1

AUTONOMNI NERVNI SISTEM Autonomni nervni sistem (ANS) usklauje aktivnost unutranjih, visceralnih organa i prilagoava tu aktivnost uslovima u kojima se organizam nalazi u datom trenutku. ANS je i regulatorni sistem koji odrava stalnost unutrnje sredine, tj. homeostazu. Razlike izmeu somatskog i autonomnog nervnog sistema 1. Organ efektor: u ANS efektori su glatki miii, srani mii i lezde a u somatskom nervnom sistemu (SNS) to su iskljuivo popreno-prugasti miii. 2. Sve funkcije ANS su u osnovi nesvesne, iako se neke do izvesnog stepena mogu voljno modifikovati. Kod SNS samo se somatski refleksi odigravaju bez uea volje, dok su sve ostale aktivnostu svesne. 3. Nervno-efektorne sinapse: U SNS jedna skeletne miina elija ostvaruje samo jednu sinapsu sa ogrankom aksonskog zavretka, a transmiter je Ach. U ANS sinapsa izmeu eferentnog neurona i glatke miine elije naziva se sinapsa u prolazu. Ogranak presinaptikog zavretka sadri proirenja (varikozitete), nanizane u pravilnim razmacima i u varikozitetima se nalaze vezikule sa neurotransmiterom. On se prua paralelno sa glatkom miinom elijom i sa njom ostvaruje vei broj sinaptikih kontakata. irenje akcionog potencijala du aksonskog zavretka izaziva sukcesivno oslobaanje neurotransmitera iz varikoziteta. Neurotransmiteri periferne sinapse ANS mogu da budu razliiti i da izazivaju ekscitatorno ili inhibitorno postsinaptiko delovanje. 4. Struktura eferentnog puta: eferentni put SNS ini jedan neuron ije je telo u sivoj masi centralnog nervnog sistema, a vlakno je mijelinizirano. Kod ANS taj put se sastoji od 2 neurona: telo prvog se takoe nalazi u sivoj masi odreenih delova kimene modine iili modanog stabla; njegov akson naputa CNS i u autonomnoj gangliji koja je uvek izvan CNS, gradi sinapsu sa drugim neuronom eferentnog puta. Akson drugog neurona se zavrava u organu efektoru i sa njim gradi sinapsu. Prvi neuron eferentnog puta se naziva preganglijski, a drugi ganglijski neuron. Preganglijska vlakna su mijelinizirana iz grupe B, dok su postganglijska nemijelinizirana, tipa C, i tanja su od preganglijskih. Od svih visceralnih struktura samo je sr nadbubrene lezde inervisana preganglijskim vlaknima. 5. Nain vrenja kontrole nad efektornim organom . Skeletni mii se kontrahuje samo ako je stimulisan svojim motornim neuronom. Uloga ANS nije tako jednostavna, jer neki organi se kontrahuju ili vre sekreciju i u odsustvu inervacije, dok se drugi aktiviraju samo preko autonomne inervacije. Tako uloga ANS u regulaciji rada srca nije da zapoinje kontrakcije, jer srce i kada je
potpuno denervisano ili ak izvaeno iz organizma nastavlja da se kontrahuje jo izvesno vreme. To je zbog toga to srce poseduje centre za samostalnu aktivnost, pa je uloga ANS samo u tome da modulie aktivnost srca. S druge strane, postoje glatki miii, kao to su unutranji miii oka (m.m. dilatator et sphincter pupillae, m. cilliaris - to su viejedinini miii) iju kontrakciju zapoinju iskljuivo postganglijska autonomna vlakna, tako da oni funkcioniu slino popreno-prugastim miiima (samo to im kontrakcija due traje).

