P. 1
ISTRAZIVACKO novinarstvo

ISTRAZIVACKO novinarstvo

|Views: 2,304|Likes:
Published by Bleda1

More info:

Published by: Bleda1 on Jul 14, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/14/2013

pdf

text

original

ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO – uvodno predavanje

Pojam istraživačkog novinarstva Svako novinarstvo je u većoj ili manjoj meri istraživačko - čak i najjednostavnija vest sadrži elemente istraživanja Istraživačko novinarstvo se u većoj meri nego drugi vidovi novinarstva bavi istraživanjem istine o nekome ili nečemu i pri tom najčešće ukazuje na kršenje moralnih ili zakonskih normi – ili i jednih i drugih. Istraživačko novinarstvo je, po pravilu, “angažovano” novinarstvo - zastupa jedan određeni sistem vrednosti - često ima snažno izraženu etičku dimenziju - nastoji da mobiliše na akciju u cilju odbrane određenog sistema vrednosti Predmet istraživanja Istraživačko novinarstvo: - dovodi u sumnju činjenice na kojima se zasnivaju značajne tvrdnje - iznosi prikrivene radnje na videlo - otkriva zloupotrebe vlasti - ukazuje na korupciju - pokazuje na koji način može da se “zaobiđe” zakon... Predmet istraživanja mogu da budu teme iz, praktično, svih oblasti života, ali se pri tom vodi računa da one budu aktualne, od što većeg javnog interesa i zanimljive. Metode i tehnike istraživanja Sinopsis novinarske priče - lista pitanja danskog novinara Larsa Milera Istraživačko novinarstvo ima sopstvene metode i tehnike istraživanja - intervjui - izjave - ankete - prikupljanje podataka u javnim arhivama, registrima, medijskim dokumentacijama... - prikupljanje podataka uz pomoć Interneta - korišćenje redakcijske i lične dokumentacije novinara Novinari istraživači mogu da koriste rezultate pojedinih naučnih, policijskih ili nekih drugih istraživanja, ali samo kao građu u okviru sopstvenih metoda i tehnika istraživanja. Nedozvoljene metode istraživačkog novinarstva - lažno predstavljanje, provociranje, tajno snimanje... - izmišljanje i “montiranje“ činjenica

- korišćenje neproverenih i nepouzdanih izvora informisanja Etički kodeksi - etičke granice istraživanja, zaštita izvora i zabrana maltretiranja Ostale teme ( predavanja prof. Dubravke Valić i Dimitrija Boarova ): - istorijat istraživačkog novinarstva - najčešće teme koje zahtevaju istraživanje - anketa u istraživačkom novinarstvu - intervjui i izjave u istraživačkom novinarstvu - dubinski intervju - Zakon o dostupnosti informacija - Pravna zaštita novinara i medijske kuće - Kako se koriste rezultati novinarskih istraživanja - Zloupotrebe istraživačkog novinarstva - Novinarska istraživanja i medijska utakmica Literatura: 1. Bešker, N. ( 2004 ) Istraživačko novinarstvo, Zagreb, Pressdata 2. Burgh, H. ( 2000 ) Investigative Journalism, Context and Practice, London, Routledge 3. Kovačević, Ž. ( 2004 ) Međunarodno pregovaranje, Beograd, FilipVišnjić 4. Todorović, N. ( 2002 ) Interpretativno i istraživačko novinarstvo, Beograd, Fakultet političkih nauka, Čigoja štampa 5. De Berg, Hugo ( 2007 ), Istraživačko novinarstvo, Beograd, Clio 6. www.netnovinar.org ...... istraživačko novinarstvo.... sinopsis

Na ivici morala i zakona
Lažno predstavljanje Privatnost i povreda privatnosti Tajno snimanje Kupovina informacija Novinar i policijske i sudske istrage Lažno predstavljanje Lažno predstavljanje kao krivično delo Lažno predstavljanje kao metod u istraživaškom novinarstvu Laž i obmana kao novinarski metodi u otkrivanju istine od javnog interesa Privatnost i povreda privatnosti

Pravo na privatnost kao jedno od osnovnih ljudskih prava Razlika između tajnosti i privatnosti Zaštita privatnosti Javne ličnosti i zaštita privatnosti Obični građani i zaštita privatnosti Provociranje sagovornika Verbalna provokacija Tajno snimanje Snimanje teleobjektivom Upotreba prislušnih uređaja Kupovina informacija Cheque book novinarstvo Kupovina informacija i zakon: - primer Velike Britanije - primer SAD Novinar i policijske i sudske istrage Razlika između novinarske i policijske i sudske istrage Kako novinar koristi rezultate policijske i sudske istrage Literatura: Hugo de Berg, Istraživačko novinarstvo, Clio, Beograd, 2007. (str.213-241)

Istraživačko novinarstvo i etika ( četvrto predavanje )
Uvod Svako novinarsko izveštavanje je, manje ili više, skopčano sa istraživačkim poslom. Standardno izveštavanje je u osnovi reaktivno. Ono dnevno prati događaje u društvu. Istraživački elementi koje sadrži nisu dominantni u takvoj vrsti novinarstva. Istraživačko novinarstvo dugotrajno i temeljno prati neku pojavu i obično se bavi zloupotrebom vlasti, nepoštovanjem zakona, korupcijom, ugrožavanjem ljudskih prava i nekim drugim patološkim pojavama u društvu. Osvetljavanje iz raznih uglova neke takve pojave je osnova istraživačkog novinarstva. Poštovanje profesionalnih i moralnih principa je važno u svakoj vrsti novinarstva. Novinari su obavezni da se drže moralnih i profesionalnih ograničenja. Međutim, u

