Fizika nemogueg

Takoe od Miija Kakua: Hiperprostor Vizije Ajntajnov kosmos Paralelni svetovi Posle Ajntajna Fizika budunosti

Fizika nemogueg
N AU N O I S T R A I VAN J E V R E M E P LOVA , T E LE PAT I J E , P S I H O K I N E Z E , RO B OTA I P UTOVAN JA B R EG O D SV E T LO S T I

miio kaku
Prevod Ana Jei

Naslov originala Michio Kaku: PHYSICS OF THE IMPOSSIBLE Copyright 2008 by Michio Kaku Copyright 2011 za srpsko izdanje, Heliks

Izdava Heliks Za izdavaa Brankica Stojanovi Lektor Vesna uki tampa Newpress, Smederevo Tira 1000 primeraka Prvo izdanje Knjiga je sloena tipografskim pismom Walbaum ISBN: 978-86-86059-29-1 Smederevo, 2011. www.heliks.rs

Sadraj
Predgovor Zahvalnice vii xv

Deo I: Prva klasa nemogueg

1. Polja sile 2. Nevidljivost 3. Fazeri i zvezde smrti 4. Teleportacija 5. Telepatija 6. Psihokineza 7. Roboti 8. Vanzemaljci i NLO 9. Meuzvezdani brodovi 10. Antimaterija i antisvemiri 3 14 30 47 61 77 89 108 132 155

Deo II: Druga klasa nemogueg

11. Bre od svetlosti 12. Putovanje kroz vreme 13. Paralelni univerzumi 171 187 198

Deo III: Trea klasa nemogueg

14. Perpetuum mobile 15. Predvianje budunosti Epilog: Budunost nemogueg Napomene Literatura Indeks 221 234 245 263 275 277

Predgovor
Ako ideja na prvi pogled ne zvui apsurdno, nema nade za nju. a l b e rt a j n ta j n

Hoemo li jednog dana moi da prolazimo kroz zidove? Pravimo svemirske brodove koji e putovati bre od svetlosti? itamo misli drugih ljudi? Postanemo nevidljivi? Pomeramo predmete snagom svog uma? U trenu prenesemo naa tela kroz svemir? Ta pitanja fascinirala su me jo od malih nogu. Poput mnogih fiziara, kako sam odrastao, opinjavala me je mogunost putovanja kroz vreme, pitolji na zrake, polja sila, paralelni svemiri i sline stvari. Magija, fantazija, nauna fantastika bile su gigantsko igralite za moju matu. Pobudile su moju ljubav prema nemoguem koja e trajati doivotno. Seam se da sam gledao reprizu stare televizijske serije Fle Gordon. Svake subote prilepio bih se za televizor, divei se avanturama Flea, doktora Zarkova i Dejl Arden i zasenjujuem nizu futuristikih tehnolokih uda: raketama, titovima nevidljivosti, pitoljima na zrake i gradovima na nebu. Nisam propustio nijednu epizodu. Taj program otvorio mi je vrata potpuno novog sveta. Ushiivala me je pomisao na putovanje raketom na tuinsku planetu i istraivanje nepoznatog okruenja. Privuen u orbitu tih fantastinih pronalazaka, znao sam da mi je sudbina povezana sa udima nauke nagovetenim u seriji. Ispostavilo se da nisam bio sam. Nauna fantastika je pobudila interesovanje za nauku u mnogim zaslunim naunicima. Veliki astronom Edvin Habl bio je fasciniran delima ila Verna. Proitavi Vernove knjige, Habl je batalio obeavajuu advokatsku karijeru i, protivno
vii

PreDgovor
oevim eljama, odluio se za karijeru naunika. Postao je najvei astronom dvadesetog veka. Karlu Seganu, uvenom astronomu i autoru najbolje prodavanih knjiga, matu je potpirio serijal knjiga o Donu Karteru Marsovcu pisca Edgara Rajsa Barouza. Sanjao je kako e jednog dana poput Dona Kartera istraivati pesak Marsa. Bio sam dete kad je umro Albert Ajntajn, ali seam se priguenog tona kojim se govorilo o njegovom ivotu i smrti. Narednog dana u novinama je osvanula slika njegovog stola na kome je bio rukopis Ajntajnovog najveeg, nedovrenog dela. Zapitao sam se ta je to moglo biti toliko vano da ga najvei naunik naeg vremena ne uspe dovriti? U lanku se tvrdilo da je Ajntajn imao san koji se nije mogao ostvariti, problem toliko teak da ga nijedan smrtnik ne moe reiti. Godinama sam se trudio da prokljuvim o emu je bio rukopis: o velikoj, ujedinjujuoj teoriji svega. Znajui za taj njegov san kome je posvetio poslednje tri decenije ivota usredsredio sam se na svoju matu. eleo sam da na skroman nain doprinesem dovravanju Ajntajnovog rada, da se zakoni fizike obuhvate jedinstvenom teorijom. S godinama sam sve vie uviao: iako je Fle Gordon bio heroj koji uvek osvaja cice, naunici su bili ti zbog kojih se serija odvijala. Bez doktora Zarkova, ne bi bilo raketnog broda, putovanja na Mongo ni spasavanja Zemlje. Svaka ast herojima, ali bez nauke ne bi bilo naune fantastike. Posle izvesnog vremena shvatio sam da su ove prie nemogue sa aspekta nauke na kojoj su se zasnivale bile su tek uzleti mate. Odrastanje je znailo odbacivanje takve fantazije. Rekli su mi da se u stvarnom ivotu mora odbaciti nemogue i prihvatiti praktino. Meutim, shvatio sam da je klju za odravanje moje fascinacije nemoguim bila fizika. Bez temeljnog poznavanja napredne fizike, zauvek bih samo spekulisao o futuristikim tehnologijama ne razumevajui da li su mogue ili nisu. Shvatio sam da se moram baciti na naprednu matematiku i savladati teorijsku fiziku. Tako sam i uradio. U srednjoj koli sam, u sklopu projekta za sajam nauke, sastavio razbija atoma u maminoj garai. Otiao sam u kompaniju Westinghouse i prikupio oko 200 kilograma elinih otpadaka od transformatora. Tokom boinih praznika omotao sam 35 kilometara dugu bakarnu icu oko kolskog ragbi terena. Rezultat je bio betatronski akcelerator estica od 2,3 miliona elektron-volti, koji je troio 6 kilovati elektrine energije (koliko i itava moja kua) i stvarao magnetno polje 20.000 puta jae od Zemljinog. Cilj je bio proizvesti snop gama zraka dovoljno moan da se napravi antimaterija.
viii

Predgovor
Moj projekat za sajam nauke odveo me je na Nacionalni sajam nauke i, na kraju, omoguio mi je da ostvarim san dobio sam stipendiju za Harvard gde sam imao priliku da postanem ono to sam eleo, teorijski fiziar i da idem stopama svog uzora, Alberta Ajntajna. Danas dobijam elektronske poruke od pisaca naune fantastike i scenarista u kojima trae pomo u doraivanju njihovih pria jer se zna da istraujem granice zakona fizike.

Nemogue je relativno
Kao fiziar, nauio sam da je nemogue esto relativan pojam. Seam se da je moja uiteljica jednom prila mapi Zemlje okaenoj na zidu i pokazala na obale June Amerike i Afrike. Nije li to udna sluajnost, zapitala je, to se ove dve obale savreno uklapaju, gotovo kao parii slagalice? Rekla je kako neki naunici smatraju da su ova dva kopna moda nekad bila deo istog, ogromnog kontinenta. Ali to je bilo smeno. Nijedna sila ne bi mogla da razmakne dva kontinenta. To je nemogue, zakljuila je. Neto kasnije te godine uili smo o dinosaurusima. Zar nije udno, priala je uiteljica, to su dinosaurusi bili najbrojnija ivotinjska vrsta milionima godina, a onda su jednog dana nestali? Niko ne zna od ega su svi stradali. Neki paleontolozi misle da ih je moda ubio meteor iz svemira, ali to je nemogue i vie pripada domenu naune fantastike. Danas nas geotektonika ploa ui da se kontinenti zaista pomeraju i da je pre 65 miliona godina ogromni meteor prenika oko deset kilometara verovatno istrebio dinosauruse i veliki deo ivog sveta na Zemlji. U svom kratkom ivotnom veku stalno sam viao kako naizgled nemogue stvari postaju priznate naune injenice. Zato se, onda, nemoguom smatra pomisao da emo negde u budunosti biti u stanju da se teleportujemo s jednog mesta na drugo ili da napravimo svemirski brod koji e nas jednog dana odvesti do zvezda prevaljujui svetlosne godine? Dananji fiziari bi takva dostignua smatrali nemoguim. Moda e postati mogua za nekoliko vekova? Ili za deset hiljada godina, kad naa tehnologija bude savrenija? Ili za milion godina? Drugim reima ako bismo se kojim sluajem susreli sa civilizacijom milion godina naprednijom od nae, da li bi nam se njihova svakodnevna tehnologija inila maginom? Na to se, u sutini, moe svesti jedno od
ix

PreDgovor
sredinjih pitanja razmatrano u ovoj knjizi; da li e, samo zato to je neto danas nemogue, to i ostati nemogue vekovima ili milionima godina u budunost? S obzirom na izvanredan napredak u nauci u prolom veku, posebno u definisanju kvantne teorije i opte relativnosti, sada je mogue grubo proceniti kada bi se neke od ovih fantastinih tehnologija mogle realizovati (ako se to uopte bude desilo). S prilivom naprednijih teorija poput teorije struna, fiziari ponovo razmatraju ak i ideje koje se granie s naunom fantastikom kao to je putovanje kroz vreme ili paralelni svemiri. Prisetimo se samo onih tehnolokih dostignua koja su naunici pre 150 godina smatrali nemoguim, a koja su danas deo nae svakodnevice. il Vern je 1863. godine napisao roman Pariz u dvadesetom veku, koji je baen u neku fioku i zaboravljen gotovo itav vek dok ga sluajno nije otkrio njegov praunuk i objavio tek 1994. godine. U toj knjizi Vern je pretpostavio kako e Pariz izgledati 1960. godine. Njegov roman obilovao je tehnologijom koja se izvesno smatrala nemoguom u devetnaestom veku, ukljuujui faks-maine, komunikacione mree svetskih razmera, staklene nebodere, automobile na plin i uzdignute vozove ogromnih brzina. Ne iznenauje to je Vern bio u stanju da sroi takva zapanjujue precizna predvianja jer bee predan svetu nauke i koristio je dostignua priznatih naunika. Duboko je poznavao osnove nauke to mu je omoguilo zadivljujue preciznu mo predvianja. Naalost, neki od najveih naunika devetnaestog veka zauzeli su suprotno gledite tvrdei kako nema nade da e mnotvo tehnolokih dostignua biti ostvarivo. Lord Kelvin, moda i najistaknutiji fiziar viktorijanske ere (sahranjen kraj Isaka Njutna u Vestminsterskoj opatiji), izjavio je da je nemogue napraviti maine tee od vazduha poput aviona. X-zrake smatrao je prevarom, a za radio je mislio da nema budunost. Lord Raderford, zasluan za otkrie atomskog jezgra, odbacio je mogunost pravljenja atomske bombe, nazvavi tu ideju besmislicom. Hemiari devetnaestog veka proglasili su potragu za Kamenom mudrosti, legendarnom supstancom koja moe da pretvara olovo u zlato, naunom slepom ulicom. Hemija devetnaestog veka zasnivala se na fundamentalnoj nepromenljivosti elemenata, poput olova. Ipak, s akceleratorima estica u rukama, danas u naelu moemo da pretvaramo atome olova u zlato. Pomislite samo kako bi se televizija, raunari i Internet inili fantastinim na prelazu u dvadeseti vek.
x

Predgovor
Sveiji primer su crne rupe koje su se svojevremeno svrstavale u domen naune fantastike. Ajntajn je 1939. godine napisao tekst u kome je dokazao da crne rupe ne bi nikada mogle da se formiraju. Ipak, danas nam Hablov svemirski teleskop i teleskop koji registruje X-zrake andra otkrivaju hiljade crnih rupa u svemiru. Ove tehnologije su proglaavane nemoguim zato to mnogi fundamentalni zakoni fizike i nauke nisu bili poznati u devetnaestom veku i poetkom dvadesetog veka. S obzirom na ogromne jazove u razumevanje nauke tog vremena, posebno na atomskom nivou, ne udi to su se takvi pomaci smatrali nemoguim.

