PESNIKOVI DAROVI

Pesnikovi darovi danas su skromni, ali su praizvorni, isti i daju se od srca. Srce svakog pesnika danas je knjiga u plamenu. Pesnik lista tu knjigu i itanju se ui. Ono to danas pesnik u svojim stihovima govori, mucanje je prvih slova teke i beskrajne duhovne azbuke. Pesnik ui tu azbuku da bi oslobodio i sebe i ljude oko sebe od nepismenog ivota koji raa smrt i od nepismene smrti koja ne raa ivot. Pri tom se mirno izlae opasnosti da ispadne sumnjiv u oima sveznajuih, samozadovoljnih ljudi. Takav je njegov posao danas i odvajkada. Pesnik, kome se taj posao esto i ne priznaje kao neko ozbiljno zanimanje, u stvari je brat rudara, lovaca na biserne koljke, uvara svetionika. Njegovo zanimanje jedno je od onih za koje se kae: "Pa neko mora i to da radi". Uostalom, pesnik sam sebi nije vaan: vano mu je pesnitvo. Pesnik radi uprkos svima onima kojima nije potreban, radi tavie, ponekad, i uprkos samome sebi. Istine do kojih dolazi ne maze ljude oko njega ali ni njega samog. Pesniku daje snagu da istraje u svome udnom, tekom i opasnom poslu jedino saznanje da je neoprostivo dopustiti da plamena knjiga u grudima gori i izgori uzalud, neproitana. Pesnikovi darovi, te rei iz plamena spasene po cenu ivota, upotrebljivi su iskljuivo za one koji ih vole.

OD ZLATA JABUKA

Kad bude ispred ponoi, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka ve poela zreti, sav se dvor sjaje od nje.

(Zlatna jabuka i devet paunica)

oban poe kroz umu, i idui ujae i razumevae sve to govore tice i trave i sve to je na svetu.

(Nemuti jezik)
Naa narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noi. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek nae knjievnosti. Naa klasika jedina i prava. Razdoblje nae literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom udesnom lepotom i koje nije prestalo i nee nikad prestati da obasjava pesniko stvaranje na ovoj aci zemlje pod ovim nebom. Narodni pesnik kao da jo ini jedno s prirodom oko sebe, jo uje kako cvee raste, kako se pile lee iz jajeta, kako se zvezde mnoe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izraavaju i samu igru sunevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim oima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, ovek-pesnik, ume da stasa. Ta svemirska mera kojom su merene, izmerene i date sve stvari u naoj narodnoj poeziji, bilo da je re o oveku ili o mravu i zvezdi, daju narodnom pesnikom govoru jednu opinjujuu dra kojoj nijedno nae pokolenje ne moe odoleti. To prisustvo itavog svemira u svakoj stvari ini od narodne poezije neku vrstu tablica po kojima je stvoren svet, bolje i tanije reeno tablica po kojima bi ovek stvorio svet, takav da on u njemu moe da ivi. Da ivi onako kako bi on jedino eleo: oveno. Praslike toga sveta blistaju tu pred nama, basnoslovne i neponovljive. Narodni pesnik ne iskazuje svoju privrenost prirodi (koja mu daje i oduzima ivot) time to slepo oponaa ono to je priroda ve stvorila, nego time to primenjuje stvaralaki in prirode na ono to on eli da stvori. I ta je primena svojeglava, iznenaujua, neobjanjiva. Njeni su plodovi te zlatne jabuke iz prie na granatoj voki ovekove mate. U tom i takvom dranju i delanju naeg narodnog pesnika krije se, u stvari, njegova jedinstvena i bescena poruka buduim pregaocima na istom poslu nadograivanja i obogaivanja ovoga sveta reima pesme.

Nigde se taj pesniki in ne javlja tako ist u svoj svojoj pustolovnoj, ludoj lepoti kao u tvorevinama ovog naeg prvog pesnika. Zato nam se najvei pesnici, iz decenije u deceniju, iz veka u vek, i vraaju ivim, veito ivim izvorima narodne poezije. Duboko tu u pesnikom tlu naeg jezika (van koga se ne moe uiniti nijedan krilati korak u poeziji) lee, esto zapretani pod mahovinom i peskom zaborava, izvori naih velikih, prolih i buduih, pesnikih tokova. Samo se iva voda iz tih izvora ne moe zahvatiti idui natrake po utabanim stazama skorojevikog tradiciotializma. Jedina svetla, istinska tradicija nae narodne poezije je neprekidna invencija i neprekidno otkrivanje. Pri svetlosti te neugasive tradicije mora se ii napred, mora se prosecati nova, sopstvena staza u kamenu svoga doba. Vrletna staza podjednako opasna po besmrtnost kao i po smrt onoga koji njome zakorai. Danas, kada se na svim stranama zemljinog ara nasluuju pa i uju glasovi jednog novog preporoda, koji se, ovoga puta, zasniva na ponovo otkrivenim temeljima i stubovima narodne umetnosti, mi moemo samo da se ponosimo poetskim blagom svoga naroda, jer ne moramo lutati po svetu. Upravo nas to blago sjedinjuje s itavim svetom. Zagledanima u duboka ogledala naeg narodnog pesnitva, u njegove vrtoglave virove, ini nam se da na dnu svake rei naziremo udotvorne kljueve koji, otvaraju tajanstvene kapije lepote, one lepote koju stvara ovek, da bi njome pobedio rugobu, vreme i smrt. Sluamo beskrajnu pesmu narodnog pesnika, prvog oca i sina nae domae rei, prvog njenog gospodara i sluitelja, sluamo je i ujemo, skrivenu u njenom mesu, iskonsku ilu kucavicu, koja as slavujski bruji as olujno grmi, od predanja do predanja, sve do onog koje na nae pesnike eka da ga stvore i predaju sutranjici. Zagonetnim, nikad do kraja odgonetnutim tragom te rodne ponornice jedino se mo e dopreti do srca sveta i uiniti da se uje jedan bar otkucaj njegov i glasom nae zemlje i naih ljudi. Ne smemo tu ilu hraniteljku ni za trenutak izgubiti iz vida, ne smemo dopustiti da se prekine. Gde se ona prekine, gde se sasui, zvune nam grane umuknu, sadanjost udari glavom o zid, i onda, zbogom, nema budunosti. Izgovaramo u sebi te drevne, ko zna kad sroene pesme, zagonetke, poslovice, vradbine, kletve i bajke, i one iskrsavaju pred nama u novom, nesluenom sjaju, u nenaetoj sveini, kao da su danas nastale. I tako e biti dokle god bude sunca i zemlje i naeg arobnog jezika. Dokle god bude nae stalno obnavljane ljubavi, uvek drukije i uvek verne narodnoj poeziji.

Zapisi o pesnitvu preuzeti iz knjige: Kora Vasko Popa VASKO POPA (Grebenac, 29.06.1922 Beograd, 05.01.1991) "Vasko Popa je roen 1922. godine u Grebencu u Banatu. Studirao je u Beogradu i Bukuretu, a bio je i urednik izdavakog preduzeda NOLIT. Umro je u Beogradu 1992. godine." Vasko Popa je uinio otar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora pesnika knjiga neobine sintakse, sadrine i forme. U literarnoj atmosferi socrealistikog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike iideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesniko otkrovenje, ali jo vie kao ok. Radovala je one koji su stremili modernom pesnikom izrazu i njegovom oslobaanju od dogmi i recepata; porazila je one iji horizont oekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena, jer njihov lenji duh nije bio spreman da zae dublje od prvog nivoa razumevanja i tamo pronae prava znaenja i smislove. Tokovi poezije, meutim, neumitno su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana

brazda nije se mogla zatrpati i ponititi. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je ila uzlaznom linijom dalje razvijajudi pesniki program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo pretea moderne srpske poezije, nego i vodeda linost savremene srpske poezije, koja je obeleila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momila Nastasijevida koja je svojom jezgrovitodu i gnominodu sa jedne strane, i vrstom oslonjenodu na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealistiko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealistiku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snovienja, iracionalno i humor. Tredi inspirativni izvor je folklor ije de mu "od zlata jabuke" postati uzori jezika i miljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastinog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije. Poezija Vaska Pope iznenauje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnika tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani ivot savremenog oveka predoen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj ovek primeduje kao neto to izmie jednolinosti i monotoniji nekom svojom osobenodu. Ali ti sitni i na oko nevani detalji funkcioniu u ovoj poeziji kao simboli. Obine stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji de na simbolian nain predoiti ovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Svet nije nita nego Nepoin-polje arena sveoptih suprotnosti i sukoba. Otuda obilje apokaliptikih, kosmolokih i metafizikih vizija, koje de ovu poeziju uiniti filozofskom i metafizikom: Inovativnost poezije Vaska Pope najvie je ostvarena na jezikom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptian, jezgrovit, aforistian i gnomian; njegovu poeziju odlikuje "leksiko bogatstvo i sintaksika strogost" (M. Pavlovid). Davno je reeno da reima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja rei ali ima bogatstva i sveine rei. Meutim, on tim prebogatim i izuzetno sveim reima nije dopustio da se razbokore i razbakare stegnute su sintaksikim redukcijama. Iz toga proistie znaenjska nabreklost rei, bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je uao u nau poeziju. Jo jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptian, on je vrlo muzikalan. To su kompozitori vrlo dobro osetili. Duan Radid je komponovao muziku za tri ciklusa iz knjige Kora: Spisak, Predeli i Opsednuta vedrina. Vasko Popa je vrlo plodan pesnik objavio je osam knjiga pesama: Kora (1953), Nepoinpolje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (T972), Kuda na sred druma (1975), ivo meso (1975), Vuja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka antologija narodnih umotvorina (1958), Urnebesnik antologija poetskog humora (1960) i Ponodno sunce antologija pesnikih snovienja (1962). Stania Velikovi Interpretacije iz knjievnosti IV

Vasko Popa, po etnikom poreklu Rumun. Autor fotografije nepoznat [postavljeno 02.04.2009]

Sauvana

Angelina Administrator Hero Member Van mree Poruke: 5144

Vasko Popa (19221991) Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 02:13:59 am

* VASKO POPA: PUT KA UNIVERZALNOM

Razgovori o pesnikom delu Vaska Pope veoma dugo su poinjali naglaavanjem injenice da je on moderni pesnik, ime se, u isti mah, podrazumevala injenica da Popom (i nekim drugim pesnicima) u istoriji nae posleratne knjievnosti poinje neto to se iz ovih ili onih razloga moe smatrati modernim knjievnim pokretom. To, razume se, nije podatak bez vanosti za sticanje kompletne predstave o ovom pesniku. Pogotovu nije bio bez vanosti u vreme dramatinih estetskih (i ne samo takvih) konfrontacija na smeni pete i este i tokom este decenije veka. Osloboene dogmatskog i normativnog duha, kao rezultat izvanredno znaajnih promena u naem drutvenom i politikom ivotu, umetnost u celini i knjievnost posebno doivele su tada nesluden procvat orijentacija i bujanje oblika, metoda i znaenja. Treba, meutim, imati na umu da pitanje modernosti i avangardizma u evropskoj, pa i svetskoj, knjievnosti nalae isticanje distinktivnih osobenosti, da se taj fenomen u raznim knjievnostima hronoloki razliito situira, tumai na razliite naine i odreuje razliitim osobenostima, pa bi i podatak o Popinoj modernosti imao izvesnu relativnu vrednost. Posmatramo li pojave sa nae tadanje situacije, i uopte, sa stanovita istorije nae poezije, gotovo svaki elemenat njegovog vienja sveta i stvaralakog postupka predstavlja nedeljivu komponentu jednog novog vremena i jednog novog duha. Neophodno je naglasiti da Vasko Popa, kao i svaki istinski veliki pesnik, na neki nain reprezentuje svoje vreme. Meutim, najvanije je utvrditi u emu je veliina i novina Popinog pesnitva (a prvo gotovo uvek podrazumeva i drugo), utvrditi kako Popa stvara i zato je to to on stvara u kreativnom smislu te rei toliko znaajno i toliko dobro.

Bez obzira naziva li se ono o emu se u njima pie etapama, strujama ili talasima, naratajima ili generacijama, i bez obzira na to da li se spominju razliite ili iste "sporedne" struje ili "rezervne" generacije, postojede knjievno-istorijske periodizacije poivaju na etiri glavne etape posleratne srpske poezije. U prvoj, poslednjih godina pete decenije, uporedo deluju egzaltirani pesnici borbe i obnove i pesnici eleginog lirskog subjektivizma, jesenjinske tugovanke i melanholinog solipsizma; u drugoj, prvih godnia este decenije, kao i u prethodnoj, stvara prva posleratna generacija pesnika, ali se ta etapa obeleava i kao vreme pobede moderne poezije koja bi trebalo da podrazumeva i potvrdu jednog novog pesnikog senzibiliteta... ta sve sadri uslovni i osporavani pojam novi pesniki senzibilitet? Pod pretpostavkom da verujemo u promene koje se u svetu deavaju, verovademo da se ovek dvadesetog stoleda krede u bitno izmenjenoj inscenaciji, da se suoava sa istorijskim, naunim, ideolokim, pa i egzistencijaliim problemima meu kojima su neki i fundamentalni, da drukije ivi i misli nego, recimo, ovek devetnaestog veka i da, dakle, ima izmenjenu sliku sveta. Ne bi trebalo da budemo daleko od uverenja da su se izmenile veze izmeu ljudske individue i sredine koja se dostignudima nauke korenito promenila. Uhvadene ulima umetnika te promene su neizbeno unele nove kvalitete i relacije unutar sredstava izraavanja. Reju, govoredi iz ovog vremena i o svom vremenu moderni pesnik govori jezikom koji mu to vreme namede, pri emu forma nije neka datost ved funkcija znaenja. Tome treba dodati kvalitet eksperimenta tako svojstven pesnikom opredeljenju, kvalitet traganja za novim oblicima pesnike sugestivnosti koji je neretko bivao dominantan, pa nije ni udo to se modernost veoma esto traila i otkrivala u stilu i formi, u prirodi pesnikog jezika, vie no u predmetu kojim se pesnik bavio, u celovitom znaenju koje je saoptavao. Sasvim je, meutim, izvesno da je u naim konkretnim okolnostima u vremenu/ u kojem se Vasko Popa pojavio, takva otpta platforma vrlo verovatno ivela u svesti tzv. modernih pesnika. Ali, podjednako je izvesno da je znatno ivlja bila svest o neophodnosti suprotstavljanja patetinim temama i retorinim metodima o neophodnosti suprotstavlanja sveprisutnom i veno postojedem prototipu naeg pseudoromantinog pesnika i pesnitva sa prenaglaenom, na sebe i ka sebi usmerenom osedajnodu i o neophodnosti proirenja spektra pesnikih tema, znaenja i metoda. Vasko Popa je u srpsku poeziju uao kao formiran pesnik. ini nam se da je pred sobom imao jedan formulisan pesniki program, da je taj program stopu po stopu ostvarivao i proirivao i da ga jo ostvaruje i proiruje. Kada on danas spominje krugove svoje poezije, to za nas odista ima viestruko znaenje. Re je, nesumnjivo, o tematskim krugovima ali, isto tako, i o zaokruenosti i celovitosti svakog ciklusa i svake njegove knjige. Re je o sposobnosti vrsnog majstora da svakom svom pesnikom mikroorganizmu

udahne ivot i ivotnost, ali i da ga uini celovitim i "zavrenim", o njegovoj snazi da svakom od tih mikroorganizama predodredi funkciju i dejstvo u okvirima opsenijih projekata, pa i u okvirima pesnike vizije i pesnitva u celosti. Re je, oevidno, i o stvaralakom metodu, o pesnikoj imaginaciji koja se u svakoj od njegovih stvaralakih sfera ostvaruje osobenim umetnikim realnostima sa sopstvenim pravilima i zakonima. Pored toga, esto pomiljamo da se pesnitvo Vaska Pope, poput koncentrinih krugova u vodi, neprestano proiruje zahvatajudi sve veda prostranstva. Popa, bez sumnje, iri svoju viziju sa opteg ovekovog poloaja u svetu, na bitne odnose kojima se taj poloaj podvrgava, a sa njih navladajude principe itavog nebeskog prostranstva. I to irenje koncentrinih krugova, ma koliko sveobuhvatno izgledalo, tek je jedna komponenta Popinog stvaralatva. Posmatramo li ga kao patriotskog pesnika, kao pesnika koji je u toj sferi naeg pevanja izveo itavu jednu malu metodoloku revoluciju, koncentrini krugovi njegove poezije kredu se obrnutim smerom ka poetku, ka iskonu, ka samim izvorima naeg nacionalnog duhovnog iskustva. Vasko Popa je dosad objavio sedam knjiga pesama. Hronoloki redosled po kojem su objavljivane ne bi, moe biti, u itaocu proizveo utisak o takvoj organizaciji jer je pesnik, sasvim razumljivo, stvarao po svojim unutranjim imperativima, po zakonima sopstvenih podsticaja. Ta organizacija ksristalizuje se, meutim, u naoj svesti uporedo sa naim naporom da pesnika doivimo u celosti, da se saobrazimo sa njegovim metodom, sa njegovom pesnikom vizijom. On nam se tad "otvara", tad utvrujemo mesto pojedinih njegovih tema i znaenja, funkciju izvesnih manjih projekata, shvatamo da se neto zapoeto, recimo, u drugoj knjizi, znaenjem proiruje u etvrtoj, a potpuno se "zaokruuje" u petoj itd. U svakom sluaju, da bi se Popinom delu pravilno pristupalo mislim da je neophodno u svesti imati neke opte odredbe njegovog metoda: 1. svoju prenosnu mod Popini poetski "pejzai", "projekti", "krugovi", ili kako nam ved drago, duguju iskljuivo svojoj celovitosti, u njima deluju svi elementi pesnikove fikcije jer je svi i odreuju, pa stoga ne treba traiti znaenja pojedinih verbalnih kombinacija ved otkrivati principe i razloge ivota i ivotnosti; 2. Popin je pesniki jezik nesumnjivo krajnje kondenzovan i, u jednom istorijskojm smislu, odista revolucionaran, ali njegov "asketski" jezik, njegova "uzdrana" sintaksa ne ostvaruju ivotnost njegovih umetnikih realnosti zato to su takvi kakvi su (asketski i uzdrani), ved stoga to pesnik jezik napinje znaenjem, nesludeno ga ekstenzivira, na imagitativan nain ugrauje ivotne relacije u asketski jednostavne poredmete; 3. relevantnost Popinog miljenja iako ne treba na raun njegovog miljenja, misaonosti i diskurzivnosti zapostavljati njegovu izuzetnu sposobnost da stvori osobeni ivot i da ga doarava pre svega pronalazimo u njegovoj optosti, u snazi uoptavanja pesnikog miljenja, u sposobnosti da se pojave sagledavaju u njihovoj krajnjoj kondenzovanosti i sutastvenosti; 4. odgovarajudi sebi na

postavljeno pitanje kakav je postupak u pojedinim Popinim ciklusima sagledademo i ono ta se njima saoptava, ali punu meru odgovora na pitanje kakav je taj postupak dobidemo tek ako pokuamo da odgovorimo zato je pesniki predmet u pojedinim ciklusima ili knjigama ba takav kakav je. *** Svojom prvom zbirkom Kora (1953) Vasko Popa je u posleratnu srpsku poeziju uveo traumatizovanu linost svog vremena kroz iju su se psihu prelamali apokaliptini istorijski sudari, nacionalne katastrofe, politiki obrti. Upravljajudi svoje svetlo na jedinku, Popin jezik pesnikih slika je dotad nesludenom sugestivnodu izrazio unutarnji, psihiki profil te jedinke i elemente spoljanje, opte situacije koji su taj profil formirali. U isti mah, pred nama je ovek (u ciklusu "Opsednuta vedrina") koji je napustio granice vremena i prostora, humano bide od iskoni do danas suoeno sa silama koje mu kao jedinu mogudnost opstanka ostavljaju aktivistiki princip. To nisu nikakve natprirodne sile, ved one oduvek svojstvene prirodi ljudskog bida, svojstvene prirodi ivota uopte. Popa slika venim tenzijama rastrzanu linost ("Razgovor"), istorijskim apokalipsama preputenu, na jezivu usamljenost predodreenu. Ali, i oveka koji se ne da zavarati, koji brani svoj poloaj u svetu, koji se takvoj jednoj ciklinoj igri suprotstavlja sposobnodu da shvati njen pretedi smisao, sopstvenim integritetom ("Poznanstvo"). Predstavljajudi u ciklusu "Daleko u nama" svest bida koje pokuava da se otme opsesiji koju je rat stvorio u njemu, da je zameni snagom ljubavi, Popa spominje "nepozvano, strano prisustvo". Iako ga pesnik uvodi u svoju pesmu neujno, kao "tredu senku u naoj izmiljenoj etnji", ono je za nas opipljiva stvarnost, ono dejstvuje veoma dramatino. Mi ujemo jezivi zvuk "bezobzirnih testera" koje prete idilinim trenucima, vidimo "nevidljivu reetku" koja se ispreila izmeu zaljubljenih, osedamo da je vazduh kojim se oni kredu "neprohodan". Pesnik, oevidno, rauna sa aktivizacijom kompletnog itaoevog senzibiliteta, a njegov kondenzovani jezik oivotvorava prisustvo rata semantiki, moe biti, i posredno, ali zato emocionalno savreno neposredno. Njegove su slike upotrebljene strogo funkcionalno, podvrgnute su pesnikovoj zamisli, njegovom centralnom doivljaju. "Vee" koje "nas pod pazuhom nosi", "kia" koja "pada na kolena", "dvorita" koja "izlaze iz kapija" i sline slike nisu namenjene da deluju okantno, ved su deo pesnikovog doivljaja pomerenog sveta u pomerenom vremenu u kome je ovek preputen bespudima, a komunikacije sa okruujudim ivotom prekinute. Moda najradikalnije osveenje naim tadanjim poetskim preokupacijama doneli su ciklusi "Predeli" i "Spisak" (u vezi sa ovim ciklusima treba naglasiti da je Popa pesnik koji strogo vodi rauna ne samo o rasporedu pesama u