istraživačkom novinarstvu, za razliku od standardnog, zauzimanje određene moralne pozicije je pravilo, a ne izuzetak. Moralni principi Moralni principi su skup pravila ponašanja u jednom društvu. Ogrešenje o moralne principe sankcioniše javno mnenje. Moralni principi nisu univerzalni. Ne važe isti principi u svakom društvu i u svakom istorijskom periodu. Zakonske norme vode poreklo u moralnim, ali se između prava i morala ne može da stavi znak jednakosti. Nešto što je nemoralno, ne mora uvek da bude nezakonito. Moralni podstrek Novinari istraživači obično se pozivaju na postojeće moralne norme. U tom smislu, oni su »čuvari granice« između poštovanja i kršenja tih normi. Međutim, predstava o novinaru istraživaču kao o nekome ko neustrašivo i po svaku cenu brani temeljne moralne principe i optužuje društvo u čijem okruženju radi, često je romantična. Oni to retko čine. Postupanje mimo poželjnog obrasca u sredini u kojoj radi i pozivanje na više moralne zakone ne događa se često. Potrebna je velika moralna i lična hrabrost da bi novinar, pozivajući se na moralne zakone, osudio ksenofobiju ili ratne zločine svojih sunarodnika. Kada on to ipak učini, obično to čini u veri da je poštovanje viših moralnih normi za njegove sunarodnike važnije od aktualne ksenofobije ili zalaganja za »našu stvar«, »više nacionalne interese« itd. Svrha ograničenja Ubistvo je smrtni greh. Ali, ubistvo u samoodbrani ili odbrani nemoćnih može da bude herojski čin. Slično je i sa istraživačkim novinarstvom. Na primer, obmana ili povreda privatnosti su nedozvoljeni, ali mogu da se opravdaju ako su bili neophodni da bi se pribavili dokazi o nekom zločinu, prevari, korupciji ili nemoralu koji ozbiljno ugrožavaju druge. Etičke norme postoje nezavisno od zakonskih zabrana. Ovo objašnjava potrebu za etičkim regulativama u novinarstvu. One razjašnjavaju kada je moralno opravdano da se novinar ponaša na način kada bi se, u normalnim okolnostima, smatrao nemoralnim. Kodeks koji propisuje BBC, ITC ( Komisija nezavisnih televizija u Velikoj Britaniji ) Etički kodeksi u srpskom novinarstvu

Obmana prilikom istrage Primeri: »Nameštaljka« prilikom istraživanja o korupciji u Donjem domu Istraživanje o korupciji – kupovanju ispita i diploma – na Univerzitetu u Kragujevcu Etički delikatne teme: Poštovanje etičkih principa je od posebne važnosti prilikom: - zaštite identiteta dece, - zaštite dece-žrtava zlostavljanja, - zaštite porodice, - i prilikom poštovanja principa medicinske etike. Literatura: De Berg, Hugo ( 2007 ), Istraživačko novinarstvo, Beograd, Clio ( str. 27. i 213-222 )

ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO - ČUVENI SLUČAJI (Istorijski pregled) - Ako je suština istraživačkog novinarstva otkrivanje činjenica koje se svesno kriju od javnosti, a te informacije su od javnog interesa (Modrić, 2004), onda se u istorijskom smislu počeci istraživačkog novinarstva mogu povezati sa pojavom „kritičke štampe“ u Engleskoj, početkom 18. veka.
-

U tom smislu za očeve engleskog istraživačkog novinarstva mogli bi se proglasiti i danas čuveni

književnici Danijel Defo (pisac famoznog „Robinzona Krusoa“) i Džonatan Svift (pisac isto toliko famoznih „Guliverovih putovanja“). Defo je praksu kritičkog novinarstva (koja pretpostavlja istraživanje) počeo kao osnivač i urednik londonskog periodičnog lista The Weekly Review (1704. godine), a Svift kao urednik londonskog nedeljnika Examiner (1710. godine). Neki autori smatraju da je kritičko pisanje ovih komentatora i, po ugledu na njih, pojava niza drugih listova koji „ispituju stvarnost“ - prvocirala engleski parlament da donese Zakon o taksama (1714. godine) koji je poreskim nametom na svaki primerak novina pokušao da suzi političku slobodu štampe i tretira je kao robu (Gocini, 2001). Međutim, pokazaće se da istraživačko, kritičko novinarstvo nije ni u kakvom sukobu sa štampom kao ekonomskom delatnošću, već naprotiv, da ono od novina pravi veoma profitabilnu robu. U tom pravcu prvi istorijski odgovor na Zakon o taksama dali su liberali Džon Trenčar i Tomas Gordon, koji su svoje napise pod pseudonimom Kato (Cato) objavljivali u listu London Journal (1720). Kasnije, u drugoj polovini 18. veka, u Engleskoj će po kritičkom novinarstvu postaviti slavan i liberalni poslanik Džon Vilks. U Americi, nakon građanskog rata, krajem 19. veka, u istoriju štampe, pa i istraživačke štampe, ulaze dva čuvena izdavača Jozef Pulicer i Randolf Herst. Pulicer je uvodeći za okosnicu svog lista World životnu hroniku, a reportera na terenu kao autorski instrument za prikupljanje informacija, prvi pokrenuo i klasičan obilik novinarskog istraživanja kada je Elizabet Kokrin, pod pseudonimom Neli Blaj ispitivala stanje u njujorškim duševnim bolnicama. Sličan metod istraživanja „na vlastitoj koži“, sa „prerušavanjem“ po bolnicama San Franciska sprovešće

-

u Herstovom The Examineru Viniferd Blek, pod pseudonimom Eni Lori. Novinar, kod Hersta, „učestvuje“ u događaju, prikrivajući svoju profesiju. Kasnije će Herst beskrupulozno isntrumentalizujući vesti, praktično, preko svojih novina, pokrenuti rat SAD protiv Španije na Kubi (1989. godine). - Najčuveniji slučaj svojevrsnog istraživačkog novinarstva u Francuskoj vezan je za aferu osude kapetana Drajfusa 1897. godine. Poznati književnik Emil Zola u pariskom Figarou objavljuje članke u kojima se obelodanjuju dokumenti koji otkrivaju da je suđenje za izdaju ovom francuskom oficiru Jevrejinu montirano. Zatim Zola objavljuje čuveni članak J accuse (Ž akiz), to jest Optužujem, kojim okrivljuje vojnu kamarilu za spomenutu aferu , koji će oboriti vladu i dovesti do rehabilitacije Drajfusa (1899. godine). - Mit o moći istraživačkog novinarstva definitivno je utvrđen tokom afere Votergejt 1972. godine u SAD, kada je Vašington post, istražujući pokušaj postavljanja prislušnih uređaja u sedište Demokratske stranke, doveo do impičmenta republikanskog predsednika Ričarda Niksona u Senatu (procesa ispitivanja odgovornosti predsednika SAD) i njegove ostavke 1974. godine. Reporteri Bob Vudvord i Karl Bernštajnu, koji su vodili priču o Votergejtu, ističu da su se pridržavali tri noseća stuba istraživačkog novinarstva. Oslanjali su se na tradiciju „militantnog novinarstva“ (kako Gocini naziva kritičko novinartsvo), na političku podršku vlasnika lista, koji je u tom trenutku bio na strani opozicione Demokratske stranke, kao i na svest štampe da može postati samostalna društvena sila u okviru demokratskog pravnog poretka. Prevedeno na univerzalni jezik, to bi moglo da znači da istraživačko novinarstvo mora imati

visoko samopoštovanje, značajnu političku podršku nekog od centara moći i da mora imati kritički stav prema postojećem odnosa snaga u društvu.
-

