P. 1
IPT - skripta- stara

IPT - skripta- stara

5.0

|Views: 13,673|Likes:
Published by Bleda1
Istorija politickih teorija, skripta, Sokrat, Platon, Aristotel, Polibije, Dzon od Solzberija, Sveti Avgustin, Toma Akvinski, Makijaveli, Tomas Hobs, Zan Zak Ruso
Istorija politickih teorija, skripta, Sokrat, Platon, Aristotel, Polibije, Dzon od Solzberija, Sveti Avgustin, Toma Akvinski, Makijaveli, Tomas Hobs, Zan Zak Ruso

More info:

Published by: Bleda1 on Jun 30, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/15/2015

pdf

text

original

Sections

Posle osvajanja istočnih obala Sredozemnog mora od strane muslimana i zatvaranja ovog mora za
evropsku trgovinu, nastaje potraga za novim okolnim putem za Indiju. Tražilo se na Zapad i na Istok preko
Nemačke ka Rusiji, što je dovelo do prodiranja kapitalizma u Nemačku preko trgovine i otvaranjem rudnika
bakra, srebra i zlata.

18

Jačanjem suverenih država, papa postepeno gubi uticaj i svoje prihode sa crkvenih feudalnih
dobara, jer su vladari znatan deo tih prihoda zadržavali za sebe. Kako bi povećala svoje prihode crkva je
počela prodavati oproštaj grehova, pri čemu se naročito skoncentrisala na Nemačku. Ova pojačana
eksploatacija je dovela do sukoba između pape i Nemačke kao celine. Nem. vladari su priželjkivali da
prisvoje velika crkvena dobra, feudalcima je crkva smanjivala izvore prihoda, buržoazija je želela da novac
ostane u Nemačkoj i doprinese razvoju kapitalizma, a mase su se nadale olakšanju položaja ako se ukine
crkvena eksploatacija.

Reformacija je započela kada je Martin Luter zalepio na vrata jedne crkve svojih 95 teza protiv
trgovine oprostom grehova. Ovaj relativno sitan događaj se izrodio u ogroman pokret-Reformaciju. Papa je
na ovo oštro reagovao jer su mu prihodi postali ugroženi. Na stranu Lutera stala je cela Nemačka, tako da
se on našao na čelu pokreta. Ovaj sukob se pretvorio u borbu protiv pape i konzervativnih feudalnih snaga
na jednoj strani, i borbu protiv revol. plebejskih snaga koje su zahtevale pravu društ. revoluciju na drugoj.
Na kraju se Nemačka podelila- južni deo je ostao katolički, a severni i zapadni protestantski.

MARTIN LUTER

- je rođen u seljačkoj porodici. lako je prvobitno hteo da studira pravo, zakaluđerio se, da bi
zatim postao profesor teologije na univerzitetu. On nije dao nikakvo sistematsko delo, već niz kraćih spisa,
za potrebe njegove borbe, zbog čega je kod njega bilo mnogo protivrečnih mišljenja. Njegove ideje je
produbljenije i sistematičnije dao njegov učenik Filip Melanhton.
Sankcije koje je katolička crkva primenila protiv Lutera i na kraju i ekskomunikacija, dovele su do
toga da on proglasi celokupnu katoličku crkvu za đavolje delo , koje je ustanovljeno sa jedinim ciljem da
služi papi i crkvenoj hijerarhiji, a ne spasu vernika.
Tvrdio je da između klera i običnih vernika nema razlike u pogledu moći saznavanja verskih istina i
zato je zahtevao da se celokupna organizacija sruši i vrati na prvobitnu hrišćansku organizaciju gde
se kler neće razlikovati od običnih vernika. Prirodan porodični i društveni život je ono što je Luter smatrao
za pravi hrišćanski život, a ne odricanje od životnih zadovoljstava. Takođe je uzdizao rad kao uzvišenu
hrišćansku dužnost umesto molitve i nerada. Odbacivao je crkveno, kanonsko pravo, a priznavao samo Sv.
Pismo kao jedini izvor vere
. Kako mu je katolička crkva pretila lomačom, branio je stav da se u verskim
pitanjima ne sme upotrebljavati sila. "Jeres se ne može uništiti silom. Za to je potrebno drugo oružje. Sila
može naterati nevenike da se preruše spolja u vernike, ali ih ne može ubediti u ispravnost prave vere". Svi
su vernici jednaki i zajedno čine crkvu.
Međutim, kada je ovo trebalo sprovesti u delo, Luter je uvideo da je jedini način reforma crkve od
strane državnih organa, koji bi kao privremeni vršioci crkvene vlasti, sproveli reforme makar i krvlju.
Ali to što je trebalo biti privremenost pretvorilo se u stalno stanje, jer je nova crkva stavljena u potpunu
zavisnost od državne vlasti
. Luter je, znajući daje moć u rukama vladara, propovedao da je drž. vlast
Božja ustanova i da joj svako duguje pokornost, čime se izrazio protiv naroda. lako je u pocetku pozivao
narod u pomoć protiv eksploatacije, kasnije, kada je narod krenuo u borbu, Luter se uplašio narodnog
radikalizma i počeo napadati svaku narodnu inicijativu. ,,Vladari ovog sveta su bogovi, a običan narod je
Satana". Za pobunjenike kaže da ih treba daviti i klati. Nepokornost je veći greh od ubistva.
S obzirom da se car nije odazvao Luterovom pozivu već je ratovao za katoličanstvo, Luter je počeo
da tvrdi da nem. vladari, iako carevi vazali, ne duguju poslušnost caru, već imaju dužnost da se bore protiv
njega za pravu veru (Sveti rimski car Nemačkog carstva, španski kralj, Karlo V i nije realno imao nikakvu
efektivnu vlast u Nemačkoj). Luter je smatrao da se crkva ne sme mešati u ekon. pitanja i da ne sme imati
nikakvo bogatstvo. Odobravao je oduzimanje crkvenih dobara u korist države. Takođe je bio za ukidanje
svake raskoši u crkvi, uprošćavanje bogosluženja, zabranu ukrasa
itd. Ovo je pojeftinjavalo
troškove, što je bilo u interesu buržoazije.
Uglavnom, Luter, koji je pošao u borbu za versku slobodu i protiv eksploatacije masa, na kraju je
doveo do poziva u rat kako bi se ta eksploatacija odrzala.

CVINGLI

Reformaciju je u Švajcarskoj započeo Cvingli u Cirihu. Izveo je Reformu tako što je stvorio posebnu,
nezavisnu crkvu, ukinuo manastire i poseban sveštenički stalež, a svu crkvenu vlast preneo na svetovne
organe vlasti. Ukinuo je slike, kipove i svecane službe (mise) i konfiskovao crkvena imanja.
Odlika Cvinglijeve reforme je potpuno spajanje crkve sa državom. Postoji samo državna
vlast koja istovremeno vrši i crkvenu vlast i ima drž.funkcije.

