Predmet: PEDAGOKE TEORIJE

Tema: Obrazovanje i uenje u dominantnim teorijama vaspitanja 20.veka

www.BesplatniSeminarskiRadovi.com
1

Uvod

Nije jednostavno klasifikovati pedagoke pravce i pokrete 20.veka. To je zato sto oni ne idu hronoloki jedan za drugim, ved teku paralelno, meusobno se dodirujudi i preplidudi, a nije retko ni da zastupnici jednog pedagokog pravca preu i nastave da deluju u drugom pedagokom pravcu. Postoje, isto tako, razliiti pogledi na pojedina pedagoka pitanja i meu samim pristalicama istog pedagokog pravca. Postoje, ponekad i razlike u nazivima pojedinih pedagokih pravaca i pokreta. Dok jedni koriste atribut pedagoki, drugi ga ne koriste, ved po nekoj drugoj bitnoj osobenosti, daju naziv tom pravcu. To dovodi do razliitih sistema pedagokih pravaca tokom 20.veka. Treba odmah dodati da se veliki broj poznatih pedagokih pravaca javio pri kraju 19.i na prelazu u 20.vek. Neki su trajali nekolikoo decenija pa su se ugasili, a neki su trajali i neto due. Pod pedagokim pravcem ovde podrazumevamo relativno celovito gledanje na najvanija pedagoka pitanja. To znaci da se sva pitanja kojima se bavi jedan pravac razmatraju na istim osnovama, sa istih polazita, u okviru istih paradigmi, pa time imaju i odreenu unutranju logiku, jedinstvo i sistem. To se moe odnositi na celinu pedagoke nauke, na neka podruja vaspitne delatnosti (npr. Na kolu, predkolsko vaspitanje, na nastavu, na vankolsko vaspitanje i sl.) Sve pedagoke pravce i pokrete 20.veka po poljskom pedagogu Bogdanu Suhodolskom moemo svrstati u nekoliko grupa: prva pedagogije esencije, druga pedagogije egzistencije, treca svi pedagoki pravci koji su teili premodavanju pedagogija esencije i egzistencije i cetvrta filozofske i naune pedagogije.

Pedagogije esencije

U pedagogije esencije spadaju: pedologija, individualna pedagogija, personalistika pedagogija, funkcionalna pedagogija, progresivistika pedagogija, pedocentrizam i pedagogija slobodnog vaspitanja. Sve ove pedagogije u centar svog istraivanja postavljaju pojedinca, individuu, linost.

Pedologija
Termin pedologija je nastao od grke reci pais, paidos (dete,decak) i logos (nauka), to znaci nauka o detetu. Ovaj termin je prvi upotrebio ameriki pedagog Krizman. On je smatrao da je zadatak pedologije da prouava dete od roenja pa do potpune polne zrelosti. Po miljenju pedologa razvoj deteta zavisi od dva faktora:naslea i drutvene sredine. Oba faktora su nepromenljiva i konstantna. Posebnu ulogu ima naslee odnosno, geni koje dete nasleuje roenjem. Naslee se smatra nekom vrstom sudbine za svako dete.na ove faktore se ne moe uticati spolja. Svako dete je ustvari proizvod dejstva ta dva faktora. Drugi faktori razvoja linosti (vaspitanje, sopstvena aktivnost, svesna delatnost..) nemaju nikakav uticaj na ova dva faktora pa su i bez znaaja za razvoj deteta. Vrsili su razne testove za ispitivanje inteligencije deteta. U vaspitnom procesu su teili grupisanju dece po sposobnostima i individualnim karakteristikama.

Individualna pedagogija
Ovaj pedagoki pravac nastao je u Nemakoj krajem 19.veka. nastao je kao protest na staru autoritarnu skolu, koja je dravna, gde su propisani isti plan i program za sve uenike, gde dominira frontalna nastava, vaspitac prenosi gotova znanja, a uenici su nemi posmatrai. Za idividualnu pedagogiju u prvom planu je decija priroda. Pristalice ovog pravca smatraju da je svako dete individua za sebei da se po svojoj prirodi, tempu razvoja, po sposobnostima i interesovanjima razlikuje od drugih i zato nije moguce organizovati vaspitanje po istim kriterijumima za sve uenike. Pristalice ovog pravca se zalau za prirodann i slobodan razvoj svakog pojedinca. Sva vetina vaspitanja je da se stvore uslovi u kojima bi se svaka individua razvila do svojih maksimuma.

Personalistika pedagogija
Pedagoki pravac nastao krajem 19.veka. Ucentar istraivanja stavlja linost (persona). Ovaj pravac se jo naziva i pedagogija linosti. Pristalice ovog pravca smatraju da linost mora biti u centru svakog vaspitanja jer linost nije slobodna ni u sadanjem vaspitanju ni u sadanjem drutvu. Sadraj rada u koli i vaspitanje treba organizovati tako da sve bude slobodno da bi se linost slobodno razvijala.Moraju se uvaavati potrebe i interesovanja sveke linosti. U ovakvom vaspitanju nastavnik ima znaajnu ulogu ali samo ako je i on sam celovita i slobodna linost jer samo tako moe pozitivno delovati na svoje vaspitanike. Tvorci ovog pravca su verovali da se vaspitavanjem slobodnih linosti mogu osloboditi linosti u drutvu i da se mogu reiti nesuglasice izmeu drztva i linosti, a time de dodi do potpunog drutvenog osloboenja linosti.