U srpskom novinarstvu može se govoriti o počecima istraživačkog novinarstva u drugoj polovinu 19. veka, još u vreme otvaranja spora između građanske klase u Vojvodini i klerikalnih krugova Karlovačke mitropolije (koji je zapravo počeo nametanjem mitropolita Germana Anđelića od strane Ugarske vlade, 1879. godine). Tada Svetozar Miletić u novosadskoj Zastavi raskinkava ceo mehanizam narušavanja srpske crkvene autonomije. - U štampi Srbije neka vrsta prvog velikog, zaokruženog novinarskog istraživanja (kritičkog ispitivanja) bio je slučaj suđenja grupi hajduka (razbojnika i ubica) 1896. godine u Čačku, o čemu je „istraživački“ svakodnevno izveštavao Pera Todorović u svom dnevniku Male Novine (kasnije su svi napisi objedinjeni u brošuri „Hajdučija“). Istraživački karakter ovoj seriji napisa daju kritički ton, pokušaj analize uzroka raširenog razbojništva u tadašnjoj Srbiji i prateće ankete o fenomenu hajdučije.

STUDIJA SLUČAJA Studija slučaja je analitički metod koji polazeći od temeljnog istraživanja jednog primera dolazi do generalnih zaključaka o uzročno posledičnim vezama koje karakterišu fenomene iste vrste. Ako istražujete kriminalnu aktivnost u nekom preduzeću, potrebno je da prostudirate sve detalje, da uočite sve interaktivne veze, celu konkretnu kriminalnu tehnologiju, portrete glavnih aktera, da objasnite greške u sistemu kontrole i unutrašnje i spoljne, itd. Čak i ako slučaj ima neke sasvim posebne

karakteristike, obično se iz svih ostalih karakteristika, ako se tačno uoče, može izvući generalni zaključak o tome zašto se i taj slučaj dogodio, i zašto se može pretpostaviti da će se u sličnim situacijama događati nešto u suštini slično, čak i kada je spolja gledano sasvim različito. Ako neka vlada falsifikuje razloge za jednu konkretnu vojnu intervenciju – onda možemo zaključiti da će ona to učiniti sa relevantnim podacima i kada smanjuje budžet za zaštitu starih ili dece, itd. Ako se opredelimo za studiju slučaja, veoma često je potrebno ići sporo i strpljivo i uzeti na desetine intervjua, tražiti vrlo preciznu hronoliguju i postavljati svima isto test pitanje (razlike vas mogu usmeriti na pukotine). Evo jedne nedovršene studije slučaja iz moje prakse. U Našoj Borbi 1997. godine, šest meseci pre nego što je objavljeno da je Telekom Srbija prodata Italijanima i Grcima nanjušili smo da se ta prodaja priprema i počeli „nabadanje“ – pa sam napisao:
Privatizacija pošte MOBILNI MILOŠEVIĆ Čovek koji je uključen u brojne aranžmane sa stranim investitorima, poput već razrešenog generalnog direktora Javnog preduzeća PTT Miodraga Jakšića, ne otpušta se olako - sem kad predsednik Milošević proceni da da italijanska mobilna veza može doneti najviše Još u ponedeljak, 27. januara, Miodrag Jakšić, u svojstvu generalnog direktora Javnog preduzeća PTT saobraćaja "Srbija", prisustvovao je prijatnoj "familijarnoj" zabavi u tek stvorenom Akcionarskom društvu "Politika" i tom prilikom je sa domaćinom, direktorom Hadži Draganom Antićem, potpisao ugovor kojim su (uglavnom) neplaćeni telefonski računi pretvoreni u 10 odsto vlasnički akcija pošte nad "nacionalnom novinskom kućom" (ova finansijska investicija koštala je korisnike poštanskih usluga svega

5,1 milion maraka). Tog trenutka, čini se, ni glavni poštar Srbije, ni moćni šef "Politike" g. H. D. A. nisu znali da će već sutradan Vlada Srbije, bez ikakvog javnog obrazloženja, Miodraga Jakšića "razrešiti dužnosti" i na njegovo mesto postaviti Aleksu Jokića, nekadašnjeg ministra saobraćaja Srbije, koga je premijer Marjanović morao da zameni prilikom prošlogodišnje rekonstrukcije svog kabineta. Utisak da je Jakšić smenjen naprasno i po naredbi sa najvišeg mesta nameće okolnost da je on na ovoj privatizacionoj "svečanosti" (jednoj u nizu koje Antić priređuje u procesu faktičkog vlasničkog podržavljenja "Politike" - preko javnih preduzeća kupaca akcija), govorio o razvoju PTT saobraćaja i novinskog izdavaštva, te o lepim perspektivama koje će se otvoriti obema kompanijama "u okviru ukupne transformacije", te rada "na tržišnom principu", kroz "demonopolizaciju i veću konkurenciju". Usput je, naravno, naglasio da je taj pravac akcije odredio predsednik Slobodan Milošević. Čovek koji zna šta mu se sprema u naredna 24 časa, bio bi verovatno ćutljiviji, manje bi govorio o budućnosti i bio bi lošije raspoložen. Miodrag Jakšić je poslednjih nekoliko sedmica pokazao neverovatnu količinu neopreznosti i nedostatka sluha za opasnost. Još od trenutka kada je Bogoljub Karić dao poznatu izjavu "Vašington postu" o lošim potezima srpske vllasti posle lokalnih izbora, Jakšić je morao znati da će krenuti proces "političke diferencijacije" i da će na meti biti svi oni koji su bilo šta radili sa BK grupacijom. Ustvari, on je to morao znati još od kraja novembra prošle godine, kada je "Karić banka" prebacila 5,5 miliona dolara na Kipar (svom akcionaru "SECYCO" ltd.) i još nešto kapitala u Švajcarsku (otpisom potraživanja) - to jest kada je u Miloševićevom štabu zaključeno da se Karići evakuišu. Jakšić se, međutim, i dalje ponašao samouvereno i verovatno je mislio da povlači dobar, ili bar dovoljan potez kada je kao predsednik Upravnog odbora Mešovitog preduzeća Mobilne telekomunikacije "Srbija" Braća Karić - PTT, 24. januara smenio jednog direktora i postavio drugog (inž. Miodraga Maksimovića). On je očigledno i dalje mislio da je posao sa mobilnim telefonima sa Braćom Karić, iza koga je ustvari stajao "Erikson", najveći svetski proizvođač opreme za mobilnu telefoniju - nedodirljiv, jer je nordijski partner obećao investicije od oko 400 miliona maraka.

U tom, izgleda, pogrešnom uverenju nije ga pokolebala ni nedavna poseta Beogradu grupe značajnih funkcionera državnih telefonskih kompanija Italije (u zaleđu iznenadne posete Miloševiću, koju je učinio italijanski funkcioner ministarstva spoljnih poslova Piero Fasino), i koja je osim sa PTT Srbije imala kontakte i sa visokim predstavnicima ovdašnje vlasti. Prema izvorima "Naše borbe", Miloševićeva "talijanska veza" oko mobilne telefonije čini se da je i došla glave "nedovoljno obaveštenom" Jakšiću. Ne shvatajući kakve su sve perspektive ponudili Miloševiću talijanski komunikacioni kolosi "STET SpA" i "Telecom Italia SpA" (TI), moguće i kroz predstojeću integraciju i privatizaciju ove državne kompanije, koja vredi 19 milijardi maraka - Jakšić se odvažio da predsedniku Srbije pokuša da objasni da se i dalje treba držati "Eriksona" (to jest Karića), te da se među stručnjacima priča da su mobilne veze najlošije upravo u Italiji. Odgovor nije dobio odmah, već tek u "crni utorak" kada je Vlada Srbije smenjivala direktore elektroprivrede i pošte. Reč je o najprofitabilnijim firmama Srbije koje Milošević mora hitno da "rasproda" da bi došao do nešto novca. Ova priča o naprasnoj smeni Miodraga Jakšića nije još potpuno jasna, jer Milošević je sklonio čoveka koji je i tokom sankcija obezbedio PTT investicije od pola milijarde dolara i koji je netom, 14. januara potpisao veliki ugovor sa nemačkim "Simensom". Po ovom ugovoru teškom 73 miliona maraka, ove i naredne godine, u Srbiji treba da bude instalirano 300.000 telefonskih priključaka. Jakšić je ovih dana trebalo da potpiše sličan ugovor i sa francuskim "Alkatelom". Takav čovek se ne otpušta tek tako, usred toliko značajnih aranžmana. Sve to upućuje na zaključak da je Milošević procenio da italijanska mobilna veza može doneti više. Neko maštovit mogao bi ovu još uvek maglovitu priču raspredati u kontekstu mnogih drugih zanimljivih okolnosti. Evo, na primer, kad se za ovu godinu planirana privatizacija mobilnih komunikacija u Italiji (novine pišu da su oko toga na Siciliji svi veoma uzbuđeni i da već trljaju dlanove) poveže sa praktično već otvorenom licitacijom PTT Crne Gore (krajem prošle godine je prvi čovek ove firme Jusuf Fetahović objavio da su eksperti imovinu PTT CG procenili na 400 miliona maraka i da veruje da će njegove deonice brzo planuti na tržištu) i sa nekom ovogodišnjom privatizacijom PTT Srbije (čiji plan ulaganja do 21.

veka prevazilazi 10 milijardi dolara) - od novčanih cifara svakome bi se zavrtelo u glavi. U krajnjoj konsekvenci mogla bi se zamisliti i takozvana "unakrsna privatizaicija" u kojoj svako postaje vlasnik svakoga, a maržu za operaciju zgrnu organizatori transformacije. Miodrag Jakšić je i pre smene morao znati taj mehanizam uostalom, upravo je kupujući deonice "Politike" učestvovao u takvoj transformaciji. Ili, poput onog Molijerovog junaka, nije znao da kad govori - govori prozu. "Naša Borba", 31. januar 1997. Indicije koje smo ovde izneli proverili smo u intervju sa Zoranom Markovićem, koji je obavljen u Temišvaru, gde je ovaj biznismen izbegao posle oduzimanja njegova kompanije Bel pagette. BITKA ZA SRPSKU POŠTU Najava ubrzane privatizacije PTT Srbije i raznovrsni signali da je sam predsednik Srbije, Slobodan Milošević, pogurao pregovore o prodaji celokupnog sistema pošte stranim kompšanijama (navodno italijanskom STET), po programu akcionisanja koji je naručen od britanske konsultantske kompanije "Netvest", te da je naprasna smena Milorada jakšića, šefa srpske pošte, s tim u vezi, lansirali su temu pošte, a posebno njen telelfonski deo, ne samo u ekonomsku, nego i u političku javnost. S tim u vezi aktuelizovana su i pitanja strta modernog sistema komunikacija u Srbiji pre nekoliko godina. Zbog toga smo se obratili jednom od pionira savremnih mobilnih veza na ovim prostorima, gospodinu Zoranu Markoviću, koji je pre pet godina u Beogradu osnovao "Bel Pagette", firmu za pejdžing sistem prenošenja poruka. Razgovor sa Zoranom Markovićem, čovekom koji je osnovao "Bel pagette" MOBILNA TELEFONIJA NIJE ZA NEUKE Gospodine Markoviću, mobilna telefonija i čitav kompleks PTT i TV komunikacija, te njihova privatizacija - danas su u Srbiji ne samo u centru pažnje ekonomske javnosti, nego su postali i politička tema. Vi ste kod nas

bili pionir bežičnih, mobilnih veza, prvi ste razvili pejdžing sistem i prvi ste pokušavali da u Srbiju uvedete mobilnu telefoniju. Kako to da pre pet-šest godina niste uspeli da ubedite republičku vlast i PTT Srbije da preko mobilne telefonije animira svetski kapital - što ona tek danas pokušava? Vi znate da sam ja počeo 1991. godine da stvaram najveću telekomunikacionu firmu u Jugoslaviji, a paralelno sam otvarao slične firme i u okolnim zemljama (u Poljskoj, Ruminiji i Italiji). Cilj mi je bio da Beograd nametnem kao centar modernih telekomunikacija Centralne i Istočne Evrope. Tada se na ovim prostorima još nije razumelo da su telekomunikacije najprofitabilniji smer investicija u ovom veku i da se rušenjem Berlinskog zida otvara jedno ogromno tržište na kojem se stručnom i brzom akcijom može zauzeti važno i unosno mesto za čitav niz godina unapred. Nažalost, umesto da nadležni u Srbiji podupru one koji znaju da se bave ovim poslom, oni su dozvolili da preovladaju lovci na državne privilegije "opšteg tipa". Tako se dogodilo da se poverenje pokloni kompaniji "Braća Karić" u kojoj za ovaj specifičan telekomunikacioni biznis nije bilo stručnih ljudi.. Tek kada sam ja osnovao i uspešno utemeljio "Bel pagette", ljudi iz ove grupacije počeli su da se interesuju za ovu delatnost. No oni nisu znali da je kredo telekomunikacija, ako hoćete da budete uspešni - uvoditi najmoderniju tehnologiju, ne ići za drugima i ne ići starim putem i sa potrošenom tehnologijom - ma koliko ona ranije bila uspešna. Najednostavnije, ako danas uvezete opremu iz prošle godine, uvezli ste nešto što je već zastarelo. A Karići su, kad su startovali sa mobilnom telefonijom, uvezli iz Rusije opremu koja je generalno bila zastarela i koja je blokirala znatan deo tako važnog i oskudnog nacionalnog resursa kao što su frekvencije. S tom njihovom analognom telefonijom vi već danas ne možete da telefonirati nigde u svetu. Podsećam na pitanje - da li ste pokušali još pre Braće Karić da PTT -u Srbije ponudite modernu mobilnu telefoniju? Kako da nisam! Još 1993, pa i ranije, pokušavao sam nebrojeno puta da upozorim ne samo rukovodstvo PTT, nego i Ministarstvo saobraćaja Vlade Srbije da valja startovati s mobilnom telefonijom i da se ona može pokrenuti uprokos svetskih sankcija, uprkos oskudice domaćeg kapitala, uprkos mnogim nepovoljnim okolnostima na domaćem tržištu. Početkom 1994. godine čak sam jednog trenutka dobio državnu dozvolu za instaliranje jednog vida mobilnog sistema komunikacija, dozvolu za razvoj takozvanog

tranking sistema, koji je i u svetu bio preteča javnog sistema mobilne telefonije - ali mi je dozvola ubrzo oduzeta kada su neki moćni krugovi rešili da sami uzmu kontrolu nad razvojem ovog perspektivnog elektronskog biznisa. Skoro bukvalno sam bombardovao nadležne vlasti u Srbiji nizom projekata - podsećam samo da sam se nudio da preuzmem javne govornice, da sam predlagao raznovrsne interne sistema mobilne komunikacije itd. Ne samo da moji predlozi nisu bili prihvaćeni, nego su mi čak nelegalno oduzeli i pejdžing sistem, to jest moju firmu "Bel pagette", krajem 1995. godine. Valjda je slučaj hteo da to bude baš 17. novembra 1995. godine, tačno godinu dana pre 17. novembra 1996. godine kada je građanima Srbije bila na trenutak oduzeta "biračka volja". Vidite, u tajmingu događaja o kojima govorim ima niz stvari koje nikako nisu slučajne. Udar na "Bel pagette" usledio je upravo pre nego što sam, decembra 1995. godine, kompletirao ponudu da za investiranje u mobilnu telefoniju u Srbiji angažujem 150-200 miliona dolara. I to - da odmah razvijem modernu digitalnu tehnologiju mobilnih komunikacija. Čak sam u to vreme, pritisnut agresivnom medijskom kampanjom, bio spreman da se posao izvede preko Pošte, Elektrodistribucije ili Beogradske banke, dakle preko Zlatana Peručića, a ne preko mene, samo da se u Srbiju slije ovaj značajan strani kapital i da se pokrene perspektivan posao. Čak bi neka od ovih državnih ili paradržavnih firmi u vlasništvo dobila 40 odsto sistema - a pri tome ne bi uložila ni jedan dolar. Sa "Bel pagettom" bi neka od ovih firmi zajedno imala preko 51 odsto učešća u vlasništvu. Sve je to ignorisano, odbačeno. Izgleda da su svi bili u istoj igri - onoj koja je u Srbiju donela staru tehnologiju, pa zatim GSM sistem bez dovoljno kapitala da se zaokruži i stvarno efektuira. Tako sada imamo dva sistema mobilne telefonije u Srbiji, a oba ne funkcionišu kako treba i nisu kompatibilni sa Evropom i celim svetom. Mada sam ja nudio daleko krupniji i moderniji posao koji nije zahtevao trunku oskudnog domaćeg kapitala. Ima različitih informacija i mišljenja o tome koliko su PTT Srbije i Braća Karić uložili u sistem mobilne telefonije u Srbiji, onaj koji danas radi. Koliko je u taj sistem po Vašem mišljenju uloženo? Onaj sistem mobilne telefonije koji su Karići uvezli iz Rusije košta maksimum 5 miliona dolara. Koliko je taj sistem bio zastareo jednostavno se vidi po tome da ga čak ni Rusi više nisu hteli. Čuo sam da je javno spominjana ukupna investicija u mobilnu telefoniju, navodno, u iznosu od 50-60 miliona dolara. Verovatno je i to samo priča bez pokrića, jer - evo u Ruminiji, sa manje od 50 miliona dolara ulaganja u GSM sistem, već je

stvorena velika mreža koja obuhvata 9 gradova. Da je u Srbiji doista investirano onoliko koliko je objavljeno ili najavljeno - cela Srbija bi već bila pokrivena mobilnim vezama, a ne bi imali situaciju da još ni ceo Beograd nije povezan kako struka nalaže. Kažem vam da bi za 150 miliona dolara u roku od šest meseci cela Srbija bila pokrivena - da je prihvaćen aranžman koji sam obezbedio. Poznato je da je mobilna telefonija u Srbiji uvedena bez tendera, bez javnog konkursa, već "po pogodbi". Kako su u sličnim poslovima postupale druge zemlje, posebno one u Istočnoj Evropi i koliko su one naplatile pristup svom PTT tržištu? Spominju se milijarde dolara? Prvo treba da se razumemo da je tržište mobilnih telefona samo deo PTT tržišta. Znači, ako je reč o milijardama dolara, onda je reč o prodaji kompletnog PTT sistema. Ako pogled suzimo na mobilnu telefoniju, radi ilustracije kako se u Istočnoj Evropi postupalo sa ovim koncesijama daću vam dva primera. U Mađarskoj su date dve dozvole za instaliranje mobilnih sistema veza - na javnom konkursu. Oba operatera su morali da plate po 50 miliona dolara. Znači, za dve dozvole za dva konkurenta Mađarska je naplatila 100 miliona dolara. Uz to, oba operatera su se obavezala da u tačno određenom roku pokriju teritorije koje su bile na konkursu. Naravno da su oni koji su kupili dozvole ušli u trku s vremenom, da dobiju što više korisnika za svoj sistem. Evo i drugog primera. U Rumuniji je bio raspisan državni tender na koji se prijavilo sedam-osam velikih svetskih kompanija. Cena je bila 50 miliona dolara u kešu na dan dobijanja dozvole, plus 50 miliona dolara u roku od 10 godina, to jest godišnje po 5 miliona dolara. I ovde su prodate dve dozvole (kanadskoj firmi TIW i Transtelekomu), što znači da će rumunska država za te dozvole ukupno dobiti 200 miliona dolara. Ove dve svetske kompanije koje su kupile dozvole sada se grozničava trkaju u tome ko će biti prvi i ko će zauzeti veći deo tržišta, jer je uobučajen povrat kapitala u ovom poslu u roku od 7 godina. U Srbiji je sve to išlo drugačije. Dozvola je data po pogodbi, na 20 godina. Neobično je da je suprotno srpskim zakonima taj posao ustvari dat stranoj firmi koja ima 51 odsto učešća u BK Telekomu. Tu činjenicu pravno ne obezvređuje okolnost da je strana firma u ovom slučaju BK trejd Moskva. Sada se priča da će i drugi operater u Srbiji biti određen na sličan način. Moram opet ovde da dodam da je sa mojim "Bel pagettom", dok mi ga nisu oteli, radio i čovek angažovan u Evropskoj razvojnoj banci (IBRD), koji je preko mene upoznao ljude iz srpskog Ministarstva saobraćaja.

Kasnije je prešao u "Natvest" i on je jedna od ključnih ličnosti koja je radila na programu privatizacije PTT Srbije, programu o kojem se sada dosta govori. Pa ipak, bez obzira što sam upravo ja, na neki način, sa Srbijom povezao stručnjake i poslovne ljude iz sveta telekomunikacija i što sam bukvalno obučio i naučio niz ljudi u Beogradu za biznis u ovoj struci, kad je država u sve to krenula, ja sam bio isključen iz svega. I danas sam siguran, kad bi se raspisao javni tender za mobilnu telefoniju - Srbija bi mogla da bira, prošla bi mnogo bolje i sve bi išlo po zakonu. U Srbiji se sada mnogo govori o privatizaciji cele Pošte, a ima signala da se i tu ide "po pogodbi" , bez tendera. Recite nam Vaše mišljenje, je li bolje ići na prodaju "đuture" (da bi se prodali i neprofitabilni delovi PTT sistema) ili se više isplati privatizacija i prodaja delova Pošte? Odgovor je jednostavan. Kolač je isuviše velik da bi se ceo prodavao. Bolje je prodavati deo po deo, tako i ukupno možete dobiti više. Đuture je đuture, kako se kaže u Srbiji - pa je cena niža. Svetsko iskustvo kazuje da se obično prvo proda pravo na mobilno telefoniju, pa se prodaju javne govornice (ja opet kažem da bih u njih investirao, u Beogradu odmah), zatim se fiksni telefonski sistem (žični ili bežični) regionalizuje, pa se prvo oni najmanje razvijeni ponude kupcima sposobnim za investiranje itd. Čak je dobro ako se regije podele na više kompanija koje će međusobno konkurisati. U roku kraćem od pet godina Srbija bi po nivou telefonskih usloga bila na nivou najrazvijenih zemalja . Da li znate nešto o kontaktima samog državnog vrha Srbije sa italijanskim koncernom STET i razgovorima oko privatizacije PTT Srbije? Čuo sam ranije te priče iz više izvora. Međutim, prema poslednjim informacijama koje sam dobio u zapadnim centrima preovlađuje ocena da je sada najnepovoljniji trenutak za krupan telekomunikacioni poduhvat u Srbiji. Sigurno i Italija uvažava pritisak takvog stava. Evropa jeste slobodno tržište, ali i na njemu važe određene gvozdene regule. Pojednostavljeno, ako ti imaš dobre veze u Beogradu, to ti ne daje za pravo da sve "progutaš" sam. Dosadašnje iskustvo na istoku Evrope pokazuje da su velike telekomunikacione firme uvek u velike poslove u pojedinoj zemlji uključivale i nekog od svojih konkurenata. Tako je i italijanski Telekom naknadno dobio neke poslove.

Kako objašnjavate to da su srpska pošta i srpska elektronska industrija toliko tehnološki zaostali kod mobilne telefonije kad im je u zaleđu čuveni beogradski Elektrotehnički fakultet, kao i mnogi drugi instituti? Mobilna telefonija je naučna fantastika, pogotovu za neke ljude koji u Srbiji o njoj odlučuju. Kad sam razvijao pejdžing sistem, većina je više vodila računa o tome da nešto mimo njih ne zaradim, nego da me podrže da razvijem nešto što je neophodno jednom savremenom društvu i savremenom biznisu. Tromi državni sistemi koje vode ljudi skloni korpuciji ne mogu da razviju ništa novo. To je jedan od ključnih razloga što je većina komunikacionih sistema u Evropi privatizovana ili će biti privatizovani do 2001. godine. Pre nekoliko sedmica je smenjen Milorad Jakšić, šef PTT Srbije i čovek s kojim niste uspeli da ostvarite gotovo nikakvu saradnju ni kad se pokretali "Bel pagette". Koji su po Vašem mišljenju bili razlozi za ovu smenu? Pa ne znam koliko je doista smenjen, jer, kako čujem - i dalje sedi u svom kabinetu. Pre je bio više u pokretu, sećam se da je išao čak na Kipar da potpiše ugovor o mobilnoj telefoniji sa Karićima. Ako gledamo sa čisto stručne strane, i ja bih ga smenio. Jer, stanje u telefoniji Srbije je katastrofalno. Da li će te se i Vi vratiti na srpsko tržište i kako stoji stvar oko vašeg sudskog spora u kojem pokušavate da povratite "Bel pagette"? Ja sebe i dalje smatram ne većinskim već stopostotnim vlasnikom "Bel pagetta" u Beogradu. Baš ovih dana, posle 15 meseci ćutnje, nazvao me je Bogoljub Karić, govorio mi o svom planu da se kandidaje za predsednika Srbije, a uz to predlagao i da se nešto dogovorimo oko "Bel pagetta", te najavio da će videti da mi se isplati 30 odsto prifita. Očigledno i sam zna da ta firma nije njegova, da preuzimanje nije izvedeno legalno. Evo još jedne "koincidencije". Meni je firma oduzeta 17. novembra 1995. godine odlukom istih onih sudija koji su oduzeli glasove građanima Beograda (Lazarević i Kljajević), samo što 400 zaposlenih u "Bel pagettu" nije objektivno moglo protestovati tako kako su godinu dana kasnije protestvovali građani Beograda.

Ja se vraćam u Beograd, u svakom slučaju, jer sam uveren da će mi "Bel pagette" biti vraćen jednom poštenom sudskom odlukom. Imam niz zanimljivih projekata. Samo čekam da se otvore licitacije na kojima ću konkurisati. "Naša Nedeljna Borba", 22-23. mart 1997. Nekoliko dana uoči objavljivanja spomneutog ugovora Miloševića sa kupcima Telekoma Srbija, objavio sam:

KOCKICE MONOPOLA Mada priča o sudbini srpske telefonije i mobilnih komunikacija postaje sve zanimljivija, Vlada Srbije ćuti kao zalivena. Niti smo čuli neko saopštenje o pregovorima s talijanskim koncernom STET, koji su navodno već pri samom kraju, niti se nadležno Ministarstvo za saobraćaj i veze oglašava povodom sve češćih protesta beogradskog "Mobtela", dakle zajedničkog preduzeća PTT Srbije i Karićevog "BK trejda" iz Moskve, u kojem ova potonja kompanija čak ima većinsko vlasništvo. Neke činjenice o osnivanju "Mobtela", pre skoro dve godine, tek ovih dana stižu u javnost i tek sada otkrivaju deo istine o aranžamanima koji su sklapani iza leđa javnosti i parlamentarnih tela (ako je reč o poslovima jednog javnog preduzeća u državnoj svojini). Simptomatično je da je pred kamerama televizije, u protekli petak, Stiv Joanidis bez uvijanja rekao da je osnov "Mobtelovih" žalbi, što nije u toku pregovora sa STET-om, u tome što je sa PTT Srbije zaključio ugovor o monopolu u oblasti mobilnih komunikacija u Srbiji u narednih 20 godina. Za taj monopol navodno je njegova moskovska kompanija uložila, što u novcu, što u opremi, 67 miliona dolara i sada preti da će tužiti Vladu Srbije Međunarodnom sudu i tražiti odštetu od 200 miliona dolara. U narednih 20 godina bi, prema Joanidisu, ta šteta, valjda propuštena dobit, mogla narasti na fantastičnih 2.000 milijardi dolara. Ako samo i površno bacimo pogled na ove iskaze nameće nam se mnogo krupnih pitanja. Prvo je, ko je u Srbiji uopšte bio ovlašćen da za 67 miliona dolara "proda" prihod od 2.000 milijardi dolara? Drugo, koliko je "Mobtel" uložio "u kešu" i da li je reč o opremi koja doista vredi 67 miliona

dolara? Ono što je najvažnije, postavlja se pitanje ko je to iz Vlade Srbije navodno video ("dao saglasnost") ugovor o monopolu na mobilnu telefoniju u narednih 20 godina, i ko je (da li namerno?) taj ugovor ostavio sa ozbiljnim zakonskim "felerom", jer je reč o poslu jednog javnog preduzeća koje sa strancima, pa makar se oni zvali i Karići, nije moglo ulaziti u aranžamn veći od limita učešća od 49 odsto? Ništa to nismo znali u vreme stvaranja "Mobtela", a i dalje ništa ne čujemo od Vlade Srbije. "Naša Borba", 3. jun 1997.
Hendaut: Istraživačko novinarstvo – rizici Dubravka Valić Nedeljković Auditorrijum o novinarima Agencija Stratedžik marketing sprovela je istraživanje javnog mnjenja o novinarima i novinarstvu u aprilu 2007, na reprezentativnom uzorku (1073) građana Srbije starijih od 18 godina. Prema rezultatima istraživanja opšta populacija novinarstvo uglavnom posmatra kroz elektronske medije, prvenstveno kroz televiziju. Pisane medije konstantno prati manje od 2 miliona ljudi, što je konstanta od osamdesetih godina, napominje Srđan Bogosavljević, rukovodilac istraživanja i direktor Stratedžik marketinga. U očima građana novinarstvo je po svom društvenom značaju, stručnosti i opštem društvenom statusu na dnu liste s 11 zanimanja, u anketi ponuđene ispitanicima. Većina građana (56 odsto) ocenila je profesiju novinara kao značajnu za društvo, ali znatno manje od drugih zanimanja. Manji društveni značaj od novinara samo za nijansu imaju trgovci, a jedino se političari smatraju znatno štetnijom profesijom. Prema mišljenju opšte populacije od novinara su značajniji lekari, profesori, poljoprivrednici, inženjeri, sudije, ekonomisti, bankari i advokati. U očima građana novinarstvo je po svom društvenom značaju, stručnosti i opštem društvenom statusu na dnu liste s 11 zanimanja, u anketi ponuđene ispitanicima. Većina građana (56 odsto) ocenila je profesiju novinara kao značajnu za društvo, ali znatno manje od drugih zanimanja. Manji društveni značaj od novinara samo za nijansu imaju trgovci, a jedino se političari smatraju znatno štetnijom profesijom. Prema mišljenju opšte populacije od novinara su značajniji lekari, profesori, poljoprivrednici, inženjeri, sudije, ekonomisti, bankari i advokati.

Samo 38 odsto ispitanika ocenilo je stručnost u novinarstvu kao vrlo dobru, a lošije je ocenjena samo profesionalnost političara. U pogledu ekonomskog statusa novinari su takođe veoma nisko na listi od 11 zanimanja ispod su samo trgovci i poljoprivrednici. Nešto više od trećine građana misli da su novinari korumpirani, a petina da nisu. Međutim, novinarstvo ne prednjači na toj listi. Korumpirani su političari i sudije, zatim advokati, lekari i profesori. . Na pitanje koju bi od navedenih 11 profesija izabrao u ovom trenutku za sebe ili svoje dete, tek svaki 25. građanin se opredelio za novinarsku struku. Najpoželjnije je zanimanje lekara, sledi bankar, a na trećem mestu je „omražena“ i nepopularna profesija političara. Čak su i trgovac i poljoprivrednik, iako viđeni kao niži društveni status i slabije plaćena zanimanja, poželjniji od novinara. Na pitanje šta vam prvo padne na pamet kada čujete pojam novinar, izrazito negativna asocijacija anketiranih je novinarska patka, neistina, laž. Tek zatim sledi pozitivna asocijacija - vest, informacija, obaveštenje. Građani, doduše u anketi, novinare opisuju kao obrazovane, inteligentne, zanimljive, ali ne i kao bogate ili poštene. Novinari se vide kao uticajni, ali i kao potkupljivi. Na pitanje kakvo je srpsko novinarstvo danas dominira odgovor da je naše novinarstvo politizovano. Daleko manje ispitanika smatra da je novinarstvo u Srbiji kritičko i istraživačko, a još manje se doživljava kao slobodno i objektivno. Samo 13 odsto ispitanika misli da u srpskom novinarstvu danas nema nikakve cenzure, ali je čak trećina uverena da postoji velika kontrola medija. Najveći broj anketiranih smatra da su informacije o finansijskim mahinacijama političara kontrolisane. Trećina ispitanika smatra da u Srbiji ne postoje potpuno nezavisni novinari, ali među anketiranima postoji stav da ima relativno slobodnih novinara. Mnogi misle da postoji veza novinara s organizovanim kriminalom kao posebnom vrstom medijskih sponzora i donatora. Novinari o sebi i svojoj profesiji Istraživanje stavova novinara realizovano je u maju i junu na stratifikovanom kvantnom uzorku (751) novinara. Kvote su definisane prema vrsti novinarstva i dužini novinarskog staža, a stratumi su definisani regionima. Od anketiranih novinara 76 odsto su stalno zaposleni, dok su ostali stalni spoljni saradnici. U uzorku je 36 odsto novinara u televizijama, 36 u novinama, a 27 odsto u radio novinarstvu. Osnov za kvote i stratume bio je popis stanovništva 2002. godine u kojem je u Srbiji registrovano 6148 novinara.

