P. 1
SKRIPTA Osnovi Tehnologije Pripreme Vode 2011

SKRIPTA Osnovi Tehnologije Pripreme Vode 2011

|Views: 1,826|Likes:
Published by garisa1963
1
1

More info:

Categories:Types, School Work
Published by: garisa1963 on Jun 21, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/18/2013

pdf

text

original

                                                                       1   

Univerzitet u Beogradu

Tehnološko-metalurški fakultet









OSNOVI TEHNOLOGIJE PRIPREME VODE

Dr Dragan Povrenović, dipl.inž





































Beograd 2011.

                                                                       2   
Uvod

Voda je najdragocenija materija na našoj planeti, jer je ona kao izvor života uslovljavala i
razvoj i nestanak civilizacija. Vodni resursi su diktirali kretanja naroda i osnivanja stalnih
naselja, a svest o značaju vode je uvek bila prisutna, medjutim, nikada u toj meri koliko
danas. U naše vreme, voda postaje globalni svetski problem, tema mnogobrojnih naučnih
istraživanja, stručnih ekspertiza i političkih rasprava. Iz svega toga proizlazi samo jedan
zaključak – voda je postala najznačajniji strateški resurs XXI veka.

Za razliku od ostalih prirodnih resursa, poput nafte ili različitih ruda, stalno se obnavljajući
kroz hidrološki ciklus kruženja u prirodi, može se reći da je voda zapravo poslednji
obnovljivi prirodni resurs na našoj planeti. To znači da je skoro ista količina vode na Zemlji
bila i pre 100 miliona godina i danas, sa približno istim rasporedom vodnih resursa po
kontinentima. Ali, ista količina vode u daljoj prošlosti i u današnje vreme ima sasvim različito
značenje, s obzirom na ogromne razlike u potrebama za vodom. Permanentni porast broja
stanovnika na svetu, kao i dinamičan tehnološki razvoj, uslovili su enormno povećanje
potreba za vodom i potrošnje vode. Drugi bitan faktor, koji je uticao na nesklad između
vodnih resursa i potrošnje vode, odnosi se na kvalitet vode. Porast stanovništva i ubrzani
industrijski razvoj, praćen ogromnim količinama otpadnih voda, doveli su do velikog
pogoršanja kvaliteta voda u prirodi. Na taj način, permanentno se smanjuju raspoloživi resursi
vodosnabdevanja širom naše planete.


Kriza vode se javlja u gotovo svim naseljenim delovima, ali sa različitim intenzitetom.
Najviše su ugroženi regioni sa suvom klimom i oskudnim padavinama, gde kriza vode dostiže
katastrofalne razmere. S druge strane, na područjima sa bogatijim vodnim resursima, kriza
vode se manje oseća. Međutim, posmatrajući u globalu, kriza vode postaje svetski problem.
Otuda se ovom problemu posvećuje i tek će se posvećivati sve veća pažnja čovečanstva.


Vodni resursi u svetu i u Srbiji

Kada se govori o vodnim resursima na našoj planeti, uvek se misli na “slatku” vodu, jer se ne
uzimaju u obzir ogromne mase slane vode u morima i okeanima. Naravno, to ne znači da se
morska voda definitivno ne može koristiti za ljudske potrebe ili u privredne svrhe. Poznato je
da ova voda, posle različitih tehnoloških postupaka desalinizacije, postaje upotrebljiva, tako
da se sve više koristi u zemljama koje oskudevaju u vodnim resursima (najviše u Saudijskoj
Arabiji). Međutim, udeo morske vode u ukupnoj svetskoj potrošnji je tako mali da se za sada
može zanemariti u globalnim razmerama.

Ukupna zapremina slatke vode na zemljinoj kugli (ne računajući vodu u čvrstom agregatnom
stanju) iznosi oko 110 000 milijardi kubnih metara. Međutim, oko 2 /3 ove zapremine se
gubi u procesu isparavanja, pri čemu se formiraju oblaci koji se najvećim delom transformišu
u kiše iznad mora i okeana. Preostalih 43 000 milijardi kubnih metara, u većoj meri ostaje
neiskorišćeno, usled oticanja u nekontrolisanim poplavnim talasima ili se infiltrira u duboke
podzemne izdani. U svetskim hidrološkim statistikama računa se da ukupni, trenutno
efektivno raspoloživi, vodni resursi na našoj planeti iznose oko 12 000 milijardi kubnih
metara (tj. oko 10% od totalne mase slatke vode fizički prisutne na zemljinoj kugli).

                                                                       3   
U ovom trenutku, ukupni svetski vodni resursi od 43 000 milijardi m
3
, svedeni na
stanovništvo planete, iznose oko 7 000 metara kubnih po stanovniku godišnje (m
3
/st. god.).
Međutim, iza ovog statističkog proseka se krije (što je čest slučaj, kada je u pitanju statistika)
ogromna neravnomernost u raspodeli vode na našoj planeti. Na samom dnu skale svetskog
bogatstva u vodi nalazi se mala afrička država Džibuti, sa svega 23 m
3
/ st. god., dok je na
vrhu Island, sa neverovatnih 600 000 m
3
/ st. god. U vezi sa ovim podacima, treba istaći da
granica vodnog siromaštva, prema kriterijumima UN, iznosi 1700 m
3
/st. god. Treba
napomenuti da sve evropske države imaju hidrološki potencijal iznad ove granice.

Na teritoriji Srbije, hidrološki bilans pokazuje ukupnu zapreminu godišnjeg dotoka
površinskih voda od oko 180 milijardi kubnih metara, od čega oko 90% predstavljaju
tranzitne vode (koje dolaze sa teritorija drugih država), dok su samo oko 10% domicijalne
vode. Resursi podzemnih voda su znatno manji i procenjuju se na 3–4 milijarde kubnih
metara godišnje. Ako se posmatraju vodni resursi Srbije, u odnosu na broj stanovnika, moglo
bi se zaključiti da nam je priroda bila nakljonjena, jer raspolažemo sa preko 20 000 m
3
/ st.
god. Na žalost, tvrdnja o vodnom bogatstvu naše zemlje spada u domen naših mogućih
nacionalnih iluzija. Objašnjenje ovog paradoksa se temelji na sledećim činjenicama:

- Tranzitne vode (koje na teritoriji Srbije učestvuju sa 90%) ne mogu se računati u naše
nacionalno vodno bogatstvo. Ove vode se mogu samo u manjoj meri koristiti za naše
potrebe, kako zbog postulata međunarodnog vodnog prava, tako i zbog relativno
visokog stepena zagađenja koje Dunav, Sava, Tamiš i Tisa unose na ulazu na našu
teritoriju. Ako bi se računalo samo sa domicijalnim vodama i manjim korišćenjem
tranzitnih voda, Srbija bi se približila granici vodnog siromaštva.

- Na teritoriji naše zemlje je veoma izražena prostorna i vremenska neravnomernost
atmosferskih padavina i oticaja vode. U prostornom smislu, vode ima najviše tamo
gde su potrebe najmanje, a u vremenskom smislu, vode ima najmanje u periodu
najveće potrošnje (preko leta).

- Kvalitet površinskih i podzemnih voda se stalno pogoršava, usled zagađenja iz naselja
i industrije.

Na osnovu prethodnog razmatranja se može zaključiti da su vodni resursi Srbije relativno
skromni i da se definitivno moramo osloboditi iluzija o našem vodnom bogatstvu. Umesto tih
iluzija, mora se koncipirati jedna dobro promišljena nacionalna strategija korišćenja, zaštite i
očuvanja vodnih resursa naše zemlje.


Potrebe za vodom i potrošnja vode u svetu

Kroz celu istoriju civilizacije, stalno su rasle potrebe za vodom i potrošnjom vode. To je
uslovljeno, pre svega, permanentnim povećanjem stanovnika zemljine kugle. Međutim,
korelacija porasta broja stanovnika i potrošnje vode nije linearna – potrebe za vodom se
povećavaju po znatno višoj stopi od demografskog priraštaja. U toku XX veka, broj
stanovnika naše planete se povećao oko 3 puta, dok je potrošnja vode porasla 7 puta. Posebno
treba istaći da se svetska potrošnja vode udvostručila u poslednjih dvadeset godina. U pitanju
je, očigledno, takav trend porasta potreba za vodom koji zahteva veoma ozbiljnu i adekvatnu
reakciju svih relevantnih subjekata struke, nauke i društva u celini.

                                                                       4   
U istorijskim relacijama, porast potrošnje vode pratio je civilizacijski i tehnološki razvoj.
Revolucionarni korak u tom smislu predstavljalo je instaliranje vodovodnih mreža u
naseljima. Poznato je da prvi vodovodi datiraju iz antičkog doba – Rimljani su već imali
izgrađene akvadukte za vodosnabdevanje gradova. Međutim, masovnija pojava gradskih
vodovoda je ipak vezana za XX vek, kada počinje nagli porast potrošnje vode.

U hidrotehnici i vodoprivredi je uobičajeno da se potrošnja vode u naseljima izražava u
litrima po stanovniku na dan (l /st. dn.). Ova norma potrošnje može varirati u vrlo širokom
dijapazonu od nekoliko litara do nekoliko stotina litara po stanovniku dnevno, u zavisnosti od
stepena civilizacijskog i tehnološkog razvoja. Poznati su istorijski podaci da je u Madridu, u
XVII veku, potrošnja vode iznosila 7 l /st. dn., da bi u Parizu, u XIX veku, već dostigla 110 l
/st. dn. Danas, u većini evropskih gradova potrošnja vode iznosi oko 200 l /st. dn. , dok je u
nekim delovima SAD i Kanade i dvostruko veća.

Dobro je poznato da se savremeni svet odlikuje ogromnim razlikama u nivou razvoja i skoro
nepremostivim jazom između bogatih i siromašnih. Upravo potrošnja vode predstavlja
paradigmatičnu ilustraciju ovog jaza. U ovom trenutku, jedna petina svetskog stanovništva
nema pristup vodovodnim mrežama, već se snabdeva iz reka, bunara i ostalih primitivnih i
nehigijenskih izvorišta. Zato je njihova norma potrošnja vode 50 – 100 puta manja nego u
razvijenim zemljama.

Uporedni prikaz prostornog rasporeda vodnih resursa i potrošnje vode u svetu dat je na slici 1.
Može se konstatovati da se najbogatiji vodni resursi nalaze u Aziji ( 29% ukupnog svetskog
vodnog potencijala) i Južnoj Americi ( 28%). Vodni resursi Evrope i Severne Amerike su isti
(po 15%), Africi pripada 9%, dok Okeanija i Centralna Amerika imaju ukupno oko 4%
sverskih vodnih resursa. Što se tiče potrošnje vode, slika je sasvim drugačija. Najveći
potrošač vode je Azija ( 50% svetske potrošnje vode), Evropa je na drugom mestu sa 16% ,
dok Severna Amerika i Afrika podjednako učestvuju u svetskoj potrošnji vode (po 13% ), dok
je učešće Južne Amerike 6% . Okeanija i Centralna Amerika imaju minimalno učešće u
potrošnji vode u svetu (ukupno 2% ). Iz ovog uporednog prikaza se može zaključiti da se
najveći nesklad između vodnih resursa i potrošnje vode javlja u Aziji, gde je kriza vode i
najizraženija. S druge strane, najpovoljnija je situacija u Južnoj Americi, čiji vodni resursi
znatno nadmašuju sadašnju potrošnju.
29%
28%
15%
15%
9%
2%
2%
Azija
Južna Amerika
Severna Amerika
Evropa
Afrika
Okeanija i Pacifik
Centralna Amerika

A) Resursi
                                                                       5   
50%
6%
13%
16%
13%
1%
1%
Azija
Južna Amerika
Severna Amerika
Evropa
Afrika
Okeanija i Pacifik
Centralna Amerika


B) Potrošnja

Slika - Uporedni prikaz raspoloživih vodnih resursa i potrošnje vode po kontinentima

Kao što je poznato, vodosnabdevanje naselja ne pokriva samo potrebe stanovništva, već i
industrije. Potrebe industrije za vodom mogu biti vrlo velike, u zavisnosti od tehnologije.
Industrijski potrošači mogu trošiti vodu kao sirovinu u tehnološkom procesu, ili kao
sekundarnu materiju u procesu proizvodnje. Poseban slučaj su termoelektrane i nuklearne
centrale, koje troše ogromne količine vode za hlađenje agregata. Sa uključivanjem
industrijskih potreba, norma potrošnje vode po stanovniku se uvećava skoro dvostruko.

Ogroman porast potrošnje vode u svetu, u toku XX veka, imao je i drugu stranu medalje –
korespondentno povećanje količina otpadnih voda. Odvođenje otpadnih voda i njihovo
prečišćavanje pre upuštanja u recipijente (reke ili mora) predstavlja danas jedan od najvećih
vodoprivrednih problema. Posebno treba naglasiti izvanredan ekološki značaj ovih aktivnosti,
u sklopu zaštite životne sredine. Odvođenje i prečišćavanje otpadnih voda zahteva visoku
tehnologiju i vrlo velika finansijska sredstva. Primera radi, za ove svrhe je u SAD, u poslednje
tri decenije XX veka, utrošeno 1000 milijardi dolara. Otuda je razumljivo što odvođenje i
prečišćavanje otpadnih voda predstavlja ogroman finansijski problem za zemlje u razvoju,
koji se teško može rešiti bez strane pomoći.

U domenu korišćenja voda, pored vodosnabdevanja naselja i industrije, poseban značaj ima
poljoprivreda, sa razvojem navodnjavanja. U toku XX veka, navodnjavanje u svetu je
doživelo veliki razvoj, jer su od 50 miliona hektara, na početku veka, površine pod sistemima
za navodnjavanje povećane na 250 miliona hektara. Prema podacima UN, potrošnja vode za
navodnjavanje danas u svetu iznosi 1800 milijardi kubnih metara godišnje, što nadmašuje
sve ostale vidove potrošnje vode.

Potrošnja vode u pojedinim zemljama prikazana je na sledećoj slici. Osnovni indikator
potrošnje vode je godišnja potrošnja po glavi stanovnika. Kao što se i moglo očekivati, prve
su SAD, sa 2500 m
3
/ god /stan. Zatim slede zemlje koje imaju relativno veliku potrošnju
vode, u odnosu na broj stanovnika – Grčka, Libija, Kanada i Mali, sa oko 2000 m
3
/ god /stan.
                                                                       6   
Na dnu su države sa velikom potrošnjom vode, ali i ogromnim brojem stanovnika ( Indija i
Kina), tako da im je specifična potrošnja vode mala (ispod 1000 m
3
/ god /stan.).

Na slici je prikazana i struktura potrošnje vode, sa tri osnovne kategorije
poljoprivreda,industrija i domaćinstva. Može se konstatovati da je poljoprivreda dominantan
potrošač vode skoro svuda u svetu, što najbolje ilustruje značaj i razmere navodnjavanja. S
druge strane, potrošnja vode u industriji je u korelaciji sa opštim i industrijskim nivoom
razvoja u pojedinim zemljama. U tom pogledu, posebno se ističu SAD, Kanada, Nemačka i
Holandija.

0 500 1000 1500 2000 2500 3000
SAD
Grčka
Libija
Kanada
Mali
Rusija
Nemačka
Australija
Izrael
Brazil
Island
Velika Britganija
Holandija
Japan
Egipat
Indija
Kina
Godišnja potrošnja vode po stanovniku u m
3
Poljoprivreda
Industrija
Stanovništvo


Slika - Potrošnja vode u pojedinim državama, po stanovniku godišnje i struktura
potrošnje za tri osnovne kategorije – poljoprivreda, industrija, domaćinstva


Svetska strategija gazdovanja vodama u XXI veku

Problemi sa vodom su od životnog značaja za milijarde ljudi širom zemljine kugle. Kao što je
poznato, u celom svetu je prihvaćena sintagma da je “voda najznačajniji strateški resurs XXI
veka”. Na međunarodnim konferencijama se iznose veoma zabrinjavajuće činjenice o
ljudskim patnjama zbog vode, širom sveta. Prema prikazanim podacima, u svetu danas 1,1
milijarde ljudi (oko 20% svetske populacije) nema pristup zdravoj vodi za piće, dok 2,4
milijarde ljudi (oko 40% ukupnog stanovništva) nema rešeno pitanje sanitacije (odvođenja i
prečišćavanja otpadnih voda). Na “Milenijumskoj skupštini UN” (održanoj 2000. godine)
postavljen je cilj da se do 2015. godine dvostruko smanje navedeni procenti. Međutim, u
ovom trenutku je stanje zaista alarmantno, jer zbog zagađene vode za piće u svetu umire
dnevno 6000 ljudi, što godišnje dostiže stravičnu cifru od oko dva miliona ljudi.

Centralna tema svetskih konferencija o vodama je strategija gazdovanja vodnim resursima u
XXI veku. U tom okviru, ističe se osnovni postulat o kompleksnoj funkciji vode i njenoj
                                                                       7   
socijalnoj, ekonomskoj i ekološkoj dimenziji. Otuda se strategija gazdovanja vodnim
resursima mora temeljiti na harmonizaciji socijalnih, ekonomskih i ekoloških zahteva i
interesa. To znači da nijedna od ove tri dimenzije vodnih resursa ne može imati apsolutni
prioritet, a da druge budu zapostavljene. Ukoliko se postavi pitanje prioriteta, onda treba imati
u vidu jedan od najvažnijih postulata: “U sklopu zaštite životne sredine, osnovne ljudske
potrebe moraju imati prioritet”.

Finansiranje vodoprivrednih aktivnosti je takođe jedna od najvažnijih svetskih tema. Godišnje
se u svetu ulaže 80 milijardi dolara u vodoprivredu. Ova cifra zaista deluje impresivno, ali
ipak ne zadovoljava realne potrebe svetske vodoprivrede, koje se procenjuju na 180 milijardi
USD. To znači da godišnje nedostaje 100 milijardi dolara za rešavanje problema vodoprivrede
u svetu. Naravno, podrazumeva se da se ovaj deficit pretežno odnosi na zemlje u razvoju.
Zbog toga je evidentno da se vodoprivredni problemi zemalja u razvoju ne mogu rešiti bez
pomoći razvijenih zemalja. S obzirom na velike finansijske probleme vodoprivrede, postavlja
se pitanje o potencijalnim učesnicima u finansiranju ove delatnosti. U vezi s tim, zauzet je
stav da svaka država mora biti glavni učesnik u finansiranju svojih vodoprivrednih aktivnosti,
ali da bi trebalo potražti i druge finansijske izvore. Drugi bitan stav se odnosi na neophodnost
partnerstva javnog i privatnog sektora, u cilju obezbeđenja potrebnih investicija.

U svetskoj strategiji gazdovanja vodama u XXI veku uzimaju se u obzir svi nepovoljni
faktori, koji negativno utiču na raspoložive vodne resurse na planeti. Pored zaštite voda i
obezbeđenja njihovog kvaliteta, od posebnog su značaja i efekti globalnog zagrevanja, koji
izazivaju drastične globalne poremećaje meteoroloških i hidroloških ciklusa. Trend smanjenja
raspoloživih vodnih resursa u svetu, u periodu od 1950 – 2000. godine, prouzrokovan
zagađenjem voda u prirodi, nastaviće se i u narednom periodu od 2000 – 2025. godine, pri
čemu će efekat zagađenja voda biti superponiran sa efektom globalnog zagrevanja. Ovaj trend
je ilustrovan slikom na kojoj su prikazani raspoloživi vodni resursi u svetu, u 3 vremenska
preseka – 1950, 2000 i 2025 godine.

Na slici su vodni resursi po regionima sveta razvrstani u 6 kategorija : katastrofalno mali,
vrlo mali, mali, srednji, veliki i vrlo veliki. Iz slike 4. se može konstatovati da 1950. godine
nigde na svetu nije bilo katastrofalne situacije sa vodnim resursima, vrlo mali su bili u
Severnoj Africi, a mali u Indiji i Kini. Do 2000. godine se stanje promenilo, jer resursi u
Severnoj Africi postaju katastrofalno mali, do vrlo mali resursi zahvataju veći deo Azije. Za
2025. godinu se prognozira da će katastrofalno stanje vodnih resursa zahvatiti Severnu Afriku
i veliki deo Azije.

Za razliku od Severne Afrike i Azije, na ostalim kontinentima nema bitnih promena stanja
vodnih resursa. Južna Amerika i severni deo Severne Amerike (Kanada) su u kategoriji vrlo
bogatih vodnih resursa, dok Evropa ostaje u kategoriji skromnih resursa. Imajući u vidu
globalni karakter i razmeru grafičkog prikaza, mogle bi se staviti neke primedbe na
kategorizaciju pojedinih regiona. Na primer, što se tiče Evrope, najnovije prognoze ukazuju
na pogoršanje stanja površinskih vodnih resursa. Na slici 6 je prikazan trend promene dotoka
reka na evropskoj teritoriji u budućem periodu. Može se konstatovati da su veći delovi Evrope
zahvaćeni trendom smanjenja dotoka, među kojima je i područje Srbije.

                                                                       8   


Slika - Globalni prikaz stanja vodnih resursa u svetu 1950. i 2000. godine, sa
prognozom za 2025. godinu

                                                                       9   

Slika - Trend promene godišnjeg dotoka evropskih reka



Globalna ocena sadašnjeg stanja vodosnabdevanja u Srbiji i perspektive
budućeg razvoja

Kriza vode u Srbiji nije u toj meri izražena kao u nekim kritičnim regionima sveta, ali je ipak
permanentno prisutna u domenu kvaliteta voda, a povremeno dostiže ozbiljne razmere i
pogledu kvantiteta voda. S obzirom na nedovoljno razvijeno navodnjavanje, koje je najveći
potencijalni potrošač vode, kriza vode se manje manifestuje u oblasti poljoprivrede, a znatno
više u oblasti vodosnabdevanja stanovništva.

Problemi sa kvalitetom vode za vodosnabdevanja stanovništva se javljaju širom Srbije, bez
obzira da li se radi o izvorištima površinske ili podzemne vode. Veliki broj vodovodnih
sistema ne zadovoljava fizičko – hemijske i bakteriološke kriterijume vode za piće. Najčešći
uzroci bakteriološke neispravnosti vode za piće su koliformne bakterije (indikatori fekalnog
zagađenja), dok je fizičko – hemijska neispravnost prouzrokovana povećanim sadržajem
gvožđa, mangana, nitrata i nitrita.

Problemi sa kvantitetom vode se javljaju povremeno, u sušnim godinama, ali se mogu
manifestovati u vrlo ozbiljnoj formi. Sa tog aspekta, paradigmatičan je najnoviji primer iz leta
2008. godine, u Moravičkom regionu, kada je veliko područje na relaciji Arilje – Čačak –
                                                                       10   
Gornji Milanovac zahvaćeno krizom vodosnabdevanja. S obzirom da se ovaj region snabdeva
vodom iz živog toka reke Rzav, dugotrajna suša i minimalni proticaji ovog vodotoka su
uslovili ozbiljnu krizu vode.

U normalnim hidrološkim uslovima, sa aspekta obezbeđenosti vode za piće, situacija sa
vodosnabdevanjem u Srbiji je relativno dobra, jer je pitka voda obezbeđena za celokupno
stanovništvo, ali sa izraženim varijacijama u kvantitetu i kvalitetu. Stanje vodosnabdevanja
se razlikuje po područjima, kako u pogledu izgrađene vodovodne infrastrukture, tako i u
pogledu pouzdanosti vodosnabdevanja (po vremenu, količini i kvalitetu). Ovo je uslovljeno
različitom gustinom naseljenosti, stepenom privredne aktivnosti i raspoloživim kapacitetima
izvorišta, gubicima u mreži i dr.

U Srbiji, procenat gradskog i prigradskog stanovništva koji ima neku vrstu vodosnabdevanja
(minimum česmu u dvorištu) iznosio je 1991. godine (poslednji popis stanovništva) oko 90%,
pri čemu je najviši u Vojvodini (oko 95%), nešto rnanji u Centralnoj Srbiji (oko 94%), a
daleko najlošiji na Kosovu i Metohiji (tek nešto više od 60%).

Od tog broja, vodu u stanu ima u Srbiji oko 81% stanovništva (Centralna Srbija 86%,
Vojvodina 81%, Kosovo i Metohija 51%).

Za vodosnabdevanje stanovništva koriste se podzemne i površinske vode. Površinske vode se
zahvataju iz živog toka i iz akumulacija (ukupan kapacitet izvorišta bio je oko 250 miliona
m
3
/god.). Kapacitet izvorišta podzemnih voda bio je 1991. godine oko 714 miliona
m
3
/god, od čega su najznačajnija aluvijalna izvorišta (oko 390 miliona m
3
/god.).
Specifična potrošnja vode po stanovniku iznosila je između 300 i 400 l/st-dan. Od ove
količine, stanovništvo koristi oko 45%, industrija oko 30%, dok oko 25% otpada na ostale
potrošače i gubitke u mreži.

Što se tiče kvaliteta vode za piće, razlike su takođe veoma izražene. U javnim vodovodnim
sistemima, kvalitet vode se nalazi pod stalnom kontrolom, što nije slučaj sa individualnim
vodosnabdevanjem. Otuda u ovom drugom slučaju postoji rizik upotrebe pijaće vode koja ne
zadovoljava sanitarne kriterijume. Kvalitet voda za piće je u određenom broju sistema za
vodosnabdevanje veoma povoljan ili zadovoljavajući. Međutim, pojedini vodovodi, pa i cele
oblasti, nemaju zadovoljavajući kvalitet vode za piće, a ponegde je stanje kritično.

S obzirom na fundamentalni značaj vodosnabdevanja za opstanak i razvoj nacije, kao i za
razvoj privrede, ova grana vodoprivrede ima prioritetno mesto u strateškim planovima
sektora voda u Srbiji. Razvoj vodosnabdevanja u narednim decenijama treba da prati porast
broja stanovnika, kao i povišenje civilizacijskih i kulturnih standarda. Otvaranje novih
izvorišta vodosnabdevanja mora biti planirano na načelima održivog razvoja i zaštite životne
sredine. U Srbiji postoji nekoliko velikih akumulacija koje se mogu koristiti za
vodsnabdevanje (Vlasina, Zavoj), ili koje još nisu dovoljno iskorišćene (Barje, Ćelije, Bovan).
Pored toga, u izgradnji su još dve velike akumulacije (Prvonek, Rovni). S druge strane,
postoje značajna izvorišta podzemnih voda, koja su pogodna za vodosnabdevanje
stanovništva. Posebna pažnja u narednom periodu se mora obratiti na zaštitu izvorišta
vodosnabdevanja od koncentrisanih i rasutih zagađivača. U tom smislu, neohodna je izgradnja
novih i rekonstrukcija postojećih postrojenja za tretman vode za piće.

Pri razmatranju perspektiva razvoja vodosnabdevanja u Srbiji, moraju se imati u vidu
potencijalni poremećaji meteoroloških i hidroloških ciklusa, kao posledice globalnog
                                                                       11   
zagrevanja planete. Na osnovu prikaza primera krize vode u različitim regionima sveta,
može se zaključiti da efekti globalnog zagrevanja imaju značajan uticaj na uslove
vodosnabdevanja. Ovi poremećaji se manifestuju povećanjem intenziteta i verovatnoće pojave
ekstrema – smanjenjem malih voda i povećanjem velikih voda na rekama. Primer dugotrajnih,
ekstremno malih voda reke Rzav, je u tom smislu karakterističan i mora predstavljati
upozorenje za srpsku vodoprivredu. Sigurnost vodosnabdevanja iz površinskih izvorišta može
se obezbediti samo izgradnjom akumulacija, koje mogu da neutrališu efekte poremećaja
hidroloških ciklusa. Prema tome, u budućem periodu će biti neophodna realizacija planova iz
Vodoprivredne osnove Srbije, u vezi sa izgranjom većeg broja akumulacija za
vodosnabdevanje.


Potrošnja vode i mere za smanjenje gubitaka vode

Pitanje pravilnog određivanja norme potrošnje vode je izuzetno važno kod planiranja i
sprovođenja investicija. Prosečna potrošnja vode po stanovniku na dan (specifična potrošnja)
odraz je funkcije više parametara, koji se generalno mogu podeliti na prirodne (dostupnost
vodi, klimatske karakteristike, karakteristike recipijenata, itd.) i društvene (ekonomska moć
društva, svest o potrebi racionalizaciji potrošnje vode, itd.). Specifična potrošnja vode kreće
se od jedva nešto preko 100 litara po stanovniku na dan u sušnim i ekonomski nerazvijenim
zemljama Afrike do preko 1000 litara po stanovniku na dan u pojedinim državama SAD. U
Evropi, prosečna potrošnja vode po stanovniku na dan u domaćinstvima kreće se u granicama
od oko 120 litara (Francuska, Nemačka, Holandija) do oko 200 litara (Italija, Španija, Finska,
Norveška). Ukupno zahvatanje vode na izvorištu (uključujući i industrijske potrošače,
ustanove, gubitke, itd.) iznosi 200-500 litara po stanovniku na dan.

U Srbiji je realno očekivati značajno opadanje potrošnje posle povećanja cene vode, kao i
usled smanjivanja gubitaka u mrežama. Nasuprot tome, javiće se povećanje potrošnje vode u
industriji. Realno je očekivati prosečnu individualnu potrošnju u domaćinstvima od oko 150
litara po stanovniku na dan, dok prosečno zahvatanje vode na izvorištu treba računati u
rasponu od 300-400 litara po stanovniku na dan (uključujući i sve ostale potrošače, gubitke u
mrežama i si.).

Veliki gubici vode iz vodovodnih sistema u Srbiji, pored ekonomsko-tehnoloških problema,
uzrokuju i raubovanje izvorišta vode. Iz tih razloga, problem gubitaka vode zahteva
postojanje jedinstvene strategije za smanjenje gubitaka i njihove kontrole. Prvi korak u
razvoju strategije je poznavanje upravljenja sistemima. U tom smislu osnovne mere koje se
mogu preporučiti su institucionalne, tehničke i ostale.

Institucionalne mere obuhvataju donošenje odgovarajućih zakona, propisa i pravilnika
kojima će se regulisati odgovornost vlasnika i korisnika resursa vode. Iz iskustva drugih
zemalja, preporučuje se uvodjenje regulatornog tela, čiji bi zadatak bio definisanje i uvođenje
neophodnih uslova i kriterijuma, koje je potrebno ispuniti za kvalitetno snabdevanje različitih
potrošača.

Tehničke mere se sastoje iz niza mera na uvođenju merenja u vodovodnim sistemima, u
cilju poboljšanja performansi vodovodnih sistema, ali i definisanja minimalne kadrovske i
organizacione osposobljenosti vodovodnih organizacija.

                                                                       12   
Ostale mere obuhvataju aktivnosti strukovnih udruženja na detaljnoj razradi predmetne
problematike. U vezi s tim, treba pomenuti probleme preduzeća koja vode brigu o
snabdevanju vodom i odvođenju otpadnih voda (preduzeća ViK), sa stanovišta
funkcionalnosti (izgrađenost i održavanje), kao i sa stanovišta razvoja (izgradnja novih
objekata i kapaciteta). Problemi vezani za javna komunalna preduzeća vodovoda i
kanalizacije su mnogobrojni i obuhvataju više aspekata:

- Slabo finansiranje svih aktivnosti ovih preduzeća (slabo ulaganje u infrastrukturu i
nedovoljno održavanje), kao posledica izuzetno niske cene vode, što dovodi do
značajnih problema u funkcionisanju sistema;
- Generalna nepripremljenost i nedostatak uslova za značajnije investiranje u ovoj
oblasti;
- Određen višak zaposlenih u pojedinim preduzećima ViK;
- Problemi vezani za pravni, vlasnički, finansijski i organizacioni status ovih
preduzeća, kao i njihovo mesto u sektoru voda u Srbiji.



Stanje i projekcija u oblasti zaštite voda i otpadnih voda

Zaštita kvaliteta voda je jedna od najvažnijih oblasti u ovom sektoru i u neposrednoj je vezi sa
problematikom odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda. Generalno posmatrajući, situacija u
ovoj oblasti je veoma nepovoljna u Srbiji. Samo oko 30% stanovništva Republike Srbije je
obuhvaćeno organizovanim odvođenjem otpadnih voda. Veoma nizak procenat otpadnih voda
se ispušta u vodotoke uz određenu vrstu prečišćavanja, dok svega oko 1.5% otpadnih voda
koje ispuštamo, biva tretirano na zadovoljavajući način.

Imajući u vidu situaciju u Srbiji, neohodne su aktivnosti i mere, kratkoročnog i dugoročnog
karaktera, koje obuhvataju sledeće :

- Revitalizacija i uspostavljanje normalnog funkcionisanja postojećih uređaja za
prečišćavanje otpadnih voda naselja i uređaja za predtretman industrijskih otpadnih
voda;
- Izgradnja novih sistema za prikupljanje, dispoziciju i prečišćavanje otpadnih voda,
najpre u naseljima u kojima već postoji organizovano prikupljanje otpadnih voda ili je
u planu izgradnja objekata i sistema za ovu namenu, radi povećanja stepena
obuhvaćenosti stanovništva (i ostalih pridruženih korisnika) kompletnom uslugom
snabdevanja vodom i odvođenja otpadnih komunalnih voda;
- Sprovođenje odgovarajućih radova i mera za zaštitu postojećih i budućih izvorišta
vodosnabdevanja;
- Uspostavljanje mehanizama za kontrolu sprovođenja mera zaštite.

Da bi se stepen obuhvaćenostl javnom kanalizacijom približio stepenu obuhvaćenosti
organizovanim vodosnabdevanjem (75-80%), u sledećih deset godina trebalo bi obezbediti
ukupna ulaganja reda veličine 1,2 milijarde €, odnosno na godišnjem nivou 100-120 miliona
€.




                                                                       13   

Klasifikacija prirodnih voda

Sve vode u Srbiji prema svome stepenu zagadjenosti i nameni izuzimajući mineralne i
termalne vode, podeljene su u četiri klase (Uredba o klasifikaciji voda, Sl.glasnik SRS, broj 5,
3 februar 1968.)

Klasa I- vode koje se u prirodnom stanju ili posle dezinfekcije mogu upotrebljavati ili
iskorišćavati za snabdevanje naselja vodom za piće, u prehrambenoj industriji i za gajenje
plemenitih vrsta riba (salmonida)

Klasa II - vode koje su podesne za kupanje, rekreaciju, i sportove na vodi, za gajenje manje
plemenitih vrsta riba (ciprinida), kao i vode koje se uz normalne metode obrade (koagulacija,
flokulacija, filtracija i dezinfekcija) mogu upotrebljavati za snabdevanje naselja vodom za
piće i u prehrambenoj industriji.

Klasa III - vode koje se mogu upotrebljavati ili iskorišćavati za navodnjavanje i u industriji,
osim prehrambene

Klasa IV - vode koje se mogu upotrebljavati ili iskorišćavati samo posle posebne obrade

Vode klase II, van graničnih tokova i tokova presečenih granicom Srbije dele se na potklase i
to: potklasa IIa i potklasa IIb.

Ova podela voda u klase i potklase vrši se na osnovu relevantnih parametara kvaliteta i
njihovih graničnih vrednosti koji su prikazani u sledećoj Tabeli, gde su date granične
vrednosti relevantnih parametara kvaliteta prirodnih voda.

Parametar Klasa I Klasa II Klasa IIa Klasa IIb Klasa III Klasa IV
Suspendovane mat. pri
suvom vremenu u mg/l do
10 30 30 40 80 -
Ukupni suvi ostat. pri
suvom vremenu u mg/l do
za površinske vode i jezera


350


1000


1000


1000


1500


-
za podzemne vode 800 1000 1000 1000 1500 -
pH vrednost 6.8-8.5 6.8-8.5 6.8-8.5 6.5-8.5 6.0-9.0 -
Rastvoreni O2 (ne
primenjuje se na podzemne
vode i prirodna jezera

8

6

6

5

4

0.5
BPK5 2 4 4 6 7 -
Stepen saprobnosti po
Libmanu (ne primenjuje se
na podzemne vode i
prirodna jezera

oligo-
saprobni

betamezo-
saprobni

betamezo-
saprobni

beta-alfa-
mezo-
saprobni

alfa-mezo-
saprobni

-
Stepen biološke
produktivnosti (samo za
jezera)

oligotrofni

eutrofni

eutrofni

-

-

-
Najverovatniji broj
koliformnih klica u 1000 ml
vode maksimum do

200

6000

6000

10000

-

-
Vidljive otpadne materije bez bez bez bez bez bez
Primetna boja bez bez bez bez - -
Primetan miris bez bez bez bez - -

                                                                       14   
Prilikom zagadjenja vodo tokova, što zbog same prirode zagadjenja što zbog prirode samih
vodotokova, ne postoji jedan opšti model koji bi sve definisao, ali je prihvaćeno da se u jako
zagadjenim vodotocima mogu uočiti sledeće zone koje predstavljaju kombinaciju nekoliko
predloženih šema.

Zona neposrednog zagadjenja - Prisutno mnogo organskih materija u početnoj fazi njihove
razgradnje. Sadržaj rastvorenog kiseonika obično visok, uz prisustvo zelenih biljaka i riba u
većoj količini.

Polisaprobna zona - zona aktivne razgradnje ili septička zona, u kojoj se odvija najveći deo
oksidacionih procesa, uz moguć potpuni utrošak rastvorenog kiseonika, odnosno prelazak u
anaerobno stanje. Prisutne velike količine CO2 i H2S a redukcioni biohemijski procesi se
odvijaju. Obilje bakterija, bez zelenog bilja, eventualno prisutne plavozelene alge i mnoge
vrste protozoa i bičastih larvi Tubifera. Razgradnjom organskih materija nizvodno od ove
zone formira se

Alfamezosaprobna zona - jako zagadjena zona, prisutne zelene alge uz veliki broj bakterija,
sadržaj rastvorenog kiseonika nizak, posebno tokom noći, a sastav faune je raznovrsniji i
prisutan u većem broju vrsta nego u prethodnoj zoni. Biohemijski procesi imaju
redukcionooksidacioni karakter.

Betamezosaprobna zona - blago zagadjena zona, uobičajno prisustvo zelenih algi i viših
biljaka, sadržaj rastvorenog kiseonika obično iznad 5 mg/l, a smanjena je i oksidacija
organskih materija. U ovoj zoni se mogu naći i ribe kao jegulja, šaran i klen. Biohemijski
procesi imaju oksidacioni karakter.

Oligosaprobna zona - zona praktično čiste vode, mada se u njemu još uvek odvija proces
razgradnje organskih materija. Sadržaj rastvorenog kisonika je po pravilu iznad 5 mg/l, čak i
noću. Obilje zelenih biljaka i prisutna životinjska populacija je generalno tipična za zdrave
vode. Biohemijski procesi imaju oksidacioni karakter.




















                                                                       15   
KONCIPIRANJE SISTEMA ZA PRIPREMU VODE

Svi sistemi za pripremu vode mogu se podeliti u tri osnovne grupe:
- Sistemi za pripremu vode za piće
- Sistemi za pripremu kotlovske napojne vode i
- Sistemi za pripremu procesne vode za pojedine industrijske procese

Pored ovih treba pomenuti i sisteme za održavanje potrebnog kvaliteta vode u bazenima za
plivanje, u zatvorenim rashladnim sistemima i za pripremu vode za neke posebne namene
(farmaceutski kvalitet, voda za infuzione rastvore, hemodijaliza....)

Sistem za pripremu vode za piće isključivo kao sirovinu koristi priprodnu vodu, dok drugi
sistemi obično samo doradjuju vodu za piće do željenog kvaliteta u skladu sa zahtevanim
uslovima.

Osnovni zadatak sistema za pripremu vode za piće je da obezbedi pitku vodu koja je hemijski
i bakteriološki bezbedna za humanu upotrebu.

U isto vreme taj kvalitet mora biti zadovoljavajući i za većinu industrijskih korisnika.
Voda za piće ne sme imati neprijatan miris ili ukus, a često se odredjenim dodacima u toku
procesa kvalitet vode može popraviti u smislu povoljnog delovanja na ljudsko zdravlje, na
primer dodatkom fluorida.

Kvalitet vode za piće se mora nalaziti u okviru propisanih standarda, koji pak sa druge strane
ne zadovoljavaju potreban kvalitet za koltlovsku napojnu vodu ili pak kao procesna voda u
prehrambenoj, papirnoj ili tekstilnoj industriji pa se mora podvrgnuti dodatnoj preradi od
strane samih tih industrija.

Pre pristupanja izrade samog tehnološkog koncepta jednog sistema za pripremu vode, često se
moraju preduzeti odredjene mere u cilju stalne obezbedjenosti potrebne količine vode i
poboljšanja kvaliteta sirove vode, pre nego ona udje u sam sistem.

Tako se izradom akumulacija u blizini izvorišta i kontrolisanim ispuštanjem vode iz
akumulacije u izvorište, može obezbediti potrebna količina vode ili se može ta akumulacija
koristiti za prethodno prirodno prešišćavanje vode sa izvorišta. Često se u takvim slučajevima
vodi dodaje CuSO
4
kao algicidno sredstvo, koje sprečava preterani razvoj algi koje ometaju
dalje procese prečišćavanja ili pak dovode do pojave ukusa i mirisa vode što zahteva i dodatne
obrade vode, a time i poskupljuju čitav proces pripreme.

Priprema vode za piće od sirove prirodne vode zahteva temeljno poznavanje:
1. karakteristika sirove vode
2. jasnu predstavu o kvalitetu prečišćene vode

Na osnovu polaznih kriterijuma i ekonomskih uslova postavlja se tehnološki koncept.
Postavljanjem tehnološkog koncepta donekle se uslovljava stepen pouzdanosti koji sistem
treba da ima i odredjuje nivo automatske kontrole koji se u njemu želi ostvariti.

Izabrani način prerade treba da bude ekonomičan, kako u pogledu početnog investiranja, tako
i u pogledu eksploatacionih troškova.

                                                                       16   
Prvi zadatak koji je potrebno rešiti u čitavom lancu je izbor porekla vode:
- podzemna voda sa veće ili manje dubine
- površinska voda iz reke, jezera ili eventualno mora

Ako uopšte postoji mogućnost izbora, glavni faktori koje treba razmotriti su:
- kvalitet vode kojim se raspolaže
- količina potrebne vode i ujednačenost izdašnosti izvorišta
- cena ispitivanja vode, snabdevanja, prerade i distribucije
- mineralni polutanti
- organski polutanti
- biološki polutanti
- mikroelementi

Kao primer kvantitativnog uporedjenja kvaliteta vode iz površinskih i podzemnih izvora u
jednom regionu (u ovom slučaju je to država Texas u SAD), dati su podaci u sledećoj tabeli:

Koncentracija, mg/L
Površinski izvor Podzemni izvor
Komponenta Reka
Colorado
Reka
Neches
Grad
Stephenfille
Grad
Houston
Kalcijum, Ca
2+
51 11 90 9.2
Magnezijum, Mg
2+
17 3.5 38 2.6
Natrijum, Na
+
21 22 9.7 202
Kalijum, K
+
4 3.3 5.2 5
Gvoždje, Fe
2+
0.08 0.12 0.10 0.02
Bikarbonat, HCO
3
-
181 22 383 410
Sulfati, SO
4
2-
30 19 39 2
Hloridi, Cl
-
48 38 36 98
Fluoridi, F
-
0.2 0.6 0.2 1.4
Nitrati, NO
3
-
0.2 0.2 2.2 0
Silikati, SiO
2
8.8 16 16 16
Ukup. rastvor.mat 271 142 432 538
Tvrdoća kao CaCO
3
197 42 380 34
pH 7.1 6.7 7 7.6













                                                                       17   
KARAKTERISTIKE VODE

Voda je sastavljena od dva atoma vodonika i jednog molekula kiseonika, tako da 6.023x10
23

molekula teži 18 g. U prirodi se vodonik javlja u tri izotopna oblika,
1
H,
2
H (deuterijum)
i
3
H (tricijum). Istovremeno, kisonik se javlja u 6 izotopskih oblika i to
14
O,
15
O,
16
O,
17
O,
18
O i
19
O. Tri izotopa
14
O,
15
O i
19
O su radioaktivni sa kratkim vremenom raspada, pa se u
prirodi veoma retko sreću, tako da preostaju tri oblika vodonika i tri izotopa kiseonika koji
mogu napraviti ukupno 18 mogućih kombinacija, pri čemu svaki izotop kiseonika ima 6
mogućih kombinacija:

16
O
1
H
1
H,
16
O
2
H
2
H,
16
O
3
H
3
H,
16
O
1
H
2
H,
16
O
1
H
3
H,
16
O
2
H
3
H i to isto ponovljeno sa
17
O i
18
O.
Tačan odnos prisutnih izotopa u vodi zavisi od porekla vode, ali uobičajena preirodna smeša
izotopa u vodi ima molekulsku težinu od 18.0152 g.

Struktura atoma kiseonika i vodonika doprinosi da molekul vode ima tetraedarsku strukturu.




Atom kiseonika je u sredini te strukture, a na rogljevima se nalazi potencijalno mesto
prisustva vodonikovih atoma.





                                                                       18   
Atomi vodonika se nalaze pod uglom od 104.5o, a rastojanje kovalentne veze O-H je 0.96A.
Raspodela naelektrisanja dovodi do polarnosti. Izmedju pozitivnog naelektrisanja
vodonikovog atoma i negativnog naelektrisanja sa kiseonika drugog molekula vode se
uspostvalja vodonična veza.

Energija vodonične veze je 10-40kJ/mol što odgovara 1-4% od energije kovalentne veze O-H
unutar molekula (1000 kJ/mol).




Vodonična veza doprinosi jačem vezivanju molekula vode nego molekula drugih tečnosti i
ona doprinosi mnogim jedinstvenim karakteristikama vode.

Pri formiranju leda dolazi do uspostavljanja vodoničnih veza i formiranja heksagonalne
structure leda, pri čemu je dužina rastojanja izmedju dva atoma kiseonika 2.76A. Upravo kao
posledica heksagonalne strukture unutar te strukture se formira šupljina koja doprinosi
povećanju zapremine leda, odnosno smanjenja gustine koja omogućava ledu da pliva na vodi.


Gustina vode i leda
                                                                       19   
Gustina vode zavisi od temperature. Na 0
o
C led ima gustinu 916.7 kg/m
3
, a rastopljena voda
999.8 kg/m
3
. Na temperature od 3.98
o
C gustina vode iznosi 1000 kg/m
3
. Ova anomalija vode
se objašnjava upravo prisustvom vodoničnih veza i promenom orijentacije molekula, prilikom
njihovog približavanja sa smanjenjem temperature. Sa povećanjem temperature iznad 3.98
o
C,
dolazi do smanjenja njene gustine, tako da na 100
o
C ona iznosi 958.4 kg/m
3
.

Tačka topljenja i tačka ključanja
Na atmosferskom pritisku voda ključa na 100
o
C, pri čemu se sa povećanjem pritiska povećava
i temperature tačke ključanja, pa pri 220 atm ona iznosi 374
o
C. Transformacija vode iz tečne
u čvrstu, odnosno čvrste u tečnu fazu se vrši na 0
o
C.

Provodljivost vode
Čista nvoda je veoma slab provodnik elektriciteta. Sadašnje tehnologije omogućavaju
dobijanje vode kvaliteta koji obezbedjuje provodljivost od 5.5x10
-2
µS/cm, za potrebe
industrije poluprovodnika.


Dielektrična konstanta
Dielektrična konstanta predstavlja odnos odnos jačine uniformnog električnog polja izmedju
dve naelektrisane ploče, E
0
u odnosu na jačinu polja, kada se izmedju tih ploča nalazi dipolni
medij, u kome dipoli indukovani u molekulima deluju nasuprot primenjenom polju i smanjuju
njegovu jačinu, E. Odnos E
0
/E za neku sredinu daje dielektričnu konstantu, D. Često se
dielektrična konstanta odredjuje i kao odnos kapaciteta kondenzatora koji sadrži odredjenu
supstancu (voda, na primer) i kada je u njemu vakuum. Na 0
o
C dielektrična konstanta za
vodu iznosi 88.00, a na 100
o
C je 55.44. Sa ovakvim vrednostima dielektrične konstante voda
je univerzalni rastvarač.

Dipolni momenat
Kovalentna veza izmedju dva različita atoma biće praćena dipolnim momentom, čija se
veličina dobija kao proizvod naelektrisanja elektrona i relativnog pomeranja pozitivnih i
negativnih električnih centara. Postojanje polarnosti molekula vode i sposobnost da formiraju
vodonične veze dovodi do mogućnosti da bilo koja čestica koja ima ili pozitivno ili negativno
naelektrisnje bude okružena molekulima vode, što omogućava rastvaranje i pozitivno i
negativno naelektrisanih čestica.




Toplotni kapacitet i specifična toplota
                                                                       20   

0
10
20
30
40
50
60
70
80
90
100
-300 -200 -100 0 100 200 300
Temperature oC
M
o
l
a
r
n
i

t
o
p
l
o
t
n
i

k
a
p
a
c
i
t
e
t

J
/
m
o
l

C

Specifična tolpota ima isti profil stim što se vrednost na ordinate deli sa 18 (molarnom masom
vode), tako da je specifična toplota na -11
o
C 2.03 J/g C, a na 0
o
C 4.186 J/g C. Na 100 C u
parnoj fazi pada na 1.9 J/g C.


Toplota stvaranja vode
Pri reakciji vodonika i kiseonika dolazi do egzotermne reakcije, oslobadja se toplota u iznosu
od AH
f
0
= -285.8 kJ/mol.


Toplota fuzije
Tolota fuzije je ona toplota koja je potrebna da se čvrsta faza pretvori u tečnu na tački
topljenja. Za vodu ona iznosi AH
f
= 6.01 kJ/mol. Pretvaranje leda u vodu zahteva veću
energiju nego zagrevanje vode sa 0 na 80
o
C. Ovako značajna energija je potrebna radi
razdvajanja dela vodoničnih veza kod leda i njegovo prevodjenje u tečno stanje. (od 0 do 100
je 7.54 kJ/mol, a od 100 do 120 oC je 0,92)

Toplota isparavanja
Kod isparavanja vode potrebno je prekinuti sve vodonične veze, kako bi se molekuli razdvojili
i ta toplota iznosi AH
v
= 40.67 kJ/mol

                                                                       21   
-40
-20
0
20
40
60
80
100
120
140
0 10 20 30 40 50 60
Dovedena toplota kJ/mol
T
e
m
p
e
r
a
t
u
r
a

o
C
0,91 6,01 7,51 40,67 0,92



Površinski napon

Molekuli vode na površini tečne faze imaju veću energiju nego oni unutar same tečnosti, jer
su oni ispod površine vode uspostavili svoje vodonične veze. Kao posledica toga, javlja se
pojava da voda sama želi da zauzme takav oblik u kome će se ta energija minimizovati.
Površinski napon je sila koja doprinosi smanjenju površine vode odredjene zapremine.
Upravo je površinski napon taj koji pomaže vodi da pri padu kroz vazduh kapljica teži da
zauzme sferični oblik.
Veza izmedju temperature i površinskog napona vode je data u sledećoj tabeli:

T
o
C 20 60 100
o (N/m) 0.0728 0.0662 0.0589



Viskozitet

Viskozitet vode je veći u odnosu na fluide sa sličnom molekulskom težinom. Kao i u raniji
slučajevima, postojanje vodoničnih veza doprinosi povećanju viskoziteta. Pošto se sa
povećanjem temperature molekuli vode udaljuju to slabe i medjusobne vodonične veze, što
prouzrokuje da viskozitet opada. Dinamički viskozitet se izražava u jedinicama Ns/m
2
, a
kinematski viskozitet, koji predstavlja odnos µ/µ ima jedinice m
2
/s.






                                                                       22   
Kvalitet vode kojom se raspolaže

Podzemna voda je, odavno, za mnoge, sinonim prirodno čiste vode, a površinska voda
za zagadjenu vodu. Pri razmatranju kvaliteta sirove vode, nije dovoljno poznavati samo
rezultate njenih hemijskih analiza, već je neophodno, na osnovu relevantnih podataka, što
pouzdanije proceniti i trendove promena njenog kvaliteta u narednom periodu. Pri tome treba
imati na umu da se kvalitet sirove vode može menjati dnevno, sezonski, godišnje ili tokom
perioda od nekoliko godina.
Podzemne vode su apriori privlačnije, ali su i one retko kad čiste tokom cele godine,
naročito u kišnim periodima, kada se mogu zamutiti ili zagaditi prolazom voda kroz
površinske slojeve. Ovo zagadjenje je po pravilu redje i ograničenije u odnosu na površinske
izvore, ali je i dužeg trajanja zbog male brzine filtracije i sporog povraćaja izgubljene
ravnoteže. Zagadjenje podzemne vode napreduje postepeno te postoji opasnost da se i ne uoči
ako se analize ne vrše sistematski. Kvalitet sirove vode se odredjuje na osnovu sledećih
parametara:

Da bi se izvršila prava karakterizacija vode, neophodno je pravilno uzorkovanje vode i
odredjivanje nivoa tačnosti merenja i hemijske analize.

Jedinice kojima se izražavaju hemijske koncentracije pojedinih konstituenata u vodi su:
1. Mol –odgovara molekulskoj težini komponente izražene u gramima (1Mol CaCO
3
je
100g)
2. Molski udeo- predstavlja odnos broja molova date komponente u vodi, prema
ukupnom broju molova rastvorenih u vodi
N C B A
B
B
n n n n
n
x
... + + +
= ,
gde su sa n oznaceni brojevi molova prisutnih u vodi pojedine komponente
3. Molarnost- predstavlja broj prisutnih molova odredjene komponente u vodi u odnosiu
na ukupnu zapreminu rastvora, mol/L.

L) rastvora, premina (g/mol)(za tezina molekulska
g , komponente masa
= M
4. Molalnost- predstavlja broj prisutnih molova odredjene komponente u vodi u odnosiu
na ukupnu masu rastvora, mol/kg
kg) rastvora, sa (g/mol)(ma tezina molekulska
g , komponente masa
= m
5. Masena koncentracija, g/L, predstavlja odnos mase rastvorene komponente prema
zapremini rastvora
L rastvora, zapremina
g , komponente masa
g/L ija, Koncentrac =
6. Normalnost, N, - predtavlja broj ekvivalenata po zapremini rastvora
L) rastvora, emina g/eq)(zapr , komponente masa tna (ekvivalen
g , komponente masa
eq/L N, =
gde je ekvivalentna masa komponente jednaka odnosu molekulske težine komponente
i odnosa valence te komponente:
eq/mol Z,
g/mol , komponente tezina molekulska
g/eq tezina, na Ekvivalent =
                                                                       23   
7. Delova na milion, ppm – predstavlja odnos mase komponente prema milion puta većoj
masi. Na primer 1mg je 1 ppm u odnosu na masu od jednog kilograma.
rastvora g 10
g , komponente masa
ppm
6
=


Kvalitet merenja fizičkih parametara se odredjuje stepenom tačnosti korišćenih instrumenata i
statistističkom obradom dobijenih rezultata, dok se procena validnosti hemijske analize radi
sabiranjem svih dobijenih koncentracija katjona (Ca
2+
, Mg
+
, Na
+
, K
+
..) i anjona (HCO
3
-
,
SO
4
2-
, Cl
-
, NO
3
-
..):

Σ anjona = Σ katjona

Procentualna razlika izvršenih merenja se odredjuje na osnovu jednačine:

100 % ×
E + E
E ÷ E
=
anjona katjona
anjona katjona


Prihvatljivi kriterijumi za tačnost analize su:

Σanjona, meq/L Prihvatljiva razlika
0-3.0 ±0.2 meq/L
3.0-10.0 ±2%
10-800 ±5%



Boja- se kod dobre vode za piće ne toleriše. Norma u Francuskoj je 20 jedinica platina-
kobalt. I dubinske i površinske vode su ponekad obojene. Prve čak iako su bistre mogu po
izlasku na površinu u dodiru sa kiseonikom da postanu obojene(žute, crvene pa čak i crne).

Miris i ukus- su osnovne karakteristike za procenu vode. Voda za piće trebe da bude bez
mirisa i ukusa. Ukoliko izvorište vode nije takvo, voda se mora podvrgnuti preradi sa
efikasnim i permanentnim učinkom, što je prilično skup postupak.

Temperatura- je pored bistrine i ukusa najmerodavniji činilac za ocenu upotrebljivosti vode za
piće, pa je i tu podzemna voda u prednosti, zbog svoje konstantne temperature u odnosu na
površinske vode kod kojih temperatura varira od 1-22
o
C. Temperatura je važan činilac pri
oceni ravnoteže vode u odnosu na kalcijum i na obrade kojima će se ona podvrgavati. Što je
temperatura vode niža, utoliko su hemijski procesi oko flokulacije-dekantacije sporiji i
osetljiviji, naročito ako joj je temperatura ispod 10
o
C. S druge strane, ako je temperatura viša,
može doći do intenzivnog razvijanja planktona ili do prezasićenosti rastvorenim gasovima, što
uslovljava pojavu bele vode ili pak izaziva velike smetnje u radu stanica za preradu. Više od
drugih karakteristika vode, važno je poznavati brzinu promene tmperature, isto toliko koliko i
amplitude tih promena.

Sadržaj suspendovanih materija- procenjuje se samo delimično i to na osnovu zamućenosti
kao jedne od najuočljivijih karakteristika. Voda za piće ne treba da sadrži suspendovane
materije koje se mogu taložiti. Danas se (u Francuskoj) toleriše zamućenost od 15 kapi
                                                                       24   
mastike (približno jedna Džeksonova jedinica) ali se nastoji da voda za distribuciju nema više
od 5 kapi zamućenosti. Tačnije je zamućenost izražavati u jedinicama NTU (nefelometric
turbidity units), pri čemu je vrednost dozvoljenog zamućenja do 1NTU (dok se za manje
vodovode, do 5.000 stanovnika, toleriše zamućenost i do 5 NTU).



                                                                       25   
pH- vode mora biti u definisanim granicama od 6.8-8.5. Ukoliko je koncentracija
vodonikovih atoma izvan ove granice, tehnološkim postupkom se mora dovesti na propisanu
meru.

| |
| |
+
+
= ÷ =
H
H pH
10
10
log
1
log
÷ +
+ ÷ OH H O H
2


| || |
K
O H
OH H
=
÷ +
2

Koncentracija vode u vodenim rastvorima je konstantna pa se njena vrednost može uključiti u
vrednost konstante, tako da je pri temperaturi od 25
o
C:

| || |
14
10 1
÷ ÷ +
× = =
w
K OH H
odnosno,
14 = + pOH pH




Mineralizacija vode- se češće javlja kod dubinskih nego kod površinskih voda. Višak kreča u
vodi je nepoželjan ali je još gore, čak i štetno, ako mineralizovana voda sadrži višak nekih
jona, kao što su arsen, olovo, fluor idr.

Sulfati i hloridi- mereni zajedno ili odvojeno u većoj ili manjoj meri indiciraju salinitet vode
namenjene potrošnji. Veća količina ovih soli je štetna za čoveka (mada se posle izvesnog
perioda prilagodjavanja mogu podnositi i količine koje znatno prelaze normalnu jedinicu od
250 mg/l), a pored toga izazivaju i koroziju metalnih cevovoda. Dubinske vode raspolažu
najvećim salinitetom, pa malo zagadjena površinska voda ima prednost nad njima.

Gvoždje i mangan- sami po sebi nisu štetni ali ih treba eliminisati, jer, iako se toleriše sadržaj
(Mn+Fe) od 0.3 mg/l sa granicom od 0.1mg/l za Mn, može doći do velikih smetnji i sa
manjim sadržajem u provodnicima sa sporom cirkulacijom vode, pa se i sa sadržajem
                                                                       26   
mangana od 0.05 mg/l može javiti crna voda, kao i kod gvoždja. Stoga je neophodno ispitati
koncentraciju ovih metala u vodi, a podzemne vode ih često sadrže. Analiza dalje odredjuje
izbor koagulanata koje treba koristiti u pojedinim slučajevima.

Rastvoreni kiseonik- je vodi neophodan zbog ukusa, kao i da voda ne bi postala uzročnik
korodiranja metalnih cevi kroz koje teče. Ako podzemna voda nema rastvorenog kiseonika,
ne znači da je zagadjena jer početni sadržaj kiseonika može biti utrošen na prirodno
samoprečišćavanje prilikom poniranja. Takva voda se mora obavezno aerisati pre upotrebe.

Kalcijum- najviše utiče na pojavu tvrdoće vode i to tzv. karbonatne tvrdoće, koju je u
procesu pripreme vode potrebno svesti na odgovarajuću meru.



Sadržaj organskih materija- mora se pažljivo ispitati ako je voda namenjena ljudskoj
potrošnji. U podzemnim vodama obično ima malo organskih materija osim ako nisu u dodiru
sa nekim izvorom zagadjenja, što je pored temperature njihova osnovan prednost u odnosu na
površinske vode. Sadržaj organskih materija u vodi je potrebno vezati za konkretne slučajeve,
a posebno da li je sadržaj sa biljnim poreklom, koji nije štetan. Postavljena granica da
oksidabilnost vode za piće ne bi trebalo da predje 3 mg/l ako se merenje vrši u alkalnoj
sredini, može se različito tumačiti, jer šta da se zameri vinu ili čaju koji imaju mnogo veći
sadržaj organskih materija.

Plankton- izaziva ozbiljne smetnje kako u stanici za preradu vode tako i u distribucionoj
mreži ili rezervoarima. Javlja se u površinskim vodama u obliku fitoplanktona (biljnog) i
zooplanktona (životinjskog porekla). Pored mehaničkih problema u stanicama za preradu i
cevovodu, plankton daje i rdjav ukus vodi. Zooplankton se još manje toleriše jer ako se zapate
u mreži veoma ih je teško odstraniti, a još gore ih je ostaviti u stanju suspenzije.

Bakterije i virusi- moraju se odstraniti sterilizacijom a većinom su prisutni u površinskim
vodama, premda se i podzemne vode moraju preventivno tretirati.

                                                                       27   
FIZIČKE, FIZIČKO-HEMIJSKE I HEMIJSKE OSOBINE VODE ZA PIĆE
KOJE MOGU IZAZVATI PRIMEDBE POTROŠAČA
Redni Parametri Maksimalno dopuštene vrednosti
broj ili koncentracije
1. Boja 5 stepeni Co-Pt skale
2. Miris i ukus bez
3. Mutnoća do 1 NTU*
4. Koncentracija jona vodonika (pH) 6,8 – 8,5
5. Oksidabilnost (mg KMnO
4
/l) do 8 **
6. Provodljivost (µScm, na 20 ºC) do 1000
7. Temperatura Temperatura izvorišta illi niže
8. Rastvoreni kiseonik (% saturacije) 50***
9. Sulfati 250****
10. Vodonik sulfid bez*****
11. Ukupni organski ugljenik
* Za vodovade do 5000 stanovnika dozvoljena je mutnopća do 5 NTU (nefelometrijska jedinica mutnoće)
** Smatra se da je voda ispravna u slučaju da oko 20% merenja koja nisu uzastopna u toku godine, vrednost ovog
parasmetra dostigne do 12 mg KMnO
4
/l. Frekvencija merenja po važećem Pravilniku.
*** Ne odnosi se na podzemne vode
**** Ne sme se osetiti miris






PRINCIPI PRERADE VODE ZA PIĆE

Prerada vode na osnovu ispitanog porekla, fizičkih, hemijskih i bioloških
karakteristika, kao i njene mikrozagadjenosti može biti više ili manje kompletna. Ponekad je
potrebno primeniti mnogobrojne postupke i njih treba tako kombinovati da se nedostaci vode
eliminišu na najbolji mogući način a da u isto vreme najbolje odgovaraju mogućnostima koje
uredjaj pruža. Izabrani način prerade treba da bude ekonomičan u pogledu početnog
investiranja i ekploatacionih troškova.
Prerada vode se vrši već na zahvatu vode ili kod crpki. Kod podzemnih voda potrebno
je obezbediti takvu kaptažu ili potiskivanje da se tom prilikom zhvati što manje zemlje i
peska. Zahvat površinske vode treba prilagodjavati nanosu koji ona sadrži.
Dobro zahvatanje vode predstavlja prvi stadijum prerade vode.

Koncepcija zahvata vode

U jezeru sa ustaljenim nivoom, kotu zahvata treba tako izabrati da tokom čitave
godine sadržaj suspendovanih i koloidnih materija u vodi, kao i sadržaj planktona bude što
manji, a temperatura vode što niža.
Ako je jezero dovoljno duboko, zahvatanje vode se vrši na dubini od 30-35 m, čime je
uticaj osvetljenosti značajno smanjen a time i ograničen sadržaj planktona. U svakom slučaju
zahvatanje vode treba da se vrši bar na 7 m od dna, kako bi se izbegao uticaj kretanja
nataloženih čestica i vodenih struja na dnu, ako i posledice vertikalnog kretanja usled
temperaturne razlike (prevrtanje jezera).
Zahvat vode iz jezera sa promenljivim nivoom se vrši uz poštovanje prethodnih
kriterijuma, s tim što je potrebno obezbediti zahvatanje sa različitih dubina, zavisno od doba
godine.
Na zahvatu vode iz reke treba se obezbediti od nanosa zemlje, peska, lišća, trave,
površinske pene, ugljovodonika itd. Ne postoji model idealnog vodozahvata, tako da savisno
                                                                       28   
od slučaja voda može biti zahvaćena sa dna, bočno, putem sifona itd. Svaki od ovih načina
zahteva posebnu studiju.















Slika Izvorište „Potkop“ - šaht















Slika. Vodozahvat na reci Brvenici

Prethodna prerada vode

U okviru prethodne prerade sirove vode, u savremenim sistemima za pripremu vode,
primenjuju se sistemi sa rešetkama, taložnici i sita, za uklanjanje inertnog materijala, kao i
hemijska obrada i aeracija. Prvi način prerade po zahvatu je:

Cedjenje kroz rešetku

Vrši se kako bi se eliminisao krupniji materijal, koji može ometati dalje faze prerade.
Efikasnost operacije zavisi od razmaka izmedju šipki rešetke i razlikuju se:
grubo cedjenje kroz rešetku sa otvorima 40-100 mm
finije cedjenje kroz rešetku sa otvorima 10-40 mm
fino cedjenje kroz rešetku sa otvorima 3-10 mm

                                                                       29   
Rešetke se mogu čistiti ručno ili automatski. Najčešće se za stanice većih razmera
upotrebljavaju automatske rešetke ( ili mehaničke rešetke), ali se one takodje mogu primeniti i
kod manjih stanica kod kojih postoji opasnost od naglog nanošenja materijala biljnog porekla,
koji ima tendenciju da obloži rešetku i tako izazove prekid doticaja vode.
Tipovi rešetki:
a) Rešetke za ručno čišćenje
Koriste se jednostavne čelične šipke vertikalne ili pod uglom 60-80o prema horizontali.
Na manjim i srednjim stanicama usisne korpe imaju ulogu rešetke, koje se mogu čititi
`kontramlazom` .

b) Mehaničke rešetke koje se čiste sa uzvodne strane:
- krive rešetke
- rešetke na zupčanicima
- rešetke sa grabuljama na užetu (za vodu sa malo nanosa)
- rešetka sa četkama na beskrajnoj traci (služi za fino cedjenje)

c) Mehaničke rešetke koje se čiste sa nizvodne strane:
- rešetka sa češljevima na beskrajnoj traci (koristi se i kod otpadnih voda jer ima veliki
kapacitet)
- rešetka sa grabuljama na beskrajnoj traci ( u stanju je da odstrani velike količine otpadaka iz
vode)

Odstranjivanje peska

Zavisno od uslova zahvatanja, može se postaviti pre ili posle procedjivanja kako bi se u
daljem postupku zaštitili ugradjeni aparati. Odstranjuju se šljunak, pesak i manje ili više fine
čestice minerala. Dimenzije čestica koje se ovom prilikom odstranjuju su veće od 200
mikrona. Čestice nižeg granulometrijskog sastava odstranjuju se tokom procesa dekantacije ili
odstranjivanja mulja. Odstranjivanje peska se vrši u taložnicima, a zavisno od uslova u
taložniku i vrsti materijala projektuje se i odgovarajući taložnik, pri čemu se koriste formule
Stoksa, za laminarno, Njutna, za turbulentno i Alena , za taloženje u prelaznoj oblasti.
U praktične svrhe, za pesak gustine 2.65 g/cm3, mogu se koristiti sledeći podaci:

d (mm) 0.05 0.1 0.2 0.3 0.4 0.5 1.0 2.0 3.0 5.0 10
Vo 0.2 0.7 2.3 4.0 5.6 7.2 15 27 35 47 74
Vcr 0 0.5 1.7 3.0 4.0 5.0 11 21 26 33
V
0.3
0 0 1.6 3.0 4.5 6.0 13 25 33 45 65
Ucr 15 20 27 32 38 42 60 83 100 130 190
gde su sve vrednosti izražene u cm/s i označavaju:
Vo vrednosti za brzinu taloženja u fluidu čija je horizontalna brzina jednaka 0,
Vcr brzina taloženja u fluidu čija je horizontalna brzina jednaka Ucr,
V
0.3
brzina taloženja u fluidu čija je horizontalna brzina jednaka 0.3 m/s i
Ucr kritična horizontalna brzina za pokretanje istaložene čestice.

Pored standardnih taložnica ili taložnica kanalskog tipa koje se ispiraju hidrauličnim mlazom,
u ovu svrhu se mogu upotrebiti i ciklonski separatori (hidrocikloni) koji su veoma efikasni ali
se uvek javlja problem abrazije uredjaja.


Odstranjivanje ulja i masnoća
                                                                       30   

Pošto su ulja i masti uglavnom lakši od vode, oni teže da isplivaju na površinu, pa
smanjenjem brzine proticanja celokupne tečnosti, dolazi do separacije, a celokupna tečnost
postaje `prirodni separator`. Posebno konstruisanim obrtnim cevima na površini vode se vrši
`skidanje` pene ulja i masti sa površine vode.

Procedjivanje

Primenjuje se u slučaju da je količina planktona ograničena i da u daljoj preradi nije
predvidjena nikakva dekantacija. Dejstvo ovih sita je ograničeno pa pri njihovoj primeni treba
biti oprezan, posebno u kontekstu prethodnih procesa. Razlikujemo makro (otvori veći od 0.3
mm) i mikro procedjivanje (otvori manji od 0.1 mm) a koriste se rotaciona sita ili sita na
beskrajnoj traci, specijalno ako se menja nivo vode koja se tretira.

Prethodna prerada hlorom

Vrši se u cilju zaštite cevi kroz koje prolazi nepreradjena voda. Ukoliko se ne izvrši prethodno
hlorisanje, na cevovodima se taloži plankton koji smanjuje propusnu moć cevi pa do njihovog
potpunog začepljenja. Gvoždjevite i sulfatoredukcione bakterije mogu da razaraju gvoždje
metalnih cevi, pa se zapaža veći sadržaj gvoždja u vodi, naročito u toku privremenih prekida
rada. Dejstvo hlorisanja ne smanjuje boju vode sem u slučajevima humusnih materija, ali se
dobija bistrija i filtrabilnija voda kao posledica oksidacije raznih materija u vodi:
- jona gvoždja i mangana
- amonijaka, stvarajući hloramine ili izazivajući njegovo raspadanje (preko
kritič.tačke)
- nitrita koji se prevode u nitrate
- organskih materija podložnih oksidaciji
- mikroorganizama (bakterija, algi, planktona)

Prethodno hlorisanje može biti prosto, hlorisanje do kritične tačke ili superhlorisanje.
Pri prethodnom hlorisanju uvek je bolje upotrebiti sadržaj hlora koji je malo veći od
sadržaja u kritičnoj tački. Tako treba uvek postupiti kada je to moguće i kad takav postupak
ne zahteva velike količine hlora. Pored uništenja patogenih klica i bakterija, planktona,
bezopasnih klica i drugih, dobija se i najniža granica pojave ukusa vode. Kada je voda boljeg
kvaliteta u pojedinim periodima godine moguće je vršiti prosto hlorisanje. Hlor deluje veoma
brzo i to u prvim minutima nakon injektiranja u vodu, pri čemu u fazi prethodnog hlorisanja
vreme nije tako važan faktor kao pri sterilizaciji, jer se traženi rezultati postižu veoma brzo.
Kada su u pitanju površinske vode u kojima se lako mogu naći virusi, praktikuje se
superhlorisanje i to sa produženim trajanjem kontakta.


Aeracija

Vrši se u slučajevima kada sirova voda sadrži višak gasova:
- sumporvodonik- koji vodi daje neprijatan ukus
- kiseonik- kada je u stanju presićenosti jer njegovo izdvajanje izaziva negativne posledice
u taložniku, jer se podiže mulj sa dna, kao i kod filtriranja kada nastaje lažno zaptivanje,
izdvajanjem gasa.
- ugljen dioksid- koji vodu čini agresivnom
                                                                       31   
- ako u vodi nema dovoljno kiseonika da bi se obezbedila oksidacija jona gvoždja i
mangana, nitrifikacija amonijaka i da bi se vodi dao prijatan ukus, kao i sprečavanje
korozije metalnih cevi.


Osnovni procesi prerade vode

Koji će osnovni procesi i kojim redosledom biti ukomponovani u proces prerade vode, zavisi
od kvaliteta sirove vode i kvaliteta preradjene vode koji se želi ostvariti. Osnovni kriterijumi,
na osnovu kojih se vrši izbor hemikalija koje će se primenjivati u procesu, su njihova
efikasnost u obavljanju željene reakcije i njihova cena. Tako, na primer za kontrolu ukusa i
mirisa vode mogu se koristiti aktivni ugalj, hlor, hlordioksid, ozon i kalijum permanganat.
Obično je najjeftinije rešenje primena velike doze hlora (superhlorisanje), ali je aktivni ugalj
daleko efikasniji u pogledu uklanjanja jedinjenja koja utiču na ukus i miris vode.
U sistemima za preradu površinskih voda često se praktikuje instaliranje dozirne opreme za
dve ili čak tri od navedenih hemikalija, tako da se, zavisno od trenutnog kvaliteta sirove vode,
može uvek primeniti najefikasnija i najekonomičnija varijanta.

U sledećoj tabeli dat je sažeti prikaz parametara kvaliteta prirodnih voda, njihov uticaj na
kvalitet tih voda i uobičajeni načini njihovog korigovanja.


Parametar
(primesa)
Posledica Način prerade
Manjak Višak
Najčešća
primena
Nerastvorne primese
Suspendovane i
koloidne materije
Mutnoća Bistrenje Površinske vode
Žive primese
Bakterije i virusi
Plankton

Javno zdravlje
Izgled i korozija

Dezinfekcija
Dezinfekcija
Sve vode,
površinske-
patogeni organizmi
podzemne-ferozne
i manganozne
bakterije
Rastvorne primese
Organske materije
Boja
Septičnost
Bistrenje i primena
O
3
i/ili
aktivnog uglja
Sve vode
Mikrozagadjivači
(pesticidi, fenoli,
detergenti....)
Toksičnost
Ukus
Miris
Cl2+bistrenje+O3
+aktivni ugalj (Cl2
po potrebi)
Površinske i
aluvijalne
podzemne vode
Halo-forme
(trihalometani…)
Miris,
Javno zdravlje
Aeracija+aktivni
ugalj
Podzemne vode
Soli
HCO
3
-
, CO
3
2-

Korozija Remineralizacija Uklanjanje
karbonata
Sve vode
Cl-, SO4 2- Ukus, Korozija Reversna osmoza Morska i bočate
vode
NO3- Methemoglobinemia Denitrifikacija Podzemne vode
PO43- Bioprodukcija Bistrenje Sve vode
SiO3 Ometanje reversne
osmoze
Jonska izmena Podzemne vode
F- Zubi, kosti, nervni sis Fluoridizacija Defluoridizacija Podzemne vode
Ca 2+, Mg 2+ Korozija, Kamenac Remineralizacija Omekšavanje Sve vode
Na+, K+ Javno zdravlje Membranski i
termički procesi
Morska i bočate
vode
NH
4+
Septičnost Hlorisanje,
nitrifikacija
Sve vode
Fe
2+
, Mn
2+
Obojenost, Korozija Deferizacija, Podzemne vode
                                                                       32   
demanganizacija
Ukupan salinitet Javno zdravlje,
Korozija
Membranski i
termički procesi
Sve vode
Rastvoreni O
2
Gasovi, Ukus,
Korozija
Aeracija Deoksigenacija Podzemne vode
CO
2
Korozija Aeracija,
Neutralizacija
Podzemne vode
H
2
S Miris Aeracija Podzemne vode



Standardi kvaliteta, karakteristike vode prijemnika i namena vode koja se iz njega zahvata
odredjuju potrebni stepen njene prerade. Uticaj pojedinih vrsta zagadjujućih supstancija ima
svoju karakterističnu vremensku i prateću prostornu dimenziju, zavisno od procesa kojima se
oni transformišu u svoj konačni oblik ili koji ga sprečavaju da dospe u vodu prijemnika.

10
3
(s) 10
4
10
5
10
6
10
7
10
8
10
9
10
10

















sat

dan

mesec

godina

dekada

sedmica sezona


Klasifikacija prirodnih voda prema kvalitetu (Prati et al. 1971)
Parametar Kvalitet vode
kvaliteta odličan prihvatljiv blago
zagadjena
zagadjena jako
zagadjena
pH 6.5-8.0 6.0-8.4 5.0-9.0 3.9-10.1 >10.1
Rastvor.O
2
% 88-112 75-125 50-150 20-200 >200
BPK
5
mg/l 1.5 3.0 6.0 12.0 >12.0
HPK mg/l 10 20 40 80 >80
Susp.mat. mg/l 20 40 100 278 >278
Amonijak
mg/l
0.1 0.3 0.9 2.7 >2.7
Nitrati mg/l 4 12 36 108 >108
Hloridi mg/l 50 150 300 620 >620
Gvoždje mg/l 0.1 0.3 0.9 2.7 >2.7
Mangan mg/l 0.05 0.17 0.5 1.0 >1.0
Flotabilne materije
Bakterije
Rastvoreni O
2

Suspendovane čvrste materije
Nutrijenti
Rastvorene čvrste mat.
Akutni toksični efekti Dugoročni toksični efekti
                                                                       33   

Zbog svega do sada rečenog i vrednosti prikazanih u tabelama, izuzetno je značajno, pre nego
se napravi krajnji izbor izmedju površinske i podzemne vode, posedovati potpunu informaciju
kako o karakteristikama sirove vode, tako i o veličini rizika od njenog incidentnog zagadjenja.
Uzvodno od zahvata sirove vode, locirani industrijski pogon, ne samo da može biti uzrok
sezonskih varijacija njenog kvaliteta, već pri incidentnim situacijama može ozbiljno narušiti
njen kvalitet, a kadkad može dovesti i do prekida rada postrojenja za pripremu vode. Koliko
će taj prekid rada trajati, zavisi od stepena složenosti primenjenog sistema i što je sistem
složeniji i sofisticiraniji to će i prekid rada sistema biti kraći (Slika 1)

Kriterijumi kvaliteta sirovih površinskih voda koje se koriste za javno snabdevanje vodom za
piće (U.S. Federal Ñater Pollution Control Administration, 1968)

Supstancija Kriterijumi za površinske vode
Dozvoljeni sadržaj Poželjan sadržaj
Koliformni organizmi (NBO) 10000 100
Fekalni koliformi (NBO) 2000 20
Neorganske supstance, mg/l
Amonijačni azot 0.5 0.01
Arsen* 0.05 odsutan
Barijum* 1.0 odsutan
Bor* 1.0 odsutan
Kadmijum* 0.01 odsutan
Hloridi* 250 250
Hrom (VI)* 0.05 odsutan
Bakar* 1.0 praktično odsutan
Rastvoreni O2 4 blizu zasićenja
Gvoždje 0.3 praktično odsutan
Olovo* 0.05 odsutno
Mangan* 0.05 odsutan
Nitratni azot * 10 praktično odsutan
Selen* 0.01 odsutan
Srebro* 0.05 odsutno
Sulfati* 250 50
URČM* 500 200
Uranil jon* 5 odsutan
Cink* 5 praktično odsutan
Organske supstance mg/l
ABS 0.5 odsutan
Ugljentetrahlorid* 0.15 0.04
Cijanidi* 0.20 odsutni
Pesticidi *
Adrian 0.017 odsutan
Flordan 0.003 odsutan
DDT 0.042 odsutan
Dieldrin 0.017 odsutan
Endrin 0.001 odsutan
Heptahlor 0.018 odsutan
Lindan 0.056 odsutan
Metoksihlor 0.035 odsutan
                                                                       34   
Toksafen 0.005 odsutan
Fenoli* 0.001 odsutni

* Supstance na koje u značajnoj meri ne utiču sledeći osnovni procesi obrade:
koagulacija - manje od oko 50 mg/l Al2(SO4)3, Fe2(SO4)3 ili FeSO4 7H2O, uz dodatak
alkalija prema potrebi, a bez pomoćnog koagulanta ili aktivnog uglja,
taloženje - 6 sati ili manje
brza peščana filtracija - brzina filtracije 7 m3/m2h ili manje
dezinfekcija hlorom - bez obzira na koncentraciju ili na oblik rezidualnog hlora

0
2
4
6
8
10
12
0 2 4 6 8 10 12 14 16
vreme
k
o
n
c
e
n
t
r
a
c
i
j
a

z
a
g
a
d
j
e
n
j
a

u

s
i
r
o
v
o
j

v
o
d
i
slozena obrada
vreme prekida rada
relativno kratko
standardan obrada
prekid relativno dug
jednostavna
obrada
C1 max
C2 max
C3 max

Uticaj zagadjujućeg talasa na rad postrojenja za pripremu vode


Zbog svega navedenog pri projektovanju postrojenja za preradu vode neophodno je naći
kompromis izmedju cene složenijeg postrojenja (investicioni i operativni troškovi) i
ekonomskih i drugih posledica koje može imati prekid proizvodnje vode za piće.



OSNOVNE LINIJE PRERADE

Nakon zahvatanja vode i obavljenog predtretmana vode, pristupa se tretmanu u osnovnim
linijama prerade. One mogu biti alternativne i svaka mora da obezbedi vodu za piće čiji je
kvalitet u skladu sa zakonskim propisima, ukoliko je njen izbor učinjen na osnovu
karakteristika sirove vode koja se preradjuje.
Stepen složenosti osnovnih linija kreće se od veoma niskog (samo dezinfekcija) do veoma
veoma visokog (kombinacije relativno velikog broja osnovnih procesa). Efikasnost adabrane
linije može se povećati uključivanjem u nju dodatnih, specifičnih osnovnih procesa, koji su
efikasni u smislu uklanjanja odredjene vrste zagadjujuće materije.
                                                                       35   





Osnovne linije prerade se mogu predstaviti sledećom šemom:

1. Dezinfekcija

2. Filtracija Dezinfekcija

3. Koagulacija Filtracija Dezinfekcija
Flokulacija

4. Koagulacija Filtracija Dezinfekcija
Taloženje

5. Adsorpcija (PAK) Adsorpcija (GAK)

6. Oksidacija Oksidacija
hlor hlor
hlordioksid ozon
ozon
kalijumpermanganat

7. Biološki efekat





Linija prerade 1.

Ova linija prerade primenjuje se kada je kvalitet sirove vode identičan kvalitetu vode za piće,
koji zakon zahteva, odnosno kada nije potrebno nikakvo njeno prečišćavanje. Dezinfekcija se
vrši isključivo iz preventivnih razloga, odnosno da kvalitet vode ne bi bio umanjen pri
transportu kroz distribucionu mrežu. Ova linija prerade takodje se primenjuje i u onim
slučajevima kada jedino mikrobiološki kvalitet sirove vode nije u skladu sa zakonskim
propisima.
Kao novija tehnološka poboljšanja u okviru ove linije treba pomenuti
- proizvodnju hlora elektrohemijskim putem na mestu upotrebe i
- proizvodnju hlordioksida, ClO
2
delovanjem hlorovodonične kiseline na natrijumhlorit
takodje na mestu upotrebe.
Primenom bilo koga od ova dva rešenja eliminiše se potreba za skladištenjem gasovitog hlora,
a time i očigledna opasnost u gusto naseljenim sredinama.

Primeri primene: neke podzemne vode i vode nekih prirodnih ili veštačkih jezera.


                                                                       36   
Linija prerade 2.

Ovaj način prerade podoban je za vode zagadjene isključivo suspendovanim materijama čija
je priroda čestica takva da je dovoljna primena filtracije da bi se one iz vode izdvojile. To je
slučaj sa nekim podzemnim vodama u krastnim područijima, koje su obično najveći deo
vremena potpuno bistre, ali koje posle kišnih padavina postaju visoko opterećene
suspendovanim materijama. Osim suspendovanih materija takve vode ne sadrže nijednu drugu
vrstu zagadjenja. I u ovom slučaju naravno neophodna je takodje i dezinfekciona obrada, iz
potpuno istih razloga kao i prethodnom slučaju.
Značajnije tehnološke inovacije u oblasti filtracije su:
- Dvomedijumna filtracija (filtri sa dve vrste ispune), koja je posebno korisna za preradu
voda opterećenih suspendovanim materijama koje su heterogene, kako u pogledu veličine,
tako i u pogledu prirode svojih čestica. Primeri primene dvomedijumne filtracije su
direktna filtracija i in line koagulacija.
- Potpuna automatizacija i kontrola filtracionog ciklusa.


Linija prerade 3.

Ova linija koja sadrži in line koagulaciju, filtraciju i dezinfekciju se primenjuje kod prirodnih
voda koje sadrže suspendovane materije koje se ne mogu izdvojiti samo filtracijom. To su
uglavnom materije koloidne prirode i da bi se pretvorile u separabilni oblik, moraju se njene
čestice prethodno destabilizovati a potom aglomerisati. Naime, koagulacijom prethodno
destabilizovane koloidne čestice aglomerišu se oko flokula, koje se obrazuju unutar filtarske
ispune. Kada je količina ovako obrazovanog floka relativno mala, u ispuni se stvaraju uslovi i
za adsorpciju dela u vodi prisutnih organskih materija koji je adsorbilan, odnosno, osim
uklanjanja suspendovanih materija, na ovaj način se ponekad u značajnoj meri smanjuje i
ukupna organska zagadjenost vode.
Ovaj način prerade pogodan je za manje zagadjene vode, kao što su vode nekih prirodnih
jezera i akumulacija.
Neka od ovakvih postrojenja funkcionišu najveći deo godine samo sa direktnom filtracijom, a
in line koagulacija se u proces uključuje samo tokom njenog manjeg dela.

Linija prerade 4.

U sebi ova linija sadrži bistrenje i dezinfekciju, naime, kada doza koagulanta potrebna da se
ostvari prethodni način prerade, postane suviše velika, odnosno kada se previše poveća
zapremina flokakoji se obrazuje tokom koagulaciono-flokulacione faze prerade dolazi do
suviše brzog povećanja hidrauličkih otpora u filtarskoj ispuni i skraćenja filtracionog perioda.
Ovo se donekle može prevazići pogodnim odabirom granulometrijskog sastava filterske
ispune, medjutim češće je potrebno u proces uključiti i taložnik u kome se onda pre filtracije
uklanja najveći deo obrazovanog floka, odnosno otpadnog mulja. Primenu ove linije prerade
zahtevaju mnoge površinske vode koje su visoko zagadjene organskim materijama.

Linija prerade 5.

Adsorpcija predstavlja dodatnu fazu prerade koja se može uključiti po potrebi u svaku od
prethodnih linija prerade. Koristi se onda kada je adsorpcija organskih materija na floku
obrazovanom tokom koagulaciono-flokulacione faze prerade nedovoljna da se njihova
koncentracija u prečišćenoj vodi svede ispod zahtevane vrednosti. Adsorbent, aktivni ugalj u
                                                                       37   
praksi se koristi u dva oblika, kao aktivni ugalj u prahu (PAK) i kao granulisani aktivni ugalj
(GAK).

Linija prerade 6.

Pored dezinfekcije, koja u suštini takodje predstavlja oksidacionu obradu (osim kada se vrši
UV zračenjem), proširenje asortimana zagadjujućih materija koje se pojavljuju u prirodnim
vodama uslovilo je primenu oksidacionih sredstava i u drugim fazama procesa pripreme vode
za piće. Najčešće tačke primene oksidacionog agensa duž linije prerade su sam početak linije,
intermedijarna oksidacija neposredno pre GAK filtracije ili na samom kraju linije. Pred
različita oksidaciona sredstva koja se za ovu svrhu mogu koristiti, postavljaju se vrlo
specifični zahtevi.









TALOŽENJE

Termin taloženje se primenjuje za izdvajanje i neorganskog i organskog sastava u
vodi, koji se može taložiti u kontinualnom procesu.
Klasičan teorijski pristup taloženju je podrazumevao da su čestice sferične u prirodi.
Dobijeni rezultati su povezivani sa nesferičnim česticama, uz korišćenje različitioh
koeficijenata koji su se odnosili na uticaj oblika čestica.

Brzine taloženja suspendovanih čestica u vodi (T=10
o
C, µ=2650 g/cm3, sferične čestice)

Prečnik čestica, µm Približno potrebno vreme za
taloženje na dubini od 1m
Tipični materijal
10.000 1.2 s Šljunak
1.000 9 s Pesak
100 2 min Fini pesak
10 2 h Mulj
1 6 d Bakterije
0.1 800 d Čestice gline
0.01 250godina Pigmenti boja

Prema načinu taloženja čestica u otpadnoj vodi, razlikujemo četiri tipa taloženja:
1. diskretno (pojedinačno), 2. agregatno, 3. zonalno i 4. stešnjeno (kompresiono) taloženje.

Na slici su šematski prikazani tipovi taloženja i morfološki oblik čestica pri taloženju.

                                                                       38   





Bistrenje vode po mehanizmu diskretnog taloženja


Newton 1647. i Stokes 1845. godine su postavili jednačine koje mogu biti korišćene za
odredjivanje brzine taloženja (terminalne brzine) diskretnih čestica u vodi. Sile koje deluju na
česticu tokom taloženja u vodi su prikazane na sledećoj slici.


                                                                       39   


Bilans sila koje deluju na česticu pri kretanju kroz fluid naniže, može se predstaviti sledećom
jednačinom:

( )
¿
÷ ÷ = ÷ ÷ = =
2
2
s
p d p p p d b g
s p
u
A C g V g V F F F F
dt
u m d
µ µ µ

gde su:
m
p
- masa čestica
u
s
- brzina taloženja (settling velocity) u bilo kom vremenu t, m/s
t - vreme, s
F
g
- sila gravitacije, N
F
b
- sila potiska, N
F
d
- sila trenja izedju čestice i vode, N
µ
p
- gustina čestica, kg/m
3

V
p
- zapremina čestica, m
3

g - ubrzanje zemljine teže, m/s
2

µ - gustina vode (ili bilo kog drugog fluida), kg/m
3

C
d
- koeficijent trenja, bezdimenziona veličina
A
p
- projektovana površina čestice u pravcu taloženja čestica, m
2



Koeficijent trenja za sferične čestice zavisi od Rejnoldsovog broja i ta zavisnost je pokazana
na sledećoj slici:
                                                                       40   



Za sferične čestice se zapremina, projektovana površina u pravcu taloženja, masa i
Rejnoldsov broj, mogu izraziti sledećim jednačinama:
3
6
p p
d V
t
=
2
4
p p
d A
t
=
p p p p p
d V m µ
t
µ
3
6
= =
v µ
µ
s p s p
u d u d
= = Re

gde je:
d
p
- prečnik čestice, m
µ
p
- gustina čestice, kg/m
3

Re - Rejnoldsov broj
µ - dinamički viskozitet, Ns/m
2

v - kinematski viskozitet, m
2
/s


Re
24
=
d
C za Re ≤ 1, (laminarno područije)
34 . 0
Re
3
Re
24
+ + =
d
C , 1 < Re ≤ 10.000 (preobražajno područije)



                                                                       41   
s p
s p
s p
s
p d d
u d
u d
u d
u
A C F tµ
µt
µ
µ
µ 3
2 4
24
2
2 2
2
=
×
= =

s p p p p
s
p
u d g V g V
dt
du
m tµ µ µ 3 ÷ ÷ =



p p
s
p
p
s
d
u
g
dt
du
µ
µ
µ
µ µ
2
18
÷
|
|
.
|

\
| ÷
=

U stacionarnim uslovima je du
s
/dt=0, pa samim tim je brzina taloženja u laminarnim
uslovima, kada važi C
D
=24/Re:

( )
µ
µ µ
18
2
p p
s
d g
u
÷
=

Ova jednačina reprezentuje Stoks-ov zakon.

U uslovima taloženja čestica u nelaminarnim uslovima, bilans sila se može opisati sledećom
jednačinom:

( )
2
0
2
s
p d p p p d b g
s p
u
A C g V g V F F F sila
dt
u m d
µ µ µ ÷ ÷ = ÷ ÷ = = =
¿


U stacionarnom stanju, kada se čestica taloži konstantnom brzinom, bilans sila se može
predstaviti jednačinom, koja je poznata i kao Njutnov zakon:

( )
µ
µ µ
d
p p
s
C
d g
u
3
4 ÷
=


Braunovo kretanje

Mnoge prirodne vode sadrže dovoljno sitne čestice koje se ne mogu taložiti same od sebe i
koje se usled kolizije sa molekulima vode kreću tako da sila zemljine teže ne utiče na smer
njihovog kretanja, pa samim tim i ne dolazi do njihovog taloženja. Takve čestice se nazivaju
koloidne čestice, a njihovo kretanje kroz fluid je opisano Braunovim kretanjem.
Brzina kojom se kreću koloidne čestice u x smeru, može se opisati jednačinom koju je 1905
godine postavio Ajnštajn (Einstein):

|
|
.
|

\
|
A
=
p
B
d
kT
x
u
tµ 3
2 1

gde je:
u
B
- kretanje čestica u jednom smeru, m/s
                                                                       42   
k - Bolcmanova konstanta, 1.38x10
-23
Nm/K
T - apsolutna temperatura, K(273+
o
C)
Ax - neto distanca kretanja čestica u x pravcu tokom Braunovog kretanja, m

Kada je u
B
>u
s
onda ne dolazi do taloženja čestica, pošto je kretanje čestica upravljeno
kolizijom sa molekulima vode.



Diskretno taloženje u pravougaonom taložniku

U taložniku čija je dubina h
0
i površina A, potrebno je neko vreme, t, za koje će se odredjena
diskretna čestica staložiti. Brzina taloženja koja se dobija deljenjem predjenog puta od vrha
do dna taložnika, sa potrebnim vremenom taloženja, naziva se kritična brzina taloženja, za tu
česticu, odredjenog prečnika i gustine.
t
0
h
u
kr
=
Vreme za koje će fluid protokom Q, proteći kroz odredjenu zapreminu V, dobija se iz izraza:
Q
V
= t
što, omogućava da se zamenom u prethodnu jednačinu dobije sledeća jednakost:
V
Q h
Q
V
h
u
kr
0 0
= =
Istovremeno zapremina taložnika je jednaka proizvodu površine i dubine taložnika, tj:
0
h A V · =

Nakon čega se može dobiti izraz za kritičnu brzinu taloženja, pri protoku fluida Q, u taložniku
čija je površina A:

A
Q
A h
Q h h
u
kr
= = =
0
0 0
t

Sve čestice koje imaju veću ili najmanje jednaku brzinu taloženja jednaku kritičnoj brzini
taloženja će biti istaložene, dok čestice, koje imaju manju vrednost brzine taloženja, neće biti
istaložene u razmatranom taložniku.

Udeo čestica koje će biti uklonjene:
kr
s s s
u
u
h
h
h
h
Udeo = = =
t
t
0 0


                                                                       43   





Taloženje u kružnim taložnicima

Uvažavajući isti princip taloženja, kao i kod pravouglih taložnika i koristeći iste jednačine
koje definišu vrednost kritične brzine taloženja i efikasnosti taloženja, na sledećoj slici je
predstavljen mehanizam taloženja u kružnim taložnicima.



                                                                       44   
Krećući se od centra prema periferiji taložnika (izbistrivača), fluid menja svoju brzinu shodno
sledećoj jednačini:
( )
0
2 h r r
Q
u
i
f
÷
=
t


gde su:
u
f
- brzina fluida (vode), m/s
Q - zapreminski protok fluida, m
3
/s
r - rastojanje mereno od centra taložnika (izbistrivača), m
r
i
- poluprečnik ulazne centralne cevi (zone) u taložnik (izbistrivač), m
h
0
- debljina taložne zone, m

Trajektorija čestice 1 na prethodnoj slici, koja polazi sa vrha taložnika i dospeva na sam kraj
taložnika, pokazuje vrednosti kritične brzine čestice koja će biti istaložena tokom prolaska
fluida kroz taložnik. Shodno tome, rastojanje na kojoj će ona biti istaložena zavisi od distance
r na kojoj se nalazi u samom taložniku, pa je:
( )
kr
i
kr
u
Q
h r r
tu h
0
2 2
÷
= =
t


gde je:
h - rastojanje čestice od površine vode u taložniku, m
t - vreme taloženja, h
u
kr
- brzina taloženja čestica, Q/A, m/h

Saglasno ovome, trajektorija diskretnih čestica u kružnom taložniku ima paraboličan oblik.
Sve čestice koje imaju brzinu taloženja veću ili najmanje jednaku kritičnoj brzini taloženja,
istaložiće se.
( ) ( ) A
Q
r r
Q
r r h
Q h h
u
i i
kr
=
÷
=
÷
= =
2 2
0
2 2
0 0
0 0
t t t


Kao što se vidi vrednost kritične brzine taloženja kod kružnog taložnika, identično se
izračunava kao i kod pravougaonog taloženja, stim samo što se mora voditi računa o
izračunavanju vrednosti površine taložnika.

Sve prethodno definisano, važi za idealne uslove. U praksi se, naravno, sistemi ne ponašaju
idealno. Pored toga što uvek postoji i medjusobno dejstvo, iako mi usvajamo da je reč o
diskretnom taloženju, u nekim slučajevima horizontalna brzina fluida počinje da podiže sa
dna već istaložene čestice i jednopstavno ih spira i odnosi u izlaznoj struji. Time se smanjuje
efikasnost taloženja čestica, koja se dobija prethodnom analizom.

Jasno je da se ista vrednost površine taložnika može dobiti za različite vrednosti dužine i
širine taložnika, pa je stoga veoma važno definisati optimalan odnos dužine i širine koji će
preduprediti spiranje nataloženog materijala iz taložnika. Uobičajeni odnosi u praksi, kreću se
u intervalu od 4:1 pa do 8:1.

Kritična brzina spiranja za pojedinačne čestice je definisana od strane Camp-a i ima sledeći
oblik:
                                                                       45   
p
p
kr
d g
f
k
u
ispiranja |
|
.
|

\
| ÷
=
µ
µ µ
8

gde su:
u
kr ispiranja
- kritična vrednost brzine fluida koja proizvodi spiranje, m/s
k - konstanta koja zavisi od tipa čestica koje se spiraju, za pesak je 0.04 a za lepljive
čestice 0.06
f - Darcy -Weisbach-ov faktor trenja, koji se kreće u granicama 0.02 do 0.03, tipična
vrednost je 0.03


U praksi se često, na početku pogona za pripreme vode ugradjuju predtaložnici koji imaju
funkciju da odstrane lako taložne materije (na primer pesak i drugi krupniji materijal), a u
cilju zaštite uredjaja koji slede i olakšavanja izvodjenja procesa koji slede.

Tipične vrednosti za projektovanje taložnika za predtaloženje (peskolova) date su u sledećoj
tabeli:

Parametar Jedinice Vrednosti
Minimalan broj
tankova
2
Dubina (bez
automatskog
odnošenja mulja)
m 3.5-5
Dubina (sa
automatskim
odnošenjem mulja)
m 3-4
Minimalan odnos
dužina:dubina
6:1
Minimalan odnos
dužina:širina
4:1 - 8:1
Brzina napajanja
taložnika
m
3
/m
2
dan 200-400
Srednja brzina
proticanja fluida
m/s 0.05
Vreme zadržavanja min 6-15
Minimalna veličina
čestice koja će biti
iztaložena
mm 0.1
Nagib dna taložnika m/m Minimum 1:100 po
dužini nagiba

Prihvatajući idealne kriterijume za projektovanje, zahtevana dužina taložnika se radi
obezbedjenja sigurnosti računa po sledećoj jednačini:
f
s
u
u
h
K L
|
|
.
|

\
|
=
0


Gde je:
K - sigurnosni faktor, u granicama 1.5-2, bezdimenziona veličina
u
f
- srednja brzina vode pri maksimalnom dnevnom protoku vode u sistemu, m/s
                                                                       46   

Primer:

Predtaložnik, napravljen od betona i podeljen u dva dela, koristi se za uklanjanje peska
prečnika od najmanje 0.08 mm i većih, za protok vode od 1.1 m
3
/s. Maksimalni protok je oko
1.6 puta veći od srednjeg, a temperatura vode je 10
o
C. Usvajajući da je dubina taložnika 3.5 m
i da je faktor sigurnosti 1.5, odrediti dužinu i širinu svakog tanka i proveriti da li je površinska
brzina i vreme zadržavanja u preporučenom opsegu. Brzine taloženja su date u sledećoj tabeli.
Podaci o brzini taloženja za pesak gustine 2.65 g/cm
3
, koji se taloži u vodi temperature 10
o
C.

Prečnik čestice,
mm
1 0.6 0.4 0.2 0.15 0.1 0.08 0.06
Brzina
taloženja, m/s
0.1 0.063. 0.042 0.023 0.015 0.008 0.006 0.0038

Resenje:

1. Preporučena horizontalna brzina vode pri maksimalnom protoku je 0.05 m/s. Površina
poprečnog preseka svake komore u pravcu proticanja vode, računa se sa protokom koji je
jednak polovini maksimalnog protoka, pa je:
5 . 17
05 . 0
6 . 1 1 . 1 5 . 0 5 . 0
=
· ·
= =
f
u
Q
A m
2

Vrednost 0.5 se uzima jer kroz jednu komoru prolazi polovina protoka. Za dubinu vode od 3.5
m, širina taložnika će biti oko 5 m.
2. Za izračunavanje dužine taložnika, potrebno je da znamo brzinu taloženja za zrno peska od
0.08 mm i iz tabele se vidi da je to 6 mm/s. Horizontalna brzina pri srednjem protoku vode se
računa po jednačini:
031 . 0
6 . 1
05 . 0
max ,
max ,
= = =
f
f
f
f
u
u
u
u m/s
Pa se dužina taložnika računa po jednačini:
27 031 . 0
006 . 0
305
5 . 1
0
= · · =
|
|
.
|

\
|
=
f
s
u
u
h
K L m
3. Potrebno je proveriti da li odnosi dužine i dubine, kao i dužine i širine taložnika ulaze u
preporučeni opseg.
Odnos dužine i dubine treba da bude minimalno 6:1.
1
6
1
7 . 7
5 . 3
27
> = =
d
L
dakle ovaj odnos je prihvatljiv.
Odnos dužine i širine bazena treba da bude minimalno 4:1.
1
4
1
4 . 5
5
27
> = =
w
L


4. Potrebno je proveriti i vreme zadržavanja vode u taložniku kao i površinsku brzinu vode.
Vreme boravka vode u taložniku se računa po jednačini:
0 . 14
min / 60 / 1 . 1 5 . 0
5 . 3 5 27
3
=
× ×
× ×
= =
s s m
m m m
Q
V
t min

Vrednost površinske brzine vode je:
                                                                       47   
352
2 5 27
/ 24 / 3600 / 1 . 1
3
=
× ×
× ×
= =
komore m m
dan h h s s m
A
Q
u
kr
s
m
3
/m
2
d

Površinska brzina je u preporučenom opsegu (izmedju 200 i 400 m
3
/m
2
dan).

Preporučene mere i odnosi za pravougaone taložnike sa horizontalnim tokom:

Parametar Jedinice Vrednosti
Minimalan broj
tankova
2
Dubina m 3-5
Minimalan odnos
dužina:dubina
15:1
Minimalan odnos
širina:dubina
3:1 do 6:1
Minimalan odnos
dužina:širina
4:1 - 5:1
Površinska brzina
napajanja taložnika
m/h 1.25-2.5
Srednja brzina
proticanja fluida (pri
maksimalnom
dnevnom protoku)
m/s 0.3-1.1
Vreme zadržavanja min 1.5-4
Prelivni protok iz
taložnika
m3/mh 9-13
Rejnoldsov broj <20.000
Frudov broj
( )
w s
f
P A g
u
Fr
/
2
=
>10
-5

Nagib dna bazena
bez i sa mehaničkim
čišćenjem mulja
m/m 1:300 i 1:600
Brzina strugača
mulja
m/min 0.3-0.9
Brzina strugača
mulja u povratnom
toku
m/min 1.5-3




Taložnici sa ugradjenim lamelama

U cilju poboljšanja karakteristika i efikasnosti taloženja, u postojeće taložnike se mogu
ugradjivati segmenti sa paralelnim lamelama izmedju kojih struji fluid sa česticama. Kako je
rastojanje izmedju lamela dovoljno malo, to omogućava da se čestice za kraće vreme stalože
na lamelu, a time da se znatno pospeši izdvajanje i sitnijih frakcija. Šematski prikaz lamelnog
taložnika je dat na sledećoj slici:

                                                                       48   


Lamelasti taložnik može biti suprotno strujni, kada se čestice talože suprotno od smera
kretanja fluida (kao što je primer na slici), istostrujni i unakrsni.


Vreme, potrebno za taloženje pojedinačne čestice izmedju paralelnih lamela, može se
izračunati po jednačini:
u cos
s
u
d
t =

gde je:
d - rastojanje izmedju dva paralelna panela, m
u - ugao panela u odnosu na horizontalu,
o


                                                                       49   
Ukoliko se usvoji da je brzina fluida izmedju dva panela uniformna, onda je vreme potrebno
da čestica provede izmedju dva panela, pri kome će doći do njenog taloženja, dato
jednačinom:
u
u
sin
s f
p
p
u u
L
t
÷
=

gde je:

t
p
- vreme potrebno da čestica provede izmedju dva panela, s
L
p
- dužina panela, m
u
fu
- brzina fluida izmedju panela, m/s

Ukoliko je vreme potrebno da čestica provede u taložniku, t
p
, jednako vremenu potrebnom za
taloženje, onda će sve čestice biti istaložene ukoliko im je brzina taloženja:
u u
u
sin cos d L
u
u
p
f
s
+
>

Brzina fluida izmedju panela, u
fu
, zavisi od broja ugradjenih panela, N i odredjuje se po
jednačini:

Ndw
Q
u
f
=
u


Gde je:
w - širina kanala izmedju panela

Na isti način, može se koristiti i ukupan protok fluida u odnosu na površinu taložnika (vodeno
ogledalo), ukoliko se zanemari površina čela panela koji su potopljeni u vodu, u odnosu na
ukupnu površinu taložnika, pa je:

u
u
sin A
Q
Ndw
Q
u
f
= =

Na sličan način se mogu analizirati i drugi načini korišćenja panela u taložnicima.

U realnim sistemima, na proces taloženja utiču i fizički parametri, kao što su:

Gustina vode- pri ulazu u taložnik, voda može imati različitu gustinu u odnosu na ostatak
vode u taložniku, što omogućava pojavu prirodne konvekcije i kruženje vode u samom
taložniku, a što se svakako negativno odražava na proces taloženja i efikasnost rada uredjaja.
Temperatura vode- izaziva negativne efekte pošto dolazi do razvoja mikrostrujanja, kao i
težnje da topla voda izlazi na površinu, što opet dovodi do negativnih efekata.
Koncentarcija čestica- ukoliko je različita tokom vremena u napojnoj struji može izazvati
negativne efekte.
Vetar – deluje na površinu vode u taložniku koja može izazvati negativno kretanje vode u
čitavom taložniku i na taj način može dovesti do smanjenja efikasnosti taložnika.


                                                                       50   
FILTRACIONI PROCESI U PRERADI VODE


Filtracija je razdvajanje ili separacija čvrste i tečne faze pod dejstvom pritiska ili vakuuma.
Postupak se izvodi tako što voda prolazi kroz jedan pregradni sloj, koji zadržava čvrste čestice
na ili unutar sebe. Izlazna tečnost iz filtra naziva se filtrat, a pregradni sloj filtracioni medijum
ili ispuna, ukoliko je u zrnastom obliku. Za izdvojeni čvrsti materijal, koji se akumulira u
količinama koje vidljivo prekrivaju filtracioni medijum, pa i same vrše filtraciju koristi se
naziv pogača. Skup opreme, kućište, ventili, prostor za ispunu i dovod i odvod vode naziva se
filter.

Filtracija je najstariji i najšire rasprostranjen postupak za uklanjanje čvrstih čestica u
postupcima pripreme vode. Gotovo sva postrojenja koja tretiraju vodu iz površinskih
izvorišta, kao i većina onih koji tretiraju vodu iz podzemnih izvorišta imaju filtraciju u liniji
obrade vode.
Površinske vode uglavnom sadrže alge, sedimente, glinu i druge organske i neorganske
materije, koje mogu biti uklonjene filtracijom. Medjutim, ono što je još važnije, u
površinskim vodama se javljaju i mikroorganizmi, od kojih su neki i patogeni i izazivaju
različite bolesti, pa je postupak filtracije, zajedno sa dezinfikcionim procecesima neophodan
radi njihovog efikasnog uklanjanja.
Podzemna izvorišta imaju daleko manje bakteriološko zagadjenje, kao i koncentraciju
suspendovanih ili koloidnih materija, medjutim, često je potrebno u procesima uklanjanja
pojedinih elemenata primeniti oksidacione procese, čije je produkte neophodno ukloniti
filtracijom, pa je i u ovom slučaju, ovo gotovo neophodan postupak.
Postupak filtriranja vode se koristi već hiljadama godina, a prvi pisani tragovi o tome se
nalaze još u medicinskim zapisima u Indiji 2000 god. pre nove ere. Hipokrat je filtrirao vodu
kroz tkaninu u 4 veku pre nove ere, dok su Rimljani prikupljali kišnicu kao vodu za piće,
propuštajući je kroz pesak.
Komercijalizacija i prvo patentirano rešenje je ponudjeno u Francuskoj 1750, pri čemu su se
koristili različiti filterski mediji od sundjera, drvenog uglja, vune, peska, lomljenog kamena i
šljunka.
Prvi uredjaji koji su se primenili za tretman vode za piće u gradskim sistemima za
vodosnabdevanje se javljaju u Engleskoj i Škotskoj oko 1800-te godine. Moderni, takozvani
spori peščani filter konstruisan od strane James Simpson-a za Shelse sistem vodosnabdevanja
u Londonu 1829. godine, kao peščano-šljunkoviti filter sa brzinom filtracije od 0.12 m/h.
Ovakvo rešenje je zastupljeno i do današnjih dana.
Koliko je važna primena postupka filtracije u sprečavanju širenja bolesti preko vode, pokazuje
primer dva bliska grada u Nemačkoj, Altone i Hamburga, koji su bili suočeni sa epidemijom
kolere 1892. godine. Oba grada su se snabdevala vodom za piće iz reke Elbe i dok je Altona
koristila spore peščane filtre za prečišćavanje vode i uspešno suzbila epidemiju, u Hamburgu,
gde nisu bili ugradjeni takvi filtracioni uredjaji, to nije bio slučaj.
Brza filtracija je razvijena kao postupak 1880. godine u SAD i sredinom dvadesetog veka
zauzima dominantno mesto u postrojenjima za pripremu vode za piće i spori filtri se sve redje
koriste.



Klasifikacija filtara

Klasifikacija filtara se vrši prema:
                                                                       51   

1. Pogonskoj sili koja uzrokuje filtraciju. Filtrat protiče kroz pregradni sloj usled
hidrostatičkog pritiska, nad pritiska pred pregradnim slojem, podpritiska iza sloja
(vakuum) ili usled centrifugalne sile kroz sloj.Centrifugalna filtracija se prvo povezuje
sa centrifugalnim taloženjem, pa tek onda sa filtracijom.

2. Filtraciomom mehanizmu.Postoje dva modela filtracionog procesa. Prema prvom se
filtrirane čvrste čestice zaustavljaju na površini medijuma i nagomilavaju se jedna
preko druge.Tako se formira pogača čija se debljina povećava. Ovaj model daje
jednačine filtracije kroz pogaču. Ako je čvrst materijal zarobljen u porama tela
filtracionog medijuma, onda je to drugi model koji daje jednačinu filtracije kroz
filtracioni medijum.

3. Funkciji. Proizvodi filtracije mogu biti suvi čvrsti materijali,tečnost-filtrat ili
oba.Tečnost se može dobiti i filtracijom kroz medijum i kroz pogaču, dok se čvrst
proizvod dobija samo filtracijom kroz pogaču.

4. Načinu rada. Filtri mogu biti diskontinualni (šaržni) i kontinualni. Šaržni rade pri
konstantnom pritisku i pri konstantnoj brzini filtracije, ili sa promenljivim
vrednostima pritisaka i protoka u toku ciklusa.

5. Prirodi čvrstog materijala. Čestice koje formiraju pogaču mogu da budu
kompresibilne ili krute,što odgovara filtraciji kroz filtracioni medijum. Na čestice
reda veličine, 1-10µm (isti red veličine kao i minimalna veličina pora filtarskih
medijuma), primenjuje se najveći broj postupaka. Na čestice reda veličine 1µm-do
dimenzija velikih molekula, primenjuje se ultrafiltracija, ako one nisu prethodno
agregacijom prevedene na veći red veličine.



Filtriranje preko cediljki

Obavlja se na situ sa rupicama, na debeloj cediljki i na umetku.

Kod filtriranja preko sita razlikuju se:

Mikroprocedjivanje sa slobodnom površinom, (rotirajući doboši), sa ciljem odstranjivanja
planktona iz površinskih slojeva vode, kao i krupnijih čestica različitog porekla koje se mogu
naći u vodi. Platna na kojima se vrši mikroprocedjivanje, bilo da su metalna ili plastična,
imaju otvore od 20-40 mikrona, a izuzetno 10 mikrona. Brzina filtriranja na potopljenom
platnu se kreće oko 50m/h (m
3
/hm
2
). Ako je potrebno izvršiti odvajanje veće količine
planktona neophodno je prethodno izvršiti hlorisanje i dekantaciju vode.

Mikroprocedjivanje pod pritiskom, se najčešće vrše pomoću paralelnih filtarskih diskova,
sa zazorom izmedju diskova manjim od 35 mikrona, pri čemu su ovi filtri veoma osetljivi na
vlaknastu strukturu i plankton, i sa protokom od 10-100 m
3
/h; pločastim filtrima, čiji su zazori
od 2 do 40 mikrona, pri protoku vode od 100 l/h do 150 m
3
/h; filtrima u obliku fišeka,
najčešće papirnim filtrima od vlakana celuloze, koji služe za fino finalno filtriranje materija
preostalih iz prethodnih procesa, a koji se po začepljenju bacaju i menjaju novim.

                                                                       52   
Filtriranje kroz debele filtre se odlikuje time da se materijal ne zadržava samo na površini,
već i na izvesnoj dubini, koja je uvek relativno mala. Za obrazovanje ovakvih filtara se koriste
vlaknaste strukture lana ili celuloze, pamučnih, staklenih ili polipropilenskih vlakana,
pomoću keramičkih, porculanskih, plastičnih, metalnih i drugih elemenata. Pore su različite
od 5 do 40 mikrona, a proticanje iznosi od nekoliko l/h do 400 m
3
/h kod filtara sa 40 mikrona.

Filtriranje preko umetka, koriste se za filtriranje velike količine vode, a da se delovi filtra
sačuvaju od nepopravljivog blokiranja, jer se elementi filtra stavljaju u aparat na početku
svakog ciklusa rada. Najčešće se sreću filtri sa svećama (kao vrećasti filter kod gasova) i filtri
sa diskovima ili pločama.

Filtriranje kroz filtarski sloj

Primenjuje se kada je potrebno izdvojiti veće količine materijala iz vode i kada su čestice tog
materijala relativno sitne. Da bi to filtriranje bilo efikasno čestice se ne zadržavaju na površini
već prodiru dublje u filtarski sloj. Materijal filtarskog sloja s toga mora biti veoma pažljivo
odabran kako u pogledu granulometrijskog sastava tako i u pogledu debljine pojedinih
slojeva. Pri ovom procesu ceo filtar se kolmira (prekrije talogom) srazmerno količini
izdvojenog materijala.

Razlikuju se dva osnovna tipa:
spori filtri i
brzi filtri.

Spori filtri su namenjeni prečišćavanju površinskih voda bez prethodne koagulacije i
dekantacije. Koagulacija koloidnnih materija se obavlja dijastazama nastalim lučenjem algi i
mikroorganizama koji se nalaze na zrncima peska (biološka membrana). Da bi se dobili dobri
rezultati vrše se tri stepena filtriranja:
- grubo filtriranje, 20-30 m
3
/24 h m
2
filtra
- prethodno filtriranje, 10-20 m
3
/24h m
2
filtra i
-filtriranje sa protokom 3-7 m
3
/24 h m
2
filtra.

Posle pranja ovakvih filtara, voda se ispušta kao neupotrebljiva, sve dok se ne formira
biološka membrana, za šta je potrebno nekoliko dana.

Ovi filtri su pouzdani sve dok u sirovoj vodi nema mnogo materijala u obliku suspendovanih
materija, u protivnom filtri za grubo i prethodno filtriranje se brzo zasite i postaju beskorisni.
Pored toga osetljivi su na razmnožavanje planktona koji ih mogu blokirati, tako da se kao
zaključak može reći da spori filtri nisu dovoljni za potpuno prerčišćavanje vode.

Brzi filtri, kod brzih filtara voda prolazi kroz filtarski sloj brzinama od 4-50 m/h, a biološkog
dejstva praktično nema, osim u slučajevima kada je brzina smanjena i ima dovoljno kiseonika
za razvoj nitrifikacionih bakterija koje uklanjaju amonijak i njegove soli.
Brzo filtriranje se odvija kao:
- direktno filtriranje, bez dodatka vodi ikakvih reagenasa, kvalitet efluenta zavisi od početnog
sastava i kvaliteta sirove vode, brzine su od 4-20 m/h, a mogu ići i do 50 m/h,
- filtriranje sa koagulacijom, pri čemu se vodi dodaje koagulant Al
2
(SO
4
)
3
(2-10 g/m
3

maksimum 15 g/m
3
) i katalizator aktivni Si ili sintetički polielektroliti, brzina filtriranja je 4-
10 m/h, s tim što u slučaju čistih voda ide i do 40-50 m/h kao kod bazena za kupanje, uz
korišćenje malih doza koagulanta. U slučaju promenjljivog kvaliteta vode neophodno je
                                                                       53   
predvideti taložnicu pre filtra kako bi se izbegao eventualni prekid rada filtra kada je to
najpotrebnije.
- filtriranje koagulisane i istaložene vode, koristi se kao završna i sigurnosna obrada, brzine se
kreću od 5-15 m/h.

Porozni deo filtra

Karakterišu ga:
Fizičke karakteristike:
granulometrijski sastav,
efektivna veličina ili efektivni prečnik de ili d10, što odgovara veličini od 10% na krivoj
granulacije,
koeficijent ravnomernosti granulacije,
oblik zrna,
mehanička postojanost,
gubitak usled kiselosti (voda može sadržati ugljenu kiselinu koja rastvara filtarske materijale),
prividna gustina na vazduhu

Priroda poroznog dela filtra
kvarcni pesak,
antracit ili mermer, (kada je iz vode potrebno odstraniti silicijum)
granulisani aktivni ugalj

Izbor granulometrijskog sastava filtarskog sloja

0.3-0.5 mm, koristi se za brzo filtriranje pod pritiskom, za bazene za kupanje, sa brzinom
proticanja od 50 m/h, pad pritiska može pasti i nekoliko bara, a do zaptivanja dolazi relativno
brzo; može se primeniti i koagulacija na filtru ukoliko je silicijumska mutnoća vode ispod 100
mg/l
0.6-0.8 mm, filtriranje bez prethodne dekantacije, sa ili bez koagulacije uz uslov da je
silicijumska mutnoća ispod 50 mg/l, pad pritiska do 0.6 bara a brzine proticanja su oko 7m/h
kod otvorenih i veće kod zatvorenih sistema,
0.9-1.2 mm, najčešće korišćeni sastav u centralnoj Evropi, za sisteme sa ili bez koagulacije;
gubici su ograničeni na 0.3 bara, omogućava dobro pranje filtra vodom i vazduhom, a brzine
se kreću od 15-20 m/h,
1.3-1.5 mm, odstranjivanje krupnijeg materijala direktnom filtracijom, gubici ne prelaze 0.15
bara, a služe i kao noseći sloj za granulacije od 0.4-0.8 mm
1.5-2.5 mm, koristi se klasično grubo filtriranje vode namenjene industriji bez koagulacije,
3-25 mm, isključivo u nosećim filtarskim slojevima.

Debljina filtarskog sloja

Smanjivanjem dimenzija zrna smanjuje se debljina filtarskog sloja ali se u isto vreme
povećavaju prosečni i maksimalni padovi pritiska.

Ako se radi o otvorenom filtru sa slojem peska , može se grafički predstaviti pad pritiska u
funkciji debljine filtarskog sloja, kao posledice režima rada filtra.

Na slici je krivom 1, označena kriva pritiska u čistom pesku, krivom 2 u vreme zaptivanja i
krivom 3 kriva pritiska zamorenog filtra.
                                                                       54   

Filtriranje se može obaviti kroz homogeni ili heterogeni sastav filtra, u smeru odozgo naniže,
u smeru odozdo naviše, kao i filtriranje u inverznim tokovima.

Filtri pod pritiskom

Vertikalni filtri koji se peru samo vodom,
Vertikalni filtri koji se peru vodom i vazduhom,
Filtarski stubovi (kolone) sa dve ili tri ćelije,
Horizontalni filtri koji se peru vodom i vazduhom,
Dvostruki filtri sa inverznim tokovima,
Filtri sa cirkulacijom peska tipa F.C.S.
Filtar sa dva sloja
Filtri koji se peru pomoću automatskog sifona


Otvoreni brzi filtri

Filtri tipa Aquazur,
Otvoreni filtri sa dva sloja,
Otvoreni dvostruki filtri sa inverznim tokovima,
Suvi filtri


U praksi se najčešće sreću uredjaji koji rade po principu spore, brze i filtracije sa obloženim
slojem.

Radni parametri pojedinih od ovih sistema su dati u sledećoj tabeli:

Procesne
karakteristike
Spora peščana
fitracija
Brza peščana
filtracija
Filtracija kroz
tanki sloj
Brzina filtracije 0.05-0.2 m/h 5-15 m/h 1.3-5 m/h
Prečnik čestica
punjenja
0.3-0.45 mm 0.5-1.2 mm 4-30 µm
Debljina sloja 0.9-1.5 m 0.6-1.8 m 2-5 mm
Zahtevana visina 0.9-1.5 m 1.8-3.0 m 6-30 m
Trajanje procesa 1-6 meseci 1-4 dana 6h - 30 dana
Period sazrevanja
filtra (dovodjenja u
radne uslove)
nekoliko dana 15 min – 2 h nema
Predtretman vode nije potreban koagulacija nije potreban
Dominantni
filtracioni
mehanizam
cedjenje,
biološka aktivnost
dubinska filtracija cedjenje
Postupak
regeneracije
grabuljanje sloja suprotnostrujno
ispiranje
zamena sloja
Maksimalna
zamućenost napojne
vode
10-50 NTU Nema ograničenja
ukoliko je
predtretman
zadovoljavajući
10 NTU
                                                                       55   


Brza filtracija

Brza filtracija je široko zamenila sporu peščanu filtraciju, zbog mnogih prednosti koje ima u
odnosu na nju, a pre svega u činjenici da je radna brzina proticanja vode i 100 puta veća nego
što je to u sporom filtru. To omogućava da se: a) naprave filterski slojevi sa debljim
uniformnim slojem čestica, b) koriste koagulaciona sredstva da se poboljša proces filtracije i
c) da se mehanički ili hidraulički efikasno čiste filterske ispune tokom rada i obezbedi
kontinualnost rada.

Filterska ispuna kod filtera sa brzom filtracijom je uniformnog prečnika. Ovo omogućava da
se u filter uvodi veća napojna količina vode, a da se istovremeno značajno ne povećava pad
pritiska u sloju tokom filtracije. Stoga, izdvajanje čestica iz vode se ne odvija mehanizmom
cedjenja, već dolazi do adhezije čestica iz vode na površini čestice ispune filtra. Čestice se
izdvajaju prolazeći kroz dubinu sloja filtra, pa se zato ovaj tip filtracije naziva i dubinska
filtracija. Ovaj mehanizam obezbedjuje veći kapacitet uredjaja.

Predtretman vode je neophodan pre uvodjenja u filter sa brzom filtracijom, kako bi se
značajno povećala efikasnost izdvajanja čestica. Prirodno su čestice u vodi elektronegativne,
pa ih je pre uvodjenja u filter potrebno destabilizovati, kako bi se lakše odvijala njihova
adhezija za ispunu filtra, a to se vrši dodatkom odredjenih hemijskih sredstava, koagulanata.

Šematski prikaz rada filtra sa brzom filtracijom je dat na sledećoj šemi:





                                                                       56   


Brza filtracija se izvodi u dva koraka, a) proces filtracije i b) proces pranja filtra, povratnim
tokom, kojim se nataložene čestice s filterske ispune odnose iz filtra. Proces filtracije
uobičajeno traje od 1 do 4 dana, dok proces ispiranja filtra traje uobičajeno od 15 do 30 min.
Tokom postupka filtracije, voda sa vrha prolazi ka dnu filtra, tu se prikuplja i izlaznim tokom
se odvodi u dalju fazu obrade. Posle odredjenog vremena, kada se odredjena količina čestica
zadrži u filtru, dovodni ventil se zatvara, a otvara dovod povratnog toka vode (i vazduha u
pojedinim slučajevima) i suprotnostrujno, sa većim protokom se vrši ispiranje filterske ispune
i ta voda se odvodi odvodnim kanalima, pokazanim na slici. Nakon završetka procesa
ispiranja, ponovo se otvara dovod napojne vode, zatvara dovod vode za ispiranje i proces se
nastavlja. Da bi sistem kontinualno radio, uvek se u sistem ugradjuje najmanje dva paralelna
filtra, kako bi jedan mogao da se ispira, a da se ne narušava kapacitet postrojenja.

Klasifikacija brzih filtera se vrši prema stepenu neophodnog predtretmana koji predhodi
uvodjenju vode u brzi filter. U sledećoj tabeli, dat je pregled različitih brzih filtera:

Tip filtracije Opis
Konvencionalna filtracija Predtretman obuhvata dodavanje koagulanta, flokulaciju i
bistrenje. U ovakav sistem se može dovoditi napojna
voda koja ima zamućenost i preko 1000 NTU.
Direktna filtracija Dodaje se koagulant i vrši se flokulacija, ali se ne vrši
prethodno bistrenje, tako da se zahteva ulazna
zamućenost manja od 15 NTU
In-line ili kontaktna filtracija Uključuje samo dodavanje koagulanta, sa malom
agregacijom čestica, tako da se primenjuje pri
zamućenosti napojne vode manje od 10 NTU
Dvostepena filtracija Koristi se pre svega kod malih i kompaktnih instalacija.
Dodaje se koagulant i nakon toga se odvodi voda u filter
sa tokom naviše i grubom ispunom (najčešće
polipropilenska) gde dolazi do flokulacije i izdavajanja
dela čestica, pa se naziva grubi filter, da bi se nakon toga
voda odvodila u drugi stepen, klasičan brzi filter.
Pogodan je za tretman površinskih voda sa zamućenošću
ispod 100 NTU


Klasifikacija brzih filtera se može vršiti i prema tipu ispune filtra:

Tip ispune filtra Opis
Monomedijski Obično se koristi jedan sloj peska, visine 0.60-0.75m i
danas vrlo retko primenjuje jer su se drugi pokazali
efikasnijim
Duboki monomedijski Usled potrebe da se ne poveća pad pritiska na filtru,
koriste se materijali kao što su antracit ili granulisani
aktivni ugalj. Visina ispune se kreće od 1.5-1.8m i
primenjuje se kada je kvalitet napojne vode nepromenjljiv
Dvoslojni Tradicionalno rešenje sadrži sloj antracita visine 0.45-
0.60m a potom sloj peska 0.23-0.30m, kada je reč o
filtraciji sa tokom vode kroz filtar naniže. Duboki
                                                                       57   
dvoslojni filtri ponekad imaju visinu i od 1.5-1.8m, ali se
u tom slučaju koriste antracit i GAK (granulisani aktivni
ugalj). Dvoslojni filtri su uobičajeno većih gabarita od
jednoslojnih
Troslojni ili mešani Troslojni filtri najčešće imaju sloj antracita, pa peska i na
dnu sloj granita. Sloj antracita je obično visok 0.45-
0.60m, sloj peska 0.23-0.30m i sloj granita 0.10-0.15m.

Vreme rada i promena pada pritiska u filtru su prikazane na sledećoj slici:






Efikasnost uklanjanja čestica iz vode se reflektuje na zamućenost izlazne struje vode, kao i na
pad pritiska koji se javlja na filtru pre i nakon prolaska vode kroz filter. Pri praćenju
                                                                       58   
zamućenosti vode mogu se uočiti tri faze. Na početku filtracije, dolazi do ispiranja filterske
ispune od sitnih čestica, što dovodi do kratkotrajnog povećanja zamućenosti u izlaznoj struji,
da bi se nakon toga zamućenost smanjila do željenog nivoa, kada započinje faza filtracije.
Tokom filtracije dolazi do blagog povećanja zamućenosti izlazne struje sa vremenom, ali još
uvek u granicama željene zamućenosti. Kada je kapacitet filterskog medijuma ispunjen,
čestice iz vode se ne mogu više odvajati na filtru i dolazi do njihovog prolaska kroz filtar i
samim tim povećanja zamućenosti vode na izlazu. Ta tačka kada se zamućenost »probija«
kroz filtersku ispunu, naziva se tačka proboja i nakon nje je neophodno prekinuti proces
filtracije i započeti fazu ispiranja filtra.
U tom momentu se uključuje tok za protivstrujno pranje kojim se nahvatane čestice odnose iz
filtra i time se filterska ispuna sprema za novu fazu filtracije.

Kada je reč o padu pritiska kroz filter, želja je da on u procesu uvek bude što manji. Tokom
procesa filtracije, kako se povećava količina nahvatanih čestica u filtarskoj ispuni, tako dolazi
i do povećanja vrednosti pada pritiska. Vrednost maksimalnog pada pritiska u filtarskoj ispuni
koji se može tolerisati, može biti povezana sa vrednostima zamućenja vode u izlaznoj struji
pri tački proboja, a najčešće se od strane proizvodjača daje eksperimentalno odredjena
vrednost, tako da se do tačke proboja i ne dodje.

Spori peščani filtri

Spori peščani filtri su instalirani u preko 50% postrojenja za tretman vode u SAD i radni vek
im je bio i preko 50 godina. Zbog svoje jednostavnosti i u konstrukciji i u radu, nisu iziskivali
česte remonte, pa su stoga i bili vrlo često primenjivani postupci, posebno na mestima gde
broj stanovnika, korisnika vodovoda nije prelazio 10.000. Ovaj postupak se koristio i u
Evropi, a posebno u gradovima London i Amsterdam.
Najčešće, konstrukcija je betonska, koja u sebi
sadrži kanale za drenažu profiltrirane vode,
noseći sloj šljunka od 0.3-0.6m iznad koje se
nasipa pesak veličine 0.30-0.45 mm u visini
od 0.9-1.5m. Spori peščani filtri se ne ispiraju!
Kada pad pritiska kroz sloj dostigne
maksimalnu dozvoljenu vrednost (obično od
0.9-1.5m vodenog stuba), površinski sloj
peska 1-2 cm se skida i pere van filtra, kako bi
se ponovo koristio. Sa površine filtra se skida
sloj po sloj sve dok se ne dostigne visina
peščanog sloja od 0.4-0.5m, kada se dosipa
nova količina peska do prvobitne dubine. Tada
sledi period zrenja filtra od nekoliko dana,
nakon čega se uspostavlja normalan rad filtra. Nakon nekoliko ciklusa rada jedne peščane
ispune, mikrobiološko zagadjenje samog filtra se može povećati i proširiti duboko u filtar, pa
se tada pribegava kompletnoj zameni filterske ispune.


Spori peščani filtri se mogu primeniti kod vode koja nema predtretman ali čije zamućenje ne
prelazi 50 NTU, odnosno 30 jedinica za obojenost, premda većina njih radi u situacijama kada
ulazna voda ima manje od 10 NTU, pri čemu neki istraživači preporučuju i korišćenje kod
vode koja ne prelazi 5 NTU.

                                                                       59   















Filtracija kroz tanki sloj

Ovaj način filtracije je potpuno suprotan u odnosu na sporu ili brzu filtraciju. Umesto da voda
prolazi kroz dubok sloj, u ovom slučaju voda prolazi kroz tanki sloj debljine 2-3cm,
materijala konzistencije od 4 do 30µm. Vreme trajanja filtracije kroz ovakav filter se kreće od
10 min do 30 dana, u zavisnosti od procesa za koji se filter primenjuje. Najčešći materijal koji
se koristi za formiranje ovakvog filtra je diatomejska zemlja.
Proces filtracije se izvodi u 3 koraka. Prvo se na odredjeni nosač nanosi sloj diatomejske
zemlje, oko 0.5-1.0kg/m
2
. Nakon toga se otpočinje sa filtracijom. U vodu koja se filtrira,
dodaje se isti materijal kojim je obrazovan tanki sloj i on se tokom filtracije polako nanosi na
vrh sloja i time omogućava dalju filtraciju, jer se obezbedjuje odredjena poroznost sloja. U
slučaju da se novi materijal ne dodaje na ovaj način, filtar bi se brzo zapušio i proces filtracije
bi bio brzo zaustavljen. Kada pad pritiska na filtru dostigne maksimalnu vrednost, počinje
treća faza, povratno ispiranje. Povratnim tokom vode, tanki sloj se odnosi u struji vode sa
nosača i na površinu nosača je moguće ponovo nanositi novi sloj diatomejske zemlje i proces
se nastavlja novim ciklusima.

Filterska ispuna

U procesima brze filtracije najčešće se koriste kvarcni pesak, antracit, šljunak i drobljeni
granit. Antracit je tvrdji i sadrži manje isparljivih organskih materija nego drugi ugljevi.
Granit, kao čvrsti materijal se koristi za formiranje dna filtra. Takodje materijali koji su u
osnovi oksidi gvoždja i titanijuma se takodje mogu koristiti za istu namenu. Pored njih se i
GAK može koristiti, ukopliko se želi dvojaki efekat filtracije i adsorpcije čestica i jedinjenja
iz vode.
Osnovne karakteristike filterske ispune čine: efektivna veličina i koeficijent uniformnosti,
oblik zrna, gustina materijala, tvrdoća materijala, poroznost sloja i specifična površina sloja.

Efektivna veličina i koeficijent uniformnosti

Prirodni materijal je obično izdrobljen i odstupa od željene veličine koju bismo ugradili u
ispunu filtera. Raspodela veličina izdrobljenih zrna približno podleže logaritamskoj raspodeli.
Stoga se pre ugradnje filtarska ispuna mora tretirati i odstarniti najkrupnija i najsitnija frakcija
kako bi se dobila što ujednačenija veličina zrna ispune.

                                                                       60   



Efektivna veličina (efefective size, ES ili d
10
) je ona veličina prečnika zrna pri kojoj 10% zrna
može biti manje od prečnika koji je odredjen prosejavanjem, analizirano po težini čestice.
Koeficijent uniformnosti je odnos prečnika zrna od koga je 60 % drugih zrna manje po
pečniku, prema prema efektivnoj veličini (prečniku):
10
60
d
d
UC =
Gde je:
UC koeficijent uniformnosti,
d
10
prečnik od koga je 10% drugih čestica sa manjim prečnikom
d
60
prečnik veći od 60% prečnika drugih čestica

Pri formiranju ispune brzog filtra poželjna je mala vrednost koeficijenta uniformnosti i ona se
kod većine materijala kreće u opsegu od 1.3 do 1.7. Neuniformnost raspodele veličine čestica
može imati negativne posledice jer se sitnije čestice mogu nakon protivstrujnog pranja
grupisati na površini filtra i izazvati veći pad pritiska, a sa druge strane krupnije čestice je teže
fluidizovati pri povratnom pranu, pa i to može imati negativne efekte.
Oblik zrna je takodje bitan faktor koji utiče na otpore pri strujanju vode kroz filter. Odredjuje
se veličinom koju nazivamo sferičnost a definiše se kao:

zrna aktuelnog povrsina
sfere ne ekvivalent povrsina
= ¢

Takodje, poznata je i veličina koju označavamo kao faktor oblika, a izračunavamo je po
jednačini:

                                                                       61   
¢
,
6
=

Za sfere je ¢ =1 i ç=6, pa je za sve druge čestice nepravilnog oblika ¢ <1 i ç>6.

Tvrdoća materijala je od posebne važnostio za formiranje filterske ispune i jedinica za
odredjivanje tvrdoće je Meš (Moh), kao relativan odnos, pri čemu se tvrdoća talka uzima kao
1 a dijamanta kao 10 Moh. Pesak, šljunak i granit imaju tvrdoću koja je dovoljna da
predupredi abraziju i kreće se u redu veličina od 5-7 Moh, dok antracit ima tvrdoću u
granicama 2-3 Moh.

Poroznost sloja ispune

Poroznost sloja ispune ima esencijalnu važnost u radu filtra i njegove efikasnosti. Ona
predstavlja odnos praznog prostora unutar sloja, prema ukupnom prostoru koji filtarska ispuna
zauzima.

T
M T
T
V
V
V V
V
V ÷
= = c

Gde je:
c poroznost
V
V
zapremina šupljina u sloju
V
T
zapremina celog sloja
V
M
zapremina svih čestica ispune

Specifična površina ispune filtra

Specifična površina filtarske ispune se odredjuje kao odnos površine svih zrna koji sloj
formiraju, u odnosu na zapreminu sloja čestica.

( )( )
sloja celog zapremina
zrna og pojedinacn povrsina zrna broj
= S , m
-1


Za uniformni, monodisperzni sloj, specifična površina se izračunava po jednačini:

( )
d
S
c ÷
=
1 6

Gde je d, prečnik zrna ispune, ikzražen u m.

Za nesferične čestice, koje imaju ekvivalentni prečnik d, specifična površina se računa po
jednačioni:

( ) ( )
d d
S
c ç
¢
c ÷
=
÷
=
1 1 6


Ova jednačina se može koristiti samo kada je poznat ekvivalentan prečnik zrna ispune.

                                                                       62   
Za ispunu sporih filtera se koriste sitnije frakcije peska od 0.3-0.45m, sa koeficijentom
uniformnosti od oko 2.5.
Za ispunu brzih filtera se koriste materijali sledećih karakteristika:

Karakteristika Jedinica Šljunak Ilmenit Pesak Antracit GAK
Efektivna
veličina
mm 0.2-0.4 0.2-0.4 0.4-0.8 0.8-2.0 0.8-2.0
Koeficijent
uniformnosti
UC 1.3-1.7 1.3-1.7 1.3-1.7 1.3-1.7 1.3-2.4
Gustina g/ml 3.6-4.2 4.5-5.0 2.65 1.4-1.8 1.3-1.7
Poroznost % 45-58 - 40-43 47-52 -
Tvrdoća Moh 6.5-7.5 5-6 7 2-3 mala





Hidraulična razmatranja proticanja kroz granulisani medijum


Pored efikasnosti izdvajanja čestica iz vode, drugi važan parametar je pad pritiska koji se
javlja u filtru tokom njegovog rada ali i procesa ispiranja filtra. Pad pritiska je bitna veličina
kako bi se mogla predvideti pomoćna oprema koja će omogućiti filtraciju i proces pranja
filtra.
Najvažniji aspekt hidrodinamičkog razmatranja procesa filtracije je svakako režim proticanja
u filtru, koji se odredjuje na osnovu Rejnoldsovog broja..
Pri proticanju vode oko granulisanog medijuma, Re broj se može računati po jednačini:

µ
u µ d
w
= Re

Gde je:
Re Rejnoldsov broj proticanja vode oko sfere
u brzina filtracije, površinska brzina, m/s
µ
w
gustina vode, kg/m
3

d prečnik lestice, m
µ viskozitet, kg/ms

Pri proticanju kroz granulisani sloj ne mogu se postaviti granice izmedju laminarnog i
turbulentnog toka kao kod strujanja kroz cev, već se razlikuju četiri režima strujanja:
- Prvi i najslabiji režim se definiše Darcy-evo proticanje ili puzeće strujanje, za koje je
Re<1 i karakteriše ga veliki uticaj viskoziteta fluida na samo proticanje.
- Drugi reži je takozvano Forcheimer-ovo strujanje u opsegu od 1<Re<100, kod koga
pored viskoziteta na režim strujanja utiču i inercione sile, posebno u uslovima gde se
pri prolasku fluida kroz porozni sloj, fluid i ubrzava i usporava, usled promene
veličina šupljina kroz koji mora da prodje, pri proticanju. Pad pritiska pri proticanju
fluida na koji dominantno utiče viskozitet je proporcionalan brzini proticanja u, dok je
u situaciji gde utiču i inercione sile, on proprcionalan u
2
.
- Treći režim je prelazni režim čija gornja vrednost Rejnoldsovog broja iznosi od 600 do
800, dok je iznad ovih vrednosti,
                                                                       63   
- Četvrti turbulentni režim, koji se javlja pri većim vrednostima Rejnoldsovog broja.


Veza izmedju režima proticanja, efektivne veličine granulisanog medija za filtraciju i brzine
filtracije je data na sledećoj slici.

Spora filtracija se odvija pri vrednostima Re od 0.003 do 0.03. Tipična brza filtracija se odvija
za Re broj od 0.5 do 5, na prelazu izmedju Darcy-evog i Forcheimer-ovog strujanja, dok se
intenzivna filtracija odvija pribrzinama proticanja od oko 33 m/h i vrednostima Re broja oko
18. Ispiranje filtera se vrši pri vrednostima Re broja od 3 do 25 i u kompletu je u uslovima
Forcheimer-ovog strujanja.

Darcy-ev režim proticanja

Prvu studiju o proticanju fluida kroz poroznu sredinu je objavio Henry Darcy još 1856
godine, uspostavljajući vezu izmedju brzine proticanja fluida kroz sloj, pada pritiska i debljine
sloja, kroz koji se fluid kreće u puzajućem toku:

L
h
k
L
p
= u



                                                                       64   



Gde su:
u površinska brzina fluida, m/s
k
p
koeficijent, poznat kao hidraulička permeabilnost, m/s
h
L
pad pritiska u sloju izražen u metrima, m
L debljina sloja kroz koji prolazi fluid, m
Darcy-eva jednačina ne sadrži matematički opis poroznog materijala, pa stoga ne može biti
korišćena za izračunavanje neophodnih veličina pri projektovanju filtra. Tek je Kozeny 1927
postavio jednačinu koja povezuje karakteristike poroznog medija i njegovo hidrauličko
ponašanje. Kozeny je postavio analogiju izmedju granulisanog sloja i paralelnih cilindričnih
cevi, koje je opisao još 1841. Poiseuille, što se može dobiti iz Navier-Stokes jednačine, u
obliku:

2
32
gd L
h
w
L
µ
µu
=

Gde je:
g ubrzanje zemljine teže, 9.81 m/s
2

d prečnik cevi, m

Oslanjajući se na ovu jednačinu, Kozeny je postavio jednačinu:

3
2
c µ
u µ
g
S k
L
h
w
k L
=

Gde je:
kk Kozeny-ev koeficijent, bezdimenzioni
S specifična površina čestica, m
-1

c poroznost sloja, bezdimenzioni

Kozeny-ev koeficijent je empirijska veličina i za sverične čestice ima vrednost oko 5 (Carman
1937). Korekcije ovog koeficijenta se vrše u odnosu na njegovu sferičnost ili na factor oblika,
shodno istraživanjima Carman-a, kao i Fair-a i Hatch-a (1933)


Forcheimer-ovo strujanje

Sa povećanjem vrednosti Re broja iznad 1, pad pritiska se povećava u odnosu na vrednosti
koje se dobijaju primenom Darcy-evog modela. Forcheimer je 1901. godine, postavio
nelinearnu jednačinu, koja opisuje pad pritiska pritiska pri većim vrednostima brzina
proticanja:
2
2 1
u u k k
L
h
L
+ =

Gde su:
k
1
koeficijent permeabilnosti za linearni član, s/m
k
2
koeficijent permeabilnosti za kvadratni član, s
2
/m
2

                                                                       65   

I ova jednačina je zasnovana na empirijskim postavkama, ali je nju moguće dobiti i iz Navier-
Stokes jednačine, uz odredjene uslove kojise odnose na konzistenciju fluida i termodinamičke
karakteristike sistema.




Tek je Ergun 1952. godine, postavio jednačinu koja se i danas može primeniti radi opisivanja
proticanja fluida kroz porozan sloj:

( )
gd
L
k
gd
L
k h
I
w
V L
2
3 2 3
2
1 1 u
c
c
µ
u µ
c
c ÷
+
÷
=

Gde su:
k
V
koeficijent pada pritiska usled dejstva viskoznih sila, bezdimenzioni
k
I
koeficijent pada pritiska usled dejstva inercionih sila, bezdimenzioni

Ergunova jednačina je izvedena na osnovu oko 640 eksperimentalnih vrednosti, koje su
pokrivale opseg Re broja od 1 do 2000.

Na osnovu tih podataka odredjeno je da je: k
V
= 150 i k
I
=1.75


Pad pritiska pri ispiranju filtra

Koeficijente predložene u Ergunovoj jednačini bazirane na efektivnom prečniku nije lako
meriti, ali vrednosti u jednačini se mogu primeniti za sferične čestice. Za pesak i antracit
predložene su druge vrednosti, predstavljene u tabeli:

Medijum k
V
k
I
c, %
Pesak 110-115 2.0-2.5 40-43
Antracit 210-245 3.5-5.3 47-52

                                                                       66   


Primer 11-2 str 893
Izračunati pad pritiska pri pranju filtra sa dvoslojnom ispunom od 1.5m antracita, efektivne
veličine ES=1.1mm, ispod koga je pesak visine 0.3m, efektivne veličine ES=0.5mm, pri
brzini proticanja od 15m/h i temperature 15
o
C.

Rešenje:
Pad pritiska kroz dvoslojni filter je jednak zbiru pada pritiska kroz svaki sloj posebno. Pad
pritiska kroz sloj antracita će se računati po jednačini:

( )
gd
L
k
gd
L
k h
I
w
V L
2
3 2 3
2
1 1 u
c
c
µ
u µ
c
c ÷
+
÷
=
1. Pošto nisu priložene vrednosti eksperimentalnih ispitivanja ili neki drugi podaci, onda
se za vrednosti koeficijenata permeabilnosti uzimaju srednje vrednosti date u tabeli, pa
je: k
V
=228, a k
I
=4.4 i c=0.50. Pošto je temperature vode 15
o
C, onda su vrednosti za
vodu: µ
w
=999 kg/m
3
, a µ=1.14x10
-3
kg/ms.
2. Zamenom vrednosti za prvi član u jednačini dobija se vrednost od 0.27m
3. Zamenom vrednosti u drugom članu jednačine, dobija se 0.04m
4. Sabiranjem ove dve vrednosti dobija se h
L antracit
= 0.27+0.04=0.31m
5. Ponavlja se proračun za pesak, čije su vrednosti koeficijenata i poroznosti k
V
=112, a
k
I
=2.2 i c=0.42, pri čemu se dobijaju vrednosti: h
L pesak
=0.30+0.02=0.32
6. Ukupni pad pritiska kroz čisti sloj antracita i peska je jednak zbiru obe vrednosti pada
pritiska pa je: h
L
=0.31m+0.32m=0.63m






                                                                       67   
Protivstrujno pranje filtra

Na kraju ciklusa rada, brzi filtri se ispiraju upumpavanjem filtrirane vode naviše, kroz sloj
ispune filtra. Strujni tok za ispiranje filtra mora biti dovoljno jak da ispere nahvatane čestice
unutar ispune i da ih iznese napolje. Da bi se sprečilo odnošenje ispune izvan filtra, u samom
telu filtra je potrebno obezbediti prostor iznad sloja filtra, koji će biti dovoljan za ekspanziju
ispune sloja pri njegovoj fluidizaciji, tokom ispiranja.

Sile koje deluju na česticu ispune, pokazane su na sledećoj slici.



Ukoliko je sila koja vuče naniže veća, doći će do taloženja čestica, dok u slučaju da je sila
koja vuče naviše dominantna, dolazi do fluidizacije čestica i ispiranja sloja. Sila koja vuče
naniže je ekvivalentna težini čestice i izračunava se po jednačini:
( ) g d mg F
w p G
|
.
|

\
|
÷ = =
3
6
t
µ µ

Sila koja vuče naviše, sila trenja, uzrokovana suprotnostrujnim tokom vode, zavisi od režima
toka i može se računati po jednačini:

¦
¹
¦
´
¦
s s
<
=
500 Re 2 for
Re
31 . 2
2 Re for 3
2 2
6 . 0
d
d
F
w
D
u tµ
tµu


Ispiranje čestica se javlja u Forcheimer-ovom režimu toka, koje odgovara opsegu 2≤Re≤500.

Brzina fluida koja je potrebna za održavanje čestica u suspendovanom stanju, može se
izračunati iz jednakosti F
G
i F
D
i izraziti po jednačini:

( )
714 . 0
6 . 0 4 . 0
6 . 1
9 . 13
(
(
¸
(

¸
÷
=
µ µ
µ µ
u
w
w p
d g


Bilans sila pri ispiranju filtra je dat u sledećem primeru.


                                                                       68   
Primer
Filter je ispiran brzinom od 40 m/h pri temperature vode od 15
o
C. Odrediti da li će čestica
peska prečnika 0.1mm biti isprana iz filtra.

Rešenje:

1. Potrebno je prvo izračunati gravitacionu silu koja deluje na česticu. Gustina čestica peska
µ
p
=2650 kg/m
3
, dok je gustina vode na 15
o
C, µ
w
=999 kg/m
3
.
( ) ( ) N 10 48 . 8 kgm/s 10 48 . 8 81 . 9 0001 . 0
6
999 2650
9 2 9 3 ÷ ÷
× = × = |
.
|

\
|
÷ =
t
G
F
2. Izračunati Rejnoldsov broj da bi se odredio režim toka.

97 . 0
10 3600 10 139 . 1
1 . 0 40 999
Re
3 3
=
· · ×
· ·
= =
÷
µ
u µ d
w

3. Pošto je Re<2, onda se sila koja vuče naviše, računa po jednačini:

N 10 19 . 1
10 3600
1 . 0 40 10 139 . 1 3
8
3
3
÷
÷
× =
·
· · × ·
=
t
D
F

4. Poredeći ove dve sile, dobija se odnos:

N 10 48 . 8 F N 10 19 . 1
9
G
8 ÷ ÷
× = > × =
D
F
Pošto je sila koja vuče naviše, veća od gravitacione sile, čestica peska će biti izneta iz filtra.
Ekspanzija sloja i poroznost

Tokom filtracije, u sloju se uspostavlja ravnoteža izmedju gravitacione sile i sile trenja.
Tokom ispiranja filtra, brzina fluida unutar sloja je veća nego što je njena brzina iznad sloja i
koja bi delovala na izolovanu i pojedinačnu česticu u vodi. Iz tog razloga je i sila trenja koja
se javlja u nasutom sloju veća, pa samim tim dolazi do podizanja čitavog sloja. Kako se sloj
podiže (širi) tako dolazi do povećanja poroznosti unutar sloja, a samim tim i do istovremenog
smanjenja brzine kojom voda prolazi izmedju čestica, sve dok se ponovo ne uspostavi
ravnoteža izmedju gravitacione i sile trenja.

                                                                       69   



Veza izmedju ekspanzije sloja i njegove poroznosti je data sledećom jednačinom:

E
F
F
E
L
L
c
c
÷
÷
=
1
1


Gde je:
L
E
debljina (visina) ekspandovanog sloja ispune filtra, m
L
F
debljina (visina) nasutog (statičnog) sloja, m
c
E
poroznost ekspandovanog sloja
c
F
poroznost nasutog sloja



U novijim radovima, (Akgiray i Saatci 2001) su pokazali da Ergunova jednačina jednako važi
i za nasuti i za ekspandovani sloj čestica. Sila trenja, kod svih zrnastih medija je jednaka onoj
koja deluje i na vodu i ona se manifestuje kao pad pritiska. Pad pritiska kroz fluidizovani sloj
je računat kao gravitaciona sila (fluidizovana težina) na ulazu u sloj, kao što je predstavljeno
jednačinom:

( )( )aLg mg F
w p G
c µ µ ÷ ÷ = = 1

Gde je:
a površina poprečnog preseka filtarskog sloja, m
2

                                                                       70   

Težina sloja mora biti podeljena sa površinom filtra, a, kako bi se težina soja prevela u
jedinice kojim se izražava pritisak, a nakon toga podeliti sa µ
w
g, kako bi se jedinice za
pritisak prevele u jedinice za pad pritiska u metrima, m, shodno jednačini:

( )( )
w
w p
w
G
L
L
g a
F
h
µ
c µ µ
µ
÷ ÷
= =
1


U fluidizovanom sloju, pad pritiska izazvan težinom čestica se može izračunati korišćenjem
Ergunove jednačine:

( )
( )( )
w
w p
I
w
V
L
gd
L
k
gd
L
k
µ
c µ µ
u
c
c
µ
u µ
c
c
÷ ÷
=
÷
+
÷
1
1 1
2
3 2 3
2


Analitičko rešenje prethodne jednačine po brzini fluida v, daje vrednost brzine ispiranja za
bilo koji set filterskih uslova. Prethodnu jednačinu je potrebno preurediti i rešavati kao
kvadratnu jednačinu po Re broju, u kom figuriše brzina fluida v, po sledećoj jednačini:

( ) 0 Re 1 Re
2
= ÷ ÷ + | c
V I
k k

( )
2
3 3
µ
c µ µ µ
|
d g
w p w
÷
=
Pošto kvadratna jednačina ima dva rešenja, prihvatljivo rešenje je:

( )
( ) | c
c
I V
I I
V
k k
k k
k
4 1
2
1
2
1
Re
2 2
+ ÷ +
÷ ÷
=

Brizina ispiranja filtra mora biti veća od minimalne brzine fluidizacije većih čestica ispune,
odnosno one čija je efektivna veličina d
90
.

Izračunavanje brzine ispiranja je dato u sledećem primeru:






Primer

Odrediti brzinu ispiranja sloja filtarske ispune antracita koja ekspanduje 30%., koristeći
sledeće podatke, L
F
=2m, d=1.3mm, µ
p
=1700kg/m
3
, c=0.52 i temperature vode je 15
o
C.

Rešenje:

1. Izračunati L
E
, koja odgovara ekspanziji od 30%.

m 6 . 2 2 3 . 0 2 3 . 0 = · + = + =
F F E
L L L
                                                                       71   
2. Izračunati poroznost ekspandovanog sloja, c
E
., na osnovu jednačine.
E
F
F
E
L
L
c
c
÷
÷
=
1
1


( ) ( ) 63 . 0 52 . 0 1
6 . 2
2
1 1 1 =
(
¸
(

¸

÷
|
.
|

\
|
÷ =
(
¸
(

¸

÷ ÷ = c c
E
F
E
L
L


3. Izračunati vrednost |, sa vrednostima koje odgovaraju vodi na temperaturi od 15
o
C

( )
( )( ) ( )
( )
2910
10 139 . 1
63 . 0 0013 . 0 999 1700 999 81 . 9
2
3
3 3
2
3 3
=
×
÷ ·
=
÷
=
÷
µ
c µ µ µ
|
d g
w p w

4. Izračunati vrednost Re, uzimajući srednje vrednosti za konstante k
V
i k
I
, koje su date u
ranije prezentovanoj tabeli, tako da je k
V
=228 i k
I
=4.4

( )
( )
( )
( )
9 . 17
2910 4 . 4 4 63 . 0 1 228
4 . 4 2
1
4 . 4 2
63 . 0 1 228
4 1
2
1
2
1
Re
2 2 2 2
=
· · + ÷
·
+
·
÷ ÷
= + ÷ +
÷ ÷
= | c
c
I V
I I
V
k k
k k
k

5. Na osnovu ove vrednosti za Re broj, brzina ispiranja se računa iz jednačine:

m/h 5 . 56
Re
= =
d
w
µ
µ
u

----------------------

Često je potrebno odrediti ekspanziju sloja koja se javlja za odredjenu brzinu ispiranja. U
Ergunovoj jednačini, poroznost je na trećem stepenu, pa je analitičko rešenje dato kao rešenje
kubne jednačine, (Akgiray i Saarci 2001) od kojih su dva kompleksni brojevi, a validno
rešenje ima oblik:


( ) ( )
3
2 1
3 2 3
2 1
3 2
Y X X Y X X + ÷ + + + = c


Gde su X i Y računski parametri, predstavljeni jednačinama:

( )
|
|
.
|

\
|
+
÷
=
µ
u µ
µ µ
µu d k
k
d g
X
w I
V
w p
2
2



( )
2
3 d g
k
Y
w p
V
µ µ
µu
÷
=

Ciljana ekspanzija sloja kod antracita se kreće u granicama do 25%, a oko 37% za pesak.
Procedura za izračunavanje ekspanzije sloja tokom ispiranja je dato u sledećem primeru:
                                                                       72   
Primer

Izračunati debljinu ekspandovanog sloja peščanog filtra, pri brzini ispiranja od 40m/h, sa
sledećim karakteristikama, L
F
=0.9m, d=0.5mm, µ
p
=2650kg/m
3
i T=15
o
C.

Rešenje:

1. Izračunati parameter X. Gustina i viskozitet vode se uzimaju za temperature od 15
o
C. Posto
vrednosti za k
V
i k
I
nisu date, uzimaju se srednje vrednosti, koje su date u ranije
prezentovanoj tabeli, tako da je k
V
=112 i k
I
=2.25
( )
1921 . 0
2
2
=
|
|
.
|

\
|
+
÷
=
µ
u µ
µ µ
µu d k
k
d g
X
w I
V
w p

2. Izračunati vrednost Y.

( )
1168 . 0
3
2
=
÷
=
d g
k
Y
w p
V
µ µ
µu


3. Poroznost ekspandovanog sloja se računa po jednačini

( ) ( ) 57 . 0
3
2 1
3 2 3
2 1
3 2
= + ÷ + + + = Y X X Y X X c

4. Kako poroznost nasutog sloja nije data u podacima, uzima se tablična vrednost c
F
=0.42 i
zamenom vrednosti, dobija se debljina ekspandovanog sloja:

21 . 1
57 . 0 1
42 . 0 1
9 . 0
1
1
=
÷
÷
=
÷
÷
=
E
F
F E
L L
c
c


5. Procentualno povećanje debljine sloja računa se po jednačini
% 34 100 1
9 . 0
21 . 1
100 1 = ×
|
.
|

\
|
÷ = ×
|
|
.
|

\
|
÷
F
E
L
L


Kako je uobičajena ekspanzija sloja peska oko 37%, dobijena vrednost od 34%, se može uzeti
kao prihvatljiva.
------------



Projektovanje brzih filtera

Pri filtriranju vode brzim filtrima neophodno je ispiranje, čistom vodom koja je već prethodno
filtrirana i taj deo vode se gubi kao otpadna voda. Da bi se izračunala količina vode koja se
dobija nakon filtracije, potrebno je definisati sledeće veličine:

Jedinična količina vode koja se filtrira (unit filter run volume):
F F
F
t
a
V
UFRV u = = m
3
/m
2

                                                                       73   

Gde je:
V
F
zapremina vode koja se profiltrira tokom procesa filtracije, m
3

a površina poprečnog preseka filtra, m
2

v
F
brzina filtracije, m/h
t
F
vreme filtracije, h


Jedinična zapremina toka za ispiranje (unit backwash volume)

BW BW
BW
t
a
V
UBWV u = = m
3
/m
2

Gde je:
V
BW
zapremina vode potrebna za ispiranje jednog filtra
v
BW
brzina ispiranja, m/h
t
BW
vreme ispiranja, h


Zapremina vode koja se potroši kao otpadna voda

FTW F
FTW
t
a
V
UFWV u = =
Gde je:
V
FTW
zapremina otpadne vode koja se ispušta iz filtra, m
3

t
FTW
vreme ispuštanja otpadne vode iz filtra, h


Odnos neto prema ukupnoj količini vode daje procentualni iznos količine vode koja se
iskoristi i može biti upućena u mrežu:

UFRV
UFWV UBWV UFRV
V
V V V
r
F
FTW BW F
÷ ÷
=
÷ ÷
=
Gde je:
r udeo iskorišćene vode nakon filtracije

Efektivna brzina filtracije je zapremina vode proizvedena tokom filtracije, tokom ukupnog
vremena filtracije.
B F
EFF
t t
UBWV UFRV
+
÷
= u

Primer
Filter radi sa brzinom filtracije od 10 m/h, tokom 37.5h, od kojih je 15 min utrošeno na
ispuštanje otpadne vode iz filtra. Nakon filtracije, ispiranje je vršeno sa brzinom od 40m/h u
trajanju od 15 min. Izračunati efektivnu brzinu filtracije i udeo iskorišćene vode.

Rešenje:
1. Izračunati veličine
2 3
/m m 375 m 375 5 . 37 10 = = · = =
F F
t UFRV u
                                                                       74   

2 3
/m m 10 m 10 25 . 0 40 = = · = =
BW BW
t UBWV u

2 3
/m m 2.5 m 5 . 2
60
15 10
= =
·
= =
FTW F
t UFWV u
2. Efektivno vreme filtracije
m/h 67 . 9
25 . 0 5 . 37
10 375
=
+
÷
=
+
÷
=
B F
EFF
t t
UBWV UFRV
u
3. Udeo iskorišćene vode
% 7 . 96 967 . 0
375
5 . 2 10 375
= =
÷ ÷
=
÷ ÷
=
UFRV
UFWV UBWV UFRV
r

--------------

Parametri za projektovanje
Parametar Jedinice Vrednosti
Tip filtra Konvencionalni dvoslojni
Kontrola protoka vode Konstantan nivo
Površina medijuma za
filtraciju u jednom filtru
m
2
100
Masimalni pad pritiska m 2.5
Brzina filtracije m/h 15
Filterska ispuna
Gornji sloj
Tip ispune antracit
Debljina m 1.5
Efektivna veličina zrna mm 1.0
Koeficijent uniformnosti <1.4
Specifična težina 1.5-1.6
Donji sloj
Tip ispune pesak
Debljina m 0.3
Efektivna veličina zrna mm 0.5
Koeficijent uniformnosti <1.4
Specifična težina 2.65
Kriterijumi za ispiranje
Maksimalna brzina m/h 56
Normalna brzina m/h 45
Vreme trajanja min 15

Primer:
Postrojenje za pripremu vode za vodosnabdevanje grada Raške, ima kapacitet od 110 l/s tj
396 m
3
/h. U projektovanju završne filtracije se može usvojiti filter sa brzom filtracijom i
brzinom protoka od 50 m/h, pošto se radi sa filtratom koji je već oslobođen većine čvrstih
čestica i čija mutnoća ne prelazi 1,2 NTU. Na osnovu usvojene brzine proticanja vode i
kapaciteta postrojenja, izračunava se da je neophodna površina filtra u ovom slučaju, 8 m
2
, tj.
prečnik kružnog filtra je 3,2 m, a visina do 3,5 m.
Kako se ukazala poitreba za korišćenjem i GAK kao preventive u slučaju organskog
zagadjenja na površinskom izvorištu, debljina sloja sa granulovanim aktivnim ugljem za ovu
                                                                       75   
vrstu filtera se kreće od 0,8 –1,2 m. Usvojena je visina ispune od 1 m, što znači da je ukupna
potrebna količina aktivnog uglja od 8 m
3
.
Cena jedne ovakve kompletne filterske jedinice (filter-adsorber) bez ispune se kreće od 35
000 Є do 50 000 Є. Ispuna granulovanog aktivnog uglja koja je potrebna za ovaj filter u
količini od 8 m
3
ima cenu od 2,5 Є/dm
3
, tako da bi ukupna cena ispune iznosila 20 000 Є.
Dakle, troškovi kompletne nabavke i ugradnje jedne nove GAU filterske jedinice bi iznosili oko 70 000 – 100
000 Є.

Ukoliko se vratimo na kapacitet postrojenja od 110 l/s računica kaže da je za potrebe završne
filtracije predvideti investiciju od približno 1000 Evra/(l/s) , što treba uzeti kao grubu meru
reda veličine, a u praksi napraviti rigorozni proračun svakog tehnološkog postupka i potrebne
troškove svesti na najmanju moguću meru.




Slika . Multimedijalni filter.

Multimedijalni (mešani) filteri koji u sebi sadrže više različitih ispuna, raspoređenih po visini
filtar kolone su bolji u pogledu manjeg investicionog ulaganja i manjeg zauzeća radnog
prostora, ali su skuplji za održavanje pošto nije moguće promeniti samo jednu ispunu, već se
kompletan sadržaj filtar kolone menja, a takođe imaju i slabije separacione karakteristike jer
voda prolazi kroz manji sloj pojedinačne ispune nego kada je reč o zasebnim filtarskim
kolonama.





                                                                       76   
a) b) c)
d) e)

Slika Principijelne sheme filtera. a - otvoreni vertikalni jednoslojni, b - zatvoreni vertikalni
jednoslojni, c - zatvoreni vertikalni višeslojni, d - zatvoreni horizontalni jednoprotočni, e -
zatvoreni horizontalni dvoprotočni.

Slika . Multimedijalni filter i njegovo ispiranje



Kompaktni uređaji za mehaničku filtraciju, deferizaciju i dehlorinaciju

U zavisnosti od prirode napojne vode i zašta bi ona trebala na kraju da se koristi postoje
različiti filtarski sistemi.

Kompaktni istemi koji mehanički prečišćavaju vodu, vrše njenu mehaničku filtraciju,
deferizaciju (smanjenje nivo gvožđa u vodi) i dehlorinaciju (uklanjanje hlora iz vodovodske
vode), i mogu se proizvoditi u automatskoj i manulnoj verziji.

Takođe u ove svrhe se mogu koristiti i gore pomenuti multimedijalni filteri.



Mehanički (peščani) filtar

Filtracija vode je osnovna operacija čiji je cilj da iz vode ukloni sve mehaničke čestice
dispergovane u njoj. Način filtracije se bira prema vrsti i veličini dispergovanih čestica.
Uglavnom se koriste različita kućišta filtera sa odgovarajućim filter ulošcima raznih
poroziteta, a postoji čitava paleta poluautomatskih i automatskih filtera, koji se mogu ispirati
tokom rada, te nema diskontinuiteta u radu zbog zamene ili čišćenja filter uložaka. Kod jače
zaprljanih voda mogu se koristiti klasični peščani filtri sa višeslojnom silikatnom ispunom
različite granulacije.

                                                                       77   
Uklanjanje se vrši filtracijom kroz kvarcni pesak granulometrijskog sastava od 0,8 do 3,0 mm.
Prečišćena voda protiče kroz centralnu cev i preko razvodne glave se izvodi iz kolone.
Povratno ispiranje se reguliše automatski, pomoću automatske ventilske glave, u toku 12
dana.


Deferizator

U mnogim slučajevima kod voda sa većim sadržajem gvožđa postoji potreba da se njegova
količina svede na minimum. Kod vode za piće povećani sadržaj gvožđa daje vrlo neprijatan
ukus vodi, a takođe se u njoj stvara smeđi talog istaloženog fero-hidroksida, koji u
cevovodima može stvoriti i ozbiljne mikrobiološke probleme. U mnogim proizvodnim
procesima, naročito u tekstilnoj, papirnoj i prehrambenoj industriji sadržaj gvožđa se takođe
mora svesti na minimum.

Deferizatori su uređaji koji se sastoje od kolone punjene specijalnom katalitičkom-filtarskom
masom, koja katalitički prevodi gvožđe iz rastvorne forme u nerastvornu i taloži ga na sebi.
Istaloženo gvožđe se povremeno izbacuju iz uređaja jednostavnim protivstrujnim pranjem, što
uz visoku efikasnost rezultuje niskim eksploatacionim troškovima.

Gvožđe, rastvoreno u vodi, nalazi se najčešće u obliku ferobikarbonata, zahvaljujući
slobodnom ugljendioksidu. Kiseonik rastvoren u kišnici ili vezan za vodu u zemlji, ostaje u
višku u vodi. Fero jon, u obliku Fe(HCO
3
), u prisustvu slobodnog CO
2
ima manju aktivnost i
ne reaguje sa kiseonikom, gradeći taložne hidrokside, već ostaje u rastvoru kao bikarbonat i
pri vrednostima pH većim od 7.

Uklanjanje gvožđa i mangana predstavlja važan zadatak u prečišćavanju vode jer oni mogu
graditi nerastvorne hidrokside koji mogu ugroziti vitalne delove sistema za prečišćavanje.
Separacija se ostvaruje pomoću katalizatora koji uz pomoć rastvorenog kiseonika prevodi
gvožđe u oblik taložnog ferihidroksida.

Periodičnim povratnim ispiranjem ovaj flokulantni talog se izbacuje iz sloja katalizatora.

U toku rada filtar ne koristi pomoćne hemikalije. Katalitički materijal MnO
2
ima ekstremno
dug vek trajanja i može se dezinfikovati aktivnim hlorom koncentracije do 2 %.

Povratno ispiranje katalizatora se reguliše automatski, pomoću automatske ventilske glave, u
toku 12 dana.

Uslovi, koje voda na ulazu u uređaj za uklanjanje gvožđa i mangana mora da zadovoljava su:
· bez prisustva H
2
S,
· sadržaj organskih materija ne sme preći 5 ppm, što se određuje preko vrednosti
utrošenog kiseonika (12,34 ppm je ekvivalent za utrošak KMnO
4
),
· bez prisustva ulja,
· da rastvorenog kiseonika ima najmanje 15% više od rastvorenog gvožđa,
· pH vrednost, najmanje 6,5.




                                                                       78   
Dehlorinator

Radi održavanja mikrobiološke ispravnosti vode za piće, voda se pre distribucije u gradsku
vodovodnu instalaciju obavezno hloriše i to određenim viškom hlora (rezidualni hlor), kako bi
joj se održala naknadna sterilnost. Upravo ovaj višak hlora može vrlo neugodno delovati na
organoleptičke osobine vode za piće (miris i ukus), a u kontaktu sa organskim supstancama
može graditi za ljude veoma opasna jedinjenja (neka od njih su i kancerogena). Za
dehlorisanje vode danas se isključivo koriste filteri sa aktivnim ugljem. Pod dezodoracijom
vode podrazumeva se popravka kvaliteta vode, tj. uklanjanje iz vode supstanci koje joj mogu
davati loš ukus, miris, a u nekim slučajevima i boju.

U ovakvim slučajevima se takođe koriste filteri sa aktivnim ugljem, koji kao veoma jak
adsorbens, vezuje na sebe ove materije. Nakon iscrpljivanja adsorpcionih sposobnosti
aktivnog uglja on se zamenjuje novim. Najčešće se koriste za dehlorisanje i dezodoraciju
vode za piće, kao i u prehrambenim tehnologijama koje koriste vodu iz vodovodne mreže.

Filtar sa aktivnim ugljem apsorbuje organske materije male molekulske mase, aktivni hlor,
hloramine i delimično pirogene materije iz vode i doprinosi poboljšanju njenog mirisa i
ukusa. Filtarski materijal, kojim je ispunjena kolona, sastoji se od visoko kvalitetnih čestica
aktivnog uglja. Povratno ispiranje aktivnog uglja se reguliše automatski, pomoću automatske
ventilske glave, u toku 12 dana.

U liniji predtretmana vode za obradu reverznom osmozom, filtar sa aktivnim ugljem je pre
svega namenjen dehlorinaciji vode budući da aktivni hlor degradira poliamidnu membranu od
koje je načinjen RO modul. Vek trajanja aktivnog uglja za ove namene iznosi do 2 godine.

Na sledećoj slici predstavljen je izgled automatskog i manuelnog kompaktnog uređaja za
mehanički filtraciju, deferizaciju i dehlorizaciju.

Filtarske kolone su napravljenje na bazi polimera, spolja ojačane unakrsno motanim staklenim
vlaknima zatopljenim u epoksidu, koji zadovoljavaju propise za primenu tretmana vode u
farmaceutskoj i prehrambenoj industriji. Kolone su otporne na dejstvo pritiska, najčešće do 10
bara, kao i na koroziju i u zavisnosti od potrebnog kapaciteta sistema rade se u zapremini od
25 do 170 litara.


Slika - Izgled montiranog automatskog sistema, sa automatskim ventilskim glavama
                                                                       79   
Cevni razvod (u zavisnosti od veličine sisteme može biti R1/2", R3/4" ili R1") je urađen od
tvrdog PVC-a sa kuglastim slavinama.



a)
b)
a):
DGV - dovod gradske vode
S - slavina kuglasta
M - manometar
GD - glava distribuciona
MF - mikrofiltar
ODV - odvod vode
OOV - dvod otpadne vode
REŽIM FILTRACIJE: Otvorene slavine: S1, S3
ISTOSTRUJNO ISPIRANJE: Otvorene slavine : S1, S4
PROTIVSTRUJNO ISPIRANJE: Otvorene slavine: S2, S5

b):
DGV - dovod gradske vode
S - slavina kuglasta
M - manometar
AVG - automatska ventilska glava
ODV - odvod vode
OOV - odvod otpadne vode

Slika Izgled a) manuelne i b)automatske, verzije sistema za mehaničku filtraciju,
deferizaciju i dehlorinaciju vode


                                                                       80   

Primer vodovod Raška:

Filtriranje u fabrici vode u Raški se obavlja preko brzih
peščanih gravitacionih filtera tipa "Aquazur", čija je glavna
karakteristika da im se pranje obavlja bez prekida dovoda
vode na filtere, uz kombinaciju vode i vazduha koji se
upuštaju pomoću duvaljki i pumpi za pranje u suprotnom
smeru od smera filtriranja.

Peščana ispuna u ovim filtrima je kvarcni pesak granulacije od
0,8 – 1 i koeficijenta uniformnosti 1,5. Voda u filter dolazi
preko prelivnog kanala i ravnomerno se raspoređuje po filtru,
a dovodni kanal za vodu i kanal kojim se odvodi voda su
potopljeni u radu filtra.






Slika Filterska ispuna Slika Dizne u podu filtra



                                                                       81   
Voda prolazi kroz pesak i dizne koje su montirane u ploče
poda filtera i sakuplja ispod poda odakle se odvodi preko
regulacionog ventila u rezervoar vode za pranje.
Pod sa cediljkama nalazi se iznad poda filtra. Montažne ploče
se zasebno izrađuju u određenim dimenzijama na taj način što
se u mrežu armature ubacuju klasične čaure sa unutrašnjim
navojima. Nakon montaže ploča u taj navoj se uvrću dizne.

Kod "Aquazur" filtra zbog usvojene granulacije ispune, njene
homogenosti po dubini i načina pranja dolazi do ravnomernog
opterećenja filterske ispune po celoj masi.

Prilikom filtriranja vode dolazi do stvaranja izvesne
membrane na površini filtra kroz koji prolazi voda. Tokom
rada membrana se širi, stvara otpore i smanjuje kapacitet
filtera. Kada kapacitet filtra opadne na 50% pristupa se
njegovom pranju. Ciklus pranja zavisi od kvaliteta dolazne
vode i kreće se u proseku 24 – 48 sati.

Pranje filtera odvija se kombinovanim upuštanjem vode i
vazduha u suprotnom smeru od toka filtriranja.

Pranje traje 10-20 min zavisno od zaprljanosti i odvija se na
taj način što se prvo spusti nivo vode u filtru, zatim se vrši
kratkotrajno rastresanje mase filtera pomoću vazduha, potom
se zajedno sa vazduhom upušta voda sve dok voda ne dođe do
prelivne ivice za odvod u kanalizaciju, nakon čega se prekida
dovod vazduha, a pranje nastavlja samo s vodom. Pri ovome
se ne prekida dovod vode na filtre, već se ona koristi za
površinsko spiranje.



                                                                       82   


Slike Pranja filtera












Slika Duvaljke za vazduh i pumpe za pranje filtera

Kako se tokom rada filtera deo ispune gubi zbog usitnjavanja i
ispiranja, to je nužno vršiti njeno dopunjavanje. Na
postrojenju u Raški vršena je dopuna filterske ispune 2001.g.
peskom granulacije 1-1,2. Razlog za korišćenje nešto krupnije
ispune je taj što su granulometrijske krive postojeće peščane
ispune pokazale da ima više sitnije granulacije te je bilo
potrebno dodati krupniji pesak i time oformiti adekvatnu
                                                                       83   
ispunu uz optimiziranje procesa filtracije. Visina peska u
filtrima je 1,2 m.

U slučajevima kontaminacije ispuna se mora zameniti novom,
a svaka se nova ispuna na početku eksploatacije mora i
dezinfikovati.

Stepen prečišćenosti vode , kao merilo adekvatnog rada
postrojenja, ali i kao polazni osnov za usmeravanje
tehnološkog rocesa prerade, proverava se analiziranjem
uzoraka sirove vode, vode na izlazu iz taložnika (pulzatora),
vode na izlazu iz filtera, kao i konačne dezinfikovane vode iz
rezervoara, a na svakih sat vremena, u redovnim uslovima.
U slučajevima vanrednih prilika, kao što je poremećaj u
režimu rada pumpi, poplava i sl., uzorci se uzimaju i češće.


















                                                                       84   
MEMBRANSKE SEPARACIJE


Membranski procesi su svi oni procesi koji se odvijaju na membrani ili posredstvom
membrane. To su procesi zasnovani na selektivnoj propustljivosti membrane, biološki procesi
uz pomoć mikroorganizama ili enzima koji su zadržani ili imobilisani na membrani, adsorpciji
na adsorbentu koji je zadržan na membrani ili od strane same membrane. U najvećem obimu
su zastupljeni membranski procesi separacije. Ovi procesi se koriste u pripremi manjih
količina kvalitetne vode, i oni su skuplji od konvencionalnih procesa tretmana vode.

U membranskim separacionim procesima dolazi do razdvajanja suspenzija i rastvora kroz
polupropustljivu (semipermeabilnu) membranu. Pogonska sila kod ovih procesa je ili pritisak
ili električna energija.

Kod korišćenja pritiska, a u zavisnosti od selektivne propustljivosti membrane, razlikuje se
mikrofiltracija (MF) gde membrana zadržava suspendovane i koloidno dispergovane čestice i
ultrafiltracija (UF) gde membrana zadržava veće molekule rastvorenih materija i reversna
osmoza (RO) gde membrana propušta samo rastvarač. Samim tim, uz pomoć mikrofiltracije
uklanjaju se čestice veće od 0,1 μm, ultrafiltracijom čestice veće od 1 nm a reversnom
osmozom čestice manje od 1 nm. Kod pripreme vode sa mikrofiltracijom se vrši bistrenje i
dezinfekcija vode, sa ultrafiltracijom uklanjanjae organskih materija i sterilizacija vode, a sa
reversnom osmozom se vrši demineralizacija vode.

                                                                       85   



Membranski filtri se koriste kada su potrebne male količine vode visokog kvaliteta.
Korišćenjem membrana malog otvora pora iz vode se odstranjuju bakterije u najvećem obimu.
U praksi se koriste membrane za mikrofiltraciju prečnika pora 0,2-0,4 μm i membrane za
ultrafiltraciju malih otvora pora koje odstranjuju bakterije i do 99,99 %. Membrane se
proizvode od derivata celuloze, polisulfona, polipropilena, najlona, teflona, keramike idr.
Membrane su u obliku tankog lista ili folije na nekom mehaničkom nosaču. Pranje membrana
se vrši protivstrujnim kretanjem vode.

Princip rada membranskog postrojenja

Princip funkcionisanja membrana je sledeći : sirova voda se nakon predtretmana
centrifugalnom pumpom dovodi u membransko kućište u kome se nalaze specijalno namotane
ploče polupropusnih membrana.
Slika . Principijelna shema predtretmana vode koja će se dalje obrađivati membranski
1. Mehanički filter 5. Membranski uređaj
2. Deferizacija 6. Kanalizacija
3. Omekšavanje 7. Doziranje potrebnih hemikalija
4. Dehlorisanje
                                                                       86   

Sirova voda se na membranama razdvaja na dva dela: - prvi, koji prolazi kroz otvore
membrana - permeat - prečišćena voda koja je nakon prolaska kroz membranski sistem
izgubila pritisak i slobodnim spiralnim oticanjem se odvodi do potrošača : -drugi, pod
nazivom koncentrat - koji se na površini membrana odstranjuje u pravcu oticanja, sa
kontinualno povećanom gustinom i pritiskom koji je približno jednak ulaznom.












Slika - Princip rada membranske filtracije.







                                                                       87   




Slika . Izgled uređaja za ultra i mikrofiltraciju



Proces separacije primenom reverzne osmoze

Membranski procesi, ultrafiltracija i reverzna osmoza, sve više se primenjuje za separaciju i
frakcionisanje organskih i neorganskih supstanci iz vodenih rastvora. Njena oblast primene,
uglavnom, je bila na desalinaciji morske vode za potrebe naselja i gradova, ali se sve više
proširuje i tretman vode u medicinske i farmaceutske svrhe. Princip procesa je jednostavan.
Osnovna komponenta u tom procesu je polupropustljiva membrana na čijoj površini se
dešavaju sve promene. Pod dejstvom pritiska kroz nju prolazi produkt, čista voda, a
koncentrovani rastvor komponenata smeše ostaje. Od kvaliteta membrane i radnog pritiska
postrojenja zavisi stepen prečišćavanja vode, kapacitet, ekonomičnost i namena postrojenja.
Osnovni problemi koji se javljaju pri projektovanju i konstrukciji reverzno-osmotskih
postrojenja jesu obezbeđenje membrana koje treba da izdrže visoke razlike pritisaka i zadrže
odgovarajuću permeabilnost, kao i odgovarajući kvalitet reverzno-osmotskog modula u
pogledu hermetičnosti i dugotrajnosti u radu. Glavna prednost reverzno-osmotskog
postrojenja nad postrojenjima sa adsorpcionim i jonoizmenjivačkim materijalima je njegova
trajnost u radu, bez regeneracije ili zamene modula sa membranama. Međutim, za efikasan
rad postrojenja potrebno je obezbediti relativno visoke radne pritiske (do 16 bara).

Karakteristično je i za reverznu osmozu i za ultrafiltraciju da se voda mora prethodno izbistriti
korišćenjem konvencionalnih postupaka koagulacije, taloženja i filtriranja.

Reverzno-osmotske membrane (RO moduli) rade se od celuloznog acetata, poliamida i drugih
materijala, po specijalnim postupcima i recepturama.

Blok za rezervnu osmozu koristi polupropustljive membrane, permeatore i jaku razliku u
pritisku za potiskivanje vode kroz membranu, da bi se postiglo poboljšanje u hemijskom,
mikrobiološkom i endotoksinskom kvalitetu vode. Reverzna osmoza se primenjuje u
                                                                       88   
predtretmanu polazne vode, u sistemima kod kojih se voda u finalnom postupku dobija
procesom destilacije, ali se može primeniti i u finalnom postupku za dobijanje vode za
infuzione rastvore.

Primena reverzne osmoze u finalnom postupku za dobijanje vode za hemodijalizu zahteva
dobro poznavanje karakteristika aparata. Na kvalitet vode dobijen postupkom reverzne
osmoze utiče pre svega vrsta materijala od koga su izrađene membrane u pogledu osetljivosti
na prisustvo bakterija i kompatabilnost sa sredstvima za sterilizaciju, onečišćenje membrane
mehaničkim i organskim materijalom, kapacitet i očuvanje integriteta membrane, kao i
volumen otpadne vode. Pucanje ili zapušenje permeatora imaju za posledicu kontaminaciju
vode.

Nagloj ekspanziji reverzne osmoze posebno su doprineli sledeći momenti:
- proces je kontinualan
- odvija se izotermno
- nema faznih promena fluida koji se tretira
- poseduje izvanrednu selektivnost za pojedine rastvore
- energetski bilans je, posebno u odnosu na postupak destilacije, vrlo povoljan
- ne zagađuje okolinu
- troškovi održavanja su dosta niski
- izgradnja uređaja je modularna što omogućava jednostavno proširenje postrojenja.

Pod pojmom reverzne osmoze, danas se u praksi, uglavnom podrazumevaju oni procesi
separacije rastvora kod kojih pod dejstvom spoljnjeg hidrostatičkog pritiska, većeg od
ravnotežnog osmotskog pritiska rastvora, dolazi do iznuđenog proticanja rastvarača u pravcu
rastvor (A) -> čist rastvarač (B), kroz polupropustljivu membranu, kojom su rastvor i čist
rastvarač fizički razdvojeni. Smer ovog proticanja suprotan je (tj. reverzan) smeru proticanja
rastvarača koji bi se pod istim uslovima, samo bez spoljašnjeg hidrostatičkog pritiska, tj.
spontano, ostvario kod klasične osmoze: sa mesta višeg ka mestu nižeg hemijskog potencijala,
tj. u pravcu rastvarač (B) -> rastvor (A), te je na osnovu ove izrazito uočljive razlike i
izveden, danas, već odomaćen, naziv ovog procesa separacije - "REVERSNA OSMOZA ".

Slika Shematski prikaz procesa osmoze i reversne osmoze


U praktično izvedenom RO modulu realizacija ovog procesa se, ostvaruje tako što se voda
pod nadpritiskom dovodi na membranu, koja propušta molekule vode i mali procenat soli
(permeat), a zadržava rastvorene soli odakle se sa delom toka ulazne vode spiraju sa
                                                                       89   
membrane i kao tok sa povećanom koncentracijom soli (koncentrat) odvodi u centralni
kanalizacioni odvod.




