P. 1
Autonomni Nervni Sistem

Autonomni Nervni Sistem

|Views: 370|Likes:
Published by JOXAN91JOXAN
medicina
medicina

More info:

Categories:Types, School Work
Published by: JOXAN91JOXAN on Jul 17, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/28/2015

pdf

text

original

1

AUTONOMNI NERVNI SISTEM Autonomni nervni sistem (ANS) usklađuje aktivnost unutrašnjih, visceralnih organa i prilagođava tu aktivnost uslovima u kojima se organizam nalazi u datom trenutku. ANS je i regulatorni sistem koji održava stalnost unutršnje sredine, tj. homeostazu. Razlike između somatskog i autonomnog nervnog sistema 1. Organ efektor: u ANS efektori su glatki mišići, srčani mišić i žlezde a u somatskom nervnom sistemu (SNS) to su isključivo poprečno-prugasti mišići. 2. Sve funkcije ANS su u osnovi nesvesne, iako se neke do izvesnog stepena mogu voljno modifikovati. Kod SNS samo se somatski refleksi odigravaju bez učešća volje, dok su sve ostale aktivnostu svesne. 3. Nervno-efektorne sinapse: U SNS jedna skeletne mišićna ćelija ostvaruje samo jednu sinapsu sa ogrankom aksonskog završetka, a transmiter je Ach. U ANS sinapsa između eferentnog neurona i glatke mišićne ćelije naziva se sinapsa u prolazu. Ogranak presinaptičkog završetka sadrži proširenja (varikozitete), “nanizane” u pravilnim razmacima i u varikozitetima se nalaze vezikule sa neurotransmiterom. On se pruža paralelno sa glatkom mišićnom ćelijom i sa njom ostvaruje veći broj sinaptičkih kontakata. Širenje akcionog potencijala duž aksonskog završetka izaziva sukcesivno oslobađanje neurotransmitera iz varikoziteta. Neurotransmiteri periferne sinapse ANS mogu da budu različiti i da izazivaju ekscitatorno ili inhibitorno postsinaptičko delovanje. 4. Struktura eferentnog puta: eferentni put SNS čini jedan neuron čije je telo u sivoj masi centralnog nervnog sistema, a vlakno je mijelinizirano. Kod ANS taj put se sastoji od 2 neurona: telo prvog se takođe nalazi u sivoj masi određenih delova kičmene moždine iili moždanog stabla; njegov akson napušta CNS i u autonomnoj gangliji koja je uvek izvan CNS, gradi sinapsu sa drugim neuronom eferentnog puta. Akson drugog neurona se završava u organu efektoru i sa njim gradi sinapsu. Prvi neuron eferentnog puta se naziva preganglijski, a drugi ganglijski neuron. Preganglijska vlakna su mijelinizirana iz grupe B, dok su postganglijska nemijelinizirana, tipa C, i tanja su od preganglijskih. Od svih visceralnih struktura samo je srž nadbubrežne žlezde inervisana preganglijskim vlaknima. 5. Način vršenja kontrole nad efektornim organom . Skeletni mišić se kontrahuje samo ako je stimulisan svojim motornim neuronom. Uloga ANS nije tako jednostavna, jer neki organi se kontrahuju ili vrše sekreciju i u odsustvu inervacije, dok se drugi aktiviraju samo preko autonomne inervacije. Tako uloga ANS u regulaciji rada srca nije da započinje kontrakcije, jer srce i kada je
potpuno denervisano ili čak izvađeno iz organizma nastavlja da se kontrahuje još izvesno vreme. To je zbog toga što srce poseduje centre za samostalnu aktivnost, pa je uloga ANS samo u tome da moduliše aktivnost srca. S druge strane, postoje glatki mišići, kao što su unutrašnji mišići oka (m.m. dilatator et sphincter pupillae, m. cilliaris - to su višejedinični mišići) čiju kontrakciju započinju isključivo postganglijska autonomna vlakna, tako da oni funkcionišu slično poprečno-prugastim mišićima (samo što im kontrakcija duže traje).

