P. 1
Đorđe Bošković, Ruma 1861-1914.

Đorđe Bošković, Ruma 1861-1914.

|Views: 374|Likes:
Published by gerum108865
Prošlost Rume u periodu od 1861. do 1914. godine, na bazi arhivske građe, periodike i literature
Prošlost Rume u periodu od 1861. do 1914. godine, na bazi arhivske građe, periodike i literature

More info:

Published by: gerum108865 on Oct 09, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/11/2015

pdf

text

original

Đorđe Bošković

Ruma u periodu 1861 - 1914.

Ruma, 2012.

Lektor i korektor Milena Mikolaci Tehnička oprema i slog Đorđe Bošković

Sadržaj

Političke prilike i stanovništvo ............................................................ 5 Stanovništvo ...................................................................................... 14 Ruma i Rumljani u političkom životu .................................................. 26 Organizacija Podžupanije i lokalne uprave ........................................ 75 Kriminal i javna bezbednost............................................................... 114 Poljarska i pastirska služba ............................................................... 126 Prostitucija i nemoral ......................................................................... 130 Sanitarna služba ................................................................................ 133 Odžačarska služba ............................................................................ 140 Vatrogasna služba ............................................................................. 143 Pošta i saobraćaj ............................................................................... 151 Elektrifikacija ...................................................................................... 161 Izgradnja Rume ................................................................................. 165 Vojska ................................................................................................ 177 Ekonomske prilike ................................................................................ 181 Poljoprivreda ...................................................................................... 185 Rumsko vlastelinstvo ......................................................................... 202 Zanatstvo i industrija .......................................................................... 213 Trgovina ............................................................................................. 232 Bankarstvo ......................................................................................... 250 Školstvo i kultura .................................................................................. 256 Školstvo ............................................................................................. 256 Kultura ............................................................................................... 296 Rumska društva............................................................................ 296 Pozorište ....................................................................................... 312 Društvene i druge zabave ............................................................ 318 Sport ........................................................................................... 322 Prilozi ..................................................................................................... 331 Izvori i literatura .................................................................................... 377

Političke prilike i stanovništvo

Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, u postojećim političkim okolnostima i po prirodi svog ustrojstva, nije moglo da opstane duže vreme. Stvoreno kao protivteža, privremeno poraženim, mađarskim separatističkim težnjama, ono je isto tako nestalo kao ustupak istim snagama. Posle poraza kod Solferinija 15. jula 1859. godine, počelo je slabljenje centralističkih tendencija u Monarhiji. Najpre je usledio proglas Franje Josifa o potrebi “osavremenjivanja zakonodavstva i uprave”, a zatim je, 20. oktobra 1859. godine, u istom duhu doneta tzv. “Oktobarska diploma”. Iako su bili u pitanju samo nagoveštaji mogućih promena, u Hrvatskoj su se probudile nade u povoljnije rešenje * “hrvatskog pitanja” . Na drugoj strani, Mađari nisu bili zadovoljni delimičnim ustupcima. Da su obećanja o decentralizaciji bila neiskrena pokazao je “Februarski patent” (26. februara 1861), koji je za celu državu ustanovio centralnu vladu i centralni parlament sa sedištem u Beču. Ipak, bio je to kraj ogoljenom apsolutizmu i početak kakvog-takvog parlamentarizma. Srpsko stanovništvo sa teritorije Vojvodstva nije se osećalo znatnije pogođenim ukidanjem Srpskog vojvodstva, jer je bilo očigledno da je ono “srpsko” samo po imenu. Stvaranjem Srpskog vojvodstva i Tamiškog Banata, Bečki dvor ni u jednom segmentu nije ispunio odluke Majske skupštine. Stoga su ovi zahtevi ponovljeni na prvom sledećem Crkveno-narodnom saboru 1861. godine, poznatom pod imenom Blagoveštanski sabor. Na Blagoveštanskom saboru 1861. traženo je da se ponovo uspostavi Vojvodina, u granicama prema zahtevima sa Majske skupštine, ali u to vreme to je bila samo administrativnoteritorijalna jedinica Ugarske, sa ograničenom samoupravom. *** Po zakonu iz 1861. godine, Hrvatska je bila u personalnoj uniji sa Ugarskom. Dva sreza nekadašnjeg Vojvodstva, rumski i iločki, uključeni su u obnovljenu Sremsku županiju. Pored Sremske, u sastavu Hrvatske i Slavonije bilo je još šest, a od 1874. godine osam županija i dvadeset podžupanija. Najviši organ vlasti u Trojednoj kraljevini (Hrvatska, Slavonija i Dalmacija) bio je Sabor. On je kontrolisao rad Vlade i donekle imao i budžetsku vlast. Broj zastupnika u Saboru se, u raznim periodima, kretao od 60 do 120 poslanika. Samostalna Zemaljska vlada pod imenom Kraljevsko namesničko veće bila je * izvršni organ vlasti. Vladom je predsedavao hrvatski ban . Ban je po svom
* *

Hrvatski jezik kao službeni, velike župane koje imenuje ban, ujedinjenje sa Dalmacijom... Godine 1860. hrvatski ban je bio Josip Šokčević, posle njega na taj položaj dolazi Levin Rauh (Levin Rauch, 1867-1871), zatim Koloman Bedaković (1872-1873), Ante Vakanović, kao “namesnik banske časti” (1872-1873), Ivan Mažuranić, “ban pučanin” (1873-1880), Ladislav Pejačević (1880-1883), Kuen Hedervari (Khuen-Héderváry, 1883-1903), Teodor Pejačević, “ban

5

položaju bio mnogo iznad ostalih članova Vlade, koje je sam imenovao i postavljao, a bio je odgovoran Saboru. Do 1913. godine bilo je tri odela Zemaljske vlade: Odjel za unutrašnje poslove, za bogoštovlje i nastavu i za pravosuđe, a 1914. ustanovljen je i Odjel za narodno gospodarstvo. Na čelu odela su bili “odjelni predstojnici”. Pored Zemaljske vlade postojale su i pomoćne vladine ustanove: Zemaljska blagajna, Računski ured, Statistički ured, Zemaljski arhiv i druge. Kao zasebna organizaciona jedinica delovalo je Predsjedništvo Zemaljske vlade, koje je obavljalo poslove višeg redarstva, nadzor nad štampom, društvima i pozorištima, izdavalo pasoše za inostranstvo i imenovalo osoblje Zemaljske vlade i velike župane. Posle pada apsolutizma državne službe počinju da se popunjavaju domaćim ljudima, iako je, tu i tamo, bilo i stranaca – uglavnom deficitarnih stručnjaka ili onih već odomaćenih. Cela zemlja je bila podeljena na osam županija. Posle Nagodbe županije su izgubile svoju raniju samoupravu. Prema zakonu od 1886. godine na čelu županije je ** bio veliki župan , kao reprezentativni organ, dok je izvršna vlast pripadala *** podžupanu , takođe imenovanom od krune. Njihov rad je nadzirao Nadzorni organ županije. Županije su imale svoje skupštine i upravne odbore. Polovinu **** županijske skupštine su sačinjavali “veleporeznici” ili virilci (oni koji su plaćali najveći porez u županiji), dok je druga polovina skupštinskih mesta pripadala 1 izabranim zastupnicima. Prema pisanju lista “Zastava” , 1911. godine u skupštini Sremske županije bilo je 74 virilaca, među kojima 33 Srbina. U taj broj su uračunati i patrijarh i 12 manastirskih nastojnika, koji su ovo pravo koristili po osnovi crkvenog imetka. Upravni odbor županije su činili veliki župan, podžupan, tehnički šefovi županije i 6 članova koje je birala županijska skupština. Delokrug županijske skupštine bio je mali. Ona se bavila teritorijalnim promenama opština i imovinskim pitanjima. Nasuprot tome, delokrug upravnog odbora bio je znatno veći i ticao se pitanja kontrole uprave, sudstva, žalbi i inicijativa u kulturi i privrednom životu. U finansijskom pogledu, županije su bila 2 zavisne od viših državnih vlasti.
kavaljer” (1903-1907), Aleksandar Rakocaj (Aleksandar Rakodczay, 1907-1908), Pavle Rauh (Pavle Rauch, 1908-1910), Nikola Tomašić (1910-1912), Slavko Cuvaj (1912-1913), Ivan Škerlec (1913-1917) i Antun Mihalović (1917-1918). ** Neki od velikih župana Sremske županije bili su: Svetozar Kušević, Julije Bubanović, Ervin Čeh (Ervin Cseh), Julije Hidegeti, Petar pl. Jurković... *** Te, 1886. godine, ukinute su podžupanije, te je podžupan imao funkciju pomoćnika velikog župana. **** Veleporeznici su direktno ulazili u sastav skupštine Sremske županije, a među njima, iz Rume su bili: grof Pejačević, apotekar Josip Hondl (Josef Hondl), pripadnici porodice Jančo (Jancsó), krčmar Nikola Mihajlović, Ferdinand Rister (Ferdinand Riester), veleposednik Teodor Bogdanović, trgovac Sima Milutinović, lekar Mavro Fišer, advokat Aleksandar Fišer, ekonom Ernest Špiler (Ernest Spiller), trgovac Jovan Đuričić – Biorac, pripadnici jevrejskih porodica Štajner (Steiner) i Vesl (Wessel), veterinar Robert King (Robert King), veleposednik Vasa Maksimović, kraljevski javni beležnik Jovan Šević, trgovac Sima Milutinović, paroh Vasilije Krstić… (Izveštaji Sremske županije) 1 “Zastava”, 1911, 46v 2 Ferdo Šišić, Pregled povjesti hrvatskog naroda od najstarijih vremena do godine 1873, Zagreb, 1916; Dr Milan Vladisavljević, Hrvatska autonomija pod Austro-ugarskom, Beograd, 1939; Dr Milan Ivšić, Razvitak hrvatskog društva u drugoj polovini XIX stoleća, Zagreb, 1936; Milan Marjanović, Savremena Hrvatska, Beograd, 1913; Internet strana Državnog arhiva Hrvatske: http://www.arhiv.hr/en/hr/fondovi/fondovi-i-zbirke/uprava-javne-sluzbe/1848-1918.htm

6

Sremska županija

7

Prema Zakonu o ustrojstvu političke uprave, od 15. novembra 1874. godine, Odeljenje za unutrašnje poslove Zemaljske vlade u Zagrebu je 5. februara 1875, naredbom podelilo i zaokružilo županije. Sremska županija je podeljena na dve podžupanije sa sedištem u Vukovaru i u Rumi. U to doba, podžupanija u Rumi imala je 50.991 stanovnika raspodeljenih u 55 mesta. Političkih opština je bilo 11: Čalma – 5.668 stanovnika, Grgurevci – 3.823, Veliki Radinci – 2.923, Ruma – 7.771, Brestač – 4.566, Putinci – 5.345, Inđija – 4.234, 3 Krušedol – 4.077, Irig – 5.673, Jazak – 3.092, Kamenica – 3.819. Podžupanije su ukinute 1886. godine, a umesto njih su obrazovani srezovi (kotari). Krajem XIX veka Sremsku županiju je činilo 10 upravnih srezova, 130 upravnih opština, 3 grada i jedan samostalni municipij (Zemun). Broj upravnih opština je rastao s godinama. Tako je, 1886. godine u Županiji bilo 83 samoupravne opštine, a 1900. već 142. Ruma je na osnovu Zakona o gradskim opštinama od 21. juna 1895. godine izgubila status grada, odnosno, trgovišta uređenog “poput gradskog municipija”, i bila “utelovljena u županiju” i podređena Kraljevskoj kotarskoj oblasti, smeštenoj u Rumi. Bila je centar * istoimenog sreza , koji se sastojao od 15 upravnih opština: Jarak, Klenak, Hrtkovci, Nikinci, Kraljevci, Ogar, Dobrinci, Grgurevci, Inđija, Brestač, 4 Buđanovci, Grabovci, Putinci, Platičevo i Veliki Radinci. Godine 1886. bilo ih je samo 9, a 1896. čak 24 (priključeni su: Sibač, Petrovci, Tovarnik, Subotište, 5 Vitojevci, Šuljam, M. Radinci, Stejanovci i Voganj ). Sve ove opštine su imale svoje skupštine, blagajne, upravitelja, opštinskog beležnika, blagajnika. Viši rang u Sremskoj županiji imali su gradovi: Mitrovica, Zemun, Petrovaradin i Karlovci. Zakon od 1874. godine dao je domaćem sudstvu nezavisnost od Pešte i Beča. Sudstvo je bilo trostepeno. Najviša sudska instanca bio je Stol * sedmorice , na čelu sa banom, osnovan još 1862. godine. Kao drugostepeni, sledili su apelacioni sudovi (Banski sto) i, na dnu ove lestvice, kao prvostepeni, bili su sreski sudovi. u Sremskoj županiji, Kraljevski sudbeni stol se nalazio u Vukovaru, a kraljevski kotarski (sreski) sudovi u Rumi, Šidu, Irigu i Iloku. Sudovi su sudili po građanskim i krivičnim hrvatskim zakonima. Finansije su konstantno bile osetljivo pitanje u odnosima Hrvatske i Ugarske. Hrvatska je u tom pogledu bila zavisna. Najveći deo prihoda iz Hrvatske išao je u zajedničku blagajnu. Hrvatska je za potrebe hrvatske autonomije dobijala samo deo od te sume (pogrdno nazivana “sramotna penzija”). O daljoj raspodeli ovih sredstava
3 *

“Zastava”, 1875, 19 Posle ukidanja Vojvodstva, rumski srez je izgubio severni deo koji je pripao Irigu, ali je dobio teritorije na jugu sve do Klenka. (Carl Bischof, Die Geschichte der Marktgemeinde Ruma, Ruma/Jettingen, 1958, 147) 4 Izveštaj o poslovanju Upravnog odbora i stanju upravne župe Sriemske za upravnu godinu 1895, Vukovar, 1896, 106-130 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1895) Napomena: taj broj je ponekad varirao, ali je u ovom periodu uglavnom iznosio 15. 5 Izveštaj o poslovanju Upravnog odbora i stanju upravne župe Sriemske za upravnu godinu 1896, Vukovar, 1897, 326 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1896) * Predsednik Stola sedmorice jedno vreme je bio dr Livije Radivojević, koji je pre 1861. godine službovao u Rumi. (Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija srpskohrvatskaslovenačka, knjiga III [H-P], Zagreb, 1928)

8

odlučivao je Sabor. Glavni rashodi su se odnosili na prosvetu, seosku privredu i pravosuđe. U kasnijem periodu Hrvatska je dobijala 45% od prihoda u Hrvatskoj za potrebe sopstvene autonomije. Ta suma je iznosila 2.200.000 forinti i postepeno je rasla. Finansijski odnosi Ugarske i Hrvatske rešavani su nagodbama iz 1880, 1889. i 1906. godine. Za javnu bezbednost u zemlji bilo je nadležno oružništvo i redarstvo. Oružništvo je bila hrvatsko-ugarska ustanova zadužena za bezbednost na celoj teritoriji Ugarske, slična žandarmeriji, sa vojničkim poretkom, pod komandom mađarskih oficira, i u uniformama sličnim mađarskim. Na čelu je bilo Glavno zapovedništvo u Zagrebu. Opšta vojna 6 obaveza je zavedena 1875. Redarstvo je vuklo koren iz opštinskih redarstava. Posle ukidanja apsolutizma došlo je do razbuktavanja političkog života u državi. Ustav je vraćen 1860. godine i izvršena je podela sudske i izvršne vlasti. Prvi izbori za Hrvatski sabor održani su 1861. godine. Izbori su se odvijali po ** Sprovedeni su i na teritoriji Srema i izbornom zakonu iz 1848. godine. Granice, a na njima su se, kao značajan politički činilac, prvi put pojavili i Srbi. Iako je još uvek postojala zabrana kolportaže, u to vreme se pojavljuje politička štampa. List “Obzor” je počeo da izlazi 1860. godine kao “Pozor”, a od 1867. godine kao “Novi pozor”. Od 1869/71. godine izlazio je pod imenom “Zatočnik” i “Branik”. Zbog pomenute zabrane kolportaže, štampa se dobijala samo putem pretplate. Sloboda štampe je uvedena zakonom od 1874. godine. Sledeće, 1875. godine, omogućeno je i “pravo okupljati se”. Kasnije, nakon što je ban Kuen Hedervari (Khuen-Héderváry) ponovo potpuno ukinuo slobodu štampe, 1907. godine je donet liberalniji zakon o štampi, kojim je otklonjena cenzura, omogućena prodaja štampe na javnim mestima, olakšano osnivanje listova, a 7 mogućnost zabrane je postojala samo po strogo utvrđenim uslovima. Političke stranke koje su zastupale različite političke interese javljaju se početkom 60-tih godina. Tada je nastala Samostalna narodna stranka na čelu sa Ivanom Mažuranićem i Ivanom Kukuljevićem. Ona je izrasla iz nekadašnjeg Ilirskog pokreta, sa programom realne unije sa Austrijom. Nasuprot njoj su bile Štrosmajerova (Strossmayer) Narodno-liberalna stranka i Unionistička stranka, koja se zvala Ustavno-narodna stranka, koja je bila za tešnju vezu sa Ugarskom, tako da su je još zvali i “mađaronska”. Do 1873. godine većinu u Saboru imali su unionisti, a kada je izvršena revizija Nagodbe, narodnjaci i unionisti su se fuzionisali. Kasnije su nastale i druge političke partije poput Starčevićeve Hrvatske stranke prava, Frankove Čiste stranke prava (“pravaši”) – čiji se program zasnivao na istorijskim pravima Hrvata, Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, Hrvatsko-srpske koalicije (nastala u vreme bana Kuena Hedervarija udruživanjem Hrvatske stranke prava, Hrvatske napredne
Ferdo Šišić, Pregled povjesti …; Dr Milan Vladisavljević, nav. delo; Dr Milan Ivšić, nav. delo; Milan Marjanović, nav. delo. ** Po tom izbornom zakonu pravo glasa je imalo svega 3% stanovništva. Aktivno i pasivno pravo glasa su imali muškarci stariji od 24 godine, sa prebivalištem i koji su plaćali porez. Pored njih, tzv. virilno pravo da dolaze na Sabor imali su magnati, prelati, veliki župani, karlovački mitropolit, biskupi, kneževi, grofovi, baroni... Biranje je bilo posredno (samo u gradovima neposredno), a glasanje javno. (Dr Ferdo Čulinović, Državnopravna historija jugoslavenskih zemalja I, Zagreb, 1961, 90) 7 Dr Milan Vladisavljević, nav. delo, 65-66; Milan Marjanović, nav. delo
6

9

stranke, Srpske samostalne stranke, Srpske radikalne stranke…), Seljačke 8 stranke, Hrvatsko-pučke napredne stranke i dr. Jedna od najuticajnih srpskih stranaka u Hrvatskoj i Slavoniji bila je Srpska radikalna stranka. Nastala je od Celokupne narodne slobodoumne stranke (organ - list “Zastava”), koja se 1887. godine odvojila od Srpske narodne slobodoumne stranke (u narodu poznata kao Liberalna stranka – organ list “Branik”). Od nje je ubrzo (1891) nastala Srpska narodna radikalna stranka (to je službeni naziv), koja je pod ovim imenom nastupala od 1893. godine. Zvanični organ ove stranke bio je list “Zastava”, dok se ranije, zajedno sa samostalcima, okupljala oko lista “Branik”. Njenu političku platformu najbolje je odražavao program donet u Okučanima 20. septembra 1903. godine. U najkraćim crtama, on je u državno-pravnim pitanjima zahtevao finansijsku samostalnost Hrvatske i Slavonije od Ugarske, pripajanje Dalmacije Hrvatskoj i Slavoniji, ali tek onda kada se u njima promene “sustav i prilike”, veću samostalnost Ugarske, ali i Hrvatske i Slavonije u Ugarskoj. Unutar Hrvatske i Slavonije, u okviru nacionalnog pitanja, zahtevana je ravnopravnost Srba i Hrvata, kao i ćirilice i latinice i pravoslavne i katoličke crkve, te da se, tada uobičajeni, naziv “grčko-istočna crkva” zameni nazivom “pravoslavna crkva”, zatim, pravo na srpsku trobojku i na osnivanje srpskih narodnih veroispovednih osnovnih, srednjih i stručnih škola, dok bi na filozofskom fakultetu “Franja Josif I“ u Zagrebu trebalo da se uvede katedra za srpsku istoriju i književnost, sa srpskim profesorom. Bilo je i opštih zahteva poput onog za građanskim slobodama i sl. Što se tiče Srba u drugim krajevima, aktuelan je bio njihov zahtev da se “istok [poveri – p. a.] istočnim narodima”, kao i protivljenje planiranoj austrijskoj okupaciji Bosne i Hercegovine. Ekonomski program je promovisao razvoj zadrugarstva, radničko zakonodavstvo, smanjivanje poreza ili oslobađanje od istog (kada se radi o životnim namirnicama, porezu na zemlju, na pečenje rakije, varoškoj potrošarini, monopolu na duvan i sl.), borbu protiv usitnjavanja poseda… U odeljku “Avtonomni program” stranka je imala stav da Narodno-crkveni sabor treba da donosi odluke bez potvrđivanja od strane viših vlasti i da episkopa bira Narodno-crkveni sabor. Zalagala se za slobodno razvijanje crkveno-školskih organizacija, za slobodan izbor sveštenstva, tj. da konzistorija ne kandiduje sveštenike, već da se poštuje većina glasova; za tajno i opšte glasanje pri parohijskim izborima i drugo. Stranka je žestoko protestovala prilikom sprovođenja reformi 1894. godine (građanski brak, državne matrikule, sloboda veroispovesti, recepcija Jevreja…), koje je tumačila kao bezobziran nasrtaj na svetinju braka, krštenja, crkve, odnosno, kao 9 ugrožavanje pravoslavlja i srpske autonomije. Slične političke orijentacije bila je i Srpska samostalna stranka, druga velika stranka Srba u Hrvatskoj i Slavoniji. Nastala je tako što se, nakon rascepa Narodne stranke 1880. godine, jedan njen deo izdvojio u Neodvisnu
Josip Horvat, Stranke kod Hrvata i njihova ideologija, Beograd, 1939; Ferdo Šišić, Pregled povjesti ...; Dr Milan Vladisavljević, nav. delo; Milan Marjanović, nav. delo 9 Vasilije Krestić, Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914) I i II, Beograd, 1995; Andrija Radenić, Položaj i borba seljaštva u Sremu od kraja XIX veka do 1914, Beograd, 1958, 183-184; Lazar Rakić, Radikalna stranka u Vojvodini, Istraživanja 3, Novi Sad, 1974, 288
8

10

narodnu stranku, kojoj su prišli i Srbi okupljeni oko Miletića i “Velikobečkerečkog programa”. Oni su ubrzo, na konferenciji u Rumi, avgusta 1881. godine, kojoj je prisustvovao i sam Svetozar Miletić, osnovali novu srpsku stranku nazvanu Samostalna srpska stranka. Nju su podržavali i Srpska narodna slobodoumna stranka, kao i Srbi iz Ugarske uopšte. Centar stranke bio je u Zagrebu, dok je za Srem postojao jedan Odbor koji je objedinjavao mnogobrojne sreske i mesne 10 odbore. Njen organ je bio list “Srbobran”. Prvi korak ka razdvajanju radikala i samostalaca učinjen je 1893. povodom izbora za Narodno-crkveni sabor. Ovaj proces je nastavljen na zboru u Sremskoj Mitrovici, kada su radikali odlučili da ubuduće istupaju samo sa svojim imenom, i konačno 1896. u Zagrebu, kada su samostalci odlučili da istupaju kao posebna stranka u okviru narodno-crkvene autonomije. Tada u listu “Zastava” radikali Srema obaveštavaju javnost da prestaju da budu članovi Samostalne stranke. Među Rumljanima potpisnicima ovog obaveštenja bili su: trgovac Jovan Đuričić – Biorac, advokat Antonije Bogdanović, posednik Mitar Dudić, trgovac Toša Ćirić, posednik Emil Kokić, knjigovođa Ljubomir Bikar, blagajnik Dragutin Kostić, trgovac Jefta Ostojić, trgovac Paja Andrejević, zanatlija Dušan Grozdić, veleposednik Todor Bogdanović, advokat Žarko * 11 Miladinović i Jovan Tatić. Iako su imale slične programe, naročito po pitanju položaja Srba u Hrvatskoj i Slavoniji, ove dve stranke su se često sukobljavale, boreći se za uticaj u srpskom narodu. Radikali su bili oštriji, određeniji i imperativniji u svojim nastupima i zahtevima. Vidnije nego njihovi konkurenti naglašavali su socijalni momenat u srpskom narodu. Izuzetak je bio njihov
"Srpski glas", 1882, 1; Vasilije Krestić, Građa o Srbima… I, 376; Andrija Radenić, nav. delo, 183184 * Dr Žarko Miladinović je rođen u Erdeviku 1862. Gimnaziju je završio u Novom Sadu 1882, a Pravni fakultet u Beču. Posle studija se nastanio u Rumi. Pristupio je Srpskoj radikalnoj stranci Jaše Tomića i Laze Ninčića. Bio je predsednik kluba radikalskih poslanika, predsednik društva “Rad”, a značajan je njegov rad u društvima “Zmaj”, Društvu za srpsko narodno pozorište i Matici srpskoj. Sarađivao je u mnogim stručnim pravnim listovima. Najznačajnija dela su mu: “Tumač povlastica i privilegija zakona, uredaba i drugih naredaba Srpske narodno-crkvene avtonomije u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji”, “Jus inspectionis”, “Novi crnogorski zakonik”, “Pravo o pčeli” i “Politička svest”. Pokrenuo je list “Samozakonija” 1897, a od 1907. izdavao list “Radikal”. U vreme aktuelnih “veleizdajničkih zavera” u Hrvatskoj i Slavoniji, Žarko Miladinović je 26. februara 1909. godine uhapšen pod optužbom da je vrbovao dobrovoljce za Srbiju i da je prenosio oružje u Srbiju. Nakon duže istrage Vojni sud ge je oslobodio. Miladinović se 20. avgusta iste godine trijumfalno vratio u Rumu, gde mu je priređen veličanstven doček. Miladinović je radio i na osnivanju i razvoju Srpskog sokola, učestvovao je na Vidovdanskoj proslavi u manastiru Ravanici u Vrdniku, priređivao velike zborove Srba u Rumi i Sremu. U njegovoj kući su održavani sastanci komitskih vođa iz Južne Srbije, kojima je on zdušno i na razne načine pomagao. U vreme Prvog svetskog rata bio je zatvoren. Posle oslobođenja njegovi govori u Narodnom predstavništvu u Beogradu nailazili su na povoljan odjek kod raznih političkih ličnosti toga doba. Naročito je zapamćen njegov govor u odbranu Banata, na koji je pretendovala Rumunija. Na izborima do 1925. redovno je pobeđivao u Rumi i okolini. U toku 1921. i 1922. godine bio je ministar pošta i telegrafa, a sve do smrti član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke u Beogradu. Umro je iznenada u Beogradu 25. jula 1926, a sahranjen je u Rumi. Testamentom od 20. avgusta, svoju nepokretnu imovinu i gotovinu ostavio je srpskim ustanovama u Rumi sa željom da se osnuje “Srpski dom”. Na osnovu “Pravila zadužbine Srpski dom”, izvršioci njegove poslednje volje, prodali su ove nekretnine i kupili vlastelinsku zgradu u centru Rume, gde su bile smeštene sve srpske ustanove. (D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 25. maj 1939, 27. maj 1939. i 14. jun 1939.) 11 Milutin Stanišić Vuksanov, Olujno doba (monografija Iriga), Novi Sad, 1984.
10

11

predizborni sporazum u Slavonskom Brodu iz juna 1901. o podeli srezova za 12 izbore i uzajamnom pomaganju. Po sporazumu, Srem je pripao radikalima. Međutim, sukobi samostalaca i radikala išli su dotle da su pojedinci svoje suparnike izazivali na oružani dvoboj. Tako je Žarko Miladinović prihvatio izazov samostalca Mladena Pilića za dvoboj, u kome su obojica bili povređeni, ali su 13 borbu nastavili i posle, preko svojih listova. Pored ove dve političke partije u političkom životu Srema su se pojavljivale i vladina Narodna stranka, Hrvatska stranka prava (organ u Sremu “Hrvatski branik”) i Socijaldemokratska stranka, dok Frankovi pravaši u Sremu nisu uspeli da obezbede veći uticaj. Pristalice Narodne stranke, koja je u osnovi bila unionistička i mađaronska, bili su veleposednici, bogatiji trgovci, industrijalci i državni činovnici. Ova stranka je vešto koristila hrvatsko-srpske sukobe, tako da je formalno istupajući protiv velikohrvatskih težnji uspela da privuče deo srpskog stanovništva. Pravaško članstvo se uglavnom regrutovalo među 14 hrvatskim stanovništvom u Sremu. Radnički i socijaldemokratski pokret u Sremu je počeo da jača tek početkom XX veka. Nosioci ovih ideja bili su Vitomir Korać i Vasa Pelagić, dok su se njihove pristalice okupljale oko Socijaldemokratske stranke. Prvi izbori za hrvatski Sabor u ovom periodu održani su 1861. godine. Sledeći izbori su bili juna 1865. godine, po novom izbornom zakonu, a zatim i 1867. godine. Na njima su pobedili unionisti. Na većini narednih izbora do kraja XIX veka, samostalno ili u koaliciji, većinu mesta u Saboru dobijala je Narodna stranka. Godine 1908. pobedu na izborima odnela je Hrvatsko-srpska koalicija, dok je Narodna stranka ostala bez mandata. Koalicija je pobedila i 1910, 1911. i 1913. godine. U međuvremenu su se desile i dve izborne reforme (1888. i 1910. godine) po kojima je biračko pravo znatnije prošireno. Uoči izbora 1906. godine, u Hrvatskoj i Slavoniji bilo je 2.214.304 stanovnika i samo 45.381 birač, a pojedini izborni srezovi imali su samo stotinak ili i manje birača. Posle pomenute reforme 1910. godine broj birača se uvećao na 190.000. Međutim, 15 sami izbori su i dalje ostali javni. Tokom ovog razdoblja politički život Kraljevine bio je obeležen mnogobrojnim političkim zbivanjima, sukobima i aferama. Jedno od najvažnijih pitanja bilo je nacionalno pitanje Srba u Hrvatskoj i Slavoniji. Početkom 60-tih godina Sabor je “ozakonio načelo bratstva i jedinstva naroda jugoslovenskih zemalja” a zatim i “ravnopravnost Hrvata i Srba”. Od ovih principa se, međutim, brzo odstupilo, tako da su se odnosi ova dva naroda naglo pogoršavali u pravcu asimilacije Srba. Povremeno su, ipak, Srbi i Hrvati zajedno nastupali, kao prilikom borbe protiv Nagodbe ili protiv bana Rauha. Ovaj ban je 1869. godine ukinuo ćirilicu kao zvanično pismo u Sremu, a zatim je poništena ranija odluka Sabora da je službeni jezik u Hrvatskoj “hrvatski ili srpski”, te je od 1871. to
Vasilije Krestić, Građa o Srbima… II Vasilije Đ. Krestić, Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914), Beograd, 1995, 473 14 Andrija Radenić, nav. delo, 179 15 Milan Marjanović, nav. delo; Ferdo Šišić, Pregled povjesti …; Vaso Čubrilović, Politička prošlost Hrvata, Beograd, 1939; Ferdo Ćulinović, nav. delo; Dr Milan Vladisavljević, nav. delo
12 13

12

samo hrvatski. Posle revizije Nagodbe 1873. godine došlo je do razlaza Srba i Hrvata, pa i neslaganja među samim Srbima. Raznim ustupcima Hrvatima Benjamin Kalaj (Benjamin Kalai) je postigao da ih odvoji od Srba. I Narodna stranka je promenila kurs, te jedan deo članstva prihvata reviziju Nagodbe. Isto čini i deo Srba (u Rumi Đ. Bugarski) tzv. "notabiliteti", kao i klerikalci u Sremu na čelu sa patrijarhom Germanom Anđelićem. Tada dolazi i do razlaza u 16 Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci. Vrhunac neprijateljstva između Srba i Hrvata dostignut je 1903. godine otvorenim hrvatsko-srpskim sukobom. Drugo važno pitanje bio je odnos Hrvatske i Ugarske. Hrvatski sabor je već 1861. godine raspravljao o novim okolnostima i vezama Hrvatske i Ugarske. Od 1865. godine počeo je proces približavanja Hrvatske Ugarskoj, da bi njihov međusobni odnos bio regulisan Nagodbom iz 1868. godine. U pitanju je državno-pravni ugovor Hrvatske i Ugarske po kojem su ove dve države imale zajedničke vojne i finansijsko-ekonomske poslove. U zajednički Sabor slali su svako svoje poslanike. U deputaciji Hrvatska samouprava je obuhvatala zakonodavstvo, izvršnu vlast i autonomiju u unutrašnjim poslovima, bogoštovlju, nastavi i pravosuđu. Hrvati su označeni kao “politički narod”, sa sopstvenom teritorijom i jezikom. Kasnije (1873), izvršena je revizija Nagodbe. Stari hrvatski zahtev za vraćanje Krajine matici ostvaren je tek juna 1881, osam godina nakon razvojačenje Vojne krajine. Jedan od najburnijih političkih procesa početkom XX veka, bio je tzv. Veleizdajnički proces. Ovaj događaj je izazvao veliko uznemirenje kod Srba u Hrvatskoj, jer je polovinom januara 1909. godine podignuta optužba protiv 53 Srbina “veleizdajnika”. Insceniranjem Veleizdajničkog procesa bila je poništena i izborna pobeda Koalicije i odloženo zasedanje Sabora. Na kraju, zbog nedostatka dokaza, većina optuženih je bila oslobođena, a abolicijom 1911. 17 godine i oni koji su osuđeni su oslobođeni.

16 17

Vasilije Đ. Krestić, Istorija Srba… Ferdo Šišić, Pregled povjesti...; Milan Marjanović, nav. delo; Vasilije Đ. Krestić, Istorija Srba…

13

Stanovništvo

U odnosu na prvu polovinu XIX veka etnički sastav stanovništva Srema se nije bitnije menjao. I dalje je Srem bio višenacionalna sredina, sa većinskim srpskim stanovništvom. Prema brojnosti sledili su Hrvati, Nemci, Mađari, Slovaci, Rusini i drugi. Slična situacija je bila i u rumskom srezu, s tim da je broj Nemaca višestruko prevazilazio broj Hrvata, a razlika u broju Srba i Nemaca bila je znatno manja. Kada se radi o samoj Rumi, Nemci su bili u većini. Za razliku od etničkog sastava koji se decenijama nije menjao, broj stanovnika Srema se stalno uvećavao. Prema statističkim podacima, u Sremskoj županiji, bez Zemuna, 1890. 2 18 godine, na površini od 6.809,89 km , živelo je 334.199 stanovnika. Prema drugom izvoru za istu godinu, Županija je na površini 1.193.067 jutara i 709 19 kvadratnih hvati imala 54.417 kuća i 347.022 stanovnika. U narednom periodu 20 taj broj je uglavnom rastao, tako da je 1900. godine broj stanovnika (bez 21 Zemuna) iznosio 364.765, raspoređenih na 64.316 kuća, krajem 1908 – 22 23 398.956 stanovnika, 1910 – 387.739 stanovnika, a 1913. godine 411.093 stanovnika i to: Srba – 189.007, Hrvata – 106.000, Nemaca – 68.086, Mađara – 29.000, Slovaka – 14.000 i Rusina – 5.000. Prema popisu iz 1890. godine u rumskom srezu bilo je 35.699 25 41.281, u 6.241 kući, na površini 138.935 stanovnika, 1897. godine 26 katastarskih jutara i 1.465 kv. hv., a 1911. godine 44.936 stanovnika. Dve godine kasnije list “Zastava” navodi brojno stanje tri najzastupljenija naroda u 27 srezu i to: Srba – 22.986, Nemaca – 15.529 i Hrvata – 3.730.
24

Andrija Radenić, nav. delo, 8-9 (Milan Kreser, Gustoća žiteljstva Kraljevine Hrvatske I Slavonije, djela JAZU, knj. XXVI, Zagreb, 1917) Županijski izveštaj, god 1895, 106 20 Izveštaj o poslovanju Upravnog odbora i stanju županije Sriemske za upravnu godinu 1900, Vukovar, 1901, 128 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1900) Napomena: prema drugom izvoru za istu godinu naveden je broj od 365.100 stanovnika. (Andrija Radenić, nav. delo, 8) 21 “Radikal”, 1909, 32 22 Izveštaj Vel. župana Županije Sriemske i grada Zemuna, 1904, Vukovar, 1905. (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1904) Napomena: prema drugom izvoru za istu godinu naveden je broj od 394.172 stanovnika. (Andrija Radenić, nav. delo, 8) 23 “Zastava” 1913, 62j 24 Izveštaj o poslovanju Upravnog odbora i stanju županije Sriemske za upravnu godinu 1894, Vukovar, 1895, 258 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1894) 25 Izveštaj Kr. vel. župana županije Sriemske i gradova Zemuna, Mitrovice, Karlovaca i Petrovaradina za 1897, Vukovar, 1898, 110 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1897) 26 Izveštaj o stanju javne uprave u županiji Sriemskoj za 1911, Vukovar, 1912, 18 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1911) 27 “Zastava” 1913, 62j
18 19

14

Prvi sistematski popis rumskog stanovništa bio je 1881. godine. Tada je 28 Ruma brojala 8.541 stanovnika. Sledeća tabela pokazuje kretanje broja stanovništva u Rumi u periodu 1869-1910. prema raznim izvorima.

1869. 1870. 1879. 1880. 1881.
28

29 30 31 32 33

3.158 2.467

4.826

7.984 7.771 8.250

2.749

4.741

566

332

138

15

8.541 8.756

Carl Bischof, nav. delo, 149 Napomena: Bišof u istom delu ovu cifru navodi i za 1880. godinu. “Pančevac”, 1872, 61 Za istu, 1869. godinu, zabeležen je još jedan podatak po kojem je Ruma imala 7.771 stanovnika, a ceo srez 21.363. (Slobodan Ćurčić, Broj stanovnika Vojvodine, Novi Sad, 1996, 127) Broj od 7.771 stanovnika Rume pominju još neki izvori za druge godine. (Videti sledeću fusnotu i “Zastava” 1875, 19, Zakon o ustrojstvu političke uprave od 15. novembra 1874. godine) 30 Avtonomni program Srpske narodne slobodoumne stranke i njen proglas na birače, Novi Sad, 1902, 32 (izbori za Srpski narodno-crkveni sabor u Karlovačkoj arhidijecezi). Ova brojka je verovatno stanje sa poslednjeg popisa stanovništva 1871. godine. Napomena: prema jednom arhivskom spisu isti broj stanovnika (7.771) naveden je i za 1877. godinu. (Istorijski arhiv “Srem”, Sremska Mitrovica, fond Magistrat trgovišta Ruma [u daljem tekstu – IAS, Magistrat…], 1877. prva kut. /998) Napomena: prema jednom arhivskom dokumentu Ruma je 1870. godine imala 1.671 kuću, u kojima je živelo 3.832 muškarca (2.248 odraslih i 1.584 neodraslih) i 3.939 žena (2.317 odraslih i 1.622 neodrasle). (IAS, Magistrat..., 1879/417) 31 IAS, Magistrat..., 1879/417 Napomena: prema istom izvoru, te godine Ruma je imala 1.791 kuću. 32 Carl Bischof, nav. delo, 149 Napomena: autor je koristio podatke iz zvaničnih rezultata popisa stanovništva, koji su se nalazili u arhivu rumske sreske uprave Napomena: u celom srezu je 1880. godine bilo 23.616 stanovnika (Slobodan Ćurčić, Broj stanovnika Vojvodine, Novi Sad, 1996, 127) Napomena: skoro istovetan popis, ali za 1881. godinu dao je Bogdan Rajakovac u svojim rukopisima (ne navodeći izvor), s tim da su Srbi i Hrvati popisani zajedno (3.315 – što je podatak verovatno preuzet iz Letopisa Srpske pučke škole), a navedeni su i još neki dodatni podaci: kuća – 1.563, Slovaka – 24, Rusina – 22, Rumuna – 5, ostalih – 102. Prema veroispovesti, rumsko stanovništvo je činilo: 5.564 katolika, 2.742 pravoslavna, 138 Jevreja i 85 evangelika. Ukupno je bilo 3.390 pismenih stanovnika. (Bogdan Rajakovac, rukopisi, Zbirka Zavičajnog muzeja, Ruma – u daljem tekstu Zbirka ZMR) 33 Statut autonomnog i poveljnog Trgovišta Rume, Ruma, A. Wagner, 1884. Mejersov leksikon u odrednici za Rumu navodi da je u Rumi 1981. godine bilo 8.541 stanovnik, što je isti broj kao prema popisu iz 1880. (Meyers Konversations Lexikon, Leipzig, 1888)
29

15

Ukupno

Godina

Mađari

Jevreji

Nemci

Hrvati

Ostali

Srbi

1890. 1900. 1901. 1905. 1910. 1913.

34 35 36 37 38 39

2.672 2.708

5.708 6.337

670 744

390 410

193 244

9.633 10.443 10.377

2.295 3.149

6.337 6.901 6.943 1.146

410 637 239

586

9.628 12.072 12.148

Konkretnije podatke o broju Srba u Rumi u drugoj polovini XIX veka daju 40 domovni protokoli triju srpskih pravoslavnih crkava.
godina 1860 1861 1865 1869 1871 1872 1881 1885 1888

Svih Svetih
kuća parohijana 138 853 115 783 138 791 150 837 121 181

Vaznesenska
kuća parohijana 163 907 158 877 147 862

34

Carl Bischof, nav. delo, 149 (autor izvodi zbir od 9.582 stanovnika); Brockhaus KonversationsLexikon, Leipzig, 1898. Napomena: Franc Vilhelm za istu godinu navodi isti broj Nemaca, Hrvata i Jevreja, ali 2.072 Srba i ukupno 9.033 stanovnika. (Franz Wilhelm, Rumaer Dokumentation, band I, Stuttgart, 1990, 414) Napomena: u celom srezu je 1890. godine bilo 28.562 stanovnika (Slobodan Ćurčić, nav. delo, 127) Napomena: tih godina u rumskom srezu ima 6.882 pravoslavna i 10.928 katolika. (“Zastava”, 1892, 50) 35 Carl Bischof, nav. delo, 149 (autor izvodi zbir od 10.266 stanovnika) Napomena: Slobodan Ćurčić za 1900. godinu navodi podatak od 10.366 lica, a u celom srezu 31.647 stanovnika (Slobodan Ćurčić, nav. delo, 127), dok je prema podacima iz programa Srpske narodne slobodoumne stranke Srba te godine bilo 2.192 (Avtonomni program Srpske narodne slobodoumne stranke…, 32) Bogdan Rajakovac u svojim rukopisima pominje cifru od 10.266 stanovnika. 36 Meyers Grosses Konverstions-Lexikon, Leipzig und Wien, 1909. 37 Mata Kosovac, Srpska pravoslavna mitropolija Karlovačka po podacima od 1905. godine, Sremski Karlovci, 1910, 344-345 Napomena: prema istom izvoru u Rumi je te godine bilo 2.029 domova, 2.407 bračnih parova (od čega 515 srpskih) i 5.752 muške i 3.876 ženskih osoba. U procentima Srbi ovako stoje: sa porezom 30%, domovima 28%, stanovnicima 26% i bračnim parovima 21%. 38 Carl Bischof, nav. delo, 149 (autor izvodi zbir od 12.463 stanovnika) Napomena: prema jednom drugom izvoru u Rumi je 1910. godine bilo 2.122 kuće sa 2.558 stanova, od čega 88 praznih, a ukupno stanovnika 11.638, bez onih na Petrovom dvoru (172) i vojnika. (Franz Wilhelm, nav. delo, 206; Deutsche Volksblatt, 1911, 6) U celom srezu je 1910. godine bilo 34.336 stanovnika (Slobodan Ćurčić, nav. delo, 127) 39 “Zastava” 1913, 186 j 40 Uglješa Krstić, Rukopisno odeljenje Matice srpske u Novom Sadu, Manuskripti “Ruma”, M 18.526

16

muških ženskih

460 447

446 431

435 427

Nikolajevska
kuća parohijana muških ženskih 65 289 147 142 60 296 150 146 63 310 161 149

Naredni podaci potiču iz raznih izvora: 1909. godina kuća parohijana muških ženskih
41

Svih Svetih 167 943 483 460

Vaznesenska 270 1.449 742 707

Ukupno parohijana u sve tri pravoslavne crkve 42 43 44 45 1865 1867 1900 1905 kuća parohijana muških ženskih 2.500 3.158 392 2.192 1.126 1.066 560 2.295

Broj pripadnika svih nacionalnosti u Rumi je vremenom rastao. Najveći priraštaj stanovništva primetan je kod Hrvata krajem XIX i početkom XX veka. Kod Srba je situacija malo drugačija, porast broja stanovništva je slabiji, a u pojedinim godinama vidljivo je čak i opadanje. Ovo najbolje ilustruje statistika
41

“Radikal”, 1910, 3, 5 Napomena: U parohiji Grčke crkve iste godine bilo je 179 bračnih parova, 50 udovaca i 12 udovica – svega 62; rođeno je 27 muške i 22 ženske dece; umrlo je 9 ženskih i 6 muških osoba – svega 15; venčano ukupno 9 parova. U parohiji Vaznesenske crkve iste godine bilo je 378 bračnih parova, 34 udovca, 46 udovica; rođeno je 43 muške i 36 ženske dece – ukupno 79; umrlo je 17 ženskih i 36 muških osoba – ukupno 53; venčano 18 parova, a priraštaj je iznosio 26 duša. 42 “Srbobran”, 1865, 15 43 “Pančevac”, 1872, 51 44 Dimitrije Ruvarac, Šematizam istočno-pravoslavne crkve mitropolije Karlovačke za godinu 1900, Sr. Karlovci, 1900, 47-48 Napomena: Prema istim podacima bilo je 507 bračnih parova i 246 školske dece (126 muških i 120 ženskih). U procentima su Srbi u odnosu na ukupno stanovništvo Rume ovako stajali: sa porezom 30%, domovima 28%, stanovnicima 26% i u bračnim parovima 21% 45 Mata Kosovac, nav. delo, 344-345

17

Vaznesenske crkve , prema kojoj je kod srpskog stanovništva izražena velika smrtnost. Prema tim podacima u ovoj parohiji negativni priraštaj je karakterističan za sledeće godine: 1849. godine bio je –82, 1858. godine –17, 1871. godine –17, 1872. godine –31, 1873. godine –22, 1874. godine –23 i 1915. godine –36. Na istu pojavu ukazuju i podaci nemačkog istraživača Franca Vilhelma . Na osnovu matičnih knjiga koje su mu bile dostupne, utvrdio je negativan priraštaj, pomenutih godina, kod svih nacionalnosti u Rumi.
47

46

Godina 1849. 1858. 1873. 1874. 1876. 1915.

Nemci –228 –50 –14 –25 –10 –61

Srbi –356 –51 –52 –22 –19 –59

ostali katolici –86 –9 –9 –24 –7

Kod Srba je trend negativnog priraštaja bio izražen u većoj meri nego kod ostalih naroda. Trajao je od 1855. do 1876, i od 1888. do 1893. godine. U vreme Prvog svetskog rata ponovo se javlja negativan natalitet kod svih naroda. Na drugoj strani, najveći priraštaj Nemaca bio je: 1884. godine +143, 1886. godine +176, 1894. godine +163, 1897. godine +168 i 1900. godine +192, a kod Srba: 1881. godine +28, 1886/7. godine +77, 1894. godine +43, 1897. godine +26, 1903. godine +38, 1907. godine +35, 1909. godine +42 i do ratnih godina je 48 uglavnom bio pozitivan. Pored velike smrtnosti u navedenim godinama, Krezer u svojim istraživanjima, koja citira Andrija Radenić, i koja pokazuju da je prirodni priraštaj u Sremu ispod tadašnjeg proseka u Hrvatskoj i Slavoniji, ovu pojavu objašnjava 49 prvenstveno brakovima sa manje dece – “Zweikindersystem”. List “Zastava” 1880. godine donosi presek priraštaja na nivou Rumske podžupanije sedamdesetih godina. Tako je u periodu 1870-1874. godine broj stanovnika Podžupanije opao za 3.557, dok je u narednom periodu (1875-1878) broj stanovnika porastao za 1.245. Znači, krajem decenije (1878) Podžupanija 50 je imala 2.312 stanovnika manje nego na njenom početku. Iscrpnije podatke o kretanju broja stanovništva u rumskom srezu, ali samo za dve godine, daju izveštaji Sremske županije. Prema njima, 1894. godine ukupan broj živorođene dece iznosio je 1.921. Od toga je zakonitih bilo
Uglješa Krstić, Manuskripti "Ruma", M 18.526 Carl Bischof, nav. delo, 131-135; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 161 – grafikon 48 Carl Bischof, nav. delo, 131-135; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 161 – grafikon 49 Andrija Radenić, nav. delo, 12 50 “Zastava”, 1880, 122
46 47

18

1.831 (963 muških i 868 ženskih), a nezakonitih 90 (52 muška i 38 ženskih). Shodno tome, na 100 stanovnika bilo je 53,80 živorođene dece. Iste godine, mrtvorođeno je 25-oro dece, od čega zakonitih 24 (10 muških i 14 ženskih) i 1 muško nezakonito dete. Sledeće godine, taj broj je bio nešto veći. Živorođene dece bilo je 2.025, od čega 1.964 zakonite (987 muških i 977 ženskih) i 61 nezakonito (30 muških i 31 žensko). Na 100 stanovnika priraštaj je iznosio 56,72. Broj mrtvorođene dece bio je 32, od čega zakonitih 29 (16 muških i 13 51 ženskih) i 3 nezakonita deteta (1 muško i 2 ženska). Broj stanovnika se menjao i na druge načine. Krajem XIX veka izražene su bile migracije stanovništva, uglavnom unutar Austrougarske monarhije. Ipak, nije bila retka pojava iseljavanja u druge države. Dugotrajna ekonomska kriza koja je nastala prelazom iz feudalnog sistema u kapitalistički, usmeren na brz profit, dovela je do velikih promena u tadašnjem društvu. Stanovništvo se selilo u veće gradove tražeći posao u, još nerazvijenoj industriji, ili se iseljavalo u razvijenije krajeve Austrougarske. Ipak, malobrojne manufakture, fabrike i zanatske radionice nisu mogle da zaposle svu raspoloživu radnu snagu, tako da su mnogi prinuđeni da odlaze van države, najčešće u prekomorske zemlje (Severnu i Južnu Ameriku). U manjem broju slučajeva, uzroci iseljavanja su bili politički, izbegavanje vojne i drugih obaveza 52 ili bekstvo pred organima javnog reda. Prema ugarskoj državnoj statistici iseljavanje iz Srema u druge države je teklo sledećim tempom: 1899 – 228 iseljenika, 1900 – 274, 1901 – 386, 1905 – 1.771, 1906 – 1.496, 1907 – 2.916, 1908 – 628 (pad zbog finansijske krize u Americi 1907. godine), 1909 – 1.187, 1909 – 1.187, 1910 – 1.553, 1911 – 904 (pad zbog pooštrenih zakonskih mera protiv iseljavanja), 1912 – 1.490, 1913 – 1.265 (pad zbog zabrane odlaska vojnih obveznika zbog Balkanskog rata u Srbiji). Dakle, u periodu 1899-1913. godine iz Srema se iz Austrougarske iselilo 15.560 lica. Prema Lakatoševoj “Statistici”, koju citira Radenić, podaci se malo razlikuju, ali je trend iseljavanja zadržan. U prvom periodu, u Sremskoj županiji, najskloniji iseljavanju su Srbi. Od 1905. do 1907. godine od ukupnog broja iseljenih, 35,1% su bili Srbi. Slede Nemci sa 29,2% i Hrvati sa 19,7%. U narednom periodu od 1908. do 1913. godine primat preuzimaju Nemci sa 31,1%, zatim Hrvati sa 28,2% i Srbi sa 27,6%. Drugi narodi Srema iseljavali su se u znatno manjoj meri. Statistički godišnjak Hrvatske zemaljske statistike iz 1905. godine, kao narode koji se procentualno najviše iseljavaju pominje Nemce, Slovake i Rusine. Ipak, iseljavanje iz Srema bilo je manje nego iz 53 drugih županija. Najviše su se iseljavali poljoprivredni radnici, služinčad, nadničari, zanatski i trgovački radnici, samostalne zanatlije i trgovci. Postojale su i posebne agencije za organizovanje ovakvih dalekih putovanja. Podsticajno je bilo i to što je cena karte trećeg razreda za Ameriku od 1905. do 1907. bila
51 52 53

Županijski izveštaj, god. 1894, 260-261; Županijski izveštaj, god 1895, 230-231 Andrija Radenić, nav. delo, 143-146 Andrija Radenić, nav. delo, 143-146 (Josip Lakatoš, Narodna statistika, Zagreb, 1914)

19

snižena na 40K. Talas iseljavanja je toliko uzeo maha da su državne vlasti pokušale raznim merama da ublaže ovu pojavu. Ukazivale su na neopravdanost seljenja sa stanovišta plodne zemlje i dobrih prirodnih uslova za život. Organizatore iseljavanja nazivale su avanturistima i pozivale stanovništvo 54 da ne naseda njihovim agitacijama. Prema podacima iz regrutnih knjiga u periodu od 1896. do 1918. godine, iz Rume su se u prekomorske krajeve (“Amerika, Argentina, Brazilija…”), * uglavnom iseljavali Nemci i tek po koja srpska porodica. Najveće iseljavanje je 55 bilo 1907, 1909. i 1910. godine, kada se iselilo 13 porodica. (prilog 1) Iseljavanje iz Srema je teklo i u drugim pravcima. Citirajući građu bečkih arhiva, Vasilije Krestić donosi podatak da se “u novije vreme iz Sremske županije, naime, iz rumskog sreza (Jarak, Rivica i Ruma) tamošnji seljaci grčkonesjedinjene vere iseljavaju u Srbiju”. Kao razlog iseljavanja navode se poreska 56 opterećenja, “a verovatno ima i drugih razloga”. Pored organizovanog planskog doseljavanja stanovnika u ekonomski jačajuću Rumu, postojao je čitav niz pojedinačnih, slučajnih dolazaka. Jedan dokument opisuje kako je Adam Dreer (Adam Dreher), na putu kući iz Vrdnika, preko Rivice, naišao na “derana od 13 godina”, koji se bez pitanja popeo na kola i zamolio ga da ga poveze do prve crkve da traži službu. Momak je u Rumi ispričao nadležnim organima da se zove Kosta Jovanović, da je rođen u selu kod Iloka, živeo je neko vreme u Novom Sadu, te da su mu umrli i otac i majka. 57 Pošto je bio sav krastav i sa bolesnim očima, Dreer ga je kasnije oterao. Sledeća tabela pokazuje kako se kretao proces useljavanja i iseljavanja iz rumskog sreza: Useljavanje Godina
oblast (porodica) [lica] porodica stalež (broj)

Iseljavanje
oblast (porodica) [lica] porodica stalež

m

ž

m

ž

1894

58

37

25

20

Ugarska (18)

seljaci

6

5

3

Andrija Radenić, nav. delo, 143-146 Kao ilustracija je i podatak o nekoliko nemačkih porodica koje su se u toku 1912. iselile u Ameriku. To su: Ivan Herc (Johann Herz), Adam Rup (Adam Rupp), Dragutin Fišer (Karl Fischer), Ivan Dreer (Johann Dreer), Stjepan Đurković (Stefan Gyurkovich). (IAS, Magistrat…, 1912, kut. 2.0444.480 (kut. sa 1911) 55 Regrutne knjige, Zbirka ZMR 56 Vasilije Krestić, Građa o Srbima… I, 372 57 Arhiv Vojvodine, Novi Sad (u daljem tekstu AV), Fond – 401, kut. 15, 2.082 58 Županijski izveštaj, god. 1894, 210
54 *

20

1895

59

47

43

30

drug. žup (10) Ugarska (19) Dalmac. (1)

zanatl. (3) trgovci (6)

-

-

-

1896

60

40

35

25
Ugarska [57] Hrvatska [21] Ugarska [58] Hrvatska [6] Ugarska [58] Hrvatska [5] Ugarska [28] Hrvatska [12] Ugarska [8] Ugarska [8] zanatl. (3) sa imetkom (56) zanatl. (7)

13

11

7
inostran. [2]

1897

61

37

41

23

5

11

2

1898

62

32

32

20

1900

63

26

37

17

zanatl. (3) sa imetkom (63) zanatl. (5) sa imetkom (12) sa imetkom (8) sa imetkom (8)

23

26

12

Ugarska [38] Kranjska [5] inostran. [6] Ugarska [3]

sa imetkom (49)

1901

64

5

1

1

1

sa imetkom (3) sa imetkom (4) sa imetkom (4)

1902 1903

65

3 3

5 5

2 2

2 2

2 2

1 1

Ugarska [4] Ugarska [4]

66

59 60 61

Županijski izveštaj, god. 1895, 224 Županijski izveštaj, god. 1896, 249 Županijski izveštaj, god. 1897, 212-213 Napomena: u Ugarsku se bez dozvole iselilo 3 porodice sa imetkom, sa 8 lica (6 m i 2 ž). 62 Izveštaj o poslovanju Upravnog odbora i stanju uprave župe Sriemske za upravnu godinu 1898, Vukovar 1899, 236 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1898) 63 Županijski izveštaj, god. 1900, 232-233 Napomena: te godine jedna osoba iz Rume je izgubila državljanstvo, a zapaženo je povećano privremeno iseljavanje Nemaca u Nemačku radi posla. 64 Izveštaj Kr. vel. župana Županije Sriemske i grada Zemuna, 1901, Vukovar, 1902, 214-215 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1901) 65 Izveštaj o poslovanju Upravnog odbora županije Sriemske i o stanju javne uprave u Sriemskoj županiji za 1902, Vukovar, 1903, 346-347 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1902) 66 Izvešće o stanju javne uprave u županiji Sriemskoj za godinu 1903, Vukovar, 1904, 213-214 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1903) Napomena: te godine jedna osoba iz Rume je izgubila državljanstvo, a zapaženo je povećano privremeno iseljavanje Nemaca u Nemačku radi posla.

21

1904

67

59

4

4

1907

68

72

58

47

1908

69

89

61

70

Ugarska [6] Hrvatska [6] inostran. [51] Ugarska [38] Hrvatska [8] Češka [4] inostran. [85] Ugarska [16] Hrvats. [27] Češka [2] inostran. [95]

zanatl. (1) sa imetkom (63)

5

7

3

zanatl. (14) sa imetkom (130)

131

36

Ugarska [8] inostran. [159]

sa imetkom (167)

zanatl. (20) sa imetkom (70)

81

72

62

Ugarska [19] inostran. [104]

sa imetkom (62)

Uporedo sa povećanjem broja stanovnika, rasla je i gustina naseljenosti ovih područja. Godine 1894. u Sremskoj županiji broj stanovnika po kvadratnom 70 kilometru iznosio je 43,61, a broj stanovnika po kući 6,85. Petnaestak godina 2 71 kasnije (1910) taj broj je povećan na 53,3 stanovnika po km . Porast gustine naseljenosti vidljiv je i na području rumskog sreza. U njemu je gustina 2 naseljenosti 1880. godine iznosila 42,1 stanovnika na 1 km , a 1910. znatno više, čak 60,8. Povećana gustina bila je rezultat kolonizacije (a ona, verovatno, 72 privrednog razvoja sreza). Prema drugim podacima, u rumskom srezu je 2 73 krajem XIX veka na 1 km živelo 84 stanovnika. *** Višenacionalnost sredine rezultirala je i mnogobrojnim razlikama u načinu života i, uopšte, karakteristikama stanovništva. Ipak, osim u političkim

67

Županijski izveštaj, god. 1904, 276-277 Napomena: u inostranstvo se bez dozvole iselilo 38 lica sa imetkom (37 m i 1 ž). Izveštaj Vel. župana Županije Sriemske i grada Zemuna, 1907, Vukovar, 1908, 286-287 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1907) 69 Izveštaj Kr. vel. župana Županije Sriemske i grada Zemuna, 1908, Vukovar, 1909, 290-291 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1908) Napomena: u inostranstvo se bez dozvole iselila 1 osoba. 70 Županijski izveštaj, god. 1894, 258 71 Županijski izveštaj, god. 1900, 128 72 Andrija Radenić, nav. delo, 10 73 dr Milan Ivšić, nav. delo, 18 Napomena: U mitrovačkom srezu taj broj je iznosio 84, vukovarskom 82, staropazovačkom 88, šidskom 90 i zemunskom 77
68

22

opredeljenjima, ove razlike nisu bile prepreka za međusobnu saradnju u zajedničkom nastojanju da se unaprede ekonomske i kulturne prilike u Rumi. Pošto su Nemci i Srbi predstavljali većinu rumskog stanovništva, često se povlačila paralela u načinu života, običajima i shvatanjima ova dva naroda. Srpski političari, predstavnici crkve i kulturni poslenici su naročito kritikovali rastrošnost i nemarnost u pogledu sticanja imovine, karakterističnu za većinu srpskog stanovništva, ističući marljivost, pedantnost, preduzimljivost i sl. pripadnika nemačkog naroda. U tome je prednjačio inđijski prota Radoslav Marković. Inđija je tada u pogledu nacionalnog sastava bila slična Rumi. Lokalno stanovništvo je u početku na Nemce gledalo potcenjivački, jer su bili siromašni, a “danas ih drže za pametne i vredne”. Ugledaju se na njih i po načinu ishrane, koja je primerena godišnjem dobu i obimu poljskih radova. Nemci su više bili orijentisani na zemljoradnju. Postepeno su uvećavali svoje posede, kupujući ih od Srba, koji su se, naročito ranijih godina, bavili uglavnom stočarstvom. Prota Marković, navodeći više primera, naročito se osvrće na pojavu rasipništva prilikom svatova i daća, kada se potroše sredstva mukotrpno sticana višegodišnjim radom. Kao posledica javlja se zaduženost i, ne retko, materijalno 74 propadanje. Kao velika zla pominje i sklonost parničenju i pijanstvo. Bez obzira što je proces napuštanja starih “štetnih” običaja kod Srba tekao sporo, zvanični dokumenti povremeno konstatuju napredak u ovom pogledu. Županijski izveštaj za 1895. godinu kaže da su u srezu skoro sasvim prestala višednevna svetkovanja svečarstva, kao i prekomerna trošenja sredstava na svadbe i daće, koja su toliko godina bila u običaju i veoma štetila 75 stanovništvu. Iako se ne može posmatrati kao pravilo, sledeći primer, donekle, govori o razlici u karakteru ova dva naroda. Jedna novinska vest javlja da je na Badnji dan, Lazar Živković iz Vrdnika, u nastupu ljubomore, ubio nožem svoju taštu, majku Mileve Momčilović iz Rume, jer mu je ova odvela ženu i sina i nije dopustila da mu se sin vrati. Povodom ovog slučaja, isti list navodi primer reagovanja u sličnoj situaciji jednog Nemca u Rumi. Taj Nemac, Stevan Štil (Stefan Stiel), već 24 godine živi sam na tavanu i samo svojoj jedinoj sestri dopušta da ga vidi. Uzrok ovakvom ponašanju je nesretna ljubav. Tri godine je voleo svoju komšinicu, ali se ona udala za drugoga, a njega izvikala umobolnim. Zato se popeo na tavan i “niti se brije, niti šiša, niti seče nokte”. “Kosa mu je 76 duga pola metra, a brada do pojasa. Samo sedi na panti, kao petao i puši”. *** Posebnu grupu stanovništva činili su Jevreji. U Rumi ih je bilo još u prvoj polovini XIX veka. Njihov broj je vremenom rastao, tako da ih je početkom XX veka bilo preko dve stotine. Dolazili su sa raznih strana i uglavnom se bavili
74 75 76

Radoslav Marković, Pravoslavna srpska parohija u Inđiji krajem 1900. godine, Sr. Karlovci, 1901. Županijski izveštaj, god. 1895, 402 “Zastava” 1882, 1

23

trgovinom. Ekonomski su bili dobrostojeći. Rumski Jevreji su pripadali grupi Aškenaza, sa nemačkim prezimenima: Handler (Handler), Poper (Popper), Hojzler (Häusler), Hofman (Hoffmann), Dojč (Deutsch), Rot (Roth), Hirš (Hirsch), Klajn (Klein), Fleš (Flesch), Šlezinger (Schlesinger), Grin (Grün), Fišer (Fischer), uz nekoliko izuzetaka, koji su bili sefardi, kao na primer porodica Almoslino (Almoslino). U Rumi je postojala jevrejska opština koja je imala svoj pečat sa natpisom “Israelitische cultus gemeinde Ruma” (Jevrejska crkvena opština Ruma), a njen predsednik je dugo vremena bio ugledni Rumljanin staklar Samuel Švelbl (Samuel Schwelbl). Kao predsednik jevrejske opštine u periodu 77 1873-1875. godine pominje se i Jozef Štajner (Josef Steiner). Jevrejska opština je pedantno vodila evidencije o pripadnicima svog naroda u Rumi. Jedan dokument navodi sve Jevreje muškarace rođene u toku 1867. godine. Tu su: Filip Fišer, čiji otac, učitelj Izrael, živi u Novom Sadu, Jozef Ernst (Josef Ernst) – otac trgovac Adolf Ernst (Adolf Ernst), Adalbert Fišer (Adalbert Fischer) – otac lekar dr Moric Fišer (Moritz Fischer) i Adolf Žigmund (Adolf Sigismund) – otac trgovac Salaman Žigmund (Salaman Sigismund), živi u Kupinovu. U potpisu predsednik – sekretar Jevrejske bogoštovne opštine S. 78 Švelbl i perovođa Franc Rihtman (Franz Richtmann). Verske službe, Jevreji u Rumi su do 1879. godine obavljali u privatnom stanu, a od tada u novosagrađenoj sinagogi (stara sinagoga – obična prizemna kuća, koja je služila u kultne svrhe) u Ivanovoj ulici (parc. 466). Kasnije, 1935. godine, na tom mestu je podignuta nova sinagoga, čiji je projektant bio Andrija 79 Baranji. Na istom placu, a možda i u istoj zgradi, postojala je jevrejska škola. Jevrejska privatna škola se pominje u više navrata u arhivskoj građi, iako su pojedina jevrejska deca pohađala i pravoslavne i katoličke škole. Spomenica Srpske škole navodi Franju Rihtmana, kao učitelja verske nastave za jevrejsku 81 decu u istoj školi. Na drugom mestu, predstavnik jevrejske opštine Josef Štajner 26. oktobra 1875. godine preporučuje Kolomana Binenštoka (Kolomann Bienenstock) koji, kao “izvanredni učitelj” već dve godine predaje u opštinskoj 82 školi. Rumski Jevreji su sahranjivani na posebnom groblju, na Barunovcu, koje 83 postoji od 1854. godine.
80

77 78 79

AV, F – 401, kut. 13, 1.689 IAS, Magistrat…, 1886, kut. 1.735-2.800 Pavle Šosberger, Sinagoge u Vojvodini, Novi Sad, 1988, 98 80 Popis kuća (Wohnungsanzeiger) u Rumi 1884. godine, (ZMR, inv. br. 379); Zemljišna knjiga (Grundbuch) iz 1863. godine, (ZMR, inv. br. 501) 81 Gavra Putnik, Dušan Popović, Spomenica opšte narodne srpske pravoslavne škole u Rumi, Spomenicu je 1956. godine prepisao Damjan Damjanović, student istorije – u daljem tekstu Spomenica srpske škole. (Zbirka ZMR) 82 AV, F – 401, kut. 13, 1.746 83 Pavle Šosberger, Jevreji u Vojvodini, Novi Sad, 1998, 43

24

Jevreji su međusobno bili veoma povezani i solidarni. Širom zemlje su postojala dobrotvorna društva (Hevra kadiša) koja su pomagala siromašnim i, na druge načine ugroženim, pripadnicima jevrejskog naroda. U jednom dokumentu iz 1872. godine se pominje izvesni Jesaija Lederer (Lederer), 84 siromašan i sa petoro dece, te se za njega tražila potpora. Bilo je i pojava antisemitizma i ispada po verskoj i nacionalnoj osnovi. Ta pojava je krajem XIX i početkom XX veka zahvatila i jedan deo srpskog stanovništva, na čelu sa crkvom i Radikalnom strankom (Jaša Tomić). Srbi u Rumi su držali trgovinu u svojim rukama, te su Jevreje, koji su se takođe bavili ovim zanimanjem, doživljavali kao nelojalnu konkurenciju. To je naročito bilo izraženo prema putujućim jevrejskim trgovcima (tzv. kućarenje), koji su tako izbegavali plaćanje poreza. Kasnije su se neke porodice naselile u gradu, ali se taj animozitet prema bogatim Jevrejima i dalje zadržao. U srpskoj štampi su se, u tom kontekstu, naročito često pominjale porodice Štajner (Steiner) i Vesl (Wessel). Istraživač prošlosti Jevreja u Vojvodini, Pavle Šosberger, pominje slučaj rumskog krojača Mavra Klajna (Moritz Klein), koji je često bio progonjen od 85 vlasti i od konkurentskih rumskih zanatlija. Drugom prilikom, 1886. godine, u gostioni “Kod orla”, Karl Bauer (Karl Bauer) iz Budimpešte, glasno je izjavio: “man sollte alle Juden beim Schwanz aufhängen” (“sve Jevreje treba obesiti za rep”), što se čulo za susednim stolovima. On se kasnije branio da to nije rekao, jer je i sam Jevrej, i da je sve bila šala, a kao svedoci odbrane su navedeni Jevreji Jakov Almoslin i Adolf 86 Rot. Neki od najuticajnijih Jevreja u Rumi tog doba, kako po svom imovnom stanju, tako i po društvenom statusu bili su: Jakob Poper, veletrgovac građevinskog materijala, imao je kuću do Grčke crkve u Glavnoj ulici, koja je porušena posle Drugog svetskog rata; sin Oto završio je trgovačku akademiju, svirao violinu, bio filatelista, posle rata otišao u Izrael; Josip Dajč, staklorezac, otac Emerik i majka Marija Hladek, Slovakinja sa Brega, posedovao je 40 lanaca zemlje, proveo je ceo rat u Rumi nedirnut, jer je bio oženjen Hrvaticom Marijom Pekić iz Nikinaca i verni rimokatolik. Lang (Lang) je imao kožarsku radnju u Glavnoj ulici na desnoj strani. Bio je to “ćopavi čovečuljak”, neženja, koji je dobro pamtio datume rođenja i igrao domine kod “Orla”. Hajtler (Heitler), trgovac građevinskim materijalom, koji je kao i Skopal, imao skladište u nizu kuća iza Velikog parka (Starog vašarišta). Skopalov sin, Alfred, bio je najbolji violinista u Rumi, a posle rata mu se gubi svaki trag. Hajduška je bio draguljar i sajdžija. Imao je radnju u Glavnoj ulici, pored Langa i ostalih, a kuću u Ivanovoj ulici do Sinagoge. Rozenfeld (Rosenfeld) i Šlezinger (Schlesinger) si bili veletrgovci tekstilom, a stanovali su u Ivanovoj ulici u kući u kojoj je kasnije 87 živeo profesor Slavko Demetrović.
84 85

AV, F – 401, kut. 13, 1.674 Pavle Šosberger, Jevreji u Vojvodini…, 97 86 IAS, Magistrat…, 1886, kut. 1.735-2.800 87 Bogdan Rajakovac, rukopisi, Zbirka ZMR

25

Ruma i Rumljani u političkom životu

Politički život u Rumi odvijao se u okviru opštih prilika u Monarhiji. Politikom su se aktivno bavili uglavnom bogatiji građani, dok su ostali, sa pravom glasa, samo učestvovali na izborima, opredeljujući se za jedne ili druge kandidate. Birači su bili podeljeni u dve kategorije: oni sa aktivnim izbornim pravom (veleporeznici) i oni sa pasivnim biračkim pravom (maloporeznici). Na izborima su za kandidate uvek birana “gospoda”: činovnici, advokati, lekari, inženjeri, mernici, trgovci, aristokratija… Svaki novi izbori ustalasavali su rumsko javno mnjenje. Najvažniji su bili oni na kojima su se birali poslanici u Hrvatski sabor. Pored izbora za Sabor, redovno su održavani i izbori za Crkveno-narodnu skupštinu. Tada su birana dva kandidata, jedan svetovni i jedan sveštenički. Oni su učestvovali u radu skupštine u Sremskim Karlovcima. Takođe, organizovani su i izbori za skupštinu Sremske županije, za Eparhijsku skupštinu, kao i opštinski izbori za lokalne organe vlasti. Tokom predizborne kampanje, svaka politička partija je održavala svoje izborne konferencije, utvrđivala kandidate i kritikovala političke protivnike. Ruma je predstavljala sedište istoimenog izbornog sreza, koji je obuhvatao više okolnih sela. Svaki kandidat je nastojao da obiđe što više sela i ostvari kontakt sa potencijalnim biračima. Izbori za Hrvatski sabor održavali su se u magistratskoj dvorani, a izbori za Crkveno-narodni sabor ponekad u crkvenoj porti. Prethodno bi se birači, nakon što bi dobili poziv za glasanje, obično okupljali na jednom mestu i organizovano, u povorci, sa nacionalnim zastavama, išli kroz grad prema mestu glasanja. Tim povodom su slične povorke dolazile u Rumu sa raznih strana, iz okolnih mesta. U tadašnjoj politici bilo je mnogo demagogije, socijalnih momenata i sl. Prilikom agitacije korišćena su i nedozvoljena sredstva, kao što je potplaćivanje birača, pretnje i ucene, vređanje protivnika i slično. Vlasti su često organizovale izborne srezove onako kako njima odgovara. Na primer, 1888. godine, čisto srpski Dobrinci, pripali su rumskom izbornom srezu, gde je bilo mnogo Nemaca. Glasanje je bilo javno, što je potencijalno značilo da je birač mogao da snosi posledice zbog davanja glasa “nepodobnom” kandidatu. Najžešća borba u Rumi vodila se između nekoliko političkih partija. To su bile: Srpska narodna radikalna stranka, Srpska samostalna stranka i Narodna stranka. One su imale i najviše pristalica među Rumljanima. Ipak, na izborima za Sabor, najčešće je pobeđivala Narodna stranka. Od ličnosti koje su se isticale u političkom životu Rume u drugoj polovini XIX i početkom XX veka treba pomenuti: Simu Krstića, Stevana Dimitrijevića, Žarka Miladinovića, Jovana Đuričića – Biorca, Jovana Tatića, Đoku Žigića, Antonija Bogdanovića, Ferdinanda Ristera (Ferdinand Riester) i druge.

26

Ugledni Rumljani prilikim posete Velikog župana Ervina Čeha Rumi 1886. godine Treći sleva sedi je Jovan Đuričić – Biorac, do njega sedi Žarko Miladinović, a zatim Veliki župan. U redu iznad njih, treći zdesna stoji Sima Milutinović, a sedmi Ferdinand Rister. Iznad njih, treći zdesna je Mavro Fišer.