KALVIN

Kalvinizam je varijanta Reformacije koja je najbliža duhu kapitalizma, tj najbolje odgovara
interesima buržoazije. Kalvinizam je nastao tamo gde je vladala buržoazija - u švaj. gradskim republikama.
Odatle se proširio u Francusku, Mađarsku, Poljsku, Holandiju, Škotsku.U sukobu sa katolicizmom

19

predstavljao borbeni odred Reformacije sa svojom čvrstom ratničkom organizacijom i disciplinom.
Istovremeno je bio i oruđe širenja i učvršćavanja kapitalizma.
Žan Kalvin je najveća ličnost švajcarske Reformacije. Po narodnosti je bio Francuz. Po završenim
studijama za sveštenika, studirao je i pravo u Orleanu i Parizu. U to doba u Parizu počinju progoni
protestanata, koji su se nazivali hugenotima, zbog čega i Kalvin koji se približio hugenotima beži iz Pariza u
Bazel, gde štampa svoje čuveno delo „Temelji hrišćanstva“. Iste godine odlazi u Ženevu, odakle biva
prognan. Kasnije se vraća, stiče vlast i organizuje novu crkvu. Kalvinova crkvena organizacija se zasniva,
nasuprot Cvinglijevoj, na razdvajanju crkve i države. Crkvenu organizaciju čini opština, na čijem čelu se
nalazi konzistorijum (savet). Njega čine birane starešine i crkveni propovednici koji su obični građani koji
vrše verske činove. Izbor starešine bio je unapred određen. Organizacija je u stvari bla aristokratska pod
demokratskim plaštom i obezbeđivala je prevlast bogatih. Zahvaljujući Kalvinovom autoritetu državna
organizacija
Ženeve je ustvari bila izvršni organ crkve, te je u osnovi vladala teokratija.
Kalvin je zaveo strog verski režim. Crkva je regulisala do najmanjih sitnica svakodnevni život
građana. Bilo je strogo obavezno svakodnevno posećivanje crkve, strogo propisan način odevanja sa
zabranom svetlih boja, duge kose, nakita. Bile su zabranjene zabave, svečane eozbe, zabranjeno čitanje
određenih knjiga itd. I za najmanji prekršaj su se primenjivale najstriože kazne. Ukratko, Kalvin je u praksi
ostvario jednu vrstu manastirskog režima i zaveo totalitarnu državnu vlast.
Svoje glavno delo “Institucije” je napisao kao odgovor na jedno delo u kome se pravdalo gonjenje
protestanata u Francuskoj. Kalvin je u svojoj knjizi izneo glavna učenja protestantizma, da bi pokazao kako
su iznete optužbe netačne. Ova knjiga se smatra najuspešnijim izlaganjem protestantskog učenja i izvršila
je jako veliki uticaj.

Glavne postavke kalvinizma se sastoje u učenju o predodređenju. Predodređenje se sastoji u
stavu da je sudbina čoveka unapred određena Božjom voljom. Ljudi se dele na izabrane koji idu u raj i
obične koji idu u pakao. Sudbina čoveka ni malo ne zavisi od njegovih zasluga. Kako bi se izbeglo da ljudi
zapadnu u letargiju i prestanu da se trude da vrše dobra dela, utvrđeno je da čovek može saznati da li je
Božji izabranik pomoću vere - ko oseti pravu veru u sebi, taj je siguran da je Božja milost sišla na njega.
Drugi znak Božje milosti je uspeh u radu. Zato svako treba da se trudi da postigne uspeh u svom pozivu,
da radi svim snagama i sa punom savešću. Zahtevala se stroga štednja i skroman život. Tako je
kalvnistička crkva postala crkva izabranih. Pritom je Kalvin preporučivao kao verske dužnosti izričito
kapitalističke postupke, čak i zelenašenje. Bogatstvo je znak Božje milosti. U poslovima se moralo držati
poslovnog morala, tako da su kalvinisti postali najboiji poslovni ljudi - kapitalisti. U cilju što dužeg rada
ukinuti su mnogi katolički praznici, uvedeni su jeftini i prosti crkveni obredi, po čemu je kalvinizam sličan
luteranstvu.

Kalvin je učio da je drž. vlast Božja ustanova. Čak su i rđavi vladari pod Božjom zaštitom i
građani nemaju pravo da kažnjavaju takve vladare. Vladar prema narodu nema nikakvih obaveza.
Medutim, ako ustav predviđa organe koji imaju dužnost da ograniče njegovu vlast, oni to treba i da rade.
Međutim, kako je dužnost države da štiti pravu veru, a šta je prava vera odlučuje crkva, proizilazi pravo
na otpor državi ako ona prinuđuje vernike na pogrešnu veru
. Kalvinisti su koristili gde god su bili u
manjini. Kalvin je bio potiv svake društ. revol., a posebno komunističkih težnji anabaptista.

MONARHOMASI

Protestantizam nije stvorio celovitu polit. teoriju. Tamo gde se našao na vlasti zastupao je ideju o
apsolutnoj vlasti vladara, a tamo gde je bio gonjen od vlasti, stvario je teoriju o ograničavanju vladarske
vlasti. Vladaru se više ne priznaje da mu vlast potiče od Boga nego da je njen koren u narodu. Isto je bilo i
sa katolicizmom. Katolici tvrde da od Boga potiče samo papska vlast i da je zato on viši od vladara. Obe
ove teorije i protestantska i katolička u svojim najoštrijim oblicima čak uspostavljaju pravo na ubistvo
kralja tiranina, koji je ustvari kralj nevernik.
Zastupnici ove ideje nazvani su monarhomasi (borci protiv monarha). Oni oživljavaju stare ideje o
društvenom ugovoru kao izvoru državne vlasti, a sa tim i ideje o narodnoj suverenosti i prirodnim
pravima čoveka.

Najoštrije borbe su vođene u Francuskoj, gde je dva puta izvedeno kraljeubostvo, ali slične borbe
vodile su se i u Škotskoj, Holandiji i Engleskoj. U svim tim zemljama nosioci teorija o ograničenju vladarske
vlasti bili su protestanti.

Sama katolička crkva je stvorila posebne borbene odrede za odbranu katoličanstva. To je bio
kaluđerski red jezuita. Centar Protivreformacije je bila Španija, koja je pod svojom vlašću držala veliki deo
Evrope i u kojoj se stvaraju glavne katoličke teorije o pravu na ubistvo kralja tiranina.

FRANCUSKA

Francuski hugenoti su napisali mnoštvo dela u cilju dokazivanja svojih stavova, naročito posle
Vartolomejske noći koja je izazvala njihovo veliko ogorčenje. Ta dela su obrađivala ideje prirodnog prava i
društvanog ugovora na nov način, stvarajući značajnu političku teoriju. Hugenoti pomoću istorije dokazuju
da francuski kralj nikada nije imao apsolutnu vlast i da je takvu vlast uzurpirao, tako mu ona i ne pripada.
Posle ubistva vojvode od Giza i katolički pisci se pridružuju hugenotima u stvaranju teorije o kraljeubistvu.

20

Delo “Franko Galia” od Fransisa Hotmana, jednog od najčuvenijih pravnika tog doba, najbolje
izlaže istorijske argumente protiv kraljevskog apsolutizma. Delo je objavljeno odmah posle Vartolomejske
noći 1573., pa se može smatrati odgovorom na taj događaj. Izvršilo je ogroman uticaj i svi koji su težili
ograničenju kraljevske vlasti pozivali su se na njega. Međutim, iako je imalo određenu političku svrhu, delo
je nije otvoreno pokazivalo, jer je napisano kao ustavna istorija francuske monarhije. Polazeći od začetaka
francuske države (od dolaska Germana, koji su se organizovali po načelima slobode u odnosu na kralja)
Hotman dokazuje da je francuska monarhija uvek bila ograničena. Monarh je bio izboran, a staleška
skupština je svake godine donosila najvažnije zakone, koji su bili obavezni i za kralja. Ova skupština je
vršila vlast kao pretstavnik naroda, iz čega proizilazi da je kralj organ naroda, istinskog suverena.
Međutim, suštinu teorije monarhomaha izlaže delo “Vindicia kontra tiranos“, koje ima
opštepolitički i filozofski karakter. Vindicija je izvršila ogroman uticaj i postala jedno od glavnih dela revol.
knjiž. To je čisto religijsko delo, jer se služi verskim argumentima, Svetim pismom i jevrejskom istorijom,
kao dokazima. Glavno pitanje je kakva je vlast monarha u odnosu na religiju. Do tada su vladale uglavnom
dve teorije:

-po jednoj kralj je dobijao vlast od crkve te je njoj bio odgovoran,
-po drugoj njegova vlast je proisticala direktno od Boga pa je samo njemu bio odgovoran
Međutim, „Vindicija“ iznosi mišljenje da iako je kraljevska vlast potekla od Boga, svaki kralj je konkretno
dobija od naroda putem posebnog ugovora. I dok Hotman nije došao pominjao pravo na kraljeubistvo,
ovo delo tome vodi. Vindicija je podeljena na razmatranje 4 pitanja:
-da li su podanici dužni da se pokore naredbi vladara koja je protivna Božjem zakonu
-da li je dopušteno pružiti otporu vladaru koji to naređuje
-da li je dopušteno pružiti otpor vladaru koji ugnjetava i razara državu i kojim sredstvima
-da li susedni vladari imaju prava pružiti pomoć podanicima drugih vladara koji ih ugnjet
1 - Prema osnovnoj misli ovog dela, kralj dobija vlast na osnovu dva ugovora:
-Prvi ugovor sklapa Bog na jednoj strani i narod s kraljem na drugoj. Ovim ugovorom narod
na čelu s kraljem postaje izabrani Božji narod, usvaja pravu veru i obavezuje se da je poštuje.
-Drugi ugovor je sklopljen između kralja i naroda i njim se utvrđuje pravo kralja da vlada, a
dužnost naroda da se pokorava toj vlasti, ali u samo u granicama pravde i narodnog dobra.
Prvim ugovorom kralj postaje Božji vazal, a drugim narod postaje kraljev vazal. Ako kralj
prekrši pravu veru i Božje zakone,prekršio je prvi ugovor i narod nije dužan da mu se pokorava.
2. - Iz ovoga proističe pravo na pružanje otpora nevernom kralju, jer ako kralj prekrši ugovor i
pređe u lažnu veru, ni narod ne može ostati Božji narod, jer je jemčio za svog kralja. On dakle
mora pružiti otpor. Ali, tu postoji jedno ograničenje iz kog se vidi feudalni karakter ove teorije.
Otpor ne može da pruži sama narodna masa, nego narodni pretstavnici, visoki dostjanstvenici,
koji vrše nadzor nad kraljem i obično su okupljeni u Skupštini. Prosti pojedinci nemaju pravo
da se pobune protiv kralja, jer oni nisu ugovorne strane nego narod kao celina. Ali, kad
dostojanstvenici podignu pobunu, narod je dužan da u njoj učestvuje.
3. - Cilj narodnog ugovora s kraljem jeste ostvarenje narodnog dobra i zato kralj mora da brani
prava naroda i prava svakog pojedinca. Ako kralj ne poštuje ovaj ugovor, on postaje ništavan i
narodu se vraća njegova suverenost. Zato narod ima pravo da takvom tiraninu pruži otpor.
Postoje dve vrste tiranina :
- prvi su došli na vlast bespravno, sa njima narod nije sklopio nikakav ugovor iprotiv njih
narod i svaki pojedinac može dići oružje.
- drugi su došli na vlast zakonitim putem i sa njima postoji ugovor, ali su ga oni u toku
vršenja vlasti prekršili. Protiv njih ne treba odmah dići oružje, nego ih treba pokušati vratiti
na pravi put, a ako to ne uspe, oni se mogu zbaciti. Kralj se može zbaciti i zbog povrede
interesa države i pojedinca (dostojanstvenika).
4. – Strani vladari treba da pomognu narodni otpor protiv tiranina koji krši pravu veru (jer su i
oni dužni da je brane) ili krši narodna prava. Cilj ovoga je opravdanje pomoći koju su franc. hugenoti
dobijali od Engleske i Nemačke.

Katolički pisci u Francuskoj usvajaju slične teorije posle sukoba sa kraljem Henrijem III. Najtipičnije
francusko katoličko delo je knjiga “O opravdanoj abdikciji Henrija III” kaluđera Bušea, koje nije originalno
niti od velike vrednosti, jer uglavnom ponavlja ideje protestantskih pisaca i stare srednjovekovne ideje o
prevlasti crkve nad državom.

ENGLESKA I ŠKOTSKA

Reformaciju je u Engleskoj izvršio kralj Henrik VIII, proglasivši samostalnu državnu crkvu. Ova
reformisana anglikanska crkva je zadržala episkope i osnovne crkvene obrede katoličke crkve, ali je
ukinula manastire i kaluđere, a kralj je konfiskovao manastirska imanja, ostavljajući deo crkvi i episkopima.
Država je propisivala crkvene dogme u obliku zakona, koje su donosili kralj i Parlament. Svako je morao
pripadati državnoj crkvi.

Sam ovaj čin nije izazvao probleme, ali je kasnije došlo do sukoba. Buržoazija je počela da prihvata
kalvinizam. Zahtevali su čišćenje crkve od katoličkih ostataka, dok je nasuprot njima, staro plemstvo težilo
održavanju feudalizma i povratku na katolicizam.

21

Pod Marijom Tjudor („Krvavom“) katolici su došli na vlast i počela su strahovita proganjanja
protestanata. Dolaskom Jelisavete vraćaju se na vlast protestanti, što označava period progona katolika i
kalvinista. Ovo dovodi do rata i pobede nad katoličkom Španijom.
Najtipičniji teoretičar je bio Ričard Huker. Napisao je delo „Zakoni crkvene zajednice“ u
cilju odbrane anglikanske crkve od napada puritanaca (naročito oni indenpendentističkog pravca), koji su
se izjašnjavali protiv mešanja državnih organa u crkvene poslove i zahevali nezavisnost crkve. Međutim,
nezavisnost crkve značila bi podelu među Englezima koja je mogla dovesti do građanskog rata i zato Huker
dokazuje da su svi Englezi dužni da se pokoravaju državnim zakonima, pa i onim koji se tiču vere.
Hukerova teorija je tipična teorija kompromisa. Kralju se ne priznaje pravo božanske vlasti, niti se
on stavlja iznad naroda i prava, ali se, isto tako, narodu poriče bilo kakvo pravo na pobunu.

U Škotskoj je borba bila mnogo oštrija i pretvorila se u građanski rat kao u Francuskoj. Džon Noks
je prvi, u borbi protiv katoličke kraljice Marije Stjuart, proglasio pravo na ubistvo kralja nevernika. Borbe
između katoličke monarhije i kalvinističke većine stanovništva su se produžile tokom celog 16.veka.
Najtipičniji predstavnik radikalnih protestantskih teorija je Džordž Bjukanan, koji je bio
nastavnik maloletnog škotskog i kasnije engleskog kralja Džemsa I, sina Marije Stjuart, (pogubljene zbog
svog apsolutizma i nametanja katoličanstva protestantskoj Škotskoj). U delu „O kraljevskoj vlasti kod
Škotlanđana“
on izlaže svoju polit. teoriju, uperenu protiv kraljevskog apsolutizma. Za razliku od
„Vindicije“ Bjukanonovo delo ima humanistički i svetovni karakter. Iako je izvršilo sličan uticaj i uživalo isto
tako veliki glas, ipak nema logičku i jasnoću „Vindicije“.
Uprkos Bjukanonovom uticaju, Džems I je postao apsolutni vladar. Smatrao je da su Bjukanonovi
stavovi pogrešni i u delu „Istinsko pravo slobodne monarhije“ pokušao da ih pobije. Osnovna misao je da
kralj dobija svoju vlast neposredno od Boga i samo je njemu odgovoran, a ne narodu ili nekom drugom
subjektu na zemlji.

HOLANDIJA

U Holandiji je kalvinistička buržoazija, zajedno sa delom plemstva, srušila špansku katoličku vlast u
ratu koji bio istovremeno i narodnooslobodilački rat i buržoaska revolucija. U toj revoluciji je prvi put
primenjeno načelo narodne suverenosti i zbacivanje vladara u ime naroda. Potčinjenost kralja narodu je
izražena u “Aktu zbacivanja”, koji je donela pobunjenička skupština. Stvorena je država na konfederalnoj
osnovi.