Istraživanja pokazuju da je prosek starosti žena novinara između 30 i 40 godina, dok su muškarci u redakcijama u proseku stari između 45 i 55 godina. Pretpostavka istraživača je da je takvo podmlađivanje Obrazovna struktura novinara prepisana je iz popisne statistike. Prema popisnim podacima novinari su fakultetski obrazovani, ili imaju završenu srednju školu. Zanimljivo je, međutim, da srednjoškolsko obrazovanje dominira kod mlađih novinara što je, prema Bogosavljevićevima rečima, posledica nejasnog popisnog klasifikovanja. On smatra da je najverovatnije pretežno reč o voditeljima programa elektronskih medija, jer kod novinara starijih od 37 godina apsolutno dominira fakultetsko obrazovanje. Mada je medijska mreža rasprostranjena širom Srbije, koncentracija novinara je u Beogradu, gde stanuje čak tri petine novinara, i u Vojvodini. zakon propisuje da posle 6 meseci radnog angažmana stalni saradnik mora biti primljen u radni odnos. Koliko se taj zakonski nalog poštuje svedoče rezultati ankete koji pokazuju da su stalni saradnici uglavnom mladi novinari koji imaju do tri godine iskustva, a da među njima ima i 6 odsto onih koji su u novinarstvu duže od 12 godina. Dakle, znatan broj ljudi u novinarstvu je socijalno ograđen, praktično bez ikakve radno-pravne zaštite. Među njima više od polovine kaže da nema ni zdravstveno osiguranje. Prema sopstvenim iskazima žene u novinarstvu su više specijalizovane za oblast kulture i društva, dok muškarci preovlađuju u rubrikama kao što su unutrašnja politika i sport. Novinari svoju profesiju vide kao nesigurnu, a isto to misli i opšta populacija. Razlika je u tome što ovi drugi ne uočavaju da je novinar poštovan, kao što to misli i oseća deo novinara. Među novinarima je dominantniji stav da je njihov posao rizičan i nedovoljno plaćen, u odnosu na ono što misli opšta populacija. Na pitanje o stanju u profesiji generalno rezervisan stav ima više od polovine anketiranih novinara. Zanimljivo je da od novinara u unutrašnjoj politici, a njih je u anketi bilo više od 40 odsto, samo 16 odsto ocenjuje da je stanje u profesiji dobro. Kod anketiranih sportskih novinara takav stav ima 70 procenata. Da su novinari kritičniji prema svojoj profesiji od opšte populacije pokazuju i sledeći uporedni podaci. Čak 81 odsto njih smatra da je novinarstvo u Srbiji politizovano, dok kod građana isti stav ima 63 procenata. Od anketiranih građana 37 procenata smatra da je novinarstvo korumpirano, a isto misli i 41 procenat novinara. Opšta saglasnost o stanju u srpskom novinarstvu postoji, ali novinari više naglašavaju loše karakteristike svoje profesije. Tako, dok opšta populacija misli da su (samo) trgovci i poljoprivrednici lošijeg ekonomskog statusa od novinara, anketirani novinari ocenjuju da su sve profesije, bez izuzetka, ekonomski bolje situirane. Novinari su stroži i u odgovorima na pitanje o slobodi informisanja. Kod građana 13 procenata misli da nema kontrole ili cenzure medija, dok to isto kaže tek 4 odsto novinara. Svi ostali smatraju da su mediji kontrolisani u manjoj ili većoj meri.

Iistraživačko novinarstvo donosi razne vrste rizika. Glavni rizik je mogućnost zloupotrebe i masovne manipulacije. Već u ranoj istoriji istraživačkog novinarstva dogodio se čitav niz takvih zloupotreba i manipulacija. Populistički stil pisanja i sve raširenije prihvatanje mišljenja da je svaka kritika ili optužba objavljena na senzacionalistički način opravdana i neupitna omogućavao je nizanje stereotipnih slučajeva. Javnost lako prihvata teoriju zavjere. Jedan od najboljih primera pogubnog uticaja takvog „istraživačkog“ novinarstva je čuveni „slučaj Sacco i Vanzetti“. Dvojica italijanskih useljenika, postolarski radnik Nicola Sacco i trgovac ribom Bartolomeo Vanzetti osuđeni su na smrt i u kolovozu 1927. godine su pogubljeni, iako na sudu nisu izneseni nepobitni dokazi da su počinili ubojstva za koja su bili optuženi. U ovom i svim sličnim slučajevima sporne sudske odluke bile su u skladu sa stavom javnosti podstaknutim besomučnim ponavljanjem stereotipa u “istraživačkim” pričama. Mediji su prvi osuđivali bez dokaza, a potom su to činili i sudovi.

U stvaranju euforije oko suđenja i raspirivanju teorije zavjere ogromnu ulogu imale su novine što su u nastavcima objavljivale tekstove koji su presuđivali optuženicima u slučaju Sako i Vanceti na primer samo zato što su bili siromašni useljenici koji su slabo govorili engleski. Novinarstvo koje zloupotrebljavajući postojeće stereotipe i stvarajući nove, podstiče netrepeljivost, ksenofobiju, šovinizam, nasilje...nije istraživačko novinarstvo. Takvo novinarstvo čak i nije novinarstvo, jer ne zadovoljava ni onaj elementarni kriterijum: da neutralno prenosi informacije od izvora ka auditorijumu. Danas u vreme izuzetno pogodnih tehničkih mogućnosti za tajno istraživanje na terenu sve je tanija granica između etički dozvoljenog i ne dozvoljenog snimanja, praćenja, prisluškivanja osoba koje nisu uvek i nužno krivi za ….. Posledice po njih, njihove porodice, posao koji obavljaju su prečesto nesagledive. Nikakva naknadna suđenja ne mogu anulirati učinjenu štetu, bez obzira na odštetu. I na kraju, istraživačko novinarstvo da ali sa visokom osetljivošću na principe i pravila etike profesije.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->