Slika Reversno-osmotski modul




Slika Shema tokova vode u RO modulu sa tangencijalnim (cross-flow) protokom vode

Procesom reverzne osmoze se, sa kompletnim predtretmanom u procesu prečišćavanja
vode, prosečno otklanja:
- monovalentni joni (npr. Na+, K+, Cl-, NH3-), 97%
- viševalentni joni (npr. Ca 2+, Mg 2+, Al 3+, SO4 2-), 98%
- nerastvorene čestice: 5 x 10-4 mm, 99%
- pirogene materije, 99%
- organske materije (molekulske mase > 200), 99%


Separacija suspenzije ili rastvora kroz membranu zasniva se na selektivnoj propustljivosti
membrane. Mikrofiltracija se objašnjava teorijom pora ili membranskog sita. Po ovoj teoriji
pore membrane su cilindrične i pružaju se kroz membranu, normalno na njenu površinu. Ona
deluje kao sito na kome se zadržavaju čestice većeg promera od promera pora sita, a manje
prolaze. U slučaju ultrafiltracije ili reversne osmoze membrana deluje kao membransko sito:
molekuli veći od pora se zadržavaju na membrani a rastvarač prolazi.

                                                                       90   
Materijal od koga se izrađuju membrane je različit. Prve korišćene membrane su bile od
acetatne celuloze. Zbog određenih nedostataka ovih materijala danas se koriste sintetički
polimeri (polivinilhlorid, poliakrilonitril, polisulfoni i poliamidi). Treću grupu čine mineralne
membrane, najčešće keramičke koje se koriste u mikrofiltraciji. Ove membrane se grade od
cikronijum oksida, aluminijuma, ugljenika na keramici ili grafitu kao nosaču. Ove membrane
pokazuju najbolje karakteristike prečišćavanja, ali su i najskuplje..

Membranski filtri se koriste za uklanjanjae mikroorganizama, uklanjanje organskih materija,
demineralizaciju, uklanjanje nitrata, deaeraciju vode i dr.

Mikrofiltracija se koristi za uklanjanje mikroorganizama iz vode, dok se sa ultrafiltracijom
voda može sterilisati.

Reversna osmoza je metoda koja je alternativa jonskoj izmeni kod pripreme vode za piće
odnosno za dekarbonizaciju i demineralizaciju vode.


Slika Izgled postrojenja za reversnu osmozu

RO Stanice

Proces separacije putem reverzne osmoze spada u završnu fazu obrade vode gde se zahteva
visoka čistoća vode (ultra čista voda). Preduzeće CST d.o.o. nudi projektovanje, izvođenje i
montažu RO Stanica za tretman vode, kapaciteta od 30 l/h do 3000 l/h.

Ove stanice po svojim mogućnostima i cenama spadaju u kategoriju komercijalnih
(industrijskih) RO stanica koje se primenjuju u galenskim laboratorijama (spravljanje
rastvora), farmaceutskim preduzećima i bolnicama (za dobijanje vode za hemodijalizu).

Blok reverzne osmoze se može isporučiti kao samostalna celina, ali tada garanciju na njihov
pouzdan i ispravan rad preuzima sam kupac koji mora da obezbedi odgovarajući predtretman
vode (mehanička filtracija, omekšavanje i mikrofiltracija). Tako da se na tržištu uglavnom
uglavnom pojavljuju RO blokove zajedno predtretmanom vode, tzv. RO Stanice koje u sebi
sadrže sve neophodne elemente za ispravan rad RO modula i naknadne elemente (npr. UV
sterilizator i mikrobiološki filtar) koji omogućavaju dobijanje kvaliteta vode po specifičnom
zahtevu kupca.
                                                                       91   

Slika RO Stanica, kapaciteta 400 l/h i RO Blok, kapaciteta 1200 l/h (4 RO Modula)


Slika RO Stanica, kapaciteta 80 l/h i RO Blok, kapaciteta 400 l/h (2 RO Modula)

RO Blok reverzne osmoze isporučuju se kako kompaktne, standardizovane jedinice za
montažu na zid za količine permeata do 300 l/h, odnosno kao blok na zajedničkom postolju za
količine permeate do 3000 l/h. Većina stanica se planiraju i izvode prema zahtevu kupca.
Upotrebljene membrane imaju veliku moć zadržavanja soli i istovremeno imaju velku
izdržljivost. One garantuju dug radni vek postrojenja u velikim rasponima pH vrednosti
napojne vode kao i otpornosti na visok sadržaj hlora (koncentracija do 0.1 mg/l).

                                                                       92   
Integrisani klarifikacioni procesi


Turbo-LME proces, firme Passavant Roediger, dobro poznati klarifikacioni proces širom
sveta, među četvrtom generacijom integrisanih sistema. On uključuje visoku energiju
koagulacije, ubrzani (Turbo) kontakt flokulacionog mulja, lamela klarifikatora (LM) i
integrisanog zgusnuća (E).

Proces je korišćen za uklanjanje čvrstih suspenzija i zamućenja (< 1 NTU), uklanjanje
organskih materija (90 - 99 % obojenja/UV apsorbentu) ili drugih zamućenja prisutnih u vodi


Slika - Turbo-LME procesna shema - integrisanog klarifikacionog uređaja uređaja (IV
generacije) za pripremu vode (flokulacija, koagulacija, lamelna separacija, zgušnjavanje
mulja...) .









                                                                       93   


Slika - Procesna shema integrisanog klarifikacionog uređaja uređaja (V generacije) koji
koristi ultrafiltraciju za pripremu vode (flokulacija, koagulacija, pločasta membranska
filtracija, integrisano zgušnjavanje mulja...) .

Patentirani specijalni uređaji od nekoliko purifikacionih mehanizama, kao i patentirana
hidrodinamička kontrola toka ima mnoge prednosti unutar primarnog tretmana sirove vode:
 Kompletno zamućenje je uklonjeno bez nizvodne filtracije
 Totalna separacija mikroorganizama (fizička barijera)
 Grupa membranskih operacija prikladna je za visoku efikasnost kontaktne flokulacije
 Pomoćne membranske operacije za glavnu flokulaciju - sedimentaciju
In-situ membransko povratno osveženje i direktno neometano zgušnjavanje




















                                                                       94   
KOAGULACIJA I FLOKULACIJA


Uvod

Veličina čestica dispergovanih u vodama, varira u širokom opsegu od nekoliko angstrema
(rastvorene čestice) do nekoliko stotina mikrometara (suspendovane čestice). Najveći deo
ovih materijala može se ukloniti taloženjem. Zbog veličina čestica ta brzina taloženja je jako
mala i ona se povećava ukrupnjavanjem čestica.

Osnovne faze procesa ukrupnjavanja koloidnih čestica su:
1. faza destabilizacije, olakšavanje dodira čestica u cilju njihovog konačnog spajanja –
koagulacija
2. faza transporta kojim se povećava učestanost dodira destabilizovanih čestica -
flokulacija

Osnovne primene koagulacije i flokulacije u preradi vode su:
1. bistrenje mutnih i obojenih površinskih voda
2. uklanjanje algi
3. obrada voda sa visokim sadržajem koloidno dispergovanih zagadjivača

Koagulacija je fizičko-hemijski proces prevodjenja kvazi-jednofaznog u pravi dvofazni sistem
što se postiže destabilizacijom koloidnih čestica hemijskim sredstvima i tako ostvaruje
preduslov za njihovu agregaciju.

Flokulacija je samo fizički proces formiranja mase krupnih flokula od sitnih destabilizovanih
koloidnih čestica povećavanjem gradijenta brzine.

Stabilnost svih koloidnih sistema nije podjednaka i upravo se prema nivou stabilnosti dele na:

1. povratne, koji su termodinamički stabilni sistemi (sapunske, deterdžentske, skrobne i
belančevinaste disperzije u vodi) i
2. nepovratne, koji su znatno manje stabilni (disperzije glina, mikroorganizama, metalnih
oksida u vodi…)

Koagulacijom se zapravo povratni koloidni sistem, prevodi u nepovratan!


Odbojne i privlačne sile

Naelektrisanje u većoj i solvatacioni efekti u manjoj meri odredjuju stabilnost koloidnih
sistema.

Čvrste koloidne čestice u vodenoj disperziji nose odredjeno naelektrisanje, koje može nastati
na više načina i može biti pozitivno ili negativno. Većinu koloida u prirodnim (kao i u
otpadnim vodama) karakteriše negativno primarno naelektrisanje, na čiju jačinu značajno
utiču pH i jonska jačina rastvora. Ono potiče od disocijacije funkcionalnih grupa koje ulaze u
strukturu čestice, adsorpcije jona iz disperzione sredine ili kombinovanja oba ova efekta.
                                                                       95   
Ovo naelektrisanje mora biti kompenzovano nekim naelektrisanjem u vodenoj fazi, jer
koloidna disperzija kao sistem nije naelektrisana. Zato se na graničnoj površini čvrsto-tečno
javlja električni dvojni sloj koji se sastoji od:
1. primarno naelektrisane čestice
2. vezanog sloja-ekvivalentnog viška protivjona koji se akumuliraju u vodi u blizini površine
čestice
Akumuliranje protivjona dovodi do pojave koncentracionog gradijenta u pravcu mase rastvora
i do njihove difuzije u tom pravcu.
Kao rezultat delovanja ova dva suprotna procesa (difuzije i elektrostatičkog privlačenja),
naelektrisanje se u vodi širi kroz difuzioni sloj, unutar koga je višak koncentracije protivjona
najveći uz spoljnu površinu vezanog sloja i postepeno se smanjuje prema masi rastvora, Slika
1.



Slika 1. Struktura dvostrukog sloja naelektrisanja oko koloidne čestice
Kada je koncentracija jona u masi rastvora dovoljno velika, odnosno kada on ima dovoljno
veliku jonsku jačinu dolazi do zbijanja, tj. pojave kompresije difuzionog sloja i on se ne
proteže duboko u rastvor kao kod rastvora sa malom jonskom jačinom.


                                                                       96   


Slika 2. Promena elektropotencijala sa rastojanjem od površine čestice


Zahvaljujujući postojanju primarnog naelektrisanja na koloidnoj čestici, izmedju njene
površine i mase rastvora postoji elektrostatički potencijal, napon,. On se može zamisliti kao
rad, koji se mora izvršiti da bi se jedinice punjenja istog znaka, kao i primarno naelektrisanje
čestica dovela na dato rastojanje od površine čestice, Slika 2.

Ovaj potencijal ima maksimalnu vrednost na površini čestice (Nernstov potencijal) i smanjuje
se sa rastojanjem od te površine. Ovo opadanje potencijala sa rastojanjem zavisi od
karakteristika difuznog sloja, odnosno od broja i vrste jona u masi rastvora. Pri velikim
jonskim jačinama potencijal opada na nulu na relativno kratkom rastojanju.

Pri medjusobnom približavanju dve koloidne čestice dolazi do interakcije izmedju njihovih
difuzionih slojeva, pri čemu takva elektrostatička interakcija izmedju čestica iste vrste
primarnog naelektrisanja uvek proizvodi odbojnu silu. Odbojna potencijalna energija (V
R
)
raste sa smanjenjem rastojanja izmedju čestica. Ova odbojna sila je utoliko manja ukoliko je
veća jonska jačina rastvora.

Ipak, u vodenom sistemu, ne može se izuzeti ni delovanje privlačnih, tzv. Van der Waals-
ovih sila, koje deluju izmedju koloidnih čestica bez obzira na različitost njihovih hemijskih
priroda. Veličina ovih sila zavisi od vrste atoma koji ulaze u sastav čestica i od gustine
čestica.
Intenziteti i odbojne potencijalne energije (V
R
) i privlačnih sila (V
A
) rastu sa smanjenjem
rastojanja izmedju čestica, ali samo vrednost odbojne sile V
R
zavisi od jonske jačine rastvora,
i obrnuto joj je proporcionalna.

                                                                       97   
Potrebno je, medjutim, uočiti da privlačne i odbojne sile ne opadaju podjednako brzo sa
povećanjem rastojanja. Privlačne sile opadaju sa trećim stepenom rastojanja (f(r
-3
)), a
odbojne sa kvadratom rastojanja (f(r
-2
)). Usled ove pojave, kod koloidnih sistema sa malim
jonskim jačinama (npr. slatke vode), kao rezultanta prisutnih sila, javlja se sila odbijanja. Ona
se može shvatiti kao aktivaciona energetska barijera koja se mora savladati da bi došlo do
spajanja čestica i koja zavisi od naelektrisanja i jonskog sastava rastvora. Pri dovoljno velikim
jonskim jačinama, ova barijera nestaje i tada je sila privlačenja rezultanta sila.
Rezultanta energija interakcija (V
R
-V
A
) pri malim i velikim jonskim jačinama prikazana je na
slici 3.

Slika 3. Zavisnost energije interakcije čestica od rastojanja izmedju njih i od jonske jačine
rastvora

S obzirom na stalno konvekciono mešanje i na difuziju jona u rastvoru, kao i na kretanje same
koloidne čestice, ponašanje koloidne čestice više je odredjeno elektrokinetičkim, nego
elektrostatičkim fenomenima.

Pri kretanju čestice u rastvoru, usled dejstva smicajnih sila, dolazi do cepanja njenog
difuzionog sloja po površini smicanja, pri čemu jedan deo ostaje uz česticu, a drugi u masi
rastvora. Granična površina, po kojoj dolazi do cepanja difuznog sloja, naziva se površina
smicanja.

                                                                       98   


Slika 4. Šematski prikaz elektroforeze pri kojoj se naelektrisane čestice kreću u električnom
polju sa oblakom jona

Vrednost potencijala na površini smicanja naziva se ceta potencijal, Z, ona odredjuje
pomenuto elektrokinetičko ponašanje i kreće se izmedju 10 i 200 mV, a kod koloida koji se
najčešće sreću u prirodnim vodama oko 70mV.

Vrednost ceta potencijala je direktno proporcionalna pokretljivosti koloidnih čestica u
električnom polju. Ova pokretljivost se može direktno meriti, pa se ova veza i koristi za
eksperimentalno odredjivanje vrednosti ceta, Z, potencijala.

Zeta potencijal je potencijal koji se javlja izmedju rastvora i površine Sternovog sloja
naelektrisanih čestica.
0
0
c c
µ
·
=
z
k u
Z (1)
Gde je:
Z zeta potencijal, mV
u
0
elektroforezna pokretljivost, =
E
/E , ( m/s)/(V/cm)

E
elektroforetska brzina kretanja čestica, m/s
E električno polje oko čestice, V/cm
k
z
konstanta koja je jednaka 4 ili 6
dinamički viskozitet vode, Ns/m
2
, (za vodu na 25
o
C je =0.890x10
-3
Ns/m
2
)
provodljivost u odnosu na vakuum (za vodu je =78.54)

0
provodljivost u vakuumu, 8.854188x10
-12
C
2
/Jm (N/V
2
)

Na primer, da bi se razumeo red veličina jedinica o kojima je reč, ukoliko je vrednost
konstante k
z
=4 , i elektroforezna pokretljivost 0.5 ( m/s)/(V/cm), onda je na 25
o
C vrednost
zeta potencijala Z=80.4 mV.
4 . 80
10 8541 . 8 54 . 78
10 890 . 0 4 5 . 0
12
3
0
0
=
× ·
× · ·
=
·
=
÷
÷
t
c c
µ
z
k u
Z mV
Na osnovu empirijskih istraživanja, utvrdjeno je da pri smanjenju zeta potencijala ispod
vrednosti od 20 mV, počinje brza flokulacija čestica.
Vrednost zeta potencijala se menja sa promenom veličine i oblika čestica, vrednosti
naelektrisanja, električnog polja, kao i od prirode jona u difuznom sloju.
                                                                       99   

U koloidnoj disperziji, čvrste čestice se nalaze u neprekidnom kretanju, te poseduju odredjenu
kinetičku energiju. Raspodela kinetičke energije izmedju koloidnih čestica je takva da se
samo kod vrlo malog broja njih ona dovoljna da se može savladati aktivaciona energetska
barijera. Na taj način, brzina koagulacije zavisi i od veličine energetske barijere i istovremeno
i od kinetičke energije čestica.

Povratne koloidne sisteme karakteriše visoka energija aktivcije i/ili niska kinetička energija i
oni koagulišu vrlo sporo, dok je kod nepovratnih sistema obrnuto, pošto su znatno manje
stabilni i karakteriše ih niska energije aktivacije i visoka kinetička energija.


Destabilizacija koloida

Destabilizacija koloida koagulantima u zavisnosti od prirode koagulanata i uslova pod kojima
se koriste može se ostvariti različitim hemijskim sredstvima-koagulantima i ostvaruje se na
različite načine.

Četiri osnovna mehanizma koagulacije su:
1. kompresija diguzionog sloja
2. adsorpcija uz neutralizaciju naelektrisanja
3. inkorporiranje čestica u talog (koprecipitacija)
4. adsorpcija uz medjučestično povezivanje

1. Mehanizam kompresije difuzionog sloja

Ovaj način zasniva se na primeni koagulanata čije su interakcije sa koloidnim česticama
elektrostatičke prirode. Takvi koagulanti su elektroliti čiji joni u zavisnosti od naelektrisanja
bivaju ili privučeni ili odbijeni od strane koloidnih čestica, a nazivaju se indiferentni
elektroliti.

Delovanje ovih koagulanata definiše se empirijskim SCHULZE-HARDY-evim pravilom i
ono glasi:

'Destabilizacija koloida indiferentnim elektrolitom ostvaruje se onim njegovim jonima, čije je
naelektrisanje suprotno od primarnog naelektrisanja koloida, pri čemu efikasnost koagulanta
značajno raste sa naelektrisanjem ovih jona.'

Suština ostvarivanja destabilizacije leži u kompresiji difuzionog sloja. Pošto dodavanjem
koagulanta jonska jačina rastvora raste, dolazi do povećanja koncentracije protivjona u
difuzionom sloju čime se njegova zapremina i debljina potrebne da se održi elektroneutralnost
smanjuju. Vidi se da se tako smanjuje aktivaciona energetska barijera, a može doći i do
njenog iščezavanja. Ovaj koagulacioni mehanizam nije univerzalan, već se za većinu
prirodnih sistema ne može primeniti, jer koagulanti često nisu indiferentni elektroliti i stupaju
u različite interakcije.


Primer: količine Na
+
, Ca
2+
i Al
3+
jona potrebne za ostvarivanje istog stepena destabilizacije
negativno naelektrisanog koloida se odnose kao 1:10
-2
:10
-3
. Smanjenje potencijala u funkciji
koncentracije i naelektrisanja koagulanta, pokazano je na slici 5.
                                                                       100   




Slika 5. Uticaj koncentracije i naelektrisanja jona na debljinu dvostrukog sloja


Efikasnost koagulanta za odredjenu vodu odredjuje se eksperimentalno pomoću 'JAR' testa,
koji se sastoji u variranju doza koagulanta i merenja preostale mutnoće, nakon mešanja i
taloženja, a aparatura je pokazana na Fotografiji 1.

Slika . Aparatura za izvodjenje JAR testa
Na stabilnost koloidnih sistema, osim naelektrisanja, može značajno doprineti i hidratacija, pa
je za što potpunije shvatanje i tretiranje fenomena koagulacije u većini prirodnih sistema
neophodno razmotriti i druge koagulacione mehanizme.



                                                                       101   


Slika - Eksperimentalna oprema za utvrdjivanje JAR testa, Vodovod Raška




2. Mehanizam adsorpcije uz neutralizaciju naelektrisanja

Elektrohemijska energija izmedju koloidne čestice i jona koagulanta može se posmatrati kao
energija kod modela dvojnog sloja i data je izrazom:

+ · · = F z E

Gde je:
z - naelektrisanje jona koagulanta
F - 1 Faradej
Ψ - razlika potencijala na krajevima difuzionog sloja (potencijal na površini koloidne
čestice)

Za jednovalentni protivjon (npr. Na
+
) i za koloidnu česticu za koju je Ψ=100 mV, E je samo
2,3 kcal/mol. Medjutim, za kovalentnu hemijsku vezu energija se kreće izmedju 50 i 100
kcal/mol, a kod vodonične veze je oko 5 kcal/mol i iz toga se može zaključiti da pri
destabilizaciji koloida elektrokinetički potencijal ima odredjenu ali ne i presudnu ulogu.

Dakle, sposobnost koagulanta zavisiće od više interakcija: koagulant-koloid, koagulant-
rastvarač i koloid-rastvarač i u zavisnosti od toga koja je interakcija dominirajuća, uticaće i na
njegovu sposobnost. Na taj način koagulaciona efikasnost jednog koagulanta može biti
znatno različita od one koju predvidja Schulze-Hardy-evo pravilo.

                                                                       102   

Slika Kriva rezidualne mutnoće za različite vrste i doze koagulanta


Primer 1: na slici 6. data je kriva preostale (rezidualne) mutnoće posle koagulacije i taloženja
negativno naelektrisanog sola srebrojodida u funkciji od doze koagulanta – dodecilamonijum
jona (C
12
H
25
NH
3
+
). Može se napraviti poredjenje izmedju koagulacionih sposobnosti
dodecilamonijum i Na
+
jona koje bi po Schulze-Hardy-evom pravilu trebalo da budu slične i
lako se uočavaju dve bitne razlike:
1. Na
+
joni deluju kao efikasan koagulant samo pri koncentracijama iznad 10
-1
gmol/l, a
dodecilamonijum joni čak pri koncentraciji od 6 x 10
-5
gmol/l;
2. Sa Na
+
jonima je nemoguće predozirati koloidnu disperziju, dok sa C
12
H
25
NH
3
+
jonima,
već pri dozama većim od 4 x 10
-4
gmol/l, dolazi do polazne stabilizacije koloidne
disperzije. Takva restabilizacija je praćena promenom vrste naelektrisanja koloidne
čestice što se može objasniti jedino adsorpcijom viška protivjona i govori u prilog
činjenici da elektrokinetička interakcija nije jedini uzrok destabilizacije.


Primer 2: na slici 6. prikazana je i kriva preostale mutnoće u funkciji od doze Al-soli pri
konstantnom pH=5 i njenom analizom dolazi se do sledećih zaključaka:
1. koagulacija Al-solima može se ostvariti i sa malim dozama koagulnta, 6 x 10
-6
gmol/l,
odnosno 4 mg/l Al-sulfata;
2. pri većim dozama od 4 x 10
-5
gmol/l, odnosno 25 mg/l Al-sulfata, dolazi do restabilizacije
3. pri još većim dozama dolazi ponovo do destabilizacije koloida
Prva destabilizacija i restabilizacija nastaju adsorpcijom Al jona tj. produkata njegove
hidrolize iz rastvora, dok se druga koagulacija do koje dolazi pri visokim dozama koagulenta
ostvaruje inkorporiranjem koloidnih čestica u talog Al(OH)
3
.


                                                                       103   
3. Mehanizam inkorporiranja koloidnih čestica u talog (koprecipitacija)

Kada se metalna so, Al
2
(SO
4
)
3
ili FeCl
3
, ili metalni oksid ili hidroksid (npr. CaO i Ca(OH)
2
)
koriste kao koagulanti u dovoljno velikim dozama da može doći do brze precipitacije
(taloženja) metalnog hidroksida (Al(OH)
3
, Fe(OH)
3
) ili metalnog karbonata (CaCO
3
), može
doći do koprecipitacije koloidnih čestica i čestica hidroksida (karbonata). Vidi se da dolazi do
inkorporiranja koloidnih čestica u talog hidroksida tj. karbonata pri njihovom stvaranju i
taloženju. Da bi do taloženja uopšte došlo, moraju postojati jezgra taloženja, a tu ulogu mogu
preuzeti i same koloidne čestice, pa tada brzina taloženja raste sa porastom ukupne
koncentracije koloidnih čestica koje se uklanjaju iz sistema. Izvodi se zanimljiv zaključak, da
što je već koncentracija koloida u vodi, potrebna je manja doza metalnog koagulanta!!!.


4. Mehanizam adsorpcije i medjučestičnog povezivanja

Sintetički organski polimeri nalaze sve češće svoju primenu pri koagulaciji prirodnih i
otpadnih voda. Najbolji rezultati se ostvaruju sa tzv. anjonskim negativno naelektrisanim
polimerima, uprkos činjenici da su čestice zagadjivača takodje negativno naelektrisane i
jasno je da se ova pojava ne može objasniti elektrostatičkim modelom. Da bi došlo do
destabilizacije, u molekulu organskog polimera moraju postojati funkcionalne grupe koje
mogu reagovati na odredjenim lokacijama na površini čestice. Tada, pri dodiru molekula i
čestice, dolazi do vezivanja ovih grupa za površinu čestice, dok se ostatak molekula proteze u
rastvor (reakcija a i b, slika 7.). Kada više ovakvih struktura dodje u dodir može doći do
njihovog povezivanja i stvaranja kompleksa čestica-polimer-čestica u kome polimer sluzi kao
most (reakcija c, slika 7.). Ukoliko se ovakva vrsta dodira ne ostvari slobodni deo polimera
može se vezati za neku drugu slobodnu lokaciju iste čestice što dovodi do njene restabilizacije
(reakcija d, slika 7.). U ovom slučaju, restabilizacija se ne objašnjava adsorpcijom viška
protivjona, jer polimer i koloid imaju istu vrstu naelektrisanja. Kada su doze polimera
preterano velike, mogu se popuniti sve lokacije na površini čestica, pa se zbog nemogućnosti
nastajanja mostova, dobija restabilizovani koloid zarobljen u meži polimera (reakcija e, slika
7.). Pod odredjenim uslovima, jednom već destabilizovan sistem može se restabilizovati
produženom agitacijom (raskidanjem veza polimer-koloid i vezivanjem oslobodjenih
segmenata za površinu istih čestica); (reakcija f, slika 7.).

                                                                       104   



Slika Mehanizam adsorpcije i medjučestičnog povezivanja
Destabilizacija koloida pri obradi prirodnih i otpadnih voda

Koagulacija prirodnih i otpadnih voda uglavnom se obavlja:
1. adsorpcijom koagulanta (obično polimerom, unetim ili formiranim u sistemu)
2. inkorporiranjem koloidnih čestica u talog (najčešće hidroksida)


Koagulacija sa solima aluminijuma i feri solima

                                                                       105   
Aluminijum, Al i gvoždje, Fe, kao metalni katjoni, ne postoje u rastvoru kao proste jonske
vrste, već su uvek hidratisani. U vodi formiraju komplekse tipa Me(H
2
O)
6
3+
. Molekuli vode
vezani za centralni metalni jon, nazivaju se ligandi.

Kompleksi ovog tipa ponašaju se kao kiseline tj. donori protona, pa se u vodenoj sredini, kada
je koncentracija Al ili Fe soli manja od proizvoda rastvorljivosti njihovih hidroksida, obrazuju
monomerni, dimerni ili čak polimerni hidroksometalni kompleksi, sa OH
-
jonima kao
ligandima. Neke od ovih hidrolitičkih reakcija su:

Al(H
2
O)
6
3+
+ H
2
O = Al(H
2
O)
5
(OH)
2+
+ H
3
O
+


Al(H
2
O)
6
3+
+ 4H
2
O = Al(H
2
O)
2
(OH)
4
-
+ 4H
3
O
+

Fe(H
2
O)
6
3+
+ H
2
O = Fe(H
2
O)
5
(OH)
2+
+ H
3
O
+


Fe(H
2
O)
5
(OH)
2+
+ H
2
O = Fe(H
2
O)
4
(OH)
2
+
+ H
3
O
+

2Fe(H
2
O)
6
3+
+ 2H
2
O = Fe
2
(H
2
O)
10
(OH)
2
4+
+ 2H
3
O
+


Medjutim, ukoliko je dodata količina koagulanta dovoljna da se premaši vrednost proizvoda
rastvorljivosti metalnog hidroksida, pored hidroksimetalnih kompleksa, obrazovaće se i talog
metalnog hidroksida. Ovakav slučaj je u praksi najčešći, pa se destabilizcija obavlja
adsorpcijom hidroksometalnih kompleksa koji predstavljaju intermedijere ka taloženju
metalnog hidroksida. Pri pH vrednostima ispod izoelektrične tačke dominiraju pozitivno
naelektrisani polimeri i oni destabilišu negativno nalektrisane koloide adsorpcijom uz
neutralizaciju naelektrisanja. Ako su vrednosti pH iznad izoelektrične tačke dominiraju
anjonski polimeri i oni deluju mehanizmom adsorpcije i medjučestičnog povezivanja.

Polielektroliti
Polielektroliti su organski polimeri čija monomerna jedinica sadrži disosujuće funkcionalne
grupe. U zavisnosti od prirode ovih grupa dele se na: anjonske (negativno naelektrisane),
katjonske (pozitivno naelektrisane), amfolitske (pozitivno ili negativno naelektrisane- kao što
su proteini) i nejonske (bez naelektrisanja). Važno je pomenuti da se sve vrste polielektrolita u
praksi ravnopravno koriste.



Slika Priprema polielektrolita Slika Komora za brzo mešanje
                                                                       106   
Sposobnost da se veze za površinu koloidne čestice odredjuje koagulacionu efikasnost nekog
polimera. Pored toga, na efikasnost utiču i njegova molekulska težina i stepen razgranatosti
molekula. Vrednost pH takodje utiče, pošto odredjuje disocijaciju polielektrolita, a samim tim
i njegovo naelektrisanje.

Anjonski polielektroliti, budući negativno naelektrisani, imaju isto naelektrisanje kao i većina
koloida u prirodnim i otpadnim vodama. Dakle, da bi mogli delovati, njihovi molekuli moraju
imati dovoljno veliku molekulsku težinu, da bi postigli kinetičku energiju dovoljnu za
savladavanje energetske barijere. Ova minimalna molekulska težina zavisi od:
1. broja funkcionalnih grupa u molekulu i njegove razgranatosti
2. naelektrisanja koloidnih čestica
3. jonske jačine rastvora

Katjonski polielektroliti mogu delovati i mehanizmom adsorpcije uz medjučestično
povezivanje i zahvaljujući pozitivnom naelektrisanju, mehanizmom adsorpcije uz
neutralizaciju naelektrisanja. Može se desiti i kombinovanje ova dva mehanizma.


Izbor vrste i doze koagulanta

Izbor se vrši na osnovu eksperimentalnih podataka dobijenih 'jar' testom.
Efikasnost i doza neorganskih kogulanata (soli Al i Fe(III)) zavise od: koncentracije koloida,
pH vrednosti i alkaliteta.

Pri destabilizaciji negativnih koloida anjonskim polimerima potrebno je:
1. da budu prisutni joni dvovalentnih metala (izazivaju kompresiju difuzionih slojeva,
neutrališu naelektrisanje anjonskog polimera, smanjuju odbijanje izmedju adsorbovanih
polimernih čestica…)
2. da imaju dovoljno veliku molekulsku težinu za savladavanje energetskih barijera
3. da se izbegava predoziranje i suviše intenzivno mešanje.

Nejonski polimeri se koriste za koagulaciju otpadnih muljeva, ali je njihova primena u
koagulaciji voda manje uspešna.

Katjonski polimeri efikasno koagulišu negativne koloide u prirodnim i otpadnim vodama
pošto neutrališu naelektrisanje čestica i nema potrebe za savladavanjem energetske barijere.
Zbog nemogućnosti restabilizacije predoziranjem neophodno je pri vršenju 'jar' testa varirati
dozu koagulanta u širokom intervalu vrednosti, bar 4 reda veličine. Pri srednjim i visokim
koncentracijama koloida koagulacija se, u odredjenom stepenu ostvaruje pri svim dozama
unutar dosta širokog intervala vrednosti. Uska oblast povoljnih vrednosti doze koagulanta
ukazuje na nisku koncentraciju koloida u sistemu.


Doziranje koagulanta

Prethodno pripremljeni vodeni rastvori koagulanata, ili sami, suvi koagulanti, doziraju se u
vodu koja se obradjuje u komori za brzo mešanje relativno male zapremine gde dolazi do
njihovog mešanja i reagovanja. Zapreminu komore i vreme zadržavanja odredjuje brzina
hemijske reakcije koja se odvija. Adsorpcija u vodi obrazovanih (neorganskih) ili u direktno
dodatih (organskih) polimera na površini čestica uglavnom se odvija brzo. Vreme potrebno za
                                                                       107   
obrazovanje monohidroksi kompleksa je vrlo kratko i reda veličine 10
-10
s i oni se najbrže i
adsorbuju na površini čestica. Obrazovanje polimera, naprotiv, traje znatno duže , ali ne više
od 1 sekunde. Transport obrazovane polimerne čestice do granične površine ostvaruje se
difuzijom, a vreme potrebno za difuziju i adsorpciju je isto jako malo. Sve ovo ne važi u radu
sa česticama jako velike molekulske težine.


Slika Uticaj pH na potrebnu dozu koagulanta







Primer Vodovod Raška
Sirova voda koja se doprema na fabriku se često karakteriše povećanom mutnoćom i
povećanim permanganatnim brojem, tako da je osnovni zadatak rada na postrojenju smanjenje
ovih parametara, uz maksimalnu kontrolu i ograničavanje količine Al u izlaznoj vodi.

Korigovanje mutnoće (max izmereno do sada 830 NTU) vrši se doziranjem koagulanata i
flokulanata. Pri određivanju optimalnih doza koagulanta i flokulanta treba voditi računa o
vrsti i poreklu zamućenja vode koja se prerađuje. Kako se kod nas sirova voda uzima sa živog
                                                                       108   
vodotoka planinske reke, to se, zavisno od spoljašnjih uticaja, javljaju velike oscilacije u
njenom kvalitetu, posebno sa aspekta mutnoće i količine organskih materija izraženih preko
permanganatnog broja.

Za vodu u Raški optimalne doze su za mutnoće do 50 NTU od 20 – 40 mg/l Al-sulfata u
kombinaciji sa 0,125 – 0,18 mg/l flokulanta, za mutnoće 50-200 NTU max količina dodatog
Al-sulfata je 60 mg/l i polielektrolita oko 0,20 mg/l, za mutnoće preko 200 NTU max količina
dodatog Al-sulfata je 100 mg/l i polielektrolita 0,25 mg/l, a da se pri tome količina Al u
finalnoj vodi nije povećavala do dozvoljenih 0,2 mg/l.

Ovakvim doziranjem koagulanta i flokulanta postignuto je obaranje mutnoće u zoni bistrenja
ispod 5 NTU, kao i permanganatnog broja ispod 10, da bi se posle prolaska kroz filtre ovi
parametri sveli na vrednosti ispod MDK.

Količina Al je takođe održavana u dozvoljenim granicama. Odstupanja su zabeležena u zoni
bistrenja, ali je količina Al u vodi nakon prolaska kroz filtre bila ispod MDK.

Treba naglasiti da se najveće poteškoće u procesu koagulacije javljaju pri mutnoćama od 5-30
NTU i sadržajem organskih materija do 20, kada se koagulisane čestice lako destabilizuju, ali
smo ovaj problem prevazilazili nešto većom dozom flokulanta (do 0,20 mg/l), a optimalna
doza koagulanta se kreće do 50 mg/l. U ovakvim slučajevima dobri rezultati su postizani i pri
korišćenju tečnog "koafloka" kao pomoćnog sredstva za koagulaciju i flokulaciju.

Veći problem je obaranje organskih materija merenih preko permanganatnog broja u vodi čija
je mutnoća ispod 5 NTU, a koju sa aspekta mutnoće ne bi bilo potrebno tretirati dodavanjem
hemijskih sredstava, jer je za smanjenje ove mutnoće dovoljno filtriranje kroz peščane filtre.
Ipak zbog povećanog permanganatnog broja u sirovoj vodi, koji je u nekim ovakvim
slučajevima dostizao vrednost preko 20, tretman je rađen sa dozama Al-sulfata od 25 mg/l i
polielektrolita 0,1-0,125 mg/l, a rezultati su pokazali smanjenje ovog parametra ispod MDK
već na izlasku iz taložnice, a naročito nakon prolaska kroz filtre.

Pri ovakvom tretmanu poseban problem je količina Al koji se može povećati, a koji se u
ovakvim slučajevima analizira 4 puta u toku 24 sata. Maksimalna količina Al u vodi nakon
filtracije dostizala je kod 0,66% uzoraka merenih tokom 2004.g., vrednosti veće od MDK (do
0,25mg/l), što se nije negativno odrazilo na količinu Al u izlaznoj vodi, gde ga je u proseku
bilo oko 0,07mg/l, a max vrednost Al u manjem broju uzoraka dostizala je do 0,15 mg/l.

Najbolji rezultati u procesu koagulacije postizani su korišćenjem polialuminijum-hlorida
(PAC), posebno pri niskim temperaturama, ali je njegovo korišćenja za naše uslove bilo
ekonomski neisplativo, pa se ovaj preparat koristi samo u ekstremnim slučajevima kao
pomoćno sredstvo za koagulaciju uz već postojeći Al-sulfat i polielektrolit.




                                                                       109   


Slika Pulzator Slika Sistem cevi za sakupljanje bistre vode

Svi ovi procesi započinju u komori za brzo mešanje, a završavaju se u dinamičkoj taložnici
tipa pulzatora, gde se istovremeno odvijaju procesi koagulacije, flokulacije, taloženje i
bistrenje.











Slika Kanal ispod zvona pulzatora

Istaložene čestice stvaraju tzv. muljnu zavesu u donjem sloju, koja dodatno pospešuje
zadržavanje nečistoća delujući kao muljni filter. Izbistrena voda se sakuplja sistemom
perforiranih cevi ravnomerno raspoređenih po površini zone bistrenja i sabirnim kanalom
odvodi na dalji tretman filtriranjem.





                                                                       110   















Slika Pulzator - (koncentrator mulja) Slika Zvono pulzatora (ventilator )

Pulzator je dinamička taložnica koja se sastoji od betonske posude sa ravnim dnom, zvonom u
sredini ili sa strane i koncentratorima mulja duž čitave taložnice.
U gornjem delu postoji niz centralnih sakupljača vode u koje ulazi razgranat sistem
perforiranih, najčešće azbest-cementnih cevi koje preko otvora sa gornje strane sakupljaju
vodu po čitavoj površini.
U donjem delu smešten je razgranat sistem perforiranih cevi u koje se neprekidno dovodi
voda iz glavnog razvodnog kolektora, koji je povezan sa zvonom pulzatora.
Koncentratori mulja koji su na sredini taložnice sakupljaju otežali flokulisani talog, koji se
sleže u koncentratoru, gde deluju samo sile gravitacije, bez bilo kakve sile potiska. Talog se
programirano ispušta iz koncentratora mulja.
Sirova voda koja se dovodi u zvono pulzatora odlazi u donji sistem perforiranih cevi. Jedan
deo se uz pomoć vakuum pumpe – ventilatora podiže u zvono do unapred zadate visine i
naglim uvođenjem atmosferskog vazduha u zvono voda se stropoštava do donjeg nivoa.

Spuštanje vode do donjeg nivoa je znatno brže nego njeno podizanje do gornje zadate visine.
Obično se spuštanje odvija za 5 – 10 sekundi, a podizanje za 20 – 40 sekundi. Ovi parametri,
kao i visine podizanja se zadaju na osnovu kvaliteta sirove vode i mogu se regulisati pomoću
ventila.
Na ovaj način postiže se formiranje muljne zavese u donjem sloju taložnice, a intenzitet
pulzacija utiče na koncentraciju mulja koja se drži u određenim granicama.

                                                                       111   
"Pulsiranjem" vodenog stuba različitim uzlaznim i silaznim brzinama postiže se efekat
sabijanja muljne zavese, koja se ponaša i kao muljni filter, jer vezuje koagulisane čestice i
zadržava ih da ne dođu u zonu bistrenja.
Višak mulja odlazi u koncentrator, koji se povremeno prazni, a njegovo pražnjenje ne može
izazvati nikakvo smanjenje koncentracije mulja u muljnoj zavesi.
Prednost pulzatora je vrlo blago mešanje koje, uz postavljene umirivače po dnu, sprečava
turbulenciju, ali se u praksi pokazali da je ova vrsta taložnice pogodna kod većih mutoća i kod
manjih kolebanja u kvalitetu sirove vode.
Osnovni problem u radu pulzatora na postrojenju u Raški, a sa primenom standardnih
koagulanata i flokulanata, je u slučajevima čestih oscilacija u pogledu mutnoće i sadržaja
organskih materija u sirovoj vodi, a posebno kod manjih mutnoća (do 10 NTU), kada je
formiranje muljne zavese otežano i usporeno.



Pri rastvaranju aluminijum sulfata (ili alumine) u vodi dolazi do sledeće rekacije:

Al
2
(SO
4
)
3
2Al
3+
+ 3(SO
4
)
2-


Hidroksilni jon postaje dostupan u rastvoru na osnovu jonizacije voodonikovog molekula:

H
2
O H
+
+ OH
-


Aluminijumov jon reaguje sa hidroksilnim jonom, po reakciji:

2Al
3
+
+6OH
-
2Al (OH)
3


Potrošnja hidroksilnog jona dovodi do smanjenja alkalnosti rastvora. Ukoliko alkalnost vode
nije dovoljna, da bi se zadovoljila prethodna jednačina, alkalnost se mora dovesti na željeni
nivo, dodavanjem alkalija, najčešće kaustične sode (Ca(HCO
3
)
2
), sode (Na
2
CO
3
) ili
hidratisanog kreča (Ca(OH)
2
).

Al
2
(SO
4
)
3
+ 3 Ca (HCO
3
)
2
→ 2 Al (OH)
3
↓ + 3 CaSO
4
+ 6 CO
2


Al
2
(SO
4
)
3
+ 3Na
2
CO
3
+H
2
O → 2 Al (OH)
3
↓ + 3 Na
2
SO
4
+ 3 CO
2


Al
2
(SO
4
)
3
+ 3Ca (OH)
2
→ 2 Al (OH)
3
↓ + 3 CaSO
4





Na isti način pri dodavanju gvoždje sulfata, dolazi do sledećih reakcija:

Fe
2
(SO
4
)
3
+ 3Ca (HCO
3
)
2
→ 2 Fe(OH)
3
↓ + 3 CaSO
4
+ 6 CO
2


Fe
2
(SO
4
)
3
+ 3Na
2
CO
3
+3H
2
O → 2 Fe(OH)
3
↓ + 3 Na
2
SO
4
+ 3 CO
2


Fe
2
(SO
4
)
3
+ 3Ca (OH)
2
→ 2 Fe(OH)
3
↓ + 3 CaSO
4

                                                                       112   
Odnosno:

FeSO
4
+ Ca (HCO
3
)
2
→ Fe (OH)
2
↓ + Ca SO
4
+ 2CO
2


FeSO
4
+ Ca (OH)
2
→ Fe (OH)
2
↓ + CaSO
4


4 Fe (OH)
2
+ O
2
+ 2H
2
→ 4 Fe(OH)
3



Pošto je molekul vode polaran, on privlači Al
3+
formirajući kompleksni jon po reakciji:

Al
3+
+ 6H
2
O → Al(H
2
O)
6

3+


U ovom kmpleksu, atom aluminijuma se često naziva i centralni atom, dok su molekuli vode
ligandi. Zbog svog ukupnog oblika, ovakav kompleks se često naziva i koordinatna sfera.

Reakcije koje mogu nastati pri dodavanju Al
3+
su sledeće:
Al
3+
+ H
2
O Al(OH)
2+
+ H
+
K
Al(OH)2+
=10
-5


7Al
3+
+ 17H
2
O Al
7
(OH)
17

4+
+ 17H
+
K
(Al7(OH)17) 4+
=10
-48.8


13Al
3+
+ 34H
2
O Al
13
(OH)
34
5+
+ 34H+ K
(Al13(OH)34)5+
= 10
-97.4


Al(OH)
3(svež talog)
Al
3+
+ 3OH

K
Al(OH)3
= 10
-33


Al(OH)
3(talog)
+ OH

Al(OH)
4


K
Al(OH)3
=10
+1.3


2Al
3+
+ 2H
2
O Al
2
(OH)
2
4+
+ 2H
+
K
(Al2(OH)2)4+
=10
-6.3

Navedene konstante ravnoteže važe za temperaturu od 25
o
C.





U vodu se takodje može dodavati i gvoždje hlorid i to u obliku: FeCl
2
ferohlorid i FeCl
3

ferihlorid


Hemijske reakcije fero jona

÷ +
+ ÷
2
4
2
4
SO Fe FeSO

Fe(OH)
2(talog)
Fe
2+
+ 2OH

K
sp,Fe(OH)2
= 10
-14.5


Fe(OH)
2(talog)
FeOH
+
+ OH

K
(Fe(OH))+
= 10
-9.4


Fe(OH)
2(talog)
+OH
-
Fe(OH)
3
-
K
(Fe(OH)3)-
= 10
-5.1



                                                                       113   
Objašnjenje: HEMIJSKA RAVNOTEŽA

Povratna reakcija u kojoj reaktanti A i B daju produkte C i D se može napisati kao:

dD cC bB aA + ÷ +

gde su
d c b a , , ,
stehiometriski koeficijenti tj. brojevi molova sastava A, B, C, D.
Kada se hemijski tip reakcije nalazi u stanju ravnoteže, odnos proizvoda molarnih
koncentracija produkata i reaktanata predstavlja konstantu ravnoteže koja je data izrazom:


| | | |
| | | |
b a
d c
B A
D C
K =


Za datu reakciju konstanta ravnoteže zavisi od temperature i od jonskih jačina komponenti.
Korišćenje molarnih koncentracija je više od teoriskog značaja.

Kod realnih rastvora se često javljaju jon-jon interakcije, pa se zbog toga koristi aktivnost
koja se definiše kao:

| |
i i
c a ¸ =

gde je:
i
a
- aktivnost i-tog jona, mol /L

¸
- koeficijent aktivnosti i-tog jona, koji se računa kao:
( )
I
I Z
i
+
÷ =
1
5 . 0
log
2
¸

(gde je:
i
Z
- jonska dužina i-te vrste a I - jonska jačina )


i
c
- koncentracija i-tog jona, mol /L

Na osnovu ovoga K možemo predstaviti izrazom:
| | | |
| | | |
| | | |
| | | |
b
B
a
A
d
D
c
C
b
B
a
A
d
D
c
C
B A
D C
a a
a a
K
¸ ¸
¸ ¸
= =


Ako se sa sp
FeII
označe sve komponente koje sadrže Fe
2+
u rastvoru, onda se on može
izračunati kao zbir molskih koncentracija:

| | | | | | ( ) | |
÷ + +
+ + =
3
2
OH Fe FeOH Fe sp
FeII


Istovremeno, kao što se u realnim rastvorima daleko češće radi sa aktivnostima jona, koje
ćemo obeležiti sa {Fe
2+
}, respektivno, onda će važiti:

| |
{ }
{ }
{ } | |
2
2
2
) ( ,
2
2
) ( ,
2
) ( ,
2
2 2 2 2
w FeII
H OH Fe sp
w FeII
OH Fe sp
FeII
OH Fe sp
FeII
K
H K
K
H K
OH
K
Fe
Fe
¸
¸
¸
¸
¸
+ +
÷
+
+
= = = =

                                                                       114   

| |
{ }
{ }
{ } | |
w
FeOH
H
FeOH
w
FeOH
FeOH
FeOH
FeOH
FeOH
K
H K
K
H K
OH
K
FeOH
FeOH
+
+
+
+
+
+
+
+ +
÷
+
+
= = = =
¸
¸
¸ ¸ ¸



| |
{ }
{ }
{ } | |
+ +
÷
÷
÷
÷
÷
÷
÷
÷
÷
÷
= = = =
H
K K
H
K K OH K
OH Fe
OH Fe
H
OH Fe
w
OH Fe
OH Fe
w
OH Fe
OH Fe
OH Fe
OH Fe
¸ ¸ ¸ ¸ ¸
3
3
3
3
3
3
3
) (
) (
) (
) (
) (
) (
) (
3
3
) (
) (



| |
| | | |
| |
+
+ +
÷
÷
+
+
+ + =
H
K K
K
H K
K
H K
sp
H
OH Fe
w
OH Fe
w
FeOH
H
FeOH
w FeII
H OH Fe sp
FeII
¸ ¸ ¸
¸
¸
¸
3
3 2
) (
) (
2
2
2
) ( ,


Delenjem sa odgovarajućom vrednošću za [H
+
] jone i oduzimanjem potrebne koncentracije
[H
+
] jona koja bi dovela do vrednosti pH=0 i preuredjenjem jednačine, uz promenu da je
[H
+
]=[H
+
]
opt
, koncentracija vodonikovih jona pri optimalnim uslovima je:



| | | |
H
OH Fe
w
OH Fe
opt
w
FeOH
H
FeOH
opt
w FeII
H OH Fe sp
K K
H
K
K
H
K
K
¸ ¸ ¸
¸
¸
¸
) ) ( (
) ) ( (
2 3
2
2
) ( ,
3
3 2
2
÷
÷
+
+
=
¦
)
¦
`
¹
¦
¹
¦
´
¦
+
¦
)
¦
`
¹
¦
¹
¦
´
¦
+ +



Vrednost [H
+
] se računa po metodi probe i greške.

Reakcije feri jona


Fe(OH)
3(talog)
Fe
3+
+ 3OH

K
Fe(OH)3
= 10
-38


Fe(OH)
3(talog)
FeOH
2+
+ 2OH

K
(FeOH)2+
= 10
-26.16


Fe(OH)
3(talog)
Fe(OH)
2
+
+ OH

K
(Fe(OH)2)+
= 10
-16.74


Fe(OH)
3(talog)
+ OH

Fe(OH)
4
-
K
(Fe(OH)4)-
= 10
-5


2Fe(OH)
3(talog)
Fe
2
(OH)
2
4+
+ 4OH

K
(Fe2(OH)2)4+
= 10
-50.8



[sp
FeIII
] = [Fe
3+
] + [FeOH
2+
] + [Fe(OH)
2
+
] + [Fe(OH)
4


] + 2 [Fe
2
(OH)
2

4+
]

Odredjivanje optimalne vrednosti pH vrednosti za dodavanje koagulanta

Sve koncentracije sa desne strane gornje jednačine će biti izražene kao koncentracija
vodonikovog jona.
Koristeći prethodno napisane ravnotežne reakcije, dobijaju se sledeći odnosi:
                                                                       115   

| |
{ }
{ }
{ } | |
3
3
3
) ( ,
3
3
) ( ,
3
) ( ,
3
3
3 3 3
w FeIII
H OH Fe sp
w FeIII
OH Fe sp
FeIII
OH Fe sp
FeIII
K
H K
K
H K
OH
K
Fe
Fe
¸
¸
¸
¸
¸
+ +
÷
+
+
= = = =



| |
{ }
{ }
{ } | |
2
2
2
2
2
2
2
2
2
2
2
2
2
2
2
w
FeOH
H
FeOH
w
FeOH
FeOH
FeOH
FeOH
FeOH
K
H K
K
H K
OH
K
FeOH
FeOH
+
+
+
+
+
+
+
+ +
÷
+
+
= = = =
¸
¸
¸
¸
¸


| |
{ }
{ }
{ } | |
w
OH Fe
H
OH Fe
w
OH Fe
OH Fe
OH Fe
OH Fe
OH Fe
K
H K
K
H K
OH
K
OH Fe
OH Fe
+
+
+
+
+
+
+
+ +
÷
+
+
= = = =
2
2
2
2
2
2
2
) (
) (
) (
) (
) (
) (
) (
2
2
) (
) (
¸
¸
¸ ¸ ¸



| |
{ }
{ }
{ } | |
+ +
÷
÷
÷
÷
÷
÷
÷
÷
÷
÷
= = = =
H
K K
H
K K OH K
OH Fe
OH Fe
H
OH Fe
w
OH Fe
OH Fe
w
OH Fe
OH Fe
OH Fe
OH Fe
¸ ¸ ¸ ¸ ¸
4
4
4
4
4
4
4
) (
) (
) (
) (
) (
) (
) (
4
4
) (
) (


| |
{ }
{ }
{ } | |
4
) (
4
4
) (
4
) (
4
) (
4
) (
) (
) (
4
2 2
4
2 2
4
2 2
4
2 2
2 2
4
2 2
4
2 2
4
2 2
4
2 2
) (
) (
w
OH Fe
H
OH Fe
w
OH Fe
OH Fe
OH Fe
OH Fe
OH Fe
K
H K
K
H K
OH
K
OH Fe
OH Fe
+
+
+
+
+
+
+
+ +
÷
+
+
= = = =
¸
¸
¸
¸
¸


U navedenim jednačinama, kao ¸ je označen koeficijent aktivnosti pojedinih elemenata i
kompleksnih jonova, respektivno, dok su K vrednosti proizvoda rastvorljivosti respektivno za
pojedine elemente.

| |
| | | |
| |
| |
| |
4
) (
4
4
) (
) (
) (
) (
) (
2
2
2
3
3
3
) ( ,
4
2 2
4
2 2
4
4
2
2
2
2
3
w
OH Fe
H
OH Fe
H
OH Fe
w
OH Fe
w
OH Fe
H
OH Fe
w
FeOH
H
FeOH
w FeIII
H OH Fe sp
FeIII
K
H K
H
K K
K
H K
K
H K
K
H K
sp
+
+
÷
÷
+
+
+
+
+
+
+
+ +
+ + + + =
¸
¸
¸ ¸ ¸
¸
¸
¸
¸
¸



Delenjem sa odgovarajućom vrednošću za [H
+
] jone i preuredjenjem jednačine, uz promenu
da je [H
+
]=[H
+
]
opt
, koncentracija vodonikovih jona pri optimalnim uslovima je:



| | | | | |
| |
H
OH Fe
w
OH Fe
opt
w
OH Fe
H
OH Fe
opt
w
FeOH
H
FeOH
opt
w OH Fe
H OH Fe
opt
w
OH Fe
H
OH Fe
K K
H
K
K
H
K
K
H
K
K
H
K
K
¸ ¸ ¸
¸
¸
¸
¸
¸
¸
¸
÷
÷
+
+
+
+
+
+
=
¦
)
¦
`
¹
¦
¹
¦
´
¦
+
+
¦
)
¦
`
¹
¦
¹
¦
´
¦
+
¦
)
¦
`
¹
¦
¹
¦
´
¦
+
¦
)
¦
`
¹
¦
¹
¦
´
¦
+
+ + +
4
4
2
2
2
2
3
3
4
2 2
4
2 2
) (
) (
2
) (
) (
3
2
2
4
3
) (
3
) (
5
4
) (
4
) (
2 3
8

                                                                       116   

Vrednost [H
+
] se računa po metodi probe i greške.


Primer:
Izračunati optimalnu vrednost pH za dodavanje fero jona (ferosulfat na primer) pri
temperaturi od 25
o
C, ako voda sadrži 140 mg/L rastvorenih čvrstih čestica.

Rešenje:
U gornju jednačinu zameniti sve poznate vrednosti i za njih odrediti vrednost [H
+
]
opt
.
Za svaki poseban član važi:

¦
)
¦
`
¹
¦
¹
¦
´
¦
2
2
) ( ,
2
2
w FeII
H OH Fe sp
K
K
¸
¸

K
sp, Fe(OH)2
= 10
-14.5
,
H
=0.94, 77 . 0 10
3
3 2
10 5 . 3 14 . 1 1
10 5 . 3 2 5 . 0
= =
÷
÷
· +
· ·
÷
FeII
¸ , pa je:
( )( )
( )
13
2
14
2 5 . 14
2
2
) ( ,
10 26 . 7
10 77 . 0
94 . 0 10 2
2
2
× = =
¦
)
¦
`
¹
¦
¹
¦
´
¦
÷
÷
w FeII
H OH Fe sp
K
K
¸
¸


Na isti način je: K
FeOH+
=10
-9.4
,
FeOH+
=
H
=0.94, pa je:
4
10 98 . 3 × =
¦
)
¦
`
¹
¦
¹
¦
´
¦
+
+
w
FeOH
H
FeOH
K
K
¸
¸


Kao i za treći član: K
Fe(OH)3-
=10
-5.1
,
Fe(OH)3-
=
H
=0.94, pa je:
20
) ) ( (
) ) ( (
10 99 . 8
3
3 ÷
× =
÷
÷
H
OH Fe
w
OH Fe
K K
¸ ¸


Zamenom je sada:
| | | |
20
2
4
3
13
10 99 . 8 10 98 . 3 10 26 . 7
÷ + +
× = × + ×
opt opt
H H

Rešavanje metodom probe i greške se svodi na sledeće:

| | | |
2
4
3
13
10 98 . 3 10 26 . 7
+ +
× + × =
opt opt
H H Y
Pretpostaviti vrednost za [H
+
]
opt
i izračunavati vrednost Y
[H
+
]
opt
Y
10
-11
4.05x10
-18
10
-12
3.99x10
20

Ako se pretpostavi da je vrednost 10
-11
, optimalna, za koju je vrednost Y=4.05x10
-18
, onda je:
18 20
20 20
11 12
12
10 05 . 4 10 99 . 3
10 99 . 3 10 99 . 8
10 10
10
÷ ÷
÷ ÷
÷ ÷
÷
× ÷ ×
× ÷ ×
=
÷
÷ y


y=1.11x10
-12
tj [H
+
]
opt
=1.11x10
-12


odakle je optimalna vrednost pH=-log
10
[1.11x10
-12
]=11.95 za izvodjenje procesa koagulacije.

                                                                       117   
(Kada bi se radilo sa feri jonom, dobila bi se vrednost od pH=8.2, što govori da je lakše
izvoditi koagulaciju sa feri jonom jer je znatno manja korekcija pH vrednosti potrebna)


Flokulacija
(transport koloidnih čestica)

Mnogi koloidni sistemi pokazuju izvesnu tendenciju ka agregaciji, bez obzira na svoju
stabilnost.
Osnovni faktori koji odredjuju brzinu ove agregacije (koja je u principu mala) su:
- učestanost sudara koloidnih čestica (uslovljena transportom čestica) i
- efikasnost sudara u smislu povezivanja (uslovljena destabilizacijom čestica).

Povećanje učestanosti sudara postiže se flokulacijom.

Dodir izmedju koloidnih čestica može se ostvariti na nekoliko načina:
1. konvekcionim (termičkim) kretanjem (Braunovo kretanje)- perikinetičkom flokulacijom
2. kretanje mase fluida – ortokinetičkom flokulacijom
3. sustizanjem čestica koje se sporije talože, česticama koje se brze talože- diferencijalnim
taloženjem

Perikinetička flokulacija

Osnovni uzrok haotičnog kretanja koloidnih čestica koje izaziva perikinetičku flokulaciju je
bombardovanje čestica molekulima vode. Promena ukupne koncentracije čestica u jedinici
vremena usled perikinetičke flokulacije, odnosno brzina ovog procesa je:

2
3
4
N
k
dt
dN
I
PK
µ
q ÷
= = (2)
gde je:
I
pk
- brzina perikinetičke flokulacije
N

- koncentracija čestica u vremenu t
q - faktor efikasnosti sudara, udeo od ukupnog broja čestica koji je efikasan u
agregacionom smislu
k - Bolcmanova konstanta
T - apsolutna temperatura
µ - viskozitet fluida

Brzina perikinetičke flokulacije, pokorava se kinetičkom zakonu II reda u odnosu na N
o
i
nezavisna je od veličine čestica.

Integracijom jednačine (2) dobija se:
t
kTN
N
N
|
|
.
|

\
|
+
=
µ
q
3
4
1
0
0
(3)

Granični ulov jednačine: koncentracija čestica jednaka je početnoj koncentraciji čestica N

=
N
o
u vremenu t = 0.
                                                                       118   
Ako se pretpostavi da će se za neko vreme broj čestica u rastvoru prepoloviti u odnosu na
početni broj i ako se to vreme obeleži kao t
½
, onda je:

2
1
0
0 0
3
4
1
2
t
kTN
N N
|
|
.
|

\
|
+
=
µ
q
(4)

Odakle je:

0
2
1
4
3
kTN
t
q
µ
= (5)

Za vodu na 25ºC:
0
11
2
1
10 6 . 1
N
t
q
×
= (6)

gde je:
t
½
- vreme u sekundama,
N
o
- broj čestica u jednom mililitru,
η - bezdimenziona veličina koja predstavlja meru efikasnosti sudara.


Za malu početnu koncentraciju čestica i lošu destabilizaciju, vrednost t
½
može biti vrlo velika.


Primer: U vodi, koja sadrži 10 000 virusa na 1 mililitar i u kojoj nema drugih koloidnih
čestica, potrebno je oko 200 dana da bi se koncentracija virusa, perikinetičkom flokulacijom
svela na polovinu početne koncentracije, čak i kada su čestice virusa potpuno
destabilizovane(η = 1). Rešenje je da se u ovakav koloidni sistem unese veća količina drugih
koloidnih čestica ili da se u njemu obrazuje voluminozni talog metalnog hidroksida, čije
flokule inkorporiraju virusne čestice.


Ortokinetička flokulacija

Agregacija koloidnih čestica ubrzava se agitacijom, pri čemu se brzina fluida menja prostorno
i vremenski. Prostorna promena brzine fluida karakteriše se gradijentom brzine, G.
Prilikom kretanja fluida, prisutne koloidne čestice imaju različite brzine, pa i različite
mogućnosti sudara sa drugim česticama. Ovakav način transporta čestica naziva se
ortokinetička flokulacija.

Brzina ortokinetičke flokulacije I
ok
, koloidne suspenzije čestica uniformne veličine, definiše
se izrazom:


3
2
2 3
N Gd
dt
dN
I
OK
q
= = (7)

gde je:
                                                                       119   
d - prečnik koloidnih čestica.
G - gradijent brzine

Često se, za dati sistem, meri odnos brzina ortokinetičke i perikinetičke flokulacije:
|
|
.
|

\
|
÷
|
|
.
|

\
|
÷
=
µ
q
q
3
4
3
2
2
2
3
N
kT
N
Gd
I
I
PK
OK
(8)
Tako da je:

kT
Gd
I
I
PK
OK
2
3
µ
= (9)

Da bi ovaj odnos bio jednak jedinici, odnasno da bi I
ok
=

I
pk,
za vodu na 25ºC, u zavisnosti od
prečnika koloidnih čestica, gradijenti brzine imaju sledeće vrednosti:

d
( µm )
G
( s
-1
)
0,1 10000
1 10
10 0,01

U praksi se koriste srednji gradijenti brzine izmedju 10 i 100 s¯¹.

Iz ovoga sledi da se brzina agregacije sitnih koloidnih čestica, veličine ispod 1μm, ne može
povećati mešanjem. Tek pošto, perikinetičkom flokulacijom, veličina čestica dostigne 1 μm,
može se primeniti agitacija (mešanje).

Zapreminski udeo koloidnih čestica, tj. zapremina flokula po odredjenoj zapremini
tečnosti, u jedinicama cm
3
/L, odnosno cm
3
/10
3
cm
3
 predstavlja zbir zapremina svih
koloidnih čestica u jedinici zapremine suspenzije i definiše se izrazom:

N
d
6
3
0
t
= O (10)

gde je d
o
prečnik čestica u vremenu t = 0, a N broj čestica u zapremini od jednog litra, sa
jedinicama (L
-1
). Zamenom jednačine (10) u (7), dobija se:

N G kN
dt
dN
O ÷ = ÷ = q
t
4
(11)

Integracijom jednačine (11) uz granične uslove: N = N
o
za t = 0 i N = N za t = t, dobija se:
t G
N
N
O ÷ = q
t
4
ln
0
(12)

                                                                       120   
Iz jednačine (12) sledi da se brzina ortokinetičke fokulacije pokorava kinetičkom zakonu
prvog reda u odnosu na koncentraciju čestica, gradijent brzine i zapreminski udeo koloidnih
čestica.


Srednji gradijent brzine

Srednji gradijent brzine, u bilo kom sistemu, zavisi od snage koja se u njega unosi i može se
definisati izrazom:
µ ·
=
V
P
G (13)

Gde su:
P- snaga uneta u sistem
V- zapremina reaktora (flokulacionog bazena)
μ- viskozitet fluida

Kod flokulacionih bazena sa pregradama-kaskadama, učestanost dodira izmedju čestica
povećava se hidrauličkim mešanjem u masi fluida, koji protiče kroz komoru.

Prema Camp-u, potrebna snaga, odnosno energija, data je izrazom:

f
gh Q P µ = (14)

Q- protok fuida
ρ- gustina fluida
g- gravitaciona konstanta
h
f
- pad pritiska u komori

Zamenom jednačine (14) u (13), dobija se:
v µ
µ
sr
f f
t
gh
V
gh Q
G = = (15)
t
sr
- srednje vreme zadrzavanja fluida u flokulacionom sistemu
ν- kinematski viskozitet

Učestanost dodira izmedju čestica, povećava se, najčešće mehaničkim mešanjem vode
spororotirajućim mešalicama sa pedalama ili lopaticama. Sila trenja je, pri ovome, data
izrazom:
2
2
r
D d
v
A C F µ = (16)
Gde su:
F
d
- sila trenja koja se javlja izmedju vode i rotirajuće lopatice
C
D
- koeficijent trenja koji zavisi od oblika lopatice i od ulsova proticanja
A- površina poprecnog preseka lopatice, normalna na pravac kretanja
v
r
- relativna brzina lopatice u odnosu na vodu

Kako je P = F
d
·v
r,
zamenom (16) u (13), dobija se:
                                                                       121   
v
v A C
G
r D
µ
µ
2
3
= (17)
Poseban problem predstavlja odredjivanje vrednosti v
r
, tj. relativne brzine lopatica u odnosu
na vodu i ta se vrednost, uobičajeno uzima kao 0.5-0.75 od brzine kretanja lopatica.

Primer:
Izračunati vreme potrebno da se smanji broj čestica za 50% u koloidnom rastvoru, pri
laminarnim uslovima flokulacije, usvajajući da je kinetika flokulacije prvog reda, u uslovima
kada nije dodat koagulant i u uslovima kada jeste dodat koagulant. Početna koncentracija
čestica je 10.000 po ml, G=60 s
-1
, q=1. Prečnik čestice je 1mm. Nakon dodavanja 100 mg/L
koagulanta, formirane flokule imaju gustinu od 1 g/ml.

Rešenje:
1. Odrediti vreme flokulacije bez dodavanja koagulanta.
a) Zapreminski udeo čestica koje su obrazovale flokule se računa po jednačini:

( )
9
3
4
3
0
10 2 . 5 10000
6
10
6
÷
÷
× = = = O
t t
N
d

b) Za reakciju prvog reda, može se napisati
N G kN
dt
dN
O ÷ = ÷ = q
t
4
gde je
O = G k q
t
4

odnosno
kt
e N N
÷
=
0

c) Sada se zamenom t=t
1/2
i logaritmovanjem gornjeg izraza dobija
( ) ( )
dana 2 . 20
10 2 . 5 1 4
5 . 0 ln
4
5 . 0 ln
5 . 0
ln
9
0
0
2
1
=
× · ·
÷
=
O
÷
=
|
|
.
|

\
|
=
t
q
t
G k
N
N
t

2. Usvajajući iste početne uslove, potrebno je odrediti ovo vreme kada se doda 100 mg/L
koagulanta sa specifičnom gustinom od 1 g/ml.
a) Zapreminski udeo koagulanta se odredjuje na osnovu njegove specifične gustine i
dodate količine:
10
1
1000 / 1 . 0
tezina specificna
kolicina dodata
4 ÷
= = = O cm
3
/cm
3


b) Sada je:


( ) ( )
91
10 1 4
5 . 0 ln
4
5 . 0 ln
5 . 0
ln
4
0
0
2
1
=
· ·
÷
=
O
÷
=
|
|
.
|

\
|
=
÷
t
q
t
G k
N
N
t s




                                                                       122   
Flokulacioni bazeni

Osnovna uloga flokulacionog bazena je da se u njemu obezbede uslovi za kontakte izmedju
čestica. Kontakti izmedju čestica ostvaruju se, uglavnom, ortokinetičkom flokulacijom.
Koloidne čestice se medjusobno sudaraju, zahvaljujući gradijentima brzine, koji se hidraulički
ili mehanički ostvaruju u masi tečnosti.

Projektovanje flokulacionih bazena uključuje izbor gradijenta brzine, oblika i dimenzija
reaktora, i vremena zadržavanja, koje je dovoljno da se proizvedu aglomerati čestica. Veličina
aglomerata čestica pogodna je za uklanjanje u narednoj jedinici za obradu (taložnik, vakuum
filter, centrifuga, peščani filter ili sušno polje).

Brzina ortokinetičke flokulacije definisana je izrazom (12), gde η izražava efikasnost procesa
destabilizacije, Ω koncentraciju čestica(zapreminski udeo) u vodi koja se obradjuje,
ukljucujuci i koncentraciju koagulanta, a G količinu mešanja koja se ostvaruje hidraulicki ili
mehanički.

Ovaj izraz samo približno odgovara reakciji flokulacije heterogenih disperzija, kao što su
prirodni sistemi. Merenje parametara Ω i η je praktično nemoguće, a čak se i srednji gradijent
brzine G, može izmeriti samo uz velike teskoće.

TABELA 1. VREDNOSTI FAKTORA EFIKASNOSTI SUDARA
Vrsta Vrsta
koloida Koagulant flokulacije G(sec¯¹) η Referenca


Polistirol NaCl ortokinetička 11 0,448 Barkner i
lateks Morgan 1968.
Polistirol NaCl ortokinetička 45 0,344 Barkner i
lateks Morgan 1968.
Polistirol NaCl ortokinetička 11 0,217 Barkner i
lateks Morgan 1968.
Polistirol NaCl ortokinetička 45 0,063 Barkner i
lateks Morgan 1968.
Silicijum Al(3+) perikinetička - 0,010 Hahn i Stumm
dioksid 1968.
Silicijum Al(3+) ortokinetička 10 0,011 Hahn i Stumm
dioksid 1968.
Nafta Ca(NO
3
)
2
perikinetička - 0,355 Swift i
Friedlander
1969.
Polistirol
lateks NaCl perikinetička - 0,375 Swift i
Friedlander
1969.
Polistirol
lateks NaCl ortokinetička 1,80 0,364 Swift i
Friedlander
1969.

                                                                       123   

Podaci iz ove tabele moraju se prihvatiti sa odredjenom rezervom.
Faktor efikasnosti sudara zavise od vrste koloida, koagulanta i drugih hemijskih karakterištika
sistema. Vrednost varira u vrlo širokim granicama, od 0,010 do 0,448. Dok je u jednom
sistemu uspesan samo 1% od ukupnog broja sudara, u smislu agregacije, u drugom sistemu taj
procenat iznosi skoro 50. Ovo može dovesti do velike razlike u vremenu zadržavanja u ova
dva sistema, koje je potrebno da bi se ostvario odredjeni stepen agregacije. Potrebno vreme
zadržavanja, je obrnuto srazmerno zapreminskom udelu čestica Ω. Muljevi, nastali u
postrojenjima za obradu otpadnih voda (Ω je reda veličine 10¯²) zahtevaju za dva reda
veličine kraće vreme zadrzavanja, nego, na primer, muljevi nastali pri klasičnoj koagulaciji
prirodnih voda (Ω je reda veličine 10¯
4
ili manje), 0,3min odnosno 30min.

Pri obradi otpadnih voda, kada se kao koagulanti koriste Al i Fe soli, srednji gradijenti brzina
se kreču izmedju 10 i 100 s¯¹.
Potrebno vreme zadržavanja u flokulacionom sistemu, zavisi od stepena agregacije, koji se
zeli ostvariti, a obrnuto je proporcionalno faktoru efikasnosti sudara η.

Efikasnost flokulacionih uredjaja, srazmerna je bezdimenzionom proizvodu gradijenta brzine
G i vremena zadrzavanja t, (G·t).

Pri praktičnoj obradi prirodnih voda, vrednosti ovog proizvoda su u intarvalu od G·t= 10
4
-10
5
.

Pri projektovanju uredjaja za obradu otpadnih voda i muljeva, preporučuje se korišćenje
jednačine 12.

U sistemima za obradu prirodnih voda, pod uslovom da je izvršena dovoljno uspešna
koagulacija, vrednost proizvoda η·Ω·G·t je reda veličine 0,1 (G = 10sec¯¹, t = 10
3
sec, Ω = 10
-4

i η = 10¯
1
) pod uslovom da je prethodno izvršena dovoljno efikasna koagulacija.





















                                                                       124   
„AIR STRIPPING“ i AERACIJA

Tehnološki postupci koji se u inženjerstvu nazivaju „air stripping“ i aeracija koriste se u
tehnologiji pripreme vode, a zasnovani su na principu prenosa mase izmedju tečne i gasovite
faze, sa ciljem obezbedjenja potrebnog kvaliteta vode. U srpskom jeziku ne postoji termin
koji bi jednoznačno objasnio „air stripping“ (engl. air-strip - poletnosletna pista), kao
postupak u kome se voda dovodi u kontakt sa vazduhom koji struji oko nje, pri čemu se
isparljive (gasovite) komponente izdvajaju iz vode i odnose se strujom vazduha. Pojam
aeracije je već odomaćen u našem jeziku i označava uvodjenje vazduha u vodu, pri čemu
dolazi pre svega do prenosa mase kiseonika u vodu i njegovog rastvaranja.

Zajedničko za oba procesa je da se vazduh i voda dovode u kontakt i osnovni inženjerski
zadatak je da se obezbedi što veća dodirna površina izmedju ove dve faze.

Proces prenosa mase pri kome dolazi do uklanjanja isparljivih (volatilnih) supstanci iz vode u
vazduh naziva se i desorpcija. Upravo je „air stripping“ proces najčešće korišćen desorpcioni
postupak u tehnologiji vode.

Proces prenosa mase pri kome se vrši dodavanje gasova iz vazduha u vodu naziva se
apsorpcija. Aeracija, kao rastvaranje kiseonika u vodi, najčešće je korišćen apsorpcioni
proces u tehnologiji vode.

Za razumevanje oba procesa, od esencijalne važnosti je poznavanje teorije operacije prenosa
mase i poznavanje odredjivanja, bilo eksperimentalno bilo računski, koeficijenata prenosa
mase, kao preduslova za kvalitetno projektovanje ova dva procesa.

U tabeli je dat zbirni prikaz komponenti koje se tretiraju na ovaj način, kao i željeni cilj koji
se time može postići.

Tabela Primena postupaka prenosa mase u tehnologiji vode

Komponenta Cilj u tretmanu vode
Adsorpcija
O
2
Oksidacija Fe
2+
, Mn
2+
, S
2-

O
3
Dezinfekcija, uklanjanje boje, oksidacija odredjenih organskih
komponenti
Cl
2
Dezinfekcija, oksidacija Fe
2+
, Mn
2+
, H
2
S
ClO
2
Dezinfekcija
CO
2
Kontrola pH
SO
2
Dehlorinacija
NH
3
Formiranje hloramina pri dezinfekciji
Desorpcija
CO
2
Kontrola korozije
O
2
Kontrola korozije
H
2
S Uklanjanje neprijatnih mirisa
NH
3
Uklanjanje nutrijenata za razvoj mikroorganizama
Isparljive (volatilne)
organske materije
Kontrola ukusa i mirisa, uklanjanje potencijalno kancerogenih
materija
                                                                       125   

Dva najvažnija kontaktora vazduh-voda koja se koriste za „air stripping“ su tornjevi i aeratori.
Najvažniji principi za odabir tipa reaktora su: a) željeni stepen uklanjanja komponenti iz vode
i b) Henrijeva konstanta komponente. Tornjevi se češće koriste kada je potrebno ostvariti veći
stepen uklanjanja ili kada komponenta ima veći afinitet prema vodi (nije lako isparljiva i ima
malu Henrijevu konstantu, kao što je to pokazano na sledećoj slici.






Aeratori se koriste u slučajevima kada nije potreban visok stepen uklanjanja ili kada je gas
vrlo lako isparljiv, tj ima visoku Henrijevu konstantu.
Kada je potreban nivo uklanjanja ispod 90%, oba tipa uredjaja, kao i mehanički aeratori mogu
biti primenjeni.



Ravnoteža gas-tečnost

Kada se voda, prethodno oslobodjena gasova, rasprši u slobodan vazdušni prostor azot i
kiseonik će se iz vazduha prelaziti u tečnost, sve dok se ne uspostavi ravnotežna
                                                                       126   
koncentracija. Nasuprot tome, kada se voda iz podzemnog izvorišta, koja obično sadrži
povećanu koncentraciju metana i ugljen dioksida, rasprši u vazduh doći će do njihovog
prelaza u vazduh, pošto njhova koncentracija u vodi obično prevazilazi ravnotežnu
koncentraciju sa vazduhom. U svim slučajevima je pokretačka sila za ove procese razlika
postojeće i ravnotežne koncentracije.

Na osnovu Henrijevog zakona, važi da je:

| |
| |
H K
A
A
eq
tecnost
gas
= =

Gde je:
[A
gas
] - aktivnost gasa u vazduhu, mol/L vazduha
[A
tecnost
] - aktivnost gasa u tečnosti, mol/L vazduha
K
eq
- konstanta ravnoteže definisana kao Henrijeva konstanta, bez dimenzija
H - Henrijeva konstanta, bez dimenzija

Odnosno, kada se aktivnost gasa u vazduhu zameni sa parcijalnim pritiskom gasa, dobija se
izraz:
| | A H p
A A A
¸
`
=

Gde je:
p
A
- parcijalni pritisak komponente A, atm
H
A
’ - Henrijeva konstanta, atm/(mol/L)
¸
A
- koeficijent aktivnosti komponente A,
[A] - koncentracija komponente A u tečnoj fazi, mol/L

U mnogim slučajevima, ravnotežna konstanta ne zavisi od koncentracije. Medjutim, pri
visokim koncentracijama, ravnotežna konstanta, data u prethodnim jednačinama, nije
konstantna i zavisi od koncentracije rastvorene komponente. Tako, prethodna jednačina
generalno važi pri koncentracijama manjim od 0.01 mol/L, premda neki rezultati kažu da
može važiti i pri koncentracijama od 0.1 mol/L. Prisustvo vazduha nema uticaja na Henrijevu
konstantu za isparljive (volatilne, VOCs) komponente ili gasove u vodi zato što komponente o
kojima je reč imaju malu koncentraciju u vazduhu. Važno je naglasiti da je za većinu
prirodnih voda (jonska jačina manja od 0.01M) vrednost koeficijenta aktivnosti jednaka 1.0
pa se prethodna jednačina može napisati u obliku:

| | A H p
A A
`
=

Henrijev zakon se može pisati i u drugom obliku, pa je čest oblik koji se sreće:

A
x
A A
x H p =

Gde je:

p
A
- parcijalni pritisak komponente A, atm
H
A
x
- Henrijeva konstanta zasnovana na molskom udelu, atm
x
A
- molski udeo komonete A u vodi (ili mol A/(mol A+mol H
2
O)
                                                                       127   

Henrijeva konstanta za različite organske komponente (pri različitim temperaturama) i gasova
(na 20
o
C) data je u sledećoj tabeli:

Tabela – Podaci o bezdimenzionoj Henrijevoj konstanti na 20
o
C za različite komponente u
vodi

Komponenta
AH
o
rastvor

Kcal/kmol x 10
3

K
c
H
Amonijak 8.53 1526 0.0006
Ugljen dioksid 4.77 4013 1.1
Hlor 4.01 420 0.43
Hlor dioksid 6.75 4300 0.04
Vodonik sulfid 4.26 567 0.38
Metan 3.55 12402 28.41
Kiseonik 3.34 9627 32.15
Ozon 5.80 83848 3.74
Sumpor dioksid 5.53 358 0.03
Ugljen tetrahlorid 9.32 8580096 0.96
Tetrahloretilen 9.88 17926362 0.82
Trihloretilen 7.85 290732 0.41
Benzen 8.47 357678 0.18
Hloroform 9.21 940789 0.13

Usvajajući da je promena standardne entalpije (AH
rastvor
0
) za rastvorene komponente u vodi,
konstantna u temperaturnom opsegu koji je interesantan za tematiku tehnologije vode,
promena vrednosti Henrijeve konstante sa temperaturom, može biti računata primenom van’t
Hoff-ove jednačine:

(
(
¸
(

¸

|
|
.
|

\
|
÷
A ÷
=
1 2
0
1 1
exp
1 2
T T R
H
H H
rastv
T T

Gde je
AH
o
rastvor
- promena standardne entalpije rastvaranja u vodi, kcal/kmol
R - univerzalna gasna konstanta, 1.987 kcal/kmol K
H
T1
, H
T2
- bezdimenzione Henrijeve konstante pri temperaturama T1 i T2
T
1
, T
2
- apsolutne temperature, K

Prethodna jednačina može biti uprošćena, gde su K
c
i AH
o
rastvor
, date u prethodnoj tabeli:

|
|
.
|

\
|
A
÷ =
RT
H
K H
rastv
c
0
exp







                                                                       128   
Primer:
Izračunati Henrijevu konstantu pri temperaturi od 5
o
C i 20
o
C za trihloretilen (TCE), koristeći
prethodnu jednačinu i podatke iz tabele.

Rešenje:
1. Na 5 oC: Koristeći podatke iz tabele Kc=290732, a AH
o
rastvor
=7.85x10
3
kcal/mol, pa je:
( )
20 . 0
5 273 987 . 1
10 85 . 7
exp 290732 exp
3
0
=
(
¸
(

¸

+ ·
×
=
|
|
.
|

\
|
A
÷ =
RT
H
K H
rastv
c

2. Na 20
o
C: Uzimaju se isti podaci stim što je zbir (273+20), pa je H=0.41

Iz prethodnog primera se vidi na koji način temperatura ima efekat na vrednost Henrijeve
konstante.

------------

Uticaj površinski aktivnih materija

U prirodnim vodama prisustvo površinski aktivnih materija je relativno malo, pa samim tim i
nema njihovog uticaja na vrednost Henrijeve konstante. Medjutim, ukpoliko se oni jave u
relativno velikim koncentracijama, isparljivost drugih komponenti može biti smanjena usled
različitih mehanizama koji se mogu javiti u vodi. Najčešći mehanizam je sakupljanje
površinski aktivnih materija na graničnoj površini vazduh-voda, čime se smanjuje molska
frakcija isparljivih komponenti na toj granici. Kao primer rastvorljivost kiseonika u vodi koja
sadrži površinski aktivne materije se smanjuje od 30 do 50%.

Uticaj pH

Ph vrednost nema direktan uticaj na Henrijevu konstantu, ali pH ima uticaj na pojavu
jonizovanih i nejonizovanih formi, a kako su samo nejonizovane forme isparljive (volatilne),
to na posredan način pH vrednost može imati uticaj na raspodelu komponenti na granici faza
gas-tečnost. Ovo je posebno slučaj kada se u vodi javi amonijak u povećanoj koncentraciji,
koi bi trebalo ukloniti, medjutim usled njegove disocijacije, neophodno je znatno pomeriti
vrednost pH ka baznoj sredini (iznad pH=11), kako bi se javio nejonizovani oblik koji je
isparljiv i tek tada bi bilo moguće primeniti „air stripping“. Medjutim, dodavanje baze, a
potom kiseline radi neutralizacije, u konkretnom slučaju pripreme vode za piće, ovaj postupak
čini neisplativim, tako da je neophodno koristiti druge postupke uklanjanja amonijaka iz vode.

Primenjeni sistemi za „air stripping“

Raspršivači:

Slika Raspršivač vode
                                                                       129   
Kontaktori sa tankim filmom:
- Kaskadni aeratori
- Višestepeni aeratori
- Tornjevi sa nasutim slojem inertnih čestica



Difuzni aeratori:
Uvodjenje vazduha pod pritiskom i provodjenje kroz vodu


                                                                       130   






Aeratori sa dispergovanjem vazduha:

Aeratori koji mehaničkom mešalicom razbijaju mehurove i pomažu aeraciju.

Minimalni odnos vazduh-voda potreban za „air stripping“

Ovaj odnos se rčuna po jednačini:

0
0
min
HC
C C
Q
Q
e a
÷
=
|
|
.
|

\
|


Gde je:
(Q
a
/Q) - minimalni odnos potrebnog vazduha i vode
C
0
- ulazna koncentracija u tečnoj fazi
C
e
- željena koncentracija nakog tretmana

                                                                       131   
Primer:
Izračunati minimalan odnos voda-vazduh za benzen i tetrahloretilen (PERC) sa željenim
uklanjanjem od 90% na temperaturi od 15oC u suprotnostrujnom tornju sa nasutom ispunom.

Rešenje
1. Odrediti Henrijevu konstantu za svaku komponentu na temperaturi od 15oC.
Za benzen:
Kc=357.678
AH
o
rastvor
= 8.47x10
3
kcal/kmol
( )
133 . 0
15 273 987 . 1
10 47 . 8
exp 678 . 357 exp
3
0
=
(
¸
(

¸

+ ·
×
=
|
|
.
|

\
|
A
÷ =
RT
H
K H
rastv
c


Za tetrahloretilen:
Kc=17.926.362
AH
o
rastvor
= 9.88x10
3
kcal/kmol
( )
569 . 0
15 273 987 . 1
10 88 . 9
exp 17926362 exp
3
0
=
(
¸
(

¸

+ ·
×
=
|
|
.
|

\
|
A
÷ =
RT
H
K H
rastv
c


2. Odrediti sada minimalni odnos vazduh-voda za svaku komponentu

Za benzen:
74 . 6
133 . 0
1 . 0
0
0 0
0
0
min,
=
÷
=
÷
=
|
|
.
|

\
|
C
C C
C H
C C
Q
Q
benyen
e
benzen
a


Za tetrahloretilen:
58 . 1
569 . 0
1 . 0
0
0 0
0 . .
0
. min,
=
÷
=
÷
=
|
|
.
|

\
|
C
C C
C H
C C
Q
Q
et tetrahl
e
etilen tetrahl
a


Komponente sa manjom vrednošću Henrijeve konstante, kao što je to benzen u ovom slučaju,
zahtevaju značajno veću količinu vazduha tj. odnos vazduh-voda, da bi se dostigla željeno
uklanjanje isparljivih komponenti iz vode. Na taj način ove komponente je i teže ukloniti „air
strippingom“ iz vodene fazu u vazdušnu fazu.

------------

Analiza sprej aeratora

Voda pod pritiskom se raspršava kroz mlaznicu i u sitnim kapima pada kroz vazduh. Pri tome,
iz kapljkice vode, tokom njenog pada kroz vazduh isparljive komponente prelaze u vazduh i
na taj način se njihova koncentracija u vodi smanjuje. Nakon pada kapljice na dno i
prikupljanja raspršene vode, ona se odvodi na dalji tretman.
Bilans mase u kapljicama vode uniformne veličine i odgovarajuće količine vazduha se može
izraziti sledećom jednačinom:

vremenu po voda - zduh granicu va kroz prosla Masa vremenu po ode kapljicu v napusti koja Masa =

Ili u obliku jednačinom:
                                                                       132   
( ) ( ) | |
d S L d
V t C t C a K
dt
dC
V ÷ =

V
d
- zapremina kapljice, m
3

K
L
- ukupni koeficijent prenosa mase, m/s
a - specifična površina izmedju tečne i gasovite faze, m
2
/m
3

C(t) - koncentracija isparljive komponente u kapi vode u vremenu t, mg/L
C
S
(t) - koncentracija na granici voda-vazduh u vremenu t, mg/L

Finalna koncentracija isparljivih materija posle izlaganja vazduhu može biti odredjena po
jednačini:

u a K
e
L
e C C
÷
=
0


Gde je:
C
e
- finalna koncentracija isparljivih materija u kapljici vode posle prolaza kroz vazduh,
mg/L
C
0
- početna koncentracija isparljive materije u vodi, mg/L
u - vreme koje kapljica provede u vazduhu, s

Vreme kontakta se računa po jednačini:
g
u
d
o
u
sin 2
=

Gde je:
o - ugao pod kojim se voda raspršava, meren u odnosu na horizontalu,
o

u
d
- brzina kojom voda napušta mlaznicu, m/s

Ova brzina se računa po jednačini:

gh C u
u d
2 =

Gde je:
C
u
- koeficijent brzine na suženju (prigušnica), nema dimenziju
h - gubitak pritiska na mlaznici, m

Protok vode kroz mlaznicu se računa po jednačini:
gh A C Q
n d n
2 =

Gde je:
Q
n
- protok kroz mlaznicu, m
3
/s
A
n
- površina otvora mlaznice, m
2

C
d
- koeficijent isticanja, koji daju proizvodjači mlaznice, bezdimenziona

Ukupni koeficijent prenosa mase se računa po jednačini:

                                                                       133   
( )
( )

0.22
D 2
za
10
0.22
D 2
za 2
2 1
l
2 1
l
2
1
¦
¦
¦
¹
¦
¦
¦
´
¦
>
< |
.
|

\
|
=
d d
l
d
l
L
d d
D
d
D
K
u
u
tu



Gde je:
K
L
- ukupni koeficijent prenosa mase, m/s
d
d
- srednji prečnik kapljice vode, jednak ukupnoj zapremini raspršene vode podeljen sa
površinom, m
D
l
- difuzivnost isparljive komponente, m
2
/s
u - vreme koje kapljica provede u vazduhu, s

Površina na kapljicama vode na kojoj se vrši prenos mase, (m
2
/m
3
) je:

d
d
a
6
=

Primer:

Potrebno je iz podzemne vode odstraniti CO
2
u sistemu sa reaspršivanjem. Podzemna voda je
bila na temperaturi od 25
o
C, a koncentracija rastvorenog CO
2
je 100 mg/L. Voda je pumpama
iz izvorišta ispumpavana protokmom od 0.050 m
3
/s sa nadpritiskom od 30 m. Na osnovu
podataka koje je dao proizvodjač mlaznica, karakteristike mlaznica su:
d
d
=0.0010 m, o=90
o
, C
u
=0.45, C
d
=0.25, prečnik mlaznice je 0.0125m, a vrednost difuzivnosti
za CO
2
je 2.0x10
-9
m
2
/s.
Odrediti broj mlaznica potrebnih za uklanjanje CO
2
i efikasnost njegovog izdvajanja iz vode.

Rešenje:
1. Odrediti broj potrebnih mlaznica
Odrediti površinu jedne mlaznice:

4 2
10 2 . 1 0125 . 0
4
1
÷
× = · = t
n
A
Odrediti protok kroz jednu mlaznicu:

4 4
10 3 . 7 30 81 . 9 2 10 2 . 1 25 . 0 2
÷ ÷
× = · · × · = = gh A C Q
n d n
m
3
/s

Broj mlaznica se dobija iz ukupnog protoka:
68
10 3 . 7
050 . 0
4
=
×
= =
÷
n
Q
Q
n

2. Odrediti efikasnost uklanjanja CO
2

a) Izračunati brzinu izlaska vode iz dizne:
11 30 81 . 9 2 45 . 0 2 = · · = = gh C u
u d
m/s

b) Odrediti vreme kontakta kapljice vode sa vazduhom:
                                                                       134   
2 . 2
81 . 9
90 sin 11 2 sin 2
=
· ·
= =
g
u
d
o
u s
c) Izračunati ukupni koeficijent prenosa mase, K
L
.
Prvo je potrebno izračunati član
( )
d
d
2 1
l
D 2

u
:

( )
0.22 13 . 0
0010 . 0
2 . 2 10 2 2 D 2

9
2 1
l
< =
· × ·
=
÷
d
d
u


Sada se K
L
računa po jednačini:


5
5 . 0
9
2
1
10 4 . 3
2 . 2
10 2
2 2
÷
÷
× =
(
¸
(

¸

·
×
= |
.
|

\
|
=
t tu
l
L
D
K m/s

d) Izračunati specifičnu površinu za prenos mase:


3
10 6
0010 . 0
6 6
× = = =
d
d
a m
-1


e) Sada je moguće izračunati zapreminski koeficijent prenosa mase:
20 . 0 10 6 10 4 . 3
3 5
= × · × =
÷
a K
L
s
-1


f) Na osnovu izračunatih vrednosti može se izračunati izlazna koncentracija CO2 u
vodi, tj nakon pada kapljice kroz vazduh:

64 exp 100
2 . 2 20 . 0
0
= = =
· ÷ ÷ u a K
e
L
e C C
mg/l

g) Pošto nam je poznata i ulazna i izlazna koncentracija CO
2
u vodi, može se
izračunati efikasnost uklanjanja tokom procesa „air stripping-a“:

% 36 36 . 0
100
64 100
0
0
= =
÷
=
÷
=
C
C C
Efikasnost
e


----------------










                                                                       135   
Drugi načini odstranjivanja rastvorenih gasova iz vode
(degazacija)


Kada je potrebno ukloniti gasove iz vode koja se koristi za specifične namene, a ne kao voda
za piće, moguće je primeniti i termičke i hemijske postupke.


Termički postupci

Termički postupci izvode se kao:
- grubo odstranjivanje gasova (kaskadna postrojenja),
- odstranjivanje gasova na sniženom pritisku,
- odstranjivanje gasova na povišenom pritisku.

Uređaji za udaljavanje gasova na povišenim i sniženim pritiscima zasnivaju se na desorpciji
gasova i to pri povišenom pritisku sa jako povišenom temperaturom, a pri sniženom pritisku
sa sniženom temperaturom. Kod prvih su uslovi izvršenja procesa u opsegu pritiska od 0,3 -
1,0 MPa i temperaturama višim od 130 ºC, kod drugih - u vakuumu i na temperaturama od 50
- 80 ºC.

Na slici je data shema uređaja termomehaničkog tipa za udaljavanje gasova iz vode
(deaeratora), koji radi na pritisku 0,105-1,15 MPa. Vodena para dolazi kroz cev (18) i kreće se
u uređaju naviše mešajući se sa vodom raspršenom (u razdelniku 6) u fine kapi. Para se pri
tom kondenzuje, a oslobođeni gasovi idu u atmosferu kroz otvor (10), hladnjak (11) i odvod
(14).