Prouavanje nemogueg
Ironino zvui, ali ozbiljno prouavanje nemogueg esto je otvaralo vrata ka bogatim i potpuno neoekivanim oblastima nauke. Na primer, frustrirajua i bezuspena potraga za perpetuum mobile mainom navela je fiziare na zakljuak da je takva maina nemogua, primoravi ih da postuliraju odranje energije i tri zakona termodinamike. Tako je jalov trud da se napravi maina koja bi se beskonano kretala bez utroka energije doprineo da se otvori novo polje termodinamike na kome se delom temelji otkrie parne maine, era maina i moderno industrijsko doba. Pred kraj devetnaestog veka naunici su odluili da je nemogue da je Zemlja stara milijardama godina. Lord Kelvin je izriito tvrdio da bi se Zemlja u tenom stanju ohladila za 20 do 40 miliona godina, suprotstavljajui se geolozima i biolozima darvinistima koji su govorili da bi Zemlja mogla biti stara vie milijardi godina. tek kada su madam Kiri i drugi otkrili nuklearnu silu pokazalo se kako je sredite Zemlje, zagrejano usled radioaktivnih raspada, zaista moglo da opstane u tenom stanju milijardama godina i potvrdilo da je nemogue zapravo mogue. Ignoriemo nemogue na sopstvenu tetu. Dvadesetih i tridesetih godina prolog veka Robert Godard, osniva moderne raketne nauke, bio je izloen estokim kritikama onih koji su smatrali da te rakete nikada nee moi da putuju u svemiru. Njegovo istraivanje sarkastino su nazivali Godardovom ludorijom. Godine 1921, urednici New York Timesa silno su kritikovali rad doktora Godarda: Profesor Godard ne zna odnos izmeu akcije i reakcije i mora da nae neto bolje od vakuuma za svoju reakciju. Izgleda da mu nedostaje osnovno srednjokolsko
xi

PreDgovor
znanje. Rakete su bile nemogue, brecnuli su se urednici, jer u svemiru nije bilo vazduha od kog su mogle da se otiskuju. Naalost, jedan ef drave je uviao implikacije Godardove nemogue rakete Adolf Hitler. Tokom Drugog svetskog rata bara nezamislivo naprednih nemakih V-2 raketa sejao je smrt i razaranje po Londonu, umalo ga bacivi na kolena. Prouavanje nemogueg moda je promenilo tok svetske istorije. Tridesetih godina prolog veka rasprostranjeno je bilo miljenje koje je ak i Ajntajn zagovarao, da je atomska bomba nemogua. Fiziari su znali da je unutar jezgra atoma zakljuana ogromna koliina energije kao to predvia Ajntajnova jednaina E = mc2, ali energija koju oslobodi jedno jezgro bila je previe beznaajna da bi se razmiljalo o njoj. Atomski fiziar Leo Silard se prisea da je itao roman Osloboeni svet (The World Set Free) H. D. Velsa iz iz 1914. godine, u kome Vels predvia otkrie atomske bombe. U knjizi navodi da e tajnu atomske bombe 1933. godine otkriti jedan fiziar. Silard je sluajno nabasao na ovu knjigu 1932. Nadahnut romanom, on je 1933. godine, upravo kao to je Vels predvideo dve decenije ranije, doao na ideju da uvea mo jednog atoma pomou lanane reakcije, ime bi energija cepanja jezgra jednog atoma uranijuma mogla da se umnoi mnogo biliona puta. Silard je potom pokrenuo niz presudno vanih eksperimenata i tajne pregovore izmeu Ajntajna i predsednika Frenklina Ruzvelta ishod e biti projekat Menhetn, odnosno konstruisanje atomske bombe. Koliko li smo samo puta videli kako prouavanje nemogueg otvara potpuno nove puteve, pomerajui granice fizike i hemije i primoravajui naunike da preinae znaenje rei nemogue. Ser Vilijam Osler jednom rekao: Filozofije jednog doba postaju apsurdnosti u narednom dobu, i ono to je jue vailo za glupost, postalo je mudrost u sutranjici. Mnogi fiziari se dre uvenog principa T. H. Vajta iz njegove knjige The Once and Future King: Sve to nije zabranjeno, obavezno je! To se neprestano potvruje u fizici. Ako zakoni fizike ne zabranjuju izriito neki fenomen, na kraju emo ipak otkriti da postoji. (To se desilo vie puta prilikom potrage za novim subatomskim esticama. Istraujui granice zabranjenog, fiziari su esto neoekivano otkrivali nove zakone fizike.) Zakljuak koji proizlazi iz izjave T. H. Vajta mogao bi glasiti: Sve to nije nemogue, obavezno je! Na primer, kosmolog Stiven Hoking je pokuao da dokae kako je putovanje kroz vreme nemogue tako to je otkrio nove zakone fizike prema kojima takvo kretanje ne bi bilo mogue. Te zakone nazvao je
xii

Predgovor
pretpostavka o zatiti hronologije. Naalost, posle mnogo godina ogromnog truda nije uspeo da dokae ovaj princip. Zapravo, fiziari su, sasvim suprotno tome, pokazali da zakon koji spreava putovanje kroz vreme prevazilazi matematiku dananjice. Poto se za sada nijedan zakon fizike ne protivi postojanju vremeplova, fiziari su morali vrlo ozbiljno da pristupe mogunosti putovanja kroz vreme. Svrha ove knjige je da se razmotri koje bi to tehnologije danas smatrane nemoguim mogle postati uobiajene za nekoliko decenija ili vekova. Jedna od tih nemoguih tehnologija ve se pokazuje moguom: teleportacija (barem na nivou atoma). Fiziari su ak i do pre nekoliko godina govorili da slanje objekta s jednog na drugo mesto putem zraka naruava zakone kvantne fizike. Autori prvog serijala Zvezdane staze su, zapravo, bili toliko preplavljeni kritikama fiziara da su uveli Hajzenbergove kompenzatore kako bi ispravili taj nedostatak svojih teleportera. Nedavni pomaci omoguavaju savremenim fiziarima da teleportuju atome s jednog na drugi kraj prostorije ili fotone ispod Dunava.

Predvianje budunosti
Uvek je pomalo opasno predviati, posebno ako se govori o budunosti: dalekoj vekovima ili hiljadama godina. Fiziar Nils Bor je voleo da kae: Teko je predviati. Naroito o budunosti. Ali postoji sutinska razlika izmeu doba ila Verna i sadanjosti. Danas se fundamentalni zakoni fizike u osnovi razumeju. Fiziari razumeju osnovne zakone u opsegu od zadivljujua etrdeset tri reda veliine od unutranjosti protona sve do svemira koji se iri. Zato fiziari mogu sa opravdanim samopouzdanjem u grubim crtama predvideti tehnologiju budunosti, i bolje razdvojiti tehnologije koje su samo neverovatne od onih nemoguih. Zato nemogue stvari u ovoj knjizi delim u tri kategorije. Prva kategorija je ono to nazivam I klasa nemogueg. Te tehnologije nemogue su danas, ali ne kre nijedan poznat zakon fizike. Dake, mogle bi biti mogue u ovom veku, ili, moda u narednom, u izmenjenom obliku. U njih spadaju teleportacija, motori na antimateriju, izvesni oblici telepatije, psihokineza i nevidljivost. Druga kategorija su pojave iz II klase nemogueg. One obitavaju na samoj ivici naeg razumevanja fizikog sveta. Ako se uopte mogue, moda bi se mogle realizovati za hiljade ili milione godina. U njih
xiii

PreDgovor
spadaju vremenske maine, mogunost putovanja u hipersvemir i putovanje kroz crvotoine. Poslednja kategorija je ono to nazivam III klasa nemogueg. To su tehnologije koje se kose s poznatim zakonima fizike. Iznenaujue je da postoji samo nekoliko takvih nemoguih tehnologija. Ako se ispostavi da su mogue, predstavljae fundamentalni pomak u naem poznavanju fizike. ini mi se da je ova klasifikacija znaajna jer naunici odbacuju brojne tehnologije iz naune fantastike proglaavajui ih potpuno nemoguim, a zapravo misle da su nemogue za ovako primitivnu civilizaciju kakva je naa. Na primer, dolasci vanzemaljaca se obino smatraju nemoguim zbog ogromnih udaljenosti izmeu zvezda. Iako je jasno da je meuzvezdano putovanje za nau civilizaciju nemogue, moda je mogue za civilizaciju vekovima, hiljadama ili milionima godina ispred nas. Zato je vano klasifikovati takve nemogue stvari. Tehnologije nemogue naoj civilizaciji danas nisu nuno nemogue ostalim tipovima civilizacija. Prilikom zakljuivanja o tome ta je mogue, a ta nemogue, neophodno je u obzir uzeti tehnologije hiljadama do milionima godina ispred naih. Karl Segan je jednom napisao: ta znai za jednu civilizaciju to to je stara milion godina? Radio-teleskope i svemirske brodove imamo ve nekoliko decenija; naa tehnika civilizacija stara je tek koju stotinu godina... napredna civilizacija stara milionima godina ispred nas je koliko i mi ispred galaga ili makaki majmuna. U istraivanjima, profesionalno sam fokusiran na pokuaje da ispunim Ajntajnov san o teoriji svega. Razgaljuje me rad na konanoj teoriji koja bi mogla dati konaan odgovor na neka od najteih nemoguih pitanja dananje nauke, recimo da li je mogue putovanje kroz vreme, ta se krije u sreditu crne rupe, ili ta se desilo pre Velikog praska. I dalje budan sanjarim o doivotnoj ljubavi s nemoguim, pitajui se kada i da li e neke od tih nemoguih stvari prei u domen svakodnevice.