27

Najviše podataka o političkom životu, prvenstveno srpskog stanovništva u Rumi, donosi list “Zastava”. Ipak, njegove komentare političkih zbivanja i karakterisanje pojedinih ličnosti treba uzeti sa rezervom. List je bio politički obojen i, naročito u vreme predizborne kampanje i posle izbora, žestoko se obrušavao na svoje političke protivnike. *** O prvim izborima posle ukidanja “Bahovog apsolutizma” 1861. godine, nema mnogo podataka. Zabeleženo je samo da je iz Srema u Hrvatski sabor 88 otišlo 15 zastupnika (plus dva kolektivna) iz redova Narodne stranke. Nekoliko godina kasnije, u Sremskoj županiji, održani su izbori za “kongres 89 Srba” (Srpski crkveno-narodni sabor). U Rumi su izabrani sreski sudija i knez. List “Napredak” donosi vest da su “danas 5. jula u 9 časova izabrana dva poslanika, koji će ići u Vukovar da izaberu poslanike za srpski kongres u Karlovcima”. Ovi, kao i drugi izbori, održani su u opštinskoj kući (zgrada * Magistrata ). Tom prilikom su bila prisutna samo trideset i dva čoveka. Oni su se slučajno zadesili na obližnjoj pijaci, kada je tamo dobošar oglasio poziv za biranje poslanika. Županijski pisar, kao službeno lice, saopštio je da, prema “višoj zapovesti” treba da se biraju dva poslanika. Prvi je reagovao rumski knez, povikavši da se bira sreski sudija Branko Jovanović, a ovaj je, opet, predložio kneza. Jedan je bio starešina sreza, a drugi opštine. Kao odgovor na ovaj providan potez, neko iz naroda je povikao “a vi izaberite za poslanika u Karlovce našeg velikog župana”, na šta je knez odgovorio da će tako i biti. Prema ovom izvoru, sličan način izbora poslanika bio je i u drugim sremskim opštinama. I stvarno, od zastupnika građanskog reda, za ovaj kongres, izabrani 90 su veliki župan Kušević i veliki sudija Miković. Kao, uostalom, i u prethodnom periodu, srpske vlasti u Beogradu su bile veoma zainteresovane za političke i druge prilike u susednoj Monarhiji, a naročito za položaj njenih pravoslavnih pripadnika. U Srem su često dolazile osobe iz Srbije, poslate da ispitaju raspoloženje srpskog stanovništva. Njihovo prisustvo nije prolazilo nezapaženo, te je, osim u službenim izveštajima lokalnih špijuna, ponekad bilo obelodanjeno i u štampi, naravno u negativnom kontekstu. Tako jedna vest od 3. jula 1864. godine govori o izvesnom Milovanu Jankoviću iz Beograda, koji već neko vreme boravi u Rumi kod Đ. Matića. On je i u vreme vašara i po kiši išao sa kišobranom i po ćoškovima i šatrama sprovodio agitaciju u korist Srbije. Usput je hvalio i sebe. Trudio se da “svima dokaže da vaš list (“Napredak”) nije nikada govorio istinu o Srbiji i da su u njemu samo laži”, a da je istina samo ono što je pisano u “Dnevniku”. Takođe, preporučuje i list “Sloboda”. Vest se završava konstatacijom da “oni hoće da 91 nas usreće na preki način…, kako oni oće”.
Vasilije Đ. Krestić, Istorija Srba... “Napredak”, 1864, 79 * Danas je to objekat u Železničkoj ulici, do skoro u vlasništvu “Agrorume”. 90 “Napredak”, 1864, 79, 84 91 “Napredak”, 1864, 79
88 89

28

Sledeći parlamentarni izbori održani su 1865. godine, po Izbornom zakonu donetom 24. maja iste godine. Kao i obično, agitacija je počela nešto ranije. U Rumu je krajem aprila došao biskup Štrosmajer. Bilo je to prvi put posle jedanaest godina da je posetio Rumu. Stigao je iz Mitrovice i dočekan je na opštinskoj granici od deputacije na čijem je čelu bio prvi podžupan Sremske županije, Živko Kirjaković. Biskupa je tom prilikom pozdravio i Branko Jovanović, veliki sudija rumskog sreza i njegov starešina. U Rumi je biskup 92 dočekan pucnjavom iz topova i zvonjavom crkvenih zvona. Početkom juna iste godine, istim povodom, Rumu je posetio veliki župan Stevan Kušević. U grad je stigao preko Velikih Radinaca i Stejanovaca. Dočekao ga je paroh Ratković, takođe uz zvonjavu zvona i topovske pucnjeve. Smestio se kod sudije Branka Jovanovića. Sledećeg dana je posetio sve tri pravoslavne crkve i četiri srpske škole, zatim katoličku crkvu i četiri nemačke škole, kao i devojačku školu, čiji su učenički radovi pohvaljeni na izložbi u Zagrebu. Tom prilikom je decu darovao novčićima. Obišao je i Magistrat i sresko zdanje. Iz Rume je otišao u obilazak okolnih sela, a predveče se vratio u 93 Rumu. Te noći su fenjeri dugo bili upaljeni, a “banda” je svirala do 23 časa. Sremski veliki župani su i inače, s vremena na vreme, obilazili Županiju, pri čemu je Ruma, kao jedno od najznačajnijih mesta, bila nezaobilazna stanica. Na primer, novoizabrani Veliki župan Sremske županije, Ervin Čeh, tokom jeseni 1886. posetio je Rumu. Stigao je u petak, 29. oktobra i svečano dočekan ispred zgrade Magistrata. U Rumi je ostao nekoliko dana i nakon toga, zadovoljan posetom, u pismu upućenom gradonačelniku Jovanu Đurišiću, 94 zahvalio se na dočeku i obećao da će se zalagati za napredak Županije. Kako su se izbori približavali, korespondencija između predstavnika vlasti i katoličke crkve bivala je sve intenzivnija. Srem, sa većinskim srpskim stanovništvom, bio je u žiži njihovih interesovanja. Štrosmajer i Franja Rački su krajem juna razmenili mišljenje o predstojećim izborima u Sremu. Štrosmajer se konsultovao i sa svojim sekretarom Franjom Mihelčićem o predizbornoj kampanji u Sremu, gde se, naročito u Rumi, Štrosmajerovo ime upotrebljavalo u borbi protiv vladinih kandidata. Biskupa je o tom izvestio vladin agitator, Kontić. Štrosmajer je prokomentarisao da je sramota za katolike da se u Sremu izaberu 95 srpski ljudi, i da se povodom pominjanja njegovog imena neće oglašavati. Kada je došao dan izbora, u Rumi se pojavilo preko stotinu birača. Pošto svi nisu mogli da stanu u magistratsku dvoranu, bili su podeljeni u tri grupe. Prva grupa je glasala u varoškoj dvorani i izabrala je vlastelinskog činovnika Bertalana. Ovde treba pomenuti nedavni spor Opštine sa Vlastelinstvom zbog nekih pašnjaka (Berak?), te su pojedini birači hteli da izbace kneza i beležnika iz varoške kuće, zbog njihove navodne saradnje sa vlastelinom. Zato su birači u ovoj grupi i glasali za njega, misleći da će on u ovom sporu stati na stranu Opštine. Druga grupa je glasala u stanu gospodina Kojića. Tamo je izabran
92 93

“Srbobran”, 1865, 36 “Srbobran”, 1865, 46 94 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 4.851-5.600; IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 27. oktobar 1886. 95 Vasilije Đ. Krestić, Građa o Srbima… I, 122

29

“mađar Jančo”. U toj grupi je bilo više Srba, ali oni su opet glasali za Janča, koji je “dobar i pošten čovek”, iako je on tom prilikom iskreno rekao: ”Ljudi, što mene birate, ja sam mađar i ništa drugo neću braniti sem mađarskog”. Treća grupa je glasala u sudskoj dvorani. Tu je bilo nekoliko liberala, dok su svi ostali bili Nemci. Tamo je izabran Svetozar Miletić, iako Nemci nisu ni znali za njega. Međutim, pošto Miletić nije bio “domorodac”, komisija nije potvrdila njegov izbor. Zbog svega ovog, štampa je pisala da je u vezi sa ovim izborima u Rumi vladao čudan duh, jer, između ostalog, “Srbi su hteli sa Mađarima”. U iriškom srezu 96 izabran je Livije Radivojević, a u Irigu Jovan Živković i Mihajlo Polit Desančić. U periodu do sledećih parlamentarnih izbora u javnom životu Rume odvijale su se uobičajene političke aktivnosti. Tek ponekad, u Rumi bi se osetio odraz krupnijih političkih zbivanja u okruženju. U pismu Ministarstva policije u Beču, upućenom ministru spoljnih poslova, od 17. oktobra 1866. godine, koje se ticalo delatnosti profesora Stevana Kaćanskog, pominje se jedno tajno udruženje u Rumi pod imenom “crna četa”. Ono je bilo povezano sa zavereničkom delatnošću uperenom protiv vladavine kneza Mihaila u Srbiji. Zbog svojih političkih shvatanja Kaćanski je morao da napusti Srbiju. Smatrao je da je knez Mihailo bio kočnica ostvarivanju srpskih interesa. U pismu se navodi da je Kaćanski iz Beograda došao u Rumu, gde je dobio mesto profesora. Pošto je bio poznat po svojim “egzaltiranim političkim shvatanjima”, ovo njegovo nameštenje i ostanak na tom položaju, izazvali su čuđenje “svih umerenih”. U istom pismu se pominje i advokat iz 97 Rume, dr Polit (Mihailo Polit – Desančić), koji je podržavao Kaćanskog. Na drugoj strani, u srpskoj štampi su objavljivani tekstovi upereni protiv Nemaca i Mađara u Sremu, tj. njihovih namera da Srem “osvoje” i “srpstvo progone i utamane”. U jednom prilogu, iz 1867. godine, koji odiše sveslovenstvom i borbom protiv tuđinskih elemenata u Sremu, pominju se i rumski Nemci (“prostaci Švabe iz Rume”), čiji su predstavnici učestvovali na skupu Nemaca u Iloku. U istom kontekstu pisalo se i o pojavi mađarskih emisara u Sremu, koji su se raspitivali ima li ovde Rusa, kao i o nameri vojnih 98 vlasti da u Rumi razmeste ulanerski štab, zajedno sa “bandom”. Godina 1867. bila je izborna godina. Aktuelni Sabor Trojedne kraljevine doneo je Prevremeni zakon o izbornom redu. Prema njemu, postojalo je neposredno i posredno izborno pravo. Neposredno izborno pravo su imala lica koja su posedovala nekretnine i plaćala porez 30 forinti, zatim sveštenici svih konfesija, učitelji, kraljevski činovnici (kraljevski, županijski i opštinski), doktori medicine i prava, lekari, magistri hirurgije, diplomirani mernici i drugi. Posredno biračko pravo se odnosilo na one koji su plaćali porez od 5 forinti. Na svakih 50 posrednih birača, birao se jedan izbornik, koji je zajedno sa ostalim biračima (neposrednim) birao zastupnike u Saboru. Drugim rečima, 50 ovakvih birača imali su glas kao jedan izbornik – birač sa neposrednim pravom glasa. Novi
96 97

“Srbobran”, 1865, 50, 53 Svetozar Miletić i narodna stranka, građa 1860-1885, knjiga 1, 1860-1869, Sr. Karlovci, 1968, 370-371 98 “Zastava”, 1867, 71

30

izborni zakon propisivao je da se u Rumi bira jedan zastupnik. Birališta u Sremskoj županiji su se nalazila u Rumi, Vukovaru, Tovarniku, Iloku, Erdeviku i 99 Irigu. Srpski list “Zastava” je redovno pratio predizbornu kampanju. Zanimljivo je da se u početku “Zastava” nije jasno opredeljivala ‘za’ ili ‘protiv’ neke strane u izborima. Naprotiv, naglašavano je da treba da se čuju i drugi kandidati, a čak je izražavana i lojalnost prema vlastima rečima: “Srem se uvek odlikovao političkom svešću”. U toku kampanje hrvatski ban Rauh i Jovan Živković obilazili su Srem, s ciljem da organizuju svoju partiju (Unionistička stranka). Oni su 28. oktobra u 18 časova došli iz Karlovaca u Rumu. Ovde je Živković nasamo razgovarao sa nekoliko advokata i građana, kojima je kao “svoj svojima” izložio političke koncepcije. Za njim je išao Jovan Subotić, kome je u Rumi pripremljen svečan doček. U tom smislu, 3. novembra, spremljeni su bakljada i banket u čast Subotića, ali su ih lokalne vlasti zabranile. Ovo je 100 izazvalo ogorčenje stanovništva. Subotić je u Rumu stigao u podne 15. novembra. Najpre je razgovarao sa građanima i advokatima u stanu dr Dimitrijevića, a sutradan je razgovor nastavljen u Subotićevom stanu u Rumi. Razgovorima je prisustvovao i veliki broj drugih Rumljana. Tom prilikom je zauzet stav da se izrazi protivljenje oktroisanom izbornom zakonu, koji je, prema njima, bio u suprotnosti sa saborskim zaključcima. U pogledu zabrane bakljade ispoljena je sumnja da se u tu rabotu umešala sreska vlast, koja je i inače poznata po sličnim aktivnostima prema političkim protivnicima. To veče, u “mirnoj Rumi je bilo mnogo pandura, žandara i četnika”, koji su tražili izgrednike, a sudija je u kafani primao raporte od patrola. U subotu uveče dr Dimitrijević je priredio zabavu u čast dr Subotića, koja je trajala do dva sata posle ponoći. Sutradan je Subotić otišao u Irig, a prilikom prolaska kroz njihov kraj Starorumljani su zvonili zvonima i pucali 101 topovima u njegovu čast. Pojavila se i vest da po Sremu putuje neka nepoznata osoba i raspituje se za “narodnjake.” Ispostavilo se da je u pitanju Šlezinger Šmit, koji se izdavao za vladinog emisara. On je noću tajno razgovarao sa “mladim Jančom i sa drugim mađaronima”. Došlo se čak i do njegovih beležaka u kojima je, između ostalog, stajalo: “Ruma ist so terorist dass sich kein Deutcher zu rühren * ** 102 Počele untersteht” , “Branko Jovanović in Ruma Stuhlrichter zu entfernen” . su da kruže i neproverene vesti o mogućim kandidatima za izbore u Sremu. Tako su pominjani dr Mihajlo Polit Desančić za rumski srez, Krstić za Rumu, 103 Jovan Subotić za erdevički srez…

99

“Zastava”, 1867, 98 “Zastava”, 1867, 101 101 “Zastava”, 1867, 104 * “Ruma je tako teroristička da nijedan Nemac ne može biti miran”. ** “Udaljiti sudiju u Rumi Branka Jovanovića” 102 “Zastava”, 1867, 108 103 “Zastava”, 1867, 105
100

31

U izbornu borbu se uključio i Veliki župan Kušević. On je početkom decembra 1867. godine poslao telegram karlovačkom patrijarhu Mašireviću u kome preporučuje sveštenstvu rumskog sreza da se čuva agitacija, naročito Rumljanina Stajića i Markovića u Grgurevcima. U sledećem telegramu upućenom patrijarhu, izraženo je nezadovoljstvo zbog toga što, kako se kaže, rumsko sveštenstvo, zajedno sa Subotićem, obmanjuje birače. Smatra da će zbog tih agitacija “koliko sutra nastati neredi u Rumi”. Zato moli da se u Rumu pošalje neko ko će u saradnji sa velikim sudijom (Brankom Jovanovićem) odvratiti sveštenstvo od ovih agitacija. Treći telegram je stigao nakon proglašenja rezultata izbora. U njemu se konstatuje da je Ruma izabrala Subotića, rumski srez - Filipovića, Irig - Polita, itd., sve u svemu, “čak petoricu naših protivnika”. Tome su doprineli i sveštenici, “najžešći agitatori”, koji su se 104 tako “nama najvećma zamerili”. U jednom od telegrama, patrijarhu je stigao i program vladinog kandidata 105 Živkovića, koji u celosti glasi : “Mojim biračima! 1. Ja sam za podpunu avtonomiju t.e. od ugarske neodvisnu zemaljsku upravu i zakonarstvo u poslovi nastavni, vjerozakonski, vnutarnih i pravosudnih ….. 2. Ja sam za gledom već stvoreni austrisko ugarski dualizam državni, za združen ili savez sa Kraljevinom ugarskom u gornjoj avtonomiji nadmašajući ratni, financialni i trgovački poslova…. 3. Ja sam za zajedničko abavljanje tih zajedničkih poslova, dakle zajedničku u tome upravu, zakonarstvo sa kraljevinom ugarskom. Način pak našega sudjelovanja u dotičnom zakonotvornom organu ustanoviče se po obim saborima, našim i ugarskom sporazumno 4. Ustroiti našu domaću vladu i celu upravu, usvojavam slobodoumno načelo ustavne države ugarske. 5. U pogledu Dalmacie i Kraine vojevaću kao i dosad za ostvarenje združene prve i spojene druge sa Materom Zemljom. 6. Isto tako za održanje našega prava na Rjeku. 7. Glede načina postupanja na prestojećem Saboru, ja sam uz ogradu protiv oktrisanja izbornog reda, za izaslanje regnikolarne deputacie koja bi sa sličnom deputaciom sabora ugarskoga u svih pitanja ravnopravno u dogovor stupiti i usljed toga svomu saboru na odobrenje izvjestiti imala. Živković s. r.” Srem je tada bio podeljen na nekoliko izbornih srezova, s tim da se posebno glasalo i u Rumi i Vukovaru. U Rumi, Vukovaru i iločkom srezu izbori su zakazani za 4. decembar, u iriškom za peti, u rumskom za šesti, u
104

105

Arhiv SANU, Odeljenje u Sremskim Karlovcima, MPB 1867, 9/I-III (u daljem tekstu Arhiv Karlovci) Arhiv Karlovci, MPB 1867, 7/I-II; br. 1978/pol

32

erdevičkom za sedmi, u tovarničkom za deveti i u vukovarskom izbornom srezu 106 za 10. decembar. U izbornoj komisiji u Rumi predsednik je bio advokat Nikolajević, a potpredsednici Lobmajer (Lobmayer) i Rifert (Riefert). Postavljanje ovih lica, za opoziciju je bio znak vladinih namera da, pošto-poto, ostvari svoje ciljeve na izborima. Usput su se pojavili i problemi sa biračkim spiskovima u Rumi. Bilo je nejasno da li Rumljani sa boravištem u Rumi, a koji porez od 30 f. plaćaju u nekom drugom mestu, imaju pravo glasa ili ne. Vlasti su najpre odgovorile da nemaju, te su po prvom popisu birača Srbi imali prevagu od 40 glasova u odnosu na druge narode. Onda su, kada je već bila tolika prevaga, dozvolili i onim Rumljanima koji nisu plaćali porez u Rumi da glasaju, te su Srbi u Rumi dobili još 18 glasača. U međuvremenu je Nikolajević dao ostavku na mesto predsednika komisije, a tu funkciju je preuzeo Branko Jovanović, nakon čega je 107 usledio novi popis birača. Izborna proba za rumski izborni srez održana je 11/29. novembra. Jednoglasno su izabrani dr Subotić i Filipović, a u Irigu dr Polit. U Rumi je izabran dr Subotić. Tom prilikom su isticane njegove zasluge u organizovanju Narodne stranke u Sremu. Kasnije, u Saboru, on je 1867. godine podneo predlog o ravnopravnosti srpskih imena i ćirilice u Hrvatskoj. Nakon toga, Rumljani su pozvali Irižane da sa svojim poslanikom dođu u Rumu, što su ovi kasnije i učinili, došavši sa više kola. Po običaju, usledila je bakljada u znak 108 pozdrava. Na dan izbora u Rumi je bila pijaca. Vlasti su računale da će se srpski trgovci “zabaviti pazarom” i propustiti priliku da glasaju. “Ali prevarili su se” – konstatuje “Zastava”. Sreski sudija je, takođe, naredio da se na dan izbora zabrani svaka demonstracija i da se otvore svi dućani. Srpski trgovci nisu poslušali ovu naredbu i svi dućani su listom bili zatvoreni, kao da je praznik. Birači su se okupili ispod barjaka. Među njima je bio i “čestiti starac” advokat Koviljac. Pevale su se pesme poput “neka znaju spaije da Srem danas njihov nije” i uzvikivale parole “živio Subotić”. U izbornoj dvorani su se već nalazili okupljeni Nemci, s namerom da glasaju za Janča, dok su Srbi bili za Subotića. Na izbore je došao i bolesni berberin Steva Bošković i glasao za Subotića. Kada je na njih došao red, pošto je glasanje bilo javno, videlo se da su sudija Jovanovića i Kojić glasali za Janča. Za njega su glasali još neki Srbi (županijski pisar Milan Stojčević), kao i Jevrej Gavra Vesel (Gabriel Wessel), koji je tom prilikom rekao Srbima: “Oprostite, gospodo, ja sam mirno”. Glasale su i neke ženske udovice sa pravom glasa. Nakon brojanja glasova, ispostavilo se da su Srbi dobili osam glasova više, te je tako, “i pored nepravdi, smutnji i ometanja”, pobedio dr Subotić. I u rumskom srezu je pobedio srpski kandidat, advokat Filipović. Posle toga su hiljade ljudi izašle na ulice Rume i, uz sviranje muzike, 109 slavile ovu pobedu.
106 107

“Zastava”, 1867, 103 “Zastava”, 1867, 111 108 “Zastava”, 1867, 110 109 “Zastava”, 1867, 111

33

U Rumi su izbori ponovljeni 22. februara 1868. godine, jer su četiri zastupnika Sremske županije napustila Sabor. Zakazani su u 8 časova u prisustvu Kuševića i Parčetića. Narodnjaci su tom prilikom napustili dvoranu, a 110 Jančo je glatko izabran, uz tišinu i ogorčenje. Kada je sve prošlo, vlasti su počele da leče rane zbog izbornog poraza u Sremu i da se svete svojim političkim protivnicima. Već 5. decembra, sudija Branko Jovanović je kritikovao rumskog kneza Ljubu Panajotovića, što je samovlasno i bez znanja županijske vlasti naredio osvetljenje Rume nakon ove izborne pobede. On je optužen da nije prijavio nošenje bakljade, što je protumačeno kao nemarnost u obavljanju dužnosti. Zato je zvanje rumskog 111 Sudija Branko kneza privremeno prešlo na senatora Vasu Veselinovića. Jovanović se osvetio i beležniku Radovanu Vujanoviću, smenivši ga jer je na izborima glasao za Subotića. U “narodnjačkoj” štampi su se, tim povodom, pojavili članci u kojima su Jovanovićevi protivnici govorili da je on bio omražen 112 ne samo od Srba već i od mađarona , a izabranom poslaniku rumskog sreza, Simi Filipoviću, koji je, za razliku od drugih, ostao u Saboru, pravljena je “mačja 113 muzika”. On je i izbačen iz Narodne stranke. Srbi u Sremu su uvek bili osetljivi na politička previranja u susednoj Srbiji. Te 1868. godine ubijen je srpski knez Mihailo. Vesti beleže izraze žalosti i u Rumi. Ovde je, u nedelju, 16. juna, održan parastos, doduše skromno posećen i bez govora. Razlog za to bila je neobaveštenost Rumljana, a i lokalne vlasti su 114 pravile smetnje ovoj manifestaciji. U samoj Habzburškoj monarhiji je, takođe, došlo do velikih promena. Ona je Austrougarskom nagodbom 1867. godine preuređena u dualističku državu. Sledeće godine su svoje međusobne odnose u okviru Ugarske regulisali Hrvati i Mađari Hrvatskougarskom nagodbom. Ovaj sporazum nije mnogo popravio položaj srpskog stanovništva u državi, stoga srpska štampa ovo nije propratila sa nekim posebnim oduševljenjem. Jedna vest iz Rume, krajem decembra 1868, govori da se “ovde silom manifestuje nova era posle Nagodbe sa Ugarskom”. Kao najrevnosniji u njenoj afirmaciji, opet se pominje sudija Branko Jovanović. On je na Tucindan, kada su se svi Srbi pripremali da proslave ovaj praznik, u dosluhu sa Jančom sazvao sednicu opštine, gde su većinom glasova rešili da se na opštinsku kuću, pored zemaljske (državne), istakne i mađarska zastava. “Vele da će biti zazorno ako se vidi da se ovde ne raduju uniji sa 115 Ugarskom”. Iako ne kao parlamentarni, atmosferu političkih sukobljavanja podgrejavali su i izbori za Crkveno-narodni sabor. Takvi izbori održani su 1869. godine. Prema izbornom redu za “srpski narodni crkveno-školski kongres” biralo se 20 sveštenika i 50 svetovnih lica. Biranje je, takođe, bilo neposredno i
110 111 112

“Zastava”, 1868, 16 “Zastava”, 1867, 112 “Zastava”, 1868, 25 113 “Zastava”, 1868, 30 114 “Zastava”, 1868, 55 115 “Zastava”, 1869, 2

34

posredno. U ovom drugom slučaju, na 500 lica sa pravom glasa, biran je jedan 116 poslanik. Glasanje je bilo javno, a odlučivala je natpolovična većina. Rumski izborni srez je imao tada 22.372 duše, a samo Ruma 2.467 (verovatno se radi o 117 broju pravoslavnih stanovnika, a ne o licima sa biračkim pravom – p. a.). Izborna skupština u Rumi održana je 3. avgusta. Na skupštini je jednoglasno izglasano poverenje “narodnjacima” (Narodna stranka) i 118 nepoverenje patrijarhu. Tok skupštine je bio buran. U opštinskoj kući skupilo se mnogo sveta – skupštinara. Prisutna su bila i sva tri rumska sveštenika. Kada su u jednom trenutku skupštinari odbili predlog da se čita patrijarhova bula, Stevan Dimitrijević je počeo da “kortešuje” među skupštinarima, “kao da je na vašaru”, te je bio opomenut. Pristupilo se glasanju o ovom predlogu i rezultat je bio 31:11 protiv čitanja. Tada se predsednik skupštine Nikolajević našao u nevolji, i podneo ostavku na ovo mesto. Pri glasanju o poverenju patrijarhu, samo jedan “nazadnjak” glasao je za njega. Paja Bogdanović je obelodanio “podla i gadna“ dela perovođe učitelja Aršinovića, koji je pretio parohu Stajiću i govorio da on neće da ide protiv opštine koja ga plaća. Međutim, bio je izbačen 119 sa skupštine, a mesto njega za perovođu je postavljen Živan Gojković. Prema novom “izbornom redu” za Sabor, izborima su rukovodili Izborni kotar, odnosno Središnji odbor, koji se sastojao od predsednika, perovođe i četiri potpredsednika. U županijama je predsednik bio sam župan, a u gradovima načelnik. Središnji odbor je imenovao izbornu deputaciju (predsednik, perovođa i dva člana). Ona je popisivala birače i birala izbornike, sastavljala izborne liste i rukovodila biranjem zastupnika. Rok za ovaj posao bio je od 14 do 40 dana. Pravo izbora imali su svi “zavičajni”, tj. državljani Kraljevine. I dalje se biralo posredno i neposredno. Biranje je bilo javno, pri čemu su birači lično dolazili na glasanje i glasali usmeno. Izabran je onaj koji je dobio natpolovičnu većinu, a ako to nije slučaj (ako niko ne dobije) onda su se dvojica najboljih ponovo takmičili. Biralo se 67 zastupnika, od čega su županije birale 43, a gradovi, ovlašćeni srezovi i znamenita trgovišta 24 poslanika. Sremska županija birala je šest, a sama Ruma jednog poslanika. Rumski izborni srez imao je 24.244 lica, a Ruma 2.467. U srezu je ukupno bilo 34 mesta 120 (Irig, Bešenovo, Beočin, Maradik, Inđija, Rakovac...). Novi izbori su zakazani za 1871. godinu. Središnji odbor Narodne stranke uoči izbora izdao je proglas biračima za Srem 4. juna (16. juna) i istakao svoje kandidate. Za Rumu to je bio advokat Svetozar Nikolajević, a za rumski srez dr Stevan Dimitrijević, kraljevski javni beležnik. Upućen je poziv biračima da se upišu, da budu jednodušni i da svi izađu na glasanje. Takođe, predloženo je da se odrede agitatori u svakom mestu. Naglašeno je da će na izborima učestvovati samo dve stranke: ona koja je tri godine bila u Saboru i “ova naša”. Iza ove prve, kažu, stoje vladini činovnici, a uz drugu, “našu”, je narod. Izgleda
116 117

“Zastava”, 1869, 81-82 “Zastava”, 1869, 87 118 “Zastava”, 1869, 92 119 “Zastava”, 1869, 95; “Pančevac”, 1869, 18 120 “Zastava”, 1870, 47, 48, 67

35

da je kasnije došlo do promene, jer se u izveštajima kao kandidat Narodne stranke pominje Jovan Rogulić, a ne Nikolajević, dok je za Rumu ostao dr Dimitrijević. Ukazivano je na važnost izbora u Sremu, jer od ovdašnjeg ishoda zavisi da li će Narodna stranka imati većinu u Saboru. Protivnička strana je predosećala neuspeh. Zato je sremski župan Kušević, videvši da Jančo nije najbolji izbor za protivkandidata, pokušao da privoli Kritovca da preuzme ovu ulogu, što je ovaj odbio. I Adolf Pejačević se prihvatio zadatka da agituje za vladinog kandidata u Rumi. Pozvao je i “majstore” Nemce da mu pomognu. Među Srbima u Rumi, pominje se “srpski pisac” Stajić, koji je na “najgadniji 121 način” kortešovao za vladinog kandidata. Ishod izbora, na državnom nivou, bio je sledeći: Narodna stranka - 60, 122 U Sremu su unionisti vladina (Unionisti) - 13 i Starčevićeva - 2 zastupnika. ubedljivo poraženi od Narodne stranke, osvojivši samo jedan mandat (u 123 U Rumi je Vukovaru), dok je Narodna stranka dobila šest mandata. Dimitrijević dobio 93 glasa, a vladin kandidat 29, dok je u srezu za Rogulića 124 glasalo 232 birača, naspram 78 za podžupana Branka Jovanovića. Sledeći izbori su održani 1872. godine. Za rumski srez mesto biranja je bila Inđija, a za trgovište Ruma izborno mesto se nalazilo u samom gradu. Formiran je Izborni odbor za Rumu, koji je imao zadatak da obavi popis birača i organizuje izbore za poslanika. Predsednik odbora bio je Jovan Mladenović sudija, zamenik Vasa Veselinović, perovođa Dušan Grković, a odbornici su bili Svetozar Nikolajević i Imbro Bertalan. Predsednik odbora za rumski srez bio je Vasa Hadžić, zamenik Porfirije Surčinski, perovođa sreski pisar P. Dobrovoljni, a odbornici Švarc (Schwarz) i Grković. Popisivanje birača je planirano za petak 125 12. aprila. Na vest o izborima počela je predizborna kampanja (“kortešovanje”). Prvi izborni sastanak u Rumi održan je 19. marta, “skoro u tajnosti” u jednoj prostoj birtiji ‘Kod Zibcerke’“. Ta kafana je, inače, poznata po tome što u nju uglavnom dolaze kalfe i sluškinje, kao i “proste Švabe”. Tu je muzika besplatna. Sastanku su prisustvovale zanatlije, većinom katolici, ali slovenskog porekla. Podžupan Branko Jovanović je pozvao i sedam – osam Srba, koje je smatrao svojim ljudima, ali se odazvalo samo njih nekoliko. To su uglavnom bili “izrodi i propalice”. Doduše, bio je i jedan “valjan” koji je došao preko svoje volje. Dogovor je otvorio načelnik Špiler, koji je preporučio da se glasa za vladinog kandidata za trgovište Ruma – Branka Jovanovića. Zatim je reč uzeo sam Jovanović, koji je prihvatio kandidaturu, pod uslovom da se sa njom slože i prisutni. Rekao je da je on više godina službovao u Rumi i da je uvek zastupao njene interese. U svom izbornom govoru, između ostalog, obećao je i smanjenje poreza i maksimalno angažovanje da pruga prođe kroz Rumu. Istog dana, povodom predstojećih izbora, u Putincima je držao govor sudija Jovan
121 122

“Zastava”, 1871, 44, 58, 57 “Zastava”, 1871, 64 123 Vasilije Đ. Krestić, Istorija Srba… 124 “Zastava”, 1871, 60 125 “Zastava”, 1872, 39, 42

36

Mladenović, a očekivala se i skorašnja poseta Velikog župana, koji je već 126 obilazio sremske srezove. Župan je ubrzo došao u Rumu i pozvao okupljene činovnike da se angažuju u korist izbora vladinog kandidata. Kada su Nemci pitali starog Janča, dosadašnjeg rumskog poslanika, da li da glasaju za Branka Jovanovića, on je rekao da će Srbi da glasaju za Srbe, a da Nemci treba da glasaju za Nemce, a ne za Branka Jovanovića. Velikom županu se ovo nije dopalo i “preko žice” je poručio Janču da se okane toga posla, jer će mu sin u roku od 24 časa dobiti otkaz u iriškoj sudnici. I sam predsednik Izbornog odbora za srez, Hadžić, govorio je: “Car je naš otac, a mi smo sinovi njegovi; lane smo poslali na Sabor one sinove s kojima otac naš car neće da razgovara, zato sad treba da pošaljemo onakve sinove sa kojima će otac naš razgovarati hteti”. U Rumi za vladinog kandidata od Srba su agitovali: Sima Milutinović – Tuta, prodavac kreča, Gavra Janković, bivši županijski četnik i Mladen Mladenović. Špiler, protivno zakonu, zloupotrebio je opštinske pandure, tako što je Nemcima, “s 127 kuće na kuću”, slao policajca Gavru. Kako su se izbori približavali kampanja se intenzivirala. Novine pišu da je 10. maja U Rumi “opsadno stanje”. Dvadest ulana drži u opštinskoj kući “fajerpike“ (straža – p. a.). Dan ranije je kod sudije bila priređena svečanost, na koju su, pored mnoštva Nemaca, pozvani i podžupan Jančo i župnik Vice. Župnik je zaklinjao, a Jančo opominjao. Istog dana uveče bila je srpska beseda. U 12 časova je izbio i požar, kada je izgorelo sedam trgovačkih šatri. Nemci su u deset “birtija organizovali pijanku” o podžupanovom trošku. Župan, podžupan i drugi “Kušević-stvorovi” pravili su majalis u Tivolu. Uz sve to, nadovezala se i 128 slava starorumske crkve, dok su žandari sve vreme patrolirali. Narodna stranka je planirala da u opštinskoj kući 14. maja održi sastanak mesnog odbora, kada je trebalo da budu određeni birači stranke. Na sastanak su pozvani i Nemci, iako je advokat Sima Krestić bio protiv, jer se oni nisu odazvali istim povodom prošle, i 1867. godine. Stevan Dimitrijević je ovaj sastanak prijavio Špileru 11. maja i dobio dozvolu. Međutim, 13. maja, u 17 časova, policajac Gavra je javio da se sastanak ne može održati u opštinskoj kući, već da se za to odabere neko privatno mesto. Odabrana je gostionica “Kod orla“, a na dan sastanka oko opštinske kuće ustanovljena je straža. Zabranjena je i muzika, iako je za ovu priliku već bila kaparisana. Takođe, rečeno je da muzike neće biti ni u vreme izbora. Na dan sastanka birači su na svojim kućama istakli zastave, te iako je bila nedelja, svi su izašli na pijacu kod Krsta, preko puta kuće poslanika Dimitrijevića. Odatle se u 9 časova sa zastavom krenulo prema “Orlu”. Pošto je muzika zabranjena, omladina je pevala narodne pesme. Pred kafanom “Orao” već su sedeli sudija Mladenović i pristav Tatomirović, budno motreći. Sastanak je otvorio Svetozar Nikolajević pozvavši Dimitrijevića da opiše kako je tekao rad Sabora, kao i da ispriča o zbivanjima u vezi sa njegovim raspuštanjem. Ovaj poziv je propraćen uzvicima
126 127 128

“Zastava”, 1872, 37 “Zastava”, 1872, 42 “Zastava”, 1872, 56

37

“Živio poslanik naš dr Dimitrijević!“. Zatim je Sima Krestić, pošto je zapazio i nekoliko Nemaca, govorio o zajedništvu, o “sinovima jedne domovine“ i da se “vara onaj ko misli da jedan može pevati, dok drugi plače“. Na kraju je preporučio Dimitrijevića za kandidata. Opet su se čuli povici “Živio!“. Dimitrijević je prihvatio kandidaturu i opširno izložio svoj program, često prekidan uzvicima “Živio!“. Kada se sastanak završio svi su se, uz pesmu, vratili na pijacu. Zastava 129 je ostavljena kod dr Dimitrijevića, kao zalog. Na dan izbora, 17. maja, birači su sa zastavama počeli da se okupljaju kod Krsta na pijaci, već u 7 sati ujutru. Zatim su svi zajedno krenuli prema opštinskoj kući. U povorci su bili i Srbi i Hrvati, stari i mladi, čak ni seljaci nisu išli na njivu toga dana. Povorka je krenula u 7.30 časova, uz pesmu. “Bilo je milina videti sokolove naše kako braću sa pesmom prate na biralište”. Kod vlastelinske kuće na centru, po običaju, kolona se zaustavila i omladina je zapevala pesme. Sima Krestić se obratio biračima istakavši da je svima cilj opšti napredak i blagostanje. “Naši dedovi su istrajavali na bojnom polju, a mi to isto moramo uraditi na ustavnom polju”. Biračima je poručio da se ne plaše mnogobrojne vojske, jer ona čuva red i mir. Potom su krenuli ka opštinskoj kući u Železničkoj ulici. Nemci su drugim sokakom, praćeni vojskom, već došli u opštinu i smestili se u opštinskom dvorištu. Pred opštinskom kućom mogao se videti sledeći prizor: sva tri sokaka oko opštinske kuće zakrčila je carska vojska naoružana do guše; deo ulanera je od ugla opštinske kuće, pa sve do preko puta ležeće kuće Stevana Kritovca, preprečio put biračima, pri čemu su držali sablje u rukama; pored njih birači skoro da nisu mogli da prođu, čak ni jedan po jedan. Da bi se sprečio nered, koji je suprotna strana i htela, vojska se malo razredila, ali birači ne htedoše da se provlače između konja. Provukao se samo barjaktar Aleksa Lacković. Tada je počela galama i metež. Pojavio se predsednik izborne deputacije pristav Tatomirović i rekao oficirima da se vojska povuče, jer je ovakav njen postupak protivzakonit. Ovi su poslušali i narod je došao pred opštinsku zgradu, na čijem ulazu su stajala dva žandara sa ukrštenim bajonetima i samo su birači mogli da prođu. Posle pregovora, oni su uklonjeni i u hodnik je postavljeno šest ulanera bez sablji, samo sa puškama o ramenu. Trebalo je da spreče da se birači Narodne stranke pomešaju sa Nemcima, koji su “kao roblje” stajali u dvorištu pod šupom. Kada je počelo glasanje, prvo su glasali Nemci. Oni su se uplašili jer su videli da ih je gradonačelnik Špiler naveo na nepošten posao. Za njima su glasali Srbi, i to svi za Dimitrijevića, osim trojice koji su bili na protivničkoj listi (Sima Milutinović Tuta, Mladen Mladenović i hromi Maksim Špirta). Ova prva dvojica i nisu imala pravo glasa, jer se Tutina kuća vodila na njegovog tasta Velimira, koji živi u Novom Sadu, a drugi je svoju zaduženu kuću preveo na ženu. Rezultat glasanja bio je 136 prema 80 za Nemce, odnosno, vladinu stranku. Povorka birača Narodne stranke se vratila istim putem, Glavnom ulicom, pevajući pesme, dok su Nemci, praćeni ulanerima, kao u mrtvačkom sprovodu, otišli drugim sokakom do Špilerove kuće. Pred kućom kandidata Dimitrijevića birači

129

“Zastava”, 1872, 67

38

Narodne stranke su se razišli. Ipak, u rumskom srezu pobedio je kandidat 131 Narodne stranke Jovan Rogulić. Narodna stranka je uložila protest protiv ovakvog načina izbora, zahtevajući poništenje. Unutar stranke se postavljalo pitanje, zašto je ishod ovakav, kada je 1867. i 1871. godine u Rumi pobedila Narodna stranka? Razlog je nađen u velikoj presiji, žandara i ulana, koji su bili raspoređeni na sve strane, kao faktor zastrašivanja. Takođe, kao jedan od glavnih krivaca, okarakterisan je načelnik Špiler. On je sam pripremio izbornu listu birača, pri čemu je u nju uveo 50 virilaca Nemaca, koji nisu imali pravo glasa, a izostavio 30 virilaca Srba, pristalica Narodne stranke. Špiler je pod izgovorom da mu je ugrožen život postavio vojničku stražu pred opštinsku kuću, iako je zabranjeno bilo kakvo učešće i prisustvo vojske na dan izbora. Čak ni graničari nisu mogli da uđu u grad bez opštinskog sertifikata. Govoreći o Špileru, štampa piše da je on “u Rumu došao pre petnaest godina, iz nepoznatog pravca”. Najpre je služio kod Pejačevića, a zatim se pobunio protiv njega i uzeo nekoliko sesija u Putincima. 132 Osim Nemaca, za vladinog Godine 1871. postao je načelnik u Rumi. kandidata glasali su i neki Srbi. Kao takav, pominje se izvesni Uroš Janković, krojač u Rumi, koji je dan uoči izbora pušten iz zatvora u Vukovaru. Tamo je smešten “pre desetak dana” zbog “veleizdajstvene reči“, izgovorene u gostionici pri razgovoru sa staklarom Adolfom Dajčom (Adolf Deutsch), “pokrštenim čivutinom”. Tu je i policajac Gavra Janković, koji se “kočoperio po ulicama”, a u Buni 1848. godine je “dobio tane odostrag” i govorio da ako do čega dođe, 133 izvadiće tane i njime će prvo ubiti Miletića. U celini, na ovim izborima najviše mandata za Sabor dobila je Narodna stranka – 47 zastupnika. U Sremu je pobedila u Tovarniku, Erdeviku, Inđiji, Irigu i Iloku. Samostalna stranka je dobila 8 zastupnika, a vladina stranka 20 134 zastupnika. U Sabor je ušlo još i 48 virilaca. Posle izbora, ponovo je, direktno ili indirektno, usledilo kažnjavanje uglednijih ljudi, koji su glasali za Narodnu stranku. Tako se, ovaj put, loše proveo trgovac Toša Bogdanović, koji je morao da otputuje sa porodicom iz Rume. Za to vreme, Špiler je, bez dozvole i Bogdanovićevog znanja, u njegovom odsustvu, otvorio stan i nastanio konjaničkog potpukovnika. Kad se Toša vratio, video je da mu je ceo stan zauzet, a njemu je ostavljena samo “dvorana”. U tom slučaju su Bogdanovići morali da prolaze kroz potpukovnikove odaje i to kada se on “razgaći”. Takođe, kada isti zaključa svoje sobe, onda i Bogdanovići ostaju zatvoreni u svojoj prostoriji. Ovaj kvartir je trajao šest nedelja. Doduše, imali su Bogdanovići još dve sobe, ali su one bile izdate Štedionici, jer su na pogodnom mestu. Sazvana je komisija, koja je utvrdila da potpukovnik mora da se iseli, ali ni on, ni Špiler, nisu reagovali. Zato su

130

130 131

“Zastava”, 1872, 67 “Zastava”, 1872, 59 132 “Zastava”, 1872, 67, 59 133 “Zastava”, 1872, 60 134 “Zastava”, 1872, 61

39

Bogdanovići prešli u jednu gostionicu, odakle su telegrafisali Zemaljskoj vladi, 135 izvestivši je o ovom slučaju. Iste godine održani su i izbori za skupštinu Sremske županije i za Srpski crkveno-narodni sabor. Uoči izbora za Županijsku skupštinu, Narodna stranka je izdala svoj proglas, u kome je istakla svoje kandidate. Za Rumu, to je bio Dimitrijević, a za rumski srez, posednik Rogulić, obojica zastupnici u Saboru od 136 1871. godine. Izbori za Srpski crkveno-narodni sabor (Preobraženski sabor) održani su u leto 1872. godine. Iz Rume je od svetovnih lica izabran advokat Sima Krstić, a 137 od sveštenih jerej Jovanović. Povodom narednih izbora za poslanike za Petrovski crkveno-narodni sabor u rumskom izbornom srezu, održana je Konferencija radi izbora saborskih poslanika. Zbor je održan 2. juna 1874. godine, u 9 sati, u Srpskoj školi. Govorili su advokat Svetozar Nikolajević i paroh Avakum Stajić, koji su konstatovali da su iriški paroh Jovan Jovanović i advokat Sima Krstić opravdali poverenje, te su 138 ponovo jednoglasno izabrani. Za pripremu izbora 1875. godine u izbornom srezu Ruma izabrani su: posednik iz Rume Ernest Špiler, za predsednika, trgovac iz Inđije Đoko Vojnović, za “prisednika” (pomoćnik predsednika), beležnik iz Inđije Jovan Balog, za prisednika, beležnik iz Kraljevaca Petar Stanojević, za zamenika i sreski pisar u Rumi Milan Stojčević, za perovođu. Za iste poslove u okviru izbornog sreza trgovišta Ruma izabrani su: advokat Svetozar Nikolajević, za predsednika, trgovac Jovan Bogdanović, za prisednika, apotekar Josip Hondl, za prisednika, posednik Alojz Bertolan, za zamenika, županijski pisar Ferdinand 139 Dobrovoljni, za perovođu. Izbori su zakazani za 8. avgust, ali štampa je pisala da u Rumi vlada “dremež i mrtvilo”. Svojevrstan haos u političkom životu Rume bio je izražen neslaganjem oko izbora kandidata za predstojeće izbore. “Jedni hoće Subotića, drugi Tunu Bogetića, mitrovačkog kapelana, treći Paju Filipovića”. Za rumski srez je istaknut Stevan Dimitrijević, ali je ovaj odbio kandidaturu, pa su “ovi počeli da rade za Avakuma Stajića”, a bilo je predloga u korist “starog” Rogulića. “Neki vele, ne treba nam pop i advokat, već građanin, a neki hoće 140 učitelja”. Bilo je i predloga da se u Sremu obrazuje “Slobodoumna opoziciona narodna stranka” ili “radikalna”. U svakom slučaju, prevagnuo je stav da Srbi na 141 ovim izborima treba da budu opozicija.

135 136 137

“Zastava”, 1872, 81 “Zastava”, 1872, 56 “Zastava”, 1872, 83, 89; “Pančevac”, 1872, 30 138 “Zastava”, 1874, 64, 68, 77 139 IAS, Magistrat..., 1875, 222 140 “Zastava”, 1875, 77 141 “Zastava”, 1875, 80

40

U rumskom srezu kandidati su tri “popa”: Stevan Popović, bivši beležnik * Filipović, Rogulić, Sima Milutinović Tuta i “bog bi znao ko još”. U izbornu borbu se umešao i grof Pejačević, koji je “u prošlu nedelju po Rumi ružio bana”, jer mu je ovaj ponudio da se kandiduje u Rumi, što je za njega verovatno bilo poniženje. Jovan Subotić je telegramom javio da neće da se kandiduje u Rumi, već u Osijeku. Navodno, u Rumi i tako neće niko biti izabran od opozicionih kandidata, te je sva prilika da će “iskočiti” Živković, vladin kandidat. Opoziciona štampa jedino je hvalila i isticala starog Simu Krstića, “koji hoće nešto da radi i ko je nešto pokušao”. Na njegovu inicijativu je isposlovan jedan dogovor sa biračima u Rumi. Krstić je za kandidata za rumski srez predložio Stevana Popovića. Na drugoj strani, “jerej” (verovatno Avakum Stajić – p. a.) javno je govorio da oni koji su za opoziciju “ne znaju šta je politika”. On je “svaki drugi 142 dan” boravio kod podžupana, koji je podržavao njegovu kandidaturu. Nakon održanih izbora ispostavilo se da je u celini pobedila vladina stranka. Ipak, u Sremu su, od vladine stranke, pobedili samo Živković u Irigu i Parčetić u vukovarskom srezu. Živković je dobio najviše glasova na još dva izborna mesta, Makanec je pobedio takođe na tri mesta, a Subotić i Mirko Hrvat na dva mesta. Tako su izbori morali da budu ponovljeni na šest mesta. Kao predstavnik Narodne stranke, Subotić je izabran u Osijeku i u Rumi, gde je, takođe, ipak bio kandidat. Međutim, odlučio je da zadrži mandat u Rumi, jer se verovalo da je u Osijeku “narodni kandidat” sigurniji u pobedu, nakon 143 predviđenih ponovnih izbora. Početkom, i naročito polovinom 70-tih godina, došlo je do velikih pokreta srpskog stanovništva protiv stranih vlasti u Austriji i Turskoj. U Boki je izbio ustanak protiv Austrije, a u Bosni i Hercegovini protiv turske vlasti. Ustanak je 1876. godine prerastao u rat Srbije protiv Turske, što je još više rasplamsalo nacionalna osećanja Srba u Ugarskoj i probudilo njihove nade u konačno oslobođenje preostalog srpskog stanovništva od turske vlasti i u ujedinjenje sa maticom Srbijom. Tadašnja štampa je iscrpno informisala ovdašnje stanovništvo o situaciji na terenu, apelujući za pružanje pomoći ugroženom srpskom narodu u tim krajevima. … Ovdašnje stanovništvo se i lično moglo uveriti u istinitost vesti koje su govorile o teškom položaju Srba iz Bosne, jer se jedan deo bosanskih izbeglica 144 (najviše žena i dece) neko vreme smestio u neposrednoj okolini Rume. Rumljani, kao uostalom i svi Srbi iz Južne Ugarske, najčešće su prilagali novčana sredstva, odeću, obuću i slično, sakupljene tokom organizovanih humanitarnih akcija.
Sima Milutinović, kao ugledni građanin Rume, ali ne i pristalica radikalskih ideja, često je pominjan u listu “Zastava” u veoma lošem kontekstu. U jednom broju iz 1886. godine, karakteriše se kao ”crepar i građar”, ali kome glavni prihod dolazi od denuncijacija, intriga i “kajšarluka”. On ne plaća opštini za pečenje cigle na opštinskom zemljištu i zato je proletos platio globu od 275 f. Prevario je i rumskog zidara Đuru Andresa, uzevši mu novac od menice, a ima i drugih koje je izvarao. On je Germanov agent. (“Zastava”, 1886, 118) 142 “Zastava”, 1875, 83 143 “Zastava”, 1875, 87, 94 144 “Zastava”, 1876, 109
*

41

Još 1862. godine, u Rumi je ustanovljen odbor gospođa, s ciljem da sakuplja priloge za crnogorske i hercegovačke ustanike. Predsednica ovog odbora bila je Elena pl. Mladenović. U isto vreme, postojao je i Odbor za sakupljanje priloga za “Legiju bošnjačku” u Srbiji. Legiju, od 700-800 momaka, 145 predvodio je izvesni Zega, a nalazila se u “velikoj nemaštini”. U periodu 18691870, Rumljani su u više navrata iskazali solidarnost sa stanovnicima Boke, 146 sakupivši, kao pomoć, preko 162 forinte. Kada je u Bosni 1875. godine izbio ustanak, pohrlili su da pomognu “hercegovačko-bosansku sirotinju”. Preopširan je spisak svih lica koja su te godine dala priloge, stoga ćemo pomenuti samo nekoliko ovakvih akcija. Jednom prilikom, kao priložnici iz Rume navedeni su: Toma Kritovac, Đura Ves. Grgur, Jovan Marković, Sava Kritovac, Uroš Ivanišević, Mojsilo Ćirić, St. B. Ivanišević, Đorđe T. Kostić, Radovan Vidaković, Aleksa Živanović, Nikola Magarašević, K. Radojčić, G. Stajić, Jovan Anastasijević i Mladen Grujić, koji su 147 U drugom slučaju istakao se Paja Andrejević, koji sakupili ukupno 15 forinti. 148 je prilikom beležničkog ispita “Kod orla” sakupio 39 forinti. Mnogo veća je bila akcija u organizaciji Sime Krestića, kada je postradalima u ustanku poslao prihod od sela Srpskog pevačkog društva, u iznosu od 121 forinte, 20 novčića, 149 Ipak, najveća suma novca je obezbeđena 2 dukata, jedne rublje i 4 dinara. tokom dve akcije u ovoj godini, u prvoj su “dva građanina” sakupila 300, a u 150 drugoj, gospođice Bela Nikolajević i Sanda Panajotović 200 forinti. Sledećih godina, zbog srpsko-turskog rata, ovakve akcije su učestalije. U Rumi je osnovan “Ženski odbor za pripomoć srpskih ranjenika”, koji je konstantno sakupljao priloge za ranjenike, a rumski trgovac Joca Bogdanović, kao svoj prilog, 151 Za izbegle i gladne poklonio je društvu Crvenog krsta 55 akova vina. bosansko-hercegovačke porodice u Lici i Dalmaciji, Branko Jovanović je sakupio raznu odeću i druge stvari (čakšire, prsluke, kape, čarape, opanke, rekle, igle i 152 Među priložnicima bilo je dosta Nemaca i Jevreja, od kojih su ovi konce…). drugi bili naročito darežljivi, pri čemu su u jednoj takvoj akciji sakupljene čak 354 153 Godine 1877. Ljubomir K. Nikolajević je za bosansko-hercegovačku forinte. 154 sirotinju u Rumi sakupio 18 forinti i 80 novčića , a par meseci kasnije u istom 155 pravcu otišlo je još 243 forinte i razne robe . Za stradajuće Crnogorce Rumljani su priložili preko 300 pari novog odela, 50 pari opanaka, 260 forinti i dosta starih 156 odela.
145 146

“Srbobran”, Novi Sad, 1862, 78 “Zastava” 1870, 47 (Među priložnicima su bili: Paja Jovanović – 10 f, Branko Jovanović, sudija – 5 f, Jovan Bogdanović – 5 f i mnogi drugi Rumljani) 147 “Zastava”, 1875, 151 148 “Zastava”, 1875, 156 149 “Zastava”, 1875, 161 150 Zastava o Bosni i Hercegovini 1874-1876, knjiga 3, Sarajevo, 1954. 151 “Zastava”, 1876, 136 152 “Zastava”, 1876, 164 153 “Zastava”, 1877, 40 154 “Zastava”, 1877, 183 155 “Zastava”, 1877, 198 156 “Zastava”, 1877, 179

42

I kasnije, u raznim prilikama, u Rumi je bio praktikovan običaj pomaganja postradalima. Neki od takvih primera su: pomoć Rakovčanima posle jednog 157 158 velikog požara , “siročićima” pokojnog Đure Jakšića , za izgorelu crkvu u 159 160 i dr. Organizovanije akcije Bovanu , postradalima od poplave u Crnoj Gori ovog tipa uzele su maha naročito u vreme Balkanskih ratova. Godine 1912, za srpske ranjenike u ovom ratu Milena Miladinović je Crvenom krstu u Beogradu predala 2.370 K i 70 potura, kao i tri velika sanduka i jednu vreću platna i rublja. Priložnici su bili: Srpska zanatlijska zadruga, Srpski soko, Miša Malenković iz 161 Šašinaca, Srpska privredna banka i drugi.

Plakat za rumski zbor 1877.

157 158

“Zastava”, 1886, 66 “Zastava”, 1886, 195 159 “Srbobran”, 1887, 14 160 “Zastava”, 1897, 63 161 “Zastava”, 1912, 244j

43

Drugi vid angažovanja u aktuelnoj borbi srpskog naroda bio je javno i masovno izražavanje podrške ovoj borbi. Jedna od najvećih manifestacija ove vrste održana je u Rumi 21. avgusta (2. septembra) u 10 sati “na doljnoj pijaci” (Starom vašarištu – p. a.). U sklopu priprema za održavanje ovog narodnog zbora štampan je veliki plakat kao poziv na okupljanje. Plakat sa naslovom “Sremci braćo”, od 10. (22) avgusta, poziva narod Rume i okoline na podršku “borbi jednokrvne i jednoverne braće naše na Balkanskom poluotoku protiv kletog dušmana”. U potpisu su St. Dimitrijević, predsednik Milan Svetozarev Nikolajević, perovođa i odbornici: Vasa Krstić, paroh, Svetozar Nikolajević, advokat, Sima Krstić, advokat, Avakum Stajić, paroh, Miša Kritovac, trgovac, Jovan Dudić, trgovac, Ljubomir Panajotović, trgovac i Jovan Bogdanović, 162 blagajnik. Za ovu priliku Mita Popović je napisao i pesmu “Braći na Zboru!” u 163 Rumi 21. avgusta 1877. U izveštaju sa ovog, očigledno uspelog, zbora, štampa navodi broj od 10.000 prisutnih iz svih krajeva (Bačke, Banata, Granice). Iz Srema su bili Inđijčani, Mitrovčani, Irižani, Šiđani… Samo iz Divoša je došlo 50 kola sa 200 ljudi, a bilo je i preko 50 sveštenika. Ruma je tog dana osvanula okićena trobojkama, a na sve strane su praštale prangije. Kraljevčani na čelu sa Perom Stanojevićem su svirali u gajde. Na vašarištu su podignute tribine sa kojih su se okupljenom narodu obraćali govornici. Zbor je otvorio Stevan Dimitrijević, a među govornicima bio je i stari “čika” Sima Krstić. Uz povike “Živio”, za predsednika ove skupštine izabran je Jovan Subotić, koji je i sam govorio. Kako je to već tada bio običaj, usledili su mnogobrojni telegrami podrške iz svih 164 krajeva, pa i iz inostranstva (Beč, Daruvar, Odesa, Zaječar, Reka, N. Sad….). Bilo je i primera neposrednog angažovanja Rumljana u ovim burnim događanjima. Izvesni Jovan Lukić, sin Nikole, koji je iz Rume “pre 15 godina” otišao da “učiteljevuje” u Bosni, Staroj Srbiji i Albaniji, bio je, u međuvremenu, zarobljen od Turaka i odveden u Malu Aziju. On se javio “iz ropstva”, ali kao 165 Jusuf efendija. Tadašnje vlasti u državi nisu bile ravnodušne prema zbivanjima u njihovoj interesnoj sferi. Austrougarska je, u sklopu rešavanja “Istočnog pitanja”, davno bacila oko na deo Turske u njenom susedstvu – Bosnu i Hercegovinu. Ne manje interesantan bio je i Srpsko-turski rat 1876. godine, naročito kada se u njega uključila i Rusija. Opet je Srem postao područje koncentracije vojske i špijuna, koji su izveštavali o prilikama sa druge strane reke Save. “Zastava” je pisala da u Sremu ima “puno pešadije (dve regimente)” i konjanika “kanonera”, 166 dok su u okolini same Rume raspoređena tri eskadrona husara. Srazmerno uspesima Rusije i Srbije u ratu protiv Turske, rasla je i zabrinutost austrougarskih vlasti. List “Zastava” izveštavao je o mobilizaciji u austrougarskoj vojsci. Prema pisanju ovog lista, ona se naročito brzo sprovodila
162 163

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad; “Zastava”, 1877, 125 “Zastava”, 1877, 127, 129, 131 164 “Zastava”, 1877, 130, 132 165 “Zastava”, 1876, 100 166 “Zastava”, 1876, 109

44

u Rumi. U nekoliko navrata (od 13. do 15. juna 1878. godine) stizale su naredbe da se “momci” hitno pretprežnim kolima šalju u Petrovaradin. Rokovi za javljanje bili su kratki, a oni koji se ne odazovu bili su tretirani kao vojni begunci i 167 potpadali su pod vojni sud. To se videlo i nešto ranije, po njihovom reagovanju u Rumi, nakon pobede ruske i srpske vojske kod Plevne, krajem 1877. godine. U čast te pobede Rumljani su nameravali da, u dogovoreno vreme, osvetle svoje prozore. Kako kaže štampa, o tome se u Rumi odavno govorilo i, nakon pada Plevne, ukazala se prilika. Iako bez prethodne pripreme, zdušno su radili da ovaj događaj ispadne što veličanstvenije. Naporedo sa sakupljanjem priloga za ranjenike u ratu, pristupilo se konkretnom akcijom u ovom pravcu. Mita Đorđević, Luka St. Georgijević i Pera Đurišić išli su Glavnom ulicom šireći ovu radosnu vest. Usput im se pridružio i Steva Janošević. Kada su stigli do kuće Jaše Almoslina, on im je rekao: “Treba da plačemo, a ne da se * radujemo” . Idući dalje ulicom njih četvorica su stigla i do Podžupanije i gradonačelnika Paje Filipovića. Filipović je odobrio ovu ideju, obećavši da će i sam osvetliti prozore na svojoj kući. Međutim, podžupanijski sekretar Svetozar Hlup nije bio istog mišljenja. Angažovali su i neku muziku, koju su doveli do gostionice Sime Đorđevića. Pred njom se iskupilo mnogobrojno građanstvo sa zastavama. Odatle se Glavnom ulicom išlo do kasarne i onda nazad do iste gostionice. Pevalo se “Vozbranoj vojevode” i “Blagosloven jesi Hriste Bože naš”. Kod gostionice je govorio advokat Sima Krestić, a zatim su otišli u gostionicu “Zeleni venac”. Naporedo sa ovom, tekla je i akcija dece i šegrta, koji su, uprkos hapšenjima od strane redara, na tri-četiri mesta porazbijali neosvetljene prozore. Pred zoru, ista sudbina je snašla i prozore podžupana Budisavljevića i Jevreja Almoslina. Oko 22 časa policija je htela da zabrani veselje u ovoj kafani i ukloni muziku. Mita Đorđević se pobunio, a vođa policije Mita Jekić je posegao za pištoljem. Đorđević mu je na to odvratio da takve mere primenjuje na pustahije, a ne na mirne građane. To, međutim, nije pomoglo i on je završio u zatvoru, odakle je ubrzo oslobođen intervencijom gradonačelnika Filipovića. Veselje je nastavljeno i sutradan, kada su slične akcije započele i u 168 Irigu, Vrdniku, Jasku, Inđiji... Ovi događaji su obelodanili razmimoilaženje između Podžupanije (Budisavljević) i Magistrata (Filipović), koji je već neko vreme bio “kost u grlu” Podžupaniji, zbog svoje nezavisnosti. Vesti o događajima u Rumi došle su i do samog bana, kome je Almoslin telegrafisao tražeći zaštitu. Sprovedena je i istraga, koju su vodili podžupan i sreski sudija Mladenović. Bilo je pretnji i zastrašivanja proterivanjem. Za raspravu je određen 18. februar 1878. godine, kada je pozvano preko trideset osoba. Rasprava je trajala do 21. februara, i to svaki dan po 9 časova. Sve je završeno tako što su Mita Đorđević, Luka
167

“Zastava”, 1878, 88 U nastavku izveštač iz Rume daje antisemitski komentar ove izjave, navodeći da je taj Almoslino u Rumu došao 1848. godine “sa pintlom na leđima i šijući kape i prosjačeći, uzimao leba od našeg sveta”, a danas ima “dvokatnicu”. 168 “Zastava”, 1878, 36
*

45

Georgijević i Pera Đurišić osuđeni na 20 forinti globe, barjaktari Mirko Đorđević i 169 Mirko Georgijević na tri dana zatvora i jedan šegrt na 24 časa zatvora. Iste godine održani su novi parlamentarni izbori. Povodom predstojećih izbora Jovan Subotić je u julu zakazao sastanak Narodne stranke u Čereviću. Na sastanku su formirani Središnji odbor i sreski odbori. Predsednik odbora za trgovište Ruma bio je dr Stevan Dimitrijević, a u Središnjem odboru iz Rume bio 170 je advokat Sima Krestić. I pored konstatacije da se u Rumi “jedva vidi da su izbori na pragu” i da 171 su primetni “malaksalost i sumorni dremež” , u mestu je održana izborna konferencija Narodne stranke za rumski, iriški i erdevički izborni srez i trgovište Ruma. Prema jednom izvoru održana je 10. avgusta 1878, kada je advokat Vasa Nikolajević formulisao izborne ciljeve: “pripajanje Krajine materi zemlji, 172 Objavljujući poziv na samostalnost naše domovine i unapređenje školstva”. birački zbor, koji su potpisali M. Kritovac, S. Krestić i Jovan Đorđević, list 173 Konferencija je održana u prepunoj “Zastava” navodi 30. jul (11. avgust). dvorani gostionice “Kod orla”. Otvorio ju je Sima Krestić (“vrsna starina”), posle koga su se za govornicom ređali M. Đorđević (“istorijski događaji oko nas”, pozivi na moralnost, “ne dajmo protivnicima oružje u ruke”, za boljitak Monarhije...), zatim St. Popović (za pripajanje Krajine Trojednoj kraljevini, ravnopravnost Trojedinice i Ugarske...) i Stevan Dimitrijević (treba birati “ljude od načela”, pre nego gledati na program). Zboru je prisustvovao, i na njemu govorio, Jovan Jovanović Zmaj. Izabrani su sledeći kandidati: Jovan Jovanović Zmaj za iriški srez, Stevan Popović za rumski srez, Milan Đorđević, urednik 174 “Zastave” za erdevički srez i dr Stevan Dimitrijević za trgovište Rumu. Vladine pristalice su takođe imale sastanak u jednoj gostionici. Kao protivkandidata Stevanu Dimitrijeviću, izabrali su grofa Adolfa Pejačevića. Svoj 175 zbor su zakazali za 10/22. avgust. U Rumi su izbori održani 16/28. avgusta. Od 952 upisana birača, na izbore je došlo i glasalo samo njih 441. Grof je dobio 254, a Dimitrijević 187 glasova. U rumskom izbornom srezu za Popovića je glasalo samo 80 birača. I u celom Sremu vladina lista je pobedila ogromnom većinom. Jedino je u Erdeviku izabran Milan Đorđević. Nakon proglašenja rezultata, počele su žalopojke i optuživanja. “Rumljani kamo vam stare slave, srpska ponosa i dogovora. Vi niste oni stari čuveni Rumljani”. Pominjana su i dva Srbina koja su glasala za 176 grofa (Toša Jovanović i Paja Andrijević Šajger, trgovac). Sledeće (1879) godine su bili izbori za srpski narodno-crkveni sabor. Tim povodom je u Rumi “Kod orla” za 16/28. avgust, u 10 sati, zakazana biračka
169 170

“Zastava”, 1878, 36 “Zastava”, 1878, 110 171 “Zastava”, 1878, 110 172 IAS, Magistrat..., 1878, kut. 2.301-3.399, 256-7 173 “Zastava”, 1878, 116 174 “Zastava”, 1878, 120 175 “Zastava”, 1878, 122 176 “Zastava”, 1878, 129, 133, 138, 143

46

konferencija. Konferencija je bila dobro posećena, a na njoj su od svetovnih lica izabrani: Jovan Subotić (Zemun), Stevan Lazić (Karlovci), Natošević (Pazova), Sima Krestić (Ruma), Milan Đorđević (Erdevik), Ćira Milekić (Mitrovica)…, dok 177 Bila je to i poslednja je među rumskim sveštenicima izabran Avakum Stajić. izborna pobeda jednog od najuglednijih Rumljana tog doba, “čika” Sime Krestića, druga i prijatelja Branka Radičevića. On je preminuo 2. maja 1880. 178 godine, a ispraćen je “kao nikada u Rumi, cela Ruma je ustala”. U jednom od 179 narednih brojeva lista “Starmali” objavljena je pesma “Čika Simi Krstiću”. Uoči novih izbora za Sabor 1881. godine, u Rumi se odigrao značajan događaj u političkoj istoriji Srba u Trojednoj kraljevini. Bilo je to formiranje nove srpske političke partije – Samostalne srpske stranke. U literaturi se ovaj skup naziva i [predizborna] konferencija Miletićevih liberala (Narodne slobodoumne 180 stranke). Dogodilo se to 14. avgusta na velikom zboru u Rumi. Za predsednika zbora izabran je dr Dimitrijević, a za perovođe Bogdanović i Stajić. Zboru je prisustvovao i Svetozar Miletić. Kada se on pojavio, začuli su se povici “Živio”. Bilo je i pokušaja da se zbor opstruiše, za čega su se potrudili “nezvani gosti”: Miša i Šandor Rogulić, Pejčić, Vasa Đurđević. Ipak, sve se odvijalo po planu. Pošto je Bogdanović pročitao program nove stranke, u njen odbor su izabrani: Stevan Dimitrijević, Joca Bogdanović i Paja Andrijević iz Rume, Gliša Pazarski iz Iriga, Pera Kostić iz Erdevika, Jovan Stefanović iz Čerevića, Adam Antić i 181 Paja Arsenić iz Iloka. Jedan od glavnih učesnika ovog skupa, pored Dimitrijevića, bio je novinar 182 On je sledeće godine pokrenuo “Srpski glas”, list za dr Milan Đorđević. politiku i književnost, kao organ novoformirane stranke. Bio je to prvi list te vrste u zemlji. Sedište mu je bilo u Rumi, a vlasnik i urednik je bio dr Milan Đorđević. Prvi broj “Srpskog glasa” se pojavio 15. oktobra 1882. Prestao je sa izlaženjem 183 krajem 1883. godine. Na pragu novih izbora za Sabor Hrvatske i Slavonije 1881. godine Privremeni odbor Samostalne srpske stranke predvideo je održavanje zbora u Rumi, i to u magistratskoj dvorani ili u porti Grčke crkve. Kao predsednik 184 stranke figurirao je dr Stevan Dimitrijević (1881). Jedan od većih izbornih srezova, raniji rumski izborni srez, uoči ovih izbora preimenovan je u dobrinački. U tom srezu je pobedio Stevan Dimitrijević, kandidat Samostalne srpske stranke. Protivkandidati su mu bili Pejčić i Popović. Od preko 500 izbornika, na izbore je izašlo 408 birača. Dimitrijević je dobio 228
177 178

“Zastava”, 1879, 119, 123, 129 “Zastava”, 1880, 35 179 “Zastava”, 1880, 39 180 Andrija Radenić, nav. delo, 181; Milutin Stanišić Vuksanov, nav. delo, 69, 72 181 “Zastava”, 1881, 120 182 V. Krestić, Građa o Srbima… I, 377 183 Vasilije Krestić, Istorija srpske štampe u Ugarskoj 1791-1914, Novi Sad, 1980, 238; Branka Pribić, Prvi politčki list Srba u Hrvatskoj, Zbornik CDISB, god. 20, br. 1, Slavonski Brod, 1983, 3 184 IAS, Magistrat... 1881, kut. 2.751-3950, 362

47

glasova, a dva vladina kandidata, Pejčić i Popović, 94, odnosno 86. Velikoj pobedi kandidata Samostalne srpske stranke doprineli su i birači iz okolnih sela (Stejanovci, Voganj, Radinci…), odakle je u Rumu stiglo 50 kola. U samoj Rumi pobedio je ban Pejačević, ali skoro bez ijednog srpskog glasa. U Rumi je od 600 birača, glasalo samo njih 221. Vladin kandidat Živković je i u Erdeviku pobedio samostalca Đorđevića. U Rumi su, međutim, izbori ponovljeni, jer je Pejačević “napustio rumsku pobedu” i prihvatio zagrebački mandat. Vladina stranka je onda kandidovala banovog brata, grofa Ferdinanda Pejačevića, dok je ispred Samostalne srpske stranke istaknut Joca Bogdanović. Ishod je opet bio isti: Pejačević je dobio 306 glasova (nemačkih i nešto malo srpskih), a Bogdanović 148 glasova. U celini, Vlada je dobila veliku većinu u Saboru, a 185 Samostalna stranka je osvojila 2 mandata. Stevan Dimitrijević je te godine pobedio na još jednim izborima, ovaj put na izborima za Crkveno-narodni sabor. On i Avakum Stajić su ubedljivo pobedili kandidate mitropolita Anđelića: Branka Jovanovića i Samuila Pantelića, 186 hopovskog arhimandrita. Novim izborima često je prethodilo donošenje novog izbornog zakona. Zakon iz 1883. godine nije doneo velike promene u toj oblasti, ali je nagovestio skore izbore za Sabor, koji su i održani sledeće godine. U Rumi su izbori održani 4/16. septembra 1884. godine u periodu od 8 do 13 časova. Narodna stranka, u okviru koje su se nalazili i članovi Srpskog samostalnog kluba, za Rumu je najpre kandidovala gradonačelnika Milana Nikolajevića, koji je svoju kandidaturu ponudio dr Aleksandru Pejačiću, da bi najzad to mesto pripalo trgovcu Vasi Kritovcu. Za dobrinački izborni srez (ranije rumski) predložen je dr Stevan Dimitrijević. Međutim, kako izgleda, mnogi birači nisu bili zadovoljni njegovim dosadašnjim učinkom u Saboru. Kako je već tada bio bolestan, često nije prisustvovao saborskim sednicama. Tih dana je u Rumi održana i konferencija na kojoj su istaknuti kandidati za Irig i Karlovčić. Kada su prebrojani glasovi, videlo se da su prošla oba kandidata Narodne stranke u Rumi i dobrinačkom srezu: Dimitrijević i Kritovac. Narodna stranka je osvojila * većinu u Saboru (69 mandata ), od čega su znatan broj činili Srbi članovi 187 Srpskog samostalnog kluba. U narednih nekoliko godina nije bilo značajnih političkih zbivanja u Rumi. Tek 1887, 4/16. januara, održan je jedan veoma posećen zbor, na kome je jednoglasno odlučeno da se pedeset četvorici poslanika na Srpskom kongresu
185 186

“Zastava”, 1881, 134, 135, 178, 137 “Zastava”, 1881, 155, 169 Napomena: odnosi rumskih radikala i patrijarha u to vreme, a i kasnije, nisu bili dobri. Između ostalog, ilustracija za to je primer iz 1886. godine, kada je jedna žena došla kod “njegove svetosti” Germana moleći ga za pomoć. Kada se predstavila da je iz Rume (iako je bila iz jednog okolnog sela) German joj je odbrusio: “Kad si iz Rume vuci mi se ispred očiju. Da pomažem vas, radije bi novac u Dunav…”. (“Zastava” 1886, 161) Slično je bilo i kasnije, tako je 1903. godine, gradonačelnik Jovan Đuričić – Biorac dobio od patrijarha Georgija zabranu pričešća na jednu godinu. (“Zastava”, 1903, 258) * Prema drugim podacima 75 zastupnika, od čega 29 Srba. (“Zastava”, 1884, 141) 187 “Zastava”, 1884, 130, 131, 132, 134, 140, 141; Ferdo Šišić, Pregled povjesti…, 341

48

u Karlovcima (verovatno Srpski crkveno-narodni sabor – p. a.) oda priznanje za njihovo držanje, a da se novoimenovanom patrijarhu Germanu iskaže 188 nepoverenje. Par meseci kasnije (19. aprila), povodom smrti novinara i književnika Laze Nančića, u Rumi je održan parastos u Vaznesenskoj crkvi. Bilo je prisutno mnogo naroda, a po završetku su ih, sa pogačama i rakijom, dočekale mati učitelja Stevana Janoševića, mati trgovca Jakovljevića, abadžijinice Spasenija 189 Janković i Kristina Petrović i “još neke gospođe”. Neposredno uoči novih parlamentarnih izbora, osmog maja 1887. godine, u Novom Sadu su pristalice proširenog Bečkerečkog programa (iz 1869) održale zbor, kada su se odvojile od Srpske narodne slobodoumne stranke i osnovale Celokupnu narodnu slobodoumnu stranku. Organ stranke bio je list “Zastava”, a predsednik Jaša Tomić. On je, inače, u prethodnom periodu često boravio u Sremu, gde je, kako su izveštavali špijuni, “sondirao javno mnjenje” u odnosu na svog protivnika Germana Anđelića. Na ovom skupu je učestvovalo i 190 sedam osoba iz Rume. Novi izbori su zakazani za jun 1887. godine. Obilazeći Srem, uoči izbora 191 Rumu su posetili biskup Štrosmajer , ban Kuen Hedervari i veliki župan Ervin Čeh. Dočekivani su uz pozdravne govore, bakljade, pevače i horove, vatromete, bankete i sl., ali je bilo i situacija da su ljudi pod prinudom dolazili na takve 192 skupove, čak iz okolnih sela. Njihovi protivnici su se okupljali oko dr Bogdana Subotića, kome su Rumljani izrazili podršku za njegovo zastupanje na Zemaljskom saboru i dr Bogdanu Medakoviću, koji je nameravao da u Rumi, pred izbore, sazove konferenciju Srba iz Slavonije i Srema radi savetovanja. Središnji izborni odbor Srpske samostalne stranke uputio je preporuku Srbima da ne treba da izađu na izbore “ni sa vladom, ni sa opozicijom”. Ona je kasnije ipak izašla u koaliciji sa opozicionim strankama: Neodvisnom, Strankom prava i Strankom saborskog sedišta. U Rumi ova stranka nije imala svog kandidata, dok je u iriškom srezu to 193 U drugim sremskim bio Bogdan Medaković, a u iločkom Bogoljub Miletić. izbornim srezovima (Ruma, Mitrovica, Dobrinci i Stara Pazova) stranka je 194 kandidaturu prepustila “tamošnjim rodoljubima”. Izbori u Rumi održani su 13. juna. Prethodile su im mnogobrojne žalopojke u štampi na račun Rumljana, zbog njihove neaktivnosti u predstojećoj političkoj borbi. “Ban i Veliki župan putuju Sremom. A mi? Skrstili ruke”, “Srem spava mrtvim snom”, “Rumljani koji su nekada davali pravac Sremu, sada se ne čuju živi. Čemu se imamo nadati?”. Tu su i optužbe da su Srbi posle 1881.
188 189

195

“Srbobran”, 1887, 4, 7 “Zastava”, 1887, 61 190 Lazar Rakić, nav. delo, 218, 203 191 IAS, Magistrat…, 1887, kut. 3.502-4.500 192 Andrija Radenić, nav. delo, 189-190; “Zastava”, 1886, 179 193 “Srbobran”, 1887, 43, 47, 54, 56, 61, 194 “Zastava”, 1887, 80 195 “Srbobran”, 1887, 58

49

godine i zbora u Rumi, napustili program Samostalnog srpskog kluba, te da se priklanjaju Narodnoj, tj. sada vladinoj, stranci. I stvarno, u Sremu i u celoj državi pobedila je vladina, odnosno, Narodna stranka. Ona je u Saboru tada dobila 86 mandata, dok je Srpska samostalna stranka, u odnosu na prethodne izbore, 196 izgubila jedan mandat. U dobrinačkom izbornom srezu je, takođe, pobedio vladin kandidat, Jovan Šević, kraljevski javni beležnik u Rumi. Posle izbora, na njega se obrušila opoziciona štampa kritikujući njegovu predizbornu kampanju. On je, navodno, za kotarskog predstojnika Đorđevića, beležnike i načelnike okolnih seoskih opština (ukupno 23 osobe), u Dobrincima organizovao ručak kod Ilije Mihajlovića, “krčmara i špekulanta”. Cena ručka je bila 58 forinti. Birače je častio rakijom i u Donjim Petrovcima, “a bilo je i jaganjaca”. Taj račun je iznosio 622 forinte. Zatim je organizovao ručak za 76 “otmenih” gostiju, sa pet jela: supa i govedina, dva sosa, zelje sa “telećim pečenim auflagom”, tri pečenja (od guske, patke i ćurke), dve salate (glavičasta i celer), testo, koh sa pirinčem u mleku, krofne “na masti” i “crna” kafa. Tom prilikom je popijeno i 111 litara belog, i 114 litara crnog vina. Sve to je koštalo 114 forinti. Posle ručka, druženje je nastavljeno u notaroševoj bašti sve do mraka, uz vino i pivo. Pišu da se Šević posle jedva popeo u kola i otišao u Rumu. Kasnije se ispostavilo da nije bilo dovoljno piva za sve birače. Posumnjalo se da Mihajlović više nije hteo da služi, iako je Šević trvdio da je poručio 100 buradi. Sve u svemu, ukupan trošak kod ovog mehandžije bio je 701 forinta, od čega je Šević platio samo 100. Za ostatak je odugovlačio i naposletku rekao: “Šta marim, tužite”. Ceo slučaj je 197 kasnije završio na sudu. Na sledeće izbore se čekalo čitavih pet godina. Održani su po novom izbornom zakonu iz 1888. godine, u periodu od 30. maja do 1. juna 1892. Iako je i na njima pobedila Narodna stranka, oni su predstavljali veliki uspeh za srpsku opoziciju. U Sremu je Samostalna stranka pobedila u dva izborna sreza 198 (Ilok i Hrtkovci), dok u Rumi opet nije imala svog predstavnika. Prema komentarima u tadašnjoj štampi situacija u Rumi uoči izbora se ništa nije promenila u odnosu na prethodne. Kandidati “niču kao pečurke”. Iz Narodne stranke bilo je raznih predloga. Jedni su bili za Ševića, a drugi za Pejičića. Ovom drugom su i politički protivnici priznavali da je “uman čovek”. U izbornu borbu su se uključili i Nemci sa svojim predlogom – sunarodnikom Špilerom. Pominjao se i Vasa Kritovac, ali je protiv njega bilo i samo predsedništvo Magistrata, tako da su ga od 20 birača podržala samo dvojica. Smatralo se da će za kandidata ove stranke biti predložen onaj za koga je bio kotarski predstojnik Toša Đorđević, jer je važio za valjanog Srbina. U tom slučaju favorit je opet bio Vasa Kritovac, šogor kotarskog predstojnika. Politički protivnici su procenjivali da u Narodnoj stranci u Rumi vlada haos, jer se rukovode ličnim naklonostima i prijateljstvom. Na drugoj strani bila je Srpska samostalna stranka, sa idejom da Srbi treba da se organizuju, jer su “Sremci”
196 197 198

“Zastava”, 1887, 59, 71, 85 “Zastava”, 1887,195 Andrija Radenić, nav. delo, 189-190

50

na njihovoj strani. Verovalo se da je i uz malo rada pobeda na izborima sigurna. Kritikovali su saborskog zastupnika Ševića da je na prošlim izborima prošao, jer je obećao da će u Saboru zastupati srpske interese. Na meti se našao i podžupan Joca Đurić, za koga se govorilo da je “umno oboleo”. Uglavnom, “svi u Sremu se tuže na rđava vremena”, i uzdišu “ah, da ustanu pokojni čika Krstić i Steva Dimitrijević”. “Gde je sada Ruma, nekadašnje gnezdo sremskih sokolova?“ Izražavano je i nezadovoljstvo radom Centralnog odbora Samostalne stranke, a govorilo se da čak i jedan “radikal” kortešuje za vladinog poslanika Kritovca. Kao glavni razlog što u Rumi, “srcu radikalije”, opozicija nema uspeha, navođeno je to, što su “gospoda” iz Centralnog kluba Radikalne stranke u Novom Sadu, a iz Samostalne stranke u Zagrebu. Rumljani su “bacili koplje u trnje”, jer rumski Nemci kandiduju Nemca, a nekada su birali Kritovca. Kritovcu je odato priznanje da je “valjan čovek”, ali je rečeno i da nije za poslanika. Za osam godina, kako je na tom položaju, nije učinio ništa za srez. Naprotiv, proširio je jaz između građanstva i ratara. Zamera mu se i što je položio venac mađarskim generalima u Aradu, zbog njihovih “zasluga pri klanju 199 Srba”. Sve to bi trebalo da bude “opomena rumskim samostalcima”. U Rumi su izbori održani 30. maja. Istaknuta su dva kandidata: Vasa Kritovac, dosadašnji poslanik i Ernest Špiler. Obojica su iz Narodne stranke, dok iz Samostalne stranke nije bilo nikog. Sudeći prema raspoloženju naroda, Vasa Kritovac je važio za sigurnog pobednika. U Hrtkovcima je ista stranka kandidovala Jovana Ševića, koji je i ovog puta agitovao kao i pre pet godina. Velikom većinom glasova izabran je Vasa Kritovac, dok je Šević, na poziv Vlade, odstupio u korist Paje Jovanovića iz Samostalne stranke. To je tumačeno kao rezultat jednog kompromisa sa Vladom, zahvaljujući kojem je Samostalna stranka dobila dva mesta u Saboru. Opet je ubedljivo pobedila 200 Narodna stranka, osvojivši 77 mandata. U rumskom srezu izbori su ponovo održani nakon godinu dana, zbog smrti poslanika koji je ovde izabran, pri čemu su narodnjaci opet pobedili 201 samostalce. Proslavljeni borac za prava Srba u Ugarskoj, Svetozar Miletić, 1895. godine punio je 70. godinu života. Bila je to prilika da Srbi svečano obeleže ovaj događaj i da ga iskoriste za isticanje svojih političkih zahteva. U ovome je prednjačila, nedavno formirana, Srpska narodna radikalna stranka. U njihovom listu “Zastavi” objavljivani su telegrami upućeni Miletiću povodom rođendana, sa izrazima zahvalnosti zbog njegovih zasluga u prethodnom periodu. Ovim povodom iz Rume su se oglasili: Žarko Miladinović sa suprugom Milenom, Antonije Bogdanović, Panta i Jovan Đuričić – Biorac, “Srbi ratari”, Zanatlijska zadruga (opančar Petar Krstić, ćurčija Nikola Vukin, abadžije braća Grozdić, berberin Milan Orlović, zanatlijski sin Dobrivoj Andrejević, birtaš Radivoj Marković, stolar Jovan M. Đorđević Đoca, obućar Milan Dojčinović, pekar Vasa Marković, ćurčija Mojsilo Ćirić, abadžija Kosta Dimić, krojač Emil Kokić, krojač
199 200 201

“Zastava”, 1892, 29, 34, 41, 69, 72, 77 “Zastava”, 1892, 71, 73, 74, 79, 80, 22 Andrija Radenić, nav. delo, 191

51

Kosta Suvajdžić, birtaš Vasa Ljubinković, opančar Veljko Vilić, krojač Sava Živković, licider Isidor Krstić, opančar Stevan Panić, stolar Aron Prica, opančar Vasa Lučić, užar Luka Radojčić, pekar Lazar Ristić, kolar Mita Popović, užar Aleksa Gligorijević, užar Sima Gligorijević, kovač Vasa Jovanović) i mnogi drugi. U Rumi je osnovana filijala D. D. “Bratstvo”, društva koje je radilo na obeležavanju Miletićeve godišnjice, i uopšte, na negovanju njegovog dela. Upućen je poziv svim Srbima iz Rume da dođu na zbor koji će se održati 15/25. oktobra kod “Zelenog venca” u 15 časova. Zbor je bio masovno posećen (“cela Ruma se odazvala”). Predsedavao je Žarko Miladinović, za blagajnika je izabran Jovan Đuričić – Biorac, a među govornicima je bio i Jovan Tatić. Prihvaćeno je osnivanje društva “Bratstvo” i tom prilikom je sakupljeno preko 2.000 forinti. U govorima je iskorištena prilika da se prokomentariše novi Zakon o opštinama i da se iskritikuju politički protivnici. Novim Zakonom o opštinama Ruma je prestala da bude gradska opština (izgubila je “odličje gradsko”) i postala je “najskupocenija selendra u Trojedinici”. Na račun gradonačelnika Janča, rečeno je da je “nesvršeni medicinski ‘đakela’ plemeniti Jančo”, a za zastupnika u Saboru “plemenitog” Adamović Belu, da je “nesvršeno đače”. Pomenut je i nedavno penzionisani “miroljubiv” kotarski predstojnik Škorić, kao i 202 dugogodišnji protivnici, lokalni trgovci Jevreji, Štajner i Vesl. Rumljani su još jednom masovno izrazili svoju zahvalnost ovom borcu za prava Srba u Austrougarskoj. Ovaj put je to bilo povodom njegove smrti 1901. godine. Smrt Svetozara Miletića je oglašena u sve tri rumske pravoslavne crkve, a na mnogim kućama su istaknuti barjaci u znak žalosti. Mnoge rumske porodice (Đurišić, Bogdanović, Nikolajević, Miladinović...) su putem štampe izrazile saučešće članovima Miletićeve porodice, a Srpsko pevačko društvo i Srpsko zanatlijsko društvo su odredili deputaciju koja je prisustvovala njegovom pogrebu. Na predlog Vase Maksimovića, crkvena skupština u Rumi je odlučila da se 18/31. marta u 11 sati održi pomen Svetozaru Miletiću u crkvi “Svih Svetih”. Crkva je bila prepuna sveta, naročito trgovaca i inteligencije, ali i mnogo dece sa roditeljima. Službu su držali iriški paroh u penziji, Stevan Molović, i rumski parosi, Pavle Bošković i Marko Šaula. Pevalo je Rumsko pevačko društvo, a između ostalih, o Miletićevoj ličnosti i njegovom životu govorili su 203 Stevan Molović i Žarko Miladinović. Na narednim izborima za Sabor, održanim 1897. godine, pojavile su se nove političke snage. Pored već pominjanih radikala, u političku borbu stupaju i socijalisti. Izbori su održani u napetoj atmosferi, uz veliku propagandu socijalista, radikala i samostalaca. Strahujući od gubitka vlasti, režim je u predizbornoj kampanji angažovao policiju i vojsku, i sprovodio oštru cenzuru. Pominjane su reforme i davana nerealna obećanja. Na kraju, opet je pobedila 204 Narodna stranka. Period pred izbore bio je obeležen sve većom popularnošću Radikalne stranke u Sremu, koja je na izborima u Rumi učestvovala samostalno, pod
202 203 204

“Zastava”, 1895, 27, 39, 159, 161, 170 “Zastava”, 1901, 28, 38, 43, 63, 70 Andrija Radenić, nav. delo, 191

52

svojim imenom. Njen kandidat u Rumi bio je dr Đorđe Krasojević. Što se tiče vladine stranke, verovalo se da je ona skoro sasvim izgubila sve izglede na uspeh u rumskom srezu. Opet je postojala velika neizvesnost oko određivanja vladinog kandidata. Najpre se pominjao “poznati advokat iz Srema”, da bi to kasnije postao Vasa Maksimović. Srpska samostalna stranka je bila treća partija koja je učestvovala na izborima u Rumi. Oni, međutim, nisu ispoljavali veliku aktivnost, ni ambicije u toku predizborne kampanje. Njen kandidat je bio Miša A. Popović iz Rume. Radikalna stranka je na Izbornoj konferenciji srpskih opozicionih birača, održanoj 29. aprila, istakla kandidaturu advokata iz Sremskih Karlovaca, Đorđa Krasojevića. Na novom biračkom zboru, 4. maja, Krasojević je lično izložio svoj program, propraćen burnim odobravanjem prisutnih. U rumsku železničku stanicu je stigao pre podne u 9 časova, gde mu je priređen doček. Odatle je otišao u stan Žarka Miladinovića, gde ga je, oko 11 časova, pozdravila deputacija, koju su činili Toša Bogdanović, Jovan Đuričić – Biorac, Jovan Tatić, Žarko Miladinović i drugi. Iz Rume je u pratnji osam kola otišao u Kraljevce, Dobrince i Petrovce. Radikali nisu imali lepih reči ni za kandidata Samostalne stranke, Mišu Popovića. Za njega se govorilo da je bez svog političkog programa, te da će za njega glasati rumski Nemci, jer je on za njih otvorio krčmu, gde im je držao predavanje o “narodnoj svesti”. Za njega, navodno, agituju “baba Ljubica” i “vračara Danica”, koja ga vidi kao pobednika na ovim izborima, iako su kuće sa njegovim izbornim plakatom osvanule 205 umazane blatom. I posle svega, u Rumi je ipak pobedila Narodna stranka i njen kandidat Vasa Maksimović, dok je u Hrtkovcima izabran njegov stranački kolega Jovan 206 Šević. Više puta pomenuti kraljevski javni beležnik i ugledni Rumljanin, dr Jovan Šević, dugogodišnji zastupnik Narodne stranke u Saboru, imao je često priliku da, na najvišem mestu, iznese svoje i poglede partije kojoj je pripadao. U jednom takvom govoru, štampanom u vidu knjižice, zastupnik Šević izlaže stavove o aktuelnim problemima Srba u Trojedinici. Govori o potrebi da Srbi imaju svoju zastavu. Zalaže se za ravnopravnost latinice i ćirilice, koja je u vreme bana Mažuranića bila istisnuta iz javnog života. Zatim je 1887. godine ona izjednačena sa latinicom, iako to nije doslovce navedeno. Pominje i srpske (pravoslavne) veroispovedne škole, i tvrdnje da ih je “pokosio” Zakon iz 1888. godine, kada je imanje “naših” škola (zgrade, zaklade i imovina) stavljeno u službu komunalnih škola. On misli da su srpske autonomne škole oborene Školskim zakonom iz 1874, te da su još tada uvedene komunalne škole, koje su preuzele imovinu veroispovednih škola. Zakon iz 1888. godine čak je malo ublažio “drakonske mere” Školskog zakona. U tom smislu se zalaže za eliminisanje svega iz ovog zakona što sprečava slobodan razvoj srpskih 207 autonomnih škola. Tu su i zahtevi za upotrebu srpske zastave i slično.
205 206

“Zastava”, 1897, 64, 67, 68, 69, 71 “Branik”, 1897, 54, 55 207 Govor Dr-a Jovana Ševića, narodnog zastupnika (Narodne stranke) izbornog kotara hrtkovačkoga, od 17. 02. 1900. na sednici Sabora Kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, Zagreb, 1900. (Zbirka ZMR, inv. br. 331)

53

Odmah posle parlamentarnih izbora, iste godine, sledili su izbori za Crkveno-narodni sabor. Ovi izbori su mnogo bolje odražavali trenutno raspoloženje ovdašnjeg naroda, jer se u njih vlast nije mnogo mešala. Na njima su učestvovali predstavnici sve tri srpske političke partije (radikali, samostalci i liberali). Najviše kandidata među sveštenstvom i svetovnjacima imali su radikali, koji su, kao i samostalci, predstavljali opoziciju tzv. “klerikalcima”. Tom prilikom, opet je u Rumi održan masovan zbor birača, na kojem su za kandidate proglašeni Đorđe Krasojević i iriški paroh Stevan Molović. Ovaj prvi je u Rumi pobedio jednoglasno, dok je iriški paroh dobio 127 glasova, naspram 208 protivkandidata “klerikalaca”, Ruvarca, sa 50 glasova. Još jedan događaj, ove 1897. godine, zatalasao je srpsku javnost u Rumi. Bio je to prolazak voza sa srpskim kraljem Aleksandrom Karađorđevićem kroz rumsku železničku stanicu. Posebni voz, koji je vozio kralja u Crnu Goru, zadržao se na rumskoj železničkoj stanici sedam minuta. Na stanicu se slegao “sav svet” iz Rume i okolnih sela. Bilo je i onih koji se nisu radovali ovom događaju. Oni kojima je sve “srpsko trn u oku”, hteli su da spreče ove izlive radosti zbog dolaska mladog srpskog kralja. Ipak, nisu mogli da zaustave 209 pucanje topova u kraljevu čast i usklike naroda “sretno kralju i u dobri čas”. Nešto kasnije, Rumljani su poslali jednu delegaciju u Inđiju da dočeka voz i položi venac sa cvećem na kovčeg Vuka Karadžića. Međutim, pošto je voz kasnio, a Rumljani nisu imali vremena da čekaju, zamolili su sveštenika 210 Damjana Preradovića da u njihovo ime položi ovaj venac. Za novembar 1901. godine zakazani su izbori za zastupnike u novom Narodno-crkvenom saboru. U sklopu priprema za ove izbore, u Rumi je održan Avtonomni zbor. Prethodno je izabran odbor od sedamdeset i pet lica, koji je trebalo da pripremi ovaj skup. Predsednik odbora bio je J. A. Đuričić, a perovođa dr Miloš Nikolajević. Istovremeno, rumska srpska omladina uputila je otvoreno pismo “Braniku”, u kome je izrazila negodovanje zbog “nesrpskog” pisanja ovog lista, a u vezi sa autonomnim zborom u Velikom Bečkereku. Pismo * je potpisalo dvadeset i pet pripadnika rumske srpske omladine . Bilo je predviđeno da se “Avtonomni zbor” u Rumi održi 9/22. septembra, na Starom vašarištu ili, u slučaju kiše, u pozorišnoj areni gostionice “Zeleni venac”. Međutim, kotarski predstojnik nije dozvolio da se skup održi na Starom vašarištu, mestu na kojem su se uglavnom održavali narodni skupovi, te je održan na Novom vašarištu, van grada, i to po velikoj žezi. Pozivu na Zbor se odazvao veliki broj građana, delegata i gostiju. Štampa je čak pisala o preko 4.000 učesnika iz svih krajeva Srema, Hrvatske i Slavonije (bilo ih je čak iz Like). Tog dana Ruma je bila okićena zastavama. Pre zbora održana je služba,
“Zastava”, 1897, 89; “Branik”, 1897, 64, 68; Andrija Radenić, nav. delo, 196 “Zastava”, 1897, 61 210 “Zastava”, 1897, 153 * Branko Spajić, Dušan T. Suvajdžić, Vasa N. Bikar, Sava Nadbantić, Gavra Radujković, Jovan Đorđević, Vasilije Božić, Stanimir Krstić, Stojan Šarić, Gligorije Zečević, Đura Vuković, Jovan Vuković, Vojislav Nikolajević, Stevan Kritovac, Rista Tunić, Milivoj Gnjatić, Sima Marić, Živko L. Jovanović, Borivoj Putnik, Petar Vujin, Žarko Jakovljević, Milivoj J. Đurišić, Jovan J. Ostojić i Mita T. Jakovljević. (“Zastava”, 1901, 183)
208 209

54

prizivanje Svetog duha u Vaznesenskoj crkvi, gde su govorili Marko Šaula i ** Pavle Bošković . Posle službe, masa od 2.000 ljudi sa zastavama je krenula ka Novom vašarištu. Zbor je otvorio Jovan Đuričić, a zatim je izabrano predsedništvo Zbora. Među govornicima su bili i Žarko Miladinović i Stevan Molović. U svim govorima su ponavljani isti zahtevi i iznošeno stanje u srpskoj autonomiji. Neki od zahteva i odluka zbora u Rumi su sledeći: da se Crkvenonarodni sabor saziva svake treće godine, kako je to ranije propisano, a od poslednjeg je prošlo već više od četiri godine; da je Sabor duša narodnocrkvene autonomije Srba; da se Ugarska vlada ne meša u rad Sabora, te po svom nahođenju raspušta Sabor; da Sabor ima uvid u račune narodno-crkvenih fondova; da srpske škole propadaju, a Sabor za to ne mari; da se crkvene opštine raspuštaju i da je autonomija Srba na pragu rasula… U cilju sprovođenja odluka, formiran je Odbor od 14 lica (dr Teodor Bogdanović, dr Jovan Paču, dr Nikola Đurđević, dr M. Bogdanović – Tomić, Steva Kalember, dr Radivoj Vačić, dr Aleksandar Roknić, Miloš Nikolajević, dr Ž. Miladinović…). Na kraju je pročitan spisak poslanika iz Rume za Srpski narodno-crkveni sabor u *** Trojedinici. Učesnicima Zbora poslao je telegram i Jovan Jovanović Zmaj, tada već teško bolestan (“Želim Bečkerečkom početku dostojan završetak u Rumi…”). U sklopu programa, družina Srpskog narodnog pozorišta izvela je predstavu “Hajduk Veljko”. Zbor je trajao oko jedan i po sat, a na kraju je čak i 211 kotarski predstojnik Novaković odao priznanje organizatorima. U to vreme, u Rumi je održan još jedan skup – Konferencija središnjeg odbora Radikalne stranke. Uoči izbora za Sabor, zakazanim za novembar 1901. godine, Radikalna stranka je 14. oktobra održala u Rumi svoju konferenciju i odredila svoje kandidate. Za rumski srez je to bio Jovan Tatić, “mernik”, dr Žarko Miladinović za hrtkovački i dr Antonije Bogdanović, advokat, za martinački izborni srez. Samostalna stranka u Rumi nije imala svog kandidata, dok je kandidat Narodne stranke u rumskom izbornom srezu bio Vasa Maksimović. On je pobedio inženjera Jovana Tatića, za koga je glasalo 176 birača. Neuspeh na izborima radikali su pravdali presijom vlasti i nezakonitim radnjama u toku predizborne kamanje. Tako je Žarku Miladinoviću bio zabranjen ulazak i držanje govora u Buđanovcima i Klenku, a Tatiću održavanje