Funkcionalna pedagogija
Ovaj pedagoki pravac razvijan je u prvoj polovini 20.veka i vezuje se za ime vajcarskog pedagoga Eduarda Klaperda. Po Klaperdu treba prouavati psihike procese kao sredstva organizma da postigne eljenii cilj. On

smatra da inteligencija slui za to da se osmisli akcija usklaivanja potreba covek ai sredine, slui da se organizam prilagodi sredini u kojoj ivi. Psihike funkcije se uvek javljaju u slubi da se zadovolji neki cilj, a cilj proizilazi iz ovekovih potreba i interesovanja,, to znai da su oni pokretai psihikih procesa. Najvanije je znati kako funkcionide jedan proces. Dete je aktivan organizam sposoban da dela i da se prilagoava, a prilagoavanje je stalan proces . Potrebe i interesovanja su pokretai tog prilagoavanja i funkcionisalja, te potrebe izazivaju reakcije, trae aktivnost, izazivaju psihiki proces. Dok se ne ostvari cilj ne prestaje ni aktivnost organizma. Dete po Klaperdu nije odrastao ovek u malom, deca se meusobno razlikuju ii te individualne potrebe treba uzeti za osnovu vaspitanja. Detinjstvo nije period prelaska deteta u odraslog oveka, ved je to period u kome se javljaju razne potrebe i tenja za njihovim zadovoljenjem. Dete i detinjstvo moraju postati centar vaspitanja. Inteligencija deteta je vedstvorena sposobnost postizanja cilja koji je proiziao iz potreba i interesovanja. Posto postoje velike razlike meu decom , svakom detetu treba obezbediti ono vaspitanje koje miu odgovara.(kola po meri).

Progresivistika pedagogija
Progresivisti su sledbenici Dzona Djuija. Ovaj pedagoski pravac je amerika varijanta idividualne pedagogije. Osnovne ideje progresivistikog pedagokog pravca, veoma uticajnog u SAD, jesu da dete mora biti slobodno , treba mu omoguditi prirodan razvoj, decija interesovanja treba da budu u centru vaspitne delatnosti, ne uiti putem usvajanja gotovih znanja, ved reavajudi razne problemske situacije, sopstvenim istraivanjem: treba uvaavati svojstva linosti i pustiti ih da se slobodno razvijaju. Podsticati radoznalost i interesovanja uenika, sve mora biti podinjeno uenicima. Nastavnik je tu da pomae u izboru sadraja i metoda, da nadgleda rad , da pomogne u izboru problemske situacije i njenog reavanja, zato nastavnik mora da poznaje dobro sve uenike.

Pedocentrizam
Pedocentrizam nije poseban pravac. On oznaava shvatanje da dete mora da bude u centru vaspitnog procesa. Svi oni pravci i pokreti koji u centar stavljaju dete mogu se nazvati pedocentrikim. Zaetnikom ovog pravca se smatra ..Ruso, on je smatrao da dete ne treba vaspitavati direktno vec treba stvarati uslove u kojima bi se svako dete slobodno razvojalo , sopstvenom aktivnodu. Posto je svako dete po prirodi dobro nema ni opasnosti za promaaje u vaspitanju. Na prelazu 19. U 20. Vek bilo je puno pristalica pedocentrizma, bila je to reakcija na zapostavljanje uenika u staroj skoli. Iako se svaki pravac razlikuje po tomena cemu se insistira u vaspitanju ( na uvaavanju linosti, deije prirode, individualnih karakteristika i sl.) sve one polaze od deteta na prvom mestu pa se zato mogu i smatrati pedocentristikim pedagogijama.

Pedagogija slobodnog vaspitanja

Pristalice ovog pravca zahtevaju da se dete razvija slobodno, da se niim ne ograniava i ne sputava ( ni unapred utvrenim planom i programom, ni sadrajima nastave, ni vremenskim rokovima, ni drutvenim uslovima).Dete se moe razviti slobodno samo ako mu se prue takvi uslovi .Slobodan, u stvari niim neometan razvoj svakog deteta, uz puno uvaavanje individualnosti svakog, vrsto povezuju slobodno vaspitanje i pedocentrizam. Ovakva ideja je naisla na mnoge pristalice u svim pravcima i pokretima 19. I 20. Veka.

Pedagogije egzistencije

U pedagogije egzistencije spadaju: socijalna pedagogija, pedagogija redne kole, socijaldemokratska pedagogija, sovjetska pedagogija, faistika pedagogija i rekonstruktivistika pedagogija. Sve ove pedagogije se zalau za vaspitanje pojedinca za zajednicu, drutvo, dravu.

Socijalna pedagogija
Ovaj peedagoki pravac javio se na samom kraju 19.veka i vezuje se za izlazak iz tampe dela Socijalna pedagogija, nemakog pedagoga Paula Natropa. Ovaj pravac zahteva da vaspitanje bude u funkciji zajednice i njenih interesa,a ne interesa pojedinca. Po shvatanju pristalica ovog pravca pojedinac kao pojedinac ne znai mnogo. On predstavlja neto samo kao lan zajednice, zajednica mu daje vrednost, smisao i svrhu njegovom ivotu. Zajednica je celina, a pojedinac je deo nje i on neto znai samo u okviru celine koja je jedinstvena, homogena i harmonina. Da li de zajednica biti takva zavisi samo od vaspitanja njenih lanova. Ako je svaki lan vaspitavan za zajednicu onda de i u toj zajednici dodi do promena na bolje. Na taj nain je vaspitanje pojedinaca mogude uticati na promenu i poboljanje same zajednice. Od takvog vaspitanja nede imati koristi smo zajednica ved i pojedinac jer de u takvoj zajednici onn biti siguran i zatiden. Sve se to moe postidi vaspitanjem u kolama koje imaju utvrene sadraje i zadatke vaspitanja. Pored kole u vaspitanju uestvuju i porodica i crkva i drutvo. Iste ideje nalazimo i kod Paula Bergmana, ali razlika izmeu njih dvojce je u tome to je osnovno polazite Natropa svest o zajednici, a Bergman tvrdi da se ovek oseda delom zajednice jer je sa njom krvno povezan. ovek se raa u odreenoj zajednici, kulturi, naciji i on to ne moe da bira i to je narodni karakter. Svaki pojedinac nasleuje deo tog karaktera, on to nosi u sebi , a zadatak vaspitanja je da to razvije kod svakog pojedinca.Samo tako de se pojedinac osposobiti za ukljuivanje uu zajednicu.