xiv

zaHvaLniCe
Materija u ovoj knjizi obuhvata brojne oblasti i discipline i rad mnogih izvrsnih naunika. Zahvaljujem narednim pojedincima koji su mi velikoduno posvetili vreme za duge intervjue, konsultacije i zanimljive, nadahnjujue razgovore: Leon Lederman, dobitnik Nobelove nagrade, Tehnoloki institut Ilinoisa Mari Gelman, dobitnik Nobelove nagrade, Institut Santa Fe i Kalifornijski tehnoloki institut Henri Kendal, dobitnik Nobelove nagrade, Masausetski tehnoloki institut Stiven Vajnberg, dobitnik Nobelove nagrade, Teksaki univerzitet u Ostinu Dejvid Gros, dobitnik Nobelove nagrade, Kavlijev institut za teorijsku fiziku Frenk Vilcek, dobitnik Nobelove nagrade, Masausetski tehnoloki institut Jozef Rotblat, dobitnik Nobelove nagrade, Bolnica Svetog Bartolomeja Volter Gilbert, dobitnik Nobelove nagrade, Univerzitet Harvard Derald Edelman, dobitnik Nobelove nagrade, Skripsov istraivaki institut Piter Doerti, dobitnik Nobelove nagrade, Deja istraivaka bolnica Sent Dud Dared Dajmond, dobitnik Pulicerove nagrade, Kalifornijski univerzitet u Los Anelesu Sten Li, osniva kompanije Marvel Comics i tvorac Spajdermena Brajan Grin, Univerzitet u Kolumbiji, autor knjige Elegantni kosmos

xv

PreDgovor
Liza Rendal, Univerzitet Harvard, autor knjige Warped Passages (Zakrivljeni prolazi) Lorens Kraus, Univerzitet u Kejs Vesternu, autor knjige The Physics of Star Trek (Fizika Zvezdanih staza) D. Riard Got III, Univerzitet u Prinstonu, autor knjige Time Travel in Einsteins Universe (Putovanje kroz vreme u Ajntajnovom kosmosu) Alan Gut, fiziar, Masausetski tehnoloki institut, autor knjige The Inflationary Universe (Inflatorni svemir)

xvi

deo i
Prva klasa nemogueg

1 Polja sIle
I Kada istaknuti, ali stariji naunik izjavi da je neto mogue, gotovo izvesno je u pravu. Kada izjavi da je neto nemogue, vrlo verovatno grei. II Jedini nain da otkrijemo granice mogueg jeste da se usudimo da ih prekoraimo i zaemo u nemogue. III Svaka dovoljno napredna tehnologija ne moe se razlikovati od magije. t r i z a ko na a rt u r a k l a rka

Aktivirajte titove! U nebrojeno mnogo epizoda Zvezdanih staza ovo je prvo nareenje koje izdaje kapetan Kirk, nalaui podizanje titova sile da bi se svemirski brod Enterprajz zatitio od neprijateljske vatre. Toliko su titovi sile presudni u Zvezdanim stazama da se tok bitke moe odreivati po postotku preostalog polja sile. Kad god polje sile oslabi, asija Enterprajza trpi vie razornih udaraca dok predaja ne postane neizbena. ta je, zapravo, polje sile? U naunoj fantastici odgovor je obmanjujue jednostavan: tanka, nevidljiva, a ipak neprobojna barijera koja odvraa i lasere i rakete. Na prvi pogled, polje sile izgleda toliko jednostavno da se ini kako e se uskoro koristiti za titove u borbama. Oekivalo bi se da neki preduzimljivi pronalaza za koji dan obznani otkrie odbrambenog polja sile. Ali istina je mnogo sloenija. Na isti nain na koji je Edisonova sijalica iznela revoluciju moderne civilizacije, polje sile bi duboko uticalo na svaki aspekt naih ivota. Vojska bi mogla koristiti polja sile da postane neranjiva, pravei neprobojne
3

FIzIka nemogueg
titove protiv neprijateljskih projektila i metaka. Mostovi, super-autoputevi i ulice bi se teorijski mogli graditi jednostavnim pritiskom na dugme. itavi gradovi mogli bi u trenu nicati usred pustinja, s neboderima potpuno nainjenim od polja sile. Podignuta nad gradovima, polja sile bi mogla omoguiti iteljima da po nahoenju prilagoavaju klimatske uticaje jake vetrove, meave, tornada. Gradovi bi se mogli podizati na dnu okeana pod bezbednim svodom polja sile. Staklo, elik i malter bi se potpuno mogli izbaciti iz upotrebe. Ipak, ma koliko to udno zvualo, polje sile je moda jedan od mehanizama koje je najtee napraviti u laboratoriji. Zapravo, neki fiziari smatraju da ga je moda i nemogue napraviti bez izmene njegovih svojstava.

Ma jkl Farade j
Ideja o polju sile ima korene u radu Majkla Faradeja, velikog britanskog naunika devetnaestog veka. Faradej je roen u radnikoj porodici (otac mu je bio kova). Poetkom devetnaestog veka spajao je kraj s krajem egrtujui kod knjigovesca. Mladi Faradej bio je opinjen silnim kljunim pomacima u otkrivanju tajnovitih svojstava dveju novih sila: elektrine i magnetne. Gutao je sve to je dohvatio o tim temama i pohaao predavanja profesora Hamfrija Dejvija na Kraljevskom istraivakom institutu u Londonu. Radei s hemikalijama, profesor Dejvi je jednog dana ozbiljno povredio oi pa je uzeo Faradeja za asistenta. Faradej je polako zadobijao poverenje naunika u Kraljevskoj instituciji i dobio je dozvolu da sam izvodi vane eksperimente, iako su ga esto omalovaavali. Tokom godina profesor Dejvi je sve vie zavideo svom briljantnom mladom asistentu, zvezdi u usponu u krugovima eksperimentatora koja je najzad zasenila Dejvijevu slavu. Dejvi je umro 1829. godine i od tada je Faradej imao odreene ruke da se pozabavi stvaranjem generatora koji e napajati energijom itave gradove i izmeniti tok istorije nae civilizacije, i tu je izuzetno napredovao. Kljuno u Faradejevim najveim otkriima bila su njegova polja sile. Ako se gvozdeni opiljci postave nad magnetom, rasporedie se u obrise nalik paukovoj mrei po itavom prostoru. To su Faradejeve linije sile koje grafiki prikazuju kako polja elektrine i magnetne sile proimaju prostor. Na primer, ako bismo grafiki prikazali magnetno polje Zemlje,
4

Polja sile
linije bi izvirale iz oblasti Severnog pola i ulivale bi se u junu polarnu oblast Zemlje. Slino tome, ako bismo crtali linije elektrinog polja gromobrana usred oluje s grmljavinom, linije sile bi bile zbijene na vrhu gromobrana. Faradej je smatrao da prazan prostor uopte nije prazan, ve ispunjen linijama sile koje mogu da pokreu udaljene objekte. (Faradej, budui iz siromane porodice, nije stekao matematiko obrazovanje, te njegove belenice nisu pune jednaina ve rukom crtanih grafika ovih linija sile. Ironino, ali upravo zato to nije dovoljno znao matematiku morao je da crta predivne grafike linija sile; sada su u svim udbenicima iz fizike. Fizika slika neke pojave u nauci je esto vanija od matematikih formula kojima se ta pojava opisuje.) Istoriari su spekulisali o tome ta je Faradeja navelo na otkrie polja sile, jedne od najvanijih ideja u itavoj nauci. Jezikom Faradejevih polja ispisana je sva moderna fizika. Godine 1831, nainio je kljuni pomak u vezi s poljima sile kojim je nepovratno izmenio civilizaciju. Jednom je pomerao deiji magnet nad kalemom ice i primetio kako je u stanju da generie elektrinu struju u ici, ne dodirujui je. To je znailo da nevidljivo polje magneta moe da pogura elektrone u ici preko praznog prostora, stvarajui struju. Faradejeva polja sile koja su se do tada smatrala beskorisnim, zaludnim vrljotinama, bile su stvarne, materijalne sile koje su mogle da pomeraju objekte i generiu snagu. Svetlost pod kojom itate ovu stranicu verovatno je proizvedena zahvaljujui Faradejevom otkriu o elektromagnetizmu. Magnet koji se obre oko svoje ose stvara polje sile koje gura elektrone u ici, a njihovim kretanjem generie se elektrina struja. Elektricitet u ici se moe iskoristiti da sijalica zasvetli. Na istom principu generie se struja za napajanje elektrinom energijom gradova irom sveta. Primera radi, voda koja tee preko brane izaziva obrtanje ogromnog magneta u turbini, koji potom gura elektrone u ice, generiui elektrinu struju to se alje preko visokovoltanih ica u nae domove. Drugim reima, Faradejeva polja sile jesu sile koje pokreu modernu civilizaciju od elektrinih buldoera do dananjih raunara, Interneta i iPodova. Faradejeva polja sile bila su inspiracija fiziarima preko vek i po. Ajntajna su toliko nadahnula da je svoju teoriju gravitacije napisao oslanjajui se na polja sile. I mene je inspirisao Faradejev rad. Pre mnogo godina uspeno sam napisao teoriju struna preko Faradejevih polja sile, osnovavi teoriju polja struna. Meu fiziarima vai da je onaj kome se kae da misli kao linija sile dobio veliki
5

FIzIka nemogueg
kompliment. Jedno od najveih dostignua na planu fizike u protekle dve hiljade godina bilo je izdvajanje i identifikovanje etiri sile koje vladaju kosmosom. Sve se mogu opisati jezikom polja koji je uveo Faradej. Naalost, nijedna nema svojstva polja sile opisana u veem delu naune fantastike. Ove sile su: 1. Gravitacija, tiha sila koja nam priljubljuje stopala uz tlo, spreava da se Zemlja i zvezde raspadnu i dri na okupu Sunev sistem i galaksiju. Bez gravitacije, Zemlja bi nas, u obrtanju oko svoje ose, zbacila sa sebe u svemir brzinom od 1.600 kilometara na sat. Problem je u tome to gravitacija ima upravo suprotna svojstva polja sile od onih na koje nailazimo u naunoj fantastici. Gravitacija je privlana a ne odbojna sila, relativno posmatrano, izuzetno je slaba, i uticaj joj se prostire preko ogromnih, astronomskih udaljenosti. Drugim reima, gotovo je potpuna suprotnost ravnoj, tankoj, neprobojnoj barijeri koja se pominje u naunoj fantastici ili se moe videti u naunofantastinim filmovima. Na primer, itava planeta Zemlja deluje na pero kada ono pada na pod, ali dovoljno je da ga podignemo prstom, pa da ponitimo uticaj Zemljine gravitacije. Akcija naeg prsta moe da poniti gravitaciju cele planete teke preko bilion biliona kilograma. 2. Elektromagnetizam (EM), sila koja je za zasluna za osvetljenje u naim gradovima. Laseri, radio, televizija, moderni elektronski ureaji, raunari, Internet, struja, magnetizam sve to postoji zahvaljujui elektromagnetnoj sili. Moda je re i o najkorisnijoj sili koju je ovek do sada ukrotio. Za razliku od gravitacije, moe biti i privlana i odbojna. Meutim, nije pogodna za polje sile iz vie razloga. Pre svega, lako ju je ponititi. Na primer, plastika i drugi izolatori mogu lako da prodru kroz mono elektrino ili magnetno polje. Pare plastike baeno u magnetno polje prolo bi ravno kroz njega. Osim toga, elektromagnetizam deluje na velikim udaljenostima i ne moe se lako fokusirati na ravan. Zakone elektromagnetne sile opisuju jednaine Dejmsa Klarka Maksvela; u njima, po svemu sudei, polja sile nisu reenje.
6

Polja sile
3. i 4. Slaba i jaka nuklearna sila. Slaba sila je sila radioaktivnog raspada. Zagreva sredite Zemlje koje je radioaktivno. Ova sila pokree vulkane, zemljotrese i pomeranje kontinenata. Jaka sila odrava celovitost jezgra atoma. Energija Sunca i zvezda izvire iz nuklearne sile odgovorne za osvetljavanje kosmosa. Problem je u tome to nuklearna sila ima mali domet i uglavnom deluje u razmerama jezgra. Poto je toliko vezana za svojstva jezgra, izuzetno je teko upravljati njome. Trenutno je moemo kontrolisati samo preko razbijanja subatomskih estica u ciklotronima ili aktiviranjem atomskih bombi. Iako polja sile iz naune fantastike moda nisu u skladu sa zakonima fizike, postoje rupe koje bi mogle da omogue stvaranje takvih polja sile. Pre svega, mogue je da postoji peta sila, jo uvek neopaena u laboratorijama. Takva sila bi, na primer, mogla da deluje na razdaljinama od desetak do tridesetak centimetara, umesto na astronomskim udaljenostima. (Meutim, rezultati prvih pokuaja da se izmeri takva peta sila su negativni.) Moda bi se neka svojstva polja sile mogla podraavati pomou plazme. Plazma je etvrto agregatno stanje. vrsto, teno i gasovito agregatno stanje materije dobro su nam poznati, ali najei oblik materije u svemiru je plazma, gas koji se sastoji od jonizovanih atoma. Poto su atomi plazme razdvojeni, s elektronima otkinutim s atoma, atomi su naelektrisani i njima se lako moe upravljati pomou elektrinog i magnetnog polja. Plazma je najrasprostranjenije stanje vidljive materije u svemiru: to je oblik materije koja sainjava Sunce, zvezde i meuzvezdani gas. Plazmu slabo poznajemo jer se retko nalazi na Zemlji, ali moete je opaziti u vidu elektrinih lukova, kao Sunce te u svom plazmatelevizoru.