Holandsku revol. je teorijski najbolje obradio Johan Altuzije, Nemac, koji je 33 god bio na
visokom služb. položaju u pograničnoj varoši prema Holandiji, odakle je pratio dešavanja. Njegovo delo
„Sistematsko izlganje politike“ je dotada najsistematizovanije izlaganje teorije o narodnoj suverenosti i
pravu zbacivanja tiranskog vladara. U delu postoji jako malo teoloških primesa i vrlo je jasno napisano.
Međutim, iako je najbolje izložio ideje monarhomaha, ipak su osnovne ideje dela preuzete od prethodnika.
Po Altuziju postoji 5 vrsta društava: porodica, udruženje, opština, oblast i država. Svako društvo
stvara se ugovorom između njegovih članova, a drugim ugovorom se stvaraju organi upravljanja koji
vrše vlast
radi ostvarenja društvenih ciljeva, dok se članovi društva obavezuju na pokornost tim
organima. Obaveza pokornosti traje samo dok organi vrše svoju funkciju. Ako prestanu da obavljaju tu
funkciju, narod ih može zbaciti.

Država se razlikuje od drugih društava po svojoj suverenosti. Međutim, iako je država suverena,
njeni sastavni delovi (oblasti, opštine...) takođe imaju jednu vrstu suverenosti, jer mogu da istupe iz
države po svojoj volji. Tako se dobija karakter konfederacije.
Suverenost je najviša vlast koja se stara o zadovoljenju potreba članova države i pripada narodu
u celini. Suverenost je neodvojiva od naroda, a on je poverava svojim organima na vršenje
Altuzije kaže da postoji samo jedan oblik države, a to je demokratija. Iako nije došao na misao da
suverenu vlast narod može vršiti sam, ipak je isticanje ideje da su svi ljudi rođeni jednaki i slobodni,
predstavlja korak napred.

ŠPANIJA

Reformacija izaziva snažan pokret unutar same katoličke crkve. To je bio pokret za njenu unutrašnju
reformu, kojom će se otkloniti mnoge slabosti. Pokret se zove Protivreformacija ili Katolička reformacija i
traje tokom celog 16. v.

Mere Protivreformacije su:
1 -uvođenje strogo centralizovane papske vlasti u crkvi, čime je učvršćena crkvena organizacija
2 -utvrđivanje nejasnih verskih dogmi
3 -uvođenje stroge discipline
4 -organizovanje crkvenih škola radi podizanja nivoa hijerarhije.
5 -osnivanje novog kaluđerskog reda jezuita (Isusovaca) – čiji su pripadnici bili organizovani po
strogo vojničkoj disciplini i slepo odani svom starešini “generalu”. Nisu se povlačili u
manastire, već se uvlačili na najvažnija mesta u državnoj upravi (školama itd) odakle su
mogli najefikasnije uticati na društveni život, a posebno na omladinu. Nisu se ustručavali ni

22

najnemoralnijih sredstava da bi postigli svoj “sveti” cilj.
Sve ove mere Protivreformacije su donele uspeh i talas protestanizma je zaustavljen.
Centar Protivreformacije je bila Španija. U njoj se dešavalo nemilosrdno gonjenje jeretika od strane
posebne crkvene ustanove – Svete inkvizicije, koja je sprovodila neviđeni teror. Iz Španije su se jezuiti širili
u druge zemlje, a kazna za jeres je bila spaljivanje na lomači.
U Španiji su razrađene i filozofske i političke teorije za borbu protiv vlasti u onim zemljama gde
vladari nisu hteli da se potčine crkvi. Ove teorije su se zasnivale na srednjevekovnim idejama o prevlasti
crkve nad državom i o pravu crkve, odn. pape, da svrgne vladare koje bi proglsio za nevernike. Međutim,
te ideje je trebalo uskladiti sa novom situacijom, što su uradili španski jezuiti tako što su, iz ideje prirodnog
prava, društ. ugovora i narodne suverenosti, izveli pravo na tiranuobistvo (kao i protestanti). Među ovom
grupom španskih teoretičara, najpoznatiji su Marijana, Belarmin i Suarez (najznačajniji).- pogledati u
Luki’u detaljnije o njima.

ŽAN BODEN (16 v.)

Boden je živeo u doba oštrih borbi između hugenota i katolika, odnosno borbi između
monarhomaha i kraljevog apsolutizma. Njemu je kao predstavniku buržoazije više odgovarala jaka
cetralizovana država jer je omogućavala razvoj kapitalizma. Zato on, kao glavni teoretičar pro-
monarhističke struje u Francuskoj objavljuje dela u kojima podržava kraljevu vlast i propagira versku
toleranciju.

U delu “Metodi za lakše spoznavanje istorije” govori o potrebi komparativnog izučavanja prava
i običaja raznih naroda i o vezi između društva i geografske sredine, posebno klime. Narodi umerenog
pojasa, po Bodenu, nadmašuju političkim talentom i osećanjem za pravdu stanovnike južnih i severnih
krajeva. Zato su oni iza prvih po spekulativnim sposobnostima, a iza drugih po fizičkoj snazi. Severnim
narodima treba upravljati pomoću sile, južnim pomoću religije, a narodima umerenoh pojasa pomoću
razuma.

Bodenova teorija države je izložena u delu “Šest knjiga o republici”. Ovo delo je izdato u jednom
od najkritičnijih trenutaka verskih ratova i trebalo je da posluži učvršćavanju kraljevske suverenosti i
verske tolerancije. Termin “republika” je uzet u klasičnom smislu i označava državu, a ne oblik države
suprotan monarhiji.

Za Bodena je država “pravna vladavina zajedničkim poslovima više porodica kojima pripada
suverena vlast”. Ona je moralna ustanova koja treba da ostvari više vrednosti sadržane u prirodnom
pravu. Država nije sama sebi cilj već instrument za uzdizanje ljudi do shvatanja pravde.
Temelj države je porodica, čija je osnova privatno vlasništvo. Država se od porodice razlikuje po
tome što ona upravlja onim što je zajedničko, a porodica svojim privatnim vlasništvom. Država za Bodena
nije nastala prirodnim putem umnožavanjem porodica, nego je produkt sile. Veće celine, kao što je
društvo, nastale su umnožavanjem porodica, a tek u borbama između društava je nastala država.
Boden razlikuje državu od „grada“, tj. od one društvene zajednice koja ima zajednički jezik, pravo,
običaje i druge osobine koje ne mora imati država (grad odgovara modernom pojmu nacije).
Za državu je bitno da ima jednu suverenu vlast i to je osobina koja je razlikuje od sličnih zajednica.
Suverenost je „najviša vlast koja nije ograničena zakonima“, odnosno vlast donošenja zakona svojom
slobodnom, ničim ograničenom voljom. Osobine suverenosti su: - stalnost i trajnost - neotuđivost i
nedeljivost

KLASIFIKACIJA POL. OBLIKA- vrši se prema tome ko u državi ima suverenu vlast. Suverenost
može imati narod, manjina ili pojedinac (demokratija, aristokratija, monarhija), ali je uvek nosilac
suverenosti jedinstven. Boden odbacije mešovitu vladavinu koja po njegovom mišljenju nikad nije ni
postojala, jer je suverenost nedeljiva. Bodenova teorija suverenosti je imala cilj da istakne kralja kao
suverena. Međutim, iako je kralj vrh hijerarhijske lestvice, postoje i određena ograničenja kraljeve
vlasti
.
Kralj je ograničen: -prirodnim pravom koje je volja Božja. Kralj poštuje to pravo, a tirani ga krše
-međunarodnim pravom , kao jednom vrstom prirodnog prava, ali pozitiviranog
-privatnim vlasništvom koje je deo prirodnog prava i koje je sveto i nepovredivo
-ustavnim zakonom
Monarhija je za Bodena najbolji oblik država, jer se pomoću nje može stvoriti velika i moćna
država, kao i sreća i blagostanje građana. Ali ne monarhija kao neograničena samovolja, nego pravno
konstituisani poredak. Međutim Boden ističe I niz nedostataka monarhije: nestabilnost prilikom smene, više
pretendenata na mesto… Boden osporava pravo bilo kakvih sankcija nad suverenom, pa makar on bio i
tiranin.

Iako je Boden ostao pri čvrstom stavu nemešanog oblika suverenosti, on ipek pristaje na određenu
mešavinu u pogledu vršenja suverene vlasti. Jedna demokratija može biti aristokratska ili
monarhijska.

HUGO GROCIJUS

23

Učenje o prirodnom pravu kao ideologiji buržoazije protiv feudalizma, prvi je izložio
Grocijus. Njegovo učenje je nastalo pod neposrednim uticajem buržoaske revolucije u Holandiji.
Grocijusovo učenje karakterišu 3 osnovna momenta:
1. -proklamacija autonomnosti prirodnog prava
2. -individualizam
3. -razlikovanje pojma društva od pojma zajednice
1. – prirodno pravo on razlikuje od morala . Za njega je moral svojstvo ljudske, a ne božanske
prirode. Definiše ga kao vlast nad strastima. Moral je privatnog karaktera i upućuje čoveka šta u pojedinim
slučajevima treba činiti. Znači, on nema opšti društveni karakter.
Prirodno pravo on razlikuje i od politike i od pozitivnog prava .
Politika se sastoji u razumnoj upravi koja je svojstvena svakoj državi, a pozitivno pravo zavisi od višeg
autoriteta koji donosi i izvršava zakone.
Prirodno pravo treba odvojiti od pozitivnog prava koje ima teološki karakter i potražiti ga u osnovama
samog čoveka kao prirodnog bića. Kod čoveka postoji potreba za životom u zajednici, ali ne bilo kojoj
biološkoj zajednici, nego zajednici koja će obezbediti mirno stanje zasnovano na razumskim principima. Za
razliku od politike i pozitivnog prava prirodno pravo se ne služi fizičkom već, prirodnom prisilom.
2. - Drugi momenat Grocijusovog učenja je individualizam. On je prvi postavio pravo individue. Pita
se kakve uslove država mora ispuniti da bi mogla zadovoljiti ljudske zahteve shvaćene individualno.
3. - Treći momenat je razlikovanje pojma društva od pojma zajednice.
Grocijus je prvi sistematski obradio prirodno pravo koje povezuje s prirodom samog čoveka.Ta čovekova
priroda se ispoljava u težnji za mirnim i organizovanim životom u zajednici s drugim ljudima, u skladu sa
principima razuma.

Nije samo goli materijalni interes to što čoveka pokreće na život u društvu, nego viša moralna
sklonost. Ljudi su po samoj svojoj prirodi predodređeni za društveni život.
Grocijus ne negira postojanje božanskog prava. Kao i Spinoza, on prenosi Boga u prirodu i
ograničava ga u njegovoj “samovolji”.
Prirodno pravo je sve ono što je u životu regulisano principom socijabiliteta i što počiva na razumu.
Ono u ljudskim odnosima podrazumeva poštovanje privatnog vlasništva, ispunjavanje ugovora, naknadu
za učinjenu štetu itd.

Grocijus izvodi iz privatnog prava javno pravo. Javno pravo počiva na principu socijabiliteta i
međusobnom ugovornim obavezama. Ugovorne obaveze su nužni uslov za održanje i mirni život zajednice.
Na istim principima se izgrađuje i građ društvo odnosno država.
Država stvorena na bazi ugovora treba da izgradi građ. društvo i uslove za njegov život. Njene
obaveze i prava su iznad vremena koje imaju suvereni, dinastije i vladajuće forme. Ova teorija večnosti
države se zasniva na identifikaciji države i naroda. Država se ne može razlikovati od društva, niti imati
svoje posebne ciljeve. Njeni ciljevi su ciljevi ljudi uzetih pojedinačno.
U Grocijusovom učenju ima dosta protivurečnosti, naročito u vezi sa vrhovnom vlašću. On odbija
narodni suverenitet i u isto vreme priznaje narodnu vrhovnu vlast.
Na osnovu prirodnog prava on gradi i međunarodno pravo. Novi odnosi kapitalističkih zemalja u
periodu kolonizacije tražili su nove međusobne odnose.Među narodima se može postići saglasnost na bazi
prirodnog prava i principa socijabiliteta.
On primenjuje Aristotelova učenja o odnosu gospodara i roba na odnose među narodima. Jedni su
po svom načinu mišljenja više skloni da budu potčinjeni nego da upravljaju.
O ovim principima prirodnog prava, javnog prava i prava naroda raspravlja njegovo delo “O pravu

rata i mira”.

BARUH DE SPINOZA

-je predstavnik prirodno-pravne teorije u Holandiji (kao i Grotius). Njegova političko-teoretska učenja
povezana su sa njegovim filozofskim sistemom. Filozofski sistem dat je u «Etici», a politički pogledi u
«Teološko-političkom traktatu» i «Političkom traktatu».
U osnovi njegovih filozofskih pogleda leži učenje o jedinstvu sveta, jednoj supstanci koja je u osnovi
svega postojećeg, koja je sama sebi dovoljna, koju niko nije stvorio i koja je večna.
Na taj način Spinoza je raskrstio sa verskim učenjem po kojem je Bog stvorio svet. Izvan prirode ne postoji
ništa – Bog i priroda su isto.

Čovek je deo prirode i kao i sve u prirodi on teži svom održanju i zadovoljenju svojih potreba.
Samoodržanje je čovekova osnovna osobina. Potčini li se čovek svojim nagonima on postaje rob.
Zahvaljujući razumu čovek stavlja svoje nagone i strasti u svoju službu. Spinoza razlikuje život koji je u
saglasnosti sa strastima života i život koji je u saglasnosti sa razumom. On pridaje veliki značaj strastima
kao prirodnim silama u životu čoveka. One su mu pogonska snaga, ali nisu dovoljne za miran i udoban
život. Za samoodržanje najvažniji je razum. On mu nalaže da u zajednici sa ostalim ljudima osigura mirniji i
bolji život.

U prirodnom stanju svaki čovek je potpuno svojepravan. Tu sve pripada svima i nema privatnog
vlasništva. Tu ne postoji pravedno i nepravedno, moralno i nemoralno, dobro i zlo. Svako se bori protiv
svakog u ostvarivanju prirodnog prava.

24

Da bi osigurali svoj život i ostvarili kolektivno pravo koje bi služilo interesima svih članova zajednice
ljudi sklapaju sporazum. Sporazumom se izgrađuje građansko ili državno uređenje. Tu ne prestaju
delovati strasti, ali su ograničene. U državnom životu postoji uzajamna pomoć i saradnja. Pravo ili moć
svakog pojedinca se prenosi na državu koja usled toga poseduje sva prava i moć svih pojedinaca. Odatle
njoj pripada vrhovno pravo pravo.

Prirodno pravo ne prestaje važiti u državi, nego se kao zbir prava i moći svih pojedinaca pojavljuje u
vrhovnoj vlasti. Vrhovna vlast je ograničena neotuđivim pravima čoveka i voljom većine.
Država je ostvarenje slobode. Nema li te slobode onda je to samo zato što je država loše
organizovana, što nije organizovanja na razumskim principima. Ona nema pravo da ograničava ili oduzima
slobodu svojim podan

Spinoza prednost daje demokratiji. On se kao demokrata zalagao za federativnu organizaciju
republike, ali ni s ovom organizacijom vlasti nije bio u potpunosti zadovoljan, jer je nije smatrao dovoljno
jakom u borbi protiv feudalnih reakcionarnih tendencija.
Iznad svega je cenio slobodu savesti, misli i govora i smatrao je da suverena vlast mora zakonima
da zaštiti te slobode. Slobodu misli u najvećoj meri sputava religija. Ona počiva na neprosvećenosti masa i
strahu pred nepozntim silama prirode i društva. Ona ima veliku političku ulogu i drži ljude u obmani i
pokornosti.

Međutim, Spinoza nije video klasnu uslovljenost države. Za njega je društvo homogeno. Kao i svi
predstavnici prirodno-pravnog učenja on izjednačava društvo i državu. Država mu je večna, jer odgovara
razumskim ljudskim potrebama. Ona je prirodna nužnost. Spinozino učenje o jedinstvu prirode, o supstanci
koja je uzrok same sebe, značilo je odbacivanje natprirodnih sila u shvatanju sveta misao i predstavlja
veliki korak u razvoju političkih misli.

TOMAS HOBS (17 v.)

Hobsova osnovna filozofska teza je da postoje samo pojedinačna materijalna tela, čime se
suprostavio srednjevekovnim teorijama po kojima su pojmovi prava realnost, a stvari tek izvedene iz njih.
Postoje 3 vrste takvih pojedinačnih tela: - prirodna tela - čovek - država
Ova tela je Hobs obradio u svom delu “Elementi filozofije”. Treći deo dela čini Levijatan, u kome je
razvijena njegova teorija o prirodnom stanju.
Prirodno stanje čovekovo nije ni državno ni društveno stanje. Čovek je po prirodi slobodan
pojedinac. Za Hobsa čovek nije društveno biće, nego je po prirodi egoista, njegova osnovna težnja je
težnja za samoodržanjem. Tu je čovek čoveku vuk. U prirodnom stanju nema vlasništva. Ljudi su po prirodi
jednaki i u fizičkom i intelektualnom pogledu, a pošto svi imaju pravo na sve i teže da sačuvaju ta svoja
prava, i pri tom ostvare prevlast nad drugima, nastaje rat svih protiv sviju. Strah od smrti i potreba za
mirnim i udobnim životom podstiču čoveka da traži izlaz iz stanja rata, a razum pronalazi taj put otkrivajući
prirodne zakone.

Prirodni zakon je pravilo razuma koje propisuje šta čovek mora, a šta ne sme raditi, kako bi se što
uspešnije održao u životu. Prirodnih zakona ima mnogo, ali svi oni proističu iz težnje ka miru. Prirodni
zakoni su po Hobsu i zakoni morala. Oni su večni i nepromenljivi i po njima se moraju ravnati svi članovi
ljudske zajednice. U prirodnom stanju ovi su zakoni bez moći, jer ne obavezuju ljude da ih poštuju.
Prirodni zakon traži da se ograniči prirodno pravo i da se tako učini kraj prirodnom stanju.
Država je veštačko telo, koje nastaje na osnovu ugovora. Pojedinci prenose na jednog čoveka ili
skupinu ljudi svoja prirodna prava u zamenu za siguran život. Takva ličnost ima suverenu vlast, a svi ostali
su njegovi podanici.

Tako se ljudi, po Hobsu, povezuju dvostrukim ugovorom. S jedne strane, to je ugovor po kome se
individue udružuju međusobno, i s druge strane, te udružene individue s onim kome predaju svu vlast
obavezujući mu se na bezuslovno potčinjavanje.
Posledica toga je što se od množine individua čini jedinstveno biće. Ta ličnost je snabdevenom
saglasnošću svakog pojedinca. Ta ličnost je Hobsov „Levijatan“. To čudovište ili „smrtni bog“ je na
prednjoj strani dela predstavljen tako da mu telo čini mnoštvo mikroskopski sastavljenih individua. Lik drži
u rukama biskupski štap i sablju kao simbole duhovne i svetovne vlasti. Prema tome, država nije ni
božanska, ni natprirodna tvorevina, već najmoćnija ljudska tvorevina. Vlast ne sme biti potčinjena bilo
kom zakonu izvan nje same. Samo pravo samoodržanja može biti ograničenje u pogledu obaveznog
pokoravanja suverenu.

Organizacija državne vlasti može biti monarhijska, aristokratska ili demokratska, ali u svakom
slučaju ona mora biti u rukama onog kome je predana, jer Hobs ne prihvata nikakvu mešovitu vladu.
Prava suverena su nedeljiva. Sve što čini suveren je dobro i niko ga ne može optužiti ni kazniti niti
oduzeti vlast. Hobs ističe mnoge prednosti monarhije, ali i mnoge mane, tako da ni jednu formu
upravljanja ne proglašava najboljom.
Za religiju kaže da je ima koren u čoveku, njegovom neznanju i strahu. Nosilac suverene vlasti
treba da ima vrhovnu vlast i u crkvenim poslovima. Treba da postoji jedna oficijalna, državna religija.

25

Hobsovo učenje propagira centralizovanu i jaku monarhiju, smatrajući je saveznikom u borbi protiv
feudalizma. Međutim, u kasnijim stavovima, videći da monarhija koči razvoj kapitalizma i buržoazije, on
odstupa od svojih stavova i zastupa pravo ograničenja vlasti monarha.

DŽON LOK ( 17 v.)

-svoju filozofiju razvija na stavu da sve ideje razuma potiču iz iskustva. U ljudskom duhu nema
nikakvih urođenih principa i ideja. Duša je „tabula raza“, odnosno kao neispisan list papira. Zastupajući
ideju da na razumu treba da počiva svaka ljudska aktivnost, Lok je začetnik prosvetiteljstva.
Lok je najpoznatiji kao pobornik slobode. U «Pismu o toleranciji» on zastupa načelo verske
slobode, u «Ogledu o ljudskom razumu» određuje se pojam slobode, zatim duhovne slobode ili slobode
misli, a u delu «Dve rasprave o vladi» Lok se bavi problemima polit. slobode i legitimnosti polititike.
Na početku svoje «Prve rasprave», koja je posvećena opovrgavanju učenja Roberta Filmera, Lok
ustaje protiv apsolutne vlasti i ropstva, i kaže da je srž Filmerovog učenja stav da je svaka vlada apsolutna
monarhija, a osnov od kog polazi je «da ni jedan čovek nije rođen slobodan». Međutim, ako bi na taj način
izvukli suštinu Lokovog učenja, mogli bi reći da je srž njegovog učenja stav da je svaka vlada ograničena i
da je zasnovana na saglasnosti onih kojima se vlada, a da je osnova od kog polazi «da su svi ljudi rođeni
slobodni». Filmer je osporavao slobodu i jednakost ljudi pozivajući se na Bibliju, a Lok upotrebljava slična
sredstva i dolazi do suprotnih zaključaka. On tumači određene delove Svetog pisma kako bi dokazao da
Bog nije imao nameru da potčini jednog čoveka drugom.
U «Drugoj raspravi» Lok napušta ovakav način analize i započinje sa pitanjem prirode političke
vlasti i svrhe građanske vlade. Po njemu politička vlast predstavlja pravo donošenja zakona sa smrtnim
kaznama, radi očuvanja svojine i upotrebe prinude prilikom izvršavanja takvih zakona, kao i odbrane
države od povrede spolja, a sve to radi zajedničkog dobra. Lok kaže da prvo treba razmotriti u kakvom su
stanju svi ljudi po prirodi.