Pedagogija radne kole

Ovaj pedagki pravac je nastao na prelazu iz 19. U 20.vek i imao je mnoge pristalice. Meutim ovaj pravac je veoma raznorodan i razliit po samom shvatanju pojma rad. Ustajudi protiv stare kole i pedagogije, pristalice ovog pokreta su efikasnijim sredstvima razvoja smatrali aktivnost, samoaktivnost, samoradnju, funkcionisanje telesno i psihiko. Ta sredstva su efikasnija u uenju, zapanmdivanju i reprodukciji nauenog, ali i u formiranju navika. One doprinose pripremi pojedinca za ivot. Jedino u emu se pristalice ovog pokreta slau je da rad treba uzetii kao osnovno polazite ove nove pedagogije. Meutim oni su meusobno razliito shvatali taj pojam pa su i razlike u sadrajima, ciljevima i zadacima vaspitanja veoma vidljive. Razliito se utvruju varijante unutar pedagogije radne kole: Ona koja rad shvata kao runi (manuelni) rad, koji bi trebalo da prome celokupno vaspitanje, na elu ovog pravca je Kerentajner. Ona koja rad shvata kao produktivni, odnosno proizvodni rad, kao rad koji ima neku vrednost i drutveni znaaj, kojim se stvaraju neki proizvodi, takav rad doprinosi ne samo razvoju pojedinca ved i njegovoj pripremi za ivot.

Ona koja rad shvata kao duhovni rad , na celu ovog pravca je Gaudig i on smatra da doprinosi razvoju linosti pojedinca, ali i njegovom uvoenju u zajednicu i u razliita kulturna podruja zajednice. Ona koja rad shvata kao instrument vlastitog ivota, kao instrument pripreme za ivot, glavni predstavnik je Dzon Djuji.

Zajedniko svim predstavnicima radne kole je da iz rada izvode cilj, zdatke, sadraje, organizaciju nastave ii vaspitanja.

Socijaldemokratska pedagogija
Ovaj pedagoski pravac izraava pedagoke poglede socijaldemokratske partije. Svi socijaldemokrati su kritikovali klasnu kolu. Zalagali su se za narodnu skolu koja de biti svima dostupna i obavezna za sve. Ta kola trebba da bude javna, besplatna i obavezna. Isto tako ta kola treba da bude laika, potpuno osloboena crkve i njenog uticaja. Takvu kolu su smatrali slobodnom i za nju su se zalagali. Cilj vaspitanja je da se razvije svestrana harmonijska linost koja ce modi da se uklopi u drutvo i da obavlja svoje obaveze i dunosti.smatrali su da se vaspitanjem mogu ukloniti klasni odnosi u drutvu.

Faistika pedagogija
Ova pedagogija je izuzetno politiki i nacistiki orijentisana. Svoj razvoj je poela u Italiji ali je radikalni izraz dobila u Nemakoj. Osnovno polazite ove pedagogije jeste da postoji izabrana rasa arijevska i da su u okviru te rase ljudi nadljudi , da su oni predodreeni da vladaju drugim rasama i narodima. Zadatak ovih drugih nearijevaca pre svega, Jevreja, Slovena, Cigana i crnaca je da slue nadljudima, a ako oni to nece onda ih treba silom naterati. Faistika pedagogija na jednoj strani vaspitava ljubav prema nadljudima, a mrnju i prezir prema onim koji ne pripadaju toj izabranoj rasi. Mladi su u faistikim dravama vaspitavani da se pokoravaju i da budu odani voi jer voa je tu da misli i da vodi,a svi ostali da ispunjavaju njegove naredbe. Telesno vaspitanje zauzima vaznu ulogu jer da bi neko bio sposoban borac on mora da bude zdrav i izdrljiv.intelektualno vaspitanje nije bilo toliko vano ni za pripadnike vie rase, opte obrazovanje je bilo dovoljno, ali da je proeto faistikom ideologijom. Militarizam je zauzimao vano mesto u vaspitanju, ali za deake, mladide. Devojke su imale veoma skromno opte obrazovanje, za njih je bilo vano da budu zdrave i da mogu da raaju slededu generaciju arijevaca. Sve se to odnosilo na pripadnike vise klase, a za pripadnike drugih klasa bilo je dovoljno etvorogodinje obrazovanje,a ako bi hteli dalje da se koluju morali su da prolaze posebnu proveru.

Sovjetska pedagogija
Ova pedagogija je razvijana u vreme postojanja Sovjetskog saveza. Sovjetska pedagogija je u svom razvoju prola vie faza. One meusobno nisu bile samo razliite nego su se nalazile na suprotnim polovima. U prvim godinama posle Oktobarske revolucije negovana je pedagogija. A.P. Pinkevi je objavio prvi sovjetski udzbenik Osnovi pedagogije, a Blonski objavljuje knjigu radna kola. Taj period sovjetske pedagogije traje samo par godina. On je meavina radne, slobodne, individualne i socijalne pedagogije. Sredinom 20-tih godina naputa se pedagogija i konstituie pedologija. Ni pedologija nede trajati dugo jer se ved na poetku 30-tih godina javlja teorija o odumiranju kole jer se pokazalo da je obrazovni nivo u kolama veoma nizak i sve vie opada pa se pedologija nala na udaru svih. Sovjetska vlada zabranjuje pedologiju i zahteva se ponovni razvoj pedagogije. Treda faza u razvoju sovjetske pedagogije traje od 1936 pa sve do usvajanja novog zakona o kolstvu 1958. U tredoj fazi pedagogija je iotila skroz uu drugu krajnost. To je period kada se pojedinac odnosno dete potpuno potiskuje iz procesa vaspitanja, uvrduje se uloga drave, partije, voe, propisuju je plann i program vaspitanja pa ak i

detaljna sredstva za njohovo ostvarivanje. Mnogo godina kasnije 60-tih, neki pedagozi de redi da je to bio period bezdjetne pedagogije, period u kome se ne obrada panja na dete, ali je strah da se iznese neka nova ideja bio mnogoo veliki. Oni koji bi pokuali da istrauju dete koje vaspitavaju izgubili bi slubu ili bi bili premesteni. To je period kada se ne govori o vaspitanju oveka ved o proizvodnji kadrova. Ta pedagogija je utemeljena 1943.god. tako to je osnovana prva u svetu Akademija pedagokih nauka koja je imala zadatak da titi pedagogiju od tetnih uticaja. Upravo takva pedagogija se nametala svima kao jedina,i samo je jugoslovenska pedagogija celu deceniju pokuavala da joj se odupre i napokon je u tome uspela 50-tih godina pa su jugoslovenski pedagozi iskljueni sa svih skupova. Posle smrti Staljina 1953, posebno posle donoenja novog zakona o obrazovanju 1958 god poinje etvrta faza razvoja sovjetske pedagogije. Javljaju se nove ideje, ali sve to nije dugo trajalo jer se ved posle prvih kritika sve poelo vradati u kontrolisane okvire i to je sve zbog toga to su na vodedim poloajima u akademiji nauka i ministarstvu ostali isti ljudi iz prethodne faze. U ovom periodu smenjuje se poputanja i pritezanja i tako de ostati sve do kraja sovjetskog Saveza. Pedagogija nije uspela da izae iz tih strogih okvira, pojedinac je potpuno rtvovan za dravu i Boljeviku partiju.

Rekonstruktivistika pedagogija
Rekonstruktivisti se javljaju ved 30-tih godina 20.veka, ali kao pedagoki pravac poinju da deluju 50-tih godina. Najpoznatiji rekonstruktivist je Teodor Brameld. Osnovni stav ovog teoretiara je da se drutvene krize mogu reiti vaspitanjem. Vaspitanje treba oveka da osposobi za takvu drutvenu ulogu jer ovek ivi u meuzavisnom svetu i reavanje problema treba reavati vaspitavanjem ljudi , njihovim osposobljavanjem da zajedniki ree problem. Nastavnik treba da pomogne svim uenicima da shvate da je rekonstrukcija drutva demokratskim putem ne samo moguda nego i potrebna,. Vaspitanje treba tako organizovati da odgovara potrebama sadanje kulturne krize, sadanjim potrebama drutva.

Pokuaji premodavanja pedagogija esencije i egzistencije

U ove pedagogije spadaju: Kulturna pedagogija, Pragmatistika pedagogija, Treda pedagogija Suhodolskog.

Kulturna pedagogija
Kulturna pedagogija je veoma raznorodan pedagoki pravac. Nastao je i razvijao se u Nemakoj u prvim decenijama 20. Veka, a zatim dolazi do prekida, da bi posle Drugog svetskog rata nastavila da se razvija. Kulturna pedagogija se zasniva na kulturnim vrednostima. One ne zavise ni od drutvenih slojeva, ni od klasa, ni od stalea. Njih stvaraju generacije i generacije ljudi koji te vrednosti prenose na mlae generacije, na slededu generaciju. Glavni predstavnik je E.pranger. Cilj vaspitanja je da se nasleene kulturne vrednosti prenesu na mlade. Oni treba ne samo da ih usvoje ved da se osposobe da stvaraju nove vrednosti. Svako pripada nekoj zajednici i on je deo te zajednice, od stepena usvojenosti kulture, zavisi i razvoj te zajednice. Svaki pojedinac je zainteresovan za napredak svoje zajednice i zbog toga ga treba osposobiti da stvara nove kulturne vrednosti. pranger smatra da u svakoj oblasti postoji neka vrednost, u teoriji istina, u ekonomiji korisnost, u estetici forma, u drutvu ljubav, u politici vlast, u religiji moral. On smatra da su to est tipova individualiteta. Vaspitavajudi se u odreenoj kulturi

ovek se vezuje za tu kulturu. Pristalice ovog pravca smatraju da treba razvijati i pojedinca i zajednicu jer zavise jedan od drugog jer su neodvojivi,

Pragmatistika pedagogija
Pragmatistiku pedagogiju , jedinu u 20 veku, Suhodolski je naveo kao utopistiki pokuaj da se premosti jaz izmeu pedagigije esencije i egzistencije. Ovaj pedagoki pravac je dobio ime po svojoj osnovi pragmatistikoj filozofiji . pragmatistika filozofija i na njoj zasnovana pedagogija su postale veoma popularne ne samo u Americi vec i van njenih granica jer je Djuji drao predavanja na univerzitetima irom evrope. Pragmatizam nije filozofija koja bi imala za cilj stvaranje originalnog pogleda na svet ili nekog sistema miljenja ved ima za cilj da postane orue u rukama oveka za reavanje ivotnih problema, za ovekovo prilagoavanje ivotu u zajednici. U sreditu pragmatizma je ovek kao pojedinac i ovek kao lan zajednice. Vaspitanje obuhvata tri podruja kognitivno, emotivno i socijalno. Ono ima psiholoki aspekt: u ijem je centru dete, vaspitanik i socijalni aspekt: osposobljavanje pojedinca za reavanje ivotnih problema. Tri su osnovna polazna stava u ovoj pedagogiji: prvi vaspitanje je ivot, drugii uiti radedi, ne davati nikome da prenosi gotova znanja nego sopstvenim istraivanje stidi do saznanja, tredi kola je zajednica jer bez kole ne moe da se sprovodi ni vaspitanje. Vaspitanje je uspenije ako se uvae potrebe i interesovanja svakog pojedinca. Uloga nastavnika je da stvara ivotne uslove i da pomogne uenicima da svojim radom takve situacije samii reavaju.

Treda pedagogija Suhodolskog

Poljski pedagog Suhodolski je sve pedagoke koncepcije svrstao u dve grupe pedagogije esencije i pedagogije egzistencije. Naveo je i nekoliko utopistikih pokuaja da se razlike izmeu te dve grupe prevaziu. Sam on je pokuao da rei taj problem. On je govorio o tredoj pedagogiji. Ta pedagogija je pedagogija naeg vremena i ne bavi se time da li treba razvijati ljudsku sutinu ( esenciju) ili oveka pripremati za ivot u zajednici (za egzistenciju). Treda pedagogija je pedagogija formiranja Opteg sistema, Opteg obrazovanja, obrazovanje i vaspitanje koje obuhvata celokupan ljudski ivot. On ovu pedagogiju vezuje za Sovjetske drave jer smatra da socijalizam formira dravu i postaje dobro svih ljudi i on jedini moe da obezbedi uslove za integraciju sve tri pedagogije: pedagogije esencije, egzistencije i pedagogije opteg formiranja u jednu novu pedagogiju.

Filozofske pedagogije

Postoji vie koncepcija vaspitanja, koncepcija predmeta pedagogije, pa i vie koncepcija i pristupa metodu pedagogije. Isto onako kao to su razliiti koncepti pedagogije bili meusobno esto protivreni i iskljuivi, isto tako su se i razliiti metodoloki pristupi u prouavanju vaspitanja nalazili u nepomirljivim suprotnostima. U filozofske teorije spadaju: Herbartovo filozofsko psiholoko utemeljenje pedagogije, duhovno - nauna pedagogija, verski orijentisane pedagogije, marksistika pedagogija, perenialistika i esencijalistika pedagogija, egzistencijalistika pedagogija, kritika filozofija i pedagogija.

Herbartovo filozofsko psiholoko utemeljenje pedagogije

Teedi da pedagogiju predmetno diferencira od filozofije, da je zasnuje kao posebnu nauku, herbart nije imao za cilj da pedagogiju potpuno odvoji od filozofij . On je hteo da uporedo sa predmetnim diferenciranje pedagogije od filozofije da je kao posebnu nauku jo vie osloni na filozofiju i to na filozofsku disciplinu etiku. Pitanje cilja i zadataka vaspitanja se moe postavljati i pravilno reavati samo na osnovama etike. Kako Herbart i njegovi sledbenici nisu prevideli praktinu delatnost, nisu prevideli vaspitnu praksu, oni su morali da postave pitanje kako pedagogija treba da se odnosi prema njoj kao nauka. Njihova praktina pedagogija kako su je nazivali po Herbartovcima poiva na jednoj drugoj nauci na psihologiji. Razdvajajudi teorijski od praktinog dela u pedagogiji oni su stvorili jo vedi jaz meu njima, taj jaz pedagogija dugo nede modi da prevazie. Herbartovci nisu jedini koji su pokuavali pedagogiju da izvedu iz filozofije racionalno deduktivnim putem,. Ovakva pedagogija se moe nazvati i deduktivna pedagogija. Pedagoki pravci deduktivne orijentacije zanemaruju ili potpuno odbacuju praksu kao jednu od mogudih osnova za stvaranje pedagogije. Meutim kako se i ovi pravci obradaju praksi onda oni propisuju kako tano ta praksa treba da bude i teili su da je uklope u normative koje su postavili.