Podela ANS Postoje 2 načina podele ANS: anatomski i farmakološki. Anatomska podela je izvršena na osnovu lokalizacije tela preganglijskog neurona eferentnog puta i prema njoj se ANS deli na simpatikusni i parasimpatikusni deo. Kod simpatikusnog dela ANS tela preganglijskih neurona se nalaze u određenim torakalnih (T) i lumbalnim (L) segmentim kičmene moždine, pa se simpatikus naziva i torakolumbalni deo ANS. Kod parasimpatikusnog dela ANS tela preganglijskih neurona su smeštena u jedrima određenih glavenih živaca, kao i u određenim skralnim (S) segmentima kičmene moždine, pa se parasimpatikus naziva i kraniosakralni deo ANS. XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

2 Po novijim podelama ANS pripada i enterični nervni sistem koji uključuje neurone i nervna vlakna u zidu gastro-intestinalnog trakta. Neurotransmiter preganglijskog neurona ili neurotransmiter autonomne ganglije je uvek acetilholin. Kod jednojediničnih mišića ANS samo moduliše postojeće kontrakcije. Ganglijske ćelije sadrže i dopaminske receptore D2 tipa. značajan sa aspekta regulacije aktivnosti glatkih mišićnih ćelija. iako je noradrenalin. Višejedinični mišići nemaju spojeve između membrana susednih ćelija. B. Farmakološka podela ANS izvršena je na osnovu neurotransmitera koji se oslobađa iz završetaka postganglijskog neurona. uterusu. Pošto kod jednojediničnih glatkih mišića sva vlakna podležu sinhronizovanoj električnoj i mehaničkoj aktivaciji. On preko nikotinskih receptora izaziva EPS na postsinaptičkoj membrani i to je glavni put transmisije u gangliji. Ovaj tip mišića je najviše zastupljen u zidovima šupljih organa . dok je kod simpatikusnog nervnog sistema najveći broj postganglijskih vlakana noradrenalinski. pa se razdraženje lako i brzo prenosi sa jedne na drugu ćeliju i mišić prestavlja funkcionalni sincicijum. dok se većina ostalih vlakana aktivira indirektno. Među autonomnim ganglijama postoje velike razlike. Autonomne ganglije U autonomnim ganglijama se odigrava sinapsa između preganglijskih i ganglijskih neurona. Takav tip mišića su unutrašnji mišići oka (sfinkter i dilatator zenice i cilijarni mišić). Kod jednojediničnih mišića membrane ćelija su na pojedinim mestima spojene poroznim vezama . pa se razdraženje ne može prenositi sa ćelije na ćeliju. somatostatin). tzv. Svaka mišićna ćelija višejediničnog glatkog mišića ostvaruje sinapsu sa nervnim vlaknom i po tome je slična vlaknu skeletnog mišića. Koji će se put transmisije u autonomnoj gangliji aktivirati pored onog glavnog preko nikotinskih receptora zavisi od aferentnih uticaja. integrišu i svi uticaji sa viših autonomnih nervnih centara i efektora. pored nikotinskih imaju i muskarinske receptore preko kojih ACh izaziva spori EPSP. supstanca P. Pored ovih glavnih transmitera postganglijska vlakna oba dela ANS sadrže različite neuropeptide i purinske derivate kao kotransmitere. a ne izaziva ih. digestivnom traktu. U njima se. Smatra se da oni deluju kao neuromodulatori.neksusima (gap junctions). tj. preko poganglijskog neurona. bez obzira da li je reč o simpatikusu ili parasimpatikusu. Pejsmejker ćelije su odgovorne za tonus ovih glatkih mišića. Jedan od njih. Glatki mišići kao efektori ANS Glatke mišićne ćelije su vrlo heterogena populacija ćelija i mogu se grupisati na osnovu različitih kriterijuma. ceo mišić reagije na stimulaciju kao jedna jedinica. glavni neurotransmiter. U autonomnim ganglijama je otkriveno više neuropeptida (LHRH. PLEĆAŠ . Po ovoj podeli ANS se deli na acetilholinski deo čiji je transmiter acetilholin i noradrenalinski deo čiji je transmiter noradrenalin. Po tom kriterijumu glatke mišićne ćelije se dele na jednojedinične i višejedinične. izvesni ganglijski neuroni. jeste podela na osnovu odnosa među membranama susednih ćelija. to je slučaj sa ganglijama simpatikusnog stabla. Manji deo čine acetilholinska simpatikusna vlakna koja inervišu znojne žlezde i krvne sudove skeletnih mišića. XVII i XVIII predavanje 2006. preko kojh dopamin oslobođen iz malih interneurona prisutnih u ganglijama izaziva spori IPSP. Inervacija jednojediničnih glatkih mišića je često ograničena na male regione mišića koji sadrže pejsmejker ćelije (ćelije koje imaju sposobnost spontane depolarizacije). preko susednih mišićnih ćelija. enkefalin. Kod njih ANS započinje kontrakciju. transmitera nervno-efektorne sinapse. ureterima.arterijama. Sva parasimpatikusna postganglijska vlakna su acetilholinska. neurotenzin. Noradrenalinski sistem se često kraće zove adrenalinski. Na tim mestima je smanjen električni otpor. ali je svima zajedničko da je transmiter preganglijskog neurona acetilholin. mijenterične i submukozne pleksuse. Međutim. a ne adrenalin.

Zbog takvog položaja ganglija vlakno postganglijskog neurona je znatno kraće od vlakna preganglijskog neurona. ali ona nije uslov za aktivaciju ATP-aze). smanjuje se količina fosforilisanog miozina. IX (n. preduslov za aktivaciju miozinske ATP-aze je fosforilacija miozina. facijalisa). okulomotoriusa). Sakralni parasimpatikus inerviše završni deo debelog creva i urogenitalne organe male karlice. a zatim se odvajaju i kao bela spojnična grana (ramus komunikans albus) ulaze u ganglione simpatikusnog stabla u kojima se jedan deo preganglijskih vlakana prekida. Kod glatkih mišićnih ćelija koje se normalno nalaze u tonusu potencijal membrane u mirovanju je nestabilan. Sakralni parasimpatikus. Sarkolema sadrži volatažno-zavisne i hemijski-zavisne kanale za Ca kroz koje taj jon ulazi u ćeliju. Parasimpatikusni deo ANS-a Za parasimpatikusni deo ANS je karakteristično da su njegove ganglije locirane u blizini ili u zidu samog efektora. 3. B.3 Električna svojstva glatkih mišićnih ćelija. U zavisnosti od tipa glatkih mišićnih ćelija. pa se nazivaju terminalne. Kranijalni parasimpatikus čine neuroni čija vlakna obrazuju parasimpatikusne grane 4 para glavenih živaca: III (n. XVII i XVIII predavanje 2006.S segmenta kičmene moždine i pridružuju se prednjim korenovima kičmenih živaca koja polaze iz ovih segmenata. a ganglije su smeštene u blizini CNS pa se nazivaju paravertebralne ili su nešto udaljenije i to su prevertebralne ganglije. Kontrakcija je posledica uspostavljanja poprečnih mostova i klizanja aktina preko malog broja miozinskih filamenata. Zbog toga je generalno uzevši postganglijsko vlakno simpatikusa znatno duže od preganglijskog. Vlakna III. a n. iako aktin i miozin nisu organizovani u sarkomere. dovodeći do relaksacije. VII i IX nerva daju inervaciju za strukture glave i vrata. Raspored vlakana koja polaze iz CNS je segmentalan. simpatikus predstavlja anatomsku celinu. Tela preganglijskih neurona su smeštena u intermediolateralnim rogovima sive mase kičmene moždine u nivou 8C ili 1T do 2L ili 3L segmenta . VII (n. Glavnu ulogu u započinjanju kontrakcije ima porast intracelularne koncentracije Ca jona. Ca se vezuje za kalmodulin i nastali kompleks aktivira kinazu koja katalizuje fosforilaciju miozina (glatke mišićne ćelije ne sadrže troponin) . To se dešava kada brzina defosforilacije miozina nadmaši brzinu fosforilacije. na potencijal membrane u mirovanju nadovezuju se različiti tipovi talasa: • spore fluktuacije potencijala od nekoliko mV koje liče na talase • tipični šiljci akcionog potencijala. Povezivanje ekscitacije i kontrakcije u glatkim mišićnim ćelijama je daleko (oko 50 puta) spoprije nego u skeletnim mišićima. kao i pumpe koje izbacuju Ca u ECT. vagus je jedini izvor parasimpatikusne inervacije za organe grudne duplje i većinu organa trbušne duplje. Simpatikusni deo ANS-a Za razliku od parasimpatikusa. potencijal membrane iznosi oko -50 mV. ali i ulaskom iz ECT. glosofaringeusa) i X (n. PLEĆAŠ . vagusa). U sastavu kičmenog živca napuštaju kičmeni kanal. odnosno intramuralne ganglije. (Fosforilacija i defosforilacija miozina se javlja i u skeletnim mišićnim ćelijama. Glavni deo postganglijskih vlakana koja polaze iz simpatikusnog stabla čine vlakna koja se priključuju kičmenim živcima kao siva spojnična grana i zajedno sa njihovim granama stižu do efektora. U periodima kada je mišić u relativnom mirovanju. i 4. Vlakna sakralnog parasimpatikusa polaze iz bočnih rogova sive mase 2. Za razliku od skeletnih mišićnih ćelija. mobilizacijom iz slabo razvijenog sarkoplazminog retikuluma. Relaksacija nastaje kao posledica pada koncentracije Ca u citosolu. a drugi deo prolazi neprekinut.