                                                                       136   

Slika - Shema uređaja za odstranjivanje gasova iz vode (deaeratora) kombinovanog tipa:
1-deaeraciona kolona; 2-sabirni sud prečišćene vode; 3-pokazivač nivoa; 4-manometar; 5-
hidraulički zaptivač; 6-razdelnik vode; 7,8-perforirane posude (tanjiri); 9-razdelnici pare;
10,12-oduška; 11-hladnjak; 13,18-dovod napojne vode i pare za grejanje; 14-izlaz
nekondezovanih gasova; 15-punjenje hidrozatvarača; 16-preliv hidrozatvarača; 17-preliv
prečišćene vode.


Hemijski postupci

Hemijski postupci za udaljavanje gasova iz vode odnose se uglavnom na štetne gasove CO
2
i
O
2
.

Ugljendioksid se odstranjuje obično taložnim hemijskim procesima delovanjem kreča u
uslovima brze dekarbonizacije:

CO
2
+ Ca(OH)
2
↔ CaCO
3
+ H
2
O

Odstranjivanje kiseonika hemijskim putem vrši se natrijum-sulfitom i hidrazinom. Princip se
zasniva na dodavanju vodi natrijum-sulfita, soli sumporaste kiseline, pri čemu nastaje
reakcija:
2 Na
2
SO
3
+ O
2
→ 2 Na
2
SO
4


Najbolji rezultati postižu se na temperaturi višoj od 80 ºC za vreme od 0,5-1 h, kod voda čiji
je pH oko 7.

Reakcija vezivanja kiseonika sulfitom je relativno dugotrajna. Potpuno odstranjivanje
kiseonika iz vode i u uslovima povišenih temperatura i pri višku sulfita ( u odnosu na teorijski
potrebnu) traje više od 30 minuta. Vezivanje kiseonika sa Na
2
SO
3
je u odnosu 1:8, odnosno 1
kg O
2
zahteva 8 kg Na
2
SO
3
(iz stehiometrijske jednačine), što povećava koncentraciju soli u
vodi. Takođe, iznad temperature od 275 ºC dolazi do izdvajanja SO
2
pa se pH vrednost
smanjuje, a mogućnost korodivnog delovanja raste.

Najviše korišćeni reagensi za odstranjivanje kiseonika iz vode su na bazi hidrazina: hidrazin-
hidrat (N
2
H
4
*H
2
O) (0,5 %) i hidrazin-sulfat (N
2
H
4
*H
2
SO
4
).

Reakcija između hidrazin-hidrat (N
2
H
4
*H
2
O) i kiseonika se odvija prema jednačini:

N
2
H
4
*H
2
O + O
2
→ N
2
+ 3 H
2
O

a između hidrazin-sulfata (N
2
H
4
*H
2
SO
4
) i kiseonika prema:

N
2
H
4
*H
2
SO
4
+ O
2
+ NaOH → N
2
+ 3 H
2
O + NaHSO
4
(pri pH < 5,5)
N
2
H
4
*H
2
SO
4
+ O
2
+ 2 NaOH → N
2
+ 4 H
2
O + NaHSO
4
(pri pH > 5,5)

Brzina ovih reakcija zavisi od viška hidrazina, početne koncentracije kiseonika, temperature i
pH vrednosti sredine.

                                                                       137   
Za razliku od natrijum-sulfita, koji se troši daleko više od kiseonika, hidrazin se troši u istoj
količini kao i kiseonik. Primena hidrazina je povoljnija nego natrijum-sulfita, jer pored
vezivanja kiseonika deluje alkalno.

Rastvoreni gasovi u vodi, a naročito kiseonik, mogu se izdvojiti i primenom jako kiselih jono-
izmenjivačkih smola. Količina kiseonika u vodi moze se smanjiti na svega 0,001 mg/dm
3
.



































                                                                       138   
PREČIŠĆAVANJE VODE OD RASTVORENIH
PRIMESA


Odstranjivanje rastvorenih soli

Odstranjivanje rastvorenih soli iz vode može se vršiti u cilju njihovog delimičnog ili potpunog
odstranjivanja.


Termički postupak

Termički postupak se koristi za delimično odstranjivanje rastvorenih soli iz vode i to onih soli
koje čine privremenu tvrdoću. Zagrevanjem vode u isparivaču dolazi do raspadanja
bikarbonata, a delimično se smanjuje i količina izdvojenih gasova. Pored toga što se sadržaj
soli može osetno smanjiti, prednost ovog postupka je i što nije potrebno dodavati nikakvo
hemijsko sredstvo.

Hemijski postupak

Hemijska priprema vode podrazumeva ili dodavanje hemijskih supstanci ili filtriranje kroz
ispunu hemijski aktivnih supstanci što za posledicu ima promenu sastava rastvorenih primesa
u vodi. Prema načinu ostvarenja procesa razlikuju se taložni postupci i postupci jonske
izmene

Izdvajanje rastvorenih soli iz vode je poznato kao omekšavanje vode. Omekšavanje vode se
sprovodi na dva osnovna načina:
- hemijskim sredstvima (taloženjem)
- korišćenjem jono-izmenjivačkih smola.


Taložni hemijski postupci

Taložni postupci su postupci kod kojih se delovanjem određene hemijske supstance na
rastvorene soli u vodi stvaraju praktično nerastvorna jedinjenja veće gustine od vode koja se
talože. Takve supstance su kalcijum-hidroksid (Ca(OH)
2
- gašeni kreč), natrijum-hidroksid
(NaOH), natrijum-karbonat (Na
2
CO
3
- kalcinisana soda), trinatrijum-fosfat (Na
3
PO
4
),
barijum-hidroksid (Ba(OH)
2
) ili barijum-karbonat (BaCO
3
). Primenom postupaka jonske
izmene ranije uobičajni postupci taloženja su potpuno potisnuti.

Postupak omekšavanja vode hemijskim taloženjem se temelji na provođenju rastvorljivih soli
kalcijuma i magnezijuma u nerastvorljive soli kao što su kalcijum-karbonat i magnezijum-
hidroksid. Ovi nerastvorni talozi se izdvajaju iz vode taloženjem ili filtriranjem. Ukoliko se
izdvajaju samo soli karbonatne tvrdoće (dekarbonizacija) onda se govori o delimičnom
omekšavanju vode. Ako se uklanjaju soli karbonatne i nekarbonatne tvrdoće onda se govori o
potpunom omekšavanju vode.

U savremenim hemijskim postupcima pripreme vode upotrebljava se samo kreč. Pošto se
krečom odstranjuju samo soli koje čine karbonatnu tvrdoću, postupak se naziva
dekarbonizacija.
                                                                       139   
Gašenim krečom ("krečnim mlekom") deluje se na bikarbonate kalcijuma i magnezijuma
prema sledećim reakcijama:

Ca(HCO
3
)
2
+ Ca(OH)
2
→ 2 CaCO
3
+ 2 H
2
O
Mg(HCO
3
)
2
+ Ca(OH)
2
→ MgCO
3
+ CaCO
3
+ 2 H
2
O
MgCO
3
+ Ca(OH)
2
→ CaCO
3
+ Mg(OH)
2


ili sumarno za zadane reakcije

Mg(HCO
3
)
2
+ Ca(OH)
2
→ Mg(OH)
2
+ 2 CaCO
3
+ 2 H
2
O

Nastali kalcijum-karbonat i magnezijum-hidroksid, kao teško, kao teško rastvorljive materije
se talože, a preostale soli se odstranjuju delovanjem sode (Na
2
CO
3
):

CaSO
4
+ Na
2
CO
3
→ 2 CaCO
3
+ Na
2
SO
4

MgSO
4
+ Na
2
CO
3
→ MgCO
3
+ Na
2
SO
4

MgCO
3
+ H
2
O → Mg(OH)
2
+ CO
2



Danas se za omekšavanje vode koriste postupak tzv. brze dekarbonizacije. Shema uređaja za
brzu dekarbonizaciju data je na slici 10. U ovom postupku se krečno mleko propušta kroz tzv.
fluidizovani sloj, čiju ispunu čine čestice kalcijum-karbonata, znači ispuna pri dekarbonizaciji
je aktivna. Nastali kalcijum-karbonat u kristalnom obliku se taloži na površini čestica ispune.
Prečnik čestica ispune se zato povećava. Kao ispuna služe čestice CaCO
3
iz procesa
dekarbonizacije. Kritična veličina čestica ispune je 2 mm. Iznad ove vrednosti se osetno
smanjuje reaktivnost ispune.



Slika - Shema uređaja za brzu dekarbonizaciju.

Iz uređaja za "gašenje" kreča, koji je izveden u obliku vertikalnog cilindričnog suda sa
koničnim dnom "krečno mleko" dovodi se u reaktor sličnog oblika na čijem se gornjem delu
nalazi otvor za odvođenje omekšale vode. Najveći deo nastalih karbonata nastalih navedenim
                                                                       140   
reakcijama taloži se kao mulj na dnu reaktora i povremeno ispušta. Zaostale čestice, zajedno
sa omekšalom vodom propuštaju se kroz filter.

Optimalni rezultati dobijaju se sa vodom čija je temperatura u granicama od 8-30 ˚C, tvroća
vode posle omekšavanja se kreće u opsegu 2-3 nemačka stepena
Dekarbonizacija vode se sprovodi kao prva faza omekšavanja vode pre demineralizacije
pomoću jonsko-izmenjivačkih smola.

Kao hemijska srdstva za taloženje kod omekšavanja vode koriste se kreč (Ca(OH)
2
), u obliku
krečne vode ili krečnog mleka, soda (Na
2
CO
3
), natrijum-hidroksid (NaOH) i soli fosforne
kiseline (Na
3
PO
4
, Na
2
HPO
4
, NaH
2
PO
4,
NH
4
H
2
PO
4
i dr).

Kod korišćenja kreča, kao zasićenog vodenog rastvora (krečno mleko) dolazi do uklanjanja iz
vode bikarbonata i slobodne ugljene kiseline koji se talože u vidu kalcijum-karbonata i kao
talog izdvajaju iz vode. Postupak sa krečom se koristi za delimično omekšavanje vode na
hladno (oko 20 ºC) ili na toplo (oko 80 ºC).

Na hladno se uklanjaju Ca(HCO
3
)
2
i slobodan CO
2
:
Ca(HCO
3
)
2
+ Ca(OH)
2
→ 2 CaCO
3
+ 2 H
2
O
CO
2 sl
+ Ca(OH)
2
→ CaCO
3
+ H
2
O

Kod temperature od oko 80 ºC moguće je ovim postupkom izdvojiti i magnezijumova
jedinjenja (na toplo se izdvaja celokupna karbonatna i magnezijumova nekarbonatna tvrdoća):
Mg(HCO
3
)
2
+ Ca(OH)
2
→ MgCO
3
+ CaCO
3
+ 2 H
2
O
MgCO
3
+ Ca(OH)
2
→ CaCO
3
+ Mg(OH)
2

MgSO
4
+ Ca(OH)
2
→ CaSO
4
+ Mg(OH)
2

Mg Cl
2
+ Ca(OH)
2
→ CaCl
2
+ Mg(OH)
2


Pošto se za uklanjanje magnezijuma mora upotrebiti višak kreča, to se omekšana voda koja
ima višak jona Ca
2+
i OH
-
podvrgava rekarbonizaciji, tj. uvođenju CO
2
, kojim se ovi prevode
u CaCO
3
i CO
3
2-
. Tretmanom vode sa krečom dobija se delimično omekšana voda koja se
može koristiti u rashladnim uređajima, u prehrambenoj industriji i drugo.

Uređaj za omekšavanje vode uz pomoć kreča sastoji se iz sledećih delova:
- razdeljivača sirove vode,
- posude za gašenje kreča,
- posude pod pritiskom,
- zasićivača krečne vode,
- reaktora,
- peščanog filtera.

Razdeljivač sirove vode deli vodu u jedan glavni tok koji ulazi u reaktor i na 2-3 manja toka
koji prolaze kroz posude za dodavanje hemikalija.

Posude za gašenje kreča se koriste za gašenje kreča sa vodom ukoliko se koristi negašeni
komadni kreč. Priprema se krečno mleko koje se ispušta u posudu pod pritiskom preko
rešetke za otklanjanje komadastih materijala negašenog kreča ili krečnjaka. Posuda pod
pritiskom služi za izluživanje krečnog mleka i uklanjanje nerazmuljenog taloga i sitnog peska.

                                                                       141   
Zasićivač krečne vode služi za izbistravanje zasićene krečne vode. Izbistrena krečna voda se
dalje koristi u postupku omekšavanja vode.

Reaktor služi za odvijanje hemijskih procesa taloženja i za izdvajanje taloga soli koje nastaju
u procesu omekšavanja vode. Za izdvajanje nastalog taloga koriste se filterski uređaji različite
konstrukcije.

Priprema krečna vode

Krečna voda je korišćena kada se zahteva da čisti alkalni medijum bude skoro oslobođen od
čvrsih čestica. Aproksimativna koncentracija proizvedene krečne vode je 1,0 - 1,3 g/l
Ca(OH)
2
. Očekuje se niska zamućenost, to je takođe moguće postići direktnim uvođenjem u
čistu vodu.




Slika - Ilustracija postrojenja za oripremu krečne vode kapaciteta 50 m
3
/h

Omekšavanje vode sa sodom (Na
2
CO
3
) se primenjuje kada se želi potpuno omekšavanje vode.
Soda reaguje sa solima kalcijuma nekarbonatne (stalne) tvrdoće, pa se i koristi nakon
dekarbonizacije vode.

Postupak sa natrijum-hidroksidom se koristi kada je zbir karbonatne tvrdoće i sadržaj
slobodnog CO
2
približno jednak nekarbonatnoj tvrdoći. Natrijum-hidroksid reaguje sa
karbonatnom i magnezijumovom tvrdoćeom:

Ca(HCO
3
)
2
+ 2 NaOH → CaCO
3
+ Na
2
CO3
Mg(HCO
3
)
2
+ 4 NaOH → Mg(OH)
2
+ 2 Na
2
CO
3
+ 2 H
2
O
MgSO
4
+ 2 NaOH → Mg(OH)
2
+ Na
2
SO
4

MgCl
2
+ 2 NaOH → Mg(OH)
2
+ 2 NaCl

Nastao Na
2
CO
3
reaguje sa ekvivalentnom količinom nekarbonatne tvrdoće. Ako bi
karbonatna tvrdoća bila veća od nekarbonatne nastala bi veća količina sode koja bi zbog
hidrolize oslobodila korozivni CO
2
.

                                                                       142   
Natrijum-hidroksid se koristi u kombinaciji sa sodom (ako je visoka nekarbonatna i
magnezijumova tvrdoća i mala karbonatna tvrdoća) ili sa krečom (kada je KT > NT i visoka
magnezijumova tvrdoća).

Trinatrijum-fosfat se koristi za omekšavanje vode taloženjem soli iz vode, najčešće za
uklanjanje ostatka soli nakon upotrebe nekog od jeftinijih sredstava za omekšavanje vode.
Primenom postupka fosfatizacije dobija se voda izuzetno male tvrdoće, a kao rezultat
postupka nastaju fosfati kalcijuma i magnezijuma, teže rastvorljivi u vodi od karbonata. U
ovom postupku deluje se trinatrijum-fosfatom na sve soli kalcijuma i magnezijuma u vodi:

3 Ca(HCO
3
)
2
+ 2 Na
3
PO
4
→ Ca
3
(PO
4
)
2
+ 6 NaHCO
3

3 Mg(HCO
3
)
2
+ 2 Na
3
PO
4
→ Mg
3
(PO
4
)
2
+ 6 NaHCO
3

3 CaSO
4
+ 2 Na
3
PO
4
→ Ca
3
(PO
4
)
2
+ 3 Na
2
SO
4
3 MgSO
4
+ 2 Na
3
PO
4
→ Mg
3
(PO
4
)
2
+ 3 Na
2
SO
4

3 CaSiO
3
+ 2 Na
3
PO
4
→ Ca
3
(PO
4
)
2
+ 3 Na
2
SiO
3

3 MgSiO
3
+ 2 Na
3
PO
4
→ Mg
3
(PO
4
)
2
+ 3 Na
2
SiO
3


Kod vode malog alkaliteta i na povišenim temperaturama dolazi do transformacije fosfata i
stvaranja hidroksi lapatita, koji je teže rastvorljiv i od samih fosfata. U povoljnim slučajevima
ovim postupkom može se voda svesti na tvrdoću od 0,05 nemačkih stepeni tvrdoće. Od svih
taložnih postupaka, postupak fosfatizacije jedini u potpunosti sprečava pojavu i stvaranje
silikatnog kamenca i njegovoj široj primeni smeta jedino visoka cena trinatrijum-fosfata.

Kod manjih kotlovskih postrojenja trinatrijum-fosfat može se primenjivati neposredno u
samom kotlu s obzirom, da, ne samo što taloži soli kalcijuma i magnezijuma, već reaguje i
napada već stvoreni kotlovski kamenac. Nastali mulj odstranjuje se lako.

Danas su u upotrebi i polifosfati za omekšavanje vode.






















                                                                       143   
JONSKA IZMENA

Jono-izmenjivačke smole se koriste za tretman vode da bi se postigao veći kvalitet vode,
odnosno da bi se provela potpuna demineralizacija vode. Tako pripremljene vode se koriste
kod velikih kotlovskih postrojenja i kotlova sa visokim pritiskom. Tehnološki postupak kod
korišćenja jonskih izmenjivača je jednostavan, provodi se na hladnom, nije osetljiv na
promene kvaliteta i protoka vode koja se prečišćava, nema problema sa odlaganjem mulja, i
zbog svih tih prednosti, menjači-jona u tehnologiji vode potiskuju taložna sredstva.


Jonska izmena, osnove i primena kod tretmana voda

Jonska izmena se definiše kao proces gde se uz pomoć nerastvorne supstance odstranjuju
pozitivno ili negativno naelektrisani joni iz elektrolitičkih rastvora uz otpuštanje u rastvor
jona sličnog naboja u ekvivalentnoj količini. Pri tom ne dolazi do strukturne promene
jonoizmenjivačke materije (smole). Izmena jona, do postizanja odgovarajuće ravnoteže, je
brza. Izmena jona se može, uprošćeno, prikazati na sleći način:

nR
-
A
+
+ B
n+
↔ R
-
n
B
n+
+ nA
+


R - anjonska grupa u jon-izmenjivačkoj smoli
A
+
i B
n+
- joni u rastvoru

Afinitet jednog jona prema jonoizmenjivačkoj smoli može se generalizovati preko sledećih
pravila:
- joni visoke valencije su sa prednostima nad jonima niske valencije, što znači da se
reakcije izmene jona povećavaju sa povećanjem valencije (Fe
3+
> Mg
2+
> Na
+
ili PO
4
3-

> SO
4
2-
> NO
3
-
). Ova prednost se povećava sa smanjenjem ukupne koncentracije jona
u rastvoru,
- za jone koji imaju istu valenciju reakcija izmene jona se povećava sa smanjenjem
hidratacionog radijusa jona i povećanjem atomskog broja (Ca
2+
> Mg
2+
> Be
2+
ili K
+
>
Na
+
> Li
+
),
- za rastvore sa visokom ukupnom koncentracijom jona izmena jona ne podleže opštem
pravilu, već je često suprotno tom pravilu.

Jono-izmenjivačke smole se proizvode od polimernih materijala, najčešće od polistirenskih
lanaca međusobno vezanih sa divinilbenzenom sa rastvorljivim jonskim funkcionalnim
grupama koje su vezane na polimerni lanac. Ukupan broj i vrsta funkcionalnih grupa definiše
kapacitet jono-izmenjivačke smole i selektivnost prema pojedinim jonima. U praksi su ove
smole u vidu granula sfernog ili nekog drugog oblika.


Jonoizmenjivačke smole se mogu podeliti u sledeće grupe:
a) katjonske jonoizmenjivačke smole
- jako kiselinske izmenjive smole (JKIS)
- slabo kiselinski izmenjive smole (SKIS)
b) anjonske jonoizmenjivačke smole
- jako bazne izmenjive smole (JBIS)
- slabo bazne izmenjive smole (SBIS).
                                                                       144   

Jako kiselinski izmenjive smole sadrže funkcionalne grupe koje su izvedene iz jakih kiselina
(kao H
2
SO
4
). Njihov stepen jonizacije je analogan stepenu jonizacije jakih kiselina što
omogućava disocijaciju vodonikovog jona i njegovu mogućnost zamene u širokom pH
području. Slabo kisele izmenjive smole sadrže funkcionalne grupe izvedene iz slabih kiselina
(najčešće karboksilne i fenolne kiseline). Ove jonoizmenjivačke smole su primenjive u uskom
pH području.

Jako bazne jono-izmenjivačke smole sadrže funkcionalne grupe, uglavnom kvaterne
amonijum grupe, dok slabo bazne jono-izmenjivačke smole sarže primarne, sekundarne ili
tercijarne amine kao funkcionalnu grupu. Područje primene jako baznih jono-izmenjivačkih
smola je u širokom pH području, dok je područje primene slabo baznih jono-izmenjivačkih
smola u uskom pH području.

Proces jonske izmene nastaje propuštanjem vode kroz sloj menjača, pri čemu se određeni joni
iz rastvora vezuju za menjač, a iz menjača prelaze u rastvor.

Da bi neka jonoizmenjivačka smola bila efikasna mora u svojoj strukturi sadržavati izmenjive
jone, mora biti nerastvorljiva u vodi i mora obezbediti dovoljno prostora u svojoj poroznoj
strukturi za slobodni prolaz jona u polimer i iz polimera.

Jonoizmenjivač i proces izmene karakterišu sledeće veličine:

Kapacitet jono-izmenjivačkih smola može se definisati kao sposobnost mase izmenjivača da
svoje jone izmenjuje sa u vodi prisutnim jonima. Ovo je osnovna karakteristika jono-
izmenjivačkih smola od koje zavisi efekat čišćenja vode i cena prečišćavanja.

Operativni kapacitet jonoizmenjivačke smole je mera stvarnog korisnog kapaciteta smole za
izmenu jona iz rastvora.

Efekti izmene jona zavise od vremena koje je potrebno da voda bude u kontaktu sa jonskom
masom. To se izražava kao specifično opterećenje (zapreminska opterećenost), a odnosi se na
zapreminu vode koja prolazi kroz jedinicu zapremine jono-izmenjivača u jedinici vremena.

Stopa regeneracije data je masom reaktanta potrebnom da se regeneriše jedinica zapremine
menjača jona,

Gubitak jona, predstavlja odnos koncentracije jona koji se izmenjuje posle i pre tretiranja
iskazan u %,

Habanje, opisuje mehaničko trošenje zrna izmenjivača tokom njegovog rada.

Regeneracija jono-izmenjivačkih smola vraća smolu u njeno prvobitno stanje i omogućava
njeno ponovno korišćenje za izmenu jona, odnosno prečišćavanje voda. Regeneracija jono-
izmenjivača se vrši laganim propuštanjem rastvora soli kroz njega i ispiranjem viška soli
vodom. Za regeneraciju katjonskih jonoizmenjivačkih smola koriste se mineralne kiseline,
dok se za regeneraciju anjonskih jonoizmenjivačkih smola koriste alkalije. Za potpunu
regeneraciju jono-izmenjivačkih smola potrebno je ponekada koristiti veliku količinu sredstva
za regeneraciju tako da se u praksi regeneracija provodi samo do određenog kapaciteta smole,
                                                                       145   
što se definiše kao nivo regeneracije. Potrebne količine sredstva za regeneraciju u praksi su
većinom veće od teoretski potrebnih.



Slika - Izgled jonoizmenjivačke kolone

Kolone sa jono-izmenjivačkim smolama trebaju biti tako konstruisane da ulazna voda bude
ravnomerno raspoređena preko cele jono-izmenjivačke mase i da se obezbedi ujednačeno
proticanje vode kroz kolonu. Zato je važan odnos između visine stuba jono-izmenjivačke
mase i prečnika stuba koji treba da je 2:1. Protočna brzina vode treba da se kreće od 10-35
m/h.

Visina sloja jonnske mase je obično 0,5-3 m. Ukupna visina kolone se dimenzioniše da je 100
% viša od visne sloja jono-izmenjivačke mase.

Jonoizmenjivačke smole se koriste kod procesa pripreme vode:
- za omekšavanje vode (uklanjanje soli kalcijuma i magnezijuma),
- za dekarbonizaciju vode,
- za omekšavanje vode nakon dekarbonizacije, i
- za potpunu demineralizaciju vode.

                                                                       146   
Slika - (a) Aktivni rad Na-jonoizmenjivačke smole i (b) njegova regeneracija kuhinjskom
solju.
1 - tvrda voda,
2 - zasićena masa jonita (neradna masa),
3 - aktivna masa jonita,
4 - omekšana voda,
5 - kuhinjska so NaCl,
6 - regenerisana masa jonita,
7 - neregenerisana masa jonita,
8 - upotrebljeni rastvor NaCl za regeneraciju i soli Ca i Mg.



Dekarbonizacija vode u jonoizmenjivačima

Dekarbonizacija vode je postupak kojim se iz vode uklanja karbonantna tvrdoća. Radi se o
jonoizmenjivačkom uređaju punjenom specijalnom slabo-kiselom jonoizmenjivačkom
masom, koja na sebe vezuje jone kalcijuma i magnezijuma iz soli karbonantne tvrdoće i
zamenjuje ih jonom vodonika. Tako umesto soli karbonantne tvrdoće nastaje ekvivalentna
količina ugljene kiseline koja se, ako smeta, može odvazdušiti. Soli nekarbonatne tvrdoće pri
tome prolaze neizmenjene. Jonoizmenjivačka masa se nakon iscrpljivanja svog kapaciteta
regeneriše propuštanjem rastvora slabe sone kiseline (HCl), posle čega je ponovo spremna za
rad. Zbog problema koje soli karbonantne tvrdoće izazivaju u proizvodnji gaziranih
osvežavajućih napitaka (otežano gaziranje, smanjenje kiselosti zbog reakcije sa voćnim
kiselinama, smanjenje slasti zbog reakcije sa šećerima i nastajanjima kalcijum saharata,
pojava zamućenja zbog reakcije sa pektinima itd.) dekarbonizacija je idealna priprema vode
pri proizvodnji gaziranih osvežavajućih napitaka ako u vodi preovladava karbonantna tvrdoća,
a što je najčešće slučaj.

Jono-izmenjivačke smole se koriste za dekarbonizaciju vode (delimično omekšavanje), što se
provodi uz pomoć slabo kiselog katjonskog izmenjivača (kisela izmena). Pri tom se iz vode
eliminišu bikarbonati dok soli mineralnih kiselina (nekarbonatna tvrdoća) ostaju
nepromenjene. Ovom izmenom se dobija voda čija zaostala tvrdoća se sastoji od
nekarbonatne tvrdoće. Ovaj postupak se uspešno koristi za:
                                                                       147   
- dekarbonizaciju vode za direktnu upotrebu (rashladne uređaje u industriji gde je
potrebna dekarbonizovana tehnološka voda),
- za dekarbonizaciju uz naknadno mekšanje vode,
- za dekarbonizaciju u okviru postrojenja za omekšanje vode, i
- kao pufer-filter za korekciju pH vrednosti nakon demineralizacije vode.


Omekšavanje vode u jonoizmenjivačima

Danas se omekšavanje vode isključivo koriste jonoizmenjivački filteri, koji se sastoje od
jonoizmenjivačke kolone punjene određenom količinom jonoizmenjivačke mase koja vezuje
na sebe jone kalcijuma i magnezijuma, a zamenjuje ih jonom natrijuma, čime se uklanja
tvrdoća vode. Kada se masa zasiti, propuštanjem određene količine rastvora kuhinjske soli
(NaCl) ona se ponovo prevodi u aktivnu formu i ponovo je spremna za omekšavanje određene
količine vode. Omekšivači se koriste za pripremu vode za kotlove niskih pritisaka, kod
različitih grejnih i rashladnih sistema, kod raznih postupaka pranja ambalaže, u bolnicama,
kasarnama, hotelima za pranje veša, kao i svim slučajevima u kojima smeta povećana tvrdoća
vode.

Omekšivači se koriste za pripremu vode za kotlove niskih pritisaka, kod različitih grejnih i
rashladnih sistema, kod raznih postupaka pranja ambalaže, u bolnicama, kasarnama, hotelima
za pranje veša, kao i svim slučajevima u kojima smeta povećana tvrdoća vode.

Voda u prirodi (u manjoj meri komunalna voda) sadrži rastvorene materije u različitim
koncentracijama. Priprema vode postupkom jonske izmene sprovodi se uvek gde se zahteva
potpuno ili delimično omekšavanje vode ili gde naslage kamenca mogu napraviti štetu na
procesnoj opremi. U okviru postupka omekšavanja vode uklanjaju se kalcijum i magnezijum
čiji karbonati i sulfati čine tvrdoću vode.

U zrncima katjonske, jako kisele izmenjivačke mase (smole), obavlja se zamena jona
kalcijuma i magnezijuma jonima natrijuma. Proizvodnjom omekšane vode i ciklusom
regeneracijie, koji je predstavljen sledećom slikom, upravlja automatska ventilska glava,
proizvođača Fleck, Francuska.

Zasićena jonoizmenjivačka smola se protivstrujno regeneriše rastvorom natrijum-hlorida
(NaCl) pri čemu se joni kalcijuma i magnezijuma ponovo zamenjuju jonima natrijuma iz
rastvora za regeneraciju. Nakon ispiranja napojnom vodom, omekšivač je ponovo spreman za
rad.

Automatska ventilska glava koja kontroliše rad omekšivača vode može odrediti početak
regeneracije na vremenskoj osnovi (npr. svaki drugi dan) ili na bazi izmerene zapremine
proizvedene omekšane vode (npr. posle 20 m3), regeneracija koja traje oko tri sata.
Regeneracija se može i ručno pokrenuti u bilo koje doba dana. Automatska ventilska glava
koja ima mogućnost volumetrijskog određivanja trenutka kada je potrebno izvršiti
regeneraciju je bolje rešenje pošto se regeneracija vrši baš kada je to i potrebno i time se
postižu značajne uštede u količi sredstva za regeneraciju (tabletna NaCl), a produžava se i
životni vek jonoizmenjivačke smole.

                                                                       148   
DGV - Dovod gradske vode
AVG - Automatska ventilska glava
OOMV - Odvod omekšane vode
OOV - Odvod otpadne vode
KO - Katjonski omekšivač
SR - Sud za reagens
Slika . Jonoizmenjivački filtri za omekšavanje


Dvostruki jonski omekšivač vode kontinualno proizvodi omekšanu vodu. U duplex verziji
koriste se dve identične kolone od kojih je jedna u radu, a druga u postupku regeneracije ili
čekanju spremna za rad (stand-by).

Protok vode kroz kolonu koja je u radu se meri i kada se dostigne unapred definisana količina
proizvedene omekšane vode, automatska ventilska glava (npr. Fleck 9500) prebacuje i pušta u
rad drugu kolonu.

Zasićena jonska masa u prvoj koloni se regeneriše i ostaje u stanju čekanja sve dok se druga
kolona ne zasiti, kada automatska ventilska glava ponovo vraća proces na prvu kolonu.

Dvostruki omekšivač je idealan za potrošače s kontinualnim potrebom za omekšanom vodom
ili je protok vode promenljiv (pa nije zahvalno određivati vremenski početak regeneracije).

Ovaj omekšivač se dimenzioniše tako da se vrši jedna regeneracija dnevno po koloni, ali ako
se to zahteva moguće je svaku kolonu češće regenerisati.
                                                                       149   

Slika - Automatska duplex verzija uređaja za omekšavanje vode.

Upotreba jono-izmenjivačkih smola za omekšavanje vode ima prednosti nad omekšavanjem
vode uz pomoć precipitacije sa hemijskim sredstvima u slučajevima:
- kada je sirova voda sa niskim stepenom obojenja i zamućenosti,
- kada je u pitanju nekarbonatna tvrdoća vode,
- kod variranja tvrdoće vode.


Slika - Shema postrojenja za omekšavanje vode na katjonskom menjaču jona u obliku
"natrijumove soli"

Omekšavanje vode hemijskom precipitacijom ima prednosti:
- kada je sirova voda sa visokom obojenošću i zamućenošću,
- kada je niska nekarbonatna tvrdoća vode (visoka alkalna tvrdoća)









                                                                       150   
DEMINERALIZACIJA VODE

Često se za potrebe medicinskih, farmaceutskih, laboratorijskih, kozmetičkih ili drugih
tehnoloških potreba, zahteva u hemijskom smislu apsolutno čista voda, oslobođena svih
rastvorenih soli. Takva voda se dobija postupkom demineralizacije. Demineralizator je uređaj
koji se u zavisnosti od kvaliteta napojne vode, sastoji od dve ili više serijskih spojenih
jonoizmenjivačkih kolona sa različitim ispunama. Prolaskom vode kroz ovaj sistem voda se
oslobađa svih rastvorenih soli. Jonoizmenjivačke mase u ovim kolonama se regenerišu
rastvorima sone kiseline (HCl) i natrijum hidroksida (NaOH). Demineralizatori služe za
proizvodnju demineralizovane vode specifične elektroprovodljivosti od 0 do 10 µS/cm.

Demineralizovana voda, dobijena pomoću ovih uređaja, koristiti se :
- u proizvodnji kućne hemije (šamponi, deterdženti, …)
- u proizvodnji napitataka (sokova, gaziranih pića)
- u laboratorijama za pravljenje farmaceutskih rastvora i preparata, testiranja
- u akumulatorima, peglama, hladnjacima, za fino pranje stakla, …

Kao napojna voda koristi se komunalna voda za piće i zbog drastične razlike u kvalitetu
komunalne vode od opštine do opštine neophodno je da se kupac konsultuje za optimalno
rešenje u zavisnosti od parametara kvaliteta napojne vode.

Demineralizacija vode je postupak uklanjanja svih prisutnih soli u vodi. Postupak se provodi
korišćenjem katjonskih i anjonskih jono-izmenjivačkih smola.

Demineralizacija se provodi uz upotrebu dva jono-izmenjivača:
- jako kiseli katjonski jono-izmenjivač koji soli cepa u odgovarajuće kiseline, i
- anjonski jono-izmenjivač koji veže mineralne kiseline.


Slika - Shema demineralizacije vode.


                                                                       151   

Slika - Uprošćena shema postrojenja za demineralizaciju vode:
1, 1* - jako kiseli katjonski,
2, 2* - slabo kiseli katjonski,
3, 3* - slabo bazni anjonski,
4, 4* - jako bazni anjonski,
5 - mešoviti filter.

U vodi nakon tretmana zaostaje samo ugljena i silicijumova kiselina. Ugljena kiselina se
otpari, a silicijumova kiselina se veže uz pomoć jako baznog anjonskog jono-izmenjivača. Za
obezbeđenje potpuno neutralne vode (pH = 7) voda se na kraju prevodi preko slabo kiselog
katjonskog jono-izmenjivača. Na kraju procesa prečišćena voda se prevodi preko kolone sa
mešanom jono-izmenjivačkom masom koja se sastoji od jako kisele katjonske mase i jako
bazne anjonske mase. na takav način se osigurava demineralizacija vode visokog kvaliteta
(električna vodljivost ispod 0,1 μS/cm i ispod 1 μg/l SiO
2
).


                                                                       152   

Slika - Automatska protočna postrojenje za pripremu demi vode - jonoizmenjivači


Manuelni demineralizator se u osnovnoj verziji sastoji od :
- dve kolone, sačinjenih na bazi polimera, spolja ojačanih unakrsno motanim staklenim
vlaknima zatopljenim u epoksidu, koji zadovoljavaju propise za primenu tretmana
vode u hemijskoj, farmaceutskoj i prehrambenoj industriji. Kolone su otporne na
dejstvo povišenog pritiska (do 10 bara), koroziju i dejstvo kiselina i baza.
- vodomera
- manometra
- mehaničkog predfiltra od 25 μm i izlaznog filtra od 5 μm
- atestiranog procesnog konduktometra
- dva rezervoara od PP, za pripremu rastvora za regeneraciju
- sistem cevovoda i armature od tvrdog PVC
- kuglastih slavina i dva vakuum injektora.

Regeneracija sistema, koja traje oko tri časa vrši se nakon njegovog zasićenja (što se utvrđuje
na osnovu pokazivanja konduktometra). Potrebna radna površina za instaliranje uređaja u
zavisnosti od tipa je od 3m
2
do 15m
2
. Radni prostor mora biti snabdeven i elektičnim
priključkom (150 W), odgovarajućim kanalizacionim otvorom i mogućnošću ventilacije (zbog
rada sa koncentrovanom kiselinama i bazama). Regulacija rada Uređaja vrši se ručno pomoću
sistema kuglastih slavina.

                                                                       153   

Slika - Tehnološka shema osnovne verzije demineralizatora, manuelna izvedba

DGV - dovod gradske vode SR - sud za regeneraciju
S - slavina kuglasta CP - crevo poliamidno
VON - ventil za ograničenje nadpritiska SU - sapnica usisna
M - manometar KM - konduktometar (0 - 50 mS/cm)
VD - vodomer K - kolona katjonskog jonoizmenjivača
MF - mehanički filtar A - kolona anjonskog jonoizmenjivača
GD - glava distribuciona OOV - odvod otpadne vode
IV - injektor vakumski ODV - odvod demineralizovane vode
PR - priključak rastavni

Za proizvodnju demineralizovane vode moraju biti otvorene sledeće slavine: S1, S2, S9,
S10, S17, S19

Za regeneraciju moraju biti otvorene sledeće slavine:

Kolona K
Protivstrujno ispiranje: S1, S5, S6
Usisavanje rastvora kiseline HCl : S1, S3, S4, S7
Istostrujno ispiranje : S1, S2, S7

Kolone A
Protivstrujno ispiranje: S1, S2, S9, S13, S14
Usisavanje rastvora baze NaOH: S1, S2, S9, S11, S12, S15
Istostrujno ispiranje: S1, S2, S9, S10, S15


Manuelni demineralizator u proširenoj verziji sastoji se od osnovne verzije kojem su dodate
razne komponente filtracije i separacije kao što su :
                                                                       154   
- kolonski mehanički filtar kojim se iz vode uklanjaju mehaničke nečistoće, gvožđe,
mangan i organske komponente uključujući aktivni hlor.
- jonoizmenjivač sa slabokiselom ispunom, kojim se iz vode odstranjuje kalcijumovi i
magnezijumovi joni iz bikarbonata.
- recirkulaciona pumpa koja štiti jonoizmenjivačku ispunu od bakteriološke
kontaminacije
- mikrofiltar, poroziteta 5 µm, koji sprečava prodor nečistoća i delova zrnaca
jonoizmenjivača u rezervoar čiste vode.
- UV sterilizator, koji obezbeđuje mikrobiološku ispravnost prečišćene vode.
- druge komponente u zavisnosti od namene filtarske jedinice.

Sredstva za regeneraciju su koncentrovana sona kiselina (u prodaji kao 28 - 32 % HCl) i
tehnički (ili kvalitetniji ako se demineralizovana voda koristi u farmaceutske ili prehrambene
svrhe - purum ili proanalisi) 30% rastvor NaOH. Jonoizmenjivačka ispuna koja se nalazi u
kolonama demineralizatora ima radni vek od 3 do 5 godina posle čega se mora zameniti.


Slika - Tehnološka shema jedne od mogućih proširenih verzija demineralizatora

DGV - dovod gradske vode
SR - sud za regeneraciju
S - slavina kuglasta
CP - crevo poliamidno
VON - ventil za ograničenje nadpritiska
SU - sapnica usisna
M - manometar
KM - konduktometar (0 - 50 mS/cm)
VD – vodomer
SK - kolona katjonskog jonoizmenjivača, slabo kiselog
MF+DF+DH - mehanički filtar, deferizator i dehlorinator
JK - kolona katjonskog jonoizmenjivača, jako kiselog
PVG - programska ventilska glava
A - kolona anjonskog jonoizmenjivača
GD - glava distribuciona
UV - UV Sterilizator
IV - injektor vakumski
OOV - odvod otpadne vode
                                                                       155   
PR - priključak rastavni
ODV - odvod demineralizovane vode





Slika - Izgled jednog montiranog sistema proširene verzije demineralizatora


Shematski prikaz procesa pripreme vode za termoenergetsko postrojenje je dat na slici

Slika- Shematski prikaz procesa pripreme vode za termoenergetsko postrojenje (visoka
alkalna tvrdoća)
Sirova voda
Ca(OH)2 FeSO4
Bazen sirove vode
Reaktor
Bazen
dekarbonizovane
vode
Peščani filtri
Bazen
filtrirane
vode
Demineralizacija
U spremnik
demineralizovane
vode
U liniju
K
J
K
A
S
B
A
J
B
K
S
K
                                                                       156   
ADSORPCIJA U PREČIŠĆAVANJU VODA

Adsorpcija je uobičajen postupak izdvajanja organskih supstanci iz vode, a može se definisati
kao proces migracije i akumulacije određene supstance iz jedne u drugu fazu, a odvija se na
međufaznoj površini. Adsorpcija je, u suštini, površinski fenomen uslovljen razlikom liofilnosti
ili liofobnosti rastvorene supstance (adsorbat) u odnosu na rastvarač.

Da bi se pravilno razumeli pojmovi koji se sreću u ovoj oblasti, mogu poslužiti sledeće
definicije:
Adsorpcija – može biti prenos mase hemijskih supstanci iz tečne faze u čvrstu fazu.
Adsorpcija – hemijska supstanca se vezuje za površinu čvrste faze (glavni mehanizam).
Absorpcija – supstanca prodire u čvrstu fazu, pri čemu nastaje zasićeni rastvor.
Sorpcija – obuhvata oba procesa.
Adsorbens – faza koja adsorbuje.
Adsorbat – faza koju adsorbent adsorbuje (u našem slučaju voda).

U procesu adsorpcije učestvuju Coulone-ove i van der Waals-ove sile, a dominantna sila zavisi
od hemijske prirode sistema. Na primer, u sistemu aktivni ugalj – voda karakterističan je mali
elektrostatski naboj i u procesu adsorpcije dominantne su van der Waals-ove sile, odnosno,
odvija se fizička adsorpcija.


Slika - Adsorpcija organskih molekula na aktivnom uglju


Proces adsorpcije se koristi u tretmanu pijaće vode, najčešće za uklanjanje organskih
nečistoća i to:
- onih koja daju ukus i miris vodi,
- sintetičkih organskih supstanci,
- obojenih organskih jedinjenja i
- sredstava za dezinfekciju.
                                                                       157   
Adsorpcijom upravljaju površinske sile, čiji intenzitet određuju sledeći faktori:
- termodinamički (Gibbsov potencijal i temperatura),
- hemijski (hemijske karakteristike adsorbata i rastvora) i
- fizički (međufazna površina i karakteristike adsorbensa).

Za definisanje procesa adsorpcije najbitniji su adsorpciona ravnoteža i kinetika adsorpcije.


Šaržna adsorpcija i adsorpciona ravnoteža

Migracija supstance u sistemu tečno – čvrsto odvija se u dva pravca, iz rastvora ka adsorbensu i
sa adsorbensa ka rastvoru, a neto efekat ova dva suprotna procesa je adsorpcija. Trenutak kada
se dva suprotno usmerena procesa – adsorpcija i desorpcija – uravnoteže naziva se adsorpciona
ravnoteža.

Na adsorpcionu ravnotežu utiče veliki broj faktora, a najbitniji su: temperatura, specifična
površina adsorbensa, veličina i distribucija pora u adsorbensu, hemijski procesi na površini
adsorbensa, priroda adsorbata i osobine rastvora.

Temperatura ima veliki uticaj na kinetiku procesa adsorpcije, jer se njegova brzina povećava sa
sniženjem temperature rastvora.

Specifična površina ima, takođe, veliki uticaj na adsorpcioni kapacitet u ravnotežnom stanju.
Treba razlikovati specifičnu od aktivne površine adsorbensa. Aktivna površina predstavlja
površinu pora raspoloživih za adsorpciju i uvek je manja od specifične površine.

Distribucija pora u adsorbensu određuje njegovu selektivnost, kao i kapacitet adsorbovanja
molekula različitih veličina. Veličina pora utiče na prolaznost molekula kroz poroznu strukturu
adsorbensa. Ako adsorbens ima mali udeo makropora, on ima manji afinitet adsorpcije krupnijih
organskih molekula. Suprotno tome, veći udeo mikropora omogućava veći kapacitet adsorpcije
manjih organskih molekula.

Hemijski procesi na površini adsorbensa, ako do njih dolazi, znatno utiču na adsorpcionu
ravnotežu. Posebno je nepovoljna oksidacija adsorpcionih centara, koja smanjuje kapacitet
adsorpcije.

Priroda adsorbensa direktno utiče na njegov afinitet prema adsorbatu i njegov adsorpcioni
kapacitet. Sa smanjenjem rastvorljivosti adsorbata u rastvoru adsorpcija raste. Osobine rastvora
utiču, takođe, na afinitet adsorbensa prema adsorbatu i kapacitet adsorpcije. Tako, na primer,
promena pH izaziva promenu polariteta molekula, čime se menja afinitet adsorpcije. Najveći
adsorpcioni kapacitet imaju nedisosovani molekuli.

Na određenoj temperaturi sistema, uspostavlja se odredjena relacija između koncentracije
adsorbata u rastvoru i onog koji je vezan za adsorbens, a grafički prikaz te relacije se naziva
adsorpciona izoterma. Ovo stanje matematički se definiše Freundlich-ovom, Langmuire-ovom i
linearnom jednačinom.




                                                                       158   
Kontinualni sistemi

Adsorpciona ravnoteža izražava krajnje stanje adsorpcionog sistema i može se okarakterisati kao
statički pristup problemu. U kontinualnim adsorpcionim sistemima koncentracija adsorbata je
dinamički parametar, koji raste sa povećanjem količine tretiranog rastvora, pa je kinetika
adsorpcije veoma bitna.

Za uspešnu adsorpciju neke supstance veoma je bitna dužina adsorpcione kolone Za konkretan
adsorbat i određene uslove adsorpcije, uvek postoji određena dužina kolone pri kojoj se već u
prvom efluentu javlja probojna koncentracija adsorbata. Ova dužina se naziva kritična dužina
kolone i ona je direktno proporcionalna kritičnom kontaktnom vremenu.

Kritično kontaktno vreme je veoma bitan parametar za definisanje procesa adsorpcije i za date
uslove (temperatura, pH, sastav rastvora i vrsta adsorbensa) određen je relacijom:
A Q
L
v
k
=
min
t

gde je:
k
L – kritična dužina kolone,
v
Q – protok vode i A – površina preseka kolone.
Ova relacija definiše minimalno kontakno vreme
min
t potrebno za efikasnu adsorpciju.

Adsorpcioni kapacitet kolone (adsorpcioni kapacitet do tačke proboja) je, takođe, veoma bitan
parametar procesa adsorpcije u kolonama. On definiše masu adsorbata koja se izdvoji do
postizanja probojne tačke.

Karakteristike adsorbensa imaju izuzetno veliki značaj za proces adsorpcije. Veličina zrna
adsorbensa u kolonama je značajan kinetički parametar, jer ona određuje putanju prenosa mase.
Smanjivanjem veličine zrna, skraćuju se putanja prenosa mase i vreme postizanja adsorpcione
ravnoteže, usled čega se smanjuje kritična dužina kolone. Iz toga sledi da zrna adsorbensa treba
da budu što manja. Nažalost, smanjenje zrna ima negativan uticaj na hidrodinamičke parametre
adsorpcione kolone sa nasutim slojem adsorbensa (brzinu filtracije, pritisak u koloni, ispiranje
kolone). Zbog toga se veličina zrna adsorbensa mora optimizovati.

Uniformnost zrna adsorbensa je, takođe, bitna za uspešnost adsorpcije, jer utiče na izbegavanje
pojave segregacije slojeva sa približnim prečnikom čestica, pri pranju kolone, a što značajno
može promeniti fluidno-mehaničku sliku pri ponovnom prolasku vode kroz adsorber. Što je
prečnik zrna uniformniji u čitavom adsorberu, to se ovaj negativan efekat više izbegava.

Piroda adsorbata je direktno vezana za adsorpcioni kapacit adsorbera.


Izvođenje postupka adsorpcije

Postupci adsorpcije se dele na šaržne i kontinualne.

Šaržna adsorpcija se obavlja u sudu sa mešanjem u koji se stavlja voda iz koje se želi izdvojiti
određena supstanca i u njega doda adsorbens. Uz mešanje, proces adsorpcije teče do
uspostavljanja adsorpcione ravnoteže. Nakon završene adsorpcije, adsorbens sa adsorbovanom
supstancom se odvaja gravitacionim taloženjem, filtracijom ili centrifugisanjem. Adsorbovana
supstanca se desorbuje sa adsorbensa rastvorom u odnosu na koji adsorbens ima veliki afinitet i
                                                                       159   
karakterističan je za dati sistem. Šaržni postupak adsorpcije se izvodi u slučaju malih
koncentracija adsorbata i relativno malih količina rastvora.

Kontinualna adsorpcija se vrši u adsorpcionim kolonama (jedna ili više njih u nizu). Ovaj
postupak adsorpcije se primenjuje kod velikih količina rastvora. Na slici 3-2 šematski je
prikazana adsorpciona kolona sa nepokretnim slojem adsorbensa.

Kontinualnu adsorpciju karakterišu četiri uzastopna fenomena:
- transport adsorbata iz rastvora do površine adsorbensa,
- transport adsorbata kroz granični sloj na površini adsorbensa,
- transport adsorbata kroz pore adsorbensa i
- adsorpcija adsorbata na poroznoj strukturi adsorbensa.

Najsporiji od ovih koraka kontroliše ceo proces. U principu, to su drugi i treći korak. Prvi je
dovoljno brz jer se odvija u turbulentnoj zoni, dok je četvrti korak najbrži.




Slika Sistem za kontinualno izvodjenje adsorpcije

Kod adsorpcione kolone sa nasutim slojem adsorbensa rastvor iz koga se želi izdvojiti određena
supstanca propušta se kroz kolonu odozgo nadole. Propuštanjem rastvora, u koloni se formira
zona adsorpcije, tj. zona prenosa mase. Ona se prvo formira u gornjim slojevima adsorbensa, koji
se postepeno zasićava, a zatim putuje ka dnu kolone (slika ). Na početku, usled adsorpcionih
fenomena, koncentracija adsorbata je veoma niska u rastvoru koji izlazi iz kolone (efluentu).
Tokom trajanja adsorpcije, zona adsorpcije se spušta ka dnu kolone, a koncentracija adsorbata u
izlaznom rastvoru postepeno raste. Kada zona adsorpcije dođe do dna kolone, koncentracija
                                                                       160   
adsorbata u efluentu dostiže maksimalnu vrednost ( )
B
C . U tom trenutku je dostignuta tzv. tačka
proboja kolone, što znači da je adsorbens u koloni zasićen adsorbatom. Nakon toga se radi
desorpcija adsorbata, da bi kolona mogla da se koristi u sledećem ciklusu adsorpcije.
Ulaz vode
Ulaz vode
Zona
adsorpcije
Izlaz vode
Zapremina efluenta
K
o
n
c
e
n
t
r
a
c
i
j
a

z
a
g
a
d
j
u
j
u
ć
e
m
a
t
e
r
i
j
e

u

e
f
l
u
e
n
t
u


Slika - Tok procesa adsorpcije u koloni sa tipičnom probojnom tačkom


Aktivni ugalj je danas jedno od najsigurnijih sredstava za poboljšanje kvaliteta industrijskih i
pijaćih voda, a isto tako i za preradu izvesnih otpadnih voda. Uopšte aktivni ugalj je
najefikasniji poznati adsorbent za preradu tečnosti.

Postupak dobijanja aktivnog uglja sastoji se iz 2 koraka:
1. Materijali sa visokim sadržajem ugljenika (drvo, ugalj, kora kokosovog oraha...)
se zagrevaju uz minimalnu količinu kiseonika do oslobađanja ugljenika
(karbonizacija), čime se stvara ugalj, koji će apsorbovati organske supstance;
2. Ugljenisani materijal se uparava ili izlaže vrelom CO
2
, kako bi se formirale pore i
brazde, (aktivacija), čime se povećava dodirna površina za sorpciju.

Kod primene razlikujemo dve osnovne vrste:
- ugalj u prahu, PAK
- granulisani aktivni ugalj, GAK



                                                                       161   
Praškasti aktivni ugalj

Najčešće se nalazi sa granulaciom od 0.04 do 0.14 mm, a koristi se u procesima flokulacije i
dekantacije. Za pravilno korišćenje praškastog aktivnog uglja, najvažnije je poznavati
neophodnu dozu koju je potrebno primeniti. Najpouzdanije je tu dozu odrediti
eksperimentalno i to na sledeći način:

U n sudova se stavljaju rastuće doze aktivnog uglja C
ac1
, C
ac2
, .....C
acn
, kao i agensi za
izbistravanje i flokulaciju. Posle flokulacije, dekantacije i filtracije mere se izdvojeni procenti
zagadjivača, C
1
, C
2
,....C
n
za svaki uzorak. Znajući koncentraciju zagadjivača u probi bez
aktivnog uglja C
0
, konstruiše se kriva zavisnosti:

C=C
0
e
–aCac


gde je a konstanta aktivnog uglja koji se za odgovarajuću svrhu primenjuje.

Takodje je:

log C/C
0
= -aC
ac


pri čemu je ovo prava u semilogaritamskoj podeli.

Odredjivanje potrebne koncentracije u zavisnosti od tipa uglja odredjuje se grafički.

Korišćenjem PAK, ne može se postići neka značajnija redukcija zagadjivača, već samo
delimična, pa se ovaj način prerade najčešće koristi za „skidanje vrhova zagadjenja”, pri
akcidentnim zagadjenjima vode.


Granulisani aktivni ugalj

Dobija se od praškastog aktivnog uglja uz pomoć veziva i oblikovanja, a veličina mu ide od
0.4 do nekoliko milimetara, čuva se u zatvorenim posudama, obično u posudama pod
pritiskom, Slika .


Slika - Rezervoari za zrnasti aktivni ugalj
                                                                       162   

Ovaj ugalj ima:
fizičko dejstvo, kao prava filtarska masa,
adsorptivno dejstvo, pošto adsorbuje većinu zagadjivača rastvorenih u vodi,
biološko dejstvo, jer može poslužiti kao sredina za razvoj mikroorganizama pogodnih za
biodegradaciju izvesnih zagadjivača u vodi, najčešće amonijaka,
katalitičko dejstvo, za uklanjanje viška hlora u vodi, kada ne dolazi ni do adsorpcije ni do
hemijskog vezivanja, već se obavlja reakcija katalize, uz smanjenje pH vode.

Cl
2
+ H
2
O → 2HCl + 1/2 O
2


Smanjenju kapaciteta uklanjanja hlora iz vode pomoću GAK, doprinose sve one suspstance
koje onemogućavaju kontak vode i GAK, kao što su talog CaCO
3
, adsorbovani zagadjivači,
hlorfenoli, deterdženti itd.

Vreme kontakta je 7-20 minuta u standardnim uređajima za tretman vode, a sam ugalj ima
ograničenu moć adsorpcije, pa neke hemijske supstance ne može da veže,tako da one
uspevaju da „prodju“ adsorber.

Aktivni ugalj se obično koristi u posudama pod pritiskom, najčešće postavljenim u nizu i
povezani cevima i ventilima, pomoću kojih se reguliše rad rezervoara, Slika 3-5.



Slika Šema uredjaj za kontinualnu adsorpciju

Kada dođe do zasićenja uglja, rezervoar A se isključuje iz rada i radi samo rezervoar B.
Proces se zatim odvija u suprotnom smeru, voda prolazi prvo kroz rezervoar B, a zatim kroz
rezervoar A. Proces se nastavlja sve dok ne dođe do zasićenja uglja u rezervoaru B. Drugi
rezervoar je uvek „svež“ , jer je neophodno obezbediti potpuni tretman vode i u slučaju kad
dođe do prevremenog zasićenja nečistoćama.

Regeneracija GAK

Najčešće, regeneracija GAK se izvodi termički, izlaganjem GAK-a temperaturi od 900
o
C, u
peći sa kontrolisanim dotokom vazduha, kada izgori i jedan deo uglja (5-10%), dok je drugi
postupak fizičko-hemijska regeneracija, koja obuhvata: preradu vodenom parom, pranje
kiselinom ili bazom i procedjivanjem preko odgovarajućeg rastvarača.

Adsorpciona izoterma

Proces adsorpcije se može definisati preko tzv. adsorpcione izoterme, koja povezuje q
A
i c
A
,
pri čemu su:
q
A
= koncentracija čvrste faze
C
A
= koncentracija adsorbata u tečnoj fazi
                                                                       163   
U literaturi se može naći više oblika različitih izotermi, kao što su linearna, Langmuir-ova,
Braunauer-Emmett-Teller-ova ili najčešće korišćena adsorpciona izoterma za aktivni ugalj,
Freundlich-ova izoterma.

Ona ima sledeći oblik:

q
A
=K

C
A
1/n


pri čemu se

q
A
izražava

u mg/kg, a C
A
u µg/L, pa samim tim i konstanta K
F
, ima sledeće
jedinice:

n
1
L
μg
kg
mg
|
.
|

\
|
|
|
.
|

\
|

Izoterme se odredjuju laboratorijskim ispitivanjima, po sledećim koracima:

a) Određena masa uglja se stavlja u času ( M )
b) Doda se određena zapremina vode V
c) Pažljivo se meša 6 dana, dok se ne uspostavi ravnoteža
d) Meri se ravnotežna koncentracija u vodi
e) Izračunava se q
A
= ( ) A C Co
M
V
÷
f) Crta se grafik logaritamske zavisnosti q
A
od C
A
, Slika 3-6.
g) Ako se koristi Freundlich-ova izoterma, logaritamska zavisnost će biti linearna



Slika . Odredjivanje karakteristika adsorptivnog sredstva

Sa grafika se odredi nagib, n, a nakon toga i vrednost konstante K
F
. Ova ispitivanja često se
rade pri industrijskoj proizvodnji aktivnog uglja, kako bi se odredile njegove karakteristike.
                                                                       164   
DEZINFEKCIJA VODE ZA PIĆE


Zahtevi mikrobiološke ispravnosti vode za piće

Najvažniji zahtev koji voda za piće mora da ispuni je higijenska ispravnost, odnosno da
nikako ne sme štetno da utiče na zdravlje ljudi. Ključni napredak u kvalitetu i dužini života
upravo je ostvaren kad je ispunjen taj zahtev tokom devetnaestog i početkom dvadesetog
veka, nažalost, ne kod celog čovečanstva. Njegov značajan deo i danas boluje i umire
(posebno deca) zbog infekcija i zaraznih bolesti koje se prenose higijenski neispravnom
vodom za piće (hidrične infekcije). To je veoma ozbiljan zdravstveni, socijalni, ekonomski,
ali najviše etički i moralni problem savremene svetske zajednice čije celovito rešavanje još
nije ni na vidiku.

Pošto sterilne (bez mikroorganizama) prirodne vode nema, to nije čak ni kišnica, jasno je da
ni voda za piće ne može biti sterilna, odnosno u njoj ne sme biti mikroorganizama koji
izazivaju obolenja − patogena, a brojnost ostalih mikroorganizama treba da bude u
dozvoljenoj meri koja je rezultat dosadašnjih naučno-stručnih saznanja u mikrobiologiji i
medicini. Zbog ogromne biološke raznovrsnosti mikroorganizama, posebno bakterija i
ozbiljne štetnosti patogena i pri veoma maloj brojnosti, mikrobiološka ispitivanja u smislu
otkrivanja, izolacije i određivanja brojnosti patogena vrlo su složena, dugotrajna i osetljiva,
što ih čini prilično teško primenljivim za stalne analize koje su neophodnost u cilju obaveznog
uklanjanja patogena, tj. dezinfekcije koja je jasan imperativ u pripremi vode za piće.
Dezinfekcija znači inaktiviranje, tj. uklanjanje svih zaraznih organizama (šire posmatrano i
svih supstanci izazivača bolesti) iz vode u njenoj pripremi za piće. Ona u jednostavnijem
načinu primene obuhvata jednokratan proces, npr. dezinfekciju vode seoskog bunara, dok u
većim, složenijim sistemima za pripremu vode podrazumeva kombinaciju tri procesa: početnu
oksidaciju koja prethodi ostalim procesima, primarnu (inaktiviranje mikroorganizama u vodi)
i sekundarnu dezinfekciju (produženo, tj. rezidualno delovanje u celom distributivnom
sistemu), npr. kod savremenih postrojenja za preradu površinske vode u vodu za piće.


Osnovni pokazatelji mikrobiološkog kvaliteta vode za piće

Prisustvo mikroorganizama indikatora fekalnog zagađenja vode vrlo verovatno ukazuje i na
prisustvo crevnih patogena, a pošto je prve mnogo brže i lakše otkriti, oni se koriste za
posredno određivanje patogena. Najznačajniji bakteriološki indikatori fekalnog zagađenja su
Escherichia coli, (kao najspecifičnija od brzo odredljivih termotolerantnih i drugih
koliformnih bakterija preporučena od Svetske zdravstvene organizacije − SZO za osnovni
indikator), fekalne streptokoke i spore sulfit-redukujućih klostridija. Prema SZO visoko
rizični patogeni su: Salmonella, Shigella,Vibrio cholere, Yersinia eneterocolitica,
Campylobacter jejuni; virusi (adenovirusi, enterovirusi, hepatitis A, hepatitis E, Norwalk
virus, Rotavirus) i paraziti Giardia, Cryptosporidium, Entamoeba histolytica i Dracunculus.
Drugi najznačajniji opšti pokazatelj mikrobiološkog kvaliteta vode je brojnost aerobnih
mezofilnih bakterija, obavezan u svim vrstama pregleda vode i posebno značajan u proceni
efikasnosti tehnoloških procesa pripreme vode za piće. Zakonom o zaštiti zdravlja
stanovništva je propisano da kontrolu kvaliteta vode za piće obavljaju zavodi za javno
zdravlje kao nadležne državne zdravstvene ustanove. Važećim Pravilnikom o higijenskoj
ispravnosti vode za piće (Sl. list SRJ br. 42/98) propisane su četiri vrste laboratorijskog
pregleda vode za piće sa zahtevanim mikrobiološkim pokazateljima kvaliteta:
                                                                       165   
- osnovni (A) − najčešći pregledi za otkrivanje indikatora zagađenja koja s najčešći
uzrok higijenske neisprasvnosti
- periodični (B) − ispitivanje većeg broja pokazatelja
- novi zahvati vode (V) − takođe ispitivanje većeg broja pokazatelja kao preventiva
ugrožavanju vodovodnih distribucionih sistema
- higijensko-epidemiološka indikacija (G) − konkretna situacija nalaže određivanje
dodatnih pokazatelja kvaliteta pored osnovnih.

Tabela Mikrobiološki pokazatelji kvaliteta vode za piće po vrstama laboratorijskih pregleda
(Sl. list SRJ br. 42/98, Dalmacija i sar., 2009)
Osnovni
(A)
Periodični
(B)
Novi zahvat vode
(V)
Hemijsko-
epidemiološka
indikacija (G)
- ukupne koliformne
bakterije
- koliformne
bakterije fekalnog
porekla
- ukupan broj
aerobnih
mezofilnih
bakterija
- streptokoke
fekalnog porekla
- sulfito-redukujuće
klostridije
- Proteus vrste
- Pseudomonas
aerugionosa

- ukupne koliformne
bakterije
- koliformne bakterije
fekalnog porekla
- ukupan broj
aerobnih mezofilnih
bakterija
- streptokoke
fekalnog porekla
- sulfito-redukujuće
klostridije
- Proteus vrste
- Pseudomonas
aerugionosa
- Enterovirusi
1

- Bakteriofagi
1

- Crevne protozoe i
helminti i njihovi
razvojni oblici

- ukupne koliformne
bakterije
- koliformne bakterije
fekalnog porekla
- ukupan broj
aerobnih mezofilnih
bakterija
- streptokoke
fekalnog porekla
- sulfito-redukujuće
klostridije
- Proteus vrste
- Pseudomonas
aerugionosa
- Enterovirusi
1

- Bakteriofagi
1

- Feruginoze
2

- Crevne protozoe i
helminti i njihovi
razvojni oblici
- ukupne koliformne
bakterije
- koliformne
bakterije fekalnog
porekla
- ukupan broj
aerobnih
mezofilnih
bakterija
- streptokoke
fekalnog porekla
- sulfito-redukujuće
klostridije
- Proteus vrste
- Pseudomonas
aerugionosa
- Enterovirusi
1

- Patogeni
mikroorganizmi sa
higijensko-
epidemiološkim
indikacijama
1 samo iz površinskih voda, prema higijensko-epidemiološkim indikacijama
2 kvalitativno, ako u vodi ima gvožđa i mangana iznad MDK
3 iz površinskih voda, voda izdani i karstnih voda


Metode procene mikrobiološkog kvaliteta vode za piće

Metode kojima se određuje brojnost mikroorganizama u vodi se dele na direktne i indirektne.
Objektivno, jedino se direktnim brojanjem pod mikroskopom može realno proceniti brojnost
u nekom uzorku. Indirektne metode koje podrazumevaju izolaciju i gajenje na prirodnim ili
veštačkim hranljivim podlogama imaju opšti nedostatak u nepostojanju univerzalne hranljive
podloge koja zadovoljava potrebe svih prisutnih bakterija zbog njihove velike biološke
raznovrsnosti po pitanju izvora energije i ugljenika, enzima, kao i abiotičkih uslova (sadržaj
                                                                       166   
kiseonika, temperatura, pH i dr.). Ipak i one su značajne jer podešavanjem uslova kultivacije
mogu proceniti brojnost organotrofa koji su najznačajniji u smislu zaštite ljudskog zdravlja.

Metode za bakteriološki, virusološki, biološki i parazitološki pregled vode za piće su
propisane starijim podzakonskim aktom (Sl. list SFRJ br. 33/87). Danas su dostupne i
savremenije, brže i osetljivije metode za određivanje indikatorskih organizama u proceni
kvaliteta vode za piće. Najzastupljenije metode koje se danas koriste za mikrobiološke
laboraorijske preglede su:
- MPN (most probable number) ili MT (multiple tube) − metod najverovatnijeg broja ili
metod više epruveta
- MF (membrane filtration) − metod membranske filtracije
- P/A (presence/absence) − metod testa prisutno/odsutno
- HPC (heterotrophic plate count) − metod određivanja broja kolonija heterotrofa
BARTs (biologic activity reaction tests) − biološki aktivni reakcioni testovi.


Podela postupaka dezinfekcije vode za piće

Procesi dezinfekcije su složeni jer ne zavise samo od osobina mikroorganizama i primenjenog
dezinfekcionog sredstva, vremena kontakta, nego značajno i od uslova sredine u kojoj se
odigravaju. Razni mikroorganizami su veoma različito osetljivi na dejstvo određenog
dezinfekcionog sredstva. Od njihovih osobina najznačajnije su brojnost, fiziološko stanje,
otpornost vegetativnih oblika (značajno zavisi od uslova sredine), sposobnost obrazovanja
spora, prisustvo ćelijskih kapsula i omotača. Biološko delovanje na živu ćeliju se zasniva na
denaturaciji proteina, oštećenju integriteta i funkcije omotača, interakcije sa enzimima ili
metaboličkom antagonizmu. Od dobrog sredstva za dezinfekciju vode se zahteva (Gaćeša,
Klašnja, 1994):
- da uklanja, tj. inaktivira sve patogene mikroorganizme eventualno prisutne u vodi
- da se dezinfekcija završava za što kraće vreme i u uslovima većih promena
temperature
- da u koncentracijama u kojima efikasno dezinfikuje vodu ne izaziva toksičnost vode,
i ne daje joj neprijatan ukus ili miris
- da je jeftino i da se lako nabavlja i skladišti
- da se lako dozira u vodu, bez primene složene i skupe aparature
- da se lako i brzo može odrediti njegova koncentracija u vodi
- da u dužem periodu vremena obezbeđuje mikrobiološku higijensku ispravnost vode,
odnosno da ima produženo (rezidualno) dejstvo neophodno u sprečavanju naknadnog
inficiranja vode (reinfekcija) u distributivnom delu vodovodnih sistema.

Logična podela dezinfekcionih postupaka je sledeća:
a) oksidativni (reagentni) procesi:
- hlor (gasoviti hlor, hipohloriti, hloramini)
- hlor-dioksid
- drugi halogeni (jedinjenja joda, broma i fluora)
- ozon (ozonizacija će biti detaljnije predstavljena u posebnom poglavlju)
- permanganat
- ne-fotohemijski unapređeni procesi oksidacije (Advanced oxidation processes −
AOPs):
o ozon/vodonik-peroksid (perokson)
                                                                       167   
o vodonik-peroksid/Fe
2+
(Fenton i Fenton-slični procesi)
o elektrohemijska oksidacija
o jonizacija

b) neoksidativni (nereagentni) procesi:
- ultraljubičasto zračenje (UV)
- ultrazvuk (US)
- membranska mikrofiltracija i ultrafiltracija
- oligodinamički efekti jona srebra i bakra (uslovno)
- toplota (pasterizacija, sterilizacija)
- fotohemijski unapređeni procesi oksidacije:
o heterogena fotokataliza na titan-dioksidu
o fotoliza u ultravakuumu
o mikrotalasi

c) kombinacija oksidativnih i neoksidativnih procesa − unapređeni procesi
oksidacije:
- vodonik-peroksid/UV
- ozon/UV
- ozon/vodonik-peroksid/UV
- Foto-Fenton (vodonik-peroksid/Fe
2+
/UV)
- vodonik-peroksid/US
- ozon/US
- Fenton/US.

U našoj sredini daleko najviše se primenjuju hlor i njegovi derivati, bukvalno u svim
slučajevima snabdevanja vodom za piće, od najmanjih seoskih bunara do najvećih
vodovodnih sistema. U većim sistemima za preradu površinskih voda prisutna je i
ozonizacija, kao predtretman i kao glavni oksidacioni i dezinfekcioni proces. UV zračenje i
mikrofiltracija se sve više primenjuju u vidu primarnog tretmana. Završna dezinfekcija
hlorisanjem (sekundarno hlorisanje u većim sistemima) je neizostavna zbog produženog
(rezidualnog) delovanja hloramina u sprečavanju reinfekcije u distributivnoj mreži vodovoda.
Iako se neki od novijih kombinovanih unapređenih procesa oksidacije (perokson, njegova
kombinacije sa UV zračenjem i fotokataliza) već široko primenjuju u mnogim postrojenjima u
svetu, njihova komercijalna primena u Srbiji je u povoju.

Tabela Karakteristike pet najčešće primenjivanih dezinfekcionih sredstava
(Critteden i sar. 2005, Dalmacija i sar. 2005)
dezinfekciono sredstvo
slobodan
hlor
kombinovani
hlor
hlor-dioksid ozon UV
zračenje
efikasnost pri dezinfekciji
bakterija odlična dobra odlična odlična dobra
virusa odlična dovoljna odlična odlična dovoljna
protozoa dovoljna do
loša
loša dobra dobra odlična
endospora dobra do
dovoljna
loša dovoljna odlična dovoljna
upotreba kao najčešće često povremeno često vanredno
                                                                       168   
primarnog
dez. sredstva
(hitno)
maksimalno
dozvoljena
rezidualna
koncentracija
4 mg/l
5 mg/l
1

4 mg/l

0,8 mg/l
0,4 mg/l
1

- -
doza 1-6 mg/l 2-6 mg/l 0,2-1,5 mg/l 1-5 mg/l 20-100
mJ/cm
2

1 Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće (Sl. list SRJ br. 42/98)


Značaj rezidualne koncentracije dezinfekcionog sredstva i vremena kontakta

Dva osnovna faktora značajna za proces dezinfekcije s aspekta određivanja ili predviđanja
efikasnosti primenjenog dezinfekcionog sredstva su njegova rezidualna koncentracija C
(mg/l) i vreme kontakta t (min), međusobno povezani izrazom
C ·

t = konstanta (min ·
.
mg/l)
(1-1)
što ih čini obrnuto srazmernim u matematičkom smislu. To znači da ista efikasnost
dezinfekcije postiže u slučaju niske rezidualne koncentacije i dužeg vremena, kao i visoke
rezidualne koncentracije i kraćeg vremena kontakta. Efikasnost dezinfekcije se izražava
procentom inaktivacije, odnosno logaritmom (log) inaktivacije, pri čemu uklanjanje 90 %
mikroorganizama (preostalo 10 %) znači 1 log inaktivacije, uklanjanje 99 % (preostao 1 %)
znači 2 log inaktivacije itd. Naravno da pored ova dva najvažnija i drugi faktori značajno
utiču na efikasnost dezinfekcije: temperatura, pH vrednost, prisustvo sunčeve svetlosti, vrsta i
oblik kontaktnog reaktora i dr.

Vreme kontakta se određuje primenom "metode traga", odnosno praćenjem vremena
pojavljivanja vizuelno lako uočljive komponente na izlazu iz reaktora. Efikasnost dezinfekcije
značajno raste sa porastom temperature, što znači da C·t vrednost značajno opada. Uticaj pH
vrednosti je različit kod raznih dezinfekcionih sredstava, npr. slobodnom hloru najbolje
odgovara neutralna sredina, dok je u slučaju ozona poželjnija kisela sredina. Izbor
mikroorganizama koji bi bili optimalni indikatori mikrobiološkog kvaliteta vode (što znači da
imaju približnu brzinu inaktivacije kao otpornije vrste patogena, a mnogo se lakše, brže i
jeftinije kvalitativno i kvantitativno određuju) je prilično težak posao. Američka agencija za
životnu sredinu (US EPA) je preporučila C·t vrednosti za Giardia ciste i enteroviruse, dve
izuzetno otporne vrste mikroorganizama, što je prikazano u tabelama 3. pri čemu ona predlaže
izbor postupka dezinfekcije na osnovu efikasnosti inaktivacije u prethodno primenjenim
postupcima filtracije.

U slučaju UV zračenja primenjuje se vrednost slična C·t vrednosti, pri čemu je logično
rezidualna koncentracija C zamenjena intenzitetom UV zračenja I (mW/cm
2
) i vreme kontakta
vremenom ekspozicije t (s), pa se dobija proizvod I·t (mW/cm
2
· s = mJ/cm
2
) čija vrednost
znači potrebnu dozu UV zračenja za sigurnu dezinfekciju (inaktivaciju poverenja), prikazano
u tabeli.




                                                                       169   
Tabela C·t vrednosti (min·mg/l) neophodne za inaktivaciju enterovirusa u zavisnosti od
temperature i pH vrednosti (US EPA 1989, Dalmacija i sar. 2005)
temperatura (
o
C) dezinfekciono
sredstvo
log
inaktivacije
pri pH 6-9
0,5 5 10 15 20 25
Slobodni hlor 2 6 4 3 2 1 1
3 9 4 4 3 3 1
4 12 8 6 4 3 2
ozon 2 0,9 0,6 0,5 0,3 0,25 0,15
3 1,4 0,9 0,8 0,5 0,4 0,25
4 1,8 1,2 1,0 0,6 0,5 0,3
Hlor-dioksid 2 8,4 5,6 4,2 2,8 2,1 1,4
3 25,6 17,1 12,8 8,6 6,4 4,3
4 50,3 33,5 25,1 16,8 12,6 8,4
hloramini 2 1243 837 643 428 321 214
3 2063 1423 1067 712 534 356
4 2883 1988 1491 994 746 497



Dezifekcija hlorisanjem

Rastvaranjem hlora u vodi nastaju hlorovodonična i hipohlorasta kiselina po reakciji:

Cl
2
+ H
2
O → HCl + HOCl

Smatra se da je upravo molekulska hipohlorasta kiselina ona supstanca koja stupa u reakciju
sa bakterijama narušavajući ćelijski metabolizam, odnosno izazivajući njihovu smrt.
Inaktiviranje bakterija leži u njenoj hemijskoj reakciji sa enzimima koji su neophodni za
životne procese ćelija. Drugo tumačenje je da prilikom delovanja hlora osnovnu ulogu ima
nascentni kiseonik, koji nastaje razlaganjem hipohloraste kiseline po reakciji:

HOCL → HCl + O
nasc


koji oštećuje ćelije složenim oksidativnim mehanizmom, koji je takođe i suština oksidativne
razgradnje organskih i drugih oksidabilnih supstanci iz vode elementranim hlorom.

Dezinfekcija hlorisanjem, odnosno gasovitim hlorom, hipohlorastom kiselinom i
hipohloritima, kao i hloraminima (NH
2
Cl, NHCl
2
i NCl
3


jedinjenja nastala reakcijom
amonijaka i elementarnog hlora) je najzastupljeniji postupak dezinfekcije u svetu, kako ranije,
tako i sada. U našoj zemlji se primenjuje apsolutno u svim vodovodnim sistemima, od
najmanjih do najvećih. On je relativno jednostavan, jeftin, i u najvećem broju slučajeva
dovoljno efikasan postupak dezinfekcije, a produženo (rezidualno) dejstvo hlornih derivata
štiti vodu od reinfekcije u distributivnoj mreži. Ono se zasniva na prisustvu rezidualnog
aktivnog hlora (koncentracije 0,3-0,5 mg/l), kao i hloramina (sami imaju skromno
dezinfekciono dejstvo), od kojih je na pH vrednostima vode u mreži (neutralna i blago bazna
sredina) najzastupljeniji monohloramin koji postepeno reaguje s vodom po reakciji:

NH
2
Cl + 2 H
2
O → NH
4
OH + HOCl

                                                                       170   
oslobađajući hipohlorastu kiselinu koja obezbeđuje stalno dezinfekciono dejstvo. Od
vrednosti pH u vodi zavisi dominantno prisustvo elementarnog hlora (kisela sredina),
hipohloraste kiseline (blago kisela i neutralna sredina) ili hipohloritnog anjona (bazna
sredina). Jasno je da je za hlorisanje optimalna blago kisela sredina koja uslovljava
hipohlorastu kiselinu koja je najpoželjnije dezinfekciono sredstvo. Porast temperature
značajno pospešuje efekte hlorisanja, odnosno na 10°C za isti efekat hlorisanja potrebna je
dvostruko veća doza hlora nego na 20°C. Ipak voda se iz ekonomskih razloga uvek hloriše na
ambijentalnoj temperauri (zagrevanje vode radi boljeg hlorisanja je tehno-ekonomski potpuno
neopravdano, pa se naravno i ne primenjuje). Efekat hlorisanja zavisi i od vrsta prisutnih
mikroorganizama, jer su razni mikrorganizmi u različitoj meri otporni na delovanje hlora i
njegovih jedinjenja.

Za hlorisanje se upotrebljavaju razna komercijalna sredstva prikazana u narednoj tabeli.

Tabela Dezinfekciona sredstva koja se koriste za hlorisanje vode (Gaćeša i Klašnja, 1994)
Oblik Formula
Komercijalno
ime
Sadržaj
hlora,
%
Primedba
Hlorni gas Cl
2
Tečni hlor
*
100
Nabavlja se u bocama ili
dobija elektrolizom
NaCl.
Natrijumhipohlorit NaOCl
Žavelova
voda
10-15
Koristi se samo kao
vodeni rastvor.
Kalcijumhipohlorit Ca(OCl)
2
Kaporit,
Hiperit
70
Kalcijumhloridhipohlorit CaCl(OCl)

Hlorni kreč 25-35
Raspada se uz taloženje
kreča i CaCO
3
.
Neorganski hloramini

NH
2
Cl
NHCl
2
NCl
3

Amonijum-
hloramini
do 25
Nastaje na pH:
6-8
5-6
<5
Organski hloramini
Halamid,
Pantocid, itd.
do 25 Deluju duže i sporije.
Hlordioksid ClO
2
50 Deluje brže i efokasnije.
*Naziv za hlor dobijen elektrolizom, komprimovanjem (10 bar) preveden u tečno stanje i
napunjen u čelične boce.

Efikasnost delovanja, odnosno baktericidnost hlornih preparata opada po sledećem redosledu:
hlordioksid > elementarni hlor > kalcijumhipohlorit > hlorni kreč > natrijumhipohlorit >
hloramini.

Hlor je snažno oksidaciono sredstvo, i ako u vodi ima sastojaka koji se mogu oksidovati, hlor
će se nakon doziranja u vodu utrošiti na oksidaciju ovakvih supstanci, pre nego što dođe do
izražaja njegovo dezinfekciono delovanje. Prema tome, količina hlora koja se dozira u vodu
prilikom dezinfekcije podrazumeva i ovaj hlor koji se troši za oksidaciju, npr. Fe
2+
u Fe
3+
, S
4+
u S
6+
i dr. Takav hlor utrošen za oksidaciju je ranije nazvan vezani hlor, što je pogrešan naziv
jer nikako ne odgovara njegovoj ulozi (on je potrošen na oksidaciju, a ne vezan u nekom
obliku). Slobodni aktivni hlor se nalazi u obliku hipohloraste kiseline (HOCl) i hipohloritnog
anjona (OCl

), obezbeđuje trenutnu dezinfekciju, ali i produženo delovanje hlora koje štiti
vodu u distributivnoj mreži od reinfekcije. Kombinovani aktivni hlor čine hloramini koji
                                                                       171   
imaju još izraženije produženo dejstvo, što je već navedeno (ova vrsta hlora je pre zaslužila
naziv vezani hlor jer se polako otpušta iz hloramina, a ne onaj utrošen za oksidaciju, ali to ne
treba koristiti da se ne bi pobrkale te dve savim različite vrste hlora). Ukupni (rezidualni)
aktivni hlor je zbir slobodnog aktivnog i kombinovanog aktivnog hlora.

dodati hlor = hlor utrošen za oksidaciju + ukupni (rezidualni) aktivni hlor
ukupni (rezidualni) aktivni hlor = slobodni aktivni hlor + kombinovani aktivni hlor


Slika Zavisnost ukupnog aktivnog (rezidualnog) hlora od dodatog hlora

Deo 1-2 na slici predstavlja navedenu oksidacijuna početku dodavanja hlora, pa sledi deo 2-3
koji znači stvaranje hlororganskih jedinjenja i hloramina do maksimuma krive. U delu 3-4
naizgled nelogično dolazi do pada rezidualnog hlora sa porastom dodatog (do minimuma
krive koji se naziva prelomna tačka), a razlog su reakcije međusobne oksidoredukcije mono- i
dihloramina i njihove oksidacije molekulskim hlorom do elementarnog azota, čime se
smanjuje količina rezidualnog hlora. Zato je za uspešno hlorisanje potrebno preći prelomnu
tačku, odnosno doći u deo desno od 4 gde postoji očekivana direktna srazmera dodatog i
rezidualnog hlora.

Gasoviti, odnosno tečni hlor iz koga se prvi dobija, je neprikosnoveno najbolji i najjeftiniji
način kontinualnog hlorisanja, pa se primenjuje za sve veće vodovodne sisteme. U
slučajevima diskontinualnog hlorisanja i kontinualnog hlorisanja manjih vodovodnih sistema
česta je primena hipohloritom. Iako to ima nekih prednosti (tačnije doziranje manjih protoka,
jednostavnost opreme i manji bezbednosni rizici pri transportu, skladištenju i upotebi),
značajni su i nedostaci, kao što je opadanje koncentracije hlora u hipohloritu vremenom,
negativan uticaj povišene temperature i značajno viša cena. Zato je neophodno napraviti
valjanu tehno-ekonomsku analizu korišćenja hipohlorita za svaki konkretan slučaj po pitanju
uslova nabavke, načina skladištenja, veličina zaliha, opadanja koncetracije hlora u rastvoru
hipohlorita, moguće proizvodnje na licu mesta i dr.
                                                                       172   



Slika Postupci hlorisanja u pripremi vode za piće (White, 1999, Dalmacija i sar. , 2005)

Postupci hlorisanja u smislu mesta uvođenja hlora zavise od toga da li se prerađuju podzemne
ili površinske vode, i od njihovog kvaliteta. U slučaju uobičajenog kvaliteta podzemne vode
(praktično bez organskog i mikrobiološkog zagađenja i nizak sadržaj amonijaka) potrebno je
samo dovoljno vreme kontakta hlora i vode kao završni proces u liniji prerade. Kod
površinske vode ima mnogo više varijanti. U slučajevima mikrobiološkog zagađenja u
flokulacionim bazanima u okviru tipičnih linija prerade primenjivano je predhlorisanje pre
bistrenja i standardna primarna i sekundarna dezinfekcija na kraju linije pripreme vode za piće
(gornja šema na slici 1-2). Ukoliko voda ima veći sadržaj prekursora (najčešće huminske
supstance) trihalometana (THM) i drugih opasnih sporednih proizvoda dezinfekcije (SPD),
predhlorisanje je zabranjeno (za vode sa sadržajem suspendovanih materija većim od 25
mg/l). Moguće zagađenje ispune peščanih filtera se može izbeži hlorisanjem pre filtera, koje
se vrši povremeno, odnosno tzv. šok-hlorisanjem (srednja šema na slici 2). Najbolji način
izbegavanja opasnih SPD je uklanjanje njihovih prekursora pre hlorisanja, obično
                                                                       173   
ozonizacijom i adsorpcijom na granulisanom aktivnom uglju (GAC), što je prikazano na
donjoj šemi na slici 1-2.

Reaktori (kontaktori) za hlor imaju osnovni zadatak da obezbede dovoljno dugo vreme
zadržavanja pošto je u C·t konceptu zbog prirode hlora ograničena vrednost koncentracije.
Prisustvo usmerivača (šikana) toka vode to donekle olakšava, ali ne dovoljno pa se kompletna
reakcija hlora i vode završava u cevovodima distributivnog sistema jer se u njima približno
postiže idealno klipno proticanje što je najpoželjnije po pitanju dužine vremena kontakta.
Kontrola doziranja hlora se vrši: manuelno, preko reziduala, preko protoka vode, kaskadno ili
savremeno računarskim sistemom kontrole (Supervisory Control And Data Acqusition
−SCADA).


Slika Kaskadna kontrola doziranja hlora (Crittenden i sar., 2005, Dalmacija i sar., 2005)

Hlor i neki hlorni preparati koja se koriste u procesu dezinfekcije po svojoj prirode spadaju u
veoma opasne i štetne supstance. U istoriji primene hlora, nažalost, činjenica je da je gasoviti
hlor zbog svoje otrovnosti upotrebljen u Prvom svetskom ratu kao prvo hemijsko oružje, a
zatim je usledila primena još mnogo otrovnijih derivata hlora kao bojnih otrova. Zato oni
zahtevaju izuzetnu pažnju i odgovarajuće stroge mere zaštite prilikom njihove proizvodnje,
transporta, skladištenja i primene.

Tabela Delovanje različitih koncentracija hlora u vazduhu na ljudski organizam
(Gaćeša i Klašnja, 1994)
Koncentacija, ml/m
3
Delovanje
0.02-0.05 Koncentracija koja se može osetiti čulom mirisa
0.1 Granična koncentracija za duže(trajno) delovanje
1.0 Maksimalno dozvoljena koncentracija na radnom mestu u kraćem
vremenskom periodu
3.0 Jaki simptomi nadražaja; veoma težak rad
5.0 Maksimalna koncentracija kod koje je moguć kratkotrajni oporavak
20 Opasno po život pri delovanju od 30 min
50 Smrt nastupa za 30-60 min
100 Smrt nastupa skoro trenutno
                                                                       174   


Alternativno sredstvo hloru i hipohloritima je hlor-dioksid. Gradi veoma stabilne vodene
rastvore do 20 g/l, pri čemu je do pet puta rastvorljiviji od elementarnog hlora. Hlor-dioksid
se obično koristi u tretmanu vode za piće u koncentracijama između 0,1-0,4 mg/l, i ima 2,63
puta veću oksidacionu moć nego gasoviti hlor. Nestabilnost gasovitog hlor-dioksida zahteva
da se on proizvodi “na licu mesta”, što značajno poskupljuje investicione troškove ove
dezinfekcije, a operativni troškovi su veliki jer je skup hlorit iz koga se dobija (kod nas se
isključivo uvozi). Trenutno su u upotrebi tri postupka za njegovu proizvodnju:

“kiselina − hlorit” 5 NaClO
2
+ 4 HCl → 4 ClO
2
+ 5 NaCl + 2 H
2
O

“rastvoreni hlor − hlorit” Cl
2
+ H
2
O → HOCl + HCl
HOCl + NaClO
2
→ ClO
2
+ NaCl + NaOH
(1-6)

“gasoviti hlor − hlorit” Cl
2
+ 2 NaClO
2
→ 2 ClO
2
+ 2 NaCl

Slika Šema dobijanja hlor-dioksida po postupku „gasoviti hlor – hlorit”
(White, 1999, Dalmacija i sar., 2005)

Hlor-dioksid ima efikasna biocidna svojstva u širokom rasponu pH vrednosti (od 3 do 9), pri
čemu inaktivira patogene koji su veoma otporni na delovanje hlora, tako da se hlorisanjem
praktično ne mogu uništiti, kao što su Giardia i Cryptosporidium. Posebno je značajno što se
njegovim korišćenjem sprečava obrazovanje opasnih SPD kao što su THM, halosirćetna
kiselina i hlorfenoli, ali se stvaraju nepoželjni hloriti čija je maksimalno dozvoljena
koncentracija (MDK) po nšaem Pravilniku samo 0,2 mg/l, što prilično otežava primenu hlor-
diksida u praksi, pogotovo u slučaju većeg sadržaja huminskuh supstanci u vodi. Hlor-dioksid
nikako ne može zameniti primenu gasovitog hlora u većeim sistemima, ali može biti
alternativa hipohloritima u manjim sistemima pripreme vode, kao i korisna dopuna u
kombinovanim sistemima.
                                                                       175   

Dezinfekcija ultraljubičastim (UV) zračenjem

Za dezinfekciju se primenjuje deo elektromegnetne radijacije talasnih dužina 200-300 nm koji
se naziva kratki UV talasi ili UV-C koji se apsorbuje u dezoksiribonukleinskoj kiselini (DNK)
ćelija izazivajući promene u njenoj strukturi (zato je ta oblast opasna i za zdravlje ljudi pri
dugotrajnom izlaganju). Ovo zračenje izaziva dimerizaciju susednih nukleotida timina u DNK
i time sprečava prepis genetskog koda, odnosno razmnožavanje ćelija. Većina virusa sadrži
samo ribonukleinsku kiselinu (RNK) koja umesto nuleotida timina ima uracil, pa su značajno
manje osetljivi, zato se Rotavirus preporučuje kao najpogodniji indikatorski organizam vode
za piće za ovu vrstu dezinfekcije (kod oksidativnih postupaka to su Giardia lamblia ciste).
Posebno treba istaći da se UV zračenjem u procentu većem od 99,9 % mogu inaktivirati
organizmi koji su veoma otporni na hlorisanje, a pre svega rezistentne protozoe,
Criptosporidium parvum oociste i pomenute Giardia lamblia ciste, čak pri relativno niskim
dozama zračenja manjim od 15 mJ/cm
2
, što je velika prednost ovog vida dezinefekcije (tabela
9). Glavni nedostatak je odsustvo produženog (rezidualnog) delovanja, odnosno izražena
mogućnost reinfekcije u distributivnoj mreži, što znači da je UV zračenje vrlo pogodno za
primarnu dezinfekciju, ali praktično neprimanjivo za sekundarnu Jedan od nedostataka je i
reaktivacija, odnosno sposobnost ozračenih organizama da se vrate u stanje pre zračenja
tokom dužeg zadržavanja u vodovodnim sistemima (omogućeno prilagodljivošću živih
organizama na uticaje sredine kao suštinskim uslovom za evoluciju). Razlikuju se
fotoreaktivacija na sunčevoj svetlosti i oporavak u mraku, a oba procesa se zasnivaju na
enzimskom delovanju.

Tabela UV doza zahtevana za sigurnu inaktivaciju (inaktivaciju poverenja)
za Cryptosporidium, Giardia i viruse (Federal Register 2003, Dalmacija i sar. 2005)
UV doza (mJ/cm
2
)
Log inaktivacije poverenja
Cryptosporidium Giardia virusi
0,5 1,6 1,5 39
1,0 2,5 2,1 58
1,5 3,9 3,0 79
2,0 5,8 5,2 100
2,5 8,5 7,7 121
3,0 12 11 143
3,5 - - 163
4,0 - - 186

U komercijalnoj primeni, koja je u značajnom razvoju, koriste se sledeće vrste lampi:
- niskog pritiska i niskog intenziteta (monohramatske na 254 nm)
- niskog pritiska i visokog intenziteta
- srednjeg pritiska i visokog intenziteta (polihromatske 200-300 nm)
- pulsirajuće.
                                                                       176   

Slika Tipičan UV reaktor sa perpendikularnin protokom (Dalmacija i sar., 2005)

Najviše se primenjuju najstarije lampe niskog pritiska i niskog intenziteta koje su slične
fluorescentnim svetiljkama. U njima je pritisak manji od 1333 Pa (10 tor), sadrže 60 mg žive
(što ih čini opasnim otpadom kad im prođe radni vek od oko 8000 sati), dužine su 1 m i
optimalna radna temperatura im je 150
o
C. Da bi se izbegli problemi sa živom razvijen je nov
tip lampi na bazi amalgama. Na rezultate Uv dezinfekcije značajno utiče i sadržaj rastvorenih
supstanci. UV doze se određuju korišćenjem pomenutih I·t vrednosti i zavise od propisanih
vrednosti inaktivacije patogena, brojnosti patogena i prisustva dispergovanih čestica i ne
zavise od promena temperature. Dezinfekcini efekat zavisi od inteziteta zračenja i vremena
izlaganja, odnosno brzine opstrujavanja vode oko lampi, što je uslovljeno dizajnom reaktora.
Kod konvencionalnih sistema vreme izlaganja je 10-30 s i zavisi od konfiguracije lampi.
Lampe koje su smeštene blizu jedna drugoj naravno imaju veliki UV intenzitet. Turbulencija
vode je stimulisana velikim brzinama, bližim razmakom lampi, perpendikularnim tokom vode
u odnosu na lampu i većom dužinom. Nekoliko hiljada postrojenja za UV dezinfekciju vode
za piće se koriste širom sveta jer ona tehno-ekonomski vrlo konkurentna postupcima
hlorisanja i ozonozacije, često i bolja od njih.