Ovoj dvojici je patrijarh Georgije Branković poslao zabranu učešća na Zboru, a pokušao je da zabrani i sam Zbor. Pavlu Boškoviću je telegram stigao kasno, što je iskorišćeno kao opravdanje, ili ga je on namerno zaturio. Telegram je kasnije pronađen među mnogobrojnim telegramima adresiranim na Biorca, koji je, nakon svega, odgovorio patrijarhu “Vaša depeša zakasnila. Pogrešno uručena meni. Nemate sreće. Pomolismo se Bogu i bez Vašeg blagoslova. Straha že Vašego ne ubojim sja, jako s nami Bog” (“Zastava”, 1901, 203). Zbog toga je patrijarh Biorca kaznio jednogodišnjom zabranom pričešća. Ovaj mu nije ostao dužan, a radikalska štampa je obilovala njegovim kritičkim komentarima uperenim protiv patrijarha. *** Jovan A. Đuričić – Biorac, Žarko Miladinović, A. Bogdanović, M. Nikolajević, Jovan Tatić, Milan Živanović, Dušan Dima, Miša Đorđević, Mita Jakovljević, Branko Belić, Jefta Ostojić, Jovan Dožudić, Aleks. Đuričić, Vića Grujić, Veljko Vilić, Nenad Krstić, Laza Tomić, Jovan Maksimović, Đorđe Jovičić, Nikola Živković, Sava Gligorijević, Sima Dimitrijević, T. Birovljev, Borivoj Putnik, S. Subotić, Mata Valetić, Radivoj Krstić, Milenko Nikolajević, Paja Andrijević, Đura Stajić, Milan Orlović, Emil Kokić, Ljubomir Bikar, Luka Georgijević. (“Zastava”, 1901, 201) 211 “Zastava”, 1901, 158, 171, 183, 192, 198, 200, 201, 203
**

55

zbora na otvorenom. U celoj državi, na izborima je pobedila Narodna stranka, 212 osvojivši 57 mandata u Saboru. Sledeće godine, naprotiv, na izborima za Eparhijsku skupštinu u Rumi, osim Jovana Ševića, svi izabrani poslanici su bili iz redova Radikalne 213 stranke. Novi izbori za Srpski narodno-crkveni sabor održani su već u maju 1902. godine. Uoči tih izbora u Rumi je bilo dosta pritužbi na ponašanje kotarskog predstojnika Novakovića. On je, prema tvrđenju njegovih političkih neistomišljenika (radikala), uporno ometao njihovu kandidaturu i forsirao svoje ljude – Tošu Đorđevića i Antonija Jankovića, kandidate vladine stranke. Radikalski birači su bili izloženi pretnjama i ucenama, a opštinski činovnici primorani da agituju za vladinu stranku. Novaković je, zloupotrebljavajući svoj položaj, poslao opštinskog blagajnika da van svog posla agituje i meša se u izbore za crkveni sabor, iako mu je to, kao predstavniku vlasti, zabranjeno. Žalbe pojedinih Rumljana zbog takvog ponašanje Novakovića stigle su i do bana Hedervarija. Na “kaluđersko-liberalnoj i vladinoj konferenciji” u Rumi, koju je sazvao kotarski predstojnik, ljudi su nagovarani da glasaju za Tošu Đorđevića i Antonija Jankovića, ili “makar za poznatog popu” Vasu Nikolajevića iz Iriga – “čoveka za sve”. Novakovića su u tome podržali i liberal Panta Đuričić i Jovan Šević. U vreme izbora u Rumi je bio zalepljen oglas koji je izričito upozoravao izgrednike, pod pretnjom strogih kazni i uklanjanja sa biračkog mesta, a sve to u cilju zastrašivanja političkih protivnika. Uopšte, Ruma je tih dana bila u opsadnom stanju, a lokalnoj žandarmeriji je došla i pomoć sa strane. Radikalna stranka je, sa svoje strane, 11. maja, u nedelju, organizovala skup birača za rumski srez, na kome je prisustvovalo oko 300 lica. Na njemu su istaknuti kandidati Srpske radikalne stranke za rumski izborni srez. To su bili Antonije Bogdanović, iz redova svetovnjaka i sveštenički kandidat Stevan Molović. Skup je otvorio Jovan Đuričić – Biorac, a govorili su Žarko Miladinović i sami kandidati, koji su opisali budući pravac svog rada u Saboru. I tokom samog glasanja bilo je nepravilnosti. Glasanje je bilo u opštini, a ne kako je dogovoreno, u školi. “Misle liberali, klerikali i vladinovci da će sa činovnicima, na čelu sa dr Popovićem, Simom Milutinovićem Tutom i Novakovićem nas zaplašiti. Ako je tako u Rumi, kako je tek po selima”. Nakon izbora, prva vest u listu “Zastava” bila je da su u Rumi pobedili radikali. Za njih je glasalo 267 birača, dok su njihovi protivnici dobili samo 21 glas. Bogdanović i Molović su skoro jednoglasno izabrani. Nešto kasnije, isti list izveštava da je vladina lista u rumskom srezu dobila 24 glasa (Novakovićev, glasove njegovih 10 činovnika i još 13 neidentifikovanih glasova), konstatujući da je ishod takav uprkos obećavanoj novčanoj nagradi onima koji glasaju za vladinu listu, policijskoj akciji odvraćanja ljudi od glasanja za radikale i deljenju ceduljica biračima sa uputstvom kome treba da daju svoj glas. Ove listiće je, kako kaže vest u “Zastavi”, narod bacao, a naročito one sa pečatima “izvesnog gospodina Pante”, koji su vlasnicima listića omogućavali besplatni ručak u njegovoj kafani.
212 213

“Zastava”, 327-329, 341, 343; Andrija Radenić, nav. delo, 195; Lazar Rakić, nav. delo, 288 “Zastava”, 1902, 249

56

Uspeh radikala u rumskom izbornom srezu je bio takav da su vladini 214 predstavnici samo u Dobrincima i Buđanovcima dobili po jednog poslanika. Leto i jesen 1902. godine bili su dramatični za srpski narod u Trojedinici. U Zagrebu su krajem avgusta 1902. održane velike antisrpske demonstracije. Posle tog događaja srpske stranke su odlučile da se 5/18. septembra iste godine održi mitropolijski zbor u Sremskim Karlovcima, u nameri da se izrazi protest zbog “nebratskih, nečovečnih i nečuvenih” zagrebačkih događaja. Ovo pitanje su pokrenuli rumski građani - advokat Miša A. Popović, inž. Jovan Tatić i Nikola Đurišić. Prva konferencija ovog zbora održana je u Rumi 29. avgusta, a sam zbor je, ipak, održan u Novom Sadu 12/25. septembra. Iz Rume je pozvano 57 lica, a među govornicima je bio i Rumljanin Miša Popović. Istovremeno, srpska rumska omladina je čestitala gospođicama Omčikus na njihovom držanju u Zagrebu, a upravni odbor Srpske pčelarske zadruge u Rumi 215 je odlučio da ne ide na kongres “Srpskih i Hrvatskih pčelara”. Novi izbori za Hrvatski sabor raspisani su za 20. april/30. maj 1906. godine. Za rumski izborni srez radikali su kandidovali Jovana Tatića, za martinački - Antonija Bogdanovića, za šidski i iločki srez - Žarka Miladinovića, a za hrtkovački - Nikolu Đurđevića. Antonije Bogdanović se kasnije razboleo, a na listi ga je zamenio Žarko Miladinović. Oni su ujedno bili i kandidati Hrvatskosrpske koalicije (“udružene srpske i hrvatske opozicije”), koja je na ovim izborima bila glavni protivnik Narodnoj stranci. Kandidati Narodne (vladine) stranke bili su Ferdinand Rister u Rumi i Jovan Šević u hrtkovačkom izbornom srezu. Uoči izbora obe strane obilaze mesta u svojim izbornim srezovima i agituju za svoje liste. Najaktivniji među radikalima je bio Aleksa Ivić, koji je obišao mnoga mesta u sremskim izbornim srezovima. Govorio je na skupovima u Brestaču, Grabovcima, Buđanovcima, Klenku, Platičevu i Tovarniku. U Buđanovcima mu je, uz pretnju, silom oduzeta reč, u Klenku i Platičevu je proteran, a u Tovarniku je čak i uhapšen. Opozicija se žalila da vlasti zabranjuju i ometaju njen rad i sprečavaju kontakt sa biračima. U Stejanovcima je zabranjeno opoziciono agitovanje, a radikalskog kandidata su dočekali žandarmi. Sa druge strane, vladin kandidat je dočekan sa “nekoliko cigana i ulizica”. U hrtkovačkom izbornom srezu Šević je agitovao uz “pivo i paprikaš” naočigled izborne komisije, te “izopijao birače i doveo ih na biralište”. Iako je u celini ostvarila ubedljivu pobedu, Hrvatsko-srpska koalicija je loše prošla u Sremu. Pobedila je u Moroviću, Irigu, Jasku i Sremskim Karlovcima. Vladajuća Narodna stranka je dobila izbore u Mitrovici, Zemunu, Staroj Pazovi, Hrtkovcima, Iloku, Šidu i Rumi. U rumskom izbornom srezu, gde je bilo 1.087 birača, Ferdinand Rister je pobedio Jovana Tatića sa 109 glasova više. Njemu je u Rumi priređen veličanstven doček od strane Nemaca. Raširene su nemačke zastave, zbog čega je protestvovao mernik Bradić, zahtevajući od policije da ih zapleni. Na to se umešao Rister, rekavši da onda treba zapleniti i hrvatsku zastavu, jer Nemci u Rumi imaju više prava na svoju zastavu nego
214 215

“Zastava”, 1902, 91, 94,95, 98, 99, 100, 101, 105 Dimitrije – Mita Klicin, Odlomci iz novije političke istorije vojvođanskih i trojediničkih Srba (19021914), Novi Sad, 1938, 44, 48, 61; “Zastava”, 1902, 192, 194

57

Hrvati. U Buđanovcima, kojih se najviše i bojao, te je tamo i najžešće agitovao, Šević je pobedu stekao zahvaljujući starijim ljudima, dok su mladi glasali protiv njega. Posle izbora, u srpskoj štampi je konstatovano da su “izbori najgore prošli u Sremu”. Usledile su brojne žalbe na nepravilnosti i kritike na ponašanje pojedinaca, naročito pravoslavnih sveštenika. Na primer, sveštenici u Ogaru, Sibaču i Jarku glasali su za vladine kandidate, a paroh Vaznesenske crkve, Pavle Bošković, nije ni glasao. Pop Đoka u Čereviću je uoči izbora govorio meštanima: “odvešće ti sina u vojnike” ili “oprostiće ti globu ako ne glasaš, ili glasaš za vladu”. U Rumi je katiheta Aleksandar Kostić glasao za Ristera. Sa tim u vezi, u šegrtskoj školi jedan šegrt je na tabli posle izbora napisao “živijo Tatić”, a katiheta Kostić mu je rekao da treba da piše “živio”, a ne “živijo. Učenik mu je odgovorio da je bolje da piše “živijo”, nego da glasa Ristera. Na to je Kostić pocrvenio i izvinio se zbog nepatriotskog čina. U Golubincima, Vladimir Vidović je glasao za vladinog kandidata Petrovića, opio se kao zemlja i odmah posle glasanja slomio vrat kod železničke stanice. Učitelji rumskog sreza 4/17. maja imali su proletnju skupštinu i raspravljali su o ponovnom glasanju u Hrtkovcima, te je većina bila opet za Ševića. Uglavnom, za neuspeh Hrvatskosrpske koalicije u Sremu štampa je navodila uobičajene razloge: falsifikovane liste, neprosvećenost naroda, nehat, sebičnost i intrige sveštenika, obmane i podmićivanje, glasanje bez prava glasa (pisar iz Golubinaca Rada Gajić imao 216 samo 19 godina), hapšenja, lažna obećanja vlasti i drugo. Iste godine održani su i izbori za Crkveno-narodni sabor. Za rumski srez radikalski kandidati su bili dr Mladen Lisavac i sveštenik Jovan Magarašević, a izbornici koji su dalje birali zastupnike u eparhijskoj skupštini bili su sledeći: Đura Stajić, Jefta Ostojić, Jovan Jović i Krsta Jeftić. Na ovim izborima radikali su pobedili udružene samostalce i “klerikalce”. Lisavac je dobio 137 glasova, a Magarašević 119, dok je za njegovog protivkandidata, sveštenika Radoslava Markovića glasalo samo 54 birača. Novina je bila da je Jovan Šević bio na 217 samostalskoj listi. Neuspesi Radikalne stranke na prethodnim izborima za Sabor, u Rumi su imali za posledicu nezadovoljstvo radom Stranke od strane uglednih rumskih radikala. U tom smislu, 21. februara 1907. godine Jovan Đuričić Biorac (bio je član Centralnog odbora Radikalne stranke) pisao je Đorđu Krasojeviću, funkcioneru Radikalne stranke. Biorac je dao 300 K za list “Narodni glasnik”, ali “više neće dati ni pare”, jer je nezadovoljan radom stranke. “Svako radi ko šta hoće i kako hoće. Šta nam je trebao Narodni glasnik kad ni Zastava nije osigurana. Šta je sa Radom. Tri godine nema skupštine niti računa, a štampar Petrović potražuje 1.500 K i hoće da tuži. Ja ga zadržavam, ali on ima pravo i neka tuži. Gde je taj novac što ga “Rad” zarađuje. Imamo dosta imućnih ljudi u Stranci i lako bi sakupili 10.000 K, ali većina hoće samo slavu i korist.” Biorac 218 zahteva da vidi listu priložnika i preti povlačenjem iz stranačkih aktivnosti.
216

“Zastava”, 1906, 31j, 45j, 55j, 56j, 61j, 67j, 67v , 68j, 68v, 70v, 71v, 73v, 75v, 77v, 81v, 88v, 89v, 93v, 108v; Andrija Radenić, nav. delo, 263 217 “Zastava”, 1906, 214j, 238v, 242v, 226j, 228j 218 Krestić, Građa o Srbima… II, 466

58

Početkom XX veka ojačao je radnički i socijalistički pokret u Sremu, gde “sirotinje imade dosta, koja je i od pre, a naročito sada ogorčena proti 219 gazdašima, a osobito spahijama” . Pošto je industrijska proizvodnja u ovim krajevima još bila u začetku, nije postojala brojnija radnička klasa u uobičajenom smislu, te su se socijalisti regrutovali iz redova najnižih slojeva stanovništva. To su uglavnom bili bezemljaši – nadničari, sluge, zanatlijski i trgovački pomoćnici i sl. Sluge su, naročito, bile u teškom položaju. Pored niskih plata, imali su, zakonom propisan, status, koji ih je obavezivao na “smerno i čedno” ponašanje, ograničavano im je pravo trošenja sopstvenih para (“da se kloni glede haljinah, zabave i … svakoga troška neprimjerena njegovom stališu”). Gospodar je mogao da im pregleda “škrinje, kovčege ili ine shrane”. Imao je pravo da ih kažnjava i da im odredi kućni pritvor. Ukoliko je ko 220 prekomerno bolovao “bez gospodareve krivice”, mogao je da ga otpusti. Socijalističkih organizacija je više bilo u zapadnom, a manje u istočnom Sremu. Njihov uticaj se najviše u osećao Šidu, gde je delovao socijaldemokratski prvak, Vitomir Korać. Pored njega, kao radnički tribuni, u Sremu su delovali Milan Glumac, Aca Bankovački, Vilim Bukšeg, Vincenc Arnos i drugi. Uopšte, među pristalicama socijalističkih ideja bilo je najviše Nemaca. U sremskim mestima su se održavali zborovi, na kojima je ponekad učestvovalo i preko hiljadu ljudi. Socijalisti su organizovali tarifne akcije, zborove, štrajkove… Pored uobičajenih socijalnih zahteva, u kasnijem periodu isticani su i oni političke prirode: opšte pravo glasa, tajno glasanje, nezavisnost sudova, ukidanje smrtne kazne, besplatno školovanje, odvajanje crkve od države, ukidanje povlastica, državno osiguranje…. Socijalisti su imali svoja glasila: “Radnička borba”, “Volksrecht“, “Nova Borba” iz Budimpešte, vojvođanski list “Sloboda”... Ipak, najznačajniji socijalistički list je bio “Pravo naroda”, štampan ćirilicom. U cilju suzbijanja socijalističkih ideja, vlasti su tih godina preduzimale različite mere. Pomenutim licima je zabranjivan boravak na teritoriji pojedinih sremskih opština ili su iz njih proterivana, naročito u toku 1907. godine. U sremskim mestima su često izbijali socijalni nemiri, te je u njihovom suzbijanju ponekad angažovana i vojska. Pojačane su posade žandarmerijskih stanica, a radi razbijanja radničih manifestacija, u Rumi, Inđiji, Mitrovici, Vukovaru i 221 Vinkovcima ustanovljene su po jedna konjička satnija. Jedan dopis iz Zagreba, još 3. septembra 1883. godine upozorava na moguću pojavu socijalističkih i antisemitskih izgreda, poput onih u susednoj Ugarskoj. Zato se preporučuje obazrivost u pogledu okupljanja “seljačkog naroda”, naročito u vreme sajmova, hramovnih i crkvenih slava. Treba zabraniti sve sajmove, a kod slava zabraniti točenje žestokih pića, a izuzetno i same 222 slave.

Andrija Radenić, nav. delo, 290 Andrija Radenić, nav. delo, 125 221 Andrija Radenić, nav. delo, 296 222 IAS, Magistrat…, 1883, kut. 3.701-4.100
219 220

59

U Rumi je još 1896. godine postojala organizacija poljoprivrednih 223 Jedna od značajnijih radničkih manifestacija u Rumi, bio je zbor radnika. održan 30. septembra 1906, kojem je prisustvovalo oko 1.000 ljudi. Sama Ruma je tada imala nekoliko stotina članova strukovnog sindikata 224 Iste godine krojačko-abadžijski pomoćnici u Rumi poljoprivrednih radnika. 225 obustavili su rad zahtevajući veće plate. Prema tadašnjim procenama radnici u Rumi su imali dosta uspeha u tarifnim akcijama, tokom kojih su uspeli da 226 izdejstvuju povećanje plate za 6% i skraćeno radno vreme. Slično je bilo i u okolnim mestima. Na primer, zbog štrajka u Vrdniku iz 227 Rume je poslato 50 “oružnika”. Ipak, sledeća godina (1907) predstavljala je vrhunac radničkog pokreta u Rumi i Sremu. U Sremu je tada bilo oko 50 zemljoradničkih organizacija, sa oko 7.000 članova. U rumskom srezu socijalistička udruženja su zajedno brojala oko 1.500 članova, što je bilo najviše u Sremu. Početkom 1907. godine (10. februar), u Rumi je ponovo održan zbor, odnosno, Prva zemaljska konferencija poljoprivrednih radnika Srema, poznata još kao Rumska konferencija. Na njoj je prisustvovalo 128 delegata iz raznih mesta tadašnje Hrvatske i Slavonije, a najviše iz Srema. Konferenciju je sazvala Socijaldemokratska partija u cilju jedinstvenog istupanja protiv Zakona o radnim odnosima u poljoprivredi. Ovaj zakon je bio veoma restriktivan prema radnicima, braneći interese zemljoposednika. Na konferenciji je izabran jedan odbor, koji je trebalo da pregovara sa vladom o problemima poljoprivrednih radnika. U odboru su bili Korać, Bukšeg, ali i Rumljanin Petar Dreer (Peter Dreer). Na Konferenciji je bilo reči o organizacionim pitanjima, agitaciji među poljoprivrednim radnicima, ali i o pitanju jedinstvenog cenovnika za poljske, šumske i vinogradarske radove. Odlučeno je da se sve postojeće lokalne organizacije poljoprivrednih radnika objedine u Zemljoradnički savez. Ustanovljen je cenovnik za poljoprivredne radove, koji je precizirao radno vreme i cene u raznim periodima u toku godine. Prema njemu, u zimskim mesecima za 10 sati rada dnevnica je trebalo da bude 2 K, u proleće, za 12 sati rada 3 K, u leto za 14-16 sati rada 5-7 K i u jesen 3 K za 12 sati rada. U radno vreme su uračunati i doručak, ručak i večera, što u letnjim mesecima predstavlja pauzu od 2,5, a u ostalim periodima od 1 sat. Utvrđene su i prinadležnosti za biroše i sluge i precizirani žetelački ugovori. Cenovnik je usvojen i umnožen u obliku proglasa, u kome se radnici pozivaju na udruživanje i jedinstvo po pitanju cenovnika. “…Nemojte ni žeti, ni kopati, ni brati, ni orati, ni vršiti, ni voziti ispod ovog cenika. Ko neće da plati po ceniku taj neka sam radi, neka se sam znoji, neka sam žulji i grbi”. Ovaj cenovnik radničkih usluga, međutim, nije naišao na prijem kod poslodavaca, što je 228 izazvalo dalje sukobe oko ovih pitanja.
Razvitak radničkog sindikalnog pokreta u Vojvodini, Vojvođanski zbornik 2, N. Sad, 1939. Andrija Radenić, nav. delo, 279-280 “Zastava”, 1906, 138j 226 Andrija Radenić, nav. delo, 281 227 “Zastava”, 1906, 133j 228 Andrija Radenić, nav. delo, 283, 285-286; Danilo Kecić, Iz istorije radničkog pokreta u Vojvodini, “Dnevnik”, 14. februar 1959; Danilo Kecić, Revolucionarni radnički pokret u Vojvodini 1917-1921,
223 224 225

60

Nastojeći da spreče održavanje planirane prvomajske proslave u Rumi, vlasti su, u noći između 30. aprila i 01. maja 1907. godine, u mesnom poglavarstvu pritvorile nekoliko lokalnih aktivista radničkog pokreta. Pored već pominjanog Petera Dreera, tu su bili i Jakob Šobloher (Jakob Schoblocher), Josip Balog, Matija Vagner (Mathias Wagner) i Sebastijan Giner – ili Gintner (Sebastian Günner – Güntner). Međutim, posle 4 časa ujutru, na šetalištu “Tivoli” okupilo se oko 200 radnika sa namerom da, u povorci i sa crvenim zastavama, prođu gradom. Koloni su se na putu našli “oružnici” - Rade Hajdin, Nikola Mamor i Josip Radošić (ili Radušić), ali nisu uspeli da spreče napredovanje kolone koja se uputila ka centru Rume. Naporedo sa njom, na plato pored pijace na Starom vašarištu, stigla je još jedna grupa radnika. Pošto nastojanje kotarskog pristava Slavka Markotića da radnike vrati kućama nije uspelo, u akciju je stupila vojska. Tom prilikom je uhapšeno više radnika, uglavnom organizatora i vođa demonstracija (Martin Kremer), Petar Dominik, Adam Dreer (Adam Dreer), Nikola Martin, Jozef Kriger (Josef Krieger), Antun Kiležer i Trivun Živanović, a sam zbor je rasturen. Međutim, kada se vojska vratila u kasarnu, radnici su ponovo stupili u akciju, te je oko 10 sati na trgu bilo oko 400 radnika. Oni su od gradonačelnika Ferdinanda Ristera i Markotića tražili da se puste zatvoreni radnici, pod pretnjom da će ih silom osloboditi. Među ovim radnicima je bilo i žena, koje su se popele na stepenice Magistrata. Došlo je do nereda u kojima su polupani prozori na zgradi Magistrata. Malo je nedostajalo da dođe do prolivanja krvi. Masa se razišla tek kada su došli konjanici. Opet je uhapšeno nekoliko radnika, koji su posle dve nedelje pušteni. Protiv lokalnih radničkih vođa Jakoba Šoblohera, Josipa Molaka, Matije Vagnera (Veger), Sebastijana Gintnera, Martina Kremera, Martina Mozera i Petra Dominika, 3. jula je podignuta optužnica zbog organizacije prvomajske proslave. Dvojica od njih (Šobloher i Molak), izvedeni su pred sud i 2. decembra 1907. godine, presudom Sudbenog stola u Mitrovici, osuđeni na 6 odnosno 4 229 meseca teške tamnice. Posle ovih događaja, do kraja godine, radnici u Rumi nisu preduzimali veće akcije. U sklopu predizborne kampanje za opšte pravo glasa, u Rumi je 28. oktobra održan zbor na kome je govorio Vilim Bukšeg. Prema izveštaju 230 predstavnika vlasti, bilo je prisutno samo 100 ljudi. Prvomajske proslave u Rumi organizovane su i narednih godina – 1908, 1909, 1910. i 1911, sa uobičajenim programom (skupštine, povorke, zabave…), dok su 1912. i 1913. godine omogućene samo pod određenim uslovima 231 (konferencije zatvorenog tipa). Socijaldemokratska stranka je pokušala da u okviru Opšteg radničkog saveza stvori Zemljoradnički odsek. Ova inicijativa, međutim, nije uspela, osim
Novi Sad, 1972, 28; Arpad Lebl, Pokret poljoprivrednih radnika u Sremu 1906-1907, Zbornik za društvene nauke Matice srpske, br. 17, Novi Sad, 1957, 8-9, 16 Danilo Kecić, Prvi maj u Rumi 1907, “Dnevnik”, 30. april. 1. i 2. maj 1967; Momčilo Mitrović, Iz prošlosti Srema, “Sremske novine”; Dobrivoj Mitrović, Građa za hroniku Rume, Ruma, 1971, 123-4 (neobjavljeno – biblioteka Zavičajnog muzeja Ruma) 230 Andrija Radenić, nav. delo, 305-306 231 Andrija Radenić, nav. delo
229

61

u Rumi, gde je nadničarski pokret odranije bio snažan. Tako je 1910. godine u Rumi formirana takva jedna zemljoradnička organizacija sindikalnog tipa. Te godine u Rumi je u sindikalnu organizaciju bilo učlanjeno 130 radnika, a 1913. njih 118. Uoči izbora 1910. godine socijalisti su organizovali mnogobrojne skupove, na kojima su, imeđu ostalog, prikupljali priloge za svoju partiju. U Rumi je od poljoprivrednih, zanatskih i trgovačkih radnika sakupljeno preko 50K, a 1911. Organizacija zemljoradničkih radnika je u kasu priložila 15K. Na izborima 1910. godine, kandidat Socijaldemokratske partije u Rumi bio je Vilim Bukšeg, za kojeg je glasalo 93 birača. On je bio kandidat i na sledećim izborima 1911. godine. Na izborima 1913. godine, socijalisti su, u Irigu i Šidu, sklopili sa 232 radikalima sporazum o pomaganju, što im ipak nije donelo pobedu. Izbori 1908. godine održani su po novom izbornom zakonu. Izborni cenz bio je dosta visok, 30 K u gradovima, naspram 60 K u selima, dakle, dva puta viši nego u gradovima (skoro svi seljaci koji su imali preko 5 jutara zemlje imali su pravo glasa, ukoliko nisu ostali dužni). U sumu direktnog poreza od 60 K uračunavani su zemljarina, kućarina, glavarina i “vojno-oprostna” taksa. Uslov za pravo glasa bila je i starost od 24 godine. Posle reforme izbornog zakona 1910, izborni cenz je smanjen sa 60 na 15 K (u gradovima sa 30 na 10 K) tako da je svaki seljak mogao biti izbornik. U Rumi je 1908. godine jedan izbornik dolazio na dvadeset i jednog stanovnika, što je bio veliki broj u odnosu na druge 233 krajeve države (u Lici jedan izbornik tek na 100 stanovnika). Izbori su održani 27. i 28. februara, i na njima je ponovljen uspeh Srpskohrvatske koalicije, koja je osvojila 57 mandata. Među Srbima u Sremu borba se više vodila između radikala i samostalaca, nego protiv vlasti. Tom prilikom samostalci su pokušali da od radikala preuzmu vodeću ulogu u Sremu, pri čemu su ih radikali optuživali za navodnu koaliciju sa vlastima i izdaju seljačkih i srpskih interesa na ovom području. U izbornoj borbi obe ove stranke su žestoko bile protiv socijalista. Prema konačnim rezultatima u izbornoj trci između radikala i samostalaca u Sremu samostalci su odneli pobedu u šest, a radikali samo u dva sreza (iriškom i šimanovačkom izbornom srezu). Među kandidatima Samostalne stranke izabran je i Rumljanin dr Vasa Vukadinović (u hrtkovačkom izbornom srezu). U samoj Rumi je pobedio Ferdinand Rister, kao vladin 234 kandidat. Godine 1909. u Zagrebu je održan tzv. Veleizdajnički proces, koji je imao veliki odjek na političke i međunacionalne prilike u Rumi. O svim pojedinostima ovog procesa opširno je izveštavao list “Radikal”. U Rumi je sve počelo kada su Žarko Miladinović i Stevan Dobričić, u utorak 17. februara (5. marta) 1909. godine, otišli u Zagreb, kao branitelji optuženih na istom procesu. Nekoliko dana kasnije, 23. februara (8. marta), u njegovom odsustvu, izvršena je premetačina u Miladinovićevoj kući. U njegovu kancelariju su, bez naloga za pretres, došli istražni sudija, državni odvjetnik, prislušnik i nekoliko žandarma. Bio je prisutan i kotarski predstojnik sa žandarmima. Proveli su tamo veći deo dana. Otišli su u
232 233 234

Andrija Radenić, nav. delo, 334, 336, 338, 342, 344; Danilo Kecić, nav. delo, 30 Andrija Radenić, nav. delo, 178 Andrija Radenić, nav. delo, 309-312; “Srbobran”, 1908, 52; Ferdo Šišić, Pregled povjesti…

62

18 časova ostavivši samo nekoliko žandarma. Iz kancelarije je odneta jedna slika i nekoliko pisama. Sutra ponovo, slična ekipa se našla u Miladinovićevom vinogradu. Ponašanje žandarma, u tim prilikama bilo je veoma nepristojno. Pravili su neslane šale i viceve, a nakon pretresa su ostavili nered. Kada je stigao u Zagreb, saznavši da je osumnjičen za “veleizdaju”, Miladinović se sam * javio u istražni zatvor . Predat je vojnom sudu i otpraćen iz Sudbenog stola u garnizonski istražni zatvor u Zagrebu. Tako se Miladinović našao pred vojnim sudom, pod optužbom da je vrbovao dobrovoljce za Srbiju i liferovao oružje i municiju u Srbiju. U optužnici od 12. januara 1909, piše da je ustanovljeno da u Rumi postoje organizacije koje sakupljaju ustaše za Srbiju u slučaju rata Austrougarske i Srbije. Njihove vođe su u vezi sa Beogradom preko rezervnog artiljerijskog oficira Matijevića i aktivnog artiljerijskog oficira Ob(p)trkića, koji je bio kod Žarka Miladinovića u Rumi. Prema optužnici Miladinovića su posetili i kapetan Hajdin i drugi srpski oficiri, zatim beogradski profesor Pavlović, kao i makedonski komita Gjorgje Skopljanče. U Rumi, kao i u ostalim mestima Srema, osnovana su društva “Srpskih sokola” čiji su članovi trgovci, znatlije, šegrti, kalfe i seljaci, “koji svi idu na crkvene zborove”. Ta društva su organizovana u “Sriemsku župu”. Sve ovo je napisano prema iskazima svedoka optužbe. Prilike u tamnici bile su teške. Miladinović je smešten zajedno sa kriminalcima, a proveo je neko vreme i u samici. Nakon tri dana štrajka glađu 235 dobio je i upalu vilice. "Radikal” konstatuje da “ni inkvizicija nije bila gora”. U procesu protiv Žarka Miladinovića saslušano je ukupno 60 svedoka. Navodeći svedoke optužbe, “Radikal” ujedno oslikava i njihov karakter nepouzdanih osoba. Za bivšeg Miladinovićevog pisara (tokom 1895), Jovana Bakića, navodi da ga “treba pitati od čega živi”, aludirajući na mutne poslove i radnje kojima se bavio. Takođe, smatraju da iskaze Cveje Dabića, švercera iz Klenka, koji je govorio o lađi punoj oružja koju je Miladinović poslao u Srbiju, zatim Radivoja Hajdina, Sime Vitasa, Mileve Perišićke i Svetolika Božića, denuncijanta poznatog po podnošenju anonimnih prijava, ne treba uvažavati, jer oni nisu moralne i pouzdane osobe. Svedok na suđenju Miladinoviću bio je i izvesni Dane Trbojević, redarstveni poverenik u Rumi, koji je tvrdio da je tokom 1904. i 1907. godine video da kod Miladinovića dolaze srpski oficiri, kao i da on sam često ide u Srbiju. Dalje, “Radikal” piše da su u Rumu nedavno stigla dva “auditora”, i, nešto ranije, istražni sudija Košutić i Urbani (iz Zagreba). Tom prilikom su preslušavali limara Gaba, berberina Miškovića, berberskog kalfu Ferdinanda Dežana (“drevna pijanica, pa je i otišao iz Rume”), jednog železničara i jednog rumskog policajca. Gab i Dežan su prijavili Miladinovića zbog gornje optužbe. U ulozi klevetnika našli su se i šuster Bodor i njegova žena. Sve su u pitanju bili lični razlozi iz ranijih iskustava sa Miladinovićem, dakle, osveta. Na kraju, konstatuje “Radikal”, dok Miladinović pita “zar su oni kompetentniji od kotarskog predstojnika Bogdana Novakovića, kotarskog pristava 236 Surme i opštinskog načelnika Joce Rogulića?”.
Dimitrije Spajić, u listu “Dan”, u tekstu “Ruma i Rumljani u prošlosti”, Novi Sad, od 27. maja 1939. godine, piše da je Miladinović uhapšen 26. februara, a da se, nakon duže istrage, trijumfalno vratio u Rumu 20. avgusta. 235 “Radikal”, 1909, 8, 9, 22; Vasilije Krestić, Građa o Srbima… II, 592 236 “Radikal”, 1909, 11, 12, 26
*

63

Žarko Miladinović u zatvoru Sve u svemu, Miladinović je proveo više meseci u zatvoru, sve dok presudom nije oslobođen optužbe i pušten kući. Prilikom povratka, Miladinoviću je u Rumi priređen veličanstven doček. Na železničkoj stanici, među mnoštvom Rumljana, bili su i stanovnici Iriga, Dobrinaca, Stejanovaca, Vognja..., zatim sokoli, tamburaši i Pevačko društvo. Nakon što je izašao iz voza, Miladinović je na rukama prenet do kola, a advokat Dobričić je održao govor. Tamburaši i Srpsko pevačko društvo su u nekoliko navrata pokušali da sviraju i pevaju, ali se nisu čuli od gromoglasnih povika naroda. Konji su bili ispregnuti iz kola u kojima je bio Miladinović, a narod se otimao oko toga ko će da ih gura do Žarkove kuće. Sam Miladinović je, kako kažu, bio veoma ganut ovim prizorom. Slavlje se nastavilo i dalje. U 23 časa, u prostorijama “Kasine”, održana je zajednička večera, na kojoj je Žarka Miladinovića pozdravio Jaša Tomić, često prekidan uzvicima “da čujemo Žarka” i “Živio”. Pred Žarkovom kućom Srpsko pevačko društvo je otpevalo “Tebe boga hvalim” i “Eno barjak već se vije”. U narednim danima na adresu Žarka Miladinovića je stiglo na stotine pozdravnih 237 telegrama. Ipak, nisu svi u Rumi imali istovetna shvatanja po ovom pitanju. List “Nemačke narodne novine” (Deutsche Volksblatt) je tih dana u tekstu pod naslovom “Špijunska afera” u negativnoj konotaciji pisao o Miladinovićevoj ulozi u “veleizdaji”. U “Radikalu” su žestoko reagovali na ovaj tekst: “Znaju oni dobro 238 Ovakva reagovanja dovela su do pogoršanja, inače da to nije istina, ali…”. solidnih, srpsko-nemačkih odnosa u Rumi. Kao ilustracija toga je i tekst u
237 238

“Radikal”, 1909, 29, 30, 31, 32 “Radikal”, 1909, 19, 34

64

srpskoj štampi o tome kako Nemci svoje đubre nose kroz grad baš na srpske 239 svece , na šta su ovi odgovorili da je i Srbin Ž. Lukić isto radio na katolički 240 svetac . Prilikom jahanja kroz Rumu na Božić 1910. godine, policija je neuobičajeno brutalno intervenisala. Usledili su pretresi, maltretiranja, zatvaranja učesnika. Na zaprepašćenje očevidaca, policija je, tražeći oružje, grubo pretresla nekoliko mladića koji su ovo jahanje mirno posmatrali. Zatim su “izlili gnev” na krojačkom pomoćniku Jovanu Šajatoviću, koga su napali “kao zverovi”. Strgli su sa njega odelo, a Jovan Kurucić ga je zgrabio za prsa i tresnuo o zid jedne kuće. Potom je uhapšen i odveden u zatvor, gde su ga takođe maltretirali. Pušten je tek na intervenciju Žarka Miladinovića. Srbi su 241 kasnije podneli prijavu protiv ovog postupka. Kritikovano je i ponašanje nekih rumskih Srba tokom ovih događaja. Na meti je bio Šandor Fišer, koji je skinuo ćirilični natpis sa svoje radnje, plašeći se da ne bude proglašen “veleizdajnikom”, (što je, doduše, posle demantovao), 242 iako je ćirilica u Kraljevini bila zvanično dozvoljena. Još jedan incident se desio za vreme boravka rimokatoličkog biskupa dr Voržaka u Rumi. Biskupa su Hrvati lepo dočekali, dok su Nemci bili suzdržani, zbog otpora asimilacionoj politici hrvatskih vlasti prema Nemcima u Sremu. Na ispraćaj biskupa došli su i neki Srbi katoličke vere sa svojom srpskom zastavom. Pojava srpske zastave je ogorčila jednog sudskog pisara, koji je hteo 243 da je pocepa. Međutim, u tome ga je sprečila intervencija policije. Slično je bilo i nekoliko godina kasnije, prilikom posete đakovačkog biskupa Ivana Krapca. On je u Rumu stigao u subotu 21. aprila/4. maja 1912. godine, posle podne. Službeno je dočekan na železničkoj stanici, gde je bio postrojen jedan banderij od 40 konjanika uglavnom Nemaca i pet-šest Hrvata. Do rimokatoličke crkve su ga dopratili načelnik Avgust Foltman (August Voltmann) i gradski zastupnici. Tom prilikom, Hrvati su nosili svoje trobojke, a Nemci pruske značke i crveno-bele lente. I cela Ruma je bila ukrašena srpskim, hrvatskim i carskim zastavama. Na kući uredništva “Nemačkih narodnih novina” bile su istaknute hrvatska zastava i zastava Nemačke carevine, a kod trgovca Černolke, takođe, nemačka zastava. Hrvate ovog puta nisu iritirale nemačke, koliko srpske trobojke, tako da su glasno protestovali kad god bi videli neku 244 takvu zastavu. Pomenuta asimilaciona politika hrvatske države prema Nemcima krajem XIX i početkom XX veka, u Rumi je naročito nailazila na otpor, te su tih godina naglo pogoršani nemačko-hrvatski odnosi. Ovde su Nemci bili u većini, stoga njihovo pohrvaćivanje nije imalo izglede na uspeh. Pošto je ova borba
239 240 241

“Radikal”, 1909, 2 “Radikal”, 1909, 6 “Radikal”, 1910, 52 242 “Radikal”, 1909, 11 243 “Radikal”, 1909, 32 244 “Zastava” 1912, 91j; Dobrivoj Mitrović, Građa..., 215

65

uglavnom vođena preko škole i crkve, u tu svrhu su vlasti poslale učitelja Pribanića i kapelana Mladenovića. Njihov zadatak je bio da Nemce što pre pretope u Hrvate. U školi su nemačkoj deci govorili: “Vi jedete hrvatski hleb i zato imate biti Hrvati”. Nemci su, između ostalog, reagovali i tako što su na jednom zboru tražili premeštaj ove dvojice iz Rume. Pribanić je posle oštrih reči sa kolektivom škole ubrzo sam napustio Rumu, dok je sa kapelanom bilo teže, jer je iza njega stajao biskup. Zato su 1902. godine organizovane demonstracije pred parohijskim domom. Nemci su vikali da neće više da budu smatrani Hrvatima. Mladenović se pojavio na prozoru sa lovačkom puškom u ruci. Tada je istupio župnik, dr Paus, i obećao njegov odlazak. Posle toga, kapelan je otišao prvim vozom. Uzgred, kao odgovor na hrvatske asimilacione težnje, Nemci su osnovali izdavačku kuću nemačkih knjiga i novina. Prvi broj “Nemačkih narodnih novina za Srem” izašao je 1. januara 1904. godine, pod 245 uredništvom Karla Štirma (Karl Stürm). Takođe, ne slučajno, baš u Rumi je održana sednica karpatskih Nemaca 18. i 19. avgusta 1912, pod predsedništvom univerzitetskog profesora 246 Rajmunda Kajndla iz Černovice. Novi izbori za Srpski narodno-crkveni sabor održani su 1910. godine. Istog dana, 21. marta, svoj zbor u Rumi su održali i samostalci i radikali. Samostalski zbor je održan u Gruberovoj gostionici. O ovom zboru pisala je radikalska štampa, uz mnogo zajedljivih komentara. Zboru je prisustvovalo 36 osoba, od čega samo 24 iz Rume. Među njima su bili i neki radikali, koji su došli iz radoznalosti, i šest Nemaca. One koji su došli sa strane sačekala je “sva sila policije i žandara”, koja ih je dopratila do grada, dok je narod vikao “dole kuenovci”. Na zboru su učestvovali i govorili: Nikola Đurišić Arapin (“na izborima je glasao za Ristera, a ne za Tatića”), Veljko Georgijević (“mladi advokat koji se nedavno stideo što je samostalac”), učitelj Dušan Popović (“koji se klanja svakoj vlasti”), Andrija Dugošević - “Tuta” (Sima Milutinović – p. a.), Krstić, Vilić, dr Dušan Dima, Nikola Mileusnić - “Zatezalo” itd. Govori su uglavnom bili upereni 247 protiv radikala. Odlučeno je da se u Rumi održi konferencija samostalaca. Na konferenciji Srpske narodne radikalne stranke radi izbora crkvenih skupštinara i izbora za Narodno-crkveno sabor bilo je prisutno mnogo radikala * iz Rume . Glavni govornik je bio dr Žarko Miladinović. Izabran je mesni upravni

245 246 247 *

Carl Bischof, nav. delo, 167-168; “Zastava”, 1904, 16 Franz Wilhelm, Rumaer Dokumentation, band II, Stuttgart, 1997, 415 “Radikal”, 1910, 11, 14 Iz grčke parohije: Jovan Dožudić, Jovan Dudić, Đoka Žigić, dr Stevan Dobričić, dr Antonije Bogdanović, Milenko Nikolajević, Dušan Lovrenski, Jovan Misirača, Stevan Petrović, Jefta Ostojić, Miloš Savić, Dimitrije Pazarski, Branko M. Spajić, Žarko Bikicki, Tane Birovljev, Stevan Radić, Teodor Stojanović, Marko Stanojević, Živan Sakulski i Gruja Mihajlović. Iz velike parohije (vaznesenske): Paja Janković, Pera Vukotić, Pera Tanacković, Milan Radonić, Laza Tomić, Joca Radić, Žika Milosavljević, Laza Skakavac, Nedeljko Radić, Đoka Milinković, Nenad Krestić, Dimitrije Jakovljević, Pera Dumović, Jovan Đuričić – Biorac, Marko Zdravković, dr Žarko Miladinović, Đura Stajić, Aleksa Stojković, Miša Đorđević i Aron Prica. Iz starorumske parohije (nikolajevske): Mića Jovanović, Steva Dobrosavljević, Pera Kulić, Jakov Orlović, Novak Orlović, Đorđe Jovičić, Lazar Dedić, Jovan Jović, Pera Živančević, Laza Stolić, Dušan Lukač (Lukić?),

66

odbor stranke na čelu sa Žarkom Miladinovićem, predsednikom, Đokom Žigićem, potpredsednikom, dr Stevanom Dobričićem, sekretarom, dok su članovi bili: Antonije Mitrović, Laza Stolić, Trivun Lukić, Laza Dedić, Jovan Jović, Jovan Rakić, Pera Živančević, Žarko Bikicki, Aron Prica, Pera Tanacković, Jovan Đuričić – Biorac, Jefta Ostojić, Branko Spajić, Pavle Radić i 248 Stevan Dobrosavljević. I ove izbore su pratila uobičajena međusobna optuživanja političkih protivnika. “Radikal” piše o mladoj rumskoj učiteljici koja se na jednom samostalskom skupu oborila na radikale, uz veliku dreku i mlataranje rukama. Ona je, kažu, od ranije poznata da ne bira reči u ophođenju sa decom u školi, da ih vuče za kosu i slično. Takođe, jedan rumski doktor je govorio nekim seljacima da su zaraženi radikalizmom. U Stejanovcima je opštinski birov raznosio po selu “Srpsku misao” i govorio da im to poklanja beležnik. Čak je i 249 sam patrijarh Lukijan istupao protiv radikala. Neposredno pred izbore, ispred Miladinovićeve kuće su se okupili birači sa pravom glasa, u pratnji šest barjaktara. Došli su i izbornici iz okolnih sela. Na kućama su istaknute srpske trobojke. Zatim su stigli samostalci (takođe samo izbornici), među kojima su se isticali sveštenici. Za predsednika izborne komisije izabran je Jovan A. Đuričić – Biorac. Iako je uoči izbora “Srbobran” pisao “pala radikalska kula Ruma”, rezultat pri glasanju bio je 219 : 86 za radikale, s tim da 200 radikala nije glasalo zbog prezauzetosti. Izabrani su Jovan Tatić (pobedio je samostalca Lazu Vujića) i Jovan Magarašević (na listi sveštenika). Pobednici su proslavili u gostionici Žarka Bikickog, dok su se samostalci (pristav Mikašinović, dr Georgijević…) okupili pred birtijom Koste
Mladen Lukić, Krsta Jeftić, Živan Milutinović, Sava Bizumić, Panta Kulić, Živan Krstić, Boža Đorđević, Nenad Živković i Trivun Lukić. (“Radikal”, 1910, 16) Među omladincima pristalicama radikala u Rumi su bili: Jovan I. Radivojević, Milan St. Jakovljević, Todor Isajlović, Stevan Georgijević, Milan Rajakovac, Ivan Jovičić, Živan Vesković, Ilija Radić, Dušan Ostojić, Miša Grujić, Petar Mirković, Branko Janković, Pera Orlović, Milan Vujin, Gliša Nikolić, Mita St. Jakovljević, Jovan Vuković, Đoka Žigić, Joca Radić, Žarko Bikicki, Milivoj Kovačević, Vlad. Gligorijević, Jovan Đorđević, Vojislav Nikolajević, Jovan Pazarski, dr Stevan Dobričić, Milan Šimić, Đoka Kovačević, Rada Ivić, Slavko Stefanović, Danilo Udicki, Branko M. Spajić, Nikola Mirković, Nikola Đorđević, Marko Zdravković, Andrija Tanacković, Petar Tanacković, Sava Mitrović, Žarko Grujić, Ilija Milutinović, Milivoj Milutinović, Mitar Milutinović, Vlajko Janković, Sava Janković, Žarko Milosavljević, Vasa Milosavljević, Dušan Grujić, Jovan Grujić, Toša Simić, Milorad Simić, Mladen Janković, Toša Tomić, Milivoj Radić, Mita Radić, Branko Radić, Nikola Milinković, Milutin Milinković, Laza Jovanović, Joca Jovanović, Živan Grujić, Živan Radić, Aleksa Tomić, Sava Petrović, Vasa Janković, Đoka Janković, Živan Janković, Rada Radić, Dušan Radić, Kuzman Jovanović, Sava Petrović, Jovan Radić, Cveja Radić, Nikola Radić, Žika Lukić, Žarko Lukić, Pera Tomić, Toša Radić, Stojan Jovanović, Pera Selenić, Kosta Panić, Milivoj Panić, Sima Marić, Aleksa Stojković, Đoka Jerković, Lazar Isajlović, Živan Orlović, Sava Bizumić, Lazar Dedić, Trivun Lukić, Milutin Maksimović, Mija Dedić, Sava Lukić, Dušan Lukić, Mladen Lukić, Maksim Jović, Panta Kulić, Žarko Jakovljević, Svetislav Prica, Milan Simić, Dragutin Belić, Kuzman Mihajlović, Rada Sakulski, Tane Birovljev, Đorđe Petrović, Pera Kapriš, Vlada Pavković, Milorad Jovičić, Živan Jovičić, Miloš Jovičić, Boško Đurđević, Miloš Savić, Dragomir Tomić, Pera Marković, Dušan Milinković, Ljubomir Đuričić, Mihajlo M. Berberina i Živan Milutinović. (“Radikal”, 1910, 17) 248 “Radikal”, 1910, 11 249 “Radikal”, 1910, 17

67

Dimića. U celini, na izborima za Srpski narodno crkveni sabor, radikali su dobili 250 36, a ostali 39 mesta. Posle izbora, u Rumi je za nedelju 9/22. maja 1910. godine na Starom vašarištu zakazan Veliki mitropolijski zbor, sa početkom u 10 časova. Zbor je trebalo da postavi pitanje da li se može dopustiti kaluđerima i narodnjacima da slave izbornu pobedu nad srpskim narodom, tim pre što su u tu svrhu upotrebljavali sva sredstva (novac, silu, prevare…). Zbor je, “sjajno i dostojanstveno”, održan u gostionici Žarka Bikickog. Govorili su Stevan Dobričić, Aleksa Ivić, ratar Nikola Milinković i Jaša Tomić. Doneta je rezolucija kojom se osuđuje sporazum Srpske samostalne stranke, bana Tomašića i vlade Kuena Hedervarija, kao i mešanje vlasti u stvari koji se tiču samo Srba i njihovih izbora. Takođe, ne priznaje se ni Srpski narodno-crkveni sabor od 16. maja 1910. Dat je i spisak lica kod kojih ubuduće treba kupovati robu, a to su: Đoka Žigić i Sima Marić (gvožđari); Danilo Udicki, Sava Sivčević, Mika Panić, Dušan Lovrenski, Dimitrije T. Jakovljević i Petar Dumović (špecerajisti); Dimitrije Pazarski, Vojislav Nikolajević, Branko Spajić, braća Dimitrijević, Mita St. Jakovljević, Luka St. Georgijević i sin, Jefta Ostojić i Miša Đorđević i sin (manufakturisti); Jovan K. Dožudić i Milan B. Rajakovac (trgovci odelima); i Jovan Maksimović (staklar). Posle izbora pojavio se i oglas: “Izjava, Pošto se ja sada zovem Cupkalo, a ne Drmalo, to zabranjujem svakom da me zove drugim imenom. Dr Cupkalo (pre dr Drmalo)”. Ovo je očigledna aluzija na nekog rumskog samostalca, kojeg su pogrdno zvali Drmalo, kao i Tuta, Zatezalo i slično. Takođe, u Vaznesenskoj crkvi, na Spasovdan (crkvena slava), u porti se dogodila svađa, te je popa zvao policiju. Na to je usledio komentar u “Radikalu” 251 - “da nije to zato što je popa samostalac, a parohijani radikali”. Iste godine, 28. oktobra , održani su i izbori za Sabor po novom izbornom zakonu. Izborni cenz je snižen, prošireno je biračko pravo, te je u celoj državi bilo 190.000 izbornika. Broj izbornika u Rumi je povećan. Po starom izbornom zakonu taj broj je iznosio 1.284, a po novom 2.332. Ceo Srem je po starom izbornom zakonu imao 14.055, a po novom 36.675 lica sa pravom glasa. U Rumi je mogao da glasa svako ko je plaćao 10 K poreza, dok je po selima ta suma iznosila 15 K. Prema nacionalnoj strukturi birača u Rumi, Nemci su imali 1.242 birača, Srbi 939, Hrvati i Šokci 130 i Mađari 20 osoba sa pravom glasa. Rumski izborni srez je imao sedam izbornih mesta (Kraljevci, M. Radinci, Dobrinci, Donji Petrovci, Putinci, Inđija i Ruma) i 1.206 birača. Po starom izbornom zakonu rumski srez je imao najviše izbornika, a po novom povećanje je bilo mnogo manje, u odnosu na Šimanovce, Staru Pazovu i druge izborne 252 srezove. Kandidati na izborima u rumskom izbornom srezu bili su: Ferdinand Rister (gradonačelnik Rume), ispred Narodne stranke, Mojo Hrvaćanih (umesto
250 251

*

“Radikal”, 1910, 14, 16, 17 “Radikal”, 1910, 17,18,19, 22, 25 * Prema drugom izvoru 31. oktobra. (Ferdo Šišić, Pregled povjesti…, 343) 252 “Radikal”, 1910, 27, 30, 37, 43; Andrija Radenić, nav. delo, 314; “Branik”, 1910, 223; “Dom”, 1910, 41; Ferdo Šišić, Pregled povjesti…, 343

68

Jovana Tatića, koji je bio sprečen), ispred radikala, dok je Hrvatsko-srpska koalicija imala svog kandidata. Ruma je bila oblepljena predizbornim plakatima, sa porukama biračima. Radikalna stranka je u Rumi svoj zbor održala kod Pajšla 27. septembra, uz uobičajene zborove po okolnim selima. I rumski vašar je upotrebljen u predizborne svrhe. Zbog nedavne pojave kolere održavanje vašara je došlo u pitanje, ali je onda, posle intervencije Ferdinanda Ristera, on ipak održan. To je predstavljeno kao zasluga i uticaj kandidata Narodne stranke, dok su protivnici tvrdili da je vašar održan zato što je prestala kolera. I to je korišćeno u (posle)izbornoj borbi. U rumskom izbornom srezu je pobedio vladin kandidat, Ferdinand Rister. Za njega su glasali čak i neki Srbi (njih 16). Među njima su bili Toma i Pavle Stolić, Cveja Janković, Raja Rogić… Ovaj poslednji je govorio da mu je neki trgovac rekao da nema Srba kandidata, pa je svejedno za koga će glasati. Kritikovan je i rumski birtaš, samostalac Kosta Dimić, jer je agitovao za Ristera. U Sremu su tada radikali odneli pobedu samo u hrtkovačkom izbornom srezu, gde je kandidat bio Aleksa Ivić, dok su samostalci (kao članovi Koalicije) pobedili u Nuštru, Staroj Pazovi, Mitrovici (Žarko Miladinović je izgubio od Dušana Popovića) i Moroviću. Hrvatska samostalna stranka odnela je pobedu u Vukovaru, Cernoj i Šidu, a Narodna stranka u Zemunu, Irigu, Rumi, Iloku, Šimanovcima, Vinkovcima, Sr. Karlovcima i Martincima. U Saboru je posle izbora Hrvatsko-srpska koalicija imala 35 mandata, Narodna stranka 18, Frankovci i “furtimaši” 15, Starčevićeva stranka 253 9, Seljačka stranka 9, Radikali 1 i izvan stranaka 1 mandat. Posle izbora za Sabor, krajem 1910. godine, održani su izbori za Eparhijske skupštine. Svaki protoprezviterijat birao je određeni broj eparhijskih skupštinara. Crkvene opštine su birale po dva, Karlovci i Zemun po tri skupštinara. Na svakih 500 duša birao se jedan izbornik. Izbornike su birale crkvene skupštine, a ne svi birači. Izabrani izbornici su se sastajali u sedištu protoprezviterijata i birali eparhijske skupštinare. Princip je bio da se na svakih 2.000 duša bira po jedan skupštinar. Za Rumu je određeno da bude pet izbornika. To su bili: Žarko Miladinović, Branko M. Spajić, Marko Zdravković, 254 Žarko Bikicki i Jefta Ostojić. Održavani su i izbori za skupštinu Sremske županije. Takvi izbori desili su se 15/28. aprila 1911. godine. U Rumi su se birala četiri poslanika. Na listi su bila četiri Srbina i jedan Nemac (Ferdinand Rister). Nemci su protestovali, zahtevajući još jednog pripadnika svoje nacije na listi, što je, međutim, odbijeno. Na ovim izborima pobedila je Narodna stranka. Poređenja radi, rumski srez je 255 tada imao 44.936 stanovnika, od čega 23.965 Srba i 14.701 Nemca. Novi izbori za Sabor, u 59 izbornih srezova, održani su od 15. do 17. decembra 1911. godine. Za rumski srez, kandidat radikala bio je Đoka Žigić, dok je Narodna stranka istakla Nemca Mozera. U svojoj predizbornoj kampanji Žigić je 27. novembra posetio Donje Petrovce. Na tom skupu bilo je sveta iz Dobrinaca, Rume i drugih mesta. Između ostalih, govorili su Emilijan Grbić i
253 254 255

“Radikal”, 1910, 42 “Radikal”, 1910, 49, 51 “Zastava”, 1911, 80v, 88v

69

Žarko Bikicki. U mitrovačkom srezu, kandidat radikala bio je dr Žarko Miladinović, a kao njegov konkurent iz Narodne stranke, najpre je istaknut Toša Veselinović, da bi ga na izborima zamenio Dušan Popović. Laza Vračarić iz Jarka bio je kandidat radikala u hrtkovačkom izbornom srezu, a protivnik mu je bio Aleksa Ivić. U Rumi su izbori održani 15. decembra. Pobedio je vladin kandidat Mozer. Đoka Žigić je dobio 564 glasa, što mu nije bilo dovoljno za pobedu. Srpska štampa je kasnije pisala da bi dobio i više, da su svi Srbi izašli na birališta. U Sremu je opet pobedila Narodna stranka. Njeni kandidati su pobedili u jedanaest izbornih srezova (Zemun, Stara Pazova, Šimanovci, Hrtkovci, Ruma, Martinci, Šid, Nuštar, Vukovar, Morović i Vinkovci). Opozicija je u Sremu pobedila u šest izbornih srezova (Karlovci, Irig, Ilok, Mitrovica, * Bošnjaci i Cerna). Od toga, radikali su osvojili samo dva mesta , dok su samostalci, koji su nastupili u okviru Hrvatsko-srpske koalicije, ostvarili pobedu u Mitrovici. U mitrovačkom izbornom srezu pobedio je samostalac Dušan Popović sa 485 glasova, dok je Žarko Miladinović dobio 361 glas. Na četiri izborna mesta, gde su samostalci bili u prednosti, izbori su bili obustavljeni. I ovaj put su vlasti, raznim privremenim ustupcima, uspele da privuku neke birače na svoju stranu. Tako na primer, Vlada nije usvojila zahtev inđijskih Nemaca da se u tom mestu osnuje kotarska oblast i kotarski sud, ali je naredila da oni tri puta mesečno “zvaniče” u Inđiji, i pored toga što su Ruma i Inđija blizu. Protiv ovog su u županijskoj skupštini istupili Preradović i Jančo, ali bez uspeha. Time 256 su vlasti uspele da privuku inđijske Nemce da glasaju za Mozera. Izgleda da je posle neuspeha radikala na održanim izborima došlo do nesporazuma među njihovim članovima u Rumi. Zato je Aleksandar J. Đuričić tražio potvrdu da su on i njegov pokojni otac glasali za Đoku Žigića, jer je na konferenciji radikalne stranke bilo reči o suprotnom. Potvrdu su 5. februara 1912. godine potpisali sam Đoka Žigić i članovi izbornog poverenstva, Đura 257 Stajić i Stevan Dimitrijević. Tih dana, rumske radikale je zadesila još jedna nevolja. Njihov dugogodišnji istaknuti član Jovan Đuričić – Biorac je iznenada umro 3. februara 258 u 67. godini. Sahranjen je u Rumi.
List “Zastava” piše da su prošla tri radikalska kandidata: dr Đorđe Krasojević u Sremskim Karlovcima, Milivoj Babić u Irigu i Svetislav Novak u Suseku. (“Zastava”, 1911, 265v) Andrija Radenić, nav. delo, 314; “Zastava”, 1911, 251, 253v, 254, 260v, 263v, 264v, 265v; “Zastava”, 1912, 2j; “Branik”, 1911, 240; “Sriemske novine”, 1910, 88. 257 “Zastava”, 1912, 123j 258 Zbirka ZMR Napomena; u listu “Zastava” piše da je umro 4. februara u 66. godini života (“Zastava”, 1912, 25j) Jovan Đuričić Biorac je rođen u Irigu 1844. godine. Školovao se za trgovca, a u Rumu je došao još kao mladić i tu proveo ceo život. U 28. godini se oženio Lenkom Savić iz Sr. Karlovaca. Dugogodišnjim radom je stekao veliko bogatstvo. Bio je predsednik Srpske pravoslavne crkvene opštine, gradonačelnik Rume itd. Pošto mu sin Aleksandar nije imao naslednika, imovina je, kako je testamentom predviđeno, pripala Srpskom privrednom društvu “Privrednik”. Između ostalog “Privrednik” je tim novcem morao da pomaže “Višu devojačku školu” u Rumi, ako bude osnovana, a u suprotnom, ako se škola ne formira u roku od 50 godina, ceo prihod sa kamatama bi morao da se upotrebi za osnivanje fonda pod imenom “Zaklada Jovana i Jelene Đuričić iz Rume”, te da od tog fonda formira samostalnu Srpsku višu devojačku školu u Rumi. (D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, “Dan”, Novi Sad, 10. septembar 1939; “Zastava” 1912, 54 j)
* 256

70

Poslednji izbori do Prvog svetskog rata održani su 16. i 17. decembra * 1913. godine . Opet je u Rumi kandidat radikala bio Đoka Žigić, dok je dr Žarko Miladinović preuzeo tu ulogu u hrtkovačkom izbornom srezu. Na ovim izborima su se u Rumi pojavili i socijalisti, koji su kandidovali Vilima Bukšega. U Irigu su radikali i socijalisti sklopili sporazum po kome je trebalo da socijalisti podrže kandidata radikala. Vladin kandidat u Rumi bio je grof M. Pejačević. Žigić je, pored izborne skupštine u Rumi, ponovo posetio većinu mesta u svom srezu (Mali Radinci, Kraljevci, Dobrinci, Petrovci, Putinci, Inđija…), gde je, bar prema pisanju radikalske štampe, bio svečano dočekivan. Ona piše i o zastrašivanju i pretnjama koje su beležnik Dušan Crnobarić i načelnik Paja Bogdanović upućivali biračima u Kraljevcima, ako ne glasaju za grofa Pejačevića, kao i o grofovoj kupovini glasova. Ipak, i pored “velikog oduševljenja za Žigića” i “nemačkog protivljenja Pejačeviću”, on je u rumskom izbornom srezu odneo ubedljivu pobedu. Dobio je 1.085 glasova, a Žigić samo 469. Još gore je prošao nemački kandidat Miler, kome je poverenje ukazalo 149 birača. U samoj Rumi Pejačević je dobio 704, Žigić 268, a Miler 14 glasova. U hrtkovačkom izbornom srezu pobedio je samostalac pop Giga Jović (u okviru Hrvatsko-srpske koalicije), osvojivši 4.504 glasa, a dr Žarko Miladinović 432 (od toga 430 srpskih glasova). U Sremu je Hrvatsko-srpska koalicija odnela pobedu u sedam srezova (Vukovar, Šimanovci, Mitrovica, Hrtkovci, Martinci, Ilok i Bošnjaci), a Narodna stranka pobedila u devet (Zemun, Ruma, Irig, Stara Pazova, Šid, Nuštar, Vinkovci, Karlovci i Morović). Izbore je karakterisao slab odziv birača. U
*

List “Zastava” pominje dva kruga izbora, prvi 3/16. decembra i drugi krug 4/17. i 5/18. decembra. (“Zastava”, 1913, 263v)

71

hrtkovačkom srezu je od 1.985 birača glasalo 936, a u mitrovačkom od 1.358 njih 789. U celini, na izborima je pobedila Hrvatsko-srpska koalicija osvojivši 42 259 mandata u Saboru, dok je Narodna stranka dobila 15 mandata. *** U Sremu i u Rumi se tih godina osećala opasnost od predstojećeg rata. U skladu sa svojom ekspanzionističkom politikom na Balkanskom poluostrvu i daljem prodoru na istok, Austrougarska je uveliko sprovodila ratne pripreme. Posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, svima je bilo jasno da je na redu Kraljevina Srbija. Na to su, između ostalog, ukazivali i mnogobrojni izveštaji lokalnih civilnih i vojnih vlasti o prilikama u Sremu. Tako je Kraljevska zemaljska vlada u Zagrebu obavestila kotarsku oblast 260 Sa svoje strane, kotarska u Rumi o vojnim vežbama u toku 1912. godine. uprava u Rumi je, 14. decembra 1912, uputila izveštaj predsedništvu Zemaljske vlade u Zagrebu, u kome kaže da je 4. decembra predala nadležnom sudu Janka Obradovića iz Platičeva, koga su u selu nazivali "brbljivi Janko", i koji se u vozu prepirao sa nekim Nemcima iz Nikinaca, hvaleći Srbe i srpsku vojsku 261 rečima: "Vi Švabe niste niko i ništa, Srbi će vas u kruhu pojesti". Sličnih incidenata, i oštrih reakcija vlasti, u Rumi je tada bilo mnogo. Početkom 1913. godine, “Zastava” je pisala da se u Rumi opaža “neobična žurba i kretanje policije i žandarmerije, praćene vojskom”. Oni su krstarili gradom i tražili bilo kakav razlog koji bi opravdao njihovo brojno prisustvo i nasilničko ponašanje. Tako su uhapsili izaslanika jedne trgovačke kuće iz Beograda, koji je u Rumu došao da preuzme robu (opanke). Iako je imao ispravne dokumente i bio austrijski podanik, te se za njega zauzela i njegova firma, on je morao da ode u “buvaru“, kao sumnjiva osoba. Pominje i incident koji se dogodio pre nekoliko dana u gostionici “Kod orla”. Tu se “zabavljala” grupa oficira i građana, dok su za jednim stolom sedela tri građanina ne mešajući se sa ovima. Odjednom, jedan potporučnik se mašio za * revolver i rekao: „Diese drei dreckige Razen muss ich niederschiessen …“. Uperio je pištolj u njih i potegao. Samo zahvaljujući njegovim drugovima koji su ga sprečili, pogodio je plafon. Paradoks je u tome što su ova trojica bili Nemci, koji su odmah pobegli preplašeni. Takođe, osam dana pre, vraćajući se iz bioskopa sa sinovima, ravnajućeg učitelja je pred kućom dočekao jedan vojnik iz ovdašnje posade i ubo ga nožem ispod oka. Jedan od sinova je, takođe, više puta uboden, ali je, na sreću, stradalo samo odelo. Vlasti su povodom ovog 262 slučaja sprovele istragu.

259

“Zastava”, 1913, 263v, 264v, 265v, 267j, 267v, 271v, 272v, 274v, 274v, 277v, 278v; “Srbobran”, 1913, 274; Andrija Radenić, nav. delo, 317-318 PT – 63, Podaci sa kartica u Zavičajnom muzeju, napisanih na osnovu dokumenata u Istorijskom arhivu “Srem” u Sremskoj Mitrovici 261 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 226 (IAS, b. 96/1912) * “Moram da ustrelim ova tri prljava Srbina…” 262 “Zastava”, 1913, 7j
260

72

Izgleda da je 1913. godine bilo više sličnih incidenata. Pomenimo slučaj kada su meštani Simo Babić i Milan Filipović, u krčmi Žarka Delića, uzvikivali: “Živela Srbija, ovo će sve biti srpsko”. Oni su odmah privedeni kotarskom sudu u Rumi. Takođe, početkom godine, oružničko zapovedništvo postaje Ruma br. 7, dostavilo je 12. januara 1913. godine Predsedništvu Zemaljske vlade u Zagrebu prijavu protiv Branka Adnađevića, Save Mitrovića i Milana Milutinovića iz Rume. Dok je 1. januara poručnik Vincent, iz 3. carskog eskadrona i 9. kraljevske pukovnije, koja je bila stacionirana u Rumi, jahao na čelu kolone od šest husara, na prostoru između železničke stanice i Rume, video je ovu trojicu kako su iz fijakera opalili dva hica iz “samokresa”. Najpre je uhvaćen vlasnik 263 fijakera Sava Mitrović, koji je nakon oklevanja, odao i preostalu dvojicu. I druge pojave su ukazivale na približavanje ratnih okolnosti. U Rumi je tokom zime 1913/14, kada inače nije vreme takvih radova, proširivana železnička stanica, polagani su novi koloseci i podizane nove rampe. Zbog ovih radova je drum za Buđanovce i Klenak “preložen” podalje na zapad od same stanice. Temeljno su pregledani poštanski uredi, da bi se utvrdilo “ko je iz ovdašnjih krajeva slao ili primao što iz Srema” i tako bio 264 okarakterisan kao “sremski izdajica”. Zavedena je stroga cenzura štampe, koja se rigorozno primenjivala. To se vidi iz slučaja urednika nemačkih novina u Rumi, Ferdinanda Lindnera. On je objavio vest da su dva Srbina pucala na husarsku patrolu u okolini Rume. Pomenuta cenzura, međutim, nije dozvoljavala da se takve stvari objavljuju, tim pre, jer je i kotarski predstojnik bio Srbin. Zbog ovoga, Lindner je osuđen na sedam dana zatvora i 200 K globe, a nakon žalbe na presudu proteran je u svoj rodni grad Celje. Kasnije se ispostavilo da je vest koju je on objavio bila 265 netačna. Napravljen je i spisak knjiga, izdatih u Srbiji, koje su bile zabranjene. Kao neprijateljska, oduzimana je, tada aktuelna, knjiga “Albanski problem i Srbija i 266 Austrougarska”, u izdanju Gece Kona. Već 26. jula u Rumi su se širile glasine da je rat sa Srbijom počeo. A onda, sutradan oko 2 časa ujutru “iznenada je odjeknuo kratak, potmuo zvuk – bio je to prvi topovski pucanj”. Sledećeg dana “u Rumi je bilo živo”. Nemačko stanovništvo, i ono “odano Caru”, likovalo je i radovalo se što je njihovom najvećem neprijatelju stigla zaslužena kazna. Srbina, koji se usudio da na ulici uzvikne “živeo kralj Petar”, na licu mesta lišio je života jedan husar. “Sabljom naoštrenom još te noći pobrinuo se da taj Srbin zauvek zaćuti”. To je bila prva 267 prolivena krv u Rumi.
Dobrivoj Mitrović, Građa..., 229a Spomenica o 60. godišnjici osnutka Srpske građanske čitaonice u Sr. Mitrovici (1866-1926), priredio Mojo Medić, Sr. Mitrovica, 1929, 96 265 “Zastava”, 1913, 10j, 11j 266 IAS, Magistrat…, 1912, kut. 5.481-7.611 (kut. sa 1913) 267 Aus dem Tagebuch von Rudolf Ernst Rauer, “Rumaer Guckloch”, IX, Stuttgart, 1999, 19, 57 (radi se u stvari o dnevniku Volfganga Rauera [Wolfgang Rauer])
263 264

73

A što se tiče onog pomenutog topovskog hica, njega je, prema pisanju Karla Bišofa, na Kalimegdansku tvrđavu ispalila jedinica kojom je komandovao 268 Rumljanin, Nemac Georg Humel (Georg Hummel).

Vojska u Rumi 1914. godine

268

Carl Bischof, nav. delo, 148

74

Organizacija Podžupanije i lokalne uprave

Godinu dana pošto je Sremska županija uključena u sastav Hrvatske i Slavonije, hrvatski ban Josip Šokčević je krenuo u obilazak novopripojene teritorije. U Rumu je stigao početkom juna. Njegov dolazak je obznanila pucnjava topova iz tri srpske crkve u 6 časova popodne. Ban je došao u pratnji velikog župana Sremske županije, Kuševića. U mesto su ušli u karucama, okruženi deputacijama iriškog i rumskog sreza. Ispred njih su išli konjanici sa zastavom. U Glavnoj ulici se okupilo mnoštvo sveta. Pred dvorištem grofa Petra Pejačevića napravljen je trijumfalni luk, ukrašen cvećem, hrvatskom krunom i sremskim grbom, sa dve narodne i dve carske zastave. Okupljeni narod uzvikivao je “živio” i bacao cveće na goste. Kada je ban sišao, prišla mu je jedna desetogodišnja devojčica, ćerka Velikog sudije rumskog sreza i dala mu venac cveća, a on njoj vizitkartu sa svojim likom u banskoj odeći. Zatim se skupu i gostima obratio Miloš Ratković, počevši svoj dugačak govor rečima: “Osvanu nam srećan dan, međ’ nas dođe svetli ban”. Sa svoje strane, ban se zahvalio na lepom dočeku, primio nekoliko poseta, a zatim otišao kod dvorskog savetnika Ognjeslava Utješenovića Ostrožinskog, koji se tada zatekao u Rumi. Predveče se ban prošetao kroz osvetljenu varoš i potom vratio u svoje odaje, pred kojima je do 11 časova uveče svirala razna muzika. Sutradan, u 8 časova ujutru, posetio je crkvu i školu, zatim, magistrat, sudske kancelarije, porezni ured i zatvor. Ručak je obavljen kod grofa Pejačevića. 269 Napustio je Rumu u 14 časova. Rumljanima je dobro došla ova poseta, jer, u novim okolnostima, nastalim ukidanjem Vojvodstva, započeli su akciju sa ciljem da sačuvaju i ojačaju ulogu Rume, kao važnog mesta u Sremskoj županiji. U nastojanju da Ruma, a ne Vukovar, postane sedište Županijskog suda, rumska opština je juna 1862. godine uputila jedan dopis Visokoj kraljevskoj kancelariji. U njemu iznosi odluke mesne skupštine, održane 1/13. juna, na koju su bili pozvani svi žitelji, među kojima i “veliki sudac” Svetozar Nikolajević. Skupština je jednoglasno usvojila zaključak da opština besplatno, na šest godina, ustupi Sremskoj županiji jednu opštinsku kuću, za potrebe Kraljevskog suda, pa čak i da je adaptira. Opština je obećala da će dati sve od sebe samo da bi Sud što pre mogao da počne sa radom. U nastavku dopisa sledi obrazloženje ovog predloga. Ruma je, naime, najveća opština u celoj Županiji i nalazi se u središtu
269

“Srbobran”, 1862, 46

75

Srema. U Rumi već odavno postoji tradicija sudova. U godinama 1848-1850, u Rumi je bio Glavni sud, posle Sreski sud i Sreski komesarijat, Sresko načelstvo... Dalje se navode i druge prednosti Rume. U njoj još odavno postoji pošta, a telegraf je udaljen na jedan čas i nalazi se u Mitrovici. Opština će u bliskoj budućnosti insistirati da se telegraf instalira i u Rumi, što ne bi trebalo da bude veliki problem. Ruma je pogodna za sedište ovog suda i zbog svog povoljnog geografskog položaja, svima je lako dostupna, za razliku od Vukovara, koji je veoma udaljen od mnogih sremskih mesta. U Rumi su razvijeni trgovina i zanatstvo. Postoji i uređen zatvor, dovoljno prostran, u kojem je bivalo i do 180 zatvorenika, a tu je i mesto za sahranjivanje “apsenika”, što 270 druga mesta nemaju, pa bi se time uštedelo na njihovoj gradnji. Ovo nastojanje, ipak, nije urodilo plodom, jer Skupština Sremske županije nije usvojila predlog trgovišta Rume, već je sedište Županijskog suda, ipak, postao Vukovar. Prema tvrdnji autora ove vesti, iako je 60% sremskih opština bilo za Rumu, a samo 40% za Vukovar, presudilo je to što je na Skupštini bilo 271 više poslanika iz Vukovara i okoline, nego iz ostalog Srema. Slična akcija Rumljana ponovljena je početkom 80-tih godina XIX veka. Tada se uveliko govorilo o pripajanju Vojne krajine Provincijalu (Županiji) i postavilo se pitanje njenog sedišta po novoj organizaciji. Za tu privilegiju su konkurisali: Ruma, Mitrovica, Karlovci i Zemun. Rumljani su opet istakli sve prednosti geografskog položaja svog mesta. Ona je središte i stecište celog Srema. Predlagano je čak i stvaranje dve sremske županije: Gornje, sa sedištem u Vinkovcima i Donje, sa sedištem u Rumi. Bila bi to, mislilo se, pravedna podela. Gradonačelnik Rume Hetinger (Hettinger) sazvao je širu konferenciju građana na kojoj je izabrana deputacija, koja je ovaj predlog trebala da saopšti Banu. Deputacije su poslali i Mitrovčani, Zemunci i Karlovčani. Istovremeno, u “Srpskom glasu” je objavljen jedan tekst uperen protiv namere da se sedište Sremske županije ustanovi u Vinkovcima ili u Vukovaru. Autor teksta se zalaže za Rumu ili za Mitrovicu, a ne za mesta na “periferiji Srema”. Izgleda da je u vezi sa odlaskom deputacije bilo problema, jer i posle skoro mesec dana list “Zastava” piše da ona 272 “nikako da ode Banu”. Kao i ranijih decenija, pokušaji Rumljana da podignu nivo svog mesta u hijerarhiji naselja u državi nije uspeo. Ruma je i dalje bila samo opština i centar sreza u Sremskoj županiji, osim u periodu od 1875. do 1886. godine, kada je postala sedište jedne od dve sremske podžupanije. Osnivanjem podžupanija, one su preuzele jedan deo županijskih poslova. Podžupanijama su upravljale skupštine, u čijoj nadležnosti je bio nadzor nad radom podžupanijskih i opštinskih činovnika, izdavanje dozvola za uvođenje poreza, prodaja opštinske imovine i drugo. Sastav podžupanijske skupštine se 273 utvrđivao na izborima . Pored podžupana, u podžupanijama su ustanovljene i
270 271

“Srbobran”, 1862, 55 “Srbobran”, 1862, 61 272 “Zastava”, 1881, 18, 44; “Srpski glas”, 1882, 2, 5 273 U Zavičajnom muzeju Ruma čuva se jedan Imenik opštinskih i veleporezničkih zastupnika za skupštinu Kraljevske podžupanije rumske 1875. godine. Prema njemu, Podžupanijsku skupštinu

76

druge činovničke službe. Među činovnicima je bilo dosta stranaca, koji su po nalogu viših vlasti dolazili u mesto službovanja. U Rumskoj podžupaniji 1875. godine, između ostalih, to su bili: Adalbert Hlup, sekretar (Adalbert Hlup), Simenon Gaćeša, perovođa, gimnazijski profesor Branko Nikolić, perovođa, Kolarić, perovođa, Ferdinand Dobrovoljni, pisar, Mića Mladenović, pisar, Milan Stojčević, pisar, Nikola Runjanin, podžupanijski lekar, Robert King, podžupanijski 274 Uprava Podžupanije je bila smeštena u kući Ignjata živinar (veterinar)… 275 Servacija (Ignatz Servatzy) br. 67. Ruma je svečano dočekala svog prvog podžupana Budislava * Budisavljevića Prijedorskog , kada je aprila 1875. stigao u grad. Pozdravio ga je 276 paroh Avakum Stajić. Pored Budisavljevića, podžupani u Rumi su kasnije bili 277 Toša Đorđević i Josip Muzler (Josip Muzler). Međutim, početnih “pohvala za nove zvaničnike u Sudu i u Podžupaniji,” naročito za Budisavljevića “i kao građanina i kao činovnika i kao Srbina”, među srpskim građanstvom se ubrzo pojavilo nezadovoljstvo novim vlastima. Iako su dve trećine stanovništva u Županiji Srbi, odmah po stupanju na dužnost vlasti 278 Inače, od 1867. godine i su prestale da koriste ćirilicu u svojoj administraciji. Nagodbe, službeni jezik u Hrvatskoj i Slavoniji je postao hrvatski jezik, a pismo latinica. Doduše, u Rumi su se koristili i nemački jezik i ćirilično pismo. I kasnije je srpska štampa često pisala o radu podžupanijske uprave u negativnom kontekstu. Usledile su kritike što su verske škole, “voljom Podžupana i Vlade” pretvorene u opšte. Smanjen je i broj političkih opština, koje ništa drugo ne rade sem što “udaraju globe”. Na položajima su i dalje ostali isti ljudi, zapamćeni iz “vremena zle uspomene Mladenovićeve”, samo što su im povećane plate.
činili su sledeći opštinski zastupnici: apotekar Jozef Hondl, trgovac Miša Kritovac, trgovac Jovan Đurđević, odbornik iz Inđije Toma Nikolić, mlinar iz Inđije Georg Falkenštajn (Georg Falkenstein), posednik iz Putinaca Ernest Špiler, opštinski sudija iz Putinaca Petar Stanojević, odbornik iz Krušedola Lazar Milin, opštinski beležnik iz Krušedola Anton Dusil (Anton Dusil), odbornik iz Iriga Đoka Dobričić, opštinski sudija iz Iriga Uroš Vujić, odbornik iz Velikih Radinaca Proka Kuzmanović, trgovac iz Jaska Avram Mišković, odbornik iz Jaska Đorđe Anđelić, opštinski sudija iz Grgurevaca Svetolik Lazarević, paroh iz Grgurevaca Đorđe Marković, odbornik iz Čalme Đorđe Radosavljević, odbornik iz Čalme Stevan Prokić, odbornik iz Kamenice Stevan Kunst (Stefan Kunst), opštinski beležnik iz Kamenice Jovan Belanović, odbornik iz Brestača Nikola Nikolić, odbornik iz Brestača Jovan Jokić. Iz redova veleposednika, to su bili: grof Adolf Pejačević, posednik Ferdinand Rister, advokat Svetozar Nikolajević, advokat dr Stevan Dimitrijević, trgovac iz Grgurevaca Stefan Stefanović, trgovac iz Inđije Mita Kontić, posednik iz Inđije Fabijan Dudiš, arhimandrit manastira Grgeteg Ilarion Ruvarac, arhimandrit manastira Mala Remeta German Jovanović, iguman manastira Kuveždin Sava Stojčević, iguman manastira Vrdnik Milutin Ratković. (Zbirka ZMR) 274 “Zastava”, 1875, 55; IAS, Magistrat..., 1877. 275 IAS, Magistrat…, 1879, kut. 1.001-2.500 Napomena: ova kuća se nalazila na uglu Glavne i Partizanske ulice (na južoj strani) * Budislav Buda Budisavljević – Prijedorski, bio je veliki župan u Gospiću i Zagrebu, kao književnik objavljivao je pripovetke u “Viencu”, a najpoznatiji su njegovi memoari “Iz mojih uspomena”, izdati u Zagrebu 1918. godine. 276 “Zastava”, 1875, 52 277 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 303-900 278 “Zastava”, 1875, 77

77

Lopovluk, haranje, ubistva i otmice sve više uzimaju maha. Otimaju se “kola, brašno, konji, ‘aljine, novci…” U jednom selu kod Rume, koje broji 700 stanovnika, kradljivci su za pet dana naneli štetu od 300 forinti. Pitaju se: “gde je tu policija?”. Najnovija naredba Podžupanije je zabranila plaćanje noćnih čuvara iz opštinske kase, tako da su ljudi morali da se organizuju i sami čuvaju svoju imovinu. Ovim su naročito bili pogođena samačka domaćinstva, jer dok su oni bili na straži njihov posed je bio nezaštićen. A i kada bi bili uhvaćeni, lopovi su se brzo puštali na slobodu. Uzgred, kritikuje se i opštinska samouprava, koja funkcioniše samo na papiru. Ako se u selima nešto ne bi svidelo knezu ili beležniku, oni bi na to stavili veto. Opštinske službenike knez je postavljao po 279 svom nahođenju, i to često ljude koji su u mestu bili na lošem glasu. U sledećem tekstu građanstvo se opominje da ovrhovoditeljima u Rumskoj podžupaniji više ne daje novac, jer u poreznom uredu se “radi šta se hoće, a ne po zakonu”. Navodi se slučaj ovrhovoditelja Mileusnića, kada su na videlo izbili sav nemar i razni sumnjivi poslovi. Naime, tokom svog službovanja, Mileusnić je proneverio sav novac, a ubrzo potom je umro. On je gulio narodu “tri kajša sa leđa”. Događale su se i plenidbe poslednjeg grla stoke. Kritike su upućivane i na račun njegovih pretpostavljenih i vlasti uopšte, pri čemu se postavljalo pitanje - zašto se o tome ćutalo. Stanovništvo se uzdavalo u rad nadzornika Kuglera (Kugler), koji je tih dana proputovao kroz sela i gledajući poreske knjižice, uverio se o nezakonitim 280 radnjama podžupanijskih činovnika. Bilo je sporova i između Opštine i Podžupanije. Poslednje godine Rumske podžupanije (1886) apostrofira se njen upravnik Toša Đorđević pod optužbom da je povredio opštinsku autonomiju i zloupotrebio svoju vlast na opštinskom zemljištu. Problem se pojavio od kada je bio izgrađen drum od centra do železničke stanice. Podžupanija se tada žalila Vladi da rogata marva kvari taj put kada ide na pašu. Pošto opravka druma predstavlja trošak za Podžupaniju, ona traži da se izgon stoke tim putem zabrani. U toku 1883/4. godine Vlada je usvojila ovu žalbu, iako je priznala da je tokom gradnje ceste i opština podnela žrtvu, donoseći kamen iz majdana o svom trošku. Međutim, kada je na mestu gradonačelnika, Milana Nikolajevića smenio Jovan Đuričić, opštinske vlasti su ponovo dozvolile prolaz stoke tim putem. Posle nove žalbe Podžupanije, Vlada je donela još strožu naredbu o ovoj zabrani, uz pretnju globe od 100 f. Opština se tada obratila saborskom poslaniku Vasi Kritovcu, koji je obećao da će o ovom problemu obavestiti Sabor i intervenisati u korist Opštine. Izgleda da on to nije uradio, jer su ga u štampi kasnije optuživali da je dobar sa podžupanom Tošom Đorđevićem, pominjući i neka njegova ranija obećanja, poput onog da je zbog veza sa banom u mogućnosti da u Rumi oformi sudbeni sto, zatim centar 281 županije, gimnaziju, pa čak i univerzitet.