a preko β vazodilataciju. posebno ako je promena štetna ili opasna po organizam. Cilijarni mišić oka i krvni sudovi spoljašnjih genitalija imaju samo parasimpatikusnu inervaciju. tj. Preko α receptora cirkulišući adrenalin izaziva vazokonstrikciju. delovanje u istom smislu. torakalne (1012). dok srž nadbubrežne žlezde. drugi je suprimiran. Vratni ganglioni. znojne i pljuvačne žlezde. Ona prolaze kroz njega i prekidaju se u prevertebralnim ganglijama: celijačnom ganglionu i gornjem mezenteričnom ganglionu. Lokalna recipročna kontrola se ostvaruje posredstvom presinaptičkih noradrenalinskih i acetilholinskih receptora. U organima koji su inervisani samo jednim delom ANS često postoje 2 antagonistička tipa receptora. efekti simpatikusa i parasimpatikusa su najčešće antagonistički: jedan povećava.. gornji. mišići podizači dlake. daju simpatikusnu inervaciju za autonomne strukture glave i vrata (koža. Postganglijska vlakna daju inervaciju za abdominalne organe (deo digestivnog kanala. B. PLEĆAŠ . simpatikusu. Neto efekat zavisi od gustine datih tipova receptora. što može da bude zamena za dvojnu inervaciju. U organima u kojima postoji dvojna autonomna inervacija. pored grudnih ganglija simpatikusnog stabla. a postganglijska vlakna inervišu organe male karlice (mokraćnu bešiku. Najizrazitiji primer je uticaj na srce: simpatikusna inervacija ubrzava rad srca i povećava snagu kontracija srčanog mišića. a drugi smanjuje aktivnost datog organa. Tako su α2 receptori nađeni na acetilholinskim postganglijskim nervnim završecima i preko njih noradrenalin inhibira oslobađanje acetilholina. lumbalne (4) i sakralne (4-5). splanhnikusnu oblast. Međutim. Ova dva lanca obično između sebe ne komuniciraju. srednji i donji. Muskarinski receptori su nađeni na noradrenalinskim sinaptičkim terminalima i njihovim posredstvom ACh inhibira oslobađanje noradrenalina. Tako npr. slezinu. oba dela ANS stimulišu lučenje pljuvačke. kad je jedan aktiviran. Kod organa koji su pod kontrolom oba dela ANS. ali je kvalitet pljuvačke različit ako je sekrecija stimulisana simpatikusom odnosno parasimpatikusom. Npr. Od lumbalnih segmenata kičmene moždine polaze preganglijska vlakna koja prolaze kroz simpatikusno stablo neprekinuta i obrazuju nerve splanhnici abdominales et pelvini . uobičajenim uslovima za organizam. Karakteristike kontrole ANS-om Većina visceralnih organa je inervisana i parasimpatikusnim i simpatikusnim nervnim vlaknima. simpatikusni i parasimpatikusni ulazi se nikad ne aktiviraju istovremeno. obrazuje i 2 velika živca: veliki i mali utrobni živac (n. a drugi funkcioniše na nivou ciljnog organa. u arteriolama koje imaju samo simpatikusnu inervaciju postoje α i β adrenalinski receptori. krvni sudovi. Ova vlakna se prekidaju u donjem mezenteričnom ganglionu (naziva se i hipogastrični) i nekoliko sitnijih gangliona. Splanhnikusni živci su ustvari preganglijksa vlakna koja se nisu prekinula u tr. Parasimpatikus je više uključen u koordinaciju autonomnih funkcija u bazalnim ili normalnim. splanhnikus major et minor). XVII i XVIII predavanje 2006. ima i izuzetaka. za jednu veliku oblast organizma tzv. kao i za srce. bubrege i koru nadbubrežne žlezde). Ganglije se dele na cervikalne (3).4 Paravertebralnih ganglija ima 21-23 para i one obrazuju 2 lanca simpatikusnog nervnog stabla (trunkus simpatikus) koja se pružaju od baze lobanje do prednje strane trtične kosti. U kojim uslovima se obično aktiviraju simpatikusni odnosno parasimpatikusni sistem? Simpatikus je uključen u koordinaciju odgovora organizma na promenjene uslove spoljašnje sredine. štitna žlezda. dok parasimpatikus usporava rad srca i smanjuje jačinu kontrakcija. rektum i reproduktivne organe). Grudni simpatikus. ždrelo i grkljan). tj. Ovakva kontrola je naročito izražena u srcu. znojne žlezde i većina krvnih sudova imaju samo simpatikusnu inervaciju. Postoje 2 mehanizma koji koordiniraju takvu recipročnu aktivnost: jedan je pod kontrolom viših autonomnih centara. Simpatikus i parasimpatikus mogu imati i sinergističko delovanje.