Nasuprot Hobsu, Lok smatra da prirodno stanje nije stanje rata svih protiv sviju, već stanje mira,
dobre volje, uzajamne pomoći i održanja. Tu su ljudi slobodni i jednaki. Za razliku od Hobsa kod koga čovek
nastoji da izađe iz prirodnog stanja, Lok smatra to stanje sasvim podnošljivim. Hobs u čoveku vidi prevlast
slepih strasti i egoizma, a Lok u njemu vidi moralno i socijalno biće. Do sukoba dolazi samo zbog opšte
oskudice i siromaštva prirodnih uslova života. Prirodna sloboda znači ne biti ograničen ničim drugim do
prirodnim zakonima. Ljudi su rođeni slobodni pošto su rođeni razumni. Ljudski zakoni se moraju zasnivati
na prirodnim zakonima, koji predstavljaju Božje zapovesti. Iako čovek ima neograničenu slobodu
raspolaganja svojom ličnošću, on nema slobodu da uništi samoga sebe ili drugo ljudsko biće.
Međutim, i pored savršene slobode, za Loka je prirodno stanje negativno, jer njegovi nedostaci
premašuju njegove prednosti. Prirodno stanje je poznavalo samo prirodnu pravdu koja se mogla prekršiti.
Zato je odsustvo sankcije, (kao jedine zaštite ljudi i dobara) učinilo kraj prirodnom stanju. Drugim rečima
da bi se osiguralo vlasništvo, ljudi su konstituisali građansko društvo. Za vlasništvo smatra da je
prirodno i dobro i za vlasnika i za društvo. Vlasništvo donosi sreću, moć i slobodu. Onaj koji prisvaja zemlju
rad, ne umanjuje već uvećava ukupnu sreću ljudskog roda.
Kod Loka postoje dva ugovora: prvim ugovorom stvara se građansko društvo i za njega je nužan
pristanak svih pripadnika buduće zajednice; drugim ugovorom se uspostavlja građanska vlada, tj.
političko društvo i za njega je dovoljan pristanak većine. U vezi s tim postavlja se pitanje razloga kojima
se ljudi rukovode kada sklapaju ugovor kojim osnivaju pol. društvo. Hobs je imao u vidu samo materijalne
razloge, odnosno očuvanje ugroženog života, Ruso je prevashodno isticao moralne razloge(pošto prelazak
u građansko stanje ljudskim postupcima daje moranost koja im je nedostajala),a Lok je bio sklon da
odlučujuću prervagu da materijalnim razlozima. Jer po njemu prirodno stanje nije lišeno svake moralnosti,
u njemu postoji prirodni zakon kao merilo dobra i zla, koji predstavlja adekvatnu zamenu ne samo za
pozitivni zakon, nego i za Sveto pismo. No, ono što je u prirodnom stanju veliki nedostatk to je
nepostojanje zajedničkog sudije. A kako su ljudi po prirodi pristrasni prema sebi i svojim interesima, to se
može očekivati da će stalno biti ugrožene osnovne brednosti koje su dar prirode, a to su sloboda i svojina.
Stoga se ljudi udružuju u državu pre svega radi očuvanja svojine.
Za razliku od Hobsa, Lok je verovao u istorijsku zasnovanost društvenog ugovora. Za Loka
prirodno stanje nije uvek vezano za prvobitni period razvoja ljudskog roda, već je njegovo postojanje
moguće i među ljudima koji su na različitim, pa i najvišim stepenima istoriskog i kulturnog razvoja. Da bi se
odnosi među ljudima mogli nazvati prirodnim stanjem, dovoljno je da nema zajedničkog sudije među
njima.

Karakter i funkcija vlada

Najveći garant slobode je podela vlasti na: - legisltivu (zakon) - egzekutivu (izvršnu) i - federaciju.
Prva donosi zakone, druga obezbeđuje njihovu primenu pomoću administracije i suda, i treća
primenjuje propise međunarodnog prava. Sloboda može biti ugrožena ako se sve ove funkcije povere istoj
osobi i zato je bitno da se izrada zakona odvoji od njegovih izvršitelja.

26

Vrhovna vlast je zakonodavna, ona je duša države. Zakone treba da donosi skupština. Egzekutivna
vlast je poverena vladaru koji se brine o javnom dobru u slučajevima koji su nepredviđeni ili se ne mogu
regulisati zakonima. Teorija podele vlasti je izražavala težnje buržoazije za kompromisom sa plemstvom,
jer bi zakonodavnu vlast imala buržoazija, a plemstvo je trebalo da učestvuje u izvršnoj vlasti.
Sva politička moć mora bti povezana sa moralom. Posebna vrednost Lokovih razmatranja leži u
njegovoj ideji ograničenja vlasti ciljevima zbog kojih je i stvorena, ato je zašita sledećih prava: slobode,
imovine, života i prava na telo. Vlast nesme da zadire u sferu prirodnih i neotuđivih prava i sloboda,
već mora da obezbeđuje njihovo uživanje. Čovek ima pravo na svojinu jer ima pravo na svoju ličnost, a
tako i na proizvode svoga rada. Ukoliko vlast ne poštuje prirodna prava narod ima pravo ustanka.
Što se tiče prava na otpor Lok priznaje narodu pravo ustanka ukoliko vladar ne poštuje prirodna
prava (pre svega slobodu i vlasništvo). Međutim, ovaj otpor podrazumeva samo odbranu prirodnog prava i
ponovno uspostavljanje reda. Otpor je samo sredstvo da se monarh prisili na poštovanje zakonitosti.

MONTESKJE

Monteskjeova politička misao pripada aristokratskom (umerenom) liberalizmu. Bio je pod
uticajem Loka i engelskog konstitucionalizma.
U svom delu "O duhu zakona" pokušava da objasni zakonitosti društ. i političkog života. Zakon je za
njega sistem odnosa. Bog je prauzrok sveta, primarni razum, a zakoni stvoreni tim najvišim razumom su
nepromenljivi.

Prirodni zakoni su osnova i preduslov društvenih zakona. Od razuma zakonodavca zavisi da li će
zakoni biti u skladu s prirodnim uslovima života jednog naroda. Društveni zakoni su nesavršeni i
promenljivi, jer su delo ljudi.
Uslovi koji utiču na ustanove i zakone i koji se moraju poštovati su :
- klima, - zemljište, - veličina teritorije koji jedan narod naseljava, - religija, - običaji
Međusobno delovanje svih tih faktora čini duh jednog naroda, odnosno duh zakona.
Klima je po njemu presudan činilac. Sa klimom se povezuju i fiziološke i mentalne osobine
pojedinih naroda. Npr. narodi sa severa su energični, ratoborni i slobodoljubljivi, a klima juga je rodila
ropstvo. Vrućina uslovljava fizičku i mentalnu tromost koja je uzrok despotskih vladavina. Za englesku
klimu kaže da rastrojava dušu i da ljudi u njoj osećaju odvratnost prema svemu i da je za tu najbolja
vladavina zakona, jer se uzroci nesreća neće moći pripisati jednom čoveku.
Na zakone jak uticaj ima i plodnost tla. Plodno tlo uslovljava zavisnost. Na njemu se razvija
poljoprivreda koja uzrokuje mekuštvo i manjak interesovanja za slobodu. Nasuprot tome, neplodno tlo
povoljno deluje na odnos prema slobodi i borbenosti.
Veličina teritorije takođe utiče na državno uređenje. Prostranim teritorijama najbolje odgovara
despotija, manje prostranim monarhija i najmanjim demokratija.
Monteskeje je isticao i uticaj religije. Hrišćanstvo zbog svoje skromnosti i poštovanja ljudi
uslovljava umerenu vladavinu, za razliku od islama koji je sklon despotizmu.
Političko uređenje takođe određuje duh zakona i može sprečiti uticaj geografskih faktora. Osnovna
Monteskjeova misao je da je zakonodavstvo zavisno od oblika vladavine. Svakom obliku vladavine potrebni
su posebni zakoni, osim despotije, gde caruje samo samovolja.
Za Monteskjea postoje 3 osn. tipa drž. uređenja : republika, monarhija i despotija.
Republika je poredak u kome suverenu vlast ima ceo narod ili grupa ljudi. U zavisnosti od toga država je
demokratija ili aristokratija. Ovo uređenje odgovara malim državama. Vlast se vrši prema zakonima koje u
demokratiji donosi narodna skupština, a u aristokratiji plemićko telo. U demokratiji narod treba da ima
zakonodavnu vlast, a senat izvšnu, jer narod nije sposoban da sam vlada.
Princip demok ratske republike je vrlina koja se sastoji u građanskoj svesti, davanju prednosti javnim
nad privatnim interesima, ljubavi prema zakonu i jednakosti. Ta vrlina nije moralna vrlina već politička.
Međutim, ona se ne može održati samo zakonskim merama, već svakog pojedinca treba posebno
vaspitavati i obrazovati. Srednja klasa naročito doprinosi stabilnosti poretka.
Princip aristokratske republike je umerenost, što znači da i narod ima deo uticaja na vlast. Republika
propada kada vrlina počne da iščezava.
Monarhija je uređenje vezano za teritoriju srednje veličine. U njoj upravlja jedan čovek, rukovodeći se
zakonima. Prednost monarhije u odnosu na republiku je u tome što je izvršna vlast jednoga jača i
delotvornija, pa joj je lakše da spreči nerede u državi. Savremenoj monarhiji Monteskje stavlja teške
prigovore i kaže da je ona bez časti, željna raskoši i bogatstva, neosetljiva za pravdu, prezriva prema
građanima...