Podela ANS Postoje 2 naina podele ANS: anatomski i farmakoloki. Anatomska podela je izvrena na osnovu lokalizacije tela preganglijskog neurona eferentnog puta i prema njoj se ANS deli na simpatikusni i parasimpatikusni deo. Kod simpatikusnog dela ANS tela preganglijskih neurona se nalaze u odreenim torakalnih (T) i lumbalnim (L) segmentim kimene modine, pa se simpatikus naziva i torakolumbalni deo ANS. Kod parasimpatikusnog dela ANS tela preganglijskih neurona su smetena u jedrima odreenih glavenih ivaca, kao i u odreenim skralnim (S) segmentima kimene modine, pa se parasimpatikus naziva i kraniosakralni deo ANS. XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEA

2
Po novijim podelama ANS pripada i enterini nervni sistem koji ukljuuje neurone i nervna vlakna u zidu gastro-intestinalnog trakta, tzv. mijenterine i submukozne pleksuse. Farmakoloka podela ANS izvrena je na osnovu neurotransmitera koji se oslobaa iz zavretaka postganglijskog neurona, tj. transmitera nervno-efektorne sinapse. Po ovoj podeli ANS se deli na acetilholinski deo iji je transmiter acetilholin i noradrenalinski deo iji je transmiter noradrenalin. Noradrenalinski sistem se esto krae zove adrenalinski, iako je noradrenalin, a ne adrenalin, glavni neurotransmiter. Pored ovih glavnih transmitera postganglijska vlakna oba dela ANS sadre razliite neuropeptide i purinske derivate kao kotransmitere. Sva parasimpatikusna postganglijska vlakna su acetilholinska, dok je kod simpatikusnog nervnog sistema najvei broj postganglijskih vlakana noradrenalinski. Manji deo ine acetilholinska simpatikusna vlakna koja inerviu znojne lezde i krvne sudove skeletnih miia. Neurotransmiter preganglijskog neurona ili neurotransmiter autonomne ganglije je uvek acetilholin, bez obzira da li je re o simpatikusu ili parasimpatikusu. Autonomne ganglije U autonomnim ganglijama se odigrava sinapsa izmeu preganglijskih i ganglijskih neurona. U njima se, preko poganglijskog neurona, integriu i svi uticaji sa viih autonomnih nervnih centara i efektora. Meu autonomnim ganglijama postoje velike razlike, ali je svima zajedniko da je transmiter preganglijskog neurona acetilholin. On preko nikotinskih receptora izaziva EPS na postsinaptikoj membrani i to je glavni put transmisije u gangliji. Meutim, izvesni ganglijski neuroni, to je sluaj sa ganglijama simpatikusnog stabla, pored nikotinskih imaju i muskarinske receptore preko kojih ACh izaziva spori EPSP. Ganglijske elije sadre i dopaminske receptore D2 tipa, preko kojh dopamin osloboen iz malih interneurona prisutnih u ganglijama izaziva spori IPSP. U autonomnim ganglijama je otkriveno vie neuropeptida (LHRH, enkefalin, supstanca P, neurotenzin, somatostatin). Smatra se da oni deluju kao neuromodulatori. Koji e se put transmisije u autonomnoj gangliji aktivirati pored onog glavnog preko nikotinskih receptora zavisi od aferentnih uticaja. Glatki miii kao efektori ANS Glatke miine elije su vrlo heterogena populacija elija i mogu se grupisati na osnovu razliitih kriterijuma. Jedan od njih, znaajan sa aspekta regulacije aktivnosti glatkih miinih elija, jeste podela na osnovu odnosa meu membranama susednih elija. Po tom kriterijumu glatke miine elije se dele na jednojedinine i viejedinine. Kod jednojedininih miia membrane elija su na pojedinim mestima spojene poroznim vezama - neksusima (gap junctions). Na tim mestima je smanjen elektrini otpor, pa se razdraenje lako i brzo prenosi sa jedne na drugu eliju i mii prestavlja funkcionalni sincicijum. Poto kod jednojedininih glatkih miia sva vlakna podleu sinhronizovanoj elektrinoj i mehanikoj aktivaciji, ceo mii reagije na stimulaciju kao jedna jedinica. Ovaj tip miia je najvie zastupljen u zidovima upljih organa - arterijama, digestivnom traktu, uterusu, ureterima. Inervacija jednojedininih glatkih miia je esto ograniena na male regione miia koji sadre pejsmejker elije (elije koje imaju sposobnost spontane depolarizacije), dok se veina ostalih vlakana aktivira indirektno, preko susednih miinih elija. Pejsmejker elije su odgovorne za tonus ovih glatkih miia. Kod jednojedininih miia ANS samo modulie postojee kontrakcije, a ne izaziva ih. Viejedinini miii nemaju spojeve izmeu membrana susednih elija, pa se razdraenje ne moe prenositi sa elije na eliju. Takav tip miia su unutranji miii oka (sfinkter i dilatator zenice i cilijarni mii). Kod njih ANS zapoinje kontrakciju. Svaka miina elija viejedininog glatkog miia ostvaruje sinapsu sa nervnim vlaknom i po tome je slina vlaknu skeletnog miia.

XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEA

3
Elektrina svojstva glatkih miinih elija. Kod glatkih miinih elija koje se normalno nalaze u tonusu potencijal membrane u mirovanju je nestabilan. U periodima kada je mii u relativnom mirovanju, potencijal membrane iznosi oko -50 mV. U zavisnosti od tipa glatkih miinih elija, na potencijal membrane u mirovanju nadovezuju se razliiti tipovi talasa: spore fluktuacije potencijala od nekoliko mV koje lie na talase tipini iljci akcionog potencijala. Povezivanje ekscitacije i kontrakcije u glatkim miinim elijama je daleko (oko 50 puta) spoprije nego u skeletnim miiima. Kontrakcija je posledica uspostavljanja poprenih mostova i klizanja aktina preko malog broja miozinskih filamenata, iako aktin i miozin nisu organizovani u sarkomere. Glavnu ulogu u zapoinjanju kontrakcije ima porast intracelularne koncentracije Ca jona, mobilizacijom iz slabo razvijenog sarkoplazminog retikuluma, ali i ulaskom iz ECT. Sarkolema sadri volatano-zavisne i hemijski-zavisne kanale za Ca kroz koje taj jon ulazi u eliju, kao i pumpe koje izbacuju Ca u ECT. Za razliku od skeletnih miinih elija, preduslov za aktivaciju miozinske ATP-aze je fosforilacija miozina. (Fosforilacija i defosforilacija miozina se javlja i u skeletnim miinim elijama, ali ona nije uslov za aktivaciju ATP-aze). Ca se vezuje za kalmodulin i nastali kompleks aktivira kinazu koja katalizuje fosforilaciju miozina (glatke miine elije ne sadre troponin) . Relaksacija nastaje kao posledica pada koncentracije Ca u citosolu. To se deava kada brzina defosforilacije miozina nadmai brzinu fosforilacije, smanjuje se koliina fosforilisanog miozina, dovodei do relaksacije. Parasimpatikusni deo ANS-a Za parasimpatikusni deo ANS je karakteristino da su njegove ganglije locirane u blizini ili u zidu samog efektora, pa se nazivaju terminalne, odnosno intramuralne ganglije. Zbog takvog poloaja ganglija vlakno postganglijskog neurona je znatno krae od vlakna preganglijskog neurona. Kranijalni parasimpatikus ine neuroni ija vlakna obrazuju parasimpatikusne grane 4 para glavenih ivaca: III (n. okulomotoriusa), VII (n. facijalisa), IX (n. glosofaringeusa) i X (n. vagusa). Vlakna III, VII i IX nerva daju inervaciju za strukture glave i vrata, a n. vagus je jedini izvor parasimpatikusne inervacije za organe grudne duplje i veinu organa trbune duplje. Sakralni parasimpatikus. Vlakna sakralnog parasimpatikusa polaze iz bonih rogova sive mase 2. 3. i 4.S segmenta kimene modine i pridruuju se prednjim korenovima kimenih ivaca koja polaze iz ovih segmenata. Sakralni parasimpatikus inervie zavrni deo debelog creva i urogenitalne organe male karlice. Simpatikusni deo ANS-a Za razliku od parasimpatikusa, simpatikus predstavlja anatomsku celinu. Raspored vlakana koja polaze iz CNS je segmentalan, a ganglije su smetene u blizini CNS pa se nazivaju paravertebralne ili su neto udaljenije i to su prevertebralne ganglije. Zbog toga je generalno uzevi postganglijsko vlakno simpatikusa znatno due od preganglijskog. Tela preganglijskih neurona su smetena u intermediolateralnim rogovima sive mase kimene modine u nivou 8C ili 1T do 2L ili 3L segmenta . U sastavu kimenog ivca naputaju kimeni kanal, a zatim se odvajaju i kao bela spojnina grana (ramus komunikans albus) ulaze u ganglione simpatikusnog stabla u kojima se jedan deo preganglijskih vlakana prekida, a drugi deo prolazi neprekinut. Glavni deo postganglijskih vlakana koja polaze iz simpatikusnog stabla ine vlakna koja se prikljuuju kimenim ivcima kao siva spojnina grana i zajedno sa njihovim granama stiu do efektora. XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEA

4
Paravertebralnih ganglija ima 21-23 para i one obrazuju 2 lanca simpatikusnog nervnog stabla (trunkus simpatikus) koja se pruaju od baze lobanje do prednje strane trtine kosti. Ova dva lanca obino izmeu sebe ne komuniciraju. Ganglije se dele na cervikalne (3), torakalne (1012), lumbalne (4) i sakralne (4-5). Vratni ganglioni, gornji, srednji i donji, daju simpatikusnu inervaciju za autonomne strukture glave i vrata (koa, krvni sudovi, znojne i pljuvane lezde, titna lezda, drelo i grkljan), kao i za srce. Grudni simpatikus, pored grudnih ganglija simpatikusnog stabla, obrazuje i 2 velika ivca: veliki i mali utrobni ivac (n. splanhnikus major et minor). Splanhnikusni ivci su ustvari preganglijksa vlakna koja se nisu prekinula u tr. simpatikusu. Ona prolaze kroz njega i prekidaju se u prevertebralnim ganglijama: celijanom ganglionu i gornjem mezenterinom ganglionu. Postganglijska vlakna daju inervaciju za abdominalne organe (deo digestivnog kanala, slezinu, bubrege i koru nadbubrene lezde), tj. za jednu veliku oblast organizma tzv. splanhnikusnu oblast. Od lumbalnih segmenata kimene modine polaze preganglijska vlakna koja prolaze kroz simpatikusno stablo neprekinuta i obrazuju nerve splanhnici abdominales et pelvini . Ova vlakna se prekidaju u donjem mezenterinom ganglionu (naziva se i hipogastrini) i nekoliko sitnijih gangliona, a postganglijska vlakna inerviu organe male karlice (mokranu beiku, rektum i reproduktivne organe). Karakteristike kontrole ANS-om Veina visceralnih organa je inervisana i parasimpatikusnim i simpatikusnim nervnim vlaknima. Meutim, ima i izuzetaka. Cilijarni mii oka i krvni sudovi spoljanjih genitalija imaju samo parasimpatikusnu inervaciju, dok sr nadbubrene lezde, miii podizai dlake, znojne lezde i veina krvnih sudova imaju samo simpatikusnu inervaciju. Kod organa koji su pod kontrolom oba dela ANS, efekti simpatikusa i parasimpatikusa su najee antagonistiki: jedan poveava, a drugi smanjuje aktivnost datog organa. Najizrazitiji primer je uticaj na srce: simpatikusna inervacija ubrzava rad srca i poveava snagu kontracija sranog miia, dok parasimpatikus usporava rad srca i smanjuje jainu kontrakcija. Simpatikus i parasimpatikus mogu imati i sinergistiko delovanje, tj. delovanje u istom smislu. Npr., oba dela ANS stimuliu luenje pljuvake, ali je kvalitet pljuvake razliit ako je sekrecija stimulisana simpatikusom odnosno parasimpatikusom. U organima koji su inervisani samo jednim delom ANS esto postoje 2 antagonistika tipa receptora, to moe da bude zamena za dvojnu inervaciju. Tako npr. u arteriolama koje imaju samo simpatikusnu inervaciju postoje i adrenalinski receptori. Preko receptora cirkuliui adrenalin izaziva vazokonstrikciju, a preko vazodilataciju. Neto efekat zavisi od gustine datih tipova receptora. U organima u kojima postoji dvojna autonomna inervacija, simpatikusni i parasimpatikusni ulazi se nikad ne aktiviraju istovremeno; kad je jedan aktiviran, drugi je suprimiran. Postoje 2 mehanizma koji koordiniraju takvu recipronu aktivnost: jedan je pod kontrolom viih autonomnih centara, a drugi funkcionie na nivou ciljnog organa. Lokalna reciprona kontrola se ostvaruje posredstvom presinaptikih noradrenalinskih i acetilholinskih receptora. Tako su 2 receptori naeni na acetilholinskim postganglijskim nervnim zavrecima i preko njih noradrenalin inhibira oslobaanje acetilholina. Muskarinski receptori su naeni na noradrenalinskim sinaptikim terminalima i njihovim posredstvom ACh inhibira oslobaanje noradrenalina. Ovakva kontrola je naroito izraena u srcu. U kojim uslovima se obino aktiviraju simpatikusni odnosno parasimpatikusni sistem? Simpatikus je ukljuen u koordinaciju odgovora organizma na promenjene uslove spoljanje sredine, posebno ako je promena tetna ili opasna po organizam. Parasimpatikus je vie ukljuen u koordinaciju autonomnih funkcija u bazalnim ili normalnim, uobiajenim uslovima za organizam.

XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEA

5
Aktivacija simpatikusa izaziva mnogo generalizovaniji odgovor nego aktivacija parasimpatikusa, kod koga se sistemi organa aktiviraju nezavisnije, izuzev u sluaju organa inervisanih vagusom. Razlozi za to su: 1. visok stepen divergencije u simpatikusnom ganglionu 2. efekti noradrenalina kao transmitera dopunjeni su efektima cirkuliuih kateholamina koji se pri aktivaciji simpatikusa oslobaaju iz sri nadbubrene lezde. Autonomni refleksi Refleksi predstavljaju osnovu funkcionisanja autonomnog nervnog sistema. Refleksni luk ima iste komponente kao i refleksni luk somatskih refleksa: receptor, aferentni put, nervni centar, eferentni put i efektor. Receptori ANS se nazivaju visceralnim receptorima. To su: receptori za bol, mehanoreceptori, termoreceptori, hemoreceptori i osmoreceptori. Aferentna vlakna koja polaze sa ovih receptora veinom aktiviraju autonomne reflekse, a samo neka imaju senzornu funkciju, tj. prenose informacije koje dovode do svesnog senzibiliteta, npr. ona koja prenose informacije sa visceralnih receptora za bol. Centri autonomnih refleksa nalaze se u kimenoj modini, modanom stablu i hipotalamusu. Autonomni refleksi mogu da budu pokrenuti ne samo informacijama sa visceralnih receptora, ve i informacijama sa somatskih receptora. Kod takvih refleksa aferentni put pripada somatskom, a eferentni put autonomnom nervnom sistemu. Veza izmeu somatskog aferentnog vlakna i autonomnog centra uspostavlja se preko kolaterala aferentnog vlakna. Primera za ovaj tip refeleksa ima nekoliko: u periodu laktacije, stimulacija receptora za dodir bradavice dojke refleksno stimulie sekreciju horoma prolaktina; stimulacija receptora za bol ronjae izaziva luenje suza. Visceralni bol Visceralni bol je bol iz razliitih unutranjih organa grudne i trbune duplje. Jedna od najvanijih razlika izmeu somatskog i visceralnog bola jeste da visokolokalizovani tipovi oteenja unutranjih organa retko izazivaju jak bol. Ako se koa presee, javlja se jak bol. Meutim, hirurg moe da presee crevo kod svesnog pacijenta i da se pri tome ne javi jak bol. S druge strane, nadraaji koji izazivaju difuznu stimulaciju receptora za bol u unutranjim organima mogu da prouzrokuju vrlo jak bol. Npr., ishemija izazvana prekidom dotoka krvi u veliku oblast creva, istovremeno stimulie veliki broj receptora za bol i moe da izazove ekstremno jak bol. Slino je i sa jakim bolom koji prati infarkt miokarda. Visceralni bol, prem tome, izazivaju svi stimulusi koji istovremeno ekscitiraju receptore za bol u difuznim oblastima unutranjih organa. To su: ishemija (redukovano snabdevanje krvlju) hemijsko oteenje povrine unutranjih organa spazam (gr) glatke muskulature zida unutranjih organa istezanje upljih organa Karakteristike visceralnih receptora za bol Po grai su slobodni nervni zavreci Gustina u unutranjim organima je manja nego gustina receptora za bol u somatskim strukturama. Prag za bol je relativno visok, ali se smanjuje u uslovima hiperemije (poveanog dotoka krvi), inflamacije i nekroze (propadanja) tkiva Slabo se adaptiraju. Najverovatnije ih ekscitiraju hemijski medijatori bola.

XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEA

6
Put za prenoenje visceralnog bola Aferentna vlakna puta za visceralni bol ulaze u sastav simpatikusnih i parasimpatikusnih nerava. Informacije sa receptora za bol grudne i trbune duplje prenose se aferentnim nervima koji se pridruuju zadnjim korenovima kimenih ivaca (1T do 2L). Tela ovih neurona se nalaze u spinalnim ganglijama, a aksoni zavravaju u zadnjim rogovima sive mase kimene modine, na elijama supstancije gelatinoze. Vlakna pripadaju tipu C nervnih vlakana koja prenose spori, hronini, muni bol. Iz supstancije gelatinoze informacije se prenose do talamusa spinotalamikim putem, istim putem koji prenosi informacije somatskog senzibiliteta. Modifikovanje informacija sa visceralnih receptora za bol vri se na isti nain kao kod somatskog senzibilitata. Bol iz visceralnih organa je slabo lokalizovan, i zavisno od intenziteta moe da bude praen je mukom, povraanjem, znojenjem i padom krvnog pritiska. Ovi simptomi nastaju zato to veliki broj vlakana ulazi u sastav spinoretikularnog puta i aktiviraju odreene autonomne centre retikularne formacije: za povraanje, regulaciju krvnog pritiska, disanje. Odraavanje ili reflektovanje bola Reflektovani bol je bol koji nastaje u unutranjim organima, a osea se na povrini tela u somatskim strukturama koje topografski ne odgovaraju poloaju tog organa. Poznato je da se bol srca odraava najee na unutranju stranu leve ruke, ali moe i na desnu ruku ili na predeo stomaka. Bol iz une kese moe da se osea u desnom ramenu, a onaj iz bubrega u predelu struka. Mehanizam odgovoran za odraavanje bola je verovatno taj to primarni senzorni neuroni sa visceralnih organa i povrine tela konvergiraju na iste sekundarne neurone puta za bol u kimenoj modini. Odraeni bol se uvek osea u strukturi koja potie iz istog embrionalnog segmenta kao i struktura iz koje bol potie. METABOLIZAM MOZGA Metabolizmu nervnog tkiva je veoma intenzivan. Iako nervni sistem ini oko 2% telesne mase, on prima oko 15% krvi koju leva komra srca ispumpa u minutu, i u mirovanju troi oko 20 % ukupne potronje kiseonika u organizmu. Mozak je izuzetno osetljiv na nedostatak kiseonika (hipoksiju). Tako prekid modane cirkulacije u trajanju od 10 sekundi izaziva gubitak svesti. Kora mozga je najosetljivija na hipoksiju, dok su autonomne strukture otpornije.Zbog toga, posle stanja koja rezultuju produenom hipoksijom, npr., zastoj srca, vegetativne funkcije se oporavljaju i normalizuju, dok intelektualne sposobnosti mogu trajno da ostanu oteene. Prekid modane cirkulacije u trajanju od 8 do 12 minuta izaziva smrt. U fiziolokim uslovima glukoza predstavlja glavni i gotovo iskljuivi energetski izvor za mozak. Neuroni ne mogu da sintetiu glukozu i depoi glikogena u u glija elijama su minimalni, tako da neuroni iskljuivo zavise od preuzimanja glukoze iz krvi. Za vreme dugotrajnog gladovanja, u nedostatku dovoljnih koliina glukoze, mozak izuzetno moe da koristi i ketonska tela (produkti metabolizma masnih kiselina) kao izvor energije. Mozak je osetljiv i na smanjenje nivoa glukoze u krvi, ali manje nego na nedostatak kiseonika. Jaka hipoglikemija se manifestuje mentalnim poremeajima, komom i konvulzijama. U odnosu na druge delove CNS, kora velikog mozga je najosetljivija na hipoglikemiju. ZATITNI APARAT CNS CNS je zatien od mehanikih povreda skeletom, modanicama i likovorom. Modanice XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEA

7
CNS obavijaju 3 vezivne opne - modanice. Spoljanja, najjaa opna je tvrda modanica (dura mater) i ona je vrsto srasla za skelet. Srednja opna je pauinasta opna (arahnoidea). Povrinski napon tenosti izmeu ove dve opne ne dozvoljava njihovo razdvajanje. Unutranja opna je meka modanica (pia mater). Krvni sudovi meke modanice ishranjuju CNS direktno ili preko likvora. Izmeu arahnoidee i pie postoji subarahnoidalni prostor kroz koji cirkulie likvor. Ovaj prostor je na izvesnim mestima proiren u cisterne iz kojih, po potrebi, moe da se punktira likvor. Cerebrospinalna tenost (likvor) Likvor je bistra, bezbojna tenost koja ispunjava subarahnoidalni prostor, modane komore i centralni kanal kimene modine. CNS bukvalno lebdi u likvoru kao u jastuku. Najvei deo likvora, preko 50%, sekretira se iz kapilara horioidnih pleksusa zidova komora bonih komora (I i II). Horioidni pleksusi su izizetno vaskularizovane strukture smetene u zidovima modanih komora, a pokrivene su tankim slojem epitela. Dodatne koliine se sekretiraju iz meuelijske tenosti mozga preko cele ependimalne povrine komora i arahnoidalne membrane. Male koliine dolaze iz iz mozga kroz perivaskularne prostore modanih krvnih sudova. Iz subarahnoidalnog prostora na gornjoj povrini mozga, likvor otie u brojne resice arahnoidee koje se pruaju u venske sinuse. Sekrecija likvora je aktivan proces koji najvie zavisi od aktivnog transporta Na + kroz epitelne elije. Cl- jon zbog negativnog naelektrisanja prati Na jon, a voda na osnovu osmotskog gradijenta ova dva jona. Transportni sistemi prenose manju koliinu glukoze u likvor, a jone K + i HCO3- vraa u kapilare. U odnosu na krvnu plazmu, likvor ima neto manju koncentraciju Na+, veu koncentraciju Cl , a manje K+ i glukoze. Sadri vrlo malo proteina, svega 0.02% i to uglavnom albumina poreklom iz plazme. Osmolalitet likvora je isti kao kod krvne plazme, a pH odgovara vrednosti pH venske krvi. Ukupna koliina likvora iznosi oko 200 ml, a dnevno se produkuje oko 500 ml. Uloge likvora: 1. u ishrani CNS 2. otklanja izvesne metabolite iz CNS 3. zatitna uloga. Masa mozga iznosi oko 1400 g, dok mozak potopljen u likvor ima masu svega 50 g. Time je zatien od mehanikih povreda, pre svega od udara u lobanju tokom normalnih dnevnih aktivnosti. Modane barijere U mozgu postoje dve barijere: krvno-modana ili hemo-encefalna (HE) izmeu krvi i meuelijske tenosti mozga i krvno-likvorska ili hemo-likvorska (HL) izmeu krvi i cerebrospinalne tenosti. Kvantitativno daleko vei znaaj ima HE barijera ija je povrina oko 5000 puta vea od povrine HL barijere. HE barijeru ine 3 komponente (endotel modanih kapilara, periciti i astrociti) i jedna acelularna komponenta (bazalna membrana). Organizovani su tako da bazalna membrana pokriva endotelne elije i pericite, dok zavreci astrocita u obliku stopa naleu spolja na bazalnu membranu. Glavna komponenta HE barijere jeste endotel kapilara. Membrane susednih elija su spojene tesnim vezama (zonule okludens), pa su praktino srasle i efikasno spreavaju intercelularni transport (transport izmeu elija). Ovakve veze proputaju samo izvesne male molekule i jone (npr., Li u terapiji manine depresije). Transport kroz endotel barijere se obavlja transcelularno kroz 2 elijske membrane i citoplazmu. XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEA

8
HL barijera postoji u horioidnim pleksusima. Meutim, nju ne ini endotel kapilara, ve epitel koji pokriva horioidni pleksus. Epitelne elije su spojene tesnim vezama. Osnovno svojstvo modanih barijera je njihova selektivna propustljivost. Propustljivost zavisi od istih faktora od kojih zavisi i permeabilnost elijske membrane, a to su: koeficijent rastvorljivosti supstance u mastima i vodi veliina molekula naelektrisanje Obe barijere su veoma permeabilne za vodu, CO 2, O2 i veinu liposolubilnih supstanci. Gotovo su nepropustljive za proteine i sve supstance koje se u krvi nalaze vezane za proteine. Takoe, barijere praktino ne proputaju une boje i kateholamine iz krvi. Od klinikog znaaja je permeabilnost membrane za lekove. Npr., penicilin ne prolazi, dok eritromicin prolazi kroz modane barijere. Transport kroz barijere se obavlja u oba pravca: iz krvi u IST ili likvor, ali i obrnuto. Smer je odreen poloajem transportnih proteina u membrani elija koje izgrauju barijeru. Meutim, i barijera deluje u oba pravca, pa ograniava prelazak izvesnih supstanci, npr., brojnih neurotransmitera iz IST mozga i likvora u krv. S druge strane, sloj ependima elija koje oblau zidove modanih komora, kao i meka modanica, su vrlo permeabilni, pa sve supstance koje uu u likvor lako difunduju u IST mozga i obrnuto. Zato neki lekovi koji ne prolaze HE barijeru, imaju jak efekat na nervno tkivo ako se ubrizgaju u likvor. Za fizioloke sastojke krvi koji teko prolaze kroz HE barijeru prostom difuzijom, a neophodni su za normalno funkcionisanje nervnog tkiva, u endotelnim elijama postoje transportni sistemi: Glukoza se transportuje olakanom difuzijom. Specifian transportni protein je lokalizovan uglavnom na spoljanjoj povrini membrane endotelne elije.U endotelnim elijama postoji i transportni sistem za glukozu koji zavisi od insulina. Aminokiseline se transportuju olakanom difuzijom ili sekundarnim aktivnim transportom sa Na+. Za aminokiseline postoji vie tipova transportnih proteina. Barijere imaju nosae i za ketonska tela. Kapacitet nosaa se poveava tokom gladovanja, kada nervno tkivo moe da koristi ketonska tela kao izvor energije. Razvoj HE barijere se zavrava u prvim godinama ivota, pa je njena propustljivost kod novoroenadi znatno vea nego kod odraslih. Npr., barijera novoroeneta proputa une boje, pa zato jaka utica posle roenja moe da dovede do oteenja mozga. Kod odraslih, permeabilitet barijera moe da se povea kod nekih oboljenja koja oteuju barijere. Uloge barijera: 1. Odravanje konstantnog sastava sredine u kojoj ive neuroni. Neuroni su izuzetno osetljivi na male promene koncentracija K, Ca, Mg i H jona, pa se pored brojnih homeostatskih mehanizama koji odravaju konstantan sastav ECT u organizmu, u CNS se razvio jo jedan dodatni zatitni mehanizam. 2. Barijere tite nervno tkivo od endogenih i egzogenih tetnih ili toksinih supstanci (une boje, kateholamini, lekovi, mikroorganizmi). 3. Barijere spreavaju prelazak brojnih neurotransmitera iz IST i likvora u krv , a time i njihovo nespecifino delovanje na periferiji. Ona spreava i prelazak neurotransmitera iz krvi u nervno tkivo. HE barijera ne postoji u svim delovima mozaga. Oko 1% zapremine mozga je izvan barijere. To su: neurohipofiza sa delom hipotalamusa koji se zove eminencija medijana

XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEA

9
area postrema i jo neke strukture rasporeene oko modanih komora, pa se svi ti organi zovu cirkumventrikularni organi. U svim ovim strukturama perivaskularni prostor je u direktnom kontaktu sa nervnim tkivom a kapilari su fenestrirani. Odsustvo HE barijere u ovim regionima je u skladu sa njihovim fiziolokim ulogama. Iz neurohipofize hormoni oksitocin i vazopresin treba da se oslobode u sistemsku cirkulaciju. U cirkumventrikularnim organima nalaze se hemoreceptori za odreene supstance, npr., receptori za angiotenzin II koji uestvuje u regulaciji ravnotee Na i vode u organizmu. U arei postremi se nalaze receptori za odreene sastojke plazme na koje organizam reaguje povraanjem.

XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEA