas. HOR BLAENIH DEAKA (kruei oko najviih vrhunaca): Nek vam se ruke spletu, u krug zaigrajte, iz due pesmu svetu svi zapevajte! Nauk vam dade Bog, njega ujete; i videete tog koga tujete. ANDjELI (lvbdei u najvioj atmosferi, nosei Faustovo besmrtno biv): Plemenit duhova se lan spasao vraje vlasti: ko trudom stremi svaki dan, tog moemo i spasti; pa ako ga jo pod skut svoj previnja ljubav stavi, dobrodolicom na e roj blaeni da ga slavi. MLADjI ANDjELI: Nama pokajnice svete ljubavlju su obuzete

dale rue, pomogle su da svladamo vraju lesu, te smo podvig taj izveli, blago due preuzeli. Zli avoli ustuknue kad ih zasu i sablazni talas rua to buknue. I mesto paklenih kazki njih ljubavni jad proari; ak vrhovni avo stari strim bolom patio je. Uzlikujte! Uspelo je! SAVRENIJI ANDjELI: Nije nam lak zadatak da nosimo zemni ostatak; makar od azbesta bio, nije se proistio. Kada je duhovna sila sve tvari privukla i slila, nema anela koji kadar je da razdvoji dvostruku prirodu tu -_ to prisno se proe; tek vena ljubav nju razluiti moe. MLADjI ANDjELI: Oseam, u maglini krnih vrhova, budi se u blizini ivot duhova. Oblaii se tanje; vidim lelujanje blaenih deakih eta, viju se puni sree kroz novo premalee, gale ih miline gornjega sveta, lieno zemne teine kolo im krui. Nek on se za poetak, da stie sve vei imetak, njima pridrui! BLAENI DEACI: Veselo kliemo liinki ovoj, tako stiemo

anelskog zaloga slovo. ahurne razmotajte lance to su ga spleli! Od novog ivota je ve lep i velik. DOCTOR MARIANUS (u najvioj, najistijoj vliji): Pogled je beskonaan, duh je uzvien. Niz ena kroz prostor zraan uvis se njie; sred svojih drugarica, u zvezdanoj grivni, nebeska carica sja, lik predivni. (Ushien.) Najvia vladarko sveta! Daj da ispod sjajne kupe neba razapeta sazrem tvoje tajne! Primi to ti ljudske grudi, ozbiljno i neno, sa ljubavnom svetom udi nude, nedosenoj! Zapovedaj svepobedno hrabrost nam se snai; umiruj nas i najednom ljuti ar se blai. Najistija device, asna majko slavna, izabrana kraljice, bogovima ravna. Oblaci laki uz nju se svijaju, to pokajnice se tanane zbiraju, kraj kolena njenih eter upijaju, milost zazivaju. ene lako grehu sklone tebi, nedodirnoj, prilaze i suze rone kaju se umilno. Slabost velika ih smuti, teko ih je spasti; ko sam moe raskinuti lance grene strasti? Ko se nije povodio

na kosini glatkoj? Kog ne sludi pogled mio m laskanje slatko? Pojavljuje se Mater gloriosa lebdei. HOR POKAJNICA: Ti svelelujna, nepobediva, molbu pouj nam, neuporediva, milou bujna! MAGNA PECCATRIX: Tako ljubavi ti to je noge sinu tvom nebeskom mila liju suze svoje pri svem rugu farisejskom; i sklenice to daleko slatko miro rasipae; guste kose koja meko svete noge otirae MULIER SAMARITANA: Tako izvora ti gde su Avramove ovce pasle; kapi koje potekle su i e Spasitelja zgasle; i bogatog vrela istog to odande sad se lije, preobilno, vazda bistro, i sav svet uokrug mije MARIA AEGYPTIACA: I tako ti Spasovoga svetog groba, kojem krenuh; ruke to me s mesta toga odgurnu i opomenu; etr'est godina pokajnih dok u pustinji prebivah; srenih rei oprotajnih to na pesku zapisivah SVE TRI: Ti to nikad grenicama svoju ne krati blizinu i kajanje iri nama u bezgraninu milinu, dui dobrog tog stvorenja, koje jednom samo zgrei ne slutei, daj protenja kako tvoja milost rei!

UNA POENITENTIUM (pre zvana Gretica, prpvijajui se uz druge): Boanska mati, ti to e veno, veno sjati i nesravnjivom svi te zvati, s milou gledaj: minu moj jad! Rano voljeni, smutnjom ne vie skoljeni, vraa se sad. BLAENI DEACI (pribliavaju se kruei): Ve nas nadmauje silinom jedrom, za negu nau je rad da uzvrati tedro. Rano se od nas razluio ivota glas; al' on je mnogo nauio, on e uiti nas. JEDNA POKAJNICA (pre zvana Gretica): Sred hora duhova dok plovi, novak za sebe jedva zna; i, tek naslutiv ivot novi, biva ko sveta druba ta. On svih se starih oslobaa zemaljskih uza, pogledaj! Iz odore se zrane raa mladike snage prvi sjaj! Dopusti meni da ga vodim! Nov dan zaslepljuje ga blag. MATER GLORIOSA: Hajde! U vie sfere hodi! On slutnjom pratie tvoj trag. DOCTOR MARIANUS (moli se leei nike): Pokajnici spasilakim pogledom se snae to ih hvalom preinai u nov usud blaen! Nek ti plemeniti arko slue, srca iva; devo, majko i vladarko, budi milostiva! CHORUS MYSTICUS: Dublje se znamenje skriva za svim to prolazno hodi; ovde pun dogaaj biva to nepotpuno se rodi;

pripovest neizrena ovde se zgodi; enstvenost vena uvis nas k sebi vodi.

FINIS