Prozori plazme
Ve je navedeno da se gas, ugrejan do dovoljno visoke temperature tako da formira plazmu, moe uobliiti pomou magnetnog i elektrinog polja. Na primer, moe se uobliiti u ravan ili u prozor. Povrh toga, ovaj prozor plazme moe se upotrebiti za razdvajanje vakuuma i obinog
7

FIzIka nemogueg
vazduha. U naelu, prozor plazme mogao bi da spreava oticanje vazduha iz svemirskog broda u svemir, stvarajui pogodan, providan interfejs izmeu spoljnog svemira i svemirskog broda. U televizijskoj seriji Zvezdane staze takvo polje sile deli lansirnu rampu s malom letilicom i vakuum od spoljnog svemira. To ne samo da je domiljat nain da se utedi na rekvizitima, ve je ovaj mehanizam mogu. Godine 1995. u Brukhejvensku nacionalnu laboratoriju u Long Ajlendu u Njujorku fiziar Ejdi Herkovi otkrio je prozor plazme. Prozor plazme osmislio je da bi reio problem pri lemljenju dva metala pomou elektronskog snopa. Zavarivaeva acetilenska lampa topi i potom spaja dva komada metala pomou udara vrelog gasa. Ali elektronski snop topi metale bre, istije i jeftinije nego uobiajene metode. Meutim, takvo lemljenje pomou elektronskog snopa mora se obavljati u vakuumu. To je prilino nezgodno, jer se mora napraviti vakuumska kutija velika kao cela soba. Doktor Herkovi je izmislio prozor plazme da bi reio ovaj problem. Visok samo devedeset centimetara, a irok trideset, prozor plazme zagreva gas na 6.650 stepeni Celzijusa, proizvodei plazmu uhvaenu u elektrino i magnetno polje. Kao u svakom gasu, estice plazme stvaraju pritisak koji spreava da vazduh potee u vakuumsku komoru, te se na taj nain vazduh razdvaja od vakuuma. (Kada se u prozoru plazme koristi gas argon, prozor postaje plav poput polja sile u Zvezdanim stazama.) Prozor plazme iroko se primenjuje u svemirskim putovanjima i u industriji. esto je u proizvodnim procesima neophodan vakuum radi mikroproizvodnje i suvog nagrizanja za industrijske namene, ali rad u vakuumu moe biti skup. Prozor plazme omoguava da jeftino dobijete vakuum samo pritisnite dugme. Moe li se prozor plazme koristiti i kao neprobojni titi? Moe li da odoli topovskoj paljbi? Mogli bismo zamisliti da e u budunosti postojati prozori plazme mnogo vee moi i temperature, u stanju da otete ili pretvore u paru neprijateljske projektile. Ali da se napravi realistinije polje sile kakvo nam je poznato iz naune fantastike, neophodna je kombinacija vie tehnologija izvedenih u slojevima. Moda svaki sloj ponaosob ne bi bio dovoljno jak da zaustavi topovsko ule, ali bi njihova kombinacija bila dovoljna. Spoljni sloj bi mogao biti supernaelektrisan prozor plazme, zagrejan do temperature na kojoj metali isparavaju. Drugi sloj: zavesa od vie
8

Polja sile
hiljada ukrtenih visokoenergetskih laserskih zraka ija bi funkcija bila zagrevanje objekata koji prolaze kroz zavesu do take njihovog isparavanja. O laserima u detaljnije u narednom poglavlju. Iza ove laserske zavese mogla bi se nai reetka od ugljeninih nanocevi, majunih cevi napravljenih od pojedinanih atoma ugljenika debljine jednog atoma i mnogostruko jaih od elika. Za sada je nainjena ugljenina nanocev od 15 milimetara, no jednog dana moda emo biti u stanju da pravimo ugljenine nanocevi proizvoljne duine. Pod pretpostavkom da se ugljenine nanocevi mogu uplesti u reetku, mogao bi se nainiti ekran izuzetne snage koji odbija veinu objekata. Ekran bi bio nevidljiv zahvaljujui atomskim razmerama nanocevi, ali reetka od ugljeninih nanocevi bila bi jaa od svakog uobiajenog materijala. Dakle, mogli bismo da zamislimo nevidljivi zid, gotovo neprobojan, kao kombinaciju prozora plazme, laserske zavese i ekrana od ugljeninih nanocevi. Ipak, ni ovaj vieslojni tit ne bi imao sva svojstva polja sile iz naune fantastike: bio bi providan, te ne bi mogao da zaustavi laserski zrak. U borbi s laserskim topovima, vieslojni tit bio bi beskoristan. Da bi zaustavio laserski zrak, tit bi morao da bude opremljen i naprednim oblikom fotohromatika. Oni se koriste u proizvodnji za naoare za sunce i omoguava da se naoare same zatamne kada su izloene ultraljubiastom zraenju. Fotohromatici se zasnivaju na molekulima koji mogu da postoje u najmanje dva stanja. U jednom stanju, molekuli su transparentni, ali pod uticajem ultraljubiastog zraenja trenutno prelaze u drugi oblik u kome su neprozirni. Moda emo jednog dana pomou nanotehnologije da proizvodimo supstance vrste kao ugljenine nanocevi koje mogu da menjaju svoja optika svojstva kad se izloe laserskoj svetlosti. Takav tit bi zaustavljao i lasersku paljbu i snopove estica ili topovsku vatru. Meutim, fotohromatici koji mogu da zaustavljaju laserske zrake za sada ne postoje.

Magnetna levitacija
U naunoj fantastici, polja sile imaju jo jednu namenu pored odbijanja paljbe zranih pitolja: slue kao platforma za opiranje gravitaciji. U filmu Povratak u budunost, Majkl D. Foks vozi lebdei skejtbord slian po svemu obinom skejtbordu osim po tome to lebdi nad ulicom.
9

FIzIka nemogueg
Prema vaeim zakonima fizike ne moe postojati takav antigravitacioni ureaj (kao to emo videti u poglavlju 10). Ali napredne verzije lebdeih skejtborda sa magnetima i lebdei automobili mogli bi prei u domen realnog u budunosti, omoguavajui nam da po elji dovedemo velike objekte u stanje levitacije. Postanu li superprovodnici na sobnoj temperaturi realnost, objekti bi mogli po naem nahoenju lebdeti pomou polja magnetne sile. Postavimo li dve magnetne ipke severnim polovima okrenute jedna spram druge, odbijae se. (Ukoliko zarotiramo jedan magnet tako da mu juni pol bude blizu severnog pola drugog magneta, privlaie se.) Isti princip severni polovi se meusobno odbijaju moe se primeniti i za podizanje pretekih objekata s tla. Vozovi koji se kreu po principu magnetne levitacije, takozvani maglev vozovi, ve se prave u nekoliko zemalja, i oni e lebdeti neposredno iznad ina pomou obinih magneta. Poto nema trenja, mogu da ostvare rekordne brzine lebdei nad vazdunim jastucima. Prvi komercijalni automatizovani maglev sistem puten je u pogon u Velikoj Britaniji 1984. godine, na liniji od Birmingemskog meunarodnog aerodroma do Birmingemske meunarodne eleznike stanice. Maglev vozovi se koriste u Nemakoj, Japanu i Koreji, premda veina nije dizajnirana za velike brzine. Prvi komercijalni maglev voz koji ostvaruje velike brzine ide na oglednoj liniji u angaju. Ovaj voz dostie brzinu od 430 kilometara na sat. Japanski maglev voz u prefekturi Jamanai ostvario je brzinu od 580 kilometara na sat, to je bre od uobiajenih vozova s tokovima. Ali ovi maglev mehanizmi su izuzetno skupi. Jedan od naina da se pobolja efikasnost jeste primena superprovodnika, koji na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli gubi elektrinu otpornost. Superprovodljivost je otkrio Hajke Ones, 1911. godine. Odreeni materijali sasvim gube elektrinu otpornost kada se ohlade do 20 stepeni Kelvina iznad apsolutne nule. Veina metala otpornost gubi postepeno, usled hlaenja. (Zato to nasumine vibracije atoma ometaju tok elektrona u ici. Sniavanjem temperature, ova nasumina kretanja se svode na manju meru, te je otpor struji manji.) Ali Ones je na svoje iznenaenje otkrio da otpornost odreenih materijala naglo pada na nulu na kritinoj temperaturi. Fiziari su odmah uvideli vanost ovog rezultata. Veliki deo elektrine energije gubi se prilikom prenosa putem dalekovoda na velike udaljenosti. Ali, ako bi se otklonio sav otpor, elektrina energija bi mogla da
10

Polja sile
se prenosi gotovo bez ikakvih trokova. Zapravo, struja pokrenuta u namotaju ice nastavila bi da cirkulie milionima godina bez ikakvog gubitka energije. Povrh toga, te izvanredno jake struje omoguile bi da se uz malo truda prave izuzetno moni magneti. S takvim magnetima na raspolaganju, lako bismo podizali ogromne terete. Uprkos svim ovih udesnim moima, superprovodljivost ima jedan nedostatak: veoma je skupo potapati velike magnete u bazene sa superohlaenom tenou. Da bi se tenost odravala u superohlaenom stanju, potrebne su fabrike za hlaenje, i zato su magneti na bazi superprovodljivosti nedopustivo skupi. Ali fiziari bi jednog dana mogli da budu u stanju da prave superprovodnike na sobnoj temperaturi, to je Sveti gral svih koji se bave fizikom vrstog stanja. Pronalazak superprovodnika na sobnoj temperaturi u laboratoriji pokrenuo bi drugu industrijsku revoluciju. Mona magnetna polja pomou kojih bi se od zemlje odizali automobili i vozovi postala bi toliko jeftina, da bi lebdei automobili postali isplativi. S poluprovodnicima na sobnoj temperaturi, fantastina letea kola iz filmova Povratak u budunost, Manjinski izvetaj i Zvezdani ratovi mogla bi postati realnost. U naelu, mogli bismo da opaemo pojas od superprovodnih magneta i bez ikakvog napora zalebdimo nad tlom. S takvim pojasom leteli bismo poput Supermena. Superprovodnici na sobnoj temperaturi toliko su impozantni da se javljaju u brojnim naunofantastinim romanima (recimo, u Prstenu Larija Nivena, iz 1970. godine). Decenijama su fiziari bezuspeno tragali za superprovodnicima na sobnoj temperaturi. Taj iscrpljujui posao svodio se na testiranje materijala jednog za drugim bez odvie preciznog plana. Ali 1986. godine otkrivena je nova klasa materijala nazvanih superprovodnici na visokoj temperaturi. Ovi materijali koji superprovodna svojstva stiu na temperaturi od otprilike 90 stepeni Kelvina iznad apsolutne nule (90 K) bili su prava senzacija u svetu fizike. inilo se da su se otvorila vrata brane. Mesec za mesecom, fiziari su preticali jedan drugog u obaranju svetskog rekorda za superprovodnike. U jednom trenutku inilo se da e se superprovodnici na sobnoj temperaturi preseliti sa stranica naunofantastinih romana u nae domove. Ali posle nekoliko godina vrtoglavog napretka, istraivanja u oblasti superprovodnika na visokim temperaturama poela su da se usporavaju. Aktuelni rekord meu superprovodnicima na visokim temperaturama dri ivin talijum-barijum-kalcijum-bakar-oksid koji superprovodna
11

FIzIka nemogueg
svojstva stie na temperaturi 138 K (135 stepeni Celzijusa). Ova relativno visoka temperatura i dalje je prilino daleko od sobne temperature. Ali ovaj rekord od 138 K ipak je veoma vaan. Azot prelazi u teno stanje na temperaturi 77 K, a teni azot kota otprilike koliko i obino mleko. Zato bi se pomou tenog azota ovi superprovodnici na visokim temperaturama mogli hladiti prilino jeftino. (Naravno, superprovodnici na sobnoj temperaturi ne bi ni morali da se hlade.) I moda e nam se obrazi zacrveneti od stida, ali trenutno nemamo teorijsko objanjenje svojstava ovih superprovodnika na visokim temperaturama. Zapravo, preduzimljivog fiziara koji bude u stanju da objasni superprovodljivost na visokim temperaturama eka Nobelova nagrada. (Ovi superprovodnici na visokim temperaturama sainjeni su od atoma ureenih u zasebne slojeve. Mnogi fiziari spekuliu da u tako slojevitim keramikim materijalima elektroni slobodno struje u okviru svakog sloja, stvarajui poluprovodnik. Ali kako se tano to ostvaruje, jo uvek je nejasno.) Zbog manjkavog znanja, fiziari naalost moraju da pribegavaju procedurama nagaanja u potrazi za novim superprovodnicima na visokim temperaturama. To znai da bi se uveni superprovodnici na sobnoj temperaturi mogli otkriti sutra, sledee godine ili nikada. Niko ne zna hoe li se takav materijal ikada nai i kad bi to bilo. Ali ako superprovodnici na sobnoj temperaturi budu otkriveni, mogla bi se pokrenuti plima komercijalnih primena. Magnetna polja milion puta monija od magnetnog polja Zemlje (koje iznosi 0,5 gausa) mogla bi postati uobiajena. Jedno od uobiajenih svojstava superprovodljivosti jeste Majsnerov efekat. Ako postavite magnet nad superprovodnik, magnet e lebdeti kao da ga dri nevidljiva sila. Majsnerov efekat se objanjava time to magnet daje efekat stvaranja drugog magneta, kao preslikanog u ogledalu, unutar superprovodnika, tako da se prvi i preslikani magnet odbijaju. Ovo se moe posmatrati i na drugi nain: magnetna polja ne mogu da prodru u superprovodnik nego bivaju odbijena. Dakle, ako se iznad superprovodnika dri magnet, superprovodnik e odbiti njegove linije sile, i te linije e potisnuti magnet nagore zbog ega e on lebdeti. Uz Majsnerov efekat moemo zamisliti budunost u kojoj se autoputevi prave od specijalne keramike. S magnetima na naim pojasevima ili na naim gumama mogli bismo magino da odlebdimo do svog odredita, bez ikakvog trenja ili gubitka energije.
12

Polja sile
Majsnerov efekat se javlja samo kod magnetnih materijala na primer, metala. Ali superprovodne magnete mogue je primeniti i za lebdenje nemagnetnih materijala zvanih paramagneti i dijamagneti. Ove supstance nemaju same po sebi magnetna svojstva, ve ih stiu samo uz spoljanje magnetno polje. Dok spoljanji magnet privlai paramagnete, dijamagnete odbija. Na primer, voda je dijamagnet. Kako je sve to je ivo nainjeno od vode, sve to je ivo moe da lebdi kad je u monom magnetnom polju. U magnetnom polju jaine od oko 15 tesla (30.000 puta jae od Zemljinog magnetnog polja), naunici su uspeli da dovedu u stanje lebdenja male ivotinje poput aba. Ali ako bi poluprovodnici na sobnoj temperaturi postali stvarnost, trebalo bi da bude mogue i lebdenje velikih nemagnetnih objekata zahvaljujui njihovom dijamagnetizmu. Evo ta je zakljuak: polja sile kako se obino opisuju u naunoj fantastici ne odgovaraju opisu etiri sile svemira. Ipak, moglo bi biti mogue simulirati mnoga svojstva polja sile pomou vieslojnog tita koji se sastoji od prozora plazme, laserskih zavesa ugljeninih nanocevi i fotohromatika. Ali na razvijanje takvog tita moglo bi se ekati mnogo decenija ili ak itav vek. Iako bude mogue nai superprovodnike na sobnoj temperaturi, moda e nam poi za rukom da pomou monih magnetnih polja odravamo automobile i vozove i da jedrimo u vazduhu, kao u naunofantastinim filmovima. Sve u svemu, polja sile bih svrstao u prvu klasu nemogueg odnosno, njihova primena je nemogua za dananju tehnologiju, ali u prilagoenom obliku bie mogua za neki vek.

13

2 nevIDljIvosT
Ne moete verovati oima ako vam mata nije fokusirana. mark tven

U filmu Zvezdane staze IV: putovanje kui, posada Enterprajza otima klingonsku borbenu krstaricu. Za razliku od brodova zvezdane flote Federacije, brodovi Klingonskog carstva imaju tajni ureaj za pokrivanje koji ih ini nevidljivim pred svetlou ili za radar, tako da se klingonski brodovi mogu neopaeno prikrasti letelicama Federacije s lea i iznenaditi ih ne pretrpevi nikakvu tetu. Ovaj ureaj za pokrivanje obezbedio je strateku prednost nad Federacijom planeta. Da li je takav ureaj zaista moe postojati? Nevidljivost je odavno ve jedno od uda naune fantastike i fantastike, od stranica Nevidljivog oveka do maginog plata nevidljivosti iz knjiga o Hariju Poteru ili prstena iz Gospodara prstena. Ipak, fiziari barem ve itav vek odbacuju ideju o platovima nevidljivosti, izriito tvrdei da se ne mogu nainiti a da se ne narue zakoni optike a uz to i ne odgovaraju nijednom poznatom svojstvu materije. Ali ono to je danas nemogue, moglo bi da postane mogue. Zbog novih saznanja iz oblasti metamaterijala valja ozbiljno revidirati udbenike iz optike. Radni prototipovi takvih materijala ve se prave u laboratorijama, pobuujui zanimanje medija, industrije i vojske za transformisanje vidljivog u nevidljivo.

14

Nevidljivost
Nevidljivost kroz istoriju
Nevidljivost je moda i jedan od najstarijih koncepata u drevnoj mitologiji. Od poetaka pisane istorije znamo da su se ljudi, zateeni sami u jezovitoj noi, plaili nevidljivih duhova mrtvih, dua davno umrlih koje vrebaju iz tame. Grki heroj Persej ubi zlu Meduzu jer bee opremljen lemom koji ga je inio nevidljivim. Generali su sanjali o napravi za nevidljivost. Kad biste bili nevidljivi, lako biste prodrli kroz neprijateljske linije i pobedili iznenaenog neprijatelja. Kriminalcima bi nevidljivost omoguila spektakularne pljake. Nevidljivost je imala centralnu ulogu u Platonovoj teoriji o etici i moralnosti. U svom filozofskom remek-delu Republika Platon pripoveda mit o Gigovom prstenu. Siromani, ali poteni pastir Gig iz Lidije dospeva u skrivenu peinu i nalazi grobnicu s leom koji nosi zlatni prsten. Gig otkriva da je zlatni prsten magian i da ga moe uiniti nevidljivim. Nesretnog pastira e ubrzo opiti mo koju mu prsten prua. Uunjavi se u kraljevu palatu, Gig koristi mo prstena da zavede kraljicu pa uz njenu pomo ubija kralja i postaje novi kralj Lidije. Naravouenije Platonove prie glasi kako niko ne moe odoleti iskuenju da bude u stanju da krade i ubija kad poeli. Svi ljudi su kvarljivi. Moralnost je drutveni konstrukt spolja nametnut oveku. Neko ko se javnosti prikazuje kao moralan da bi ouvao reputaciju iskrenog oveka od integriteta ne bi, kad bi stekao sposobnost da bude nevidljiv, mogao da se uzdri od primene te moi. (Neki smatraju da je ova pria o moralnosti biila inspiracija D. R. R. Tolkinu za trilogiju Gospodar prstenova, u kojoj je prsten koji nosiocu daje mo da bude nevidljiv takoe izvor zla.) Nevidljivost je i uobiajan mehanizam radnje u naunoj fantastici. U seriji Fle Gordon iz tridesetih godina, Fle postaje nevidljiv da bi umakao streljakom vodu Minga Nemilosrdnog. U knjigama i filmovima o Hariju Poteru, Hari nosi poseban plat koji mu omoguava da neopaeno luta Hogvortskim zamkom. H. D. Vels je preoblikovao ovaj mitoloki koncept u svom romanu klasiku, Nevidljivi ovek, u kome student medicine sluajno otkriva mo etvrte dimenzije i postaje nevidljiv. Naalost, tu fantastinu mo koristi za linu dobit, poinivi niz bednih zloina, na kraju umire u oajnikom pokuaju da umakne policiji.

15

FIzIka nemogueg
Maksvelove jednaine i ta jna svetlosti
Fiziari su istinski pojmili zakone optike tek kroz rad kotskog fiziara Dejmsa Klarka Maksvela, jednog od giganata fizike devetnaestog veka. U izvesnom smislu, Maksvel je bio suprotnost Majklu Faradeju. Dok je Faradej imao vrhunski eksperimentatorski instinkt, ali nikakvno formalno obrazovanje, Maksvel, njegov savremenik, bio je majstor napredne matematike. Bio je briljantan student matematike fizike u Kembdridu gde je Isak Njutn radio dva veka ranije. Njutn je izmislio diferencijalni raun izraen jezikom diferencijalnih jednaina koji opisuje kako objekat prolazi kroz infinitezimalne promene u prostoru i vremenu. Kretanje okeanskih talasa, fluida, gasova i topovske uladi sve se to moe iskazati jezikom diferencijalnih jednaina. Maksvel je postavio jasan cilj: da izrazi Faradejeva revolucionarna otkria i njegova polja sile preciznim diferencijalnim jednainama. Maksvel je poeo od Faradejevog otkria da se elektrino polje moe preobraziti u magnetno, i obrnuto. Faradejeve opise polja sile iskazao je preciznim jezikom diferencijalnih jednaina, napravivi jedan od najvanijih skupova jednaina moderne nauke. Re je o grupi od osam diferencijalnih jednaina koje izgledaju prilino estoko. Svaki fiziar i inenjer na svetu preznojavao se nad njima uei elektromagnetizam na osnovnim studijama. Maksvel je potom postavio sebi sudbonosno pitanje: ako se magnetna polja mogu transformisati u elektrina i obrnuto, ta se se deava ukoliko se neprestano preobraavaju jedna u druga? Spoznao je da bi ta elektromagnentna polja stvorila talas veoma slian okeanskom talasu. Na sopstveno iznenaenje, izraunao je brzinu tih talasa i video da je ravna brzini svetlosti! Godine 1864, poto je otkrio tu injenicu, zapisao je proroke rei: Ova brzina toliko je blizu svetlosnoj da, izgleda, imamo jak razlog da zakljuimo kako je i sama svetlost... elektromagnetni poremeaj. Moda je to bilo jedno od najveih otkria u ljudskog istoriji. Tajna svetlosti je konano otkrivena. Maksvel je iznenada shvatio da se sve, poev od bletavila zore, sjaja zalaska sunca, zadivljujuih boja duge i zvezdanog nebeskog svoda moe objasniti na osnovu talasa koje je opisao na papiru. Danas znamo da su itav elektromagnetni spektar poev od radara to televizije, preko infracrvene svetlosti, vidljive svetlosti, ultraljubiaste svelosti, sve do X-zraka, mikrotalasa i gama zraka zapravo Maksvelovi talasi koji predstavljaju vibracije Faradejevih polja sile.