                                                                       177   

Slika Postrojenje za UV dezinfekciju sa kontrolnim uređajima (Dalmacija i sar., 2005)

Sporedni proizvodi najčešće primenjenih dezinfekcionih postupaka

Tabela Sporedni proizvodi (nusproizvodi) dezinfekcije (SPD) hlorom/hipohloritom,
hloraminom, hlor-dioksidom i ozonom (Dalmacija i sar., 2009)
Dezinfekciono
sredstvo
Značajni
organohalogeni
SPD
Značajni
nehalogenovani
organski SPD
Značajni
neorganski
SPD
hlor/hipohlorit trihalometani
halosirćetne kiseline
haloacetonitrili
hloral hidrat
hlorpikrin
hlorfenoli
N-hloramini
halofuranoni
aldehidi
cijanoalkanske
kiseline
benzen
karboksilne kiseline
N-nitrozodimetilamin
(NDMA)
hlorat (uglavnom iz
hipohlorita)
hloramin trihalometani
halosirćetne kiseline
haloacetonitrili
hlorcijan, hloramini
hloraminokiseline
hloral hidrat
haloketoni
aldehidi
ketoni
NDMA
nitrat
nitrit
hlorat
hidrazin

hlor-dioksid hlorit, hlorat
ozon bromoform
monobromsirćetna k.
dibromsirćetna k.
dibromaceton
bromcijan
aldehidi
ketoni
ketokiseline
karboksilne kiseline
NDMA

                                                                       178   


Poređenje najčešće primenjenih dezinfekcionih postupaka

Tabela Prednosti i nedostaci upotrebe hlora, hlor- dioksida, ozona i UV u dezinfekciji vode

(Crites ond Tchobanoglous, 1998, US EPA 1999)
Prednosti Nedostaci
Hlor
Dobro poznata tehnologija
Opasne hemikalije kojim su izloženi radnici i
stanovništvo; moraju se koristiti stroge mere
zaštite na radu
Efikasno dezinfekciono sredstvo
Relativno dugo vreme kontakta u poređenju sa
drugim dezinfekcionim sredstvima
Rezidual hlora mora se meriti i održavati u
granicama
Kombinovani hlor je manje efikasan u inaktivaciji
nekih virusa, spora i cista pri manjim dozama koje
se koriste za koliformne bakterije
Kombinovani rezidual hlora može se stvoriti i
dodatkom amonijaka
Rezidualna toksičnost tretiranog izlaznog toka
mora se smanjiti dehlorisanjem
Germicidni reziduali hlora mogu se održavati u
dugačkoj distributivnoj mreži
Obrazovanje trihlormetana i drugih sporednih
produkata dezinfekcije (SPD)
Raspolaganje hemijskim sistemom za dodatne
mere kao kontrola mirisa, dozirne RAS linije i
dezinfekcioni pogon za vodene sisteme
Oslobađanje isparljivih organskih jedinjenja iz
bazena za kontakt sa hlorom
Oksiduje sulfide
Oksiduje gvožđe, magnezijum i ostala neorganska
jedinjenja (troši dezinfekciono sredstvo)
Relativno jeftin (troškovi rastu u slučaju
zahtevnije protivpožarne regulative)
Oksiduje različita organska jedinjenja (troši
dezinfekciono sredstvo)
Dostupan kao kalcijum i natrijum hipohlorit,
što je bezbednije od gasnog hlora
Povećan nivo ukupnih rastvorenih materija u
izlaznom toku
Povećan sadržaj hlorida u otpadnoj vodi
Povećani sigurnosni zahtevi, specijalno
protivpožarna regulativa

Prednosti Nedostaci
Hlor-dioksid
Efikasno dezinfekciono sredstvo Nestabilan, mora se proizvesti na licu mesta
Mnogo efikasniji od hlora u inaktivaciji većine
virusa, spora, cista i dr.
Oksiduje gvožđe, magnezijum i druga neorganska
jedinjenja (troši dezinfekciono sredstvo)
Biocidne osobine nisu zavisne od pH vrednosti
vode
Oksiduje brojna organska jedinjenja
(troši dezinfekciono sredstvo)
Pod povoljnim uslovima primene halogenovani
SPD se ne stvaraju
Obrazuje SPD (hlorite i hlorate)
Oksiduje sulfide Može dovesti do stvaranja mirisa
Razgrađuje fenole za razliku od hlora Razlaže se na sunčevoj svetlosti
                                                                       179   
Povećan nivo ukupnih rastvorenih materija u
izlaznom toku
Duže rezidualno dejstvo od hlora Troškovi rada mogu biti visoki (nekoliko puta
skuplji od hlora, obavezno određivanje hlorita i
hlorata)


Prednosti Nedostaci
Ozon
Efikasno dezinfekciono sredstvo
Nema trenutnih informacija o uspešnosti
dezinfekcije
Mnogo efikasniji od hlora u inaktivaciji većine
virusa, spora, cista i dr.
Nema rezidualnog efekta
Biocidne osobine nisu zavisne od pH vrednosti
vode
Manje efikastan u inaktivaciji nekih virusa,
spora, cista pri manjim dozama koje se koriste za
koliformne bakterije
Kraće kontaktno vreme nego kod hlora Obrazovanje SPD
Oksiduje sulfide
Oksiduje gvožđe, magnezijum, i ostala
neorganska jedinjenja (troši dezinfekciono
sredstvo)
Zahteva manje prostora
Oksidiše različita organska jedinjenja (troši
dezinfekciono sredstvo)
Povećava sadržaj rastvorenog kiseonika Tretman zahteva isključenje dotoka gasa
Bezbednosni zahtevi
Visoko korozivan i toksičan
Značajna potrošnja energije
Relativno skup postupak
Visoka zahtevi tokom rada i održavanja

Zahteva kiseonik velike čistoće kao polaznu
sirovinu

Prednosti Nedostaci
UV
Efikasno dezinfekciono sredstvo Nema trenutnih informacija o uspešnosti
dezinfekcije
Bez toksičnih ostataka
Nema produžeg (rezidualnog) efekta
Efikasniji od hlora pri inaktivaciji većine
virusa, spora, cisti
Manje efikasan u inaktivaciji nekuh virusa, spora,
cista, pri manjim dozama koje se koriste za
koliformne bakterije
Ne stvara SPD pri dozama za dezinfekciju
Značajna potrošnja energije
Ne povećava nivo ukupnih rastvorenih materija
u izlaznom toku
Problemi sa hidrodinamikom u UV rektorima
Efikasan u razgradnji zaostalih organskih
supstanci kao NDMA
Relativno skup postupak (cene padaju sa novim i
unapređenim modelima na tržištu)
Povećana bezbednost u odnosu na druge
Zahteva se veliki broj UV lampi kada se koristi
                                                                       180   
dezinfekcione postupke sistem „nizak pritisak i nizak intenzitet “
Zahteva manje prostora od dezinfekcije hlorom Lampe „nizak pritisak i nizak intenzitet”
zahtevaju pranje kiselinama radi skidanja
kamenca
Pri većim UV dozama od zahtevanih za
dezinfekciju, UV zračenje smanjuje
koncentraciju tragova organskih supstanci kao
NDMA
Potreba za hemijskim sistemom za pomoćne
operacije kao kontrola mirisa i dozirne RAS linije


Kombinovana i interaktivna dezinfekcija

Poslednjih godina primetna je upotreba više različitih primarnih i sekundarnih dezinfekcionih
sredstava, uzastopnim (sekvencijalnim) ili istovremenim korišćenjem. Mora se imati u vidu
da, iako se rado o dobro poznatim dezinfekcionim postupcima, njihovo kombinovanje je
tehnologije koja se tek razvija. Moguća perspektiva daljeg usavršavanja dezinfekcionih
postupaka a je u interaktivnoj dezinfekciji. Ovaj proces gde se više različitih dezinfekcionih
sredstava primenjuje zajedno, pre svega u ulozi primarne dezinfekije, može dovesti do pojave
efikasnije i efektivnije patogene inaktivacije odnosno do stvaranja sinergističkog efekta.
Sinergistički efekat je jednak razlici u vrednostima efekta inaktivacije postignutog
istovremenom primenom većeg broja dezinfekcionih sredstava i zbira efekata ostvarenih
pojedinačnim postupcima (u nekim slučajevima je prisutno i antagonističko dejstvo, pa svaku
kombinaciju treba laboratorijski dobro ispitati). U poglavlju 1.2. navedeni su kombinovani i
interaktivni načini dezinfekcije koji su kombinacija oksidatvnih, kao i oksidativnih i
neoksidativnih postupaka i zajedno čine unapređene procesi oksidacije (AOPs).

Prednosti primene interaktivne i kombinovane dezinfekcije su:
- korišćenje već poznatih i proverenih postupaka hlora, hlor-dioksida, ozona, hloramina
i dr.
- može u pojedinim slučajevima da poboljša proces pripreme vode za piće
- u mnogim slučajevima je efikasnija mikrobiološka inaktivacija od pojedinačne
upotrebe.

Nedostaci primene interaktivne i kombinovane dezinfekcije su:
- interaktivne tehnologije su u povoju sa mnogim nepoznanicama u vezi stvaranja SPD,
međusobnih interakcija pojedinačnih sredstava i tehnikama primene.
- mogu u pojedinim slučajevima da dovedu do antagonističkih efekata dezinfekcije
- u nekim slučajevima je povećana osetljivost na pH u odnosu na pojedinačnu primenu.

Tabela Inaktivacija Cryptosporidium parvum interaktivno ozonom i hlor dioksidom (Provči,
2010)
Nivo inaktivacije (log-jedinice)
Dezinfekciono sredstvo
pH 6.0 pH 8.0 pH 11.0
Ozon 1.6 0.8 0
Hlor dioksid 0.9 1.4 2.4
Ozon praćen hlor dioksidom 4.0 3.6 2.9
Inaktivacija pripisana sinergizmu 1.5 1.4 0.5


                                                                       181   

Dezinfekcija ozonom


Ozon je prvi put upotrebljen za dezinfekciju vodenih izvorišta u Francuskoj, u ranim
godinama prošlog veka, da bi se potom njegova upotreba proširila i na ostale zemlje, pre
svega Zapadne Evrope i Amerike. U početku, zbog relativno visoke cene njegove
proizvodnje, korišćen je u postupcima pripreme vode za piće.

Mada je, istoriski posmatrano, ozon bio prvenstveno namenjen za dezinfekciju vode, kasnija
unapređenja u samom postupku proizvodnje ozona i tehnologiji rastvaranja učinila su
upotrebu ozona ekonomski više konkurentnom i za dezinfekciju otpadnih voda.

Uobičajena upotreba ozona je za kontrolisanje ukusa, mirisa i komponenti koje doprinose
obojenju vode. Ozon se takođe može koristiti i u tretmanu voda za kontrolisanje mirisa, a u
novijim postupcima i za uklanjanje rastvorljivih, organskih supstanci, na mestima
odigravanja adsorpcionih procesa pomoću ugljenika.

U daljem tekstu, pozabavićemo se karakteristikama, hemijom, proizvodnjom i analizom
karakteristika ozona, kao dezinfekcionog sredstva i njegove primene.


Osobine Ozona

Ozon je nestabilan gas koji nastaje kada se molekuli kiseonika razlažu do atomskog
kiseonika. Proizvodi se postupkom elektrolize, fotohemijskim reakcijama ili radiohemijskim
reakcijama, kao i električnim pražnjenjem. Ono što je svima prepoznatljivo je njegovo
nastajanje dejstvom ultraljubičaste svetlosti i munja tokom olujnih grmljavina.

Metod električnog pražnjenja se najčešće koristi za proizvodnju ozona pri upotrebi za
dezinfekciju vode i otpadnih voda.

Ozon je gas plave boje na normalnoj, sobnoj temperature, karakterističnog mirisa. Može se
detektovati u opsegu koncentracija od 2x10
-5
do 1x10
-4
g/m
3
odnosno od 0.01 do 0.05 ppm
v
(zapreminskih ppm). Njegov veoma karakterističan miris nam omogućava da ga obično
možemo detektovati ispod koncentracija koje bi mogle biti štetne po zdravlje ljudi. Stabilnost
ozona u vazduhu je veća nego u vodi, ali u oba slučaja je vreme raspadanja reda veličine
minuta. Gasoviti ozon je eksplozivan kada koncentracija dostigne vrednost od oko 240 g/m
-1

(približno 20% težinskih, u vazduhu). Osobine ozona su date u Tabeli 2-1. Rastvorljivost
ozona u vodi je određena Henrijevim zakonom. Karakteristične vrednosti Henrijevih konstanti
su date u Tabeli 2-2.


Tabela Osobine ozona
a


Osobina Jedinica Vrednost
Molarna masa g 48,0
Tačka ključanja
0
C -111.9±0.3
Tačka topljenja
0
C -192.5±0.4
Latentna toplota isparavanja na 111,90C kJ/kg 14.90
                                                                       182   
Gustina u tečnom stanju na - 1830C Kg/m
3
1574
Gustina u parnoj fazi na 0°C i 1 atm g/mL 2.154
Rastvorljivost u vodi na 20.0°C mg/L 12.07
Pritisak pare na - 183°C kPa 11.0
Gustina pare u odnosu na suv vazduh na 0°C i 1 atm / 1.666
Specifična zapremina pare na 0°C i 1 atm M
3
/kg 0.464
Kritična temperatura
0
C -12.1
Kritičan pritisak kPa 5532.3
a
Delimično prerađeno od Rice (1996), U.S. EPA (1986); While (19991)


Tabela Vrednosti Henrijeve konstante za ozon
a


Temperatura
0
C
Henrijeva konstanta
atm/mol frakcije
0 1940
5 2180
10 2480
15 2880
20 3760
25 4570
30 5980



Hemija Ozona

Neke od hemijskih osobina koje ispoljava ozon mogu se objasniti njegovom reakcijom
razgradnje, za koju se veruje da se odigrava na sledeći način:

O
3
+ H
2
0 → HO
3
+
+ OH
-

HO
3
+
+ OH
-
→ 2HO
2

O
3
+ HO
2
→ HO + 2O
2

HO + HO
2
→ H
2
0 + O
2


Obrazovani slobodni radikali, HO
2
i HO, imaju veliku oksidacionu moć i verovatno su
aktivni učesnici u procesu dezinfekcije. Ovi slobodni radikali takođe poseduju oksidacionu
snagu da reaguju sa nečistoćama u vodenom rastvoru.


Komponente sistema za dezinfekciju ozonom

Kompletan sistem za dezinfekciju ozonom, kao što je prikazano na Slici 2-1/a, se
sastoji iz sledećih komponenti:
(1) snabdevanje energijom, (2) postrojenja za pripremu napojnog gasa, (3) postrojenja za
proizvodnju ozona, (4) postrojenja za obezbeđivanje kontakta ozona sa tečnošću koja se
dezinfikuje i (5) postrojenja za razgradnju izdvojenog gasa (Rice. 1996).


                                                                       183   

Slika - Elementi sistema za dezinfekciju ozonom

(a) šematski dijagram kompletnog sistema za dezinfekciju ozonom i
(b) šematski prikaz detalja ozonskog generatora (Preuzeto iz U.S. EPA, 1986)


Energetski zahtevi

Glavni energetski zahtevi odnose se na pretvaranje kiseonika u ozon. Dodatna energija je
potrebna za pripremu napojnog gasa, kontakt ozona, razgradnju zaostalog ozona i za
kontrolne i merne uređaje. Energetski zahtevi za osnovne komponente su navedeni u Tabeli 2-
3.

Tabela Tipični energetski zahtevi pri korišćenju ozona

Komponenta kWh/kg ozona
Priprema vazduha (kompresor i sušnice) 4.4-6.6
Stvaranje ozona:
Dotok vazduha 3.2-19.8
Čisti kiseonik 6.6-13.2
Kontakt vode sa ozonom 2.2-6.6
Sve ostale potrošnje 1.2-2.2


Priprema napojnog gasa

Ozon se može proizvesti koristeći vazduh, vazduh obogaćen kiseonikom ili kiseonik visoke
čistoće. Ako se za proizvodnju ozona koristi vazduh on se mora pripremiti uklanjanjem vlage
i čestica, pre uvođenja u generator ozona. Sledeće faze se moraju izvršiti pri pripremi
vazduha:
(1) kompresija vazduha,
(2) hlađenje i sušenje vazduha i
(3) filtriranje vazduha.
                                                                       184   

Ako se koristi kiseonik visoke čistoće, faza pripreme nije potrebana.


Proizvodnja ozona

Ozon je hemijski veoma nestabilan, pa se veoma brzo razlaže do kiseonika nakon stvaranja i
stoga se mora proizvoditi na samom mestu upotrebe. Danas, najefikasniji metod za
proizvodnju ozona je električnim pražnjenjem. Nezavisno da li se proizvodi iz vazduha ili iz
kiseonika visoke čistoće, neophodno je stvariti visoki napon na zazoru između blisko
postavljenih elektroda (pogledati Sliku 2-1/b), kroz koji će gas proći. Korona visoke energije
stvorena ovim rasporedom elektroda razlaže jedan molekul kiseonika, koji se udružuje sa
druga dva molekula kiseonika i obrazuju se dva molekula ozona. Struja gasa obrazovana ovim
procesom iz vazduha može sadržati oko 1 do 3 težinska procenta ozona, a iz čistog kiseonika
oko tri puta više, tj. 3 do 10 procenta, posebno primenom najnovije generacije ozonskih
generatora.


Reaktori za kontakt sa ozonom

Koncentracija ozona proizvedenog bilo iz vazduha ili čistog kiseonika je tako niska,
pa je efikasnost prenosa do tečne faze veoma važna pri ekonomskim razmatranjima
isplativosti korišćenja ozona. Iz ovog razloga, najčešće se koriste zatvorene, relativno duboke
komore za kontakt ozona i vode. Šematski prikaz tipičnog procesa dezinfekcije ozonom je
prikazan na Slici 2-2. Ozon se dovodi u kontakt sa vodom u nekoliko redno povezanih
zatvorenih komora za kontakt. U prvu komoru se uvodi na dnu, pomoću poroznih difuzera ili
posebnih injektora. Brzo reagovanje ozona sa jedinjenjima odigrava se u prvoj komori.
Mešavina voda-ozon zatim ulazi u drugu komoru, gde se odigravaju sporije reakcije.
Dezinfekcija, se generalno, odigrava u drugoj komori. Treća komora služi za kompletiranje
sporih reakcija i da omogući razlaganje ozona. Specijalno dizajnirani ugradni statički mešači
su takođe usavršeni za poboljšanje rastvaranje ozona u vodi. Pravilno konstruisan difuzerski
sistem treba normalno da obezbedi rastvaranje od oko 90% unete količine ozona u vodu.


Slika - Tipična šema načina primene ozona pri dezinfekciji
                                                                       185   
Razlaganje viška gasa

Veoma je važno znati da je ozon ekstremno iritirajući i otrovan gas, pa se kompletna gasna
struja iz komore za kontakt ozon-voda, mora posebno tretirati, kako bi se razložio sav
zaostali, neproreagovali ozon. Proizvod koji se dobija razlaganjem zaostalog ozona je čist
kiseonik, koji se može reciklovati na ulaz u generator za proizvodnju ozona. Način uvodjenja
ozona, konstrukcione karakteristike reaktora, kao i fluidno-mehanički parametri u sistemu
zavise od inventivnosti projektanata u konkretnim slučajevima.


Efikasnost ozona kao dezinfektanta

Ozon je krajnje reaktivan oksidans i generalno se veruje da se uništavanje bakterija kroz
proces ozonizacije odigrava direktno razgradnjom ćelijskog zida (ćelijsko razaranje). Uticaj
prisutnih sastojaka u vodi na dezinfekciju ozonom, dat je u sledećoj Tabeli.

Ozon je takođe veoma efikasno anti-virusno sredstvo i uopšteno se veruje da je mnogo
efikasniji od hlora. Ozonizacijom ne nastaju rastvorene čvrste materije i nije pod uticajem
amonijumovog jona kao i pH vode. Iz ovih razloga, ozonizacija se smatra alternativom bilo
procesa sa hlorom bilo sa hipohloritom, specijalno tamo gde se zahteva dehlorinacija i gde su
dostupna postrojenja za kiseonik visoke čistoće u pogonu gde se i vrši tretman.


Model dezinfekcionog procesa sa ozonom

Isti model koji se može primeniti za većinu dezinfekcionih procesa, važi i za ozon, pa važi
(Finch and Smith; 1989, 1990; U.S. EPA, 1986):

N/N
0
=1 za U < q
N/N
0
= [U/q]
-n
za U > q

gde je N = broj organizama zaostao posle dezinfekcije
N
0
= broj organizama pre dezinfekcije
U = korišćena (ili prenesena) doza ozona, mg/L
n - nagib krive zavisnosti dozirne količine
q - vrednost preseka x ose pri N/No = 1 ili log N/No = 0 (prihvaćeno da je
jednako početnoj potrebnoj količini ozona)



Tabela Uticaj sastojaka u vodi pri upotrebi ozona za dezinfekciju voda

Sastojak Efekat
BOD, COD, TOC, i dr
Organska jedinjenja koja sadže BOD i
COD mogu povećati potrošnju ozona.
Stepen uticaja zavisi od njihovih
funkcionalnih grupa i hemijske strukture
Huminske materije
Utiču na brzinu razlaganja ozona i
potrošnju
Ulja i masti Može povećati potrebu za ozonom
                                                                       186   
Ukupno suspendovane materije (TSS)
Povećava potrebu za ozonom i štiti
učaurene bakterije
Alkalinitet Nema ili mali efekat
Tvrdoća Nema ili mali efekat
Amonijak
Nema ili mali efekat, može reagovati pri
visokim pH
Nitriti Oksidišu se ozonom
Nitrati Mogu smanjiti efikasnost ozona
Gvožđe Oksidišu se ozonom
Mangan Oksidišu se ozonom
pH Utiče na brzinu razlaganja ozona


Zahtevana doza ozona mora se povećati vodeći računa o efikasnosti prenosa mase ozona u
tretiranu vodu. Zahtevana doza može se izračunati iz sledećih jednačina:


) 100 (
TE
U
D =



Gde je D = ukupna zahtevana doza ozona, mg/l
U = upotrebljena (ili dopremljena ) doza ozona, mg/l
TE = efikasnost prenosa ozona, %


Tipična efikasnost prenosa ozona varira između 80 do 90 procenta.


Obrazovanje nus-proizvoda i njihova kontrola

Kao i kod hlora, obrazovanje neželjenih nusproizvoda je jedan od problema koji se povezuju i
sa upotrebom ozona kao dezinfekcionog sredstva. Stvaranje i kontrola DBP-a pri upotrebi
ozona biće razmatrana u sledećim delovima. Jedna od prednosti ozona je da ne obrazuje
hlorirane sporedne proizvode dezinfekcije, ali se mogu obrazovati odredjeni aldehidi,
različite kiseline, i aldo- i keto-kiseline, kada nije prisutana dovoljna količina bromidnog jona.
Specifična količina i relativna raspodela jedinjenja će zavisiti od prirode, predhodno, prisutnih
jedinjenja. Sobzirom da hemijska priroda voda varira od lokacije do lokacije, pre definisanja
tehnoloških parametara, preporučljivo je uraditi ispitivanje na pilot jedinici, kako bi se
utvrdila efikasnost ozona kao dezinfekcionog sredstva.










                                                                       187   


Slika Hlorinatori za doziranje gasnog hlora Slika Rotometar za ručno podešavanje doze hlora






















Slika VIS spektrofotometar za
određivanje NH
4
+
,NO
2
-
,NO
3
-
, Fe, Al,
SO
4
2-
, PO
4
3-
,Mn,fenola...
Slika Aparatura za određivanje utroška KMnO
4
,
i pripremu za spektrofotometrijska merenja
                                                                       188   

Primer: Konrola higijenske ispravnosti vode za piće u vodovodu Raška

U pogonskoj laboratoriji u Fabrici vode, u cilju kontrole kvaliteta vode se u redovnim
prilikama na svakih sat vremena sa šest tačaka u procesu prerade ispituje mutnoća, pH
vrednost, T, elektroprovodljivost i sadržaj rezidualnog hlora, na svakih osam sati utrošak
KMnO
4
, a dva puta dnevno količina amonijaka, nitrata, nitrita, sulfata, aluminijuma, gvožđa,
fosfata, hlorida, kalcijuma, magnezijuma itd. Ovakav vid kontrole je nužan pre svega radi
usmeravanja procesa prerade, ali i kao osnovni vid kontrole kvaliteta vode koja se distribuira
u mrežu, a u cilju sprečavanja izlaganja korisnika bilo kakvim štetnim uticajima koji mogu
preko vode ugroziti njihovo zdravlje.
Pored pogonske laboratorije, kvalitet i ispravnost vode za piće iz vodovoda Raška, utvrđuje
ZZZ Kraljevo. Uzorkovanje se vrši prema važećim Pravilnicima. Pregled obuhvata fizičko-
hemijsku i mikrobiološku analizu. Za analizu se uzorkuje sirova voda i voda iz mreže, a
točeća mesta iz mreže određuje ZZZ. Ukupan broj mesečnih uzoraka je 3 uzorka sirove vode,
18 uzoraka iz dela mreža koji snabdeva uže područje grada, 4 uzorka iz dela mreže koji se
odvaja za Baljevac i 2 uzorka iz Jošaničke Banje. O rezultatima analiza obaveštava se
vodovod i sanitarna inspekcija.

Tokom 2004.g ZZZ Kraljevo izvršio je uzimanje 314 uzoraka vode za bakteriološko i
hemijsko ispitivanje, od čega je 34 uzorka sirove vode koja se prerađuje na postrojenju u
Beocima , a 280 uzoraka sa raznih tačaka na mreži uključujući i točeća mesta u Jošaničkoj
Banji i delu Raške koja ne dobijaju vodu sa postrojenja već iz posebnih kaptažnih izvorišta.
Rezultati ovih analiza prikazani su u tabeli 3 .

Svi uzorci sirove vode bili su bakteriološki neispravni zbog prisustva izvesnog broja
bakterijskih vrsta i to ukupne aerobne mezofilne, ukupne koliformne, a uočeno je i prisustvo
fekalnih vrsta, što se i očekuje kad je reč o površinskim rečnim tokovima u blizini naselja
izloženim spoljašnjim uticajima.

Fizičko-hemijska neispravnost sirove vode je uzrokovana povećanom mutnoćom, povećanom
količinom organskih materija izraženih permanganatnim brojem, kao i povećanom pH
vrednošću. Povećanje mutnoće i potrošnje KMnO
4
je normalna posledica uticaja vremenskih
uslova na površinsku vodu, dok je povećana pH vrednost specifična za vodu koju zahvatamo
iz podzemne izdani, a koja se zajedno sa vodom iz reke doprema na postrojenje za preradu
vode u Beocima, kao i za vodu sa izvorišta Badanj koje je van sistema Fabrike.













                                                                       189   





PRILOG

Neautorizovani studentski materijal

„Opis hemijskih elemenata prisutnih u vodi“






























                                                                       190   

Hemijske karakteristike


Atomski broj

Atomski broj ukazuje na broj protona u jezgru atoma. On pedstavlja značajan podatak u
hemiji i kvantnoj mehanici. Položaj elementa u periodnom sistemu elemenata izveden je iz
ovog podatka.
Kada je atom elektroneutralan, atomski broj će biti jednak broju elektrona koji kruže oko
jezgra. Elektroni su ti koji određuju hemijsko ponašanje atoma. Atomi koji nose određeno
naelektrisanje se nazivaju joni. Joni mogu imati broj elektrona koji je veći (negativno
naelektrisani) ili manji ( pozitivno naelektrisani) od atomskog broja.

Atomska masa

Ime ukazuje na to da se radi o masi atoma izraženoj u unificiranim atomskim jedinicama mase
(u). Masa je uglavnom skoncentrisana u jezgru atoma, u protonima i neutronima koji se u
njemu nalaze. Svaki proton ili neutron ima masu od oko 1 u i stoga je vrednost atomske mase
približno jednaka masenom broju (broju nukleona) koji pokazuje broj čestica u jezgru atoma.
Svaki izotop hemijskog elementa se razlikuje u masi. Atomska masa izotopa ukazuje na broj
neutrona prisutnih u jezgru. Ukupna atomska masa elementa je jednaka masenoj jedinici
izotopa. Relativna zastupljenost izotopa u prirodi je važan faktor u određivaju sveukupne
mase elementa. Atomska masa, kao što je prikazano u periodnom sistemu elemenata,
predstavlja prosečnu atomsku masu svih stabilnih izotopa jednog hemijskog elementa.
Prosečna masa se određuje na osnovu zastupljenosti izotopa u prirodi.

Elektronegativnost po Paulingu
Elektronegativnost izražava težnju atoma da privulači elektronsi oblak ka sebi kada se nađe u
hemijskoj vezi sa drugim atomom. Paulingova skala je metod korišćen za raspoređivanje
hemijskih elemenata na osnovu njihove elektronegativnosti. Nobelovac Pauling je razvio
skalu 1932. godine. Vrednosti elektronegativnosti nisu izračunate na osnovu neke
matematičke formule ili eksperimenta, več su date u vidu skale.
Pauling je dao elementu sa najvećom elektronegativnošću, fluoru, vrednost 4. Francijumu,
elementu sa najnižom elektronegativnošću dao je vrednost 0,7. Svi ostali elementi nalaze se
između ova dva granična slučaja.

                                                                       191   
Gustina

Gustina nekog hemijskog elementa predstavlja masu elementa koja se nalazi u određenoj
zapremini medijuma. Gustina se obeležava grčkim slovom ro (piše se ρ). U SI sistemu mera
gustina se izražava u kilogramima po kubnom metru (kg/m
3
). Gustina se često predstavlja
grafički u funkciji od pritiska i temperature, jer od njih zavisi.

Tačka topljenja (tačka mržnjenja)
Tačka topljenja elementa ili jedinjenja predstavlja temperaturu na kojoj su čvrsta i tečna faza
elementa (ili jedinjenja) u ravnoteži. Obično uzimamo da pritisak iznosi 1 atm.
Na primer: temperatura mržnjenja vode je 0
o
C, ili 273 K.

Temperatura ključanja
Temperatura ključanja elementa ili jedinjenja predstavlja temperaturu na kojoj je tečna faza
elementa (ili jedinjenja) u ravnoteži sa njegovom gasovitom fazom. Pretpostavlja se da je
pritisak 1 atm.
Na Primer: temperatura ključanja vode je 100
o
C ili 373 K.
Na temperaturi ključanja pritisak vodene pare iznosi 1 atm.

Vanderwaals-ov radijus
Čak i ako dva atoma koja se nađu u blizini ne formiraju vezu, doći će do njihovog privlačenja.
Ovaj fenomen poznat je kao Vanderwaalsova sila.
Vanderwaals-ove sile uzrokuju privljačenje između atoma. Ovo privlačenje postaje jače što su
atomi bliži. Međutim, kada se suviše približe javlja se sila odbijanja, kao posledica rastućeg
odbijanja između negativno naelektrisanih elektrona oba atoma. Kao rezultat ovoga formira
se određeno rastojanje među atomima, poznatije kao Vanderwaalsov radijus.
Poređenjem Vanderwaalsovih radijusa nekoliko različitih parova atoma, razvijen je sistem
Vanderwaalsovih radijusa pomoću kojih možemo predvideti Vanderwaalsove radijuse dva
atoma sabiranjem.
Jonski radijus
Jonski radijus je radijus koji jon ima u kristalnoj rešetki, gde su joni spakovani tako da se
njihove spoljašnje orbitale dodiruju. Orbitale su prostori koji okružuju atom, a gde je prema
orbitalnoj teoriji verovatnoća pronalaženja elektrona najveća.
                                                                       192   
Izotopi

Atomski broj ne određuje broj neutrona u atomskom jezgru. Broj neutrona može biti različit.
U tom slučaju atomi sa istim atomskim brojevima se međusobno mogu razlikovati u
atomskim masama. Atomi istog elementa koji se razlikuju u atomskoj masi nazivaju se
izotopi.
Pretežno kod težih atoma, sa većim atomskim brojem broj neutrona u jezgru može nadmašiti
broj protona. Izotopi istog elementa se u prirodi nalaze pojedinačno ili u smešama.
Primer: hlor ima atomski broj 17, što znači da hlor sadrži 17 protona u svom jezgru. Postoje
dva izotopa. Tri četvrtine atoma hlora u prirodi sadrže 18 neutrona, a jedna četvrtina sadrži 20
neutrona. Maseni brojevi ovih izotopa su 17 + 18 = 35 i 17 + 20 = 37. Ovi izotopi se pišu na
sledeći način: 35Cl i 37Cl.
Kada se izotopi pišu nema potrebe da se broj protona i neutrona prikazuju zasebno, jer je hlor
u periodnom sistemu elemenata smešten na sedamnaesto mesto što ukazuje na broj protona,
pa lako možemo izračunati broj neutrona na osnovu masenog broja.
Veliki broj izotopa je nestabilan. Doći će do njihove razgradnje tokom procesa radioaktivnog
raspadanja. Izotopi koji su radioaktivni nazivaju se radioaktivni izotopi.

Elektronske orbitale

Elektronska konfiguracija atoma je opis rasporeda elektrona po kružnim putanjama oko
jezgra. Ove kružne linije nisu potpuno kružne, već su talasaste. Za svaku kružnu putanju
verovatnoća nalaženja elektrona na određenom mestu može se predstaviti matematičkom
formulom. Svaka od kružnih putanja poseduje određenu vrednost energije. Obično su
elektronski nivoi elektrona viši što su udaljeniji od jezgra, ali zbog svog naelektrisanja
elektroni mogu uticati na energetske nivoe drugih elektrona. Uobičajeno je da se prvo
popunjavaju unutrašnje orbitale, ali mogu postojati izuzeci kao posledica odbijanja. Kružne
putanje su podeljene na nivoe i podnivoe, koji su kvantovani.
Energija prve jonizacije
Jonizaciona energija podrazumeva energiju koja je potrebna za udaljavanje elektrona iz atoma
ili molekula u vakuumu. Drugim rečima, energija jonizacije je mera jačine veze elektrona sa
atomima. Ovo se odnosi isključivo na poslednju orbitalu.

Energija druge jonizacije
Pored energije prve jonizacije, koja pokazuje koliko je teško udaljiti prvi elektron iz atoma,
postoji i mera energije za drugu jonizaciju. Energija druge jonizacije pokazuje stepen teškoće
za udaljavanje drugog elektrona iz atoma. Po analogiji, postoji i energija treće energije
jonizacije,a nekada i četvrte i pete.
                                                                       193   
Standardni potencijal

Standardni potencijal podrazumeva potencijal redoks reakcije,kada je u ravnoteži, u odnosu
na nulu. Kada je standardni potencijal veći od nule, govorimo o procesu oksidacije. Kada je
standardni potencijal manji od nule govorimo o redukcionom procesu. Standardni potencijal
elektrona se izražava u voltima (V), simbolom V
0
.
































                                                                       194   
Aluminijum (Al)


Atomski broj 13
Atomska masa 26.98154 g.mol
-1

Elektronegativnost po Paulu 1.5
Gustina 2.7 g.cm
-3
at 20 °C
Temperatura topljenja 660.4 °C
Temperatura kljucanja 2467 °C
Vandervalsov radijus 0.143 nm
Jonski radijus 0.05 nm
Izotopi 3
Artificial izotopi 16
Elektronski radijus 1s
2
2s
2
2p
6
3s
2
3p
1

Energija prve jonizacije 577.4 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 1816.1 kJ.mol
-

Energija trece jonizacije 2744.1 kJ.mol
-1

Standardni potencijal - 1.67 V
Pronalazac Hans Christian Oersted 1825.god





Aluminijum je naziv izveden od antičkog naziva za alum (potazijum aluminijum sulfat), koje
je bilo alumen (na latinskom to znači gorka so). Originalni naziv elementu aluminijum je dao
Hwmfri Dejvi, ali drugi su ga nazivali aluminum i to je ime prihvaćeno u Evropi. U svakom
slucaju u SAD-u su preferirali naziv aluminijum i kada je Američko Hemijsko Udruzenje
raspravljalo o ovoj temi,1925 godine, odlučeno je da ostane aluminijum.
Aluminijum je mekan i lak metal. Mutnog i sivog je izgleda zbog tankog sloja koji nastaje pri
oksidaciji ubrzo nakon izlaganja vazduhu. Aluminijum je netoksičan(kao metal), nemagnetski
i ne sija.
Aluminijum ima samo jedan prirodan izotop , to je aluminijum-27 i nije radioaktivan.

Primena:

Srebrn i elastičan član siromasnih metala grupe elemenata, aluminijum se primarno nalazi kao
ruda boksit i izuzetan je zbog otpornosti od oksidacije (aluminijum je skoro odmah podložan
oksidaciji, ali se može koristiti u ovoj formi za razliku od ostalih metala), zbog svoje snage i
svoje lakoće. Aluminijum se koristi u mnogim industrijama da bi se napravili milioni drugih
proizvoda i veoma je važan zbog svetske ekonomije. Strukturalne komponente napravljene od
aluminijuma su od vitalnog znacaja vazduho kosmičkoj industriji i veoma značajne u ostalim
oblastima transporta i gradjevinarstva u kojima su lakoća, izdrzljivost i snaga neophodni.
Upotreba aluminijuma je premašila upotrbu svih ostalih metala osim gvoždja. Čist aluminijum
lako formira legure sa mnogim elementima kao sto su baker, cink, magnezijum, manfan i
                                                                       195   
silicijum.Skoro sva moderna ogledala koriste tanak reflektivni zaštitni sloj aluminijuma na
zadnjoj strani lista plutajućeg stakla. Teleskopska ogledala su takodje prekrivena tankim
zaštitnim slojem aluminijuma.

Ostale primene su kod električnih transmisivnuh vodova kod pakovanja (konzerve, folije,
itd.). Zbog visoke provodljivosti i relativno male cene u poredjenju sa bakrom, aluminijum je
počeo da se koristi u domaćinstvima, u elektricnim vodovima u velikoj meri u SAD-u jos od
1960. Nažalost problemi u funkcionisanju su se javili zbog velikog koeficijenta termalnog
prosirenja i zbog tendencije da se izdužuje pod stalno održavanim pritiskom, obe stvari
izazivaju gubitak povezanosti; a galvanska korozija povećava električnu otpornost. Najnoviji
razvoj u aluminijumskoj tehnologiji je proizvodnja aluminijumske pene, dodajući livenom
metalu jedinjenje (metalni hibrid) koji oslobadja gas hidrogen. Liveni aluminijum mora da se
istanji pre nego što je gotov i to se postiže dodavanjem aluminijum oksida ili vlakana silikon
karbida. Rezultat je čvrsta pena koja se koristi u saobraćajnim tunelima i spejs šatlovima.


Aluminijum u zivotnoj sredini

Aluminijum je izobilan element u zemljinoj kori, veruje se da ga ima u procentima od 7.5%
do 8.1%. Aluminijum je veoma redak u čistom obliku. Aluminijum veoma doprinosi
karakteristikama zemljista, gde je najviše prisutan kao nerastvoran aluminijum hodroksid.
Aluminijum je reaktivan metal i teško se ekstrahuje iz rude aluminijum oksid (Al2O3).
Aluminijum je jedan od metala koje je teško prečistiti i njegovi oksidi su izuzetno stabilna
jedinjenja koji se za razliku od rdje na gvoždju ne ljušte. Razlog zbog kojeg se u velikoj
primeni zato što je teško da se proizvede. Nekoliko dragulja su napravljeni od čiste kristalne
forme od aluminijum oksida poznatog kao korundum. Prisustvo u tragovima ostalih metala
stvara različite boje , kobalt pravi plavu safirnu, hrom pravi rubin crvenu. Obe su sada lake i
jeftine za veštačku proizvodnju. Topaz je aluminijum silikat obojen u žuto zbog tragova
gvoždja. Oporavljanje ovog metala od starog gvoždja (recikliranje) postala je važna
komponenta aluminijumske indusrije. Industrijska proizvodnja širom sveta novog metala
iznosi oko 20 miliona tona godišnje i slična količina se recilira. Poznate rezerve rude su 6
biliona tona.




Uticaj aluminijuma na zdravlje

Aluminijum je jedan od najviše korisćenih metala i takodje jedan od najčešce pronadjenih
jedinjenja u zemljinoj kori. Zbog ovih činjenica on je opšte poznat kao bezazleno jedinjenje.
Ali ako je neko izložen velikoj koncentaciji može da izazove zdravstvene problem. Forma
aluminijuma rastvorna u vodu mogu da izazovu štetne efekte, ove čestice se zovu joni. One se
obično nalaze u rastvorima aluminijuma u kombinaciji sa drugim jonima, na primer
aluminijum hlorine. Unošenje aluminijuma može biti kroz hranu, disanjem ili kontaktom
preko kože. Dugotrajno unošenje značajne koncentracije aluminijuma može da dovede do
značajnih zdravstvenih problema kao što su:

-Oštećenje centralng nervnog sistema
-Ludila
-Gubitak pamćenja
                                                                       196   
-Ravnodusnosti
-Jake drhtavice

Rizik od aluminijuma se javlja u odredjenim radnim sredinama, kao što su rudnici, gde se
može naći u vodi. Ljudi koji rade u fabrikama gde se aluminijum koristi tokom procesa
proizvodnja mogu idržavati probleme sa plućima kada udišu aluminijumsku prašinu.
Aluminijum može da izazove probleme kod bubrežnih bolesnika kada udje u telo prilikom
bubrežne dijalize.
Inhalacija sitnog aluminijuma i praha aluminijum oksida prijavljena je kao uzrok plućne
fiboze i ostećenja pluća. Ovaj efekat poznat kao Saverovo obolenje zakomplikuje se zbog
prisustva silicijuma i oksida gvoždja u udahnutom vazduhu. Može takodje doprineti
Alchajmerovoj bolesti.


Uticaji aluminijuma u životnoj sredini

Efekti aluminijuma su privukli našu pažnju, najviše zbog kiselinskih problema. Aluminijum
se može akumulirati u biljkama i izazvati zdravstvene probleme kod životinja koje ih
konzumiraju. Koncentracija aluminijuma je najviša u zakišeljenim jezerima. U ovim jezerima
broj ribe i amfibija opada zbog reakcije aluminijumskih jona sa proteinima u škrgama riba i
embriona žaba. Visoka koncentracija aluminijuma ne samo da dale efekte na ribe već i na
ptice i druge životinje koje konzumiraju zagadjenu ribu i insekte i preko životinja koje unose
aluminijum kroz vazduh. Posledice kod ptica koje konzumiraju zagadjenu ribu su tanjenje
ljuske jajeta i ptići sa malom težinom na rodjenju. Posledice kod životinja koji udišu
aluminijum preko vazduha mogu biti problemi sa plućima , gubitak težine i opadanje
aktivnosti.
Druge negativne posledice po sredinu od efekta aluminijuma su te da joni mogu da reguju sa
fosfatima , što prouzrokuje da fosfati budu manje dostupni organizmima u vodi.

Visoka koncentracija aluminijuma ne mora biti pronadjena samo u zakišeljenim (ili kiselim)
jezerima već i u podzemnoj vodi kiselih zemljišta . Postoje jeke indikacije da aluminijum
može da ošteti korenje drveća ako se nalaze u podzemnoj vodi.


Aluminijum i voda : reakcioni mehanizmi, uticaji na sredinu i efekti po zdravlje

Količina aluminijuma u morskoj vodi varira izmedju mogućih 0.013 i 5 ppb. Atlantski okean
je poznat po tome što sadrži veći procenat aluminijuma od Pacifika. Rečna voda generalno
sadrži oko 400 ppb aluminijuma. Aluminijum se najcesce javlja kao Al
3+
(aq) u kiseloj sredini
i kao Al(OH)
4
-
(aq) od neutralnih do alkalnih stanja. Ostale forme uključuju AlOH
2
+
(aq) i
Al(OH)
3
(aq).


Na koji način i u kojim oblicima aluminijum reaguje sa vodom?

Metal aluminijum brzo razvija tanak sloj od nekoliko milimetara aluminijum oksida koji
sprecava da metal reaguje sa vodom. Kada tanak sloj korozira , reakcija napreduje otpuštajući
zapaljiv hidrogen gas.
Aluminijum hlorid hidrolizira u vodi i pravi maglu u kontaktu sa vazduhom, zato što
hlorovodonična kiselina napušta oblik kada reguje sa vodenim isparenjima.
                                                                       197   
Aluminijumski joni u drugim jedinjenjima isto hidrolizuju i to se nastavlja dok se katjonski
naboj ne isprazni ,zavšavajići reakciju sa hidroksidnom formacijom. Početak hidrolizne
reakcije je sledeći:
Al
3+
(aq) + 6H
2
O(l) <-> [Al(H
2
O)
6
]
3+
(aq)

Rastvorljivost aluminijuma i aluminijumskih jedinjenja

Najizobilnije jedinjenje aluminijuma je aluminijum oksid i aluminijum hidroksid, i ona su
nerastvorljiva u vodi.
Aluminijum oksid može biti prisutan u vodi u alkalnom obliku (2Al
2
O
3
(s) + 6H
+
(aq) -> Al
3+

(aq) + 3H
2
O (l)) i u kiselom obliku (2Al
2
O
3
(s) + 2OH
-
(aq) -> AlO
2
-
(aq) + H
2
O (l)). Primer
rastorljivog aluminijumskog jedinjenja je aluminijum sulfat sa vodenom rastvorljivošću od
370g/l


Zašto je aluminijum prisutan u vodi?

Aluminijumski oblici tokom mineranog navodnjavanja???, kao što su ortoklas, anortit, albita ,
mika i boksita i zatim završe u oblicima minerala. Odredjeni broj dragulja sadrži aluminijum
kao što su rubin i safir.
Trenutno se samo gvoždje i čelik proizvode u većim količinama od aluminijuma. Dodatno,
aluminijum se u velikoj meri reciklira zato što je to očigledno moguće. Primenju je se na
primer u okvirima, kvakama, školjkama automobila, delovima aviona (gde su težina i jačina
veoma pogodne) , motori, kablovi i konzerve. Aluminijum se dobro reflektuje pa se koristi
kod solarnih ogledala i ćebadi koja reflektuju toplotu. Aluminijum se obradjuje u konzerve ,
žice i legure.
Soli aluminijuma se često dodaju u vodu za taložne reakcije za ukalnjanje fosfata. Stoga
otpadni mulj u čišcenju vode sa pH vrednostima izmedju 6.8 i 7.3 predstavlja se kao
hidroksidi. Aluminijum se koristi kao djubrivo na plantažama čaja. Ostala jedinjenja
aluminijuma se koriste u papirnij industriji. Legure kao što su duraluminijum se koriste zato
što su jače od aluminijuma. Aluminjumska pena se koristi u tunelima kao zvučno otporni
matrijal.
Drugi primeri upotrebe aluminijuma uključuju aluminijum hlorid u procesima razbijanja,
aluminijum oksid je abraziv ili za proizvodnju zapaljivih predmeta, aluminijum sulfat se
koristi kao osnovni material za lepak za papir, stavljače, močila i sintetičku gumu i
aluminijum hidrogen kao redukciono i hidraciono sredstvo.
Aluminijum se javlja kao aerosoli u slojevima na okeanskoj površini i u vodi. To se dešava
zato što aluminijumska prašina na kraju završava u vodi. Čestice završavaju u vodi kroz
sletanje na površinu ili atmosferskim transportom. Generalno koncentracija aluminijuma raste
sa porastom dubine vode.


Koje su posledice po sredinu od aluminijuma u vodi?

Aluminijum može negativno da utiče na kopneni i vodeni život na nekoliko načina. Regularne
koncentracije aluminijumau podzemnim vodama su oko 0.4 ppm, zato što postoji u zemljištu
kao nerastvorljiv hidroksid. Kod pH vrednosti ispod 4.5 rastvorljivost brzo raste, izazivajuci
                                                                       198   
da koncentracije aluminijuma se popenju iznad 5 ppm. Ovo takodje može da se dogodi kod
veoma visokih pH vrednosti.
Rastvorljivi Al
3+
-joni su otrovni za biljke,oni utiču na korenje i smanjuju unošenje fosfata.
Kao što smo već pomenuli iznad, kada se pH vrednosti povecaju aluminijum se rastvara. Ovo
objašnjava korelaciju izmedju kiselih kisa i koncentracije aluminijuma u zemljištu. Pri
povećanju nitratnih uklanjanja količine aluminijuma rastu, dok se smanjuju zbog velikog
grejanja i agrikulturnih površina. U šumskom zemljištu se povećava. To nije dijetski zahtev za
biljke, ali može da pozitivno utiče na rast nekih biljki. Ali ga unose sve biljke zbog svoje
široke raspodele u zemljištu. Travnate biljke mogu da akumuliraju koncentraciju aluminijuma
iznad 1% suve materije.
Kisele kiše rastvaraju minerale u zemljištu i transportuju ih do izvora vode. Ovo može da
izazove da se poveca koncentracija aluminijuma u rekama i jezerima. Aluminijum se
svakoako u vodi nalazi u maloj koncentraciji. Veće koncentracije koje potiču iz rudarskog
otpada mogu negativno da utiču na vodenu biocenozu. Aluminijum je otrovan za ribe u
kiselo, ne u blazenoj vodi jos pri koncentraciji od 0.1mg/l. Istovremeno elektrolotska
oskudica na galebljevu permeabilnost(popustljivost) i oštećuje površinu galebovljevih ćelija.
Aluminijum je ugalvnom toksičan za ribe sa pH vrednostima od 5.0-5.5. Joni aluminijuma se
akumuliraju na galebovima i zacepljuju ih sa muljavim slojem koji ograničava disanje. Kada
se smanje vrednosti pH aluminijumski joni utiču na galebovu propustljivu regulacuju sa
kalcijumom. To povećava gubitak sodijuma. Kalcijum i aluminijum su antagonisti, ali
dodavanjem kalcijuma ne može se ograničiti gubitak elektrolita. To se najviše odnosi na
mlade životinje. Koncentracija aluminijuma od 1.5mg/l ispostavilo se da je smratonosna za
pastrmku. Elemenat takodje utiče na rast slatkovodne koščate ribe.
Kopneni organizmi takodje sadrže aluminijum. Primeri:larva komarca 7-33 ppm,??36-424
ppm (suve materije). Zajedno vrednosti pH i koncentracija aluminijuma oderdjuju smrtnost
larve. Broj LD50 vrednost aluminijuma je poznata kod pacova. Za oralni unos to je 420
mg/kg aluminijum hlorida i 3761 mg/kg za aluminijum nonhidrat. Mehanizam toksičnosti je
uglavnom vezan za enzimsku inhibiciju.
Samo jedan ne radioaktivni izotop aluminijuma postoji. Postoji 8 ne stabilnih izotopa.


Koji su efekti na zdravlje aluminijuma u vodi?

Totalna koncentracija aluminijuma u ljudskom organizmu je 9 ppm (suve materije). Nekim
organima kao što su slezina, bubrezi i pluca koncentracija je čak 100 ppm (suve materije).
Dnevni unos aluminijuma je 5 mg od čega se samo mali deo apsorbuje. Ovo dovodi do malog
akutnog trovanja. Absprpcija je oko 10 μg na dan. Ove količine se smatraju bezazlenim za
ljude.
Silicijim može da smanji aluminijumski unos. U svakom slučaju kada se element jednom
unese u organizam , ne može se lako otkloniti.
Velike količine unosa aluminijuma mogu iamti negativan uticaj na zdravlje.Ovo je povezano
sa nervnim oštećenjem. Posebno su ljudi sa obolenjem bubrega osetljivi na trovanje
aluminijumom. Postoji rizik od alergija. Aluminijum je verovatno sklon promenama i
karcinogen. Sumnja se da postoji korelacija izmedju aluminijumskog unosa i porasta
slučajeva Alchajmera. Ovo je nesigurno zbog toga što koncentracija aluminijuma raste sa
godinama. Povećanje aluminijumskog unosa može da izazove osteomalaciju (nedostaci
vitamina D i kalcijuma).
Fitoplankton sadrzi najvreovatnije 40-400 ppm aluminijuma (suve materije) što dovodi do
biokoncentracionog faktora od 10
4
-10
5
u poredjenju sa morskom vodom.
                                                                       199   
Unošenje aluminijuma ja uglavnom preko hrane i pijaće vode. Najnoviji standardi su izmedju
50 i 200 μg/L. Aluminijumske čestice mogu da izazovu poremećaj rada pluća. Nema ni jedne
bolesti koja nastaje zbog nedostatka aluminijuma. Aluminijum hlorid može korozirati na koži,
iritirati sluzave membrane u očima i izazvati znojenje, nedostatak vazduha i
kašalj.Aluminijum izaziva krv ????


Koje se tehnologije prečišcavanja mogu upotrebiti za uklanjanje aluminijuma iz vode?

Aluminijum se može ukloniti iz vode putem jonske razmene i koagulacije/flokulacije.
Aluminijumove soli se primenjuju u vodenim tretmanima za opadanje reakcija. Dodavanjem
aluminijum sulfata i jedne vrste limuna u vodu stvara se aluminijum hidroksid, što dovodi do
taloženje stvari koje zagadjuju. Hidroksid je nerastvorljiv u vodi, tako da samo 0.05 ppm
rastvorenog aluminijuma ostane. Ovo je ispod dozvoljene granice za pijaću vodu od strane
Svetske Zdravstvene Organizacije(WHO) koja je 0.2 ppm aluminijuma.

Argon (Ar)



Argon i voda: mehanizmi reakcija, uticaj na životnu sredinu i zdravlje

Posle azota i kiseonika, argon je najzastupljeniji element u vazduhu (0.993% zapremine).
Morska voda sadrži oko 0,45 ppm argona.


Na koji način i u kom obliku argon reaguje sa vodom?

Argon je plemeniti gas i ne reaguje sa nekim drugim elementom. Čak ne reaguje i na visokim
temperaturama ili bilo kojim drugim posebnim uslovima. Neko je uspeo da proizvede
jedinjenje argona koje je bilo veoma nestabilno,na izuzetno niskim temperaturama. Shodno
tome, argon ne reaguje sa vodom.


Rastvorljivost argona i njegovih jedinjenja:

Argon je rastvoren u vodi u koncentraciji 62 mg/l na 20 oC i pritisku od 1 bar. Klatrati sadrže
argon i oslabadjaju elemenat nakon rastvaranja. Argon ne ostaje rastvoren u vodi,bar ne u
višim od dozvoljenih koncentracija.


Zašto je argon prisutan u vodi?

Argon se javlja u više minerala kalijuma usled radioaktivnog raspada
40
K izotopa.
Komercijalno se primenjuje za različite namene i vadi se iz tečnosti vazduha 75000 t godišnje.
Argon se može primeniti kao zaštitni sloj,jer je veoma nereaktivan. To može biti od značaja
za električno osvetljenje. Dodaje se fluorescentnim lampama za pokretanje mehanizama. U
svetlećim reklama argon sija plavo. Veći deo proizvodnje argona se obavlja u industriji čelika.
Nanosi se kao gasna izolacija,kada je zarobljen u vazduhu štiti jake metale od
oksidacije,npr.tokom proizvodnje aluminijuma i titanijuma.
                                                                       200   
U atomskim istrazivanjima argon se koristi da zaštiti druge elemente od neželjenih efekata.
Takodje se može primeniti kao zaštitni sloj od promene temperature,npr.kao izolacija u
medju-prostoru dvostrukog zastakljivača. Argon se primenjuje u gumama luksuznih
automobila za zaštitu guma i sprečava emisiju buke pri vožnji velikim brzinama. Još jedna
popularna upotreba argona je za lasere očiju i uklanjanje tumora.
Argon može biti koristan marker,jer ne reaguje sa bilo kojim trenutnim proizvodom,a tokom
površinskog tretmana može biti koristan nosilac koji ne reaguje sa ciljanim materijalom.
Argonska i kalijum-argonska metoda se primenjuje u geologiji za utvrdjivanje vremena
učvršćivanja vulkanskog porekla. To se postiže raspadom čvrstog
40
K izotopa sa vremenom
poluraspada 1,3 miliona godina,dok gasoviti
40
Ar ne može pobeći od materije,sem procesa
topljenja. Argon je nus produkt frakcione destilacije za proizvodnju vodonika. Uprkos svim
gore navedenim procesima,kontaminacija vode zbog komercijalnih upotreba argona je
praktično nemoguća.


Koji su efekti na životnu sredinu usled prisustva argona u vodi?

Argon nema biološku upotrebu. Diazotrofne bakterije koje apsorbuju azot i pretvaraju u
amonijak,mogu da apsorbuju i argon ali ne mogu da ga primenjuju.
Argon nije opasan po vodu i nije poznat kao opasan po životnu sredinu.
Argon u prirodi ima 3 stabilna izotopa,a mi do sada znamo i 9 nestabilnih izotopa.


Koji su zdravstveni efekti argona u vodi?

Argon je u ljudskom telu prisutan u tragovima. Nije neophodan u ishrani. Fiziološki je
neefikasan. Zdravstveni efekti od argona prisutnog u vodi se ne očekuju. Jedini nepovoljan
efekat po zdravlje ljudi je od povećane koncentracije argona u vazduhu koji je udisan. U
zavisnosti od vremena izlaganja argonu,može da dodje do mučnine i pospanosti,nedostatka
daha,nesvestice,pa cak i smrti od gušenja.


Koja tehnologija prečišćavanja se primenjuje za uklanjanje argona iz vode?

Uklanjanje argona iz vode je beznačajno.















                                                                       201   


Arsen - As




Atomski broj 33
Atomska masa 74.9216 g.mol
-1

Negativno naelektrisanje po Paulingu 2.0
Gustina 5.7 g.cm
-3
at 14°C
Tačka topljenja 814 °C (36 atm)
Tačka ključanja 615 °C (sublimacija)
Vandervalsov radijus 0.139 nm
Jonski radijus
0.222 nm (-2) 0,047 nm (+5)
0,058 (+3)
izotopi 8
Elektronski omotač [ Ar ] 3d
10
4s
2
4p
3

Energija prve jonizacije 947 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 1798 kJ.mol
-1

Energija treće jonizacije 2736 kJ.mol
-1

Standardna potencijalna energija - 0.3 V (As
3+
/ As )
Otkriven od strane Drevnih ljudi


Arsen

Arsen se javlja u tri alotropska oblika: žuti, crni i sivi; u čvrstom obliku je srebrno-sivi, krti
tvrdi kristal. U vazduhu brzo tamni (gubi sjaj), a na visokim temperaturama gori stvarajući
beli oblak arsen trioksida. Arsen je član grupe Va periodnog sistema elemenata, koji se lako
sjedinjuju sa mnogim elementima.
Metalni oblik je krt, tamni i kada se zagreje brzo oksidira u arsen trioksid, koji ima miris
belog luka. Nemetalni oblik je manje reaktivan ali gubi se kada se zagreje uz snažnu
oksidaciju kiselina i baza.


Upotreba

Jedinjenja arsena koriste se za pravljenje posebnih vrsta stakla, za zaštitu drveta, odskora, u
poluprovodniku galijum arsena, koji ima mogućnost da pretvori struju u lasersko svetlo. Gas
aršin AsH
3
, postao je važan opojan gas u mikročip industriji, iako zahteva strogo pridržavanje
uputstava pri korišćenju, jer je vrlo otrovan.
Tokom 18, 19. i 20. veka, veliki broj arsenovih jedinjenja koristio se kao lek; bakar
acetoarsenit koristio se kao zelena boja poznata po mnogim nazivima.

                                                                       202   

Arsen u okruženju

Arsen se u prirodi na zemlji može naći u malim koncentracijama. Ima ga u đubrivu i
mineralima, i može ući u vazduh, vodu ili zemlju kroz prašinu koji nosi vetar ili slivanjem
vode. Arsen dolazi u atmosferu na razne načine: vulkani oslobađaju oko 3000 tona godišnje i
mikroorganizmi oslobađaju isparljive metilarsine i do 20.000 tona godišnje, ali ljudska
aktivnost je mnogo više odgovorna: 80.000 tona arsena godišnje oslobađa se paljenjem
fosilnog goriva.
Uprkos njegovoj ozloglašenosti smrtnog otrova, arsen je neophodan element za neke
životinje, može biti i za ljude, iako je njegova neophodna količina unosa samo 0.01 mg na
dan.

Arsen je element koji je veoma teško pretvoriti u vodeno rastvorljive ili isparljive proizvode.
Činjenica da je arsen prirodno potpuno promenljiv element, u osnovi znači da se velike
koncentracije teško javljaju na nekom posebnom mestu. To je veoma dobro, ali negativna
strana ovoga je da zagađenje arsenom postaje širi problem jer se on lako širi. Arsen se ne
može lako pomerati kada je nepomičan. Zahvaljujući ljudskim aktivnostima, posebno vađenju
ruda i topljenju, prirodno nepomičan arsen se takođe pomerio i sada može da se nađe na
mnogo više mesta na kojima u prirodi nije postojao.
Mali nejedinjeni arsen javlja se u prirodi kao mikrokristalna masa, u Sibiru, Nemačkoj,
Francuskoj, Italiji, Rumuniji i u SAD. Najviše arsena nalazi se sjedinjeno sa sumporom u
mineralima kao što su arsenopirit (AsFeS), realgar, auripigment i enargit. Nijedan se toliko ne
kopa jer se dobija kao sporedni proizvod prečišćavanjem drugih metala, kao što su bakar i
olovo. Svetska proizvodnja arsena, u obliku njegovih oksida, je oko 50.000 tona godišnje,
mnogo više od onoga koliko je neophodno industriji. Kina je glavna zemlja izvoznik, a zatim
Čile i Meksiko. Svetski resurs arsena u metalima bakru i olovu prevazilazi 10 miliona tona.


Uticaj arsena na zdravlje

Arsen je jedan od najotrovnijih elemenata.Uprkos njegovom otrovnom dejstvu, neorganske
veze arsena javljaju se u prirodi u malim količinama. Ljudi mogu doći u dodir sa arsenom
kroz hranu, vodu i vazduh. Mogu mu se takođe izložiti ako koža dođe u dodir sa đubrivom ili
vodom u kojoj ima arsena.

Nivo arsena u hrani je veoma mali, jer se ne dodaje zbog njegove otrovnosti. Međutim nivo
arsena u ribi i morskoj hrani može biti visok, jer riba apsorbuje arsen iz vode u kojoj živi. Na
sreću, ovo je uglavnom bezopasni organski oblik arsena, ali riba koja ima u sebi veće količine
neorganskog arsena može predstavljati opasnost za ljudsko zdravlje.Veće izlaganje arsenu
imaju ljudi koji sa njim rade, ljudi koji piju veće količine vina, za ljude koji žive u kućama u
kojima ima bilo koje vrste starog drveta i za one koji žive na poljoprivrednim zemljištima gde
su se u prošlosti koristili pesticidi u kojima je bilo arsena.


Izlaganje neorganskom arsenu može dovesti do raznih zdravstvenih problema, kao što su
nadražaj stomaka i creva, umanjena proizvodnja crvenih i belih krvnih zrnaca, promene na
koži i nadražaj pluća. Smatra se da unos većih količina neorganskog arsena može povećati
šanse razvoj raka, posebno raka kože, pluća, jetre, i raka limfnih žlezda.
                                                                       203   


Veoma visoko izlaganje neorganskom arsenu može izazvati neplodnost i pobačaje kod žena, i
može izazvati poremećaje na koži, smanjenu otpornost na infekcije, srčane poremećaje i
oštećenje mozga i kod žena i kod muškaraca.
Na kraju, neorganski arsen može uništiti DNK.
Smrtna doza arsen oksida smatra se 100 mg.

Organski arsen ne može izazvati ni rak, ni oštećenje DNK. Međutim, izlaganje visokim
dozama može izazvati određene zdravstvene probleme, kao što su nervno oštećenje i
stomačne tegobe.


Uticaj arsena na okolinu

Krug arsena širi se kao posledica ljudskog delovanja i, zahvaljujući tome, velike količine
arsena završe u živim organizmima i njihovoj okolini. Arsenik se uglavnom ispušta u procesu
proizvodnje bakra, ali i u proizvodnji olova i cinka i u poljoprivredi. Ne može se uništi kad
jednom dospe u okruženje, tako da količine arsena koje dodajemo mogu da se šire i izazovu
zdravstvene probleme ljudima i živoitnjama na mnogim mestima na zemlji.
Biljke apsorbuju arsen veoma lako, tako da velike količine mogu biti prisutne u hrani.
Koncentracije opasnog neorganskog arsena koje su trenutno prisutne na površini vode
povećavaju šanse oštećenja ribe. To uglavnom izaziva nagomilavanje arsena u telima jestivih
slatkovodnih biljaka. Ptice jedu ribu u kojoj već ima značajnih količina arsena i umreće, kao
rezultat trovanja arsenoma, dok se riba raspada u njihovom organizmu.


Arsen i voda: postupci reakcije, uticaj na okolinu i zdravstvene posledice

Arsen se može naći u morskoj vodi (2-4 ppb), i u rekama (0.5-2 ppb). Polovina ukupnog
arsena nalazi se u česticama. Slatkovodne i morske alge sadrže oko 1-250 ppm arsena,
slatkovodne biljke sadrže 2-1450 ppm, morski mekušci 1-70 ppm, morski ljuskari 0.5-69
ppm, a ribe 0.2-320 ppm (sve vrednosti se odnose na suvu masu). U nekim morskim
organizmima, kao što su alge i škampi, arsen se može naći u organskim jedinjenjima.
Zakonski limit arsena u vodi, koji je donela Svetska Zdravstvena Organizacija je (WHO) 10
μg/L.


Na koji način i u kom obliku arsen reaguje sa vodom?

Bazni arsen ne reaguje sa vodom u odsustvu vazduha. Ne reaguje sa suvim vazduhom, ali
kada dođe u kontakt sa vlažnim vazduhom stvara se sloj. Taj sloj je bronzane boje a kasnije
stvara crnu površinu.
Primer jedinjenja arsena koji snažno reaguje sa vodom je auripigment. To je amorfno
jedinjenje arsena.
Postupak reakcije:

As
2
S
3
+ 6 H
2
O -> 2 H
3
AsO
3
+ 3 H
2
S

                                                                       204   
U običnoj vodi arsen učestvuje u reakcijama oksidacije i redukcije, koagulacije i adsorpcije.
Adsorpcija arsena u čiste čestice u vodi i taloženje sa aluminijumskim ili gvozdenim
hidroksidima izaziva ulazak arsena u sedimente. Posle izvesnog vremena zbog reakcija
redukcije arsen može ponovo da iščezne.


Rastvaranje arsena i jedinjenja arsena

Bazni arsen je sasvim nerastvorljiv, dok se jedinjenja arsena mogu lako rastvoriti. Arsen je
uglavnom prisutan u vodenim rastvorima kao HAsO
4
2-
(aq) i H
2
AsO
4
-
(aq), i delimično kao
H
3
AsO
4
(aq), AsO
4
3-
(aq) ili H
2
AsO
3
-
(aq).

Primeri rastvorljivosti jedinjenja arsena: arsen(III)hidrid 700 mg/L, arsen(III)oksid 20 g/L,
kiselina arsena (H
3
AsO
4
.
1/2 H
2
O) 170 g/L, i arsen(III)sulfid 0.5 mg/L.


Zašto je arsen prisutan u vodi?

Jedinjenja arsena obiluju u zemljinoj kori. Čestice se oslobađaju tokom kopanja, i šire se po
okolini. Arsen se iz trošnih stena i đubreta razlaže u podzemnim vodama. Koncentracije
arsena u podzemnim vodama posebno su visoke u oblastima sa geotermalnim aktivnostima. U
vodenim ekosistemima je najrasprostranjeniji neorganski arsen iz stena kao što je arsen
trioksid (As
2
O
3
), auripigment (As
2
S
3
), arsenopirit (AsFeS) i realgar (As
4
S
4
).
Arsen se primenjuje u različitim oblicima i formama i kao takav može ući u vodene
organizme. Velike količine arsena koje oslobađaju vulkanske aktivnosti i mikroorganizmi
male su u poređenju sa količinama koje oslobađa na primer sagorevanje fosilnog goriva.
Metalni arsen se prerađuje u olovo ili leguru bakra da bi se povećala tvrdoća. Veoma otrovni
gas arsena ASH
3
plays ima važnu ulogu u mikročip proizvodnji. Bakar arsenat
(Cu
3
(AsO
4
)
2
.4H
2
O) primenjuje se kao pesticide u vinogradarstvu, ali je njegova upotreba
trenutno zabranjena u mnogim zemljama. Paksit (CuAs
2
) je insekticid i fungicid.

Druga jedinjenja arsena koriste se za zaštitu drveta, u preradi stakla, u hemijskoj industriji ili
u postupku poluprovođenja sa galijumom i indijumom.

Holandski slikari su koristili arsen kao žutu boju. U Prvom Svetskom Ratu arsen se koristio za
hemijsko naoružanje. U Vijetnamskom Ratu kiseli dimetil arsen koristio se za uništavanje
useva pirinča.
Iako se arsen sve manje primenjuje, još uvek je prisutan u okolini u pozamašnoj količini.Na
primer, pored napuštenih rudnika količine arsena mogu iznositi i do 30 g/kg.

Arsen se koristio i koristi se u medicinske svrhe. U čistoj void verovatno pomaže izlečenju
astme, bolesti krvi, kože i psiho bolestima. U 19. Veku vodeni rastvori kalaj arsenida (Ptičji
rastvor) koristili su se za lečenje hronične bronhijalne astme i drugih bolesti. Početkom 20.
Veka druga jedinjenja arsena koristila su se za lečenje sifilisa. Arsen može pomoći u lečenju
bolesti spavanja i leukemije.

Jedinjenja arsena mogu dospeti u telo kroz hranu. To je oko 90% ukupnog unosa arsena,
uglavnom kroz riblje proizvode. Kroz riblje delove u stočjoj hrani arsen može doći u meso, a
kroz đubre može doći u biljne proizvode.

                                                                       205   

Koji je uticaj na okolinu arsena u vodi?

Arsen je neophodno jedinjenje za mnoge životinjske vrste jer je važan u proteinskoj sintezi.
Nije jasno da li je arsen obrok minerala za ljude. Otrovnost arsena je druga važna osobina.
Granična koncentracija arsena za slatkovodne alge je 2-46 ppm. LC
50
vrednost za Daphnia
Magna je 7.4 ppm, a za Američku ostrigu je 7.5 ppm. Ove vrednosti obuhvataju vremenski
period od 48 sati. Stalna otrovnost za vremenski period od 3 nedelje je 0.5 ppm. Za pacove je
ustanovljena vrednost 20 mg/kg telesne težine. To je vrednost za karcenogeni arsen(III)oksid
jedinjenje. Ova jedinjenja takođe blokiraju enzimaske procese, povećavajući njihovu
otrovnost. U miševima, hrčcima i pacovima jedinjenja su bila embrio (nerazvijeno) toksična.
Paprat bioakumulira velike količine arsena. Normalno, postoji samo jedan stabilan izotop
arsena. Trenutno je otkriveno 19 drugih nestabilnih izotopa.


Kakvi su uticaji na zdravlje arsena u vodi?

Bolest povezana sa arsenom obično je izazvana upotrebom zagađene vode za piće. U staro
vreme koristio se kao otrov, jer su simptomi trovanja arsenom slični simptomima kolere, pa se
teško mogla otkriti namera.
Arsen je neophodan nekim biljnim i životinjskim vrstama. Procenjena je dozvoljena doza za
ljude. Kada bi arsen bio obrok ta doza bi bila 15-25 μg. Ta količina bi se bez problema
uzimala iz hrane. Ukupna količina arsena u ljudskom telu je 0.5-15 mg. Mnoga jedinjenja
arsena se apsorbuju 60-90%, ali se i lako izlučuju. Ljudi mogu da razviju otpornost na
određene koncentracije arsena. Ubrzo nakon apsorbcije arsen se može naći u jetri, slezini,
plućima i digestivnom traktu. Većina arsena se izlučuje, a ostatak se može naći u koži, kosi,
noktima nogama i zubima.
U uslovima dužeg izlaganja, mnogi organi mogu se oštetiti, može se pojaviti pigmentacija
kože, kosa može opadati i rast noktiju može prestati.

Otrovnost je različita kod različitih jedinjenja, na primer, kiseli monometil arsen i neorganski
arsenid otrovniji su od arsen holina. Veća je otrovnost kod jedinjenja neorganskog arsena
nego kod jedinjenja organskog arsena. Unos preko 100 mg je smrtonosan. Smrtonosna doza
arsen trioksida je 10-180 mg, a za arsenid je 70-210 mg. Postupak trovanja je obavijanje i
blokiranje sulfor enzima. Simptomi jakog trovanja arsenom sumučnina, povraćanje, proliv,
srčana aritmija, nejasnost i halucije. Simptomi hroničnog trovanja arsenom su manje
specifični. Među njima su depresija, utrnulost, poremećaj sna i glavobolje.
Uticaj arsena nazdravlje obično nije jak, ali uglavnom je to rak, obično rak kože. Arsen može
uzrokovati slabu telesnu težinu pri rođenju i spontani pobačaj.

Arsen u void za piće je probleo od globalnog značaja, pa je zakonski limit smanjen na 10
μg/L. Ovaj zakonski limit ne odnosi se na zemlje keo što su Vijetnam i Bangladeš, gde
milioni ljudi koriste vodu za piće u kojoj ima preko 50 μg/L arsena. Ovaj problem ima
dalekosežne posledice po zdravlje, kao što je bolest kože, rak kože, i tumori na plućima,
bešici, bubrezima i jetri.


Koji metodi za prečišćavanje vode mogu da se primene kako bi se arsen uklonio iz vode?

                                                                       206   
Uklanjanje arsena iz vode može se izvršiti na razne načine. Opcije su promena jona, filtriranje
membrane p zgrušavanje gvožđa i aluminijuma. Voda za piće uglavnom sadrži neorganski
arsen (arsenid ili arsenat), tako da je dovoljno utvrditi ukupnu koncentraciju arsena. Pravljenje
razlike među raznim vrstama arsena je beznačajno.

Uklanjanje arsena iz đubriva može se postići korišćenjem paprati koja bioakumulira velike
koncentracije arsena.











































                                                                       207   
Azot – N



Atomski broj 7
Atomska masa 14.0067 g.mol
-1

Electronegativnost prema Pauling-u 3.0
Gustina 1.25*10
-3
g.cm
-3
at 20°C
Tačka topljenja -210 °C
Tačka ključanja -195.8 °C
Vandervalsov prečnik 0.092 nm
Jonski prečnik
0.171 nm (-3) ; 0.011
(+5) ; 0.016 (+3)
Izotopi 4
Elektronska ljuska (konfiguracija) [ He ] 2s
2
2p
3

Prva energija jonizacije 1402 kJ.mol
-1

Druga energija jonizacije 2856 kJ.mol
-1

Treća energija jonizacije 4578 kJ.mol
-1

Otkriven od strane Rutherforda 1772.god.


Azot

Azot ima sledeće karakteristike bezbojan je, bez mirisa, bez ukusa, i najčešće se javlja u vidu
dvoatomnog nemetalnog gasa.Ima pet elektrona u spoljašnjoj ljusci, i trovalentan je u
najvećem broju jedinjenja.


Primena

Njegova najveća samostalna komercijalna upotreba se ogleda u tome što čini građu
amonijaka, koji se koristi kao đubrivo i u proizvodnji azotne kiseline.
Tečan azot(najčešće se podrzumeva LN
2
) se koristi kao sredstvo za hlađenje u procesima
mržnjenja i u transportu hrane, za prezervaciju(očuvanje) tela i reproduktivnih ćelija (sperme i
jajanih ćelija), i za stabilno skladištenje bioloških preparata.
Soli azotne kiseline sadrže pojedina značajna jedinjenja, npr. kalijum-nitrat, azotnu kiselinu, i
amonijum-nitrat. Nitrovana organska jedinjenja, poput nitro-glicerina i trinitrtoluena, se često
koriste kao eksplozivi.




Azot u okolini(životnoj sredini)

Azot čini 78% Zemljine atmosfere i ulazi u sastav živih materija. Azot je esencijalan za život,
pošto je sastojak DNK-a i kao takav predstavlja deo genetskog koda.
                                                                       208   
U vazduhu se najčešće sreće molekul azota. U vodi i zemljištu azot se nalazi u obliku nitrata i
nitrita. Sve ove supstance su deo azotnog ciklusa, kojim su sve međusobno povezane.
Ljudi su radikalno promenili prirodne proporcije nitrata i nitrita, uglavnom primenom đubriva
u čijem se satavu nalaze nitrati. Azot se emituje sve više od strane industrijskih kompanija,
koje povećavaju zalihe nitrata i nitrita u zemljištu i vodama, kao posledicu reakcija azotnog
ciklusa. Čime se znatno povećava koncentracija azota u pijaćoj vodi.


Zdravstveni efekti azota

Poznato je da nitrati i nitriti imaju određeni uticaj na zdravlje. Najzastupljeniji su sledeći
efekti:

- Reakcija sa hemoglobinom u krvi, izaziva smanjenje kapaciteta prenošenja kiseonika kroz
krv(nitriti)
-Smanjena funkcija tiroidne žlezde(nitrati)
-Skladištenje vitamina A(nitrati)
-Stvaranje nitro amina, koji su poznati kao najčešći izazivači raka (nitrati i nitriti)

Ali sa metabolitičkog stanovišta nitrit oksid(NO)je mnogo značajniji od samog azota. 1987.,
Salvador Moncada je otkrio da je on prenosilac za opuštanje mišića u telu, a danas znamo da
je umešan u kardiovaskularni sistem, imuni sistem, centralni nervni sistem i periferni nervni
sistem. Enzim koji proizvodi NO, nazvan nitrit-oksid sintetaza(azot-oksid sintetaza), se nalazi
u obilnim količinama u mozgu.
I ako je nitrit-oksid relativno kratkog života, on može da difunduje kroz membranu prenoseći
pritom i svoju funkciju. 1991.,tim predvođen je K.E. Anderson iz Lund Univerzitetske
Bolnice, Švedska, ukazao da nitrit oksid (azot oksid) aktivira erekciju opuštajući mišiće, koji
vrše kontrolu protoka krvi kroz penis. Lek Viagra, radi na principu oslobađanja nitrit oksida,
koji ima isti efekat.


Uticaj azota na životnu sredinu

Ljudi su radikalno izmenili prirodne zalihe nitrata i nitrita. Glavni uzrok povećanja nitrata i
nitrita je rastuća upotreba đubriva. Proces sagorevanja takođe može povećati zalihe nitrata i
nitrita, emisijom azot oksida, koji se može prevesti u okolini u nitrite i nitrate. Nitrati i nitriti
se takođe stvaraju hemijskom proizvodnjom, a koriste sei kao konzervansi . Ovo dovodi do
koncentrisanja azota u podzemnim i površinskim vodama, kao i znatno povećanje azota u
hrani.


Dodavanje (veza) azota u životnoj sredini može imati različite efekte. Kao prvo, može
izmeniti sastav vrsta , u zavisnosti od osetljivosti određenih vrsta prema posledicama koje
nose azotna jedijenja. Kao drugo, najčešće nitriti imaju različite efekte na ljude i životinje.
Hrana bogata azotnim jedinjenjima izaziva smanjnje transporta kiseonika kroz krv, što može
imati ozbiljne posledice na stoku.

Uzimanje velikih doza azota može izazvati probleme sa tiroidnom žlezdom i može dovesti do
skladištenja vitamina A. U stomaku životinja i crevima nitrati mogu da formiraju nitroamine,
opasna kancerogena jedinjenja.
                                                                       209   


Azot i voda: reakcioni mehanizmi, uticaj na okolinu i zdravlje

Sadržaj azota ( neorganskih rastvorenih azotnih jedinjenja, neuključujući N
2
) u morskoj vodi
iznosi približno 0.5 ppm. Dok je razumljivo, na površini ta količina nešto manja, i iznosi
otprilike 0.1 ppb. Koncentracija u rekama drastično varira, i uopšteno govoreći vrednost joj se
kreće 0.25 ppm.
Različite vode u zavisnosti od svojih karakteristika, mogu sadržati raznovrsna neorganska
jedinjenja azota. U aerobnim vodama azot se najčešće sreće u vidu N
2
i NO
3
-
, i u zavisnosti
od uslova sredine može se naći i u vidu N
2
O, NH
3
, NH
4
+
, HNO
2
, NO
2
-
ili HNO
3
.
Priobalne vode u glavnom sadrže elementaran azot, gas (N
2
). Što nije začuđujuće, pošto
vazduh sadrži 78% azota, a voda je u stalnom kontaktu sa vazduhom u priobalnom regionu,
kao posledica male dubine i stalnog toka vode.

Najbitnije mesto u biohemijskim procesima zauzimaju amonijum- nitrati i nitriti, međutim
neka organska jedinjenja azota u vodi takođe mogu imati veliki značaj. Celokupan ( totalni )
azot predstavlja sumu organskih i neorganskih jedinjenja. Kod otpadnih voda se kao mera
koristi Kjeldahl-azot. Vrednost TKN (Total Kjeldahl Nitrogen, tj ukupni Kjedahal azot)
predstavlja ukupnu koncentraciju azota, koja je jednaka zbiru organskih azotnih jedinjenja i
amonijum azida (TKN = org-N + NH
4
-N [mg/L]). U otpadnim vodama se azot najčešće javlja
u ovom obliku. Dok se posle biološkog tretmana otpadnih voda, najčešće javlja kao
oksidovani nitrit.


Na koji način i u kom obliku azot reaguje sa vodom?

Gas azota ne reaguje sa vodom, već se u njoj rastvara.


Rastvorljivost azota i njegovih jedinjenja

Rastvorljivost azota (N
2
) na temperaturi od 20
o
C i pritisku od 1 bar-a iznosi približno 20
mg/L. Ona se može razlikovati među jedinjenjima azota. Rastvorljivost azot (I) oksida je 12
g/L, a nitrilacetata (so) 640 g/L, dok je hlorid azota nerastvoran u vodi. Nitrati i amonijak se
dobro rastvaraju u vodi.


Poreklo azota u vodi ( uzroci postojanja azota u vodi)

Azot u okolinu dospeva uglavnom poljoprivrednim postupcima, a potom nažalost i u vodu.
Glavni izvor azotnih jedinjenja u vodi su đubriva, koja najčešće sadrže nitrate, kao i amonijak
i njegova jedinjenja,ureu i amine. Đubriva koja imaju najveću primenu su NaNO
3
(natrijum-
nitrat) i NH
4
NO
3
(amonium-nitrat). Posle đubrenja, usevi usvajaju samo mali deo dodatih
azotnih jedinjenja, oko 25-30%. Ostatak odlazi u podzemne i površinske vode u vidu soli,
pošto su nitrati rastvorni u vodi. Organska đubriva uglavnom sadrže azot u obliku proteina,
uree ili amina, koji imaju različite mehanizme apsorpcije. Guano (ili gvano) je prirodno
đubrivo, koje sadrži dovoljnu količinu azota. Takođe, raznovrsni pesticidi koji se dodaju
zemljištu sadrže azot.
                                                                       210   
Azotna jedinjenja se upotrebljavaju u nekoliko različitih industrija. Azot se najviše
upotrebljava za sintezu amonijaka Haber-Bošovim postupkom. Pri čemu dolazi do
proizvodnje i drugih azotnih jedinjenja, poput azotnih oksida, koji se koriste kao anestetici.
Ostala azotna jedinjenja koja se proizvode u industriji su azotna kiselina, urea, hidrazin i
amini. Azotna jedinjenja takođe nastaju kao sporedni produkti bojenja i proizvodnje
sintetičkih agenasa.
Tečni azot ima veliku primenu u zamrzavanju hrane. Na isti način se zamrzavaju uzorci i
hemikalije. Tečni azot je takođe zanimljiv agens za razvoj superprovodnika i keramike.

Azot se takođe primenjuje kao zaštitni gas pri zavarivanju, prilikom proizvodnje
poluprovodnika. Kao i u sprejevima i aparatima za gašenje požara. N
2
O
4
je oksidator (oksidno
sredstvo) raketnog goriva. Elementarni azot je sastojak eksploziva i koristi se u rudarstvu.

Značajna količina azota se može naći u domaćim (našim) otpadnim vodama. Tačna
koncentracija zavisi od primene proteina od strane populacije. Najčešće 1/3 ukupnog azota
čine organska azotna jedinjenja, u glavnom urea. Ostatak su amonijum soli. Domaće otpadne
vode, uopšteno gledajući ne sadrže više od 3% nitrata i nitrita. Produkti razlaganja, koji
nastaju u prva dva koraka obrade zagađenih voda su uglavnnom amonijum jedinjenja i nitrati.
Nitrati i nitriti se koriste kao aditivi hrani, održavaju crvenu boju mesa, i sprečavaju
formiranje toksina. NTA (nitrilacetat) se koristi kao zamena za fosfate u deterdžentima.

Azot sa đubrišta može dospeti u vodu i zemlju. Pojava azota u zemljištu i vodama je potanko
objašnjena kroz azotni ciklus.


Uticaji okoline na azot u vodi
Svi organizmi imaju određeni zahtev za unosom azota u vidu hrane, pošto je on sastojak svih
proteina i niukleinskih kiselina. Biljke su sastavljene od otprilike 7.5% azota (suva masa).
Azot je esencijalan za biljke , i u vazduhu ga ima u znatnim količinama. Ovaj elementarni
azot biljke ne mogu direktno da koriste. Azot se mora prvo vezati i prevesti, npr. u nitrat. Ovaj
takozvani proces nitrifikacije se odigrava zahvaljujući bakteriji, koja prevodi amonijak i
amonijum soli u nitrate i nitrite. Dolazi do oslobađanja energije, i stvaranja zaliha nitrata u
zemljištu, koje biljke mogu da koriste.

Kada se koriste azotna đubriva, povećava se količina azota u biljkama. Mnogobrojni usevi,
poput spanaća, čak i akumuliraju azotna jedinjenja. Kada se azotna đubriva upotrebljavaju
van sezone rasta, nemaju koristan efekat i utiču negativno na okolinu( životnu sredinu ).
Đubriva se ne mogu ukloniti ili onespososobiti(imobilisati), čime dospevaju u podzemne vode
i vodu za piće. Azot ima visok potencijal širenja. Jedan broj biljaka je relativno
prijemčiv(osetljiv na) za NO
2
.Azotna kiselina je bitan uzročnik padavina. Zajedno sa H
2
SO
4

izaziva padavine kiselih kiša, koje utiču negativno na useve i zemljište.
Azot je osnovni sastojak proteina, i kao takav je prisutan u velikim količinama u životinjskom
tkivu. Elementarni azot nema direktnog uticaja na toplokrvne organizme. Visoka
koncentracija azota u vazduhu može dovesti do gušenja, jer dolazi do porasta koncentracije
kiseonika.
                                                                       211   
Sam azot nije opasan kad je prisutan u vodi, i time ne dovodi do oštećenja životne sredine. U
morima su nitrati, nitriti, i amonijak neophodni u prehrani planktona, izazivajući pritom
smanjanje koncentracije azota na površini, a povećanje na dnu. Pri povećanoj koncentraciji
azota u površinskom sloju, povećava se produkcija planktona, koja dovodi do cvetanja algi.
Do ove pojave može doći kod svih površinskih voda. Velike količine nitrata mogu dovesti do
eutrofiksacije, što predstavlja višak hranljivih materija, i rezultuje nedostatkom kiseonika i
pomorom riba (videti kiseonik i voda). Azot ne ograničava rast algi, jer je fosfor osnovni
ograničavajući faktor za bića koja žive u vodi. Odakle zaključujemo da je fosfor osnovni
uzročnik rasprostiranja algi kod površinskih voda. Nedostatak azota u površinskim vodama
najčešće dovodi do redukcije nitrata do elementarnog azota ili oksida azota. Ovaj proces, koji
se naziva denitrifikacija izaziva oslobađanje rezervi kiseonika, pri čemu zalihe kiseonika
dostižu nulu. Ponekad se nitrati mogu redukovati biološkim putem do amonijaka. Jedinjenja
amonijaka povećavaju koncentraciju kiseonika u vodi, tako što se oksidišu od nitrita do
nitrata. Mala koncentracija slobodnog amonijaka može biti otrovna po ribe.
Nitrifikacija može imati bitnu ulogu u vodi. Ona predstavlja oksidaciju amonijaka do nitrata i
nitrita. Smanjuje se koncentracija nitrita, što pozitivno utiče na više biljke, jer su nitriti
otrovni pri niskim vrednostima pH.

NOx jedinjenja reaguju sa vodom do rastvorne azotne kiseline. Što ukazuje na to da okeani
mogu da smanje koncentraciju atmosferskih azotnih oksida. PAN jedinjenja (Peroksi Acetil
Nitrat) su dobijena kopnenim zagađenjem životne sredine, ali se takođe mogu preneti u
troposferu i okeane. Konačno, ova jedinjenja se razlažu do NOx. Mehanizam reakcije je
opisan u prethodnom tekstu.
Postoji nekoliko primera otrovnih azotnih jedinjenja. NTA, koji najčešće gradi komplekse sa
teškim metalima, može da narušava metabolizam elektrolita. Pacovima može uništiti bubrege
pri koncentracijama iznad 14 mg/kg težine tela. Vrednost LD50 iznosi 1.5 g/kg kod pacova i
0.75 g/kg kod majmuna. U in vitro (veštačkim uslovima) sistemima može izazvati oštećenja
na hromozomima. Za nitro anilin LD50 kod glodara iznosi 1-3.6 mg/kg. Netoksična
kocentracija za ribe se kreće oko 10 mg/L (48 h).
Azot ima dva stabilna i šest nestabilnih izotopa.



Uticaj azota u vodi na zdravlje

Ljudsko telo sadrži približno 2.6% azota, koji ulazi u sastav proteina i nukleinskih kiselina.
Što ukazuje na neophodnost azota u ishrani. Azot je glavni sastojak vazduha koji udišemo.
Povećana koncentracija azota u vazduhu može dovesti do gušenja, uglavnom zbog
istovremenog smanjenja koncentracije kiseonika.
Mi uglavnom apsorbujemo azot u vidu proteina. Što se ne može skladištiti, već se odmah
prevodi u energiju, kada nam nije potrebna. Azot se izbacuje iz organizma preko bubrega u
obliku uree. Mi takođe oslobađamo azot kroz kožu i intestinalni(crevni) trakt. Kada dođe do
neuspele reakcije na bubrezima, uzrok se nalazi u raspadanju produkata proteina.
Kalkulacioni faktor od azota do proteina iznosi 6.25. Ova vrednost ne predstavlja mogućnost
varenja proteina.

Voda za piće sadrži velike količine nitrata, koji ne utiču na zdravlje pri koncentracijama
                                                                       212   
manjim od 1000 mg/L. Nitrati se generalno ne smatraju otrovnim, ali pri velikoj koncentraciji
organizam može da prevede nitrate u nitrite. Nitriti su otrovne soli, koje ometaju transport
kiseonika kroz krv, ometajući prevođenje hemoglubina u metahemoglobin. Što prouzrokuje
mučninu i stomačne bolove kod odraslih osoba. Kod mlađe dece može biti veoma opasno, jer
brzo dovodi do nedostatka kiseonika u krvi.
Nitriti i amini u hrani bogatoj proteinima formiraju tzv.nitrozoamine, koji su kancerogeni.
Ova reakcija se može izbeći redukujućim i antioksidantnim svojstvima vitamina C.
U otrovna azotna jedinjenja spadaju PAN-jedinjenja, koja su pedesetputa otrovnija od azotnih
jedinjenja od kojih nastaju (nitrili i nitril jedinjenja). NTA se ne apsorbuje u stomaku, zbog
svoje povezanosti sa teškim metalima. Ipak, on može da ometa metabolizam elektrolita.

Azotni oksidi imaju značajniju ulogu u vazduhu nego u vodi. Što može izazvati poremećaje u
disanju. Isparenja azotne hidrogen kiseline mogu izazvati iritacije, srčane probleme i
smrt(kolaps).


Koji se postupci prečišćavanja mogu koristiti za uklanjanje azota iz vode?