prem tome. Međutim. tj. npr. Autonomni refleksi mogu da budu pokrenuti ne samo informacijama sa visceralnih receptora. Razlozi za to su: 1.5 Aktivacija simpatikusa izaziva mnogo generalizovaniji odgovor nego aktivacija parasimpatikusa. Aferentna vlakna koja polaze sa ovih receptora većinom aktiviraju autonomne reflekse. PLEĆAŠ . prenose informacije koje dovode do svesnog senzibiliteta. efekti noradrenalina kao transmitera dopunjeni su efektima cirkulišućih kateholamina koji se pri aktivaciji simpatikusa oslobađaju iz srži nadbubrežne žlezde. termoreceptori. eferentni put i efektor. To su: receptori za bol. javlja se jak bol. stimulacija receptora za dodir bradavice dojke refleksno stimuliše sekreciju horoma prolaktina. istovremeno stimuliše veliki broj receptora za bol i može da izazove ekstremno jak bol. stimulacija receptora za bol rožnjače izaziva lučenje suza. Kod takvih refleksa aferentni put pripada somatskom. izazivaju svi stimulusi koji istovremeno ekscitiraju receptore za bol u difuznim oblastima unutrašnjih organa. nadražaji koji izazivaju difuznu stimulaciju receptora za bol u unutrašnjim organima mogu da prouzrokuju vrlo jak bol. nervni centar. Primera za ovaj tip refeleksa ima nekoliko: u periodu laktacije. Visceralni bol. Slično je i sa jakim bolom koji prati infarkt miokarda. a samo neka imaju senzornu funkciju. Centri autonomnih refleksa nalaze se u kičmenoj moždini. moždanom stablu i hipotalamusu. S druge strane. aferentni put. Receptori ANS se nazivaju visceralnim receptorima. Autonomni refleksi Refleksi predstavljaju osnovu funkcionisanja autonomnog nervnog sistema. B. ali se smanjuje u uslovima hiperemije (povećanog dotoka krvi). već i informacijama sa somatskih receptora. ishemija izazvana prekidom dotoka krvi u veliku oblast creva. a eferentni put autonomnom nervnom sistemu. Veza između somatskog aferentnog vlakna i autonomnog centra uspostavlja se preko kolaterala aferentnog vlakna. To su: • ishemija (redukovano snabdevanje krvlju) • hemijsko oštećenje površine unutrašnjih organa • spazam (grč) glatke muskulature zida unutrašnjih organa • istezanje šupljih organa Karakteristike visceralnih receptora za bol • • • • • Po građi su slobodni nervni završeci Gustina u unutrašnjim organima je manja nego gustina receptora za bol u somatskim strukturama. ona koja prenose informacije sa visceralnih receptora za bol. Visceralni bol Visceralni bol je bol iz različitih unutrašnjih organa grudne i trbušne duplje. izuzev u slučaju organa inervisanih vagusom. kod koga se sistemi organa aktiviraju nezavisnije. Prag za bol je relativno visok. Npr. mehanoreceptori. hirurg može da preseče crevo kod svesnog pacijenta i da se pri tome ne javi jak bol.. XVII i XVIII predavanje 2006. visok stepen divergencije u simpatikusnom ganglionu 2. inflamacije i nekroze (propadanja) tkiva Slabo se adaptiraju. hemoreceptori i osmoreceptori. Refleksni luk ima iste komponente kao i refleksni luk somatskih refleksa: receptor. Najverovatnije ih ekscitiraju hemijski medijatori bola. Ako se koža preseče. Jedna od najvažnijih razlika između somatskog i visceralnog bola jeste da visokolokalizovani tipovi oštećenja unutrašnjih organa retko izazivaju jak bol.