16

Nevidljivost
Komentariui vanost Maksvelovih jednaina, Ajntajn je napisao da su najdalekosenije i najplodonosnije fizike jednaine jo od Njutnovih vremena. (Naalost, Maksvel, jedan od najveih fiziara devetnaestog veka, umro je rano, sa etrdeset osam godina, od raka eluca, bolesti koja je verovatno ubila i njegovu majku u istoj ivotnoj dobi. Da je due poiveo, moda bi otkrio su po njegovim jednainama mogui poremeaji prostorvremena i to bi ga odvelo direktno do Ajntajnove teorije relativnosti. Zaprepastimo se, zar ne, nad spoznajom da je relativnost moda mogla biti otkrivena i u vreme Amerikog graanskog rata, da je Maksvel poiveo.) Maksvelova teorija svetlosti i atomska teorija pruaju jednostavna objanjenja optike i nevidljivosti. U vrstom stanju, atomi su gusto upakovani, dok su u tenom ili gasovitom stanju mnogo vie meusobno razdvojeni. Veina materijala u vrstom stanju su neprozirni jer svetlosni zraci ne mogu da prou kroz gustu matricu atoma koja se ponaa poput zida od cigli. Nasuprot tome, mnoge tenosti i gasovi su providni jer svetlost lake prolazi kroz slobodan prostor izmeu njihovih atoma koji su na meusobnoj udaljenosti veoj od talasne duine vidljive svetlosti. Na primer, voda, alkohol, amonijak, aceton, vodonik-peroksid, benzin i tako dalje, providni su, kao i gasovi: kiseonik, vodonik, azot, ugljen-dioksid, metan i drugi. Postoje vani izuzeci od ovog pravila. Mnogi kristali su providni, iako su u vrstom stanju. Ali atomi kristala su ureeni u preciznu reetkastu strukturu, u pravilnim redovima, s ujednaenim meusobnim razmacima. Zato postoje mnogi prolazi kojima svetlost prodre kroz kristalnu reetku. Dakle, iako su atomi kristala gusto spakovani kao u svakom vrstom materijalu, svetlost se ipak probija kroz kristal. Pod izvesnim okolnostima, objekat u vrstom stanju moe da postane providan ako su atomi nasumino postavljeni. To se postie tako to se izvesni materijali zagreju do visokih temperatura, a potom naglo ohlade. Na primer, staklo je, zbog nasuminog ureenja njegovih atoma, materijal u vrstom stanju s mnogim svojstvima tenosti. Zato postoje i providne bombone. Iz Maksvelovih jednaina jasno vidimo da je nevidljivost svojstvo na atomskom nivou pa ga je teko, moda i nemogue, ostvariti na uobiajene nain. Da bi Hari Poter postao nevidljiv, morali bismo ga dovesti u teno stanje, potom do take kljuanja da od njega nastane para, zatim da ga kristalizujemo, ponovo zagrejemo, i onda ohladimo, to bi sve redom bilo teko ostvariti, sve i da smo arobnjaci.
17

FIzIka nemogueg
Ne mogavi da konstruiu nevidljive avione, u vojsci su napravili neto najslinije: tehnologiju stelt pomou koje avioni postaju nevidljivi za radare. U toj tehnologiji oslanjali su se na Maksvelove jednaine da bi ostvarili niz trikova. Stelt bombarder je potpuno vidljiv ljudskom oku, ali na ekranu neprijateljskog radara oitava se kao da je veliine ptice. Tehnologija stelt je, zapravo, gomila trikova. Izmeni li se sastav materijala od kog je bombarder, pa se umesto elika delimino koristi plastika i smole a uz to se izmene uglovi na trupu aviona i raspored izduvnih cevi i uini jo poneto, mogue je izvesti da se neprijateljski radarski zraci koji pogaaju letelicu rasipaju u svim smerovima, tako da i ne uspevaju da stignu do ekrana neprijateljskog radara. ak i sa tehnologijom stelt, mlazni bombarder nije potpuno nevidljiv, ve je samo uspeo da izbegne radarsko skeniranje onoliko koliko je to tehniki mogue.)

Metamaterijali i nevidl jivost

Ali, moda i najperspektivniji pomak u vezi s nevidljivou jeste novi egzotini materijal zvani metamaterijal pomou kog objekat zaista moe da postane nevidljiv. Ironino je da se proizvodnja metamaterijala nekad smatrala nemoguom jer su naruavali zakone optike. Ali, istraivai na Djukovom univerzitetu u Duramu u Severnoj Karolini i na Imperijalnom koledu u Londonu su 2006. godine uspeno opovrgli uvreeno miljenje i primenili metamaterijale da bi objekat postao nevidljiv za mikrotalasno zraenje. Iako ima jo mnogo prepreka koje valja prevazii, prvi put u istoriji imamo plan kako da obine objekte nainimo nevidljivim. (Ovo istraivanje finansirala je Agencija za odbrambene napredne istraivake projekte Pentagona.) Natan Mirvold, nekadanji ef odeljenja za tehnologiju u Microsoftu, kae da e revolucionarni potencijal metamaterijala potpuno preobraziti nain na koji pristupamo optici i gotovo svaki aspekt elektronike... Neki od ovih metamaterijala imaju svojstva koja bi se pre nekoliko decenija smatrala udesnim. ta su metamaterijali? To su supstance sa optikim svojstvima koja se ne mogu nai u prirodi. Metamaterijali se stvaraju umetanjem majunih implanata u supstancu koji nagone elektromagnetne talase da se krive na neuobiajene naine. Naunici na Djukovom univerzitetu su umetnuli majuna elektrina kola u bakarne kolutove ureene u ravne,
18

Nevidljivost
koncentrine krugove (donekle podseaju na namotaje elektrine penice). Rezultat je bila delikatna meavina keramike, teflona, vlaknastih kompozira i metalnih komponenti. Ovi majuni implanti u bakru omoguavali su skretanje i usmeravanje mikrotalasnog zraenja na specifian nain. Setite se kako reka tee oko stene. Poto voda brzo obavija stenu, prisustvo stene nee se primetiti u niem toku. Slino tome, metamaterijali mogu u kontinuitetu da menjaju i savijaju putanju mikrotalasa tako da teku oko, na primer, cilindra, tako da sve ono unutar cilindra bude nevidljivo mikrotalasima. Ako metamaterijal moe da eliminie sva odbijanja i senke, mogao bi objekat da uini potpuno nevidljivim tom tipu zraenja. Naunici su uspeno prikazali ovaj princip pomou naprave nainjene od deset prstenova od fiberglasa pokrivenih bakarnim elementima. Bakarni prsten unutar naprave bio je gotovo nevidljiv za mikrotalasno zraenje, bacajui samo neznatnu senku. Kljuna karakteristika metamaterijala je njihova sposobnost da upravljaju neim zvanim indeks refrakcije. Refkrakcija je savijanje svetlosti dok se kree kroz transparentnu sredinu. Stavite li ruku u vodu ili ako pogledate kroz soiva naoara, primetiete da voda i staklo izobliuju i krive putanju obine svetlosti. Svetlost se krivi u ai ili u vodi zato to se usporava kada ue u gust, transparentan materijal. Brzina svetlosti u istom vakuumu uvek je ista, ali na putu kroza staklo ili vodu mora proi kroz bilione atoma, zbog ega se usporava. (Kolinik brzine svetlosti u vakuumu i brzine svetlosti u datoj sredini naziva se indeks refrakcije. Poto se svetlost usporava u staklu, indeks refrakcije uvek je vei od 1.) Primera radi, indeks refrakcije ima vrednost 1 u vakuumu, 1,0003 u vazduhu, 1,5 u staklu i 2,4 u dijamantu. Obino je stepen krivljenja i indeks refrakcije vei to je sredina gua. Dobro poznat primer za indeks refrakcije je ogledalo. Ako vozite po vrelom danu i pogledate pravo prema horizontu, moe vam se uiniti da put treperi i vi vidite iluziju odsjaja s povrine jezera. Ponekad se u pustinji mogu videti obrisi udaljenih gradova i planina na horizontu. Vreo vazduh koji se uzdie s plonika ili s tla pustinje rei je od normalnog vazduha, samim tim ima nii indeks refrakcije od okolnog, hladnijeg vazduha. Zato svetlost s udaljenih objekata moe da se odbije od plonika i da, kada dospe u vae oi, stvori iluziju da vidite te daleke objekte. Indeks refrakcije obino je konstanta. Uzan zrak svetlosti skree kada naleti na staklo, posle ega nastavlja da se kree pravolinijski.
19

FIzIka nemogueg
Ali pretpostavimo da moemo kontrolisati indeks refrakcije, tako da se menja neprestano u svakoj taki u staklu. Probijajui se kroz ovaj novi materijal, svetlost bi mogla da skree u novim pravcima, stvarajui putanju koja bi nalik zmiji krivudala kroza supstancu. Ako bismo mogli da kontroliemo indeks refrakcije unutar metamaterijala tako da svetlost zabilazi objekat, objekat bi postao nevidljiv. Da bi se to ostvarilo, metamaterijal bi morao da ima negativan indeks refrakcije u svakom udbeniku iz optike pie da je to nemogue. Sovjetski fiziar Viktor Veselago jo 1967. godine teorijski je razmatrao metamaterijale i pokazalo se da imaju udna optika svojstva: negativan indeks refrakcije i obrnut Doplerov efekat. Metamaterijali su toliko neobini i apsurdni da se nekad mislilo kako ih je nemogue napraviti. Ali u poslednjih nekoliko godina metamaterijali su napravljeni u laboratoriji, te su fiziari nevoljno morali ponovo da piu sve udbenike iz optike. Istraivae iz oblasti metamaterijala neprestano opsedaju novinari koji ele da znaju kada e platovi nevidljivosti pojaviti na tritu. Evo odgovora: nee skoro. Dejvid Smit s Djukovog univerziteta kae: Reporteri zivkaju i trae da kaete broj. Broj meseci, broj godina. Navaljuju, pritiskaju, dosauju, dok vi na kraju ne proslovite, pa, moda za petnaest godina. I onda dospete na naslovnu stranu, zar ne? Plat nevidljivosti Harija Potera - za petnaest godina. Zato sada odbijamo da dajemo bilo kakvu precizniju informaciju o rokovima. Ljubitelji Harija Potera ili Zvezdanih staza morae da saekaju. Iako je prema zakonima fizike mogue nainiti dozvoljavaju plat nevidljivosti, sa im e se sloiti veina fiziara, morae da se ree ogromne tehnike potekoe pre nego to budemo u stanju da unapredimo ovu tehnologiju tako da funkcionie i za vidljivu svetlost a ne samo za mikrostalasno zraenje. U naelu, unutarnje strukture implantirane u metamaterijal moraju biti manje od talasne duine zraenja. Na primer, talasna duina mikrotalasa je oko 3 centimetra, te da bi materijal skretao putanju mikrotalasa, mora da ima ugneene implante krae od 3 centimetara. Ali, da se objekat ne bi video pod zelenom svetlou ija je talasna duina 500 nanometara, strukture ugraene u metamaterijal moraju biti dugake samo oko 50 nanometara a nanometar je razmera atomskog reda veliine i za manipulisanje pri toj razmeri neophodna je nanotehnologija. (Jedan nanometar je milijarditi deo metra. Na jedan nanometar moe stati otprilike pet atoma.) To je moda kljuni problem s kojim
20

Nevidljivost
se suoavamo u naim pokuajima da napravimo pravi plat nevidljivosti. Da bi svetlosni zrak krivudao poput zmije, valjalo bi ponaosob menjati atome unutar metamaterijala.