Prilikom fabričkog tretirenja otpadnih voda, prva dva koraka obrade mogu da uklone samo
50% azota. Za dalji tretman predviđeno je dodavanje kreča i HOCl-a. Što se ispostavilo
nedovoljno efikasnim. Prema tome, treći korak u preradi otpadne vode obuhvata uklanjanje
azota biološkim putem. Tačnije, kombinaciju procesa nitrifikacije i denitrifikacije, koju vrše
različiti mikroorganizmi.
Nitrifikacija predstavlja oksidaciju amonijaka, procesima razgradnje proteina od strane
bakterija, za čim sledi prevođenje u nitrate. Ovo zahteva prisustvo kiseonika, koji je dodat
aeracijom. Voda mora biti aerisana dovoljno dugo. Amonijak se prevodi u nitrit, a potom u
nitrat. Mehanizam reakcije je sledeći:
2 NH
4
+
+ 3 O
2
-> 2 NO
2
-
+ 2 H
2
O + 4 H
+
- od strane nitrosomonas-a

2 NO
2
-
+ O
2
-> 2 NO
3
-
- od strane nitrobacter
Tokom denitrifikacije bakterija razlaže nitrate do azota. Ovaj proces ne zahteva aeraciju,
pošto je proces anaeroban. Na kraju se azot oslobađa u vazduh. Često se dodaje izvor
ugljenika, da bi se ubrzao proces raspadanja. Jedan primer mogućeg reakcionog mehanizma:
6 NO
3
-
+ 5 CH
3
OH -> 3 N
2
+ 5 CO
2
+ 7 H
2
O + 6 OH
-


Ovi procesi se međusobno isključuju, pošto jedan zahteva prisustvo, a drugi odsustvo
kiseonika. Prema tome, prerada otpadnih voda zahteva oba procesa aeraciju i prisustvo
prostora siromašnih kiseonikom. Kada se ovi procesi primenjuju kao treći korak u
prečišćavanju vode, može se ukloniti oko 90% azota. U zemljama poput Brazila, kao treći
korak u prečišćavanju vode koriste se vodeni zumbuli. Čime se uklanjaju i azot i fosfor iz
vode. Helophyte filteri se mogu koristiti za prečišćavanje malih površinskih voda. Amonijk
se može ukloniti iz vode tzv. procesom skidanja. Koji podrazumeva uklanjanje amonijaka iz
otpadnih voda upotrebom vazduha ili pare, pretvaranjem u gas(gasifikovanjem).
                                                                       213   
Ostala azotna jedinjenja, koja se javljaju u malim količinama se uklanjaju različitim
metodama. Npr., NTA se može razloižitit pod aerobnim uslovima u aerobnim tankovima.
Nitro anilin se ne može razoriti.

Uobičajena jonska jedinjenja, kao što su NO
3
-
, NO
2
-
i NH
4
+
, i amini, mogu se ukloniti
jonoizmenjivačima.












































                                                                       214   
Bakar – Cu


Atomski broj 29
Atomska masa 63.546 g.mol
-1

Elektronegativnost po Pauliju 1.9
Gustina 8.9 g.cm
-3
at 20°C
Tacka topljenja 1083 °C
Tacka kljucanja 2595 °C
Vandervalsov radius 0.128 nm
Jonski radius 0.096 nm (+1) ; 0.069 nm (+3)
Izotopi 6
Elektronski nivoi [ Ar ] 3d
10
4s
1

Energija prve jonizacije 743.5 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 1946 kJ.mol
-1

Standardni potencijal
+ 0.522 V ( Cu
+
/ Cu ) ; + 0.345 V
(Cu
2+
/ Cu )



Bakar

Bakar je crvenkasti metal čija površina ima kockastu kristalnu strukturu.Reflektuje crvenu i
narandžastu svetlost,apsorbuje i druge frkvencije vidljivog spektra,zahvaljujući svojoj
povezanoj strukturi,pa je to lepa crvenkasta boja.On je prilagodljiv,popustljiv i jako dobar
provodnik toplote i elektriciteta.Mekši je od gvoždja ali je tvrdji od cinka i može se ispolirati
u potpunosti.nalazi se u Ib grupi periodnog sistema zajedno sa srebrom i zlatom.Bakar je
slabo hemijski reaktivan.Na vlaznom vazduhu on polako formira zelenkasti površinski
sloj,koji se zove patina,ovaj sloj stiti metal od daljeg propadanja.


Primene

Većinom bakar se koristi za električnu opremu(60%),u gradjevini za krovove i
cevi(20%),industrijskoj masineriji,kao sto su razmenjivaci toplote(15%) i legure(5%).Glavne i
najzastupljenije legure bakra su bronza,mesing-bakar legura,bakar-kalaj-cink legura,koja je
bila dovoljno jaka za pravljenje pištolja i topovske djuladi,i koji je bio poznat kao metal za
pištolje,legura bakara i nikla poznata pod nazivom cupro-nikl,je bio omiljeni metal za sitan
novac.Bakar je idealan za pravljenje električnih žica,zato sto se lako obradjuje,može se izliti u
fine žice i ima visoku elektricnu provodljivost.


Bakar u životnoj sredini

Bakar je veoma prosta supstanca,koja se nalazi u prirodi i prostire se kroz nju kao prirodni
fenomen.Živa bića veoma koriste bakar.Npr. upotrebljava se u industrijama i
                                                                       215   
agrokulturi.Proizvodnja bakra je rasla tokom poslednjih decenija i zahvaljujuci tome kolicine
bakra su se proširile.
Svetska proizvodnja bakra i dalje raste.Ovo u osnovi znači da sve više i više bakra ostaje u
nalazistima.Reke su bogate muljem,obale reka sadrže bakar ,koji odgovara oslobodjenom
sadržaju bakra prilikom gubitka vode.Bakar ulazi u sastav vazduha i to se najčešće pojavljuje
u toku sagorevanja fosilnih goriva,bakar se zadrzava odgovarajući vremenski period u
vazduhu,pre nego sto počne da nestaje iz vazduha ,kada kiša počinje da pada.Onda će on
nakon toga završiti u zemljištu.Kao rezultat toga zemljište može sadrzavati velike količine
bakra,nakon njegovog nestajanja iz vazduha.
Bakar možemo pronalaziti u nalazištima,ili preko prirodnih izvora i ljudskim radom.Primeri
prirodnih izvora su peščare,nastaje i truljenjem vegetacije i prilikom šumskih pozara.Nekoliko
primera ljudskog rada koji doprinose oslobadjanju bakra su već imenovani.Ostali primeri su
rudarstvo,proizvodnja metala,proizvodnja drveta i proizvodnja fosfatnih djubriva.Zato što
bakar nastaje prirodnim putem i kroz ljudske aktivnosti,on je veoma rasprostranjen u životnoj
sredini.Bakar se najčešće nalazi u blizini ruda i industrijskih postrojenja.
Većina bakarnih jedinjenja se talozi u oblastima kao što su vodene naslage ili neki delovi
zemljišta.Rastvorljiva bakarna jedinjenja se korise kao značajna sredstva za ljudsko
zdravlje.Obicno se rastvorljiva jedinjenja bakra nalaze u životnoj sredini nakon oslobadjanja
pri primeni u agrokulturi.
Svetska proizvodnja bakra iznosi 12 miliona tona godišnje i eksploatacija rezervi je oko 300
miliona tona godišnje i očekuje se da te količine traju narednih 25 godina.Oko 2 miliona tona
godišnje se obnavlja reciklažom.Danas se veliki depoziti bakra nalaze u
Čileu,Indoneziji,Americi,Australiji i Kanadi,oni ukupno imaju 80% svetske
proizvodnje.Glavni metal je žuti bakar-živa sulfid nazvan kalcopirit(CuFeS
2
).

Bakar u medicini
Bakar se može naći u mnogim vrstama hrane.u pijaćoj vodi i vazduhu.Zbog toga mi unosimo
dovoljnu količinu bakra svaki dan preko hrane,pića i disanja.Unošenje bakra je neophodno
zato sto je bakar važan element,koji je neophodan za ljudsko zdravlje.Iako ljudi mogu da
budu u kontaktu sa velikim koncentracijama bakra,previše bakra ipak može izazvati značajne
zdravstvene probleme.
Koncentrcije bakra u vazduhu su prilično male,tako da je izloženost bakru u toku disanja
zanemarljiva.Ali ljudi koji žive blizu topionica koje preradjuju bakarne rude u metal se
suočavaju sa većom izloženosti bakru.
Ljudi koji žive u kućama koje i dalje imaju bakarne instalacije su izloženi mnogo većim
količinama bakra od drugih ljudi.Zato sto se bakar oslobadja u njihovu pijaću vodu,tokom
korozije cevi.
Na radnom mestu zaraženost bakrom se može javiti u uslovima gripa-poznatom kao metalna
groznica.Ova pojava prolazi nakon dva dana i izazvana je prekomernom osetljivošću.
                                                                       216   

Efekti
Duga izloženost bakru može izazvati iritaciju nosa,usta,očiju,može izazvati
temperaturu,stomačne tegobe,vrtoglavicu,povraćanje,dijareju.Veliki unos bakra može
prouzrokovati velike štete po jetru i bubrege,pa cak izazvati i smrt.DA li je bakar kancerogen
još uvek nije utvrdjeno.
Postoje naučni članci koji ukazuju na vezu izmedju duge izloženosti velikim koncentracijama
bakra i nazadovanja u inteligenciji kod mladih adolescenata.Da li ovo moze biti
zabrinjavajuće je tema budućih istraživanja.
Industrijska izloženost bakarnom dimu,prašini ili magli može imati za posledicu pojavu
metalne groznice sa atrofičnim promenama u nosnim sluznim membranama.Hronično
trovanje bakrom rezultira Vilsonovu bolest koja je karakteristična za cirozu jetre,bolesti
mozga,bubrežne bolesti i taloženje bakra u roznjači.

Upotreba bakra u životnoj sredini
Kada bakar završi u zemljištu ,on je u kontaktu sa organskim materijama i mineralima.Kao
rezultat toga on ne prodire mnogo duboko u zemljiste i on tesko dopire u podzemne
vode.Bakar moze da se prostire na velikoj povrsini vode ili da bude zadrzan na muljevitim
delovima u vidu slobodnih jona.
Bakar ne nestaje u zivotnoj sredini i zbog toga on moze da se akumulira u biljkama i
zivotinjama i na taj nacin dospeva u zemljiste.Na zemljistu koje je veoma bogato
bakrom,samo mali broj biljaka ima sansu da prezivi.Zato nema mnogo razlicitih vrsta biljaka
blizu fabrika gde se preradjuje bakar.U skladu sa tim efektima koje bakar uzrokuje
biljkama.ob predstavlja ozbiljnu pretnju za zemljiste.Bakar moze ozbiljno da smanji
proizvodnju nz zemljistu,sto zavisi od kiselosti zemljista i prisustva organskih
materija.Uprkos ovome djubriva koja sadrze bakar se i dalje upotrebljavaju.
Bakar moze ometati aktivnost u zemljistu zato sto negativno utice na aktivnost
mikroorganizama i glista.Rastvaranje organskih materija moze ozbiljno da se umanji zbog
ovoga.
Sa zemljista zagadjenog bakrom zivotinje unose koncentracije koje su stetne po njihovo
zdravlje.Uglavnom ovca prezivi od trovanja bakrom zato sto se ti efekti manifestuju u prilicno
malim koncentracijama.





                                                                       217   
Bor


Atomski broj 5
Atomska masa 10.81 g.mol
-1
Elektronegativnost po Pauliju 2.0
Gustina 2.3 g.cm
-3
at 20°C
Tacka topljenja 2076 °C
Tacka Kljucanja 3927 °C
Vandervalsov radius 0.098 nm
Jonski Radius 0.027 nm
Izotopi 2
Elektronski omotac [ He ] 2s
2
2p
1
Energija prve jonizacije 800.5 kJ.mol
-1
Energia druge jonizacije 2426.5 kJ.mol
-1
Energy of third ionisation 3658.7 kJ.mol
-1
Otkriven od strane: Sir Humphry Davy and J.L Gay-Lussac in 1808

Bor je nemetal i jedini nemetal iz 13. grupe Periodnog sistema. Bor je elektron deficitaran, i
poseduje slobodnu p-orbitalu. Ima nekoliko formi, od kojih je najčešća amorfni bor, tamni
prah, nereaktian sa kiseonikom, vodom, kiselinama i bazama. Reaguje sa metalima i stvara
boride. Na normalnoj temperaturi bor je slab provodnik elektriciteta ali je dobar provodnik na
povišenim temperaturama.

Primena
Najčešće primenjivana verzija borovih jedinjenja je Natrijum tetraborat dekahidrat, ili boraks,
koji se koristi pri izradi fiberglasa i izbeljivača Natrijum perborata. Borna kiselina je važna
komponenta koja se koristi u proizvodnji tekstila.
Komponente bora se koriste u organskoj sintezi, u proizvodnji odredjenih tipova stakla, i kao
fiksator drveta. Borski filamenti se koriste za napredne aerokosmičke strukture, zbog svoje
čvrstine i lakoće. Ranija upotreba boraksa je bila u cilju pripreme perborata, agensa za
izbeljivanje koji se mnogo koristi u domaćinstvu. Jedinjenja bora takodje u naša domaćinstva
ulaze u obliku konzervanasa, pogotovo u sastavu margarina ili u ribi.

Bor u spoljašnjoj sredini
U prirodi, bor ne postoji u svom elementarnom obliku. Najčešće je prisutan kao borati, borna
kiselina, u obliku kernita, uleksita, kolemanita ili kao sastojak boraksa. Vulkanski izvori vode
ponekad mogu da sadrže bornu kiselinu.
                                                                       218   

Borati se kao rude eksploatišu u SAD, na Tibetu, u Čileu i Turskoj a godišnja proizvodnja im
prelazi preko 2 miliona tona godišnje.

Uticaj bora na zdravlje

Ljudski organizam je izložen prema boru svakodnevno preko voća i povrća, vode, vazduha i
proizvoda za široku potrošnju. Svakodnevno unosimo oko 2 mg preko hrane, i oko 18 mg
preko spoljašnje sredine.
Kada ljudski organizam unosi veliku kolicinu hrane koja sadrži bor, koncentracija bora u
ljudskom organizmu može da se podigne do nivoa kada izaziva ozbiljne zdravstvene
probleme. Bor moze da izazove stomačne probleme, probleme sa jetrom, bubrezima i
mozgom a shodno tome može da izazove i smrt. Ukoliko se izlažemo malim količinama bora,
najčešća manifestacija problema je iritacija nosa, ždrela ili očiju. Potrebno je oko 5g borne
kiseline kako bi osoba imala zdravstvene tegobe i oko 20g ili više kako bi joj se život doveo u
opasnost.

Uticaj bora na sredinu
Bor je element koji se u prirodi pojavljuje najčešće kao proizvod normalnih procesa.

U prirodi se bor pojavljuje zbog oslobadjanja u vazduh, zemljište i vodu i to zahvaljujući
vremenskim prilikama. Takodje se može pojaviti i u podzemnim vodama, ali u veoma malim
količinama. Bor se dodaje u proizvodnji stakla, sagorevanju uglja, topljenju bakra i kao
dodatak u veštačkim djubrivima. Koncentracija bora koju ljudi dodaju su manje od onih koje
su prirodno prisutne zbog vremenskih uslova.
Izlaganje boru preko vazduha i pijaće vode nije česta, ali postoji rizik od izlaganja prema
bornoj prašini na radnom mestu. Povećano izlaganje boru može se pojaviti i upotrebom
proizvoda za široku potrošnju kao sto su kozmetički preparati i sredstva za pranje rublja.

Biljke apsorbuju bor iz zemljista, a zahvaljujući životinjama biljojedima bor dospeva u lance
ishrane. Bor može da se pronadje u životinjskim tkivima, ali je mala verovatnoća njegovog
akumuliranja tamo.

Bor u vodi

Morska voda sadrzi priblizno 4-5 ppm bora. Recna voda obicno sadrzi samo 10 ppb. Morska
trava ima 8-15ppm a mussels 4-5 ppm (suva masa) prisutnog i bora. Bor rastvoren u vodi se
pojavljuje kao B(OH)3

(aq) ili kao B(OH)4- (aq)


Na koji nacin i u kom obliku bor reaguje sa vodom?
                                                                       219   
Pod normalnim uslovima bor ne reaguje sa vodom. Ovo pak ne važi za jedinjenjam bora. Npr,
bor trifluorid etiletar kompleks reaguje sa vodom , formirajući dietiletar BF3, i pri tome
oslobadjajući neke veoma zapaljive gasove. Brojna jedinjenja bora, kao sto je BJ3, hidrolizuju
u vodi.

Rastvorljivost bora i njegovih jedinjenja
Soli bora su generalno dobro rastvorljiva u vodi. Borna kiselina ima rastvorljivost u vodi od
57 g/L, boraks od 25.2 g/L, a bor trioksid od 22 g/L. Bor trifluorid je najmanje rastvoran u
vodi od svih borovih jedinjenja, sa stepenom rastvorljivosti od 2.4 g/L. Neka jedinjenja bora,
kao sto je bor nitrat je totalno nerastvorljiv u vodi.

Zasto je bor prisutan u vodi.
Najbogatiji minerali koji sadrže bor su kernit, boraks, uleksit i kolemanit. On se takodje moze
pronaci na slatinama i u glinom bogatim formacijama stena. Cvrsto zemljiste sadrzi bor u
konventraciji izmedju 5 i 80 ppm. Mest koja su bogata borom, kao sto su fumaroli, sadrze
bornu kiselinu, borate i borove minerale. Stepen vezivanja za glinu je uglavnom povezan sa
pH. Iz zemljista i stenja br se oslobadja preko padavina, i na kraju najcesce zavrsi u vodi. U
industriji, cist bor se retko koristi, izuzev za prooizvodnju borida, ili kako bi se poboljsala
provodljivost aluminijuma.
Metalni boridi se proizvode za turbine, raketne motore, kontejnere za reakcije na visokim
temperaturama i za elektrode. Cvrstina celika se povecava dodatkom bora. Natrijum perborat
se primenjuje kao izbeljivac u deterdzentima. Ovo na kraju dovodi do formiranja borata, koji
dovodi do ostecenja vodenih biljaka. Borat se dodaje vodi kao njen omeksivac. Druga
jedinjenja bora se primenjuju u proizvodnji stakla, staklenih vlakana, keramike i emajla.
Staklo postaje cvrsce i termorezistentnije po dodatku bora, a staklena vlakna se primenjuju
kao izolatori. Jedinjenja bora se takodje mogu naci u agensima za ciscenje, baterijama,
nelegalnim konzervansima i kapima za oci. Najvaznija jedinjenja u ovim slucajevima su
boraks, bor oksid i borna kiselina. Borna kiselina i boraks se dodaju djubrivima i pesticidima
u velikoj kolicini. Element je takodje prisutan u impregnaciji i procesima zastite drveta.
Primenjuje se i kao abraziv u obliku bor karbida ili bor nitrita.
Bor ima specijalnu funkciju u osnovi polimera. Primenjuje se kao agens za rashladjivanje
nuklearnih reaktora u situacijama opasnosti. Takodje apsorbuje neutrone iz samog jezgra
reaktora. Bor najcesce zavrsi u zemljistu i podzemnim vodama preko deponija, ukoliko one
nisu pravilno obezbedjene. Najcesci je pokazatelj prisustva opasnih supstanci u zemljistu.

Kakav je uticaj na sredinu postojanje bora u vodi?
Bor je neophodan u ishrani mnogih organizama i igra dosta vaznu ulogu u mitozi. Ovo se
odnosi na zelen alge i neje vise biljne vrste. Deficit bora dovodi do pojave problema sa
rastom, i problema sa transportom secera. Jedinjenje bora koje se najcesce apsorbuje je borna
kiselina. Biljke sadrze 30 – 75 ppm bora *suva masa). Mehanizmi toksicnosti pocinju kada
koncentracija predje 100 ppm. Sve ovo moze da smanji prinos zitarica. Travnate vrste
relativno su tolerantne prema visokim koncentracijama bora, ali su zato neke vrste cetinara
                                                                       220   
izuzetno osetljive. Uprkos svemu, drvece zahteva velike kolicine bora u poredjenju sa ostalim
biljnim vrstama. Podnosljiva kolicina bora u zemljistu je negde oko 25ppm.
Visoka koncentracija bora u vodi moze biti toksicna prema nekim vrstsama riba, uzimajuci tu
u obzir koncentraciju od 10-300 mg/L. Za vodene biljke ono sto je najletalnije je borat. Bor
nije neophodan u ishrani kicmenjaka. Borna kiselina je manje opasna u vodi, ali su zato
borovi halogenidi izuzetno opasni. Bor je prosecno pokretljv i transformise se polako. Zbog
toga se moze brzo siriti kroz vodu. Bor cine 2 stabilna i 14 nestabilnih izotopa.

Koji su uticaji na zdravlje prisustvo bora u vodi?
Ljudsko telo sadrzi otprilike 0.7 ppm bora, elementa koji nije neophodan u svakodnevnoj
ishrani. Bez obzira na to, mi apsorbujemo ovaj element ishranom jer je bor elemen neophodan
u normalnoj ishrani biljaka. Dnevni unos je oko 2mg. Kolicina bora prisutna u vocu i povrcu
je niya od toksicnih granica. Pri dnevnom unosu od preko 5 g borne kiseline, ljudsko telo
reaguje nepovoljno, jer ona iyayiva mucninu, povracanje, dijareju i zgrusavanje krvi .
Kolicine od preko 20 g su pretnja po yivot. Borna kiselina iritira kozu i oci. Kausticno moze
da deluje i kontakt bor trifluorida i koze. Postoji neka povezanosti izmedju kolicine bora koji
se nalazi u zemljistu i pijacoj vodi, i pojave artritisa kod ljudi. U odredjenim koliinama se u
medicini primenjuju kako boraks tako i borna kiselina. Neutron apsorbujuce osobine
karakteristike bora se primenjuju u lecenju mozdanih tumora (terapija hvatanja neutrona
borom)
Koja se tehnologija za preciscavanje vode moze koristiti kako bi se bor otklonio iz vode?
Bor se prirodno pojavljuje uglavnom kao borna kiselina ili njene soli. Borna kiselina se moze
otkloniti sa jonskim izmenjivacima, ali veoma polako, jer je dostsa slicna silikatima.











                                                                       221   
Cink (Zn)


Atomski broj 30

Atomska masa 65.37 g.mol
-1


Elektronegativnost po Pauling skali 1.6

Gustina 7.11 g.cm
-3
at 20°C

Temperatura topljenja 420 °C

Temperatura ključanja 907 °C

Vandervalsov radijus 0.138 nm

Jonski radijus 0.074 nm (+2)

Izotopi 10

Eletronska konfiguracija [ Ar ] 3d
10
4s
2

Energija prve jonizacije 904.5 kJ.mol
-1


Energija druge jonizacije 1723 kJ.mol
-1


Standardni potencijal - 0.763 V

Otkriće Andreas Marggraf - 1746




Cink je bogat plavičasto-beli metal. Nalazi se u grupi IIb u periodnom sistemu elemenata.
Krhak je i kristalan na sobnoj temperaturi, ali postaji gibak i savitljiv kada se zagreva na
temperaturi između 110°C i 150°C stepeni. Prilično je reaktivan metal koji se kombinuje sa
kiseonikom i drugim nemetalima i reaguje sa slabim kiselinama uz oslobađanje hidrogena.


Primene

Prvenstveno se koristi za galvanizovanje gvozđa, vise od 50% metalskog cinka ide na
galvanizovanje čelika, ali takodje je značajan u pripremi određenih legura. Koristi se za
negativne polove na nekim električnim baterijama, kao i za krovove i slivnike na zgradama.
                                                                       222   

Cink je glavni metal koji se koristi za pravljenje američkih novčića, a koristi se i pri farbanju
u automobilskoj industriji. Cink oksid se koristi kao beli pigment u bojama i farbi i kao
aktivator u industriji gume. Kao pigment, cink se koristi u plastici, kozmetici, papiru za
fotokopiranje, tapetima, mastilu za štampanje itd., dok u proizvodnji gume ima ulogu
katalizatora pri proizvodnji i emitera toplote u konačnom proizvodu.Za metal cinka se veruje
da poseduje antioksidantske odlike koje štite kožu i mišiće tela od preranog starenja.


Cink u prirodnoj sredini

Cink se veoma često pojavljuje u prirodi. Mnoga hrana sadrži izvesnu koncentraciju cinka.
Pijaća voda takođe sadrži izvesnu količinu cinka, koja može biti veća kada se nalazi u
metalnim kanisterima. Industrijski izvori toksičnog otpada mogu da dovedu do toga da
količina cinka u pijaćoj vodi dostigne nivo koji moze da izazove zdravstvene probleme.

Cink se prirodno javlja u vazduhu, vodi i zemljištu, ali koncentracija cinka neprirodno raste
zbog dodavanja cinka pri ljudskim aktivnostima. Cink se uglavnom dodaje pri industrijskim
aktivnostima poput iskopavanja, sakupljanja uglja i otpadnog materijala, kao i pri obradi
čelika. Na nekim mestma zemljište je teško zagađeno cinkom, prvenstveno u oblastima gde
cink treba da se minira ili rafinira, ili tamo gde su vode iz kanalizacije korišćene kao
fertilizator.

Cink je 23. po redu među najbogatijim elementima u zemljinoj kori. Glavna ruda je cink
blend, poznata i kao sfalerit. U druge značajne rude cinka spadaju vurzit, smitsonit i
hemimorfit. Najbitnija područja iskopavanja cinka su Kanada, Rusija, Australija, SAD i Peru.
Svetska proizvodnja prevazilazi 7 miliona tona godišnje, a rezerve za korišnje u komercijalne
svrhe nadmašuju 100 miliona tona. Više od 30% svetske potrebe za cinkom zadovoljava se
recikliranjem.


Efekti cinka na zdravlje

Cink je element koji je od velikog značaja za ljudsko zdravlje. Kod ljudi, nedovoljno unošenje
cinka može da dovede do gubitka apetita, slabljenja čula ukusa i mirisa, usporenog zarastanja
rana i do ranica na koži. Nedostatak cinka može čak dovesti i do defekata pri rađanju.

Iako ljudi mogu da podnesu unos dosta velikih količina cinka, previše cinka ipak može da
dovede do krupnih zdravstvenih problema, kao što su stomačni grčevi, iritirana koža,
povraćanje, vrtoglavica i anemija. Previsok nivo cinka može da ošteti jetru i poremeti
proteinski metabolizam i da izazove arteriosklerozu. Puno izlaganja cink hloridu može
izazvati disajne poremećaje.

Na radnom mestu zaraza cinkom može dovesti do oboljenja sličnog gripu, poznatog pod
nazivom metalna groznica. Ova bolest prolazi nakon dva dana i javlja se zbog preosetljivoti.

Cink može biti opasan po nerođenu decu i novorođenčad. Ako su njihove majke unele u sebe
veliku količinu cinka i deca mogu da mu budu izložena preko krvi ili majčinog mleka.


                                                                       223   
Efekti cinka na životnu sredinu

Proizvodnja cinka u svetu i dalje je u porastu. Ovo praktično znači da sve više i više cinka
dospeva u životnu sredinu.

Voda je zagađena cinkom zbog prustva velikih količina cinka u otpadnim vodama iz
industrijskih postrojenja. Ova otpadna voda nije prečišćena na zadovoljavajući način. Jedna
od posledica je ta što reke ostavljaju naslage zagađene cinkom na obalama. Cink takođe može
i da poveća kiselost vode.

Neke ribe mogu da unose cink u telo kada žive u vodenim sredinama koje su zagađene
cinkom. Kada cink uđe u telo tih riba on može da se širi biološkim putem preko lanca ishrane.

U zemljištu se mogu naći velike količine cinka. Kada se zemljište na farmama zagadi cinkom,
životinje će unositi količine cinka koje su štetne za njihovo zdravlje. Cink rastvorljiv u vodi
koji se nalazi u zemljištu može da zagadi podzemne vode.

Cink ne predstavlja pretnju samo stoci, već i biljnim vrstama. Biljke često unose cink u
sisteme koji ne mogu da podnesu tolike količine cinka, zbog akumulacije cinka u zemljištu.

Na zamljištu koje je bogato cinkom samo ograničen broj biljaka ima šanse da preživi. Upravo
zbog toga u blizini fabrika koje ispuštaju cink nema mnogo biljne raznovrsnosti. Zbog efekta
koji ima na biljke, cink predstavlja ozbiljnu pretnju zemljištu na farmama. Uprkos ovome, i
dalje je u upotrebi đubrište koje sadrži cink.

Na kraju, cink može da prekine aktivnosti u zemljištu, budući da negativno utiče na aktivnost
mikroorganizama i crva. Razgradnja organskog materijala može ozbiljno da se uspori zbog
ovoga.



Cink (Zn) i voda


Cink i voda: mehanizmi reakcije, uticaj na prirodnu sredinu i zdravlje

Cink je prirodno prisutan u vodi. Prosečna koncentracija cinka u morskoj vodi je 0.6-5 ppb.
Reke generalno sadrže između 5 i 10 ppb cinka. Alge sadrže 20-700 ppm, morske ribe i
školjke 3-25 ppm, ostrige 100-900 ppm, a rakovi sadrže 7-50 ppm.
Svetska zdravstvena organizacija je postavila zakonsku granicu od 5 mg Zn
2+
/L.


Na koji način i u kom obliku cink reaguje sa vodom?

Elementarni cink ne reaguje sa molekulima vode. Jon formira zaštitni cink hidroksid
Zn(OH)
2
) sloj, nerastvorljiv u vodi, sa rastvorenim hidroksidnim jonima, prema sledećem
mehanizmu reakcije:

Zn
2+
+ 2OH
-
-> Zn(OH)
2
(s)

                                                                       224   
Cink reaguje sa H+ jonima prema sledećem mehanizmu reakcije:

Zn(s) + 2H
+
-> Zn
2+
(aq) + H
2
(g)

U ovoj reakciji se oslobađa vodonik, koji reaguje sa kiseonikom izazivajući eksploziju.

Cinkove soli izazivaju mlekastu zamućenost vode pri većoj koncentraciji. Pored toga, cink
može doprineti neželjenom ukusu vode. Ovo se dešava pri koncentraciji od oko
2 mg Zn
2+
/ L.


Rastvorljivost cinka i jedinjenja cinka

Rastvorljivost cinka zavisi od temperature i pH vrednosti vode u kojoj se nalazi. Kada je pH
vrednost relativno neutralna, cink je nerastvoran u vodi. Rastvorljivost raste sa porastom
kiselosti. Kada je pH vrednost iznad 11 takođe se povećava rastvorljivost. Cink se rastvara u
vodi kao ZnOH
+
(aq) ili Zn
2+
(aq). Anjonski ZnCO
3
ima rastvorljivost od 0.21 g/L. Primeri
rastvorljivih jedinjenja cinka su: cink hlorid (ZnCl
2
) 4320 g/L, cink oksid (ZnO) ili cink
vitriol (ZnSO
4
. 7H
2
O) 580 g/L.


Zašto je cink prisutan u vodi?

U najbitnije rude cinka spadaju sfalerit (ZnS) i smitsonit (ZnCO
3
). Ova jedinjenja dospevaju
u vodu na mestima gde se mogu naći rude cinka.
Oko tri četvrtine od ukupnih zaliha cinka koristi se u obliku metala. Ostatak se upotrebljava
kao razna jedinjenja cinka u razlučitim oblicima industrijske proizvodnje.
Industrijske otpadne vode koje sadrže cink dolaze iz galvanske industrije, proizvodnje baterija
itd. Jedinjenja cinka koriste se u različite svrhe. Cink hlorid se koristi u proizvodnji hartije,
cink oksid je sastojak masti, farbi i katalizatora, cink vitriol se koristi kao fertilizator, a cink
bacitracin se upotrebljava kao stimulator rasta u stočarstvu.
Većina cinka u otpadnim vodama ne dolazi od čvrstih izvora. Ona dolazi od većih površinskih
voda koje sadrže ovaj element.
Cink curi iz cinkanih cevi i kišnih cevi, kao posledica kruženja vode bogate ugljenikom.
Gume automobila koje sadrže cink i motorna ulja iz rezervoara cinka izbacuju jedinjenja
cinka na putevima. Jedinjenja cinka su prisutna u fungicidima i insekticidima i stoga
dospevaju u vodu.
Ukoliko nisu preduzete odgovarajuće mere predostrožnosti, može doći do ispuštanja cinka iz
hemijskog otpada i otpada zakopanog pod zemljom, ili iz vlažnog maltera.


Kako cink u vodi utiče na prirodnu sredinu?

Cink nije klasifikovan među zagađivače vode, jer nije smatran opasnošću. Međutim, ovo važi
samo za elementarni cink. Neka jedinjenja cinka, kao što su cink arsenit i cink cijanid, mogu
biti izuzetno opasna.
Cink je hranljiv mineral za ljude i životinje. Ipak, prevelika količina može imati negativan
uticaj na ljudsko i životinjsko zdravlje i u koncentraciji većoj od određene granice cink može
biti čak i toksičan. Toksičnost je niska za ljude i životinje, ali ne treba potceniti fitotoksičnost.
                                                                       225   
Mulj iz otpadnih voda koristi se u poljoprivredi, hortikulturi i šumarstvu i stoga koncentracija
ne sme da prevaziđe granicu od 3g/kg.
Ekotoksikološkim testovima cinku je dodeljena PNEC vrednost od 50 μg/L. To znači ukupnu
koncentraciju od 150-200 μg/L cinka u vodi. Ova PNEC vrednost predstavlja maksimalnu
koncentraciju pri kojoj nema nikakvih posledica na prirodnu sredinu (Koncentracija Bez
Predviđenih Posledica).
Ispuštanje cinka u industriji značajno je smanjeno tokom proteklih decenija. Trenutne
vrednosti cinka ne predstavljaju veliki rizik po prirodnu sredinu. Koncentracija cinka u reci
Rajni dostigla je optimalnu vrednost. Nažalost, mesta dugogodišnje zagađenosti i dalje
postoje.
U prirodi se javlja ukupno pet stabilnih izotopa cinka, među kojima su
64
Zn,
66
Zn en
68
Zn.
Danas je poznato oko petnaest nestabilnih izotopa cinka.
65
Zn se javlja u vodi za hlađenje u
nuklearnim reaktorima i koristi se u medicini.
U nekim organizmima cink se akumulira.



Kako cink iz vode utiče na zdravlje?

U ljudskom telu nalazi se približno 2,3g cinka i cink kao esencijalni element ima nutritivnu
vrednost. Njegove funkcije prvenstveno se odnose na enzimske procese i replikaciju. Ljudski
hormon insulin sadrži cink i on igra značajnu ulogu u seksualnom razvoju. Minimalni dnevni
unos je 2-3g i on sprečava poremećaje. Ljudsko telo apsorbuje samo 20-40% cinka prisutnog
u hrani i stoga mnogi piju mineralnu vodu bogatu cinkom. Simptomi nedostatka cinka su
neosećanje ukusa i gubitak apetita. Imuni i enzimski sistemi dece takođe mogu imati ovakve
probleme.
Čini se da veće unošenje cinka štiti ljude od trovanja kadmijumom. Cink takođe može da
umanji apsorpciju olova. Odnos bakar:cink je bitna karakteristika u ljudskom telu.
Moguće je i absorbovati prevelike količine cinka. Ovo se ne dešava često. Siptomi obuhvataju
mučninu, povraćanje, vrtoglavicu, groznice i dijareju i uglavnom se javljaju nakon unošenja
više od 4-8g cinka. Unos od 2g cink sulfata odmah izaziva akutno trovanje koje dovodi do
bolova u stomaku i povraćanja.
Začuđujuće je da cink pripada istoj grupi elemenata u periodnom sistemu kao i kadmijum i
živa, koji su oboje toksični.
Primeri uticaja na zdravlje koji su povezani sa cinkom uključuju infekciju sluzave membrane
cink hloridom (smrtonosna doza je 3-5g) i trovanje cink vitriolom (smrtonosna doza 5g)


Koje tehnologije prečišćavanja vode mogu da se koriste da se cink odstrani iz vode?

Cink se može odstraniti iz vode različitim metodama. Da bi se dosegao nivo koji zadovoljava
zakonske standarde, potrebno je primeniti tehnologije kao što su koagulacija, razmena jona i
aktivni ugljenik. Filtriranje peska smatra se odličnim rešenjem.







                                                                       226   
Fluor























Fluor je jednovalentan otrovan gas iz grupe halogena, bledo žuto-zelene boje i on je hemijski
najreaktivniji i elektronegativniji od svih elemenata. Fluor lako gradi jedinjenja sa većinom
drugih elemenata čak i sa plemenitim gasovima kriptonom, ksenonom i radonom. Toliko je
reaktivan da staklo, metali, čak i voda, kao i druge supstance gore svetlim plamenom u struji
fluora.U vodenim rastvorima, fluor se obično javlja kao fluoridni jon F
-
. Fluoridi su jedinjenja
koja kombinuju fluor sa nekim pozitivno naelektrisanim delom.


Primene

Atomski i molekulski fluor se koriste za plazma sekače u proizvodnji poluprovodnika, za
proizvodnju ravnih panela ekrana i izradu memorijskih kontrolora. Fluor se indirektno koristi
u proizvodnji plastike niskog trenja kao što je teflon i halona,kao što je freon, i u proizvodnji
uranijuma. Fluorohlorohidrokarboni se intenzivno koriste u klima uređajima i frižiderima.
Fluoridi se često dodaju u paste za zube, i često kontraverzno u gradske zalihe vode u cilju
sprečavanja zubnog karijesa.



Atomski broj 9
Atomska masa 18.99840 g.mol
-1
Elektronegativnost po Paulingu 4
Gustina
1.8*10
-3
g.cm
-3
at
20°C
Tačka topljenja -219.6 °C
Tačka ključanja -188 °C
Vandervalsov prečnik 0.135 nm
Jonski prečnik
0.136 nm (-1) ;
0.007 (+7)
Izotopi 2
Elektronska ljuska [ He ] 2s
2
2p
5

Energija prve jonizacije 1680.6 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 3134 kJ.mol
-1

Energija treće jonizacije 6050 kJ mol
-1

Standardni potencijal - 2.87 V
Pronašao Moissan in 1886
                                                                       227   
Fluor u životnoj sredini

Godišnja proizvodnja minerala fluorita je oko 4 miliona tona, a tu su oko 120 miliona tona
mineralnih rezervi. Glavne rudarske oblasti fluorita su Kina, Meksiko i Zapadna Evropa.
Fluorit se javlja prirodno u zemljinoj kori gde se može naći u kamenu, uglju ili glini. Fluoridi
su prenošeni u vazduh pomoću vetra. Fluor je na 13. mestu po zastupljenosti elemenata u
zemljinoj kori: 950ppm je koncentracija u njoj. Zemljišta sadrže u proseku oko 330 ppm
fluora, u opsegu od 150 do 440 ppm. Neka zemljišta mogu sadržati i 1000 ppm a pronalažena
su i kontaminirana zemljišta koja su sadržala i 3500 ppm. Fluorovodonici se mogu ispustiti u
atmosferu pri procesima sagorevanja u industriji. Fluoridi koji se nalaze u vazduhu će se na
kraju istaložti na zemlju ili u vodu. Kada se fluor veže za jako male čestice može ostati u
vazduhu duži vremenski period. U atmosferi je prisutno 0.6 ppb fluora raspršen kao soli i
organohlorna jedinjenja. Koncentracija od 50 ppb je zabeležena u gradskim sredinama.


Zdravstveni uticaji fluora

Male količine fluora se prirodno nalaze u vodi, vazduhu, biljkama i životnjama. Kao rezultat
toga ljudi su izloženi fluoru preko hrane, vode i disanja. Fluor se može naći u raznolikoj hrani
u relativno malim količinama. Veće količine fluora se mogu naći u čaju i školjkama.

Fluor je neophodan za održavanje čvrstine naših kostiju . Fluor može da nas zaštiti od karijesa
zuba, ako se primenjuje kroz pastu za zube dva puta dnevno. Ako se fluor apsorbuje suviše
često, može izazvati truljenje zuba, osteoporozu i oštećenja bubrega, kosti, nerava i mišića.

Fluor gas je pušten u industriji . Ovaj gas je veoma opasan, jer može da izazove smrt pri
veoma visokim koncentracijama. Na niskim koncentracijama izaziva iritacije očiju i nosa.


Uticaji fluora na životnu sredinu

Kada fluor iz vazduha dospe u vodu taloži se u sedimentima. Kada se nađe u zemljištu fluor
se čvrsto veže za čestice zemljišta. U okolini fluor se ne može unštiti, može samo da promeni
oblik.

Fluor koji se nalazi u zemljištu se može akumulrati u biljkama. Količina usvajanja od strane
biljaka zavisi od vrste biljke i tipa zemljišta kao i od količne i oblika fluora koji se nalazi u
zemljištu. Kod biljaka koje su osetljive izlaganju fluoru čak i niske koncentracije mogu
izazvati oštećenje lista i smanjiti rast. Veća količina fluora, bez obzira da li je usvojena iz
zemljišta putem korena, ili apsorbovana iz atmosfere preko lišća, usporava rast biljaka i
smanjuje prinose useva. Najosetljivije vrste su kukuruz i kajsija.

Životinje koje se hrane biljkama koje sadrže fluor mogu akumulirati velike količine istog u
svojim telima. On se prvenstveno akumulira u kostima. Zbog toga, životinje koje su izložene
visokim koncentracijama fluora oboljevaju im zubi i dolazi do degradacije kostiju. Previše
fluora unetog putem hrane može omesti razvoj kandži. Konačno, može izazvati male težine na
rođenju.



                                                                       228   
Gvožđe – Fe

Atomski broj 26
Atomska masa 55.85 g.mol
-1

Elektronegativnost po Pauliju 1.8
Gustina 7.8 g.cm
-3
at 20°C
Temperatura topljenja 1536 °C
Temperatura ključanja 2861 °C
Van-der-Valsov prečnik 0.126 nm
Jonski prečnik 0.076 nm (+2) ; 0.064 nm (+3)
Izotopi 8
Elektronska ljuska [ Ar ] 3d
6
4s
2

Energija prve jonizacije 761 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 1556.5 kJ.mol
-1

Energija treće jonizacije 2951 kJ.mol
-1

Standardni potencijal
- o.44 V (Fe
2+
/ Fe ) ; 0.77 V (
Fe
3+
/ Fe
2+
)
Pronalazač
Narodi starog veka (Grci i
Rimljani)


Gvožđe je sjajan,rastegljiv,kovan, srebrno- siv metal (VIII grupa periodnog sistema). Poznato
je da postoji u četiri određene kristalne forme. Gvožđe rđa na prljavom, ali ne na suvom
vazduhu. Lako se rastvara u razblaženim kiselinama. Gvožđe je reaktivno i dve velike serije
hemijskih jedinjenja u kojima se javlja su, kao dvovalentno (II), fero, i kao trovalentno (III),
feri jedinjenja..

Primena
Od svih metala, gvožđe se najviše koristi, uključujući 95 % svetske proizvodnje svih metala.
Zahvaljujući kombinaciji niske cene i velike jačine, bez njega se ne može. Primena mu je
velika: od ambalaže za hranu do automobila, mašina za prenje, od teretnih brodova do
papirnih sirovina.
Čelik je najpoznatija legura gvožđa, a gvožđe postoji u još nekim formama: sirovo gvožđe,
liveno gvožđe, ugljenični čelik, kovano gvožđe, oksidi gvožđa.

                                                                       229   
Gvožđe u životnoj sredini
Smatra se da je gvožđe među deset najrasprostranjenijih elemenata u univerzumu. Ulazi u
sastav zemlje (34.6% mase); koncentracija gvožđa u različitim slojevima Zemlje se kreće od
visoke u jezgru do 5% kori. Većina je pronađena u obliku različitih oksida gvožđa, kao
minerali hematit, magnetit, i takonit. Veruje se da je zemljino jezgro sastavljeno većinom od
legure metala gvožđe-nikl.
Gvožđe je osnovni element svih živih bića, od mikroorganizama do ljudi.
U svetu se proizvodi 500 milliona tona gvožđa godišnje, i reciklira dodatnih 300 milliona
tona. Sa ekonomskog aspekta rezerve ruda gvožđa prevazilaze 100 billiona tona. Glavne
rudarske oblasti su: Kina, Brazil, Australija, Rusija i Ukraine, sa velikim količinama rudnog
blaga u USA, Kanadi, Venecueli, Švedskoj i Indiji.

Uticaji gvožđa na zdravlje
Gvožđe se nalazi u mesu, svim mlečnim proizvodima, krompiru i povrću. Ljudsko telo brže
apsorbuje gvožđe iz animalnih nego iz biljnih proizvoda. Gvožđe je osnovni sastojak
hemoglobina; crveni sastojak krvi koji transportuje kiseonik kroz naše telo.
Gvožđe može da prouzrokuje konjunktivitis, korinitis, i renitis, ako je u kontaktu ili ostaje u
tkivu. Hronično udisanje prekomerne koncentracije pare ili prašine oksida gvožđa može
izazvati razvoj benigne pneumokonioze, zvane sideroza, koja se može detektovati kao
skretanje X-zraka. Sa siderozom nisu povezana fizička oštećenja funkcija pluća. Udisanje
prekomerne koncentracije oksida gvožđa može povećati rizik od razvoja kancera pluća, kod
radnika koji dolaze u kontakt sa tim kancerogenim materijama. LD50 (oralno, kod pacova)
=30 gm/kg. (LD50: Letalna doza 50. Udišući, jedna doza supstance izaziva smrt 50%
životinjske populacije. Uobičajeno se izražava kao miligrami ili grami supstance po
kilogramu težine životinja (mg/kg or g/kg).)
Čest problem kod ljudi je deficit gvižđa,koji prouzrokuje anemiju. Prosečne dnevne potrebe
muškaraca su 7 mg gvožđa i za žene 11 mg; normalna ishrana uglavnom obezbeđuje te
količine.
Uticaji gvožđa na životnu sredinu
Gvožđe (III)-O-arsenit, pentahidrat može biti opasan za životnu sredinu; posebno po biljke,
vazduh i vodu. To je apel da ne treba ispuštati hemikalije u životnu sredinu da bi je sačuvali.

Gvožđe i voda: mehanizmi reakcija, veza sa životnom sredinom i uticaji na zdravlje
Morska voda sadrži približno 1-3 ppb gvožđa. Količina jako varira, i različita je u Atlanskom
i Tihoim okeanu. Reke sadrže približno 0.5-1 ppm gvožđa, a voda na dnu mora 100 ppm.
Voda za piće ne sme da sadrži više od 200 ppb gvožđa.
Mnoge alge sadrže između 20 i 200 ppm gvožđa, a neke braon alge mogu da akumuliraju do
4000 ppm. Biološka koncentracija algi u morskoj vodi je približno 10
4
- 10
5
. Morske ribe
                                                                       230   
sadrže približno 10-90 ppm, a tkivo ostrige približno 195 ppm gvožđa (sve računato na suvu
masu).
Rastvor gvožđa se uglavnom prikazuje kao Fe(OH)
2
+
(aq) u kiseloj i neutralnoj sredini,
bogatoj kiseonikom.
Pri manjku kiseonika gvožđe se uglavnom nalazi kao dvovalentno. Gvožđe je deo mnogih
organskih i neorganskih materija koje su uglavnom rastvorljive u vodi.


Na koji način i koji oblici gvožđa reaguju sa vodom ?

Gvožđe se ne menja u čistoj vodi ili na suvom vazduhu, ali kontakt sa bilo kojom vodom ili
vazduhom (vlažan vazduh) prouzrokuje koroziju gvožđa. Srebrna boja se menja u crvenkasto-
braon, zbog formiranja hidroksida. Rastvaranje elektrolita ubrzava mehanizam reakcije, koja
teče ovako:
4 Fe + 3 O
2
+ 6 H
2
O -> 4 Fe
3+
+ 12 OH
-
-> 4 Fe(OH)
3
or 4 FeO(OH) + 4 H
2
O

Obično sloj oksida ne štiti gvožđe od dalje korozije, ali oksidi mnogih metala imaju tu
mogućnost. Elektrolit je većinom gvožđe (II) sulfat, koji se formira tokom korozije od
atmosferskog SO
2
. U morskim regionima čestice soli u atmosferi mogu igrati važnu ulogu u
ovom procesu.
Gvožđe (II) hidroksid se često taloži u prirodnoj vodi.




Rastvorljivost i jedinjenja gvožđa

Elementarno gvožđe je rastvorljivo u vodi pod normalnim uslovima. Mnoga jedinjenja
gvožđa poseduju ovu karakteristiku. U prirodi se nalaze gvožđe oksid, gvožđe hidroksid,
gvožđe karbid i gvožđe penta karbonil koji su nerastvorni u vodi. Rastvorljivost nekih
jedinjenja gvožđa u vodi se povećava sa smanjenjem pH vrednosti.
Druga jedinjenja gvožđa tako mogu biti rastvorljivija u vodi, na primer gore pomenuta.
Rastvorljivost gvožđe karbonata u vodi je 60 mg/L, gvožđe sulfida 6 mg/L, a gvožđe vitriola
čak do 295 g/L. Mnogi helatni kompleksi su rastvorljivi u vodi.
Obično postoji razlika u rastvorljivosti u vodi između Fe
2+
jedinjenja, i uglavnom su Fe
3+

jedinjenja nerastvorljiva u vodi. Ona su samo rastvorljiva u jako kiselim rastvorima, ali
rastvorljivost u vodi se povećava kada se redukuju do Fe
2+
pod određenim uslovima.


Zašto je gvožđe prisutno u vodi?

Glavni minerali gvožđa koji se nalaze uprirodi su magnetit, hematit, goetit i siderit.
Raspadanjem tokom vremena se oslobađa element u vodama. I mineralna voda i voda za piće
                                                                       231   
sadrže gvožđe- karbonat. Voda u morskim dubinama, često, na prvom mestu sadrži čestice
gvožđa , mangana i male količine kreča, silicijum- dioksid i organska jedinjenja.
Gvožđe se primenjuje u svetskoj proizvodnji za komercijalnu upotrebu, i proizvodi se 500
milliona tona godišnje. Samo 300 milliona tona se reciklira. Glavni razlog je to što se gvožđe
koristi u mnogim oblastima, više nego bilo koji drugi metal. Legure smanjuju korozivnost
metala. Proizvožači čelika dodaju različite količine ugljenika. Legure gvožđa se obrađuju u
ambalažu,automobile, mašine za pranje veša, mostove, zgrade, i čak male federe. Jedinjenja
gvožđa se primenjuju kao boje u staklu i email produkciji, ili se prerađuju u farmaceutske,
hemijske proizvode, đubriva, ili pesticide. Ovo se često koristi u zaštiti drveća i fotografiji.
Aluminijum sa otpadnim materijama koje sadrže gvožđe je ispuštan na površinu vode, u
prošlosti. Danas je ovo promenjeno i primenjuju se zemljani filteri.
Jedinjenja gvožđa se obrađuju u taložnim reakcijama, izdvajanjem iz vode u procesu
prečišćavanja vode.
59
Fe izotop se primenjuje u medicinskim istraživanjima i nuklearnoj
fizici.

Kakvi su uticaji gvožđa u vodi na životnu sredinu?
Gvožđe je potrebna hrana za mnoge organizme, i igra važnu ulogu u prirodnim procesima u
dvovalentnom i trovalentnom obliku. Oksidovano trovalentno gvožđe ne može biti prisutno u
organizmu slobodno, izuzev pri vrlo niskoj pH vrednosti. I pored toga, gvožđe se obično
nalazi u vodi u nerastvornom obliku.
Dodavanje rastvorljivog gvožđa može brzo povećati produktivnost u površinskim slojevima
okeana. To može igrati veoma važnu ulogu u ciklusu ugljenika. Gvožđe je važno za vezivanje
azota i redukciju nitrata, i to može biti odlučujući faktor za razvoj fitoplanktona.
Rastvorljivost u slanoj vodi je jako niska.
Ciklus gvožđa predstavlja redukciju trovalentnog gvožđa iz organskih liganda (proces koji je
katalizovan na površini voda), i oksidaciju dvovalentnog gvožđa.
Forme gvožđa helatni kompleksi često igraju važnu ulogu u prirodi, kao hemoglobin, u
crvenim krvnim zrncima, koji vezuje i oslobađa kiseonik u procesu disanja. Organizmi koriste
veće količine dvovalentnog nego trovalentnog gvožđa, i to uglavnom zavisi od stepena
zasićenja fizičkih rezervi gvožđa. Gvožđe je često odlučujući faktor za vodene organizme koji
žive u površinskim slojevima. Kada su helatni ligandi odsutni, u vodi se taloži nerastvoran
gvožđe (III) hidroksid. Ovo se ne smatra opasnim za život u vodi, zato što se ne zna mnogo o
opasnostima za vodu koje nosi gvožđe.
Molusksi imaju zube od magnetite i goetita.
Zelene biljke koriste gvožđe kao energiju za procese transformacije. Biljke koje služe kao
hrana životinjama mogu da sadrže do 1000 ppm gvožđa, ali ove količine su mnogo manje u
biljkama koje se koriste za ljudsku ishranu. Uglavnom biljke sadrže između 20 i 300 ppm
gvožđa (na suvu masu), ali po licenci mogu sadržati do 5.5% gvožđa. Kada zemljište sadrži
malo gvožđa, ili malo rastvorljivog gvožđa u vodi, to može nepovoljno uticati na rast biljaka.
Biljni kapacitet jako varira, i to ne zavisi samo od koncentracije gvožđa u zemljištu, već i od
pH vrednosti, koncentracija fosfata i konkurencije između gvožđa i drugih teških metala.
Krečnjačko tlo je često siromašno gvožđem, čak i kada dobija dovoljne količine gvožđa. To
se uglavnom dešava zbog visoke pH vrednosti, koja dovodi do taloženja gvožđa.
Gvožđe je obično u zemljištu u trovalentnom obliku, ali u natopljenoj zemlji je zamenjeno
dvovalentnim gvožđem, i time se omogućava biljkama da uzimaju gvožđe . Biljke mogu
uzimati jedinjenja gvožđa nerastvorna u vodi oslobađajući H
+
jone, što prouzrokuje
rastvaranje. Mikroorganizmi oslobađaju gvožđe siderohrom, koji može biti uzet direktno iz
                                                                       232   
biljaka.
Gvožđe može biti štetno u biljnoj hrani kada je koncentracija između 5 i 200 ppm. Ovo se ne
može desiti u prirodi pod normalnim uslovima, kada su prisutne male količine vode u zemlji.
Neki broj bakterija uzima čestice gvožđa prevodeći ih u magnetit, što se primenjuje kao
magnetni kompas za orjentaciju. Jedinjenja gvožđa mogu biti uzrok mnogo ozbiljnijeg
oštećenja životne sredine nego samo gvožđe. Broj LD
50
su vrednosti poznate za pacove
(oralno): gvožđe (III) aceto-acetat 1872 mg/kg, gvožđe (II) hlorid 984 mg/kg, i gvožđe penta
karbonil 25 mg/kg.

U prirodi se nalaze četiri neradioaktivna izotopa gvožđa . I još osam izotopa gvožđa koji su
nestabilni .

Koji su uticaji gvožđa u vodi na zdravlje?

Ukupna količina gvožđa u ljudskom telu je približno 4 g, od kojih 70% pripada crvenim
krvnim zrncima. Gvožđe je potrebno u ljudskoj hrani, baš kao i za mnoge druge organizme.
Dnevne potrebe muškaraca su približno 7 mg, dok su te potrebe kod žena 11 mg. Razlika
potiče od menstrualnog ciklusa. Kada je ishrana ljudi normalna te potrebe se brzo
zadovoljavaju. Telo apsorbuje približno 25% gvožđa iz hrane. Kada kod nekog postoji
nedostatak gvožđa, ono se može povećati uzimanjem tableta vitamina C, zato što ovaj vitamin
redukuje trovalentno u dvovalentno gvožđe. Fosfati smanjuju količine dvovalentnog gvožđa.
U hrani se gvožđe nalazi kao dvovalentno gvožđe vezano za hemoglobin i mioglobin, ili kao
trovalentno gvožđe. Telo može apsorbovati dvovalentni oblik gvožđa.
Gvožđe je glavna komponenta hemoglobina. Vezuje i transportuje kiseonik iz pluća u druge
delove tela. Zatim vraća CO
2
nazad u pluća, odakle se on izdisanjem izbacuje napolje.
Skladištenje kiseonika je isto kao potreba za gvožđem. Gvožđe je deo nekoliko važnih
enzima, i služi za uvijanje DNA tokom njene sinteze. Normalne funkcije mozga zavise od
gvožđa.
U telu, gvožđe je čvrsto vezano za transferin, koji omogućava razmenu metala između ćelija.
Jedinjenje je jak antibiotik, i štiti od razmnožavanja bakterija u živim ćelijama. Kada se ćelija
inficira bakterijom, telo proizvodi velike količine transferina.
Kada gvožđe prelazi potrebne količine, ono se skladišti u jetri. Koštana srž sadrži visoke
koncentracije gvožđa, zato što proizvodi hemoglobin.

Nedostatak gvožđa vodi do anemije, koja se manifestuje umorom, glavoboljom i gubitkom
koncentracije. Imuni sistem je takođe oslabljen. Kod male dece ovo negativno utiče na
mentalni razvoj, vodi do razdražljivosti, i prouzrokuje poremećaj koncentracije. Mala deca,
trudne žene i žene za vreme ciklusa često uzimaju gvožđe (II) soli da ne bi došlo do deficita
gvožđa.
Kada su apsorbovane veće količine gvožđa, na primer kod bolesnika hemohromatoze, gvožđe
je nagomilano u pankreasu, jetri, slezini i srcu. Ovo može oštetiti ove vitalne organe. Zdravi
ljudi obično nisu izloženi rizičnoj dozi gvožđa, a takvi slučajevi su uglavnom retki. To se
može desiti kada se pije voda u kojoj je koncentracija gvožđa preko 200 ppm.
Jedinjenja gvožđa mogu imati više ozbiljnih uticaja na zdravlje nego sam element.
Rastvorljiva jedinjenja dvovalentnog gvožđa kao što su FeCl
2
i FeSO
4
mogu imati toksičan
efekat u koncentracijama preko 200 mg, a letalna doza za odrasle ljude je 10-50 g. Neki broj
helata gvožđa može biti toksičan, I nervni toksin gvožđe penta carbonil je poznat po svom
jakom toksičnom mehanizmu. Prašina gvožđa može izazvati oboljenje pluća.
                                                                       233   


Koje tehnologije prečišćavanja mogu biti primenjene za uklanjanje gvožđa iz vode?
Uklanjanje gvožđa iz vode je prethodna faza pripreme vode za piće, zato što mineralna voda
sadrži visoke koncentracije jona gvožđa. Ovo utiče na obojenje vode, neprijatan miris i
zamućenost.
Gvožđe je prisutno u svim otpadnim vodama. Uklanjanje gvožđa iz ovih voda može biti
postignuto oksidacijom dvovalentnog u trovalentno gvožđe. Hidrolizom se zatim prevodi u
ljuspaste forme, i te ljuspice mogu biti uklonjene filtracijom kroz pesak. Oksidacija se može
vršiti dodavanjem kiseonika ili drugih oksidacionih sredstava, kao što su hlor ili kalijum-
permanganat. Brzina reakcije zavisi od pH vrednosti, i sporija je u kiselim nego u alkalnim
uslovima. Da bi se brzina reakcije ubrzala pod kiselim uslovima, voda mora biti aerisana zbog
uklanjanja ugljen-dioksida i pomeranje pH vrednosti. Gvožđe se često redukuje zajedno sa
manganom.
Primenjuju se jonoizmenjivači za uklanjanje gvožđa u tragovima iz vode za piće,ali ovo nije
pogodno za uklanjanje visokih koncentracija gvožđa, a druga opcija je prerada vode.
Jedinjenja gvožđa se tretiraju u obradi otpadnih voda, obično postupkom koagulacije. Jedan
primer za to je primena gvožđe (II) sulfata u uklanjanju fosfata.

























                                                                       234   
Helijum (He)


Gasoviti hemijski element, simbol: He ,
atomski broj 2
i molarna masa 4,0026 g / mol

Helijum je drugi po zastupljenosti element u vasioni posle vodonika. Uprkos tome, u
atmosferi ga ima samo 5 ppm-a zapreminskih. Koncentracija helijuma u morima nije viša od
4-7 ppt. Koncentracije helijuma su relativno niske, jer se helijum kao plemenit gas sreće samo
u elementarnom obliku i obično ne reaguje sa ostalim elementima.
Helijum je jedan od plemenitih gasova 0. grupe u periodnom sistemu elemenata. To je drugi
najlakši element. Glavni izvor helijuma u svetu je niz polja prirodnog gasa u SAD.
Helijum je bezbojan, bez mirisa, bljutav i ne otrovan gas. To je najmanje rastvorljiv gas u
vodi. On je malo reaktivan element i suštinski se ne pojavljuje u obliku hemijskih jedinjenja.
Gustina i viskozitet helijumove pare su veoma niske. Termička provodljivost i kalorijski
sadržaj su izuzetno visoki. Helijum se smatra tečnim, ali je njegova temperatura kondenzacije
najniža među svim poznatim supstancama.


Upotreba:

Helijum ima mnoge jedinstvene osobine: niska tačka ključanja, mala gustina, rastvorljivost
niska, visoka toplotna provodljivost i inertnost, tako da se koristi za bilo koju upotrebu u cilju
iskorišćenja ovih svojstava. Helijum je bio prvi gas koji se koristio za punjenje balona. Ova
aplikacija nastavlja primenu za istraživanje meteoroloških balona. Glavna upotreba helijuma
je kao inertan gas u zaštiti autogenog zavarivanja. Njegov najveći potencijal se koristi kao
upotreba na veoma niskim temperaturama. Helijum je jedini hladnjak koji je sposoban za
postizanje temperatura nižih od 15 K
(-434 ° C). Osnovna primena na veoma niskim temperaturama je u razvoju superprovodnosti,
u kojoj je elektricni fluks skoro nula. Ostale njegove upotrebe su za korišćenje kao pritiskajući
gas u tečnom gorivu za rakete, u helijum-kiseonik smesama za ronioce, kao radni fluid u
nuklearnim reaktorima ohladjenim od gasa i kao gas nosilac u hemijskoj analizi gasnom
hromatografijom.

Helijum u okruženju:

Helijum je drugi najzastupljeniji element u poznatom univerzumu, posle vodonika. Helijum
predstavlja 23% svih elementarnih materija merenih masom. Helijum je formiran u zemlji od
prirodnog radioaktivnog raspada težih elemenata. Veći deo ovog helijuma migrira ka površini
i ulazi u atmosferu. Logično je misliti da je koncentracija helijuma u atmosferi bila veća nego
što je to (5,25 ppm na nivou mora). Ipak, svoja niska molekularna težina omogućava da
pobegne u prostor na istoj stopi od svog formiranja. Prirodni gasovi su veće koncentracije od
helijuma u atmosferi.
Helijum je 71. najrasprostranjeniji element u Zemljinoj kori.


Zdravstveni efekti helijuma:
                                                                       235   

Efekti izlaganja: supstanca može da se apsorbuje u telu ako se udiše. Udisanje izaziva: visok
glas, vrtoglavicu,tupost, glavobolja, gušenje. Koža: promrzline u kontaktu sa tečnošću. Oči: u
kontaktu sa tečnošću: promrzline. Rizik udisanja:Kontaminacija ovog gasa može da izazove
gušenje smanjenjem sadržaja kiseonika u vazduhu u zatvorenim prostorijama. Proverite
sadržaj kiseonika pre ulaska u oblast.
Neutralni helijum u standardnim uslovima je ne-toksičan, ne igra nikakvu biolosku ulogu i
nalazi se u tragovima u ljudskoj krvi.

Na koji način i u kom obliku helijum reaguje sa vodom?


Atomski helijum ne reaguje sa vodom, ni sa bilo kojom drugom supstancom. (Sada smo u
stanju da proizvedemo neka jedinjenja helijuma, kao što su VHe
3+
i HePtHe
2+
).

Rastvorljivost helijuma i njegovih jedinjenja


Helijum ima najmanju rastvorljivost od svih gasova. Na T = 20
o
C i pritisku p = 1 bar, samo se
1.5 mg helijuma rastvara u vodi

Zašto se helijum pojavljuje u vodi?


Minerali uranijuma sadrže malu količinu helijuma. On može izaći iz pukotina zemljine kore.
Uprkos tome, ne završava u vodi.
Helijum se koristi kao rashladni fluid u nuklearnim reaktorima, u ronjenju, u balonima (ima
isti kapacitet kao i vodonik) i za zavarivanje. Takođe se koristi u gasnim laserima i kao
zaštitni omotač za neke supstance. Veoma je pogodan za instrumente koji rade na niskim
temperaturama, jer je u tečnom stanju na temperaturama ispod -269
o
C . Jedinjenje helijuma
E939 se koristi kao aditiv u hrani.
Helijum može da završi u vodi direktno, kada se koristi kao indikator zagađenja. Nakon
nuklearnih akcidenata ili testiranja nuklearnog oružja, helijum se koristi kako bi se odredio
stepen radioaktivnosti i zagađenosti vode.
3
He isotope je produkt razgradnje tricijuma koji ne
odlazi u atmosferu, već direktno u vodu.

Kakvi su uticaji prisustva helijuma u vodi na životnu okolinu?
Helijum se ne rastvara u vodi, pa ne zagađuje okolinu. Kao što je prethodno opisano, helijum
je u vodi prisutan u malim količinama. Helijum nije element koji ulazi u ishranu organizma.
                                                                       236   
Postoje dva izotopa helijuma koja nisu radioaktivna. Danas postoji još šest nestabilnih
izotopa.

Kakvi su uticaji prisustva helijuma u vodi na zdravlje?

Helijum, nije nutritijent i prisutan je u organizmu u izrazito malim koncentracijama. Helijum
ne igra bitnu ulogu u fiziološkim procesima, ali nije ni tokstčan.
Helijum u vodi za piće je neznačajan, zbog gore pomenutih razloga.
Helijum je relativno neškodljiv u gasovitom stanju, kada se udiše u malim količinama. Ako
neko udahne veću količinu helijuma, ovo može dovesti do istiskivanja kiseonika i na taj način
dovesti do gušenja.

Koja tehnologija prečišćavanja vode može biti primenjena za uklanjanje helijuma iz
vode?



Helijum nije zagađivač vode.




























                                                                       237   
HROM




Atomski broj 24
Atomska masa 51.996 g.mol
-1

Elektronegativnost 1.6
Gustina 7.19 g.cm
-3
at 20°C
Temperatura topljenja 1907 °C
Temperatura ključanja 2672 °C
Vandervalsov radijus 0.127 nm
Jonski radijus 0.061 nm (+3) ; 0.044 nm (+6)
Izotopi 6
Elektronska konfiguracija [ Ar ] 3d
4
4s
2

Energija prve jonizacije 651.1 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 1590.1 kJ.mol
-1

Energija prve jonizacije 2987 kJ.mol
-1

Standardni el.potencijal - 0.71 V (Cr
3+
/ Cr )
Otkrio ga Vaughlin in 1797


Hrom je sjajan , krt i tvrd metal. Njegova boja je srebrno- siva i može biti visoko poliran. Ne
gubi sjaj u vazduhu , kad se zagreje nastaje i formira zelen hrom-oksid. Hrom je nestabilan u
prisustvu kiseonika , pa odmah stvara tanak sloj oksida koji je nepropustljiv za kiseonik i štiti
metale koji se nalaze ispod tog sloja.



Primena

Hrom se uglavnom koristi u obliku legure kao nerđajući čelik, u hromnim prevlakama i u
metalnim keramikama. Hromiranje je nekada široko korišćeno da bi čeliku dalo poliranu
srebrnu prevlaku. Hrom se koristi u metalurgiji kao zaštita od korozije i sjajna završnica; kao i
boja za tkanine i farba, njegove soli su smaragdno-zelene boje i koriste se za proizvodnju
sintetičkog rubina; kao i katalizator u bojenju i štavljenju kože; za pravljenje kalupa za
pečenje opeke. Hrom (IV)-oksid (CrO
2
) se koristi za proizvodnju magnetne trake.

                                                                       238   

Hrom u okruženju

Hrom se iskopava u obliku rude hromit (FeCr
2
O
4
). Rude hroma se mogu danas naći u Južnoj
Africi, Zimbabveu, Finskoj, Indiji, Kazakihstanu i Filipinima. Ukupno je izdvojeno 14
miliona tona rude hromita. Rezerve se procenjuju na oko 1 milijarde tona sa neiskorišćenim
depozitom na Grenlandu, i u Kanadi.


Zdravstveni efekti hroma

Ljudi mogu unositi hrom i jedinjenja hroma kroz disanje, jelo ili piće i preko kože. Nivo
hroma u vazduhu i vodi je generalno nizak. U vodi za piće nivo hroma je obično nizak, ali
zagađene vode mogu da sadrže opasan hrom (VI),šestovalentni hrom. Za većinu ljudi koji
jedu hranu koja sadrži hrom (III) to je glavni put uzimanja hroma, inače hrom (III) se prirodno
javlja u raznom povrću, voću, mesu, kvascu i žitaricama. Razni načini pripreme hrane i
skladištenja mogu izmeniti sadržaj hroma u hrani. Ako se hrana u prodavnicama čuva u
čeličnim cisternama ili limenkama, koncentracije hroma može da poraste.

Hrom (III) je bitna hranljiva materija za ljude i nedovoljne količine hroma u organizmu mogu
da poremete rad srca, poremećaj metabolizma i dijabetes. Ali uzimanje previše hroma (III)
može da izazove posledice po zdravlje, kao, na primer, osip kože.

Hrom (VI) je opasan po zdravlje ljudi, i to uglavnom za ljude koji rade u tekstilnoj industriji i
industriji čelika. Ljudi koji puše duvan su više izloženi hromu.

Za hrom (VI) je poznato da izaziva različite posledice po zdravlje. Ako se nalazi u
proizvodima od kože, može da izazove alergijske reakcije, kao što je osip. Udisanje hroma
(VI) može da izazove iritaciju i krvarenje iz nosa.

Drugi zdravstveni problemi koji mogu da nastanu kao posledica unošenja hroma (VI) su:

- Osip kože

- Oštećenje želuca i čir

- Respiratorni problemi

- Slabljenje imunog sistema

- Oštećenje bubrega i jetre

- Izmena genetskog materijala

- Rak pluća

- Smrt

Zdravstvene opasnosti koje su u vezi sa izloženošću hromom zavise od njegovog
oksidacionog stanja. Metalni oblik je niske toksičnosti. Heksavalentni oblik je otrovan.
                                                                       239   
Negativni efekti heksavalentnog oblika hroma na koži mogu biti ulceracije, dermatitis i
alergijske reakcije kože. Udisanje heksavalentnih jedinjenja hroma može da dovede do
ulceracije i perforacije sluzokože nosne pregrade, iritaciju ždrela i grkljana, bronhitis,
bronhospazam(gušenje) i oticanja. Respiratorni simptomi mogu da obuhvataju kašalj i teško
disanje, kratak dah, svrab u nosu.

Kancerogeni hrom i većina trovalentnih jedinjenja hroma su navedeni od strane Nacionalnog
programa za toksikologiju (NTP) kao neadekvatan dokaz za kancerogenost kod
eksperimentalnih životinja. Prema NTP, postoje dokazi o kancerogenosti kod
eksperimentalnih životinja za heksavalentna jedinjenja hroma, kalcijum hromat, hrom
trioksid, olovo hromat, stroncijum hromat, i cink hromat. Međunarodna agencija za
istraživanje raka (IARC) je svrstala hrom i njegova trovalentna jedinjenja u grupu 3. Hrom
nije proglasen kao karcinogeni od OSHA (29 CFR 1910 Subpart Z) . ACGIH je klasifikovao
metal hrom i trovalentna jedinjenja hroma, kao A4, ali nije svrstan kao karcinogen za ljude.


Uticaji hroma na životnu sredinu

Postoji nekoliko različitih vrsta hroma koji se razlikuju po svojim efektima na organizam.
Hrom ulazi u vazduh, vodu i zemljište u obliku hroma (III) i hroma (VI) kroz prirodne
procese i ljudske aktivnosti.

Glavne ljudske aktivnosti koje povećavaju koncentracije hroma (III) su kožna i tekstilna
proizvodnja. Glavni ljudske aktivnosti koje povećavaju koncetraciju hroma (VI) su hemijska,
kožna i tekstilna industrija. Ove primene uglavnom dovode do povećanje koncentracije hroma
u vodi. Kroz sagorevanje uglja hrom će takođe završiti u vazduhu i preko otpada će završiti u
zemljištu.

Veća količina hroma iz vazduha će na kraju završiti u vodama ili zemljištu. Hrom u zemljištu
se snažno vezuje za čestice zemljišta, pa zbog toga neće dopreti do podzemnih voda. U vodi
hrom se apsorbuje na sedimentima i postaje nepokretan. Samo mali deo hroma koji završi u
vodi se rastopi.

Hrom (III) je osnovni element za organizme koji mogu da ometaju metabolizam šećera i
izazivaju poremećaje rada srca, kada je uneta mala doza hroma. Hrom (VI) je uglavnom
toksičan za organizme. On može da promeni genetski materijal i izazvati rak.

Usevi sadrže sisteme zahvaljujući kojima usvajaju vrlo malu količinu hroma iz zemljista tako
da to ne izaziva nikakvu štetu. Ali, kada količina hroma u zemljištu raste, to dovodi do
povećane koncentracije u usevima. Povećana kiselost u zemljištu takodje može da utiče na
usvajanje hroma od strane useva. Biljke obično apsorbuju samo hrom (III). Ovaj oblik hroma
je od suštinskog značaja za biljke, ali kada koncentracija pređe određenu vrednost, mogu da
se javi negativni efekti.

Nije poznato da se hrom akumulira u organima riba, ali visoke koncentracije hroma, zbog
odlaganja metalnih proizvoda u površinske vode, mogu da oštete škrge riba koje plivaju blizu
tačke odlaganja.

Kod životinja hrom može da izazove respiratorne probleme, smanjenje sposobnosti organizma
                                                                       240   
da se bori protiv bolesti, defekte pri rodjenju, neplodnost i tumorske formacije.

Hrom i voda: mehanizmi reakcija, uticaj na životnu sredinu i zdravlje

U morskoj vodi sadržaj hroma snažno varira, i obično je između 0,2 i 0,6 ppb.
Reke sadrže približno 1 ppb hroma, mada vrlo povećane koncentracije su moguće, na primer
5-20 ppb u reci Rajni, a 10-40 ppb u reci Labi 1988.
Fitoplankton sadrži otprilike 4 ppm hroma, morske ribe sadrže između 0,03 i 2 ppm, a tkivo
ostriga sadrži oko 0,7 ppm hroma (odnosi se na vrednosti suve mase). Kod fitoplanktona
faktor biokoncetrisanja iznosi od oko 10
4
u morskoj vodi.
U rastvorenom obliku hrom je prisutan u obliku trovalentnog Cr (OH)
3
ili kao heksavalentni
CrO
4
2-
. Iznos rastvorenog Cr
3+
jona je relativno niska, jer ovaj oblik gradi stabilne komplekse.
U prirodnim vodama trovalentnog hroma ima najvise.


Na koji način i u kom obliku hrom reaguje sa vodom?

Elementarni hrom ne reaguje sa vodom na sobnoj temperaturi.


Rastvorljivosti jedinjenja hroma i hroma

Mnoga jedinjenja hroma su relativno nerastvorljiva u vodi. Hrom (III) jedinjenja su
nerastvorljiva u vodi jer se vezuju za plivajuce čestice u vodi. Hrom (III)-oksid i hrom (III)-
hidroksid su jedina jedinjenja hroma koja su rastvorna u vodi.
Hrom (VI)-oksid je primer odlično rastvorljivog jedinjenja u vodi, rastvorljivost = 1680 g / l.


Zašto je hrom prisutan u vodi?

Hrom se u prirodi ne javlja slobodan. Glavni mineral hroma je hromit. Kao što je pomenuto
ranije, jedinjenja hroma mogu se naci u vodi samo u tragovima. Element hrom i njegova
jedinjenja mogu da se ispuste u površinske vode kroz različite industrije. Ovo se odnosi na
metalne površine rafinerija i legure. Nerđajući čelik se sastoji od 12-15% hroma. Hrom je
metal koji se primenjuje širom sveta i to se koristi oko 20.000 tona godišnje. Može da se
polira i ne oksidira kada dođe u kontakt sa vazduhom.
Metalna industrija uglavnom daje trovalentni hrom. Heksavalentni hrom u industrijskim
otpadnim vodama, uglavnom potiče iz štavljenja kože i bojenja. Jedinjenja hroma se
primenjuju kao pigmenti, a 90% kože je stavljeno pomoću jedinjenja hroma. Otpadna voda
obično sadrži oko 5 ppm hroma. Hrom može da se primeni i kao katalizator. Hromit je
polazni proizvod za pravljenje zapaljivih materijala i hemijsku proizvodnju.
Hrom moze biti prisutan i u domaćem otpadu zbog prisustva raznih sintetičkih materijala.
Kroz spaljivanje otpada može dospeti u okolinu, kada je zaštita nedovoljna.
U nuklearnim fisijama oslobođa se
51
Cr izotop, a to se može iskoristiti u medicinske svrhe.


Koji su efekti hroma u vodi na životnu sredinu?

Hrom je prehrambeni uslov za veliki broj organizama. To, međutim, važi samo za trovalentni
hrom. Heksavalentni hroma je vrlo toksičan za floru i faunu.
                                                                       241   
Hromom zagađenja voda se ne smatra jednim od glavnih i najtežih životnih problema, ali je
izlivanje otpadnih voda koje su bile zagađene hromom u reke je izazvalo ekološke katastrofe
u prošlosti.

Hrom (III)-oksidi su samo neznatno rastvorljivi u vodi, sto znaci da su koncentracije hroma u
prirodnim vodama ograničene. Cr
3 +
joni retko su prisutni pri pH vrednosti iznad 5, jer je
hidratisani oksid hroma (Cr (OH)
3
) je teško rastvorljiv u vodi.
Hrom (VI) gradi stabilna jedinjenja pod aerobnim uslovima, ali se redukuju do hrom (III)-
jedinjenja u anaerobnim uslovima. Hrom je uglavnom vezan za slobodne čestice u vodi.
LC
50
vrednost za hrom kod morske ribe je između 7 i 400 ppm, kod Daphnia je 0.01-0.26
ppm, a kod algi 0.032-6.4 str / min.

Hrom (VI) jedinjenja su svrstana u klasu 3 zagađenja vode, i smatraju se veoma toksičnim.
Pri koncentracijama između 500 i 6000 ppm u zemljištu, smatra se da biljke nisu oštećene.
Kreč ili fosfati u zemljištu mogu da smanje osetljivost hroma. Suvo zemljiste obično sadrži 2-
100 ppm hrom. Rastvorljivost hroma u zemljišnjoj vodi je niža nego kod drugih potencijalno
toksičnih metala. To objašnjava relativno nizak njegov sadrzaj u biljkama. Pod normalnim
uslovima biljke sadrže oko 0.02-1 ppm hroma (suve mase), iako se vrednosti mogu povećati
na 14 ppm. Kod mahovine i lišajeva, mogu da se nadju relativno visoke koncentracije hroma.
Hrom (VI) jedinjenja su toksična pri niskim koncentracijama i za biljke i životinje.
Toksičnosti zavisi od pH. Ova jedinjenja su mobilnija u zemljištu od jedinjenja hroma (III),
ali se uglavnom redukuju na hrom (III)-jedinjenja u kratkom vremenskom periodu, što
smanjuje pokretljivost. Rastvorni hromati se konvertuju u nerastvorljiva hrom (III)- soli i
shodno tome, dostupnost za biljke se smanjuje. Ovaj mehanizam štiti lanac ishrane od velike
količine hroma. Mobilnosti hromata u zemljištu zavisi i od pH vrednosti zemljišta i kapaciteta
sorpcije zemljišta, kao i od temperature. Vrednosti za hrom u poljoprivrednom zemljištu je
oko 100 ppm.

Hrom ima četiri stabilna izotopa. Postoje i osam nestabilnih izotopa.
51
Cr, koji se primenjuje u
svrhe dijagnoze, ima prosečan stepen radioaktivnosti.


Koji su zdravstveni efekti hroma u vodi?


Ljudsko telo sadrži oko 0,03 ppm hroma. Dnevni unos hroma zavisi ishrane, i obično je oko
15-200 mikrograma, ali može biti i visok od oko 1 mg. Usvajanje hroma preko hrane je 0.5-
1%, što je vrlo malo. Placenta je organ sa najvećim vrednostima hroma.
Trovalentni hrom je neophodan za čoveka. Zajedno sa insulinom uklanja glukozu iz krvi, a
takođe igra važnu ulogu u metabolizmu masti. Deficit hroma može pojačati simptome
dijabetesa. Hrom se takođe može naći i u RNK. Deficiti hroma su vrlo retki, i dopune preko
hrane se ne primenjuju.

Toksicnost hroma (III) je mala, bar kada se uzima preko hrane i vode za piće. On čak može da
poboljša zdravlje, i pomogne u lečenju neuropatija i encefalopatija.
Heksavalentni hrom je poznat po svojim negativnim uticajem na zdravlje i životnu sredinu,
kao i njegova ekstremna toksičnost. To izaziva alergijske reakcije i astmaticne reakcije,
kancerogen je i 1000 puta toksicniji od trovalentnog hroma. Izlaganje šestovalentnom hromu
izaziva proliv, krvarenja iz želuca i creva, grčeve i oštećenja jetre i bubrega. Heksavalentni
hrom je mutagen. Toksični efekti mogu se preneti na decu kroz placentu.
                                                                       242   
Hrom (VI) oksid je jak oksidans. Nakon ispuštanja kiselina hrom se formira, što dovodi do
propadanja organa. To može izazvati grčeve i paralize. Smrtonosna doza je oko 1-2 g. Kod
većina zemalja zakonski limit hroma u vodi za piće je od 50 ppb.
Profesionalne bolesti u industriji hroma su čirevi na koži koji nastaju u kontakti sa hromatima.
Prašina hrom trioksida koja se pojavljuje na radnom mestu može prouzrokovati rak i oštećenja
respiratornog trakta.


Koje tehnologija prečišćavanja vode se mogu primeniti za uklanjanje hroma iz vode?

Hrom ima veliki uticaj na kvalitet vode za piće. U podzemnim i površinskim vodama se ne
moze naci u velikim koncentracijama.

Uklanjanje hroma iz vode je neobavezno, i za ovu namenu mogu da se koriste izmenjivački
joni i aktivni ugalj.

Hrom (III) moze da se istalozi kao hrom (III)-hidroksid. Koagulacija nije efikasan mehanizam
za uklanjanje hroma (VI). Kada se koristi gvožđe sulfat hrom (VI) se može redukovati do
hroma (III) putem gvožđa jona, a može biti i uklonjen. Ovaj metod se,medjutim, retko koristi
u pripremi vode za piće.






























                                                                       243   
Jod



Jod je prirodno pristutan u vodi. Prosečna koncentracija u morskoj vodi je oko 60ppb, ali se
razlikuje od mesta do mesta,a reke obično sadrže oko 5ppb joda. Braon alge akumuliraju čak
do 0.45% (suve mase) joda. Korali, morski sunđeri, školjke i ribe akumuliraju visoke
koncentracije joda obično u obliku trioksina ili trijodtrioksina.


Na koji način i u kom obliku jod reaguje sa vodom?

Jod je veoma reaktivan ali manje od drugih halogena. Jod ne može da se nadje kao element
već više kao molekul (I
2
), kao I
-
joni ili kao jodati (soli jodne kisleline sa IO
3
-
anjonom).
Kada se jod doda vodi dolazi do sedeće reakcije:
I2(l) + H2O (l) → OI- (aq) + 2H+ (aq) + I-(aq)
Molekuli I
2
i molekuli vode reaguju do supstance hipojodita OI
-
. Reakcija može biti povratna
u zavisnosti od pH rastvora. Jod se takođe može javiti kao I
3
-
(aq), HIO (aq), IO
-
(aq) i HIO
3

(aq). Jod se može vezati za halogene. Jedinjenja koja se formiraju ponašaju se drugačije nego
kada dođu u kontakt s vodom.


Rastvorljivost joda i jedinjenja joda

Rastvorljivost joda u vodi je određena temperaturom (20
o
C) i pritiskom (1 bar), i relativno je
mala. Jod je više rastvorljiv u rastvorima joda. Dolazi do sledećeg mehanizma reakcije
I
2
+ I
-
→ [I
3
]
-

Kada jod završi u površinskim vodama, može se izdvojiti kao gas joda. Većina jedinjenja joda
su lako rastvorna u vodi ili alkoholu. Neorganski jod je veoma rastvoran.


Zašto je jod prisutan u vodi?

Jod stiže do površinskih voda prirodno putem kiša i isparavanja vode. Na taj način stiže i do
podzemnih voda. Drugi način dospevanja joda u vode potiče od atmosferskih uticaja na stene
koje sadrže jod i vulkanskom aktivnošću (uključujući podzemne vulkane). U prirodi se jod
može naći u velikim količinama ali samo u jedinjenjima. Antropogene aktivnosti povećavaju
koncentraciju joda u životnoj sredini. Jod se primenjuje za različite potrebe kao što su X-zraci
koji se primenjuju na pacijentima u velikim količinama ( do 200g) koji se zatim ekskretuju
putem urina. Ova i druge medicinske primene dovode do pojave joda u podzemnim vodama
kroz odlaganja otpadnih voda. Jod se primenjuje za čišćenje i dezinfekciju rana i dodat je
sapunu za lice ili zavojima prve pomoći. Dezinfekcioni mehanizam joda je pripisan izdvajanju
kiseonika iz vode.
Hemijske industrije proizvode boju i hemikalije za fotografije, baterije, lubrikante itd.
Radioaktivni jod se primenjuje u medicini za lečenje npr raka tireoidne žlezde. Može biti
oslobođen za vreme nuklearnih akcidenata. Jod često završi u površinskoj vodi putem
otpadnih voda iz procesa fabrika uključujući radioaktivne izotope. Mulj zadržava od 2 do 25
% joda, ostatak ostaje u vodi uzrokujuća da otpadne vode sadrže između 1 – 16 µg/l. Visoke
koncentracije joda mogu biti prisutne blizu deponije hemijskog otpada.

                                                                       244   

Koji su efekti joda u vodi na životnu sredinu?

Jod ima klasu opasnosti 1 u vodi. Ovo znači da je samo blago štetan kada je rastvoren u vodi.
Reakcije sa alkalnim metalim, Al, Hg, F, ili terpentin mogu povecati rizik. Rizici po životnu
sredinu mogu se razlikovati između supstanci joda.
Vrednost LD50 za miševe( oralno unošenje ) je oko 14000 mg/kg. Najviše poznat efekat
radioaktivnog joda na životnu sredinu je bila eksplozija nuklearnog reaktora u Černobijlu.
Izotop joda
131
I je ispušten u velikim količinama. Izotop ima vreme poluraspada 8 dana, i
može biti unet od strane krava i druge goveči i na taj način stiže do mleka i mesa,i drugih
namirnica kojim se hrane ljudi. U Ukrajini radioaktivni jod je jos uvek u tekućim vodama , i
dalje predstavlja problem. Većina reka teče ka jugu, visoki talas odnosi radioaktivnost sa
kopna. Ljudi teško ikada dođu u kontak sa radioaktivnim jodom, osim ako postoji povezanost
osobe sa jodom putem posla ili nekom vrstom medicinskog tretmana.


Koji je efekat joda iz vode na zdravlje?

Jod igra važnu ulogu u proizvodnji tireoidnih hormona. Ljudsko telo obično sadrži oko 10 -15
mg ove supstance. Veći deo se može naći u tireoidnoj žlezdi. Preporučen dnevni unos joda je
između 150 – 200 µg. Ove doze se postižu jedući kuhinjsku so kojoj je dodat jod.
Širom sveta se razlikuje preporučen dnevni unos, zato što ljudi koji jedu velike količine ribe
uzimaju veće količine joda (10 - 50µg/dan). Jod takođe može negativno uticati na tireoidnu
žlezdu, ovo je najčešće povezano sa hiperaktivnošću. Osetljivi ljudi mogu razviti bolest čiji su
simptomi svrabovi, bronhitis, poremećaj sna, osipi nakon dugotrajnog izlaganja jodu. Kontakt
kože sa koncentrovanim jodom može dovesti do pigmentacije. Pare joda uzrokuju iritaciju
oka i pluća. Kao čist element jod je toksičan, količine od 2 g mogu biti toksične. U
alkoholnom rastvoru količine od 30 ml može biti letalna. Eksperimenti na pacovima pokazuju
da soli joda mogu uticati na plodnost kod žena. Deca žestoko reaguju na povećanje ili
smanjenje unosa joda, zato što je tireoidna žlezda u razvoju.





Koja tehnologija prečišćavanja vode se može primeniti da bi se uklonio jod?

Jod se može ukloniti iz vode aktivnim ugljem. Jod se često dodaje da prečisti vodu. Njegova
primarna primena je dezinfekcija vode za piće. Mogu se proizvesti tablete joda koje se dodaju
vodi direktno. Jod može biti regenerisan što se često primenjuje iz ekonomičnih razloga.


Silicijum i voda; mehanizam reakcije, uticaj na životnu sredinu i efekti na zdravlje

Silicijum je element koji se u najobilnijim količinama nalazi posle kiseonika. Velike količine
silicijuma se mogu naći u različitim mineralima, i ima ga dosta u okeanima i skoro svim
drugim vodama kao silicijum oksid. U površinskim slojevima okeana koncentracije silicijuma
su 30ppb dok dublji slojevi vode mogu sadržati 2ppm silicijuma. Silicijum obično nije
jonizovan kada je rastvoren, prisutan je kao ortosilicijumska kiselina (H
4
SiO
4
ili Si(OH)
4
).
Ova jedinjenja su rezultat sporog rastvaranja silicijuma u vodi. Reka transportuje velike
                                                                       245   
količine silicijuma u more. Manje od 20 % rastvorenog silicijuma je uklonjeno iz reka
sredstvima biološkog sastava ili hemijskm procesima transformacije.


Na koji način i u kom obliku silicijum reaguje sa vodom?

Silicijum se u prirodi nikada ne nalazi u slobodnoj formi. U kristalisanoj formi je jedino
reaktivan pod uslovima veoma visokih temperatura. Voda i vodena para verovatno imaju mali
uticaj na rastvorljvost silicijuma, zbog toga što se veoma brzo stvara zaštitni sloj silicijum
dioksida. Postoji mnogo primera reagovanja jedinjenja silicijuma sa vodom. Silicijum
tetrafluorid reaguje sa vodom do HF. SiCl
4
reaguje sa vodom veoma agrasivno. Silicidi prve i
druge grupe su reaktivniji od silicida prelaznih metala.


Rastvorljivost silicijuma i jedinjenja silicijuma

Jedinjenja silicijuma se razlikuju po rastvorljivosti u vodi. Silicijum oksid je relativno
rastvoran u vodi u poređenju sa drugim mineralima. Nakon rastvaranja dolazi do sledeće
ravnoteže
SiO
2
(s)+2H
2
O(l)↔H
4
SiO
4
(s)
Ova ravnoteža sadrži silicilnu kiselinu, slabu kiselinu koja se takođe formira tokom mineralne
hidrolize silicijuma.
H
4
SiO
4
(s) + H
2
O(l)↔H
3
O
+
(aq)+H
3
SiO
4
-
(aq)
Silicijum dioksid ima rastvorljivost u vodi 0,12 g/l dok je npr. silicijum karbid nerastvorljiv u
vodi.

Zašto je silicijum prisutan u vodi

Silicijum je deo razlicitih minerala, iz kojih moze biti oslobodjen za vreme atmosferskih
uticaja na taj mineral. Takodje se oslobadja i za vreme vulkanskih aktivnosti. Voda u
medjuprostoru morskih sedimenata sadrzi vise silicijuma nego povrsina mora. Prisutna struja
uzrokuje da silicijum tece od sedimenata do morske vode.Atmosferski uticaji Antarktika
takodje oslobadjaju silicijum. Silicijum se uklanja iz vode prirodno ,tako sto ga fiksiraju
planktoni, talozi se u sedimentima, ili reaguje sa glinom. Pesak se najvise koristi u
komercijalne svrhe,a pored njega silicijum sadrze i talk,nefelin,olivine, vermikumit, perit i
kaolinit. Drago kamenje poput opala i ametista takodje sadrze silicijum.
Kalcijum silikat se nalazi u pesku i cementu. Proizvodnja stakla i porcelana je bazirana na
pesku. Silicijum se koristi u hemijskoj i elektroindustriji za posipanje celika pod visokim
temperaturama. Celik i druge legure se proizvode na taj nacin da bi se primenjivali za blokove
motora ili glave cilindara.Vazna jedinjenja silicijuma u industriji su jedinjenja sastava gume
ili smole,koji su vodootporni i izdrzavaju oksidacione uslove i vremenske prilike. Ova
jedinjenja se primenjuju kao lubrikantina visokim temperaturama, kao lepljive materije za
prozore,krovove,cevi, a takodje se koriste u kozmetici i za impregnaciju tekstila. U
mikrocipovima je poluprovodnik i nalazi se u tranzistorima i drugim elektronskim delovima.
Solarne ploce se sastoje od n-poluprovodnika silicijuma i arsena i p-poluprovodnika
silicijuma i bora. Javlja se u elementarnom obliku u optickim staklima I prizmama za
infracrveno zracenje. Silicijum karbid je skoro cvrsta kao dijamant i primenjuje se kao
abraziv. Kvarcni kristali mogu da vibriraju na svim frekfencijama kada dodju u kontakt sa
elektricitetom, pa se zbog toga koriste u proizvodnji satova,radijima i televizorima. Alkalni
silikoni se dodaju sredstvima za ciscenje ,lepku i izbeljivacima za tekstil.
                                                                       246   
Zeoliti su silikoni koji su primenjeni kao regulatorska pena u deterdzentima, sto direktno utice
na kvalitet vode. Druga jedinjenja silicijuma se mogu primeniti kao adsorbensi.