i zavisno od intenziteta može da bude praćen je mukom. Jaka hipoglikemija se manifestuje mentalnim poremećajima. znojenjem i padom krvnog pritiska. mozak izuzetno može da koristi i ketonska tela (produkti metabolizma masnih kiselina) kao izvor energije. Mehanizam odgovoran za odražavanje bola je verovatno taj što primarni senzorni neuroni sa visceralnih organa i površine tela konvergiraju na iste sekundarne neurone puta za bol u kičmenoj moždini. tako da neuroni isključivo zavise od preuzimanja glukoze iz krvi. vegetativne funkcije se oporavljaju i normalizuju. METABOLIZAM MOZGA Metabolizmu nervnog tkiva je veoma intenzivan. mučni bol. Kora mozga je najosetljivija na hipoksiju. Tela ovih neurona se nalaze u spinalnim ganglijama. Mozak je izuzetno osetljiv na nedostatak kiseonika (hipoksiju). na ćelijama supstancije gelatinoze. a oseća se na površini tela u somatskim strukturama koje topografski ne odgovaraju položaju tog organa. Bol iz visceralnih organa je slabo lokalizovan. ali manje nego na nedostatak kiseonika. Neuroni ne mogu da sintetišu glukozu i depoi glikogena u u glija ćelijama su minimalni. Iako nervni sistem čini oko 2% telesne mase. povraćanjem. a onaj iz bubrega u predelu struka. zastoj srca. disanje.. Ovi simptomi nastaju zato što veliki broj vlakana ulazi u sastav spinoretikularnog puta i aktiviraju određene autonomne centre retikularne formacije: za povraćanje. B. u nedostatku dovoljnih količina glukoze. regulaciju krvnog pritiska. U fiziološkim uslovima glukoza predstavlja glavni i gotovo isključivi energetski izvor za mozak. Vlakna pripadaju tipu C nervnih vlakana koja prenose spori. i u mirovanju troši oko 20 % ukupne potrošnje kiseonika u organizmu. Moždanice XVII i XVIII predavanje 2006. U odnosu na druge delove CNS. Bol iz žučne kese može da se oseća u desnom ramenu. Odražavanje ili reflektovanje bola Reflektovani bol je bol koji nastaje u unutrašnjim organima. dok su autonomne strukture otpornije. PLEĆAŠ . Prekid moždane cirkulacije u trajanju od 8 do 12 minuta izaziva smrt. Modifikovanje informacija sa visceralnih receptora za bol vrši se na isti način kao kod somatskog senzibilitata. komom i konvulzijama. a aksoni završavaju u zadnjim rogovima sive mase kičmene moždine. hronični. Odraženi bol se uvek oseća u strukturi koja potiče iz istog embrionalnog segmenta kao i struktura iz koje bol potiče. dok intelektualne sposobnosti mogu trajno da ostanu oštećene. Mozak je osetljiv i na smanjenje nivoa glukoze u krvi. ZAŠTITNI APARAT CNS CNS je zaštićen od mehaničkih povreda skeletom. Informacije sa receptora za bol grudne i trbušne duplje prenose se aferentnim nervima koji se pridružuju zadnjim korenovima kičmenih živaca (1T do 2L). Tako prekid moždane cirkulacije u trajanju od 10 sekundi izaziva gubitak svesti.6 Put za prenošenje visceralnog bola Aferentna vlakna puta za visceralni bol ulaze u sastav simpatikusnih i parasimpatikusnih nerava. moždanicama i likovorom. istim putem koji prenosi informacije somatskog senzibiliteta. Za vreme dugotrajnog gladovanja. npr. kora velikog mozga je najosetljivija na hipoglikemiju. Poznato je da se bol srca odražava najčešće na unutrašnju stranu leve ruke. posle stanja koja rezultuju produženom hipoksijom.Zbog toga. Iz supstancije gelatinoze informacije se prenose do talamusa spinotalamičkim putem. ali može i na desnu ruku ili na predeo stomaka. on prima oko 15% krvi koju leva komra srca ispumpa u minutu.

likvor ima nešto manju koncentraciju Na+. a voda na osnovu osmotskog gradijenta ova dva jona. B. a pokrivene su tankim slojem epitela. Unutrašnja opna je meka moždanica (pia mater). Osmolalitet likvora je isti kao kod krvne plazme. dok završeci astrocita u obliku stopa naležu spolja na bazalnu membranu. Membrane susednih ćelija su spojene “tesnim vezama” (zonule okludens). Spoljašnja. Dodatne količine se sekretiraju iz međućelijske tečnosti mozga preko cele ependimalne površine komora i arahnoidalne membrane. periciti i astrociti) i jedna acelularna komponenta (bazalna membrana). bezbojna tečnost koja ispunjava subarahnoidalni prostor. Cerebrospinalna tečnost (likvor) Likvor je bistra. zaštitna uloga. Male količine dolaze iz iz mozga kroz perivaskularne prostore moždanih krvnih sudova.. Srednja opna je paučinasta opna (arahnoidea). Cl. Li u terapiji manične depresije). a dnevno se produkuje oko 500 ml. CNS bukvalno lebdi u likvoru kao u jastuku. moždane komore i centralni kanal kičmene moždine. Time je zaštićen od mehaničkih povreda. Masa mozga iznosi oko 1400 g.02% i to uglavnom albumina poreklom iz plazme. Površinski napon tečnosti između ove dve opne ne dozvoljava njihovo razdvajanje. Ovakve veze propuštaju samo izvesne male molekule i jone (npr. Iz subarahnoidalnog prostora na gornjoj površini mozga. sekretira se iz kapilara horioidnih pleksusa zidova komora bočnih komora (I i II). Između arahnoidee i pie postoji subarahnoidalni prostor kroz koji cirkuliše likvor. HE barijeru čine 3 komponente (endotel moždanih kapilara. Horioidni pleksusi su izizetno vaskularizovane strukture smeštene u zidovima moždanih komora. dok mozak potopljen u likvor ima masu svega 50 g. veću koncentraciju Cl . U odnosu na krvnu plazmu.7 CNS obavijaju 3 vezivne opne . a manje K+ i glukoze. Glavna komponenta HE barijere jeste endotel kapilara. preko 50%. a pH odgovara vrednosti pH venske krvi. po potrebi. svega 0.moždanice. pa su praktično srasle i efikasno sprečavaju intercelularni transport (transport između ćelija). likvor otiče u brojne resice arahnoidee koje se pružaju u venske sinuse. može da se punktira likvor. a jone K + i HCO3. otklanja izvesne metabolite iz CNS 3. Ovaj prostor je na izvesnim mestima proširen u cisterne iz kojih. pre svega od udara u lobanju tokom normalnih dnevnih aktivnosti. u ishrani CNS 2. Sadrži vrlo malo proteina. PLEĆAŠ . Kvantitativno daleko veći značaj ima HE barijera čija je površina oko 5000 puta veća od površine HL barijere. Transportni sistemi prenose manju količinu glukoze u likvor. Ukupna količina likvora iznosi oko 200 ml. Najveći deo likvora.vraća u kapilare.jon zbog negativnog naelektrisanja prati Na jon. Krvni sudovi meke moždanice ishranjuju CNS direktno ili preko likvora. Uloge likvora: 1. Sekrecija likvora je aktivan proces koji najviše zavisi od aktivnog transporta Na + kroz epitelne ćelije. XVII i XVIII predavanje 2006. Transport kroz endotel barijere se obavlja transcelularno kroz 2 ćelijske membrane i citoplazmu. Moždane barijere U mozgu postoje dve barijere: krvno-moždana ili hemo-encefalna (HE) između krvi i međućelijske tečnosti mozga i krvno-likvorska ili hemo-likvorska (HL) između krvi i cerebrospinalne tečnosti. najjača opna je tvrda moždanica (dura mater) i ona je čvrsto srasla za skelet. Organizovani su tako da bazalna membrana pokriva endotelne ćelije i pericite.