Metamaterijali za vidl jivu svetlost

Trka je poela. Otkad je objavljeno da su metamaterijali stvoreni u laboratoriji, traje stampedo aktivnosti u ovoj oblasti, s novim saznanjima i zadivljujuim naprecima na svakih par meseci. Cilj je jasan: primeniti nanotehnologiju da bi se napravili metamaterijali koji mogu da skreu vidljivu svetlost a ne samo mikrotalase. Predloeno je nekoliko prilino obeavajuih reenja. Po jednom, treba primeniti postojee tehnike iz poluprovodnike industrije za pravljenje novih metamaterijala. Tehnika zvana fotolitografija u samom je srcu raunarske minijaturizacije i pokree raunarsku revoluciju. Ova tehnologija omoguava inenjerima da smeste stotine miliona majunih tranzistora na silicijumsku podlogu ne veu od palca. Mo raunara udvostruava se svakih osamnaest meseci (Murov zakon) zato to naunici pomou ultraljubiastog zraenja mogu da nagrizaju silikonski ip i tako na njega smetaju sve sitnije i sitnije komponente. Ova tehnika veoma je slina nainu na koji se nanose mustre na tekstil i kreiraju ivopisne majice. Raunarski inenjeri prvo preliju tanku podlogu tanunim slojevima razliitih materijala. Posle toga na podlogu se stavlja plastina maska koja ima ulogu ablona. Sadri sloene obrise ica, tranzistora i raunarskih komponenata koji ine osnovnu strukturu kola. Podloga se potom kupa ultraljubiastim zraenjem s veoma kratkom talasnom duinom koje utiskuje ablon u fotosenzitivnu podlogu. Pomou posebnih gasova i kiselina koji nagrizaju podlogu, sloeno kolo maske se utiskuje na podlogu gde je izloeno ultraljubiastom zraenju. Ovim procesom pravi se podloga sa stotinama miliona majunih lebova koji ine konture tranzistora. Najmanje komponente koje za sada mogu da se proizvedu tom tehnikom nagrizanja veliine su oko 30 nm (ili oko 150 atoma poreanih jedan do drugog). Prelomni momenat u potrazi za nevidljivou bio je kada je grupa naunika primenila ovu tehnologiju nagrizanja silicijumske podloge da
21

FIzIka nemogueg
napravi prvi metamaterijal koji funkcionie u opsegu vidljive svetlosti. Naunici u Nemakoj i ameriko Ministarstvo energije objavili su poetkom 2007. godine da su prvi put u istoriji napravili metamaterijal koji je funkcionisao na talasnim duinama crvene svetlosti. Nemogue je ostvareno za izvanredno kratko vreme. Fiziar Kostas Sukulis iz Laboratorije u Ejmsu u Ajovi te tefan Linden, Martin Vegener i Gunar Doling s Univerziteta u Karlsrueu u Nemakoj, napravili su metamaterijal s indeksom -0,6 za crvenu svetlost talasne duine 780 nm. (Dotadanji svetski rekord talasne duine zraenja koja skree u metamaterijalu iznosio je 1.400 nm, to je van opsega vidljive svetlosti, odnosno u opsegu je infracrvene svetlosti.) Naunici su prvo obloili staklenu plou tankim slojem srebra, magnezijum-florida, potom jo jednim slojem srebra, formirajui sendvi florida debeo samo 100 nm. Posle toga su standardnom tehnikom nagrizanja napravili veliki broj mikroskopskih etvrtastih rupa u sendviu, stvarajui shemu nalik ribarskoj mrei. (Rupe su prenika samo 100 nm, to je mnogo manje od talasne duine crvene svetlosti.) Potom su propustili zrak crvene svetlosti kroz materijal i izmerili njegov indeks dobili su vrednost -0,6. Ovi fiziari predviaju da e biti brojnih primera te tehnologije. Jednog dana bi se od metamaterijala mogla nainiti ravna supersoiva za vidljivi deo spektra, kae doktor Sukulis. Takva soiva bi imala rezoluciju mnogo veu od onih koje omoguava konvencionalna tehnologija, i registrovala bi detalje mnogo manje od talasne duine svetlosti. Takva supersoiva primenjivala bi se za fotografisanje s neprevazienom jasnoom mikroskopskih objekata kao u unutranjosti ive ljudske elije, ili za dijagnostifikovanje bolesti bebe dok je u materici. U idealnom sluaju, mogle bi se napraviti fotografije komponenata molekula DNK bez primene nezgrapne kristalografije X-zracima. Ovi naunici su za sada uspeli da demonstriraju negativni indeks refrakcije samo za crvenu svetlost. Naredni korak bio bi primena ove tehnologije za pravljenje metamaterijala koji bi potpuno savijao crvenu svetlost oko objekta inei ga nevidljivim za nju. Naredni pomaci u ovom smeru mogli bi se odigrati u oblasti fotoninih kristala. Svrha tehnologije fotoninih kristala je proizvodnja ipova koji informacije obrauju pomou svetlosti, a ne struje. To nalae korienje nanotehnologije za postavljanje majunih komponenata na podlogu nagrizanjem, tako da se indeks refrakcije menja sa svakom
22

Nevidljivost
komponentom. Tranzistori koji koriste svetlost imaju viestruku prednost na tranzistorima koji koriste struju. Recimo, fotonini kristali gube mnogo manje toplote. U naprednim silicijumskim ipovima generie se toplota dovoljna da se ispri jaje. Zato je neophodno neprestano ih hladiti inae nee valjano funkcionisati, a hlaenje ipova je veoma skupo. Ne iznenauje da je nauka o fotoninim kristalima kao stvorena za metamaterijale, poto obe tehnologije podrazumevaju manipulisanje indeksom refrakcije u nanorazmerama.

Nevidljivost pomou plazmonike

Jo jedna grupa je, ne doputajui da bude nadmaena, sredinom 2007. godine objavila kako je napravila metamaterijal koji krivi vidljivu svetlost pomou potpuno drugaije tehnologije zvane plazmonika. Fiziari Henri Lezek, Denifer Dion i Hari Atvoter s Kalifornijskog tehnolokog instituta objavili su da su proizveli metamaterijal s negativnim indeksom za problematiniji plavo-zeleni deo vidljivog spektra svetlosti. Tehnologijom plazmonika stisne se svetlost tako da se objektima moe upravljati na nanometarskom nivou, naroito na povriini metala. Metali provode struju zato to su elektroni slabo vezani za atome metala, te mogu slobodno da se kreu po povrini metalne reetke. Struja koja tee kroza ice u vaim domovima primer je glatkog toka ovih slabo vezanih elektrona na povrini metala. Ali pod odreenim uslovima, kada se svetlosni zrak sudari s metalnom povrinom, elektroni mogu da vibriraju u skladu s upadnim svetlosnim zrakom, zbog ega se elektroni na povrini metala (zvani plazmoni) kreu nalik talasima. Ti talasasti pokreti usklaeni su sa izvornim zrakom svetlosti. Jo je vanije to da je te plazmone mogue stisnuti tako da imaju istu frekvenciju kao upadni zrak (stoga e nositi istu informaciju), ali mnogo manju talasnu duinu. U naelu, ovi stisnuti talasi bi se onda mogli nagurati u nano-ice. Kao u sluaju fotoninih kristala, svrha plazmonike je konstruisanje raunarskih ipova koji raunaju pomou svetlosti umesto da koriste struju. Grupa s Kalifornijskog tehnolokog instituta napravila je svoj metamaterijal od dva sloja srebra, sa silicijum-azotnim izolatorom izmeu njih (debljine samo 50 nm). Izolatorski sloj se ponaao kao vodi talasa, usmeravajui plazmonine talase. Laserska svetlost ulazi u aparaturu i
23

FIzIka nemogueg
izlazi iz nje kroz dva proreza urezana u metamaterijal. Analiziranjem uglova pri kojima se laserska svetlost savija dok prolazi kroz metamaterijal mogue je potvrditi da se svetlost krivi pomou negativnog indeksa.

Budunost metamaterijala
Napredak u oblasti metamaterijala ubrzae se u budunosti naprosto zato to postoji zanimanje za proizvodnju tranzistora koji koriste svetlosni zrak umesto struje. Istraivanja na planu nevidljivost zato bi mogla da profitiraju od aktuelnih istraivanja u oblasti fotoninih kristala i plazmonike iji je cilj stvaranje zamene za silicijumski ip. Stotine miliona dolara ve se investira u nalaenje zamene za silicijumsku tehnologiju; i istraivanja na planu metamaterijala imae koristi od tih istraivakih napora. Kako se u ovoj oblasti na svakih nekoliko meseci otkrije neto bitno, ne iznenauje to neki fiziari smatraju da e se neka vrsta praktinog tita nevidljivosti napraviti u laboratoriji u narednih nekoliko decenija. Primerice, naunici su uvereni da e za koju godinu napraviti metamaterijale koji e omoguiti da objekat bude potpuno nevidljiv za vidljivu svetlost, barem u dve dimenzije. Za to e biti potrebno da se majune nano-ice ne umeu u nizovima, ve po sloenim emama, tako da se svetlost teno savija oko objekta. Potom e naunici napraviti metamaterijale koji savijaju svetlost u tri dimenzije, ne samo za ravne dvodimenzionalne povrine. Fotolitografska tehnika za pravljenje ravnih silicijumskih podloga je usavrena, ali u izradi trodimenzionalnih metamaterijala morae se slagati podloga na sloen nain. Posle toga naunici e morati da vide kako napraviti metamaterijale koji krive ne samo jednu frekvenciju, ve veliki broj frekvencija. To e moda biti i najtei zadatak, poto do sada konstruisani majuni implanti krive svetlost samo odreene frekvencije. Naunici bi mogli da prave metamaterijale slojevito, tako da svaki sloj savija svetlost odreene frekvencije. Reenje ovog problema nije iskristalisano. Ipak, kada se tit nevidljivosti napokon napravi, moda e biti nezgrapna naprava. Plat Harija Potera nainjen je od tanke, gipke tkanine; nevidljiv postaje svako ko se pokrije njime. Ali da bi ovo bilo mogue, indeks refrakcije u samoj tkanini morao bi se neprestano menjati na sloen nain dok tkanina lepra, to je nepraktino. Pravi plat nevidljivosti
24

Nevidljivost
bi vrlo verovatno morao da se pravi od punog cilindra od metamaterijala, barem isprva. Na taj nain, indeks refrakcije unutar cilindra mogao bi da bude nepromenljiv. Naprednije verzije bi mogle da sadre elastine metamaterijale koji su mogu uvijati, a ipak usmeravaju tok svetlost unutar njih na odgovarajuu putanju. Tako bi svako ko se nae pod platom imao izvesni stepen slobode u pokretima. Ukazalo se i na nedostatak plata nevidljivosti: osoba pokrivena ovim platom nee moi da pogleda napolje a da ne postane vidljiva. Zamislite Harija Potera, sveg nevidljivog izuzev njegovih oiju koje odaju utisak da lebde u vazduhu. Spolja bi se lepo mogla uoiti svaka rupa u platu nevidljivosti. Hari Poter bio bi potpuno nevidljiv samo kad bi sedeo pod platom nevidljivosti ne videi nita van plata. Jedno od moguih reenja moglo bi biti da se umetnu dve tanke staklene ploe blizu onih duplji. Te dve ploe bi imale funkciju delioca zraka, odvajale bi mali deo upadnog zraka svetlosti i slale ga u oi. Dakle, vei deo svetlosti koji pada na plat zaobilazio bi ga tako da osoba bude nevidljiva, ali manji deo bio bi preusmeren u oi. Uprkos ovim obeshrabrujuim potekoama, naunici i inenjeri su optimistini veruju da e svojevrstan plat koji daje nevidljivost biti konstruisan u narednim decenijama.