Duhovno nauna pedagogija

Tvorac ove metode , odnosno, ovog metodolokog pristupa prouavanja drutvenih fenomena je V. Diltaj. Ova metodoloka orijentacija je zasnovana na metodi razumevanja. Duhovne nauke po njemu imaju kao predmet istorijsko drutvenu stvarnost. Drutveno istorijske pojave nemaju onu pravilnost i uniformnost odvijanja i menjaja joje susredemo kod prirodnih pojava. To je po Diltaju razumljivo jer je re o duhovnoj aktivnosti, o svesnim ljudskim postupcima, smiljenim aktivnostima. Slinosti koje postoje meu drutvenim pojavama su manje od postojedih razlika. Ako se broj sluajeva ovih pojava povedava onda se razlike ne smanjuju nego se povedavaju, uniformnost je sve manja. Iz navedenih stavova Diltaj izvodi zakljuak da se sve duhovne nauke, moraju osloniti na razumevanje, drutvenih pojava u ijoj osnovi je poseban metod. Cilj tog metoda nije opis pojava ved shvatanje smisla i vrednosti tih pojava. Kada je npr. Re o psihologiji, Diltaj je razlikovao prirodno naunu koja objanjava psihike pojave i duhovno naunu koja razumeva psihike procese. Ova druga je znaajnija od prve jer nam pomae da razumemo duhovni ivot oveka. Dakle razliiti uslovi, razliiti istorijski putevi, razliiti sistemi, dovode do razlika u vaspitanju, i nije najbitnije da se ti sistemi tumae nego da se razumeju.

Verski orijentisane pedagogije

U verski orijentisane pedagogije spadaju katolika pedagogija, protestantska pedagogija, pravoslavna, hebrejsko(jevrejsko, judaistiko) vaspitanje i islamska verska zajednica. Izmeu svih ovih religija ima dosta zajednikog. Sve one naime polaze od stava da je ovek po svojoj sutini, homo religiosus verujudi ( religiozni) ovek. Bog je , bez obzira kako se on naziva u tim religijama, ili stvorio oveka po svom obliju, ili je propisao verske norme po kojima ovek treba da ivi na ovom svetu, da bi zasluio milost Boju posle ovozemaljskog ivota. Sve religije smatraju da je sutina ovekovog ivota da slui svome Bogu i da se pridrava pravila ivota da bi zasluio pravedan ii bogat ivot posle smrti. Svaka religija utvruje odreeni sistem vrednosti kojih vernici treba da se pridravaju, cilj vaspitanja se izvodi iz tih vrednosti. Verske pedagogije zahtevaju da ovek razvija svoju individualnost samo u okviru sistema verovanja, vrednosti i vrlina koje vae za tu religiju. Cilj vaspitanja se ne izvodi iz ovekovih potreba ili potreba zajednice ved iz oveka kao tvorevine Boga.

Marksistika pedagogija
Kao to i sam naziv kae ova pedagogija polazi od marksistike filozofije. Predstavnici su K.Marks i F. Engels. U marksistikoj pedagogiji sve ideje o vaspitanju se izvode iz filozofije iz poimanja oveka sadranog u antropolokim shvatanjima. Po shvatanju Marksa i Engelsa, ovek je rezultat evolucionog razvitka. On se razvio iz ovekolikih majmuna. Presudnu ulogu u tome je imao rad i to onog momenta kad je postao proizvodni rad. ovek je po svom shvatanju homo faber ovek rada. Oni tvrde da je rad stvorio oveka , a ovek je radom stvorio prirodu oko sebe.iz toga je izveden stav da u vaspitanju rad ima veoma vanu ulogu. Drugi vaan stav marksistike pedagogije je da je ovek zoon politikon politika ivotinja. ovek ivi u zajednici i drutvu , a van zahjednice on ne moe opstati. Isto onako kako radom stvara prirodu oko sebe tako stvara i svoju zajednicu. Drutvo se menja pa se samim tim menja i uloga i poloaj oveka u drutvu. Marks posebno istie da pod vaspitanjem podrazumeva tri stvari, prvo Duhovno vaspitanje, drugo, telesno vaspitanje, trede, tehniko obuavanje. Marks i Engels su se zalagali za jednako i svima dostupno besplatno vaspitanje i zalagali su se za vaspitanje koje de trajati celog ivota jer industriska proizvodnja i napredak trae stalno usavravanje. Celokupno vaspitanje treba da ima laiki karakter da bude osloboeno crkve i njenog uticaja.

Perenialistika i esencijalistika pedagogija

Po shvatanju pristalica ovog pravca ovek se razlikuje od ivotinje po dve stvari, a to su: kritiko miljenje i jezik. Cilj vaspitanja je razvijanje mentalnih i govornih sposobnosti svakog oveka i to sticanjem odreenih znanja. Ako se ovek eli vaspitavati onda treba vaspitavati i razvijati njegov razum, svest, racionalnost, logos, treba razvijati ovekovu samosvest. To proizilazi iz toga to je ovek homo racionale racionalno bide. U Sad u se razvija poseban pedagoki pravac koji proizolazi iz Aristotelove philosophie preinalis i dobija naziv preinalizam. Po osnovnom stavu da razum, racionalnost ine sutinu oveka, ovek je uvek i svuda ovek, ljudska priroda je ista, onda i vaspitanje mora biti konstantno. Vaspitanje je priprema za ivot. Ovom pedagokom pravcu kao suprotnost se javlja esencijalistika pedagogija. Ovaj pokret poinje u Americi osnivanjem posebnog drutva. Esencijalisti su jednim delom bili slini preinalistima, ali se po nekim stavovima znatno razlikuju. Osnovne pedagoke ideje ovog pravca su da je uenje teak posao i da njegovu osnovu ne treba traiti u interesovanjima uenika ved u napru, inicijativa se mora nalaziti na strani nastavnika on ima vanu ulogu jer je prenosilac znanja. Znai preinalisti insistiraju da vaspitanje bude konstantno, nepromenljivo i stalno isto kao to je i ljudska priroda, a esencijalisti govore o onome to ovek mora da naui o onome to je esencijalno u kulturi, civilizaciji, nauci, verovanju. Preinalisti vise insistiraju na intelektualnom vaspitanju nego esencijalisti.

10

Egzistencijalistika pedagogija
Egzistencijalizam se razvio u vreme kada su se mnoge opasnosti nadvile nad ovekom: vladavina nauke i tehnike, vladavina grupa nad pojedincima. Zbog toga savremeni ovek trpi, mui se pati, ivi u neizvesnosti za svoju bududnost . ovek kao pojedinac mora postati svestan svoje egzistencije i mora preuzeti odgovornost za svoju egzistenciju. Svaki ovek kao pojedinac je slobodan, i to mu je dato ne samo kao pravo ved i kao obaveza da sam odluuje i bira. ovek je prepusten sebi, zbog toga njegovu egzistenciju prate strah, strepnja, patnja, nemir dileme. Pristalice ovog pravca se protive postavljanju bilo kakvih zajednikih ciljeva i zadataka u vaspitanju, sve to moe da sputava pojedinca da u postizanju line slobode . zbog toga se ovi pedagozi protive ukljuivanju pojedinca u bilo kakve grupe , kolektive ili druge oblike zajednikog ivota. Razvoj je individualan in, posebnu panju kau egzistencijalisti da treba posvetiti vaspitanju elite onim najistaknutijim pojedincima i to pre ih izdvojiti i omoguditi slobodan individualan razvoj. Vaspita nema rukovodedu ulogu u vaspitanju, jedina uloga je da omogudi pojedincu slobodan razvoj.

Kritika filozofija i pedagogija

Kritika pedagogije kao nauke o vaspitanju veoma je radikalizovana sredinom druge polovine 20 veka. Ona je izraz tadanje drutvene krize u svetu. Posebno su svemu tome bili izloeni mladi; njihovo nezadovoljstvo je eksplodiralo kao i krize do kojih je dolo izmeu drutva i vaspitanja i krize u samom vaspitanju. Prvi radikalni kritiari pedagogije u ovom periodu 20 veka javljaju se u krilu egzistencijalistike pedagoke orijentacije i to, pre svega u Nemakoj.kritika je uperena protiv svake pedagogije a posebno protiv sovjetske i socijalistike pedagogije. U to vreme u Nemakoj je objavljeno vie radova koji kritikuju ove pedagogije. Ciljj tih kritika je veoma jasno formulisan uklanjanje vaspitanja, eliminacija pedagogije. Sve te kritike vre se u ime oveka odnosno deteta. To je povratak shvatanjima, pogreno shvadenim, individualne pedagogije, iskazan u stavu da se detetu mora obezbediti slobodan samorazvoj linosti. Takav ovek treba da postane merilo vrednosti u vaspitanju. Ovaj pokret nije stekao mnogo pristalica ,ali je pomogao u tome da se dublje sagledaju slabosti vaspitanja, pedagogije, kole i nastave.

Naune pedagogije

Visok stepen razvitka koji su postigle prirodne nauke u 19.veku,a time i metodologije tih nauka imale su veoma veliki uticaj na pedagogiju. Novo induktivno-empirijsko, u odnosu na dotad vladajude gledanje na predmet i metod drutvenih nauka, nalazilo je i svoju praktinu zasnovanost. Ovo posebno vai za pedagogiju, jer graanska klasa, pokazujudi u svim oblicima drutvenog ivota, pa i u vaspitanju, svoje interese kao vie - nacionalne i dravne bila je posebno zainteresovana za stalno menjanje i razvijanje vaspitne prakse, za njeno to adekvatnije saobraavanje tokovima drutveno politikog, privrednog, kulturnog i drugog razvitka graanskog drutva. Meutim. Da bi postojeda vaspitna praksa mogla da se menja , da se usmerava u odreenom pravcu, bitno je poznavati postojedu praksu i odnose koji u njoj postoje i vladaju. U naune pedagogije spadaju: deskriptivna pedagogija, komparativna pedagogija, eksperimentalna pedagogija, kvantitativna i kibernetika pedagogija.

Deskriptivna pedagogija
11

Ova pedagogija je nastala krajem 19.veka i razvijala se tokom nekoliko decenija 20.veka. glavni predstavnik ovog pravca je nemaki pedagog A. Fier. Vaspitna praksa je osnova naune pedagogije. Tu praksu treba opisivati objektivno i nepristrasno, onakvom kakva ona stvarno jeste. U tu praksu nema potrebe da se unose bilo kakvi stavovi spolja. Glavni metod saznanja je posmatranje, a zatim verno i precizno opisivanje ( deskripcija ) injenica vaspitne prakse. Ovaj pedagoski pravac je ostao samo na povrini, na tzv. slikanju vaspitne prakse, na onom to je dostupno samo posmatranju. Zato ovaj pravac nije stekao mnogo pristalica meu pedagozima jer nije izvrio neki znaajni uticaj na razvoj pedagoke nauke.

Komparativna pedagogija
Ova pedagogija je nastala poetkom 19.veka. Njenim zaetnikom smatra se vajcarski pedagog ilijen. Komparativna pedagogija je nastala iz potrebe uporeivanja nacionalnih sistema kolstva najmodnijih drava u prvoj polovini 19.veka. One su se meusobno odmeravale u vojnim i ekonomskim snagama i uvidele su da u tome odreenu ulogu igra upravo razvijenost kolstva, a time i stepen obrazovanosti nacije. Da bi mogle znati gde se u tom pogledu nalaze, te zemlje su poele komparativna prouavanja u oblasti kolstva. U ovim prouavanjima nije se ostajalo samo na dobijenim rezultatima komparativnih prouavanja, ved se zahtevalo njihovo tumaenje, otkrivanje dubljeg smisla i znaaja rezultata dobijenih komparativnim prouavanjima. Komparativna prouavanja postala su sve znaajnija u razvoju pedagogije naukie o vaspitanju. Tokom 19.veka osnovano je vie dravnih i privatnih institucija za komparativna pedagoka istraivanja. Komparativna pedagogija se smatrala posebnom pedagogijom, posebnim pedagokim pravcem, pedagokim pokretom, a u 20.veku dosta pedagokih teoretiara smatra da je to posebna pedagoka disciplina u okviru pedagogije kao celovite nauke o vaspitanju. Tokom 20.veka dosta univerziteta u SAD poinje organizovano da se bavi komparativnim prouavanjima. Danas se vie ne postavlja pitanje da li je komparativna pedagogija potrebna, ved kako je bolje organizovati, unaprediti i proiriti.

Eksperimentalna pedagogija
Ovaj pedagoki pravac se javlja u drugoj polovini 19.veka i traje sve do dananjih dana. Tvorcima eksperimentalne pedagogije smatraju se nemaki pedagozi E.Mojman i V.Laj i francuski pedagog A.Bine. Laj objavljuje knjigu Eksperimenzalna pedagogija sa posebnim osvrtom na vaspitanje pomodu aktivnosti. U tom sistemskom delu ne iznosi samo polazita i principe eksperimentalne pedagogije, ved i poseban pogled na vaspitanje. U centar vaspitanja stavlja aktivnost svakog pojedinca, njegov in, izraavanje. Po njegovom miljenju eksperimentalna pedagogija je samostalna nauka. Pored nje nema potrebe da postoji i neka opta pedagogija kao teorijska disciplina, ali ce kasnije taj stav on sam promeniti i redi da treba da postoji filozofija vaspitanja koja de se baviti ciljevima i zadacima vaspitanja poto oni ne mogu biti predmet eksperimentalne pedagogije. Mojman izdaje knjigu Nastanak i razvoj eksperimentalne pedagogije i izlae ta je sve bio predmet prouavanja (intelektualni rad, razvoj deijeg govora, neki problemi u nastavi crtanja, pisanja, pevanja, uspeh u koli..) mojman se zalae za laboratorijsko prouavanje pedagoke problematike. Zalae se za eksperimentalne razrede u kojima bi se prouavanje vrilo pod strogo kontrolisanim uslovima.predmet ove pedagogije je psihiki i fiziki razvoj dece.bine je tredi osniva ove pedagogije i svoje ideje izneo je u delu Moderne ideje o detetu. Po njegovom miljenju eksperimentalna pedagogija treba da prouava fiike, moralne i intelektualne sposobnosti deteta. Poznat je njegov rad na konstruisanju testova za merenje intelektualnog razvoja dece. Razliiti stavovi o eksperimentalnoj i naunoj pedagogiji zadrali su se do danas. Ono to vedina predstavnika eksperimentalne pedagogije smatra je da pored eksperimentalne treba da postoji i druga pedagogija koja de se baviti teorijskim, optim i filozofskim pitanjima vaspitanja. Ali ono oko ega se do danas nisu sloili je kojim pitanjima bi trebala da se bavi ta opta pedagogija, koja su to pedagoka pitanja koja se nalaze van eksperimentalne pedagogije.

Kvantitativna i kibernetika pedagogija

12

Moe se redi da se kvantitativna pedagogija nije afirmisala kao poseban pravac u pedagogiji. Njene pristalice su htele da naglase neophodnost koridenja kvantifikacije, a time i merenja u prouavanju i istraivanju pedagokih pojava. Re je u stvari, o primeni statistike u pedagokim istraivanjima. Za primenu statistike u pedagokim istraivanjima zalau se mnogi u SAD-u ali se oni ne zalau za posebnu kvantitativnu ili statistiku pedagogiju vad samo za koridenje statistike u naukama o vaspitanju pri prouavanju pedagokih problema. Zalaganje za kvantifikaciju je opta karakteristika u razvoju pedagogije 20 veka, vie se ne postavlja pitanje da li treba koristiti statistiku, ved kako to vriti na najbolji mogudi nain. Na istim osnovama nastala je i kibernetika pedagogija. Sve ada primena kibernetike(informatike, kompjutera) u pedagogiji izazvalo je odreenu dozu euforije i precenjivanja u odnosu na te nove tekovine tehnolokog razvitka. Verovalo se da e se tako uspenije reavati mnoga pedagoka pitanja i problemi. Posle prvih oduevljenja stvari su dole na svoje mesto. Informatika, raunarstvo, kibernetika, danas internet zauzeli su vano mesto u pedagogiji i vaspitanju meutim, oni sami po sebii nede biti dovoljni i nede biti jedina osnova i polazite pedagogije.

Zakljuak

Analiza osnovnih pedagokih zbivanja tokom 20.veka pedagokih pravaca i pokreta, projekata i izvoenja reformi sistema kolstva, kola kao osnovnih institucija u tim sistemima i nastave kao osnovne delatnosti svake kole doli smo do zakljuka da dvadeseti vek nije bio ni vek pedagogije ni vek deteta. Osnovna pedagoka pitanja o stratekim razvojnim linijama pedagoke nauke i vaspitne prakse, postavljena na poetku 20.veka, ostala su bez pravog odgovora sve do njegovog kraja. Ta pitanja, odnosno problemi i dileme i pedagogije i vaspitanja, prenose se i oekuju svoje reavanje u slededem 21.veku.

www.BesplatniSeminarskiRadovi.com

13