Mg i H jona. PLEĆAŠ . penicilin ne prolazi. Barijere štite nervno tkivo od endogenih i egzogenih štetnih ili toksičnih supstanci (žučne boje.. Propustljivost zavisi od istih faktora od kojih zavisi i permeabilnost ćelijske membrane. Smer je određen položajem transportnih proteina u membrani ćelija koje izgrađuju barijeru. B. Uloge barijera: 1. Specifičan transportni protein je lokalizovan uglavnom na spoljašnjoj površini membrane endotelne ćelije. 2. Međutim. Od kliničkog značaja je permeabilnost membrane za lekove. Npr. Kod odraslih. npr. mikroorganizmi). CO 2. pa zato jaka žutica posle rođenja može da dovede do oštećenja mozga. Takođe. lekovi. Ca. su vrlo permeabilni. brojnih neurotransmitera iz IST mozga i likvora u krv. sloj ependima ćelija koje oblažu zidove moždanih komora. Za aminokiseline postoji više tipova transportnih proteina. Neuroni su izuzetno osetljivi na male promene koncentracija K. 3. a time i njihovo nespecifično delovanje na periferiji. Ona sprečava i prelazak neurotransmitera iz krvi u nervno tkivo. pa se pored brojnih homeostatskih mehanizama koji održavaju konstantan sastav ECT u organizmu. Za fiziološke sastojke krvi koji teško prolaze kroz HE barijeru prostom difuzijom. već epitel koji pokriva horioidni pleksus. Barijere sprečavaju prelazak brojnih neurotransmitera iz IST i likvora u krv . Zato neki lekovi koji ne prolaze HE barijeru. i barijera deluje u oba pravca. To su: • neurohipofiza sa delom hipotalamusa koji se zove eminencija medijana XVII i XVIII predavanje 2006. barijere praktično ne propuštaju žučne boje i kateholamine iz krvi.U endotelnim ćelijama postoji i transportni sistem za glukozu koji zavisi od insulina. u endotelnim ćelijama postoje transportni sistemi: • Glukoza se transportuje olakšanom difuzijom. Gotovo su nepropustljive za proteine i sve supstance koje se u krvi nalaze vezane za proteine. pa ograničava prelazak izvesnih supstanci. dok eritromicin prolazi kroz moždane barijere. Kapacitet nosača se povećava tokom gladovanja. nju ne čini endotel kapilara. a neophodni su za normalno funkcionisanje nervnog tkiva.. • Barijere imaju nosače i za ketonska tela. O2 i većinu liposolubilnih supstanci. kada nervno tkivo može da koristi ketonska tela kao izvor energije. barijera novorođenčeta propušta žučne boje. • Aminokiseline se transportuju olakšanom difuzijom ili sekundarnim aktivnim transportom sa Na+. pa sve supstance koje uđu u likvor lako difunduju u IST mozga i obrnuto. a to su: • koeficijent rastvorljivosti supstance u mastima i vodi • veličina molekula • naelektrisanje Obe barijere su veoma permeabilne za vodu. kao i meka moždanica. Međutim. HE barijera ne postoji u svim delovima mozaga. Održavanje konstantnog sastava sredine u kojoj žive neuroni. kateholamini. ali i obrnuto. Osnovno svojstvo moždanih barijera je njihova selektivna propustljivost. u CNS se razvio još jedan dodatni zaštitni mehanizam. Oko 1% zapremine mozga je izvan barijere. Epitelne ćelije su spojene tesnim vezama. imaju jak efekat na nervno tkivo ako se ubrizgaju u likvor. permeabilitet barijera može da se poveća kod nekih oboljenja koja oštećuju barijere. Razvoj HE barijere se završava u prvim godinama života. S druge strane. Transport kroz barijere se obavlja u oba pravca: iz krvi u IST ili likvor. Npr.8 HL barijera postoji u horioidnim pleksusima. pa je njena propustljivost kod novorođenčadi znatno veća nego kod odraslih..

. B. Odsustvo HE barijere u ovim regionima je u skladu sa njihovim fiziološkim ulogama. • XVII i XVIII predavanje 2006. receptori za angiotenzin II koji učestvuje u regulaciji ravnoteže Na i vode u organizmu. npr. U svim ovim strukturama perivaskularni prostor je u direktnom kontaktu sa nervnim tkivom a kapilari su fenestrirani. PLEĆAŠ . U cirkumventrikularnim organima nalaze se hemoreceptori za određene supstance.9 area postrema i još neke strukture raspoređene oko moždanih komora. Iz neurohipofize hormoni oksitocin i vazopresin treba da se oslobode u sistemsku cirkulaciju. pa se svi ti organi zovu cirkumventrikularni organi. U arei postremi se nalaze receptori za određene sastojke plazme na koje organizam reaguje povraćanjem.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->