Koji je uticaj silicijuma u vodi na zivotnu sredinu?

Silicijum dioksid je potreban organizmu.Dijatomeje i morski puzevi uzimaju silicijum dioksid
za ojacavanje skeleta. Male dlacice na listovima koprive se takodje sastoje od silicijuma.
Kokoske i pacovi zahtevaju silicijum za razvoj kostiju. Ljudsko vezivno tkivo i koza sadrze
znacajne kolicine silicijuma. Silicijum je takodje esencijalan za rast biljaka.Razlicite vrste
biljaka sadrze od 200-60000ppm(suve mase) silicijuma. Biljke kao sto su maslacak i bambus
sadrze silicijum u stablu i liscu, povecavajuci stabilnost.
Silicijum generalno nije stetan kada je prisutan u vodi, zato sto je prirodno prisutan u visokim
koncentracijama. Zivot vodenih organizama moze narusiti zeolit, koji je fosfatna zamena u
deterdzentima. Silicijum ima 3 prirodna izotopa i nijedan nije radioaktivan. Danas se zna da
postoje nestabilni izotopi silicijuma.




Koji su zdravstveni efekti koje ima silicijum u vodi?

Maksimalna kolicina koju ima ljudsko telo je 1g silicijuma,koja se povecava u kasnijem dobu.
Organizmima je uglavnom potreban silicijum za razvoj kostiju. Dnevni unos moze varirati
izmedju 20-1200mg i unosi se zitaricama. Prirodna jedinjenja silicijuma nisu toksicna. Visoke
koncetracije rastvornih silicijumovih jedinjenja mogu ometati fosforilaciju . Jedan broj
jedinjenja silicijuma ima vlaknastu teksturu i kancerogena su, npr azbest. Fine male cestice
silicijuma mogu dovesti do silikoze, tipicnog profesionalnog oboljenja rudara i brusaca
kamina(kamenoresca). Plucne alveole ocvrscavaju i njihova fleksibilnost se smanjuje, zato sto
ovi radnici udisu silicijumove cestice. Ove promene uzrokuju skracivanje uzdaha, oblaganje
pluca silicijumom, i td.
Silikonski implanti za grudi mogu izazvati autoimmune poremecaje cak i rak. Ali ova
cinjenica nema naucno objasnjenje. Silicijum je prisutan u tabletama za zeludac koje se
koriste za lecenje kolika i intenstinalnih gasova. Halogeni silicijuma su korozivni i veoma
toksicni. Silicijum tetra hlorid iritira oci i takodje moze izazvati disajne probleme i iritaciju
koze. U pijacoj vodi se nalazi silicijumova kiselina i ona je relativno bezbedna.


Koje tehnologije preciscavanja vode se mogu primeniti za uklanjanje silicijuma iz vode?

Silicijum je uglavnom prisutan u pijacoj vodi kao silicijumova kiselina i nema potrebe da se
izdvaja jer nije stetan po ljudsko zdravlje. Jedinjenja silicijuma se mogu primeniti kao
adsorbenski u preciscavanju vode.







                                                                       247   
Kadmijum – Cd


Atomski broj 48
Atomska masa 112.4 g.mol
-1

Elektronegativnost po Pauliju 1.7
Gustina 8.7 g.cm
-3
at 20°C
Tacka topljenja 321 °C
Tacka kljucanja 767 °C
Vandervalsov radius 0.154 nm
Jonski radius 0.097 nm (+2)
Izotopi 15
Elektronski nivoi [ Kr ] 4d
10
5s
2

Standardni potencijal -0.402 V

Kadmijum
Kadmijum je sjajan,sivo-beo,vrlo rastegljiv metal.Njegova povrsina ima plavkastu nijansu i
metal je dovoljno mekan da se moze preseci nozem,ali oksidise na vazduhu.On je rastvorljiv u
kiselinama,ali ne u bazama.On je po mnogim osobinama slican cinku,ali moze da formira
mnogo vise komplesnih jedinjenja.

Primena
Oko tri cetvrtine kadmijuma se upotrebljava u nikl-kadmijum baterijama,jedna cetvrtina se
koristi uglavnom za pigmente,prevlake i posrebriranje i kao stabilizator za plastiku.kadmijum
ima sposobnost da apsorbuje neutrone,tako da se upotrebljava kao barijera u kontrolisanju
nuklearne fisije.

Kadmijum u zivotnoj sredini
Kadmijum se uglavnom moze naci u zemljinoj kori.On se uglavnom javlja u kombinaciji sa
cinkom.Kadmijum takodje ulazi u sastav industrija kao neizbezan produkt ekstrakcije
zinka,olova i bakra.Nakon sto se upotrebi on uglavnom ispunjava zivotnu sredinu kroz zemlju
zato sto se javlja u djubrivima i pesticidima.
Prirodnim putem velika kolicina kadmijuma dospeva u zivotnu sredinu,25 000 tona
godisnje.Pola ove kolicine dospeva u reke razaranjem stena, a neka kolicina kadmijuma
dospeva u vazduh prilikom sumskih pozara i izbijanja vulkana.Ostatak kadmijuma se dobja
kroz ljudske aktivnosti,prilikom proizvodnje.
                                                                       248   
Nijedna ruda kadmijuma se ne koristi za dobijanje metala,zato sto se i vise nego sto je
potrebno proizvodi kao medjuproizvod prilikom topljenja cinka iz njegove rude,sfelerita(ZnS)
u kojoj je CdS znacajna primesa,koja cini vise od 3%.Za posledicu toga znacajna nalazista
ruda su povezana sa cinkom.Svetska proizvodnja iznosi oko 14 000 tona godisnje,glavni
proizvodjac je Kanada,Amerika,Australia,Meksiko,Japan i Peru su takodje glavni dobavljaci.

Kadmijum u medicini
Ljudska upotreba kadmijuma je najzastupljenija u ishrani.Namirnice koje su bogate Cd mogu
da povecaju koncentraciju u ljudskom telu.Primeri su jetra,pecurke,skoljke,dagnje,kokosov
prah i suva morska trava.
Izlaganje znacajno vecim koncentracijama Cd desava se kada ljudi puse.Dim cigareta
transportuje Cd u pluca,krv ce ga dalje transportovati kroz ostatak tela gde moze uvecati
efekte putem iskoriscavanja Cd koji vec postoji od kadmijumom bogate hrane.
Ostala izlaganja vecim konc. Mogu se desiti ljudima koji zive blizu opasnih otpada u
gradovima ili fabrikama koje ispustaju Cd u vazduh i kod ljudi koji rade u metalnim
industrijskim rafinerijama.Prilikom udisanja Cd moze doci do ostecenja pluca.Ovo cak moze
uzrokovati smrt.
Cd se prvo transportuje u jetru preko krvi.tu se on vezuje sa proteinima i na taj nacin se
formiraju kompleksi koji se dalje transportuju u bubrege.Cd se akumulira u bubrezima,gde
stetifiltracionim mehanizmima.Ovo uzrokuje izlucivanje glavnih proteina i secera iz tela a
dalje moze da doprinese ostecenju bubrega.Potrebno je veoma dugo vremena da se Cd koji je
akumuliran u bubrezima izluci iz ljudskog tela.

Ostali uticaji na zdravlje koji mogu biti uzrokovani Cd su:
-Dijareja,stomacne tegobe i ozbiljno povracanje
-Utice na plodnost,moze da izazove i neplodnost
-Ostecuje centalni nervni sistem
-Ostecuje imunisistem
-Izaziva psihicke poremecaje
-Izaziva ostecenja DNA i razvitak raka

Efekti kadmijuma u zivotnoj sredini
                                                                       249   
Cd u otpadnim vodama koje poticu iz industrije uglavnom zavrsavaju u zemljistu.Uzroci ovih
otpadnih voda su npr. Proizvodnja cinka,upotreba fosfatnih ruda i bioindustrijska
proizvodnja.Cd iz otpadnih voda moze dospeti u vazduh iz domacinstava prilikom
sagorevanja fosilnih goriva. Na osnovu zakona samo mala kolicina Cd moze da ulazi u sastav
kroz otpad i otpadne vode iz domacinstava ili industrija.
Drugi vazan izvor Cd je proizvodnja vestackih fosfatnih djubriva.Deo Cd zavrsava u zemljistu
nakon djubrenja zemljista.Cd moze da se transportuje preko velikih povrsina prilikom
apsorbovanja iz mulja.Ovaj mulj bogat Cd moze zagaditi povrsine voda kao i zemljista.
Cd se cvrsto adsorbuje za organske materije u zemljistu.Kada je Cd prisutan u zemljistu moze
biti veoma opasan.tada se preko unosa hrane njegova kolicina povecava.Biljke apsorbuju Cd
iz zemljista sa povecanom kiseloscu.Ovo je potencijalna opasnost za zivotinje koje koriste te
biljke za prezivljavanje.Cd se moze akumulirati u njihovim telima narocito prilikom jela tih
biljaka.Krave mogu imati povecane kolicine Cd u bubrezima zbog ovoga.
Gliste i drugi bitni organizmi u zemljistu su veoma osetljivi na kadmijumov otrov. Oni mogu
umreti pri veoma malim koncentracijama i ovo ima posledice po strukturu zemljista.Kada su
koncentracije Cd u zemljistu visoke one mogu da poremete aktivnost mikroorganizama i
predstavljaju opasnost za ekologiju zemljista.
U vodenim eko sistemima Cd se akumulira u dagnjama,ostrigama,skampima,jastozima i ribi
.Sadrzaj Cd moze da varira u vodenim organizmima.Organizmi koji se nalaze u slanoj vodi
vise su otporni na trovanje Cd nego organizmi u cistim vodama.Zivotinje koje unose Cd
preko jela i pica ponekad imaju povecan krvni pritisak,ostecenje jetre i mozga.
























                                                                       250   
Kalcijum - Ca




Atomski broj 20
Atomska masa 40.08 g.mol
-1
Elektronegativnost prema Paulingu 1.0
Gustina mase 1.6 g.cm
-3
na 20°C
Tacka topljenja 840°C
Tacka kljucanja 1484°C
Vandervalsov radijus 0.197nm
Jonski radijus 0.099nm
Izotopi 10
Elektronska konfiguracija [ Ar ] 4s
2
Energija prve jonizacije 589.6 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 1145 kJ.mol
-1

Standrdni potencijal -2.87 V
Otkriven Sir Humphrey Davy 1808


Hemijski element kalcijum (Ca), atomski broj 20, je peti element i treći najobilniji metal u
zemljinoj kori. Metal je tromorfisticki, tvrdji od natrijuma ali mekši od aluminijuma.
Isto tako kao i berilijum i aluminijum a za razliku od alkalnih metala on ne prouzrokuje
opekotine kože. On je manje hemijski osetljiv od alkalnih metala i od drugih alkalno-
zemaljskih metala.

Joni kalcijuma rastvoreni u vodi formiraju naslage u cevima i bojlerima i kada je voda
tvrda,tj. kada sadrži previše kalcijuma ili magnezijuma. Ovo se može izbeći uz pomoć
omekšivača za vodu. U industriji, metalni kalcijum se odvaja od istopljenog kalcijum hlorida
elektrolizom.Ovo se dobija postupkom karboniziranih minerala sa hlorovodoničnom
kiselinom ili kao nus proizvod karbonata Solvei procesa.

U dodiru sa vazduhom kalcijum razvija zaštitni sloj oksida i nitrida koji ga štiti od dalje
korozije. Sagoreva u vazduhu na visokoj temperaturi da proizvede nitrid.

Komercijalno proizveden metal reaguje lako sa vodom i kiselinama i proizvodi vodonik koji
sadrzi izvanredne kolicine amonijaka i hidrokarbide kao necistoce.


Primene

Metal se koristi u aluminijumskim legurama za lezista, kao pomocnik pri uklanjanju bizmuta
iz olova isto tako kao i za kontrolisanje grafitnog ugljenika u istopljenom gvozdju. Takodje se
koristi kao dezoksidant u proizvodnji mnogih celika; kao redukciono sredstvo u pripremi
metala kao sto su hrom, torijum, cirkonijum i uranijum i kao razdvajajuci materijal za
gasovite smese azota i argona. Kalcijum je legura koja se koristi u proizvodnji legura
aluminijuma, berilijuma, bakra, olova i magnezijuma. Upotrebljava se takodje za pravljenje
cementa i maltera koji se koriste za zgrade.

                                                                       251   
Kalcijum oksid, CaO, se proizvodi termickim raspadanjem karboniziranih minerala u pecima,
primenjujuci trajni proces naslaga. Oksid se koristi u svetlosnim lukovima visokokog
intenziteta (Dramondova svetlost) zbog svojih neobicnih spektralnih osobina i kao
industrijsko sredstvo za dehidrataciju. Metalurska industrija obimno koristi oksid u toku
redukcije fero legura.

Kalcijum oksid, Ca(OH)
2,
ima mnogo primena u kojima je jon hidroksila neophodan. U

procesu gasenja kalcijum hidroksida, zapremina ugasenog kreca [Ca(OH)
2
] potrosi se duplo
od pocetne kolicine negasenog kreca (CaO), cinjenica koja ga cini korisnim za razbijanje
stena ili drva.

Negaseni krec odlicno apsorbuje ugljendioksid zato sto on proizvodi karbonat koji je veoma
nerastvorljiv.

Kalcijum silikat, CaSi, pripremljen u elektricnoj peci od kreca, silicijuma i redukovanih
karboniziranih sredstava, je koristan kao sredstvo za dezoksidaciju celika. Kalcijum karbid,
CaC
2 ,
se proizvodi kada se zagreva smesa kreca i ugljenika na 3000°C u elektricnoj peci i to
je acetilat koji hidrolizom proizvodi acetilen.Acetilen je osnovni materijal velikog broja
vaznih hemikalija za organsku industrijsku hemiju.

Cist kalcijum karbonat javlja se u dva kristalna oblika: kalcit, sestouglog oblika i aragonit,
romboidnog oblika. Prirodni karbonati su najobilniji minerali kalcijuma. Islandska greda i
kalcit su u sustini cisti oblici karbonata dok je mermer necist i mnogo zbijeniji zbog cega se
moze polirati. Veoma je trazen kao materijal za konstukcije. Mada je kalcijum karbonat
veoma malo rastvorljiv u vodi, veoma je rastvorljiv ako voda sadrzi rastvoren ugljendioksoid
jer u ovim rastvorima formira bikarbonat kada se rastvara.Ova cinjenica objasnjava pecinsku
formaciju, gde su naslage krecnjaka bile u kontaktu sa kiselim vodama.

Kalcijumovi halogeni ukljucuju fosforescentni fluorid koji je obilnije kalcijumovo jedinjenje i
sa vaznim primenama u spektroskopiji. Kalcijum hlorid poseduje , u anhidritnom obliku,
veliki kapacitet rastapanja sto cini da je koristan kao industrijsko dehidrataciono sredstvo i
kao kontrolni faktor kovitlanja peska na putevima. Kalcijum hipohlorit (prah za beljenje) se
proizvodi u industriji kad hlor prolazi kroz krecni rastvor i upotrebljen je kao sredstvo za
beljenje i precistac vode.

Dehidratacioni kalcijum sulfat je mineral gips, koji konstituise veci deo hidratizovanog betona
i koriscen je da smanji alkalnost tla. Zagrevanjem gipsa na visokim temperaturama dobija se
kalcijum sulfat hemihidrat koji se prodaje pod komercijalnim imenom gipsani malter.

Kalcijum u sredini

Kalcijum je peti element i treci najobilniji metal u zemljinoj kori. Jedinjenjima kalcijuma se
pripisuje 3.64% zemljine kore.Distribucija kalcijuma je veoma siroka; nalazi se skoro u
svakoj kopnenoj oblasti sveta. Ovaj elemenat je bitan za zivot biljaka i zivotinja jer je prisutan
u skeletu zivotinja, u zubima , u ljusci jajeta, u koralima i mnogim vrstama tla. Morska voda
sadrzi 0.15% kalcijum hlorida.

Kalcijum se ne moze naci sam u prirodi. Kalcijum se vecinom nalazi kao krecnjak, gips i
fluorit. Stalagmiti i stalaktiti sadrze kalcijum karbonat.

                                                                       252   
Kalcijum je uvek prisutan u svim biljkama posto je bitan za njihov rast. Sadrzan je u mekom
tkivu, tecnostima unutar tkiva i u strukturi svakog zivotinjskog skeleta. Kosti kicmenjaka
sadrze kalcijum u obliku kalcijum fluorida, kalcijum karbonata i kalcijum fosfata.


Zdravstveni efekti kalcijuma

Kalcijum je najobilniji metal u ljudskom telu: Glavni je sastojak kostiju i zuba i ima kljucne
metabolicke funkcije.
Kalcjum se ponekad odnosi na krec. Najcesce se nalazi u mleku i mlecnim proizvodima, ali
takodje i u povrcu, orasima i pasulju. Bitna je komponenta za ocuvanje ljudskog skeleta i
zuba.Takodje pomaze funkcijama nerava i misica. Upotreba vise od 2.5 grama kalcijuma
dnevno bez medicinske potrebe moze dovesti do razvoja kamena u bubregu i skleroze
bubrega i krvnih sudova.

Nedostatk kalcijuma je jedan od glavnih uzroka osteoporoze. Osteoporoza je bolest kad kosti
postaju izuzetno porozne, podlezu prelomu, i zaceljuju sporo, sto se poseno dogadja kod zena
posle menopauze i cesto dovodi do krive kicme od kicmenog kolapsa.

Suprotno od toga sto vecina ljudi misli postoji intenzivna unutrasnja aktivnost unutar nasih
kostiju. One se stalno obnavljaju tako sto novo tkivo zamenjuje staro. Tokom detinjstva i
adolescencije postoji veca proizvodnja novog tkiva nego unistavanja starog ali u nekom
trenutku, negde oko trideste ili tridesetpete godine starosti proces se okrece i mi pocinjemo da
gubimo vise tkiva od onoga sto mozemo da zamenimo. Kod zena proces se ubrzava posle
menopauze( period obelezen kao prirodni i trajni prestanak menstruacije, Sto se obicno
desava izmedju cetrdesetpete i pedesetpete); Ovo je zbog toga sto njihova tela prestaju da
proizvode hormon poznat kao estrogen, cija je jedna od funkcija da ocuva kostanu masu.

Cinjenice pokazuju da nam je potreban dnevni unos od 1,000 miligrama kalcijuma da bismi
ocuvali kostanu masu u normalnom stanju. Ovo vazi i za muskarce i za zene pre menopauze.
Preporuceni dnevni unos raste do 1,500 za zenu u menopauzi.

Glavni izvori kalcijuma su mlecni proizvodi, ali takodje orasi, zeleno povrce kao sto je
spanac, karfiol, pasulj, socivo…

Kalcjum deluje zajedno sa magnezjumom da se stvori nova kostana masa. Kalcjum bi trebalo
da se uzima zajedno sa magnezijumom u odnosu 2:1, tj., ako uzimate 1000mg kalcjuma
trebalo bi takodje da uzimate 500 mg magnezijuma. Neki izvori magnezijuma u ishrani su
morska hrana, cela zrna, orasi, pasulj, ovas, seme i zeleno povrce.

Druge vazne mere za sprecavanje osteporoze su:

- Redovno vezbanje (bar tri puta nedeljno)
- Uzimanje adekvatnih kolicina mangana, folne kiseline, vitamina B
6
, vitamina B
12
,
omega 3 (potpomaze apsorpciju kalcjuma i stimulise proizvodnju nove kostane mase)
i vitamin D (potpomaze apsorpciju kalcijuma u tankom crevu).
- Ne zloupotrebljavnje secera, zasicenih masti i zivotinjskih proteina.
- Ne zloupotrebljavanje alkohola, kofeina i gasovitih pica
- Ne pusenje

                                                                       253   
Drugi izazivaci osteoporoze su nasledni fakotr i stres.

Ekoloski efekti kalcijuma

Kalcijum fosfid je veoma otrovan za vodene organizme.


Kalcijum (Ca) i voda


Kalcijum i voda: mehanizmi reakcije, uticaj sredine i zdravsveni efekti

Kalcijum se javlja u vodi prirodno. Morska voda sadrzi priblizno 400 ppm kalcijuma.Jedan od
glavnih razloga obilja kalcijuma u vodi je njegova prirodna pojava u zemljinoj kori. Kalcjum
je takodje sastojak korala. Reke uglavnom sadrze 1-2 ppm kalcijuma ali u krecnim oblastima
reke mogu sadrzati koncentracije kalcijuma isto toliko visoke kao 100 ppm.
Primeri koncentracije kalcijumaa u vodenim organizmima: Morska alga 800-6500 ppm
(vlazna masa), ostrige priblizno 1500 ppm (suva masa).
U vodenom rastvoru kalcijum je uglavnom prisutan kao Ca
2+
(aq), ali se moze desiti i kao
CaOH
+
(aq) iliCa(OH)
2
(aq) ili kao CaSO
4
u morskoj vodi.
Kalcijum je vazna determinanta tvrdoce vode i takodje funkcionise kao pH stabilizator zbog
svojih ublazujucih osobina. Kalcijum takodje daje vodi bolji ukus.





Na koji način i u kom obliku kalcjum reaguje sa vodom?

Nasuprot magnezijumu smestenom direktno iznad kalcjuma u periodicnoj tabeli, elementarni
kalcijum reaguje sa vodom na sobnoj temperaturi prema sledecem mehanizmu reakcije:

Ca (s) + 2H
2
O (g)-> Ca(OH)
2
(aq) + H
2
(g)

Ova reakcija formira kalcjum hidroksid koji se rastvara u vodi kao natrijum karbonat i
vodonicni gas.

Drugi vazni mehanizmi reakcije kalcjuma su erozione reakcije. One se obicno dogadjaju kada
je ugljendioksid prisutan. Pod normalnim uslovima kalcijum karbonat je nerastvorljiv u vodi.
Kada je ugljendioksid prisutan ugljena kiselina se stvara uticuci na jedinjenja kalcijuma.

Reakcijski mehanizam za izlaganje ugljenika uticaju vremena je:

H
2
O + CO
2
-> H
2
CO
3
i CaCO
3
+ H
2
CO
3
-> Ca(HCO
3
)
2

A mehanizam ukupne reakcije:

CaCO
3
(s) + CO
2
(g) + 2H
2
O (l) -> Ca
2+
(aq) + 2 HCO
3
(aq)

Proizvod je kalcijum hidrogen karbonat.
                                                                       254   


Rastvorljivost kalcjuma i kalcijumova jedinjenja

Elementarni kalcijum reaguje sa vodom. Kalcijumova jedinjenja su manje vise rastvorljiva u
vodi. Kalcijum karbonat ima rastvorljivost od 14 mg/L, sto se mnozi sa faktorom pet u
prisustvu ugljendioksida. Rastvorljivost kalcjum fosfata je 20 mg/L a kalcijum fluorida je 16
mg/L. Rastvorljivost kalcijumhromata je 170g/L i na 0°C rastvorljivost kalcijum hipohlorata
je 218 g /lL Rastvorljivost drugih kalcijumovih jedinjenja lezi izmedju nivoa ovih primera, na
primer kalcijum arsenat 140/L, kalcjum hidroksid 1.3 g/L i kalcjum sulfat 2.7 – 8.8 g/L.


Zašto je kalcijum prisutan u vodi?

Kalcijum je prirodno prisutan u vodi. On se moze rastvoriti od stena kao sto su krecnjak,
mermer, kalcit, dolomit, gips, fluorit i apatit. Kalcijum je odlucujuci faktor za tvrdocu vodejer
se joni Ca
2+
mogu naci u vodi. Magnezijum je druga determinanta tvrdoce.
Kalcijum je prisutan u mnogim konstukcionim materijalima kao sto su cement, malter i beton.
Prisutan je u baterijama i primenjuje se kod maltera kao kalcijum sulfat. Metal se primenjuje
kod proizvodnje cirkonijuma i torijuma. U celicnoj industriji kalcjum se primenjuje kao
upijac i dodaje se legurama aluminijuma, bakra i olova. Kalcjum moze da izvlaci
sumpordioksid iz industrijskih izduvnih gasova i neutralise sumpornu kiselinu pre praznjenja
akumulatora. Drugi primeri primene kalcijuma su kalcijum hipohlorid kao belilo i za
dezinfekciju, kalcjum fosfat u industiji stakla i porcelana, kalcijum polisulfid i hidrksid kao
pahuljicaste materije u postupku otpadnih voda i kalcjum fluorid kao sredstvo za zamucenost
u industriji emajla,UV-spektroskopiji i kao sirovinski materijal za proizvodnju tecnih kiselina.
Kalcjum se takodje moze primenjivati za uklanjanje ugljenika i sumpora iz gvozdja i legura
gvozdja i za otklanjanje vode iz ulja. Krecnjak se primenjuje kao sredstvo za punjenje papira
pruzrokujuci da se papir oboji belje i kod plastike da poboljsa stabilnost.
Kalcijum cesto pozitivno utice na kvalitet tla i razna jedinjenja se primenjuju kao vestacko
djubrivo. Na primer, CaCl
2
- ili Ca(NO)
3
rastvori se primenjuju u hortikulturi. Kalcijum oksid
je dehidratacioni moluskoid.


Koji su ekološki uticaji kalcijuma u vodi?

Kalcijum je dijetetska potreba za sve organizme sem nekih insekata i bakterija. Kalcijum
karbonat je gradivna materija skeleta vecine morskih organizama i ocnih sociva. Kalcijum
fosfat je potreban za strukturu kostiju i strukturu zuba kopnenih organizama. Biljke uglavnom
sadrze kalcijum oksalat. Skladiste kalcijuma u biljkama je oko 1% suve mase.
Kalcijum je veoma odgovoran za tvrdocu vode i moze negativno da utice na toksicnost drugih
jedinjenja. Elementi kao sto su bakar, olovo i cink su mnogo vise toksicni u mekoj vodi.
U krecnom tlu kalcijum moze da imobilise gvozdje. Ovo moze prouzrukovati nestasice
gvozdja cak i kad je puno gvozdja prisutno u tlu.
Tvrdoca vode utice na vodene organizme kad se tice metalne toksicnosti. U meksoj vodi
propustljivost membrane kod skrgaje povecana. Kalcijum se takodje ogleda sa drugim jonima
za povezivanje mesta u skrgama. Otuda tvrda voda bolje stiti ribe od direktnog unosa metala.
pH vrednosti od 4.5 – 4.9 mogu stetiti jajima lososa i odraslim lososima kada je sadrzaj
kalcijuma, natrijuma i hlora nizak.Razna jedinjenja kalcijuma mogu biti toksicna. LD
50

                                                                       255   
pacova za kalcijum arsenit je 20mg/kg telesne tezine. Kalcijum karbid formira zapaljiv etil
kada dodje u kontakt sa vodom i zato se smatra rizicnim.
Neki ekoloski efekti tvrdoce vode ukljucuju tvrdocu kucevne opreme zato sto visoke
temperature prouzrokuju tvrdocu karbonata. Ovo moze veoma da smanji vek trajanja opreme i
prouzrokuje povecanje domaceg otpada. Kalcijum karbonat je u interakciji sa deterdzentima i
sredstvima za ciscenje. Slozena formacija prouzrokuje smanjenje efikasnosti deterdzenta
rezultirajuci u potrebi za povecanom primenom deterdzenta i kupovinom omeksivaca ( vidi
takodje magnezijum i voda ).
Omeksavanje se cesto vrsi pomocu jonskih razmenjivaca. Oni se moraju regenerisati uz
pomoc kuhinjske soli i tako opteretiti otpadnu vodu.
Postoji sest stabilnih kalcijumovih izotopa. Danas znamo osam nestabilnih kalcijumovih
izotopa.
45
Ca je visoko radioaktivan i toksican.


Koji su zdravstveni efekti kalcijuma u vodi?

Kalcijum je dijetetski mineral koji je prisutan u ljudskom telu u kolicinama od oko 1.2 kg.
Nijedan drugi elemenat nije obilniji u telu. Kalcijum fosfat je sporedna supstanca i
prouzrokuje rast kostiju i zuba zajedno sa vitaminom D. Kalcijum je takodje prisutan u
misicnom tkivu i u krvi. Potreban je za razvoj celijske membrane i deobe celija i delimicno je
odgovoran za kontrakcije misica i zgrusavanje krvi. Kalcijum regulise aktivnost membrane,
pomaze transfer nervnih impulsa i oslobadjanje hormona, stabilizuje pH tela i bitan je deo
zaceca. Da bi se stimulisale ove telesne funkcije dnevni unos od 1000 mg kalcijuma se
preporucuje za odrasle. Ovo se moze postici konzumiranjem mlecnih proizvoda, zrnevlja i
zelenog povrca.
Kalcjum karbonat deluje kao lek za stomacnu kiselinu i moze se primenjivati da razresi
digestivne probleme. Kalcijum laktat moze pomoci telu tokom perioda nedostatka kalcijuma a
kalcijum hlorid je diuretic.
Tvrda voda moze pomoci u jacanju kostiju i zuba zbog svoje visoke koncentracije kalcijuma.
Takodje moze smanjiti rizik od srcanih stanja.. Tvrdoca pijace vode mora biti iznad 8.4°dH.
Kalcijum karbonat ima pozitivan efekat na olovne cevi za vodu zato sto obrazuje
olovno(II)karbonatni zastitni sloj. Ovo sprecava da se olovo rastvori u pijacoj vodi i tako ga
sprecava da udje u ljudsko telo.
Kada neko uzme ogromnu kolicinu kalcijuma to moze negativno uticati na ljudsko zdravlje.
Smrtonosna doza oralnog unosa je oko 5 – 50 mg/kg telesne tezine. Metalni kalcijum nagriza
kozu kada dodje u dodir sa kozom, ocima i sluzavim membranama.


Koje tehnologije prečišćavanja vode se mogu primeniti da se ukloni kalcijum iz vode?

Otklanjanje jona kalcijuma i magnezijuma iz vode se vrsi pomocu omeksivaca vode. Oni su
su razmenjivaci jona koji obicno sadrze Na+ jone koji se oslobadjaju i zamenjuju od strane
jona Ca
2+
i Mg
2+.
Jedinjenja kalcijuma se mogu primenjivati u postupku otpadnih voda.
Tvrdoca i pH pijace vode se mogu promeniti pomocu kalcijum karbonata i kalcijum
hidroksida.





                                                                       256   
Kalijum


Ime je izvedeno iz engleske reči potaša. Xemijski simbol K potiče od kalijuma,
srednjevekovna latinska reč za potaš, koja možda potiče od arapske reči kali, koja znači
alkalije.
Kalijum je mekan, srebrnasto-beli metal, član alkalnih grupa periodičnog sistema. Kalijum je
srebrn pri prvom rezu, ali se brzo oksiduje u vazduhu i gubi boju u roku od nekoliko minuta,
tako da se uglavnom čuva u ulju ili masti. On je dovoljno lagan da može da lebdi u vodi sa
kojom odmah reaguje i oslobađa vodonik, čiji je plamen ljubičaste boje .
Hemija kalijuma je skoro isključiva od kalijumovog jona K +.


Aplikacije

Najviše kalijuma (95%) ide u đubriva a ostatak ide uglavnom u izradu kalijum hidroksida
(KOH), po elektrolizi rešenja kalijum hlorida, a zatim konvertovanje u kalijum karbonat
(C2CO3). Kalijum karbonat se koristi u proizvodnji stakla, naročito stakla za pravljenje
televizora , dok se kalijum hidroksid koristi za proizvodnju tečnih sapuna i deterdženata.
Mala količina kalijum hlorida odlazi u farmaciju , za pravljenje medicinskih kapi i inekcija.
Ostale soli kalijuma se koriste za pečenje, fotografije i sunčanje kože, i da se dobiju jodove
soli. U svim slučajevima je negativan anjon, a ne kalijum, što je ključ njihove upotrebe.



Kalijum u okruženju

Većina kalijuma se javlja u kori Zemlje kao minerali, kao što su feldspati i glina. Kalijum ze
ispira iz njih zbog raspadanja, što objašnjava zašto postoji dosta ovog elementa u moru (0,75
g / litru).

Minerali minirani sa kalijumom su ružičasti i silvinit, karnalit i alunit. Glavna rudarska oblast
je nekada bila Nemačka, koja je imala monopol kalijuma pre prvog svetskog rata. Danas
većina kalijumovih minerala dolazi iz Kanade, SAD i Čilea. Svetska proizvodnja Kalijumove
rude je oko 50 miliona tona, a rezerve su velike (više od 10 milijardi tona).
Kalijum je ključni element biljaka. Iako je rastvorljiv u vodi, mali je gubitak iz zemljišta
,nesmetano kao što je pušten iz uginulih biljaka i životinja izmet, on brzo postaje snažno
vezan za glinene čestice, i ona je spremna da zadrži raspored iz korena drugih biljaka.





Zdravstveni efekti kalijuma

Kalijum se može naći u povrću, voću, krompiru, mesu, hlebu, mleku i orahu. On igra važnu
ulogu u telesnom tečnom sistemu čoveka i pomaže pri nervnim funkcijama. Kalijum, kao
jon K +, koncentrisan je unutar ćelija, i 95% kalijuma u telu se tako nalazi. Kada naši bubrezi
ne funkcionišu kako treba akumulacija kalijuma će se nastaviti. Ovo može dovesti do smetnji
srca.
                                                                       257   

Kalijum može dovesti do štetnih posledica ako se udahne.Udisanje prašine i magle može da
iritira oči, nos, grlo, pluća, i izaziva kijanje, kašalj i bol u grlu. Viša izloženost može izazvati
povećanje tečnosti u plućima, što može prouzrokovati smrt. Sa kožom i očima može da
izazove ozbiljne opekotine koje vode do trajnog oštećenja.


Uticaj kalijuma na životnu sredinu

Zajedno sa azotom i fosforom, kalijum je jedan od osnovnih makrominerala za biljni
opstanak. NJegovo prisustvo je od velikog značaja za zdravlje zemljišta , rast biljaka i
životinjsku ishranu. NJegova primarna funkcija u biljkama je njegova uloga u održavanju
osmotskog pritiska i ćelijske veličine, čime se utiče na fotosintezu i proizvodnju energije, kao
i stomatal otvaranje i snabdevanje ugljen-dioksida, oteklost biljaka i translokacije hranljivih
sastojaka. Kao takav, element je potreban u relativno velikim razmerama za rast biljaka.

Posledice niskog nivoa kalijuma, vidljivi su u različitim simptomima: ograničeni rast,
smanjuje cvetanje, niži prinosi i slabiji kvalitet proizvoda.
Visoki Vodotopljivi nivo kalijuma dovedi do oštećenja germinatine sadnice, inhibira
apsorpciju drugih minerala i smanjuje kvalitet useva.


Kalijum i voda: reakcije, mehanizmi, uticaj na životnu sredinu i zdravlje


Morska voda sadrži oko 400 ppm kalijuma. Ona teži da se nasele, a samim tim i završava se
u sedimentu uglavnom. Reke generalno sadrže oko 2-3 ppm kalijuma. Ova razlika je
uglavnom izazvana zbog velike koncentracije kalijuma u okeanskim bazaltima. Kalcijum
bogat granitom sadrži do 2,5% kalijuma. U vodi ovaj element je uglavnom prisutan kao k +
(ak) jona.

40K je prirodno bogat radioaktivni izotop kalijuma. Morska voda sadrži prirodnu
koncentraciju od oko 4,5. 10-5 g / l.





Na koji način i u kom obliku kalijum reaguje sa vodom?

Kalijum reaguje brzo i intenzivno sa vodom, formira se bezbojni osnovni kalijum hidroksid
rastvor vodonika i gasa, prema sledećem mehanizmu reakcije:
2K (s) + 2H2O (L) -> 2KOH (ak) + H 2 (G)


Ovo je reakcija egzotermna i kalijum se zagreva dok se ne počne da gori ljubičasti plamen.
Pored toga, vodonik oslobođen tokom reakcije burno reaguje sa kiseonikom i zapali se.
Kalijum reaguje sa vodom sporije, nego rubidijum koji se nalazi ispod kalijuma u periodnom
sistemu. On reaguje sa vodom brže nego što to čini natrijum, koji je smešten iznad u
periodnom sistemu.
                                                                       258   


Rastvorljivosti Kalijuma i njegovih jedinjenja

Kalijum je ne-rastvorljiv u vodi, ali reaguje sa vodom kao što je objašnjeno ranije.
Kalijumova jedinjenja mogu biti rastvorljiva u vodi. Primeri su kalijum dihromat sa
Rastvorljivošću u vodi od 115 g / l, kalijum permanganat sa Rastvorljivošću u vodi od 76 g / l,
kalijum jodid sa Rastvorljivošću u vodi od 92 g / l, a kalijum jodid, od kojih je čak i do 1480
G može da se rastvori u litar vode.


Zašto je kalijum prisutan u vodi?

Kalijum se javlja u raznim mineralima, iz kojih se može rastvoriti tokom vremenskih
procesa. Primeri su feldspata (ortoklas i mikrokline), koji, međutim, nisu toliko značajni za
proizvodnju jedinjenja kalijuma ,i hlorovi minerali karnalit i silvinit, koji su najpovoljniji za
proizvodne svrhe. Neki minerali glina sadrže kalijum. Ona završava u morskoj vodi kroz
prirodne procese, gde se uglavnom nastanjuje u sedimentima.
Elementarni kalijum se izdvaja iz kalijum hlorida, ali nema neku svrhu zbog svoje velike
reaktivne snage. Primenjuje se u legurama i u organskoj sintezi.
Broj jedinjenja kalijuma, uglavnom kalijum nitrata, su popularna sintetička đubriva.95% od
komercijalno primenjenih kalijuma se dodaje u sintetička đubriva. Soli kalijuma i mešavine
magnezijumovih i kalcijumovih jedinjenja se primenjuju redovno.Obnova otpuštanja
otpadnih voda je opasna kada dođe na površinu vode, a to je teško očistiti.
Kalijum se primenjuje u proizvodnji stakla da bi ono bilo jače i čvršće. To staklo se
uglavnom primenjuje za televizijske monitore. Ostala jedinjenja kalijuma se primenjuju u
tečnostima za proizvodnju sapuna , dodaje se u lekove ili infuzije, i primenjuje se u
fotografiji i štavljenju. U većini slučajeva kalijum nije aktivni sastojak, već susedni anjon.
Ovo se takođe odnosi na primenu kalijum hlorata u šibicama i vatrometu, kao i za kalijum
nitrat u prahu. Kalijumova jedinjenja su osnove za papir, lepak i primenjuju se kao punilo od
sintetičkog kaučuka.

Kalijumova jedinjenja su najviše reaktivna osnovna hemijska jedinjenja koja se na primer
odnose na kalijum hidroksid i nitrate. Kalijum hidroksid forme ,kaustična potaša se
primenjuje u deterdžentima, omekšivačima, zelenim sapunima, de sulphurization nafte i
ugljen-dioksidnim apsorberima.

Drugi primeri primene uključuju jedinjenja kalijuma, kalijum jodida za otpadni uzorak
oksidativnog kapaciteta merenja, kalijum dihromata za organske materije oksidativnog
kapaciteta merenja zemljišta i biološke tretmane otpadnih voda i kalijum diciano zlatan, koja
je izuzetno toksična vodeno rastvorljiva zlatna komponenta koja se primenjuje za tehničke
pozlata. Kalijumova jedinjenja mogu završiti u otpadnim vodama putem mokraće. Neobična
aplikacija je povećanje količina kiše u suvim regionima do kalijum-hlorida. To je oslobođeno
neposredno ispod oblaka iz aviona, diže i duplira količinu vlage u oblacima, izazivajući da
počne da pada kiša jače.

Pošto kalijuma u domaćinskom otpadu ima mnogo, ovo jedinjenje se može primeniti kao
pokazatelj drugih otrovnih jedinjenja u podzemnim vodama.
                                                                       259   


Šta su ekološki efekti kalijuma u vodi?

Kalijum je dijetetski uslov za bilo koji organizam, ali i broj bakterija, jer je igra važnu ulogu u
nervnim funkcijama.
Kalijum igra centralnu ulogu u rastu biljaka, al je često ograničen. Kalijum iz mrtvog biljnog i
životinjskog materijala često je povezan sa glinom minerala u zemljištu, pre nego što se
rastvara u vodi. Prema tome, on opet lako dolazi do biljaka. Oranje može da ometa ovaj
prirodni proces. Shodno tome, kalijum đubrivo se često dodaje u poljoprivredno zemljište.
Biljke sadrže oko 2% kalijuma (suve mase) u proseku, ali vrednosti mogu varirati od 0.1-
6.8%. Larve komaraca sadrže između 0,5 i 0,6% kalijuma, kao i bube koje sadrže između 0,6
i 0,9% kalijuma (suve mase). Soli kalijuma mogu da ubiju ćelije biljaka, zbog visoke
osmotske aktivnosti.

Kalijum je slabo opasan u vodi, ali se ne širi prilično brzo, zbog relativno visoke i niske
mobilnosti transformacije potencijala. Kalijumova Toksičnost je obično uzrokovana zbog
ostalih komponenata u kompleksu, na primer cijanida u Kalijum cijanidu.
LD50 vrednost za pacove je 5 mg / kg. Za kalijum bromat ovo je 321 mg / kg, a za kalijum
fluorid je to 245 mg / kg. Primeri LD50 vrednosti za organizme koji žive u vodi sadrže 132
mg / L za ribu i 1,16 mg / L za delfina.

Jedan od tri izotopa kalijuma koja prirodno nastaju su 40K, radioaktivan je. Sumnja se da
ovo jedinjenje dovodi do izmena gena kod biljaka i životinja. Međutim, on nema klasu radio-
toksičnosti, zbog svog prirodnog porekla. Postoji ukupno dvanaest nestabilnih izotopa
kalijuma.

Koji su zdravstveni efekti kalijuma u vodi?

Kalijum je dijetetski uslov za nas, a mi ga unosimo 1-6 g dnevno na zahtev 2-3.5 g dnevno.
Ukupan iznos kalijuma u ljudskom telu nalazi se negde između 110 i 140 grama i uglavnom
zavisi od mišićne mase. Mišići sadrže najviše kalijuma, nakon crvenih krvnih ćelija i tkiva
mozga.
Dok je njegov protivnik Natrijum prisutan u intracelularnoj tečnosti, kalijum je uglavnom
prisutan u ćelijama. On čuva osmotski pritisak. Odnos kalijuma u ćelijama prema kalijumu u
plazmi je 27:1, a regulisana je pomoću natrijum-kalijum pumpe.
Vitalne funkcije kalijuma ukljujčuju i njegove uloge u nervnim stimulacijama, kontrakcije
mišića, regulisanje krvnog pritiska i proteinskog raspada. On štiti srce i arterije, a može čak i
sprečiti kardiovaskularne bolesti. Odnos natrijuma i kalijuma je bila oko 1:16, a sada je oko
3:1, sprečava se visoko nastajanje natrijuma .

Kalijumove nestašice su relativno retke, ali može dovesti do depresije, slabosti mišića, nereda
srčanog ritma i konfuzije. Kalijumov gubitak može biti posledica hronične dijareje ili
oboljenja bubrega, jer je fizički balans kalijuma je regulisan bubrezima. Kada bubrezi rade
nedovoljno, kalijumov unos mora biti ograničen da spreči veće gubitke.
Kontakt kože sa kalijumom metala izaziva kaustičnu potaš koroziju. To je opasnije nego
kiselinska korozija, jer se neograničeno nastavlja. Kaustične potaš kapi su veoma štetne za
oči.

Unos broja jedinjenja kalijuma može biti posebno štetno. U visokim dozama kalijum hlorid
                                                                       260   
ometa nervne impulse, koji prekida gotovo sve telesne funkcije i uglavnom utiče na
funkcionisanje srca. Kalijumova komponenta može izazvati mučninu i stomačne tegobe u
niskim koncenracijama od oko 2 G, i mogu biti korozivne, pa čak i smrtonosne u višim
koncentracijama. Kalijum karbonat je smrtonosan za odrasle pri dozama iznad 15 g. Isto važi
i za kalijum tartarat za 1 g, a za kalijum cijanid na samo 50 mg. Kalijum dihromat je
smrtonosan između 6 i 8 grama, i 30 g kalijum-nitrata izaziva ozbiljne intoksikacije, što može
dovesti do smrti. Zbog svog veoma korozivnog mehanizma koncentracija kalijum hidroksid
između 10 i 12 ml u 15% zajedljivosti može biti smrtonosna. Kalijum permanganat se
primenjuje za izbeljivanje i dezinfekciju, a smrtonosan je između 5 i 8 G.


Koje tehnologije prečišćavanja vode se mogu primeniti na uklanjanje kalijuma od vode?

Kalijum se može ukloniti iz vode putem reverzne osmoze.
Kalijum se primenjuje u prečišćavanju vode. Na primer, kalijum permanganat se primenjuje
za oksidaciju vodenih jedinjenja, kao što je uklanjanje gvožđa ili mangana, i dezinfekciju. To
se, međutim, ne preporučuje. Kalijum permanganat aplikacija omogućava da se utvrdi
oksidativni kapacitet organske materije u vodi. Generalno ovo prevazilazi BPK. Kalijum
dihromat se primenjuje za određivanje HPK.































                                                                       261   
Kalaj




U proseku morska voda sadrži 1-10 ppt kalaja, i vode reka sadrže 6-40 ppt. Lacuta alge
obično sadrže 12 ppb kalaja, i mussles sadrže do 160 ppb (suve mase). Rastvarajući se u vodi
uglavnom se javlja kao SnO (OH) 3 -, i u morskoj vodi i slatkovodnojmogu se naći mono-, di
i trimetilen jedinjenja. Ona se delimično raspadaju do isparljivih jedinjenja.


Na koji način iu kom obliku kalaj ne reaguje sa vodom?

Pod normalnim uslovima kalaj je stabilan u vodi. Kada dođe u kontakt sa vrućom vodom
parom reaguje ,uz formiranje kalajdioksida i vodonika:
Sn + 2 H2O -> SnO2 + 2 H 2

Neka jedinjenjakalaja hidrolizuju u vodi. Primeri uključuju kalaj (IV)-hlorid, koji čini
kalajokid kad se zagreva.


Rastvorljivost jedinjenja kalaja i kalaja

Elementarni kalaj se ne rastvara u vodi pod normalnim uslovima (T = 20oC i pritisak = 1 bar).
Većina jedinjenja kalaja ne rastvara u vodi ili, primeri uključuju kalaj (IV)-oksid, kalaj (II)-
hidroksid, kalaj (IV) sulfid i tributilkalaj(TBT). Ostala jedinjenja kalaja, kao što je kalaj (II)-
hlorid se vodorastvorna. Organokalajna jedinjenja su relativno slabo rastvorljiva u vodi, ali
mogu da ih adsorbuju sedimenti.


Zašto je kalaj prisutan u vodi?

Jedan broj minerala kalaja u prirodi, od kojih i ceresit igra ulogu u nekim procesima. NJegov
glavni sastojak kalaj (IV)-oksid je rastvorljiv u vodi i time je sprečen atmosferski uticaj.
Prirodno prisustvo kalaja u zemljištu i vodi je relativno malo. Oslobađanje kalaja iz
antropogenih procesa prelazi otpust kalaja iz geoloških procesa 110 puta.
Kalaj se koristi kao zaštitni sloj gvožđa za sprečavanje korozije. Ovo svojstvo se uglavnom
primenjuju u proizvodnji konzervi i relativno velike količine kalaja mogu ući u lanac ishrane
preko raspadanja iz nepremazanih konzervi. Očuvane konzerve se delimično recikliraju. Kalaj
je prisutan u raznim legura, kao što su kalaj za lemljenje, bronze i amalgami za stomatologiju.
Međutim, uglljavnom se kalaj primenjuje u konzervama.

Kalaj jedinjenja kao što su TBT se primenjuju kao polimerni aditiv za bojenje i konzerviranje
trupa broda . U tankom sloju mogu poslužiti kao zaštitni sloj na staklu i keramici. Kalaj (II)
hlorid je redukcioni agens, i kalaj (IV) sulfid služi kao kalajna bronza za boje. Kalaj (II)-
fluorid se dodaje pasti za zube.

Organokalajna jedinjenja se primenjuju kao fungicidi, insekticidi, acaricides i baktericidno.
Pored toga, primenjuju se i kao PVC i PCB toplotni stabilizatori.
Superprovodnimagneti, cilindrični blokovi u motorima i doboš kočnice sadrže ovaj metal.
                                                                       262   
TBT oksid se primenjuje za papir za natapanje, kao konzervans za drvo, a i za uklanjanje
mulja iz industrijskih otpadnih voda. To je sastavni deo aparata za gašenje požara, kao i
elektro-industrijskih otpadnih voda. Kada se koriste zaštitne mere koje su nedovoljne, kalaj i
kalaj jedinjenja mogu završiti u okruženju.

Radioaktivni izotopi kalaja se primenjuju u nuklearnoj fizici.


Koji su efekti kalaja u vodi na životnu sredinu?

Kalaj je eventualno dijetetski uslov za veliki broj organizama. Ovo je izazvano prisustvom u
stomaku, želucu i hormonima creva.
U normalnom vazdušno suvom zemljišta ima ga oko 1-20 ppm, biljke sadrže 0.8-7 ppm (suve
mase). Biljke lako apsorbuju kalaj, ali ga ne koriste. On obično ostaje u okviru korena biljke.
Ekstremna zemljištima koncentracija kalaja je iznad 30 str / min. U nekim kontaminiranim
zemljišta pronađena je koncentracije do 2000 ppm. Oko 1-4 ppm kalaj (IV)-oksid prirodno se
javlja u većini zemljišta, ali u nekim zemljištima ove koncentracije su ispod 0,1 ppm. Treset
je izuzetak, on može da sadrži do 300 ppm kalaj (IV)-oksid.
Nakon oralnog unosa kalaj jedinjenja mogu biti toksična. Nije poznato koliko tačno kalaj
doprinosi toksičnosti. Neorganska jedinjenja kalaja su uglavnom ne-toksična. Toksičnost
drugih jedinjenja kalaja varira jako. Organska jedinjenja su toksična na bakterije i gljivice, a
ne-toksična za životinje i ljude. Tolerisana koncentracija ovog jedinjenja u zemljištu iznosi
50 ppm. Tri organska jedinjenja kalaja su obavezno u mitohondrijama, a mogu da ometaju
oksidativnu fosforilaciju. Srećom, one mogu biti microbiološki dekomponovane u
zemljištima. LD50 vrednosti za tri organska derivata za pacove su između 4 i 50.000 mg / kg,
u zavisnosti od stvarnih jedinjenje.

TBT može da izazove velike ekološke probleme. Ovo jedinjenje je izuzetno toksično, ali ipak
je primenjeno u zaštitnim bojama za trupove broda, počev od 1960. U 1980 došlo se do
zaključka da TBT izaziva promene u vodi puževa, što može dovesti do reproduktivnog
neuspeha. Ovo se dešava u koncentracijama iznad 1 ppb u vodi, i često utiče i do 90% na
stanovništvo. U pitanju je pretnja da vrsta izumre. Povećava se smrtnost morskih organizama
kada je prisutan TBT. Najekstremnije TBT koncentracije su pronađene u priobalnim
područjima i lovištima.

Primeri toksičnosti kalaja su: LD 50 = 700 mg / kg tokom kalaj (II)-hlorid, LD 50 = 2300 mg
/ kg tokom kalaj (IV) hlorid za pacove na oralni unos.
Kalaj se javlja u 10 stabilnih i 19 nestabilnih izotopa. 113Sn -snažno radiotoksičan


Koje su zdravstvene posledice kalaja u vodi?

LJudsko telo sadrži oko 0,2 ppm kalaja. Nema konkretnih dokaza koji pokazuju da utiče na
ishranu, osim činjenice da je to sastavni deo hormona želuca. Brojni literarni izvori pominju
da deficit kalaja može dovesti do gubitka kose, anoreksije i pojavu akne.
Naš dnevni unos kalaja je oko 0,3 mg, od čega 0,2 mg se javlja u hrani a ostatak je da sačuva
od korozije. U koncentracija u hrani od PIB 200-300 str / min se toleriše, a u prošlosti su se
u koncentracijama do 700 ppm tolerisale. Posledice toksičnog nivoa kalaja su povraćanje i
proliv. Oko 3% kalaj (II) i 1% o Kalaj (IV) koji se apsorbuje u telu, najviše se izlučuju. Male
količine završe u jetri i kostima.
                                                                       263   
Metalik kalaj je generalno ne-toksičan za ljude, čak i nakon uzimanja male koncentracije za
duže vreme. Prirodno postojanje kalaja jedinjenja retko utiče na ljudsko zdravlje. Neka kalaj
jedinjenja ne izazivaju štetne posledice po zdravlje. Ovo se uglavnom odnosi na organska
jedinjenja kalaja. Na primer, TBT oksid izaziva iritaciju kože, probleme sa disanjem,
povraćanje, glavobolju i poremećaje na licu . Kalaj tetra etil se brzo apsorbuje kroz kožu i
sluznicu, pronađen je kao nervni gas u testu sa životinjama, i tako može biti toksičan za ljude.
Kalaj (IV)-hidrid je još jedan otrovan nervni gas. Trimetilkalaj i trietilkalaj su blago otrovni
za ljude, dok tripentilkalaj je generalno ne-toksičan i stoga se primenjuje kao pesticid.
Pomenuti TBT može izazvati hormonski poremećaj kod ljudi, što može na kraju dovesti do
neplodnosti.


Koji tehnologija za prečišćavanje vode se može primeniti za uklanjanje kalaja iz vode?

Kao i bilo koji drugi metalni kalaj može biti uklonjen iz vode pomoću jonske razmene.



































                                                                       264   
Kiseonik (O)

Atomski broj 8
Atomska masa 15.999 g.mol -1
Elektronegativnost prema Paulingu 3,5
Gustina 1.429 kg/m3 na 20 ° C
Tačka topljenja -219 ° C
Tačka ključanja -183 ° C
Vandervaals radijus 0,074 nm
Jonski radijus 0,14 nm (-2)
Izotopi 4
Elektronska ljuska [He] 2s
2
2p
4

Energija prve Jonizacije 1314 kJ.mol -1
Energija druge Jonizacije 3388 kJ.mol -1
Energija treće Jonizacije 5300 kJ.mol -1
Pronašao ga je Joseph Priestly ,1774.




Gasoviti hemijski element, Simbol: O, atomski broj 8 i atomska masa 15,9994. To je od
velikog značaja jer je to suštinski element u respiratornim procesima većine živih ćelija i
procesa sagorevanja. To je najrasprostranjeniji element u zemljinoj kori. Skoro jedna petina
(po zapremini) vazduha je kiseonik. Gasoviti kiseonik normalno postoji u obliku
dvoatomskog molekula, O
2
, ali je takođe postoji i u obliku troatomnih, O
3
, koji je nazvan
ozon.
U normalnim uslovima kiseonik je bezbojan, bez mirisa , kada se kondenzuje prelazi u tečnost
svetlo plave boje. Kiseonik je deo male grupe gasova koji su paramagnetični, a on je
najparamagnetičniji od svih. Tečni kiseonik je takođe neznatno paramagnetičan.
Kiseonik je reaktivan i formira okside sa svim ostalim elementima, osim sa helijumom,
neonom, argonom i kriptonom. Umereno je rastvorljiv u vodi (30 cm
3
na 1 litar vode) na 20
stepeni Celzijusa.


Primena

Kiseonik se može izdvojiti iz vazduha frakcionom destilacijom i destilacijom.Glavna primena
kiseonika po redosledu važnosti su: 1) topljenje, prerada i proizvodnja čelika i drugih metala,
2) proizvodnja hemikalija kontrolisanom oksidacijom, 3) raketni pogon; 4) medicinska i
biološka „podrška“; 5) rudarstvo, produkcija proizvoda od kamena i stakla.
Pri vanrednom stanju, snabdevanje kiseonikom automatski postaje dostupno za putnika u
avionu, kada pritisak padne iznenada. Kiseonik se ne skladišti kao kiseonik, već kao natrijum
hlorat.


Kiseonik u okruženju

Kora Zemlje se sastoji uglavnom od minerala koje sačinjavaju silicijum i kiseonik, tu su i
mnogi drugi elementi u formi oksida.
                                                                       265   
Kiseonik čini petinu atmosfere, u iznosu od više od milion milijardi tona.Kiseonik u zemljinoj
atmosferi potiče od fotosinteze biljaka.
Kiseonik je prilično rastvorljiv u vodi, što čini život u rekama, jezerima i okeanima
mogućim. Vode u rekama i jezerima treba da se redovno snabdevaju kiseonikom, jer kada
vode postanu osiromašene kiseonikom više neće biti uslova da ribe i druge vodene životinjske
vrste opstanu.
Skoro svaki hemijski, pored inertnih gasova, vezuju se sa kiseonikom formirajući
jedinjenja. Voda, H
2
O, i silicijuma, SiO
2
, glavna komponenta peska, su među
najzastupljenijim kiseoničnim jedinjenjima. Među jedinjenjima koja sadrže više od dva
elementa, najzastupljeniji su silikati, koje čine većinu stena i zemljišta.Ostala jedinjenja koja
su zastupljena u prirodi su kalcijum-karbonat (krečnjak i mermer), kalcijum sulfat (gips),
aluminijum oksid (boksit) i razni oksidi gvožđa, koji se koriste kao izvor metala.


Zdravstveni efekti kiseonika

Kiseonik je neophodan za sve oblike života, jer je sastavni deo DNK i gotovo svih drugih
biološki važnih jedinjenja.Još dramatičnije možemo prikazati njegov značaj ako pomenemo
činjenicu da životinje moraju imati iz minuta u minut isporuku gasa u cilju
opstanka. Kiseonik u plućima absorbuje atom gvožđa u hemoglobinu u krvi i tako ga
transportuje do mesta gde je to potrebno.

Svakom ljudskom biću je neophodan kiseonik za disanje, mada u nekim slučajevima previše
nije dobro. Ako je neko izložen velikim količinama kiseonika duži vremenski period, može
doći do oštećenja pluća. Disanje 50-100% kiseonika na normalnom pritisku tokom dužeg
perioda izaziva oštećenje pluća. LJudi koji su izloženi čestim ili potencijalno visokim
koncentracijama čistog kiseonika, trebaju uraditi testove u cilju provere funkcionisanja pluća,
pre zaposlenja i posle toga. Kiseonik se obično čuva pod veoma niskim temperaturama i zato
treba nositi posebnu odeću u cilju sprečavanja smrzavanja tkiva.



Uticaji kiseonika na životnu sredinu

Visoko koncentrovani izvori kiseonika uzrok su brzog sagorevanja i samim tim i požara i
eksplozije u prisustvu goriva.

Vatra u kojoj je poginula Apolo 1 ekipa na testiranju lansiranja , se širila tako brzo, zbog
prisustva čistog kiseonika u atmosferi pri normalnom atmosferskom pritisku, umesto jedne
trećine pritiska koji bi se inače koristio za vreme regularnog lansiranja.


Kiseonik i voda: mehanizmi, uticaj na životnu sredinu i zdravlje

Kiseonik je najrasprostranjeniji element na Zemlji. Kiseonik postoji kao O
2
i O
3
(ozon), a
prisutan je u nekoliko jedinjenja uključujući i molekul vode. Može se naći rastvoren u vodi
kao O
2
molekul. Shodno tome, sadržaj kiseonika morske vode je 85,7%.


Na koji način i u kom obliku kiseonik reaguje sa vodom?
                                                                       266   

Gasoviti kiseonik ne reaguje sa vodom. Rastvorljiv je u vodi i funkcioniše kao okidaciono
sredstvo:

O
2
+ 2 H
2
O + 4 e
-
-> 4 OH
-


Kiseonik može da oksidiše organske materije. To je pre svega biološki proces.Svaka
komponenta ima mehanizam koji se mogu opisati pomoću razmene elektrona. Primeri su dati
u nastavku (H2O nije uključena):
Fe
2+
+ 0,25 O
2
-> Fe(OH)
3
+ 2,5 H
+
Mn
2+
+ O
2
-> MnO
2
+ 2 H
+
NH
4
+
+ 2 O
2
-> NO
3
-
+ 6 H
+
CH
4
+ 2 O
2
-> CO
2
+ 4 H
+



Ovi mehanizmi pokazuju da amonijak i metan koriste velike količine kiseonika, a rezultat
oksidacije je u obliku više ili niže količine kiseline. Pod normalnim uslovima kiselina u vodi
reaguje sa HCO
3
-
, formirajući CO
2
.
Atom kiseonika je veoma reaktivan i u obliku oksida reaguje sa skoro svim ostalim
elementima, izuzetak su helijum, neon, argon i kripton. Tu je, takođe, veliki broj jedinjenja
koja reaguju sa vodom.


Rastvorljivost kiseonika i kiseoničnih jedinjenja

Rastvorljivost kiseonika u vodi na 25 ° Celzijusa i pritisku = 1 bar je 40 mg / l vode.U
vazduhu sa normalnim sastavom parcijalni pritisak kiseonika iznosi 0,2 atm.
Rastvorljivost kiseonika zavisi od temperature tj. smanjuje se na višim
temperaturama. Rastvorljivost kiseonika je u obrnuto proporcionalnoj vezi sa količinom
rastvorenih materija. Shodno tome, Rastvorljivost kiseonika slatkovodnih premašuje
rastvorljivost u morskoj vodi od 1-3 mg / l, u zavisnosti od temperature.
Konstanta zasićenja u rekama i jezerima u planinskim područijma je obično niža nego u
ravničarskim predelima, jer zavisi od pritiska.


Zašto je kiseonik prisutan u vodi?

Kao što je opisano ranije, kiseonik se rastvara, naravno, kada voda dolazi u kontakt sa
vazduhom. Kiseonik se takođe primenjuje komercijalno. Za industrijske svrhe elemenat se
vadi iz vazduha za oko 100 miliona tona godišnje. Od ukupnog iznosa, 55% se primenjuje u
proizvodnji čelika, 25% se primenjuje u hemijskoj industriji, a ostatak se primenjuje u
bolnicama, za pokretanje projektila, kao i za sečenje metala. U hemijskoj industriji se
primenjuje reakcija kiseonika i etilena, a rezultat, etilen oksid, se primenjuje kao antifriz i
                                                                       267   
poliester. Kiseonik je veoma reaktivan, pa stoga može da se primeni da sanira opasne
materije.Takođe se može primeniti kao izbeljivač. Kiseonika u vidu ozona primenjuje se za
dezinfekciju vode za piće. Kiseonik ne zagađuje vodu kada se primenjuje industrijski.


Šta su ekološki efekti kiseonika u vodi?

Kiseonik oksiduje druge supstance. Ovo se dešava na primer, tokom požara, ali i unutar
organizma, u toku uništavanja bakterija i metala tokom konverzije.
Sve biljke i životinje iziskuju kiseonik za disanje. Kiseonik je veoma bitan, jer je deo DNK i
gotovo sva druga jedinjenja koja su biološki značajna. U plućima kiseonik je vezan za atome
gvožđa; centralnih elemenata hemoglobina. Ukupno 200 cm
3
kiseonika može da se rastvari u
krvi ovim mehanizmom. Zajedno sa energetskim rezervama kiseonika izaziva mišićnu
aktivnost i proizvodnji toplote tj. energije . Ovaj proces oslobađa ugljen-dioksid, koji se
emituje, a potom preuzima od strane biljaka. Biljke daju dodatni kiseonik u toku
fotosinteze. Biljke sadrže između 4,1 i 4,4% kiseonika (suve mase).
Rastvoreni kiseonik je važna odrednica za stabilnost vode i opstanak vodenih
organizama. Mikroorganizmi mogu da razlažu organske materije u vodi pomoću
kiseonika. Primena kiseonika po jedinici vremena je označena kao BPK (biohemijska
potražnja kiseonika). Organski zagađivači mogu da negativno utiču na vodene organizme, jer
smanjuju BPK. Toplotna zagađenja izazivaju isti problem, jer je rastvorljivost kiseonika niža
u toplijim vodama.

U eutrofnim jezerima i morskim površinama, koncentracija kiseonika pada sa dubinom. U
nekim slučajevima uslovi mogu biti čak i anaerobni. Prirodni primer uticaja temperature na
životnu sredinu su sezonske promene temperature u jezerima. Tokom zime voda ima istu
temperaturu i koncentraciju kiseonika svuda. U leto vode u površinskim slojevima su toplije
nego dublje vode, što dovodi do manje rastvorljivosti kiseonika. Alge i biljke u površinskim
slojevima rade suprotno. One proizvode velike količine kiseonika na visokim temperaturama,
zbog čega voda postane zasićena kiseonikom. Ove biljke umiru vrlo brzo, a mikroorganizmi
ih razgrađuju uz pomoć kiseonika, koji je u izobilju u površinskim slojevima vodenih
izvora. Međutim, organske materije se često talože na dnu vode kao sedimenti. To može
prouzrokovati deficit kiseonika prilikom raspadanja. Kada se ekološka ravnoteža uspostavi u
jezerima, ovi problemi mogu biti rešeni. Međutim, prilikom pražnjenja, preko fertilizacije,
hranljive materije i sl. mora se dekomponovati i povećati cvetanje algi, koncentracija
kiseonika se može smanjiti do nivoa gde organizmi ne mogu opstati. Ova pojava je poznata
kao eutrofikacija (eutrofni = bogati hranljivim materijama, oligotrofni = siromašni u
hranljivim materijama). Kritična koncentracija kiseonika za ribe se ostvaruje u 4 mg O2 / l
vode.

Kao čist kiseonik O
2
generalno nije objavljen u količinama koje će biti opasne za bilo koji
aerobni organizam. Teoretski, takve koncentracije se mogu dobiti a kritični parcijalni pritisak
se razlikuje od vrste do vrste.

Atomi kiseonika se mogu naći u više toksičnih organskih i neorganskih jedinjenja. Toksična
jedinjenja su, na primer, superoksidi i peroksidi. Neke supstance su toksične zbog niske
koncentracije kiseonika u vodi, povećava se disanje organizama, a samim tim se i materije
apsorbuju brže. Za obligativno anaerobne organizme, visoke koncentracije kiseonika su
toksične.
                                                                       268   

Ozon je ekološki zagađivač kada je prisutan u troposferi. U stratosferi funkcioniše kao zaštitni
sloj koji reflektuje UV zračenje. Bez ozonskog omotača, život na zemlji bi bio
nemoguć. Veliki je broj biljnih vrsta koje su osetljive na visoke koncentracije ozona u
vazduhu. To se ne uočava kao vidljivi simptomi stresa, već kroz ograničen rast.
Kiseonik ima tri stabilna izotopa i pet nestabilnih.

Koji su zdravstveni efekti kiseonika u vodi?

Ukupna koncentracija kiseonika u ljudskom telu iznosi oko 60% od ukupne telesne
težine. Ova vrednost može da varira, jer je uglavnom prisutan u molekulima vode.Kao što je
objašnjeno ranije za druge organizme, ljudi apsorbuju kiseonik preko pluća nakon čega biva
prebačen u druge organe putem krvi. Prenosi se kapilarima. Atom kiseonika je deo
hidroksilne, karbonilne kao i deo drugih funkcionalnih grupa. Transportuje se preko krvi
vezan za hemoglobin, a potom skladišti u mišićima u mioglobinima. Prisustvo kiseonika u
vodi za piće je poželjna, jer pomaže u formiranju zaštitnog sloja na unutrašnjoj strani metalne
cevi kroz koju se voda transportuje. To zahteva koncentraciju od 6-8 mg / l.
Radikali kiseonika su odgovorni za bolesti poput raka i kardiovaskularnih bolesti.
Kada vazduh sadrži manje od 3% kiseonika, sledi smrt gušenjem. Na manje od 7%
koncentracija, može se izgubiti svest. Previše kiseonika može biti smrtonosna. Sportski
ronioci imaju grčeve kada udahnu čist kiseonik. Bebe koje primaju previše kiseonika u
inkubatorima, uglavnom oslepe.

Kiseonik, kao i ozon može da ošteti pluća. Toksični oblici kiseonika uključuju superokside,
perokside i hidroksil radikale.

Koju tehnologiju prečišćavanja vode možemo primeniti za uklanjanje kiseonika iz vode?

Jedan od razloga zbog kog želimo da uklonimo kiseonik iz vode može biti taj što može
prouzrokovati koroziju cevi za vodu. Različitim fizičkim i hemijskim procesima može se
rešiti ovaj problem, na primer, jonskom razmenom. Osnovni princip ove metode je reakcija
između vodonika i kiseonika: 2H
2
+ O
2
-> 2H
2
O Ova reakcija se može katalizovati raznim
jedinjenjima, zbog čega se spontano odvija. Hidrazin je još jedno moguće redukciono
jedinjenje koje se može primeniti umesto vodonika: O
2
+ N
2
H
4
-> N
2
+ 2 H
2
O.

Jednostavniji metod koji se ne može primeniti u svakoj prilici je termičko uklanjanje
kiseonika. Rastvorljivost gasa u vodi na temperaturi ključanja jednak je nuli.
S druge strane, kada vodu obogatimo kiseonikom to može pomoći uklanjanju
zagađivača. Ovo se može postići veštačkim aeracijama, na primer, ispiranje vodom preko
površine uređajima za aeraciju, ubacivanjem vazduha kroz filtere pod pritiskom, ili aeracijom
sa čistim kiseonikom. Aeracija se primenjuje u postrojenjima za prečišćavanje vode, ali i u
rekama.

Kiseonik ima efekat čišćenja, jer je od suštinske važnosti za mikroorganizme i oksidaciju
jedinjenja. Dakle, zagađenje vode je označeno sa BPK, ili HPK (Hemijska potreba kiseonika).
Često primena BPK
5
vrednosti označava koncentraciju kiseonika koju koriste
mikroorganizami u roku od pet dana, na 20 ° Celzijusa u aerobnom okruženju, da bi
konvertovali organske materije do ugljen-dioksida, vode i nove biomase. Ona se izražava kao
mg O
2
po litri otpadnih voda. Množenjem ovog broja vrednošću otpadnih voda dobija se
iznos opasnih materija. BPK
5
se po jedinici vremena naziva se BPK opterećenja. Teško
                                                                       269   
razgradive materije su isključene zbog kratkog vremena za merenje.
HPK predstavlja količinu kiseonika (mg) koji je potreban za sve oksidacije oksidacionih
materija, po litri otpadnih voda. To uključuje ne samo lako razgradive organske materije, već i
teško razgradiva i stabilna jedinjenja (na primer, organska jedinjenja hlora).
Ozon može da se primeni za prečišćavanje vode, na primer, bazen ili dezinfekciju pijaće
vode. To je jače dezinfekciono sredstvo od hlora, ali za zaštitu od bakterija traje kratko. Ozon
je nestabilna forma kiseonika i zato se brzo konvertuje nazad do O
2
, koji je pogodniji, jer
ozon izaziva oštećenje pluća.










































                                                                       270   
LITIJUM

Morska voda sadrži približno 0.17 ppm litijuma. Reke obično sadrže samo 3 ppb, gde
mineralna voda sadrži 0.05 - 1 mg litijuma po litru. Velike količine litijuma bile su nadjene u
svetoj vodi iz Karlsbad-a,Marienbad-a i Vichy-ja. Kao rastvor, postoji u obliku Li+.


Kako i u kom obliku reaguje sa vodom

Litijum intenzivno reaguje sa vodom, formirajuci litijum-hidroksid i veoma zapaljiv hidrogen.
Bezbojni rastvor je u velikoj meri bazan. Egzotermna reakcija traje duže od reakcije vode i
natrijuma, koji je tačno ispod litijuma u periodnom sistemu.
2 Li (S) + 2 H2O => 2 LiOH (aq) + H2 (g)
Na 750 stepeni Celzijusa litijum reaguje sa vodonikom, stvarajući litijum-hidrid ( LiH ). Beli
prasak koji nastaje oslobadja vodonik u reakciji sa vodom, u količinama od 2800 litara po
kilogramu hidrida. Kao takav, litijum može biti primenjen kao skladište vodonika.


Sposobnost rastvaranja litijuma i njegovih jedinjenja

Elementarni litijum je slabo rastvorljiv, ali ipak reaguje sa vodom. Jedinjenja litijuma,
poput litijum-hlorida, litijum-karbonata, litijum-fosfata, litijum-fluorida i litijum-hidroksida
su manje više rastvorljivi u vodi. Litijum-hidroksid npr. Ima sposobnost rastvaranja od 129
g/L .


Zasto je litijum prisutan u vodi

Litijum je prisutan u mnogim mineralima, većinom u mineralima ambligonitu, petalitu,
lepidolitu, spodumenu. Spodumen ( LiAlSi2O6 ) je najprikladniji za komercijalne svrhe.
Litijum je najlakši od svih elemanata i može se primeniti za različite svrhe. Može se koristiti
za aluminijum, magnezijum i u vodi je legura koja je lakša i stabilnija. Jedna od glavnih
primena litijuma je u baterijama i akumulatorima ( za industrijski transport i prevozna
sredstva ). Litijum-karbonat se primenjuje u industriji stakla i kao dodatak uglačanim
povrsinama - za sjaj, da smanji viskozitet komponenti predmeta, kako bi se povećala
upotreba. Ostala jedinjenja litijuma se koriste kako bi se povećao viskozitet ulja i masti.
Litijum-hlorid je čvrst, otporan i sa velikim kapacitetom zadržavanja vode. Stoga se
primenjuje za rashladne uredjaje i industrijske gasove. Može se koristiti i kao antifriz. Ostale
komponente koriste se kao katalizatori i raketno gorivo. Pojedine komponente litijuma mogu
se koristiti za podmazivanje, jer su primenjive i kod visokih i niskih temperatura. Takodje se
može koristiti kao obeleživač( indikator) u tokovima vode, i na kraju direktno završava u
njoj.. Litijum je veoma uspešan u medicini, za lečenje bipolarnog sindroma. Litijum-hidroksid
( LiOH ) se koristi kao prečišćivač vazduha, zato sto vezuje ugljen-dioksid. Konačno, litijum
se primenjuje za tricijum, nuklearno oruzje.


Koji su efekti ( litijuma u vodi ) na životnu sredinu

Litijum je slabo opasan u vodi. Nije posebna pretnja flori i fauni, ni na kopnu, ni u vodenom
okruženju. Biljke ga brzo apsorbuju, pa su često bas one indikatori koncentracije litijuma u
                                                                       271   
zemlji. Litijum nije mineralna sirovina za biljke, ali stimuliše rast biljaka. Previše litijuma
može biti toksično. Kako bi se toksičnost sprečila, zemlji se dodaje kalcijum što sprečava
preuzimanje lakših minerala. Količina litijuma u biljkama se obično kreće u intervalu 0.2-30
ppm. Težina koza koje uzimaju male količine litijuma se povećava veoma sporo. Ovo ukazuje
na dijetetsku vrednost litijuma. Litijum postoji u obliku dva stabilna i tri nestabilna izotopa.


Kakav efekat na zdravlje ima prisustvo litijuma u vodi

Kolicina litijuma u ljudskom telu približno iznosi 7 mg. Litijum nema poznato biološko
svojstvo i telo ga ne apsorbuje brzo. Većina se luči odmah po preuzimanju. Iako litijum nije
esencijalni element, može uticati na metabolizam. Nakon oralne primene, litijum je srednje
toksičan. Fizička tolerancija zavisi od pojedinca. Neki od pacijenata koji su 1940. godine
primenili litijum-hlorid kao zamenu za so, umrli su. Litijum-karbonat ima primenu u
psihijatriji, u prilično velikim dozama. Na 10 mg/L u krvi, delimično je otrovan. Na 15 mg/L
po jednom iskustvu, imamo konfuziju i pogoršanje govora. Na 20 mg/ L postoji smrtonosni
rizik. Usled kontakta sa litijumom, kao i ostalim bazama, dolazi do pojave plikova.

































                                                                       272   
Magnezijum – Mg






Atomski broj 12
Atomska masa 24.305 g.mol -1
Elektronegativnost po Paulingu 1.2
Gustina 1.74 g.cm -3 at 20 °C
Temperatura topljenja 650 °C
Temperatura kljuèanja 1107 °C
Van der Valsov radijus 0.16 nm
Jonski radijus 0.065 nm
Izotopi 5
Elektronska konfiguracija [Ne] 3s2
I energija jonizacije 737.5 kJ.mol -1
II energija jonizacije 1450 kJ.mol -1
Standardni potencijal - 2.34 V
Pronalazač Sir Humphrey Davy, 1808




Hemijski element, metal, simbol Mg, nalazi se u grupi IIa u periodnom sistemu elemenata,
atomski broj: 12, atomska težina: 24,312. Magnezijum je srebrnasto bele boje i veoma lagan.
Njegova relativna gustina je 1,74 i gustina 1740 kg /m3 (0.063 lb/in3 ili 108.6 lb/ft3).
Magnezijum je dugo poznat u industriji kao laki strukturalni metal, zbog njegove male težine i
sposobnosti formiranja mehanièki otpornih legura.

Magnezijum je hemijski veoma aktivan, zauzima mesto hidrogena u ključaloj vodi i veliki
broj metala se može dobiti termičkom redukcijom njihovih soli i oksidovanim formama sa
magnezijumom. Sjedinjuje se s većinom nemetala i skoro svakom kiselinom. Magnezijum
reaguje blago ili uopšte ne reaguje s većinom alkalija i mnogim organskim supstancama,
poput ugljovodonika, aldehida, alkohola, fenola, amina, estara i većinom ulja. Upotrebljen
kao katalizator, magnezijum ubrzava organske reakcije kondenzacije, redukcije, povećanja i
dehalogenizacije. Dugo je bio korišćen za sintezu posebnih i kompleksnih organskih
komponenti po dobro poznatoj Grignard reakciji. Glavne komponente njegovih legura su:
aluminijum, mangan, cirkon, cink, retki zemljani metali i torijum.





Primena

Jedinjenja magnezijuma se koriste kao vatrostalni materijal u oblaganju peći za stvaranje
metala ( gvožðe i čelik, neobojeni metali), stakla i cementa.
                                                                       273   
S gustinom od samo dve trećine aluminijumove, ima bezbroj primena u slučajevima gde je
bitno smanjenje težine, kao kod aviona i raketnih konstrukcija. Takoðe ima i mnogobrojna
korisna hemijska i metalurgijska svojstva, što ga čini pogodnim za mnoge druge nestrukturne
primene.
Jedinjenja magnezijuma se uveliko primenjuju u industriji i agro-kulturi.
Ostale upotrebe uključuju: odstranjivanje sumpora sa gvožða i čelika, fotograverske ploče u
štamparskoj industriji; redukcijski agens u proizvodnji čistog uranijuma i drugih metala iz
njihovih soli; fotografski blic, signalne rakete i pirotehnika.


Magnezijum u prirodi

Magnezijum je osmi najobilniji element i čini oko 2% Zemljine kore po težini, i on je treći
najobilniji element u morskoj vodi. U prirodi ga ima u velikoj količini, i u značajnoj meri se
nalazi u mnogim kamenitim mineralima, poput dolomita, magnetita, olivina i serpentina.
Nalazi se i u morskoj vodi, podzemnim slanim vodama i slojevima soli. To je treći najobliniji
strukturalni metal u Zemljinoj kori, jedino ga premašuju aluminijum i gvožðe.
Sjedinjene države su tradicionalno bile vodeći svetski snabdevač ovog metala, obezbeðujući
45% svetske proizvodnje čak i u skorije vreme kao 1995. Dolomit i magnezit se iskopaju i do
10 miliona tona godišnje, u državama kao što su Kina, Turska, Severna Koreja, Slovačka,
Austrija, Rusija i Grčka.


Uticaj magnezijuma na zdravlje

Ljudi unose izmeðu 250 i 350 mg magnezijuma na dan i potrebno im je najmanje 200 mg, ali
se ljudski organizam snalazi veoma efektivno sa ovim elementom, uzimajući ga iz hrane kad
može i preraðujući unesene zalihe kad ne može.
Nema dokaza da magnezijum dovodi do sistemskog trovanja iako dugotrajno preterano
uzimanje magnezijumskih medikamenata može dovesti do slabosti mišića, letargije i
konfuzije.
Uticaji izloženosti magnezijumskom prahu: nisko toksičan i ne smatra se opasnim za
zdravlje. Inhalacija: prašina može da iritira sluzokožu ili gornje disajne organe. Oči:
mehaničke rane ili upadanje čestica u oči. Posmatranje plamena magnezijumskog praha bez
zaštitnih naočara može dovesti do “Velderovog bljeska", zbog jakog belog plamena. Koža:
upadanje čestica u kožu. Progutati: malo verovatno; ipak unošenje velike količine
magnezijumskog praha bi moglo uzrokovati povredu.

Magnezijum nije testiran, ali se pretpostavlja da nije kancerogen, mutagen ili teratogen.
Izlaganje isparenjima magnezijum oksida nakon gorenja, varenja ili livenja metala može
dovesti do groznice metalnih isparenja sa sledećim privremenim simptomima: groznica,
drhtavica, mučnina, povraćanje i bolovi u mišićima. Obično se pojavljuju 4-12 sati nakon
izlaganja i traju do 48 sati. Isparenja magnezijum oksida su nusprodukt gorećeg magnezijuma.

Fizičke opasnosti: Moguća je eksplozija prašine ako je u formi praha ili zrna, u dodiru s
vazduhom. Ako je suv, može imati elektrostatički naboj zbog obrtanja, pneumatskog
transporta, salivanja, itd

Hemijske opasnosti: Ova supstanca se može spontano zapaliti u dodiru sa vazduhom ili
vlagom stvarajuæi iritirajuća ili toksična isparenja. Reaguje jako sa snažnim oksidansima.
                                                                       274   
Reaguje jako s mnogim supstancama uzrokujući vatru i eksploziju. Reaguje s kiselinama i
vodom formirajući zapaljiv hidrogenski gas (vidi ICSC0001), uzrokujući vatru i eksploziju.
Prva pomoć: Inhalacija: skloniti se na svež vazduh. Oči: dobro isprati oči vodom. Savetovati
se s lekarom. Koža: isprati pažljivo sa sapunom i vodom da se uklone čestice. Gutanje: u
slučaju da se velika količina magnezijumovog praha proguta, prisilno povratiti i potražiti
savet lekara.
Upozorenje za lekare: nema specifičnog tretmana ili protivotrova. Preporučuje se pomoćna
nega. Tretman bi trebalo da se bazira na reagovanju pacijenta.


Ekološki uticaji magnezijuma

Veoma je malo informacija o uticaju isparenja magnezijum-oksida na životnu sredinu. Ako
drugi sisari inhaliraju isparenja magnezijum oksida, mogli bi da imaju slične simptome kao i
ljudi.
Na ekološkom spektru od 0-3 isparenja magnezijum oksid je 0.8., pri čemu 3 predstavlja
veoma visok rizik za okolinu i 0 neznatan rizik. Faktori koji su uzeti u obzir za rangiranje
uključuju stepen toksičnosti materijala ili prirodu toksičnosti, i meru njegove sposobnosti da
ostane aktivan u okolini i da se akumulira u živim organizmima. Ne podrazumeva izloženost
supstanci.

Magnezijumov prah se ne smatra visoko štetnim po okolinu. Kao magnezijum-oksid,
ustanovljena je toksičnost vode od tlm 1000 ppm. “Karakteristike kvaliteta vode opasnih
materijala ", Hann & Jensen, Enviro. End. Div., Texas A&M, vol. 3 (1974).


Magnezijum (Mg) i voda

Magnezijum i voda: mehanizmi reakcije, ekološki uticaji i uticaji na zdravlje

Magnezijum je prisutan u morskoj vodi u kolièini od oko 1300 ppm. Nakon natrijuma, to je
najèešæi katjon u okeanima. Reke sadrže približno 4 ppm magnezijuma, morske alge 6000-
20,000 ppm, i ostrige 1200 ppm.
Holandska voda za piće sadrži izmeðu 1 i 5 mg magnezijuma po litru.
Magnezijum i ostali alkalni zemljani metali su odgovorni za tvrdoæu vode. Voda koja sadrži
velike količine alkalnih zemljanih jona se naziva tvrda voda, a voda koja sadrži male kolièine
ovih jona se naziva meka voda.



Na koji način i u kom obliku magnezijum reaguje s vodom?

Voda ne utiče na magnezijumove metale na sobnoj temperaturi. Magnezijum je generalno
sporo reagujući element, ali njegova reaktivnost raste sa nivoima kiseonika. Osim toga,
magnezijum reaguje sa vodenom parom i daje magnezijum-hidroksid i hidrogen gas:
Mg (s) + 2H2O(g) -> Mg(OH)2(aq) + H2(g)
Magnezijumova vatra se ne može ugasiti vodom. Magnezijum nastavlja da gori dok ne
nestane kiseonika. Tada reaguje sa azotom u vazduhu i formira magnezijum-nitrid (Mg3N2).
U pokušajima da se magnezijumova vatra ugasi vodom, magnezijum agresivno reaguje sa
vodonikom. Da bi se sprečila šteta, magnezijumska vatra mora da se prekrije peskom.
                                                                       275   
Primer magnezijumovog jedinjenja je magnezijum-fosfit (Mg3P2), jakog mirisa, siv, čvrst.
Kad ovo jedinjenje doðe u dodir s vodom ili vlažnim vazduhom, on se rastapa i nastaje fosfit
(PH3), toksično jedinjenje koje veoma lako gori na vazduhu.


Rastvorljivost magnezijuma i magnezijumovih jedinjenja

Magnezijum je uglavnom prisutan kao Mg2+ (aq) u vodenim rastopima, ali i kao MgOH+
(aq) i Mg(OH)2 (aq). U morskoj vodi se može naći i kao MgSO4.
Vodena rastvorljivost magnezijum-hidroksida je 12 mg/L . Ostala magnezijumova jedinjenja
su mnogo lakše rastvorljiva u vodi, na primer magnezijum-karbonat (600 mg/L).
Magnezijum-sulfat daje gorak ukus vodi, i ima rastvorljivost od 309 g/L na 10oC.


Zašto je magnezijum prisutan u vodi?

Veliki broj minerala sadrži magnezijum, na primer dolomit ( kalcijum-magnezijum- karbonat)
CaMg(CO3)2 i magnezit ( magnezijum-karbonat; MgCO3). Magnezijum se ispira sa stena i
završava u vodi.
Magnezijum ima mnogobrojne namene i može da završi u vodi na razlièite načine. U
hemijskoj industriji se magnezijum dodaje plastici i drugim materijalima kao zaštita od vatre
ili podloga. Isto tako završava u okolini kroz primenu ðubriva i stočne hrane. Magnezijum-
sulfat se primenjuje u proizvodnji piva, a magnezijum-hidroksid kao koagulant u fabrikama za
preradu otpadnih voda. Magnezijum je i blagi laksativ. Magnezijumove legure se koriste u
trupovima auta i aviona. Tokom Drugog svetskog rata magnezijum je korišcen u vatrenim
bombama, radi izazivanja velikih požara u gradovima. Razvoj ovih bombi je uveo metod
ekstrahovanja magnezijuma iz morske vode.
Koji su ekološki uticaji magnezijuma u vodi?

Magnezijum je dijetetski mineral za sve organizme osim insekata. On je centralni atom
molekula hlorofila, i stoga je neophodan za biljnu fotosintezu. Magnezijum se ne nalazi samo
u morskoj vodi već i u rekama i kišnim vodama, čime se prirodno širi kroz okolinu. Tri
magnezijumova izotopa nastaju prirodno, svi su stabilni i stoga nisu radioaktivni. Ima i osam
nestabilnih izotopa.
Ne postoji direktiva za sadržaj magnezijuma u vodi za piće jer se ne oèekuju negativni efekti
na zdravlje ljudi i životinja.
Ekološki problemi indirektno prouzrokovani magnezijumom u vodi su uzrokovani primenom
omekšivača. Kao što je opisano ranije, tvrdoća vode je delimièno uzrokovana magnezijumom.
Joni kalcijuma i magnezijuma ( naročito kalcijuma ) negativno utiču na snagu čišćenja
deterdženata, jer formiraju gotovo nerastopive soli sa sapunom. Zbog toga se gotovo 40%
omekšivača dodaje sapunu. Nekada su to bili fosfati, ali je otkriveno da su veoma slabo
biološki razgradivi, i uzrokovali su eutrofikaciju. Danas se primenjuju alternativne hemikalije,
uglavnom kompleksniji agensi kao što je sodium citrat, EDTA i NTA, ili jonski reagensi kao
što je zeolit A. Ove supstance ne uzrokuju eutrofikaciju i nisu toksične. Nitriloacetatna
kiselina NTA može biti mutagena, i teško se uklanja prilikom prečišæavanja vode. Zeolit A
povećava količinu gustog taloga. Dodatno, drugi kompleksni agensi kao što je
etilenediamintetraacetatna kiselina (EDTA ) mogu da uklone metale iz jedinjenja koja je
inače teško razložiti. Pokretni teški metali mogu da završe u vodenim tokovima, jer je EDTA
teško ukloniti tokom prečišćavanja vode. Nasuprot kalcijumu, magnezijum se ne vezuje za
zeolit u uslovima ispiranja.
                                                                       276   
Tvrdoæa vode može da varira u različitim regionima, pa je stoga dodavanje omekšivača
deterdžentima nepotrebno u regionima koji imaju samo meku vodu. U regionima koji imaju
tvrdu vodu ponekad se koriste veće doze deterdženta kako bi se dodalo više omekšivača. To
uzrokuje da se i ostale supstance u deterdžentu doziraju previsoko, tako dodatno
komplikujuæi postupak prečišćavanja otpadnih voda. Moguće rešenje za ovaj problem je
individualno doziranje različitih sastojaka u deterdžentu.


Koji su uticaji magnezijuma u vodi na zdravlje?

Ljudsko telo sadrži oko 25 g magnezijuma, od kojih je oko 60% prisutno u kostima i 40% u
mišićima i drugim mekim tkivima. To je dijetetski mineral za ljude, jedan od mikroelemenata
odgovornih za funkciju opni, prenos nervnih stimulansa, kontrakciju mišiæa, stvaranje
proteina i replikaciju DNA. Magnezijum je sastavni deo mnogih enzima. Magnezijum i
kalcijum često obavljaju istu funkciju u ljudskom telu i generalno su antagonisti.
Nema poznatih slučajeva trovanja magnezijumom. Pri velikim oralnim dozama magnezijum
može uzrokovati povraćanje i dijareju. Visoke doze magnezijuma u lekovima i dodacima
ishrani mogu dovesti do slabljenja mišića, nervnih problema, depresije i promene
raspoloženja.
Kao što je navedeno ranije, neuobièajeno je uvoditi zakonske granice za magnezijum u vodi
za piće, jer nema naučnih dokaza o toksičnosti magnezijuma. U drugim jedinjenjima, na
primer azbestu, magnezijum može biti štetan.
Koje tehnologije prečišćavanja vode mogu da se primene u uklanjanju magnezijuma iz
vode?

Jedinjenja magnezijuma se obično uklanjaju iz vode, zbog uloge koju magnezijum ima u
tvrdoći vode. To se postiže putem omekšavanja vode.
Magnezijum-hidroksid se koristi kao koagulator u prečišćavanju vode.






















                                                                       277   
Mangan-Mn







Atomski broj 25
Atomska masa 54.9380 g.mol
-1

Elektronegativnost prema Paulingu 1.5
Gustina 7.43 g.cm
-3
at 20°C
Tačka topljenja 1247 °C
Tačka ključanja 2061 °C
Vandervalsov poluprečnik 0.126 nm
Jonski poluprečnik 0.08 nm (+2) ; 0.046 nm (+7)
Izotopi 7
Elektronska konfiguracija [ Ar ] 3d
5
4s
2

Energija prve jonizacije 716 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 1489 kJ.mol
-1

Standardni potencijal - 1.05 V ( Mn
2+
/ Mn )
Otkriće Johann Gahn 1774


Mangan je ružičasto-siv, hemijski aktivan element. To je tvrd metal i veoma krt. On se teško
topi, ali se lako oksiduje. Čist mangan je reaktivan, a kao prah sagori u kiseonik, reaguje sa
vodom ( rdja kao gvoždje ) i rastvara se u razblaženim kiselinama.


Primene

Mangan je bitan za gvoždje i čelične proizvode. Kao dodatak čeliku daje 85% do 90% od
ukupnih potreba, većinu ukupnih potreba. Mangan je ključna komponenta za formulaciju
nisko nerdjajućeg čelika i sigurnu široku upotrebu legura aluminijuma. Mangan dioksid se
takodje koristi kao katalizator. Mangan se koristi za obezbojavanje stakla i pravljenje
ljubičasto obojenog stakla. Kalijum permanganat je snažno oksidaciono sredstvo i koristi se
kao dezinfekt. Druga pronadjena jedinjenja su mangan-oksid (MnO) i mangan-karbonat
(MnCO3): prvi se nalazi u djubrivu i keramici, drugi je početni materijal za pravljenje drugih
jedinjenja mangana.