Princip monarhije je čast. Monarhija propada kada kralj ukine prerogative plemstva i počne da vlada

po svom nahođenju.
Despotija - Priroda despotske vladavine je da monarh vlada bez zakona, samovoljno. Ona je takođe nužan
oblik državnog uređenja i ono odgovara velikim istočnjačkim carstvima koja su treba da stoje pod vlašću
jednoga čoveka nesputanog zakonima. Despotijama odgovara veliko prostranstvo, a što je njena teritorija
veća despotska vladavina je gora. Cilj takve vladavine je zadovoljstvo vladara, ali i mir koji se ogleda u
apsolutnoj pokornosti vladarevoj volji. Ona isključuje bilo kakav razvoj jer je njen jedini interes očuvanje
postojećeg stanja. Jedino što se može donekle ograničiti vlast vladara je religija.

27

Načelo despotije je strah, pa su ove države uglavnom vojničke. Despotizam može propasti na tri
načina: ili će se narod pobuniti ili će ga uništiti spoljni neprijatelj ili će propasti sam od sebe.
Pitanje političkih ustanova u „Duhu zakona“ povezano je s pitanjem slobode.
Sloboda je za Monteskjea mogćnost da radimo ono što dozvoljavaju zakoni, a politička sloboda je
spokojstvo duha koje potiče od uverenosti u svoju sigurnost. Da bi se ta sloboda stekla, vladavina mora biti
uređena tako da se jedan građanin ne boji drugog. Zato on smatra nužnim da se osigura vladavina zakona
u državi putem podele vlasti. On razlikuje 3 vrste vlasti: zakonodavnu, izvršnu, sudsku.
Uzor za taj sistem mu je bila Engleska. On kaže da se pitanje slobode može rešiti u uslovima ustavne
monarhije u kojoj bi zakonodavna vlast pripala predstavničkom organu, izvršna kralju i sudska sudu.
Zakonodavna vlast treba da ima dva doma: donji i gornji. Donji dom je predstavnički organ i bira se na
temelju opšteg prava glasa, a Gornji dom je predstavnički organ aristokratije. Domovi su ravnopravni i
imaju dužnost je da jedan drugog ograničavaju. Zakonod. vlast ima pravo da pozove monarha na
odgovornost zbog nezakonitog delovanja.
Izvršna vlast treba da bude u rukama kralja koji bi imao pravo veta u odnosu na zakonodavnu vlast.
Monteskjeova teorija podele vlasti je proklamovana u Deklaraciji ljudskih prava, Ustavu SAD iz 1787, a i
Ustavu Francuske iz 1791.

ŽAN ŽAK RUSO (18 v.)

Nasuprot Loku i Hobsu, Ruso je pobornik demokratskih ideja. U svim svojim radovima je tražio političko
rešenje soc. nejednakosti. Njegova dela izražavaju protest protiv feudalizma, nejednakosti i despotizma.
U svom glavnom delu Društveni ugovor, Ruso polazi od prirodnog stanja u kom su svi ljudi bili
jednako slobodni. Postojala je samo fizička nejednakost, koja je proizilazila iz razlike u rastu, zdravlju i
starosti. Nije bilo privatnog vlasništva, a gde nema vlasništva nema ni nepravde. Ljudi su u prirodnom
stanju živeli u slobodi, jednakosti i čestitosti.
Ruso odbacuje i Hobsovu i Lokovu koncepciju prirodnog stanja. Prirodno stanje je za njega stanje
disperzije i izolacije. U ovom stanju čovek je dobar, ali je bio najsrećniji kad su se ljudi počeli međusobno
povezivati. Zasnovanjem društva ljudski postupci dobijaju moralnu ocenu. Svako je sam sudija i osvetnik
za nanetu uvredu ili nepravdu. Tako strah od osvete dovodi do stvaranja zakona.
Nastanjivanje na jednom mestu je dovelo do međusobnog zbližavanja ljudi, a obradive površine do
privatnog vlasništva, ropstva i bede. Tako je došlo do prve nejednakosti- ekonomska i formiranja
građanskog društva. Javlja se težnja za bogaćenjem, konkurentska borba i suprotnost interesa. Tako je
za Rusoa građansko društvo plod jedne nesrećne evolucije, koja je prirodna čoveku. Država je nastala kao
svesni sporazum koji su bogati predložili siromašnima. Ona je trebala da posluži kao garant pravde i mira.
Narod se ulaskom u državu nije odrekao svojih prirodnih prava, nego je svaki član uneo u zajednicu svoju
ličnost i snagu pod upravom opšte volje .
Postankom države pojavila se druga nejednakostpolitička. Suprotnost između bogatih i
siromašnih dopunila se suprotnošću između vladajućih i podređenih. Posle nekog vremena zakonitu vlast
zamenjuje despotska vlast i javlja se treći i najviši stepen nejednakosti gde svi ljudi u svojoj
nejednakosti prema despotu postaju jednaki, odnosno jednako bespravni. Despotizam se održava na vlasti
samo dok je na njegovoj strani sila. Protiv te sile upotreba druge sile je zakonita.
Rusoovo shvatanje države je bilo napredno i približilo se marksističkom objašnjenju porekla države,
ali Ruso smatra da privatno vlasništvo nastaje kad se javlja proizvodnja, a ne višak proizvoda. Uočio da je
privatna svojina nad zemljom uslovljava društvenu podelu i nastanak polit. organiz, ali ne smatra da je
potrebno ukinuti privatno vlasništvo i vratiti se u prvobitno prirodno stanje, već da treba uspostaviti
demokratsko uređenje u kom bi čovek, iako se pokorava državnoj vlasti, ostao slobodan. Tu svi
ljudi učestvuju u donošenju zakona i zakoni su izraz opšte volje
(pod opštom voljom Ruso misli na
volju većine, a ne volju svih). Volja pojedinca se može izraziti samo direktno, tako da on isključuje
reprezentaciju. Ako narod ne upravlja neposredno, on mora imati bar pravo referenduma, jer ono što je
proglasila većina manjina treba da prihvati. Suverenitet ima samo narod, a karakteristike suvereniteta
su: - neotuđivost - nedeljivost - ne može se delegirati - zastupnici naroda nisu njegovi
predstavnici, već samo izaslanici.
Iz društ ugovora izvodi se pravo naroda na ustanak. Društveni ugovor ne postoji između pojedinca i
pojedinca ili između pojedinca i suverena, jer se svaki član udružuje sa svima , a ne sa svakim pojedinačno,
tako da narod ne duguje pokornost suverenu čija se volja razlikuje od opšte volje.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->