pojedinanim ciklusima, ved i o rasporedu ciklusa u zbirci, da je, dakle, pesnik koji rauna sa znaenjem konteksta unutar ciklusa pa i izmeu njih; stoga nam i ne izgleda udno, niti mislimo da je stvar proizvoljnih promena to to on u novim izdanjima svojih zbirki menja raspored ciklusa; ako su, na primer, u prvom izdanju Kore ciklusi "Predeli" i "Spisak" dolazili posle uvodnog ciklusa "Daleko u nama", koji je poput prologa i ekspozicije na scenu doveo konkretnu, aktuelnu situaciju psihozu rata onda je traenje jedne nove realnosti u "Predelima" i "Spisku" neposredna posledica odnosa prema toj aktuelnosti; u novim izdanjima tu uvodnu situaciju kvalifikuje bitno drugaiji ciklus "Opsednuta vedrina", pa i ova dva ciklusa, dolazedi posle njega, menjaju znaenje i doimaju se kao ustupanje pred jednom daleko univerzalnijom situacijom, vremenskim meama neomeenom i tako dobijaju dublju dimenziju). Pesnik je u tim ciklusima odista kreirao novu stvarnost, otvorio je i proirio granice poetskog, udahnuo predmetnoj stvarnosti emocionalni i duhovni ivot, najprostiju i najsvakodnevniju esticu prirode pretvorio u scenu na kojoj ivot igra svoju sloenu, dramatinu i, ak, humornu igru, potvrdio je iskonsku, orfejsku pesniku mod da sebi podvrgne prirodu i ne samo nju. Nema predmeta koji ne bi mogao postati poezija i nema oblasti koje su nedokuive pesnikoj rei. ak i uzdah, recimo ("U uzdahu"), taj toliko eksploatisani izraz prenaglaene osedajnosti, sam sobom je postao pesniki predmet. Sugestivna mod Popinih slika koje ljudski uzdah doaravaju kao drumove iz dubine due" okruene mrtvom, okopnelom prirodom, prirodom u kojoj je ubijena plodnost veoma ubedljivo kvalifikuje emocionalnu temperaturu uzdaha. Ona otvara nove vidike u pesnikom doivljaju sveta, vidike do kojih dolazi zaobilaenjem neprirodno intenziviranog tona i glomazne verbalne aparature. Popa vidi svet i njegove pojave u pokretu, u veoj dinamici, jer jedna statina situacija ne bi mogla da obuhvati prolost, sadanjost i bududnost, da izrazi sudbinu predmeta u pesmi i da, u isti mah, tako oskudnim sredstvima obelodani pesnikov emocionalni odnos prema njemu "Konj"). Upitademo se, sva je prilika, zato je pesnik u pepeljari, na stolu, na iviluku, u zaboravu, u osmehu itd., otkrivao i stvarao itave predele i zato je patki, magarcu, kestenu, mahovini, stolici itd., darovao ivog ljudskog duha i emocija i otkrivao njihovu sudbinu? Ako ne i potpun odgovor, a ono svakako dovoljno dobar da nas moe usmeriti ka sutini problema moemo nadi u poetskim prozama "Drutvo predmeta" njegove druge knjige Nepoin polje (prvo izdanje). Govoredi o predmetima, veoma iroko shvadenim, koji danas vladaju ovekom, namedu mu tehnokratski nain miljenja i osedanja a izmiljeni su da bi olakali ivot, pesnik kae: "... Izmiljam ih iznova, uvek s istom nadom i uvek drukije. I ini mi se da nikada nedu prestati s tim poslom kome ne vidim kraja. Nikako da ti predmeti budu ono to ja hodu: isti i odani oblici moga nemira, moga

umora, moga sna. Da budu samo to i nita drugo. Dosta mi je bdenja nad iznenaenjima u samome sebi da bih mogao stalno bdeti i nad onima koje predmeti u sebi kriju. Potkresadu ih, zaokruglidu ih, doteradu ja njih. Ko koljke da se otvaraju mojoj samodi, ko talasi da se prilagoavaju mome poloaju, ko alge da odgovaraju na moje pokrete!" ta je, dakle, osnovni motiv Popinog prodora u svet van humanog? U izvesnom smislu protest, odbijanje aktuelne stvarnosti, pokuaj da se ona izmeni, unekoliko tragikomino traganje za jednom novom ije smo motive, maloas, razgovorom o znaenju konteksta i rasporeda ciklusa pokuali da nagovestimo. Dopuna ovom tumaenju bilo bi i uverenje nekih kritiara da je u Popinom sluaju re o antropomorfnoj ili mitskoj imaginaciji i da je u Kori dominantna tendencija da se pojedinani predmeti, pojave i sudbine sagledaju u odnosu na sutinske i postojane zakonitosti sveopte egzistencije, kao delovi i vidovi jedne univerzalne celine". *** itajudi bilo koju pesmu u ciklusu "Igre" u drugoj Popinoj knjizi Nepoin polje (1956) mi, u stvari, prevazilazimo razumevanje sadraja pesme i percipiramo osovinu itave te dinamine strukture, tih igara sa svim njihovim tenzijama i suprotnostima koje ine osnovu pesme. Domaamo tako taku iznad onoga to je izloeno, domaamo elipsu koju pesma tei da nagovesti, a ona je iznad vremena i prostora, ona je venost, sveobuhvatajudi na svet u kome egzistiramo i koji egzistira u nama. U tim pesmama italac percipira igre koje su, u stvari, bitni odnosi u ivotu... Ali, zato su to ba igre? U odreenom kontekstu (igrati se rada, na primer) ta re daje ironinu dimenziju rei na koju se odnosi, otkriva u njenoj prividnoj ozbiljnosti kominu crtu. ovek se, u izvesnom smislu, igra ivota kad se, uprkos svesti o sveoptoj konanosti, upinje u ostvarivanju svojih nastojanja. A pesnik, iako dobro zna zakone dijalektike i permanentnog trajanja, u odreenim pojavama ivota karikaturalno naglaava upravo tu kominost. Re je, dakako, o univerzalnim pojavama kojima humanost oduvek tei da se suprotstavi. U ciklusu "Igre" Popa se ba takvim pojavama bavi. Ko nije otkrio klju za Popinu poeziju i nije shvatio da su u pitanju igre koje nemaju kraja i u kojima se samo akteri i vreme menjaju i smenjuju, da su to igre u kojima nema smisla ali one ipak traju, traide u njima modelirane sadraje i simboline situacije. Modi de, recimo, u igri "Jurke" da nae referencije na veite ratne histerije, u igri "Pepela" da otkrije simbolinu sliku nagona ka samounitenju koji se u realnom ivotu tako esto ispoljava kao smio svake akcije i t. sl. Iako, vrlo verovatno, ima odreene ideje na umu, iako u ovim pesmama nita nije sluajno, Popi one nisu primarne. Primarno je osedanje besmislenosti koje se, dok igre traju, razvija i koje,

posle igara, ostaje. To osedanje svaka od ovih groteski izvanredno sugestivio izaziva u nama. To je, u stvari, sukcesija besmisla, u kojoj jedan besmisao ("Igre"), raa drugi ("Kost kosti"), jo vedi, a ovaj tredi ("Belutak"), najvedi... Jer, kad se, u ciklusu "Kost kosti", osloboene mesa, kosti bakare na suncu ili igraju svoju tragikomediju ivota, to je ipak nekakva, kakva-takva, posledica egzistencije humanih bida na zemlji. ALi, kad u ciklusu "Belutak", jedan mrtav predmet pone sam sobom da znai ivot, kad se u njemu i njime ponu dokazivati zakoni jedne nove dijalektike, zakoni inercije kotoj je nemogudno suprotstaviti se i u koju je vrlo teko razumski proniknuti, to je onda nastajanje arhetipa jedne nove realnosti koja, sa ljudskog stanovita, ne deluje osobito ohrabrujude. Ved i sama vizuelna dimenzija ovakvih pejzaa mogla bi biti dovoljno sugestivna posledica pesnikovog odnosa prema izvesnim dominantnim osobenostima ivota koji je, razvijajudi se iz "Predela", dobio komponente sablasne strave, crne slutnje, mudre opomene. Pesnik, meutim, ide jo dalje: da bi bila jo sugestivnija ta, nazovimo ih tako, bida moraju da ive, ili da, okrenuta jedna drugima, osuena sama na sebe, uspostave nekakav kontakt, nekakav odnos. A taj odnos je ved dovoljan uslov za dramski konflikt humornih, grotesknih razmera. Zato ba takvih? "Duhovito je kae pesnik u uvodu svog zbornika pesnikog humora Urnebesnik (1960) golicati stvari. Posle toga, nikom nita. Humorno je: skinuti prosto stvarima kou. Posle toga nekom koa, nekom sve zvezde... Unitavajudi, na nae zadovoljstvo, jedan besmisleni svet, humor ga zamenjuje, na nae zaprepadenje, drugim isto tako besmislenim. Humor nam omoguduje da vidimo kako bi izgledalo kada bi sve bilo drugaije, ali nas ne puta da se time zanosimo. U tome se krije njegova opasna dra, njegov tamni alem kamen, njegov najdublji nauk." Omaijavi nas ivotnodu besmisla i realnim njegovim mogudnostima postignutim jednom izuzetnom kreativnom snagom, Popa nas podstie da mu se, spoznavi ga, suprotstavljamo. Iako izgleda da je u ciklusima "Kost kosti" i "Belutak" domaio krajnje granice apsurda, izvesno je da on nije bio sam sebi cilj, a jo manje princip jednog gledanja na ivot. Da bi ta igra ivota, uvek ista uprkos promenama koje vreme i razvoj civilizacije donose, jer nastaje zbog sukobljenosti elementarnih sila, bila potpuna, u njoj" mora da postoji i protivtea besmislu. Ta protivtea je humanistiki aktivizam, negacija, protest, skepsa iz kojih se raaju nova kretanja. Najintenzivniji i, ujedno, najsloeniji pokli nepristajanja na igre, na takav ivotni perpetuum mobile, predstavlja ciklus "Vrati mi moje krpice". Najintenzivniji, zato to ni u jednom ciklusu, ni pre ni posle njega, nema toliko ritma koji, takoe, ima funkciju znaenja, otkriva dinaminu prirodu

ovekovog neprestanog opiranja silama u sebi i van sebe. Najsloeniji, zato to saoptava jednu situaciju kojom se moe argumentovati i braniti ceo niz drugih, podjednako znaajnih. Nigde Popa, kao u ovom ciklusu, nije izrazio dostojanstveno odbijanje nemutih pravila kojima ovek mora da se potinjava, nigde nije toliko slavio integritet i nezavisnost ljudske linosti. I nigde to odbijanje nije bilo arolija i kletva po iskustvu nacionalnog folklora i govor urbanizovanog oveka u isti mah, jedna razvijena dinamina situacija i vie njih. Sasvim je svejedno hodemo li "Vrati mi moje krpice" tumaiti kao definitivan raskol sa religijom, sa ljubavlju, sa idealima, sa poezijom, ili demo taj ciklus shvatiti kao odbijanje stanja besprizivnog verovanja uopte. Za svako od ovih razumevanja dopoljan je broj argumenata u Popinim stihovima, svako se i celinom i delovima moe dokazivati. *** Bogdan Popovid

PESME Predgovor Bogdan A. Popovid Prosveta Beograd, 1976

VASKO POPA (Grebenac, 29.06.1922 Beograd, 05.01.1991)

"Vasko Popa je roen 1922. godine u Grebencu u Banatu. Studirao je u Beogradu i Bukuretu, a bio je i urednik izdavakog preduzea NOLIT. Umro je u Beogradu 1992. godine." Vasko Popa je uinio otar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora pesnika knjiga neobine sintakse, sadrine i forme. U literarnoj atmosferi socrealistikog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike iideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesniko otkrovenje, ali jo vie kao ok. Radovala je one koji su stremili modernom pesnikom izrazu i njegovom oslobaanju od dogmi i recepata; porazila je one iji horizont oekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena, jer njihov lenji duh nije bio spreman da zae dublje od prvog nivoa razumevanja i tamo pronae prava znaenja i smislove. Tokovi poezije, meutim, neumitno su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i ponititi. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je ila uzlaznom linijom dalje razvijajui pesniki program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo pretea moderne srpske poezije, nego i vodea linost savremene srpske poezije, koja je obeleila epohu i odredila pravac daljeg r azvoja poezije. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momila Nastasijevia koja je svojom jezgrovitou i gnominou sa jedne strane, i vrstom

oslonjenou na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealistiko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealistiku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snovienja, iracionalno i humor. Trei inspirativni izvor je folklor ije e mu "od zlata jabuke" postati uzori jezika i miljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastinog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije. Poezija Vaska Pope iznenauje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnika tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani ivot savremenog oveka predoen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj ovek primeuje kao neto to izmie jednolinosti i monotoniji nekom svojom osobenou. Ali ti sitni i na oko nevani detalji funkcioniu u ovoj poeziji kao simboli. Obine stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji e na simbolian nain predoiti ovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Svet nije nita nego Nepoinpolje arena sveoptih suprotnosti i sukoba. Otuda obilje apokaliptikih, kosmolokih i metafizikih vizija, koje e ovu poeziju uiniti filozofskom i metafizikom: Inovativnost poezije Vaska Pope najvie je ostvarena na jezikom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptian, jezgrovit, aforistian i gnomian; njegovu poeziju odlikuje "leksiko bogatstvo i sintaksika strogost" (M. Pavlovi). Davno je reeno da reima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja rei ali ima bogatstva i sveine rei. Meutim, on tim prebogatim i izuzetno sveim reima nije dopustio da se razbokore i razbakare stegnute su sintaksikim redukcijama. Iz toga proistie znaenjska nabreklost rei, bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je uao u nau poeziju. Jo jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptian, on je vrlo muzikalan. To su kompozitori vrlo dobro osetili. Duan Radi je komponovao muziku za tri ciklusa iz knjige Kora: Spisak, Predeli i Opsednuta vedrina. Vasko Popa je vrlo plodan pesnik objavio je osam knjiga pesama: Kora (1953), Nepoin-

polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (T972), Kua na sred druma (1975), ivo meso (1975),
Vuja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka antologija narodnih umotvorina (1958), Urnebesnik antologija poetskog humora (1960) i Ponono sunce antologija pesnikih snovienja (1962). Stania Velikovi

Interpretacije iz knjievnosti IV

Vasko Popa, po etnikom poreklu Rumun. Autor fotografije nepoznat

[postavljeno 02.04.2009]

Sauvana

Angelina
Administrator Hero Member Van mree

Vasko Popa (19221991)

Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 02:13:59 am

*
Poruke: 5144

VASKO POPA: PUT KA UNIVERZALNOM

Razgovori o pesnikom delu Vaska Pope veoma dugo su poinjali naglaavanjem injenice da je on moderni pesnik, ime se, u isti mah, podrazumevala injenica da Popom (i nekim drugim pesnicima) u istoriji nae posleratne knjievnosti poinje neto to se iz ovih ili onih razloga moe smatrati modernim knjievnim pokretom. To, razume se, nije podatak bez vanosti za sticanje kompletne predstave o ovom pesniku. Pogotovu nije bio bez vanosti u vreme dramatinih estetskih (i ne samo takvih) konfrontacija na smeni pete i este i tokom este decenije veka. Osloboene dogmatskog i normativnog duha, kao rezultat izvanredno znaajnih promena u naem drutvenom i politikom ivotu, umetnost u celini i knjievnost posebno doivele su tada nesluen procvat orijentacija i bujanje oblika, metoda i znaenja. Treba, meutim, imati na umu da pitanje modernosti i avangardizma u evropskoj, pa i svetskoj, knjievnosti nalae isticanje distinktivnih osobenosti, da se taj fenomen u raznim knjievnostima hronoloki razliito situira, tumai na razliite naine i odreuje razliitim osobenostima, pa bi i podatak o Popinoj modernosti imao izvesnu relativnu vrednost. Posmatramo li pojave sa nae tadanje situacije, i uopte, sa stanovita istorije nae poezije, gotovo svaki elemenat njegovog vienja sveta i stvaralakog postupka predstavlja nedeljivu komponentu jednog novog vremena i jednog novog duha. Neophodno je naglasiti da Vasko Popa, kao i svaki istinski veliki pesnik, na neki nain reprezentuje svoje vreme. Meutim, najvanije je utvrditi u emu je veliina i novina Popinog pesnitva (a prvo gotovo uvek podrazumeva i drugo), utvrditi kako Popa stvara i zato je to to on stvara u kreativnom smislu te rei toliko znaajno i toliko dobro. Bez obzira naziva li se ono o emu se u njima pie etapama, strujama ili talasima, naratajima ili generacijama, i bez obzira na to da li se spominju razliite ili iste "sporedne" struje ili "rezervne" generacije, postojee knjievno-istorijske periodizacije poivaju na etiri glavne etape posleratne srpske poezije. U prvoj, poslednjih godina pete decenije, uporedo deluju egzaltirani pesnici borbe i obnove i pesnici eleginog lirskog subjektivizma, jesenjinske tugovanke i melanholinog solipsizma; u drugoj, prvih godnia este decenije, kao i u prethodnoj, stvara prva posleratna generacija pesnika, ali se ta etapa obeleava i kao vreme pobede moderne poezije koja bi trebalo da podrazumeva i potvrdu jednog novog pesnikog senzibiliteta... ta sve sadri uslovni i osporavani pojam novi pesniki senzibilitet? Pod pretpostavkom da verujemo u promene koje se u svetu deavaju, verovaemo da se ovek dvadesetog stolea

kree u bitno izmenjenoj inscenaciji, da se suoava sa istorijskim, naunim, ideolokim, pa i egzistencijaliim problemima meu kojima su neki i fundamentalni, da drukije ivi i misli nego, recimo, ovek devetnaestog veka i da, dakle, ima izmenjenu sliku sveta. Ne bi trebalo da budemo daleko od uverenja da su se izmenile veze izmeu ljudske individue i sredine koja se dostignuima nauke korenito promenila. Uhvaene ulima umetnika te promene su neizbeno unele nove kvalitete i relacije unutar sredstava izraavanja. Reju, govorei iz ovog vremena i o svom vremenu moderni pesnik govori jezikom koji mu to vreme namee, pri emu forma nije neka datost ve funkcija znaenja. Tome treba dodati kvalitet eksperimenta tako svojstven pesnikom opredeljenju, kvalitet traganja za novim oblicima pesnike sugestivnosti koji je neretko bivao dominantan, pa nije ni udo to se modernost veoma esto traila i otkrivala u stilu i formi, u prirodi pesnikog jezika, vie no u predmetu kojim se pesnik bavio, u celovitom znaenju koje je saoptavao. Sasvim je, meutim, izvesno da je u naim konkretnim okolnostima u vremenu/ u kojem se Vasko Popa pojavio, takva otpta platforma vrlo verovatno ivela u svesti tzv. modernih pesnika. Ali, podjednako je izvesno da je znatno ivlja bila svest o neophodnosti suprotstavljanja patetinim temama i retorinim metodima o neophodnosti suprotstavlanja sveprisutnom i veno postojeem prototipu naeg pseudoromantinog pesnika i pesnitva sa prenaglaenom, na sebe i ka sebi usmerenom oseajnou i o neophodnosti proirenja spektra pesnikih tema, znaenja i metoda. Vasko Popa je u srpsku poeziju uao kao formiran pesnik. ini nam se da je pred sobom imao jedan formulisan pesniki program, da je taj program stopu po stopu ostvarivao i proirivao i da ga jo ostvaruje i proiruje. Kada on danas spominje krugove svoje poezije, to za nas odista ima viestruko znaenje. Re je, nesumnjivo, o tematskim krugovima ali, isto tako, i o zaokruenosti i celovitosti svakog ciklusa i svake njegove knjige. Re je o sposobnosti vrsnog majstora da svakom svom pesnikom mikroorganizmu udahne ivot i ivotnost, ali i da ga uini celovitim i "zavrenim", o njegovoj snazi da svakom od tih mikroorganizama predodredi funkciju i dejstvo u okvirima opsenijih projekata, pa i u okvirima pesnike vizije i pesnitva u celosti. Re je, oevidno, i o stvaralakom metodu, o pesnikoj imaginaciji koja se u svakoj od njegovih stvaralakih sfera ostvaruje osobenim umetnikim realnostima sa sopstvenim pravilima i zakonima. Pored toga, esto pomiljamo da se pesnitvo Vaska Pope, poput koncentrinih krugova u vodi, neprestano proiruje zahvatajui sve vea prostranstva. Popa, bez sumnje, iri svoju viziju sa opteg ovekovog poloaja u svetu, na bitne odnose kojima se taj poloaj

podvrgava, a sa njih navladajue principe itavog nebeskog prostranstva. I to irenje

koncentrinih krugova, ma koliko sveobuhvatno izgledalo, tek je jedna komponenta Popinog stvaralatva. Posmatramo li ga kao patriotskog pesnika, kao pesnika koji je u toj sferi naeg pevanja izveo itavu jednu malu metodoloku revoluciju, koncentrini krugovi njegove poezije kreu se obrnutim smerom ka poetku, ka iskonu, ka samim izvorima naeg nacionalnog duhovnog iskustva. Vasko Popa je dosad objavio sedam knjiga pesama. Hronoloki redosled po kojem su

objavljivane ne bi, moe biti, u itaocu proizveo utisak o takvoj organizaciji jer je pesnik, sasvim razumljivo, stvarao po svojim unutranjim imperativima, po zakonima sopstvenih podsticaja. Ta organizacija ksristalizuje se, meutim, u naoj svesti uporedo sa naim naporom da pesnika doivimo u celosti, da se saobrazimo sa njegovim metodom, sa njegovom pesnikom vizijom. On nam se tad "otvara", tad utvrujemo mesto pojedinih njegovih tema i znaenja, funkciju izvesnih manjih projekata, shvatamo da se neto zapoeto, recimo, u drugoj knjizi, znaenjem proiruje u etvrtoj, a potpuno se "zaokruuje" u petoj itd. U svakom sluaju, da bi se Popinom delu pravilno pristupalo mislim da je neophodno u svesti imati neke opte odredbe njegovog metoda: 1. svoju prenosnu mo Popini poetski "pejzai", "projekti", "krugovi", ili kako nam ve drago, duguju iskljuivo svojoj celovitosti, u njima deluju svi elementi pesnikove fikcije jer je svi i odreuju, pa stoga ne treba traiti znaenja pojedinih verbalnih kombinacija ve otkrivati principe i razloge ivota i ivotnosti; 2. Popin je pesniki jezik nesumnjivo krajnje kondenzovan i, u jednom istorijskojm smislu, odista revolucionaran, ali njegov "asketski" jezik, njegova "uzdrana" sintaksa ne ostvaruju ivotnost njegovih umetnikih realnosti zato to su takvi kakvi su (asketski i uzdrani), ve stoga to pesnik jezik napinje znaenjem, neslueno ga ekstenzivira, na imagitativan nain ugrauje ivotne relacije u asketski jednostavne poredmete; 3. relevantnost Popinog miljenja iako ne treba na raun njegovog miljenja, misaonosti i diskurzivnosti zapostavljati njegovu izuzetnu sposobnost da stvori osobeni ivot i da ga doarava pre svega pronalazimo u njegovoj optosti, u snazi uoptavanja pesnikog miljenja, u sposobnosti da se pojave sagledavaju u njihovoj krajnjoj kondenzovanosti i sutastvenosti; 4. odgovarajui sebi na postavljeno pitanje kakav je postupak u pojedinim Popinim ciklusima sagledaemo i ono ta se njima saoptava, ali punu meru odgovora na pitanje kakav je taj postupak dobiemo tek ako pokuamo da odgovorimo zato je pesniki predmet u pojedinim ciklusima ili knjigama ba takav kakav je. *** Svojom prvom zbirkom Kora (1953) Vasko Popa je u posleratnu srpsku poeziju uveo traumatizovanu linost svog vremena kroz iju su se psihu prelamali apokaliptini istorijski sudari, nacionalne katastrofe, politiki obrti. Upravljajui svoje svetlo na jedinku, Popin jezik pesnikih slika je dotad nesluenom sugestivnou izrazio unutarnji, psihiki profil te jedinke i elemente spoljanje, opte situacije koji su taj profil formirali. U isti mah, pred nama je ovek (u ciklusu "Opsednuta vedrina") koji je napustio granice vremena i prostora, humano bie od iskoni do danas suoeno sa silama koje mu kao jedinu mogunost opstanka ostavljaju aktivistiki princip. To nisu nikakve natprirodne sile, ve one oduvek svojstvene prirodi ljudskog bia, svojstvene prirodi ivota uopte. Popa slika venim tenzijama rastrzanu linost ("Razgovor"), istorijskim apokalipsama preputenu, na jezivu usamljenost predodreenu. Ali, i oveka koji se ne da zavarati, koji brani svoj poloaj u svetu, koji se takvoj jednoj ciklinoj igri suprotstavlja sposobnou da shvati njen pretei smisao, sopstvenim integritetom ("Poznanstvo"). Predstavljajui u ciklusu "Daleko u nama" svest bia koje

pokuava da se otme opsesiji koju je rat stvorio u njemu, da je zameni snagom ljubavi, Popa spominje "nepozvano, strano prisustvo". Iako ga pesnik uvodi u svoju pesmu neujno, kao "treu senku u naoj izmiljenoj etnji", ono je za nas opipljiva stvarnost, ono dejstvuje veoma dramatino. Mi ujemo jezivi zvuk "bezobzirnih testera" koje prete idilinim trenucima, vidimo "nevidljivu reetku" koja se ispreila izmeu zaljubljenih, oseamo da je vazduh kojim se oni kreu "neprohodan". Pesnik, oevidno, rauna sa aktivizacijom kompletnog itaoevog senzibiliteta, a njegov kondenzovani jezik oivotvorava prisustvo rata semantiki, moe biti, i posredno, ali zato emocionalno savreno neposredno. Njegove su slike upotrebljene strogo funkcionalno, podvrgnute su pesnikovoj zamisli, njegovom centralnom doivljaju. "Vee" koje "nas pod pazuhom nosi", "kia" koja "pada na kolena", "dvorita" koja "izlaze iz kapija" i sline slike nisu namenjene da deluju okantno, ve su deo pesnikovog doivljaja pomerenog sveta u pomerenom vremenu u kome je ovek preputen bespuima, a komunikacije sa okruujuim ivotom prekinute. Moda najradikalnije osveenje naim tadanjim poetskim preokupacijama doneli su ciklusi "Predeli" i "Spisak" (u vezi sa ovim ciklusima treba naglasiti da je Popa pesnik koji strogo vodi rauna ne samo o rasporedu pesama u pojedinanim ciklusima, ve i o rasporedu ciklusa u zbirci, da je, dakle, pesnik koji rauna sa znaenjem konteksta unutar ciklusa pa i izmeu njih; stoga nam i ne izgleda udno, niti mislimo da je stvar proizvoljnih promena to to on u novim izdanjima svojih zbirki menja raspored ciklusa; ako su, na primer, u prvom izdanju Kore ciklusi "Predeli" i "Spisak" dolazili posle uvodnog ciklusa "Daleko u nama", koji je poput prologa i ekspozicije na scenu doveo konkretnu, aktuelnu situaciju psihozu rata onda je traenje jedne nove realnosti u "Predelima" i "Spisku" neposredna posledica odnosa prema toj aktuelnosti; u novim izdanjima tu uvodnu situaciju kvalifikuje bitno drugaiji ciklus "Opsednuta vedrina", pa i ova dva ciklusa, dolazei posle njega, menjaju znaenje i doimaju se kao ustupanje pred jednom daleko univerzalnijom situacijom, vremenskim meama neomeenom i tako dobijaju dublju dimenziju). Pesnik je u tim ciklusima odista kreirao novu stvarnost, otvorio je i proirio granice poetskog, udahnuo predmetnoj stvarnosti emocionalni i duhovni ivot, najprostiju i najsvakodnevniju esticu prirode pretvorio u scenu na kojoj ivot igra svoju sloenu, dramatinu i, ak, humornu igru, potvrdio je iskonsku, orfejsku pesniku mo da sebi podvrgne prirodu i ne samo nju. Nema predmeta koji ne bi mogao postati poezija i nema oblasti koje su nedokuive pesnikoj rei. ak i uzdah, recimo ("U uzdahu"), taj toliko eksploatisani izraz prenaglaene oseajnosti, sam sobom je postao pesniki predmet. Sugestivna mo Popinih slika koje ljudski uzdah doaravaju kao drumove iz dubine due" okruene mrtvom, okopnelom prirodom, prirodom u kojoj je ubijena plodnost veoma ubedljivo kvalifikuje emocionalnu temperaturu uzdaha. Ona otvara nove vidike u pesnikom doivljaju sveta, vidike do kojih dolazi zaobilaenjem neprirodno intenziviranog tona i glomazne verbalne aparature. Popa vidi svet i njegove pojave u pokretu, u veoj dinamici, jer jedna statina situacija ne bi mogla da obuhvati prolost, sadanjost i budunost, da izrazi sudbinu predmeta u pesmi i da, u isti mah, tako oskudnim sredstvima obelodani pesnikov emocionalni odnos prema njemu "Konj").

Upitaemo se, sva je prilika, zato je pesnik u pepeljari, na stolu, na iviluku, u zaboravu, u osmehu itd., otkrivao i stvarao itave predele i zato je patki, magarcu, kestenu, mahovini, stolici itd., darovao ivog ljudskog duha i emocija i otkrivao njihovu sudbinu? Ako ne i potpun odgovor, a ono svakako dovoljno dobar da nas moe usmeriti ka sutini problema moemo nai u poetskim prozama "Drutvo predmeta" njegove druge knjige Nepoin polje (prvo izdanje). Govorei o predmetima, veoma iroko shvaenim, koji danas vladaju ovekom, nameu mu tehnokratski nain miljenja i oseanja a izmiljeni su da bi olakali ivot, pesnik kae: "... Izmiljam ih iznova, uvek s istom nadom i uvek drukije. I ini mi se da nikada neu prestati s tim poslom kome ne vidim kraja. Nikako da ti predmeti budu ono to ja hou: isti i odani oblici moga nemira, moga umora, moga sna. Da budu samo to i nita drugo. Dosta mi je bdenja nad iznenaenjima u samome sebi da bih mogao stalno bdeti i nad onima koje predmeti u sebi kriju. Potkresau ih, zaokrugliu ih, doterau ja njih. Ko koljke da se otvaraju mojoj samoi, ko talasi da se prilagoavaju mome poloaju, ko alge da odgovaraju na moje pokrete!" ta je, dakle, osnovni motiv Popinog prodora u svet van humanog? U izvesnom smislu protest, odbijanje aktuelne stvarnosti, pokuaj da se ona izmeni, unekoliko tragikomino traganje za jednom novom ije smo motive, maloas, razgovorom o znaenju konteksta i rasporeda ciklusa pokuali da nagovestimo. Dopuna ovom tumaenju bilo bi i uverenje nekih kritiara da je u Popinom sluaju re o antropomorfnoj ili mitskoj imaginaciji i da je u Kori dominantna tendencija da se pojedinani predmeti, pojave i sudbine sagledaju u odnosu na sutinske i postojane zakonitosti sveopte egzistencije, kao delovi i vidovi jedne univerzalne celine". *** itajui bilo koju pesmu u ciklusu "Igre" u drugoj Popinoj knjizi Nepoin polje (1956) mi, u stvari, prevazilazimo razumevanje sadraja pesme i percipiramo osovinu itave te dinamine strukture, tih igara sa svim njihovim tenzijama i suprotnostima koje ine osnovu pesme. Domaamo tako taku iznad onoga to je izloeno, domaamo elipsu koju pesma tei da nagovesti, a ona je iznad vremena i prostora, ona je venost, sveobuhvatajui na svet u kome egzistiramo i koji egzistira u nama. U tim pesmama italac percipira igre koje su, u stvari, bitni odnosi u ivotu... Ali, zato su to ba igre? U odreenom kontekstu (igrati se rada, na primer) ta re daje ironinu dimenziju rei na koju se odnosi, otkriva u njenoj prividnoj ozbiljnosti kominu crtu. ovek se, u izvesnom smislu, igra ivota kad se, uprkos svesti o sveoptoj konanosti, upinje u ostvarivanju svojih nastojanja. A pesnik, iako dobro zna zakone dijalektike i permanentnog trajanja, u odreenim pojavama ivota karikaturalno naglaava upravo tu kominost. Re je, dakako, o univerzalnim pojavama kojima humanost oduvek tei da se suprotstavi. U ciklusu "Igre" Popa se ba takvim pojavama bavi.

Ko nije otkrio klju za Popinu poeziju i nije shvatio da su u pitanju igre koje nemaju kraja i u kojima se samo akteri i vreme menjaju i smenjuju, da su to igre u kojima nema smisla ali one ipak traju, traie u njima modelirane sadraje i simboline situacije. Moi e, recimo, u igri "Jurke" da nae referencije na veite ratne histerije, u igri "Pepela" da otkrije simbolinu sliku nagona ka samounitenju koji se u realnom ivotu tako esto ispoljava kao smio svake akcije i t. sl. Iako, vrlo verovatno, ima odreene ideje na umu, iako u ovim pesmama nita nije sluajno, Popi one nisu primarne. Primarno je oseanje besmislenosti koje se, dok igre traju, razvija i koje, posle igara, ostaje. To oseanje svaka od ovih groteski izvanredno sugestivio izaziva u nama. To je, u stvari, sukcesija besmisla, u kojoj jedan besmisao ("Igre"), raa drugi ("Kost kosti"), jo vei, a ovaj trei ("Belutak"), najvei... Jer, kad se, u ciklusu "Kost kosti", osloboene mesa, kosti bakare na suncu ili igraju svoju tragikomediju ivota, to je ipak nekakva, kakva-takva, posledica egzistencije humanih bia na zemlji. ALi, kad u ciklusu "Belutak", jedan mrtav predmet pone sam sobom da znai ivot, kad se u njemu i njime ponu dokazivati zakoni jedne nove dijalektike, zakoni inercije kotoj je nemoguno suprotstaviti se i u koju je vrlo teko razumski proniknuti, to je onda nastajanje arhetipa jedne nove realnosti koja, sa ljudskog stanovita, ne deluje osobito ohrabrujue. Ve i sama vizuelna dimenzija ovakvih pejzaa mogla bi biti dovoljno sugestivna posledica pesnikovog odnosa prema izvesnim dominantnim osobenostima ivota koji je, razvijajui se iz "Predela", dobio komponente sablasne strave, crne slutnje, mudre opomene. Pesnik, meutim, ide jo dalje: da bi bila jo sugestivnija ta, nazovimo ih tako, bia moraju da ive, ili da, okrenuta jedna drugima, osuena sama na sebe, uspostave nekakav kontakt, nekakav odnos. A taj odnos je ve dovoljan uslov za dramski konflikt humornih, grotesknih razmera. Zato ba takvih? "Duhovito je kae pesnik u uvodu svog zbornika pesnikog humora Urnebesnik (1960) golicati stvari. Posle toga, nikom nita. Humorno je: skinuti prosto stvarima kou. Posle toga nekom koa, nekom sve zvezde... Unitavajui, na nae zadovoljstvo, jedan besmisleni svet, humor ga zamenjuje, na nae zaprepaenje, drugim isto tako besmislenim. Humor nam omoguuje da vidimo kako bi izgledalo kada bi sve bilo drugaije, ali nas ne puta da se time zanosimo. U tome se krije njegova opasna dra, njegov tamni alem kamen, njegov najdublji nauk." Omaijavi nas ivotnou besmisla i realnim njegovim mogunostima postignutim jednom izuzetnom kreativnom snagom, Popa nas podstie da mu se, spoznavi ga, suprotstavljamo. Iako izgleda da je u ciklusima "Kost kosti" i "Belutak" domaio krajnje granice apsurda, izvesno je da on nije bio sam sebi cilj, a jo manje princip jednog gledanja na ivot. Da bi ta igra ivota, uvek ista uprkos promenama koje vreme i razvoj civilizacije donose, jer nastaje zbog sukobljenosti elementarnih sila, bila potpuna, u njoj" mora da postoji i protivtea besmislu. Ta protivtea je humanistiki aktivizam, negacija, protest, skepsa iz kojih se raaju nova kretanja.

Najintenzivniji i, ujedno, najsloeniji pokli nepristajanja na igre, na takav ivotni perpetuum mobile, predstavlja ciklus "Vrati mi moje krpice". Najintenzivniji, zato to ni u jednom ciklusu, ni pre ni posle njega, nema toliko ritma koji, takoe, ima funkciju znaenja, otkriva dinaminu prirodu ovekovog neprestanog opiranja silama u sebi i van sebe. Najsloeniji, zato to saoptava jednu situaciju kojom se moe argumentovati i braniti ceo niz drugih, podjednako znaajnih. Nigde Popa, kao u ovom ciklusu, nije izrazio dostojanstveno odbijanje nemutih pravila kojima ovek mora da se potinjava, nigde nije toliko slavio integritet i nezavisnost ljudske linosti. I nigde to odbijanje nije bilo arolija i kletva po iskustvu nacionalnog folklora i govor urbanizovanog oveka u isti mah, jedna razvijena dinamina situacija i vie njih. Sasvim je svejedno hoemo li "Vrati mi moje krpice" tumaiti kao definitivan raskol sa religijom, sa ljubavlju, sa idealima, sa poezijom, ili emo taj ciklus shvatiti kao odbijanje stanja besprizivnog verovanja uopte. Za svako od ovih razumevanja dopoljan je broj argumenata u Popinim stihovima, svako se i celinom i delovima moe dokazivati. *** Bogdan Popovi

PESME Predgovor Bogdan A. Popovi Prosveta Beograd, 1976

VASKO POPA

...Vasko Popa je predstavnik posleratne avangarde u srpskoj knjizevnosti. Zajedno sa Miodragom Pavlovicem, pocetkom pedesetih godina, preokrenuo je smer srpskog pesnistva. Zahvaljujuci njima, srpska poezija je dobila na ozbiljnosti i naglasenoj modernosti u jeziku, tematici, u odnosu prema svetu i shvatanju pesnistva ali, to je nailazilo na nerazumevanje, otpor i ostru kritiku. To je poezija koja ustaje protiv "kubikaske poezije" (poezije koja je stvarana na gradilistima i slavila poduhvate). Ona ne zeli nista da idealizuje, da slavi i pretvara u pevanje "meke i nezne atmosfere" kako bi sve bilo po meri citalaca i politike. Bas zbog toga sto je Popina poezija bila bunt i svojevrsni prevrat u srpskom pesnistvu, ona je i bila negirana. Tako kriticar Milan Bogdanovic, koji ugadja ideologiji toga doba, pise da je to vracanje na "poruseni i u korov zarasli" futurizam i nadrealizam, odvajanje poezije i od coveka i od zivota, "prkosenje besmislom" i coveku i zivotu. Zbog toga je i Popin distih: "Konj / Obicno osam nogu ima..." oznacio kao apsurdnu sliku i najveci pesnicki besmisao jer se nije ni culo ni videlo da konj ima osam nogu. U tome nije prepoznat utisak koji konj ostavlja u trku na coveka posmatraca,

odnosno "stvaralacka imaginacija koja vrsi montazu vidjenog i od toga pravi moderno pesnicko izricanje istine". Nakon prve pesnicke knjige Kora (1953), Popa je objavio sledece zbirke pesama: Nepocinpolje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuca nasred druma (1975), Zivo meso (1975), Vucja so (1975) i Rez (1981). Priredio je i antologije: Od zlata jabuka(1958), Urnebesnik (1960; narodni humor) i Ponocno sunce (1962; narodna snovidjenja). Za Popinu poeziju karakteristicno je da pesnik polazi od nekih nadrealistickih slika, ali stvara i svoj osobeni stil, nov, do tada nepoznat nasoj poeziji. Uveo je stih koji je eliptican (sazet), tako da se vidi da je on pesnik koji tezi sabijanju smisla i osecanja, pesnik koji u pesmi pravi sintezu izrecenog. Njegov jezik se sastoji od elemenata savremenog govora, pun je prozaizama i neocekivanih obrta. U Popinom jeziku prisutno je i ono sto je folklorno, drevno (uticaj Momcila Nastasijevica), ali i ono sto je urbano, savremeno. Veza Vaska Pope sa tradicijom posebno se primecuje u zbirci "Uspravna zemlja". On koristi simbole koji na najbolji nacin obelezavaju njegovu vezanost sa onim sto je nacionalno, istorijsko i mitsko, majstorski uspostavljajuci vezu izmedju proslog i sadasnjeg, drevnog i modernog. Popa u svojoj poeziji slika stanja i zbivanja u svetu i medjuljudskim odnosima. Iza njegovih pesnickih slika krije se vecna drama u svetu koja je u isto vreme i drama svakog bica. Kora je prva knjiga koja je pokazala svu pesnicku modernost u jeziku, slikama, motivima i melodiji stiha. Po mnogim savremenim kriticarima ona je svojom pojavom obelezila prelomni trenutak i obavezala citaoca da na nov nacin razmislja o poeziji. Knjiga se sastoji se iz cetiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama. U prvom ciklusu, Opsednuta vedrina, osnovna tema je ugrozenost coveka i zivotni prostor koji nije ni malo prijatan, vec je nastanjen situacijama koje prete i ugrozavaju bice. Lirski subjekat zivot dozivljava kao uokvirenost i opsednutost nekim ili necim pred cim nestaju mir i spokojstvo. U pesmi "Gvozdena jabuka" to je cudo od stabla i ploda koje pogadja i teme, i utrobu, i mozak. Ovde je jabuka proizvod vremena ("gvozdena"), neprirodna, destruktivna; ona je pesnicki izraz za onespokojavajuce, pa zato i nostalgicno trazenje mira: "Gde mi je mir / Neprobojni mir... Nesalomljivi mir... Gde mi je gde mi je mir". Ovaj ciklus pokazuje da ugrozenost bica dolazi na samo od coveka, vec i od kosmosa, kosmickog prostranstva koje nas, svojom velicinom, poseduje i guta. U pesmi "Poznanstvo" kosmos je kao "razjaplje na celjust nevidljive zveri koja guta i melje u svojoj utrobi vecnog mraka". Ovde je, prvenstveno, rec o strahu od smrti, od konacnog nestanka u vremenu i prostoru, o suocenju sa najvecom istinom koja ponistava bica. Avetinjsku stranu sveta pesnik je dao u pesmi "Odjekivanje", u kojoj se vidi strah od ljudske samoce i praznine. I ta praznina je kao "zver koja rezi i urla, laje i zavija, jer i soba je kosmicki prostor u malom". Ciklus Predeli ima devet pesama. Teme tih pesama su predmeti kojima je odredjena nasa svakodnevica, naizgled banalni i nepoeticni predmeti: pepeljara, pikavac, sto, civiluk, zid, dlan (pesme: "U pepeljari", "Na stolu", "Na civiluku", "Na zidu", "Na dlanu"), a tu su i predeli vizije: uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Vasko Popa je od obicnih stvari nacinio pesnicki kosmos u malom, neiscrpan u asocijacijama i mogucnostima iscitavanja. U pesmi "U pepeljari" peva se o "majusnom suncu sa zutom kosom od duvana". Ono se polako gasi, a za njim pristize drugo; "obezglavljena drvca ceznu" a "zelenci od pepela njiste". U pepeljari je opusak koji se gasi, sibica koja iscezava, pepeo koji se gomila,

i jos jedna cigareta, vec upaljena, u "ogromnoj ruci" coveka, slicna "zarkom oku nasred dlana". Svet malih detalja je personifikovan: drvca ceznu, pepeo njisti, "ruz doji / Mrtve trupce cikova". Pepeljara tako podseca na bojiste.Ciklus Spisak ima petnaest pesama slicnih po tematici: "Patka", "Konj", "Magarac", "Svinja", "Kokoska", "Stolica", "Kaktus", "Krompir", "Belutak"... Tema ciklusa su domace zivotinje, biljke i predmeti koje je covek oblikovao svojom rukom. Sve ove pesme, isticu tragiku, nesporazum i vecni antagonizam u ovom svetu, u kome uvek postoji neko ko je u grozen. U pesmi "Patka" javljaju se izmenjeni i nametnuti uslovi zivota. Patka je izdvojena od prirodnog okruzenja: voda glatka kao ogledalo zamenjena je prasinom. Ona je stvorena da pliva, "ogledala da ore", a ne da se tromo i nevesto vuce po prasini. U svom geganju ona je i smesna i tragicna u isto vreme. Nema niceg sto bi moglo da joj nadoknadi odsustvo vode u kojoj se "ribe smeju". I dok ona ide po prasini, za njom ide "trska koja misli", covek koji ce je stici. Blizina coveka nagovestava njen kraj, a hodanje po prasini njen hod po mukama, hodanje prema neizbeznoj smrti. Izlaza nema, patka kao da to shvata ("ionako ce je stici") i kao da se miri sa cinjenicom da je bekstvo iz te opasnosti nemoguce. Pesma "Konj" svedoci koliko je vedrina zivota ugrozena i opsednutost njome prisutna. Gonjen bicem, agresijom coveka, konj juri putem ("osam nogu ima") i vuce teret ("Izmedju vilica / Covek mu se nastanio"). Time je narusena sloboda konja i njegova sreca. Pokusaj pobune protiv ljudske prisile doziveo je kao grubo iskustvo ("Tada je gubicu raskrvavio / Hteo je / Da pregrize tu stabljiku kukuruza"). Zbog onoga sto ga je zadesilo, ostala je samo "tuga u ocima lepim". Poslednji stihovi upucuju na bezizlaz i Sizifovu istrajnost ("Jer drum kraja nema / A celu zemlju treba / Za sobom vuci "). O prisili i opsednutosti vedrinom govori i pesma "Kesten". Kesten, zarobljen betonom i asfaltom, masta o sumi, jer je u gradu u potpuno neprirodnoj okolini, u vestacki napravljenim drvoredima, otrgnut od prirode. Njegovo lisce su "zelene novcanice" koje ulica ispija (liseno je sokova, natopljeno smogom). Umesto pravih gnezda, u krosnji nosi gnezda od pistaljki i sirena. Jedino mu koren, koji nije ugrozen jer je ispod zemlje, omogucava da sanja o bekstvu iz te ruzne svakodnevice. I kesten je personifikovan, ponasa se kao ljudsko bice: ima prste, zivi od pustolovina, ima divne uspomene, iskrada se iz grada (zivi neki nocni zivot) i ponovo se vraca "u drvored na svoje mesto", u stanje koje mu je covek namenio. Cetvrti ciklus Daleko u nama je ciklus uzasa rata ("krici udaraju u plavet", "kuce se kriju", "sake se hvataju za nejake oblake"). Na dramu upucuju i reci: testere, celicne grane, razularene kasike, nakostresene makaze. Sve su to elementi demonskog cemu se, u drugom delu ciklusa, suprotstavlja ljubav. Pesnik o ljubavi peva s divljenjem. Po njemu ona je cudesna i svemocna. Zahvaljujuci njoj, prostori vedrine u drugom delu ovog ciklusa dobijaju sve vece mesto sto je posebno doslo do izrazaja u pesmi "Ociju tvojih da nije". Pesma se sastoji iz cetiri tercine. U prvoj strofi uvodni motiv su oci, za koje se vezuju: vedrina, cistota, polet, beskraj. Njihova boja ista je kao boja neba, njegova dubina, pa stan vise nije zatvoreni geometrijski oblik koji plasi svojom prazninom. U drugoj strofi oci zamenjuje smeh voljenog bica, a njegovi atributi su: razdraganost, radost zivljenja koja zanemaruje i ponistava zatvorenost ("Smeha tvoga da nema / Zidovi nikad ne bi / Iz ociju nestajali"). U trecoj strofi govor voljenog bica zamenjen je metaforom "slavuji", sto asocira na pesmu, na zanos i neznost, na "unutrasnji preobrazaj bica". Sreca brise razliku izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg, pa se svet dozivljava kao jedinstven. U poslednjoj strofi ruke su dominantan motiv. Ono sto oci, smeh i govor nisu mogli da izraze, mogu ruke dodirom, toplinom. Sa njima se sklapa slika o uzajamnoj sreci: san zaljubljenih nastanilo je sunce, bozanska svetlost. Ljubav je u ovoj pesmi osnovno osecanje bica, vrhunski smisao zivota, jer se u ljubavi povezuje ono sto je najlepse i najcistije, a to su: vedrina,

lepota, svetlost, sirina i beskraj, toplina i prostranstvo srece koje postaje nemerljivo. Na jezickom planu, Vasko Popa koristi metaforu (zrela praznina-vazduh, privezan camac-srce, crveni talasi-krv, trska koja misli-covek, orati ogledala-plivati, snezne grane-ruke, gladna jezera-oci, zuto oko samoce-maslacak, zelena novcanica-list, iznenadna svitanja-klice...), personifikaciju (prazna soba stane da rezi, besni noz, stvari nam siva ledja okrecu, krovovi u zemlju silaze, dimnjaci slobodno hodaju, zapomaganje algi, poljubac sunca, vazduh ujeda, plavooke daljine...) i simbole (kaktus-ljudski odnos prema svetu: ispunjenost nepoverenjem i spremnost da se brani; konj-znak za patnju i sizifovsko u ovom svetu koje obelezava uokvirenost, nametnuti rezim vladanja; sunce-kosmicka i preobrazavajuca moc topline, neznost, ljubav; kora-simbolika za strukturu koja se sklapa i u sebe zatvara odredjeni svet; ona kao da ga krije i cuva od povreda i unistenja; "zaviriti ispod kore" znaci doci do prave sustine, do onoga sto cini skriveni smisao predmeta, a to znaci dotaci i odgonetnuti primarnu prirodu predmeta koja se uzima za polaziste pevanja (Sarl Bodler: Teorija univerzalnih analogija). Ova poetska sredstva omogucila su Vasku Popi da u svojoj poeziji iskaze bogatstvo asocijacija i skrivenih znacenja, stalno nas iznenadjujuci novim resenjima u obelezavanju zivotnih situacija ili stanja. Niko nije bio takav majstor za neobicnost stvari i za "igranje" s nasim ocekivanjima kao Popa. Kod njega stvari, biljke i zivotinje dobijaju dusu, ozivljavaju, stupaju u medjusobne odnose i postaju analogni coveku. Write Work

METAFIZIAR MALE KUTIJE: VASKO POPA

Moda e se ispostaviti da najzanimljivija knjievnost prolog veka ne dolazi iz razli itih pokreta pod sveobuhvatnim nazivom modernizam niti iz velikih knjievnih centara, ve je delo autsajdera i otpadnika, poev od Kafke, koji je stvorio neto zaista bez presedana, meajui svoju roenu tradiciju sa stranim. Poezija Vaska Pope, koji je umro 1991, pripada tom ekscentrinom drutvu. Bio je najprevoeniji i najpoznatiji jugoslovenski pesnik u dvadesetom veku. Jo 1969, Pengvin je prvi objavio njegove Odabrane pesme, sa uvodom Teda Hjuza, u seriji posveenoj modernim evropskim pesnicima. Popa je potom obino svrstavan u istu grupu sa Zbignjevom Herbertom i Miroslavom Holubom, dvojicom drugih zadivljujue originalnih istonoevropskih pesnika. Njihov rad bio je sasvim drugaiji od svega to se u to vreme pisalo u Engleskoj i Sjedinjenim Dravama. Kod Pope, italac se susree sa egzotinom meavinom avangardne poezije i narodnog folklora, pomiljajui da su pesnici iz ovog dela sveta upravo takvi. Meutim, nijedan srpski pesnik ne zvui kao Popa. On je bio kako proizvod svog vremena i mesta, tako i pronalaza svog sopstvenog. To je, kako emo videti, jedan od mnogih paradoksa o njemu. Popa se rodio 1922. u Banatu, oblasti severno od Beograda, ije je stanovnitvo bilo meavina Srba, Nemaca, Slovaka, Maara i Rumuna. Otac mu je bio zapisniar u selu, i potom bankarski inovnik, a majka domaica. Pohaao je osnovnu kolu i gimnaziju u gradiu Vrcu, gde je maturirao 1940. i gde je kao tinejder poeo da pie. U poslednjem razredu kolovanja otkrio je marksizam i od tada do kraja ivota sebe je smatrao marksistom. Rat u Jugoslaviji poeo je 6. aprila 1941, kada su zemlju istovremeno napale nemaka, italijanska, bugarska i maarska vojska i brzo je okupirale. Pa ipak, u jesen te godine, Popa, usliivi elju roditelja, odlazi u Bukuret da studira medicinu. Napustio je studije posle godinu dana, otiao u Be i bavio se filozofijom. Prilikom posete kui, 1943, uhapen je i interniran u koncentracioni logor blizu Zrenjanina, gde je ostao sve do septembra. Nemam pojma kako je uspeo da se odatle izvue, ali se ipak vratio u Be, gde je sada poeo da studira francusku i nemaku knjievnost na univerzitetu, a takoe radio kao kondukter u tramvaju. Vratio se u Vrac tek posle osloboenja. Tamo se brzo prikljuio komunistikoj partiji i odmah zatim preselio u Beograd da bi studirao francuski jezik i knjievnost. Za ratne godine to je bio najneobiniji putniki itinerer, kako je na to sumnjiavo ukazivao i njegov partijski dosije iz tog perioda. U Beogradu, Popa je zapoeo knjievnu karijeru piui u nedeljnim knjievnim novinama i ureujui ih i najzad postao urednik ugledne izdavake kue gde e ostati gotovo do kraja ivota.

Pojava njegove prve zbirke pesama, Kora, 1953, izazvala je buku i pre nego to je objavljena. Kritiari i pesnici preovlaujuih socrealistikih ubeenja, koji su ve videli te pesme po knjievnim asopisima, napali su Popu. Jedan je postavio tipino pitanje: "Kako je mogue da te tekstove napie mladi pesnik, a objavi ih poznati knjievni magazin?" - nagovetavajui, naravno, da u tim pesmama nema nieg komunistikog. To doba zahtevalo je peane u ast borbe radnike klase, a umesto toga dobilo je avangardnu poeziju. Drugi su kukali zbog Popinog hermetizma. Na primer, ak je i naslov knjige dvosmilen. Kora na srpskom znai i koru drveta i kor icu hleba. Ipak, nekoliko kritiara i pisaca podralo je Popu, piui polemike tekstove koji objanjavaju tu poeziju, potkopavajui tokom tog procesa estetske principe svojih oponenata. Popa je imao najvie sree od svih mladih pesnika: od dana kada je poeo da objavljuje, niko nije bio ravnoduan prema njegovoj poeziji. Pesme u Kori napisane su izmeu 1943. i 1953, i neprestano su revidirane, sve do ponovljenog izdanja 1969. Prvo izdanje sadralo je i jedan broj pesama u prozi, koje su tokom vremena izbaene. Danas su od toga preostala etiri ciklusa pesama. Oni slue kao vrsta predgovora za glavninu Popinog opusa. U njima su ve prisutne mnoge osobenosti njegove poezije. Pesme su kratke, ali sloene u sekvencama, dajui pojedinanim ciklusima kvazinarativni kvalitet. S jedne strane, kako su to i njegovi rani kritiari primetili, te pesme poseduju svest i formalnu strogost koji su gotovo klasini, a s druge strane, u njima se otkriva neobuzdanost metafora ravna svemu o emu su ikada sanjali romantiari i nadrealisti. Izuzev te prve knjige i poslednje, Popa je obino odsutan iz svojih pesama. Ovde su, meutim, iznete unutranje muke zaljubljenog mladia. Jedan od tih ciklusa, "Daleko u nama", predstavlja niz erotskih pesama u tradiciji Bretona i Elijara. Predmet ciklusa "Opsednuta vedrina" je egzistencijalna drama suoavanja pojedinca sa apsurdom. Kamijev Sizif, sa svojim "univerzumom koji je odsad bez gospodara", pljunuta je slika junaka ovih pesama. Njegova tema je jaz izmeu svog "ja" i sveta. "... Kako iveti nerastrgnut izmeu ta dva beskraja?..."1 pie Popa u jednoj od nekoliko kratkih beleaka o svojoj poeziji koju je ostavio. Njega zanima dostojanstvo i junako trpljenje svakog sizifovskog pojedinca koji gura svoj kamen, ili kako to Sol tajnberg mudro predstavlja u jednoj svojoj staroj karikaturi dok gura uzbrdo ogroman, veliki znak pitanja to lii na kamen. Pesme koje su izazvale najveu kontroverzu kada je knjiga izala nalaze se u ciklusima "Predeli" i "Spisak". Evo jedne od njih:

Na stolu Stolnjak se iri u nedogled Sablasna Senka akalice sledi Krvave tragove aa Sunce oblai koske U novo zlatno meso Pegava Sitost vere se Uz vratolomne mrve Krunice dremea Belu su koru probile2
Nadrealistika glupost, rekli su kritiari. Tu su se nale pesme o tanjiru, stolici, krompiru, pepeljari, iviluku i drugim tako nepoetinim stvarima. Ti kritiari su bili u pravu kada su za to okrivili Francuze. Nadrealisti su otkrili neivi predmet, pun misterije, usred nae uobiajene stvarnosti. Ipak, tamo gde su Breton, Elijar i Pere teili da kod itaoca stvore stanje uzvienog lirizma bombardujui ga nepovezanim i udnim slikama, Popa, uprkos svom uzletu fantazije, ostaje usredsreen na predmet. Zagonetalice u njegovom "Spisku" su u osnovi opisi. On je jedan od najintelektualnijih, najsamosvesnijih pesnika. Njega prvenstveno interesuje fenomenologija imaginacije, nain na koji ona obuhvata svet. Pretpostavljam da postoje tri tipa pesnika: oni koji piu bez razmiljanja, oni koji misle dok piu i oni koji su sve smislili pre nego to sednu da piu. Prva grupa je najvea, a poslednja najmanja. Kao mlad pesnik, kada sam 1970. sreo Popu, poeziju sam jo uvek shvatao kao prilino spontano davanje oduka nekom unutranjem nemiru. Poezija je vizionarska aktivnost, uveravali su me moji romantiarski i simbolistiki majstori. U trenutku inspiracije, neko bi se nekako spotakao o neobine slike i metafore i to je bilo to. Ove moje primedbe su koliko zabavljale Popu toliko mu i smetale. Nije verovao u sluaj. Poredio je pesnika sa rudarom, lovcem na bisere,

uvarem svetionika, ili nekim ko sklapa runi sat. Za njega je pesma bila in vrhunske kritike inteligencije. Postoje stroga pravila o tome ta je dozvoljeno a ta ne. Pesnik radi unutar ogranienja duge tradicije poezije i unutar idiosinkrazija jezika u kome on ili ona pie. Pesnik je i sapet i slobodan. Dobru poeziju ne prave zaljubljeni tinejderi, ve prevejani stari lisci. Sam Popa ve je tada bio smislio sve to je nameravao da napie do kraja ivota. Kasno jedne noi, posle dosta ispijenog vina, opisao mi je u opirnim detaljima svoje budue pesme. Pretpostavio sam da to vino govori iz njega, ali nije bilo tako. U godinama koje su usledile, imao sam prilike da vidim njegove novoobjavljene pesme i sve su bile prilino nalik na one koje mi je opisao te noi. Njegova druga knjiga poezije, Nepoin-polje, koja je objavljena 1956, ponovo je imala etiri ciklusa pesama. Ovog puta, meutim, pesme su bile nepogreivo originalne. Bilo je zabavno itati ih, uprkos injenici da nije uvek bilo lako isterati na videlo njihovo znaenje. Zapaanje Volasa Stivensa da se esto dugo divimo neemu pre no to ga shvatimo odnosi se i na ovo. Ciklus pod imenom "Igre" najuveniji je od njih. Neke od igara koje je Popa igrao su poznate, a neke su njegov vlastiti pronalazak, kao to su igre Klina, Zavodnika, Svadbe, Ruokradice, Semena,

Trule kobile, Lovca, Pepela.

Pesma pod imenom "mure" glasi ovako:

Neko se sakrije od nekoga Sakrije mu se pod jezik Ovaj ga trai pod zemljom Sakrije mu se na elo Ovaj ga trai na nebu Sakrije mu se u zaborav Ovaj ga trai u travi Trai ga trai Gde ga sve ne trai I traei njega izgubi sebe3
Igru obino asociramo sa detinjstvom i nevinou, ali ovde nije tako. Popini igrai su tipovi: njihove uloge su fiksirane. Igre koje igraju su snane i sveproimajue, ali je njihov cilj da zamagle stvari. U tim sumornim dejim pesmicama, bol i patnja su realni. Tvorac igara, onaj ko nas je prvi put naveo da ih igramo, odsutan je. To su krune igre pakla koje se igraju sa polomljenim igrakama, kako to ree Ivan Lali. One su oito simbolike za nae ivote. Nastavljamo da ih igramo u nadi da imaju smisla, uprkos naim sumnjama da je sve opreno. Za Popu, najvea ala je to to nema dokera u pilu. Ciklus "Vrati mi moje krpice" personifikuje tog nepoznatog aljivdiju i pokuaje da istera svoju mo. Nepoznati govornik u pesmi buni se i odbija da igra tu igru:

Koren ti i krv i krunu i sve u ivotu edne ti slike u mozgu I ar okca na vrhovima prstiju I svaku svoju stopu U tri kotla namor-vode U tri pei znamen vatre U tri jame bez imena i bez mleka Hladan ti dah do grla Do kamena pod levom sisom Do ptice britve u tom kamenu U tutu tutinu u leglo praznine U gladne makaze poetka i poetka U nebesku matericu znam li je ja Seme ti i sok i sjaj I tamu i taku na kraju mog ivota I sve na svetu.4

Ovde prevod ne odraava verno duh originala, a i kako bi? Fraza "vrati mi moje krpice" dolazi iz igara siromane dece i ima brojne konotacije. Devojice se igraju ostacima starog tofa, trampei ih i zamiljajui da je to odea za njihove lutkice, dok se ne posvaaju i zatrae ih natrag. itav ciklus je ta vrsta igre pretvaranja, sazdan od idioma i prikrivenih i viestrukih znaenja koja izviruju iz njih. Svaki od Popinih ciklusa je samostalan univerzum u kome je kraj ujedno poetak. Taj model je ciklian, sveti kalendar mita. Ideja je da se toak metafora i slika zavrti dok varnice asocijacija ne ponu da lete ka itaocu. Poezija shvaena na taj nain je vrsta alhemije, jer joj je cilj da pretvori materiju u duh. "Pisanje je prvenstveno iskustvo jezika", rekao je Robert Krili za sebe, a isto vai i za Popu. On see unazad do folklorne tradicije zagonetki, ini, poslovica, dejih pesmica i egzorcizma tajanstvenih ifar a, poput one o tome kako se prave pesme. Ono za im Popa traga jesu oi i ui anonimnog narodnog pesnika koji je mogao da uje kako drvee raste, kako kokoka lee jaja, kako se umnoavaju zvezde, a sunce govori ljudskim glasom. Oev srp preko majine crne kecelje, tako srpska zagonetka opisuje mlad mesec. ta to juri, a ne hoda jeste reka. Da nema vetra, pauci bi nebo premreili kae druga izreka. "Metafora je uspomena na Zlatno doba kada su svi bili sve", kae Andrej Sinjavski negde u svojim dnevnic ima. Popa je tragao za korenima mita u izvesnim kolokvijalnim obrtima fraza i potraio ih je u usmenoj knjievnosti. Piui o pesniku s poetka dvadesetog veka, Momilu Nastasijeviu, koji je najvie uticao na njega i koji je imao sline ideje o korienju pripovedake tradicije, on hvali te pesme govorei da je svaka od njih verbalna ikona naeg bezgrenog maternjeg jezika. Zadatak poezije je da pamti arhetipove, da ponovo otkriva simbole, da pronalazi zakone njihovog preobraaja, ne izuavanjem mitologije ili renika simbola, ve sluajui, kao da je to prvi put, jezik koj dopire iz naih usta:

Govori zidu. Govori mraku, govori u mrak. Govori vatrutini. Govori rugobama iz svojih runih snova. Govori svojoj smrti. Govori Njenoj smrti, govori smrti. Govori vodurini. Govori praznini, govori u prazno.
U ovoj kratkoj beleci o poeziji, Popa se pita ta je autentian jezik. Titi ga pitanje kojim reima se danas moe verovati. Koje rei su koristili nai preci? Postoje kljune rei, veruje on, rei koje otvaraju svetove, rei koje su ve pesma. Kako pronai te rei? Njegov odgovor je: "Polazi im u susret i nosi im svoje jedine darove koje ima: bdenje i utanje." Ukoliko pesme ne bi izazvale ba takvo dejstvo, to bi onda bilo samo teko shvatl jivo, pseudomistino brbljanje. "Platon je smestio ovekovu duu u ovekovu glavu, Hrist ju je smestio u ovekovo srce", rekao je sveti Jeronim, a Popa ju je naao u samom jeziku kojim govorimo. U skladu s tim, i ono to su njegovi prevodioci prisiljeni da ine na kraju postaje neka vrsta magijskog zahvata. Neko izvlai engleske idiome iz eira, takorei, i zadrava one koji nagovetavaju bujnost originala. Poto sam i ja Popin prevodilac, jemim da je to vrlo varljiv poduhvat. En Penington mudro primeuje: "Engleski knjievni jezik je isuvie udaljen od nae folklorne tradicije da bi se sreno meao s njom: knjievni srpsko -hrvatski je nastao tek poetkom devetnaestog veka i vrsto je utemeljen u usmenom govoru i narodnoj kulturi." Na nesreu, u sluaju ciklusa "Vrati mi moje krpice", ono to takoe nedostaje njenom prevodu jeste zadirkujui ton originala i akumulativno dejstvo tog glasa. U Popinoj poeziji postoji jo jedan vaan sastojak, a to je humor. On u potpunosti dolazi do izraaja u njegovoj treoj knjizi, Sporedno nebo(1968). Piui o humoru u uvodu antologije srpskog pesnikog humora, koju je sam sastavio, on govori o tom humoru kao o neemu krajnje grenom, kao o nekakvom obeenjaku koji mea sveto i profano i ini da zemlja i nebo zamenjuju mesta. Takav humor dozvoljava nam da vidimo kako bi sve izgledalo kad bi bilo drugaije, dok nam u isto vreme ne dozvoljava da se tamo skrasimo. Drugim reima, taj humor je nepokoran kao poezija i opasan kao istina. Evo, na primer, Popine komine verzije nastanka sveta iz ciklusa "Zev nad zevovima" u istom tomu:

Zaboravan broj Bio jednom jedan broj

ist i okrugao kao sunce Ali sam mnogo sam Poeo je da rauna sa sobom Delio se mnoio Oduzimao se sabirao I uvek ostajao sam Prestao je da rauna sa sobom I zakljuao se u svoju okruglu I sunanu istotu Napolju su ostali usijani Tragovi njegovog raunanja Poeli su da se jure po mraku Da se dele da se mnoe Da se oduzimaju kad se sabiraju Onako kako se to u mraku ve radi I nije bilo nikog da ga zamoli Da tragove zaustavi I da ih izbrie5
U drugoj pesmi istog ciklusa, "Ohola greka", on zamilja stvaranje sveta kao sluajnost: kao malu, smenu greku koja je izmislila prostor i vreme, jer nije mogla da podnese da ostane sama sa sobom. Sporedno nebo je knjiga mnogih slinih spekulacija. Te pesme se itaju kao mitovi o stvaranju koji potiu od nekog izgubljenog plemena. itava knjiga satkana je od razigranih pretpostavki o razliitim nainima na koje se kosmologije izmiljaju i odraavaju nae ljudske slabosti. Kako gore, tako dole, njihov je aksiom. Naa inteligencija i naa glupost uzajamno se uslovljavaju. Sledea dva njegova toma pesama vrlo su razliito zamiljena. Pesme u Uspravnoj zemlji (1972) posveene su posebnim dogaajima, istorijskim spomenicima i junacima i simbolima srpske tradicije. Ovde se nalaze ciklusi o svetom Savi, narodnom svecu-zatitniku, i opisi hodoaa raznim manastirima: tu je i Kosovski boj, kao i Prvi ustanak protiv Turaka. Poto je Popa verovao da je pesnika imaginacija veoma vrsto utkana u jezik i msto odakle potie, ovo nije bio neoekivan razvoj. Mogu ga optuivati da je bio kulturni nacionalista, ali ne i politiki. Nema nieg fanatinog niti iskljuivog u njegovom pogledu na srpsku istoriju i kulturu.

Vuja so, objavljena 1975, sainjena je od sedam ciklusa o hromom vuku, starom prehrianskom srpskom
plemenskom bogu, ija uspomena nastavlja da ivi u priama, kultovima, legendama i ritualima. Ove pesme su oma toj dvosmislenoj figuri dobra i zla, ivota i smrti, izumiranja i opstanka, tom predakom duhu njegovog naroda. Ted Hjuz, u svom uvodu za Popine Sabrane pesme, poredi ih sa psalmima. To je tano. Te pesme slave figuru hromog vuka, ali joj se i mole, ne bi li otkrile tajnu pretvaranja kamena u oblak, oblaka u jelena sa zlatnim rogovima, jelena u beli cvet bosiljka, i tako dalje, zauvek. Iznad svega, to su psalmi poetske metamorfoze. Posle pojave ove knjie, neki su Vuju so proitali kao nacionalistiko delo. Popa je hvaljen u Srbiji, dok su mu drugde u Jugoslaviji zamerali. To je nepravda. Koliko znam, nijedan nacionalista u Srbiji nikada nije ni spomenuo te pesme. Popa je bio isuvie suptilan mislilac da bi se mogao optuivati za ovinizam. Poslednji put kad sam ga video, 1989. u Njujorku, bio je krajnje zabrinut ta e nacionalistiko ludilo i oportunisti zakuvati. "Bie skoro krvoprolia", rekao mi je sa potpunim ubeenjem. Mogao je jasno da vidi da je, zbog svog rumunskog prekla, ve sumnjiv u oima superpatriota. To pokazuje kako su takvi ljudi zli i glupi. Nikad nijedan pesnik nije imao tako dubok i nadahnut pristup srpskoj tradiciji kao to ga je on imao.

ivo meso (1975) i Rez (1981), njegove dve poslednje objavljene zbirke pesama, mnogo su linije. Ponovo se
vraa iskaz u prvom licu. To su autobiografske i prigodne pesme velike neposrednosti i arma. Zvue kao kratke anegdote magijskog realizma, nalik na ono to se moe nai u Markesovom romanu Sto godina samoe:

Izgubljena crvena izmica Pramajka moja Sultana Uroevi

U drvenom koritu plovila je nebom I lovila kionosne oblake Pomou vuje i drugih masti inila je jo mnoga Manja i vea uda Posle smrti Nastavila je da se mea U poslove ivih Iskopali je Da je naue redu I bolje zakopaju Leala je rumenih obraza U hrastovom sanduku Samo je na jednoj nozi imala Crvenu izmicu Sa svetlim tragovima blata Onu drugu izgubljenu izmicu Traiu do kraja ivota6
Kao prevodilac ove i mnogih drugih pesama u toj knjizi, prirodno je da sam uzdran u pogledu izbora pojedinih rei i oduevljenja prema drugima. Popa ukljuuje mnogo areniju dikciju nego to to Peningtonova nudi. Ona je daleko formalnija i jednolinija od Pope, koji je sposoban da zaseni reima, zbog ega ponekad zvui kao Pol Maldun. Fransis Dons, koji je detaljno opisao i recenzirao Sabrane pesme, svestan je tog problema. On kae: "Njegove rei i slike su vieslojne, kombinuju konkretne predstave sa idiomskim, poslovinim i atavistikim znaenjima, da bi oblikovale sloene arhetipske znakove koji tumae vie slojeva postojanja nego to je to opipljivo u ovom ili nekom drugom univerzuju." Popa, koji je poznavao Paula Celana i divio se njegovoj tekoj poeziji, esto je i sam bio nadomak toga da bude nerazumljiv. Uprkos ovom mom cepidlaenju, to to su En Penington u svojim kasnijim prevodima i Fransis Dons postigli ovde istinski je poduhvat i zasluuje nau zahvalnost. Popa je umro ne zavrivi jedan od svojih dugoronih projekata, knjigu koja je trebalo da nosi naziv Gvozdeni sad. Samo jedan ciklus, "Mala kutija", zavren je i objavljen za njegovog ivota, dok su delovi etiri druga ciklusa i nekoliko samostalnih pesama ukljueni u posthumni tom. Mehanizmi njegove magine kutije odgovaraju mehanizmima njegove imaginacije, majke svih mitologija. U Popinoj metafizici stvarnost nije izmiljena pomou imaginacije, ali njena znaenja jesu. Kad malo protresemo tu kutiju, iz nje ponu da iskau religije i filozofi, sa svojim raznovrsnim bogovima i avolima. Imaginacija je dvosmislen blagoslov. Istovremeno radi i za nas i protiv nas. Ne moemo se odupreti njenim iskuenjima, a ipak, njena aktivnost ima naina da potkopa sve to znamo. Nije li to ono emu je poezija oduvek tajno stremila?

Poslednja vest iz male kutije Mala kutija u kojoj je ceo svet Zaljubila se u sebe I zaela je u sebi Jo jednu malu kutiju Mala kutija male kutije Zaljubila se i ona u sebe I zaela je u sebi Jo jednu malu kutiju I tako je to u beskraj ilo Ceo svet iz male kutije Trebalo i da bude U poslednjoj kutiji male kutije Ni jedna od malih kutija U maloj kutiji zaljubljenoj u sebe Nije poslednja

Naite sada svet.7

Kada sam jednom pomenuo Popi da mi nijedno od njegovih gledita ne smeta osim injenice da je marksista, samo me je oajniki pogledao, kao da nema naina da ja to razumem - a ja ga nisam pritiskao. Ako je iko ikada uspeo da pomiri revolucionarna i religiozna iskuenja naeg doba, on to svakako jeste. Bio je takav pesnik kakav je bio zahvaljujui mnogim protivrenostima u svom ivotu. Poezija sa svojim brojnim oaravajuim paradoksima bila mu je spas. _____________________
1

Ovaj i ostali citati u Simievom eseju o Popi navedeni su prema: Vasko Popa, Sabrane pesme, Drutvo Vrac lepa varo, Vrac, 1997. 2 Ibid. 3 Ibid. 4 Ibid. 5 Ibid. 6 Ibid. 7 Ibid.

"I avo je pesnik", arls Simi Otkrovenje, 2006 Prevod Vesna Roganovi
Proitajte ostala poglavlja knjige "I avo je pesnik" I avo je pesnik Romantika kobasica Tajna sree 11. septembar 2007. Kultura knjige

KORA
Kora je zbirka pesama koja je prva pokazala svu pesniku modernost u jeziku slikama, motivima i melodiji stiha,
to je bio jedan od razloga da se misli kako je ona svojom pojavom obavezala itaoca da pone na nov nain da razmilja o poeziji. Knjiga se sastoji iz etiri ciklusa:Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama. Osnovna tema prvog ciklusa Opsednuta vedrina je ugroenost oveka i prostora koji ga okruuje, a koji nije nimalo gostoljubiv, ve je zastanjen situacijama koje ugroavaju oveka. Prostor koji okruuje oveka je jedna ogromna zver sa razjapljenim eljustima koje stravino zvone udarima zuba o zube. Ali nije samo prostor sila mraka koja ugroava oveka. U ovom ciklusu te sile se nalaze i u samom oveku, i u njegovoj traginoj

podvojenosti izmeu sopstvenih sila zla i dobra. Te sile su u oveku, u damarima krvi, i u neminovnosti umiranja. U ovim pesmama smrt je sveprisutna, ona je zver i neman predstavljena kao voka koja raa gvozdene jabuke i duboko korenje puta u meki kamenjar oveka. Ciklus Predeli ima dve vrste pesama: jedni su konkretni predmeti, a drugi imaju metaforino znaenje. Ovaj ciklus ine predmeti kojim je odreen na svakodnevni ivot a to su: pepeljara, pikavac, sto, iviluk, zid, dlan, ali se tu nalaze i vizije kao to su: uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Pepeljara pripada grupi predela iz urbane sredine. Pepeljara je na stolu, u njoj je opuak u kome se ar lagano gasi, nagorelo palidrvce, pepeo od popuene cigarete, a kraj tako neobinog predela "ogromna ruka sa arkim okom nasred dlana vreba na vidiku." Pepeljara podsea na bojite koje ima svoje uesnike i rtve jer se iznad njih pojavljuje ogromna ruka, kao neto zastraujue, kao da pristie iz dalekih visina, gledano iz pozicije siunih detalja u pepeljari. Cilus pesama Spisak ima petnaest nejneobinijih naslova: Patka, Konj, Magarac, Svinja, Kokoka, Maslaak, Kesten, Puzavica, Mahovina, Kaktus, Krompir, Stolica, Tanjir, Hartija i Belutak. U pesmi Patka simpatina patka se nespretno gega pranjavim drumom, i nikad nee nauiti da hoda, jer je voda njena prava ivotna sredina. Na prvi pogled ovo je pesma za decu, ali metaforiki sloj pesme upuuje na dominantnije znaenje. Dva metaforika izraza kazuju prostor u kome se patka kree i nije ugroena. Patka ume "ogledala da ore", odnosno ona grudima talase razbija dok plovi; a u bokovima nosi "nemir voda". Meutim, ona je osuena da ivi u prostoru koji je veestruko ugroava. Njena tragina sudbina se ogleda u tome to e je tako nespretnu na kraju stii "trska koja misli". U pesmi Konj traginost ove plemenite ivotinje je u tome to se od njega trai i vei nego to moe, da ima osam nogu, da se kree drumom bez kraja i da za sobom vue celu zemlju:

U oima lepim tuga mu se zatvorila u krug jer drum kraja nema a celu zemlju treba za sobom vui.
I patka i konj imaju tragine sudbine, ali iako su izjednaene u konanom kraju, meu njima ipak ima neke razlike, to ciklusu kao celini daje konaan smisao. Patka se pomirila sa svojom sudbinom, a konj je pokuao da se pobuni. Naravno, od te pobune je ostala samo raskrvavljena gubica i trajna neizbrisana tuga u lepim oima, ali ostaje injenica da se konj pobunio. Sline sudbine prate magarca, svinju i kokoku. U pesmi Maslaak ovaj cvet ivi u prostoru koji ga ugroava. On je izloen stravinom dejstvu zlih sila, ivi na opasnoj ivici izmeu dva sveta, dve sile od kojih ga jedna stalno sabija u zemlju, odnosno u asfalt ispod koga je proklijao, da raste u visinu. U toj svojoj traginosti on je jo izvrgnut ruglu. Jedinu radost mu pruaju "beskuni pogledi etaa."

Dignuta psea noga ruga mu se prokuvanim pljuskom Obraduje ga jedino beskuni pogled etaa koji mu u kruni prenoi
U ovoj pesmi Popa je upotrebio dve metafore za maslaak. Maslaak je uto oko samoe, ali je on i pikavac. Obe ove metafore su izabrane po slinosti. Maslaak je okrugao cvet i po tome je slian oku; maslaak je ut, i po boji je slian aru cigarete koja dogoreva.

Sa jedne strane maslaak je olienje samoe, a sa druge on je olienje odbaenosti, suvinosti i iskorienosti. Jer pikavac je odbaen, suvian, neupotrebljivi deo cigarete. Prostor, kao sila zla u pesmi Maslaak je socijalizovan, ak i urbanizovan, dat je u karakteristikama velegrada u kome je ovekova samoa uvek akutan socijalni i medicinski problem. Grad doaravaju izrazi plonik, slepa stopala, etai, psea noga, dogoreli pikavac. Oseanje viestruke ovekove tegobe u takvoj urbanoj sredini javljaju se u viestrukom konfliktu. Sama priroda ovekova tera ga meu svet, u prostor, u vlastito egzistencijalno okruenje. Ali to okruenje je za njega, "crnica neba" jer otuda ga vraaju "slepa stopala", zle sile prostora; vraaju ga, "sabijaju mu vrat u kameni trbuh". Sredina, prostor, okruenje, svet, ne samo da su hladni prema oveku ve i podrugljivi. Moni kesten je u pesmi Kesten takoe u tamnici. Ovaj lepotan planina, je ovde zarobljen, prinuen da ivi tamnikim ivotom.

Ulica mu popije sve zelene novanice pitaljke zvonad i trube u kronji mu gnezda svijaju prolee mu prste kree.
Kesten u svom ivotu - tamnici ima svoje trenutke miline i radosti. To su njegove none prividne pustolovine kada on zamilja da je u umi. Pesnik svojim dranjem usamljenika u svetu tamnici, u prostoru zloj sili, ide ka nekoj konanoj misli. Ovo diferenciranje ima svoju gradaciju. Patka se unapred pomirila sa sudbinom, konj je pokuao da se pobuni ali je svoju pobunu platio krvavom ranom na gubici dobivi uz to i em; maslaka obraduje i utei beskuni pogled etaa; kesten nalazi malo radosti u izmiljenim bekstvima iz sveta tamnice. I kaktusov poloaj u pesmi Kaktus je takoe poseban u svetu tamnici. Svestan okrutnosti prostora, on se nekako brani:

Stena koja ga je rodila ima pravo bode bode bode

Kaktus je izvukao neku pouku iz okrutnog okruenja i prema njemu ima stalno aktivan odnos. On odbija dijalog sa svetom tamnicom, zatvorio se u sopstveni svet, u svoj sopstveni bodljikavi oklop. U pesmi Stolica takoe je opevan motiv iskuenja i stradanja u ivotu - okovu, ali u ovoj pesmi dominantan je motiv enja za slobodom. Stolica ezne za slobodom, ona ezne da se sjuri niz stepenice, da zaigra na meseini, i ona poeli da sedne "na tue obline umora da se odmori." Na kraju ciklusa je pesma Belutak. Ova pesma je poenta ciklusa, jer svojom idejom stoji na samom vrhu gradacije ciklusa.

Bez glave bez udova

Belutak nije niim ugroen. On simbolizuje bie jer se mie, dri u svom zagrljaju i "smei se obrvom meseca. Za njega ivot nije ni tamnica ni okov. Njega niim ne ugroava okruenje u prostoru u kome se njegov udan ivot ostvaruje. Bez ikakve potinjenosti silama oko sebe, belutak gleda sa visine, ironino se smeei " obrvom meseca". Ovaj belutak je simbol posebne vrste oveka, on je bez straha od sila koje ugroavaju ljudsko bie, uzdignut je nad prolaznostima ivota, duhovno je ist i vrst i sa irokim duhovnim horizontom. Belutak se kamenom snagom i mirnoom uzvisio iznad zla i prolaznosti ivota dostigao takvu unutranju snagu da moe sve da gleda sa visine i to sa oseanjem ironije. On je neka vrsta pobednika nad ivotom - tamnicom. Ciklusom pesama Daleko u nama Popa zavrava epsku strukturu zbirke Kora. Ciklus sadri trideset pesama,

ljubavnih i sa temom rata, a ivot ugroen strahotama razara i unitava ljudski ivot. Rat je oznaen metaforom "nepozvano strano prisustvo", a ova sila zla, uz prostor sa kojim ini jedinstvo, jedna je od osnova ljudske nesree. U drugom delu ciklusa se nalaze himnike pesme ljubavi. U njima se opeva lepota, sjaj i radost ivota u obostranoj ljubavi. Ljubav je ivotodavna sila koja preobraava svet i oveka. ovek koji voli nije ugroen prostorom. Vasko Popa je nau poeziju obogatio svojom lino izraajnom formulom, svojom smelom i efikasnom sintezom, svojom modernom oseajnou koja je otvorila nove prostore i nove mogunosti. Kao pesnik bitnog, pesnik neprolazno aktuelnog, Popa je bez napora uvek bio i jeste pesniki prisutan u svom ivo aktuelnom trenutku.
Kratak pregled kolske lektire | Priredili: Duanka Baji i Anka Doen | ISBN 86-83593-05-3 | Novi Sad, 2001 [postavljeno 30.05.2009]

KORA
Kora je prva pesnika knjiga Vaska Pope. U stvaralatvu pesnikovom ova knjiga ima dva lika. Jedno je njen

autonomni lik pesnike zbirke koja ima sopstveni poetski kosmos u kome se susreu ropstvo, nasilje, nesloboda, predeli, predmetnosti, usamljenost, lepota, ljubav. Drugi je njen lik knjige-temelja Popine poezije, odnosno, "ekspozicije" celokupnog njegovog pevanja. U njoj su zaete sve glavne teme, oseanja i raspoloenja budueg pevanja: ljubav, rodoljublje, misaonost, filozofija ljudske egzistencije, svet kao nepoin-polje veitih sudara i sukoba (veite vetrometine kojima je izloen ovek), bie i nitavilo. U Kori je postavljen problem smisla ovekove egzistencije, problem oveka koji je u sudaru sa besmislom. Svet Kore je prizemljen to je svet stvari, koji je ovekovo pribeite u bekstvu od nitavila. Konkretnost predoenog (opevanog) sveta dovedena je do opipljivosti: predmetnosti toga sveta su sasvim obine i svakodnevne. One su sasvim prozaine, ali su ovde dobile umetniku snagu znaenjske prenapregnutnosti. Zbirka se sastoji iz etiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama. Za ciklus Daleko u nama, koji se sastoji iz dvadeset jedne pesme, pesnik je napisao i dvanaest beleaka, koje su nastajale istovremeno sa pesmama. Iz naslova Beleke za pesmu Daleko u nama vidi se da pesnik ciklus posmatra (i shvata) kao jednu pesmu ("za pesmu"), koja se sastoji iz dvadeset jedne manje pesme. Ako se ima u vidu da su pesme prethodna tri ciklusa naslovljene, a pesme ovoga ciklusa oznaene su brojevima, ovaj niz pesama moe se shvatiti kao poema, poema o ljubavi. U prethodnim ciklusima svaka pesma je posebna tematska celina, autonomna pesma; u Daleko u nama sve pesme objedinjuje jedan isti lirski subjekt koji svoje rei upuuje NJOJ ("Diemo ruke", "Uznemirena eta", "Oiju tvojih da nije", "Zlato nae mladosti"). Sadrina ciklusa uslovljena je vremenom nastanka. Ciklus Opsednuta vedrina pisan je u vremenu od 1943. do 1945. godine pa sadrina pesama, metaforiki predoena, odslikava vreme zla, nasilja, ropstva i otpora. Ciklus poema Daleko u nama nastajao je u duem periodu od 1943. do 1951. godine; u njemu ima refleksa atmosfere iz uvodnog ciklusa, ali je dominantan motiv ljubavi i oseanja i raspoloenja, koji proistiu iz ovog motivskog opredeljenja. Sredinji ciklusi; Predeli i Spisak, vrlo su bliski ne samo po vremenu nastanka (1951), nego i po tematskom opredeljenju i jednoj dominantnoj osobenosti statinosti poetskih slika. Naslov pesnike zbirke Kora ima i denotativno (doslovno) i konotativno (preneseno, metaforiko) znaenje. 1. Zatita od spoljanjeg delovanja, od ataka na linost, njen duh i moral. Zato kora ima vie oblika.