Nevidljivost i nanotehnologija
Prethodno sam pomenuo da bi klju za nevidljivost mogla biti nanotehnologija, odnosno mogunost manipulisanja strukturama atomskih razmera, veliine oko milijarditog dela metra. Trenutkom roenja nanotehnologije smatra se predavanje, duhovito naslovljeno Ima jo mnogo prostora na dnu (Theres Plenty of Room at the Bottom), koje je 1959. godine odrao nobelovac Riard Fajnman u Amerikom fizikom drutvu. U tom predavanju razmatrao je kako bi mogle da izgledaju najmanje maine koje bi bile u skladu s poznatim zakonima fizike. Uvideo je da bi maine mogle da se smanjuju sve do atomskih razmera, a onda bi se atomi mogli koristiti da se prave druge maine. Zakljuio je da se atomske maine poput ekrka, poluga i tokova ve prilino uklapaju u zakone fizike, premda bi ih bilo izuzetno teko napraviti. Nanotehologija je godinama tavorila, jer je manipulisanje pojedinanim atomima prevazilazilo tehnologiju tog vremena. Ali onda je 1981.
25

FIzIka nemogueg
godine napravljen izuzetno bitan napredak otkriven je skenirajui tunelski mikroskop. Za to su naunici Gerd Binig i Hajnrih Rorer iz IBM-ove laboratorije u Cirihu dobili Nobelovu nagradu. Najednom su fiziari dobili mogunosti da prave zadivljujue slike pojedinanih atoma poreanih ba kao u udbenicima iz hemije, to su kritiari atomske teorije nekad smatrali nemoguim. Sada je bilo mogue napraviti predivne fotografije atoma poreenih u kristalu ili u metalu. Hemijske formule koje su koristili naunici, sa sloenim nizovima atoma umotanih u molekul, mogle su se videti golim okom. Povrh toga, skenirajui tunelski mikroskop omoguio je manipulisanje pojedinanim atomima. Zapravo, slova IBM su ispisana pomou zasebnih atoma, to je prilino uskomealo nauni svet. Naunici nisu vie bili slepi dok su manipulisali pojedinanim atomima, ve su mogli da ih vide i da se igraju njima. Na prvi pogled, skenirajui tunelski mikroskop je jednostavan. Poput gramofonske igle koja se povlai po ploi, otra sonda polako prelazi nad materijalom koji se analizira. (Vrh je veoma otar jer ga ini samo jedan atom.) Mala koliina naelektrisanja postavlja se na sondu, i struja tee od sonde kroz materijal i na povrinu ispod. Kako sonda prelazi nad pojedinanim atomima, menja se intenzitet struje koja tee kroz sondu i te varijacije se belee. Intenzitet struje raste i smanjuje se kako se igla kree nad atomima, zadivljujue detaljno pratei njihove obrise. Posle mnogo prolazaka, pravei emu fluktuacija strujnog toka, mogue je dobiti prekrasne slike pojedinanih atoma u reetki. Skenirajui tunelski mikroskop je napravljen zahvaljujui udnim zakonima kvantne fizike. Elektroni inae nemaju dovoljno energije za prolaz od sonde kroza supstancu do povrine u osnovi. Ali zbog principa neodreenosti postoji mala verovatnoa da e elektroni u struji tunelovati ili to jest prodreti kroz barijeru, iako to nije mogue prema Njutnovoj teoriji. Zato je struja koja tee kroza sondu osetljiva na kvantne efekte u materijalu. Efekte kvantne teorije kasnije u detaljno razmatriti. Sonda je i dovoljno osetljiva za pomeranje zasebnih atoma, pravljenje jednostavnih maina od pojedinanih atoma. Tehnologija je danas toliko napredna da se grozd atoma moe prikazati na raunarskom ekranu i potom se atomi mogu pomerati unaokolo po elji, jednostavnim pomeranjem pokazivaa raunarskog mia. Mogue je upravljati grupama atoma po nahoenju, kao da se igrate lego kockicama. Osim ispisivanja slova abecede pomou zasebnih atoma, mogue je napraviti atomske
26

Nevidljivost
igrake na primer, raunaljka od pojedinanih atoma. Atomi su poreani u nizove na povrini, s vertikalnim prorezima. U svaki vertikalni prorez mogu se umetnuti fulereni (u obliku fudbalske lopte, ali nainjeni od pojedinanih atoma ugljenika). Ove ugljenine lopte se mogu pomerati uz i niza svaki prorez, i tako se formira atomska raunaljka. Mogue je izrezati atomske ureaje pomou elektronskog snopa. Recimo, naunici s univerziteta Kornel izrezali su od kristalnog silicijuma najmanju gitaru na svetu, dvadeset puta tanju od vlasi ljudske kose. Ima est ica redom irokih sto atoma koje se mogu trzati pomou mikroskopa atomskih sila. (Ova gitara proizvodi muziku, ali u frekvencijama daleko viim od onih koje moe da registruje ljudsko uvo.) Za sada, veina ovih maina stvorenih nanotehnologijom samo su igrake. Tek treba napraviti sloenije maine sa zupanicima i kuglinim leajevima. Ali mnogi inenjeri su uvereni da e doi trenutak kada emo proizvesti prave atomske maine. Atomske maine se, zapravo, mogu nai u prirodi. elije slobodno plivaju u vodi zato to mogu da mrdaju majunim dlakama. Ali analiza spoja izmeu dlake i elije pokazuje da je re o atomskoj maini koja omoguava dlaci da se kree u svim pravcima. Dakle, kljuno za razvoj nanotehnologije jeste podraavanje prirode koja je ovladala umeem pravljenja atomskih maina pre vie milijardi godina.

Hologrami i nevidl jivost

Drugi nain da neko postane delimino nevidljiv jeste da se fotografie pozadina i da se ta slika projektuje direktno na odeu te osobe ili na ekran ispred nje. Gledano spreda, ini se da je osoba postala providna i da svetlost prolazi ravno kroz njeno telo. Naoki Kavakami iz laboratorije Taki pri Tokijskom univerzitetu ulae veliki trud u istraivanje procesa zvanog optika kamuflaa. On kae: Piloti bi kroz pod kabine videli pistu ili bi vozai videli kroz ogradu dok parkiraju auto. Kavakamijev plat prekriven je majunim perlicama koje odbijaju svetlost, ponaajui se kao filmski ekran. Kamera snima sve iza plata, potom projektor ispred plata prikazuje taj snimak, tako da se ini da je svetlost prola kroz osobu ili predmet. Prototipovi plata za optiku kamuflau ve postoje u laboratoriji. Ako pogledate direktno u osobu koja nosi ovaj plat nalik ekranu, ini se da je nestala jer se vidi samo slika iza nje. Ali ako malo pomerite
27

FIzIka nemogueg
pogled videete da se slika na platu ne menja, i otkrivate da je re o lanoj predstavi. Realistinija optika kamuflaa morala bi da stvara iluziju 3D slike. Za to bi bili potrebni hologrami. Hologram je 3D slika nainjena pomou lasera (poput 3D slike princeze Leje u Zvezdanim ratovima). Osoba bi se mogla percipirati kao nevidljiva ako bi se scena u pozadini snimila posebnom holografskom kamerom, posle ega bi se taj snimak projektovao na poseban holografski ekran postavljen ispred te osobe. Posmatra ispred te osobe video bi holografski ekran sa 3D prikazom pozadinske slike bez te osobe. Izgledalo bi da je ta osoba nestala. Na mestu te osobe bila bi precizna slika pozadine. ak i kada biste pomerili ugao posmatranja, ne biste prepoznali da je ono to vidite lana predstava. Ove 3D slike mogue su zato to je laserska svetlost koherentna, odnosno svi talasi vibriraju u savrenom jedinstvu. Hologrami se prave tako to se koherentni laserski zrak deli na dva dela. Jedna polovina zraka pada na fotografski film. Druga polovina zraka osvetljava objekat, odbija se od njega, potom pada na isti fotografski film. Ta dva zraka e stvoriti interferentnu sliku na filmu koja sadri sve informacije poetnog 3D talasa. Kada se film razvije, vidi se samo ema vrtloga i linija nalik paukovoj mrei. Ali kada laserski zrak osvetli ovaj film, kao arobnim tapiem stvara se precizna 3D replika originalnog objekta. Ipak, holografsku nevidljivost prate veliki tehniki problemi. Jedan od izazova je kako konstruisati holografsku kameru koja e snimati najmanje 30 snimaka u sekundi. Drugi problem je uvanje i obrada svih informacija. Na kraju, tu sliku valja i projektovati na ekran da bi izgledala realistino.

Nevidljivost pomou etvrte dimenzije

Valjalo bi pomenuti i to da je H. D. Vels u Nevidljivom oveku predoio jo savreniji nain da se postane nevidljiv, i to pomou etvrte dimenzije. (Kasnije emo detaljnije govoriti o moguem postojanju viih dimenzija.) Da li bismo moda mogli da napustimo na trodimenzionalni svemir i lebdimo nad njim iz perspektive etvrte dimenzije? Poput trodimenzionalnog leptira koji lebdi nad dvodimenzionalnim listom papira, bili bismo nevidljivi svakom ko ivi u svemiru pod nama. Meutim, problem je u tome to jo uvek nije dokazano da postoje vie dimenzije. Povrh toga, za hipotetiko putovanje u vie dimenzije bila
28

Nevidljivost
bi neophodna energija mnogo vee nego to naa tehnologija za sada postie. Ova metoda postizanja nevidljivosti prevazilazi naa trenutna znanja i mogunosti. S obzirom na dosadanje ogromne napretke u pokuaju da se postigne nevidljivost, jasno je da se ta odlika moe svrstati u nemogue stvari klase I. U narednih nekoliko decenija, ili barem do kraja ovog veka, neka vrsta nevidljivosti mogla bi postati uobiajena.

29