Milan Raki Simonida

Iskopae ti oi, lepa sliko! Veeri jedne na kamenoj ploi, Znajui da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je noem izbo oi. Ali dirnuti rukom nije hteo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo, Pod kojim lei kosa tvoja gusta. I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskienom mozaik-odelu, Dok mirno snosi sudbu svoju grubu, Gledam te tunu, sveanu, i belu; I kao zvezde ugaene, koje oveku ipak alju svetlost svoju, Te ovek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda to ve ne postoje, Tako na mene, sa mranoga zida, Na poaaloj i starinskoj ploi, Sijaju sada, tuna Simonida, Tvoje ve davno iskopane oi!