Koa, kora, ljuska, opna kod ivih bia kao zatita od fizikog ugroavanja tela. Duhovna zatita nadjaavanje duha protivnika, odbrana snagom duha. Moralna zatita nadvladavanje protivnika snagom sopstvenog morala. Psiholoko-emotivna zatita:

stabilnost linosti, psiholoka sigurnost u sebe; emotivna snaga suprotstaviti se dobrotom, nenou, ljubavlju, i ovekoljubljem. 2. Ispod kore je prava sutina bia bioloka i duhovna. 3. Ispod spoljanjeg oblika (forme) je prava sutina stvari.

4. Kora je prvi nivo razumevanja knjievnoumetnikog teksta, denotativno (doslovno) znaenje, koje se odmah iitava to je samo skrama koja skriva sutinu. Pravo znaenje se, nalazi ispod kore drugi nivo razumevanja je dubinski nivo rei i poetskih slika, nivo prenesenih znaenja. Stania Velikovi | deo teksta preuzet iz Interpretacije iz knjievnosti IV

PREDMET I SIMBOL U POPINOJ POEZIJI

Danas je oigledno da sa ranim pedesetim godinama ovoga veka poinje jedan izriiti period razvoja moderne srpske poezije. Istoriari knjievnosti, koji de jednoga dana taj period oznaiti posebnim nazivom posmatrajudi stvari i pojave iz bezbedne perspektive nekih drugih proteklih decenija (perspektive u kojoj se konture izotravaju, problemi savremenika relativizuju, zbivanja sagledavaju u svetlu njihove naknadno vidljive logike...) nede modi a da pojavom knjige Kora Vaska Pope ne obelee jedak prelomni trenutak. Vanost tog trenutka Kore koja je u akustici tih ranih pedesetih godina odjeknula u svojoj punoj mogudoj meri bila je oigledna od samog poetka; suoavanje sa poezijom Vaska Pope bilo je odmah suoavanje sa jednom dosledno eksponiranom i u svojim osnovama ved potvrenom mogudnodu pesnitva ovog jezika. U datom trenutku kada je, osedamo, bilo neophodno da se u naoj poeziji neto dogodi posle svega to se u prvim poratnim godinama u njoj dogaalo ili nije dogaalo Vasko Popa se pojavio kao celovita pesnika linost: doneo je svoju sintezu, svoj pesniki jezik, svoje iskaze i svoje nagovetaje. Doneo je odmah svoju pesniku zrelost, opsednutu problemima koji su u dubini bili sinhronizovani sa problemima doba. Tako njegova Kora, paralelno sa 87 pesama i Stubom sedanja Miodraga Pavlovida knjigom koja znai jedan drugi aspekt, drugu inoviranu pozitivnu mogudnost u istom prelomnom trenutku stoji kao vrlo vidljiv mea; a danas nam se ini da je vidimo i kao apoteozu dela koje se pojavljuje u svom pravom, u svom tanom asu. Od poetka celovit od poetka svojstven, Vasko Popa je svoju publiku i kritiare odmah stavio u situaciju izbora, opredeljivanja; ravnodunost okoline, koja je moda najstraniji kritiki sud savremenika, nije ni za trenutak zapretila ovom pesniku. estoko napadan i nita manje uzbueno slavljen, Popa je odmah naao i svog pravog tumaa i kritiara; Zoran Miid je, piudi o Kori (Poezija opsednutih vedrina), trezveno i precizno postavio osnovne koordinate ove poezije, konstatovao prirodu i znaaj njenih inovacija, sklop njenog funkcionisanja, mesto u odnosu na tradiciju, sadraj i smer njenog iskaza. Vrednost njegovih sudova potvrdilo je vreme. Premda je Kora samo ekspozicija Popine poezije, pesnik je u toj knjizi celovito zadan; sve ta se kasnije u njegovoj poeziji deavalo (a deavalo se mnogo) postavljeno je ovde u svoj smer, postavljeno je u jezik i pokret jezika, u svoju bududu sudbinu. Piudi o Kori, Zoran Miid je jo 1953. godine morao da se bavi i elementarnom apologijom pesnikog jezika ove knjige; da se osvrde na nesporazume i gnevne reakcije onih koji su u tom jeziku uli ili su mislili da uju "besmisao" ili nadrealistiko "buncanje". Tom prilikom je tano ukazao na sutinsku razliku izmeu nadrealistike poetike i prirode Popinog pesnikog napora; ta razlika je u udelu i funkciji iracionalnog u pesmi. Nema sumnje da u pesnikoj genezi Vaska Pope postoje plodotvorni elementi nadrealizma, koji de da ostanu ugraeni u njegovu sintezu; meutim, Popa je te elemente podredio jednoj poetskoj disciplini koja je upravo antipod nadrealistikom diktatu iracionalnog. (Njegov odnos prema nadrealizmu u naoj poeziji, njegova negacija nadrealistike poetike uz

koridenje njenih pozitivnih iskustava, moe da se uporedi sa sadrajno inae drukije usmerenim naporom Renea ara u francuskoj poeziji). "Nerazumljivost" Popine poezije, u akustici prostora i vremena njene pojave, rezultirala je iz njene saetosti; a upravo u tom saimanju raznorodnih elemvnata u sasvim novu pesniku formulu, u kvalitetu asocijacija, prirodi metafora, najzad u samom izboru jezikih mogudnosti nastaje jedan lini poetski idiom, ija je hermetinost relativna (brzo se pokazalo da je re o poeziji koja se, uz odreeni misaoni napor, uz angaovano uestvovanje itaoca, moe da "otkljua" do racionalno obrazloive sutine), a ija je faktura, "eliptina i sintetina u isti mah" (Z. Miid), dosledno vrsta i saobraena iskazu. U poeziji Vaska Pope ive elementi savremenog govornog jezika, njegovi svakodnevni obrti i prozaizmi, koji se pod pritiskom poetskog saimanja usijavaju do novog intenziteta, ostajudi pri tom verni svojoj osnovnoj prirodi. U spoju "leksikog bogatstva i sintaktike strogosti" (Miodrag Pavlovid) ostvaruje se i jedna vrlo osobena simbioza folklornog jezikog iskustva i urbane leksike; simbioza u kojoj oba elementa, u jednoj novostvorenoj dinaminoj ravnotei, grade novi kvalitet: poetski idiom, oformljen uKori i produbljivan u kasnijim pesmama. Za taj idiom karakteristian je izvestan kritiki odnos prema reima; kada kaemo kritiki, onda mislimo na jednu prisutnu svest o uslovnostima rei o jazu koji jedan konvencionalni i vekovima vieznano osmiljavan simbol dosledno deli od predmata samog (dok taj simbol manje ili vie uverljivo prenosi smisao predmeta). Ta svest ima kod Vaska Pope za posledicu jednu tananu selektivnost u odnosu na leksiku grau s jedne strane, i tenju ka maksimalnoj funkcionalnosti svake upotrebljene rei s druge strane. (I jedno i drugo se tokom godina produbljuje, u punom skladu sa sve dubljim zahtevima pesnikovog iskaza). Slikovito reeno, u poeziji Vaska Pope (tanije: u najznaajnijem njenom delu) rei su ugraivane tako da u kontekstu budu opteredene do granica nosivosti; njihova traena, idealna situacija jeste da dejstvuju punom teinom svoga smisla to je maksimalna mera u kojoj simbol moe da se priblii predmetu. Svakako, ovakav pesniki napor koji je svestan neodvojiv je od pesnikog temperamenta koji je zadan. Taj temperament u jednakoj meri, ravnopravno uslovljava Popin poetski idiom. Zoran Miid je vrlo tano ukazao na dve bitne crte tog temperamenta. Jedna je ulnost, konkretnost Popinog doivljavanja materijalnog sveta, od ijih elemenata gradi svet svoje poezije; kvalitet koji i njegovim najtajnijim poetskim apstrakcijama obezbeuje onu osnovnu komunikativnost, doivljaj pesme "na prvoj ravni znaenja", to je neophodan preduslov da pesma ne promai svoj pravi smisao. Druga je crta u jednom dvojstvu, uraslom u pokret Popinog poetskog kazivanja; dvojstvu to postaje jedinstvo suprotnosti u intonaciji, u impulsu koji nosi stihove. Dok je, s jedne strane, kod Pope bitno prisutna tenja za idealnim uravnoteenjem odreenog iskaza, za saimanje ekspresija u najjednostavniju delotvornu formulu, s druge ga strane odreuje izvesna temperamentalna sklonost ka jarkom, bizarnom, senzualno metaforinom i ivopisnom izraavanju. Zoran Miid je ove kontrastne elemente uslovno nazvao "klasicistikim" i "baroknim", i ukazao kako se oni u Kori sredno izmiruju u ovim sluajevima, kada "klasicistiki" element odnese prevagu. U kasnijem Popinom pesnitvu de "barokni" element sve vie biti podreen, sve vie posluno orue "klasicistiki" organizovane ekspresije, ali de kao jedan od vitalnih principa ove poezije ostati prisutan i izraavati se na razliite naine. Ivan V. Lalid itanka za III razred | Priredili S. Kalezid & Miroslav urovid | 1980.
Stihovi

Vasko Popa

OIJU TVOJIH DA NIJE

Oiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U malom naem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz oiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nene preko praga prele Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu naem prenoilo

OIJU TVOJIH DA NIJE

Ovo je jedna od najlepih pesama ciklusa Daleko u nama iz pesnike knjige Kora. Tema ljubavi, dominantna tema ovoga ciklusa-poeme, osnovna je tema ove pesme. Ona se otkriva ve u prvom stihu (pesme ovoga ciklusa nisu naslovljene nego su oznaene brojevima u tim sluajevima se prvi stih koristi kao naslov pesme) "Oiju tvojIh da nije" peva se o oima njenim, koje imaju posebno znaenje za lirskog subjekta jer na neto ukazuje negacija "Da nije". Tema se dalje razvija novim motivima: OI, SMEH, SLAVUJ, RUKE. Oni iniciraju uobliavanje poetskih slika koje e postupnim nizanjem doarati snagu iskazane ljubavi. U pesmi se, dakle, javljaju dva subjekta: lireki subjekt i objekt ljubavi. Dok se objekt ljubavi predoava zamenicom TVOJ, lirski subjekt se iskazuje kroz prisvojnu zamenicu NA ("naem stanu", "u snu naem").

STRUKTURA Moderna pesma, posebno pesma Vaska Pope, ne robuje nikakvim pravilima ili shemama, jer je sa njima raistil a onog trenutka kada se oglasila svojom pojavom oznaila je prekretnicu u lirskom pevanju. Zato u ovoj lirici retko da se moe primetiti neka pravilnost, zakonomernost, u komponovanju pesme, u rasporedu poetskih slika, upotrebi jezika. Meutim, esto sama tema i oseanja izraena u pesmi, prirodom svojom uslovljavaju uspostavljanje neke pravilnosti. Takva pravilnost nije toliko u spoljanjoj formi koliko u unutranjoj organizaciji pesnikih motiva, upotrebi jezikih sredstava, smenjivanju oseanja i raspoloenja, usklaenosti misli i oseanja, oseanja i leksike, oseanja i sintakse, oseanja i ritma. Bez ovog unutranje sklada i opte harmonije sadrine, forme i umetnikih sredstava kojima su one ostvarene, nema poezije. Tema ljubavi dvoje mladih razvijena je kroz etiri tercine: u svakoj od njih nalazi se po jedan motiv lepote objekta ljubavi, iz kojih proizilaze dopunski motivi kao plod postojanja/delovanja osnovnih motiva: I OI NEBO II OSMEH ZIDOVI III SLAVUJ VRBE IV RUKE SUNCE Iz relacija OSMEH ZIDOVI i SLAVUJ VRBE proistiu zemaljski doivljaji; iz relacija OI NEBO i RUKE SUNCE proistie kosmiki doivljaj lepote i veliine ljubavi. Svaka tercina je posebna poetska slika. Osobenost poetskih slika u ovoj pesmi je nain njihovog oblikovanja. Iako u pesmi nema interpukcije, jasno se razaznaju sintaksiko-intonacione celine: svaka tercina = poetska slika = sintaksiko-intonaciona celina. Svaka poetska slika/sintaksika celina temelji se na dvostrukoj negaciji:

Slavuja tvojih DA NIJE Vrbe NE BI NIKAD Nene preko praga prele

Upravo navedenu konstrukciju imaju druga, trea i etvrta strofa; prva strofa se razlikuje po mestu negacije drugoga stiha ona se nalazi na poetku stiha a na kraju je NEBO dobivi ovde jai naglasak i inte zitet antikadence. Konstrukcija poetske slike na dvema negacija povlai intonacionu napregnutost (antikadencu) na kraju prvog i drugog stiha:

Ruku tvojih da nije antikadenca: poviena intonacija, oekivanje nastavka Sunce ne bi nikad antikadenca: poviena intonacija, oekivanje nastavka U snu naem prenoilo kadenca: sputanje intonacije, predah.
Ovakva sintaksiko-intonaciona struktura nema samo eufonijsko-ritmiki kvalitet nego i znaajnu ulogu u konstituisanju znaenjskog sloja pesme.

SADRINA I ZNAENJE Sadrina pesme razvija se iz motiva koji oznaavaju osobinu ili emotivni kvalitet voljene osobe. Oni su inicijalni motivi za razvijanje poetskih slika uvoenjem novih, dopunskih motiva koji obogauju predoenu fiziku ili emotivnu osobinu objekta ljubavi, ali istovremeno obrazuju znaenjski sloj slike koju tvore:

Oiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom naem stanu

Ova slika situira socijalni prostor, istie lepotu oiju i njihov znaaj za oplemenjivanje socijalnog prostora. To je urbani prostor koji asocira teskobu, neprijatnost, usamljenost otuenje bia. Zanimljivo je kako samo jedna re moe da promeni smisao i znaenje poetske slike. Prvobitno je uz imenicu STAN stajao epitet MALI. On ukazuje na bitnu osobinu stana, koja svakako utie na oseanja i raspoloenja ljudskog bia koje u njemu stanuje: teskoba, nelagodnost, sputanost. Ali pridev MALI moe da ima i pozitivan emotivni predznak: mali, intiman, drag. Pesnik je osetio dvojako emotivno znaenje epiteta pa je nedoumicu i mogunost dvosmernog znaenja ne samo epiteta nego i cele slike otklonio zamenom prideva: umesto MALOM stavio je SLEPOM. To je sutinska promena koja jo vie naglaava teskobu, stenjenost i nelagodnost koju osea lirski subjekt. Epitet SLEPOM podstie roj asocijacija: tesan, nizak. taman, bez prozora, sa malim prozorima, zabaen, nepristupaan, nigde ne gleda, vidik mu je zatvoren, itd. Njene OI obasjavaju stan, ine ga prostranim i svetlim. U poetskom jeziku leksem OI ima vrlo irok spektar asocijativnih veza i znaenja: prostranstvo, dubina, obasjanost; pogled, istina, toplina; ljubav, vernost; dragocenost. Zato se ovaj motiv naao na prvom mestu kao najvredniji. Kao da se u njemu pojavilo NEBO irina, beskraj, svetlost, plavetnilo. Lepota oiju, bogatstvo njihove svetlosti, "toplina pogleda koja zacljuskuje, metaforom NEBO dobila je hiperboline razmere. Druga lepota je smeh:

Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz oiju nestajali

SMEH je metafora za radost, toplinu, vedrinu; on ulepava ruan i teskoban enterijer sobe; oi lirskog subjekta toliko su oarane lepotom smeha (osmeha) da vie ne vide zidove teskobne sobe: njih kao da je potisnuo talas vedroga smeha, sa bia se skinuo teret teskobe. Smehse rasuo iz uzajamnog susreta, susret je odagnao usamljenost: samom u teskobnoj sobi, lirskom subjektu bi samo ostalo da gleda u zidove i jo jae doivi oseanje usamljenosti.

Lirski subjekt metaforama govori o lepotama svoje drage:

Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nene preko praga prele

SLAVUJ je mnogoznana metafora: pesma, umilan glas, nenost, radost, ljubav, mladost, plemenitost. U kontekstu ove poetske slike metafora "slavuj" odnosi se na devojaku pesmu i njen umilan glas koji oarava ak i vrbu da preko praga ue u stan i pridrui im se. VRBA simbolizuje mladost, nevinost, nenost. Poslednja poetska slika doarava lepotu i dragost njenih RUKU one su metafora za zagrljaj. Postupno se od oiju, smeha i slavuja dolo do ruku (zagrljaja) kao zavrnice ljubavne prie i vrhunca nenosti i topline. Snaga ljubavnog doivljaja, divljenja dragoj i njenoj lepoti, dobila je u ovoj slici, uvoenje motiva SUNCA, vasionske razmere. Metaforiko bogatstvo ovoga leksema (ivot, zdravlje, svetlost, toplina, dragost, vrednost) ini ovu poslednju sliku prebogatom kao zavrna slika ona nosi i smisao cele pesme, njen misaoni ekstrakt ljubav je snana: ona ponitava teskobu, lei usamljenost, snai duh, ulepava ivot. Bez ljubavi nema ivota, kao to ga nema bez sunca. Stania Velikovi

Interpretacije iz knjievnosti IV

KOST KOSTIJU VASKA POPE

U planetarnoj trci za ljudima i kostima, za belutkom i kamenom, za igrom i provalijom, pesnik zaumne poeteske verodostojnosti. Vasko Popa uao je kao ovek koji je odbacio lanu odedu i bacio lane romane "opojnih obamrlosti". Uao je bez palete sauesnika koji "popravlja" sliku sveta ili doteruje njegove krajnosti, koji prkosedi razlivenom lirizmu naputa poeziju pasivnog obigravanja, opisivanja i kidenosti. Surovo razgolidena planeta ukazala se kao pribliena, neodoljiva krevina po kojoj "svaka nod zapali svoju zvezdu". Popina je zasluga to je poetinosti vratio govornu izvornost, to je progovorio na sav glas, to je govorom krenuo u nepodmitljivu efikasnost izricanja i neporecive reitosti. Principu govora vradeni su principi dvoboja i borbe, utakmice i ringa. Otuujudi modeli izazivaju neotuivu ponodnu hrabrost da se istovremeno provociraju obe realnosti: jezik i miljenje. I tako razreene, tako imenovane, odjekuju pesme Vrati mi moje krpice, koje su dostojne brehtovokog nadmodnog nauka. Pesnik nagovetava, demonstrira, uestvuje i zakljuuje. Ako je za Reverdija reeno da je nadrealist u sebi, onda se za Vaska Popu moe redi da je nadrealist u igri elemenata, u igri dragocenih opiljaka, krpica, otpadaka, kostiju, konkretne preostalosti. Crn ti jezik crno podne crna nada Sve ti crno samo jeza moja bela Moj ti kurjak pod grlo Oluja ti postelja Strava moje uzglavlje iroko ti nepoin-polje U dubini, u sve vedoj dubini Popine poezije, gde se jednostavna slika pretvara u elementarno, u vodu,

vazduh, zemlju, metal ili vodku, lei velika svetla pruga starozavetnih praskozorja, ija sveina nesebino lebdi i nad neobinostima naeg sveta, i trenutka naeg sveta. Prvo je u svakoj od ovih pesama kosmika krevina onaj teren gde de se rascvetati poetski detalj, a zatim je rasvetljenost terena ono gnezdo u kome pesnik, poput Momila Nastasijevida, uzvikuje: "Neroenih zora zapoju mi petli". Ta igra elementima i to elementarno nadigravanje prevodi pesnik u prastaro rodoljublje, u uzbudljivu intimnost kostiju, u neprestani neustraiv izazov svakom poetku i svakom trajanju. Pesma vie nije bivanje u funkciji trenutka, nije plod takozvanog nadahnuda, nije psiholoko arite, nego oigledna istorija anonimne sudbine, ratnika koji je poeo da peva u trenutku smrti i smrtnika koji nije jo stigao da bude ratnik. I rodoljubiva pesnika re Vaska Pope nepristraona je u komentaru, surovo imenovana u samom bidu istorije. Nema neprozivnosti ili raspevanosti, nema slojeva metafore, nego je cela pesma i sutina i detalj same metafore. Pesnik ne navlai oklop, ne treperi od groznice prepoznavanja. Sada je i istorija sva u elementima, sada je i ona voda, vazduh, zemlja i kost kostiju. Progovara izazvano udo smrti. Progovara ono to ostane kada nestane sve to je bio odnos, to je bio start u borbi ili prah sa oruja. Duboko ulazedi u bide neobojenog, neobeleenog bida, koje skida svoj ogrta i svoju kapu i svlai svoju ljudsku i zemnu kou, pesnik ostaje sam prema sudbini, sam je kamen uzidan u Dele-kulu, sam je oluja koja veje kroz karline kosti, sam je miid koji je jo ostao na suncu. Univerzalno rodoljublje Popine poezije istrajade na kosmikoj krevini, a imade za oruje i za spomenik "kost kostiju". Utedeo je pesnik ne samo pevaki, guslarski princip ravnopravnog objanjenja, nego je u nepotednom saimanju praslika i slika utedeo registar vremenskog odazivanja, vremenskog imenovanja. Spomenici nisu prebivalite pamdenja, nego glad za nestajanjem koje nije usko nacionalno, nije odmerena i primerena zemlja. Iz Dele-kule ili iz Sutjeske pesnik izlazi kao ovek koji eksploatacijom detinjske naivnosti dostie plodove surove mudrosti. Ozbiljnost teme nije ono to namede ozbiljnost pesme. Vernost jednoj temi-imenu ili temi-zadatku nije ognjite za sanjarenje, za pamdenje i uspomene. Pesnik ispituje istoriju smrti, jedinu istoriju oveka i naroda, prapostojbine i vrnjaka. Nije sluajno to se upravo u pesnikoj bici za spomenike kao to su Dele-kula i Sutjeska ostvaruje poetska injenica prvog reda. Popina pesma ne prilazi pamdenju nego drskosti da se protiv svakog pamdenja bude na samom pragu onog smeha i onog jauka koji izvire iz lobanje. Odvie poetina, svaka Popina pesma je u jednom elektrinom nizu rei i imena, ogoljenih i surovo naputenih, upravo ironina bitka osloboena oruja uobrazilje. Inae silovite uobrazilje, pesnik ne samo da svlai nalije nego i skida lice vremena i prostora ne bi li prkosnom ironijom nadglasao i nadvisio kosmiku krevinu u kojoj kao na sveano nadrealistikim platnima ora de Kirika stoje samo zidovi ili kule osvetljene kostima svojih graditelja i ruitelja. Na no kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se ved sa kolca keze Ionako vas nema i nema mene Hodete li Ne cvokodemo mi to vetar to Besmisleni na vaaru sunca Kezimo ti se kezimo do neba

Moe li nam ta Zato nam sad u one duplje bei Zato tamom sikde i grozom palaca Zar je to sve to ume Kostima se neprestano bavi Popina poezija i neprestano na ivici nitavila odjekuje njihov zajedniki zvuk, zvuk iji zamasi i razmaci odreuju strukturu svakog stiha i svake pesme. Osloboene svojih funkcija, kosti pristaju na "vanjsko druenje" sa pesnikom. Pesnik, meutim, nije u katakombi, nije u pustinji, nije u gomili, nije na galiji dostojnoj Rastka Petrovida, nego izlazedi iz sna a nosedi njegovo blago (Branko Miljkovid) nalazi obilje besmislenih kostiju koje nikome ne slue i koje kao da nikada nisu ni sluile. Ali prkos je ono praosnovno iskustvo pesnikovo, naivno koliko i borbeno, koje nefunkcionalnim elementima daruje punoslovnu poetsku funkciju. Piudi o ovoj "istoriji kostiju", Miodrag Pavlovid je valjano primetio da itav porod golih kostiju nasluduje i priziva trenutak svoje budude najezde, "onaj trenutak kada kost izgubi svaku relacIju s ovekom, to je pak trenutak i njene definitivne besmislenosti: Sad nam je lako Spasle smo se mesa Divno je to sunati se naga Ja nikad nisam marila meso Ni mene nisu te krpe zavele Ludim za tobom ovako nagom Kost ja kost ti Zato si me progutala Ne vidim se vie ta je tebi Progutala si ti mene Ne vidim ni ja sebe. U svakoj Popinoj pesmi scenario je nainjen detinjskom rukom, a rasvetu je ponudilo ponodno sunce. U potrazi za rekvizitama, pesnik ide pervazom ili ekicom, crteom ili gravirom, a jezik je reditelj, majstor svake scene, slike, predela, kosmosa i mikrokosmosa. Jedan cvet ivi u Popinoj poeziji na principima igre kao to i kosti vode dijalog na principu ironine rugalice. Ponodno detinjstvo neprestano budi svoje vrnjake i neogranienom nostalgijom budi pra-vrnjake jednog jedinog belutka ili jednog jedinog cveta. U igrama Popinih pesama sve se odvija savreno, sve je u pravilima ponodnog reditelja, sve je izmeu nunosti i slobode, samo nema pobednika, nema konanog pozdrava smisla. Pesnikovo samoosedanje ini ga u svakoj igri, u svakoj od "igara" onim spirituelnim igraem koji, bacajudi rekvizite dnevnog ivota i dnevne poezije, obistinjuje start Aleksandra Vua: "Pojavidu se jedne nodi iza nekoliko drveta u isti mah i svi de se uditi kako je to mogudno..."

Drskost Popine fantazije najbolje se ogleda, najdublje takmii u njegovim Igrama. Sve uloge svoje fantazije, sve razloge i sve blagoslove, sva nepoinstva i sve neizvesnosti stavio je u ove nezavrene i nezavrive igre u kojima je smisao potajni a vrhovni sudija. Igrama nikad kraja, arolijama nikada omake u igri, omakama nikad poen izvesnosti na kraju igre. Igre se izvrdavaju jedna drugoj, izazivaju jedna drugom, i kao sve odvie naporne, uporne igre one se neurotizuju jedna drugom. Ali Popina pravila igre ne prestaju da se izvode iz pravila poezije: gustina njegovih igrakih zahvata neprestano je u slubi supstantiviranih oblika. Nijedna igra u Popinim Igrama nede prestati, iako se po scenariju jedne jedine pesme upranjuju trenutno, dogaaju u jednom jedinom trenutku. Poznato je da je svojim metafizikim igrama Vasko Popa darivao i naslove i pravila arhipoznatih narodskodejih, pa ak i folklorno ceremonijalnih igara, kao to su "trule kobile" ili "murke". Ali igra ne moe da bude samo svoje vlastito pravilo, nego nepravilna re koja se poigrava pravilom. Vasko Popa je igrama vratio pravo na samoosedanje i na samoopisnost, pravo na vlastiti govor. Samo ono to je jeziki potvreno ulazi u deobu poena, u sutinu igre. Samo ono to se odigrava na planu jezika jeste bitka za igru, jeste pobeda igre same. Samo ono to opeva gnezdo ili teren igre moe da obezbedi njegov smisao, pobedljivost i nadmodnost njegovog smisla. A pesnik nije tu da opeva dobijene, nego nedobijene, ranjive i ranjivo neizvesne igre. Otuda Ruokradice deluju kao pravila pozajmljena od prirode i kao sinteza svih igara kojima je jezik na nasuni pristao da se igra. Iskazati razmak izmeu cveta u cvetu i oveka u oveku bio bi banalni frojdistiki znak da nije te neumitne razigranosti u jeziku koji je nesebian jedino kada nam omoguduje jezike komentare. A Ruokradice su najpre komentar prvi put prihvadene igre, a zatim komentar igre koja se vodila, na krv i no, za dana i za tren, za "oko za oko", izmeu mogudeg oveka i nemogudeg cveta: Neko bude ruino drvo Neki budu vetrove kderi Neki ruokradice Ruokradice se priviku ruinom drvetu Jedan od njih ukrade ruu U srce je svoje sakrije Vetrove se kderi pojave Ugledaju obranu lepotu I pojure ruokradice Ko je sposoban da se uhvati u ovu igru, ko je sposoban da ta pravila igre napie, da brani tu obranu lepotu koja nije nita drugo i nita tee od odbrane lepote, shvatio je kako se hijeroglifi narodne i puke prvobitnosti neprestano obnavljaju kao poar zlehudog jezika i kao zapoarenost jezika bez ostatka. Vetrove kderi su naslednice onog Vetra Laze Lazarevida, "onaj jak vijor" kome je Vasko Popa naao doline i planine, prehridanske kao i nehridanske na onoj kosmikoj krevini gde je belutak sve i sva, gde "sunce oblai koske u novo zlatno meso". Belutak je dvojnik postojanosti, nezamenljivi suigra, kamen paganske pomodi i bide kamenu ravno, ali je rua onaj cvet i smisao cveta koji otvara grudi, koji podstie igrae, koji se igra sudbinom, koja je objekt i subjekt praosnovnih pravila igre: Otvaraju im grudi jednom po jednom U nekoga nadu srce

U nekoga bogami ne Otvaraju im otvaraju grudi Sve dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ruu Sve dosuene igre pesnik izvodi u nesuenom jeziku: natprirodno trezvene igre se menjaju kao zavese na pozornici, podajudi u slapovima, gubedi svoje parove i zapostavljajudi svoje partnere. Principi igre pristaju na zamenu principima bitke. Samo poetski razlozi, razmaeni i razigrani jezikom, pomau da se igrama vrati arolija prijateljstva, i to onog grotesknog, pomirbenog prijateljstva izgubljenih igraa. Besmislenost igara trijumfuje u besmislenosti konanog prekida igre, u igri posle igre. Zakasnela pobeda preputa mesto konanoj groteski: priroda je pristala na igru kao karneval, na igru kao ritual ije demonsko lice stoji pod vealima. Posle igre nema ni igraa koji krade ruu ni igraa koji je ruu pronaao u tuim grudima, na nevidljivom struku. Bitka za ruu takoe nema pobednika, i pesnik nasluduje neizvesnost dva belutka, dva bida ili dva igraa koje priroda priznaje za klovnove "kosmike pustinje": Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema Jedna se ruka jedva podigne Da hladan znoj s ela obrie Ni ela nema... Popina poezija se ustruava da proglasi pobednika: ona prvenstvo preputa elementima. A poto je jezik, jezik na nasuni, jezik na kao praktina svest i jezik kao sudbinsko arite, jedino to pesniku ostane posle iskustva pa ak i posle nadahnuda, pesnik telesne elementarnosti i groteskne bezazlenosti iezava u svakom stihu i svakim novim stihom ponovo brani i svoje igre i svoje sporedno nebo i svoju Dele-kulu. Boravak u jeziku, meutim, Vasko Popa jo nije najavio kao boravak u paklu i zato je jo uvek na tragu narodnog predanja, prastarog narodnog nauka, koji veli: "Ja sam sanjao da me Mjesec umiva, a Sunce utire." Milosav Mirkovi CIKLUS IGRE VASKO POPA

INTERPRETACIJA: Ciklus Igre, cetvrti ciklus u knjizi Nepocin-polje objavljen je prvi put 1955. godine u casopisu Delo. Otada, pa sve do konacne redakcije knjige ciklus se nije mijenjao. Igre cine trinaest pjesama i to: Pre igre, Klina, mure, Zavodnika, Svadbe, Ruokradice, Izmedu igara, Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela i Posle igre. Naslovi triju pjesama na izvjestan nacin su povezani. To su sedme pjesme, odnosno prva, sedma i trinaesta: Pre igre, Izmedu igara, Posle igre. Pjesma Izmedu igara namece i druge podjele. Prvi dio ciklusa: Klina, mure, Zavodnika, Svadbe i Ruokradice su igre ivota ili za ivot, igre stvaranja, drugi dio ciklusa (pjesme: Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca i Pepela) su igre

smrti, igre razaranja. Poto se broj sedam vezuje za genezu (svijet je stvoren za sedam dana) prvi dio igaramoemo nazvati igrama postanja odnosno obrnuto, drugi dio apokaliptickim igrama (jer analogno stvaranju svijet se moe i razoriti za sedam dana). Popine Igre su izuzetno surove i tragicne. Igraci su anonimni. To su jedan, drugi, ostali ili neko, nekoga, neki. Igra se do kraja dok se ne udje u nitavilo, u apsolutno nita. Igre su neprestane i naizmjenicne. Naravno, ne igra se bez uloga, a ulog su: dijelovi sopstvenog tijela, cijelo tijelo, svoj ivot, sudbina. Igraci su krajnje disciplinovani potujuci do kraja pravila igre. To su uglavnom igre skrivanja, traganja i otkrivanja. U stvari, citav ciklus je svojevrsni opis raznih igara tako da sve to djeluje kao prikaz, kao prirucnik. Postupak u igrama je uglavnom ovakav: podjela uloga, prvi dio igre, drugi dio igre, nova podjela uloga (do istrebljenja). Cesto je podjela uloga i prvi dio igre spojen. Igre su prikaz raznih vrsta agresije nad ljudima ili nad sobom. Iako su odvojene od stvarnosti od ivota i svakodnevice zbog svoje nestvarnosti, one su istovremeno i jakim vezama povezane sa stvarnocu i svakodnevni odnos ljudi. U njima je prikazan kosmicki, predmetni i ljudski svijet. U uvodnoj prolokoj pjesmi ciklusa jo uvijek nismo u vrtlogu igara. Igraci se pripremaju, ispituju svoje mogucnosti, dubine, visine i svoje cvrstine, stavljaju se u strana iskuenja. Ucestvuje onaj koji ih preivi. To je egzistencijalna igra samoprovjeravanja, igra postojanja i bivanja sa svojim bicem i u svom bicu, igra unutar svoga biolokog i egzistencijalnog prostora. Izdrati ova iskuenja visine, dubine i cvrstine znaci kvalifikovati se za igre na relacijama sa drugim bicima. U ovoj igri neki ipak ostaju. U igri Klina jedni vre pritisak, dok su drugi pod priiskom, a treci manipuliu i jednima i drugima. Ovo je igra nasilja, surovosti i rtava. Milosti nema jer se uloge mijenjaju i igra tece. Nema tolerantnosti, takodje sto sve podsjeca na krvave politicke obracune. I u pjesmi mure prostor je unitavajuci. Ulazak u njega znaci gubitak sebe. Da bi se igrala ova igra zahtjeva ogroman prostor. To je igra traenja izraza (jezik), uma (celo), pamcenja (zaborav). Traganje se zavrava gubitkom svoje licnosti u ogromnom prostoru (zemlja, nebo, trava). Ali traganje je pogresno. Ne treba tragati za drugim vec za sobom. Drugog je moguce traziti samo kroz sebe. Sto upucuje na misao: upoznaj sebe da bi poznavao druge. Ako je igra mure egzistencijalni arhetip traganja za svojom licnocu, igra zavodnika je erotska igra u kojoj ucesnici gube glavu. U njoj se voli, ljubi i grli predmetni svijet. To je parodija ljubavi, ali i onih koji se cude ljubavi, ljubavnika i voajera, aktivnih i pasivnih. U igri mure traga se za drugim, u igri Zavodnika vec prisustvujemo ljubavnoj igri tih drugih koji se zavrava igrom Svadbe. Svadbe su pojedinacna igra otkrivanja sopstvenog sazvezda, igra iskusenja, igra dolazenja do sopstvene licnosti koja se mora spoznati u nemogucim uslovima do koje se mora doci u najteim prilikama. Svadbe su odsudne igre, igre na ivot i smrt: "Ko do zore ne zastane/ ko ne trepne ne tresne/ taj zaradi svoju kozu// (Ova se igra retko igra)". Motiv krade zlatne jabuke (u grckoj mitologiji zlatnog runa) naci cemo u pjesmi Ruokradice jednoj od najljepsih ali i najsurovijih igara. U ovoj igri traganja za unutrasnjom ljepotom igraci su podijeljeni u tri grupacije. Posto se vrijednosti kriju u najdubljoj intimi, u samom srcu zivota i svijeta, do tog srca treba doci. Tako se traganje za ukradenom ruzom-ljepotom poklapa u svakom pokusaju sa pokoljem ruzokradica.

Bice-objekti, parcijalizirani, pretvoreni u jedno opredjeljenje, jednu mogucnost - prikazani su u pjesmi Izmedu igara u kojoj se igraju pojedinacne samostalne igre, gdje su igraci sami sa sobom ili sami pred sobom ili sami u sebi. Ova meduigra lici na politicke meduigre ljudi izvrsilaca, ljudi oruda, oni koji su pretvoreni u oko i uho, koji mijenjaju svoja lica ali zadrzavaju jedan zategnuti pogled, koji se igraju svojom glavom. Ova bica su izgubljena jer su parcijalizovana. Dominantnost jednog usmjerenja, jednog cula, iskrivljuje covjeka. Zato ove igre vode u beznade, u gubitak svoje licnosti, u gubitak svoje glave u potpunoj ravnodusnosti. I u pjesmi Jurke ponavlja se model igre skrivanja i traganja to traje do unistenja i istrebljenja. Igra stvaranja unutrasnje praznine simbolicki je predstavljena u pjesmi Semena. Praznina se stvara opsesivnom idejom. Opsesija iscrpljuje iz covjeka ljudskost, animalizuje ga. Umjesto sjemena punoce u glavi nice sjeme nistavila, sjeme mraka i praznine. Kroz praznu lobanju duva vjetar "I koti sarene vjetrice". U pjesmi Trule kobile ucesnici su jedan drugome "kamen na srcu". Igre tereta, strave, zle savjesti, uzasa govore o odnosima medu ljudima. Radi se, dakle, o egzistencijalnom teretu, o pritisku koji na jednog covjeka vrse drugi ljudi. Efekat igre postize se i ovdje ponavljanjem stihova i rijeci: "Nijedan da se pod kamenom makne", "I jedan i drugi se polome" i "da bar" sto se ponavlja cetiri puta. Da su igre i svojevrsna tipologija odnosa medu ljudima vidi se iz pjesme Lovca. Igra unistenja i samounitenja zavrsava ciklus izvanrednom, upecatljivom, kosmickom igrom Pepela. Finale igara cini pjesma Posle igre. U njoj ima i smijeha, i jeze, i strave i beznada, dakle, svega onoga sto ima i u samom ciklusu. U njoj je prikazano nepostojanje tijela, dijelova tijela (trbuha, cela, srca, krila), sem ruku, potpuno apsolutno unistenje, ali i tracak (ironicke: "ta da ti pricam") nade. U prividnoj bezazlenosti i naivnosti djecje igre, sa folklornim porijeklom u inspiraciji, sintaksi i rjecniku, ciklus Igre krajnje surovo i otvoreno uvodi citaoca u vrtlog najdubljih egzistencijalnih problema i iskuenja. Maturski

IZBOR IZ KRITIKA ivot je velika igra iji je poetak neiji kraj, a opet taj kraj neiji poetak. Vasko Popa nas svojim igrama uvodi u razmiljanja o smislu ivota koji se gubi u svakodnevici. Svoj ciklus Igre je podijelio u nekoliko hronoloki poredanih pjesama; ulazak u ivot prije igre, u toku ivota - izmeu igara i kraj ovjeka i njegovog bivstvovanja poslije igre. U svojim pjesmama Popa govori o odnosu ovjeka prema ovjeku i ovjeka prema ivotu. Sam ulazak ovjeka u ivot opisan je u pjesmi Pre igre gdje je taj ulazak oprezan "prvo muredi na jedno pa na drugo oko", jer je nepoznat. Upozorava ovjeka na mogude nedade u ivotu. Iako je bide u poetku puno snage, skae visoko, misli da moe mnogo vie od trenutnog, a to su u stvari ovjekove elje i snovi, ali kad spozna ta ga eka, neki se ne daju pokolebati i dalje skau dok drugi posustaju "jer se razbiju u paramparad". Tako da samo snaniji nastavljaju tu Popinu "igru".

Pjesma Klina govori o odnosu meu ljudima tj. pravi hijerarhiju i u takvom ivotnom miljeu jedni su superiorni, dok drugi ne. To je ivotna borba klijeta, eksera i majstora. Ali niko se ne predaje i borba traje, ali se pozicije mijenjaju tano po Dridevoj definiciji "Ko bi doli sad je gori, a ko doli gor' ustaje". U toku ivota tj. u toku te ivotne borbe ljudi se skrivaju jedni od drugih, skrivaju svoja prava lica, igraju se murke, a ustvari, trae neko drugo bide u sebi samom. Trai ono za im tei svako ljudsko bide, a to je sreda, mogudnost sporazumijevanja sa samim sobom i sa drugima i spoznaja svijeta. Uprkos tom traenju i tome da ovjek spozna i razumije samog sebe i druge oko sebe, ljudi su otueni i uglavnom se ne nau u tom traenju ved naprotiv izgube samog sebe. ivot je nepredvidiv, jer ljudi grijee. Umjesto da gledaju naprijed deava im se da su im "oi na leima" i htjeli ili ne krenu natrake. I kad spozna sve to ga je interesovalo spozna da je ivot grub i eli se vratiti samom sebi, ali ne vidi put jer "nema oiju" poto je uvijek gledao u pogrenom pravcu. To su ljudski padovi. ivotna igra uspona i padova vjeno traje "jer se niko ne odmara". U ivotnom jurenju ljudi prave velike nepravde, sebinost i pohlepu. Kraj ciklusa Igre poistovjeduje se sa krajem ivota, odnosno neminovnosti umiranja, ulaska u nitavilo o "kojem nema ta da se pria". ovjek nestaje a moja impresija poimanja nastanka, trajanja i nestajanje moe se izraziti reenicom u kojoj se i Oskar Davio zapitao: "Da li je smrt straar ivota ili je ivot na strazi da cuva od smrti?" Znanje "Popa je nesporni klasik srpske moderne, prihvaden kao nezaobilazan beoug u njenoj arhitekturi ije je delo jednako potovano i priznato u svetu kljuni i nezaobilazni pesnik posleratnog srpskog modernizma. Njegova poezija bila je doivljena kao prevrat, ali potom prihvadena kao autentini doprinos srpskoj poeziji." VASKU POPI

UVOD U IGRE (Vasku Popi) Izmeu mene i tebe jedna ptica i nekoliko zvezda. Uzmi sve to i idi! Izdiem poklon zvezdama i bilju, ivu prazninu. Izvan moje glave budi koliko hode. Ali ne u srcu. Padajte, padajte u ponor, vi zvezde daleko od svake nodi. Joj to mi se i i igraju neke kobne igre

dok ima ivota dok ima smrti! U stvarnosti nema ovoliko zbilje. Jo uvek, jo uvek za lano joj obilje igramo se murke s bududnodu. Branko Miljkovid * VASKU POPI Eto1 valjalo mu je mreti, i njemu. Zagrada se zatvorila za godinom 1990, iza nadgrobne ploe, iza knjiga. Na nekoliko stopa ispod zemlje umirila se "mala kutija". Crni prevez obujmio je kosinom svojom nekoliko stotina, nekoliko hiljada ljudskih bida od Srbije do Ontarija, od Pariza do Pekinga, do Berlina... Then, gone with the wind.2 Prijateljstvo i ljubav jesu "sutinski razmeeni", tako da meu njima moe i treba da se vri odbir. Oblast ljubavi, jeste ona u kojoj alost za nekim razdire; ona to sjedinjuje bida koja s bolom podnose ili bi podnela, da jedna drugima budu uskradena. Oni koji "nas" vole jesu oni kojima demo prilino trajno nedostajati. Veoma malobrojni, oni odravaju raun malih brojeva, prisnosti, "linog". Oblast prijateljskih odnosa oblast je bida u susretanju, uvaavanih, u mnogom pogledu neophodnih, zauvek neravnodunih (razluenih znai od one uasne, beskrajno nesrazmerne, mase "ljudskih stvorenja" u uzmaku, miliona i milijardi tokom vekova) koja se meutim malo pomalo jedna od drugih odvajaju, i nijedno od njih, od "nas", ne zna nije li neki doivljaj ponovnog susretanja, ponovnog uzajamnog vienja, "ponovnog" u, samom onom asu kada se doivljava kao godinjica i ponovljeno pronalaenje, nede li biti da je bio bezmalo poslednji, tajno zbogom, na okuci na kojoj, prema reima Reverdijevim, isezava privid. Niko od prijatelja nije umakao "ranije ili kasnije. Zadovoljstvo od svakog susreta sa Vaskom, njegovom visokom, tekom prilikom, njegovim usporenim nainom govora, dubokim, prozuklim ili piskavim, njegov, prodorni smeh, njegovo dranje postojano kao "Jugoslavija" iz toga vremena, podsedalo je na onaj navod iz Malarmea u kome se svaki pozdrav prometao u vokativ: "Vasko!", na poloaj putnika koji nas je povezivao (Toronto na jezeru, Beograd ili njegovo rodno selo, Budimpeta, Njujork ili Seul): razvuena veera, cigarete koje delimo, predvorje velikog hotela, pravougaoni Okrugli sto, mikrofon na predavanju ili "itanju", alkohol u nodi, brujanje autobusa ili zajednikog aviona, svakog narednog puta potkrepljivana sedanja, mudrost to se iz godine u godinu uvedava, smejanje toj tatoj Meunarodnoj poetici koju stvaramo (kouphon, veli Platon za pesnitvo), grohotan smeh stoiki i skeptian i lukrecijevski i cinian u kome de na zapis moralni, politiki, pesniki, o nainu ivota u ovom svetu, na trenutak pokolebao u pogledu odluke koju ima da donese: da li je ono najgore vazda izvesno? "Popa, poezija srie i porie..."

Popa! Poezija srie i porie

Govorasmo o Janusu bogu ritma bogu Prevoenja i muze vrake U onom ambaru od duhovnog kamena rimskog U ravnici letine i vina Pretraivanje kule inilo nam je stvari manje jasnim Od onoga koje Pan tvori i sjedinjuje u ravnici, Trajan Marko Aurelije, Brankovid i onaj vladika iz Mesida, Koje ni asne sestre ni miljenica sela ne poriu Mene reke ishodita i utoka liene Uznose mu ime meseevo a krmaa i guske Spore se oko njegova iseznuda Prevoenje Svetkovina ta je S francuskog : Olivera Milievi _______________
1 2

Ovaj lanak objavljen je u asopisu "Les temps modernes", broj 539, jun 1991. Tako, prohujalo sa vihorom.

SVITAK | knjievne novine | Godina III | Prolede 1996 | Broj 9. | Osniva i odgovorni urednik: Milijan Despotovid | Poega VASKO POPA O PESNIKOM STVARANJU Najmanji deo vremena potroim nad hartijom. A o onim drugim stranim koliinama vremena rtvovanim poeziji bolje i da ne govorimo. NAJPREVOENIJI SRPSKI PESNIK

Nedavno, u "Maloj Vltavi", naoj uburskoj Rotondi, posle dokonih fudbalskih komentara, namah se povede re o srpskim pesnicima na meunarodnoj sceni. Gotovo u glas rekosmo da je to svakako Peter Petrovid Njego, jedan glas je dobila Desanka Maksimovid, a ja podsetih da je ravno pre sedamdeset godina Miodrag Ibrovac lansirao Antologiju suvremenih jugo-pesnika na kristalnom francuskom jeziku. Meutim, posle Njegoa, za dobijanje opklade u "Maloj Vltavi" sa najvie meunarodnih prevoda pesama iz desetine pesnikih povelja i knjiga, najvede anse zaista je za sobom i sa sobom poneo autor Kore, Sporednog puta, Vuje soli, Kude nasred pute, Uspravne zemlje e pa dotle a kuda de vie! Svakako re je o naem velikom Vasku Popi.

Za dan Vaskovog meunarodnog vatrenog krtenja valja uzeti 4. april 1968. godine, kada je u Beu primio austrijsku Dravnu nagradu za evropsku knjievnost. Za upudene ovde kod nas u Beogradu, Novom Sadu, Vrcu i "diljem Jugoslavije" ova vest nije predstavljala iznenaenje, a jo manje kao plod srednog sticaja okolnosti. Ved godinama poeta primas kod nas, i sa nama, Vasko Popa je uveliko osvajao pesniku scenu najue evropske knjievne selekcije. Prepevi su mu ved imali glas i sazvuje na francuskom, nemakom, poljskom, rumunskom, ekom, maarskom, slovakom jezikom podruju. I u naoj, blagoslovenoj Jugoslaviji prevoen je na slovenaki, makedonski, i na (manjinskim) maarski, albanski, rusinski, pa ak i na "romski". U knjizi Re i vrtoglavica francuski pesnik, esejist i novelist Alen Boske meu est poglavlja, odreenih za reprezentante savremene svetske poezije: Sen Don Persa, Anri Mioa, Iva Bonofa, Fernanda Pesoa i Oktavija Paza nalazi se i jedno, ravnopravno, posvedeno pesnikoj riznici naeg Vaska Pope. U istinu ba je Vasko Popa bio neka vrsta probnog testa, probnog kamena nae nove tekude i razgranate knjievnosti drugog polustoleda XX veka. Genijalni Argentinac Borhes, koji je takoe upoznao i uzveliao Vaska, rekao je u jednom intervjuu: "Svi pesnici su jedan pesnik! U trenutku kad jedno delo biva prevedeno na svetske jezike, i time dostupno svima nama, ono itanjem na naem jeziku nasunom postaje deo nas samih" Izabrane pesme uveliko svetski uvedenog naeg Pope izlaze u Stoholmu, u prevodu Gun Bergman i, naravno, Artura Lundkvista, najvekovnijeg vedskog pisca i poete. Lundkvist potpisuje nadahnuti, arodejni predgovor. U kome, eruditno veoma, obeleava koegzistenciju istorijske drame srpskog naciona i "uspravne zemlje" na kojoj stoji pesnik ije su mataforine igrake ljudi i ivotinje, tvari i stvari, podneblja i podzemlja, itnice i ruine, blagovesti i kalvarije. A poetkom 1973. Popine pesme objavljene su i na norvekom jeziku, u prestonici Oslo, u prevodu Svena Meneslanda, profesora slavistike. Ova knjiga je ponela naslov Ognjena vuica. Saborna knjiga Uspravna zemlja izlazi namah i u Engleskoj i u Sjedinjenim amerikim dravama u izdanju Univerziteta u Ajovi. U leto 1973. Vasko Popa uestvuje na Meunarodnom festivalu poezije u Londonu, doekan je kao veliki pesnik, jedan od najvedih u svetu. Organizator je objavio gramofonsku plou na kojoj je i sedam Popinih pesama koje je itao 1969., prilikom boravka u Londonu. Povodom Uspravne zemlje najvedi ivi engleski pesnik Ted Hjuz je napisao: "To je veliko slavlje narodnih korena Vaka Pope. Njegov univerzalni jezik slika, koji ima snage iks-zrakova, deluje ovde lepo kao i uvek. Kada je poetsko tkivo verbalnog znaenja potrto (mada je lucidan, vet prevod), nismo preputeni retorikim misterijama ili lutanjima: umesto toga pred nam su solidni hijeroglifski predmeti, koji neposredno zrae smislom, duhovni i solidni u isti mah, otvoreno saopteni i vizionarski, podsedajudi na Kekuleov san sklupane zmije. To je jedinstvena umetnost koja je imala sreda sa svojim prevodiocem." Ponovo poetkom 1968. Putuje u Ameriku u Njujorku je gost 48. Meunarodnog kongresa PEN klubova. Raspravljalo se o temi "Imaginacija deave, imaginacija pisca". U raspravi je uestvovao i Popa govorio je o desnici i levici danas. Tom prilikom njegovu pesmuSamoupravljai izgovorio je eslav Milo, dok je arls Simid itao ostale Popine pesme (arls Simid posveduje svoju pesmu Piramide i kuleVasku Popi na srpski je prevodi Ivan V. Lalid). Popa se u Americi sreo i razgovarao sa nizom svetskih knjievnih imena, kao to su Nadin Gordimer, Klod Simon, Ginter Gras,

Sol Belou, Artur Miler, Horhe Amado, Norman Majler, Vasilij Aksionov, i naravno, na Danilo Ki, koji je uz pomod Suzan Zontag traio leka svojoj opakoj boljki. Najduu plovidbu svoje bezgranine poetike na Vasko Popa je doiveo na panskim morima i primorjima. Njegove izabrane stihove bratski je prihvatio ileanski bard, i dobitnik Nobelove nagrade Pablo Neruda, Oktavijan Paz je pohitao da prevde stotine Popinih pesama, a nestor panske Moderne Rafael Alberti je govorio da je Vasko Popa, dostojan poreenja sa Ruben Dariom, rodonaelnikom panske Moderne, panskim poetom i profetom. Na poruku naeg ambasadora u Buenos Airesu, Filipa Matida, da je ak do legendarnog Horhe Luisa Borhesa doprla jedna knjiica Popinih poetskih paradoksa. Na pesnik je u zenitu svoga tvoratva, najvedem Argentincu dvadesetog veka, poslao pesmu, koju je na panski preveo Armano Blaina. Pesmu je ustvari Popa napisao ba u Buenos Airesu, 4. aprila '87. Tano dvadeset godina poto je u Beu promovisan za evropskog poetu prvog reda, a posveta Borhesu glasi: "Neizmerna ogledala Buenos Airesa zapamtila su tango koji je, na otrici sna i noa, igrao i odigrao Borhes: ponavljaju ga, nastavljaju, ustostruuju, i ved, polako, nalaze igri izlaz iz lavirinta ulica i nedoumica." Bio je veoma srdano pozdravljen u Buenos Airesu. Posebno mu se zahvalila Borhesova mlada lepa udovica Marija Kodama, i sama spisateljica, a zatim predsednik Argetinske akademije za knjievnost, pa mnogobrojni pisci i politiari. Domadin mu je bio Filip Matid, na ambasador u Argentini. Meksiki pesnik i romansijer Hose Emilio Padeko u intervjuu beogradskoj "Knjievnoj rei", naglasio je: "Saraujudi sa Oktaviom Pazom upoznao sam poeziju Vaska Pope. Na alost, nisam bio prijatelj s njim, ali smo se sreli na jednoj godinjici Pazovog roenja. Tom prilikom sam mu uruio, u znak potovanja, prevod nekih njegovih pesama na panski jezik. Takoe sam mu posvetio i jednu svoju pesmu, koju je on preveo na srpski. Pesma je simbolinog naziva Vuk u koi jelena. To je sve onda bilo tampano u dvojezinom izdanju." Milosav Buca Mirkovid

Vasko Popa, Milosav Buca Mirkovid i Branko V. Radievid Fotografija iz privatnog albuma SPOMEN-PLOA VASKU POPI

U utorak se na zgradi u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj je iveo veliki srpski pesnik, otkriva spomen-ploa. Bio je majstor moderne metafore, koji je mogao da peva i o stolici, tanjiru, krompiru PESMA je, u stvari, olienje sklada bez koga je teko, bez koga je u krajnjoj liniji nemogudno iveti. 'Kora' je, knjiga moje mladosti, svedoanstvo moje prve ljubavi i prve svae sa svetom. To je pokuaj da se golemu ivotu, koji nezadrivo stasa u venoj, neotklonjivoj opasnosti, obelei kora. Svojom poezijom elim da izrazim tano ono to sam opisao. Kada bih pokuao da to izrazim na drugi nain verovatno se ne bih bavio pisanjem". Svojevremeno je, tada mladoj novinarki Grozdani Olujid, ovo ispriao, u jednom od izuzetno retkih intervjua Vasko Popa (19221991). "Koru", kao i sve ostale zbirke koje su u samom vrhu srpske i evropske poezije, napisao je u dvosobnom stanu, na drugom spratu, bez centralnog grejanja, u tadanjem Bulevaru revolucije 26. Tu je, uz svoju Hau, suprugu i gimnazijsku ljubav, proveo etiri decenije. Na zgradi u dananjem Bulevaru kralja Aleksandra u utorak de biti otkrivena spomen-ploa, u okviru kulturnog poduhvata "Vratimo dug piscima", Ministarstva kulture, "Veernjih novosti" i beogradskih optina. Ova adresa, kasnih pedesetih godina, bila je prava umetnika kolonija. Na drugom spratu stanovali su i pesnik Slobodan Markovid i dramski pisac Miodrag uriid, a na spratu vie pisci Ivan Ivanji i ore Radiid i slikari Jevto i Danica Perid. U stanu na etvrtom spratu iveo je Slavko Vukosavljevid. Roen u tipinom banatskom selu Grebencu, Popa je osnovnu kolu i gimnaziju zavrio u Vrcu, gde je u kolskom listu objavio prvi literarni tekst, priu "Crno mae". Drugi svetski rat proveo je u Bukuretu i Beu, odakle je sproveden u logor u Zrenjaninu. Potom se vrada u austrijsku prestonicu, gde je radio kao kondukter u tramvaju, druedi se sa naprednim omladincima i izmiudi Gestapou. Po osloboenju, sa samo 22 godine i znanjem nekoliko jezika, u rukovodstvu Vrca bio je zaduen za kulturu. Jedan je i od osnivaa Narodnog pozorita Sterija. U Beograd dolazi 1946. da studira francuski jezik i knjievnost, godinu dana kasnije zapoljava se u literarnoj redakciji Radio Beograda. Tu upoznaje Duana Matida, koji de ga uvesti u krug pesnika nadrealista (Marko Ristid, Milan Dedinac, Oskar Davio). Intenzivno je pisao stihove, ali ih nije objavljivao, o emu je ostao zapis Mihaila Lalida, kome je Zoran Miid u jednom trenutku rekao: "Vasko pie odline pesme, savrene!" "A zato ih onda ne tampa, kad su tako savrene?" "Nede, nije za njih dolo vreme." Prva pesma, kao i sve ostale, sa uvenim stihovima "Oiju tvojih da nije", bila je posvedena Hai, a objavljena u "Knjievnim novinama" 1949. godine. Na prvu zbirku ekao je jo etiri godine. Sa "Korom" je postao idol mladim pesnicima. Ved 1955. u asopisu "Delo" objavljuje antologijski ciklus "Vrati mi moje krpice", a sledede godine u anketi u kojoj je uestvovalo 1.000 studenata BU, najvie njih reklo je da ita Popinu poeziju.

"Neverovatno je kako je saet i moderan. Popa je pravi majstor moderne metafore... Ko bi rekao da se moe pevati o tanjiru, stolici, krompiru", govorio je Branko Miljkovid, koji de Popi posvetiti svoju pesmu "Uvod u igre". "Kora", ipak, nije bila svima po meri. Zbirku su negativno ocenili Predrag Palavestra, Zoran Gavrilovid, Milosav Buca Mirkovid, Ivan Lerik. S druge strane, oduevljenje nisu krili Stanislav Vinaver, Borislav Radovid, Skender Kulenovid, Borislav Mihailovid Mihiz, Isidora Sekulid, u iji je skromni dom odlazio sa prijateljima Miodragom Pavlovidem i Stevanom Raikovidem. U izdavakoj kudi "Nolit" ostao je ceo radni vek, u redakciji u kojoj su bili Zoran Miid, Mihailo Lalid, Slobodan Galogaa, Milo Stambolid, Aleksandar Ristid, Borislav Radovid, Nikola Bertolino, Ivan V. Lalid, Milica Nikolid. Sa svakom novom knjigom, iako je bio povuen i skroman, slava mu je rasla i prerasla granice njegove zemlje i jezika. Jo za ivota proglaavan je za jednog od najvedih svetskih pesnika, prevoen i hvaljen. "Mislim da je Vasko Popa bio jedan od najmarkantnijih pesnikih figura u ovom veku", rekao je nobelovac Josif Brodski, na vest o Popinom odlasku, posle duge i teke borbe sa karcinomom pluda. Sahranjen je pored Miloa Crnjanskog i Skendera Kulenovida.

ZBIRKE I PREVODI POSLE "Kore", Popa je objavio antologijske zbirke pesama "Nepoin polje" (1956), "Uspravna zemlja" (1972), "Vuja so" (1975), "ivo meso" (1975), kao i tri zbornika narodnih umotvorina "Od zlata jabuka" (1958), "Urnebesnik" (1960) i "Ponodno sunce" (1962). Pred kraj pesnikovog ivota, napravljena je statistika, po kojoj su mu 52 knjige objavljene na raznim jezicima: 11 na engleskom (est u SAD, pet u Britaniji), est na nemakom, po tri na grkom i vedskom, po dve na francuskom, poljskom, rumunskom, ekom i slovakom, a po jedna na bugarskom, holandskom, maarskom, norvekom, portugalskom (Brazil), ruskom, panskom (Meksiko), turskom, bengalskom i hindu jeziku. U Engleskoj i Americi tampane su mu sabrane pesme, to nije doiveo nijedan na pesnik.

KAKO PIEM Nastojedi da zaviri u knjievnu radionicu velikog pesnika Grozdana Olujid je uspela da zabelei i ove rei: "Kako piem? Najmanji deo vremena potroim nad hartijom. A o onim drugim stranim koliinama vremena rtvovanim poeziji, bolje i da ne govorimo. Zaljubljen sam u jezik ulice, jezik naroda, onaj zabeleeni i onaj govorni. U onaj jezik sveden na znake, na zvune gestove, rekao bih, koji su bili brbljivost". D. Bt. M. A. K. | 03.10.2011 | Veernje novosti

Odlazak Nisam vise tu S mesta se nisam pomerio Ali tu vise nisam Neka udju Neka pregledaju neka pretraze Vodenica u senci rebara Zrelu prazninu melje Opusci jeftinih snova U pepeljari se dime Nisam vise tu Privezan camac njise se Na crvenim talasima Par nedozrelih reci U oblacnom grlu visi Nisam vise tu S mesta se nisam pomerio Ali vec sam daleko Tesko da ce me stici
Atmosfera data u pesmi navodi na pomisao da uboga patka ne ivi svoj pravi ivot. Dislokacija odreuje njenu egzistenciju. Njene elje sputane su pogre nim mestom. Ona se ne ostvaruje, ne postie svoju slobodu. Uslovi ivota koji su joj nametnuti, izdvojili su je od prirodnog okruenja, vode glatke poput ogledala. Osuena da ubogo bivstvuje u praini, sakupljajui rasuti san. Graciozna u vodi, stvorena da ogledala ore (pliva), tragina je u svom geganju po zemlji kojoj ne pripada. Njeni udovi snevaju nemire voda. Tragedija se ogleda u trski koja misli - oveku. Blizina oveka sluti skori patkin kraj. ovek kao egzistencijalni teret drugome. Za patku svako buenje u nedoreenom jutru predstavlja strah. U koritu samoe, svaka kap snevanih dubina boli. Jer, ta su elje u pepelu ako nada ne vaskrsava? Ipak, patka ak ni u samoi ne moe biti gorina tueg postojanja. Miri se s sudbom koju joj ovek namenie. Patka nije stvorena da ivi nisko i slua nedro zemlje koja die. Sigurno utamniena u beskraju elje svoje. ak i kada osea tragediju postojanja, nikada nee pobei od svoje biti