279 280 281

“Zastava”, 1877, 26 “Zastava”, 1879, 75 “Zastava”, 1886, 64

78

Činovnici rumskog sreza 1916. godine

79

Imenik skupštinara za podžupanijsku skupštinu 80

Posle ukidanja podžupanija 1886. godine, vraćena je stara podela županija na srezove ili kotare. Rumski srez je bio jedan od deset srezova u Sremskoj županiji i posle vukovarskog, bar prema broju stanovnika, bio je 282 najveći u Županiji . Srezovi su se dalje delili na opštine, kojih je u rumskom 283 srezu 1886. godine bilo devet, a deset godina kasnije dvadeset i četiri. Srezom je upravljao “kraljevski kotarski predstojnik”, odnosno, sreski načelnik. Kotarski predstojnici su bili: Stevan Šanta (pre 1876), Georgijević (1886), Dane Bogdanović (1888), Toša Đorđević (1892), Aleksandar Škorić * (1893), Bogdan Novaković (penzionisan 1910), Jovan Maksimović (1914). Pored sreskog upravnika, za potrebe sreske administracije vlasti su angažovale mnogobrojno činovništvo. Činovnici su najčešće bili ljudi sa strane, koji su u Rumu dolazili iz raznih krajeva države i, nakon izvesnog vremena, premeštani u druga mesta. Među sreskim službama i činovnicima iz ovog perioda pominju se: kotarski pristav Svetozar Kosanić, kraljevski kotarski pristav Slavko (Venceslav) Urpani, kotarski pristav Jovan Maksimović, kotarski pristav drugog razreda Stevan Runjanin, kotarski akcesista Antun Vučičević, kotarski pristav drugog razreda Vladimir Vuković, kotarski pristav Petar Pirker (Peter Pirker), kotarski inženjer Franjo Seč (Franz Secz), kotarski akcezista Ferdo Dobrovoljni (Ferdinand Dobrovolny), ovlašćeni zemljomer Valentin Pretner (Valentin Prättner), ovlašćeni zemljomer Vaso Mavrenović, podžupanijski lekar Nikola Runjanin (posle 1886. godine postao je kotarski lekar), građevni akcesista Petar Lalić, inženjerski vežbenik Viktor Harmel (Victor Harmmel) – kasnije je postao inženjerski pristav, kotarski akcezista Jovan Kangrga – kasnije je postao oficijal, kotarski pristav Josip Pčenica, kotarski akcezista Bogdan Crnojački, kotarski akcezista Luka Milisavljević, kotarski pristav Mile Deanović, * kotarski pristav Stjepan Posilović… Kao i u slučaju Podžupanije, mnogi Rumljani su u sreskoj administraciji videli aparat za iskorištavanje rumskih poreznika od strane države. Zato ne čude tekstovi u štampi koji ističu da je rumski srez “poznat kao najbolja muzara za raskošnike” i prvi u poreznim rubrikama po dohotku za državne potrebe. “Pa šta to mi imamo bolje od drugih neplatiša?” A umesto nagrade za takav doprinos državnoj kasi “od prirode dobismo filokseru i nerodicu”, a “od gospode sa peruškama nova policijska zvanja, žandare i finance, dobrinačke nametljivce i egzekutore”. U tom kontekstu se pominju i Jevreji, Štajner i Vesl “kao grabljivce i otimače jedne dobro organizovane zadruge u Rumi”. Sve u svemu, 284 zaključuju, “od glave riba smrdi”. U Rumi je, kao sudska vlast, postojao i Kotarski zborni sud. Sud je 1882. godine pokrivao teritoriju srezova: Mitrovica, Irig i Ruma, a brojao je 77.571 285 stanovnika.
282 283 *

Rumski srez je 1882. godine imao 33.644 stanovnika. (“Zastava”, 1882, 114) Županijski izveštaj, god. 1896, 326 Podaci su preuzeti iz županijskih izveštaja i arhivske građe. * Podaci o sreskim činovnicima su preuzeti iz Županijskih izveštaja, periodike i arhivske građe. 284 “Zastava”, 1895, 8 285 “Zastava”, 1882, 117

81

Na čelu suda se nalazio kotarski sudija. Između ostalih to su bili: Mijo Šafarić, Josif Mlađenović, G. Miladinović… Sudski činovnici su bili: Ivan Kovač, kotarski pristav, Ivan Tuškan, kotarski pristav, Milan Horvat, prislušnik, Pavao Brkić, gruntovničar, Miloš Marić, pisar, Marko Efendić, pisar, Nikola Vučić, pisar, Stevo Pećinac, podvornik, Pavao Hara (Paul Harra), uzah nadziratelj, Stevan Popović, pristav, Stevan Popović, većnički sekretar kotarskog suda, Tošo Račić, pisar, Ilija Bućan, finansijski komesar, Tomičić, poreznik, Ivan Kovač, ** županijski kotarski pristav... Sremska županija je, takođe, bila podeljena na građevinske kotare ili srezove. Građevni kotar Ruma se sastojao iz upravnih kotara Ruma i Irig. Sedište tehničkog izvestitelja bilo je u Rumi. Sredinom devedesetih godina XIX veka, ovaj kotar je raspušten i pripojen mitrovačkom. Od tada je u Sremskoj županiji bilo četiri građevinska kotara: vinkovački, vukovarski, mitrovački i zemunski. Rumske vlasti su se, očigledno, žalile na ovaj potez i pokušavale da vrate pređašnje stanje. Međutim, 1913. godine je stiglo rešenje kojim se odbija 286 premeštanje građevinskog odbora (ranije kotara) iz Mitrovice u Rumu. Prema Zakonu o uređenju opština i trgovišta iz 1870. godine, ustanovljene su seoske i gradske opštine. Za razliku od gradskih, seoske opštine nisu imale uređen magistrat. Nakon reorganizacije, Rumski magistrat je počeo sa radom 1. januara 1877. godine i, u nadležnostima, bio je izjednačen sa drugim gradskim municipijima i potčinjen direktno Zemaljskoj vladi. Te godine je Rumsko poglavarstvo podignuto na stepen političke oblasti Prve molbe. Prema Zakonu o ustrojstvu opština od 28. januara 1881. godine, gradsku upravu su činili: trgovišno zastupstvo (skupština), načelnik (gradonačelnik) i trgovišno poglavarstvo (gradska vlada). Magistrat je imao sledeća odeljenja: Odeljenje opštih poslova, Ekonomskofinansijsko i Upravno odeljenje. Novim Zakonom o ustrojstvu gradskih opština od 21. juna 1895. godine, dopunjenim kasnijim zakonima, uređene su gradske opštine. Iako formalno gradska opština, Ruma je tada uređena po propisu za seoske opštine. Izgubila je status grada, odnosno, trgovišta uređenog “poput gradskog municipija”, bila je “utelovljena u županiju” i podređena kotarskoj oblasti, smeštenoj u Rumi. Prema ovom zakonu, bilo je tri vrste gradskih opština. Ruma je spadala u treću kategoriju, podređenu županiji, dok su opštine prve vrste bile direktno podređene vladi. Gradovi prve i druge kategorije su imali gradsko zastupstvo, gradsko poglavarstvo i gradskog načelnika. Broj članova zastupstva zavisio je od broja stanovnika (2.000 = 12 zastupnika; 2.000 – 4.000 = 16; 4.000 – 6.000 = 20; preko 6.000 = 24 zastupnika. Oni su se birali na šest godina, s tim da je svake treće godine jedna polovina zamenjivana, a na njihovo mesto su se birali novi zastupnici. Za zastupnike su se birali oni sa aktivnim biračkim pravom, starosti od 30 godina, sa boravištem u mestu najmanje dve godine. To nisu mogli da budu opštinski službenici i zakupci opštinskih prava i dobara, zatim, lica u parnici sa opštinom, osuđivana zbog zločina i sl. Gradsko poglavarstvo (raniji magistrat) su činili: gradski načelnik, činovnici (većnici, tajnici, inženjer, lekari, veterinar, policajci, blagajnik...).
**

286

Podaci o činovnicima sreskog suda su preuzeti iz Županijskih izveštaja, periodike i arhivske građe. Županijski izveštaj, god 1895, 285-286; Županijski izveštaj, god. 1904; Dobrivoj Mitrović, Građa..., 227

82

Načelnika je biralo zastupstvo iz svojih redova, a na predlog županije, odnosno, kandidacionog odbora na čelu sa županom. Njegov zamenik je bio podnačelnik, a 287 biralo ga je gradsko zastupstvo. Pitanje statusa Rume bilo je veoma aktuelno među njenim stanovnicima. U želji da istaknu značaj svog mesta u opštinskim dokumentima, Ruma je često nazivana gradom. O tome svedoči dopis iz Zagreba iz 1882. godine u kome se Poglavarstvo opominje već duže vreme “rabi naslov ‘varoški magistrat’ koji mu ne pripada”, jer je Naredbom vladinog Odeljenja za unutrašnje poslove od 30. oktobra 1875. godine i drugom, od 8. januara 1877, određeno da se uredi Magistrat za trgovišnu opštinu Ruma prema propisima Privremene naredbe od 19. avgusta 1851, pri čemu trgovište Ruma još nije bilo uvršćeno među 288 gradove, stoga ne može da koristi ovaj “naslov”. I pored toga Rumljani su insistirali na statusu grada. Pisali su u tadašnjoj štampi, navodeći razloge za ovaj zahtev. Tada je u Rumi živelo oko 8.000 stanovnika, imala je dva novčana zavoda (Srpska štedionica), razvijenu trgovinu i zanatstvo, “a da je tu i pruga bilo bi još bolje”. “Poznato je da je Srem rajski vrt, a Ruma glavno stovarište tog vrta”. Tu su bili mnogobrojni vinogradi, voćnjaci, stoka, ugalj…. Ruma je i “najinteligentnije i najživotnije mesto”, u 289 kojem su se održavali razni skupovi. Na drugoj strani, u sklopu političke borbe, predstavnici Srba u Rumi kritikovali su lokalne vlasti zbog pasivnosti po ovom pitanju. Naime, iako se približavao dan magistratske reorganizacije, lokalne vlasti su ispoljavale veliku malodušnost. Činovnici su “pokunjili glave”, ali su zato bili veoma aktivni u nastojanju da dobiju što više sigurnih glasova. Čak i onima srpske nacionalnosti izgleda da nije važno da u Magistratu bude što više Srba. Sledi upozorenje: 290 “ako li se Nemci dokopaju Magistrata drukčije će nam šije zavrtati”. Napori da se Rumi vrati status grada intenzivirani su početkom XX veka. Privredni i kulturni razvoj Rume podstakao je Rumljane na nove inicijative da se ona uvrsti u red gradova. Četrnaest godina posle ukidanja Magistrata (1909), na skupštini Trgovišnog poglavarstva konstatovano je da bi trebalo “poraditi” da se on vrati, 291 U tu svrhu je izabran uži jer Ruma napreduje i treba joj veća samouprava. 292 odbor, koji je imao zadatak da pripremi predlog da Ruma dobije status grada. Najznačajnija inicijativa po tom pitanju nastupila je neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata. Na sednici Trgovišnog zastupstva, 4. marta 1914. godine, zastupnik Ladislav Jančo predložio je da se Visokoj kraljevskoj
Županijski izveštaj, god 1895, 106; Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija…, knjiga III, 207209; Vodič kroz arhivske fondove Istorijskog arhiva “Srem”, sveska prva, Sr. Mitrovica, 2003, 1516; Statut autonomnog i poveljnog Trgovišta Rume..., 4 288 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 202-1.200 (Zagreb, 25. januar 1882) 289 “Zastava”, 1879, 108 290 “Zastava”, 1881, 44 291 “Radikal”, 1909, 3 292 “Radikal”, 1910, 31
287

83

zemaljskoj vladi u Zagrebu podnese predstavka da se Ruma uvrsti u red gradova. Po usvajanju predloga izabrana je deputacija u kojoj su bili: Ladislav pl. Jančo, Jozef Brendl (Josef Brendl), Jakob Koh (Jacob Koch), Jozef Šanil (Josef Schanil) i Sava Đurišić. Kotarski predstojnik Jovan Maksimović je zamoljen da se, takođe, pridruži deputaciji, dok se od narodnog poslanika Marka Pejačevića očekivalo da izdejstvuje prijem deputacije kod bana. Kao argumenti koji bi trebalo da potkrepe ovaj zahtev navedene su mnogobrojne činjenice. Godine 1895. Ruma je imala 9.970 stanovnika, a 1913. čak 13.000. Posedovala je 600 jutara sopstvenih oranica. Bila je sedište kraljevske kotarske oblasti, kraljevskog kotarskog suda, divizijskog zapovedništva husarske pukovnije br. 9, kraljevskog poreznog ureda. Imala je dva kraljevska javna beležnika, brzojavni ured sa telefonom, upravu vlastelinstva grofa Ladislava Pejačevića, železničku upravu za pruge na četiri strane, katoličku župu i dve pravoslavne parohije, jevrejsku opštinu, nemačko-hrvatsku nižu pučku školu, nižu pučku srpsku školu, stručnu školu, mađarsku školu, dečije zabavište, “a evo drugu godinu” i malu realnu gimnaziju, kojom upravlja Visoka kraljevska zemaljska vlada; zatim, sigurnosnu službu koju obavljaju trgovišno redarstvo i poduzeće za stražu i sigurnost. Dalje, dve štamparije, tri apoteke, sedam lekara, sedam novčanih zavoda, tri parna mlina, fabriku sapuna, tri kružne peći za pravljenje cigle, mnoge trgovačke radnje, najveće nedeljne sajmove u Sremu i šest godišnjih vašara, devet advokata, kao i sledeća društva: Dobrovoljno vatrogasno društvo, Srpsku pčelarsku zadrugu, Hrvatsku čitaonicu, Nemačku čitaonicu, Mađarsku čitaonicu, Srpsku zanatlijsku zadrugu, Obrtničku zadrugu, Katoličko gospojinsko dobrotvorno društvo, Srpsku žensku zadrugu, Srpsko pevačko društvo, Nemačko pevačko društvo, Društvo prijatelja glazbe, Nemačko ratarsko pevačko društvo, Hrvatski sokol, Srpski sokol, Nemačko gimnastičko društvo, Pogrebno društvo “Dobrotvor”, Društvo trgovačke omladine, Savez tesara, Hrvatsku seljačku udrugu, Srpsku zemljoradničku zadrugu. Ruma je imala asfaltirane pločnike i prelaze, ulice nasute tucanim kamenom, električno osvetljenje, a u planu je bilo i podizanje zajma za gradnju 293 zgrade realne gimnazije, bolnice i klaonice. *** Kakva je bila organizacija opštinske uprave u Rumi, najbolje se vidi iz 294 Statuta autonomnog i poveljnog trgovišta Ruma , štampanog 1884. godine u Vagnerovoj (Wagner) štampariji u Rumi. Statut je usvojen na skupštini 20. aprila 1883. godine, zaključkom br. 23, potpisao ga je načelnik Ernest Špiler 18. maja iste godine. Statut detaljno opisuje delokrug i poslove opštinske uprave. Prema 295 njemu, upravna vlast se protezala na teritoriji cele trgovišne opštine. Ruma je

Momčilo Mitrović, Molba Trgovišta Ruma, Iz prošlosti Srema, “Sremske novine”, 9. oktobar 1971. Statut autonomnog i poveljnog Trgovišta Rume... 295 Prema opisu rumskog atara iz 1862. godine, opština Ruma se graničila sa atarima sledećih seoskih opština: Mali Radinci, Solnok, Kraljevci, Dobrinci, Buđanovci, Voganj, Pavlovci, Rivica, Irig i sa Vojnom granicom. (Granični opis varošice opštine Ruma, Zbirka ZMR, inv. br. 295)
293 294

84

imala svoj grb , koji se koristio na pečatima i na trgovišnoj zastavi. Svi pečati, pored ostalih obeležja, morali su nositi godinu 1877, kada je poglavarstvo trgovišta podignuto na stepen političke oblasti Prve molbe. Svaki novoimenovani građanin Rume morao je da uplati taksu u iznosu 25 forinti. Zastupstvo trgovišta se sastojalo od 24 člana, što je proizilazilo iz poslednjeg popisa 1881. godine, kada je Ruma imala 8.756 stanovnika. Zastupnike je birala opština, podeljena u dva izborna tela. Svako telo je biralo po 12 zastupnika. Delokrug Opštinskog zastupstva određen je Zakonom o ustrojstvu gradskih opština, od 21. januara 1881. godine. Zastupstvo se dalje delilo u odbore sa različitim delokruzima.
*

Naslovna strana Statuta opštine Ruma

*

U Statutu je priložen i opis rumskog grba koji glasi: “Mrko polje, koje tri potoka (srebrne boje) i to rumski, jelenački i kudoški presiecaju; na sriedi je dupli krst sive boje, nad kojim dvije ruke zlatnu krunu drže. Uz krst (s’desna i s’lieva po tri slova) poređani su initiali I.H.S.E.O.R. što izražava: ‘In hoc signo evadet opidum Ruma’. Izpod ovih početnih slovah nalazi se s’desna i s lieva po jedna zviezdica.”

85

Redovne zastupničke sednice su se održavale četiri puta godišnje i to: u prvoj polovini januara, u aprilu, avgustu i novembru. Vanredne sednice su održavane po potrebi. Sednice su se oglašavale pisanom objavom na opštinskoj kući, sa planiranim dnevnim redom, a većnici su se pozivali putem pisma, dva dana pre održavanja sednice. Za ove i slične potrebe, magistrat je imao svoju štampanu kovertu. Sednice su bile javne, a prema okolnostima, mogle su biti i tajne. Opštinski računi i proračun su se razmatrali samo na javnim sednicama. Bila su ustanovljena i pravila o redu i ponašanju na sednicama (Poslovnik o radu). Sednicu je vodio predsednik, a pratio ju je perovođa (zapisničar). Zapisnike su, svojim potpisima, overavali za to određeni zastupnici. O jednom predmetu niko nije mogao da govori više od dva puta. Kvorum je predstavljala natpolovična većina od ukupnog broja zastupnika. Glasalo se javno i tajno. Tajno se glasalo samo kada se raspravljalo o ličnostima, prilikom izbora i kada je to zahtevala većina prisutnih. U tom slučaju se glasalo tzv. glasovnicama i balotažom (lopticama). Glasovi neopredeljenih pripisivani su glasovima protiv. Za usvajanje neke odluke zastupstva bila je potrebna natpolovična većina, dok je u slučajevima podjednakog broja glasova odlučivao glas predsednika. Kada se glasalo o opštinskom budžetu, prilikom izbora gradskog načelnika i sl., da bi se obavilo glasanje, moralo je da bude prisutno dve trećine svih zastupnika. Kako je već rečeno, zastupstvo je radilo i u okviru odbora. Stalni odbori su bili: politički, pravni, gospodarski, građevni i bolnouboški. Odbori su imali pet ili više članova. Glasalo se kao i na zastupničkim sednicama sa “da” ili “ne”. Niko nije mogao da bude član u više od dva stalna odbora. Politički odbor je imao sledeći delokrug: imenovanje, penzionisanje i otpuštanje opštinskih činovnika, menjanje opštinske teritorije, sastavljanje statuta, dodeljivanje prava građanstva i počasnog građanina, poslovi oko ukonačenja vojske... Delokrug pravnog odbora bili su razni pravni poslovi (nasledstva, darovanja...), kao i sklapanje i razvrgavanje ugovora. Gospodarski odbor se bavio: upravljanjem i upotrebom opštinske imovine, sklapanjem, produžavanjem i razvrgavanjem zakupnih i najamnih ugovora, ustanovljavanjem i razrezivanjem opštinskih poreza, izradom proračuna o prihodu i rashodu, upravljanjem opštinskim zavodima i zakladama, održavanjem zdravstvenih zavoda... Građevni odbor je odobravao izgradnju novih objekata i nacrte, prihvatao građevinske ponude, ustanovljavao opštinske građevinske potrebe, regulisao brojčano stanje svetiljki za javno osvetljenje... Poslovi bolnouboškog odbora su bili: održavanje zdravstvenih i uboških zavoda, opskrba bolesnika, ubogih i siročadi, primanje građana i opštinara u ubošku kuću... Trgovišno poglavarstvo je bilo neka vrsta izvršne opštinske vlasti, činili su ga načelnik i potrebno zapisničarsko, strukovno i pomoćno osoblje. Na čelu Poglavarstva je bio načelnik, koji je odgovoran Zemaljskoj vladi. Zamenjivao ga je viši gradski činovnik. Pomoćno osoblje je obavljalo manipulacione i pisarske poslove pisarne, registrature pojedinih odseka poglavarstva i mesnog suda. Dostavu i čišćenje opštinskih prostorija i uredovna posluživanja sprovodili su podvornici (poslužitelji). Po potrebi, primali su se dnevničari i podvornički pomoćnici. Svi gradski činovnici i službenici su polagali zakletvu vladaru u 86

pisanoj formi. Odmore i druge izostanke, načelniku je odobravao ban, a on sam činovnicima, osim kada se radilo o odsustvu preko četiri nedelje, kada je taj posao prelazio u delokrug Opštinskog zastupstva. Svi računi su se predavali na obradu trgovišnom računovodstvu. Prihode i rashode opštine i njenih zavoda doznačivao je načelnik kod opštinske blagajne. Poslovi kao što su izvoz smeća i đubreta, pretprega, održavanje zgrada i cesta i sl., izdavali su se u zakup na licitacijama, nakon čega su se sklapali posebni ugovori, koje je odobravalo zastupstvo. Na svim licitacijama su prisustvovala dva zastupnika iz nadležnog odbora. Statut detaljno razrađuje poslove Poglavarstva, koji su bili mnogobrojni i raznovrsni: 1. uprava i privreda: nabavka nekretnina, prodaja opštinskih nekretnina, iznajmljivanje i davanje u zakup istih, proračuni i računi opštine, opštinski nameti, pitanja o upotrebi i zakupu naplavina (šljunka, peska), leda i lova, nameštanje stolova pred gostionom, zatim, postavljanje oglasnih ploča, pijačarina i maltarina, javna rasveta, protivpožarstvo, baždarstvo i mostovna vaga, klaonica, poslovi gradskog arhiva i biblioteke... 2. narodna privreda (poljoprivreda): poljsko redarstvo, lov i izdavanje lovnih karti, zemljišna kultura i uzgoj životinja, privredna društva 3. zanatstvo i trgovina: kućarenje, zanatske zadruge, poslovna posredovanja, predmeti privilegija, uređenje sajmova i sajmovnih taksi, poslovi mera, utega i kovina, izbori za trgovačko-zanatsku komoru 4. državni porez: poslovi katastra, ubiranje poreza i taksi, poslovi direktnog i indirektnog državnog poreza 5. depozit 6. bogoštovlje i nastava: zadužbine u “nabožne” i školske svrhe, poslovi gradskih učionica, poslovi “sukromnih” učionica, poslovi svih “akatoličkih” opština... 7. zdravstvo: zdravstveno osoblje, zdravstveni zavodi, likvidacija recepta, cepljenje boginja, mrtvozorstvo, bolesti stoke, pregled mesa i poslovanje klaonice, strvoderstvo (šinteraj) političko-sirotinjski poslovi: 1. stanje stanovništva: popisi stanovništva, pasoši i propusnice, državljanstvo, bračni poslovi, promena imena, promena vere, primanje plemstva, primanje u građanstvo, potraga za nepoznatim osobama... 2. izbori 3. vojni poslovi: popunjenje vojske, “vojno-oprostna” taksa, ukonačivanje vojske, opskrba vojske, vojničke pretprege... 4. ubožništvo: zadužbine za opskrbu i potporu ubogih, bolesnih..., dobrotvorna društva 87

5. svedočanstva svake vrste 6. rekvizicije 7. dobrovoljne licitacije, lutrije, tombole... 8. javno-politički poslovi: generalije, opisi, okupljanja, javne svetkovine 9. “sirotinjsko skrbništvo” redarstveno-građevinski poslovi: 1. državno više redarstvo: otklanjanje pretnji javnom redu i miru, pravnom i državnom poretku, vladarevoj ličnosti..., politička i socijalna kretanja u zemlji i inostranstvu (agenti, uhode, emisari, mitinzi, tajna društva…), izveštaji o vladanju osoba 2. štampa: preuzimanje štampe i knjiga za javnu biblioteku, javni oglasi 3. “straža sigurnosti”: lična i ekonomska pitanja, obuka 4. “nadziranja uzah i uznikah” 5. javna sigurnost – preventiva: nadzor sumnjivih i stranih osoba, cigana, prosjaka, besposličara i skitnica, straža na mestima gde se okuplja mnogo ljudi, pokretne straže, nadzor lako zapaljivih stvari u trgovištu... 6. javna sigurnost u represivnom smeru: kazneni postupci, otpremanje lica pod istragom, potrage... 7. javni moral: prostitucija, konkubinati, putujući pevači, igrači i ulični svirači, zaštita životinja od mučenja, svetkovanje nedelja i praznika 8. javni poredak: nadzor kupališta, krčmi, kafana..., “nadzor na služnike trhonoše omnibuse i fijakere”, primanje stranaca na noćenje, sigurnost prolaza (odlaganje smeća, ruševine, zakrčavanje prolaza, odgrtanje snega ...) 9. tržni nadzor: stočni pasoši i “sajmovnice”, nadzor mera utega na trgu i dućanima, vašarski poslovi, “sabiranje kostiju, prnja i drugih otpadaka” 10. zdravstveno redarstvo: ovlaštenje za prodaju lekova, nadrilečenje, neovlašćena prodaja otrova, besnilo, ispitivanje jela, pića i posuđa, tovljenje krmadi i gusaka u objektima, “taglie” (taljige – p. a.) za spasavanje života 11. opštinske građevine: održavanje cesta, kanala, zgrada, mostova, obalnih utvrda..., nove gradnje, čišćenje trgovišta, odgrtanje snega, blata, smeća..., posipanje prolaza pri poledici, uređenje javnih šetališta, vrtova i nasada... 12. građevno i gasničko redarstvo: nazivi ulica i kućni brojevi, poslovi u vezi sa gradnjom železnice i telegrafa, podizanje i uređenje gledališta, arena, javnih kupališta i klizališta, pločnici, krovni žljebovi i cevi..., angažovanje pri poplavama, skladišta za drva i gorivo, međašna i pitanja ograđivanja, ispitivanje parnih kotlova....

88

*** Najvažniji opštinski akti bili su opštinski proračun (budžet za narednu godinu – p. a.) i završni račun (poslovanje opštine u toku godine – p. a.). Usvajani su na sednicama opštinskog zastupstva, krajem tekuće ili početkom naredne godine. U arhivskoj građi za ovaj period postoji više dokumenata ovog tipa, od kojih izdvajamo dva proračuna i jedan završni račun. U njima su detaljno prikazane sve opštinske potrebe i načini njihovog pokrića, odnosno, opštinski troškovi za dotične godine. sa sednice zastupstva opštine Ruma od 9/21. Prema zapisniku decembra 1875, pod predsedništvom podžupana Budislava Budisavljevića i u prisustvu Stevana Dimitrijevića, opštinskog sudije (načelnika), Dušana Grkovića beležnika, kao perovođe i odbornika: advokata Svetozara Nikolajevića, Jovana Đorđevića, Ljubomira Panajotovića, Miše Kritovca, Jovana Dudića, Žike Belića, Pavla Simića, Antona Naja (Anton Nai), Jovana Orlovića, Antona Vagnera (Anton Wagner), Toše Jovanovića, Lorenca Rajnprehta (Laurenz Reinprecht), Antona Frica (Anton Fritz), Andrije Lanca (Andria Lanz), Alekse Kovačevića, Jozefa Hondla, Leonarda Šrajnera (Leonhard Schreiner), Ferdinanda Ristera i dr Ernsta (dr Ernst), predmet ove sednice je bio pretres opštinskog proračuna za 1876. godinu. Na istoj sednici je, verovatno, za načelnika umesto Stevana Dimitrijevića izabran Paja Filipović, koji je u tom svojstvu učestvovao u raspravi. Dokument je iskazao sledeće potrebe opštine za 1876. godinu: - plate opštinskih činovnika: za opštinskog sudiju (načelnika) 600 f; njegovog zamenika 200 f; za beležnika 700 f; za blagajnika, koji je ujedno bio i blagajnik sirotinjskog povereništva 800 f; za protustavnika, koji je ujedno bio i protustavnik sirotinjskog povereništva 500 f; za opštinskog pisara 360 f; - plate zdravstvenog osoblja: proračunski odbor je predložio postavljanje opštinskog lekara sa platom 500 f. Po ovom pitanju, Dudić je predložio da opštinski lekar ordinira besplatno jedan sat za sirotinju. Takođe, ustanovljene su takse za bludnice i mrtvozornička taksa od 30 novčića (krajcara). Time se ukida plata za bolničkog lekara od 150 f; za pet opštinskih primalja (babica) po 20 f, ukupno 100 f; - plata za Svetozara Nikolajevića, advokata sirotinjskog poverenstva 250 f i plata aktuara istog poverenstva 360 f. Nikolajević je, doduše, prihvatio da sve opštinske poslove obavlja besplatno, s tim da mu se nadoknade novčani troškovi; - plata vođe policije povećana na 500 f (sa 400 f); - plata opštinskog ekonoma 200 f; - plate dobošara, birova i redara (ukupno 10 redara) bile su po 150 f svakom, a predloženo je da se usvoji da se umesto dobošara i birova postavi samo jedan dostavljač sa platom 250 f i sedam osoba za redarstvenu službu sa
296

296

IAS, Magistrat..., 1875, fasc. 278/12

89

150 f. Iako je ovaj predlog prihvaćen, ove službe se i dalje nalaze u stavkama iz kasnijih proračuna; - plate za dva grobara, svakom po 20 f; - plata za dva navijača satova, svakom po 21 f; - plata dudara 24 f; - plata za dva živodera 80 f; - predloženo je da se umesto furundžije primi jedan poslužitelj za sve pokućarske poslove sa platom 120 f; - za nabavku papira i drugih pisarničkih potrepština planirano je 150 f; - za nabavku štampe i knjiga 100 f; - za putovanja 50 f; - za odelo redarstvenim organima (sedam puta po 60 f – p. a.), dok za dostavljača odelo nije planirano; - za poreze od nekretnina i opštinskih dohodaka 1.000 f; - za opravku opštinskih zdanja i ograda 400 f; - za čišćenje varoši 200 f, a predloženo je i da se vlasnici kuća na zimskoj strani Glavne ulice “pritegnu” na pravljenje trotoara na opštinski trošak; - za rasvetu opštinske kuće i bolnice 70 f; - za 32 hvata drva za bolnicu i sl. 320 f; - za osvetljenje varoši 356 f, a na sednici je pročitana pogodba za ove poslove; - za “svojevoljnu vatrogasnu zadrugu” načelnik je predložio 100 f, proračunski odbor 200 f, Ferdinand Rister 300 f, a odbornik Đorđević čak 500 f, što je i usvojeno; - za zakupninu opštinske pretprege nije bilo predloga, pa je ostao dosadašnji način uplate posebnim porezom po broju tegleće marve; - za pripomoć opštinskoj bolnici 200 f; proračunski odbor je predložio da se ubuduće posebno upravlja bolničkom blagajnom, a posebno uboškom zakladom, te da se uprava nad bolničkom blagajnom preda načelniku, uz dva odbornika, koji bi se birali na tri godine; takođe, da se izabere odbor za upravu u koji će pored načelnika, beležnika i opštinskog lekara ući i tri odbornika koja izabere zastupstvo; - za taksu za “uvrstbine novinarske” (oglašavanje) 20 f; - za druge slučajne troškove 300 f; - za školske potrebe: plate za četiri pravoslavna učitelja po 600 f; plate za četiri rimokatolička učitelja po 600 f; plate za dve učiteljice (jedna pravoslavna druga rimokatolička) po 600 f, a pošto u katoličkoj školi već postoje dve učiteljice, predloženo je da jedna bude podučiteljica; plate za podučiteljicu 360 f, a Kritovac je predložio i jednu podučiteljicu za pravoslavnu školu sa platom od 360 f, jer su trenutno četiri razreda spojena u jedan. Predlog je jednoglasno prihvaćen i raspisan je konkurs za to mesto; za nagradu dvojici ravnatelja 90

(direktora škola) po 100 f; plate dvojici rimokatoličkih kapelana 126 f; plate dvojici rimokatoličkih katiheta po 50 f; plate dvojici pravoslavnih katiheta po 50 f; dvojici penzionisanih učitelja po 315 f; za stanarinu šestorici učitelja po 90 f; za stanarinu dvema učiteljicama po 90 f; za stanarinu podučiteljici 54 f (i za drugu kada dođe, isto toliko); za stanarinu rukotvornoj učiteljici 100 f; plata za dva školska poslužitelja po 80 f, a pročitana je i molba poslužitelja Tomića u rimokatoličkoj školi u kojoj traži povišicu; za drva za sve učitelje, svakom po 48 hvata, ukupno 480 f; za drva za sve učiteljice, svakoj po 15 hvati, ukupno 150 f; za 39 hvati drva za školske potrebe 390 f; za opravku škola 200 f; za nabavku školskih rekvizita 400 f, a proračunski odbor predložio je da se iz ove svote tokom godine podignu školski vrtovi. Predviđeno je da se navedeni troškovi delimično pokriju sledećim prihodima: - iz 1875. godine ostao je višak od 150 f i 53 n - od zakupnine opštinske potrošarine 7.006 f - od zakupnine opštinskog vašara sa “čatrljama” 1.200 f - od zakupnine opštinskog zemljišta 1.500 f, što je više nego upola manje u odnosu na 1875, jer se “nema u zakup izdati” - od zakupnine opštinske štale za erarske ždrebice 45 f - od zakupnine opštinskog lovišta 60 f - od zakupnine opštinske šupe 60 f - od najamnine beležničkog stana 300 f - od “postovnina i čuvarina” sirotinjskog novca 500 f - od zakupnine opštinskog kantara 10 f - gradonačelnik Filipović je predložio da se na ime opštinske robije uzme još jedna četvrtina od javne robije, dakle 1.000 f što je usvojeno; dalje, Filipović, opisujući “žalosno stanje” opštinske blagajne navodi da samo jedna polovina stanovništva i posednika uživa opštinski pašnjak i predlaže da se od ovog pašnjaka u opštinski dohodak uvrsti i suma od 3.620 f. Ona bi se ubrala povećanjem pašnjačkih pristojbi na pasuću stoku. Predložio je i da se u predračun uvrsti najamnina za prostorije baždarskog ureda od 200 f. Svi njegovi predlozi su usvojeni. Prilikom ove rasprave, ponuđeno je mnogo novih predloga po većini stavki, ali su najčešće usvajani (jednoglasno ili natpolovičnom većinom) predlozi proračunskog odbora. Sledi proračun Autonomnog i poveljnog trgovišta Rume za 1890. godinu, dakle 25 godina kasnije od gorenavedenog. Usvojen je na sednici trgovišnog zastupstva, oktobra 1889. godine.
297

Prema njemu okvirne potrebe za trgovišno poglavarstvo su iznosile 14.007 f, za troškove ekonomskog poslovanja predviđeno je 6.185 f, za
297

IAS, Magistrat..., 1890, kut. 8.001-8.800 (kut. sa 1891)

91

građevinske troškove 2.450, za vraćanje zajma i kamata 1.000 f, za stražu sigurnosti 5.440 f, za zatvorske troškove 30 f, za troškove baždarskog ureda 10 f, za vatrogasne potrebe 350 f, za rasvetu varoši 1.290 f, za čišćenje pijace 700 f, za ukonačenje vojske 3.000 f, za pretpregu 1.000 f, za zdravstvene potrebe 2.900 f, za školu 1.645 f, za bogoštovlje 120 f i za dobrotvorne svrhe 1.200 f. Dakle, planirani rashodi su iznosili 61.494 forinte. Kada su se ovi troškovi razradili ispostavila se sledeća računica: - za dnevnice 1.460 f - plata “nažigaču fenjera” i za nabavku “gasolina” 1.240 f - plata prvog i drugog većnika 1.200 f, odnosno 1.000 f - plata načelnika 800 f - plata sekretara 700 f - plate mernika, fizika, protustavnika i knjigovođe po 600 f - plata blagajnika 700 f - za redarstveno poverenstvo 600 f - plata ovrhovoditelja 600 f - plate za učitelje (deset učitelja po 600 f, pet učitelja po 400 f, četiri privremena učitelja po 350 f i katiheta i jevrejski učitelj po 50 f) - plata pisara 500 f - za penziju blagajniku Kosti Mladenoviću 462 f - plata veterinara 300 f - plata baždara 300 f - plata ekonoma 300 f - vatrogasnom društvu 300 f - plate za deset redara po 300 f - plate za dva podvornika po 240 f - plata mesnog sudije 240 f - plata za bubnjara 180 f - plate za deset poljara po 160 f - plate za četiri primalje po 60 f - za odelo dvojici podvornika po 60 f - kao i čitav niz raznih drugih troškova: za otpremnine, putne troškove, za kućne potrebe (novi nameštaj, i opravka starog, mernički i litografski materijal, ogrev, ribanje, kancelarijski materijal, rasveta prostorija, knjige i zakoni, poštarina...), za privredne potrebe (bikaru, dimnjičaru, strvoderu, dudaru), porezi i takse (direktni porez, troškovi oko ispravka zemljarine, reambulacija katastra, osiguranje zgrada i sena od požara), upravni troškovi (nabavka bikova, hrana za bikove, poljoprivredne i ekonomske sprave, najam štale), građevinski troškovi (trotoari, kopanje i čišćenje kanala, gradnja i održavanje mostova i prelaza, čišćenje bunara, popravka pešačkog puta do železničke 92

stanice, popravka i održavanje klaonice), troškovi zatvora i hrana za zatvorenike, prehrana bitangi (odbegle stoke), nabavka baždarskih sprava, za čišćenje varoši (zakupniku za čišćenje pijace i za čišćenje blata), za vojsku (najam kuće za beležnika, kovaču, pretprega), za zdravstvene troškove (instrumenti, ogrev, hrana, lekovi), stanarine za paralelku u kući Mihajla Mihajlovića, premije deci, za održavanje gimnastike, za šivaću mašinu, za odeću i knjige siromašnoj deci, za majalis školskoj deci, za penziju Benediktu Prajsu (Benedikt Preiss), za šegrtsku školu, za bogoštovlje, u dobrotvorne svrhe. Svi troškovi su ukupno iznosili 61.494 forinte. Trebalo je da budu delimično pokriveni sledećim sredstvima: od privrednih prihoda 9.950 f, od puteva i pijaca 1.400 f, od kraljevskog prava regalnog 115 f, od kamata aktivnih glavnica 1.316 f, od raznih taksi 1.480 f, od prinosa 77 f, od otkupa javne radnje 2.400 f, od računarske naknade 4.120 f, od raznih drugih prihoda 1.800 f, od potrošarine 14.000 f i od zaostatka od prošle godine 60 f. To je ukupno bilo 36.718 forinti. Kada se tome dodaju i prihodi od opštinskog nameta, prihodi i rashodi su bili izjednačeni. Razrađeni prihodi izgledaju ovako: od izdatih oranica, livada, pašnjaka, od taksi na pečenje cigle, od iznajmljivanja bolničkog stana, šupnog tavana i vojničkog jahališta, od prodatog đubreta i stareža, od bikova, od puteva i pijaca, od dva vašara, od sečenja mesa, od zakupnine polugodišnjeg vinotočja u tri opštinske krčme, od zakupa na pravo lova, od raznih kamata, od taksi za baždarenje, vagu i mernicu, od publikacija, obrtnih iskaznica i globa, od pregleda mesa i ribe, od otkupa javne radnje, od rabata za školske knjige, od globa za nepohađanje škole, taksi za čuvanje polja, od prireza na indirektni porez i dva najveća prihoda – od potrošarine izdate u podzakup (14.000 f) i od prireza na direktni porez (18.068 f). Treći dokument se odnosi na popis nekih troškova trgovišta Ruma u toku 1874. godine, takođe razmatranih na sednici zastupstva početkom naredne godine. Zanimljiv je jer se u njemu navode imena lica koja su u toj godini radila u opštini ili bila od nje angažovana na raznim poslovima. Novac iz opštinske kase u toku 1874. godine potrošen je po sledećim 298 stavkama : - za dobošara Jakova Lukića - za birova Tanasija Jerotića - za poslužitelje Jovana Kostića i Ignjata Stojanovića - za pandure Jakova Stolića i Timotija Jeftića - za babice Elizabetu Dumović, Tereziju Mukahirn i Tereziju Novak - za grobare Antuna Zea (Antun See) i Pantu Jovanovića - za furundžiju Stevana Arsenijevića - za dudara Stevana Mađarevića - za živodera Stevana
298

IAS, Magistrat..., 1874.

93

- za mundire nabavljene od Stevana Jakovljevića, Jakova Almoslina (Jacob Almoslino), Jovana Čermaka (Johann Csermak) i Alekse Živanovića - za obuću nabavljenu od Živka Vidakovića i Alekse Lackovića - za opanke nabavljene od Jovana Medakovića i Đorđa Maksimovića - za revolver kupljen od Mihajla Kritovca - za policajce Filipa Filipovića, Aleksu Mladenovića, Živana Lukića, Miloša Petrovića, Ljubinka Bunovića, Mihaela Vagnera (Michael Wagner) i Avrama Sekulića - za beležnike Filipovića, Stajića i Grkovića - za 2.000 komada cigli za opštinske mostove nabavljene od Stevana Jakovljevića - za drva Gaji Jeftiću - za Iločko vlastelinstvo i čuvaru Teodoru Laziću - članovima Sirotinjske komisije: advokatu Svetozaru Nikolajeviću, kasiru Kosti Nikolajeviću, kontroloru Kosti Mladenoviću i aktuaru Kosti Trifunoviću - za navijača satova na katoličkoj crkvi Matiju Sica (Mathias Sics) - za navijača satova na pravoslavnoj crkvi Marka Jerotića - za drvodelju Gavrila Simića - za bravara Martina Harena (Martin Harren) - za stolara Andriju Mana (Andria Mann) - za kolara Jakoba Mesnika (Jacob Mesnik) - za voskara Mariju Vugić - za ciglu nabavljenu od Franca Grubera (Franz Gruber) - za čišćenje bunara u opštinskoj kući Ignjatu Stojanoviću - za čišćenje bunara kod mesnice Georgiju Konstantinoviću - za piće Franji Vuršteru (Franz Wurster) - za nadzornika pri klanju marve Florijana Vurštera (Florian Wurster) - za bravara Martina Halera (Matrin Haller) - za stolara Franca Brendla (Frany Brendl) - za staklara Samuela Švelbla (Samuel Schwelbl) - za pintera Hajnriha Pajšla (Heinrich Peischl) - za rešetara Davida Bišofa (David Bischof) - za petrolej za osvetljenje opštinske kuće nabavljen od Jovana Bogdanovića - za popravku lampi za osvetljenje Glavnog sokaka Venclu Krečmaru (Venzel Kretschmar) - za opravku lampi Matiji Vugiću - za petrolej kupljen od Dimitrija Vukovića - za paljenje fenjera Josipu Novotnom (Josip Novotny) 94

- za odžačarinu Engelbertu Gintneru (Engelbert Güntner). Iz priloženih dokumenata se vidi da su glavni opštinski prihodi bili od poreza. Oni su se, uopšte, delili na direktne i indirektne. Direktni porezi su bili: zemljarina, razredna kućarina, najamna kućarina, tecivarina (I, II, III i IV razreda), društveni (poslovni) porez, porez na puške i vojno-oprosna taksa. Indirektni porezi su: pravne i administrativne takse, potrošarinski prihodi (porez na žestu, na pivo, na slad, potrošarina od piva, pristojbe na točenje, porez na mineralno ulje, potrošarina od sladora, namet na porez od žeste, namet na porez od piva, porez na vino, porez na promet od žeste), prodaja duvana, 299 prodaja soli. Prema jednom poreskom obrascu, rumska opština je ubirala: direktni porez, porez na pašnjake, vojno-oprosnu taksu, neposredne i administrativne takse, zemljišni otkup, otkupne javne radnje, trošarinu, trošarinske takse, 300 potrošarinu od slada i piva i potrošarinu od vina i žeste. Nešto više konkretnih podataka o ovim poslednjim dažbinama pružaju “propisnici i cenici opštinske potrošarine od pića”, zatim, “propisnici i cenici opštinskih dažbina” i popisi vašarskih taksi. Propisnik i cenik opštinske potrošarine od pića i mesa za 1879. godinu (po zakonima od 1868. i 1870) bio je neka vrsta poreza na promet i propisivao je sledeće dažbine: - od hektolitra vina 2 f - od hektolitra piva 2,5 f - od hektolitra špirita opredeljenog za piće 6 f - od hektolitra likera i žestokih pića 3 f - od hektolitra rakije 3 f - za goveče preko jedne godine 3 f - za tele ispod jedne godine 0,80 f - za svinjče preko 50 kg 0,80 f - za svinjče do 50 kg 0,40 f - za jagnje ili jare 0,15 f Propisnik i cenik opštinskih dažbina daje popis sledećih obaveza, naplaćivanih od pijačnih i vašarskih trgovaca: pijacovina, mestovina, kantarevina, vašarske pristojbe, takse za stajališta na opštinskom zemljištu i takse od trgovaca sa živinom i jajima u opštini Ruma. Ove dažbine su se naplaćivale za pokriće raznih opštinskih potreba i za uređenje vašarišta i pijace.
302 301

Pijacovina se naplaćivala od praznih kola i od punih kola.
299 300

Županijski izveštaj, god. 1900, 85-96 IAS, Magistrat ..., 1893, kut. 8.001-9.292 301 Zbirka ZMR, inv. br. 10, 145, 169 i 762 302 Zbirka ZMR, inv. br. 10, 145, 169 i 762

95

Mestovina – od para sitne živine, od para krupne živine, na svakih 50 komada jaja, od kola sa voćem, od mlekarice, od majstora sa malom šatrom, od majstora sa većom šatrom, od jednog tekućeg metra na stajalištima za piljare. Kantarevina – za merenje jednog ugojenog svinjčeta, jednog mršavog svinjčeta, jednog grla rogate marve, ovce, koze ili jagnjeta, za merenje jednih kola sena, korpe voća i sl. Obaveze su se plaćale odmah po dovođenju stoke na pijacu i zauzimanju mesta ili pre upotrebe opštinskih kantareva, uz dobijanje potvrde. Značajni opštinski prihodi su dolazili od godišnjih vašara, naročito kada je 1904. godine od Vlastelinstva otkupljeno pravo na prihode od četiri godišnja vašara, pored dva dotadašnja. Vašarske pristojbe su naplaćivane od: grla stoke (vola, krave, konja, kobile, junca, tovljene krmadi…), od šatre, od piljarice, kestenjarice, od vašardžije koji prodaje rukotvorine ili drugu robu na zemlji i to od svakog metra kvadratnog, zatim, od trgovaca konfekcionara, bazara pod šatrom, draguljara, abadžija, krojača, bojadisara, bačvara, gvožđara, kazandžije, lončara, čarapara, licidera, sitničara… i to paušalno za vreme trajanja vašara. Opština je ove dažbine naplaćivala preko svojih organa, nakon odobrenja Zemaljske vlade u pogledu pojedinih tarifa, ili je pravo naplate izdavala privatnim licima - što je najčešće i bio slučaj. U tu svrhu su organizovane licitacije na kojima su se zainteresovani takmičili oko preuzimanja ovih prava. Licitacije ili dražbe bile su najčešći način da Opština prečicom dođe do dodatnih sredstava. Tim putem su se pojedincima i grupama građana izdavale opštinske livade i pašnjaci (opštinski pašnjak se prostirao od tzv. šinternice do železničke stanice), opštinski objekti (zgrade, šupe, magacini...), opštinska vaga, prava točenja pića, čaja, slada, kafe... i sečenja mesa na opštinskoj teritoriji, sakupljanje opštinske potrošarine, zatim sledeći poslovi: pretprega tj. obezbeđivanje kola i konja za službena putovanje opštinskih zvaničnika i poštanske službe, čišćenje i uređenje pijace, odnošenje blata sa ulica, čuvanje i održavanje potoka i kanala, snabdevanje bolnice lekovima, brijanje i šišanje bolničkih pacijenata, osvetljavanje varoši i drugo. Licitacije su organizovane u opštinskim prostorijama, u vreme koje je obično bilo naznačeno u oglasu, objavljenom za tu priliku. Prijavljeni učesnici bili su upoznati sa uslovima licitacije (polaganje kaucije, plaćanje u propisanim rokovima…). Zatim je sledilo nadmetanje prema utvrđenim pravilima. U nastavku sledi kratak pregled rezultata sa nekih licitacija održanih u posmatranom periodu, za određena opštinska regalna prava, službe, poslove i drugo. Pravo organizovanja pretprege u toku 1878. godine pripalo je izvesnom Rajnprehtu (Reinprecht). On, međutim, ovaj posao nije savesno obavljao, zbog 303 čega mu je služba uskraćena. Deset godina kasnije, javnu pretpregu je dobio
303

Zbirka ZMR, inv. br. 62

96

Mita Vuković. Zakup vatrogasne noćne pretprege, do 1. januara 1992, uz najamninu od 200 forinti, dobili su Milivoj Radić i Petar Mitrović. Oni su bili dužni da Vatrogasnom društvu, svake noći, obezbede dva para dobrih konja sa dva čoveka. Njihova služba je trajala od 15. marta do 15. juna i od 15. septembra do 305 Poštansku pretpregu za 1888. 15. decembra, u vremenu od 19 do 04 časa. 306 godinu dobili su Petar Dorn (Peter Dorn) i Jozef Janković.
304

Dražba za pravo vinotočja (prodavanje vina u opštinskim gostionicama) u vremenu od 1. oktobra 1887. do 31. marta 1888. godine, bila je nadmetanje samo dve osobe: Leopolda Vurštera (Leopold Wurster), starijeg i Leopolda Grubera (Leopold Gruber), mlađeg. Sva tri opštinska “bircuza” koja su se nudila, dobio je Gruber. Zakupnik je bio dužan da otvori tri krčme u Rumi i da ispuni bezbednosne i zdravstvene uslove. Zakupnina se plaćala u dve rate i išla 307 je u opštinsku kasu. “Dostalac” za nabavku lekova za opštinsku bolnicu za 1886. i 1888. 308 godinu je bio rumski apotekar Andrija Kozjak , a pravo na brijanje i šišanje u 309 bolnici, u tom periodu imao je Mita Orlović . Zakupnik opštinske potrošarine za 1887. godinu bio je gostioničar Albert Klajn (Albert Klein), koji je ponudio 12.001 f i nadmašio svog protivkandidata 310 Sledeći put ovo pravo je, na tri Nikolu Mihajlovića jednom forintom više. godine (od 1889), dobio Ćira Makević, koji je na licitaciji pobedio Dudića i Rajza 311 (Reis). Čišćenje pijace je 1880. godine pripalo Georgu Gecingeru (Georg 312 Gezinger), a 1887. Iliji Petroviću. Aleksandar Kovačević je postao zakupnik vašara i vašarskih “čatrlja” za 313 1886 , dok je sledeće godine opštinske vašare (Cvetni i Petrovski) dobio 314 Proka Jekić . Godine 1888. odvoženje blata sa ulica pripalo je Jozefu Volfu (Josef Wolf), vaga i mernica Miti Vukoviću, a Pavle Vugić je dobio pola Rume za 315 čišćenje odžaka. Od opštinskih objekata, podrum pod manjom magistratskom zgradom 316 iznajmljen je Petru Kragujeviću za 10 f , manja magistratska zgrada je te
IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 21. decembar 1887. IAS, Magistrat..., 1891, kut. 2.601-4.000 (Ugovor od 13. aprila 1891) IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 9. januar 1888. 307 IAS, Magistrat..., 1887, kut. 3.502-4.500 308 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 21. decembar 1887. 309 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 9. avgust 1886, 3. februar 1887. 310 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 7. decembar 1886. 311 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 30. novembar 1888. 312 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 3. februar 1887. 313 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 2. april 1886. 314 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 1. april 1887. 315 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 9. januar 1888. 316 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 1. april 1887.
304 305 306

97

godine pripala Nikoli Runjaninu , a tavan iznad šupe u magistratskom dvorištu 318 je dobio Paja Andrijević za 20 f . Dozvolu ze pečenje cigle na opštinskim livadama ranije je imao Vasa 319 Vojnović, a posle njegove smrti cigljarski majstor Stefan T...o. Novac prikupljen od poreskih obveznika odlazio je i u državnu kasu. U tu * svrhu je u Rumi bio smešten Kraljevski porezni ured , sa nadzornikom u Vukovaru. Početkom veka, nakon što su mu pripojene opštine Petrovaradin, Karlovci i Bukovac, Ured je pokrivao teritoriju od 23 kvadratne milje, sa 60.232 320 stanovnika. Iz istog razloga, nezavisno od lokalnih vlasti, u Rumi je postojalo i Odeljenje Kraljevske finansijske straže. Kao ilustraciju njegovih aktivnosti na ovom području navodimo dokument od 22. jula 1881. godine u kome Odeljenje obaveštava Magistrat da će se 23. jula obaviti ponovno merenje svih rakijskih kazana u Rumi. Zato se od Magistrata zahteva da, sve one koji imaju kazane, obavesti da tog dana neizostavno ostanu kod svoje kuće i da pripreme vodu za 321 ovaj posao. *** Posle 1848. godine prestao je presudan uticaj vlastelina na izbor većnika (zastupnika ili poslanika). Od tada su se većnici birali samo po osnovi svoje ekonomske moći, odnosno, visine poreza koji su plaćali. Drugim rečima, i kod ovih izbora aktivno i pasivno biračko pravo, pored drugih ograničenja, imali su samo oni koji su državi plaćali porez. Opštinsko zastupstvo (skupština opštine), kao najviši organ vlasti u opštini, činili su većnici izabrani iz redova krupnih 322 i većnici izabrani od predstavnika sitnih poreskih obveznika. Kod poreznika ovih prvih, u posmatranom periodu, većinu su činili Srbi, a kod drugih, Nemci.

317

IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 30. avgust 1887. IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 1. april 1887. 319 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 25. februar 1903. * Krajem XIX veka u Poreznom uredu u Rumi je radio Braum Franjo, stručnjak za finansije u državnim i gradskim organima, koji je bio finansijski ekspert na mirovnoj konferenciji u Parizu posle Prvog svetskog rata (Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija…, knj. I, 264) 320 “Zastava”, 1883, 10 321 IAS, Magistrat…, 1881, kut. 1.201-2.750 322 Prema jednom iskazu najjačih poreznika za 1892. godinu najveći poreznici u rumskoj opštini bili su: Ladislav Pejačević (1.988 f), Stevan Đurišić (1.127 f), Štedno pripomoćno društvo (1.108 f), Rumska štedionica, Štajner i Vesel, Ferdinand Rister, Vasa Maksimović, Toša Bogdanović, Luka Vuić, ratar, Nikola Đurišić, Pavle Andrijević, Jovan dr Šević, Sima Milutinović, Stolić Nedeljko, ratar, Karl (Dragutin) Šubert (Karl Schubert), krčmar, Jovan Čermak, Leopol Gruber ml., posebnik, Luka Georgijević, Mita Jakovljević, Svetozar Nikolajević, Sima Marinković, Mileva Mihajlović, posebnica, Jovan Bogdanović, Kristina Filipović, posebnica, Draga Teomirović, krčmarica, Franja Černolka, krčmar, braća Handler (Handler), Franja Benčić, ratar, Steva Jakovljević, dr Mavro Fišer, dr Miša Popović, advokat, Nedeljko Jovanović, ratar, Baruh Rozenfeld (Baruch Rosenfeld), trgovac, Jozef Giner (Josef Güner), ratar, Jakov Almoslino, Marija Žebetić, Anton Rajnpreht (Anton Reinprecht), ratar (188 f 25 n), Jozef Nogl (Josef Nogl), ratar, Sima Stajić, trgovac, Johan Hondl (Johann Hondl), vlastelinski činovnik. Ruma, 28. januar 1893. (IAS, Magistrat..., 1893, kut. 401-1.700)
317 318

98

Izbori za opštinsko zastupstvo odvijali su se na sličan način kao i drugi izbori (za Državni sabor, Crkveno-narodni sabor, Županijsku i Eparhijsku skupštinu). Tokom izbora su dolazile do izražaja nacionalne, staleške i političke razlike među biračima. Vremenom se i u ovo područje prenose politički sukobi raznih partija. Tehnički gledano, za zastupstvo se biralo osam lica iz redova veleporeznika i šesnaest iz redova maloporeznika. Međutim, u prvo vreme oni nisu birani odjednom. U skladu sa propisima iz ranijih vremena, najpre se menjala samo jedna trećina zastupnika, dok su ostali i dalje obavljali svoju funkciju, da bi se sledeće godine birala nova trećina i tako dalje. Kasnije se prešlo na izbor jedne polovine novih zastupnika, da bi se najzad, od 1895. 323 godine , na opštinskim izborima biralo svih 24 zastupnika odjednom. U svim slučajevima, zastupnici su, prilikom stupanja na dužnost, polagali zakletvu caru i kralju. U skladu sa prvim pravilom, a na temelju dopisa Vlade od 1879. godine u trgovištu Ruma je predviđen izbor jedne trećine zastupnika, umesto onih koji su istupili ili umrli. U prvom izbornom srezu birala su se četiri zastupnika, i to umesto Svetozara Nikolajevića, dr Stevana Dimitrijevića, Pavla Filipovića i Jovana Đuričića, a u drugom izbornom srezu isto četvorica, umesto Andrije Nagla (Andria Nagl), Đoke Milosavljevića, Jozefa Kupeka (Josef Kuppek) i Živka Belića. Predviđeno je da se izbori održe u dvorani male magistratske zgrade, pod rukovodstvom Izbornog poverenstva kojim je predsedavao podžupan Budisavljević. U Poverenstvo drugog izbornog zbora (birači maloporeznici) imenovani su: Karl Hofman (Karl Hofmann), Stevan pl. Šanta, Mita Spajić i Mihajlo Đurišić, a u Poverenstvo prvog izbornog zbora (birači velikoporeznici): Jefta Ostojić, Nikola Đurišić, Jozef Hondl i Karl Hampfogl (Karl Hampfogel). Birača iz redova maloporeznika je tada bilo 694, a njihovi izbori su zakazani za 1. april, u vremenu od 8 do 12 časova. Iz redova velikoporeznika bilo je neuporedivo manje birača – ukupno 64, a datum njihovih izbora je bio 2. april, u vremenu od 9 do 12 časova. Aktuelni zastupnici, poput Jovana Dudića, Sime Staića, Steve B. Dimitrijevića, Luke Vuića, Jovana Đorđevića i Ljube Panajotovića, Dragutina Šturma (Karl Sturm), Jozefa Šmea (Josef Schmee), Aleksandra Kovačevića, Jozefa Nagla (Josef Nagl), Jozefa Linstnera (Josef Linstner) i Josipa Lorenčića, nisu mogli biti birani. Birači su ili lično dolazili na biračko mesto i glasali javno, ili se biračko pravo moglo obaviti i “glasovnicom”, 324 s tim da se “glasovna cedulja” sa pečatom magistrata blagovremeno zatraži. Jedan izbor polovine opštinskih zastupnika u Rumi obavljen je 18. maja 1883. godine. Tada se biralo 8 zastupnika iz redova maloporeznika i 4 zastupnika iz redova velikoporeznika. Kao što je često bio slučaj, tom prilikom je izneta primedba da nije bilo prethodnog javnog dogovora, već su se zainteresovani nalazili privatno po kućama, što je građane ozlojedilo. Takođe, nezadovoljstvo u redovima nekih birača izazvano je činjenicom da se u zastupstvo “uvlačio” jedan mlađi podžupanijski činovnik, predlagan čak i za
323 324

Županijski izveštaj, god. 1895, 108 IAS, Magistrat...., 1880, kut. 661-1.000 (dopis vladinog poverenika Budisavljevića od 12. marta 1880)

99

gradonačelnika, iako je bio opšti stav da Županija ne sme da ima uticaj na opštinske poslove. Opstrukcija izbora od strane županijskih vlasti obavljana je i odugovlačenjem izbornog postupka, tako da svi birači sa liste maloporeznika (1.245 birača), nisu ni stigli da glasaju. U to vreme biračko telo u Rumi je bilo podeljeno na dve struje: “ratarsku” i “kaputašku”, pri čemu su ratari činili tri četvrtine stanovništva. Pošto je ove prigovore potpisalo preko 300 birača, zastupstvo ih je uvažilo, te su zakazani novi izbori za 14/26. jun, kojima je trebalo da prethodi opšta javna konferencija. Konferencija o izboru zastupnika iz redova maloporeznika održana je u prvoj dekadi juna, na prvi dan Duhova, i doneta je odluka da se biraju samo ratari, a niko iz redova “kaputlija”. Ovakav zaključak, kao pogrešan, osudila je čak i srpska štampa, jer je predstavljalo “drugu krajnost”. Sa svoje strane, Zemaljska vlada je telegramom obustavila ovaj novi izbor sa liste maloporeznika, a ubrzo i potvrdila rezultat prethodnog 325 glasanja. Po istom postupku obavljeni su i izbori za zastupstvo 1891. godine. Tom prilikom iz grupe veleporeznika su izabrani: Jozef Servaci (Josef Servatzy), Anton Linstner (Anton Linstner), Jozef Bornbaum (Josef Bornbaum) i Živan Milosavljević, a od maloporeznika: Vasa Kritovac, Ernest Špiler, Sima Stajić, Panta A. Đuričić, Karl Hofman (Karl Hoffmann), Franja Benčić, Anton Habenšus 326 (Anton Habenschuss) i Jovan Stolić. Šesnaesti izbori za zastupstvo, po najnovijem zakonu, kada se odjednom biralo 8 zastupnika iz redova veleporeznika i 16 iz redova maloporeznika, prvi 327 put su održani 1895. godine. Nešto više podataka o izborima za opštinsko zastupstvo tokom 1909. godine, a po novom zakonu, daje lokalna štampa. Izbori su obavljeni 3. i 4. marta 1909. List rumskih Nemaca “Nemačke narodne novine” ističe pobedu liste nemačke i radničke partije, koji su dobili 16 zastupnika iz redova maloposednika). Njihovi kandidati su bili: Ladislav Jančo (Ladislaus Jancsó), Mađar po nacionalnosti, (osvojio 355 glasova – izabran na listi radničke parije), Jozef Brendl (Josef Brendl) (259), Avgust H. Foltman (257), Ferdinand Rister (259), Anton Moser (Anton Moser) (259), Ignjac Lajpold (Ignatz Leipold) (256), Jozef Šme (259), Adam Habenšus (Adam Habenschuss) (255), Martin Vagner (Martin Wagner) (257), Stefan Imer (Stefan Immer) (351), Martin Frank (Martin Frank) (256), Jakob Koh (Jakob Koch) (258), Paul Lincner (Paul Linzner) (355), Anton Krojcer (Anton Kreutzer) (256), Martin Minih (Martin Münich) (259) i Johan Kaufman (Johann Kaufmann) (257). Sve u svemu, Nemci su dobili 15, a Srbi 8 328 zastupničkih mesta. Srpska štampa je, sa svoje strane, konstatovala slabo interesovanje Srba za ove izbore, tako da nije ni čudo što je pobedila nemačka izborna lista. Ukazivala je na nepravilnosti tokom izbora, jer je Ferdinand Rister, kao veleposednik, dobio mesto na listi maloposedika, zbog čega je uložen
325 326

“Srpski glas”, 1883, 41, 44, 46 i 48 IAS, Magistrat...., sednički zapisi, 18. februar 1891. 327 “Zastava”, 1895, 200 328 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 206 (Deutsche Volksblatt, br. 15/1909)

100

Izgleda da je ovaj spor rešen u korist Nemaca, jer, prema pisanju prigovor. nemačkog lista, županijske vlasti su potvrdile regularnost ovih izbora, dok “Radikal” navodi da je županijska skupština poništila Risterov izbor, ali ga je, 330 naknadno, na intervenciju Zemaljske vlade, potvrdila. Sličan ishod je bio na opštinskim izborima 1913. godine, koji su održani 22. aprila. Na listi veleposednika su izabrani Srbi: Emil Karakašević, Aleksandar Đuričić, Nikola Đurišić, Sava Đurišić, Laza Vuić, Đura Staić, Veljko Vilić, Milutin Stolić, a na listi maloposednika Nemci: Andreas Fišer (Andreas Fischer) - dobio 281 glas, Georg Velenberger (Georg Wellenberger) - 277, Georg Rifert (Georg Riffert) - 166, Jozef Habenšus (Josef Habenschuss) - 167, Jozef Lincner (Josef Linzner) - 261, Jakob Koh - 273, Adam Flug (Adam Pflug) - 268, Anton Krojcer (Anton Kreutzer) - 170, Anton J. Nagel (Anton J. Nagel) - 170, Martin Minih 171, Jozef Brendl - 174, Franc Hanga (Franz Hanga) - 166, Ladislav Jančo 331 269, Emerih Servaci (Emerich Servatzy) - 265. ***

329

Poziv na sednicu opštinskog zastupstva iz 1877.
329 330 331

“Radikal”, 1909, 10 “Radikal”, 1909, 28 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 207 (Deutsche Volksblatt, br. 17/1913)

101

Redovne sednice zastupstva su održavane u proseku jednom mesečno, nekada i ređe, a po potrebi su zakazivane i vanredne sednice. Na primer, u toku 1898. godine održane su dve redovne i osam vanrednih sednica opštinskog 332 zastupstva. Mnogo više redovnih sednica je održano 1900. godine, petnaest i jedanaest vanrednih. Na njima je doneto nekoliko važnijih odluka: da se iskrči stara dudara od 11 jutara i da se za tri godine nakon sejanja podigne nova, kao i da se, tek osnovanoj, gospodarskoj podružnici ustupi tri jutra zemlje za podružnički vrt, a da se Srpskoj pčelarskoj zadruzi ustupi jedno jutro za 333 Godine 1912. održano je šest redovnih i dvanaest društveni pčelinjak. 334 vanrednih sednica. Rasprava na opštinskim sednicama odvijala se prema unapred utvrđenom dnevnom redu. Zastupnici su dobijali pisane pozive za prisustvovanje sednicama. Počinjale su tako što bi predsednik udario u zvonce. Na svakoj sednici opštinskog zastupstva bio je prisutan i predstavnik sreske uprave. Na sednicama se raspravljalo o raznim komunalnim pitanjima, koja su spadala u nadležnost lokalne uprave. Jedan od najvažnijih zadataka opštinskog zastupstva je bilo usvajanje budžeta za narednu godinu i razmatranje poslovanja opštine u protekloj godini. Pored toga, povremeno su se razmatrala i 335 druga pitanja: izbor gradonačelnika, izbor članova raznih opštinskih odbora , 336 funkcionera (sekretar Magistrata, beležnik, blagajnik...) i opštinskih činovnika , određivanje plata za pojedine opštinske službe, izgradnja, uređenje i održavanje lokalnih puteva i ulica, izgradnja novih objekata (škola, klanice, kasarne..), izdavanje u zakup opštinskih regalija (vašara, pijace, ubiranje potrošarina...) i opštinskih objekata (vage, ciglane, pomoćnih prostorija...), organizovanje i održavanje licitacija, osvetljavanje grada, organizovanje zdravstvene i veterinarske službe, podrška Dobrovoljnom vatrogasnom društvu, pitanje

332 333

Županijski izveštaj, god. 1898, 145 Županijski izveštaj, god. 1900, 142 334 Županijski izveštaj, god. 1911, 147 335 Na redovnoj sednici zastupstva od 17. maja 1913. izabrani su sledeći odbori trgovišta Ruma: Gospodarsko građevinski odbor (6 članova), Računarski odbor (6 članova), Zdravstveni odbor (4 člana), Uboški odbor (5 članova), Proceniteljski odbor (9 članova), Stočarsko povereništvo (3 člana), Potrošno povereništvo za potrebu stalnih obveznika (2 člana) i Odbor za škontaciju opštinske blagajne (2 člana). (Dobrivoj Mitrović, Građa..., 216) 336 “Ruma, 18. avgust. Pre neki dan održana je prva sednica varoškog predstavništva pod predsedništvom novog gradonačelnika Milana Nikolajevića. Zaključak je da se u službenim Narodnim novinama raspiše natečaj za popunu prvog senatora (plata 900 f), drugog senatora (800 f), magistratskog tajnika (700 f), varoškog fizika i primarijusa varoške bolnice (600 f) i varoškog inženjera (500 f).” (“Zastava”, 1883, 131) “Ruma, 12. oktobar (po starom kalendaru). U ponedeljak je bila sednica predstavništva. Izabrani su: Dan. Sekulić za prvog većnika (senatora), Mita Đorđević za drugog, za sekretara Đoka Živanović, knjigovođu Kamber, kasirera Kosta Mladenović, kontrolora Miša Dimitrijević, baždara Gruber, opštinskog lekara Dušan Dima, mernika Balta, pisara Sava Filipović, živinara King, ekonoma Dobr. Andrijević. Sednica je bila burna, pri čemu je devet zastupnika napustilo zasedanje.” (“Srpski glas”, 1883, 82)

102

pretprege, raspisivanje konkursa za prijem opštinskih službenika 338 stanovništva ...

337

popisi

Prva strana zapisnika sa sednice zastupstva trgovišta Ruma
“Kod novoustrojenog magistrata u Rumi imade se doživotno popuniti mesto magistratskog većnika. Plata 600 f.” U potpisu senator Grković i načelnik Filipović. (“Zastava”, 1876, 189) 338 Prilikom predstojećeg popisa stanovništva 1891. godine, na sednici je odlučeno da se Ruma podeli na rejone, a u popisivački odbor su izabrani: Đuro Gondolah, penzionisani učitelj, David Gajšin, trgovački knjigovođa, Dragutin Hekman, Anton Muha, Makso Saćer, Ivan Bujan, Petar Stefanović (sve učitelji), Sava Filipović, magistratski pisar, Dušan Popović, učitelj, Toša Ogrizović, učitelj i Josip Kamber, magistratski dnevničar. (IAS, Magistrat...., sednički zapisi, 8. decembar 1890)
337

103

Bilo je i specijalnih sednica, održavanih povodom svečanosti, praznika ili nekih tužnih događaja. Takav jedan tužan događaj zbio se 1887. godine kada je umro grof Petar Pejačević. Na sednici je odlučeno da se uputi saučešće porodici i da jedna 339 delegacija od četiri zastupnika ode na njegov pogreb. Godine 1910. obeležavano je 40 godina vladavine cara Franje Jozefa. Između ostalog, tom prilikom je Vasa Maksimović predložio da se osnuje jedna zaklada, sa svotom od 5.000 f, za izdržavanje rumske siromašne dece, ali to nije usvojeno, jer “ima i prečih potreba”. Inače, sama proslava u Rumi trebalo je da se održi na carev rođendan 5/18. avgusta. Dan pre, sve kuće su bile ukrašene, pucalo se iz prangija, a zvona su zvonila. Povorka građana, sa vatrogasnom muzikom, prošla je kroz Ivanovu ulicu, preko Starog vašarišta, pa Glavnom do Dvora, gde je bila postavljena vladareva bista. Sutradan na sam rođendan održana je svečana sednica Trgovišnog poglavarstva, otvorena na srpskom i nemačkom jeziku, na kojoj su usvojeni sledeći predlozi: da se caru pošalje telegram, da se Glavna ulica preimenuje u “ulicu Franca Jozefa”, da se od nadležnih zatraži da Ruma dobije status grada i svoj magistrat, a trgovišno 340 poglavarstvo ukine. Održane su i službe u crkvama. Arhivska građa i periodika donose dosta podataka o samom toku sednica Opštinskog zastupstva. U skraćenoj formi slede primeri sa dve takve sednice. Prema zapisniku, 4. redovna sednica zastupstva trgovišta Ruma održana je 7. decembra 1886. godine, s početkom u 15 časova i 45 minuta. Iz redova zastupstva bilu su prisutni: Ernest Špriler, Svetozar Nikolajević, Sigmund Furjaković, Vasa Maksimović, Jovan Panajotović, Ferdinand Rister, Karl Šturm, Sima Stajić, Karl Hofman, Fabijan Liker (Fabian Licker), Petar Košutić, Sima Gligorijević, Jozef Bornbaum, Anton Šme (Anton Schmee), Paja Andrijević, Nikola Đurišić, Jozef Bek (Josef Beck). Od strane Gradskog poglavarstva: Jovan A. Đuričić, načelnik (kao predsednik), Mita Đorđević, magistratski sekretar, perovođa, Jovan Miličić, drugi magistratski većnik i dr Dušan Dima, fizik. Opravdano su izostali: Vasa Kritovac, Samuel Švelbl i Jovan Dudić, a neopravdano: Karl Rajnpreht (Karl Reiprecht), Jovan Bogdanović i Panta Đuričić. Na početku je pročitana zahvalnica Velikog župana Ervina pl. Čeha, pri njegovom prvom dolasku u Rumu 4. oktobra 1886, a zatim i zahvalnica g. baronu Aleksandru Hibneru (Alexander Hibner), pukovniku 8. husarske pukovnije, na pomoći pri gašenju požara od 4. avgusta 1886. godine. Pročitan je i dopis Zemaljske vlade, kojim se odobravaju statuti za gostioničarki, kavanarski i krčmarski zanat. Povodom jednog drugog vladinog dopisa odlučeno je da se Zavodu za slepe i gluvoneme u Zagrebu, u naredne četiri godine izdvoji po 40 forinti. Nešto više rasprave bilo je oko pitanja licitacije za zakup potrošarine za 1887. godinu. U igri su bili Albert Klajn (Albert Klein), Nikola Mihajlović i Mita Đorđević. Nikola Mihajlović je nakon obavljene licitacije ponudio veću sumu od prihvaćene i Gospodarski odbor je najpre predložio da
339 340

IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 9. maj 1887. “Radikal”, 1910, 30; IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 18. avgust 1910.

104

se ova ponuda usvoji, ali je, onda, Mita Đorđević ponudio još više. Ipak, Odbor je odlučio da se prihvati ponuda Nikole Mihajlovića. Po sledećoj tački nije usvojen zahtev Kate, udove Gliše Dedića, za novčanu pomoć, jer dotična prethodnim životom to nije zaslužila. Sledeći predlog, da se za izgradnju uličnih trotoara, umesto 1.200, izdvoji iz 1.500 forinti je usvojen. U nastavku, na sednici su razmatrana i druga budžetska pitanja (povećanje izdvajanja za bolnicu, 341 proširenje Beračke ulice, pomoć dvojici rimokatoličkih kapelana…). Jedna druga sednica Gradskog zastupstva održana je 23. juna 1908. godine. Na njoj je pročitan dopis Kotarske oblasti, koja je pozvala Poglavarstvo da svinjsku pijacu ili ukine ili izmesti na Novo vašarište. Tim povodom je odlučeno da, do konačne odluke treba ovu pijacu provizorno održavati u opštinskoj bašti u Vrbarama, koja će se za tu svrhu ograditi. Odbijena žalba merinika Jovana Hariša za stalnu službu (“Radikal” je ovu odluku prokomentarisao time da Nemci neće da glasaju za Srbina). Odbijena je i molba katoličkog župnika da se ispred njegovog stana uklone piljari i Bugari (piljari bugarske nacionalnosti – p. a.). U slučaju sledeće molbe, J. Zite (Zitta), za zidanje kupaonice kod vodenice Badnjače, rešeno je da isti najpre podnese nacrt kako misli “udesiti kupaonicu”. Gradnja trotoara je bila česta tema na ovim sednicama, a ovaj put je razmatrana prijava nekih zastupnika da su Nemci iz nekih ulica pokrali opštinsku ciglu koja je izvađena iz trotoara i njome patosali svoja dvorišta i podrume. Zaključeno je da se od počinioca traži povraćaj cigle. Dalje, pojedini građani su uputili zahtev da napasaju stoku po manjim zabranima i drumovima, jer vlada nestašica hrane, što je odbijeno. Doneta je i odluka da se naprave tri prelaza preko ulica i to: kod Nemačke škole, kod 342 glavnog raskršća (Dvora) i kod Srpske škole. Prema pisanju tadašnje štampe i podataka iz arhivske građe, ove sednice su često bile poprište žučnih rasprava, pa i svađa, međusobnog optuživanja većnika i demonstrativnog napuštanja sale od strane nekih poslanika i poslaničkih grupa. Ponekad su razlozi za to bili neslaganja oko komunalnih pitanja, a ponekad sukobi na nacionalnoj osnovi (Srbi, Nemci, Hrvati). Ovo drugo je bio slučaj na sednicama početkom XX veka. Godine 1907. rumski Nemci su postavili pitanje dvojezičnih natpisa na firmama, zahtevajući 343 da pored hrvatskog, natpisi na radnjama budu i na nemačkom jeziku. Slično je bilo i 1909. godine u vezi sa pitanjima izbora gradonačelnika (Ferdinand Rister) i zbog, tada aktuelnih hrvatsko-nemačkih sporova oko jezika u školama. Rister je bio predmet osporavanja i sledeće godine, ovaj put od strane Jovana 344 Đuričića Biorca. Na kraju sledi spisak lica koja su, u posmatranom periodu, pored gorepomenutih, najčešće bili na funkciji opštinskih zastupnika, prema podacima iz arhivske građe. To su: Joza Jambrec, Jovan Orlović, Jozef Pek (Josef Peck), Karl Štirm, Jakov Mirić, Milan Nikolajević, Mita Georgijević, Andrija Kun (Andria
341 342

IAS, Magistrat…, 1886, kut. 5.605-6.599 “Radikal”, 20, 1908. 343 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 205 (Deutsche Volksblatt br. 45 god. 1907) 344 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 201-207

105

Kuhn), Sima Milutinović, Nedeljko Jovanović, Gavra Simić, Pavle Banović, Pavle Đurković, Štefan Fric (Stefan Fritz), Teodor Radić, Jozef Rup (Josef Rupp), Anton Tačković, Leopold Vuršter, Stevan T. Jakovljević, Luka St. Georgijević, Stevan Matešić, Lazar Vuić, Antonije Mitrović, Miloš Petrović, Anton Šme stariji, Anton Šme mlađi, Matija Ober (Mathias Ober), Jakob Kaufman (Jakob Kaufmann), Ignjat Koh (Ignatz Koch), Jozef Krojcer (Josef Kreutzer), Štefan Volf (Stefan Wolf), Veljko Vilić, Jozef Dilmec (Josef Dilmetz), dr Antonije Bogdanović, dr Jovan Šević. *** Kako je već rečeno, zastupstvo je iz svojih redova biralo i (grado)načelnika, a za njegov izbor bila je potrebna dvotrećinska većina svih glasova. Podaci koji slede zasnivaju se na arhivskoj građi, izveštajima Sremske županije i periodike. Treba reći da je pregled rumskih gradonačelnika dao i Franc Vilhelm u svojoj prvoj knjizi, ali se unekoliko njegovi podaci ne podudaraju sa onim iz drugih izvora. Prvi gradonačelnik Rume, posle ukidanja Srpskog vojvodstva i uključivanja Rume u Sremsku županiju, bio je Nemac Ferdinand Hetinger (Ferdinand Hettinger), inače zidar, koji se ranije istakao pri gradnji rimokatoličke crkve. U njegovo vreme, jednom oblasnom naredbom, u lokalnoj upravi su ozvaničeni srpski jezik i ćirilica. On se, doduše, borio da to i dalje ostane nemački jezik, ali je njegov naslednik Srbin, uz pomoć dva hrvatska zastupnika, ovu naredbu sproveo u delo. Ovakva situacija se zadržala do 1868. godine, kada je izvršena promena, i u svim službenim aktima i sedničkim zapisnicima 345 zvanični jezik je postao hrvatski, a pismo latinica. Nema podataka ko je nasledio Hetingera na ovom položaju, osim jedne novinske vesti iz 1864. godine da su u Rumi izabrani “sreski sudija i knez 346 Moguće je da je to bio Jovan Kritovac, jer ga Vilhelm (gradonačelnik)”. 347 pominje kao gradonačelnika 1865. godine. Iz tadašnje štampe datira još jedan podatak o izboru gradonačelnika u Rumi. Zakazan za 15. decembar 1867. godine, izbor opštinskog starešinstva održan je 17. decembra. Srbi i Hrvati su se, prethodno, složno dogovorili da za kneza (gradonačelnika) izaberu Hrvata, jer je ta nacionalnost bila na redu, prema pravilu koji je utvrđen još Slobodnicom iz 1749. godine. Izbor je zakazan za 8 časova pre podne. Kada su Srbi i Hrvati došli u salu, ona je već bila ispunjena Nemcima, koji su doveli i svoju rodbinu i sluge, samo da bi ih bilo više. Svi oni su izvikivali - Hetingera za gradonačelnika. Pošto svi birači, ipak, nisu mogli da stanu u salu, sudija je naredio da izađu u dvorište i da se odele na one koji su bili za Petrovića (srpskohrvatski kandidat) i one za Hetingera. Izbor je sproveden aklamacijom. Srpski izveštač sa izbora piše da, “… iako smo mi bili brojniji, a i da se glasalo po zakonu, mi bismo odneli pobedu”. Međutim, Nemci su, kao glasniji, izglasali Hetingera, što je sudija i prihvatio. Zbog toga su
345 346 347

Carl Bischof, nav. delo 147; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 206 “Napredak”, 1864, 79 Franz Wilhelm, nav. delo, II, hronologija

106

Srbi i Hrvati, koje su Nemci izabrali na druge opštinske funkcije, odlučili da ne 348 prime svoja zvanja, dok se ovaj spor ne razreši. Sledi period od oko šest godina za koji nema podataka o gradonačelnicima, sve do 1873, kada se u tom svojstvu pominje Paja 349 Filipović. Iz zapisnika sa jedne sednice zastupstva opštine Ruma od 9/21. decembra 1875. godine može se zaključiti da je gradonačelnik bio Stevan 350 Paja Dimitrijević, koji je, na istoj sednici, funkciju ustupio Paji Filipoviću. 351 Filipović se kao gradonačelnik Rume pominje i tokom 1876. godine. Paja Filipović je na toj fukciji ostao do 31. maja 1881. godine. Prema zapisniku sa sednice zastupstva od 3. juna 1881. godine, za načelnika i podnačelnika trgovišta Ruma jednoglasno su izabrani Ernest Špiler i Paja 353 Špilera kao gradonačelnika, Vilhelm, ne Filipović, kao prethodni načelnik. 354 navodeći izvor, pominje već 1880. godine.
352

Komentarišući promenu na čelu grada, srpska štampa je pisala da su se pod upravom starog gradonačelnika ulice počele uređivati i popravljati trotoari u sporednim ulicama, dok novi gradonačelnik (Nemac – p. a) nije nastavio posao starog, iako dobija ciglu od pečenja. Takođe, husari idu konjima po trotoarima, naročito u “doljnjoj pijaci”, te deca moraju da se sklanjaju. Policija sve to vidi, ali 355 ne reaguje. Špiler je bio gradonačelnik i 10. septembra 1883. godine , sve dok se iste godine nije zahvalio na ovoj funkciji, na koju je izabran “mladi podžupanijski činovnik” Milan Nikolajević. Njemu je odmah, protiv propisa, povećana plata na 1.000 f, što je izazvalo nezadovoljstvo građana. Podneta je žalba, ali je 357 List “Zastava” piše da je Nikolajević bio gradonačelnik već odbijena. polovinom avgusta iste godine, kada je pod njegovim predsedništvom održana 358 Na tom položaju je ostao sve do kraja prva sednica Gradskog zastupstva. 1884. godine, kada se u jednom dokumentu od 5. decembra 1884. pominje kao 359 “bivši načelnik”.
356

Za narednog gradonačelnika je izabran Jovan A. Đuričić , koji je 361 podneo ostavku, iz zdravstvenih razloga, 30. avgusta 1887. godine.
360
348 349

“Zastava”, 1867, 117 Franz Wilhelm, nav. delo, II, hronologija 350 IAS, Magistrat..., 1875, fasc. 278 /12 351 “Zastava”, 1876, 189 352 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 (Poslovni iskaz Poglavarstva trgovišta Ruma od 1881) 353 IAS, Magistrat..., 1881, kut. 1.201-2.750 354 Franz Wilhelm, nav. delo, II, hronologija 355 “Srpski glas”, 1882, 12 356 IAS, Magistrat.., 1883, kut. 951-1.860 Napomena: Vilhelm piše da je 1883. godine gradonačelnik Rume bio Jovan Đuričić. (Franz Wilhelm, II, hronologija) 357 “Srpski glas”, 1883, 48 358 “Zastava”, 1883, 131 359 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 7.307-8.200 360 IAS, Magistrat..., 1885, kut. 1.001-1.500 (zapisnik Trg. zastupstva od 25. februara 1885)

107

Kao kandidati za novog gradonačelnika predloženi su: Vasa Kritovac, Ernest Špiler, Sima Stajić i Vasa Maksimović. Pobedio je Vasa Kritovac sa 17 362 glasova, dok su Špiler i Maksimović dobili po jedan, a Stajić dva glasa. Izbor je obavljen 14/26. decembra 1887. godine. Tom prilikom su bili izabrani i drugi opštinski činovnici, ali je ovaj izbor bio telegrafski obustavljen i obavljen nešto 363 kasnije. Vasa Kritovac je bio prvi čovek Rume sve do početka 1892. godine. Njega je, tada, prilikom glasanja, sa rezultatom 19:2, pobedio Sima 364 Milutinović. Milutinovića je zamenio Koloman pl. Jančo (Kolomann pl. Jancsó) 1893. 365 godine. On je predsednikovao narednih pet godina. Nasledio ga je Franc Gruber, izabran 1898. godine, koji je na tom mestu 366 Od Franca Grubera i 1898. godine počinje ostao sledećih osam godina. modernizacija opštinske uprave, a od 1904, u listu “Nemačke narodne novine”, 367 objavljuju se izveštaji sa opštinskih sednica. Isti list je doneo vest da je u ponedeljak obavljen izbor gradonačelnika. Svih 24 prisutnih zastupnika, jednoglasno su izabrali Ferdinanda Ristera. On je, 368 Za odmah po izboru, došao u salu, gde je dočekan povicima “Živeo”. Risterovo vreme obavljena je isplata prve rate za asfaltiranje ulica (19.907,92 K), postavljen je zahtev da se Rumi vrati gradski magistrat, rađena je regulacija 369 puteva, kanala i potoka, obavljen je popis stanovništva... Da ipak nije bilo sve kako treba, potvrđuje podatak da je 7. februara 1908. godine, usvojen predlog Jovana Đuričića da se Risteru izglasa nepoverenje, jer je neopravdano prekoračio neke stavke opštinskih rashoda i što je mnoge poslove izvodio na svoju ruku, bez prethodnog odobrenja 370 Na sledećoj sednici zastupstva održanoj 22. februara 1908, za zastupstva. gradonačelnika je izabran Đura Stajić, s tim da do zvaničnog izbora Opštinu 371 vodi beležnik Pavle Vojnović. Stajić nije dugo bio gradonačelnik Rume, jer već 18. jula 1908. godine, na sednici trgovišta, na taj položaj je, u konkurenciji još dvojice kandidata, jednoglasno izabran Jovan Rogulić, pripadnik Srpske samostalne stranke i raniji 372 gradonačelnik Iriga i Šida.
IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 30. avgust 1887. IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 26. novembar 1887 (8. vanredna sednica) “Zastava”, 1887, 175, 187 364 IAS, sednički zapisi, 12. januar 1892. 365 Franz Wilhelm, II, hronologija 366 Franz Wilhelm, nav. delo, II; IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 20. april 1902. 367 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 201 368 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 202 (Deutsche Volksblatt, 17. april 1906) 369 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 206 (Deutsche Volksblatt, br. 36, 39/1910; 6/1911) 370 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 213 371 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 213 372 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 213; Wilhelm, nav. delo, I, 206 (Deutsche Volksblatt, br. 30/1908); Županijski izveštaj, god. 1908, 187
361 362 363

108

Posle Rogulićeve smrti, 11. januara 1910. godine (u 66. godini), za gradonačelnika je ponovo predložen Ferdinand Rister. Tom predlogu se žestoko usprotivio zastupnik Jovan Đuričić – Biorac, tvrdeći da Rister poseduje licencu za prodaju pića i da je on gostioničar, tako da ne može biti gradonačelnik. Ipak, županijske vlasti su potvrdile ovaj predlog i Rister je 25. 373 Sličnu priču, samo sa drugačijim aprila 1910. izabran za gradonačelnika. datumima, navode list “Radikal” i izveštaji sa sednice zastupstva. Prema “Radikalu”, u utorak, 19. januara 1910. godine, trebalo je da se obavi izbor gradonačelnika u Rumi, ali nije bilo potrebne dve trećine zastupnika, te je izbor 374 odložen. Održan je u nedelju, 24. januara, kada je za gradonačelnika izabran Ferdinand Rister. Prilikom glasanja, osmorica zastupnika – Srba, bili su uzdržani. Oni su uložili prigovor protiv izbora Ristera, jer je on “krčmar” i kao takav, po zakonu, ne bi mogao da bude gradonačelnik. Tim pre, jer je već bio na tom položaju, pre Rogulića, i nije pokazao nikakvih vanrednih sposobnosti, štaviše, “Ruma je u to vreme bila poput sela”. Nasuprot Srba, list tvrdi da su 375 Nemci glasali iz pangermanskih ideala, a ne zbog same Rume. U izveštajima sa sednica zastupstva navodi se da je Rister ponovo izabran 5. februara, sa petnaest glasova “za” i osam “protiv”. Jovan Đuričić je stavio “utuk” (žalbu), zato što Rister ima dozvolu neograničenog točenja pića i što je predsednik točioničarske zadruge u Rumi, kojoj je Opština poverila ubiranje otkupljenog 376 prava poreza na piće za 1910. Rister je umro od srčanog udara 18. avgusta 1911. godine. Na sednici opštinskog veća 12. januara 1912. godine, za gradonačelnika je izabran Hajnrih Avgust Foltman (Rumljanin protestantske vere). On je, kao i Rister, istovremeno bio i komandant Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Na toj sednici zastupnik 378 Stajić je predložio osnivanje Realne gimnazije u Rumi. U Foltmanovo vreme je izgrađena staza od kamena do železničke ulice, održan je skup karpatskih Nemaca, na kome je prisustvovalo oko 1.000 učesnika, dočekan je biskup dr 379 Krapac, izvršena elektrifikacija Rume iz mitrovačke elektrane.
377

Kada je opet došlo do napetosti u odnosima između gradonačelnika i skupštine, Foltman se povukao i, 23. januara 1914. godine, na čelo opštine je 380 izabran Tomas Krenajz (Thomas Kreneis), sa mestom boravka u Karlovcima. Staić.
381

U poslednjoj godini mira, 26. marta 1914, na ovaj položaj je izabran Đura

Poslednji izabrani gradonačelnik do 1918. godine bio je Ladislav 382 Jančo.
373 374 375

Franz Wilhelm, nav. delo, I, 206 (Deutsche Volksblatt, br. 18/1910); “Radikal”, 1910, 1 “Radikal”, 1910, 2 “Radikal”, 1910, 3 376 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 214 377 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 206 (Deutsche Volksblatt, br. 33/1911) 378 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 206 (Deutsche Volksblatt, br. 3/1912); Dobrivoj Mitrović, Građa..., 215 379 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 207 (Deutsche Volksblatt, br. 51, 19/1912; 19/1913) 380 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 207 (Deutsche Volksblatt, br. 5/1914) 381 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 207 (Deutsche Volksblatt, br. 13/1914)

109

*** Smanjivanjem i nestankom uticaja vlastelina na opštinske poslove, opštinske nadležnosti su u velikoj meri proširene. To je povlačilo i postavljanje većeg broja opštinskih činovnika.

Dostavnica o predaji opštinskog materijala Već prema periodu koji se posmatra, u rumskoj opštini su postojale mnogobrojne službe, nadležne za odgovarajuće opštinske poslove. Tokom vremena su menjale nazive i, uglavnom, se razgranavale. U celini, opštinski činovnici, pored gradonačelnika, bili su sledeći: zamenik gradonačelnika, 383 384 beležnik , blagajnik (ujedno i blagajnik sirotinjskog povereništva) , protustavnik 385 (nadležan i za sirotinjsko povereništvo) , advokat i aktuar sirotinjskog 386 poverenstva, koje je plaćala Opština, pisar , dnevničar, voditelj urudžbenog 387 388 zapisnika, kancelista, ekonom , ovrhovoditelj (dostavljač) , opštinski poslužitelj,
382 383

Franz Wilhelm, nav. delo, II, 415 Dušan Grković, beležnik, sa platom 800 f. (IAS, Magistrat..., 1877) 384 Mojo Sigler, blagajnik, sa platom 700 f. (IAS, Magistrat..., 1877) 385 Kosta Mladenović, protustavnik, sa platom 500 f. (IAS, Magistrat..., 1877) 386 Sava Filipović i Kosta Trifunović, pisari, sa platom po 400 f. (IAS, Magistrat..., 1877); Petar Mladenović, pisar. (IAS, Magistrat..., 1879. i 1880/198) 387 Jozef Vist (Josef Wist), ekonom, sa platom 200 f. (IAS, Magistrat..., 1877) 388 Jozef Pinter, dostavljač, sa platom 200 f. (IAS, Magistrat..., 1877)

110

kraljevski javni beležnik , mernik (varoški inženjer) , baždar , konakar, redari, 392 dobošar, grobari, navijači satova na crkvama, nažigač fenjera, dudar , strvinar, 393 394 cestar , poštar , crkveno, zdravstveno i školsko osoblje... Imajući u vidu mnogobrojnu arhivsku građu koja se odnosi na razne prekršaje i druge protivzakonite radnje Rumljana, kao i na međusobne parnične postupke, posobno treba istaći ulogu mesnog sudije, kao jednog od opštinskih činovnika. On je, zajedno sa svojim zamenikom i “prisežnicima” (porotnicima) presuđivao u sudskim sporovima. U dokumentima Rumskog magistrata, kao mesni sudija u 1884. godini, pominje se Aleksandar Kovačević, koji je tada dao ostavku, a umesto njega je 395 Iste godine, Zemaljska vlada u Zagrebu je izabran Jovan Bogdanović. potvrdila izbor Jovana Dudića za mesnog sudiju, a Isidora Pavlovića za 396 Sednički zapisi iz 1887. godine konstatuju izbor njegovog zamenika. Sigmunda Furjakovića za mesnog sudiju, njegovog zamenika i 40 članova 397 porote. On je zamenio Jovana Dudića. Početkom veka, kao sudija se pominje 398 Jozef Servaci, izabran 1902. godine , a 1905. su izabrani Jozef Servaci, za sudiju, Dimitrije Pazarski, za zamenika i novih 40 porotnika. Oni se, u tom 399 svojstvu, pominju i 1908. i 1914. godine. Kako su izgledali činovnički radni pribor i kancelarija vidi se iz inventara nastalog prilikom predaje “pisarne” u Rumi novom pisaru, Miti Gavriloviću. Tom prilikom su konstatovani sledeći predmeti i kancelarijski inventar: zatvoreni pisaći sto sa "povlakama", jedna mastionica sa peskačom i tanjirom, jedna mašinjara (sonice), gvozdena polica za pera, dva svećnjaka sa svećama, jedne makaze, dva pritiskivača za akta (jedan od tuča, a drugi od zemlje), kalendar za 1884. godinu, slika cara Franje, slika Kuševića, jedan zemljovid, zemljovid Hrvatske i Slavonije, jedna stolica (fotelja), dvokrilni ormar za umivanje, jedan 400 stepult, kanabe, vešalo za odelo, štap sa torbom, lenjir...
389

389

390

391

U Rumi je kraljevsko javno beležništvo osnovano 1864. godine, a to zvanje je povereno advokatu dr Stevanu Dimitrijeviću. (“Napredak”, 1864, 127) 390 Toma Okrugić, trgovišni mernik (IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 1903); Jovan Hariš, opštinski mernik (IAS, Magistrat..., 1912, kut. 2.044-4.480) 391 U Rumi je (kao i u Iloku, Vukovaru, Irigu i Čereviću) 1881. godine ustanovljen baždarski ured (neka vrsta baždarskog kotara), uz zahtev da se nabave odgovarajuće baždarske sprave. (IAS, Magistrat..., 1882, kut. 202-1.200, dopis Podžupanije od 24. januara 1882); do tada je u Opštini postojao baždarski poverenik, a to je 1879. godine bio Vasa Filipović. (IAS, Magistrat..., 1879. i 1880/198); godine 1888. varoški baždar bio je Aleksandar Gruber (Alexander Gruber), koji je prijavio Jocu Bogdanovića zbog neispravnog kantara. (IAS, Magistrat..., 1888, kut. 4.401-5.000). Baždarski ured je početkom XX veka bio u kući Aleksandra Grubera. (IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 1903) 392 Miloš Janković, dudar (IAS, Magistrat ..., sednički zapisi, 1886-1892) 393 Paja Stojković (ili Gaja Stojanović), cestar. (IAS, Magistrat..., 1879) 394 Jovan Radomanović, poštar (IAS, Magistrat..., 1878) 395 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 303-900 396 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 6.604-7.300 397 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 30. avgust 1887. 398 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 28. juli 1902. 399 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 212 400 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 903-2.140

111

Iz arhivske građe, bogate popisima opštinskih zvanja, službenika i njihovih primanja, kao ilustracija, slede izvodi iz nekoliko ovakvih dokumenata. Nazivi službi su dati u originalnim nazivima. Takođe, ovom prilikom, neće biti navedeno školsko i zdravstveno osoblje, o kome će se govoriti u odgovarajućim poglavljima. Prema “primedbi” visoke Kraljevske zemaljske vlade, sve dok finansijske prilike u trgovišnoj opštini ne dozvole, ustanovljava se privremeni status osoblja Rumskog magistrata i njihovih plata: načelnik – 800 f (godišnja plata), podnačelnik – bez plate, redarstveni poverenik (kapetan) – 700 f, magistratski većnik – 700 f, četiri magistratska većnika – bez plate, beležnik – 700 f, blagajnik – 700 f, protustavnik – 500 f, vođa policije – 400 f, dva pisara – po 400 f, dostavljač (ovrhovoditelj) – 200 f, poslužitelj – 120 f. Takođe, odobreni su i izdaci za: odvjetnika sirotinjskog povereništva – 240 f, ekonoma – 200 f, deset redara – po 150 f, nareditelja pretprege i straže – 120 f. Službe od “odvjetnika do predprege i straže” su unapred pogođene, i njihovim nosiocima ne donose pravo na stalni prihod iz opštinskih sredstava. Sa tim u vezi bilo je i predloga da se neke od ovih službi spoje sa drugima, kao ekonom sa dostavljačem, ili nareditelj pretprege i straže sa redarima i vođom policije... U Rumi, 11. aprila 401 1877, u potpisu podžupan Budisavljević i vladin poverenik. Sledeći popis opštinskog osoblja datira iz 1881. godine. Pored načelnika, opštinski službenici su bili: Danilo Sekulić, upravnik kapetanije (od 1. januara do 25. juna) i senator (cele godine), Sava Filipović privremeni upravnik kapetanije (26. jun – 31. decembar), Dušan Grković, beležnik (1. januar – 25. jun), Paja Filipović, privremeni beležnik (1. septembar – 31. decembar), Mata Valetić, pisar (do 30. jula), Sava Filipović, pisar, Laza Nadbantić, dnevničar (1. jul – 31. avgust), Sigmund Humvald (Sigismund Humwald), voditelj urudžbinskog zapisnika (1. avgust – 31. decembar), Andrija Kamber, dnevničar, Jovan Badulović, dnevničar (15. septembar – 31. decembar), Vjekoslav (Alojz) Šindler (Alois Schindler), dnevničar, Vasa Filipović, baždar, Kosta Mladenović, blagajnik, Miša Dimitrijević, protustavnik, Mita Jekić, vođa policije, Ćira Makević, 402 ekonom, Stefan Nikolić, ovrhovoditelj, Dobrivoj Andrijević, konakar... Opštinski činovnici, i pored zakletve, nisu uvek revnosno i po propisu, obavljali svoj posao. Zbog toga je njihov rad proveravan od inspekcijskih službi, koje su u sumnjivim slučajevima sprovodile istragu. Ukoliko bi se krivica dokazala, oni su otpuštani iz službe i kažnjavani. Tako je Gradsko poglavarstvo 1882. godine tražilo od Vlade da se popune mesta varoškog kapetana, beležnika i pisara, jer su isti otpušteni iz službe. Protiv njih je podneo tužbu veliki župan Julije Bubanović. Kapetan Đoka 403 Živanović je okarakterisan kao nesposoban za službu, jer ima sifilis. Gradonačelnik Jovan Đuričić je zapazio da činovnici Rumskog magistrata ne dolaze na vreme na posao, a da odlaze pre vremena. Takođe, ubuduće,

401 402 403

IAS, Magistrat..., 1877, kut. 2.001-4.500, 157/8 (delovodni broj 3.448) IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 202-1.200 (koncept dopisa od 22. januara 1882)

112

neće više dozvoljavati da mu “dosađuju sa dopustima” i naređuje da sve ove 404 nedostatke treba eliminisati pod pretnjom globe. Godine 1888. u Mitrovici je sprovedena istraga zbog pronevere protiv gradonačelnika (u to vreme verovatno bivšeg – p. a.) Jovana Đuričića, sekretara Mite Đorđevića, fizika Dušana Dime, pisara Slavka Mladenovića i Jove Filipovića, kao i ovrhovoditelja Pere Krakojevića. Oni su osumnjičeni za 405 proneveru, ali nema podataka da li je njihova krivica i dokazana. Nekoliko rumskih opštinskih činovnika su tokom cele 1892. godine, bili na tapetu srpske štampe. Najpre je pominjan Aca Cikovac, koji je “izazivao skandalozne scene” i naneo veliku štetu Dobrinčanima. O njegovom ponašanju je upoznat i kotarski predstojnik Đorđević. Istim Dobrinčanima, “štetu i jade” nanosio je i ovrhovoditelj Magistrata, Aca Živanović, od ranije poznat po “nemoralnom životu”. On falsifikuje dokumente, prima mito, učestvuje u krađi trgovačke robe, opija se, “lola je”. Poznat je kao “opasan varalica”, koji je oštetio i “finansijski erar” i narod. Prevario je i upropastio jednog rumskog trgovca. I ranije su se građani žalili na njegove pronevere. Poznato je i da je pet godina proveo u zatvoru u Lepoglavi. Zato pisac tekstova postavlja pitanja: “ko se prima u službu u kotarskoj oblasti?”, “gde su novci?”, “gde je 600 forinti?”. Za odgovorne se smatraju kotarski predstojnik Đorđević i gradonačelnik Sima Milutinović – Tuta, koji ga i drže na tom mestu. Kotarskom predstojniku se preporučuje, da se “ne pravi nevešt”, te da se 406 oslobodi “nevaljalaca i smutljivaca”, kao što je Živanović. Mnogo gore su prošli Staja Koščićarić, bivši kancelista i Rade Gaćeša, ovrhovoditelj, koji su proneverili novac okružne blagajne i vojno-oprosne takse. 407 Prvi je osuđen na tri, Gaćeša na dve godine teške tamnice.

Opštinski pečati
404 405

IAS, Magistrat..., 1885, kut. 1.500-2.009 IAS, Magistrat..., 1888, kut. 4.401-5.000 406 “Zastava”, 1892, 33, 38, 66, 107 407 Izveštaj o stanju javne uprave u županiji Sriemskoj za 1912, Vukovar, 1913, 148 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1912)

113

Kriminal i javna bezbednost

Sudeći po količini arhivske građe na ovu temu, održavanje javne bezbednosti je bio jedan od prioriteta opštinske uprave. Nadležne institucije su bile zatrpane mnogobrojnim tužbama i prijavama. Najviše su se tužili sami građani, i to jedni na druge. Takođe, bilo je dosta policijskih prijava protiv prekršilaca zakona, narušilaca reda i mira. Iako je bilo i prekršaja koji se karakterišu kao teški (ubistva, krađe, silovanja, pronevere većih suma državnog 408 novca), ipak, najviše je onih kao što su: tuče i nasilničko ponašanje , poljski prekršaji, nedozvoljena trgovina, posedovanje oružja, povreda državne i 409 privatne imovine (seča stabala pored puteva ), konkubinat, vređanje zvaničnika i drugih lica, nemoralno ponašanje (“izazivanje javne sablazni”), skitničarenje, boravak u mestu bez boravišne dozvole i putovanje bez isprava (“klatarenje bez iskaznice”), remećenje javnog reda i mira (“pijančenje”, “larmanje”), ujedi pasa, neodržavanje higijene (smeće i blato pred radnjom, kućom i u blizini susedne kuće), držanje otvorene krčme “po celu noć”, lovni prekršaji, neprijavljivanje stoke prilikom popisa, nepohađanje škole… Opšti građanski zakonik, koji je u ovim krajevima stupio na snagu 1853. godine, ustanovio je neprikosnovenost privatnog vlasništva, a na polju privrede ekonomski liberalizam. Iz toga proizilazi i stav Kaznenog zakona da zločin predstavlja i krađa pokretnih stvari vrednijih od 50 forinti. Krivično pravo je regulisano Kaznenim zakonom o zločinstvih, prestupcih i prekršajih iz 1852, sa dopunama iz 1870/72/75/902. Njime je propisana smrtna kazna za veleizdaju, dela protiv vladara, ubistvo, a u slučaju prekog suda i za bunu, razbojništvo i druge manje prekršaje. Blaže kazne su tamnica, zatvor, novčane kazne, konfiskacija imovine, izgon. Tu su i kazne za “dioništvo i družtvih potajnih ili zabranjenih”, “ponižavanje uredaba što ih izdaju vlasti”, “potajna i nedopuštena 410 družtva”, kao često pominjana prekršajna dela u ovom Zakonu iz 1852. Za bezbednost stanovništva Rume i okoline brinulo je “redarstvo” sastavljeno od deset redara, na čelu sa kapetanom. U arhivskoj građi se, sedamdesetih godina XIX veka, pominju sledeći redari ili panduri: Paja Mirković, Anton Jos, Jovan Lukić, Mihail Vagner, Joza Štimac, Jovan Krstić, Jakov B(M)az, Đorđe Mijajlović, Paja Benčić, Toma Mrazović, Stevan Kulić, Paja Josimović, Dobrivoj Andrejević, Matija Pflug (Mathias Pflug), Mita Jekić, vođa policije... Tom prilikom je često konstatovano njihovo moralno ponašanje (dobro, odan piću...).
408

Julijana Zemplenji (Juliana Zempleny) se žalila vlastima da je muž Emerih zlostavlja i ne sme da se vrati kući. (IAS, Magistrat..., 1884) Za svako ugrožavanje javne imovine, kao što je seča ili oštećenje drveća pored puta plaćala se globa. Tako je 1878. Jakov Lajpold (Jakob Leipold) platio 14 forinti globe u korist “uboške zaklade” u Irigu i “cestograđevnog budžeta” u Rumi, zato što je oštetio ili posekao drveće pored puta Ruma – Irig. (Zbirka ZMR, inv. br. 61) 410 Dr Ferdo Čulinović, nav. delo, 155-156
409

114

U toku noći red i mir u gradu su čuvale noćne straže. Činile su ih po dva stražara, koji su patrolirali po određenoj putanji, svako u svojoj ulici, u vremenu od 21 do 2 sata noću. Njih je postavljao “firtelmajster” i njihova imena upisivao u knjigu, te se lako moglo proveriti kada je ko bio dežuran. Pored njih, postojala je i kontrolna patrola pod komandom narednika, koja je obilazila nekoliko ulica i 411 “Redarstvena ura” (policijski čas) je pazila da svako bude na svom mestu. bila u 10 sati uveče. Panduri nisu uvek bili revnosni u službi i ponekad su prekoračivali svoja ovlašćenja. Iz maja i juna 1883. godine datira nekoliko žalbi na ponašanje redara Jovana Josimovića, Andrije, Štimca, Jakoba Šofa (Jakob Schoff) i Stjepana Mihajlovića, koje je Magistratu uputio redarski nadzornik. U jednoj pritužbi Josimović se optužuje da je pozajmio novac od “sumnjivca” Miloša Petrovića, govoreći da se ne boji “svojih poglavica”. Navodi se da “kada ode u polje, on ne obavlja svoju službu, za koju je dobro plaćen, već ode kući i bavi se svojim poslovima”. Sve u svemu karakteriše se kao nepouzdana i “pogibeljna” osoba. Nadalje, kada su on i Štimac, 26. maja iste godine, poslati u polje, vratili su se u naselje i pijančili idući od krčme do krčme, a onda se besomučno vozili svojim kolima po gradu i pucali iz pušaka po Velikom sokaku (Glavna ulica). Na one koji bi im se usprotivili, uperili bi puške, galameći da im nije stalo do njihove službe. Verovatno bi i upotrebili oružje u krčmi Marije Bajalović, da ih nisu savladali drugi redari. Dva dana kasnije, Josimović je upao u redarske prostorije i od redara Bože Radića oteo pištolj. Izleteo je u dvorište, ispalio ceo šaržer i udaljio se u nepoznatom pravcu. Zbog svega, u cilju očuvanja ugleda mesne policije, nadzornik je tražio da se Josimović i Štimac otpuste iz službe, do koje im, kako kažu, ionako nije stalo, a da se Mihajlović kazni, zbog napuštanja radnog mesta i pijančenja. Slično se ponašao i pandur Šof, koji je u pijanom 412 stanju pravio nered po redarskoj sobi i vređao kapetana. Na slične nepravilnosti u radu policije, a sa njom u vezi i lokalne vlasti, kritike su stizale i iz štampe, naravno opozicione, i uvek u nekoj konotaciji sa političkim suparništvom. Primer za to je, između ostalih, i jedan opširan članak u listu "Zastava" o događaju iz 1897. godine, “kakvog do sada nije bilo”. Autor članak započinje konstatacijom da je sigurnost stanovništva u Rumi “pala na nulu”. “Nema ni osam dana”, a već se pričalo po mestu da su zločinci “prokopali”, a nisu uhvaćeni. Neposredno pre toga je javljeno kako su prokopali Zavod za štednju, a posle osam dana i nemački “foršus ferajn”, takođe na Glavnom sokaku i na najživljem mestu. Iste noći su vešto prorezali vrata kod “sirote” udove pokojnog Stefanovića i kada ništa nisu našli skinuli su jorgan sa devojke i pobegli. “Opet čujemo jutros da su noćas kod ratara Jovana Jovića i Adnađevića prokopali i nešto sirotinje odneli.” Ako nema novca, lopovi idu i na stvari. Iako bi ovakve provale trebalo odmah prijaviti policiji, ipak “čivutarija” ne pita za poreklo stvari, već kupuju iako je kradeno. Žalosno je da se to desi i pored dvanaest policajaca i jednog komesara. Posle zaključka da “riba od glave smrdi”, slede negativna karakteristika komesara. Kaže se da je on glup i pomalo
411 412

IAS, Magistrat..., 1881, kut. 1.201-2.750 (izveštaj Kapetanije od 1. jula 1881) IAS, Magistrat..., 1883, kut. 1.861-2.700

115

sulud čovek. Kao dokaz se navodi događaj od subote uveče, kada se oko 10 sati Damjan Grčić vraćao kući od svoje sestre idući Glavnim sokakom. Na pijaci su ga susreli i zaustavili policajci, pitavši ga ko je i gde ide. Pošto su se uverili da je pošten i miran čovek pustili ga da ide dalje. Međutim, preko puta u jednoj kafani sedeo je komesar, koji je, kada je spazio Grčića, naredio policajcima da ga dovedu kod njega. Posle istih pitanja o identitetu i poslu kojim ide, bez razloga ga je poslao u zatvor. Starac ga je prethodno zamolio da ne pravi “komendiju” i da se u još otvorenim kafanama, gde sede trgovci, raspita o njemu. “Kakvi trgovci, njih da pitam. U zatvor s njim”. Tako je jedan “pošteni šezdesetdvogodišnjak završio u zatvoru.” Autor skida krivicu sa policajaca koji su ovu naredbu sproveli, i čak se začudili naredbi svog šefa. Za ovaj događaj su sutradan čula i dva bivša zastupnika, trgovci Nikola Đurišić i Jovan Đuričić Biorac. Oni su otišli kod načelnika mesta i raspitali se što je zatvorio nevinog čoveka iz obesti. Načelnik ih je, međutim, uputio da ga tuže sudu. Grčić je posle bio i kod kotarskog predstojnika da prijavi ovaj postupak policijskog komesara i da ga tuži zbog nanete sramote, a najavio je i dalje korake radi zadovoljenja 413 pravde. Tu je i slučaj jednog trgovačkog putnika, koji je poslat sa zadatkom da u Sremu organizuje banku “Slavija”. On priča kako je na tim svojim proputovanjima više puta svraćao u Rumu, kako radi posla, tako i “radi svratišta i pristojnog života”. Naime, u sremskim selima nije bilo mesta gde bi se moglo pristojno jesti i prenoćiti. U tim prilikama je upoznao mnoge “odlične” Rumljane, kao i oni njega. Poznavala ga je skoro cela Ruma. Samo policijski oberpandur nije našao za shodno da ga pozove i proveri ko je i šta radi ovde, iako mu to nalažu pravila i dužnost. Sa žaljenjem konstatuje da u Rumi nema toga, kao u drugim mestima, da gostioničari moraju da prijave svakog “pasažera” koji kod njih odseda, da bi se u slučaju potrebe dotična osoba mogla lako pronaći. Tek posle dva meseca od njegovog boravka u Rumi, oberpandur je poslao policajca 414 po njega da ga legitimiše. “A šta je on radio puna dva meseca?” Kao jedan vid suzbijanja kriminalnog ponašanja u Rumi i okolini bile su propisane preventivne mere, preduzimane od strane nadležnih opštinskih organa. U tu svrhu su sprovođene redovne kontrole krčmi i gostiona, pregledane putne i druge isprave lica koja nisu bili stanovnici Rume, a naročito 415 cigana i prosjaka , obavljana je prismotra lokalnih besposličara, skitnica i osoba sa kriminalnim dosjeom, organizovana pogranična služba na prilazima 416 gradu i straža na mestima masovnog okupljanja .

413 414 415

“Zastava”, 1897, 4 “Zastava”, 1897, 107 Mita Tomić iz Rume je tražio dozvolu za prosjačenje tokom 1887. godine, jer je bio sasvim nemoćan i nije mogao “ni po suvom gruntu hodati i prosjačiti”, a pogotovo u vreme kada nastanu blato i zima “pa od gladi i zime skapavam”. Usput je tražio i odelo i novčanu pripomoć. Njegova molba je odbijena. (IAS, Magistrat..., 1887, kut. 3.502-4.500) 416 Gradonačelnik Milan Nikolajević naredio je redarima da paze da se na pijaci, naročito svecima i nedeljom, ne zadržavaju gomile besposlenih seljaka, te da ih u tom slučaju, u interesu javnog prometa, uklanjaju i kažnjavaju. (IAS, Magistrat..., 1884, kut. 303-900 (Naredba od 2. februara 1884)

116

Ovo najbolje ilustruje jedna opštinska Odluka iz 1884. godine o držanju krčme za svakog gostioničara ponaosob. Odluka je je sadržavala uslove pod kojima se moglo krčmariti, prodavati toplija i hladnija jela, obezbeđivati konačenje i držanje fijakera pred krčmom. Uslovi su bili sledeći: 1. Krčma se može držati otvorenom do 21 čas, posle toga se morala tražiti posebna dozvola od Magistrata. 2. Cenovnik jela, pića, prenoćišta i podvoza, kao i ova Odluka morali da budu postavljeni na vidnom mestu u krčmi. 3. Na ulazu u krčmu morao je da bude upaljen fenjer, a i prostorije u krčmi su trebale da budu osvetljene. 4. Vlasnik je bio odgovoran za red i mir u krčmi i sigurnost gostiju i njihove imovine. Takođe, morao je da prijavi zaposleno osoblje. 5. Bilo je zabranjeno služiti goste ispred krčme, držati kola ispred i ugošćavati sumnjive osobe. 6. Stranci su morali da budu prijavljeni imenom, prezimenom i zanimenjem, a trebalo je i zabeležiti odakle putuju, kuda idu, koliko ostaju, kakve isprave imaju i svake subote te podatke dostavljati u Magistrat. Ovo je naročito važilo za sumnjive oobe.

417

Dozvola prebivališta
417

IAS, Magistrat..., 1884, kut. 6.604-7.300

117

Kazna za prekršaj ove Odluke bila je od 5 do 100 forinti ili zatvor do 14 dana, a ako se prekršaj ponovi, vlasniku je pretio gubitak dozvole za bavljenje ovim poslom. Na slično se odnosi i Naredba gradonačelnika Đuričića, od 22. septembra 1886, da fijakeri moraju noću da voze sa fenjerima, a krčme sa ulice, kao i šupe do ulice pored kojih prolaze kola, takođe moraju biti osvetljene. Ali, pošto se niko ne drži ovog propisa naređuje se da ovakvi slučajevi ubuduće moraju da se 418 prijavljuju. Postojale su liste sumnjivih osoba iz Rume, koje su bile posebno nadzirane. One su morale da budu u svojim kućama u vremenu od sumraka do svitanja, da se javljaju redarstvu u bilo koje doba kada ih ono pozove i slično. Iz 1881. godine datira jedan popis sumnjivih osoba iz Rume, koji su bili pod prismotrom zbog različitih razloga: “opasan zbog krađe”, “zločin ubistva”, “ubica”, “opasan po imetak”, “skitnica noćni”, “prekršaj javne sigurnosti”… Većina njih su bili osuđivani, ili se još nalaze u zatvoru. Na spisku se nalazi čak 419 pedeset dvoje takvih lica . Krajem XIX i početkom XX veka, kao jedno od perspektivnijih mesta u ovom delu države, Ruma je bila odredište ili prolazna stanica mnogih putnika namernika. Uglavnom su dolazili radi trgovine, učenja zanata ili u posetu rođacima i prijateljima. Ipak, bilo je i onih čija je pojava odmah upadala u oči građanima i vlastima. Jedan takav slučaj zabeležen je početkom jula 1885. godine, kada je u Rumi uhvaćen, i pod pratnjom sproveden u Mitrovicu, sumnjivi Turčin po imenu Ahmed Osmanović. Kod njega je pronađena znatna suma raznog novca (“14 napoleona, 2 imperijala, 38 cesarskih dukata, 3 međidije – 2 srebrne i 1 austrijska, 2 međidije, 38 forinti u bankama, 17 međidija zlatni, 28 forinti 420 srebrnih, 1 međidija”). Slično je bilo i sa tri jerusalimska kaluđera, koji su se u Rumi zatekli 1884. godine, u sakupljanju milostinje. Pošto za to nisu imali dozvolu, u skladu sa zakonom, preko Beograda su otpremljeni u zavičaj. Uzgred, izgleda da kaluđeri samo u Rumi nisu dobili dozvolu, jer se pisac, načelnik Nikolajević, žali Vladi

418 419

IAS, Magistrat..., 1886, kut. 4.202-4.850 To su: Marko Vojčanin, Sima Janković, Paja Janković, Lazar Janković, Ranko Janković, Miloš Vojčanin, Novak Vojčanin, Jova Zita, Andrija Štimac, Jozef Graf (Josef Graf), Andrija Gesler (Andria Gesler), Pavle Jekl (Paul Jekl), mlađi, Živan Lukić, Petar Stolić, Jovan Vujanić, Milivoj Radić, Miloš Radić, Andrija Kosar, Ignjat Engl (Ignatz Engl), Adam Tačković, Jozef Majer (Josef Mayer), Jakob Frank (Jakob Frank), Anton Klajn (Anton Klein), Đura Varju, Petar Hohvald (Peter Hochwald), Paja Janković, stariji, Paja Janković, mlađi, Jovan Janković, Jovan Vojčanin, Damjan Vojčanin, Uroš Momčilović, Stevan Simić, Toša Savić, Uroš Savić, Stevan Savić, Petar Gunjak, Nikola Maksimović, Svetisalv Lukić, Sava Milutinović, Milivoj Milutinović, Stevan Milutinović, Mihael Čečković, mlađi, Mocil Čečković, Jova Đurđević, Kosta Adnađević, Miloš Petrović, Vasa Lukić, Jakov Lukić, Radivoj Radić, Stevan Milinković, Aksentije Selenić i Aleksa Lukić. (IAS, Magistrat..., 1881, kut. 1.201-2.750) 420 IAS, Magistrat..., 1888, kut. 3.601-4.401 (Ruma, 2. juli 1885, No 4.063)

118

kako se ostale oblasti, pa čak i grad Zagreb, ne ponašaju dosledno i ne poštuju 421 zakon po ovom pitanju. Nije udovoljeno ni molbi Trivuna Hrvaćanina, koji se u Rumu preselio iz Bosne 1864. godine, i u njoj boravio sve do 1876, gde je “valjanim radom koru hleba zasluživao”. Kada je 1876. godine izbio ustanak Srba u Bosni, pridružio se svojoj braći u borbi za slobodu i bio ranjen u sukobu sa Turcima. Pošto je zbog toga postao nesposoban za rad, sve do 1882. se izdržavao pomoću darežljivih Rumljana, a od 1882. od “braće” u Beogradu. Ovom prilikom (1887) 422 je tražio pomoć od grada, ali je odbijen. Vođene su i evidencije osoba sumnjivog morala i onih koji žive u konkubinatu. Neki od najdrastičnih prekršaja uperenih protiv javnog morala bili su sledeći: Julija Mohači, supruga abadžije Jefrema Mohačija, idući svojoj kući (ka oborima Mite Đorđevića), oko 11 časova 12. februara 1883. godine, na putu kod groblja videla čoveka kako stoji kod jendeka i mokri. Bio je to Petar Lukić, sin Raje Lukića. Prošla je pored njega, ali ju je on stigao i pitao nešto na srpskom jeziku, što nije razumela. Kada je po njegovoj mimici shvatila o čemu se radi, počela je da viče i da beži. Kada ju je sustigao, stavio joj je ruku na nos i bacio na obližnji plast sena, gde ju je silovao. Početkom aprila ga je ponovo videla gde ore baštu sa nekim ljudima. Poslala je ćerku da sazna ko je on i gde živi. Ispostavilo se da je stanovao blizu groblja, ali je tokom saslušanja on sve 423 porekao. Iz dokumenta nije poznato kako je ovaj slučaj završen. Dok je bila na grobu svoje ćerke Šane Isajlović, pred Ružu Lukić je izašlo “više momaka”, koji su je počeli ismejavati i “sramote govoriti”. Jedan od njih je čak skinuo i gaće i zaigrao na grobu. Dotična je kasnije izjavila da je među 424 njima prepoznala Vasu Sekulića, Nikolu Adnađevića i Mitra Melanovića. Godine 1887. Avram Filipović, “grošićar”, kažnjen je sa dve forinte, jer je 425 javno mokrio po ulicama i time izazvao sablazan meštana , a 1889. godine, devetnaestogodišnja Erža Rostoš i Lina Molnar stavljene su u opštinski zatvor 426 zbog bludnog života i “besposlenog klatarenja” . Već prema vrsti i karakteru krivičnih dela i prekršaja, njihovi izvršioci su u * Rumi kažnjavani novčanom globom, zatvorom , plenidbom imovine i njenom prodajom na licitaciji, progonstvom iz naselja... I pored organizovane bezbednosne službe, izveštaji Sremske županije su konstatovali značajan broj slučajeva kršenja zakona i propisa na području rumskog kotara, navodeći, iz godine u godinu, njihov ukupan broj prema vrsti
421 422

IAS, Magistrat..., 1884, kut. 3.801-5.200 IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1.321-2.700 423 IAS, Magistrat..., 1883, kut. 951-1.860 (Ruma, 3. april 1883, No 1.429) 424 IAS, Magistrat..., 1887, kut. 3.502-4.500 425 IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1-1.320 426 IAS, Magistrat..., 1889, kut. 1.502-2.800 * U Rumi je postojao i zatvor, smešten u opštinskim prostorijama. Zatvorska kazna se mogla otkupiti po tarifi od 5 forinti za jedan dan zatvora.

119

prekršaja. Godine 1894. bilo je dva ubistva, jedno “umorstvo”, dva samoubistva 427 Sledeće godine bilo je sedamnaest slučajeva i devet smrti usled nezgoda. nasilne smrti: dva samoubistva, tri ubistva i nesrećnim slučajem je stradalo 428 Iste godine konstatovani su dvanaest osoba (deset muškaraca i dve žene). sledeći prekršaji: nepohađanje škole (264 osoba), poljsko redarstvo (423), zadružni kućni zapt (8), noćna paša (62) i ostalo (47). Od toga je 105 osoba oslobođeno, ukorom je kažnjeno 301, zatvorom 471, a globom 463 lica. Ukupno 429 Godine 1900, u rumskom je od globa naplaćeno 995 forinti i 50 novčića. srezu je bilo 177 prekršaja nepohađanja škole, 434 prekršaja Zakona o poljskom redarstvu, 11 zadružnog kućnog zapta, 43 noćne paše i 107 drugih prekršaja. Ukupno 772 prekršaja, što je manje nego u drugim srezovima. Optužbe je oslobođeno 134 lica, ukoreno 336, sprovedeno u zatvor 262 i 430 Najveći broj prekršaja se dešavao u godinama pred Prvi oglobljeno 284. svetski rat. Tako su 1913. godine u rumskom srezu sprovedeni sledeći “kazneno-redarstveni postupci”: šumska šteta (609), Zakon o lovu (3), poljsko redarstvo (629), Obrtni zakon (42), cestovno građevni red (7), Zakon o 431 veterinarstvu (9), ostali prekršaji (3.972). Naplaćeno je 1.705 forinti od globa. Novac od globa zbog prekršaja išao je u razne “zaklade” (fondove, zadužbine), kao i za “obrtne i naukovne svrhe”. Tokom 1885. i 1886. godine naplaćeno je dosta globa zbog prekršaja “poljskog redarstva” počinjenog još 1873. godine, a sav novac je otišao u korist “Kulturne zaklade”. U junu 1885, globe su naplaćene od sledećih osoba: Andrija Giner (Andria Günner) - 1 f, Paja Rakoš i drug - 12 f, Kosta Jeftić i drug - 2 f, Teja Selenić - 1 f, Jovan Lukić - 1 f, Danijel Trombaum (Daniel Trombaum) i drug - 2 f, Živan Stanković - 50 novč., Jozef Poli (Josef Polly) - 1 f, Sebastijan Vagner (Sebastian Wagner) - 50 novč, Petar Milinković - 50 novč., Živan Stanković - 50 novč., Luka Vujić - 1 f, Jozef Bornbaum (Josef Bornbaum) i drug - 1 f, Kuzman Mihajlović - 3 f, Pavle Bunović - 1 f, Jozef Minih (Josef Minich) - 1 f, Jozef Linstner - 1 f, Jaša Tomić - 1 f i Miša 432 U periodu od 30. juna do 31. decembra Kritovac - 1 f, ukupno 32 forinte. 1886. godine, zbog prekršaja poljskog redarstva globe su naplaćene od 42 433 Od globa naplaćenih za razne prekršaje (protiv sigurnosti, šumskog osobe. vlasništva, Zakona o lovu, Obrtnog zakona, poljskog redarstva, kulturnih naredbi, regalnog prava, služinskoga reda, cestovnog redarstva, ćudoredno redarstvenih propisa, mlinarskog reda, vinogradarskog reda, mesnog redarstva, Veterinarskog zakona) u rumskom kotaru uplaćeno je 242 forinte i 50 novčića u korist “Uboške zaklade”, 636 forinti 50 novčića u “Zakladu za promicanje gospodarskih svrha”, u “školske zaklade” 911 forinti i 50 novčića i u 434 Sledeće, 1895. godine, novac “veterinarske zaklade” 68 forinti i 59 novčića.

427 428

Županijski izveštaj, god. 1894, 270 Županijski izveštaj, god. 1895, 236-237 429 Županijski izveštaj, god. 1895, 216 430 Županijski izveštaj, god. 1900, 226-227 431 Županijski izveštaj, god. 1912, 300-301 432 IAS, Magistrat..., 1885, kut. 4.502-5.846 433 IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1-1.320 434 Županijski izveštaj, god. 1894, 204-205

120

od globa u iznosu od 405 forinti, otišao je u “Zakladu za promicanje 435 gospodarstva”. Što se tiče konkretnih slučajeva raznih vrsta prestupa, iz obilja podataka biće navedeni samo najkarakterističniji slučajevi. U periodu krajem XIX veka postojala je zabrana nošenja oružja bez dozvole. Ko bi se našao sa takvim oružjem, bivao je uhapšen, kao što je bio slučaj sa Lazom Tomićem, čobaninom iz Rume. Kod njega su 1878. godine stražmešter patrole Ljudevit Kajzer (Ludvig Keiser) i oružnik Ivan Sigećan, na vodenici Badnjači, našli “jednocevi pištolj”. Pištolj mu je zaplenjen i, kao i u 436 sličnim slučajevima, prodat na licitaciji. Jedan od najčešćih slučajeva kršenja zakona bile su krađe i pronevere. Decembra 1878. godine dogodila se krađa u Kraljevskom poreznom uredu u Rumi. Krađu je otkrio nadzornik Ureda i odmah obavestio svog predsednika Ivana Tomičića, poreznika. Ovaj je slučaj prijavio kraljevskom kotarskom sudiji Mlađenoviću. Nakon uviđaja, utvrđeno je da je provalu izvršio neko ko je dobro poznavao zgradu, njene prostorije i način rada u ovoj ustanovi. Konstatovano je da nije bilo mnogo tragova nasilja, osim razbijenih prozora sa ulice, koji su verovatno otvoreni iznutra pa razbijeni. Iz poreznikovog stola, koji je obijen, uzeto je 1.700 forinti. Za ovu provalu su osumnjičeni izvesni oficijal Branković i ovrhovoditelj Marić, ali prema dostupnim podacima njihova krivica nije bila 437 dokazana. Porezni ured je još jednom bio napadnut tokom noći između 20. i 21. avgusta 1885. godine. Provalnici su izbušili zid i kroz njega pokušali da uđu u prostorije Ureda. Međutim, kada su već bili pri kraju svog posla, konce im je pomrsila Jeca Andrijević. Ona se probudila na lavež pasa i počela da viče u 438 pomoć, na šta su se lopovi razbežali. Njihov identitet nije utvrđen. Česta meta lopova bila je i poštanska služba. Godine 1910. je ukraden poštanski list sa 7.500 K. Za ovaj zločin je osumnjičen poštanski poslužitelj, ali 439 je činovnik Zibar, kao odgovorno lice položio kauciju za nestalu svotu. Mitrovački sudbeni stol je 2. marta kaznio Ernesta Paulaja (Ernest Paulay), bivšeg knjigovođu Sremske štedionice i Pripomoćnog društva kao zadruge u Rumi i bivšeg blagajnika Rumsko-mrtvačkog društva, zbog krađe i to 440 na četiri godine teške robije. Ipak, najviše podataka ima o sitnijim krađama, čiji počinioci nisu bili ozloglašeni i profesionalni lopovi. Takva je bila krađa pod majskim drvetom (majpan) kod krčme Antona Kampla (Anton Kampl) 1886. godine. Prema izjavama svedoka, u toku noći je pokradeno majsko drvo, a kao osumnjični
435 436 437

Županijski izveštaj, god. 1895. Zbirka ZMR, inv. br. 30 Zbirka ZMR, inv. br. 43 i 44 438 “Zastava”, 1895, 148 439 “Radikal”, 1910, 20 440 “Zastava”, 1895, 38

121

navedeni su ovdašnji tamburaši: Jovan Jakovljević, Đoka Jakovljević, Joca Lukić i Milan Kljajić, sve mlađe osobe i šegrti. Oni su, međutim, sve opovrgli, 441 braneći se da su u to vreme bili u drugoj kafani (kod Rehaka). Ponekad su dostave o krađama bile podstaknute ekonomskim interesima lokalnih trgovaca i zanatlija, odnosno borbom protiv nelojalne konkurencije. Primer za ovo je jedno anonimno pismo od 26. novembra 1884. godine, upućeno “poglavitom gospodinu” gradonačelniku. U njemu se javlja o “škandaloznom stanovniku”, Vilhelmu Zederlanu (Wilhelm Sederlan) iz Ivanove ulice br. 16, rodom iz Majura, koji u Rumi stanuje već pet godina i po zanimanju je pekar. Međutim, on se ne bavi svojim zanatom, nego u periodu od osam do * deset sati pre podne prodaje husarima na “rajtšuleu ” zabranjeni špiritus, kao rakiju. On niti ima pasoš, niti plaća porez, ni parohiju… Posle podne spava, a uveče od deset do dvanaest i ujutru od četiri do šest krade drva, donoseći po tri-četiri cepanice. Tom prilikom se kreće sledećom putanjom: od Ivanove ulice broj 166, do “cipelarke” na zapad, odatle skrene na desno, u pravcu severa, do ** Matića, a zatim na istok do “županije ”. Pisac prijave navodi da se nije potpisao, 442 jer je Zederlan “surov i osvetoljubiv”. Bilo je i primera suprotnog ponašanja, poput “poštenih pronalazača”. Prolazeći kroz Rumu, Martin Čermak iz Mitrovice je 6. oktobra 1886. godine u Glavnoj ulici izgubio novčanik sa 600 f i “zadružnicom” na 300 f. Novčanik je našao Ivan Čermak, učenik krojača Josipa Tadića iz Rume, i predao ga 443 Poglavarstvu. U njemu je, doduše, bilo samo 108 forinti i “zadružnica”. Pored krađa, najučestaliji su bili manji prekršaji, poput tuča, uznemiravanja i sl. Tako su bivši gradonačelnik Špiler i njegovi pratioci 1875. godine napadnuti na putu za Rumu, kod Pavlovaca. Presrela su ih dvojica Jazačana i “divljački” ih napala noževima. Ovi su, ipak, uspeli da pobegnu u 444 Vasa Radić i Pavle Tomić su, idući noću kroz naselje, pucali iz Pavlovce. kubure. Železnički stražar Josip Rukavina prijavio je Mihajla Radića da je noću neovlašćeno išao po pruzi i nije hteo da se skloni. Petar Kulić je sekirom nasrnuo na Mladena Jankovića. Rifertovi su “larmali po sokaku”. Krčmar Ilija Jovanović je točio piće posle radnog vremena iza zatvorenih vrata. Ignjac Hirtenkauf je prijavio Petra Flaja što mu je plot u Lovrinoj ulici odgrađen i što mu “dosađuje”. Pojedini krčmari su držali krčme otvorene preko dozvoljenog vremena i nisu prijavili stavljanje slavine na burad s vinom; drugi su, opet, pušili vozeći seno; nisu skinuli šešir pred župnikom; ostavljali su kola bez nadzora ili 445 ih parkirali na nedozvoljenom mestu, tukli se na javnom mestu...

441 *

IAS, Magistrat..., 1886, kut. 1.735-2.800 (zapisnik od 23. maja 1886) škola jahanja – plac na uglu današnje ulice V. Dugoševića i Vrdničke (preko puta onovne škole Dušan Jerković) ** objekat na uglu današnje Železničke i ulice Stanka Paunovića Veljka, nekadašnja zgrada SUP. 442 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 8.201-8.594 443 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 4.851-5.600 444 “Zastava”, 1875, 152 445 IAS, Magistrat..., 1885, kut. 1.001-1.500

122

Jedna od najspektakularnijih krađa, sa tragičnim posledicama, dogodila se 1882. godine, na drugi dan katoličkog Božića, nedaleko od Rume. O tom 446 događaju pisala je i tadašnja rumska i ostala štampa . Tog jutra, na putu prema Velikim Radincima, u Kurdinu, izvršen je napad na poštanska kola koja su, pored pošte, prevozila i veću sumu novca (10.858 forinti). Tom prilikom su ubijeni pratilac, Franc Vurm (Franz Wurm), i kočijaš, Jozef Keljmendi, iz Rac-Miletića. Ovaj poslednji je pokušao da pobegne poteravši konje, međutim, pogođen je hicem, uhvaćen i, zatim, sekirom strašno izmrcvaren. Pričalo se da je posle toga na drumu ostalo dosta krvi i mozga. Prvobitna istraga je pokazala da je u ovom zločinu bilo više učesnika. Najpre su osumnjičeni bivši poštanski pratilac, Cvetko Bunović, čuveni rumski sumnjivci Marko Džalapan i njegov šogor Miloš Vlaški, kao i vodeničar Jančove * vodenice , udaljene 300 do 350 koraka od mesta zločina, prema kojoj je vodio trag kočije. Svi oni su predati sudu. Njima su se kasnije pridružili i krčmar Jozef Sremac, koji je nedavno došao u Rumu iz Mitrovice, Gaja Nikolić i izvesni Novaković iz Novog Vukovara. Poslednja dvojica su bila sumnjiva, jer su se u jednoj šabačkoj krčmi razmetali novcem i dukatima. Srpske vlasti su ih uhapsile i predale austrougarskoj policiji. Kod Sremca su nađena kola sa dva krvava točka i nešto krvave slame, kao i jedan sanduk, koji on nije hteo da otvori, te je obijen. Ispostavilo se da je bio prazan. On se pravdao da je klao ćurka i da je ovaj, lepršajući, umazao kola krvlju. Po svoj prilici ovaj slučaj nije bio završen ili, pak, nije bilo dovoljno dokaza da se osumnjičeni i optuže, jer je posle nekoliko godina isti zločin ponovo postao tema tadašnje štampe. Izvesna Simka udova Janić je od tada više puta pred sudom pokušavala da govori o ovom događaju, ali je uvek oterana s obrazloženjem da je došla da opet nekog “olaže”. Međutim, kada je juna 1885. godine na adresu redarstvenog poverenika Timotija Markovića, angažovanog na tom slučaju, stiglo jedno anonimno pismo u kome su navedeni učesnici u ovom zločinu, Simkina priča je dobila na važnosti. Navodi iz tog pisma su sumnjičili više osoba, ali je Timotije novu istragu počeo od Stevana Mihajlovića – Berdaka, iz * Rume. Razgovor sa njim ga je uverio u istinitost sadržaja pisma. Nakon toga je pozvao Andriju Kosara i Petra Grčića i od njih dobio potvrdu da je to bilo jedno veće društvo. Ispitana je i Simka. Ona je tvrdila da je prvog dana katoličkog Božića kod nje došao pendžerdžija Cvetko Bunović, sa molbom da “obaje” njegovo dete, koje je patilo od “nastupa”. Kada je došla u Bunovićevu kuću, u sobi je videla više ljudi. Svi su ćutali, a na prozorima su se nalazili jastuci.
446

“Srpski glas”, 1882, 23; “Srpski glas”, 1883, 2; “Zastava”, 1883, 4, 19; “Zastava”, 1887, 133; “Srbobran”, 1887, 36 * Ovde se verovatno misli na vodenicu pod imenom Brzava, jer se u dopisu državnog odvjetništva u Mitrovici, od 24. juna 1887. godine, tražila i informacija o udaljenosti vodenice Brzave od Kurdina, što je iznosilo malo preko 4,5 km. (IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1.321-2.700) * Stevan Mihajlović iz Iriške ulice bio je optužen za razbojništvo sa ubistvom na Kurdinu, ali je posle rekao da je na priznanje nateran prisilom od strane Timotija Mirkovića i pozvao brusača iz Rume Augusta Kokla (August Kockel), koji je kasnije potvrdio da je video Stevana Mihajlovića vezanog za krevet jednog redara. (IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1.321-2.700)

123

Ispostavilo se da u pitanju nije bilo bolesno dete, već glava jednog od prisutnih. Bio je to poznati zlikovac Kuzman Novaković. Upitao ju je, očigledno je poznavajući, kako je njen ukućanin. Odgovorila je da je dobro. Ako je dobro, neka mu prenese da sutra ne ide u pratnju pošte, jer će poginuti. Simka je ovu opomenu prenela, kao i verovatno još nekima, jer je i Isak Dačić odbio da tog jutra ide u poštanskoj pratnji, pravdajući se da nema zimsko odelo. Simka je Timotiju još ispričala da su kod Bunovića to veče bili i Gaja Nikolić iz Šašinaca, Andrija Kosar, Stevan Mihajlović – Berdak i Petar Grčić. Dalja istraga je pokazala da su se stvari te noći i kobnog jutra dešavale sledećim tokom. Posle odlaska iz Bunovićeve kuće, Petar Grčić je sve prisutne poveo u gostionicu “kod Vola”, koja se nalazila na kraju Rume, prema Vognju. Tamo su večerali i pili, a u zoru, oko 5 časova i 30 minuta otišli u Kurdin. To je jedna dolina presečena kaldrmisanim putem. Sa obe strane tog puta su bili usečeni letnji putevi, koji su skoro jedan metar spušteni u odnosu na glavni drum. “Sada (1887. godine – p. a.) je sve izravnato”. Pored puteva, na vrhu brega, zasađene su voćke. Na zapadnoj strani Kurdina (prema Stejanovcima), na pola brega, sa svake strane puta, zauzeli su busiju po dva “zlikovca“, malo udaljeni jedan od drugog. Bili su naoružani puškama, a krili su se iza drveća. Kada su se poštanska kola pojavila, osuli su paljbu na kočijaša i na pratioce, a druga dvojica su iskočila sa ovih letnjih puteva i sekirama udarila ove po leđima. Razbojnici su, zatim, preko ćuprije, kroz jednu dolinu, otišli prema Jasku, a zatim okrenuli na drugu stranu, prema Stejanovcima, na livade zvane “Bregovi”. Tamo su obili sanduk, povadili novce i pisma, a žrtve pokrili slamom. Konje su ispregli, privezali za kola i razišli se. Osumnjičeni Petar Grčić dugo nije hteo ništa da prizna, da bi najzad rekao da je prihvatio da vozi kola zato što se bojao Cvetka Bunovića, koji mu je pretio i u prošlosti naneo mnogo štete. Rekao je i da je Mihajlović ostao na Kurdinu, te da je on konje doterao kući. Andrija Kosar nikada nije ništa priznao, ni pred magistratskim sekretarom, ni pred istražnim sudijom. Samo je govorio ”Nisam”, “Ne znam” i “Ljude ne poznajem”. Stevan Mihajlović – Berdak je dao iskaz sličan Simkinom, dodavši da su u Kurdinu poiskakali iz kola i izgubili se u magli, a da je Petar Grčić rekao: “Teraj konje kući i ne kazuj nikom ništa”. Priznao je i da je od Bunovića i Grčića tražio deo plena, ali da do danas nije dobio ništa. Mihajlović je ubrzo pobegao iz zatvora, a Cvetko Bunović je iznenada umro od sušice. Tokom dalje istrage policajac Timotije je otkrio da su u ovaj zločin bili umešani i načelnik Šašinaca Petko Ivanović i Jula Nikolić, Gajina žena. On je, takođe, kod Topalovića u Šašincima našao 350 carskih dukata. Gaju Nikolića iz Šašinaca je pronašao u Šapcu. On je prilikom hapšenja pružio otpor i savladan je tek posle borbe. Kod njega je nađeno i nešto novca. Svi uhapšeni su upućeni u sudbeni stol u Vukovar. Posle toga je prošlo izvesno vreme i skoro svi su zaboravili ovaj događaj. Svi, osim policajca Timotija. On nije imao mira sve dok nije uhvatio i odbeglog Mihajlovića. Pronašao ga je i predao sudbenom stolu u Mitrovici, gde je osuđen na 10 godina teške robije, iako ništa nije priznao.

124

Rumski redarstveni poverenik, Timotije Marković, i u kasnijim vestima se navodio kao policajac “koji je već mnogo lopova i razbojnika pohvatao”. Među njima je bilo i nekoliko učesnika provale kod izvesnog Gajgera u Subotici, koje je pronašao u Malim Radincima. Zbog tih i drugih zasluga 1888. godine unapređen je u redarstvenog nadzornika. Dva slučaja sa sličnim ishodima desila su se i 1884. godine. Najpre je ubijen izvesni Ljuba Maletić. Za ovo delo je osumnjičen redar Šimunović, koga je ubijeni navodno napao sekirom. Istraga je tražila da se utvrde sledeće činjenice: čija je sekira, imena stanovnika kuća u blizini kojih se zločin desio, i naložila pregled pušaka redara Josipa Šimanovića i Franje Matijaščića. Obojica su pozvana na saslušanje zakazano za 16. jul 1884, u 9 časova u kotarski sud Rumi. Za ovaj zločin je osumnjičen redar Šimunović, protiv koga je preduzeta 447 istraga. Nešto kasnije je u kukuruzima Đure Nogela (Georg Nogel) nađen jedan zakopan leš prekriven kukuruzovinom. Bio je to leš krupnijeg muškarca, starosti od 43 do 45 godina. Nađen je kako leži potrbuške, sa razbijenom lobanjom. Kasnije je ustanovljeno da je u pitanju Mihajlo Novaković, seljak iz Šašinaca. Istraga je ubrzo došla do novih dokaza, kada je u Mihajlovoj ulici, kod česme, nađeno nešto kose, krvi i mozga. Pošto je povreda očigledno bila naneta oštrim predmetom, dr Dima je u svom izveštaju zaključio da je ubistvo učinjeno na tom 448 mestu, a da je leš kasnije zakopan u kukuruzima. U građi i periodici ima dosta materijala na temu ekonomskih prekršaja. Velimir Ađanski, živoderski pomoćnik, prijavio je svog majstora Mihaela Hofnigera (Michael Hoffniger) da pse, koje ubije, upotrebljava za meso, a konjsko meso za mast. Ovo je, takođe, potvrdio i mesni redar, koji je našao 449 meso od celog psa i kantu konjske smrdljive masti, kao i kuvano pseće meso. List "Radikal" je, skoro u nastavcima, donosio priloge protiv rumskih Jevreja J. Štajnera i M. Vesla zbog zakidanja na vagi, iznoseći i dokaze Poštanskobaždarskog zvanja da su njihove “mernice” za 19 litara veće. “Sad je red na mitrovačkom sudbenom stolu”. Zbog istog prekršaja pominje se i izvesni Rajmon, očigledno takođe Jevrej, bivši mašinista jednog privatnog 450 paromlinskog društva. Ove navode "Radikala", ipak, treba uzeti sa rezervom, zbog poznatog antisemitskog stava ovog lista. Okrivljeni su često podnosili žalbe, tzv. “utok”, protiv presuda i zahtev za revizijom postupka i oslobađanjem od krivice. U jednom takvom slučaju krčmar Karl Rehak (Karl Rechak) je osuđen da plati globu, jer nije okačio fenjer na svoju kuću, shodno propisima. On se branio da nije prekršio propise, da je imao okačen fenjer i navodi svedoke, koji su tada bili u njegovoj krčmi. Da je prekršaj bio učinjen, redari bi morali da ga odmah opomenu, ali nisu. Tvrdi još i to da nije došao dotle da štedi na osvetljenju. Na
447 448

IAS, Magistrat..., 1884, kut. 3.801-5.200 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 3.801-5.200 (izveštaj dr Dušana Dime od 11. maja 1884) 449 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 4.581-5.600 450 “Zastava”, 1895, 22, 49;

125

kraju, moli Magistrat da ovaj utok prosledi Vladi i da mu se oprosti globa. Istog Rehaka je, početkom 1887. godine, Magistrat optužio da je sukrivac za krađu pod majskim drvetom pred krčmom Antona Kampla u maju 1886, kao i da mora da zatvori krčmu jer nema dozvolu za rad. To nije uradio, jer su nadležni, posle 451 desetak dana, javili da je njegova krčma još otvorena. Vekoslav Balaček se žalio na presudu donetu zbog njegovog navodnog nedoličnog ponašanja. On je, naime, prilikom jedne procesije, sredinom ulice, pri katoličkom obredu Brašančevo, propustio da skine šešir. U svojoj odbrani je rekao da se zapričao sa suprugom, i da je tek na opomenu ljudi iz procesije skinuo šešir, dok je prolazio pored “neba” i sveštenstva, koje je išlo ispod neba. Posle ga je opet stavio, jer on i nije katolik, već pripadnik pravoslavne vere. Čudi se revnosti načelnika pri ovom slučaju, koji, međutim, nije reagovao kada su Nemci listom nosili đubre pored litije prilikom pravoslavnog obreda na 452 Bogojavljenje.

Poljarska i pastirska služba

Veliki deo stanovništva Rume se bavio zemljoradnjom i stočarstvom. U sastavu rumskog atara značajne površine zauzimale su oranice i livade, što u privatnom, što u opštinskom vlasništvu. Takođe, Rumljani su raspolagali većim brojem grla različite stoke, koja je, u uslovima ekstenzivnog stočarstva, napasana na opštinskim livadama i pašnjacima. Ova vrsta vlasništva je, takođe, potencijalno bila ugrožena zbog krađa, neovlašćenog korišćenja i sl. Zato je jedan od važnijih poslova u nadležnosti Opštine bilo organizovanje službi koje su imale zadatak da spreče ovakve vrste kriminalnog ponašanja. Jedna od najvažnijih opštinskih službi u ovom smislu je bila poljarska služba. Koliko je ovaj posao tada bio važan govori i činjenica da je na državnom nivou postojao Zakon o poljarskom redarstvu. U skladu sa tim zakonom, Gradsko poglavarstvo je svake godine sklapalo ugovor sa natpoljarem i sedam poljara. Prema ugovoru, oni su bili dužni da čuvaju polja, njive, livade, voćnjake, 453 nasade, bašte, guvništa , poljske puteve, mostove, bunare, ograde bunare, guvna i bašte, zatim, neuvezene plodove i useve, seno, žito, kukurzovinu, krstine... Bili su u obavezi da nadoknade svaku štetu, što su garantovali ne samo svojom platom, već i imovinom. Zato su prilikom stupanja u službu, u opštinsku blagajnu polagali garanciju u visini svoje godišnje plate, i to u gotovom novcu. Takođe, zadatak im je bio da tragaju za počiniocima štete.
451 452

IAS, Magistrat..., 1886, kut. 4.202-4.850 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 2.201-3.440 453 Godine 1884, opštinski poljari su čuvali 1.744 bašte i 514 guvana uz nadoknadu. (IAS, Magistrat..., 1884, kut. 7.307-8.200)

126

Nadalje, u njihovoj nadležnosti je bilo da paze da se nijedno drvo ne ošteti, da se ne seku bagrenjaci, ne krade voće, da se livade ne preseku novim putevima i sl. Nisu bili odgovorni za štete načinjene u Kudošu, Malom Kudošu, Vrhovima, Borkovcu i Lejama, jer su se tamo nalazili vinogradi za koje su bile zadužene 454 druge službe. Postojale su dve vrste poljara: subaše i serežani. Razlika je bila u tome da su ovi drugi bili obavezni da nadoknade štetu, čak iako se počinilac 455 prekršaja ne nađe. Zbog veće ogovornosti imali su i veću platu. Pre stupanja na dužnost svaki poljar je polagao zakletvu, koja je bila tipska, a on bi je samo potpisao. Tekst zakletve je bio sledeći: “Zaklinjem se, da ću poljsko dobro, koje nadziranju mojemu bude povjereno, svagda što najbrižljivije i najvjerinije čuvati i braniti, da ću svakoga onoga, koji poljsko to dobro kojim mu drago načinom nastojao bude oštetiti, pak bio tko mu drago, sdušno prijaviti, i ako bude potriebno po zakonu zaplieniti živinu ili ga uhititi, da neću nikoga, koj je nedužan, krivično tužiti ili naj sumnju bacati; da ću svaku štetu, koliko uzmognem, odvraćati i počinjene štete zdušno i kao što najbolje budem znao kazati i procienjivati, kao i zakonitim putem tražiti, da im se doskoči; da se bez znanja i dozvole svojih starijih ili bez neodoljive zapreke neću nikada uztezati, izvršavati dužnosti, koje su mi naložene, i da ću o dobru, koje mi bude povjereno, svaki čas dati račun, kao što treba. Tako mi bog 456 pomogao!” U nadležnost poljarske službe spadali su i kanali u atarima, kao objekti od izuzetnog značaja za stanovništvo. Jednom naredbom Kraljevske kotarske oblasti u Rumi, od 20. oktobra 1886. godine, kanal Jarčina je stavljen pod javni nadzor i poveren na čuvanje po jednom poljaru iz Petrovaca, Dobrinaca, Buđanovaca, Hrtkovaca i Jarka. Njihov zadatak je bio da spreče bilo kakvo ugrožavanje ovog kanala, poput: kaljužanja svinja, progona stoke kroz korito, bacanje mreža, samostalnog građenje prelaza, zadržavanja stoke na prelazima i mostovima, bacanja đubreta, kukurzovine, granja i sličnog u kanal… Svi ovi čuvari su morali da nose poljarski znak i imali su status javne straže. Naredbu je 457 potpisao kotarski predstojnik Geogijević. U arhivskoj građi ima bezbroj prijava zbog prekršaja poljarskog zakona. U pitanju su prekršaji poput krađe letine, ulaska stoke u tuđ posed, nošenja oružja u polju... Početkom januara 1882. godine seržani Adam Šoh (Adam Schoch) i Mihail Molnar (Michael Molnar) prijavili su Franca Mukahirna (Franz Mukahirn) i Jakova Grubčaka zbog pucanja u polju. Tom prilikom im je oduzeto oružje i sastavljen zapisnik. Nakon toga je sledilo određivanje novčane kazne i prodaja 458 zaplenjenog oružja, pri čemu je prihod išao u sirotinjski fond.

454 455

Zbirka ZMR, inv. br. 42, 85, 774 Županijski izveštaj, god. 1895, 397 456 Zbirka ZMR, inv. br. 746 457 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 4.851-5.600 458 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 202-1.200 (23. januar 1882)

127

Kao i panduri, zbog privilegije da nose oružje, i poljari su bili izloženi oštrom oku svojih starešina i podvrgnuti čestim proverama. Svako neprimereno ponašanje je bilo strogo kažnjavano. Primer za to je slučaj kada je opštinski vođa serežana, Mita Jekić, prijavio serežane Marka Štimca i Adama Šoha zbog 459 pijanstva, tražeći da se oni otpuste. Čuvanje stoke bilo je dozvoljeno samo pastirima, i to posebno za svaku vrstu stoke. Oni su, takođe, prethodno, sklapali sa opštinom ili veleposednicima ugovor. Milan Nikolajević je u ime Opštine sklopio ugovor sa Filipom Filipovićem (kućni br. 940), Zarijom Milutinovićem (kućni br. 954) i Stevanom Rakićem, svi ratari iz Rume, kojim su oni primljeni za opštinske čikoše za 1884. godinu, uz obavezu da sve konje iz trgovišta, kao treću ergelu, napasaju i čuvaju na Beraku i vraćaju kućama, osim u slučaju lošeg vremena (nepogode). Sa svoje strane, oni su prihvatili obavezu da stoku čuvaju, napajaju na “putnim bunarima” i na vreme je vrate kućama, kao i da nadoknade štetu koja bi nastala zbog njihovog nemara. U ugovoru stoji i da vlasnik konja mora svoje grlo sam da istera pred kuću i preda ga njima. Ako se dokaže da neko od njih nije odgovorio obavezi Magistrat je mogao da ga otpusti iz službe i naplatiti globu od 1 do 25 forinti u korist Uboške zaklade, i to bez prava žalbe. Za sigurnost “blaga” čikoši su jamčili celim svojim pokretnim i nepokretnim imanjem. Plata im je bila jedna 460 forinta od svakog grla, a ubirali su je od svakog vlasnika četiri puta godišnje. Iz 1886. godine datira jedan cenovnik pašarine za svaku vrstu stoke koja je napasana. Prema njemu, cena po jednom volu bila je 7 fl, po kravi – 2,50 fl, teletu – 2,50 fl, konju 1,50 fl, ždrebetu – 2,50 fl, ovci 80 krajcara i svinjčetu 60 461 krajcara. Početkom iste godine, 19. februara 1884. godine, Opština je izdala jednu objavu o rasporedu isterivanja stoke na pašu od strane opštinskih govedara tj. čordara i čikoša. Prema njoj, goveda se isteruju u dve čorde, a konji u dve ergele. Prva čorda je podrazumevala rogatu marvu iz Glavne ulice (od centra prema vašarištu), Sebastijanove (Ivo Lola Ribar), Mihajlove (15. maj), Orlovićeve, Sodola, Stare Rume i sa Mađarskog brega. Čordari su Gaja (ili * Paja) Orlović i Ilija Cvetković . Druga čorda je podrazumevala rogatu marvu iz Glavne (od Glavne prema Tivolu), Stevanove (V. Dugoševića), Ivanove (JNA), Lovrine (Stanka Paunović Veljka), Železničke, Velike i Male Jaračke (Atanasija Stojkovića i 7. jula) i Pinterovićeve ulice (Pinkijeva). Čordar je bio Teodor ** Lazić . Vreme izgona stoke bilo je u 7 časova ujutru (u periodu od oktobra do marta), i u 4 i 6 časova (u periodu od aprila do septembra). Prvu ergelu činili su
459 460

IAS, Magistrat..., 1882, kut. 202-1.200 (24. januar 1882) IAS, Magistrat..., 1884, kut. 903-2.140 (ugovor od 23. marta 1884) 461 IAS, Magistrat..., sednički zapisi Ruma, 8 maj 1886. * Opštinski govedari po ugovoru za 1884. godinu bili su Ilija Cvetković i Paja (Gaja) Orlović. (IAS, Magistrat..., 1884, kut. 303 . 900) ** Prema Ugovoru o čuvanju i isterivanju rogate marve na pašu za 1884. godinu, Opština je taj posao poverila Teodoru Laziću, rataru iz Rume. On je bio u obavezi da čuva i napasa stoku iz Stevanove, Lovrine, Velike i Male jaračke i Železničke ulice. Regulisana su i druga prava i obaveze obeju strana. (IAS, Magistrat..., 1884, kut. 903-2.140, ugovor od 17. febraura 1884)

128

konji iz Glavne ulice (od centra prema vašarištu), Sebastijanove, Mihajlove, Orlovićeve, Sodola, Stare Rume i sa Mađarskog brega. Čikoši su bili Jozef Volf *** i Jozef Centner (Josef Zentner) . Druga ergela je bila iz Glavne ulice (od centra prema Tivolu), Stevanove, Ivanove, Lovrine, Železničke, Velike i Male Jaračke i Pinterovićeve ulice. Čikoš je bio Jozef Dreer (Josef Dreer). Vreme izgona konja je bilo u 6 časova (od oktobra do marta) i u 4 časa ujutru (od aprila do septembra).Takođe, Objava je propisivala da se ubuduće zabranjuje vođenje konja i ždrebadi kroz Železničku i Glavnu ulicu, ako nisu privezani za kola, kao i 462 to, da se konji u “hrpi” više ne mogu terati na pašu. Nešto kasnije, iste godine, Opština je objavila da su izabrani poljari na atarima Borkovac, Cerje i Žirovac, zatim, oni za guvna i bašte, kao i čikoši i govedari. To su bili sledeći poljari: Đura Maletić, Đoka Jovanović, Mija Molnar i Živan Stanković - Žirovac; Joza Bačević i Jakob Šof (Cerje); Andrija Štimac i Matija Šic (Mathias Schitz) - Borkovac; Johan Centner (Johann Zentner), Andrija Dorn (Andria Don), Antun Dorn (Anton Dorn), Kaja Josimović - guvna i bašte. Čikoši brežanske ergele bili su Jozef Volf i Jozef Centner, čikoš druge ergele Jozef Dreer, a govedari brežanske marve Gaja (Paja) Orlović i Ilija Cvetković. Poljari su po jutru dobijali 25 novčića, po bašti 40 novčića i po guvnu 463 20 novčića, a govedarima i čikošima je pripadala po 1 forinta za grlo stoke. Na kraju dajemo jedan opširniji popis poljara i čordara (govedara) iz 1881, odnosno serežana iz 1882. godine, preuzet iz arhivske građe za pomenute godine. Poljari: Sebastijan Veldi (Sebastian Weldi), Anton Veldi (Anton Weldi), Franja Šme (Franz Schmee), Miloš Vojčanin, Pavle Mirković, Anton Malak (Anton Malak), Giga Vojčanin, Isak Dačić, Lazar Maletić, Georg Gecinger (Georg Gezinger), Miša Petrović, Radovan Radonjić, Živan Lukić, Teodor Lazić, Vasa Filipović, Živan Maletić, Đorđe Ignjatović, Miloš Jakovljević, Uroš Savić, Mihael Centner (Michael Zentner), Jovan Vojčanin, Jozef Centner, Aleksa Marković, M. Čečković, Georg Graf (Georg Graf), Pavle Benčić, Zarija Milutinović, Stevan Radić, Radovan Lukić, Georg Centner (Georg Zentner), Mladen Josimović, Nikola Petrović, Adam Klaić, Paul Dreer (Paul Dreer), Paja Vuković, Jozef Nađ, Joza Kun, Mojsilo Orlović, Teja Jovanović, Jovan Kočijašević, Johan Kremer (Johann Krämmer), Paja Sekulić, Jakov Dreer (Jakob Dreer), Gašpar Lanc (Gaspar Lanz), Mata Šulc (Mathias Schulz), Timotije Jeftić, Kosta Selenić, Anton Dorn, Novak Maksimović, Gaja Orlović, Adam Rakoš, Miloš Milosavljević, Boža Radić, Ljubinko Bunović, Vasa 464 Milutinović. Čordari: Stefan Stefanović, Petar Lincner (Peter Linzner), Andrija Benčić, Ignjat Stojanović, Anton Kremer (Anton Krämmer), Miša Petrović, Teja Lazić,
***

Ugovor Opštine i Jozefa Volfa i Jozefa Centnera iz Rume, koji postaju opštinski konjari za 1884. godinu, isto i za Jozefa Dreera takođe za konjara, a podela je izvršena linijom istok – zapad (kuće Kritovac – Rister) (IAS, Magistrat..., 1884, kut. 303-900 (ugovor od 30. decembra 1883) 462 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 903-2.140 (objava od 18. februara 1884) 463 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 3.801-5.200 464 IAS, Magistrat..., 1881

129

Živan Maletić, Miloš Jakovljević, Jozef Šah (Josef Schach), Matija Šic, Johan Gruber (Johann Gruber), Georg Žitni, Imre Lanc, Georg Centner, Adam Gasler 465 (Adam Gasler), Georg Gecinger, Kosta Selenić. Serežani: Mija Centner, Miloš Radić, Mitar Mitrović, Anton Malok,Đorđe Krstić, Miloš Petrović, Novak Filipović, Isak Dačić, Živan Stanojević, Nedeljko Radić, Jovan Lukić, Jakob Frank (Jakob Frank), Pavle Milutinović, Vasa 466 Jocković, Mladen Simić i vođa Mita Jekić.

Prostitucija i nemoral

Nema pouzdanih podataka kada se ova delatnost, poznata kao “najstariji zanat,” pojavila u Rumi. U organizovanom vidu to se najverovatnije desilo u vreme povećanog prometa ljudi i robe kroz Rumu, tj. kada je ona, u mnogim pogledima, postala tipična gradska sredina. Zbog prirode ove delatnosti, o njoj se, s jedne strane, nije mnogo govorilo, a sa druge, ona je bila predmet budne pažnje kako lokalnih dušebrižnika, tako i nadležnih opštinskih organa, prvenstveno zdravstvene i policijske službe. Jedan od najstarijih akata koji je regulisao prostituciju u Rumi, bili su Privremeni propisi o prostituciji od 16. avgusta 1879. godine. Propisi su se sastojali od osam tačaka u kojima su nabrojani uslovi za bavljenje ovim poslom. U njima se navodi da se prostituisane osobe mogu dovoditi u “zavod” (javna kuća) samo sa znanjem i dozvolom varoškog kapetana, i to pošto se prijave kapetanu i lekarskim pregledom utvrdi da se radi o zdravim osobama. Kada nađe za potrebno, varoški kapetan je mogao da zabrani rad ovakvim osobama. On je, takođe, bio zadužen za kažnjavanje prestupa koji nisu u skladu sa ovim propisima i drugim “redarstvenim” naredbama. Odlučivao je i o dinamici lekarskih pregleda. Svaki pregled se plaćao jednu forintu po pregledanoj osobi, od čega je polovinu dobijao sam kapetan (ili njegov zamenik), a drugu polovinu lekar. Rezultate pregleda potpisivali su lekar i kapetan, a oni su se vodili u knjižici koja se čuvala u zavodu, kao i u policijskom zapisniku. Ako, uprkos tome, neko dobije “sifilističku bolest”, a dokaže se da je to zbog nepažnje podvodača, on je bio dužan da nadoknadi trošak obolelom. Prostituisanim osobama je bilo zabranjeno da se pojavljuju na javnim mestima, u društvu sa meštanima, kao i da svoje klijente dočekuju na ulici. Uopšte, nisu mogli da rade ništa što je “na štetu javnog morala i smatra se javnom sablazni”. Podvodači su jamčili za ličnu i imovinsku sigurnost njihovih štićenica. Propise je zainteresovanim licima pročitao varoški kapetan 20. avgusta 1879. godine, a
465 466

IAS, Magistrat..., 1881 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 (zakletva od 11. aprila 1992)

130

oni su svojim potpisima potvrdili “da su nama svi propisi pročitani i mi se njima 467 podvrgavamo”. U potpisu Ljubica Jovanović, Anka Belik i Agnes Gašparac. Skoro deceniju kasnije, Ani Belik i Nikoli Gašparcu bilo je zabranjeno da drže bludnice i upozoreni su da će ubuduće “motriti” na njihove postupke. Oni su već platili globu zbog ove radnje. Nikola Gašparac je, inače, držao tri 468 bludnice, rodom iz Vinkovaca, Belja i Lugoša. Jedan od pomenutih dušebrižnika bio je i ugledni Rumljanin i gradonačelnik, Ladislav Jančo, kraljevski javni beležnik. On se 1912. godine žalio da se bludnice iz “bludilišta” (“noćnog zabavišta”) pojavljuju na javnim zabavama, kao što su cirkusi i pozorište, na izletima i u drugim neprimerenim prilikama. Kao primer naveo je njihovo prisustvo u cirkusu 8. jula iste godine. Sve je to, po njegovom mišljenju prouzrokovalo sablazan, te je stoga tražio od 469 gradskih vlasti da ovo ubuduće zabrane. Iz iste godine datira i podatak da je 470 u Rumi postojalo “bludilište” kod Vere Jovanović. O borbi protiv narastajuće prostitucije u Sremu u drugoj polovini XIX i početkom XX veka govori i jedan tekst objavljen u "Sremskim novinama", a pisan verovatno na osnovu arhivske građe. U njemu se govori o proterivanju velikog broja konobarica, služavki i drugih obolelih od veneričnih bolesti u njihova zavičajna mesta. U tom smislu, mesna policija u Rumi je 3. oktobra 1891. godine izvestila Kotarsku upravu u Rumi da već duže vreme sprovodi prismotru igranki koje se održavaju u kafani kod gospođe Eve Klajn (Eva Klein), jer postoji pretpostavka da to nisu igranke, već “sablasne orgije”, na kojima se okupljaju sumnjive devojke, koje se javno bave nemoralnim životom. Zato je nekoliko godina kasnije županijska uprava u Vukovaru, 2. marta 1897. godine, uputila raspis svim kotarskim upravama u Sremu, radi “sprečavanja nemorala”. U dopisu se potenciraju Ruma i Zemun, gde je nemoral bio naročito izražen. I u narednim godinama se nastavilo sa sličnom praksom. Iako je osobama mlađim od 16 godina bilo zabranjeno da posećuju igranke, i bilo strogo zabranjeno da se poštom šalju razglednice nemoralnog sadržaja, ova pojava se nije mogla suzbiti. Širenju prostitucije naročito je doprinela pojava vojske u mestima Srema od 1914. godine, sa kojom su došle devojke “mlade i elegantno obučene, koje 471 su vojnike pozivale na blud”.

467 468 469

IAS, Magistrat..., 1879, dok. br. 501 IAS, Magistrat..., 1887, kut. 4.501-5.500 (Ruma, 14. oktobar 1887) IAS, Magistrat..., 1912, kut. 5.481-7.611, No 193 (kut. sa 1913) 470 IAS, Magistrat..., 1912, kut. 5.481-7.611 (kut. sa 1913) 471 Momčilo Mitrović, Borba protiv prostitucije, Iz prošlosti Srema, "Sremske novine", 7. februar 1979.

131

Prva strana Privremenih propisa za prostituciju

U rukopisima Bogdana Rajakovca, nalazi se podatak da je u Rumi još pre Prvog svetskog rata postojala javna kuća. Ona se nalazila u Pivarskoj ulici (s desne strane idući ka katoličkom groblju), a činile su je dve zgrade, smeštene jedna do druge. Odmah preko puta, na mestu nekadašnjeg paromlina, bilo je javno kupatilo, sa parom iz mlinskih kotlova i sa pedikirom, čiji su vlasnici bili Štajner i Vesl. Rajakovac, takođe, kaže da su devojke iz javne kuće imale ograničeno kretanje, a na ulici im nije bilo mesta. Vrata ove ustanove su uvek bila zaključana i otvarala su se tek na zvono. Unutra je bio salon, sa klavirskom

132

muzikom (pijanista Ivan Jukić), gde se moglo popiti piće. U ovom lokalu nikada 472 nije bilo izgreda, lumpovanja i svađa.

Sanitarna služba
Stanovništvo Rume se najviše bavilo poljoprivredom, zanatstvom i trgovinom. Svako od ovih zanimanja je imalo svoje specifičnosti, koje su se odražavale i na ukupan život naselja, u svim njegovim segmentima. U uslovima tadašnje gradske infrastrukture, karakteristične za većinu naselja tog tipa, neminovno se pojavilo pitanje organizovanja sanitarnih službi, koje bi, makar i donekle, rešavale probleme nastale povećanom cirkulacijom stanovništva i njihovim privrednim, i drugim aktivnostima. Neki od tih problema su bili: velike količine blata u kišnim vremenima (ili prašine leti) na gradskim ulicama i putevima; smeće u gradu, naročito u vreme i posle pijačnih dana i vašara; sekundarne sirovine u privatnim kućama i na ulici, nastale kao posledica bavljenja poljoprivredom, trgovinom i raznim zanatima (mesarskim, kožarskim, zidarskim...)... Gradske vlasti su na razne načine nastojale da eliminišu uzroke nehigijene, ili bar ublaže njene posledice za stanovništvo. Iz godine u godinu su izdavane zabrane, naredbe i objave, kojima se propisuju postupci prilikom obavljanja delatnosti rizičnih za higijenu grada i određuju se kazne za njihov prekršaj. I sami stanovnici su revnosno prijavljivali slučajeve narušavanja higijene i pomenutih propisa. Prema podacima iz arhivskih dokumenata, neke zanatlije i trgovci su, po prirodi svog posla, bili najčešći vinovnici ovakvih slučajeva. Zbog toga je gradonačelnik Nikolajević, 18. maja 1884. godine, izdao Objavu, prema kojoj mesari i prodavci mesa i sitne stoke, kao i krčmari, ne smeju više da kače kože i meso zaklane stoke na ulici, o svoja vrata, kako je to bilo do tada. Takvi postupci su ugrožavali prolaznike, a izloženo meso nije bilo 473 zaštićeno od upljuvaka i “gada”. U sličnom duhu je i njegova sledeća naredba, upućena opančarima i ćurčijama, da ne smeju guliti, sušiti i obrađivati kožu, kao i nagomilavati otpatke u gradu, već isključivo van njega. Za prekršaj ove naredbe predviđena je kazna 474 od 100 forinti. Tu su i prijave protiv Toše Bogdanovića, jer je prilikom uvoza parnog 475 kao i protiv kotla, u Lovrinoj ulici ostavio gomile zemlje i blata na cesti, Dimitrija Vukovića, trgovca, zbog nečistoće i smrada u njegovim dvorištima. U njegovom dvorištu u Glavnoj ulici, kod sestara Dimitrijević, otvoren je
472 473

Rukopis iz zaostavštine Bogdana Rajakovca, Zbirka ZMR IAS, Magistrat…, 1884, kut. 2.645-3.800 474 IAS, Magistrat…, 1884, kut. 5.201-5.800 (Naredba od 18. juna 1884, No. 4.359) 475 IAS, Magistrat…, 1884, kut. 5.201-5.800

133

“đubrenjak” svežih creva, a tu su i burazi zaklanih ovaca, zgrušana krv i tekućine, dok pod šupom vise sveže ovčije kože. Takođe, u Železničkoj ulici, u dvorištu Đoke Lukića, Mita Vuković drži konje i fijakere, gde se nalaze otpaci od 476 mesa i kostiju, krvave bare i slično . Optužbe za kršenje higijenskih propisa bile su ponekad posledica konkurentske borbe ili, pak, politički konotirane, odnosno, uperene protiv političkih suparnika. Tako su Veljko Vilić, Andrija Dugošević, Sava Grozdić i dr. (sve uglavnom protivnici radikala – m. p.) optuženi da već duže vreme drže sirove kože 477 u svojim dvorištima. Nadležnima se postavlja pitanje: “vrede li za njih zakoni?” Osudi javnog mnjenja zbog nehigijene bilo je izloženo i Rumsko vlastelinstvo. Ana Nisan (kućni broj 58), 1884. godine, tužila je Vlastelinstvo, odnosno vlastelinskog podrumara Leopolda Vuršera, za smrad koji dolazi od vlastelinske rakidžinice i jame za talog u blizini njene kuće. Opštinska komisija, koja je izašla na lice mesta, utvrdila je činjenično stanje i opravdanost tužbe. U jami je pored taloga od rakije, pečene pre mesec dana, pronađen i “crknuti pas”, a tužiteljka je tvrdila da su tu i druge uginule životinje (kokoške i jedna mačka). Pošto je jama bila samo ovlaš zatrpana zemljom, komisija je predložila mere sa ciljem da se nečistoća i smrad uklone. Sam Vuršter, u svojoj odbrani je isticao 478 da rakidžinica postoji još od 1875. godine, te da se ista do sada nije žalila. Jedan od opštinskih činovnika zaduženih za praćenje higijenskih prilika u Rumi, lekar Dušan Dima, tužio je neke građane zbog nehigijene u dvorištima i zahodima. Među njima su se, opet, isticali trgovci, a naročito Andrija Žolnai iz 479 Železničke ulice broj 8. Poglavarstvo trgovišta Ruma bilo je dužno da se brine o izgradnji i održavanju puteva u svojoj nadležnosti. Za njihovu čistoću bile su zadužene službe natcestara i cestara. Postojala je stroga zabrana bacanja smeća po putevima, kao i u kanale duž puteva prema okolnim selima. Ukoliko bi se blato i smeće ipak pojavili, čišćeni su ili o trošku Poglavarstva ili sredstvima od globa, naplaćivanim od prekršioca higijenskih propisa. Nalog za čišćenje blata iz kanala i sa puteva Podžupanija je upućivala Magistratu, a ovaj Kapetaniji. U samom naselju, higijenski propisi su bili još stroži. Kako se Ruma razvijala, izgledu ulica se pridavala sve veća pažnja, naročito onima u blizini centra. Ipak, početkom XX veka ulice su još uvek bile prekrivene zemljom, koja se leti pretvarala u prašinu, a u vreme kiša u blato. Iako je slična situacija postojala u svim tadašnjim naseljima, Ruma je, nekako, ostala u svesti ljudi kao mesto sa najblatnjavijim ulicama. Deo odgovornosti za čistoću grada morali su da preuzmu i sami stanovnici. Početkom jula 1904. godine doneta je odluka da vlasnici kuća u Glavnoj i Železničkoj ulici, u letnjem periodu, moraju sami da čiste trotoare i
476 477

IAS, Magistrat…, 1888, kut. 4.401-5.000 “Radikal”, 1910, 24 478 IAS, Magistrat…, 1884, kut. 2.645-3.800 479 IAS, Magistrat…, 1893, kut. 8.001-9.292

134

polovinu ceste od prašine. Očigledno nije pomagala ni nafta, kojom su se, 481 Na drugoj uoči Prvog svetskog rata, polivale ulice radi suzbijanja prašine. strani, tokom zime i snegova, uvedena je obaveza čišćenja leda ispred kuće, 482 zbog sprečavanja nezgoda i povreda prolaznika.
480

Duž kuća, kao i na važnijim raskrsnicama u gradu, postojali su trotoari, odnosno asfaltirani prelazi preko ulica. Upravo zbog mogućeg oštećenja ovih površina, uvedena je zabrana voženja vršaćih strojeva danju po velikim vrućinama 483 preko asfaltnih prelaza, u vremenu od 5 časova ujutru do 21 čas uveče. I pored toga, jedan dopis Kraljevske kotarske oblasti u Rumi, od 8. juna 1912. godine, konstatuje da je u Glavnoj i Železničkoj ulici u Rumi užasna prašina i okrivljuje Trgovišno poglavarstvo da do sada nije ništa učinilo da se ovoj pojavi, iz zdravstvenih razloga, stane na put. Zato se istom naređuje temeljito čišćenje ovih ulica dva puta nedeljno i to pre 5 časova ujutru i posle 9 časova naveče. Pri čišćenju treba da se pokupi i odnese, ne samo konjska balega, već i sva prašina sa ceste. Ovaj posao mora da obavi nadležni službenik, pod pretnjom kazne od 50K. Trgovišno poglavarstvo, dalje, mora da poliva ove ulice, a kako je to do sada rađeno “to je sigračka” i ne priliči Rumi. Zatim, treba nabaviti novu burad ili proširiti staru. Zabranjuje se, takođe, da se kroz ove ulice teraju kola sa vezanim konjima ili ždrebadima, kao i izgon marve, 484 svinja i ovaca i nošenje đubreta, sve pod pretnjom kazne od 140 K. Blato, kaljuge i smeće su se naročito nagomilavali za vreme i posle subotnjih pijaca i godišnjih vašara. Neretko, pominju se velike bare i kaljuge u raznim delovima grada i problemi koje one pričinjavaju građanima. Jedna takva kaljuga, u dužini od 100 * metara, nalazila se u Glavnoj ulici, iza vojničke bolnice , prema Tivoliju. U cilju njenog uklanjanja, a zbog “estetskih i zdravstvenih razloga” zahtevalo se kopanje jarka za odvod vode. I pored toga, bara je tu ostala skoro tokom cele godine. Naime, zahtev je datirao iz oktobra 1889. godine, a plan o gradnji 485 kanala je napravljen tek u junu 1890. Mesto gde se održavala stočna pijaca, tzv. Staro vašarište je, ipak, bilo najugroženije, iako se nalazilo relativno blizu centra grada. Smrad i nečistoća, koji su se širili sa tog mesta, pogotovo tokom letnjih meseci, onemogućavali su prolazak kroz taj deo naselja, tako da se za vreme toplijih dana tuda nije moglo proći. Takva situacija se zadržala i početkom XX veka. Lokalni list "Radikal" često je pozivao nadležne da uklone nagomilano smeće sa tog terena. Pored blata, tu je bilo svakakvih otpadaka: naslage kupusa, čiji otpaci trule u blatu i uzrokuju užasan smrad, gomila cigala, ostalih posle popravke bunara na tom mestu... Uz komentar da je “poslednji vlasnik gostujućeg bioskopa cigle posudio i koristio za motor, ali ih
Dobrivoj Mitrović, Građa..., 245 Božidar Pauković, Kroz Rumske sokake, Ruma, 6 “Radikal”, 1909, 2 483 IAS, Magistrat…, 1912, kut. 2.044-4.480 (kut. sa 1911) 484 IAS, Magistrat…, 1912, kut. 2.044-4.480, No 13.760 (kut. sa 1911) * Kasarna i bolnica su se nalazile placu današnjih škola Dušan Jerković i Veljko Dugošević 485 IAS, Magistrat…, 1890, kut. 3.501-5.000
480 481 482

135

po odlasku bioskopa nije vratio na isto mesto, te ih je kasnije neko uzeo”, autor 486 vesti postavlja pitanje: “da li se tako čuva opštinsko dobro?”. Strogim higijenskim propisima su bili obuhvaćeni i svi javni objekti u gradu (zanatske i trgovačke radnje, ugostiteljski objekti, škole...). Ustanovljene su komisije (Zdravstveno poverenstvo), sastavljene od lekara i drugih zvaničnika iz Rume, koje su obavljale preglede krčmi i ustanovljavale higijensko-zdravstvene uslove u njima. U septembru 1883. godine ova komisija je zaključila da su prostorije krčmi “Kod orla” i “Kod zelenog venca” u veoma lošem stanju, naročito za smeštaj putnika i stranaca. “Vlažne su i neupotrebljive”. Pošto je o tome obavestila Magistrat, traži od njega da ovom 487 Takođe, postojala je i služba opštinskog “raskuživača”, “zlu stane na put”. 488 koju je početkom XX veka obavljao Jakob Korhamer (Jakob Korhammer). S vremena na vreme, kada bi se u okruženju pojavila epidemija neke zarazne bolesti, stepen pripravnosti je podizan na viši nivo i preduzimane su radikalnije mere. To je bio slučaj 1878. godine, kada je opštinska uprava objavila proglas, koji je potpisao lekar Mavro Fišer. U proglasu se navodi da je zbog približavanja bolesti (“rednje”) iz susednih zemalja, neophodno preduzimanje mera predostrožnosti, i to na “sokacima”, javnim mestima i u privatnim kućama. U tu svrhu “kao nužno” se preporučuje: da se “jendeci” u kojima voda dugo stoji i od koje se širi smrad, produže koliko je to moguće, kako bi voda otekla; da se rupe, jame, u kojima se nalazi voda ili ispune ili napravi neki odvod kojim bi se voda dalje sprovela; da se u cilju boljeg protoka vode potoci redovno čiste od smeća i “živinske materije”; da se Veliki sokak (Glavna ulica) čisti i onim danima kada je pijaca; da svaki “birtaš” mora da čisti mesto gde stoje kola, pred svojom kućom i u dvorištu; da svaki građanin drži svoju kuću u čistoći, da đubre redovno iznosi, pre nego što dođe toplo vreme, da ne hrani mnogo svinja, da čisti “prohode”, te da smrad iz njih spreči upotrebom “Chlorkalka” ili da u njih sipa gvozdeni vitriol; da se strogo pazi da se ne prodaju 489 ribe iz bare i da meso iz kasapnica ne smrdi… Slično je bilo i desetak godina kasnije, ovaj put zbog pojave “zlosretne pošasti” - kolere u Južnoj Italiji, kao i nekoliko slučajeva iste u Budimpešti. Radi sprečavanja pojave i unosa ove bolesti, Varoški magistrat u Rumi, 28. jula 1887. godine, sproveo je sledeće mere: - Na ulici niti u dvorištu ne sme biti trulih otpadaka i “smradne tekućine”. - Prepunjeni zahodi se moraju isprazniti i odmah popraviti, ako propuštaju “izmetine”. - Ne sme se piti voda iz bunara koji su blizu đubrišta, a tamo gde se nađe takav bunar on će biti zatvoren.

486 487

“Radikal”, 1910, 12, 29, 43 IAS, Magistrat…, 1883, kut. 3.710-4.100 488 IAS, Magistrat…, 1912, kut. 2044-4480 (kut. sa 1911) 489 IAS, Magistrat…, 1878, dok. 568-569

136

- Svinjci moraju da se redovno čiste, a u dvorištu ne sme niko da ima više od četiri svinje. - Voće koje se donosi na pijacu, mora svaki dan da bude pregledano, a ono trulo i zeleno, škodljivo zdravlju, biće zaplenjeno i uništeno. - Ispred kuće svako mora da očisti trotoar i uveče ga polije. - Đubrišta i zahodi se jednom dnevno moraju kvasiti rastvorom karbolne kiseline, u srazmeri osamnaest delova proste karbolne kiseline i dva dela vode. - Klanice i kasapnice se moraju držati u najvećoj čistoći, a namirnice se ne smeju stavljati na vrata i na prozore. Meso koje se nalazi u zalihama mora da se čuva od muva i prašine. - Sve ove mere moraju da budu odmah preduzete, a njihovo sprovođenje pratiće “Mjestno pošastno povjerenstvo”. Oni koje se ne budu pridržavali ovih mera biće prijavljeni Trgovišnom poglavarstvu. U potpisu dr Dušan Dima, fizik, i Jovan Đuričić, načelnik. *** U to vreme u Rumi se nalazilo mnogo vrsta svakojake stoke. Ta činjenica je nametala vlastima potrebu organizovanja službe, koja bi regulisala pitanje smeštaja uginulih domaćih životinja. Ovaj problem je bio star koliko i sama Ruma. Moguće je da je tzv. “strvodernica” (živodernica), postojala još početkom XIX veka. Na mestu zvanom “Leje”, na kraju Sodola, 1805. godine iskopane su 491 dve jame i izgrađena je kuća za strvodere. Iz popisa opštinskih zvanja i službi 1832. godine vidi se da je tada dužnost strvodera (živodera) bila poverena 492 Elizabeti Bajer (Elisabetha Bayer). Podatke o ovoj službi u Rumi nalazimo i kasnije u arhivskoj građi. U odgovoru na jedan dopis Srpskobanatskog namesništva iz 1860. godine, o potrebi uvođenja službe strvodera, Opština odgovara da takva služba već postoji u Rumi. U tu svrhu Opština poseduje jednu kuću izvan naselja, u kojoj strvoder stanuje besplatno i prima godišnju platu od 84 f. Prema tom dopisu stvroder je, uz odgovarajuću nadoknadu, obavljao sledeće poslove: za čišćenje jednog klozeta dobijao je 26 novčića, za odnošenje uginulog konja ili rogate marve, nakon predaje kože vlasniku, od vlasnika je dobijao 1 forintu i 5 novčića po komadu, od 2/4 jednog ždrebeta ili teleta 52 novčića, a od komada uginule svinje, ovce, koze, mačke i psa po 10 novčića. Ako uginula životinja nije bila ničija, strvoder je imao obavezu da je ukloni. Dva puta nedeljno morao je da prođe ulicama i za svaku strvinu koju bi tom prilikom našao dobijao je po 10 novčića. Na kraju se konstatuje, da se opština stalno širi, te je neophodno zaposliti još jednog 493 strvodera, koji bi “svakodnevno iznosio strvine i tamanio pse”.
490

490 491

IAS, Magistrat…, 1887, kut. 3.502-4.500 Božidar Pauković, Zapisi iz rumskog atara, Ruma, 26 492 IAS, Magistrat …, 1832. 493 IAS, Magistrat..., 1860 (Temišvar, 18. januar, br. 19.449); IAS, Magistrat..., 1860. (odgovor Opštine od 15. marta)

137

Ova namera verovatno nije realizovana, jer se nekoliko decenija kasnije još uvek pominje samo jedan varoški strvoder. Godine 1883. ovu službu je obavljao Jozef Leitner (Josef Leitner) iz Mitrovice, koji je o tome sklopio ugovor sa Opštinom. Posle njega je to mesto zauzeo Johan Šubert (Johann Schubert) iz Bača, a zatim Sebastijan Angelener (Sebastian Angelehner). Posle napuštanja službe, Angelener je predložio svog zamenika Mihajla Hofingera (Michael Hoffinger) za varoškog strvodera. Još uvek je postojala kuća za strvodera – živodernica, koja se sastojala 494 iz dve sobe, kuhinje, šupe, štale, pokućstva... Iz ovog perioda sačuvan je i najvažniji akt koji se tiče ove službe – Naputak za strvodera. Prema njemu, dužnosti strvodera su: da tela crknutih i onemoćalih životinja na teritoriji Rume, kao i meso zaplenjeno od nadležnih organa, odmah odnese na “crkalište”; da “besne vaške” ubija, da “razudi” svaku životinju, koju mu odrede vlasnik ili Poglavarstvo; da na zahtev vlasnika ili Poglavarstva čisti “izmetine”; da veće lešine vozi u zatvorenim kolima, sačinjenim za tu namenu; da prijavljuje “kužne” bolesti; da ubije, odere i rastavi svaku životinju, te da je zakopa u pripremljenu jamu, na dubini od 1,5 m, dok manje životinje ne mora da odere. Vuna, koža, rogovi loj i mast pripadaju vlasniku životinje. Strvoder je još bio dužan da čisti izmetine iz privatnih i javnih zahoda, i to po naredbi Poglavarstva ili po pozivu vlasnika. Pri svemu tome, strvoder je imao i jednog pomoćnika. Za obavljanje ovog posla koristio je: bačve, motike, lopate, noževe, makaze, žicu..., a sve je nabavljao o svom trošku. Tarife za pojedine poslove bile su sledeće: za odvoženje većih životinja 50 novčića, za deranje životinja 50 novčića, za pokopavanje 50 novčića..., dok je za iste poslove, ali manjih životinja cena bila duplo manja – 25 novčića. Strvoderu je bilo strogo zabranjeno da leči ljude i životinje, da prodaje lekove, da izdaje svedočanstva o zdravstvenom stanju životinja, da prodaje meso, da drži i tovi svinje... Na ulici nije smeo da hoda u odelu u kojem radi. Naputak sadrži i napomenu da gore navedene poslove u Rumi sme da radi samo trgovišni strvoder. Hvatanje pasa nije bilo u njegovoj nadležnosti, osim po naredbi Poglavarstva ili ako se ustanovi da je pas besan. Psi su, inače, hvatani žicom, tako da ostanu živi, a samo u posebnim slučajevima mogli su da budu odmah ubijeni. Pri tome se nije smelo pucati na ulici, već na “crkalištu”, i to kada 495 od hvatanja prođe 24 sata. Ubijani su u prisustvu gradske straže. U Rumi je tih godina bilo dosta pasa , među kojima su lutalice, očigledno, predstavljale veliki problem za lokalne vlasti. Toša Niketić je, na primer, osuđen na dve forinte, jer je njegov pas, koga je pustio na ulicu, iako je zle ćudi, 496 O tome se poderao pantalone Adalbertu Bučeku (Adalbert Butschek). donekle brinuo opštinski veterinar. Iz 1887. godine datira jedna naredba veterinara Kinga (Robert King), podstaknuta pojavom besnog psa u vlasništvu čizmara Gliše Živkovića. Prema njoj, svaki pas na ulici trebao je da ima brnjicu
*
494 495 *

IAS, Magistrat..., 1886, kut. 801-1.770 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 801-1.770 (Naputak za strvodera, Ruma, 1. septembar 1883) Prema jednom popisu iz 1912. godine u Rumi je bilo registrovano 562 kućnih, 7 čobanskih i 5 lovačkih pasa – ukupno 574.. (IAS, Magistrat…, 1912, kut. 2.044-4.480, kut. sa 1911. – Ruma, 21. jun 1912) 496 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 1.735-2.800

138

ili je morao da bude vođen na “uzicu”. Pas koji je danju bio vezan, morao je to da bude i noću, da ne bi lutao po gradu. Hvatanje pasa lutalica se obavljalo 497 subotom u 8, a drugim danima u 7 časova ujutru. Po pitanju pasa lutalica, kao i onih domaćih, Županijske vlasti su juna 1887. godine donele Uredbu o tamanjenju pasa lutalica. Rumljani su smatrali da je Uredba nepotpuna, jer nije ništa određeno rečeno u pogledu pasa “ratlera”, “pinčova”, “pudlova” i sl, kakvih je u Rumi bilo mnogo, te su tražili pojašnjenje. Da li se i pomenute vrste pasa ubrajaju u kućevne pse, koji se smeju držati samo na lancu? Takođe, čobani su se žalili da im je za obavljenje posla nedovoljan samo jedan pas, kako je propisano uredbom. Zbog vukova, noću, moraju da drže više pasa, jer usled podizanja velike prašine, koja škodi jaganjcima, ne mogu da teraju stada u grad. U odgovoru na ove primedbe, više vlasti su odobrile držanje rasnih pasa, ali sa “nagubnikom” na njušci. Dalje, pastiri i svinjari su preko dana smeli uz svaki čopor da drže po jednog ovčarskog psa, i to sa klipom oko vrata dužine od 60 centimetara. Uveče mogu i više, ali oni preko dana moraju biti privezani za magarca. Kućevlasnici su mogli da imaju samo po jednog psa na lancu, ovlašćeni lovci lovačke pse svake vrste, dok su neovlašćeni lovci imali rok od 14 dana da ih prodaju. Lovački psi, kada nisu u lovu, morali su da nose klip oko vrata. “Ratleri”, “pinčevi”, “pudlovi” i sl, vodili su se sa nagubnikom. Svi ostali psi u kući, na ulici ili u polju, smatrali su se skitnicama i svako ih je mogao da ubije, što se naročito 498 očekivalo od poljara i pudara. Prema izveštaju Županijske skupštine od 1907. godine, Ruma je i dalje 499 imala “živodernu” i “mrcinište”.

Privesci za pse 1900. godine
497

IAS, Magristrat..., 1886, kut. 801-1.770 (Naredba veterinara Roberta Kinga, od 27. februara 1886) 498 IAS, Magistrat…, 1887, kut. 4.501-5.500 499 Županijski izveštaj, god. 1907, 249

139

Odžačarska služba

Još jedna od važnih komunalnih službi bila je odžačarska delatnost. Tom pitanju lokalne vlasti su posvećivale znatnu pažnju iz više razloga. Pored onog uobičajenog, održavanja dimnjaka zbog raznovrsnih potreba stanovništva, a najviše zbog grejanja, tokom vremena, pojavio se i zahtev za uspostavljanjem veće kontrole nad ovim objektima iz opštebezbednosnih razloga. U to vreme nije bila retka pojava da neispravni i neodržavani dimnjaci uzrokuju požare, koji su mogli da uzmu i veće razmere, pričinjavajući veliku materijalnu štetu pojedincima i celom gradu. Zato su sreske vlasti još 1852. godine izdale najstrože naređenje da se obrati veća pažnja na dimnjake. Zadatak da, s vremena na vreme, proveravaju njihovo stanje, poveren je opštinskoj upravi i 500 senatorima. Pošto se situacija, u tom pogledu, nije popravila, 1857. godine donet je novi vatrogasni pravilnik, prema kojem se čišćenje dimnjaka moralo obavljati 501 Na važnost stanja i četiri puta godišnje, a cevi od peći jednom mesečno. broja dimnjaka u svakom domaćinstvu, ukazuju i periodični popisi domaćinstava, u kojima je jedna od stavki bila i broj dimnjaka u kući, kao i cena 502 Takođe, u glavnom računu (završni račun) rumske njihovih održavanja. opštine za 1850/51. godinu, predviđena je plata za opštinskog odžačara u 503 iznosu od 160 forinti. I u narednom periodu iskrsavali su slični problemi. Godine 1877. izgorelo je nekoliko objekata (braće Rister, Živka Belića i Luke St. Georgijevića), pri 504 čemu su uzrok požara bili neispravni dimnjaci. Vlasti su, doduše, pooštrile kontrolu stambenih objekata, između ostalog i tako što su prilikom izdavanja dozvola za gradnju, u komisiju uvrstile i opštinskog odžačara. Opštinski budžet je i dalje finansirao jednog ili više odžačara. Na spisku opštinskih službenika za 1874. godinu nalazio se i dimnjičar Engelbert Gintner 505 (Engelbert Güntner). Gintner je u narednom periodu očigledno dobio konkurenciju, jer, sudeći po jednom ugovoru Paje Filipovića, gradonačelnika Rume, sa Pavlom Vugićem, ovaj dobija pravo za “odžačarenje” na teritoriji Rume. Prema ugovoru, odžačar
500 501

IAS, Knjiga protokola Sreskog komesarijata za 1852. Franz Wilhelm, nav. delo, II, 195-200; Carl Bischof, nav. delo, 154-156 502 Pojedinačni popis (domaćinstava) koja su dali doprinos u toku 1859. godine za čišćenje odžaka. (Matica srpska, Rukopisno odeljenje, M.18652) 503 Uglješa Krstić, Manuskripti "Ruma", M 18.526 (prepis dokumenta “Naznačenije domaćeg troška opštine rumske za godinu 1850/51”, od 15. oktobra 1851) 504 IAS, Magistrat..., 1877, dok. br. 14 505 IAS, Magistrat..., 1874.

140

Vugić je bio dužan da čisti dimnjake u kafanama, svratištima, radionicama s vatrom, fabrikama i parnim mlinovima, po potrebi, a u svim drugim kućama, svaka tri meseca; zatim, da prisustvuje gašenju požara sa svojom službom i da čisti šporete i furunske cevi na zahtev vlasnika. Za ovu službu dobijao je odgovarajuće prinadležnosti prema utvrđenoj tarifi. Plaćalo se po dimnjaku, a za fabrike, radionice i slično, po međusobnom dogovoru. Ugovor je, takođe, Vugiću omogućavao monopol na ove poslove u Rumi, a važio je do kraja 1880. godine, 506 uz mogućnost produženja.

Račun za odžačarske usluge u toku 1914. godine Prethodni odžačar Gintner, međutim, nije se pomirio sa novonastalom situacijom. Kako je već rečeno, pomenuti ugovor je zacrtao da niko drugi, osim Vugića, nije mogao da se bavi ovim poslom. Ipak, stvar još nije bila završena, jer je o istom pitanju bilo reči i na sednici gradskog zastupstva od 4. novembra 1881. godine. Pod tačkom tri, načelnik je predložio sledeći zaključak: da se u kafanama, svratištima i radionicama sa vatrom, odžaci čiste jednom mesečno, a svi drugi svaka tri meseca. U fabrikama i parnim mlinovima trebalo bi da se čiste po potrebi, uz odgovarajuće takse (u dvospratnim kućama je cena čišćenja bila dvostruka, a tu su i usluge ispaljivanja odžaka, čišćenje štednjaka sa jednom i dve rerne). Većnik Stajić je predložio da se Ruma podeli na dva dela i
506

IAS, Magistrat…, 1880, kut. 1.001-2.500 (ugovor od 27. jula 1880)

141

to: linijom kuća Servaci – Podžupanija , kao i da se svaki deo dodeli po jednom odžačaru (Vugiću i Gintneru). Konstatovano je da ovo rešenje bude privremeno, pošto je Ruma trenutno bila bez odžačara. Za ubuduće, prihvaćen je predlog da se raspiše konkurs i da se ova služba poveri samo jednom odžačaru. Vugić ovom podelom očigledno nije bio zadovoljan, što je konstatovano tačkom 73 ovog zapisnika, te mu je, shodno važećem ugovoru, povereno odžačarstvo u 507 celoj Rumi.
*

Gintner se početkom decembra 1881. godine obratio zastupstvu u Rumi, tražeći da mu dozvoli bavljenje odžačarskim zanatom. Naveo je da to od njega traže sami građani, pošto Vugić nije obavljao svoj posao u predviđeno vreme. Priložio je i svoju dozvolu za obavljanje zanata (obrtnicu) i druge potrebne dokumente. Na kraju, izrazio je očekivanje da će mu ovo biti dozvoljeno već početkom 1882. godine, apelujući da se uzme u obzir i njegovo teško imovno 508 Gintnerovo pismo je verovatno nastalo kao opravdanje na Vugićeve stanje. optužbe da se on neovlašćeno bavi ovim zanatom, što se može naslutiti iz teksta ovog zahteva. Nešto kasnije, Gintner se ponovo javlja u ulozi rumskog odžačara. Prema zapisniku sa 2. redovne sednice zastupstva od 16. decembra 1881. godine, Ruma je, ipak, bila podeljena na dva dela, linijom kuća Rister – Kritovac i Vlastelinstvo – Dimitrijević, pri čemu je istočnu stranu grada trebao da održava Vugić, a zapadnu Gintner. Vugić se zbog ovoga žalio vlastima u Zagrebu, dok je Gintner tvrdio da su ga sami građani molili da im očisti odžake, jer ih Vugić 509 nije obilazio u dogovoreno vreme. Vugićeva žalba je, ipak, odbijena. U nastojanju da ostvari prava iz ugovora sa Opštinom, Vugić se opet žalio, ovaj put na zaključak zastupstva od 16. decembra i na rešenje od 21. decembra 1881. godine, odnosno na podelu Rume na dva odžačarska područja. Smatra da zastupstvo nije nadležno u ovim poslovima, te je za njega zaključak bespredmetan i nevažeći. Odnosi između njega i Opštine regulisani su pogodbom od 27. jula 1880. Dalje, kaže da Ruma ima oko 2.000 dimnjaka i da nema potrebe za dva odžačara. On nije imao pritužbi od klijenata, te kao jedini razlog ostaje taj, što je trebalo nekako uposliti i Gintnera. Gintner, inače, nije siromašan čovek, naprotiv, ima kuću i nešto zemlje, kao i vlastelinsku odžačarsku službu, koja mu donosi više prihoda nego njemu cela Ruma, a tu su i dve vlastelinske pustare, koje, takođe, održava. Zato on moli Magistrat da ovaj 510 zaključak poništi ili će se žaliti Kraljevskoj vladi. Vugićeva žalba nije imala uticaja na organizaciju odžačarske službe, jer 511 Slično je i sa se on kao odžačar za “pola Rume” javlja i 1888. godine.
*

To je plac na kome se danas nalazi zgrada tzv. stare opštine, na uglu Glavne i Ulice 27. oktobar IAS, Magistrat..., 1881. (sednica zastupstva od 4. novembra 1881) 508 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 509 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 (izvod sa sednice zastupstva i dopis iz Zagreba od 4. aprila 1882) 510 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 (dopis od 28. decembra 1881) 511 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 9. januar 1888. Napomena: Vugić je posao dobio na licitaciji održanoj te godine, kada su dodeljeni još neki opštinski poslovi: odvoženje blata sa ulica pripalo je Jozefu Volfu, a vaga i merica Miti Vukoviću.
507

142

Gintnerom, koji je ovaj posao obavljao i desetak godina kasnije, što se vidi iz 512 njegove molbe u vezi sa “pobiranjem dimnjičarskih pristojbi”. U to vreme je službu odžačara u Rumi verovatno već obavljao i Adalber Flajšer (Adalbert Fleischer), koji je došao iz Mađarske, jer je 1893. godine tražio 513 dulikat svoje zanatske dozvole.

Vatrogasna služba

Vatrene stihije, čiji su uzroci bili prirodne nepogode ili ljudski nemar, od ranije su predstavljale veliku opasnost za stanovnike Rume. U periodu 18481860. desilo se više požara koji su gradu i stanovništvu naneli veliku materijalnu štetu, odnoseći i ljudske žrtve. Najveći su se dogodili 1850, 1854. i 1856. godine, kada je izgorelo više desetina stambenih i drugih objekata, kao i 514 Zbog toga su sreske vlasti 1852. godine izdale trinaestoro ljudi (1856). najstrože naređenje da se obrati veća pažnja na dimnjake, koji su bili potencijalni uzrok požara. Ovaj zadatak je poveren opštinskoj upravi i senatorima, koji su, s vremena na vreme, trebali da proveravaju stanje 515 dimnjaka. Od 1854. godine opština je angažovala dva noćna čuvara koja su obilazila naselje i alarmirala građanstvo i protivpožarnu zaštitu u slučaju da se požar negde desi. Tada je i 35 sela u rumskom srezu dobilo policijsko naređenje da se za svaku noć mora postaviti požarna straža, kao i detaljna 516 Godine 1857. donet je novi uputstva za ponašanje u slučaju požara. vatrogasni pravilnik, prema kojem su se odžaci morali čistiti četiri puta godišnje, a cevi od peći jednom mesečno. U opštini su ustanovljena četiri vizitatora, sa zadatkom da jednom nedeljno obilaze ulice i proveravaju stanje kuća. Uz to, svake noći je jedna grupa građana i opštinskih činovnika obilazila sve ulice u gradu. Opština je tada raspolagala sa: 2 vatrogasne štrcaljke, 3 ručne štrcaljke, 5 kola sa vodom, 17 kaca sa vodom, 3 vatrogasnih merdevina, 14 pijuka, 12 ampera i 3 plehane svetiljke, a sve je bilo smešteno u zgradi koja se nalazila u dvorištu Magistrata. Kace, uvek napunjene sa po pet hektolitara vode, bile su raspoređene na raskrsnicama ulica. U gašenju požara morali su da učestvuju svi građani, koji su, takođe, u slučaju potrebe bili obavezni da angažuju svoja 517 kola i štrcaljke.
IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 7. januar 1891. IAS, Magistrat..., 1893, kut. 8.001-9.292 514 AV, F – 23, br. 132 (izveštaj od 26. marta 1850); Dimitrije B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, Dan, Novi Sad, 15. avgust 1939. (tekst je napisan na osnovu dokumenata iz rumskog opštinskog arhiva); Dobrivoj Mitrović, Sto godina vatrogastva u Rumi, Ruma 1973, 8-9 515 IAS, Protokol…., septembar 1852; IAS, Protokol…, br. 3.154 i 3.198, 5. i 8. decembar 516 Dimitrije B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, … 517 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 195-200; Carl Bischof, nav. delo, 154-156
512 513

143

Sve to, nažalost, ipak nije sprečavalo nove nepogode ove vrste. List "Zastava" je 22. avgusta 1867. godine izvestio da je u Rumi “pre nekoliko dana izbio veliki požar”. Tom prilikom je izgorelo 14 guvana, čiji su vlasnici bili rumski 518 Nemci, a šteta je procenjena na 10.000 forinti. Najveći požar se dogodio 29. juna 1872. godine, na praznik Svetog Petra i Pavla, ujedno i imendan grofa Petra Pejačevića. Tog dana je bila velika vrućina, a proslava se odvijala ispred katoličke crkve. Kako je to bio običaj, pucalo se iz pušaka napunjenih kučinom. Kod drugog plotuna, zapaljena kučina je pala na osušeni crkveni krov od šindre i izazvala požar. Svi pokušaji da se vatra ugasi sa školskog tavana nisu uspeli. Crkveni krov i toranj su izgoreli, a 519 zvono se istopilo. Na sreću, unutrašnjost crkve nije bila oštećena. Ovaj požar je bio povod da se u Rumi ustanovi organizovana vatrogasna služba, u cilju bolje zaštite od požara. Te 1872. godine Ruma je, za potrebe zaštite od požara, posedovala jednu staru dvorednu štrcaljku, u dobrom stanju, dvoje kola opremljenih drvenim buradima za dovoz vode, jedne merdevine na izvlačenje visoke 8 metara, dve kuke sa dugačkim držalom, četiri kabla za vodu i drugi sitni alat. Čelnici Opštine su, tada, zauzeli stav o neophodnosti obučavanja ljudstva za rukovanje ovim spravama, i uopšte, u vatrogasnim poslovima. U sklopu tih nastojanja, 7. decembra 1873. godine, zakazana je osnivačka skupština Dobrovoljnog vatrogasnog društva ("Opšte svojevoljno vatrogasno društvo”). Za predsednika društva izabran je Ernest fon Špiler, vrhovni komandant je bio ritmajster Leo Vurmbrant (Leo Wurmbrandt), komandant Karl Hampfogel, zapovednik Vasilj Kritovac, tehnički zapovednici Pavle Andrijević i Ferdinand Rister, sekretar Jakov Gesl (Jakob Gesl) i blagajnik Teodor Bogdanović. Pokrovitelj društva bio je grof Adolf Pejačević. Izabrani su i Upravni i Nadzorni odbor. Na skupštini se prijavilo 85 izvršujućih članova, uglavnom zanatlija i trgovaca, jer zemljoradnici i nisu bili pozvani na skupštinu. Društvo je preuzelo sav alat od Opštine i smestilo ga u prostorije opštinskog dvorišta. U istom dvorištu, ali sa ulazom iz Ivanove ulice, nalazila se prostorija za stražu. Sledeće godine je nabavljena nova oprema za 30 ljudi i crevo za vodu dužine 20 m. Zahvaljujući prilozima građana podignut je i toranj visine 8 metara, sa koga su, pored trubača i crkvenih zvona, oglašavane uzbune. Noću je sa tornja sijala svetiljka. Dve godine kasnije (1875), iz Beča je stigla jedna od najmodrenijih štrcaljki, a sledeće godine i troredne lestve, koje su bile u upotrebi skoro do 520 početka Drugog svetskog rata. Godinu dana po osnivanju, društvo je dobilo i svoja Pravila regulisan njegov rad.
521

, kojima je

518 519

“Zastava”, 1867, 81 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 195-200; Carl Bischof, nav. delo, 154-156 520 D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, …; Franz Wilhelm, nav. delo, II, 195-200; Carl Bischof, nav. delo, 154-156 521 Opšte svojevoljno vatrogasno društvo, Ruma 1874. godine (Biblioteka Matice srpske, Novi Sad)

144

Pravila su se sastojala iz dva dela: prvi, “Službovni red” (A. “Opšta opredeljenja” i B. “Osobna opredeljenja”), i drugi, “Služba pri požaru" (ukupno 142 člana). “Opšta opredeljenja” su propisivala da se pojava vatre oglašavala sa crkvenih tornjeva, zvonima, isticanjem zastave na tornjevima, a noću fenjerom. Vatrogasno društvo je vatru oglašavalo putem trubača. Uniforma članova društva sastojala se od bluze, pantalona i crne kožne kape, sa vatrogasnim znakom, dok su svečano odelo predstavljali “ugasito” plava bluza, pantalone i šlem. Uniformu su morali da održavaju u dobrom stanju, a pri istupanju iz društva odelo i opremu su vraćali nazad. Čim bi se vatra oglasila, vatrogasci su dolazili na mesto požara, sa potrebnom opremom. Odeljenjem koje je tada bilo na dužnosti, komandovao je njegov zapovednik. Mesto glavnog zapovednika je danju bilo označeno crvenom zastavom, a noću fenjerom. Vatrogasci su na mestu požara ostajali i posle gašenja, sve dok zapovednik ne bi izdao naredbu za pokret. Uopšte, vatrogasac se nije mogao udaljiti sa postavljenog mesta bez dozvole starešine. U vanrednim situacijama glavni zapovednik je naređivao i stražarenje. On je organizovao i redovne vežbe, na koje su pozivani svi potpomažući članovi, kao i opštinsko zastupstvo. Vatrogasci, koji su na dužnosti (u spremnosti), nisu se smeli udaljavati iz varoši, bez javljanja neposrednom starešini, i bez nalaženja odgovarajuće zamene. Obaveza svakog člana društva bila je tačnost u službi, kao i da bude “miran, pokoran, hrabar i svestan”. Galama i suvišni razgovori na mestu požara, i pri vežbanju, bili su najstrože zabranjeni. Slično je bilo i sa uzimanjem hrane i pušenjem. “Osobena opredeljenja”, između ostalog, predviđaju da “nebrižljive” članove zapovednik odeljenja mora prijaviti glavnom zapovedniku, kojem je, takođe, bio odgovoran i upravitelj “spravišta za održanje rekvizita”. U delu “Služba pri požaru”, regulisao se postupak u slučaju objave požara. Čim bi se on oglasio, vatrogasci su odlazili na ugroženo mesto, sa ciljem da se, “s najvećim požrtvovanjem”, prvo spasavaju ljudi i životinje. Trebalo je proceniti da li je potrebno iseljenje ili se vatra može ugasiti, imajući u vidu i pravac i jačinu vetra. Pri iseljavanju, tzv. pentrači su morali da imaju slobodne ruke kako bi žene, decu, bolesnike i stare osobe izneli iz objekata koji su u plamenu. Svaki član pentračkog odeljenja imao je šlem od kože, pojas, za pojasom čekić, spasavajuće uže, zviždaljku i držak za mešinu, sekiru i motiku. Spasavanje ljudi iz zgrade u požaru obavljalo se pomoću merdevina ili, u krajnjem slučaju, platna na koje se iskakalo. Od stvari, prvo su se spasavale one najdragocenije, pa tek onda “bela ruva”, odela, kreveti i na kraju nameštaj. Ormari i sanduci koji se nisu mogli izneti, bili su otvarani i pražnjeni s najvećom pažnjom. Ako je u zgradi bilo zapaljivih stvari (špiritus, terpentin, petrolej, “olaj”) one su se najpre sklanjale od vatre. Ako još uvek nije bio zahvaćen vatrom, krov se morao skinuti, a izgorele odžake i zidove trebalo je podupreti da se ne sruše. Ako se zgrada zahvaćena vatrom više nije mogla spasti, prelazilo se na sledeće najugroženije. U ovom delu su predviđeni i postupci za gašenje podrumske vatre, gašenje magacina (skladišta) i štala, zatim, pri pojavi vatre u odžaku, naročito kod kuća pokrivenih šindrom, trskom ili slamom. Članovi odeljenja za šmrkove imali su običan pojas i “žviždoljke”, i morali su dobro da 145

poznaju svoju opremu. Vatrogasne sprave su zimi morale da uvek budu u funkciji, kako bi se sprečilo njihovo smrzavanje. Ni jedno bure nije smelo da bude prazno i ni jedan šmrk napunjen vodom. Moralo se pravilno rukovati cevima i vodom, da se ne bi uzalud rasipala. Posao sa šmrkovima nije trebalo započinjati sve dok se ne nabavi dovoljna količina vode. Razlog za ovo je što gašenje požara ne sme da bude prekidano, jer to podstiče vatru. Odeljenje koje je nosilo vodu imalo je istu opremu kao i ono koje je radilo sa šmrkom. Oni su se brinuli za burad i vodu. Voda se nije smela smrznuti, ustajati ili usmrdeti, a uvek je moralo biti dovoljno vode. Čuvari su imali zadatak da zatvore mesto gde je izbio požar, da obezbede dostupnost potrebnih sprava i da smeste ugrožene osobe. Postavljali su stražu pred ulazima u zapaljenu zgradu, kako bi se sprečila krađa i čuvali su stvari spasene iz kuće. Nosili su crveni zavoj na rukavu i kratko uže. Desetak godina kasnije, sastavljena su nova pravila, unekoliko izmenjena. Njihova prva verzija od 5. marta 1882. nije bila odobrena, i tek nakon dopune od 26. novembra, potvrđena su u Zagrebu 24. decembra iste godine. Prema njima članovi društva delili su se na potpomažuće (oni su plaćali preko 2 forinte godišnje u društvenu kasu), utemeljivače (preko 50 forinti) i izvršujuće. Društvo se sastojalo od tehničkog zbora i upravljačkog zbora, sa po jednim predsednikom koga je birala glavna skupština. Izvršujući članovi su činili “gasilačku četu”, koja se sastojala iz “odjela penjača”, “odjela štrčara (prskača)”, “odjela hidranata”, “odjela čuvara” i “odjela tubača”. Četa je imala i društvenog “mernika”, “spremnika” i lekara. Pravila su potpisali Žiga Furjaković, predsednik, Aleksandar Kovačević, potpomažući član, i komandant društva Ferdinand 522 Rister. Narednih godina društvo je zapalo u krizu, a njegov pokrovitelj, grof Pejačević, otišao pod stečaj. Komandant Vurmbrant se preselio u Beč. Broj izvršujućih članova se smanjio na 24. Ipak, nešto je i učinjeno. Toranj je 1881. godine povišen za još 8 metara, nabavljeno je četvoro novih kola za dovoz vode, kola za prevoz opreme, jedna ručna pumpa i drugo. Godine 1882. 523 izvršena je podela grada na četiri požarna kvarta. Desetogodišnjicu postojanja Dobrovoljno vatrogasno društvo u Rumi proslavilo je 1884. godine. Za tu priliku, nakon podnete molbe, iz opštinske kase 524 im je odobreno 100 forinti. Izveštaji Sremske županije, iz nešto kasnijeg perioda, omogućavaju praćenje razvoja Dobrovoljnog vatrogasnog društva u pogledu članstva i raspoložive opreme. Prema njima, društvo se iz godine u godinu uvećavalo i osavremenjivalo. - Godine 1896. brojalo je 74 izvršujuća i 68 pomažućih članova, sa imovinom od 5.400 f. Oprema se sastojala od dve velike i dve male štrcaljke i 525 pribora za 100 vatrogasaca.
522 523 524

IAS, Magistrat..., god. 1882, kut. 3.441-4.874 D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, … IAS, Magistrat…, 1884, kut. 5.201-5.800

146

- 1897. nabavljena su prva vatrogasna kola, smeštena u vatrogasnom domu.
526

- 1898. imalo je 75 izvršujućih i 90 potpomažućih članova. Učestvovalo je 527 u gašenju 13 požara. - 1900. društvo je imalo 97 izvršujućih i 87 potpomažućih članova, dve velike štrcaljke, kola za vodu i druge sprave za 100 vatrogasaca. Iste godine su sa uspehom učestvovali u gašenju pet požara. Opština je potpomagala društvo 528 sa 600 K godišnje, dok je njegova imovina iznosila 22.000 K. - 1901. Vatrogasno društvo imalo je 98 izvršujućih i 84 potpomažuća člana, tri velike štrcaljke, šest kola sa buradima za vodu, jedne velike merdevine i kola za prevoz rekvizita. Ugasili su osam požara u Rumi i dva u obližnjim 529 mestima. U narednom periodu broj aktivnih članova društva je donekle opadao: 93 530 izvršujuća i 86 potpomažućih članova (1902) , 75 izvršujućih i 85 531 potpomažućih članova (1904) , 74 izvršujuća i 102 potpomažuća člana 532 533 (1907) , 63 izvršujućih i 105 potpomažućih članova (1908) , 79 izvršujućih i 534 109 potpomažućih članova (1909) . Godine 1912. društvo je imalo 83 izvršujuća, 105 potpomažućih članova. Imalo je četiri velike vozne štrcaljke, četvoro kola sa metalnim buradima za vodu, jedna kola za prenos rekvizita, 535 Početkom XX dvoje velikih mehaničkih merdevina i jedan benzinski motor. 536 Shodno običaju, veka ustanovljene su i telefonske požarne stanice. Vatrogasno društvo je imalo i svoju muzičku družinu.

525 526

Županijski izveštaj, god. 1896, 245 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 195-200; Carl Bischof, nav. delo, 154-156 527 Županijski izveštaj, god. 1898, 231 528 Županijski izveštaj, god. 1900, 231 529 Županijski izveštaj, god. 1901, 209 530 Županijski izveštaj, god. 1902, 333 531 Županijski izveštaj, god. 1904, 286 532 Županijski izveštaj, god. 1907, 294/295 Napomena: te godine se opštinska potpora uvećala na 1.200 K. 533 Županijski izveštaj, god. 1908, 297 534 Izveštaj Kr. vel. župana Županije Sriemske i grada Zemuna 1909, Vukovar, 1910, 316 (u daljem tekstu Županijski izveštaj, god. 1909) Napomena: te godine su nabavili dvoje velikih mehaničkih lestvi. 535 Županijski izveštaj, god. 1912, 305-306 536 D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti…

147

Vatrogasna kola u Rumi Kako je već rečeno, vatrogasna oprema je najpre bila smeštena u objektu koji se nalazio u levom delu dvorišta Magistrata. Sopstvenu zgradu društvo je 537 dobilo tek 1897. godine, a nalazila se u današnjoj Železničkoj ulici. Osim u okviru samog društva, odnosno njegovih prostora, širom Rume su, na određenim punktovima, stvarani uslovi za bolju zaštitu od požara. U tom pogledu, postojale su posebne šupe u cilju stalnog održavanja zaliha vode, naročito zimi. Takođe, na pojedinim mestima, iskopani su bunari za potrebe vatrogasne službe. Jedan od najvećih bunara, te vrste, iskopan je na Starom 538 vašarištu tokom 1882. godine. Još jedan takav bunar postavljen je u Glavnoj 539 U prvoj deceniji XX veka, nakon ulici, iza tzv. Zelenog krsta, 1886. godine. odluke zastupstva od 28. jula 1902. godine, iskopani su duboki javni bunari na prostoru “kod vlastelinstva”, na Novom vašarištu i na pijaci (verovatno na 540 Starom vašarištu), pri čemu su svi bili “na šmrk”. Ovim radovima je prethodila 541 odluka zastupstva o kupovini sprava za vrtenje arteskih bunara.

D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti … IAS, Magistrat..., 1882, kut. 202-1.200 (dopis Poglavarstva od 22. februara 1882) Napomena: Podaci Dimitrija Spajića govore da je ovaj bunar, na trgu Kraljice Marije, završen tek 1886. (D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti …) 539 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 1.735-2.800; IAS, sednički zapisi … 540 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 244 541 Županijski izveštaj, god. 1900, 128
537 538

148

A da je postojala stvarna potreba za jednim ovakvim društvom, govore naredni podaci o požarima koji su tih godina pogađali Rumu i njenu okolinu, o čemu su vođene uredne evidencije. U toku 1877. godine, u požarima je stradala imovina: Johana Ginera (Johann Günner) – slama, Johana Zite (Johann Zitta) – kućni krov, Katarine Vagner (Katharina Wagner) – seno, Damjana Pantelića – kuća br. 963, Jakova Josa (Jakob Joos) – hrana, Adama Habenšusa – slama, Mate Benčića – slama, Jozefa Šmea – šupa, Petra Jankovića – štala, udove Krnajić – štala, braće 542 Rister – dimnjak, Živka Belića – dimnjak, Luke St. Georgijevića – dimnjak. U toku 1879. bilo je 7 požara kada je izgorelo 5 kuća, 2 ekonomske zgrade, 7 slama, a šteta je iznosila 666 forinti. U jednom slučaju vatra je bila podmetnuta, a za ostale je uzrok nepoznat. Osim u samom naselju, požari su 543 se dogodili i na polju, sa štetom od 1.104 forinte i nepoznatim uzrokom. Dana 21. septembra 1884, u 11 časova pre podne zapalila se kuća u Lovrinoj ulici br. 142, vlasnika Srete Jekića. Uzrok požara je bila čađ, koja se zapalila u cilindru od peći. Vatra je prodrla na tavan, i kada je vlasnik kuće otvorio vrata od cilindra, zapalilo se iverje na tavanu, što je onda zahvatilo i 544 grede. Na sreću, kuća je bila osigurana, a šteta je procenjena na 40 forinti. Iste godine u požarima je stradala imovina Đorđa Grebera (Georg Gräber – štala, Martina Šnura (Martin Schnur) – kuća, Mihajla Šmea (Michael Schmee) – štala, Jovana Dilmeca – kuća (uzrok udar groma) i Dragutina Badera (Karl 545 Bader) – kuća. Trećeg oktobra 1886, oko pola deset uveče, izgoreo je krov na kući Adama Ginera (Adam Günner) u Kulićevoj 20. Uzrok vatre je ostao nepoznat. 546 Kuća je osigurana kod “Reunione Adriatik visit karte Triest” na 20 forinti. Pogorelci u 1891. godini su bili: Vasa Maksimović – odžak, Miloš Orlović – slama, Ignjac Lajpold – štala, Tobias Šnur (Tobias Schnur) – kuća i Ruža Mitrović – kuća. U ovim slučajevima objekti nisu bili osigurani, a sve izgorele 547 kuće su bile pokrivene slamom. Jedan požar je naročito privukao pažnju javnosti, a desio se u nedelju 9. avgusta u toku predstave Srpskog narodnog pozorišta u Rumi. Tom prilikom se među publikom zapalio jedan fenjer. Pisar Vujin je pokušao da spreči požar, tako što je razbio fenjer i pokušao duvanjem da ugasi vatru. Međutim, to je još više razbuktalo vatru, koja je buknula i opalila mu lice, oči i ruke. Vujin je pao previjajući se od bolova. U međuvremenu se zapalila i zavesa na pozornici, ali je brzo ugašena zahvaljujući prisebnosti glumaca. Publika je panično jurnula ka izlazu i zagušila prolaz, te su na dva mesta stolicama razvalili pozorište. U tom
542 543

IAS, Magistrat..., 1877, dok. br. 14 IAS, Magistrat..., 1880, kut. 661-1.000 (odgovor Opštine na upit Statističkog ureda Vlade u Zagrebu, od 16. februara 1880) 544 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 5.605-6.599 545 IAS, Magistrat..., 1885, kut. 2.802-3.700 546 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 4.581-5.600 547 IAS, Magistrat..., 1892, kut. 1.702-4.100

149

su došli i vatrogasci, koji su vatru ugasili. Posle toga predstava je nastavljena, 548 ali sa mnogo manje publike, jer ih je dosta u strahu otišlo kući. Manjih ili većih, slučajnih ili podmetnutih požara, bilo je i početkom XX veka. Meta ovih drugih je u dva navrata bila imovina Jovana Đuričića – Biorca. Najpre je u njegovom dvorištu zapaljen plast sena, a zatim se isto ponovilo posle nekoliko dana, u skoro isto vreme, uz ukupnu štetu od oko 2.800 K. Ove 549 akcije su očigledno imale političku pozadinu. Nasuprot tome, požar u kući Pavla Rakošija, kada je izgoreo slamnati kućni krov, požar u Remetskoj ulici u kući poljara Joce Jovanovića i slični, bili su 550 posledica nemara i nepažnje ukućana. Treba pomenuti i nesreću koja je zadesila fotografski atelje Ljubomira Bikara, gde je 1909. godine izbila vatra. Od sve opreme i materijala, spašena su 551 samo dva fotoaparata, a uzrok tome je bila nepažnja ili neispravan dimnjak. U nekim slučajevima pojedinci su nastojali da preduprede ovakve pojave u svom susedstvu, podnoseći žalbe i prigovore nadležnim opštinskim službama. Pekar Karl Fuks (Karl Fuchs) se ovde javlja u dvostrukoj ulozi. Najpre se Rumska štedionica žalila na njegovu pekaru do njihove štedionice, iz koje izbija dim pored i guši stanovnike, a varnice lete svuda okolo, preteći požarom. Potom se Fuks žalio na to što je u dvorištu štedionice napravljena pozornica za predstavu Srpskog narodnog pozorišta. Poznato je, kaže, da se na bini često dešavaju požari, što bi ugrozilo njegovu kuću pokrivenu daskama. Tražio je garanciju da se požar neće desiti, a u suprotnom nadoknadu štete. Opština je 552 odbacila obe ove žalbe i zahteve. U upravi Vatrogasnog društva, u posmatranom periodu bili su
* 553

:

predsednici: Ernest Špiler (1873-1895) , dr Jovan Šević (1895-1905) i dr Miloš Nikolajević (1909-1922). nadzapovednici: Leo Vurmbrandt (1873-1876), Avgust Foltman. zapovednici: Vasilj Kritovac (1873-1878), Ferdinand Rister (1878-1912) i Jozef Brendl (1912-1934).

548 549

Branik, 1897, 96 “Radikal”, 1910, 1, 2 550 “Radikal”, 1910, 10, 36, 3838 551 “Radikal”, 1909, 38 552 IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1.321-2.700 553 Dimitrije B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti …; Dobrivoj Mitrović, Građa..., 20 * Napomena: jedan dokument pominje da je 1882. godine predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva bio Šišman Furjaković, što bi značilo da Špiler tada nije bio na toj funkciji. (IAS, Magistrat..., 1882, kut. 202-1.200 (Zahtev za održavanje zabave sa lutrijom od 24. januara 1882)

150

Pošta i saobraćaj

Prvi poznati podatak o pošti u Rumi datira iz polovine XVIII veka. Pisac knjige o poštama u Vojvodini, Nikola Gulan, navodi podatak da je još 1751. godine postojala pošta u Rumi. Zatim, ponavlja da je u Rumi pošta 554 uspostavljena 30. maja 1788. godine, a da je svoj poštanski žig imala 1825. Ova najstarija poštanska stanica u Rumi najverovatnije je bila smeštena * u tadašnjoj vlastelinskoj gostionici u Glavnoj ulici, koja je ujedno bila važan poštanski put. Kroz Rumu, prema Mitrovici, pošta je išla sredom i nedeljom, a od Mitrovice ka Rumi četvrtkom i nedeljom. Kako bi se ovaj put osposobio za potrebe prenosa pošte, Dvorski ratni savet je 1818. godine dao saglasnost da se očisti potok Margel(oš). Drugi poštanski put je išao prema Irigu, i preko Fruške gore, za Kamenicu, a njegova izgradnja je započela 1820. godine. Pošta se prenosila poštanskim konjima. Vreme jahanja na relaciji Mitrovica – Čalma 555 iznosilo je tri časa, a Golubinci – Ruma četiri i po časa. Posle Revolucije, vlasti su 26. decembra 1850. godine donele “Najviši poštanski propis” (Posta Patens – Poštanski patent). U to vreme neka od poštanskih prava su još uvek bila regalna, ali su postepeno prelazila u ruke države. Od 1859. godine pošte su ponovo u sastavu Ministarstva finansija, a od 1861. godine u sastavu ugarskog Ministarstva trgovine i narodne privrede, u 556 kome je, od 1866. postojalo Odeljenje za pošte i telegrafe. Poštanski saobraćaj preko Srema se od 6. septembra 1852. godine, na liniji Vukovar – Bačinci – Čalma – Mitrovica – Ruma – Golubinci – Zemun, odvijao putem brzih poštanskih kola (diližansa, Malle-Wagen, Mallepost, Eilwagen, Eilpost), koja su postepeno zamenjivala jahaću poštu. Kola su svakog dana pored pisama i novčanih pošiljki, primala i po jednog putnika. Cena prevoza je iznosila 30 K po milji. Polazak iz Zagreba je bio u 17 časova, a iz Zemuna u petak, u jedan čas po ponoći. Ceo put je trajao 64 časa. Poštanski službenici su imali uniformu, koja se sastojala od gala i običnog šešira, već prema prilikama, kićanke od konjske dlake, poštanskog roga sa tri ili sa četiri piska, gajtana za rog (trubu) i 557 tablice sa poštanskim znakom koji se nalazio na rukavu.

554

Nikola V. Gulan, Pošte, telegrafi i telefoni u istoriji Vojvodine, PTT Arhiv, Beograd, 1980/81, 151 (Nikola Rukavina, Historijat razvoja pošte u BiH, Pošte Vojne krajine, Sarajevo, 54-61) Tada je to bila prizemna zgrada, a kasnije su sukcesivno nadograđivani spratovi i postala je hotel “Orao”, odnosno, hotel “Srem”. 555 Nikola V. Gulan, nav. delo, 28-29, 144, 145 556 Nikola V. Gulan, nav. delo 557 Nikola V. Gulan, nav. delo, 45
*

151

Dopis poštanskog ureda u Rumi Od 1871. godine u Mađarskoj su uvedene poštanske marke, a Zakon o pošti je donet 1908. godine. Njime je poštanska služba u potpunosti potpala pod državnu upravu.

152

Sedamdesetih godina XIX veka poštanski ured u Rumi je imao i svoj pečat. Godine 1877. raspisan je konkurs za prijem pismonoše u Rumi, sa platom od 200 f. Potpis na ovaj oglas stavio je poštar Radmanović, koji je 558 verovatno i pre tog vremena u Rumi obavljao ovaj posao. Jovan Radmanović je poštarski službu obavljao sve do smrti 1884. godine, kada ga je zamenio 559 Martin Rajnpreht. Da li je nekadašnja vlastelinska gostionica, tada već sa imenom “Orao” (“Adler”), još uvek bila poštanska stanica nema podataka, ali je na sednici opštinskog zastupstva od 20. jula 1877. godine zatraženo da se obavi premeštaj poštanskog i brzojavnog ureda bliže sredini varoši, gde se odvijao i 560 najveći deo trgovačkog prometa. Deset godina kasnije (13. januara 1887), Kraljevski poštanski ured u * Rumi tražio je da se u Poštarskoj ulici , na strani opštinskog mernika Ricofija (Kolomann Ritzoffy), postavi lampa, “jer je to od velike važnosti”, pošto se najveći deo poštanske službe odvijao uveče od 6 do 8 časova. Tada su, naime, građani najčešće donosili poštu, a prelaz preko ulice je bio toliko blatnjav, “da se ni danju ne može hoditi preko ulice i može se pasti preko ćuprije u mraku”. 561 Zahtev je bio usvojen, i lampa je ubrzo postavljena. U Rumi se verovatno nalazila manja poštanska stanica. O tome svedoči i jedno obaveštenje brzojavnog ureda u Rumi upućeno Gradskom poglavarstvu iz 1884. godine, koje se, shodno naredbi Visokog kraljevskog ugarskog ministarstva za javne radnje i komunikacije, odnosi na novo radno vreme pošta u kojima radi samo jedan činovnik. Prema njemu, pošta je svecima i radnim danima bila otvorena od 8 do 12 i od 14 do 18 časova, a nedeljom od 8 i 30 do 562 11 i 30 i od 15 do 16 časova. Početkom XX veka poštanski promet u Rumi je bio znatno povećan, a pojavili su se i izvesni problemi. Iskazana je potreba za više poštara u naselju. Bilo je samo četiri pismonoše, a nedostajala su barem još dvojica. Takođe, pojavili su se besposličari koji su otvarali i razbacivali poštu iz “malog starog sandučića” na kući Sime Marića, te ih je trebalo zameniti većim automatskim 563 poštanskim kovčežićima. Uprkos manjku poštara u Rumi, zastupstvo je negativno odgovorilo na dopis Zemaljske vlade, Odela za unutrašnje poslove od 24. novembra 1911. godine, povodom uspostavljanja prevoza pošte i ljudi automobilom. Kažu da 564 “ovde ne postoji potreba za uvođenje automobilne pošte”.
558 559 560

“Zastava”, 1877, 143 IAS, Magistrat…, 1884, kut. 5.201-5.800 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 20. juli 1887. * Nije poznato koja bi to ulica mogla da bude. Možda se radilo o sokačetu u Ivanovoj ulici (JNA), nasuprot tadašnje jevrejske škole i sinagoge (danas preduzeće Stambeno), ili o samoj Ivanovoj ulici, koja se, zbog poštanske zgrade, ponekad možda nazivala i Poštarska. 561 IAS, Magistrat…, 1887, kut. 1-1.320 562 IAS, Magistrat…, 1886, kut. 5.605-6.599 563 “Radikal”, 1909, 37, 39, 41 564 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 30. decembar 1911.

153

*** Telegrafsko-telefonski saobraćaj u ovim krajevima se javlja u drugoj polovini XIX veka. U Rumi je još 1884. godine, a možda i ranije, postojao 565 telegraf (brzojavni ured). Završni radovi na uspostavljanju telefonske veze na liniji Zemun – Mitrovica, u dužini od 80 km obavljeni su 1898. godine. Između Zemuna i Mitrovice postojale su još četiri telefonske stanice: Surčin, Kupinovo, Grabovci i 566 Klenak. Cena razgovora je bila 30 K za 5 minuta. Telefone u Rumi su najpre imali Pejačevići, odnosno činovnici na njihovom vlastelinstvu. Godine 1900. centar Vlastelinstva i svih pustara povezivala je telefonska linija u dužini od 67 km i 920 m. Iste godine telefon je imala i rumska firma Štajner i Vesl, u dužini 14,5 km, na relaciji Ruma – 567 Jarak. Uprkos tome, Franc Vilhelm piše da je telefonski saobraćaj u Rumi uspostavljen tek 1904. godine - verovatno za potrebe šireg građanstva. Krajem aprila iste godine održana je “dobro posećena” konferencija na temu uvođenja telefonskog saobraćaja u Rumi. Jednoglasno je zaključeno da se ova mogućnost ispita, a u tu svrhu je obrazovan komitet sastavljen od gradonačelnika Franca Grubera, dr Miloša Nikolajevića i Maksa Vesla (Max Wessel). Do 1. maja prijavljen je 31 telefonski priključak, a pretplatnici su bili priključeni na lokalnu i međugradsku mrežu. Pretplata za jednu godinu je 568 iznosila 120 kruna. Da ipak nije sve uvek funcionisalo najbolje, svedoče i žalbe da se u Rumi 569 na telefonsku vezu čeka i po četvrt sata, dok se neko javi iz pošte. *** Drumski saobraćaj se isključivo odvijao putem zaprege. Svaka kuća je imala svoja kola sa zapregom, a za duže relacije i udobniju vožnju bili su namenjeni fijakeri. Fijakeristi su bili poseban esnaf i kao takvi imali su svoj 570 statut. Prema jednom popisu u Rumi je na dan 31. januara 1882. godine bilo sledećih vrsta zaprega: jednoprega – 69, dvoprega – 789, tarnica – 9, za vožnju ljudi – 7, tovarnih kola – 7 i volovskih – 2. Ukupno – 883 (u originalu piše 571 881). Prevoz ljudi i robe se odvijao sve većom mrežom lokalnih i javnih puteva, 572 koji su, prema izveštajima Sremske županije, bili u dobrom stanju.
565 566

IAS, Magistrat…,. 1884, kut. 303-900 Nikola V. Gulan, nav. delo, 79 567 Županijski izveštaj, god. 1900, 414 568 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 85-90 569 “Radikal”, 1910, 36 570 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 25. oktobar 1886. 571 IAS, Magistrat…, 1882, kut. 202-1.200 (31. januar 1882) 572 Županijski izveštaj, god. 1894. i god. 1895, 371

154

*** Pojava železnice predstavljala je značajan preokret u saobraćaju. O ovoj novini u našim krajevima je počelo da se govori još polovinom XIX veka, kada je ustanovljena Generalna direkcija komunikacija, zadužena za železnički i 573 telegrafski saobraćaj na teritoriji Habzburške monarhije. Ruma se prvi put u ovom kontekstu pominje 1869. godine. Tada je Ugarsko ministarstvo za javne građevine dalo jednogodišnju dozvolu za “prethodan tehnički posao” oko železničke pruge od Novog Sada do Zemuna, a Ugarskoj veresionoj banci, u društvu sa Bečkim veresionim zavodom, za prugu 574 od Osijeka preko Vinkovaca i Rume, do Zemuna. Početkom 1875. godine u Rumi je održana konferencija posvećena pitanju izgradnje železnice. Konferenciji je prethodila inicijativa jednog engleskog preduzimačkog društva da preko Pešte i Novog Sada gradi železnicu, ali bez državne garancije. Konferencija je imala za cilj da i Rumu uključi u projekat izgradnje zemunsko-sisačke pruge, koja je, prema najavama, uskoro trebala da se gradi. Rumski advokat Svetozar Nikolajević je prisutnima izložio potrebu postojanja pruge i u ovim krajevima, i to od Novog Sada preko Kamenice i Iriga do Rume, kao i prema Zemunu. Mernik grofa Pejačevića je dopunio njegov stav informacijom da su u Bačkoj sve opštine obećale svoje zemljište za potrebe pruge i predložio da i Sremci tako postupe. Sam Pejačević je preko svog mernika obavestio javnost da će dati svu zemlju koja bude bila potrebna za prugu. Usvojen je i predlog da se obrate banu Mažuraniću za pomoć u ovom poslu. Za ostvarivanje ovog cilja izabran je odbor sa grofom Adolfom Pejačevićem na čelu i advokatom Nikolajevićem, kao perovođom. U odboru su još bili: Ljubomir Panajotović, Toša Bogdanović, vlastelinski mernik, Stevan Dimitrijević, Aleksandar Kovačević, Paja Filipović, Miša Kritovac, Sima 575 Marinković, Ernest Špiler, Paja Bogdanović, kao i drugi iz Iriga i Kamenice. Ipak, intenzivnija gradnja železnica počinje 80-tih godina XIX veka. Ovo pitanje je u Rumi ponovo aktuelizovano 1882. godine, kada je gradsko veće, preko gradonačelnika, “Poduzeću građenja pobočne željezničke pruge Inđija – Mitrovica” dalo u zakup 3-6 j opštinskog pašnjaka ,“s leve strane, pored buduće željezničke stanice u Rumi” i to počev od 8. marta 1882, pa do kraja iste godine, po ceni od 10 f za jutro. Ovo zemljište je trebalo da se koristi za proizvodnju cigle za železničku stanicu, propuste i druge objekte na pruzi, a po isteku zakupa, moralo je da bude vraćeno u preuzetom stanju. Preduzeće je angažovalo stotinu radnika koji su trebali da na osamnaest “astala” ispeku od 800 hiljada do milion cigli. Posao je započet 19. aprila, ali već je sutradan stigla jedna opštinska delegacija, koja je obustavila radove, da bi ih sutradan opet dozvolila. Slično se desilo i 24. aprila, kada je od strane Opštine uvedena zabrana daljih poslova na ovom zemljištu, a 25. rad opet dozvoljen. Konačno, 2. maja donesena je trajna zabrana radova na pašnjaku. Preduzeće se preko svog
573 574 575

Nikola V. Gulan, nav. delo List "Pančevac", 7. septembar 1869, br. 22 “Zastava”, 1875, 26

155

advokata dr, Jovana Đurića, žalilo na ovu zabranu i navodilo veliku štetu (1.000 f), koju je zbog nje imalo. Oni su bili vezani rokovima i obavezama prema "Glavnom preduzetniku za gradnju železnice Pešta – Zemun" i tražili su od Opštine da se sporazumno, bez suda, dozvoli nastavak radova. Opštinsko poglavarstvo je odgovorilo da je zabrana daljeg upotrebljavanja ovog zemljišta proistekla iz odluke zastupstva od 2. i 3. maja 1882. godine i da joj se mora udovoljiti bez odlaganja. Takođe, bilo je i pitanje da li je uopšte postojao neki ugovor o korišćenju ovog zemljišta, jer se advokat Đurić poziva na "spis" i 576 "ispravu", koju je potpisao gradonačelnik, kao i na neke usmene dogovore.

Akcija za prugu Ruma – Klenak Pruga u Sremu je konačno uspostavljena 1882. godine na relaciji Zemun – Novi Sad, s tim da je železničko čvorište bila Inđija. Pruga je rađena u etapama, kao skup lokolanih pruga, tako da je sledeće godine izgrađena pruga 577 normalnog koloseka Inđija – Mitrovica, pored Rume, u dužini od 42 km. Početkom decembra 1883. godine u Rumu je došao prvi voz iz pravca Inđije, 578 radi pregleda pruge, a 10. decembra ona je predata u saobraćaj. Ruma je ubrzo dobila još jednu prugu. Bila je to pruga normalnog koloseka na relaciji Ruma – Vrdnik, u sastavu mađarske državne železnice.
576 577

IAS, Magistrat... 1882, kut. 1.201-2.200 (Ruma, 10. maj 1882.) Franz Wilhelm, nav. delo, II, 85-90; Sto godina Železnica Jugoslavije 1849-1949, Zbornik članaka, Beograd 1951, 81 (Zbirka ZMR, rukopisi B. Rajakovca); Milorad Čonkić, Sto godina železnica u Vojvodini, Beograd, 1958, 16 578 Spomenica srpske škole

156

Prve vesti o trasi buduće pruge, koja će pospešiti izvoz i promet, datiraju iz 1883. godine u listu "Zastava". Njen inicijator je 1887. godine bio Gustav Pongrec, rukovodilac rudnika u Vrdniku i predsednik akcionarskog društva za građenje ove pruge. Puštena je u saobraćaj 4. jula 1889. godine, u dužini od 579 18,9 km. Pruga je izgrađena za potrebe eksploatacije rudnika u Vrdniku. Početkom veka izgrađena je nova pruga normalnog koloseka u sastavu mađarske vicinalne železnice, koja je povezivala Rumu sa Klenkom i dalje sa obalom reke Save. Gradnja pruge je dozvoljena Ministarskom naredbom od 3. decembra 1900. godine, pod brojem 66.220. Troškovi gradnje su iznosili * 198.000 K. Puštena je u promet 15. septembra 1901, u dužini od 28,9 km . Do 1911. godine prevezeno je 172.000 putnika, i 23.000 tona robe (drvo, voće, pšenica, svinje, ugalj, žito i drugi poljoprivredni proizvodi). Prugu su 31. oktobra 580 1907. godine kupile državne železnice za prevoz mrkog uglja. Tako je u Sremskoj županiji 1896. godine ukupno bilo 318,6 km pruga, po čemu je ona u Hrvatskoj i Slavoniji bila najnaprednija, sa trendom daljeg 581 razvoja. Uz prugu, na oko 2 km južno od naselja, sagrađena je i tipska, ali za ono vreme moderna, železnička stanica. Radi obezbeđenja ljudi i stoke sa obližnjeg 582 pašnjaka, uz prugu je 1888. godine postavljena ograda. Posle mnogobrojnih pritužbi Rumljana i putnika da stanica više ne odgovara povećanom prometu putnika i robe, počelo je da se razmišlja o njenom proširenju i modernizaciji. Dozvola za to je stigla 1902. godine rešenjem 583 o proširenju železničke stanice u Rumi Visokog ugarskog ministra trgovine. Međutim, tek 1909. godine napisi u štampi su nagovestili radove na tom planu. Početkom godine se pojavio tekst o uklanjanju “čkiljavih i sanjivih” svetiljki na železničkoj stanici, pored kojih se noću “jedva tri koraka razaznaju”, i uvođenju osvetljenja zagrejanim petrolejom, kao na stanici u Inđiji. Što se tiče proširenja železnice, u prvo vreme se govorilo o proširenju sa pet na osam šina, bez intervencija na zgradi, da bi 1910. godine bila doneta odluka o izgradnji 11 redova šina, u dužini puta koji je vodio za Jarak i Buđanovce. Tako će taj put biti

Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija…, knj. III, 479; “Zastava” 1883, 11; Sto godina Železnica Jugoslavije 1849-1949, 82 * Prema drugim podacima bila je dužine 30,9 km kao poslovna, a 30,7 km kao građevna. (Josip Gorničić – Brdovački, Razvitak železnica u Hrvatskoj do 1918. godine, Građa za gospodarsku povijest Hrvatske, knj. 3, JAZU, Zagreb, 1952, prilog br. 4) 580 Sto godina Železnica Jugoslavije 1849-1949, 84 581 Josip Gorničić – Brdovački, nav. delo, 196; Andrija Radenić, nav. delo, 8 (Branislav Bukurov, Privredno-geografske i saobraćajne prilike i saobraćajne veze fruškogorske oblasti, Beograd, 1951, dr Milan Šenoa, Naše železnice, Hrvatski geografski glasnik, br. 2, 1830, 162) Napomena: U planu je bila izgradnja železnice na relaciji Zemun – Bežanija – Surčin – Dobanovci – Deč – Šimanovci – Karlovčić – Mihaljevci – Subotište – Brestač – Nikinci – Hrtkovci – Jarak, za čiju izgradnju je bila dobijena i dozvola. (“Zastava” 1912, 202 j) 582 IAS, Magistrat..., 1888, kut. 4.401-5.000 i sednički zapisi, 22. mart 1888. 583 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 3. oktobar 1902.
579

157

uklonjen i sagrađen novi, koji će prelaziti prugu iza mađarske škole. Sagradiće 584 se i još nekoliko zgrada i velika kuća za lokomotive. Zvanična odluka o proširenju železničke stanice, kao i ustupanju opštinske zemlje površine preko 1.315 j. po ceni od 3 K, doneta je na sednici 585 zastupstva od 21. marta 1910. godine. Prema pisanju Franca Vilhelma izgleda da je do realizacije ovih planova došlo tek 1912/13. godine, kada je železnička stanica značajno proširena. Prema projektu, to je trebalo da bude "najlepša stanica u Hrvatskoj i Slavoniji", a izvođač radova je bio Stefan Tašner (Stefan Taschner). Radovi su obuhvatali povećanje i adaptiranje glavne stanične zgrade i pomoćnih objekata u njenom sklopu. Glavna zgrada je nakon renoviranja trebalo da postane jednospratnica (76 h 35,5 m), sa leve i desne strane zakriljena sa dva velika parka. U njoj su 2 smeštene čekaonica sa kasom (120 m ), čekaonica prvog razreda sa restoranom, čekaonica drugog razreda sa restoranom i čekaonica trećeg razreda sa restoranom, zatim toalet, kiosk za duvan, službene prostorije, policijsko-inspekcijska soba, portirnica i dr. Na prvom spratu su bili stanovi. Značajno je trebalo da bude proširena i teretna stanica, kao i ambari za žito, dok je u planu bila gradnja i nove magacinske zgrade. Rok za dovršenje radova 586 bio je 1. juli 1913. godine I kao u svakoj železničkoj stanici, na vidom mestu se nalazio aktuelni red vožnje. Prema prvom redu vožnje, koji je podžupan u Rumi, Josip Muzler, još 27. septembra 1883. godine predložio Glavnom nadzorništvu Kraljevsko ugarske državne budimpeštansko-zemunske železnice u Novom Sadu, vozovi h h h bi iz Inđije kretali u 6 i 40 min i u 9 i 20 min, u Rumu bi stizali u 7 i 20 min, h h h odnosno, i 10 i 20 min, a u Mitrovcu 8 i 20 min i 11 i 20 min. U povratku h h h satnica je bila sledeća: Mitrovica (15 i 40 min i 18 i 40 min), Ruma (16 i 40 h h h min i 19 i 40 min) i Inđija (17 i 40 min i 20 i 40 min). Uz navođenje prednosti voznog reda za sve stanovnike ovih mesta, izražava se i očekivanje da će voz 587 što pre krenuti. Nije poznato da li je ovaj vozni red stupio na snagu, tek prema jednom skraja XIX veka, kroz Rumu je voz prolazio četiri puta dnevno, dva puta iz h h pravca Inđije (7 i 44 min i 18 i 19 min) i dva puta iz pravca Vinkovaca i h h 588 Mitrovice (8 i 58 min i 19 i 35 min). U narednom periodu uvedene su nove linije, tako da je od oktobra 1910. godine Ruma imala pet vozova koji idu u 589 Zemun i četiri u Novi Sad. Voz na relaciji Ruma – Vrdnik je, takođe, išao u oba pravca. Iz Rume je h h h h 590 polazio 9 i 18 min i 16 58 min, a u Vrdnik stizao u 10 i 17 i 48 min.
584 585 586

“Radikal”, 1909, 3, 35; 1910, 48 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 247 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 85-90 587 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 6.604-7.300 588 “Zastava”, 1897, 144 589 “Radikal”, 1910, 35 590 "Branik", 1897, 112

158

Dobar deo gradskog života odvijao se i u krugu železničke stanice, što je ponekad dolazilo i na stranice štampe. U jednom kritičkom tekstu autor se žali na ponašanje službenika na železničkoj stanici u Rumi. Uzrok tome nalazi u činjenici da su na železničkim stanicima u Sremu uglavnom postavljani mađarski činovnici, koji se, bez izuzetka, ponašaju kao grubijani, čak i prema ženskom polu. Navodi primer jedne starije “pristojno obučene” žene, koja je od šalterskog činovnika ljubazno zatražila kartu trećeg razreda do Stare Pazove, pružajući mu jednu forintu. Pošto je pred šalterom bila gužva, i narod se tiskao i vikao, činovnik se proderao - “jedan”. Dotična gospođa je ćutala i čekala, ne znajući kome se ovaj obratio. On je, međutim, pružio svoju “mesnatu pesnicu” kroz prozorčić i udario gospođu po licu, ponovo viknuvši “jedan”. Ona je zaplakala i plačnim glasom ponovila “ta molim kartu do Stare Pazove”. Pošto ju je dobila udaljila se plačući ne toliko od bola, koliko od stida. Autor članak završava pretnjom “čuvenim” sremskim advokatima, njenim bratučedima, i konstatacijom - “sramota za XIX 591 vek”. Pored objavljivanja novih redova vožnje, železnička stanica je u štampu dolazila zbog saobraćajnih i drugih nezgoda i nesreća. Jednom je izvesni J. M. iz V. upao u jamu pored staničnog perona, duboku jedan metar. Na sreću radilo se o manjoj povredi, za koju je okrivljen šef stanice, koji ne samo da nije 592 naredio da se jama zatrpa, nego ju je i ostavio nepokrivenu i neosvetljenu. Mnogo gore su prošli Josip Pod, mašinovođa klenačkog voza i železnički stražar Eden Tot (Eden Toth). Prvi je, izgleda u pripitom stanju, upao među 593 “pufere” i ostao na mestu mrtav, dok su drugog, takođe zgnječili “puferi”. Naravno tu su i stalne žalbe građana, a naročito preduzetnika, na prečesto i predugo držanje zatvorenog prelaza preko pruge, što je veoma 594 ometalo promet. *** Pored međumesnog železničkog saobraćaja, u kome je Ruma predstavljala važnu stanicu, početkom XX veka pojavili su se predlozi o ustanovljenju šinskog prevoza i u samom gradu, na relaciji centar – železnička stanica. Prevoz putnika i robe na toj trasi se odvijao konjskim zapregama i fijakerima. Poput većih gradova (Zagreb, Osijek i Subotica) planove na uspostavljanju tramvajske pruge istovremeno su započeli Rumljani i Novosađani. U tu svrhu formirano je “Prvo rumsko deoničarsko društvo za graditi elektičnu prugu” čiji su članovi bili Andrija Dugošević, Jos. Zita, Karl Laher (Karl Lacher) i Kosta Dimić. Prema planu, pruga je počinjala kod železničke stanice gde je bilo i prvo stajalište sa čekaonicom, drugo stajalište se nalazilo kod
591 592

“Zastava”, 1895, 12 “Zastava”, 1912, 255 j 593 “Radikal”, 1909, 1, 35 594 IAS, Magistrat... , sednički zapisi, 5. decembar 1902

159

Mađarske škole, zatim je pruga išla preko železničkog mosta (preko kanala); treće stajalište je bilo na uglu današnje Industrijske (Zadarske) ulice; četvrto sa čekaonicom na prostoru kasarne; peto kod Đurđevske ulice (Marka Oreškovića); šesto kod Velike Jaračke (Atanasija Stojkovića); sedmo kod Lovrine (SPV); osmo kod Ivanove ulice (JNA) i deveto sa čekaonicom na uglu 595 Glavne i Železničke ulice. Prema tehničkom opisu “Automobilne željeznice u Rumi od Glavne ulice do Kolodvora” trebalo je da pruga ide duž Železničke ulice, desnom stranom (tri metra od ivice trotoara). Imala je dve okretnice (skretišta), jedno u Glavnoj ulici i drugo kod železničke stanice, kada joj se mogao prikačiti teretni vagon. Brzina tramvaja u naselju je iznosila 8 km/h, a van naselja 12 km/h. Pogon je bio na 596 benzinski motor od 14 kilovata, a nosivost 35 osoba.

Plan vagona automobilne železnice

Iz iste godine, nešto kasnije, datira nekoliko molbi za odobrenje gradnje tramvajske pruge. Prvi takav zahtev opštinskom zastupstvu uputili su Stefan Almaši i drugovi iz Rume, tražeći dozvolu za “podignuće tračnica za prevoz
Plan uzdužnog profila tramvajske pruge kroz Rumu, Zbirka Zavičajnog muzeja Ruma, inv. br. 97 Napomena: više o samom projektu videti - Snežana Joksić, Projekat automobilne železnice u Rumi, Zbornik Zavičajnog muzeja Ruma V, Ruma, 2005. 596 Tehnički opis “Automobilne željeznice u Rumi od Glavne ulice do Kolodvora”, Zbirka ZMR, inv. br. 97
595

160

osoba do železničke stanice na kolima na električni pogon”. Zastupstvo je u principu odobrilo ovu ideju, ali pod uslovom “da marva može da ide na pašu”, tj. 597 da ovakav saobraćaj ne ometa izgon stoke na pašnjak južno od grada. Zastupstvu je, potom, pristigla molba “Gospodarske obrtne veresijske zadruge Ruma i okolice”, za dozvolu uspostavljanja prevoza osoba “na automobilnu” od centra do železničke stanice i natrag, kao i jedna upućena od Ignjata Frenkla (Ignatz Fränckel) povodom dobijanja koncesije na pet godina za prevoz osoba automobil-minibusom. U oba slučaja zastupstvo je jednoglasno odobrilo ove zahteve, s tim da je zemljište moralo da ostane opštinsko i da zastupstvo dobije odrešene ruke u pogledu “stručnog poduzeća električnim 598 pogonom”. Dokle se stiglo u realizaciji ovog plana nije poznato, kao što nisu ni razlozi za odustajanje od njega. Da li su u pitanju nagoveštaji skorašnjeg rata ili nešto drugo, tek o automobilnoj železnici, ili tramvaju, u arhivskoj građi više nema pomena.

Elektrifikacija

U drugoj polovini XIX veka Ruma je, poput drugih sličnih mesta, u večernjim i noćnim satima, bila osvetljena petrolejskim lampama i fenjerima, a ovaj posao, na jednu godinu, bio je izdavan putem licitacije. Tokom 1883. godine osvetljenje petrolejom je zamenjeno naprednijim sistemom rasvete “gasolinom” iz bečke fabrike “Žerson Bem i Rozental” ("Gerson Boehm und Rosental"). Iz tog razloga Magistrat je odbio punudu iste firme iz 1889. godine za uvođenjem novog sistema osvetljenja. U odgovoru na ponudu se dalje kaže da se trgovište osvetljava sa 60 lampi, prerađenih od starih petrolejskih. Lampe sijaju otprilike 180 noći godišnje, dok se za vreme mesečine lampe i ne pale, 599 kao i u letnjim mesecima, junu i julu. Svaka lampa u proseku gori 7 sati. Ovo pitanje je bilo aktuelno i u narednom periodu, jer se na sednicama opštinskog zastupstva iznova raspravljalo o osvetljenju varoši, a zaključci o tome objavljivali u lokalnoj štampi. Tada je već započela polemika u javnosti da li da se uvede plinsko ili električno osvetljenje (“gas ili elektrika”) za javnu i privatnu upotrebu, koja je trajala sve do 1912. godine. Najpre je 1900. godine zastupstvo donelo odluku da se uvede javna 600 Zatim je 1903. stigla ponuda firme rasveta posredstvom “aetrogen-plin”.
IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 13. avgust 1911. IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 22. septembar, 23. oktobar i 25. novembar 1911. 599 IAS, Magistrat…, 1889, kut. 1.502-2.800, No 379 600 Županijski izveštaj, god. 1900, 128
597 598

161

“Bothe et C...” iz Beča za uvođenje rasvete acetonom , a onda, 1907. godine, 602 i od “Union Gasgesellschaft” iz Augsburga za uličnu rasvetu.
601

U narednom periodu bilo je nekoliko preokreta u odlukama. Na sednici trgovišnog zastupstva, održanoj 7. marta 1905. godine, detaljno je razmatran ugovor firme “Simens” iz Budimpešte za gradnju elektroinstalacije u Rumi. 603 Nema podataka šta Ugovor je jednoglasno prihvaćen sa manjim izmenama. je bilo kasnije, ali nakon dve godine, zastupstvo je donelo drugačiju odluku, prema kojoj je uvođenje plinske rasvete povereno firmi “Augsburger union” ("Augsburger union”) – filijala u Novom Sadu, te je odbijena ponuda firme “Gaur 604 et CR” iz Budimpešte za uvođenje električnog osvetljenja. Tri godine posle toga, polemike i nedoumice još nisu bile gotove. Godine 1910. stiglo je šest ponuda za osvetljenje grada. Građevni odbor je četiri odmah odbacio “bez obrazloženja”, a dve izneo pred zastupstvo. Jedna je bila ponuda firme “Augsburger union” za električno osvetljenje, a druga Franca Manošeka iz Beča za plinsko osvetljenje. Građevni odbor je sa svoje strane preporučio ovo drugo. Prilikom glasanja u zastupstvu, gde je bio prisutan i Manošek, za plin je bilo 12 zastupnika, a protiv 4. Njihovo obrazloženje je glasilo da je plinsko osvetljenje zastarelo i mnogo skuplje (68.921 K prema 16.000 K koliko košta električno osvetljenje). Polemika u zastupstvu je dobila i nacionalni prizvuk, jer su Srbi predlagali električno, a gradonačelnik Ferdinand Rister gasno 605 osvetljenje. Na kraju je postignut kompromis, i 13. avgusta 1911. godine doneta je odluka o kombinovanoj javnoj rasveti – električnoj i plinskoj, kako je glasilo u 606 jednoj ponudi firme iz Beča. Međutim, 12. januara 1912, stigao je dopis iz Zagreba u kome Zemaljska vlada nije odobrila ugovor sa firmom “Franc Manošek” iz Beča o kombinovanoj rasveti. Stoga je 23. marta iste godine na sednici zastupstva razmatren novi ugovor firme “Manošek”, ali za električno osvetljenje. Uz njega, na dnevnom redu su bile i ponude firmi “Simens”, Deoničarkog društva za električno i prometno preduzeće iz Zemuna, D. D. iz Beča i D. D. za plinsku rasvetu “Union” iz Augzburga. Pre potpisivanja ugovora sa Manošekom, odlučeno je da se o tome obavesti Zemaljska vlada, koja je odobrila sličan ugovor, sa istom firmom, 607 od pre nekoliko godina za opštinu Vinkovci.

IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 22. april 1903. Franz Wilhelm, nav. delo, I, 205 (Deutsche Volksblatt, 1907, 25) Dobrivoj Mitrović, Građa..., 245 604 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 245-246 605 “Radikal”, 1910, 34, 37 606 Županijski izveštaj, god. 1911, 178; Dobrivoj Mitrović, Građa..., 248 607 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 248-249
601 602 603

162

Prva strana Ugovora o elektrifikaciji O budućoj rasveti se raspravljalo i na sednici zastupstva od 24. novembra 1912. godine. Pretresan “ugovor o uvođenju električne javne rasvete” sa Deoničarskim društvom za električno i plinsko preduzeće u Budimpešti.

163

Nakon toga je jednoglasno usvojeno da se Đura Stajić i Ladislav pl. Jančo 608 ovlaste da potpišu ovaj ugovor. Konačno 1913. godine sklopljen je Ugovor o elektrifikaciji, odobren od Zemaljske vlade, između gradske opštine i deoničarskog društva za električna i prometna postrojenja u Budimpešti “radi dobave električne energije u gradsku opštinu Ruma”. Prema njemu, preduzetnik će o svom trošku izgraditi dalekovod od električne centrale u Mitrovici do Rume. Napon električne energije u dalekovodu maksimalno je trebao da iznosi 20.000 volti, dok bi se mreža unutar grada postepeno naponski smanjivala (do 6.000 volti). Vodovi mogu biti nadzemni i podzemni. Nadzemni će se postavljati na drvene stubove ili na krov, uz dozvolu kućevlasnika, a podzemni ispod trotoara, i to neposredno u zemlju ili u kanale. Transformatori će se nalaziti u nivou ulice, u kućicama od vatrosigurnosnog materijala. Struja će biti promenljiva ili jednosmerna, po izboru preduzetnika. Opština ima pravo da kontroliše jačinu javne rasvete o svom trošku, pomoću fotometra koji je preduzetnik dužan besplatno da stavi opštini na raspolaganje. Sadašnje petrolejske svetiljke opština će predati preduzetniku, koji treba da ih čuva i, za slučaj nužde, ponovo postavi. Javna rasveta poseduje 350 sijalica (žarulja) od po 40 vati i 12 “oblučnih” svetiljki (Bogenlampe), po 8 ampera ili 12 sijalica, po 600 normalnih vati. Od onih 350 sijalica, 175 biće polunoćne (korišćene u večernjim satima), a 175 celonoćne. Kalendar rasvete treba da dostavi Opština, ili u suprotnom ga utvrđuje sam preduzetnik. Struja se puštala samo u okviru određenih sati, a najčešće od 15 do 18 časova (u letnjim mesecima i kasnije od 18, 19 i 20 časova) do 4 do 8 ujutru (opet u letnjim mesecima svetla su se gasila ranije). Cena električne energije za rasvetu bila je 7 filira po 100 vat-sati, a za sve ostale svrhe osim rasvete cena je bila 3 filira po 100 vat-sati. Količina potrošene energije će se ustanovljavati pomoću brojila (“vatnih satova”), koji će potrošačima biti davani u najam. Predviđeno je i sniženje cene električne energije, kao rezultat novih pronalazaka. Potrošačima koji u roku od 8 dana ne plate svoja dugovanja sledi isključenje iz mreže. Održavanje mreže će prvih 10 godina biti pravo preduzetnika, a kasnije tog posla mogu da se prihvate i kvalifikovani majstori. Ako svetiljka izgubi 30% od svoje snage preduzetnik je dužan da je u roku od 24 časa zameni. Trajanje ugovora je 50 godina. Osoba kojoj se poveri vođenje posla mora stalno stanovati u Rumi. Ugovor je sačinjen na hrvatskom i nemačkom jeziku i overen je pečatom i potpisima Deoničarskog društva za električna i prometna poduzeća, načelnika H. A. Voltmana i zastupnika Georgija Stajića i Ladislava pl. Janča. U Budimpešti/Rumi, 4. februara 1913. godine. Kraljevska zemaljska 609 vlada (Odel za unutrašnje poslove), odobrila ga je 25. februara 1913. Tako je struja “potekla” u Rumu iz mitrovačke elektrane 1913. godine. U narednim mesecima započeli su radovi na instaliranju mreže. Radove oko postavljanja žarulja za javnu rasvetu na kućama u Glavnoj i Železničkoj ulici nadgledao je građevni odbor. Krajem godine, on je podneo izveštaj trgovišnom
608 609

Dobrivoj Mitrović, Građa..., 249-250 Ugovor u zbirci ZMR, inv. br. 33 (postoji i dodatak ovom Ugovoru od 18. februara 1930, Zbirka ZMR, inv. br. 70)

164

zastupstvu, koji je razmatran na sednici od 29. decembra 1913, u kome se navodi da je broj svetiljki u uličnoj rasveti nedovoljan i da treba postaviti još 40 pomoćnih žarulja, čime bi se osvetlile sve ulice, što je i prihvaćeno. Na jednoj od poslednjih sednica zastupstva pre izbijanja rata, 30. aprila 1914. godine ustanovljeno je da u gradu ukupno ima 402 svetiljke, 12 kružnih i 390 ostalih, te 610 da nisu dobro raspoređene.