Mangan u okruženju

                                                                       278   
Mangan je jedan od mnogih metala u zemlji, gde se dešava oksidacija i hidratacija, i cikusi
gde dolazi do promene oksidaconog stanja. Mangan se javlja uglavnom kao pirolizit (MnO2),
i manje značajan mangan karbonat (MnCO3). Više od 25 miliona tona se iskopa svake
godine, 5 miliona predstavlja metal, a rezerve se procenjuju na 3 biliona tona metala.
Najvažnije rudne površine sa manganom su Južna Afrika, Rusija, Ukrajina, Gruzija i
Australija.
Mangan je osnovni element za sve vrste. Neki organizmi, kao što su diatomi, mekušci i
sundjeri, akumuliraju mangan. Ribe mogu sadržati 5 ppm i sisari 3 ppm u svojim tkivima,
iako je normalno oko 1 ppm.


Uticaj mangana na zdravlje

Mangan je veoma uobičajeno jedinjenje koje se može pronaći bilo gde na zemlji. Mangan je
jedno od tri osnovna jedinjenja koja su toksična, koji nije neophodan za preživljavanje
čoveka, ali je takodje toksičan kada su prisutne visoke koncentracije u čovekovom telu. Kada
ljudi ne žive preporučenim svakodnevnim navikama njihovo zdravlje će biti ugroženo. A kada
shvate javljaju se zdravstveni problemi.
Uočeno je da se mangan kod ljudi uglavnom uzima kroz hranu, kao što su spanač, čaj i bilje.
Hrana koja sadrži visoke koncentracije su žito i pirinač, soja, jaja, orasi, maslinovo ulje, zeleni
pasulj i ostrige. Posle absorpcije u čovekovom telu mangan se transportuje kroz krvotok do
jetre, bubrega, pankreasa i endokrinih žlezda.
Dejstvo mangana se ispoljava uglavnom u respiratornom traktu i u mozgu. Simptomi trovanja
manganom su halucinacije, zaboravnost i nervna oštećenja. Mangan takodje prouzrokuje
Parkinsonovu bolest, plućnu emboliju i bronhitis. Kada je čovek izložen dejstvu mangana
duži vremenski period može postati impotentan.
Sindromi koje prouzrokuje mangan imaju simptome kao šizofrenija, slabost mišića,
glavobolja i nesanica.
Zato je mangan osnovni element za ljudsko zdravlje, nedostatak mangana prouzrokuje
zdravstvene posledice. To su sledeće posledice;
-gojaznost
-glukozna netolerancija
-zgrušavanje krvi
-problemi sa kožom
-opadanje nivoa holesterola
-bolesti kičme
-oštećenja ploda
-promena boje dlake
-neurološki simptomi

Hronično trovanje manganom može biti prouzrokovano udisanjem prašine i dima.Centralni
nervni sistem je glavno mesto oštećenja kod bolesti, koje mogu prouzrokovati stalnu
nesposobnost. Simptomi sadrže malaksalost, pospanost, slabost, emocionalnu uznemirenost,
grčevito hodanje, ponavljanje grčenja noge, i paraliza. Veliki broj javljanja pneumonija i
drugih infekcija gornjeg respiratornog sistema je pronadjeno kod radnika izloženih prašini i
dimu manganovih jedinjenja. Manganova jedinjenja su eksperimentalno ekvivalentni
tumorigenim posrednicima.


Uticaj mangana na okolinu
                                                                       279   

Manganova jedinjenja se u okruženju prirodno javljaju kao čvrsta u zemlji i male čestice u
vodi. Čestice mangana u vazduhu su prisutne u česticama prašine. One se obično spuste na
zemlju u toku nekoliko dana.
Ljudi povećavaju koncentraciju mangana u vazduhu kroz aktivnost industrije i kroz
sagorevanje fosilnih goriva. Mangan se takodje iz ljudskih izvora transportuje do površinskih
voda, podzemnih voda i otpadnih voda. Kroz primenu mangana u pesticidima, mangan će
dospeti u zemlju.
Za životinje mangan je osnovna komponenta za preko trideset šest enzima koji se koriste za
metabolizam ugljenih hirata, proteina i masti. Životinje pojedu malu količinu mangana koji
učestvuje u normalnom rastu, razvijanju kostiju i odvijanju reprodukcije.
Za neke životinje letalna doza je veoma niska, one imaju malu šansu da prežive čak i pri
malim dozama mangana koje prelaze esencijalne doze. Supstance mangana mogu
prouzrokovati plućne, jetrene i vaskularne poremećaje, pad krvnog pritiska, opadanje razvoja
životinjskog tkiva i oštećenja mozga.
Kada mangan zauzima mesta na koži to prouzrokuje podrhtavanje i slabost koordinacije.
Konačno, laboratorijski testovi sa životinjama su pokazali da je potrebna velika toksična
količina mangana da prouzrokuje tumor kod životinja.
U biljkama manganovi joni transportom odlaze prema zemlji. Kada je mala količina mangana
absorbovana od strane zemlje dolazi do poremećaja u mehanizmu biljaka. Na primer
poremećaj u raspodeli vode ili vodonika ili kiseonika, u kome mangan učestvuje u značajnom
delu.
Mangan može da prouzrokuje toksičnost i nedostatak simptoma u biljkama. Kada je pH
zemlje nizak nedostaci mangana su uobičajeniji.
Visoke toksične koncentracije mangana u zemlji mogu prouzrokovati bubrenje ćelijskog zida,
sušenje lišća i tamne pege na lišću. Nedostatak takodje prouzrokuje ove posledice. Izmedju
toksičnih koncentracija i koncentracija prouzrokovanih nedostatkom je detektovana mala
oblast koncentracija za optimalan rast biljaka.






















                                                                       280   
NATRIJUM



Atomski broj 11
Atomska masa 22.98977 g/mol
Elektronegativnost po Pauliju 0.9
Gustina 0.97 g/cm3 na 20 °C
Tacka topljenja 97.5 °C
Tacka kljucanja 883 °C
Vandervalsov radijus 0.196 nm
Jonski radijus 0.095 (+1) nm
Izotopi 3
Elektronska konfiguracija [Ne] 3s1
Energija prve jonizacije 495.7 kJ/mol
Standardni potencijal -2.71 V
Otkrio Sir Humphrey Davy1807



Hemijski element čiji je simbol Na, atomski broj mu je 11 i atomska težina mu je 22,9898.
On je mekan metal , reaktivan i sa velikom tačkom topljenja i gustinom od 0,97 na
temperature od 20 ° C( 68 ° F). Sa trgovinske tačke gledišta Na je najbitniji od svih alkalnih
metala.
Na reaguje brzo sa vodom, i takodje sa snegom i ledom stvarajući natrijum hidrokskid i
vodonik. Kada je izložen dejstvu vazduha, metalni natrijum gubi svoj srebrnasti izgled i
dobija izvesnu neprovidnu sivu boju koja potiče od boje natrijum-oksida. Natrijum ne reaguje
sa azotom,cak ni na visokoj temperaturi,ali može da reaguje sa amonijakom i gradi natrijum-
amid. Natrijum i vodonik reaguju na oko 200°C (390°) gradeći natrijum-hidrid. Natrijum
veoma teško reaguje sa ugljenikom,ali reaguje sa halogenima. Takodje reaguje sa različitim
metalnim-hloridima gradeći metal i natrijum-hlorid. Natrijum ne reaguje sa parafinskim
ugljen-vodonicima, ali taj oblik stvara jedinjenje sa naftalenom i drugim aromatičnim
policikličnim jedinjenjima i sa aril alkenima. Reakcija natrijuma sa alkoholom je slična
reakciji natrijuma i vode, ali sporija. Postoje 2 generalne reakcije sa organskim halogenidima.


Upotreba

Natrijum u metalnom obliku je veoma važan u stvaranju estara i proizvodnji organskih
jedinjenja. Natrijum je takodje i sastavni deo natrijum-hlorida (NaCl) veoma bitnog
jedinjenja koje je pronadjeno u životnom okruženju. Druge upotrebe su: poboljšava strukturu
legura, u sapunu, u kombinaciji sa masnim kiselinama, u natrijumovim isparljivim cevima, da
oslobodi topljene metale.
Rastvor natrijum-karbonata se koristi u pravljenju stakla.

Natrijum je šesti najbogatiji element u Zemljinoj kori, koja se sastoji od 2,83 % natrijuma u
celokupnoj formi. Natrijum je,posle hlorida, drugi najbogatiji element u morskoj vodi.
Najbitnija so natrijuma nadjena u prirodi je natrijum-hlorid (kamena so) , natrijum-
karbonat(soda) , natrijum-borat (borati), natrijum-nitrat i natrijum-sulfat. Natrijumove soli su
pronadjene u morskoj vodi (1,05%) , lake soli, alkalne i mineralna izvorska voda.
                                                                       281   
Proizvodnja soli je oko 200 miliona tona godišnje, ova ogromna vrednost je većim delom
ekstrakovana iz slanih nalazista ispumpavanjem vode iz jama da bi rastvorili i ispumpali
gore slanu vodu. Sunce i mnoge druge zvezde sijaju jasnom svetlošću u kojoj je žuta
komponenta dominantna i ovo je omoguceno natrijumovim atomima u visoko-energetskom
stanju.


DEJSTVO NATRIJUMA U ZDRAVLJU

Natrijum je sastavna komponenta mnogih namirnica, na primer soli. Neophodan je za ljude
,odrzava ravnotežu telesnih tečnosti. Natrijum je takodje potreban za nerve i mišićno
funcionisanje.
Kolicina natrijuma koju osoba unosi u organizam dnevno je različita od osobe do osobe i od
kulture do kulture; neki ljudi unose malo kao sto je 2g/dnevno , neki mnogo kao sto je 20g.
Natrijum je esencijalan.
Kontakti natrijuma i vode,uključujući isparavanje izazivaju formaciju natrijum-hidroksid
pare,koja je visoko iritirajuća za kožu,,oči,nos i grlo. Ovo može izazvati kijanje i kašljanje. U
nekim slučajevima može doći do otežanog disanja ,kašljanja i hemijskog bronhitisa. Kontakti
sa kožom mogu prozrokovati svrab,zujanje u ušima,temperaturi i jaku upalu i ostale štetne
efekte.
Kontakt sa očima može kao rezultat imati veliki broj komplikacija i gubitak vida.

Natrijumova praškasta forma je visoki eksploziv u vodi i otrov u kombinaciji sa mnogim
drugim elementima.

Srednja linija tolerancije(TLM) za ribe ,125 ppm/96hr (sveže vode);Srednja linija tolerancije
(TLM) za ,88 mg/48hr( voda sa slavine)
Ova hemikalija nije pokretna u rastvornom obliku, mada veoma lako apsorbuje vlagu. Jedna
tečnost, natrijum-hidroksid brzo pretvara u so,moguća je kontaminacija vode.


NATRIJUM I VODA;MEHANIZAM REAKCIJE; UPOTREBA I ZNAČAJ

Godinama već je natrijum ispiran iz stena i zemlje, u okeanima, gde mogu potrajati do
50*10^6 godina. Morska voda sadrži priblizno 11,000 ppm natrijuma. Reke imaju samo oko
9ppm.
Voda za piće obično sadrži oko 50 mg/l natrijuma. Ova procena je viša za mineralnu vodu.
U rastvornom obliku natrijum uvek zauzima oblik jona Na+.


U KOM PRAVCU I NA KOJI NAČIN NATRIJUM REAGUJE SA VODOM

Elementarni natrijum reaguje jako sa vodom, saglasno sa sledecim mehanizmom:

2Na(s) + 2H2O → 2NaOH(aq) + H2(g)

Bezbojan rastvor je formiran, i sastoji se od čvrstog alkalnog natrijum hidroksida (oštra soda)
i vodonik gasa. Ovo je egzotermna reakcija. Metalni natrijum je zagrejan i gori narandžastim
plamenom. Vodonik gas se oslobadja dok se proces gorenja odvija jako sa kiseonikom iz
vazduha.
                                                                       282   
Broj natrijumovih jedinjenja ne reaguje jako sa vodom, ali su jaki vodeni rastvori.


RASTVORLJIVOST NATRIJUMA I NATRIJUMOVIH JEDINJENJA

Dostupna su nam mnoga jedinjenja koja su rastvorljiva u vodi. Najpoznatija natrijumova
jedinjenja su natrijum-hlorid(NaCl), poznata kao kuhinjska so. Na 20° C rastvorljivost je 359
g/L, drugim rečima vodeni rastvarač. Rastvorljivost zavisi od temperature. Natrijum-
karbonat(Na2CO3) je takodje vodeni rastvarač. Rastvorljivost je 220 g/L na 20 ° C.


ZAŠTO JE NATRIJUM PRISUTAN U VODI?

Natrijumova jedinjenja prirodno se nalaze u vodi. Kao sto je ranije pominjano, natrijum je
uziman iz stena i zemlje. Ne samo mora, takodje i reke imaju znatnu količinu natrijuma.
Koncentracija je mnogo veca ,zavisno od geoloskih osobina i kontaminacije. Natrijumova
jedinjenja imaju različitu ulogu u industriji, i mogu se takodje nalaziti i u industrijskoj vodi.
Upotrebljiva su u metalurgiji i kao rashladno sredstvo u nuklearnim reakcijama. Natrijum-
nitrat se koristi kao sintetsko djubrivo.
Oko 60% natrijuma je uključeno u hemijskoj industriji, gde je zamenjivan hloridnim
gasom,natrijum-hidroksid ili natrijum-karbonat, i oko 20% natrijuma je u prehrambenoj
industriji kao zaštitno sredstvo ili aroma. Ostatak se koristi zimi kao so.
Natrijum-hidroksid može biti korišćen kao prevencija da ne dodje do zakrčenja sudova, a
natrijum-karbonat se koristi u prečišćenoj vodi da neutralizuje kiselinu. Natrijum-
hidrogenkarbonat je sastavni deo praha, i koristi se u tekstilnoj i kožnoj industriji i za
proizvodnju sapuna i sredstva za čišćenje.U sanitarijama je poznat kao natrijum-hipohlorid.
Koristeći metalni natrijum,berilijum,torium,titanijum i cirkonijuma može biti ekstakovan.
Natrijum se nalazi u malim neonskim lampama, koristeći elektricitet. Radioaktivni izotop
24Na je upotrebljiv u medicini.






KAKVI SU EFEKTI NATRIJUMA U VODI?

Natrijum je drugi rizičan element u vodi, drugim rečima veoma je rizično njegovo prisustvo u
vodi. Natrijum-hlorid nije rizičan. Za životinje natrijum je dijetetski mineral. Biljke teško
imaju bilo koji oblik natrijuma.LC50( letalna koncentracija ) za ribe je 157 mg/L. Natrijum-
hipohlorid iz sanitarija može da doprinese formaciji hloridnog hidrokarbonata, koja je
nepoželjna. Samo jedan natrijumov izotop se javlja u prirodi,čvrst 23Na.Postoje 13
natrijumovih izotopa ,koji su radioaktivni.


KOJI SU EFEKTI NA ZDRAVLJE NATRIJUMA U VODI?

Natrijum je prisutan u ljudskom organizmu u vrednosti od 100g. To je dijetalni mineral,
delom odgovoran za nervnu funkciju. Krvni serum ima 3,3 g/L natrijuma. Reguliše
ekstracelularnu tečnost, kiselo-baznu ravnotežu i potencijal membrane,delom zajedno sa
                                                                       283   
kalijumom. Moguće je prekoračenje kuhinjskom solju. Ovo izaziva visok krvni
pritisak,arterosklerozu, konfuziju i uvećan rizik za infekcije od prekomernog Na+
unosa.Manjak natrijuma može izazvati dehidrataciju,konvulziju,mišićnu paralizu,...
Generalno, ljudska potreba za natrijumom-hloridom je 300 mg dnevno da bi se postigla
ravnoteža natrijuma u organizmu.Ljudi koji imaju dijareju ili drugih zdravstvenih problema
koji izazivaju potrebu za unosom soli, treba da unesu mnogo veću količinu nego inače.
Odrasli unose kuhinjske soli 9g dnevno,gde ima oko 4g natrijuma.Ljudima sa ostećenjem
bubrega i srca je preporučen natrijum za dijetu.Pre je kuhnjska so korišćena da izazove
povraćanje.Oštra soda može duboko uticati na tkivo.


KOJA TEHNOLOGIJA PRERADE VODE MOŽE DA SE KORISTI DA BI SE
NATRIJUM UKLONIO IZ VODE?

Da se ukloni natrijum-hlorid iz vode, može se koristiti reversna osmoza,elektro-dijaliza,
tehnike destilacije ili izmena jona. Reversna osmoza je najčešće korišćena
metoda,najekonomičnija,štedi energiju i novac. Natrijum je u preradi vode. Može da
funkcioniše kao suprotan jon kalcijumu i magnezijumu.Oštra soda i natrijum-perkarbonat
služe za neutralizaciju kiselina. Natrijum-bisulfat (NaHSO3) je redukciono sredstvo u
hemijskim oksidacijma,natrijum-sulfid se koristi za taloženje kompleksnih metala.






























                                                                       284   
Nitrati


Nitrati su neorganska jedinjenja koja se sastoje od jednog atoma azota (N) i 3 atoma kiseonika
(O); hemijski simbol nitrata je NO
3.
Nitrati obično nisu opasni po zdravlje sve dok se ne
redukuju do nitrita (NO
2
).

Opis
- Hemijsko ime: Nitrati
Regulatorno ime: Nitrati
- Molekularna formula: NO
3
-

- Molekularna težina: 62 g/mol



Nitrati u vodi za piće: zdravstveni efekti
Nitrati su jedan od najčešćih zagađivača vode u seoskim sredinama. Oni moraju biti
kontrolisani u vodi za piće zato sto prevelike doze mogu izazvati metamoglobinemiju, bolest
poznatu pod nazivom „plava beba”. Iako koncentracije nitrata koje nepovoljno utiču na bebe
nisu opasne za stariju decu i odrasle, oni ukuzuju na moguce prisustvo drugih ozbiljnijih
zagađivača, kao sto su bakterije ili pesticidi.

Poreklo nitrata u tekućim vodama je, pre svega, iz đubriva, septickih sistema i skladištenja
đubriva. Azot iz đubriva koji biljke ne iskoriste, onaj koji ispari, ili se raznese površinskim
prenosom završava u tekućim vodama u formi nitrata. Ovo cini azot nedostupnim za biljke, i
isto tako, moze povećati koncentraciju u tekućim vodama iznad dozvoljenog nivoa za kvalitet
pijaće vode. Azot iz đubriva moze na sličan način nestati iz polja, seoskih dvorišta, ili
skladišta. Septički sistemi uklanjaju samo polovinu azota iz otpadnih voda, ostavljajući drugu
polovinu da dospe u tekuće vode, na taj način povećavajući koncentraciju nitrata.

Standardi za nitrate u pijaćoj vodi
Nivo nitrata u pijaćoj vodi se meri ili u vidu prisutne količine azota ili u vidu količine azota i
kiseonika zajedno. Državni standard za nitrate u pijaćoj vodi je 10 mg/l nitrat-N, ili 50 mg/l
nitrat-NO
3,
kada se mere i kiseonik i azot. Osim ako nije drugacije naznačeno, nivo nitrata
obično se odnosi na prisutnu količinu azota, pa je, stoga, uobičajeni standard 10 mg/l.

Kratkotrajna upotreba vode za piće sa koncenracijom nitrata iznad zdravstvenih standarda
predstavlja potencijalni zdravstveni problem, naročito za bebe. Bebe piju velike količine vode
uzimajući u obzir njihovu telesnu težinu, narocito ako se voda koristi za pravljenje praškastih
ili koncentrovanih recepata ili sokova. Takođe, njihov probavni sistem je nerazvijen, i, prema
tome, pogodniji da omoguci redukciju nitrata do nitrita. Nitriti u digestivnom traktu beba
mogu prouzrokovati metamoglobinemiju.
                                                                       285   


Kako koristimo nitrate?: nitrati u našoj dijeti

Nitrati se prirodno nalaze u mnogim biljkama, kao sto su zelena salata i spanać, i proizvedeni
su od strane mikroba u ljudskim crevima, dok samo mali deo nitrata u telu dolazi od vode za
piće.

Unos nitrata iz povrća teško može da uzrokuje zdravstvene probleme zato sto veoma mali deo
ovih nitrata prelazi u nitrite. Proizvodi od mesa cine manje od 10 procenata nitrata u dijeti ali
60 do 90 procenata nitrita koji se unose. Ovo je uglavnom zato sto je natrijum nitrit dodat
hrani kao sto su viršle, slanina ili šunka. Vrlo malo nitrata ili nitrita u ljudskim dijetama se
unose putem voca, zitarica i mlečnih proizvoda.


Nitrati i Svetska Zdravstvena Organizacija (SZO)

U evropskim standardima za pijaću vodu, drugo izdanje, koje je objavila SZO posle sastanka
u Ženevi 1970, zaključeno je sledeće:

Sastojci u vodi koji, ako su prisutni u prevelikim količinama, mogu dovesti do problema:

Supstanca Priroda problema koji
može nastati
Približan nivo iznad koga
nastaju problemi
Nitrati (kao NO
3
) Opasnost od dečije
metamoglobinemije ako
vodu konzumitraju deca.

- Preporučljivo: manje od
50. mg/l
- Prihvatljivo: 50 do 100
mg/l.
- Nepreporučljivo: više od
100 mg/l.


Metamoglobinemija: bolest prouzrokovana viškom nitrata

Definicija: Kliničko stanje povećanja prekomernog pretvaranja hemoglobina u
metamoglobin, koji ne može da vezuje i prenosi kiseonik. Metamoglobin se formira kada se
gvožđe u molekulu hemoglobina oksiduje od Fe
2+
do Fe
3+
.

Toksikologija: Metamoglobin nastaje kad hemoglobin oksiduje do nivoa koji prelazi
normalni enzimski kapacitet za smanjenje hemoglobina. Postoji mnogo uzroka ove oksidacije.
Najčešći su:
- Anilin
- Benzokain
- Hlorati
- Hlorokvin
- Dapzon
- Tekuća voda zagađena nitratima
                                                                       286   
- Nitrati
- Nitriti
- Nitrofenoli
- Fenazopiridin
- Primakvin
- Natrijum nitroprusid
- 4-dimetilaminofenol
Metamoglobinamija može nastati i od netoksičnih uzroka, kao urođeni nedostatak enzima.


Simptomi:

Tipično sivkasta cijanoza se može primetiti kada nivo metamoglobina prelazi 1.5 g/dL, što je
oko 10% ukupnog hemoglobina u normalnoj osobi. Na tom nivou, pacijent može i da ne
primeti nikakve simptome.


Simptomi metamoglobinamije su obično oni koji su povezani sa umanjenim dotokom
kiseonika (glavobolja, malaksalost, tahikardija i nedostatak daha) i postepeno se razvijaju
kako se koncentracija metamoglobina povećava iznad 20%.
Koncentracije veće od 50% dovode do teške hipoksemia i depresije.
Koncentracije veće od 70% mogu izazvati smrt.

Kod osoba koje pate od anemije, srčanih problema ili plućnih bolesti, simptomi hipoksia se
mogu pojaviti na nižem nivou metamoglobina.

Kako eliminisati nitrate iz vode
-
Jednostavan način eliminisanja nitrita iz vode je njihova oksidacija do nitrata (kao sto
smo ranije rekli, nitrati su mnogo manje toksični od nitrita). Ovo se može uraditi
ubacivanjem ozona u vodu. Ozon je veoma lako oksidujuće jedinjenje koje će
oksidovati sve nitrite u nitrate, eliminišući toksičnost izazvanu nitritima.















                                                                       287   

Nitriti

Definicia
Nitriti su jednovalentni radikali ili jedinjenja koja sadrže NO
2
, kao što su soli ili estri azotaste
kiseline.

Opis
- Hemijsko ime: Nitrit
- Regulatorno ime: Nitrit
- Molekulska formula: NO
2
-

- Molekulska težina: 46 g/mol

Biofilm
Biofilm je tanak, obično otporan sloj mikroorganizama (kao bakterije) koji se formira i
prekriva različite površine (kao čto su sonde ili vodovodne cevi).
Razlog zašto ovde pričamo o biofilmovima je zato što se nitrifikatori pretežno javljaju kao
površinski biofilmovi. To znači da Nitrozomi mogu da prekriju unutrašnjost vodovodnih
cevi, i tako proizvodeći nitrite zagađuju vodu.
Zdravstveni efekti
Kada nitriti uđu u krvotok, oni reaguju sa hemoglobinom i formiraju jedinjenje koje se zove
metemoglobin. Ovo jedinjenje smanjuje kapacitet krvi da prenosi kiseonik. Nivo kiseonika se
smanjuje, i bebe pokazuju znake bolesti zvane metemoglobinemija, takođe poznate i kao
“bolest plavih beba”.
Najočigledniji simptomi metemoglobinemije su pojava plavičaste boje kože, naročito oko
očiju i usta. Ukoliko se otkrije na vreme, ova bolest se može uspešno lečiti injekcijom
metilenskog plavog, koje vraća metemoglobin u hemoglobin. Posledice su veoma ozbiljne
ukoliko se bolest ne leči: kada 70 % hemoglobina u telu pređe u metemoglobin nastupa
smrt.Pokazano je da postoji veza između smrti beba od metemoglobinemije i visokog nivoa
nitrata u vodi.

Zdravstveni problemi stoke
Želudac je prvi deo stomaka kod preživara, u kojem se skuplja većina hrane odmah nakon
gutanja i odakle se kasnije vraća u usta i preživa. Bakterija koja je prisutna u želucu preživara,
kao što su goveda i ovce, prevodi nitrate u nitrite što izaziva trovanje nitratima.
                                                                       288   
Svinje i živina nemaju želudac pošto je njihov stomak iz jednog dela, pa one brzo izbace
nitrite kroz urin. Međutim, mlade životinje sa stomakom iz jednog dela su slične ljudskim
bebama po tome da su jako osetljive na trovanje nitratima dok im se ne razvije digestivni
sistem.
Od svih životinja sa stomakom iz jednog dela, konji su najosetljiviji na trovanje nitratima zato
što imaju veliko slepo crevo koje se ponaša kao želudac, prevodeći nitrate u nitrite.
Visok nivo nitrata se može naći u biljkama kao posledica preteranog đubrenja ili stresa. Ovo
može da naškodi stoci više nego ako se nitrati unesu vodom sa visokim nivoom
koncentreacije nitrata.
Neki simptomi metemoglobinemije kod životinje su problemi u koordinaciji, teškoće pri
disanju, plava boja sluznica, povraćanje i pobačaj. Smanjenje prinosa mleka se može primetiti
iako krava ne pokazuje nikakve simptome. Pod sumnjom da su životinje zaražene nitratima,
veterinar može da uradi test i ukoliko je potrebno da im dâ metilensko plavo, tj. protivotrov.
U skorije vreme, mnogi drugi zdravstveni problemi su povezani sa visokom koncentracijom
nitrata. Neke studije sugerišu da je povećanje broja oboljenja od raka jednjaka i stomaka
povezano sa N-nitrozomima, organskim jedinjenjima koja se formiraju u ustima ili
digestivnom sistemu interakcijom nitrita (nastalih od nitrata) sa jedinjenjima koja sadrže
organski azot (sekundarni amini). N-nitrozomi su glavni izazivači raka kod životinja.
Kako eliminisati nitrite iz vode
Jednostavan način eliminisanja nitrita iz vode je njihova oksidacija do nitrata (kao sto smo
ranije rekli, nitrati su mnogo manje toksični od nitrita). Ovo se može uraditi ubacivanjem
ozona u vodu. Ozon je veoma lako oksidujuće jedinjenje koje će oksidovati sve nitrite u
nitrate, eliminišući toksičnost izazvanu nitritima.















                                                                       289   
Nikl-Ni




Atomski broj 28
Atomska masa 58.71 g.mol
-1

Elektronegativnost 1.8
Gustina 8.9 g.cm
-3
at 20°C
Tacka topljenja 1453 °C
Tacka kljucanja 2913 °C
Vandervalsov radijus 0.124 nm
Jonski radijus 0.069 nm (+2) ; 0.06 nm (+3)
Izotopi 10
Elektronska ljuska [ Ar ] 3d
8
4s
2

Energija prve jonizacije 735 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 1753 kJ.mol
-1

Energija trece jonizacije 3387 kJ.mol
-1

Standardni potencijal - 0.25 V
Otkrivene od strane Alex Constedt 1751




Nikl je srebrno-bele boje, težak, kovan, i rastegljiv metal. Iz grupe gvožđa . To je prilično
dobar provodnik toplote i električne energije. U svojoj grupi (familiji) jedinjenja nikl je
bivalentan, iako se pretpostavljaju druge valence. To takođe čini veliki broj kompleksnih
jedinjenja. Većina jedinjenja nikla su plave ili zelene boje. Nikl se rastvara u razblaženim
kiselinama, ali, kao i gvožđe, postaje pasivan kada je tretiran azotnom kiselinom. Dobro
podeljen nikl adsorbuje vodonik


Aplikacije

Velika upotreba nikla je u pripremi legure. Legure nikla odlikuju se snagom, rastegljivošću i
otpornošću na koroziju i toplotu. Oko 65% nikla se koristi u Zapadnom svetu za proizvodnju
nerđajućeg čelika, čiji sastav može varirati,gvožđe sa aroun 18% hroma i 8% nichel. 12% od
ukupnog nikla koji se konzumira ide u superlegure. Preostalih 23% potrošnje je podeljena
između legura čelika, punjive baterije, katalizatora i drugih hemikalija, novac, livnica
proizvoda i galvanizacija.
Nikl je lak za rad i može da bude izvučen u žice. Otporan je na koroziju čak i na visokim
temperaturama i zbog toga se koristi u gasne turbine i raketne motore. Monela je legura nikla i
bakra (npr. 70% nikla, 30% bakra sa primesama gvožđa, mangana i silicijuma), koji može
odoleti koroziji morskom vodom, tako da je idealan za propeler vratila u čamcima i
postrojenja za desalinizaciju.


Nikl u okruzenju

                                                                       290   
Veća kolicina nikla na Zemlji je nepristupačana jer se nalazi daleko u rastopljenom jezgru
planete, što je 10% nikla. Ukupan iznos nikla rastvorenog u more je izračunata da bude oko 8
milijardi tona.


Organska materija ima jaku sposobnost da apsorbuje metale to je razlog zašto ugalj i nafta
sadrže značajne količine.Sadrzaj nikla u zemljištu može biti nizak kao 0,2 ppm ili visok kao
450ppm u nekom glinovitom i ilovače zemljištu. Prosečna je oko 20 ppm. Nikl se javlja u
pasulju, gde je osnovna komponenta nekih enzima. Još jedan relativno bogat izvor nikla je čaj
koji ima 7,6 mg / kg sušenog lišća.
Nikl se javlja u kombinaciji sa sumporom u millerite, sa arsena u mineralnim niccolite, i
arsena i sumpor u niklu. Većina ruda iz kojih se vadi nichel su gvožđe-sulfid nikla, kao što je
pentlandite. Metal je miniran u Rusiji, Australiji, Novoj Kaledoniji, Kubi, Kanadi Južnoj
Africi. Poizvodnja premašuje 500,000 tona i rezerve će trajati najmanje 150 godina.


Zdravsteveni efekti nikla

Nikl je jedinjenje koje se javlja u zivotnoj sredini samo na veoma niskom nivou.Ljudi koriste
nikl za razlicite namene.Najcesce se koristi kao sastojak drugih metalnih proizvoda. Može se
naći u zajedničkom metalnom proizvodu kao što je nakit.

Prehrambeni proizvodi sadrže male količine nikla. Čokolada i masti se zna da sadrže visoke
količine . Unosenje nikla će se povećati kada ljudi jedu velike količine povrća iz zagađenog
zemljišta. Za biljke je poznato da akumuliraju nikl i kao rezultat uzimanja nikla iz povrća će
biti eminentni. Pušači imaju veće prihvatanje nikla preko svojih pluća. Konačno, nikl se moze
naći u deterdžentima.
Ljudi mogu biti izloženi od strane nikla disanjem vazduha, preko vode za piće, hrane ili
pušenjem cigareta. Kontakt kože sa niklom-preko kontaminiranog zemljišta i vode takođe
može dovesti do izlaganja nikla. U malim količinama nikl je od suštinske važnosti, ali kada je
velika kolicina može biti opasant za ljudsko zdravlje.

Uzimanja prevelike količine nikla ima sledeće posledice:
- Više šanse za razvoj raka pluća, rak nosa, grkljana i raka prostate
- Bolest i vrtoglavicu posle izlaganja nikla u gasovitom stanju
- Embolija pluća
- Respiratorna insuficijencija
- Rođenja grešaka
- Astma i hronični bronhitis
- Alergijske reakcije kao što su osip kože, uglavnom preko nakita
- Srcani poremećaji
Pare nikla su respiratorni iritanti i može izazvati pneumonitis. Izlaganje niklu i njegovim
jedinjenjima može da dovede do razvoja dermatitisa poznat kao "nikl svrab" postoji
osetljivost kod pojedinaca. Prvi simptom je obično svrab, što se dešava i do 7 dana pre
erupcije kože . Nikl osetljivost, kada se jednom dobije, javlja se na neodređeno vreme i ostaje.
Kancerogenost niklai pojedinih jedinjenja nikla su navedeni od strane Nacionalnog programa
za teksikologiju(NTP) . Međunarodna agencija za istraživanje raka (IARC) je navela
jedinjenja nikla u okviru grupe 1(ima dovoljno dokaza za kancerogenost kod ljudi) i nikla u
okviru grupe 2B (sredstva koja su verovatno kancerogeni za ljude). OSHA ne reguliše nikl
                                                                       291   
kao karcinogen. Nikl se nalazi na ACGIH obaveštenja o planiranju promene kao kategorija
A1, potvrdio je ljudski karcinogen.


Uticaj nikla na životnu sredinu

Nikl ispuštaju u vazduh elektrane i spalionice smeća. Obično je potrebno dugo vremena da
nikl bude uklonjen iz vazduha. Nikl takođe završava u površinske vode kada je deo otpadnih
voda potoka.
Veći deo svih nikl jedinjenja koja se oslobađaju u okruženju se adsorbuje na čestice
sedimenta ili zemlju i postaju nepokretni, kao rezultat. U kiseloj zemlji, međutim, nikl je
postaje mobilan i često će se isprati do podzemnih voda.
Nema mnogo informacija o efektima nikla na ostale organizme sem efekta na ljude. Mi
znamo da su visoke koncentracije nikla na peskovitom zemljištu dovode do oštećenja biljke i
visoke koncentracije nikla u površinskim vodama može umanjiti stope rasta algi.
Mikroorganizmi takođe mogu patiti od rasta pada zbog prisustva nikla, ali obično razviju
otpornost na nikl nakon nekog vremena.
Za životinj nikl je suštinska namirnica u malim količinama. Ali nikl nije samo povoljan kao
osnovni element, takođe može biti opasan kada se prekorači maksimalni iznos podnošljivosti.
Ovo može izazvati razne vrste raka na različitim lokacijama u okviru tela životinja, uglavnom
onih koji žive u blizini rafinerije.


Nikl i voda: reakcija mehanizmi, uticaj na životnu sredinu i zdravlje

Morska voda sadrži otprilike 0.5-2 ppb nikla, i reka sadrži približno 0,3 ppb. Fitoplankton
sadrži 1-10 ppm nikla (suve mase), što je od 103-104 faktor biokoncentracije u odnosu na
morsku vodu. Bentic alge se mogu naći kako u slatkovodnoj i slanoj vodi, a može da sadrži
između 0.2 i 84 ppm nikla. Jastozi sadrže 0.14-60 ppm nikla, mekušci 0.1-850 ppm, i ribe od
0,1 i 11 ppm (sve vrednosti na bazi suve mase). Nikl se javlja u vodi, kao Ni2 + (aq) i
ponekad kao NiCO3. Može biti raspušten, ili sa složenim neorganskih ligandima. Nikl se
takođe moze naci kao čestica.

Na koji način I u kom obliku nikl reaguje sa vodom?
Pod normalnim uslovima nikl ne reaguje sa vodom.

Rastvorljivosti jedinjenja nikla i nikla
Elementarni nikl je nerastvorljiv u vodi na T = 20oC pritisak = 1 bar. Međutim, jedinjenja
nikla mogu biti rastvorljiva u vodi. Nikl hlorid je veoma rastvorljiv u vodi; 553 g / l na 20 ° C,
do 880 g / l na 99.9oC. Nikl-karbonat je Rastvorljiv u vodi od 90 mg / l, dok su druga
jedinjenja nikla, kao što su nikl monoksid, nikl sulfid nikla i Tetra karbonilna u vodi
nerastvorna.

Zašto je nikl prisutan u vodi?
Nikl se moze naći u peščarama, minerali glina i bazalta. Glavni izvor nikla je pentlandite.
Elemenat koji akumulira u sedimentima i deo je različitih bioloških ciklusa.
                                                                       292   
Nikl može završiti u vodu sa obe tačke i ne-tačkastih izvora. Difuzna emisija nikla potice iz
elektrana, spalionice otpada i metalne industrije. Nikl se direktno emituje iz različitih
industrija kroz pražnjenja na površini vode. Primenjuje se u legurama za uklanjanje teških
metala iz zagađene površinske vode, nikl-kadmijum baterije, kao katalizator i kao pigmenti.
Čist nikl se često primenjuje kao zaštitni premaz čelika i bakra. Nikl-legura bakra se
primenjuju kod kovanog novca dugo vremena. Druge legure se primenjuju za kuhinjsku
opremu, nakit i turbina za proizvodnju. Nikl se moze primeniti kao anti-korozivna supstanca.
Nikl acetat se primenjuje u štampanje tekstila, i nikl-karbonat primenjuje se kao katalizator za
kaljenje i masti za proizvodnju keramičkih boja, kao što je nikl hlorid. Nikl Tetra karbonil je
nus-proizvod nikla čišćenja i primenjuje se u različitim proizvodnim procesima.Jedinjenja
nikla se takođe primenjuju u poljoprivredi. Fosfat đubriva sadrže tragove nikla. Nikl je često
prisutan u poljoprivrednom zemljištu nalazi se u blizini fosilnih goriva industrije. Organske
materije često adsorbuju nikl, ugalj i nafta sadrže tragove elementa. Nikl jedinjenja mogu se
naći u mulju, i šljaka i pepeo leti od spalionice otpada. Bolji je otpad koji sadrzi nikl pokazace
se korisnim, jer se i do 60% nikla reciklirati.

Koji su efekti na životnu sredinu nikla u vodi?
Nikl je dijetetski uslov za mnoge organizme, ali može biti otrovan u većim dozama. Metalik
nikla i neka druga jedinjenja nikla su teratogeni i kancerogeni za sisare. Nikl koncentracije u
biljkama su obično 1 mg / g, a koncentracije iznad 50 mg / g, su toksične. Čaj ima izuzetan
sadržaja nikla od 7,6 mg / kg, sušeno lišće. Nikl izaziva rast ograničenja u algi u koncetraciji
od između 0,5 i 10 ppm. Ribe očigledno su manje osetljive na nikl, ali to se razlikuje između
vrsta. Za dafnia hijalina LD50 za 48 časova je 1,9 ppm. Hronična toksičnost nikla za Daphnia
Magna leži između 30-150 ppb. LD50 za pomorstvo jastozi nalazi se između 150 i 300 ppm.
U organima ptica uglavnom živi organizmi vode nikla koncentracije 0.6-36 ppm (suve mase)
su pronađeni. Nikl kod pacova se uglavnom javlja u plućima, gde je koncentracija veća od
one u drugim organima od 4-40 puta. Postoji oko 70 vrsta biljaka koje akumuliraju izuzetno
visok sadržaj nikla. Ovo može da bude do 10.000 ppm (suve mase). Za redovne biljke semena
0.5-2 ppm nikla u tečnim podlogama se smatra otrovom. Većina biljke imaju relativno visok
sadržaj nikla, ali mnoge vrste zrna su generalno više podložne. Kada su u vodi sa
koncentracijom 40ppm nikla dodate ove žitarice moge umreti. S druge strane, visoke
koncentracije nikla mogu gomila drugih teških metala. Mulj koji sadrži više od 200 ppm nikla
(suve mase) ne može biti primenjen na poljoprivrednim zemljištima.
Pet prirodnih izotopa nikla su stabilni. Osam drugih izotopa se smatraju nestabilnim.

Koji su zdravstveni efekti nikla u vodi?
Ljudsko telo sadrži oko 10 mg nikla. Nikl je dijetetski uslov za veliki broj organizama, te
stoga može biti od značaja za ljude. U Ljudskoj ishrani se procenjuje na samo 5 mg, što je
rezultat 150 mikro grama unosa. Nikl ne može da se resorbuje u digestivnom traktu, osim ako
je kompleksna.Nikl pri udisanju predstavlja veći rizik od nikla koji unosimo preko vode. To
može da izazove rak pluća ili nosa tumora. Nikl carcinogeniti je verovatno izazivaju nikl
zamenom cink i magnezijum jona na DNK-polimerazu. Ova zapažanja su uglavnom radjena
na zaposlenima. Obično samo Pušenje može da prouzrokuje ovaj problem.
                                                                       293   
Mnogi ljudi koji imaju dermatitis na kožu je rezultat kontakta sa niklom. Nikl alergije su
češće kod žena nego kod muškaraca. Nikl jedinjenja mogu biti toksični u visokim
koncentracijama, ali to je cesto zbog nerastvorljivosti, ograničava potencijalne štete. Na
primer, nikl Tetra karbonilni je nerastvoran u vodi, ali je toksičan i kancerogena.
Nakon uzimanja veće doze nikla obično se povraća, što je rezultiralo brzim uklanjanjem iz
tela.

Koji postupci prečišćavanja vode se mogu primeniti za uklanjanje nikla iz vode?
Nikl se može ukloniti iz vode pomoću aktivnog uglja adsorpcijom. Koagulacija je još jedna
moguća opcija. Nikl se potpuno taloži pod određenim uslovima, odnosno pH vrednost
najmanje 9,5, pod ovim uslovima se u potpunosti konvertuje u nikl-hidroksid.


































                                                                       294   
Olovo



Atomski broj 82
Atomska masa 207,2 g.mol -1
Elektronegativnost prema Paulingu 1,8
Gustina 11,34 g.cm-3 na 20 ° C
Tačka topljenja 327 ° C
Tačka ključanja 1755 ° C
Vander Vaalsov radijus 0,154 nm
Jonski radijus 0,132 nm (+2), 0,084 nm (+4)
Izotopi 13
Elektronska ljuska [Kse] 6s2 6p2 5d10 4f14
Energija prve Jonizacije 715,4 kJ.mol -1
Energija drugeJonizacije 1450,0 kJ.mol -1
Energija treće Jonizacije 3080,7 kJ.mol -1
Energija četvrteJonizacije 4082,3 kJ.mol -1
Energija peteg Jonizacije 6608 kJ.mol -1
Otkrili antički



Olovo je plavičasto-beli sjajan metal. Veoma je mek, visoko kovan, rastegljiv, a relativno loš
provodnik električne energije. Veoma je otporan na koroziju, ali tamni nakon izlaganja
vazduhu. Olovo izotopi su krajnji proizvodi svake od tri serije prirodnog javljanja
radioaktivnog raspadanja elemenata.


Aplikacije

Cevi olova koje nose oznake rimskih careva, korišćene za kupatila, i dalje su u upotrebi.
Legure olova su kalaj i lem. Tetraetil olovo (PbEt4) se još uvek koristi u nekim frakcijama
benzina (benzin), ali se ukida zbog zaštite životne sredine.
Olovo je glavni sastavni deo olovnih baterija koje se koriste kao baterije u kolima. Koristi se
kao element za bojenje u keramičkoj glazuri, kao projektil, u nekim svećama kao fitilj. To je
tradicionalna baza metalne cevi za orgulje, i koristi se kao elektroda u procesu elektrolize.
Jedna od glavnih upotreba je u staklu kompjutera i televizijskih ekrana, gde štiti od
radijacije . Ostale upotrebe su u oplati, kablovima , lemovima, olovo kristal staklima,
municiji, ležajevima i kao težina u sportskoj opremi.




Olovo u životnoj sredini

Prirodno olovo je retkost u prirodi. Trenutno olovo se obično nalazi u rudi cinka, srebra i
bakra i zajedno se vadi sa ovim metalima. Glavni izvor olova je mineral galenit (PBS), a tu
su i nalazišta cerrussite i anglesite koji su minirana. Galenit je iskopan u Australiji, koja
proizvodi 19% olova u svetu, a slede SAD, Kina, Peru i Kanada. Nađen je i u Meksiku i
                                                                       295   
Zapadnoj Nemačkoj. Svetska proizvodnja olova je 6 miliona tona godišnje, a ukupno
rezervesu procenjene na 85 miliona tona, što je dovoljno za snabdevanje za manje od 15
godina.

Olovo se javlja u okruženju. Međutim, većina koncentracija olova koji se nalaze u okruženju
su rezultat ljudskih aktivnosti. Zbog primene olova u benzinu nastaje neprirodan ciklus olova.
U motoru automobila olovo gori, tako da nastaju soli olova (hloridi, bromidi, oksidi)
Ove soli olova ulaze u životnu sredinu kroz auspuhe automobila. Krupnije čestice će pasti na
zemlju odmah i zagađuju zemljište i površinske vode, dok manje čestica će putovati kroz
vazduh na velike razdaljine i ostaju u atmosferi. Deo ove vode će pasti nazad na Zemlju, kada
pada kiša. Ovaj ciklus izazvan ljudskim aktivnostima je mnogo veći nego prirodni ciklus
olova. To je izazvalo zagađenje vode što je u svetu veliki problem.


Zdravstveni efekti olova

Olovo je metal koji ima mnogo široku primenu tokom godina. Široko je korišćen od 5000 g
pne za primenu u proizvodnji metala, kablova i cevovoda, a takođe i u bojama i pesticidima.
Olovo je jedan od četiri metala koji imaju najveći štetni efekat na ljudsko zdravlje. Može da
uđe u ljudsko telo putem uzimanja hrane (65%), vode (20%) i vazduha (15%).

Hrana kao što su voće, povrće, meso, žitarice, plodovi mora, bezalkoholna pića i vina mogu
da sadrže značajne količine olova. Duvanski dim sadrži male količine olova.

Olovo može ući (u vodu za piće) preko korozije cevi. Ovo je više verovatno da će se desiti
kada je voda blago kisela. To je razlog zašto javni sistemi vode sada su dužni da vrše
podešavanja Ph- vode koja će služiti za piće .


Jer, koliko znamo, olovo nema suštinskih funkcija u ljudskom telu, ono samo može da
naškodi nakon uzimanja hrane, vazduha ili vode.


Olovo može izazvati više neželjenih efekata, kao što su:

- poremećaj biosinteze hemoglobina i anemije
- porast krvnog pritiska
- oštećenja bubrega

- pobačaja i suptilne abortusa

- poremećaj nervnog sistema

- oštećenje mozga

- smanjena plodnost muškaraca

- smanjena sposobnost učenja kod dece

- poremećaj ponašanja dece, kao što su agresivnost, impulsivno ponašanje i hiperaktivnost
                                                                       296   

Olovo može ući u plod kroz posteljicu majke. Zbog toga može izazvati ozbiljna oštećenja na
nervni sistem i mozak nerođene dece.


Uticaji na životnu sredinu olova

Nije samo da olovni benzin izaziva rast koncentracije olova u okruženju. Druge ljudske
aktivnosti, kao što su gorivo sagorevanja, industrijski procesi i čvrst otpad sagorevanja,
takođe doprinose povećanju koncentracije.


Olovo može završiti u vodi i zemljištu kroz sistem za transport voda zbog korozije olovnih
cevovoda kao i preko korozije olovnih boja. Ne može da se raspada, već može samo da se
prevodi u druge oblike.


Olovo akumulira u organima vodenih organizama i organizama tla. Ovi će doživeti posledice
po zdravlje od trovanja olovom. Zdravstveni efekti na školjke mogu doći čak i kada su samo
veoma male koncentracije olova prisutne. Funkcije tela fitoplanktona mogu biti poremećene .
Fitoplankton je važan izvor proizvodnje kiseonika u mnogim morima i veće životinje mora ga
jedu. Zato smo sada počeli da se pitamo da li može da ovo zagađenje utiče na globalno
stanje.


Funkciji zemljišta smeta prisustvo olova, posebno u blizini autoputeva i farme, gde ekstremne
koncentracije mogu biti prisutni. Organizmi na tlu pate od trovanja olovom, previše.

Olovo je naročito opasna hemikalija, jer može da akumulira u pojedinim organizmima, ali i u
celom lancu ishrane.




















                                                                       297   
Selen – Se


Atomski broj 34
Atomska masa 78.96 g.mol
-1

Elektronegativnost prema Paulingu 2.4
Gustina 4,79 g.cm
-3
na 20 ° C
Tačka topljenja 217 ° C
Tačka ključanja 688 ° C
Vandervalsov radijus 0,14 nm
Jonski radijus 0.198 nm (-2); 0,042 nm (+6)
Izotopi 9
Elektronska ljuska [Ar] 3d 4s
2
4p
10 4

Energija prve Jonizacije 940,7 kJ.mol
-1

Energija druge Jonizacije 2045 kJ.mol
-1

Energija treće Jonizacije 2973,7 kJ.mol
-1

Standardni potencijal - 0,77 V
Otkriven od strane DŽon Berzelijus 1817


Selen je hemijski element iz grupe nemetala,nalazi se uXVI grupi periodnog sistema
elemenata.. Po hemijskoj aktivnosti i fizičkim osobinama podseća na sumpor i telur . Selen se
pojavljuje u više alotropskih oblika: Najpopularnije su crveni amorfni prah, crveno kristalni
materijal, i siva kristalna forma nalik na metal,zvana metalni selen.. Ovaj poslednji oblik
provodi elektricitet bolje u svetlu nego u mraku i koristi se u fotoćelijama.Selen gori u
vazduhu i ne podleže delovanju vode, ali se rastvara u koncentrovanoj azotnoj kiselini i u
alkalijama.

Aplikacije
Selen ima dobra fotonaponska i fotoprovodljiva svojstva, i dosta se koristi u elektronici, za
fotoćelije i solarne ćelije. Druga po veličini upotreba selena je u industriji stakla: selen se
koristi za uklanjanje boje sa stakla, da bi se dobila crvena boja za naočare. Treća primena je u
proizvodnji hrane za životinje. Selen takođe može naći primenu u fotokopiranju, u toniranju
fotografija. NJegova umetnička upotreba je da se intenzivira i proširi opseg tonova za crno-
bel fotografije.Selen se kori i za legure metala, kao što su olovne ploče koje se koriste za
skladištenje baterija i u ispravljaču za konvertovanje naizmenične struje u jednosmernu. Selen
se koristi za poboljšanje otpornosti na habanje u vulkaniziranim gumama. Neka jedinjenja
selena se dodaju pri proizvodnji šampona protiv peruti.

Selen u okruženju
                                                                       298   
Selen je jedan ređih elemenata na površini ove planete,ima ga manje nego srebra. Selen je
prisutan u atmosferi u vidu metil derivata. Nesjedinjen selen se povremeno nalazi i ima oko
40 poznatih minerala sa selenom, od kojih neki mogu imati čak 30% selena - ali su retki i
obično se javljaju zajedno sa sulfidima metala poput bakra, cinka i olova. Glavni proizvodne
zemlje su Kanada, SAD, Bolivija i Rusija. Globalna industrijska proizvodnja selena je oko
1500 tona godišnje i oko 150 tona selena se reciklira iz industrijskog otpada.
Selen se javlja prirodno u okruženju. Oslobađa se kroz prirodne procese i ljudske
aktivnosti. Dobro oplođeno poljoprivredno zemljište ima oko 400 mg / toni, jer element je
prirodno prisutan u fosfatnim đubrivima. U svom prirodnom obliku, kao element,selen ne
može biti stvoren ili uništen, selen ima sposobnost da menja oblik.

Nivo selena u zemljištu i vodama se povećava, jer selen iz vazduha i otpada ima tendenciju
da se zadrži u zemljištima deponija. Kada selen u zemljištu ne reaguje sa kiseonikom,on je i
dalje prilično nepokretan. Selen koji je nepokretan i ne rastvara se u vodi predstavlja manji
rizik za organizme. Nivo kiseonika u zemljištu i kiselost zemljišta povećava mobilne forme
selena. Viši nivo kiseonika i povećana kiselost zemljišta su obično uzrokovane ljudskim
aktivnostima, kao što su industrijski i poljoprivredni procesi.

Kada je selen pokretljiviji, šanse izloženosti njegovim jedinjenjima su zbatno
veće. Temperatura zemljišta, vlažnost, koncentracija selena rastvorljivog u vodi, godišnje
doba, sadržaj organskih materija i mikrobiološke aktivnosti utvrđuju brzinu kretanja selena
kroz zemljište. Drugim rečima, ovi faktori određuju njegovu mobilnost. Poljoprivreda ne
može samo da poveća sadržaj selena u zemljištu, ona takođe može da poveća koncentraciju
selena u površinskim vodama.

Zdravstveni efekti selena
LJudi mogu biti izloženi selenu na više načina. Izlaganje selenu se odvija ili kroz hranu ili
vodu , ili stupanjem u kontakt sa tlom ili vazduhom koji sadrži visoke koncentracije
selena. Ovo ne treba da bude čudno, jer se selen prirodno nalazi u okruženju i veoma je
rasprostranjena.
Izloženost selenu se uglavnom odvija preko hrane, jer je selen prirodno prisutan u
žitaricama i mesu. LJudi moraju da unose određene količine selena dnevno, u cilju
održavanja dobrog zdravlja. Hrana obično sadrži dovoljno selena da se spreči bolest izazvana
nestašicom.


Usvajanje selena preko hrane može biti veće nego što je uobičajeno u mnogim slučajevima,
jer se za zemljište primenjuju mnoga đubriva bogata selenom..

LJudi koji žive u blizini opasnog otpada su podložni većoj izloženosti preko zemljišta i
vazduha. Selen iz opasnog otpada i iz poljoprivrednog zemljišta završava u podzemnim ili
površinskim vodama putem navodnjavanja. Ovaj fenomen izaziva pojavu selena u vodi za
piće.

LJudi koji rade u metalnoj industrij, i industriji boja takođee su podložni većoj izloženosti,
uglavnom kroz disanje.Selen se ispušta u vazduh kroz sagorevanja uglja i nafte.
                                                                       299   
LJudi koji jedu dosta žitarica koje rastu u blizini industrijske lokacije mogu da dožive veću
izloženost putem hrane. Izlaganje selenu putem vode za piće može da se poveća kada selen
iz opasnog otpada završi u bunarima.


Do izloženosti selenu kroz vazduh dolazi obično na radnom mestu. To može izazvati
vrtoglavicu, umor i iritaciju sluzokože. Kod većeg izlaganja dolazi do prikupljanja tečnosti u
plućima i može doći do bronhitisa.


Usvajanje selena preko hrane je obično dovoljno visoko da zadovolji ljudske potrebe;
nedostatak se retko javlja.U slučaju nedostatka može doći do srčanih i mišićnih problema

Pri unošenju prevelike količine može doći do različitih zdravstvenih efekata. Ozbiljnost ovih
efekata zavisi od koncentracije selena u hrani i učestalosti konzumiranja hrane.
Zdravstveni efekti mogu biti: krta kosa i deformisani nokti, osip, otoko kože i teški
bolovi. Kada je selen završava u očima dolazi do jakog bola, iritacije i suzenja.

Trovanja selenom mogu biti toliko opasna da u nekim slučajevima izazivaju smrt.
Prekomerno izlaganje isparenjima selena može da izazove akumulaciju tečnosti u plućima,
miris daha na beli luk, bronhitis, bronhijalnu astmu, mučninu, jezu, groznicu, glavobolju, bol
u grlu, nedostatak vazduha, konjuktivitis, povraćanje, bol u stomaku, proliv i uvećanje
jetre. Prekomerno izlaganja može da dovede do crvenog obojenje noktiju, zuba i kose. Selen
dioksid reaguje sa vlagom pri formiranju selenijumove kiseline, koja je korozivna za kožu i
oči. Kancerogenost-Međunarodna agencija za istraživanje raka (IARC) navodi selen u okviru
grupe 3 (zastupnik nije klasifikovan po svojoj kancerogenosti za ljude.)

Uticaj selena na životnu sredinu
Nizak nivo selena može da završi u zemljištu i vodi preko raspadanja stena. Onda će biti
preduzet od strane biljaka ili završiti u vazduhu kada se adsorbuje česticama prašine. Selen se
najpre pojavljuje u vazduhu kroz sagorevanja uglja i nafte, kao selen-dioksid. Ova supstanca
se konvertuje u selenovu kiselinu u vodi ili znoju.
Selenove supstance u vazduhu se obično razbijaju na selen i vodu,i to prilično brzo, tako da
nisu opasni po zdravlje organizma.
Ponašanje selena u okruženju veoma zavisi od njegove interakcije sa drugim jedinjenjima i
ekoloških uslova na određenom mestu u određeno vreme.
Postoje dokazi da se selen akumulira u telu tkiva organizma i onda se može pronete putem
lanca ishrane. Obično ovo biološko uvećanje selena počinje kada životinje jedu mnogo biljaka
koje su apsorbuje velike količine selena. Zbog navodnjavanja, koncentracije selena su veoma
visoke u vodenim organizmima u mnogim oblastima.

Kada životinje apsorbuju ili akumuliraju izuzetno visoke koncentracije selena može doći do
reproduktivnih neuspeha i urođenih mana.
Srebro-Ag
                                                                       300   




Atomski broj 47
Atomska masa 107.87 g mol
-1
Elektronegativnost u skladu sa Pauling-om 1.7
Gustina 10.5 g cm
-3
na 20°C
Tačka topljenja 962°C
Tačka ključanja 2212°C
Vanderwaals-ov poluprečnik 0.144 nm
Jonski poluprečnik 0.126 nm
Izotopi 11
Elektronski omotač [Kr] 4d
10
5s
1
Energija prve jonizacije 758 kJ mol
-1

Energija druge jonizacije 2061 kJ mol
-1

Pronađeno od strane antičkih naroda




Čisto srebro je skoro belo,sjajno,meko,veoma savitljivo,rastegljivo,savršen je provodnik
toplote i struje. On nije hemijski aktivan metal,ali reaguje se azotnom kiselinom ( dajući nitrat
) i sumpornom kiselinom.
Srebro je najjači provodnik elektriciteta od svih metala,njegova visoka cena sprečava njegovu
široku eksploataciju u električne svrhe.
Srebro je skoro uvek jednovalentan u svojim jedinjenjima,ali je kao oksid,fluorid i
sulfid,srebro poznat kao dvovalentno srebro.Ne oksidiše na vazduhu,ali reaguje sa vodonik-
sulfidom prisutnim u vazduhu,dajući srebro-sulfid (gubi sjaj).To je razlog zbog kog se srebrni
predmeti moraju redovno čistiti.Srebro je stabilno u vodi.


Primene

Srebro se prvenstveno koristi kao plemeniti metal i halogena so,upotreba srebro-nitrat je
široko prisutna u fotografiji.U fotografiji,eletricnoj i elektronskoj industriji,kao i za kućne
potrebe,srebro se koristi,za escajge,nakit i ogledala.
Podjednako,i slike u boji ili crno-bele oslanjaju se na srebro još od prvih dana nastanka
fotografije:srebro-bromid i srebro-jodid osetljivi su na svetlost.Kada se film,koji je obložen
nekin od ovih jedinjenja,izloži svetlosti,neki joni srebra vraćaju se u metal u mala jezgra,i film
se razvija sa redukovanom supstancom,što prouzrokuje da se više srebra deponuje u tim
jezgrima.
Kad negativ ima željeni intenzitet,srebro jodidi i bromidi,koji nisu izreagovali,odstranjuju se
rastvaranjem u fiksiranoj supstanci,ostavljajući iza sebe sliku.
Srebro se,takođe koristi u električnoj industriji:integrisano strujno kolo je pravljeno
korišćenjem srebrnih boja,kompjuterske razvodne ploče koriste srebrne električne spojeve.
Srebrove katalitičke sposobnosti svrstavaju ga u katalizatore u oksidacionim reakcijama.
Ostale primene su u stomatologiji i dugotrajnim cink baterijama velikog kapaciteta.


                                                                       301   
Srebro u okolini

Koncentracija srebra u zemljištu često nije visoka,izuzev na mineralno bogatim
područjima,gde može ponekad iznositi i do 44 ppm.Biljke mogu apsorbovati srebro i
izmerene vrednosti variraju između 0.03 i 0.05 ppm.
Metalno srebro se u prirodi nalazi u obliku kristala,ali češće kao kompaktna masa;postoje
male naslage u Norveškoj,Nemačkoj i Meksiku.Glavne rude srebra su akantitne,koja se vadi u
Meksiku,Boliviji i Hondurasu i stefanitske,vade se u Kanadi.Ipak,srebro se najčešće dobija
kao nusproizvod pri prečišćavanju drugih metala.


Uticaj srebra na zdravlje

Rastvorne soli srebra,naročito srebro-nitrat,su letalne u koncentracijama većim od 2g (0.070
oz). Jedinjenja srebra mogu biti lagano apsorbovani u tkiva tela,što ima za posledicu beljenje
ili tamnjenje pigmentacije kože (argirija).
-Kontakt sa očima:može dovesti do ozbiljnog oštecenja rožnjače,ako tečnost dođe u kontakt
sa očima.
-Kontakt sa kožom:može izazvati iritaciju kože,a ponovljeni i produženi kontakti sa kožom
mogu prouzrokovati alergijski dermatitis.
-Opasnost od inhalacije:izlagati se visokoj koncentraciji pare može izazvati vrtoglavice,
otežano disanje,glavobolje ili respiratorne nadražaje.Ekstremno visoke koncentracije mogu
uzrokovati pospanost,teturanje,konfuziju,nesvesticu,komu ili pak smrt.
Tečnost ili para mogu iritirati kožu,oči,grlo ili pluća.Namerna pogrešna primena svesnim
koncentrisanjem i ihnaliranjem sadržaja ovog proizvoda može biti opasna i fatalna.
-Opasnost od gutanja:prilično toksičan. Može izazvati stomačne tegobe,mučninu,povraćanje,
dijareju i narkozu.Usisavanjem materijala u pluća,gutanjem ili povraćanjem,ako dođe do
njega može doći do hemijskog pneumonitisa koji može biti fatalan.
-Cilj organ: prekomerno izlaganje jednoj ili više komponenata u ovoj materiji,nađeno je da
ima sledeće posledice kod eksperimentalnih životinja:
--oštećenje bubrega
--oštećenje oka
--oštećenje pluća
--oštećenje jetre
--oštećenje mozga
Prekomerno izlagaganje jednoj ili više komponenata u ovom proizvodu,utvrđeno je kao
posledica sledećih promena kod čoveka:
-srčani poremećaji
-izveštaji potvrđuju da prekomerno izlaganje rastvorima dovodi do trajnog oštećenja mozga i
nervnog sistema.
-Ponavljano disanje ili kontakt kože sa metil etil ketonom moze povećati moć neurotoksina,
slično heksanu,ako se izlažu istovremeno.


Uticaj srebra na okolinu

Za informaciju o:
-nivoe životne sredine
-uticaji na organizme u laboratoriji i u oblasti
-vodena sredina:toksičnost jedinjenja srebra na vodene vrste
                                                                       302   
-kopnena sredina
-uticaji razvoja



Srebro (Ag) i voda


Srebro i voda:mehanizmi reakcija,dodir sa okolinom i uticaj na okolinu

Morska voda sadrži približno 2-100 ppt srebra,a na površini može biti znatno manja.
Rečna voda generalno sadrži oko 0.3-1 ppb srebra.Koncentracija u fitoplanktonima je 0.1-1
ppm (suve mase),
U tkivu ostrige nadjene su koncentracije od oko 890 ppm (suve mase).Rastvoreno u vodi,
srebro se uglavnom nalazi kao Ag
+
(aq) ,i u morskoj vodi kao AgCl
2
-
(aq)


Na koji način i u kom obliku srebro reaguje sa vodom?

Srebro ne reaguje sa čistom vodom.Stabilan je i u vodi i na vazduhu.Pored toga,otporan je na
kiseline i baze,ali korodira kada dođe u kontakt sa jedinjenjima sumpora.


Rastvorljivost srebra i jedinjenja srebra

Pod normalnim uslovima srebro je nerastvorno u vodi.Podjednako se odnosi i na određen broj
jedinjenja srebra,kao što je srebro-sulfid.Neka druga sumporna jedinjenja su više ili manje
rastvorna u vodi.Na primer,srebro-hlorid ima rastvorljivost u vodi od 0.1mg/l,maksimalno.
Srebro-nitrat ima rastvorljivost od 2450 g/l.Srebro-fluoridi se uglavnom rastvorni u vodi,dok
drugi srebro-halogenidi nisu.



Zašto je srebro prisutno u vodi?

Srebro se najčešće pojavljuje u argenitu i stefanitu,iz kojih se oslodađa raspadanjem.U
zemljištu je obično prisutan u sulfidnim mineralima.U prirodi je veoma retko pojavljivanje
elementarnog srebra i verovatno nastaje putem sledeće reakcije:
3 Ag
2
S + H
2
O →6 Ag + H
2
S + SO
2

Pored zlata,srebro je najsavitljivije od svih metala.Poznato je zbog svoje visoke toplotne i
električne provodljivosti,svoje moći odbijanja i bele boje.Koristi se,na primer,u legurama
bakra,nikla i volframa.Amalgam je legura srebra sa velikim sadržajem žive.U elektronici,
srebro se koristi za izlaze.Uobičajeno poznate primene su za nakit,novac i escajge. Predmeti
su često prevučeni slojem srebra,uključujući ogledala.
Jedinjenja srebra igraju značajnu ulogu i foto i filmskoj produkciji,i primenjuju se u
nastajanju hemikalija.Koriste se kao katalizatori u mnogim hemijskim procesima.Oksidi
srebra se koristi pri proizvodnji baterija.
Sredstva za bojenje prehrambenih proizvoda,prezervativi i sredstva za dezinfekciju mogu
sadržati srebro.Srebro se dodaje atmosferi kao srebro-jodid,AgI da bi se preduprela
nepogoda.Uglavnom je nusproizvod pri prečišćavanju metala,i može da se reciklira.
                                                                       303   
Izotop srebra
110m
Ag se koristi u nuklearnoj fizici.


Koji su okolni uticaji srebra u vodi?

Srebro nije dnevna potreba organizma.Može čak da bude letalan za bakterije,i inhibira
reprodukciju gljiva.To uglavnom uzrokuju joni srebra Ag
+
.Toplokrvni organizmi apsorbuju
10% srebra preko usnog kanala.Meso sisara sadži oko 4-24 ppb (suve mase) srebra.Sisara
unose srebro preko biljaka kojima se hrane.
Biljke mogu da apsorbuju srebro,iako nema biološku funkciju.Vrednosti između 0.03 i 0.5
ppm (suve mase) izmerene su u prošlosti.Gljive i zelene alge mogu čak imati sadržaj srebra
od 200 ppm (suve mase).
Zemljište ne sadrže velike količine srebra.Međutim,područja bogat amineralima mogu
sadržati veće količine.U rudarskim krajevima,u zemljištu se nađene koncentracije od preko 44
ppm. U normalnom zemljištu,sušenom na vazduhu,koncentracije ne prelaze 100 ppb.
U vodi,srebro i jedinjenja srebra su toksična za mikroorganizme.Ribe sadrže oko 11 ppm
srebra.Vode redukuje toksičnost srebra prema ribama.Zavisno od tvrdoće vode,letalna
koncentracija za slatkovodnu ribu varira između 4 i 280 ppm.Slatkovodne biljke tolerišu
između 30 i 7,500 ppb srebra,zavisno od vrste.Letalna koncentracija za dafniju je 0.25 ppb, a
za amfipod oko 4,500 ppb.
Obično postojeća koncentracija srebra u zemljištu i na površini vode ne izaziva nikakve
probleme u okolini.
LD
50
vrednosti su ustanovljene za različita jedinjenja srebra.Za oksid srebra LD
50
za pacove
oralnim putem je 2820 mg/kg,a za srebro-nitrat za miševe oralnim putem je 50 mg/kg. Za pse
2.3g srebro-nitrata je letalno.Srebro-difluorid je veoma toksičan,i takođe jako dobro
rastvorljiv u vodi.Toksičnost srebra ima jako širok spektar.
Za srebro nije poznato da je kancerogeno.Međutim,ako se direktno ubrizgava ispod kože
životinje,može da prouzrokuje kancer.
Srebro ima 2 stabilna i 24 nestabilna (radioaktivna) izotopa.


Kakvi su efekti srebra u vodi na zdravlje?

Srebro nije dnevna potreba ljudi.Telo odraslog čovela sadrži oko 2mg srebra.Naš dnevni unos
srebra je 20-80μg,od kojih se oko 10 % apsorbuje.Ove količine nisu opasne po zdravlje.U
većim količinama,neka jedinjenja srebra mogu biti otrovna,jer joni srebra imaju visok afinitet
prema SH- i amino grupama,zbog toga grade komplekse sa aminokiselinama,nukleinskim
kiselinama i drugim jedinjenjima prisutnim u organizmu.Poznat je mehanizam trovanja,tako
je poznat i određen broj metoda detoksikacije.Mehanizam trovanja je relativno jednostavan
oralnim putem,zbog malog kapaciteta apsorpcije srebra od strane organizma.
Srebro koje dospe u organizmu se uglavnom deponuje u vezivnom tkivu,koži i očima gde
izaziva promene boju od sive do crne.Tokom 50 godina,čovek može da akumulira oko 9 mg
srebra.U voda za piće norma za srebro je 0.05 mg/l,ako je norma svuda ista.To je uglavnom
zato što je srebro vezano za sumpor u hrani u ključaloj vodi.Oksid srebra je štetan ako se
proguta,zato što iritira oči,respiratorni trakt i kožu.Srebro-nitrat je još opasniji,zato je jako
oksidaciono sredstvo.Prouzrokuje koroziju,ako se proguta,praćeno je
povraćanjem,vrtoglavivom i dijarejom.Soli srebra koje dospeju u organizam mogu da se
zaštite od pretvaranja u nerastvorljive srebro-hloride.Srebro je baktericid,i prema tome može
da se koristi za dezinfekciju vode.

                                                                       304   

Koje tehnološke metode za prečišćavanje mogu da se primene za uklanjanje srebra iz
vode?

Joni srebra može biti uklonjeno iz vode izmenom jona.Neka jedinjenja srebra se mogu
istaložiti koagulacijom.Druge dve efikasne metode su filtracija aktivnim ugljem i filtracija
peskom.Srebro se koristi za prečišćavanje vode i dezinfekciju vode iz bazena.Samo male
količine se primenjuju koje nisu opasne po život.










































                                                                       305   
Stroncijum




Morska voda približno sadrži 8ppm stroncijuma. Rečna voda uglavnom sadrži oko 50
ppb stroncijuma dok je u mesu ostrige pronadjeno 10ppm.
U vodenom rastvoru stroncijuma najviše su prisutni joni Sr
2
+ ali se takodje može naći i u
obliku SrOH
+
.

Na koji nacin i u kojim oblicima stroncijum reaguje sa vodom?
Reakcija stroncijuma i vode je spora dajući uglavnom kao proizvode stroncijum
hidroksid i vodonikov gas… Sr reaguje sa vodom brže nego što to čini kalcijum koji se
nalazi u periodnom sisitemu direktno iznad Sr i sporije nego što čini barijum smešten
direktno ispod Sr u periodnom sistemu. Reakcija se odigrava sledećim mehanizmom:
Sr (s) + 2H
2
O (g) -> Sr(OH)
2
(aq) + H
2
(g)

Rastvorljivost stroncijuma i njegovih jedinjenja.
Iako stroncijum reaguje sa vodom, ne rastvara se u njoj dok stroncijumova jedinjenja
mogu biti rastvorljiva u vodi. Primeri uključuju Sr karbonate sa rastvorljivošću u vodi od
10mg/L i Sr hromat sa rastvorljivošću od 9mg/L.

Zašto je stroncijum prisutan u vodi?
Najvažniji mineral stroncijuma je celestin (Sr sulfat SrSO
4
) dok je značajan i stroncijanit
(Sr karbonat SrCO
3
). Godišnja upotreba prevazilazi 140,000 tona. Ovom upotrebom
proizvodi se metal stroncijuma,čija upotreba nije široka, ali može se koristiti da ukloni
ostatke vazduha iz vakumskih cevi.
U obliku karbonata stroncijum se uglavnom koristi za proizvodnju TV ekrana što je
takodje i glavna upotreba ovog elementa. Sr izoluje X zrake od električne radijacije u
katodnim cevima. Ova upotreba je medjum sve manje prisutna zbog povećane
popularnosti televizora sa ravnim ekranima.
Takodje se upotrebljava i u rafineriji legura a Sr sulfati mogu se koristiti i kao imitacija
dijamanta. Može se koristiti i u pravljenju vatrometa zbog njegove karaktersitike da gori
crveno kada se zapali. Sr ferit se koristi u trajnim keramičkim magnetima kao i u malim
masinama zbog njegove dobre otpornosti prema toploti i koroziji.Radioaktivni
89
Sr
nalazi upotrebu u nuklearnoj fizici i nuklearnoj medicini.


Produkt nuklerane eksplozije je
90
Sr. Tokom 1950ih i 60ih nuklearne test ekplozije su
vršene iznad zemlje i kontaminacija
90
Sr je bila visoka.
90
Sr je takodje sporedni proizvod
                                                                       306   
u nukleranim reaktorima i visoka radijacija se naprimer koristi u svemirskim letelicama
(???).

Kako prisustvo Sr u vodi deluje na životnu sredinu?
Potreba za Sr u nutritivnom smislu je zabeležena u par izuzetnih slučajeva. Nekolicina
(duboko) morskih organizama koristi Sr sulfate u formiranju školjki kao i kameni korali
koji takodje koriste ovo jedinjenje. Biljke sadrže izmedju 3 i 400 ppm Sr (suve mase).
Sr je u životnom okruženju nepokretan (ne širi se po okruženju) uglavnom zbog brzog
taloženja u obliku Sr karbonata ili zbog toga što je sastavni deo školjki.Najveća konc. Sr
je pronadjena u pustinjama i šumskom zemljištu.
Sr je u prirodi prisutan u formi 4 stabilna i 11 nestabilnih izotopa. Nakon nukleranih test
ekplozija u 20om veku
90
Sr se proširio zemaljskom kuglom, i spranjem iz atmosfere
(kišama) završio u zemljištu, biljkama, pašnjacima, kravama i drugim životinjama i
konačno i u čoveku.
Resorbovao ga je u merljivim količinama svaki živi organizam ali karcinogeni i
mutageni mehanizmi još uvek nisu adekvatno opisani.

Koji su efekti na zdravlje Sr u vodi?
Ljudsko telo sadrži oko 4.6ppm Sr, koji u telu nema specifičnu funkciju ali biva
absorbovan zbog sličnosti sa kalcijumom. Zbog toga najveća količina absorbovanog Sr
se može naći u kostima. Sr nije toksičan i dnevni unos od 0.8 do 5 mg putem hrane nije
štetan ali samo ako hrana sadrži ne-radioaktivan Sr.
Zbog nuklearnih proba tokom 20og veka radiokativni Sr je dospeo u hranu i
vodu.Kasnije je primećena pojava radioaktivnog Sr u zubima novoredjenčadi.
Rizik od unosa radioaktivnog Sr je uglavnom baziran na njegovim karcinogenim i
mutagenim mehanizmima koji izazivaju problem u deobi ćelija i mogu povećati smrtnost
kod novorodjenčadi.
Radioaktivni itirijum (Y) je produkt raspada
90
Sr i on se kod čoveka nagomilava u
hipofizi i jajnicima i dovodi do poremećaja u hormonskom razvoju i rastu
novorodjenčadi.





                                                                       307   
Sumpor – S





Atomski broj 16
Atomska masa 32.06 g.mol
-1

Electronegativnost po Polingu 2.5
Gustina 2.07 g.cm
-3
at 20 °C
Tacka topljenja 113 °C
Tacka kljucanja 445 °C
Vandervalsov poluprecnik 0.127 nm
Jonski poluprecnik 0.184 (-2) nm ; 0.029 (+6)
Izotopi 5
Elektronska konfiguracija [Ne] 3s
2
3p
4

Prva energija jonizacije 999.3 kJ.mol
-1

Druga energija jonizacije 2252 kJ.mol
-1

Treca energija jonizacije 3357 kJ.mol
-1

Standardni potencijal - 0.51 V
Otkrice

Od davnina

Sumpor je polivalentni nemetal, masivan, bez ukusa i mirisa. U prirodnoj formi sumpor je
žuta kristalna čvrsta supstanca. U prirodi se javlja kao slobodan element ili kao sulfidni i
sulfatni minerali. Mada je štetan za mirisanje,često ga porede sa mirisom pokvarenih jaja,taj
miris je karakterističan za vodoniksulfid(H
2
S).

Kristalografija sumpora je složena.U zavisnosti od specifičnih uslova,sumpor ima nekoliko
alotropskih modifikacija različite kristalne strukture.
Primena
                                                                       308   
Glavni derivat sumpora je sumporna kiselina (H2SO4), jedan od najvažnijih elemenata
upotrebljivan kao sirovina u industriji.

Sumpor se takodje koristi za baterije, deterdžente, fungicide,za proizvodnju veštačkog
djubriva, topova, šibica i vatrometa.Druge karakteristike su stvaranje korozije-koja je stvarno
otporna i ima veliku izdržljivost, za rastvaraše,domaće proizvode farmaceutske i hemijske
industrije.

Sumpor u prirodi
Život na zemljinoj kugli je moguć zahvaljujući sumporu. Stanje u ranim stadijumima je takvo
da proste hemijske reakcije mogu dovesti do stvaranja različitih amino kiselina koje grade
proteine.Sumpor prirodno nastaje blizu vulkana.Prirodna nalazišta sumpora su u Texasu i
Luizijani u SAD-u. Poznati su mnogi sulfidni minerali;pirit i gvoždje sulfid;stibit je antimon
sulfid;galenit je olovo sulfid;cinbar je živa sulfid i sfalerit je cink sulfid.Druge,važnije
sulfidne rude su,halkopirit,bornit,milerit,i molibdenit.
Glavni izvor sumpora za industriju je vodonik sulfid,gas,Kanada je vodeći proizodjač.

Dejstvo sumpora na zdravlje
Svim živim bićima potreban je sumpor. Posebno je važan za ljude zato sto ulazi u sastav
amino kiseline metionina,koji je apsolutno dijetalan za nas.Amino kiselina cistein takodje
sadrži sumpor.Prosećno osoba uzima otprilike 900 mg sumpora dnevno,uglavnom u vidu
proteina(putem proteina).
Elementarni sumpor nije toksičan,ali mnoga prosta jedinienja sumpora jesu,kao sto je
sumpordioksid i vodoniksulfid. Sumpor se može naći u prirodi uglavnom u vidu sulfida. Za
vreme formiranja sumpornih veza,dodaje se u prirodu gde je štetan za životinje isto kao i za
ljude.Ova oštećenja sumpornih veza se oblikuju takodje i za vreme različitih reakcija u
prirodi,uglavnom kada supstance nisu prisutne u prirodi već se dodaju.Oni su nepoželjni zbog
njihovog neprijatnog mirisa i često je visoko toksičan.
U globalu sumporne supstance mogu izazvati sledeće efekte na ljudsko zdravlje:
- Neuropsihički poremećaji i promene ponašanja

- Poremećaj cirkulacije

- Oštećenje srca

- Oštećenje očiju i vida

- Reproduktivna nesposobnost

- Pad imunog sistema
                                                                       309   

- Stomačni i gastrointestinalni problemi

- Oštećenje jetre i poremećaj funkcije bubrega

- Poremećaje sluha

- Poremećaje u metabolizmu hormona

- Dermatološki efekti

- Gušenje i plućnu emboliju

Dejstvo sumpora na životnu sredinu (okolinu)
Sumpor se može pronaći u vazduhu u mnogim različitim formama .Može izazvati iritacije
očiju i ždrela kod životinja,kada se udiše ili u gasnoj fazi. Sumpor se primenjuje u industriji u
velikoj meri i emituje u vazduh,i ogranicava mogućnosti razgradnje sumpornih veza.
Posledice oštećenja sumporom kod žvotinja su većinom oštećenja mozga,koje se ispoljavaju
kroz nefunkcionisanje hipotalamusa,i oštećenja nervog sistema.
Laboratorijski testovi životinja sa indikacijama sumpora mogu uzrokovati ozbiljna vaskularna
oštećenja u krvnim sudovima mozga,srca i bubrega. Ovi testovi mogu takodje ukazati da neke
forme sumpora mogu uzrokovati embrionalna oštećenja i urodjene posledice. Majke čak
mogu preneti trovanje sumorom na svoju decu preko mleka.

Na kraju, sumpor može oštetiti unutrašnji enzimski sistem životinja.






















                                                                       310   
Živa-Hg









Atomski broj 80
Atomska masa 200.59 g.mol
-1

Elektronegativnost prema Paulingu 1.9
Gustina 13.6 g.cm
-3
at 20°C
Tačka topljenja - 38.9 °C
Tačka ključanja 356.6 °C
Vandervalsov poluprečnik 0.157 nm
Jonski poluprečnik 0.11 nm (+2)
Izotopi 12
Elektronska konfiguracija [ Xe ] 4f
14
5d
10
6s
2

Energija prve jonizacije 1004.6 kJ.mol
-1

Energija druge jonizacije 1796 kJ.mol
-1

Energija treće jonizacije 3294 kJ.mol
-1

Standardni potencijal + 0.854 V ( Hg
2+
/ Hg )
Otkriće Stari narodi



Živa je jedini metal koji je u tečnom stanju na uobičajenim temperaturama.Živa se ponekad
naziva quicksilver. Ona je gust, srebrno-beli metal. Ona je malo lošiji provodnik toplote ako
je poredimo sa drugim metalima ali je dobar provodnik elektriciteta. Može da se pomeša sa
mnogim metalima, kao što su zlato, srebro, i kalaj. Ove mešavine su nazvane legure.
Najvažnije živine soli su živa hlorid HgCl
2
(korozivni sublimat - jak otrov), živa hlorid
Hg
2
Cl
2
(kalomel, ponekad se koristi u medicini), živa fulminat Hg(ONC)
2
(koristi se kao
detonator u eksplozivima) i živa sulfid (HgS, vermilion, visoko kvalitetan pigment).

Primene

Živin metal se mnogo koristi. Zato što je veoma gust koristi se u barometrima i manometrima.
Rasprostranjena je u upotrebi termometra, zahvaljujući velikoj brzini termičkog širenja koje je
prilično konstantno u širokom opsegu temperatura. To olakšava legurama sa zlatom da se
koriste u obnavljanju zlata iz tih ruda.
                                                                       311   
Živa se u industriji koristi kao tečna elektroda u proizvodnji hlorid i natrijum hidroksida
pomoću elektrolitičkih soli. Živa se još uvek koristi u ponekim električnim alatima, kao
prekidač i ispravljač, koji su potrebni za sigurnost, i za industrijsku katalizu. Najmanje se
koristi u potrošnji baterije i fluorescentne svetlosti, ali nemože se potpuno eliminisati.
Jedinjenja žive imaju veliku upotrebu. Kalomel (živa hlorid, Hg
2
Cl
2
) se koristi kao standard u
elektrohemijskim merenjima i u medicini kao čistač. Živa hlorid (korozivni sublimat, HgCl
2
)
se koristi kao insekticid, u trovanju pacova, i kao dezinfektant. Živa oksid se koristi u
kremama za kožu. Živa sulfat se koristi kao katalizator u organskoj hemiji. Vermilion, crveni
pigment, je živa sulfid, drugi kristal sulfida (takodje se koristi kao pigment) je crn. Živa
fulminat, Hg(CNO)
2
, se koristi kao detonator.


Živa u okruženju

Živa kao jedinjenje se javlja na ograničenom prostoru u prirodi. Retko se javlja kao slobodna
u prirodi i nadjena je uglavnom u cinabar rudi (HgS) u Španiji, Rusiji, Kini i Sloveniji.
Svetska proizvodnja žive je oko 8 000 tona godišnje. Rudne rezerve su oko 600 000 tona.
Živa je jedinjenje koje se može naći u okolini. Može se naći u obliku metala, kao živine soli
ili kao organska živina jedinjenja.
Živa dospeva u okolinu kao rezultat prirodnog razaranja minerala u stenama i zemlji zbog
izlaganja vetru i vodi. Oslobadjanje žive iz prirodnih izvora je ostalo prilično isto godinama.
Još uvek je povećano živino koncentrisanje u prirodi; to je pripisano ljudskoj aktivnosti.
Mnoga oslobadjanja žive ljudskom aktivnošču se izbacuju u vazduh, kroz sagorevanje
fosilnih goriva, rudarstvo, mirise i sagorevanje svih otpadaka. Neki oblici ljudske aktivnosti
izbacuju živu direktno u zemlju i vodu, na primer upotreba poljoprivrednog djubriva i
izbacivanje industrijskih otpadnih voda. Sva živa koja se tako izbacuje u okolinu na kraju
dospeva u zemlju ili površinske vode.
Živa nije prirodno nadjena u hrani, ali može se iznenada pojaviti u hrani koja je deo lanca
ishrane kao mali organizmi kojima se hrane ljudi,na primer riba. Živa se obicno skuplja u ribi
kada joj se veoma poveća koncentracija u vodi. Životinje proizvode produkte koji takodje
sadrže izvesnu količinu žive. Živa nije pronadjena u biljnim proizvodima, ali može se uneti u
ljudsko telo kroz povrće i druge useve, kada prskanjem u poljoprivredi dodajemo živu.





Uticaj žive na zdravlje

Živa se koristi u mnogim proizvodima u domaćinstvu, kao što su barometri, termometri i
fluorescentne sijalice. Živa u ovim spravama obično ne prouzrokuje bilo kakve zdravstvene
probleme. Medjutim kada se termometar polomi doći će do značajnog isticanja žive kroz
vazduh u toku kratkog vremenskog perioda dok isparava. To može prouzrokovati štetne
posledice, kao što su nervna, moždana i bubrežna oštećenja, plućne iritacije, iritacije očiju,
osip kože,povraćanje i dijareja.
Živa ispoljava brojne posledice kod ljudi, koji se mogu pojednostaviti u sledeće osnovne
posledice:
- Poremećaji nervnog sistema
- Oštećenje moždanih funkcija
- Oštećenja DNK i hromozoma
                                                                       312   
- Alergijske reakcije, prouzrokuju osip kože, umor i glavobolju
- Negativne reproduktivne posledice, kao što su oštećenja sperme, oštećenja ploda i
pobačaj
Oštećene nervne funkcije mogu da prouzrokuju degradaciju sposobnosti učenja, lične
promene, podrhtavanje, promene vida, gluvoću, mišićnu nekoordinaciju i gubitak pamćenja.
Hromozomalna oštećenja prouzrokuju mongolizam.


Uticaj žive na okolinu

Živa iz zemlje se može skupljati u pečurkama.
Kisele površinske vode mogu sadržati značajnu količinu žive. Kada je pH vrednost izmedju 6
i 7, koncentracija žive u vodi će se povećati zbog mobilizacije žive u podlozi. Kada jednom
živa dospe u povšinske vode ili zemlju mikroorganizmi mogu preći u metil živu, substancu
koju mogu brzo da apsorbuju mnogi organizmi i poznato je da prouzrokuje oštećenja nerava.
Svakog dana riba apsorbuje veliku količinu metil žive iz površinskih voda. Kao rezultat toga
živa se akumulira u ribi i postaje deo lanca ishrane.
Posledice koje prouzrokuje živa kod životinja su oštećenja bubrega, stomačni poremećaji,
oštećenja intestinalnog i reproduktivnog sistema i DNK promene.































                                                                       313   
Titanijum



Morska voda sadrži 1 ppb titanijuma. U fitoplanktonu je otkriven titanijum u
koncentracijama do 30 rrm / min (suve mase). Rečne vode sadrže samo 3 ppb. U
rastvorenom obliku element je prisutan uglavnom kao ne-jonski TI (OH) 4.


Na koji način i u kom obliku titan reaguje sa vodom?

Titan sadrži metalni površinski sloj titanijum oksida koji sprečava hemijske reakcije. Kada je
sloj oštećen obično se brzo obnovlja. To se ne dešava samo kada dođe u kontakt sa
vazduhom, već i kada dođe u kontakt sa vodom. Ova reakcija obe forme titanijum oksida i
lako zapaljivog vodonika,je u skladu sa sledećim mehanizmom reakcije:
Ti (s) + 2H2O (G) -> TiO2 (s) + 2h2 (G)
Neka titanium jedinjenja imaju reakciju hidrolize u vodi, na primer, hlorid titanijum.


Rastvorljivost titanijuma i jedinjenja titanijuma

Titanijum samo reaguje sa vodom posle uništavanja zaštitnog površinskog sloja titanijum
oksida. Zato je u vodi nerastvorljiv. Titanijum jedinjenja generalno nisu veoma rastvorljiva u
vodi. Primeri su titan-karbid i titanijum oksid.


Zašto je titanijum prisutan u vodi?

Titanijum je sastavni deo raznih vrsta kamena, kao što je rutila, anatasa, ilmenit, titanit i
brukit, i ima ga u izobilju u zemljištu. Titan oksid i druga jedinjenja titanijuma su među
najstabilnijim komponentama zemljišta. Shodno tome, samo male količine od titanijuma
završi u vodi i to sa stena.
Metal je trajan i ne izlučuje se u telo, zbog zaštitnog sloja titanijum oksida na površini.
Shodno tome, on se primenjuje u veštačkim zglobovima i pejsmejkeru koji ne treba zameniti
u prvih 20 godina. Sloj oksida štiti od većine hemikalija. Titanijum se takođe primenjuje u
hemijskim postrojenjima. Veći deo proizvedenog metala primenjuje se u motoru aviona i
automobila, jer je stabilnost veća od čelika i težak je 45% manje. Ovo ima za posledicu
odličnu snagu i težinski odnos. Titanijum se dodaje leguri, na primer u proizvodnji
nerđajućeg čelika.
NJegova trajnost i ne-magnetne osobine uzrok su da titanijum bude opcija za izgradnju
podmornica.Komercijalno značajno titanijum jedinjenje titanijum-dioksid, primenjuje se kao
pigment u proizvodnji boja, sintetike, papira, vlakana i kozmetike.Međutim, upotreba
titanijuma može dovesti do proizvodnje zagađujućih materija koje onemogućavaju direktno
ispuštanje otpadnih voda. Titan-karbid se primenjuje u proizvodnji alata za sečenje i titanijum
hlorid se koristi kao katalizator i osnovni je sastojak veštačke magle, titan-dioksida i titanijum
pigmenata.


Koji su efekti na životnu sredinu od titanijuma u vodi?

                                                                       314   
Titanijum nije važan za ishranu. Može da ima biološku funkciju, jer pozitivno utiče na rast
zrna i azotofiksacija kod Leguminosae. Biljke sadrže 1 ppm titanijuma (suve mase) u proseku.
U zemljištu titanijum se rastvori brzo. Shodno tome, koncentracija i do 5000 rrm u minuti se
tolerišu. Elemenat nije opasan u vodi, dok halogena titanijum jedinjenja mogu predstavljati
rizik u vodi. Ona su toksična za male organizme u vodi i štetne jer menjaju ph
vrednost.Elementarni titanijum je malo rizičan u drugim delovima životne sredine.
Tokom proizvodnje pigmenta titanijum dioksida, mogu se formirati sumporna kiselina ili
gvožđe, u zavisnosti od procesa. Sumporna kiselina u moru negativno utiče na ekologiju
mora. To se odnosi i na reke i druge površinske vode.
LD50 vrednosti za Tetra izopropil orto titanata je poznat i iznosi 7460 mg / kg za
pacove.Prirodni titanijum,sadrži pet ne -radioaktivnih izotopa, kao i osam nestabilnih izotopa.


Koje su zdravstvene posledice od titanijuma u vodi?

LJudsko telo sadrži oko 700 mg titanijuma, a naš dnevni unos je oko 0,8 mg. Samo mali deo
od ukupnog dnevnog unosa telo apsorbuje. Titanijum ne igra značajnu ulogu u bilo kojoj
telesnoj funkciji. On je relativno netoksičan, zato što telo može da toleriše relativno visoke
doze i ne akumulira. Postojeće opasnosti u vezi sa titanijum se pripisuju pratećim anjonima.
Na primer, unos titanijum halogen izaziva mučninu i povraćanje, a i kiselost tela posle
resorpcije. Oštećenje se javlja na očima ili koži, ili kada dođe u kontakt sa sluznicom.
Jedan od uticaja na zdravlje od titanijuma ne odnosi se na njegovo prisustvo u vodi već na
udisanje čestica titanijum dioksida, veoma malih veličina, što dovodi do plućnih bolesti.


Koja tehnologija prečišćavanjevode se može primeniti za uklanjanje titanijuma iz vode?

Titanijum je prisutan kao katjon u kiseloj sredini i zbog toga se može ukloniti pomoću jonske
razmene. Gvožđe koje se formira u proizvodnji pigmenta titanijum-dioksida kao i kiselina ili
oksida i može se primeniti za prečišćavanje vode.





You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->