Izgradnja Rume

Ako je suditi po količini sačuvane arhivske građe, nekadašnji urbanisti i građevinari imali su pune ruke posla. Stotine dokumenata (građevinskih dozvola, planova i skica, zahteva za gradnju, žalbi...) govore o tome kako se Ruma izgrađivala u drugoj polovini XIX i početkom XX veka. Svi ovi poslovi mogu se podeliti na nekoliko grupa: 1) poslovi oko regulacije potoka i kanala u naselju i u okolini 2) radovi na izgradnji puteva prema okolnim mestima 3) izgradnja, popravka i uređenje ulica i trotoara 4) izgradnja kuća i drugih objekata u gradu i u neposrednoj okolini *** Cilj regulacije je bio da se okolna zemljišta sačuvaju od poplava i štete, time nanesene, da se omogući pravilan otok vode i da se regulišu vodenice, koje su bile jedan od najvećih uzročnika plavljenja zemljišta. Kolike probleme je ovo pitanje pravilo Rumljanima u prošlosti, svedoči i opis jedne poplave koja je Rumu pogodila 1865. godine. Poplava je ostavila na Rumljane toliki utisak, da je i posle više decenija pomenuta u spomenici Srpske * škole, kao jedan od značajnijih datuma u istoriji Rume . Nakon duge i velike suše, kada su i rumski sveštenici više puta držali obrede za kišu, ona je, na drugi dan Duhova, konačno počela. Najpre je došla grmljavina, i tom prilikom je grom pogodio u jednu petnaestogodišnju devojku, ćerku salera “Franka”, koja je stajala na vratima svoje kuće. Na sreću, prošla je sa manjim povredama i brzo se oporavila. Sledećeg dana na Rumu se izlila prava provala oblaka. Bujica je tekla ulicama, na sve strane. Treći dan - isto
610 *

Dobrivoj Mitrović, Građa..., 250-251 Pored ove poplave, Spomenica pominje još nekoliko zanimljivosti ovog tipa. Krupan led koji je potukao polja i vinograde padao je 28. juna 1879; mnogi meteori (“kao krupan sneg”) padali su nad Rumom 27. novembra 1885, a u aprilu 1893. godine, u 3 časa po podne bio je zemljotres, koji u Rumi nije prouzrokovao štetu. (Spomenica srpske škole)

165

tako. Oluja i poplave. U Borkovcu su se slila tri potoka i izlila u dolinu. U tom delu grada, voda “do kolena”, poplavila je kuće. Nameštaj je plivao po sobama. Tada je oštećeno 30 kuća. Pisac ovog članka u novinama, konstatuje da je sva sreća što u tom delu grada žive trgovci i zanatlije, te nije bilo stoke, tako da je stradala samo živina. Ali, zamalo da stradaju Ćira Popović, starac od 80 godina, prevodilac priča iz “1001 noći” na srpski jezik, i njegova žena. Oni su tri sata vikali u pomoć, i tek kada ih se setila njihova kuma iz “trećeg sokaka”, koja je obavestila javnost, došao je sudija Branko Jovanović, zagazio u vodu i na leđima ih izneo. Da je bila noć bilo bi i ljudskih žrtava. Stariji pričaju o sličnom 612 događaju pre 50 godina u vreme vašara, koji je zato i izmešten u viši predeo. U jednom dopisu Poglavarstva “Visokoj vladi” iz 1882. godine, od nje se traži odobrenje za izvođenje “obimnih kanalizacionih radova”, proširivanje kanala i “vodovoda” zbog poplava. Treba da se iskopaju i prošire kanali sa obe strane Buđanovačkog puta prema Jarčini i tako bi se spaslo 2.000 lanaca zemlje. Ovo "sve žešće" zahteva i rumsko građanstvo. U tu svrhu moli se i odobrenje za razrezivanje poreza na 1.500 “gruntova”, kako bi se sakupilo 613 3.000 forinti za ove radove. Dve godine kasnije inženjer pristav, Koloman Ricofi, i civilni inženjer Dragutin Gudenić sačinili su predlog regulacije. Prema njemu, treba da se izravnaju okuke, da se višak vode kod železnikog mosta razvede, ne kao do tada, na rumsku, nego na stranu voganjskih livada, tragom nekadašnjeg starog kanala. Time bi se obogatio vodom kanal “Jelenac”, koji ima slab tok zbog velikog broja vodenica. Dalje, neophodno je produbljenje i proširenje Kudoša, niže vodenice “Grčuše”. U tom kontekstu pominju se i druge vodenice na ovom potoku: “Kalajđuša” – suvlasnik Živko Janković iz Rume, “Kovačevica” – suvlasnici Luka Radić i Aca Selenić iz Rume, “Sovrica” – Živko Janković i Mijo Čečković, “Vujićeva” – Živan Vujić i Ljubomir Malenković, kao i “Subotićeva”, “Stanišićeva”, “Daljnja Badnjača” i “Crnogorčeva” (u ataru Jarka). Troškove ovih radova snosili bi Ruma (1.200 for), Jarak (800 for), Voganj (300 for) i Šašinci (400 for). Uz prisustvo opštinskih zastupnika svih pomenutih mesta i svih zainteresovanih, dokument su potpisali podžupan Muzler, Ricofi, Gudenić i 614 kotarski pristav Vilim Turković. Sutradan (30. jula), Kraljevska podžupanija je donela odluku u pogledu regulisanja potoka Kudoš i Jarčina, kao i vodenica na njima, u cilju uklanjanja zemlje i u cilju “javnog zdravlja”. Takođe, u planu su bili i radovi na ušću 615 Jelenačkog potoka u Kudoški. Sledeće godine, 5. aprila, trgovište Ruma je sklopilo ugovor sa Josipom Josom (Josef Joos) i Johanom Grofom (Johann Grof) o regulisanju potoka Borkovac, počev od ćuprije kod Starog vašarišta do katastarske čestice 4.510. 616 Ugovorena je cena po dužnom metru, rokovi i obaveze izvođača radova.
612 613

“Srbobran”, 1865, 44 IAS, Magistrat…, 1882, kut. 2.02-1.200 (koncept dopisa od 22. januara 1882) 614 IAS, Magistrat…, 1884, kut. 5.201-5.800 (zapisnik od 29. jula 1884) 615 IAS, Magistrat…, 1884, kut. 5.201-5.800 616 IAS, Magistrat…, 1885, kut. 2.009-2.800

166

U samom mestu, u ovom pogledu, kritična tačka je bilo Staro vašarište. Na tom prostoru je konstantno bio izražen problem viška atmosferske vode. Iz 1886. godine datira koncept dopisa Vladi, sa predlogom rešenja ovog problema. Navodi se da je voda koja se širila po vašarištu, naročito u vreme letnjih kiša, štetna za zdravlje. Zbog toga je morao biti proširen most na Borkovačkom potoku u Glavnoj ulici i deo vašarišta, pored puta, nasut zemljom. Takođe, uz put su napravljeni “rigoli”, koji vode prema mostu. Međutim, “rigoli” nisu mogli da se naprave drugačije, nego da se izdignu, zbog čega se, između njih, na cesti zadržavala voda. Ona se slivala i na “tarac” pored kuća i oštetila ga. On je, takođe, prepravljen i podignut na viši nivo. Zato se Vlada moli da omogući da se ovaj “neznatni” deo puta izdigne, jer trošak nije veliki, a i Magistrat će sam 617 obezbediti potreban podvoz za dovoz zemlje. Iste godine, na sednici zastupstva od 20. februara, pod tačkom 3, doneta je odluka o odobrenju sredstava za prokop kanala Jarčina u iznosu od 1.196 618 forinti, kao i 1.500 forinti za čišćenje pobočnih kanala. Potoci su proširivani i narednih godina, o čemu svedoče Županijski izveštaji iz 90-tih godina. Prethodni radovi su očigledno dali rezultate, jer izveštaji konstatuju da su potoci mirnog toka, dubokih korita i ne štete usevima u toku kiša, kao i da su seoske opštine sopstvenim snagama “izvele velike kanalizacije” i tako rešile problem velikog broja bara. Primer za to su, između ostalih, i opština Veliki Radinci, gde je Pfajfer (Pfeifer) o sopstvenom trošku izveo kanalizaciju podvodnog terena, zatim, opština Ogar, gde su nivelisane sve bare i močvare i postavljena postaja za posmatranje podzemnih voda, opštine Klenak i Hrtkovci, gde je sprovedeno 619 odvodnjavanje… *** Putna mreža koja je Rumu povezivala sa okolnim gradskim centrima je, od ranije, bila solidna, između ostalog i što je, kao važno trgovačko mesto, ona bila nezaobilazna stanica mnogih trgovaca. Zato su opštinske i sreske vlasti veću pažnju posvećivale izgradnji i održavanju lokalnih puteva, što je, uostalom, i bilo u njihovoj nadležnosti. U ovom delu biće pomenuti samo najvažniji planirani, delom i realizovani radovi, zabeleženi u arhivskoj građi. Na jednoj sednici zastupstva 1887. godine predloženo je da se gradi “državna cesta” između Rume i Dobrinaca, pod uslovom da zainteresovane opštine same nabave potreban kamen. Iako je predlog prihvaćen, sledeće godine isto zastupstvo je zaključilo da se odloži gradnja ovog puta, dok se ne 620 završi pruga Ruma – Vrdnik, kada će kamen biti jeftiniji.

617 618

IAS, Magistrat…, 1886, kut. 2.888-4.200 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 243 619 Županijski izveštaj, god. 1900, 283 620 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 9. maj 1887. i 7. jun 1888.

167

Pitanje izgradnje puta od Rume do Jarka, pokrenuto je još početkom 80tih godina. Na tom poslu je bio angažovan Mita Đorđević, kao “preduzetnik lomljenja kamena”, koji se žalio na Stevana Th. Jakovljevića, “preduzetnika izvoza kamena”. Pošto je, na jednoj sednici zastupstva 1890, ovo pitanje skinuto sa dnevnog reda, put je konačno završen 1904. godine, u dužini od 5,5 621 km, uz troškove od 74.824 K. Iz 1894. godine datira predlog županijske skupštine da se kaldrmiše put Ruma – Putinci – Golubinci – Stara Pazova, kao i izveštaj o postavljenim 622 Iz kasnijih izveštaja se ne naslonima na putu Kamenica – Irig preko Venca. vidi da li je, i kada, kaldrmisanje uopšte započelo, tek jedna odluka zastupstva 623 Posao je od 7. marta 1910. godine pominje gradnju puta Ruma – Putinci. očigledno sporo napredovao, jer put nije bio gotov ni 1912. godine, kada je iz opštinskog budžeta za njega izdvojeno 10.000 K, koliko i za trasu puta od Rume do Buđanovaca. O gradnji tog puta odlučeno je 23. aprila 1912. godine 624 na sednici opštinskog zastupstva Krajem XIX veka u rumskom srezu ukupna dužina svih izgrađenih puteva je iznosila 81,5 km. Cestarskog osoblja je bilo 16, od čega 5 “definitivnih” i 10 625 Prema izveštajima Sremske privremenih cestara, kao i jedan “stalni težak”. županije u srezu su postojali “dobri vicinilni i poljski putevi”, koji su u proleće i 626 jesen popravljani od strane samih opština. Početkom XX veka gradili su se putevi na sledećim relacijama: Ruma – Veliki Radinci, u dužini od 11 km, Ruma – Voganj – Mitrovica, u dužini od 16,5 km i Jazak – Ruma, do puta Ruma – Veliki Radinci. O gradnji ovog poslednjeg, zastupstvo je odlučilo još 12. maja 1902. godine, kada je dogovoreno da se za tu svrhu nabavi 4.265 kubika kamena iz Fruške gore i iz Jaska. Svi ovi putevi su 627 završeni 1908. godine. *** Velika pažnja je posvećivana i uređenju samog naselja. Iz godine u godinu, građeni su novi trotaori, nasipane ulice, kaldrmisani trgovi i podizani drugi prateći objekti. U početku su radovi ove vrste bili skoncentrisani na uži centar grada i Glavnu ulicu. Tako je 1872. godine izgrađen drum kroz Rumu i napravljena je 628 kaldrma.
IAS, Magistrat…, 1882, kut. 2.201-3.440; IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 14. jun 1890; Županijski izveštaj, god. 1896, 150/151; Županijski izveštaj, god. 1904, 293 Napomena: prema zapisnicima sa sednica opštinskog zastupstva put Ruma – Jarak je završen 1902. godine. (IAS, Magistrat …, sednički zapisi, 17. jun 1902) 622 Županijski izveštaj, god. 1894, 109, 300 623 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 247 624 Županijski izveštaj, god. 1912, 148; Dobrivoj Mitrović, Građa..., 249 625 Županijski izveštaj, god. 1895, 290 626 Županijski izveštaj, god. 1894. i god. 1895, 371 627 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 243; Županijski izveštaj, god. 1907, 310; Županijski izveštaj, god. 1908. 628 Dušan Poznanović, Letopis Gavre Putnika, "Sremske novine", 18. avgust 1882.
621

168

Još pre 1878. godine u Glavnoj ulici su postojali trotoari i to od vlastelinskog stana (objekat u samom centru – p. a) i “preko od g. Vase Maksimovića, pa do g. Jovana Aranickog”. Pri tome je svako platio samo majstora za trotoar ispred svoje kuće, dok je materijal obezbedila Županija. Od 1878. godine, kada je politička uprava prešla u ruke grada, pojednici (Johan Čermak, Sima Stajić i Kosta Živković) su tražili od Magistrata da, troškove koje je ranije snosila Županija, sada snosi grad, te da se pešačke staze od kuće Aranickog do kuće Koste Živkovića urade na isti način. To će omogućiti odvođenje vode dalje od kuća u tom kraju, a i blato se neće unositi sa ulice u dvorišta, naročito u vreme pijačnih dana. Magistrat je podržao ovu njihovu inicijativu, te im je, na nekoj od narednih sednica, odobrio da o svom trošku izgrade prostor između trotoara i državne ceste, kao što je već urađeno na 629 pijaci, i obećao kamen za ove radove. U narednom periodu bilo je dosta sličnih aktivnosti. Tokom 1879. 630 napravljeni su trotoari u Velikom sokaku (Glavna ulica) i u Lovrinoj ulici. Zatim je usvojen predlog Građevnog odbora da isti izgrade u Velikoj jaračkoj (Atanasija Stojkovića), a da se postojeći u Grobljanskoj ulici pretresu. Takođe, 631 za uličnu kaldrmu obezbeđeno je 80 kubnih metara kamena. Do kraja veka je kaldrmisano sokače između “škole i crkve” (danas pijačni prolaz – p. a.), urađena cesta u Grgurovoj ulici (Partizanska), tarac oko krsta na Starom 632 vašarištu, a planirana je pešačka staza uz državni put duž Glavne ulice. Ponekad su ovakvi radovi bili iznuđeni iznenadnim i neočekivanim okolnostima, kao što je bio slučaj kada je dr Dušan Dima prijavio da se u njegovom stanu, u Ivanovoj 89, provalio jedan lagum, koji se proteže na ulicu pod pretnjom da će se u njega urušiti ceo trotoar. Po naređenju gradonačelnika 633 Kritovca trebalo je da mernici što pre ispitaju i reše ovaj problem. U XX veku je nastavljen posao na uređivanju grada. Planovi su se odnosili na izgradnju trotoara u delu Glavne ulice od “Zelenog venca” (stari Dom kulture) do rimokatoličke crkve, zatim, u Sodolu, Gruberovoj (27. oktobar) i Kudoškoj ulici; izgradnja ceste u Ivanovoj ulici, od Železničke ulice do kuće Arona Frica (Aron Fritz) i ceste i trotoara (sa desne strane) u Orlovićevoj ulici; postavljanje asfaltnih pločnika u Glavnoj, Ivanovoj i Železničkoj ulici, s tim da do 1,5 m širine ide na trošak vlasnika kuće, a ostalo na teret opštine; izgradnja prelaza u Glavnoj ulici, između kuća Perside Jovanović i “Marinkovićke”, “jer tu pločnik prestaje radi starog vašarišta, pa se zato u vreme kiše u tom delu ulica mora nadaleko obilaziti”; kaldrmisanje Starog vašarišta (“u vreme kiše to je 634 prava propast”), što ipak nije sprovedeno do 1910. godine...

629 630

Molba zastupništvu varoši Rume od 1/13. decembra 1878, Zbirka ZMR, inv. br. 8 i 12 IAS, Magistrat…, 1879. 631 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 8. maj i 5. septembar 1886. 632 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 15. septembar 1891; IAS, Magistrat…, god. 1891, kut. 2.6014.000; Županijski izveštaj, god. 1897, 361 633 IAS, Magistrat…, 1889, kut. 1.502-2.800, No 1.855 634 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 20. april 1902; Dobrivoj Mitrović, Građa..., 243, 245, 246; Županijski izveštaj, god. 1907, 164; “Radikal” , 1910, 10

169

Od realizovanih poslova mogu se pomenuti pošljunčavanje staze u parku nemačke škole (1903), izgradnja ceste kroz Sodolsku ulicu (1907), što je povereno Franji Štirmu (Franz Stürm) iz Sremske Mitrovice, cesta u Beračkoj i Mađarskoj ulici (1907), sve o trošku opštine, pravljenje prelaza preko ulica i kolovoza (1907), znatni radovi na izgradnji betonskih pločnika i trotoara (1908), 635 izgradnja kamenog puta do železničke stanice (1912)... *** Pored izgradnje pločnika i kolovoza bilo je i drugih radova na uređivanju naselja, na inicijativu, kako samih građana, tako i vlasti. Osamdesetih godina XIX veka bogatiji građani počinju da prave nove kuće, ponekad i spratnice, u centru naselja i u glavnim ulicama. Kada se radi o njenom spoljašnjem izgledu, Ruma u to vreme počinje da dobija obeležja modernog srednjoevropskog gradića. Arhivska građa s kraja XIX veka obiluje zahtevima za izgradnju novih, i prepravku starijih kuća, izveštajima nadležnih službi o uslovima za gradnju, planovima i sl. U većini slučajeva bilo je potrebno obezbediti i dozvolu suseda, kao i dimničara koji treba da pregleda plan. Ovde će biti publikovan samo plan buduće kuće rumskog građanina Đoke Marića, između kuća Sime Milutinovića br. 172 i Vlastelinstva Ruma br. 174, za čiju gradnju je tražio dozvolu od Magistrata. Prema planu, kuća je trebalo da ima dućan i više pomoćnih i stambenih prostorija. Njena dužina je bila preko 20 metara. Zastupnik 636 Vlastelinstva je tada bio Petenkofer . Pored stambenih, trgovci i drugi preduzetnici su gradili i ekonomske * zgrade. Primer je magacin Josifa Štajnera (Josef Steiner) na Novom vašarištu , dužine 41, a visine preko 5 metara, koji je trebalo da sazida zidar Jozef Tašner. 637 Štajner je zahtev za dozvolu podneo 16. jula 1888. godine. Što se tiče javnih objekata, bilo je reči o gradnji nove varoške arhive ili preuređenju i adaptaciji stare u Gradskoj kući (zgrada Magistrata), što bi 638 predstavljalo uštedu sredstava. Na istom prostoru, u dvorištu Opštine, odlučeno je da se izgradi nova zgrada, u koju bi bili smešteni: baždarski ured, redarstvena straža, mesni sud, zatvor…, što je, u vreme te odluke 1904. godine, delom već bilo urađeno.

IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 33. mart 1903; Dobrivoj Mitrović, Građa..., 245, 247; Županijski izveštaj, god. 1907, 153; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 205, 207 (Deutsche Volksblatt, br. 25/1907, 51/1912) 636 IAS, Magistrat…, 1882, kut. 1.201-2.200 (zapisnik od 4. aprila 1882) Napomena: ta kuća se nalazila odmah iza tzv. Zemalka, koji je tada bio u vlasništvu Rumskog vlastelinstva, a srušena je u skorije vreme. * Magacin se nalazio na prostoru nekoliko kuća dalje od današnje OŠ “Ivo Lola Ribar”. 637 IAS, Magistrat…, 1888, kut. 4.401-5.000 638 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 16. mart 1892.
635

170

Sledeće godine je popravljena zgrada kotarske oblasti , a 1908. adaptirana ** 639 zgrada kotarskog suda .
*

Plan prizemlja kuće Đoke Marića

*

To je bio objekat koji se svojevremeno nalazio do nove opštinske zgrade u Glavnoj ulici, na mestu gde je danas zidana ograda. Srušen je krajem 70-tih godina XX veka. ** To je objekat na uglu Železničke i ulice Stanka Paunović Veljka, ranije zgrada SUP-a. 639 Županijski izveštaj, god. 1904, 164; Županijski izveštaj, god. 1907, 312

171

Početkom XX veka Ruma je dobila prvi spomenik posvećen jednoj ličnosti. U pitanju je spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju. Godine 1910. održan je jedan sastanak “gospođa” radi podizanja ovog spomenika. U, tada konstituisanom, privremenom odboru su bile: Milena Miladinović, Julija Damjanov, Angelina Šaula, Stana Govorčinović, Julka Vilić, Anka Nikolajević, Vera Spajić, Saveta Nikolajević, Slavka Popović, Julka Živanović, Zorka 640 Stanišić i Sofija Dima. Spomenik je podignut sledeće, 1911. godine.

Plan promenade sa tribinama
640

“Radikal”, 1910, 10 (više o podizanju ovog spomenika videti - mr Đorđe Đekić, Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Rumi, Ruma, 2000)

172

Na raskršću Železničke i Ivanove (JNA) i Orlovićeve i Stevanove (V. Dugoševića) ulice su, u posebnim kutijama, stajali drveni kipovi Svetog Ivana Nepomuka i Svetog Stevana. Statua Svetog Ivana je uklonjena zbog ometanja 641 saobraćaja i preseljena u baštu crkve. Na placu ispred tadašnje kasarne (OŠ “Veljko Dugošević”) nalazila se *** tzv. rumska promenada . Prema katastarskoj knjizi iz 1863, i planu Rume iz 642 Tokom XIX 1864. godine, taj prostor se nazivao ”pašinac sa dervarenjem”. veka opštinske vlasti su ga, po potrebi, izdavale u zakup. U toku 1885. godine, pojavio se predlog da se ona iskoristi kao šetalište, naročito za malu decu. 643 Osim kao šetalište, promenada je Međutim, ipak je otišla pod licitaciju. kasnije povremeno korišćena i u druge svrhe. U tom smislu, iz 1912. godine datira jedan zahtev za dozvolu upotrebe promenade i dela Stevanove ulice “za adaptaciju javne gimnastičke produkcije”. Prema planu, tu bi se postavile i 644 tribine u šest redova. Na sednici od 23. januara 1914. godine, zastupnik Franc Hanga predložio je da opština zamoli suvlasnike Rumskog vlastelinstva, da u slučaju njegove likvidacije, vlastelinski dvor, zajedno sa dvorištem, ustupe opštini za trg pod imenom “Pejačević trg”, uz minimalnu zakupninu. U tim koji bi trebalo da pregovara o ovoj ideji sa suvlasnicima Vlastelinstva su ušli: Jozef Šme, Ladislav 645 Jančo i Jozef Brendl. Brinući o ozelenjavanju grada, početkom februara 1884. godine opština je podnela zahtev Vlastelinstvu za nabavku 250 bagremovih mladica za drvored 646 Tri godine kasnije (1887) opština je opet poručila od u Železničkoj ulici. 647 Vlastelinstva 50 do 60 sadnica (bagrem i divlji kesten) za drvored u Rumi. Sa tim u vezi, treba pomenuti i crnogoričnu šumu, desno od parka Tivoli, koju je 648 uredio inženjer Batestin, nekadašnji upravnik Vlastelinstva. Vezano za Vlastelinstvo, iz vremena uoči Prvog svetskog rata, pored izgradnje tramvajske pruge, datira još jedan ambiciozan plan. To je namera, da se u Tivolu, na zemljištu koje su opštini u tu svrhu poklonile naslednice grofa * Ladislava Pejačevića , izgradi jedno naselje. Prema planu iz 1913. godine, koji je izašao iz uprave Vlastelinstva, novo naselje bi imalo jednu glavnu ulicu, nazvanu po Ladislavu Pejačeviću, koju bi presecale četiri poprečne, nazvane po njegovim ćerkama – darodavcima (Terezijina, Katarinina, Franciskina i Marijina). Na mestu ukrštanja bila bi četiri trga (Markov, Adolfov, Petrov i
IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 9. avgust 1886. Napomena: Bišof ovaj događaj stavlja u 1900. godinu, s tim da pominje premeštanje oba kipa istovremeno. (Carl Bischof, nav. delo, 152) *** Danas je na tom mestu park. 642 Zemljišna knjiga rumske opštine, Zbirka ZMR, inv. br. 501 643 IAS, Magistrat…, 1885, kut. 1.001-1.500 (zapisnik Trgovišnog zastupstva od 25. februara 1885) 644 IAS, Magistrat…, 1912, kut. 5.481-7.611, No 5.965 (kut. sa 1913) 645 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 217 646 IAS, Magistrat…, 1884, kut. 903-2.140 647 IAS, Magistrat…, 1887, kut. 1-1.320, No 1077 648 Bogdan Rajakovac, rukopisi, Zbirka ZMR * Ladislav Pejačević je umro 1901. godine i sahranjen je u Našicama. ("Sriemske novine", 1901, 30)
641

173

Johanov), od kojih bi na jednom bio postavljen Petrov krst, a na drugom Adolfov 649 bunar. Ceo prostor je raspodeljen na ukupno 175 kućnih placeva. Nova i moderna klanica je još jedan od neostvarenih planova tadašnjih opštinskih vlasti.

Plan naselja u Tivolu Klanica je postojala još 1888. godine, kada je na sednici zastupstva 650 konstatovana potreba njene opravke. Da li je ona sprovedena ili ne, tek 1891. godine, isto telo predlaže gradnju nove “mesnice”, ali je predlog odbijen zbog 651 nepogodne lokacije – bila bi suviše blizu crkve i škole (danas Muzej). Predlog o izgradnji nove “prostrane” klanice, aktuelizovan je opet 1907/1908. godine, kada se i u županijskim izveštajima pominje moguće proširenje “stare i trošne” klanice. Tada je kupljena i nova velika vaga za
649 650 651

Zbirka ZMR, inv. br. 265 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 22. mart 1888. IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 19. februar 1891.

174

merenje stoke. Iako su se pojavile mogućnosti uzimanja kredita od 110.000 K kod Hrvatsko-slovenske hipotekarne banke, kao i drugih banaka, pa i predlozi u štampi o pogodnoj lokaciji za njenu izgradnju, sve je, ipak, ostalo mrtvo slovo na papiru. O tom svedoči i odluka zastupstva od 21. februara 1910. da kupi mašinu za pravljene leda, “jer se ne zna da li će ovog leta biti izrađena nova klaonica, a ove zime nije bilo prirodnog leda”. Konačno, 24. novembra 1912, godine zastupstvo je odlučilo da odgodi izgradnju klanice u Rumi, što je Zemaljska 653 vlada prihvatila Rešenjem od 9. decembra.
652

Dosta problema je bilo oko nekadašnje vlastelinske gostionice u Glavnoj ulici, koja se tada zvala “kod Orla”. Spor je nastupio između Opštine i Podžupanije. Osamdesetih godina XIX veka, ona je još uvek bila dvospratna građevina. Očigledno je bila u lošem stanju i postojali su planovi o njenoj adaptaciji. U tom smislu, Opština je 1884. godine naložila upravi Vlastelinstva, kojoj je zgrada još pripadala, da “još prošle jeseni” konstatovane nalaze na gostioni otkloni u određenom roku, te da ako to ne uradi “korektno i celishodno”, mora da zida novu zgradu prikladnu za gostionu i svratište. U protivnom će dozvola za gradnju biti data drugom, bez obzira na vlastelinsko regalno pravo. Predlaže da se ponovo izvrši uviđaj i na licu mesta utvrdi da li je gostiona stvarno u tako lošem stanju. Po nalogu Podžupanije obavljen je uviđaj kome su, od strane Magistrata, prisustvovali načelnik Milan Nikolajević, varoški fizik dr Dušan Dima i varoški inženjer M. Balta. Sa uviđaja je sačinjen i zapisnik, koji opštinski predstavnici nisu potpisali, a na osnovu koga je Podžupanija donela svoju odluku o izdavanju građevinske dozvole Vlastelinstvu. Na to su opštinske vlasti podnele prigovor. U obrazloženju se navodi da, osim nepotpisanog zapisnika, Podžupanija nije merodavna da Vlastelinstvu izda građevisnku dozvolu na tako jednostavan nacrt, podnet od strane Vlastelinstva. Zatim, dodeljena građevinska dozvola samo prividno otklanja nedostatke zgrade, jer nisu uzete u obzir najvažnije i, za gostionu, najpotrebnije stvari (zahodi na prvom spratu, gostionska kuhinja, prostorije za kočijaše i goste nižeg reda, štale i šupe za kola itd.). Što se tiče soba u parteru, namenjenih putnicima, one nikako ne odgovaraju sanitarnim propisima, jer su dimenzija od 3 do 3,5 metra, sa jednim vratima u otvorenom hodniku, sa prozorom prema hodniku i susednom dvorištu. Sve u svemu, nisu prikladne za smeštaj putnika. Dalje, posle dogradnje plesna dvorana će biti manja nego ranije, a svod u istoj dvorani i dalje “pogibeljan”, jer je pukao na sredini i svaki čas se može srušiti. Svrha ove opštinske predstavke je da se obezbedi mnogo bolja i svrsishodnija popravka i 654 adaptacija ovog, za Rumu, značajnog objekta. Godine 1884. izvedena je nova numeracija kuća, a ulice su tablirane 655 novim nazivima i kućnim brojevima Manjih i većih građevinskih radova je bilo i van gradskog jezgra.

652 653

Županijski izveštaj, god. 1907, 249; Županijski izveštaj, god. 1908, 187, 243 “Radikal”, 1910, 11, 13 i 15; Dobrivoj Mitrović, Građa…, 214, 247, 250, 654 IAS, Magistrat…, 1884, kut. 903-2.140 655 IAS, Magistrat…, 1884, kut. 2.645-3.800; Spomenica srpske škole

175

Usvojen je predlog upravitelja opštine, Pavla Vojnovića, iz 1908. godine, da se u Borkovcu, kod česme, na delu opštinskog zemljišta napravi sklonište “za svet koji toj česmi, na kojoj je sveta ikona, dolazi u određene dane i 656 svece”. Na tromeđi Cerje, Pašino polje i Jelenci, 1891. godine iskopan je jedan bunar, a sledeće godine su braća Rister tražili i dobili dozvolu za gradnju mosta 657 u Vrbarama o svom trošku, na parceli 1.554, ispod paromlina. Na opštinskom pašnjaku su u više navrata podizane zgrade za “državne 658 pastuve, bikove i neraste”. Izvan grada se nalazio i hipodrom, na kome su se održavale konjske trke još u drugoj polovini XIX veka. Nalazio se na Berku (preko pruge) i imao je 659 3.000 (!) montažnih sedišta. Naravno, treba pomenuti i izgradnju nekoliko školskih zgrada, popravku i dogradnju crkava, o čemu će delom biti reči u posebnim poglavljima. *** Za većinu ovih poslova, pored izabranih opštinskih i sreskih organa, bili * su zaduženi i pojedinci – cestari, natcestari, inženjeri i geometri (mernici) . Međutim, izgleda neki od njih nisu uvek revnosno i odgovorno obavljali ovaj zadatak. O tome svedoči spor između Poglavarstva i Kolomana Ricofija, inžinjerskog pristava u Rumi, 1883. godine. On se prethodno žalio Vladi zbog jednog rešenja Poglavarstva u vezi sa njegovim primanjima. Poglavarstvo je na to odgovorilo svojim primedbama na njegov dosadašnji rad, tvrdeći da, tokom svog nameštenja, nije u Rumi skoro ništa radio, a za to traži nadoknadu. Kao svoje argumente navodi: 1) kada su svi jalovi potoci u Podžupaniji 1877. godine bili zagušeni zbog velikih kiša sa “Planine” (Fruška Gora – p. a) i zato nisu odvodili vodu, on je obišao samo Kudoške livade (čak ne ni Žirovac) i rekao da se Kudoški kanal očisti; 2) godine 1880. rekao je da treba opraviti Kraljevačku cestu i to iz vlastitih pobuda, što i nije bilo nešto neophodno, jer je samo trebalo utući izvađeni kamen i popuniti rupe na putu; 3) slično je bilo i sa Srpskom školom u toku 1880. godine. Obavio je uviđaj i samo pogledao pukotine na zidu i jednoj sobi. Za taj posao je angažovao jednog običnog zidara, koji je sam, bez ičije pomoći, za 70 forinti nestručno obavio ovaj posao, a sam Ricofi je za sebe tražio 27 forinti za savet, tako da Vlada može da pretpostavi kakve su prirode i druge stavke računa; 4) nije sigurno da li je sledeće godine uopšte nešto i radio, a 1882. godine, kada je Željezničko društvo zahtevalo da se poruši vodenica
Dobrivoj Mitrović, Građa..., 247 IAS, Magistrat…, 1891, kut. 2.601-4.000 i 1892, kut. 1.702-4.100 658 Županijski izveštaj, god. 1907, 153 659 Božidar Pauković, Kroz Rumske sokake, Ruma, 11 * Godine 1886. u Rumi su radili jedan civilni inženjer i dva mernika, a 1889. u Rumu je došao civilni inženjer Jovan Tatić, koji je kasnije postao ugledan rumski građanin. Otišao je iz Rume 1909, a kancelariju ostavio Gojku Damjanu. (IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 6. jun 1889; Županijski izveštaj, god. 1896, 450; “Radikal”, 1909, 4)
656 657

176

“Kalajduša”, nije blagovremeno na njihov račun stavio troškove rušenja, iako bi 660 ih društvo platilo.

Vojska

Jedan deo poslova vezanih za popunjavanje, snabdevanje i ukonačenja vojske bio je u nadležnosti lokalne samouprave, tako da su razne vojne stvari još jedna od tema koje zauzimaju značajan prostor u arhivskoj građi Rumskog magistrata u drugoj polovini XIX i početkom XX veka. Radi se o vojskama koje dolaze i odlaze iz Rume, regrutacijama (novačenje), potragama za regrutima, molbama za oslobođenje od vojne obaveze ili o njenom odlaganju, potvrdama o nesposobnosti za vojnu službu… Prema izvodu iz zapisnika sa jedne sednice opštinskog zastupstva od 1888. godine, u Rumi je neprekidno 22 godine bila stacionirana vojska. Svo to vreme, stanovništvo je živelo pod velikim opterećenjem, ne samo zbog izdataka za vojsku, nego i zbog “svakojakih ekscesa militarije”. Zato je zastupnik Nedeljko Jovanović predložio da se uputi molba Vladi u Zagrebu da se Ruma 661 Vlada je, međutim, verovatno oslobodi ove obaveze, što je i prihvaćeno. odbacila ovaj predlog, između ostalog i zbog povoljnog geografskog položaja Rume i dobre infrastrukture. Dakle, od 1866. godine Ruma je bila i svojevrsna vojna postaja. Broj vojnika je verovatno varirao, ali se uvek postavljalo pitanje njihovog smeštaja. Prema ranijoj praksi, prilikom razmeštaja vojske, celo naselje je bilo podeljeno na više delova, tako da je svaka kuća (osim siromašnih), u vreme kada na nju dođe red, bila obavezna da primi vojnike i konje. Ko nije imao štalu, a bio je na ovom spisku, morao je da je iznajmi na potrebno vreme. Svako ko je 662 dao smeštaj za vojsku dobijao je potvrdu kao dokaz. Vojska, odnosno, oficiri koji su boravili u Rumi u periodu 1876-1880. godine stanovali su u privatnim kućama. Na isti način obezbeđivane su i štale za konje, kao i prostorije (skladišta) za drugu vojnu opremu. Na primer, rumski građanin Sima Milutinović je izdavao svoja skladišta u Glavnoj ulici br. 154 i 172 za potrebe vojske. Što se tiče oficira, njihov smeštaj je zavisio od čina. Najbolji smeštaj je imao “podmaršal”, koji je stanovao u vlastelinskom stanu, u samom centru, i raspolagao je sa šest soba. Srazmerno manje stanove i lošije uslove stanovanja, imali su general-major, pukovnik, potpukovnik, “pešački ili konjički satnik!”, natporučnik ili poručnik itd. Stan za generala i “stožerne časnike” bio je
660 661 662

IAS, Magistrat…, kut. 951-1.860, No. 1.045 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 30. decembar 1888. (5. vanredna sednica) IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 27. april 1888.

177

opremljen sledećim inventarom: ormarom za vešanje odela, 2 ormara za slaganje odela, 6 stolova i 12 stolica s “blaznjakom”, 2 stalka postelje, proširenom “slamnjačom”, strunjačom, jastukom, 2 pokrivača (već prema godišnjem dobu), ogledalom, noćnim ormarićem s posudom, vešalom za haljinu, posudom za umivanje, staklenom kupicom… Za to vreme, stanovi nižih oficira su bili znatno skromniji. Stan u Rumi za oženjenog “podčasnika” je imao 2 prosta posteljna stalka, 2 napunjene strunjače, 2 napunjena slamna jastuka, 2 letnja pokrivača, 2 zimska pokrivača, 8 plahti, 2 stola, 4 stolice, ormar (pola za 663 slaganje, pola za vešanje odela) i svetiljku za kameno ulje.

Potvrda o ukonačenju vojske Ponekad su zbog vojnih stvari u Rumu dolazile i visoke vojne ličnosti. General i inspektor kavalerije grof Nikola Pejačević stigao je u Rumu 21. jula 1883. godine, u cilju obilaska konjičke pukovnije, dislocirane u ovom delu 664 Srema. Iako je prema zemljišnoj knjizi iz 1863. i planu Rume iz 1864. godine, postojao plac u vlasništvu Podžupanije, nazivan “stara kasarna”, nije sigurno da li je na njemu bila smeštena vojska ili bar ne sva. Zato je postojala potreba da se u cilju rasterećenja građana u Rumi podigne vojnička kasarna. Iz 1886. godine datira predlog o izgradnji “vojarne” u Rumi, potpisan od nekoliko stotina građana. Zastupstvo je prihvatilo predlog, te je izabran i odbor 665 za njegovo razmatranje.
663 664 665

IAS, Magistrat…, 1880, kut. 1.001-2.500 “Srpski glas”, 1883, 58 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 25. oktobar 1886.

178

Tim povodom se 30. marta 1889. godine oglasio i građevinar Leopold Jarat (Leopold Jarath), u ime jedne “finansijske grupacije”, dajući gradskom zastupstvu ponudu za gradnju vojničke kasarne, za potrebe dva, ili eventualno četiri, eskadrona. Rok otplate je bio 25 godina, u jednakim godišnjim ratama. Prema ponudi, kasarna je trebalo da bude gotova za najmanje dve godine. Ponuda je stavljena na uvid Gospodarskom odboru, nakon čijeg izveštaja je 666 zastupstvo odlučilo da izgradnju kasarne odloži “do pogodnijih vremena”. U isto vreme, zastupstvo je konstatovalo da 400 siromašnih kuća ne mogu više da snose teret ukonačenja vojske, čime se povećava pritisak na ona 667 domaćinstva koja bi to mogla, iako je i njih sve manje. “Pogodno vreme” nije došlo, jer su vlasti 1909. godine konačno zaključile 668 da se u Rumi neće graditi vojnička kasarna. Prisustvo vojske je podrazumevalo i njenu obuku i povremene vežbe, za čega je opština, takođe, trebalo da obezbedi prostor. Postoji podatak da su se vojne vežbe održavale na Cerju i na Borkovačkim livadama. Zbog toga su, jednom prilikom, meštani pozvani da 669 uklone svoju letinu sa tih područja, jer će u protivnom sami snositi štetu. U blizini se nalazilo i vojno strelište, čija se gradnja pominje u jednom 670 zaključku opštinskog zastupstva. Brojnost vojske i njene vežbe u Rumi i okolini su se povećavale u zavisnosti od opšte bezbednosne situacije u okruženju. U vreme pogoršanja odnosa sa Kraljevinom Srbijom, početkom XX veka i Balkanskih ratova, Ruma kao vojna oblast dobija na značaju. Krajem decembra 1912. godine, sreska uprava u Rumi je izvestila Vladu da su u Klenak, pre nekoliko dana, stigla dva natporučnika i 16 “momaka” iz 26. pešadijske pukovnije. Njihov zadatak je bio 671 da pripreme stanove za 300 vojnika, koji su trebali uskoro da stignu. Velika pažnja je posvećivana regrutaciji novih vojnih obveznika. U tu svrhu su svake godine objavljivani mnogobrojni oglasi i obaveštenja i pravljene tabele i statistike. Regrutacija je obuhvatala mladiće koji su napunili 21 godinu života. Vojna služba je trajala tri, da bi kasnije bila smanjena na dve godine, odnosno, tri za konjicu. U rumskom srezu je 1894. godine regrutacija obavljena 22. i 27. marta, a u samoj Rumi 21. marta. Nakon toga je utvrđeno postojanje 180 novih vojnih obveznika u srezu. Od toga je njih 115 regrutovanu za vojsku, 56 u domobranstvo, a 9 mladića u “doknadnu pričuvu”. U Rumi je za vojsku određeno 29, domobranstvo 15, a “doknadna pričuva” 16 mladića – ukupno njih 60. Nesposobnih i opravdano vraćenih u srezu je bilo 189, a u Rumi 66.
666 667 668

IAS, Magistrat…, 1889, kut. 1.502-2.800 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 18. oktobar 1889. “Radikal”, 1909, 5 669 IAS, Magistrat…, 1887, kut. 1.321-2.700 670 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 19. februar 1891. 671 Dobrivoj Mitrović, Građa…, 212

179

Neopravdano izostalih 52, odnosno, 17. Broj neopravdano izostalih je bio 672 veoma velik, najviše posle vukovarskog sreza. Sledeće godine broj regrutovanih je bio nešto manji u srezu (162), a veći u Rumi (90). Nesposobnih i, iz raznih razloga vraćenih, u Kotaru je bilo 200, a u 673 samoj Rumi 46. U Sremskoj županiji je 1900. godine bilo ukupno 13 regrutnih srezova, koji su sačinjavali “vojno popunidbeno okružje” br. 70, sa sedištem u 674 Petrovaradinu. Prisustvo većeg broja vojnika odražavalo se i na svakodnevni život lokalnog stanovništva. Nisu bile retke žalbe na njihovo ponašanje, naročito husara (konjice), i to zbog neplaćanja računa, tuča, jahanja po trotoarima, maltretiranja i sl. Kao ilustracija tome je slučaj iz 1883. godine, kada su trojica “katana” napala decu Milutina Stolića. Ona su se 20. jula, oko 21 čas, na taljigama vraćala sa gumništa, gde su ocu odnela večeru. Kod starorumske crkve su ih susreli vojnici, pri čemu je jedan izvadio sablju i udario devojčicu Milevu, staru 12 godina, po licu, tako da ju je krv oblila. Zatim su se brzo pomešali sa drugim 675 “katanama, kojih su puni sokaci”, te nisu mogli da budu pronađeni i kažnjeni. Suprotan primer je onaj, kada je husarskoj pukovniji, stacioniranoj u Rumi, odata zahvalnost za pomoć koju su pružili prilikom jednog požara 4. 676 avgusta 1886. godine.

672 673

Županijski izveštaj, god. 1894, 194-197 Županijski izveštaj, god. 1895, 189-191 674 Županijski izveštaj, god. 1900, 213-215 675 “Srpski glas”, 1883, 60 676 IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 9. avgust 1886.

180

Ekonomske prilike

U drugoj polovini XIX i početkom XX veka najveći deo stanovništva Rume se i dalje bavio poljoprivredom (zemljoradnjom i stočarstvom), s tim da je, vremenom, ona unapređivana u skladu sa novim dostignućima u ovoj oblasti. Naravno, predvodnik u tome je bilo Rumsko vlastelinstvo na čelu sa upravnicima i drugim osobljem. U isto vreme, u usponu su zanatstvo i trgovina, a javljaju se i začeci industrijske proizvodnje, najpre u skromnom obimu i u najjednostavnijim formama. Kako se broj stanovnika uvećavao i rasle njihove potrebe, povećavao se i broj ljudi zaposlenih u ovim privrednim granama. Statistika pokazuje da su zanatska i industrijska zanimanja u Sremu tih godina bila iznad državnog proseka. Po broju preduzeća i zaposlenih u njima, Sremska županija je bila daleko ispred drugih županija, čak i bez grada Zemuna. Imala je više preduzeća nego Zagrebačka županija. U onoj meri u kojoj je rastao i finansijski kapital počele su da niču i štedionice i banke, najpre kao vid strukovnog zadružnog samoorganizovanja, a kasnije i kao potpuno samostalne finansijske institucije. Prema statističkom pregledu zanimanja u Rumi početkom XX veka, bar 677 kada se radi o srpskom stanovništvu, situacija je bila sledeća : - za 126 rumskih srpskih porodica, sa 708 članova, zemlja je bila glavni izvor sredstava za život; - od poljoprivrede su živeli i nadničari, od kojih je sa kućom i malo zemlje bilo 75 porodica, sa 415 članova, a bez zemlje, samo sa kućom 49 porodica, sa 239 članova; bilo je i nadničara i bez kuće i bez zemlje, i to 29 porodica, sa 112 članova; - gostioničara je bilo 24 porodice, sa 69 ukućana; - zanatlija je bilo 98 porodica sa 395 članova; - trgovaca 41 porodica sa 153 člana; - “nameštenika”, opštinskih i privatnih činovnika i ostale inteligencije bilo je 60 porodica, sa 204 člana. Iz 1882. godine datira jedan dokument koji daje tabelu prosečnih tržišnih 678 vrednosti namirnica na ovom području, kao i cene nadnice. Prosečne tržišne cene namirnica i nadnica u toku 1881. godine.
677 678

Radoslav Marković, nav. delo, 6 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 (4. april 1882)

181

Kultura pšenica raž napolica kukuruz ječam zob kruh kupus kiseli repa kisela krompir pasulj sočivo grašak govedina svinjetina ovčetina slanina teletina mast mleko maslo ovčiji sir kravlji sir jaja bolje vino lošije vino šljivovica komovica pelinkovac pivo tvrda drva meka drva nadnice sa hranom nadnice bez hrane

Jedinica mere 100 kg 100 kg 100 kg 100 kg 100 kg 100 kg 1 kg 100 kg 100 kg 100 kg 100 kg 100 kg 1 kg 1 kg 1 kg 1 kg 1 kg 1 kg 1l 1 kg 1 kg 1 kg 10 kom 1 ha 1 ha 1 ha 1 ha 1 ha 1m 1m
3 3

Cena koštanja 10 - 12 f 8 - 10 f 9 - 11 f 5,40 - 7 f 5 - 6,50 f 4,80 - 7 f 10 - 12 n 5 - 14 f 6 - 16 f 10 - 12 f 28 f 44 n 40 n 30 - 45 n 75 - 80 44 n 70 - 80 10 - 12 n oko 1 f 40 - 46 n 25 - 30 n 12 - 15 n 20 f 15 f 30 f 20 - 22 f 30 f 12 – 14 f 6-7f 4,50 - 5 f 50 - 60 - 70 - 60 n 80 n - 1 f - 80 n

Napomena

u decembru 14 f u leto najskuplji

46 n u maju 46 n u decembru

70 n (maj - septembar) 1 f (maj - septembar)

182

Žita (pšenica, raž, napolica, kukuruz, ječam i zob) su bila najskuplja u periodu od avgusta i septembra do decembra, a među njima je najskuplja bila pšenica. Hleb je do maja koštao 10, a od maja 12 novčića. Krompir je bio više nego duplo skuplji u maju i junu, a sočivo je imalo cele godine istu cenu i bilo je najskuplje od navedenog povrća. Kilogram govedine, svinjetine i teletine imao je skoro istu cenu tokom cele godine, ovčetina je bila skuplja od aprila do juna, slanina od juna do septembra, a mast od juna do decembra. Slanina i mast su bili najskuplji, i imali su skoro istu cenu. Mleko i maslac su bili skuplji u letnjim mesecima, kada je sir bio jeftiniji. Maslac je bio višestruko skuplji od mleka. Jaja su bila skuplja u zimskim mesecima. Među pićima, najskuplji su bili šljivovica i pelinkovac, sa istom cenom, s tim da u letnjim mesecima nije bilo pelinkovca. Drva su bila skuplja u jesen i zimu. Nadnice su bile veće u letnjim mesecima. Kretale su se od 50 do 70 novčića sa hranom, ili od 80 novčića do jedne forinte bez hrane. Za jednu forintu se tada moglo kupiti oko dva kilograma svinjetine, kilogram maslaca ili deset kilograma hleba, dok je za jedan kubik tvrdih drva trebalo oko deset nadnica. Tokom 90-tih godina XIX veka u Rumu stiže sve raznovrsnija i kvalitetnija roba, što govori o povećanom standardu života pojednih slojeva stanovništva. O tome svedoče mnogobrojni računi firmi iz Beča, Budimpešte, Zagreba..., adresirani na rumske trgovine. S početka XX veka (1901 – 1905 – 1910) datira jedan cenovnik osnovnih životnih namirnica u Rumi, koji govori o inflatornim kretanjima. Prema njemu, cene važnijih artikala široke potrošnje, srednjeg kvaliteta, izražene u filirima bile su sledeće: pšenično fino brašno br. 0,1,2 (27,7 – 36); pšenično grubo brašno br. 4 i više 22,2 – 32); kukuruzno brašno 1 kg (12,4 – 17 – 14); hleb pšenični 1 kg (24 – 21,3 – 26); pasulj sitan 1 kg (14,5 – 29,8 – 19); kupus svež, 1 glavica ( 5,1 – 112,3 – 10); krompir 1 kg (7,1 – 10,2 – 10); riža 1 kg (44,2 – 44 – 56); šećer u glavama 1 kg (92 – 87,7 – 94); govedina za kuvanje 1 kg (88 – 99,3 – 112); teletina 1 kg (88 – 105,7 – 120); svinjetina 1 kg (78,7 – 120,7 – 130); pilići 1 kom. (78,3 – 92,9 – 120); slanina 1 kg (121 – 156,8 190); svinjska mast 1 kg (112,7 – 148,3 – 190); sveže mleko 1 l (14,8 – 15,8 – 16); puter 1 kg (128,3 – 241,8 – 200); jaja 1 kom. (4,2 – 5,8 – 5); sirće 1 kg (?? – 43,7 – 38); maslinovo ulje 1 kg (100 – 162,5 – 140); vino obično staro belo 1 l (90 – 115 – 110); vino obično staro crno 1 l (90 – 143,6 – 140); petrolej 1 kg (44 – 39,3 – 30); gorivo 3 drvo tvrde cepanice 1 m (700 – 730 – 900); kameni ugalj 100 kg (170 – 230 – 240); so 1 kg (24 – 24,3 – 24,6); sapun 1 kg (50,6 – 54 – 69,4); sveća 679 To potvrđuje i županijski izveštaj iz stearinska 1 kg (124 – 166,3 – 180). 1911. godine, koji pominje “veliku skupoću” i skok cena namirnica, i nadnica u 680 ovoj godini. I pored toga, primetan je opšti rast životnog standarda. Jedan dokument koji je sačinila ovlašćena i stručna magistratska komisija za procenu nekretnina, pokazuje kakvo je bilo imovno stanje imućnijeg
679 680

Andrija Radenić, nav. delo (tabela na kraju knjige) Županijski izveštaj, god. 1911.

183

građanina Stevana T. Jakovljevića. Dotični je posedovao kuću sagrađenu od tvrdog materijala i pokrivenu crepom. Ona se sastojala od sobe i dućana okrenutih prema ulici i dve sobe i hodnika u dvorištu. Kuća je bila duga 10 m sa ulice, a 14 m prema dvorištu. Visina soba je bila 3,8 m. Sve sobe su bile patosane, a grede štukatorisane. Kuća je imala četvoro dvokrilnih i troje jednokrilnih vrata i četiri prozora. Hodnik je bio zastakljen, sa dvokrilnim vratima i služio je kao predsoblje. Ispod kuće su iskopana dva zasvođena podruma, od tvrdog materijala, jedan dimenzija 8 h 5 m, a drugi 8 h 2 m. U dvorištu se nalazila kuhinja, takođe sazidana od tvrdog materijala i pokrivena crepom, dimenzija 4 h 4 m i visoka 3,2 m. Pored kuće se nalazila kotobanja, dimenzija 28,7 h 4 m, postavljena na zid visok 2,3 m i pokrivena crepom. Ispod kotobanje je bio magacin, patosan, i do polovine zida optočen daskom. U dnu dvorišta nalazila se štala, dimenzija 7,9 h 5,85 m, a visoka 3,5 m, sagrađena od tvrdog materijala i pokrivena crepom. Patosana je ciglom, a grede su štukatorisane. Potkućnica je bila patosana kamenom i ograđena zidom, a ležala je na Glavnom sokaku. Dotični je posedovao i livadu i oranice u samom mestu i u Vrbarama i Kudošu. Na katastarskoj čestici 7839 nalazio se mlin. Bila je to zgrada na sprat, sazidana od tvrdog materijala i pokrivena crepom, dimenzija 16,7 h 7,6 m. Mlin je radio na dva kola i sa dva kamena. U prizemlju se nalazila radionica za pravljenje pet vrsta brašna i griza, zatim, jedna soba sa dva prozora i dvoja vrata i kuhinja, sa jednim vratima i jednim prozorom. Na spratu je smešten magacin sa pet prozora i gvozdenim vratima, kao i jedna soba sa vratima i prozorom. Prozori na spratu, okrenuti prema zapadu i jugu, bili su zaštićeni gvozdenim rešetkama. Pored toga, Jakovljević je posedovao i jednu 681 vodenicu na parceli br. 1725/1446. Ipak, u mestu su živeli i mnogo bogatiji građani, što se moglo videti iz spiskova najjačih poreznika, sačinjavanih svake godine. Ako se izuzmu vlastelin grof Ladislav Pejačević, kao i ustanove (Srpska štedionica, Veresijsko dioničarsko društvo, Nemačka pučka banka, Rumska štedionica, Srpska privredna banka, Srpska pravoslavna crkvena opština), najveći porez u toku 1912. godine su plaćali: trgovci Štajner i Vesel (2.935 K 74 n), mašinista Franjo Pajšl (Franz Peischl) (1.681 K 05 n), bankar Jozef Ober (1.610 K 99 n), krčmar Emil Karakašević (1.306 K 29 n), veleprodavac vina Eduard Herceg/Eduard Herzeg (1.243 K 17 n) veleposednik Aleksandar Đuričić (1.134 K 4 n), trgovac Đurišić (1.130 K 70 n), trgovac Nikola Đurišić (993 K 27 n), posednik Lazar Vuić, (957 K 53 n), trgovac Đura Staić (942 K 23 n), kotarski veterinar Robert King (908 K 48 n), kraljevski javni beležnik dr Šandor Fišer (857 K 35 n), posednik Nedeljko Jovanović (812 K 52 n), posednik Milutin Stolić (798 K 93 n), posednik Anton Rajnpreht (798 K 63 n), posednik Veljko Vilić (774 K 63 n) i 682 graditelj Stefan Tašner.

681 682

IAS, Magistrat…, 1886, kut. 4.851-5.600 IAS, Magistrat…

184

Prema prihodu koji je ostvarivan tih godina (1910/1911), samo je Vukovar bio jači od Rume, dok je Mitrovica bila dvostruko slabija. Mitrovački srez je čak 683 imao četvorostruko manji prihod od rumskog sreza.

Poljoprivreda

Prema konstatacijama nadležnih službi, u Rumi i okolini su postojali odlični uslovi za razvoj poljoprivredne proizvodnje. U to vreme ona je bila poljoprivredno središte Srema. U severnom delu atara nalazi se lesna zaravan, sa debelim slojem humusa, što je povoljno za gajenje žitarica, dok južni deo predstavlja prelaz između lesne zaravni i aluvijalne ravni. Zemljište je zastupljeno smolnicom, koja je dobra za gajenje industrijskih biljaka (suncokret, šećerna repa). Pašnjaci, koji su smešteni u južnom delu atara, pogodni su za razvoj stočarstva, dok su doline duž potoka predviđene za povrtarske kulture. Kiše ima dovoljno i to u vreme kada je najpotrebnija, a nad Rumom duvaju zapadni i istočni vetar, severac i košava. Ipak, i pored plodne zemlje, poljoprivreda Srema je bila opterećena mnogobrojnim problemima. To su močvarno (vodoplavno) zemljište, velike neproduktivne površine, izloženost elementarnim nepogodama i bolestima, neracionalna obrada zemlje (ekstenzivna obrada – ugar). Najviše su se gajili: žitarice (kukuruz, ozima pšenica, zob, ozima suražica, ozimi ječam), okopavine (krompir, kupus), trgovinsko bilje (ozima repica), krmno bilje (grahorica). Krajem XIX i početkom XX veka 70% stanovništva Srema živelo je od poljoprivrede. U odnosu na prosek u drugim evropskim zemljama (Francuska – 48%, Nemačka – 45%) i u Ugarskoj (59,36%), bio je to veliki procenat. U samoj Rumi, sa oko 9.865 stanovnika, 1890. godine taj procenat je bio znatno manji i iznosio je 58.34%. On je, ipak, bio znatno veći u odnosu na Mitrovicu (21,12%) ili Petrovaradin (31,34%), a naročito u odnosu na prosek u gradovima Hrvatske 684 i Slavonije (20,84%). Početkom veka Radoslav Marković donosi slične podatke samo za srpsko stanovništvo rumskog sreza, ali podeljeno na dva dela: bivši Provincijal i bivša Vojna krajina. Prema njemu, zemlja je bila glavni izvor sredstava za život za 1.595 (63,6%) srpskih porodica, 9.059 (67%) članova (Provincijal) i za 525 (47,9%) srpskih porodica, sa 3.320 (54,5%) članova (Vojna krajina). Takođe, od zemlje, svoje ili tuđe, živeli su i nadničari. Od toga, nadničara sa kućom i malo zemlje bilo je 365 (14,6%) porodica, sa 1.856 (13,7%) članova (Provincijal), i 215 (19,6%) porodica, sa 1.217 (19,9%) članova (Vojna krajina), nadničara samo sa kućom 358 (14,3%) porodica, sa 1.852 (13,7%) člana (Provincijal) i 232 (21,1%) porodice, sa 1.012 (16,6%) članova (Vojna krajina), a nadničara
683 684

Županijski izveštaj, god. 1911, 141 Andrija Radenić, nav. delo, 21

185

bez kuće 174 (6,9%) porodice sa 682 (5%) člana (Provincijal) i 123 (11,2%) porodice, sa 538 (8,8%) članova. Dakle, na jedan ili drugi način, u rumskom srezu je od zemlje živelo 2.492 porodice sa 13.449 članova (Provincijal) i 1.095 685 porodica sa 6.087 članova (Vojna krajina). Posle Revolucije 1848. godine, u ovim krajevima su ukinuti feudalni odnosi, čime su, između ostalog, seljaci bili oslobođeni svih obaveza, osim drvarenja i paše. Carskim patentom iz 1853. godine, vlastelinske parcele, ugar i strništa su ostali u vlasništvu vlastelina, a seljaci su mogli da koriste ispašu na tim imanjima uz nadoknadu – kao i ranije. Nekoliko godina kasnije (1857) novi patent označio je početak segregacije ili odvajanja seljačkih ili opštinskih poseda od vlastelinskog zemljišta. Tada se iz mase pašnjaka i šuma izdvajalo ono što će postati vlasništvo seljaka i opština, s tim što je vlastelin određivao koji će se pašnjak dobiti i kada. Tom prilikom su seljaci uglavnom dobijali krčevine, ogolelo zemljište, močvarno ili zemljište daleko od sela. Proces segregacije je trajao tokom čitave druge polovine XIX veka. Vlastela očigledno nije bila sasvim zadovoljna načinom sprovođenja ovog procesa, o čemu svedoči jedan memorandum slavonske vlastele (i Pejačevići: Petar, Adolf i Ladislav) iz 1866. godine upućen Dvorskoj kancelariji. Međutim, njihova žalba nije uslišana. Tako je u principu celokupno poljoprivredno zemljište bilo izdeljeno na seoska gazdinstva (kućišta, gospodarske zgrade, okućnice, oranice, livade – baština), opštinsko i zajedničko nepodeljeno zemljište (pašnjaci, šume, kanali, groblja…) 686 i vlastelinsko zemljište ili alodij. Županijski izveštaji s kraja XIX veka potvrđuju da je segregacija “odavno izvedena”, ali dogovor između urbarijalista i vlastelinstva nije uvek i svugde 687 mogao da se postigne. Pored navedenih, postojala su i tzv. “socijalna dobra” (državna imanja, zaklade, opštinska dobra, zemljišne zajednice, crkvena dobra, javna dobra) kojima se stanovništvo koristilo direktno ili indirektno. Godine 1895. u državi je bilo oko 3 miliona jutara ovakvih poseda, od ukupne površine svih imanja u iznosu od 7,4 miliona jutara. Iste godine, površina zemlje u vlasništvu zemljišnih zajednica iznosila je 983.031 jutro. Osim poljoprivrednih površina, u to su 688 spadale i šume i neproduktivno zemljište. Iako ih je bilo i ranije, zemljišne zajednice su uređene po zakonu iz 1894. godine. Igrale su značajnu ulogu u životu seljaka, koji su imali pravo na zajedničku, odnosno, deo zajedničke zemlje iz doba pre stupanja na snagu Građanskog zakonika ili na osnovu razrešenja od urbarskih veza. Seljaci su preko zajednice sami upravljali kompleksom zemlje. U Sremskoj županiji je od 1888. do 1903. godine bilo 220 zemljišnih zajednica. Bila je to kategorija primitivne kolektivne svojine sa lošim gazdovanjem i predstavljala je ostatak feudalnog društva.

Radoslav Marković, nav. delo, 9 Bogdan Stojsavljević, Šuma i paša u borbi sela u Hrvatskoj i Slavoniji posle 1848, Zagreb 1961, 249; dr Milan Ivšić, nav. delo, 27 687 Županijski izveštaj, god. 1896, 527 688 Dr Milan Ivšić, nav. delo, 24-27
685 686

186

“Ovlašteničko pravo” je zakonom iz 1857. postalo imovinsko pravo i deo zemljišta 689 je, uz pristanak zajednice, mogao biti zauvek spojen sa pojedinačnom kućom. Na sremskom selu je uveliko trajao još jedan proces – raspadanje kućnih zadruga i deljenje i usitnjavanje poseda. Ovaj proces je započeo još 1853. godine donošenjem Građanskog zakonika, koji je propisivao jednaku podelu imovine među naslednicima posle smrti vlasnika. To je dovelo do narušavanja tradicionalnih vrednosti, koje su vekovima održavale selo. Oslabila je kućna disciplina, dolazilo je do svađa među naslednicima, trošenja novca na pravljenje novih kuća, do podele inventara i stoke... Posledica toga bilo je smanjivanje broja ukućana, a time i radne snage, ekonomsko propadanje seljaka i čitav niz promena koje su dovele do slabljenja sela. Naročito je stradao srednji seljački posed. Razdruživanje zadruga je pospešeno zakonima iz 70-tih godina, koji su uveli jednakost svih naslednika. Nešto kasnije (1889), donet je Zakon o zadrugama, sa dodatkom iz 30. aprila 1902. godine, a 1891. i Zakon o komasaciji, koji je doprineo ukrupnjavanju poseda. Ovi zakoni su pokušali da 690 spasu zadruge ili bar uspore proces njihovog propadanja. U rumskom srezu je 1895. godine situacija u vezi sa kućnim zadrugama bila sledeća: ispod 35 kućnih zadruga imalo je manje od 5 jutara zemlje, 65 zadruga imalo je od 5 do 10 jutara, 223 od 10 do 20 jutara, 230 zadruga od 20 do 50 jutara, 28 zadruga od 50 do 100 jutara i 2 kućne zadruge su imale preko 100 jutara zemlje. U srezu je ukupno bilo 583 kućne zadruge koje su raspolagale sa 13.165 jutara zemlje, što je manje nego kod drugih srezova. 691 Izuzetak su iriški i iločki srez, gde ih nije ni bilo. Siromašenju seljaka doprinosili su i drugi razlozi: zaduživanje, lihvarstvo, nerodne godine... Zato je tih godina na selu dolazilo do sukoba. Oni su se odvijali oko vakantne zemlje, uglavnom močvarna zemlja i šikare, koje ranije niko nije hteo, te su ih zadruge prebacile na Erar. Kada su posle kanalizacionih radova one postale plodne, pojavljivalo se sve više zainteresovanih. Česte su bile parnice između opštine, zakupaca i seljaka, kao i u okviru zemljišnih zajednica između starosedelaca i doseljenika. Bilo je dosta poljskih i šumskih prekršaja. U rumskom srezu (Buđanovcima) 1902/3. godine zatečno je osam seljaka u seči šume, koji 692 su se pri tome odupirali i potegli “samokrese i kubure”. Najviše je bilo tzv. malih posednika, sa parcelama veličine od 8 do 10 jutara. Oni su plaćali porez u iznosu od 16 K i 40 n. Zemljarina je u periodu 1875 – 1913. godine iznosila 25,5%, a kasnije je smanjena na 20%. Pored toga plaćala se i “cestovina” i to, po osobi od preko 16 godina u iznosu od 1 f i 20 n, a po komadu 693 stoke 1 f. Bezemljaši i neporeznici su ovo nadoknađivali kulukom.
*

Andrija Radenić, nav. delo, 33-35 Dr Milan Ivšić, nav. delo, 13-17 691 Andrija Radenić, nav. delo, 39 692 Andrija Radenić, nav. delo, 201 * Prema statističkim podacima iz 1895. godine u Hrvatskoj i Slavoniji bilo je 180.175 poseda ispod 5 j. (44,23%), a površina ovih parcela je iznosila 395.004 jutra ili 8,46%. (Dr Milan Ivšić, nav. delo, 17-18) 693 Andrija Radenić, nav. delo, 79-80
689 690

187

Po broju latifundija (imanja preko 1.000 jutara) Sremska županija se nalazila iza Virovitičke i Zagrebačke, i imala je 32 ovakva gazdinstva (21 latifundija od 1.001 694 do 2.000 jutara, 9 od 2.001 do 20.000 i 2 preko 20.000 jutara). U rumskom srezu 1895. godine, ispod 1 jutra bilo je 1.583 (25,70%) gazdinstva (drugo mesto u Sremu posle Vukovara); od 1 do 5 jutara – 970 (15,75%); od 5 do 10 jutara – 924 (15,01%); od 10 do 20 jutara – 1.221 (19,83%); od 20 do 100 jutara – 1.382 (22,44%) – prvo mesto u Sremu; od 100 do 200 jutara – 61 (0,99%) – ubedljivo prvo mesto u Sremu; od 200 do 1.000 jutara – 14 (0,22%) – drugo mesto u Sremu posle Vukovara; preko 1.000 jutara – 4 (0,06%). Ukupno je bilo 6.159 jutara zemlje. Najviše latifundija je bilo u Irigu 695 (9), Vukovaru (7) i Iloku (5). U samoj Rumi, početkom XX veka, najveći posednici su bili: politička opština (5.188 jutara), Vlastelinstvo (3.249), Lazar Vuić (794), Srpska crkvena 696 pravoslavna opština (747), Miloš Jovanović (644) i Nedeljko Stolić (599). Što se tiče površine gazdinstava u odnosu na ukupnu površinu obradive zemlje, iste 1895. godine situacija u srezu je bila sledeća: gazdinstva od 1 jutra zauzimala su 0,57% površine ukupnih gazdinstava; od 1 do 5 jutara – 2,16%; od 5 do 10 jutara – 5,82%; od 10 do 20 jutara – 15,24%; od 20 do 100 jutara – 43,83%; od 100 do 200 jutara – 6,81%; od 200 do 1.000 jutara – 4,46% i preko 697 1.000 jutara – 21,11% površine ukupnih gazdinstava. Marković, takođe, daje pregled raspodele zemlje na pojedine narode. Prema njemu rumski atar, koji je iznosio 11.797 jutara i 1.310 kv. hvati, bio je 698 raspoređen na sledeći način: - u vlasništvu političke opštine i zemljišne zajednice – 1.398 j. 1.458 kv. hv. - u vlastelinskom vlasništvu – 406 j. i 691 kv. hv. - u državnom vlasništvu – 310 j. i 1.251 kv. hv. - u vlasništvu pojedinaca – 9.241 j. i 1.549 kv. hv. - u vlasništvu Srba – 2.411 j. i 648 kv. hv. (26%), - u vlasništvu Hrvata – 475 j. i 1.320 kv. hv. (5,1%), - u vlasništvu Nemaca – 6.310 j. i 287 kv. hv. (68,2%), - vlasništvu Mađara – 29 j. i 625 kv. hv. (0,3%), - u vlasništvu Jevreja – 14 j. i 1.124 kv. hv. (0,16%), - u vlasništvu Slovaka – 745 kv. hv. Što se tiče ukupnog zemljišnog poseda, dakle i zemlje izvan granica 699 rumskog atara, situacija je bila sledeća:
Andrija Radenić, nav. delo, 27 Andrija Radenić, nav. delo, 28 IAS, Magistrat..., 1912, kut. 2.044-4.480 (sa 1911), No 5.070 697 Andrija Radenić, nav. delo, 27 698 Radoslav Marković, nav. delo, 14-15 Napomena: Prema drugim podacima za 1910. godinu, rumski atar je iznosio 11.798 jutara, od čega su Srbi posedovali 3.539 jutara. (Mata Kosovac, nav. delo, 344-345)
694 695 696

188

- Srbi – 5.305 j. i 524 kv. hv. (29%) - Mađari – 585 j. i 539 kv. hv. (3,2%) - Hrvati – 595 j. i 82 kv. kv. (3,2%) - Slovaci – 0 j. i 745 kv. hv. - Nemci – 11.404 j. i 413 kv. hv. (62,4%) - Jevreji – 381 j. i 637 kv. hv. (2%) Ukupno je bilo 18.271 j. i 1.340 kv. hv., od čega se na pojedince odnosilo 9.241 j. 1.549 kv. hv. Jedan drugi izvor donosi podatke o raspodeli poljoprivrednog zemljišta na području opštine Ruma za godine 1887. i 1890. Pošto su brojke slične navedeni su podaci za 1890. godinu, jer su potpuniji. Prema tom “Iskazu ratarske produkcije“ na području porezne opštine Ruma bilo je: 7.882 j. i 170 kv. hv. oranica, 196 j. i 565 kv. hv. vrtova, 1.490 j. i 944 kv. hv. livada, 147 j. i 1.366 kv. hv. vinograda i 1.198 j. 1.423 kv. hv. pašnjaka i 54 j. 1.472 kv. hv. šuma. Trstika i ribnjaka nije bilo, dok je neproduktivno zemljište iznosilo 827 j. 140 kv. hv. Cela površina porezne 700 opštine: 10.970 j. i 1.170 kv. hv. Prema istom izvoru stiče se uvid u raspored poljoprivrednih kultura koje su se gajile na ovom zemljištu krajem XIX veka. Tokom 1886. godine najviše su se gajile žitarice, i to na površini od 7.533 j. i 1.535 kv. hv, zatim slede okopavine (krompir, blitva, kupus, koraba, lik, dinje i lubenice), trgovinsko bilje (duvan i konoplja), krmno bilje (detelina i muhar)… Vrtova sa raznim voćem bilo je 173 j. i 905 kv. hv, a posebnih voćnjaka 22 j. i 701 1.260 kv. hv. Par godina kasnije situacija je bila sledeća: žitarice su se gajile na 7.433 j. 1.392 kv. hv., okopavine na 98 j. 1.548 kv. hv., trgovinsko bilje na 62 j. 1.572 kv. hv., krmovno bilje na 223 j. 458 kv. hv., povrtarske kulture na 173 j. 905 kv. hv., posebni voćnjaci na 22 j. 1.260 kv. hv. i ugar na 63 jutra. Sočiva nije bilo. Među žitaricama, najzastupljenije su bile ozima i jara pšenica, na 2.890 j. 350 kv. hv., odnosno 377 j. 1.420 kv. hv., zatim, raž na 720 j. 825 kv. hv., zob na 1.275 j. 702 1.147 kv. hv. i kukuruz na 2.169 j. 850 kv. hv. Prinosi pojedinih kultura su varirali iz godine u godinu, već prema prilikama. Prema podacima iz 1893. godine rod ozime pšenice po jutru je iznosio 3,5 hl u zrnu, ozime raži 1,75 hl, ozimog 2 hl, zobi 1 hl i ozime napolice (pšenica i raž) 2,5 hl po jutru. Napolica je bila praksa da se zajedno gaje različite kulture, 703 na primer: pšenica i raž, pšenica i pir, pir i zob ili pir i ječam.
Radoslav Marković, nav. delo, 20-21 IAS, Magistrat…, 1890, kut. 3.501-5.000 701 IAS, Magistrat…, 1887, kut. 1.321-2.700 702 IAS, Magistrat…, 1890, kut. 3.501-5.000 703 IAS, Magistrat…, 1893. kut. 8.001-9.292 (Ruma, 7. avgust 1893)
699 700

189

Svake godine, opštinski izveštaji ili napisi u štampi, izveštavali su o stanju pojedinih kultura na teritoriji opštine i podžupanije. Juna 1881. godine list "Zastava" konstatuje da u rumskoj podžupaniji zimski usevi dobro stoje, osim u dobrinačkoj i brestačkoj opštini, gde su njive pod vodom. Voću je naškodio mraz, a šljive su ga dobro podnele. Proletnji usevi i livade su, takođe, dobro. Vinogradima zima nije naškodila, ali su kasnije 704 počele dugotrajne kiše, te je “mnogo propalo”. Kukuruz je slabije rodio. Naredne godine isti list donosi izveštaj Zagrebačkog službenog lista o stanju poljoprivrednih kultura u rumskoj podžupaniji. U njemu se kaže da zimski usevi ove godine loše stoje, uglavnom zbog suve zime, vlage i vetrova. Ove pojave su naročito izražene u Brestaču, Inđiji i Radincima. Vinogradi i voćnjaci nisu toliko pogođeni zimom, ali su stradali od mraza u proleće, kao i šljive. Proletnji usevi takođe loše stoje, jer od Božića do maja nije bilo kiše. Ona je pala tek 14. maja i neprekidno padala nedelju dana. Mrazevi su bili 7, 8. i 9. aprila. U samoj Rumi su stradali zimski usevi i trenutno su u lošem stanju, te su se ponegde morali i preorati. Uzrok su bili miševi i vlaga. Posle vlage nastupila je suva zima, te su usevi ostali retki i neukorenjeni. Livade su uopšte slabe, jer nisu imale dovoljno vlage. Detelina se u ovim krajevima slabo seje, ali ona u baštama izgleda dobro. Vinogradima i voćnjacima zima nije naškodila, ali ih je skoro uništio aprilski mraz. Zečevi nisu naneli veću štetu, a gusenica nije ni bilo. 705 Zob je sejana u martu, a kukuruz u drugoj polovini aprila. Desetak godina kasnije (1893) prema podacima Statističkog ureda u Zagrebu, rod pšenice je usled suše smanjen na jednu polovinu. Rod raži je zbog mraza smanjen za 3/4, a uzrok smanjenja roda napolice i ječma na 2/3 su i mraz i suša. Zbog suše i medljike rod zobi je smanjen na 7/8, a kod grahorice je 7/8 prinosa uništeno zbog suše i medljike. Četvrtina posejanog kukuruza nije nikla, a 3/4 nije sazrelo. Rod vinograda na 48 jutara je skoro sav uništen zbog 706 filoksere i peronospore. *** Izlaz iz teške ekonomske i socijalne situacije na selu tražen je i u okviru zadružnog pokreta. U Evropi prve zadruge nastaju u drugoj polovini XIX veka. U tome je bila prisutna doza romantizma, svojstvena tadašnjem vremenu. Većina zadruga su imale nacionalni predznak. Najbrojnije su bile zadruge Rajfajzenovog tipa (po osnivaču Raifeisen-u). U Sremu se broj zadruga brzo povećavao. Godine 1897. postojale su samo dve srpske zadruge, a već sledeće, bilo ih je deset. Početkom veka (1902) u Sremu je postojalo 29 srpskih i jedna hrvatska zadruga, a 1910, 73 srpske i 27 hrvatskih. U odnosu na druge krajeve, Srem je prednjačio u zadružnom pokretu. Zadruge su funkcionisale na principu samopomoći, a neki od osnovnih ciljeva su im bili nabavka kredita, štednja, prosvetna funkcija… Osnivali su ih prvenstveno siromašniji seljaci. Pored tih zadruga, u Rumi je od 1894. godine postojala podružnica
704 705 706

"Zastava", 1881, 84 "Zastava", 1882, 91 IAS, Magistrat..., 1893, kut. 8.001-9.292 (Ruma, 12. novembar 1893)

190

Gospodarskog društva kao zadruge, sa slavonskim centrom u Osijeku. Društvo se bavilo podizanjem oglednih stanica, organizovanjem predavanja, priređivanjem izložbi i sajmova, nabavkama zemljoradničkih potrepština, prodajom poljoprivrednih prizvoda i dr. U Centralnom odboru društva 1911. 707 godine bio je i veleposednik, grof dr Teodor Pejačević. U provincijalnom delu države, zadrugarstvo je bilo regulisano Zakonom o zadrugama iz 1870. godine. Zadrugar je mogao istupiti iz zadruge i tražiti njenu deobu. I žene su dobile pravo da po izlasku iz zadruge (udajom) traže svoj deo. Ovaj zakon je izmenjen zakonima iz 1872, 1874. i 1876. godine, u vreme tendencije očuvanja zadrugarstva. Kasnije su doneti i drugi zakoni, sve do 1902. godine kada je ozakonjena “zajednička proizvodnja i raspodela 708 proizvedenih dobara”. Problemi poput velikih površina obradivog zemljišta u rukama vlastelina, veliki broj bezemljaša, i sve veće nazadovanje Srba seljaka u Rumi, nasuprot ekonomskom jačanju Nemaca, podstaklo je petnaest seljaka da 1883. godine u * Rumi obrazuju pionirsku zadrugu, pod imenom Oračka zadruga . Stanje u toj oblasti najbolje su karakterisale reči jednog starog Rumljanina, Dušana Lukića, “Srbin ogrne kabanicu, a u usta frulicu”. Cilj ove zadruge je bio da se udruženim snagama i uzimanjem zemlje u zakup unapredi zemljoradnja. U tu svrhu sklopljen je ugovor na deset godina, u pisanoj formi, sa po 10 forinti uloga godišnje. Predsednik zadruge bio je Mladen Lukić od koga je i potekla inicijativa za osnivanje zadruge, a sastanci zadrugara su održavani u kući Jovana Rakića u Iriškoj ulici. Oni su od Rumskog vlastelinstva uzeli u zakup zemljište Barunovac i to 38 lanaca, do kojeg su bili vlastelinski voćnjak – jabučara i livada. Ovu zemlju su držali i radili punih sedamnaest godina. Posle 1900. godine, Barunovac prelazi u ruke rumskog Nemca Antona Rajnprehta (Anton Reinprecht), a zadruga je zakupila i obrađivala zemlju Paje Andrejevića iz 709 Rume u Velikim Radincima. Nešto slično se dogodilo između 1888. i 1889. godine. Vlastelinstvo je tada izdalo zemlju na “Baricama” (15 km od Rume prema Buđanovcima), a od zakupaca te zemlje je obrazovana “arendatorska zadruga”. U njeno ime, od 710 Vlastelinstva su zakupljivali zemlju Jovan Lukić, Stevan Stolić i Josim Stolić. Oračka zadruga je prestala sa radom 1902. godine, kada su osnovane Prva i Druga srpska zemljoradnička zadruga u Rumi. Njihovi aktivni članovi su bili i oni iz Oračke zadruge. Prvi predsednik Prve srpske zemljoradničke zadruge bio je ratar Miloš Jovanović. Druga srpska zemljoradnička zadruga s. o. j. Ruma, registrovana je 23. marta 1902. godine. Njen prvi predsednik je bio
Andrija Radenić, nav. delo, 129, 141 Dr Ferdo Čulinović, nav. delo, 150-151 * Neki od osnivača Oračke zadruge u Rumi su bili: Paja Rogić star 43 godine, Pavle Adnađević, Pavle Mitrović, Jova Orlović, Andrija Kulić, Mladen Lukić, Jovan Rakić, Lazar Dedić, Petar Dedić i Miloš Dobrosavljević. 709 "Zastava", 1883, 163; Triva Krstonošić, Prve zemljoradničke zadruge kod Srba u Vojvodini, Zadružni arhiv, br. 1, Novi Sad 1953, 25-28 710 Triva Krstonošić, nav. delo, 29
707 708

191

Lazar Dedić, a od 1906. godine Mladen Lukić. Prestala je sa radom 13. 711 februara 1930. kada su ostala samo dva člana.

Završni račun Hrvatske seljačke zadruge 1905.

711

Novac i bankarstvo u prošlosti Srema, Sremska Mitrovica, 1996, 87; Triva Krstonošić, nav. delo, 25-28, 88

192

O osnivanju Oračke zadruge u Rumi pisao je i list "Zastava". Godine 1902. zadrugari su uputili “javnu zahvalu” povodom održane narodne zabave u Rumi 11. februara/2. marta u korist Srpske zemljoradničke zadruge. Pominju se predsednik Prve srpske zemljoradničke zadruge, Miloš Jovanović, zatim, Aleksa Simić, zamenik predsednika, kao i članovi Upravnog odbora: Laza Tomić, Laza Hranisavljević i Petar Petrović. Predsednik Druge srpske zemljoradničke zadruge bio je Lazar Dedić, zamenik predsednika Aleksa Lukić, a članovi 712 Upravnog odbora: Đorđe Jovičić, Jovan Jović i Spasoje Dakić. Rumski Hrvati su, takođe, imali svoju zadrugu – Hrvatsku seljačku zadrugu. Prvi predsednik ove zadruge je bio Đura Benčić, a potpredsednik Mijo 713 Mlađenović, kapelan rimokatoličke crkve u Rumi. Hrvatska seljačka zadruga je bila član Središnjeg saveza hrvatskih seljačkih zadruga, što se konstatuje u jednom dokumentu iz 1911. godine. Tom prilikom, zadruzi su upućene pohvale, uz primedbu da se ne bavi dovoljno 714 privrednim “gospodarskim” radom, već jedino štednim i kreditnim poslovima. 715 Iste godine zadruga je imala 73 člana. *** Voćarstvo, koje je predstavljalo posebnu granu poljoprivrede, na području Rume nije mnogo praktikovano. To potvrđuju i izveštaji Sremske županije. Prema njima, voćarstvo i vinogradarstvo je u rumskom srezu bilo slabo zastupljeno, osim u podnožju Fruške gore. Na primer, stanovništvo se ne upušta u gajenje šljiva, jer ih je teško unovčiti, a za proizvodnju rakije otežavajuća okolnost su velike takse. Slično je i sa trešnjama i višnjama, kojima, opet, nedostaje zemljište sa više krečnih sastojaka. Izuzetak predstavlja gajenje duda, uz konstataciju da pored cesta ima lepih dudinjaka. U Rumi su postojala dva dudinjaka, jedan sa 150 komada starih dudova i drugi sa 4.000 716 mladih. Godine 1895. stanovništvu je podeljeno 1.100 komada ove kulture. Gajenje duda, odnosno svilene bube, bilo je veoma podsticano od strane vlasti. Onima koji su se posebno isticali u toj delatnosti obećavana je nagrada 717 od 1000 fl. Prema županijskom izveštaju iz 1894. godine u rumskom srezu je 718 bilo 30.000 stabala duda , a sledeće godine je u srezu otkupljeno 13.400 komada svilenih čaura za 13.316 forinti i 80 novčića i zasađeno još 30 hiljada stabala. Ipak, 1908. godine županijski izveštaj konstatuje da se svilogojstvom 719 bave samo siromašni građani.
712 713

"Zastava", 1902, 44, 74, 82 i 1904, 30, 32 Ratko Racković, Hrvati u Rumi na Bregu, Ruma 1999, 3; Račun dobitka i gubitka, Hrvatske seljačke zadruge u Rumi za 1905. (Zbirka ZMR, inv. br. 305) Napomena: Đura Benčić je bio predsednik i 1905, a potpredsednik Ivan Petrić. (Zbirka ZMR, Kupoprodajni ugovor između Zadruge i Georga Gaslera) 714 Zbirka ZMR, Dopis Hrvatske poljodelske banke D.D. od 27. septembra 1913. 715 Zbirka ZMR, Dopis Hrvatske poljodelske banke D.D. od 20. septembra 1911. 716 Županijski izveštaj, god. 1896, 347-249; Županijski izveštaj, god. 1896, 282 717 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 20. juli 1887. 718 Županijski izveštaj, god. 1894, 400 719 Županijski izveštaj, god. 1896, 404; Županijski izveštaj, god. 1908.

193

Rumski pčelari u porti crkve Svetog Duha

194

Rumski pčelari su imali i svoje udruženje – Srpsku pčelarsku zadrugu. Godine 1898. u Ravanici se sastao odbor koji je trebalo da spremi Pravila za pčelarska udruženja. Između ostalih, prisutni su bili i Rumljani Teodor Bogdanović, Marko Šaula, katiheta Jovan Latinkić, gradonačelnik Koloman pl Jančo, Ferdinand Rister, jazački paroh Vasa Latinkić, Gavra Putnik, učitelj iz Jarka, Milan Konjević i urednici lista Srpski pčelar iz Sremskih Karlovaca. Udruženje je trebalo da se zove “Srpska pčelarska zadruga”, sa sedištem u 720 Rumi. Zakazana je i glavna skupština za 13/25. avgust 1898. godine u Rumi. Pod predsedavanjem Toše Bogdanovića, uz “dosta novih članova”, 17/30. avgusta 1900. godine održana je skupština Srpske pčelarske zadruge. 721 Uoči Potpredsednik je tada bio kotarski predstojnik Bogdan Novaković. glavne skupštine 1902. godine, zadrugari su obavestili svoje članstvo da će od 722 1. januara naredne godine preuzeti administraciju “Srpskog pčelara”. Neposredno potom, pčelari su tražili, i dobili, pomoć za dizanje uzornog 723 Sveštenik Marko Šaula bio je predstavnik pčelinjaka u iznosu od 50 kruna. društva na petom kongresu pčelara u Zagrebu 1906. godine, gde je održao 724 jedno predavanje namenjeno nepčelarima. Značajan podsticaj za dalji razvoj pčelarstva u ovim krajevima bila je velika Pčelarska izložba, održana u Rumi od 16/29. avgusta do 23. avgusta/5. septembra 1909. godine u dvorištu nove srpske škole. Izložba je bila otvorena svaki dan od 8 do 12 i od 14 do 18 časova, cena ulaznice bila je 30 filira. Za školsku decu iz Rume, i sa strane, koja su došla sa svojim učiteljima, ulaz je bio besplatan. U programu izložbe bile su i druge manifestacije: 7. zemaljski kongres srpskih i hrvatskih pčelara (19. avgust/1. septembar); javna vežba Srpskog sokola i drugarski sastanak i zabava Srpske trgovačke omladine. Na kraju su dodeljene nagrade i priznanja. Uprava Srpske pčelarske zadruge odlikovala je trgovca Branka Spajića zlatnom medaljom, Đuru Stajića, predsednika crkvene opštine, srebrnom medaljom i gđu Zorku Janković, 725 učiteljicu iz Golubinaca, diplomom. U vreme pčelarske izložbe u Rumi, u dvorištu Srpske škole, u gradu je 726 održan 12. kongres Saveza zemljoradničkih zadruga. Svetlu tačku u oblasti voćarstva predstavljali su školski vrtovi. Devedesetih godina XIX veka, u Rumi su postojala dva školska vrta. Jedan se * nalazio pored nemačke škole , a drugi kod srpske škole. Vrt kod nemačke škole bio je ograđen visokim zidom i sadržavao je 589 komada oplemenjenih jabuka, 318 krušaka, 50 kajsija, 85 trešanja, 17 višanja, 5 oplemenjenih “reine Claude”, 177 krušaka, takođe sve oplemenjeno. Pored toga bilo je i dosta neoplemenjenog voća: jabuka, šljiva, gunja, trešanja, maheleba, loze..., osim
720 721

"Brankovo kolo", 1898, 19 "Branik", 1900, 103 722 "Zastava", 1902, 195, 269 723 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 25. februar 1903. 724 "Zastava", 1906, 134j 725 "Radikal", 1909, 7, 22, 28, 29, 46 726 "Radikal", 1909, 31; "Brankovo kolo", 1909, 27 * To je prostor između placa današnjeg Zavičajnog muzeja Ruma i severnog fronta ulice JNA.

195

dudova. U toku 1894. godine stanovništvu je deljena oplemenjena loza. Školski vrt je posedovao i pčelinjak, čiji je nacrt bio izložen 1891. godine na jubilarnoj izložbi u Zagrebu, kada je škola nagrađena diplomom. U isto vreme svoj vrt je imala i srpska škola, još od 1876. godine, površine 61 ar i 1.983 kv. hv. Vrt je pun oplemenjenih voćaka i to: 650 stabala jabuka, 325 krušaka, 28 gunja, 320 šljiva, 104 trešnje, 65 višanja, 342 kajsije, 65 oraha, 84 breskve i 1.450 čokota vinove loze. Među 3.295 neoplemenjenih voćaka su: 542 stabla jabuka, 170 krušaka, 2.800 šljiva, 5.800 mahaleba, 165 bresaka, 350 čokota američke loze. 727 Stanovništvu su u toku 1894. godine deljene voćke i vinova loza. Kako je već rečeno, Rumljani se nisu mnogo bavili ni gajenjem vinove * loze. Na teritoriji Rume vinogradi su se nalazili u Kudošu i u Suvodolu . I ono malo vinograda često je stradavalo od elementarnih nepogoda i bolesti filoksere. Iako na području Rume nije bilo mnogo površina pod vinogradima, vlasnici onih malobrojnih su žestoko reagovali povodom primene Vinogradarskog zakona. U jednom konceptu dopisa Zemaljskoj vladi u Zagrebu, u vezi sa primenjivanjem ovog zakona, kaže se da u Rumi ima malo vinograda, koji su uglavnom u posedu imućnijih Rumljana. Oni se time bave samo zbog svojih potreba, a ne za izvoz i trgovinu. Takođe, i ono malo siromašnijih koji poseduju vinograde su u sličnom položaju. U vinogradima je bilo dosta zasađenog voća, koje ih je činilo rentabilnijim za vlasnike, a da se strogo poštovao vinogradarski zakon, po kome se voće ne sme saditi u vinogradima, i ovo malo vinograda u trgovištu bi nestalo. Stoga je Vladi postavljeno pitanje da 728 li zakon treba strogo primenjivati, imajući u vidu situaciju na terenu. Slaba zainteresovanost za gajenje vinove loze vidi se i iz činjenice da se na poziv iz Vukovara, u vezi sa nabavkom “amerikanske loze kojoj filoksera 729 ništa ne može”, niko nije prijavio. Izgleda da su krajem XIX veka činjeni pokušaji da se ova grana poljoprivrede oživi. U tom smislu, nemački autori pominju osnivanje “Voćarskovinogradarske zadruge” 1898. godine, čiji je predsednik bio veterinar Karl Hampfogel. Cilj zadruge je bio snabdevanje članova plemenitim sortama voća i grožđa, a imali su na raspolaganju veliku baštu na pašnjaku preko puta 730 železničke stanice. ***

727 *

Županijski izveštaj, god. 1895, 347-249 Godine 1880. vinograde u Suvodolu su imali: Mitar Marić, Jefta Dimitrijević, Agata Veldi (Agata Weldi), Tomas Bornbaum (Tomas Bornbaum), Vilhelm Libiš (Vilhelm Liebisch), Lorenc Rajnpreht (Laurenz Reinprecht), udovica Krup (Krupp), Mata Benčić, Sava Krstić, Milutin Krstić, Gavra Simić, Đorđe i Matija Bunović, Lena Gunjak i Joza Bodor, Paul Dreer (Paul Dreer), Martin Perkles (Martin Perkles), Katarina Gacner (Katarina Gazner), Johan Volf (Johann Wolf) i Pavle Reparski. (IAS, Magistrat…, 1880, kut. 1.001-2.500) 728 IAS, Magistrat… , 1886, kut. 2.888-4.200 729 IAS, Magistrat… , 1887, kut. 1-1.320 (No. 602) 730 Carl Bischof, nav. delo, 159; Franz Wilhelm, nav. delo, II, hronologija

196

Iako je na području Rume bilo relativno mnogo grla različite stoke, ne može se reći da je stočarstvo u celini bilo razvijeno. Stanovništvo se bavilo stočarstvom uglavnom na ekstenzivan način. Stoka se dugo zadržavala na paši, a zbog slabije hrane tokom zime, na ovom području opstajala je samo podolska pasmina. Prelaz na racionalnije stajsko stočarstvo išao je sporo, ali se 731 u tom pogledu osetio izvestan napredak početkom XX veka. Prema izveštajima Sremske županije prilike za gajenje stoke u rumskom srezu nisu bile pogodne. Pašnjaci su siromašni i nedovoljni za veći broj stoke. U letnjim mesecima nastupale su velike vrućine, što se loše odražavalo na kvalitet stoke – “marva je sitna i kržljava”. U srezu se slabo gajilo krmno bilje za ishranu stoke. Situacija se donekle popravila kada se počela sejati detelina, koja je otpornija na visoke temperature. Takođe, velika su bila i očekivanja od 732 Opština je imala svoj planiranih kanalizacionih radova i podele pašnjaka. 733 pašnjak na prostoru od šinternice do železničke stanice. Najviše su se gajila goveda i konji, dok su ostale vrste stoke bile slabije zastupljene. Obično stanovništvo je držalo domaće rase konja, koje su bile slabijeg kvaliteta. Govedarstvo je bilo zastupljenije od konjarstva, a najviše se 734 gajila podolska rasa goveda. Od većih mesta Sremske županije Ruma je bila prva po broju konja. Godine 1895. je bilo 988 kobila, 825 konja (od čega četiri licencirana pastuva) i 735 Nešto ranije, 1889. godine najviše konja u Rumi je imao Mita 71 ždrebe. Vuković (15), zatim Luka Vujić i Vlastelinstvo (po 8), dok je najviše bilo osoba 736 koje su držale od jednog do tri konja . Na pustarama Rumskog vlastelinstva gajili su se i bikovi švajcarske i simentalske pasmine, dok je jedino u rumskoj opštini bilo krava muzara razne 737 pasmine, za koje je država držala bikove. Od drugih vrsta stoke gajile su se ovce, svinje i živina (guske, ćurke, kokoške...). Guske i ćurke su se izvozile i na strano tržište. Svinje su bile domaće, buđanovačke rase i nije praktikovano oplemenjivanje. S vremena na vreme dolazilo je do pomora svinja, kao što je to bio slučaj 1896. godine. Slično 738 je bilo i sa ovcama i živinom. Najveći uzgajivači ovaca u Rumi 1884. godine bili su: Luka Vuić, Nedeljko Stolić, Todor Stojanović, Ćira Orlović, Gliša Gruić, Jovan Atanacković, 739 Radovan Tanacković i Pavle Lukić.
Andrija Radenić, nav. delo, 61-63 Županijski izveštaj, god. 1894, 368; Županijski izveštaj, god. 1895, 379; Županijski izveštaj, god. 1896, 502-503 733 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 3. oktobar 1902. 734 Županijski izveštaj, god. 1895, 379 735 Županijski izveštaj, god. 1895, 193, 428 736 IAS, Magistrat..., 1889, kut. 901-1.500 737 Županijski izveštaj, god. 1898, 292; Županijski izveštaj, god. 1900. 738 Županijski izveštaj, god. 1894, 368; Županijski izveštaj, god. 1895, 379; Županijski izveštaj, god. 1896, 502-503; Županijski izveštaj, god. 1897, 283 739 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 5.201-5.800
731 732

197

Prema županijskim izveštajima brojno stanje stoke u rumskom srezu je 740 bilo sledeće: - godine 1895: 7.607 goveda, 7.658 konja, 29.787 ovaca i 338 koza - godine 1898: 7.519 konja, 7.748 goveda, 18.946 ovaca, 226 koza i 14.482 svinje - godine 1900: 7.790 konja, 8.473 goveda, 25.264 ovce i 16.158 svinja. Iako izveštaji tvrde da je stanovništvo “slabo marilo” za oplemenjivanje životinja, ipak, krajem XIX veka počelo se sa oplemenjavanjem konja kvalitetnijim rasama – državnim ili licenciranim pastuvima. Godine 1898. u celom rumskom srezu je bilo 16 državnih i 18 licenciranih pastuva. Ovo je predstavljalo dodatni trošak za seljake, te se konstatuje da stanovništvo ne želi da plaća “skupu skokovinu”. Za oplemenjivanje konja osnovane su dve “pripusne postaje državnih pastuha”, jedna u Rumi, a druga u Inđiji. Međutim, broj pastuva nije bio sasvim dovoljan za preko 5.000 kobila, koliko je bilo u srezu. Oplemenjeni konji su bili visoki, razvijeni, izdržljivi za vuču i za vožnju. Za oplemenjivanje goveda opštine su o svom trošku nabavljale jednog bika na 60 krava. I tu je vladao nedostatak bikova za priplod. Svaka opština je posedovala po dva priplodna bika. Bikovi su bili podolske pasmine, a kupovani su od Vlastelinstva za sumu od 180 do 250 forinti, dok su krave bile podolske i švajcarske pasmine. Ujedno, započelo se sa 741 napuštanjem ranijeg običaja držanja teladi na sisanju što je duže moguće. Jedno od prvih licenciranja, i pregled svih za priplod sposobnih ždrebaca, u Rumi su obavljeni na zahtev Vlade maja 1886. godine. Tada je dovedeno ukupno 202 ždrepca, od kojih su kao licencirani zavedeni: ždrebac Antona Rajnprehta, mrk, sa zvezdom na njušci, 163 cm visok, i 4 godine star, dorat Petra Mitrovića, visok 151 cm i star 6 godina i dorat Radivoja Lukića, visok 150 742 cm i star 5 godina. Što se tiče konja na Rumskom vlastelinstvu, tu je oko 1860. godine sprovođeno ukrštanje arapskih kobila sa engleskim pastuvima. Godine 1875. vlastelinska ergela je bila u krizi, a odgajivački rad je zamro. Tako, od 1876. do 1891. godine nije odgojeno ni jedno grlo, te je Ladislav Pejačević preuzeo ergelu u svoje ruke. Obnovio ju je 1891. godine i ona je 1894. imala oko 100 priplodnih kobila, jednog punokrvnog engleskog i jednog nonijus pastuva. Godine 1908. iz Kutjeva je nabavljen lipicanerski pastuv Favori, čime je počelo 743 pretvaranje ergele u lipicanersku.

740

Županijski izveštaji za 1895, 1898, i 1900. godinu Godine 1900. u samoj Rumi stanje je bilo sledeće: 1.009 pregledanih konja (svi zdravi), 983 goveda (sva zdrava), 1.942 ovce (sve zdrave) i 1.194 koze (sve zdrave). Neobično je što se broj koza naglo povećao, jer ih je prethodnih godina u srezu bilo samo nekoliko stotina. (IAS, Magistrat..., 1900, kut. 2.005-4.400) 741 Županijski izveštaj, god. 1894, 368; Županijski izveštaj, god. 1895, 379; Županijski izveštaj, god. 1896, 502-503; Županijski izveštaj, god. 1898, 318 742 IAS, Magistrat… 1886, kut. 4.202-4.850 743 Dr Radojle Markićević, Ergele Srema u prošlosti, Sremska Mitrovica 1997, 9-10

198

Godine 1910. opštinske vlasti su ustanovile i tzv. Brežansku ergelu, sa 744 plaćenim čuvarom. U izuzetnim slučajevima, između ostalog, konji na području Rume su uzgajani i za potrebe takmičenja. Postoje podaci da su se konjske trke u Rumi održavale “i ranijih godina”, što se vidi iz dopisa Vlade od 27. jula 1887. godine. Vlasti su ih podsticale i 745 novčano pomagale u cilju razvoja konjarstva u vojne svrhe. Na samom kraju XIX veka (16. septembra 1899. godine) održane su konjske trke na opštinskom pašnjaku, koji je za ovu svrhu uređen kao trkalište. Novčanu pomoć za njihovo održavanje u iznosu od 1.300 K obezbedili su Zemaljska vlada (1.000 K) i Poglavarstvo trgovišta Ruma (300 K). Za tri trke prijavljeno je 83 grla, a učestvovalo je njih 80. Takmičenje je počelo u 13 časova. U trećoj trci su se takmičile kobile i pastuvi stari preko tri godine, bez obzira na visinu. Nagrađeni su bili vlasnici konja iz Beške, Novog Slankamena, Krčedina, Rume (Toša Bogdanović – vlasnik pobednika u drugoj trci), Inđije, 746 Stare Pazove, Novih Karlovaca, Petrovaca, Starih Banovaca i Čortanovaca. Na drugom takmičenju održanom u Staroj Pazovi 1900. godine, učestvovao je i konj Antuna Ginera (Antun Günner) iz Rume i osvojio 4. mesto i 747 nagradu od 40 K. Stočarstvo su opterećivali mnogobrojni problemi. Stoka je često stradavala od stočnih bolesti poput slinavke, šapi, sakagije, bedrenice, vrbanca, šuge, besnila..., o čemu je rumski veterinar Robert King redovno izveštavao županijsku skupštinu. Druga opasnost za stočni fond, naročito sitniju stoku, bile su divlje zveri. Pored lisica, u ovim krajevima su se tada, s vremena na vreme, pojavljivali vukovi i divlje mačke. Zato su vlasti na njih organizovale hajke. U dve hajke održane 1894. godine u rumskom srezu je ubijeno sedam 748 vukova. Petog januara 1895. godine u hajci na vukove ubijeno je pet vukova i 749 Sledeće godine hajke na vukove nisu veliki broj lisica, orlova i jastrebova. 750 Kada su se u uspele, ali je ubijen veliki broj lisica, divljih mačaka i orlova. Grabovcima i u Platičevu pojavili vukovi, koji su u toku jedne noći zaklali 37 ovaca i jednog magarca, kotarska oblast u Rumi organizovala je dve hajke u 751 kojima je ubijen jedan stari vuk, 6 divljih mačaka, 74 lisice i 4 kune.

IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 14. april 1910. IAS, Magistrat…, 1887, kut. 2.702-3.500 (dopis Vlade, 27. jula 1887) 746 Županijski izveštaj, god. 1900, 326-328 747 Dr Radojle Markićević, nav. delo, 35 748 Županijski izveštaj, god. 1894, 359 749 Županijski izveštaj, god. 1895, 367 750 Županijski izveštaj, god. 1896, 491 751 Županijski izveštaj, god. 1900, 315, 320
744 745

199

U toku ovih hajki, hajkači su izvršili i druge korisne poslove, skidali su čaure od gusenica, tamanili “gamad i zareznicu”, spaljivali vilinu kosu i uništavali mrazevac na livadama. Sa raznih strana u Rumu su stizali predlozi za unapređenje poljoprivredne proizvodnje. Jednu takvu analizu, sa određenim preporukama, obavio je Stevan Simonović kraljevski "kulturni" većnik iz Kamenice, a objavljena je, u nastavcima, u listu "Zastava" 1878. godine. Prema njoj rumski srez je veoma pogodan za razvoj ratarstva, livadarstva, povrtarstva, pčelarstva i stočarstva, a naročito za uzgoj konja i živine. Na polju vinogradarstva preporučuje se sađenje slankamenke (za belo vino i ružicu), bele i crvene tamjanike, smederevke, bele, crvene i crne drenke, bele i crne ranke, zelenike, skadarke, crnog gračca, špiculje i okruglice. Iako svaka kuća ima prostor iza kuće za vrt, povrtarstvo je, ipak, slabije razvijeno. Razvoj poljoprivrede otežavaju neki, još postojeći, urbarijalni odnosi: desetak u naturi, regali i motičina u novcu, kao i državni i opštinski porezi, razne vlastelinske daće i dr. Narod je i dalje skloniji nomadskom stočarenju, a polovina stoke ugine preko zime. Nije izvedena ni komasacija, a dobar deo zemljišta se ostavlja za pašu i neobrađen je. Tu je i lenjost, ukorenjena crta u narodu, koji radi samo onoliko koliko mu je neophodno za opstanak. Nužno je sprovesti segregaciju i komasaciju i u * većoj meri primeniti naučna dostignuća. Takođe, treba da se isprave gruntovnice , da se u školama izdaju ćirilične i latinične knjige sa temama iz oblasti poljoprivrede, zatim, da se nabavi poljoprivredna štampa, da se narodu dele oplemenjene voćke po pristupačnim cenama, da se obrazuje kasa za međusobno pomaganje, i da se 752 otvori jedna vinogradarska škola u Irigu i jedna ratarska u Rumi. Izvesni pomaci na tom polju počeli su da se javljaju krajem XIX i početkom XX veka. U nekim opštinama je uveden mađarski rani kukuruz, kao novo seme. Sve manje zemlje je ostavljano pod ugarom, a sve više se đubrilo. Ratarstvo je * unapređeno kada je počela upotreba modernih poljoprivrednih mašina . Godine 1912. u celom srezu je bilo 17 stabilnih i 160 lokomobilnih parnih kotlova. Najviše ih je bilo u Rumi. Sledeće, 1913. godine vršaće mašine u Rumi su posedovali: Jozef Lener (Josef Lehner), Ferdinand Mozer (Ferdinand Moser) sa Mihaelom Kaufmanom (Michael Kaufmann), Karl Kefer (Karl Käffer), Andreas Here (Andreas Herre), Anton Đurković, Anton Rajnpreht, Andrija Dugošević, Marko Zdravković, Ljuba Tanacković, Marko Pil (Marko Pill), Georg Kremer (Georg Krämmer), Martin Vinter (Martin Winter), Johan Lindmajer (Johann Lindmayer), Andrija Ren (Andreas Renn), Joca Isajlović, Franc Šnur (Franz Schnur), Johan Meznik (Johann Mesnik), Karl Tostenberger (Karl Tostenberger), Anton Rifert (Anton Rieffert), Georg Lincner (Georg Linzner), Nikolaus Vagner (Nikolaus Wagner), Martin Osvald (Martin Oswald), Ivan

I posle skoro tri decenije županijski izveštaj piše o nesređenosti katastra i posedovnih odnosa. (Županijski izveštaj, god. 1904, 96) 752 "Zastava" 1878, 35, 36 * Parni plug za oranje, sa dubinom brazde 25-30 cm, prvi put je upotrebljen 1894. godine na pustari Višnjevci, čiji je zakupac bio Leopold Pfajfer. (Andrija Radenić, nav. delo, 113)
*

200

Banjac, Paul Topolski (Paul Topolsky), Matija Vašaš (Mathias Vasas) i Franja 753 Pajšl (Franz Peischl). Pored vlastelinskog imanja, napredak u poljoprivredi se naročito ogledao na imanjima lokalnih veleposednika. Među njima se ističu porodice Đuričić, Đurišić, Bogdanović, Stajić, Rister, Maksimović… Oni su često davali oglase u štampi putem kojih su obezbeđivali radnu snagu, prodavali i izdavali u zakup zemlju, prodavali poljoprivredne proizvode, iznajmljivali poljoprivrednu mehanizaciju i sl. Kao ilustraciju izdvajamo oglas iz 1892. godine, putem koga Teodor Bogdanović, na svom salašu “Kutić” nudi posao za kovača i kolara, erek754 biroša i četiri biroša sa starijom muškom decom. Prednost su imali Srbi. Ili onaj, u kome isti veleposednik daje u ris 200 jutara žita, 200 jutara zobi i 40 jutara raži. Onome ko prihvati ovu ponudu, pripada i pravo da vrši na njegovoj vršaćoj 755 mašini. Uz sve to, ima i livada za košenje. Na ovim velikim imanjima bile su zaposlene, stalno ili povremeno, različite kategorije poljoprivrednih radnika. O tome podrobne podatke donosi 756 Andrija Radenić . Stalni radnici su bili biroši, polubiroši, čobani, vinciliri i pudari. Biroši su živeli (sa porodicama) i radili na imanju poslodavca prema godišnjem ugovoru. Platu su primali u novcu i u naturi (stan, ogrev, pravo na držanje krave, krmače…). Polubiroši (sluge) su bili u sličnom položaju kao i biroši, samo sa upola manjim prihodima. To su obično bili mladići do 20 godina starosti. Čobani su sklapali ugovor na jednu godinu, a najamninu su primali u naturi i u novcu. Imali su i pomoćnike, koje su sami plaćali. Vinciliri su radili u većim, a pudari u manjim vinogradima. Sezonski radnici su bili risari, nadničari, napoličari i kubikaši. Risari su radili sezonski, za deo prihoda (ris), na poslovima vršidbe, žetve, branja kukruza i sl. U ris su išli siromašniji seljaci, a ponekad i seoske zanatlije. Nadničari su se regrutovali iz redova bezemljaša, a obavljali su razne poslove u polju, vinogradu, šumi, livadi… Napoličari su radili za određeni deo prinosa i to po fiksnom ugovoru. Kubikaši su bili putujući radnici, a samo im ime govori šta i kako su radili. Postojala je i kategorija radnika, takozvanih “mesečara”. To su bili Ličani, koji su 1895. godine u Rumi i okolini primali mesečno 18 forinti, 3 kg slanine, 60 kg brašna za hleb, 3 dl rakije dnevno, 1/2 kg nedeljno ovčetine i nešto drva, “a 757 kad koji oboli dade mu se i crne kafe besplatno da ozdravi”. Godine 1894. u Rumi i okolini risari su od jutra zemlje (1.600 kv. hv.) dobijali 4 – 5 forinti, 3 – 4 kg brašna, 1/2 kg slanine, 1 litar rakije. Nešto kasnije, * 1900. godine, u rumskom srezu risari su radili za nagradu od 12 ili 13 krsta (dvanaestina ili trinaestina dela prihoda) po jutru (1.600 kv. hv.), uz hranu (jedan
753

Županijski izveštaj, god. 1896, 517; Županijski izveštaj, god. 1900, 293; Županijski izveštaj, god. 1912, 290; IAS, Magistrat…, 1912, kut. 5.481-7.611 (kut. sa 1913) "Zastava", 1892, 33 755 "Zastava", 1892, 86 756 Andrija Radenić, nav. delo, 100-102 757 Andrija Radenić, nav. delo, 123 * pokošeno žito se vezivalo u snopove, a oni su se deli u krstove (1 krst = 20 snopova)
754

201

krst je iznosio od 13 do 20 snopova, u zavisnosti da li uz to ide još nešto – 758 slanina, rakija, hleb…), već prema internoj pogodbi. Cenovnik raznih poslova, u različitim periodima, bio je sledeći:
759

- za oranje i drljanje u rumskom srezu 1894. godine po jutru se plaćalo 3 – 4 forinte; - za kosidbu livade, sušenje sena i spremanje u plastove, nadoknada u Rumi 1905. godine iznosila je 8 K, bez hrane; - berba kukuruza u Rumi oktobra 1894. godine koštala je 40 – 50 novčića za jedan mesec, 1913. godine od jutra 12 – 16 K. Prema podacima iz arhivske građe, 1893. godine, muški nadničari su u letnjim mesecima primali 1 forintu i 10 novčića, a znatno manje u zimskim – 70 novčića. Žene su za iste poslove dobijale 1 f i 10 n u letnjim, a 50 n u zimskim 760 mesecima, a deca 50 n u letnjim, a 25 n u zimskim.

Rumsko vlastelinstvo

I posle Revolucije 1848/49. godine, na celoj teritoriji Hrvatske i Slavonije i dalje su funkcionisala vlastelinstva, potekla iz feudalnih vremena. Ona su sa socijalnog stanovišta imala jednu negativnu konotaciju, ostajući u svesti seljaka * kao izrabljivački činilac , dok su sa ekonomskog i edukativnog stanovišta ona blagotvorno delovala na opšte privredne prilike. Nakon promena tokom 1848/49, Pejačevići su izgubili svoje ranije privilegije u odnosu prema stanovništvu Rume i okolnih sela, a deo svojih ranijih poseda ustupili su rumskoj opštini. Iako su se u narednom periodu žalili višim vlastima, naročito u toku sprovođenja segregacije, nisu uspeli da povrate raniji status. I pored toga povremeno su izbijali sporovi između opštine Ruma i Vlastelinstva. Godine 1865. Opština se pobunila protiv Vlastelinstva zbog 3.000 jutara pašnjaka (verovatno na Beraku – p. a.) i, tom prilikom, hteli su da izbace
Andrija Radenić, nav. delo, 104-105 Andrija Radenić, nav. delo, 109, 112, 113 IAS, Magistrat…, 1893, kut. 8.001-9.292 (Ruma, 7. avgust 1893) * List "Zastava" iz 1873. godine, objavio je tekst pod naslovom “Grof pun srca čovečanska”. U njemu se kaže da u Rumi stanuje jedan “plemeniti” grof koji ima tri bika i misli da u njima teče plemenita krv, te da su im preci bili ministri. Oni “ruše i obaraju sve što im na oči izađe”. Tako su “grozno nakaradili” jednog vlastelinskog slugu i ugrozili mu život. Naneli su i štetu na kući br. 67, jer se na tom mestu okupljala vlastelinska stoka oko 7-8 časova ujutru, kada deca idu u školu. Kada je gazda ove kuće otišao kod grofa da se potuži, ovaj ga je najurio rečima da “ne može da podnese takvo grubijanstvo”. ("Zastava", 1873, 34)
758 759 760

202

kneza i beležnika iz varoške kuće, jer su ovi navodno sarađivali sa vlastelinom. Štampa pominje revoluciju koja umalo nije izbila, te su i žandari morali da 761 intervenišu. Promene nastale posle Revolucije dodatno su uzdrmale tradicionalni način proizvodnje. Vlastelinstva se sve više okreću kapitalističkom načinu proizvodnje. U drugoj polovini XIX i početkom XX veka ona su predstavljala centre poljoprivredne proizvodnje. U potrazi za gotovim novcem, vlastela, pa i Pejačevići, okreću se novim delatnostima (izdavanju pustara u zakup, prodaji imovine, ulaganju u profitabilnije delatnosti, podsticanju seljaka da otkupljuju svoje preostale 762 obaveze...). Od 1870. godine Adolf Pejačević preuzima vrdnički rudnik. Odobrenjem grofa Petra Pejačevića, Adolf Pejačević je prekinuo dugogodišnji urbarijalni spor između Opštine i Vastelinstva i Rumi ustupio Berak. Time je dozvolio izvođenje komasacije i segregacije zemljišta. To je zvanično potvrđeno na sednici opštinskog saveta od 22. aprila 1874. godine, od strane gradonačelnika Ernesta Špilera, koga je Adolf Pejačević ovlastio da ovu odluku saopšti. On je rekao da već dugo traje urbarijalni spor između Opštine i Vlastelinstva oko segregacije pašnjaka, premeravanja i komasacije vlastelinskog zemljišta, te da bi se spor okončao, grof Adolf Pejačević je dozvolio komasaciju i segregaciju pašnjaka u korist Opštine. Ovaj grofov gest je 763 pozdravljen sa tri puta “Živio”. Vlastelin je, tim povodom, 26. aprila iste godine objavio “Darovno pismo” koje u izvodu glasi: “Shodno tradiciji Pejačevićeve porodice koja je od neznatnog mesta načinila Rumu jednim od najznačajnijih trgovačkih mesta Srema, tako i Adolf Paječević po odobrenju ekselencije Petra Pejačevića, sadašnjeg vlasnika vlastelinstva Rume, a kao njegov punomoćenik, proglašava da se odriče zauvek svih urbarijalnih procesa koji su podignuti u cilju komasacije sve vlastelinske zemlje, a koji bi dobrim delom pripali vlastelinstvu. Zato priznaje sadašnje vlasništvo poseda opštine rumske, kao i pojedinih rumskih posednika koji su proizašli iz urbarijalnih odnosa kao neosporno. Ovo javlja opštini radi umirenja i kao ispravu, a ujedno obaveštava da su preduzeti koraci da se obustave pred sudom pokrenuti urbarijalni procesi. Ruma, 26. april 764 1874. Adolf Pejačević kao opunomoćenik”. Grof Petar Pejačević je nesumnjivo odigrao najznačajniju ulogu u afirmaciji Rumskog vlastelinstva. U njegovo vreme je ustanovljen tzv. Petrov dvor u Tivolu, na kraju Rume, gde su u narednom periodu ostvareni značajni
761 762

"Srbobran", 1865, 50, 53 "Srpski glas", 1883, 4; "Radikal", 1909, 1 763 Zbirka ZMR, inv. br. 49 (Izvod iz protokola opštinske sednice od 22. aprila 1874. godine – prepis iz 1944) Napomena: ovoj značajnoj sednici, pored gradonačelnika, prisustvovali su sledeći većnici: Svetozar Nikolajević, Jovan Đorđević, Stevan Milutinović, Mihajlo Kritovac, Florijan Vuršter, Martin Ze (Martin See), Nedeljko Jovanović, Stefan Kupek (Stefan Kuppek), Jozef Laurenčić, Franc Gruber, Ignjac Servaci, Sima Marinković, Johan Nol (Johann Noll), Ljuba Panajotović, Franc Linstner (Franz Linstner), Andreas Nagl (Andreas Nagl), Vencl Fišer (Wenzel Fischer), Samuel Švelbl i Ljoma Radić. 764 Zbirka ZMR inv. br. 95 (Darovno pismo od 26. 04. 1874 – prevod Uglješe Krstića)

203

uspesi na polju poljoprivredne proizvodnje. Umro je 1887. godine u Beču, kao vitez reda Zlatnog runa, a za sobom je ostavio tri sina - Adolfa, Ladislava i 765 Nikolu.

Darovno pismo Pejačevića iz 1874.
765

Franz Wilhelm, nav. delo, I, 167

204

Ubrzo posle njegove smrti pronele su se vesti da je “Rumsko dobro” kupio belgijski kralj, u korist austrougarskog prestolonaslednika i to za 14 766 miliona forinti, te da će na tom zemljištu podići veliku fabriku čipke. Iako Pejačevići u to vreme nisu bili stalno nastanjeni u Rumi, svoju vezanost za nju su pokazivali posetama i putem humanitarnih aktivnosti. Postoji nekoliko podataka o posetama Pejačevića Rumi. Grof Ladislav Pejačević, hrvatski ban, posetio je Rumu 27. avgusta 1881. godine. Ruma je tada bila ukrašena svetiljkama i zastavama, a grof je obišao školu, rimokatoličku crkvu 767 i pravoslavnu crkvu “Svih Svetih”. Ban Teodor grof Pejačević je u Rumu stigao oktobra 1905. godine, zbog čega je prethodno sazvana sednica zastupstva u vezi 768 sa njegovim dočekom. U vlastelinskim odajama, u centru naselja, tzv. Dvoru, boravili su i drugi ugledni gosti. Početkom juna 1891. Vlastelinsko nadzorništvo je obavestilo opštinske vlasti da će početkom juna 1891. godine u Rumu doći kneginja Švarcenberg (“fürstovica Schwarzenberg”) i sa princezama smestiće se u vlastelinskoj kući. Zato je potrebno očistiti sokak zvani Slama u Orlovićevoj ulici, 769 jer će oni boraviti u sobama tog sokaka.

Plan vlastelinske zemlje na imanju Petrov dvor
766 767

"Srbobran", 1887, 65 Spomenica srpske škole 768 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 271 769 IAS, Magistrat..., 1891, kut. 2.601-4.000

205

Ladislav Pejačević je svojim testamentom od 15. aprila 1903. godine ostavio 1.000 K za “siromahe rumske župe”. Ova svota je tokom 1916. godine uplaćena na račun Nemačke pučke banke pod imenom “Zaklada Ladislava grofa Pejačevića za siromake”. Svake godine kamata od ove sume je deljena 770 Isti grof je obavestio zastupstvo u Rumi da je siromašnim parohijanima. povodom 50 godina od svog venčanja, poslao dar od 1.000 K, koje treba 771 razdeliti siromasima na dan proslave 20. juna 1907. Ipak, najznačajniju ulogu u pretvaranju Rumskog vlastelinstva u moderno poljoprivredno dobro imao je Rudolf Ernst Rauer (Rudolf Ernst Rauer). Rauer je Vlastelinstvo preuzeo 1895. godine, kada je ono raspolagalo sa oko 26.000 j. Na položaju njegovog upravnika ostao je do 1926. godine. Uveo je moderne metode u poljoprivrednu proizvodnju, osnovao prvu biljogojnu stanicu u ovim krajevima, uveo nove vrste žitarica i kukuruza, osnovao ergelu... Utemeljivač je prve nezvanične rumske poljoprivredne škole. Sa profesorom Ulmanskim uredio je prvu modernu selekcionu stanicu za ovce. Radio je i na prosvećivanju seljaka. Godine 1903. sa administratorom Polom (Pohl) parcelisao je 10.000 jutara vlastelinske zemlje i dao je seljacima uz veoma povoljne uslove. Rauer je 1908. godine osnovao stanicu za oplemenjivanje biljaka, sa zadatkom proizvodnje semena na 10.000 jutara oranice. Ovo seme je bilo “prvoklasne kakvoće”. Prvih godina obavljano je samo oplemenjivanje pšenice i kukuruza, a kasnije raži, ovsa, zobi, muhara, prosa, kudelje, pasulja, krompira, stočne repe, povrća i trave. Pšenica uzgajana na Rumskom vlastelinstvu davala je mnogo veći rod od obične sremske pšenice. Žetve na vlastelinskim parcelama bile su standard za celu državu, a rod ozime pšenice ovde nije toliko zavisio od količine i raspodele padavina, zbog dobre strukture zemljišta koje sprečava prejako isparavanje vlage i može da reguliše njen nivo. Na rumskom imanju kultivisan je i tip banatske ozime pšenice. Takođe, ne bez razloga, jedna štetočina na lišću 772 šećerne repe nazvana je “Aphis Rumicus”. Iako je Stanica za oplemenjivanje biljaka na Rumskom vlastelinstvu osnovana 1908. godine, sa sejanjem Rumskog (zlatnog) zubana, koji se još zvao “Rumski original pedigre kukuruz za setvu”, započelo se još 1896. 773 On je, kasnije, dugogodišnjim radom Stanice dalje usavršavan. godine. Sazrevao je nedelju dana pre ostalih sorti, a prinosi su bili mnogo veći. Na primer, sa jednog jutra ubiralo se 2.800 kg običnog kukuruza u klipovima, a sa iste površine 3.600 kg zubana u klipovima. Običan kukuruz okrunjen sa 100 kg klipova davao je 78 kg zrna, a “zlatni zuban“ 84 kg zrna, što je, otprilike, bilo 15 774 metričkih centi više prinosa po jednom hektaru.
Arhiva rimokatoličke župe u Rumi, dokument br. 768/1916. Dobrivoj Mitrović, Građa..., 35 Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija..., knj. I, 875; Letopis poljoprivredne škole “Josif Pančić“ u Rumi iz 1968, neobjavljeno; Dr Stjepan Jurić, O Utjecaju vremena na veličinu žetve ozime pšenice u Rumi, Godišnjak Sveučilišta Kraljevine Jugoslavije u Zagrebu 1924/25, Zagreb, 1929, 501, 507, 508; "Poljoprivredni glasnik", god. II, 16, Novi Sad, 1. septembar. 1922; Gjorgie Maučević, Oplemenjivanje bilja i produkcija semena u našoj državi, "Poljoprivredni glasnik", god. II, 3 (Novi Sad, 15. februar 1922) 773 Županijski izveštaj, god. 1896, 289 774 "Poljoprivredni glasnik", god. III, 9, Novi Sad, 1. maj 1923.
770 771 772

206

Reklama za Rumski zuban

207

Vlastelinstvo je postiglo značajne rezultate i na polju stočarstva. Pored konjarstva, o čemu je već bilo reči ranije, na jednom salašu u blizini 775 Godine 1915. Stejanovaca je selekcionisan “Rumski soj svinje pfajferice”. Vlastelinstvo je kupilo jedno stado ovaca tipa cigaje. Nakon selekcije, započelo se sa strogim uzgojem “Rumske ovce cigaje” na modernom principu. Glavna ekonomska vrednost ove ovce bila je u vuni, koja je fina, gusta i sastoji se od 776 pravih niti, mada je i tovnost dobra. Na imanju Pejačevića, na meteorološkoj stanici “Moja volja”, su od 1905. godine obavljana klimatska merenja. Prema tim merenjima je ustanovljeno da su leta suva i žarka, tako da biljna vegetacija sagori i dođe do prisilnog zrenja žita. Vrućina počinje naglo, a proleća su veoma kratka i brzo prelaze u leto. 0 0 Prosečne temperature u Rumi u ovom periodu su bile: 21,5 C u julu i 21 C u avgustu. U ovom delu Srema godišnje bude 21,8 dana oluja, pretežno u vegetacionom periodu, a količina vodenog taloga za april, maj, jun i jul je u 777 proseku 642,1 mm. Pored Rudolfa Rauera, još jedna osoba je odigrala veliku ulogu na rumskom gazdinstvu. Bio je to Rudolf Flajšman (Rudolf Fleischmann), koji je 1906. godine postavljen za upravnika Pejačevićevog imanja. On je 1908. godine započeo rad na selekciji kukuruza zuban “kraljica praire”, koji se sejao na ovom imanju do 1912. godine. Na Prvoj državnoj izložbi kukuruza dobio je 778 zlatnu medalju. Flajšman je u Rumi radio punih 12 godina. Osim rukovodstva, na Rumskom vlastelinstvu su radili i mnogi drugi. To su: Franjo Bondar, upravitelj i činovnik na Petrovom dvoru 1877 – 1887. godine, Andrija Feher, kočijaš na Petrovom dvoru 1891, Ignjac Petenkofer (Ignatz Petenkoffer), nastojnik i zastupnik Vlastelinstva 1882 – 1886, Alojz Rig (Alois Rieg), šumar kod Vlastelinstva 1886/87, Lovra Kiš, činovnik, Emerih Bertalan (Emerich Bertalan), činovnik, Anton Pointner (Anton Pointner), činovnik, Oto Silem (Otto Sillem), upravitelj Vlastelinstva, Ernest Paulej (Ernest Pauley), činovnik, Franja Rihtman (Franz Richtmann) jevrejski veroučitelj – svi tokom 779 1887.

775 776

Letopis poljoprivredne škole Dr Sava Ulmanski, Rumska ovca cigaja, "Poljoprivredni glasnik", god. II, 17, Novi Sad, 15. septembar 1922. 777 Radomir Prica, Klimatska merenja u Rumi, Iz prošlosti Srema, “Sremske novine”, 27. decembar 1982. 778 Magyar agrártörténeti életrajzok, A-H, Budapest, 1987. 779 IAS, Magistrat…, 1877; 1882, kut. 1.201-2.200 (zapisnik od 4. aprila 1882), 1886, kut. 801-1.770; 1886, kut. 1.735-2.800; 1887, kut. 1-1.320; 1891, kut. 2.601-4.000 Napomena: zanimljivo je da je jedno vreme, po dolasku u Rumu, u službi Vlastelinstva bio i Žarko Miladinović. O tome svedoči jedno njegovo opunomoćenje, kojim se javlja u svojstvu zamenika zastupnika upraviteljstva Rumskog vlastelinstva 23. avgusta 1893. godine, kada je došlo do spora između Opštine i crkve na jednoj strani i Vlastelinstva na drugoj, oko popravke crkve na trošak Vlastelinstva kao patrona. Spor je trajao više godina i završen je u korist Opštine. (IAS, Magistrat…, 1894, kut. 6.401-9.271)

208

Iz 1894. godine postoji jedan detaljan popis osoba, koje osporavaju plaćanje po osnovu ličnog poreza za 1894, a koje se nalaze na Rumskom 780 vlastelinstvu. To su: Emerih Purgar (Emerih Purgar), direktor, (1 muška i 1 ženska osoba sa manje od 16 godina), Anton Spravka, blagajnik (1 m), Johan Birgermajer (Johann Bürgermeyer), nat Rihf.(?) (1 m), Emerih Burkuš (Emerich Burkus), išpan (1 m + 1 ž) - svi su živeli u Rumi, Franja Bondar, išpan (1 m + 1 ž), Franja Jane (Franz Jane), vrtlar (1 m + 1 ž), Jozef Bač (Josef Bacs), mlinar (1 m + 1 ž), Anton Naj, mlinar (1 m + 1 ž) - živeli su na Petrovom dvoru. Na placu Vlastelinstva u Rumi: Janoš Šumaher (Janos Schumacher), nastojnik kočijaša (1 m + 1 ž), Jozef Han (Josef Hahn), nastojnik štale (1 m), Johan Vajland (Johann Weiland), kočijaš (1 m + 1 ž), Johan Volf (Johann Wolf), magacioner (1 m + 1 ž), Leopold Redl (Leopold Redl), dvorski pandur (1 m + 1 ž). Na Petrovom dvoru: Anton Gamos (Anton Gamos), šumski pandur, Stefan Tot (Stefan Toth), čuvar polja, Stefan Dilmec (Stefan Dilmetz), hranitelj stoke, Johan Gajger (Johann Geiger), čikoš, Šandor Feher (Sandor Feher), natkočijaš, i kočijaši: Kanel(?) Budai (Kanel[?] Budai), Peter Varga (Peter Varga), Adam Kifer (Adam Kiefer), Jozef Perge (Josef Pärge), Jozef Volf (Josef Wolf), Andreas Bertok (Andres Bertok), Jozef Fekete (Josef Fekete), Franc Čusport (Franz Csusport), Anton Kefer (Anton Käfer), Georg Varga (Georg Varga), Paul Bertok (Paul Bertok), Fabijan Gombar (Fabian Gombar), Anton Molitor (Anton Molitor), Anton Đurković (Anton Gjurkovics), Georg Majer (Georg Mayer), David Čer (David Cser) – svi su imali jedno muško i jedno žensko dete mlađe od 16 godina. S početka XX veka datira i jedna tabela plaćanja radnika i službenika na Vlastelinstvu za 1906. godinu. Prema njoj, na svaki par konja dolazio je po jedan kočijaš, a na dva zapregnuta vola po jedan biroš i kišbiroš (mali biroš). Kišbiroši su se prema zalaganju, starosti i porodičnom stanju razvrstavali u petu i četvrtu platnu klasu, a kočijaši do 3 godine rada u treću, preko 3 godine u drugu, a preko 10 godina rada u prvu klasu. Kod sluga nisu bile bitne samo godine staža, već i druge osobine. I nadzornici su razvrstavani u različite platne razrede, prema sposobnostima. U nadzornike su spadali: samostalne gazde (na Dragutincu, Ceriću i Marđelosu), magacioneri i nesamostalne gazde. Bilo je moguće napredovanje iz reda slugu u red nadzornika, ali bez preskakanja klasa. Iz pregleda se vidi da su postojali oštri propisi za neodgovorne i sklone alkoholu. Nepouzdani su morali da budu isključeni iz svakog napredovanja. Plata je trebalo da bude protivvrednost za odgovarajući učinak na poslu (“u današnjem privređivanju, pod pritiskom velikih davanja, za patrijarhalni komoditet i toleranciju nema mesta”). Ako bi neki radnik umro, njegova familija 781 je primala celu platu još četvrt godine.

780 781

IAS, Magistrat…, 1894. kut. 6.401-9.271 (br. 243/1994-95) Zbirka ZMR, inv. br. 15

209

Rad Vlastelinstva je bio opredmećen, između ostalog, i mnogobrojnim priznanjima, stečenim na poljoprivrednim izložbama. Između ostalog, to je diploma za kukuruz, koju je Vlastelinstvo dobilo na sajmu u Budimpešti 14. marta 1914. godine, kao i priznanje za izložene poljoprivredne proizvode, a naročito za uspešnu selekciju kukuruza i pšenice, na Gospodarskoj izložbi održanoj povodom II pokrajinskog sleta Jugoslovenskog saveza u Osijeku, na 782 Vidovdan 1921. godine. U skladu sa duhom vremena, prodorom kapitalističkih odnosa na sremsko selo, vlastelinstva su na razne načine nastojala da dođu do finansijskih sredstava. Između ostalog, obezbeđivana su prodajom proizvoda i prodajom i izdavanjem zemlje i regalnih prava.

Diploma Rumskom vlastelinstvu iz 1914. Još 1876. godine mogao se pročitati oglas kojim je Rumsko vlastelinstvo na licitaciji prodavalo oko 100 komada ergelskih konja i kobila raznog 783 uzrasta. Godine 1882, u arendu su izdavane vlastelinske pustare na jednu, a
782 783

Zbirka ZMR, inv. br. 266, 361 "Zastava", 1876, 54

210

“bircuzi” na tri godine. Putem oglasa, prodavani su i drugi proizvodi, kao na 785 primer maslo za čaj, ili prasad za priplod.

784

Dopis iz direkcije Rumskog vlastelinstva Početkom veka bila je prava jagma za zemljom. Zemlju su kupovali ne samo gradski preduzetnici i krupni seljaci, već i srednji seljaci, prvenstveno putem povoljnih kredita (5% godišnje kamata). Vlastelinstvo se u tim prilikama redovno javljalo u ulozi prodavca. Godine 1906. nuđena je zemlja na potesima Donja Ljukova i Međice (između Kraljevaca i Buđanovaca), kao i šest placeva za gradnju kuća kod vlastelinske magaze (prostor na uglu današnje Glavne ulice i V. Nazora – Dom JNA). Iste godine, takođe, izdavano je u zakup 430 j. 786 Godine 1908, putem pašnjaka i 100 j. ugara na “Barici” kod Buđanovaca. 787 licitacije je rasprodano 1.300 j. u Inđiji i 700 j. kod Vognja. Na javnoj licitaciji prodavano je 400 jutara zemlje u Golubincima i 400 j. u Barici (Jarčina) kod 788 Rume.

784 785

"Zastava", 1881, 190 "Zastava", 1903, 105; 1913, 213v 786 "Zastava", 1906, 34, 36, 52, 237v 787 Andrija Radenić, nav. delo, 58 788 "Radikal", 1910, 14

211

Što se tiče opštine Ruma, najznačajniji događaj tog tipa je bio onaj kada je Vlastelinstvo odlučilo da proda svoja prava na održavanje četiri godišnja 789 vašara, po ceni od 60.000 K, i to u 20 polugodišnjih rata sa 5% kamate. Pet godina kasnije, zastupstvo je odlučilo da se ova kupoprodaja realizuje po ceni 790 od 55.000 K.

Prva strana ugovora o prodaji vašara rumskoj opštini

789 790

IAS, Magistrat …, sednički zapisi, 22. april 1903. Županijski izveštaj, god. 1907, 153

212

Sve u svemu, do svog nestanka, Vlastelinstvo je važilo kao “prvo imanje”, kako u pogledu ratarske tehnike, tako i u pogledu ekonomije. Posle Prvog svetskog rata Vlastelinstvo je, agrarnom reformom, likvidirano. Imanje Petrov dvor je otkupio žitarski trgovac Dušan Ostojić i posekao park u Tivolu. Napušteno je oplemenjivanje kudelje, prosa i povrća, a vremenom su nestala i 791 pustarska postrojenja sa mlekarom.

Zanatstvo i industrija

Iako je u Sremu većina stanovništva živela od poljoprivrede, zanatstvo i industrija su bili iznad državnog proseka. Po broju preduzeća i zaposlenih, Sremska županija je bila na prvom mestu. Na primer, čak i bez Zemuna, imala je više preduzeća nego Zagrebačka županija. Ona su delom bila u posedu domaćeg, a delom stranog kapitala, dok je radna snaga uglavnom dolazila iz Mađarske i Austrije, naročito kvalifikovani radnici. Srazmerno broju stanovništva, Srba je bilo veoma malo, i među vlasnicima i među radnicima. Broj preduzeća se naglo uvećavao početkom XX veka, tako da ih je u Županiji 792 1900. godine bilo 9.175, a 1910. skoro dve hiljade više (10.840). Što se tiče zanatstva, Sremska županija je zauzimala vodeće mesto u državi, gde je 1888. godine na hiljadu stanovnika dolazilo 20 zanatlija. U Sremu je taj broj iznosio 32. Ruma je, takođe, zauzimala visoko mesto u toj hijerarhiji 793 sa oko 60 zanatlija na 1.000 stanovnika. Prema županijskim izveštajima u rumskom srezu je 1894. godine bilo 488 zanatlija, 111 kalfi i 101 šegrt. U samoj Rumi je stanje bilo sledeće: 346 794 zanatlija, 214 kalfi i 180 šegrta. Nešto detaljnije podatke kada su u pitanju Srbi zanatlije u rumskom srezu daje inđijski prota Marković. Prema njemu, među Srbima je bilo: 42 kovača, jedan bravar, 38 kolara, 10 tesara, 11 stolara, 2 bačvara, 11 zidara, 30 berbera, 20 opančara, 20 cipelara, 2 čizmara, 3 sarača, 3 papudžije, 22 ćurčije, 24 krojača, 9 mesara, 6 pekara, jedan vodeničar, 2 alvadžije, 9 kolačara, 6 užara, jedan korpar, 3 ciglara, 3 abadžije, 2 kazandžije i po jedan farbar, dimničar, sikiraš, strugar, štampar, sedlar, kotlar, sapundžija, sodar, dok limara, sajdžija, molera i šeširdžija nije bilo. Ukupno ih je bilo 273. U Rumi su Srbi bili zastupljeni 795 u zanatstvu sa 36,6%, a u trgovini sa 49,5%.

791 792

Letopis poljoprivredne škole Andrija Radenić, nav. delo, 17-20 793 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 61 794 Županijski izveštaj, god. 1894, 426 795 Radoslav Marković, nav. delo, 10-13

213

Zidarsko majstorsko pismo iz 1886. Iz županijskih izveštaja s početka XX veka, takođe se mogu naslutiti izvesni trendovi u zanatstvu i trgovini u rumskog srezu. Oni su naročito beležili broj zanatlijskih i trgovačkih šegrta, izdavanje zanatlijskih dozvola i napuštanje zanata i trgovine. Prema njima, broj zanatlijskih i trgovačkih šegrta je stalno rastao (1904 – 215; 1907 – 234; 1908 – 729; 1909 – 334; 1910 – 363 i 1910 – 362). Slična je situacija i sa zanatlijskim dozvolama (1904 – 3; 1907 – 20; 1908 – 21 i 1910 – 59). Takođe, povećavao se i broj zanatlija i trgovaca koji su

214

napuštali posao, ali se ovde verovatno radi o prelasku u druga mesta (1904 – 796 20; 1907 – 57; 1908 – 67; 1909 – 46 i 1910 – 51). O ubrzanom privrednom razvoju ovih krajeva tokom poslednjih decenija XIX veka govore i podaci koji se tiču prometa robe i radne snage. U Rumu sa strana stižu dopisi u kojima se traže poverenici, zastupnici, agenti i sl., raznih stranih firmi, zavoda, zadruga... Trgovačkim i zanatlijskim radnjama, preko kataloga se nudi raznovrsna roba iz austrougarskih i drugih evropskih gradova.

Dopis iz Beča kancelariji gradonačelnika Rume

Slično je i sa zanatlijama i trgovcima koji su u potrazi za poslom dolazili i u Rumu. U arhivskoj građi ima mnogo zahteva upućenih lokalnim vlastima za dozvolu obavljanja zanata i otvaranja trgovačkih radnji. Među takvima, samo tokom 1866. godine, su: Franja Beser iz Moravske (mesto Kocijan), koji je do tada imao kobasičarski zanat u Petrovaradinu, Đura Kapeši iz Šikloša, koji je tražio dozvolu za mesarski zanat, a prethodno je bio pomoćnik kod Milana Teodorovića u Rumi, August Kozanek iz Ugarskog Gradišta u Moravskoj, tražio je dozvolu za urarski zanat, koji je ranije obavljao u Požegi...

796

Izveštaji Sremske županije za navedene godine

215

U prošlosti su zanatlije i trgovci stečena prava i privilegije štitili u okviru esnafskih udruženja. Međutim, posle Revolucije 1848/49. godine, oni polako gube trku sa industrijskom proizvodnjom i vremenom nestaju, kao zaostavština feudalne epohe. Zanatskim patentom iz 1859. godine konačno je izvršeno ukidanje esnafa i krenulo se u pravcu davanja slobode zanatlijama da se samostalno bave svojim poslom, uz poštovanje principa slobodne konkurencije. Pravo da izdaju zanatlijska pisma pripalo je vlastima. Najzad, Ugarski sabor je 1872. godine ukinuo esnafe u Vojvodini i Ugarskoj, ali je zato bilo predviđeno slobodno udruživanje srodnih zanata u zadruge. U Rumi su početkom 70-tih godina XIX veka osnovane dve zanatlijske zadruge, obe sa nacionalnim predznakom: Srpska zanatlijska zadruga i Prvo rumsko (nemačko) zanatlijsko društvo. Srpska zanatlijska zadruga je osnovana 24. januara 1872 , dve godine posle Zadruge Srba zanatlija u Novom Sadu 1870. Između ostalog, razlog za njeno osnivanje bilo je pomenuto ukidanje esnafa i uvođenje slobodne konkurencije. To je dovelo do ubrzanog propadanja pojedinih zanata, koji nisu mogli da izdrže trku sa industrijskom proizvodnjom. Ona je, takođe, bila i izraz rastućeg srpskog nacionalnog pokreta u Austrougarskoj. Posle niza peripetija i odlaganja od strane vlasti u Zagrebu, zadruga je svoja pravila dobila 11. maja 797 1876. godine. U istoj godini kada je i osnovana, zadruga je na skupštini od 26. aprila odlučila da osnuje zavod za međusobnu štednju i pomaganje. Zaključeno je da broj čestica bude 1.000, da čestica glasi na 20 novčića, a upisnina od čestice bude 50 novčića. Plaćanje se moglo izvršiti kod blagajnika Sime Đorđevića, D. S. Dimitrijevića i Paje Andrijevića, ali je konstatovano da “upisnina slabo ide”. 798 Do tada je upisano samo 200 čestica. Dosta podataka o osnivanju i radu zadruge u tom periodu donosi tekst “Istorijat Prve srpske zanatlijske zadruge u Rumi”, objavljen u listu "Rumske privredne novine". Autor teksta ističe pojedine zanatlije koje su svojim angažovanjem doprinosile afirmisanju ove zadruge. Među njima su abadžija Jovan Petrović, u prvoj deceniji rada zadruge, i abadžija Emil Kokić i licider Nenad Krestić, u drugoj. Poslednja dvojica su zaslužna za osnivanje zadružne biblioteke, jer je među zanatlijskim učenicima bilo mnogo siromašne i nepismene dece. Posebno pominje počasnog predsednika Milana Orlovića, koji je tokom svog tridesetogodišnjeg rada uspeo da spasi Zadrugu od propasti, usled međusobnih zađevica među rumskim zanatlijama. U zadruzi je bio aktivan i dr Žarko Miladinović, čijom su inicijativom promenjena zadružna pravila u 799 pravcu proširenja delokruga ove ustanove.
*

*

U knjizi Novac i bankarstvo u prošlosti Srema piše da je Prva srpska zanatlijska zadruga u Rumi osnovana 8. februara 1876. godine i da je prvi predsednik bio Milan Orlović, berberin. (Novac i bankarstvo..., 87) 797 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 (Ruma, 13. april 1882); "Rumske privredne novine", 1, Ruma, 1922. 798 "Zastava", 1872, 59 799 "Rumske privredne novine", 1, Ruma, 1922; "Pravda", 6. jun 1933.

216

U prvoj deceniji rada zadruge, između ostalih, njom su 1879. godine 800 upravljali Stevan Kritovac, kao predsednik i Stevan Janošević, kao sekretar , 801 a 1881, kada je imala 67 članova, predsednik je bio Andrija Andriević . Kao 802 predsednik se javlja još i Miloš Janković 1886. godine. Rumski Nemci su imali svoje zanatlijsko udruženje. Ono je osnovano 1872. godine kao Prvo rumsko zanatsko društvo (Erste Rumaer Gewerbeverein). Iako su njegovi članovi mogli da budu i pripadnici drugih veroispovesti i nacija, ono je u suštini bila zajednica nemačkih zanatlija u Rumi. Već sledeće godine potvrđena su društvena pravila (statut). Iz kasnijeg perioda, 1894. godine, kada je odobren, datira novi statut Prvog rumskog zanatskog društva, koji je propisivao da članovi mogu biti samo samostalne neporočne zanatlije i njihovi pomoćnici koji stanuju na području trgovišta Ruma. Svrha društva je bila pomoć i unapređenje u struci, materijalna potpora članovima kroz kasu uzajamne pomoći morana, praktično i teorijsko usavršavanje u struci, nabavka sirovina… Statut su 16. oktobra 1892. u Rumi potpisali Karl Štirm, kao predsednik, K. Hofman, potpredsednik, i članovi Anton Hercog (Anton Herzog), Franc Štirm, Karl Fuks (Karl Fuchs), Franc Dendl (Franz Dendl), Ferdinand Rajnpreht, Peter Pajšl (Peter Peischl), Sebastijan Rak (Sebastian Rack), Jozef Servaci, Johan Rilke (Johann Rilke), Fabijan Liker, Vilhelm Libiš (Wilhelm 803 Liebisch) i Franc Gruber. Godine 1884. donet je zakon prema kojem je svako mesto sa 100 i više zanatlija imalo pravo da odnose između zanatlija, na jednoj, i šegrta i pomoćnika na drugoj strani, reguliše putem “suda dobrih ljudi”, i da sklapajući ugovore i obavljajući kontrolu nad zanatlijama u celom srezu spreči bespravno 804 bavljenje zanatstvom. Odmah nakon toga su se sve rumske zanatlije, bez obzira na * nacionalnost, organizovale u “Obrtni zbor” . Njegov zadatak je bio da se brine o svim mesnim zanatlijama, dok trgovci nisu bili uključeni u njega. Sednicama zbora je redovno prisustvovao oblasni izaslanik, koji je ujedno i predsednik mirovnog suda ovog zbora. Kao neki od predsednika ovog udruženja su 805 806 i Emil Kokić zabeleženi Karl Štirm (1884) , Ferdinand Rister (1891) 807 (1895).

800 801 802

IAS, Magistrat..., 1879, kut. 1.581-3.400, dok. br. 387 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 (Ruma, 13. april 1882) IAS, Magistrat…, 1887, kut. 4.501-5.500 803 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 194 804 "Rumske privredne novine", 1, Ruma, 1922. * U županijskim izveštajima se kaže da je “obrtni zbor” u Rumi postojao od 1908. godine. (Županijski izveštaj, god. 1910, 316) 805 IAS, Magistrat..., 1892, kut. 1.702-4.100 (21. februar) 806 IAS, Magistrat..., 1891, kut. 2.601-4.000 807 Županijski izveštaj, god. 1910, 316

217

Svedočanstvo Rumskog obrtnog zbora

218

Nedugo posle donošenja novog zakona, 1887. godine, rumske zanatlije, članovi Obrtnog zbora, uputili su jednu predstavku nadležnim organima o potrebi revizije Obrtnog zakona iz 1884. U ime svih zanatlija su se potpisali: predsednik zbora Dragutin Štirm, perovođa Steva Janošević i članovi Jovan Petrović, Franc Hercog (Franz Herozog), Emil Kokić, Franc Herman (Franz 808 Herrmann), Franc Gruber i Radovan Petrović. Aktivnosti ovog zbora se pominju još nekoliko puta u narednom periodu. Zbog raznih problema, a naročito neuplaćivanja članarine, 1891. godine sazvana je vanredna skupština Obrtnog zbora u Rumi. Na njoj je predsednik Rister podneo ostavku na ovu funkciju. U upravi zbora su bili i Svetislav 809 Nadbandić, kao potpredsednik i Branko Belić, kao blagajnik. Na sastanku u Rumi 19. februara 1895. godine, kome je prisustvovalo 45 zanatlija (od toga 20 iz Rume), dogovoreno je da se pomogne “posrnuloj” privredi Srema. U tom cilju doneta je rezolucija u kojoj Rumljani i Mitrovčani 810 odobravaju rad na osnivanju mitrovačkog zanatlijskog društva. Pored navedenih, u Rumi su početkom XX veka postojale i dve 811 zanatlijske zadruge: cipelarska i opančarska. I pored toga zanatstvo je bilo suočeno sa mnogobrojnim problemima. Polovinom 1889. godine, održan je sastanak zanatlija, koji je konstatovao da se zanatstvo slabo razvija. Kao najvažniji razlog istaknuta je nelojalna i velika konkurencija. U tom smislu je potenciran rumski vašar kao “veliko zlo” za zanatlije. Zaključeno je da se u Rumi 11. avgusta 1889. godine sazove zbor svih zanatlija Srema, koji bi raspravljao o ovim problemima. U odboru, koji bi trebalo da sačini predstavku vladi, bili su: J. Servaci, S. Živković, A. Šme, Veljko Vilić. Takođe, zanatlije su pokušale da zainteresuju i Sabor za teškoće sa kojima su se suočavale i to preko poslanika u Saboru, Rumljanina Vase 812 Kritovca. A da je svaka konkurencija bila trn u oku zanatlijama svedoče i mnogobrojne žalbe i pritužbe upućivane lokalnim vlastima. Tako je sitar David Bišof tužio Mariju udovu Vugić i njenog sina Viktora 813 da su se neovlašćeno i neprijavljeno već dve godine bavili sitarskim zanatom.

808 809 810

"Zastava", 1887, 56 IAS, Magistrat..., 1891, kut. 2.601-4.000 "Zastava", 1895, 35 811 Županijski izveštaj, god. 1909, 319; Županijski izveštaj, god. 1910, 316 812 "Zastava", 1892, 6 813 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 5.201-5.800

219

Kazandžijska radionica Andrije Dugoševića iz Rume

220

Tri rumska mesara su, po dogovoru, duže vreme diktirala cenu mesa u gradu, koja je bila veća nego u drugim mestima. Nakon žalbi građana na skupo meso, gradonačelnik Jovan Đuričić se nekoliko puta obraćao mesarima sa predlogom da snize cene, a naročito Vasi Teodoroviću, kao najstarijem i najmerodavnijem mesaru. Međutim, on mu je odgovorio: "Kome je skupo meso, neka jede pasulja”. Nisu pomogle ni pretnje da će dovesti novog mesara, kao konkurenciju, koji će da spusti cene. Gradonačelnik je ostvario svoje pretnje i u Rumu doveo “urednog i poštenog” kalfu. On je obećao niže cene mesa, pod uslovom da mu se pribavi dovoljno mušterija, koje će se obavezati da će dve godine kod njega kupovati meso. Mnogi građani su prihvatili ovu ponudu. U pitanju je bio mesar Sava Kristić, koji je u zajednici sa Jocom Petrovićem izvadio obrtnicu, i tako stekao pravo da se bavi ovim zanatom. Rumski mesari su se pobunili, tvrdeći da je prekršen zakon, dok je u stvari samo uvedena 814 konkurencija. Nakon toga su i ova trojica mesara spustila cene. Zbog nelojalne konkurencije je i zidar Jozef Kučera (Josef Kutschera) tužio kolegu Jozefa Tašnera (Josef Taschner) da preuzima na sebe poslove “veće gradnje”, iako nema dozvolu za obrt. Kao primer navodi izgradnju 815 Štajnerovog magacina.

Pečat zidara Stankovića Imajući u vidu higijenu u gradu i brigu o zdravlju građana, rumske vlasti su donele čitav niz propisa koji su bili upereni protiv nekih zanatlija, bar su oni to tako doživljavali. Zbog toga se između rumskih ćurčija i obućara, koji su najviše bili pogođeni ovim naredbama, i Magistrata, polovinom 80-tih godina XIX veka, vodio pravi rat. Ćurčije su smatrale da su pogođene time što ne mogu da natapaju, obrađuju i suše kože u svom dvorištu. Kažu da kože dobro očiste van grada, te ih stavljaju u “sepiju”. To je jedna smesa brašna, soli i mekinja u koju se sipa čista voda. To, potom, stoji 8 do 10 dana. Pošto je u vodi so, voda se ne usiri, već uskisne, što nije štetno po zdravlje. Na koži nema mesa, jer je ona već očišćena van grada i zato nema ni truljenja. Kada se izvade iz sepije, kože postaju krute i nema govora da iz njih idu štetna isparenja. U svim mestima je dozvoljeno kože sušiti u dvorištu, kada se izvade iz sepije, pa što ne bi bilo i u
814 815

IAS, Magistrat..., 1886, kut. 4.202-4.850 IAS, Magistrat..., 1888, kut. 4.401-5.000

221

Rumi. Alternativa je da podignu svoje radionice na polju van grada ili da se sasvim zabrani ovaj zanat. Traže da izađe komisija i proveri ove njihove navode i potom ukine naredbu. U suprotnom, obratiće se Vladi, sa molbom da rumske ćurčije izjednači sa istim u drugim mestima. Slično su postupili i obućari. Oni su se žalili da im nije jasno šta smeju u svojim dvorištima da rade, a šta ne. Izražavali su čuđenje što im se zabranjuje ono što ionako ne rade. I oni nose kože van grada, skidaju meso i dlaku, a suve kože vraćaju u Rumu. Tako krte kože se stavljaju u “varnicu”, gde se posipaju pepelom i krečom, te naliju vodom. One tako stoje 14 dana. Pepeo i kreč “utamane sve živo i po zdravlje škodljivo”. Koža se zatim obrađuje “šišarkom” koja nije štetna za zdravlje. 816 Takođe prete selidbom izvan grada i obraćanjem Vladi. Jedan od najvažnijih zanata toga doba bio je mlinarski. U Rumi je 1880. 817 Oni su godine radilo 21, 1883. sedam (?), a 1884. 23 samostalna mlinara. imali svoje “mlinarske propise” u 14 tačaka, izdate 1879. godine. Prema njima, za “teranje” mlinarstva i gradnju mlina trebalo je podneti prijavu (shodno Zakonu iz 1872) Magistratu. Bez naročite oblasne dozvole nije im bilo dozvoljeno da promene “žljeb, navod, odpust, branu, ustavu, povisiti ili spustiti stupu, glave i glavne daske, odvoditi vodu, zagatiti potok ili nasipati obalu”. Mlinar je morao da udovolji želji svojih mušterija u pogledu vrste brašna i da pusti dotičnog da ostane u mlinu dok se brašno ne samelje. Ukoliko je mlin predviđen samo za mlevenje žita, mlinar nije smeo da melje kukuruz, zatim, nije smeo da pokvareno (“žižljivo”) žito drži sa onim ispravnim da se ne bi zarazilo. Glavničavo žito se nije smelo uopšte mleti. Svaki mlin je morao da ima baždarenu vagu, a merenje (“primanje i izdavanje”) na mericu i primanje “đuture” bilo je zabranjeno. Ušur je bio određen na jednu desetinu… Prekršaji ovih propisa su se kažnjavali. Svaki mlinar je morao javno da izloži ove propise 818 na vidnom mestu. Žito se mlelo u vodenicama i tzv. suvačama. Vodenice su bile stacionirane na tri rumska potoka i imale su svoja imena. Zabeležene su: “Grčuša”, “Kalajđuša”, suvlasnik Živko Janković iz Rume, “Kovačevica”, suvlasnici Luka Radić i Aca Selenić iz Rume, “Sovrica”, Živko Janković i Mijo Čečković, “Vujićeva”, Živan Vujić i Ljubomir Malenković, “Subotićeva”, “Stanišićeva”, “Daljnja Badnjača”, Stajićeva” i “Crnogorčeva” (u ataru Jarka), 819 Zatim tu su i vodenice: “Kojčevca”, “Kovačevica, sve na Kudošu. “Ciganovica”, “Orlovica” i “Švabulja”. Prema planu Rume od 1864. godine u mestu je bilo desetak suvača i to u sledećim ulicama: Stevanova (Veljka Dugoševića), Mala jaračka (7. jula), Ivanova (JNA), na uglu Ivanove i Kratke (JNA i Kratka), na uglu Stevanove i Vrdničke (V. Dugoševića i Vrdnička), Pavlovačka, Sebastijanova (Ivo Lola

816 817

IAS, Magistrat..., 1884, kut. 5.201-5.800 IAS, Magistrat..., 1883, kut. 303-900 (Ruma 2. februar 1884), 1884, kut. 303-900 818 IAS, Magistrat..., 1879, dok. br. 499 (17. septembar 1879) 819 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 5.201-5.800 (zapisnik od 29. jula 1884)

222

Ribar), na uglu Pavlovačke i Sebastijanove (Pavlovačka i Ivo Lola Ribar), 820 Železnička, Pinterovićeva (Pinkijeva) i Grgurova (Partizanska). Polovinom sedamdesetih godina XIX veka pojavio se i prvi paromlin u 821 Rumi. Otvorio ga je Mita Vuković 29. juna 1875. godine. Verovatno se radi o istom paromlinu u Železničkoj ulici iz 1895. godine, koji je u zakup ponudio A. 822 Vuković. Nešto kasnije i Teodor Bogdanović je počeo da melje svojim novim 823 parnim mlinom. Uz mlin je ubrzo došlo i parno kupatilo, koje se najverovatnije nalazilo na uglu Lovrine i Pivarske (Stanka Paunović Veljka i Staropivarska 824 Godine 1900. Bogdanović je odlučio da proda ovaj paromlin, sa svim ulica). 825 zgradama, kao i parno i kadno kupatilo, spojeno sa paromlinom.

Pečat paromilina braće Rig Franc Vilhelm piše da su posle 1880. godine braća Rister izgradila pivaru i mlin, koji je najpre radio na vodeni pogon, a početkom veka na paru. Nešto pre Prvog svetskog rata (1912) i braća Johan i Anton Rig su podigla mlin na paru u blizini Petrovog dvora. Preteča mlina je bila jedna vodenica na Kudošu. U mlinu je radilo 36 radnika, koji su proizvodili i ječmenu prekrupu. Od mlina je išla 826 Međutim, u građi se nalazi pruga koju je koristila i Tašnerova ciglana. podatak da su braća Rister imala paromlin još 1884. godine. Tada je Antun Bukvić, pregledajući njihov paromlin, ustanovio neke neispravnosti koje su dovodile do većeg pritiska od dozvoljenog. Pošto je time bila ugrožena javna sigurnost, zamoljen je Magistrat da preko svojih organa povremeno pregleda 827 parni kotao braće Rister i da vidi da li je neispravnost otklonjena.

820 821

Zbirka ZMR, kopija plana Rume iz 1864. Spomenica srpske škole 822 "Zastava", 1895, 197 823 "Zastava", 1879, 180 824 "Zastava", 1886, 193 825 "Branik", 1900, 25 826 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 69-77 827 IAS, Magistrat…, 1886, kut. 5.605-6.599 (Ruma, 25. septembar 1884)

223

Putna knjiga rumskog zanatlije Leopolda Mukahirna

Postoji podatak da su i Pejačevići krajem XIX i početkom XX veka, pored 828 dve ciglane i pilane, imali i parni mlin. Posle smrti Ferdinanda Ristera (1911) jedanaest Rumljana obrazovalo je udruženje Rumsko paromlinsko društvo i kupilo njegovo imanje. Trećinu ove firme su posedovali Anton Hercog, Jozef Ober (Josef Ober) i Anton Šme. Društvo je posedovalo više kuća, kancelarija, magacina i silosa. U Jarku, na Savi, nalazili su se zgrada, magacin i silos. Nakon modernizovanja u mlinu je 829 radilo 70 radnika. Godine 1912. društvo je raspolagalo mlinom od 60 konjskih snaga, dva kamena i pet “valzni”, u kome se za 24 sata moglo namleti 15.000 830 brašna.

828 829 830

Andrija Radenić, nav. delo, 71 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 69 IAS, Magistrat..., 1912, kut. 2.044-4.480 (kut. sa 1911) (Ruma, 23. jun 1912, No. 4.448)

224

Poslovna knjiga Josipa Tangelmajera Županijski izveštaji skraja XIX i početka XX veka pominju jedan paromlin 831 u Rumi sa šest radnika, koji je dobro uređen. Arhivska građa, međutim, navodi podatak o tri paromlina u Rumi 1912. godine, od kojih se jedan zvao “Union”. Pored Paromlinskog društva, mlin su imali firma Štajner i Vesel (Steiner & Wessel) i Svetozar Spaić. Štajnerov i Veselov mlin je imao 20 konjskih snaga, četiri kamena i četiri “valzne”, a za 24 sata je mleo 17.000 kg brašna. Spaićev mlin je bio jačine 20 konjskih snaga, sa 832 dva kamena i jednom “valznom”, koji je za 24 sata mleo 5.000 kg brašna. Najstarija industrijska postrojenja u Rumi datiraju iz sedamdesetih godina XIX veka. Podaci o tome nalaze se u štampi. U nekoliko navrata je 1870. godine u "Zastavi" objavljen oglas koji obaveštava javnost da je u Rumi osnovana “fabrika sirćeta i vinske esencije i špiritusa”. Potpisnici oglasa su 833 ortaci (Sima – p. a.) Milutinović i Mita T. Jakovljević.

831 832 833

Županijski izveštaj, god. 1896, 449, god. 1897, 315, god. 1898, 325, god. 1900, 343 IAS, Magistrat..., 1912, kut. 2.044-4.480 (kut. sa 1911) "Zastava", 1870, 9, 55

225

Kasnije se pominje jedna “fabrika soda vode” u Rumi, vlasnika Sime Đorđevića. U to vreme, 1885. godine, ona je postojala “više od jedne godine”, a 834 pošto je preseljena u Glavnu ulicu broj 158, vlasnik je tražio dozvolu za rad. Fabrika soda vode u Rumi se javlja i 1906. godine, kada je njen vlasnik, Đoka 835 Marić, putem oglasa tražio stalnog poslovođu. U toku 1908. godine u Rumi je ukupno bilo 10 fabrika, koje su 836 Neke od njih su: “tvornica zejtina” Jovana Ševića, zapošljavale 160 radnika. 837 sa tri zaposlena radnika , fabrika cipela, papuča, čizama, opanaka i 838 i Brendl i drugovi (Brendl & co), fabrika za “bakandži” Veljka Vilića proizvodnju hemijsko-tehničkih proizvoda (laštila za cipele – vikse), osnovana 839 1908 . Iz nešto kasnijeg perioda treba pomenuti i radionicu Marka Milovanovića, kolara iz Ivanove ulice. U opisu njegove radionice se kaže da je bila “prava fabrika”, sa motorom na benzinski pogon, motornim testerama i drugim 840 Tu su mašinsko-tehnička radionica i fabrika novih najsavremenijim alatom. 841 mašina Štajnera L. i Trojana, mašinbravarska radionica Pavla Topolskog , i 842 livnica gvožđa Martina Lincnera (Martin Linzner) iz 1914. godine. Franc Vilhelm pominje da su pre Prvog svetskog rata u Rumi radile i: fabrika nameštaja Šme i Horšić, koja je ubrzo izgorela, a obnovila su je braća Braun; Georg Hercog, tkač i hemičar po zanimanju, otvorio je fabriku sirćeta, na površini od 472 ara, sa godišnjom proizvodnjom od 144.000 litara sirćeta i vinskog sirćeta; U Mihajlovoj ulici (15. maj) br. 28 postojala je fabrika “Messerschmiede Josef Janes”, kasnije nazvana “braća Janes”, koja je izrađivala noževe i zapošljavala od 17 do 25 radnika; First i Pomermajer (Fürst & Pommermayer) su proizvodili lekove, boje, kao i druge hemijske preparate; braća Vagner su imala fabriku plavog kamena, prvu te vrste u Sremu. Ipak, najznačajnija je bila vinarija Andreasa i Georga Hercega (Andreas u. Georg Herzeg). Oni su 1905. godine kupili vlastelinske podrume (Zemalko – p.a.) i tu smestili svoju firmu. Proizvodili su rakiju i likere, a posedovali su vinograde u okolini Vrdnika, Iriga i Jarka. Godišnje su prodavali 150.000 litara flaširanih vina, 2,4 miliona litara vina iz buradi, 300.000 litara rakije i likera. Vinarija je 843 zapošljavala 4 činovnika, 25 radnika i 75 sezonaca. Osim u sferi mlinarstva, parna mašina, kao tekovina industrijske revolucije, bila je i u funkciji drugih delatnosti. Prema županijskim izveštajima s početka XX veka u rumskom srezu je 1900. godine bilo 148 parnih kotlova, od čega 12 stabilnih, 136 lokomobilnih. U industrijske svrhe je korišćeno 12, a u
834 835 836

IAS, Magistrat..., 1885, kut. 1.501-2.000 "Zastava", 1906, 92v Županijski izveštaj, god. 1908, 300 837 Županijski izveštaj, god. 1901, 323 838 "Zastava", 1906, 187v 839 Almanah Kraljevine SHS 1921-1922, III-7. d. 87, Zagreb, 1922. 840 "Radikal", 1910, 21, 29 841 Almanah... III-7. d. 113 842 Dr Mira Kolar – Dimitrijević, Položaj radničke klase u Sremu 1918-1941, Novi Sad, 1982, 239 843 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 69-77

226

poljoprivredne 136. Deset godina kasnije je taj odnos bio sledeći: 16 industrijskih i 165 poljoprivrednih kotlova, od toga 18 stabilnih, a 164 845 lokomobilnih , a 1912. 17 stabilnih i 160 lokomobilnih i to 17 se koriste u 846 industrijske, 169 u poljoprivredne, a jedan u druge svrhe.
844

Iako su postojale i u ranijem periodu, ciglane su krajem XIX i početkom XX veka bile jedno od glavnih obeležja rastuće industrijske proizvodnje. Bile su izraz potrebe bogatijih ljudi da grade nove i moderne kuće i druge objekte. Prvi podaci o privatnim ciglanama u Rumi potiču iz 1880. godine, kada je ciglanu posedovao trgovac Sima Milutinović. Dve godine kasnije još jedan trgovac, Stevan Th. Jakovljević, dobio je od Magistrata dozvolu da podigne ciglanu u Rumi. Bila je smeštena na prostoru Sodola, između kuća Mite Th. Jakovljevića i Andrije Kulića, a u blizini vlasnikovih suseda Pante Šašića i Uroša Savića. Uslovi za dobijanje dozvole su bili da ciglana ne sme peći više od 50.000 cigli i da mora da bude bar dva hvata udaljena od poljskog puta i razdvojena kanalom od njega. Ciglana je bila od tvrdog materijala, pokrivena 847 crepom i osigurana od vatre. Planirana je proizvodnja od 40.000 cigala. Toša Bogdanović je podigao ciglanu još 1883. godine u Borkovačkoj dolini (danas pri kraju Orlovićeve ulice), a 1884. je tražio dozvolu za ciglanu na placevima broj 3.909, 3.910 i 3.911, koja je morala da bude 50 metara udaljena 848 od najbliže kuće. Godine 1886. Josif Štajner, član firme Štajner i Vesl tražio je dozvolu za 1/2 1/2 proizvodnju opeke i crepa na katastarskim česticama 1.598 i 1.599 . Trebalo je da peći budu poput poljskih, a ciglana od najbliže kuće u Mađarskoj ulici (Avgusta Cesarca) br. 10, udaljena 60 metara. Prilikom uviđaja je konstatovano da se takve lože slamom, te je realna opasnost od vatre, jer se dim spušta. 849 Početkom veka Štajner i Vesl su Savet je da se podigne veći dimnjak. podneli zahtev za izgradnju nove parne ciglane na opštinskim ledinama, na 850 istom mestu gde se danas nalaze njihove “cigljarske furune”, što je odbijeno. Tokom XIX i početkom XX veka ciglu su pekli Vasa Vojnović 852 Pegonić (osnovana 1901) i Đura Stajić .
851

, D.

Iz godine 1893. postoji jedno svedočanstvo, izdato na zahtev Štajnera i Vesla, kojim Magistrat potvrđuje da u trgovištu Ruma postoji osam ciglana, koje se bave proizvodnjom cigle i crepa. Pet ciglana se nalazilo na zemljištu vlasnika, a tri na opštinskom. Sve su plaćale opštini 64 novčića na svakih 1.000 853 komada cigle ili crepa.
844 845 846

Županijski izveštaj, god. 1900, 418 Županijski izveštaj, god. 1910, 356-357 Županijski izveštaj, god. 1912, 290 847 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 (Ruma, 8. jun 1882) 848 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 903-2.140 (zapisnik od 8. marta 1884, No. 1.593) 849 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 801-1.770 (zapisnik sa uviđaja od 22. februara 1886) 850 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 20. novembra 1902. 851 IAS, Magistrat..., 1890, kut. 3.501-5.000 852 Dr Mira Kolar – Dimitrijević, nav. delo, 267 853 IAS, Magistrat..., 1893, kut. 8.001-9.292 (Ruma, 7. decembar 1893)

227

Račun zidara Jozefa Tašnera iz Rume Postoji i jedan spisak proizvođača čerpića na opštinskom zemljištu u periodu 1911-13. godine. To su bili: Dara Palaić iz Jelenačke ulice, Martin Kun iz Nove Hrvatske, Josip Nagl iz Kulićeve, Marija Kleić iz Nove Hrvatske, Steva 228

Štimac iz Remetske, Josip Dajčman (Josef Deutschmann) iz Kraljevačke, Petar Jenej, iz Kraljevačke, Paja Palaić, iz Nove Hrvatske br. 2, Mihael Jos (Michael Joos) iz Nove Hrvatske br. 10, Petar Gajer (Peter Geier) iz Kulićeve br. 24, Boža Stolić iz Sodola, Marko Jakovljević iz Jelenačke br. 9, Martin Šme (Martin Schmee) iz Nove Hrvatske br. 22, Miša Mihajlović iz Sodola br. 14, Petar Pitok iz Remetske br. 12, Martin Šulc (Martin Schulz) iz Remetske br. 1, Stevan 854 Tomašević iz Krive i Nikola Štimac iz Remetske. Te 1911. godine kapacitet svih ciglana u Rumi je bio oko 2.000.000 855 cigala. Verovatno najpoznatiji ciglar u Rumi početkom XIX veka bio je Stefan Tašner. Prema jednom izvoru, on je 1911. osnovao svoju ciglanu i zapošljavao 856 Vilhelm, naprotiv, piše da je Tašner već 1910. godine 40 radnika u sezoni. kupio od Vlastelinstva 27 lanaca zemlje i sagradio ciglanu 1910. godine. Godišnja proizvodnja ciglane iznosila je 3 miliona komada cigala, biber crepa i klinkera (jako pečena opeka). Ciglana je izrađivala i betonske cevi i ploče, a 857 Iste godine se u štampi pominje i njegova kasnije i šamotne opeke za peći. “Prva sremska tvornica cementnih ploča i betonske robe u Rumi” smeštena u 858 Ivanovoj ulici (JNA) br. 100. Jedno od najaktuelnijih pitanja u rumskoj industriji uoči Prvog svetskog rata bilo je vezano za izgradnju klanice, odnosno, fabrike salame. Iz godine u godinu zastupstvo je ponavljalo da je neophodno izgraditi savremenu klanicu, 859 jer je stara veoma trošna i zastarela. O tome je pisao i “došljak” Zvonko Erbežnik, dajući savete za njenu izgradnju. Predlagao je da se ona sagradi van grada, uz potok, blizu železnice, kanalizacione mreže, javne rasvete, ali i vašarišta, tj. stočne pijace. Trebalo bi 860 da radi na principu parnih kotlova. Što se tiče fabrike za pravljenje salame i preradu svinjskog i goveđeg mesa, to je bila ideja dr Žarka Miladinovića. Razlozi za njeno osnivanje su bili, između ostalih, blizina železnice, dobri putevi, velik promet ljudi, robe i stoke, koja se, u tom slučaju, više ne bi morala liferovati za Beč i Peštu. Bila bi to prva fabrika te vrste na teritoriji Slavonije. Tim povodom su se javljali mnogi stručnjaci, opravdavajući i podržavajući ovu ideju, jer je velika potražnja za ovom vrstom robe. U februaru 1910. godine održan je u Rumi sastanak povodom osnivanja fabrike salame. Svi prisutni su jednoglasno podržali ovaj projekat i obrazovan je odbor za njegovu realizaciju. U njega su ušli: Žarko Miladinović, Joca Grujić iz Iriga, Laza Vračarić iz Jarka, Maksim Kuzmanović iz Vognja, inženjer Gojko Damjanov, Sava Subotić, Andrija Dugošević, Branko Spajić i Jovan Maksimović. Konstatovano je da je to i nacionalna stvar, jer, iako
854 855 856

IAS, Magistrat..., 1912, kut. 5.481-7.611 (kut. sa 1913) Dr Mira Kolar – Dimitrijević, nav. delo, 267 Dr Mira Kolar – Dimitrijević, nav. delo, 267 857 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 69-77 858 "Radikal", 1910, 23 859 Županijski izveštaj, god. 1907, 249; Županijski izveštaj, god. 1908, 185, 243 860 "Radikal", 1910, 11, 13 i 15

229

je trgovina u Rumi “u srpskim rukama”, Nemci sve više dovode omladinu iz inostranstva i podstiču razvoj industrije. Imaju fabriku sapuna, parni mlin, novine i knjižaru, novčani zavod... Zato sa ovog sastanka poručuju – “prihvatimo utakmicu i osnujmo fabriku”. Odbor je počeo da pravi predlog za osnivanje fabrike i priprema sazivanje jedne šire konferencije na tu temu. Pojavili su se i prvi priložnici. Jedan građanin je uložio svoj novac kod Srpske privredne banke 861 na uložnu knjižicu pod nazivom “Srpska fabrika salame u Rumi”. Ipak, fabrika salame, kao i još neki veliki planovi Rumljana, nisu realizovani. U privrednu aktivnost je svrstavano i štamparstvo. Prve vesti o pokretanju štamparije u Rumi potiču iz oktobra 1880. godine, kada je Andrija Vagner (Andria Wagner), štampar iz Rume, podneo molbu Županiji za otvaranje područne * 862 štamparije u Rumi, u kući br. 5 . Nema podataka da li mu je molba uslišana, ali sledeće godine (1881) isti štampar piše Magistratu radi dozvole da otvori knjižaru, ** 863 ovaj put u kući broj 18 . Ubrzo se u Rumi pojavio još jedan štampar. Milan Đorđević je u septembru 1882. godine dobio dozvolu da, zajedno sa svojim bratom Mitom, *** otvori štampariju u kući Samuela Švelbla br 91 . Njihova štamparija se zvala 864 “Braća Đorđević”, a prestala je sa radom aprila 1884. godine. Novembra 1886, Vagnerovu “knjigovezačku radnju” u kući br. 77 preuzeo je pedesettrogodišnji Mirko Matičević. Njegov poslovođa je bio Andrija Vagner. Mirko Matičević se povukao iz posla 1888. godine, a štampariju, knjigoveznicu i knjižarsku trgovinu je odmah preuzela Ana Vagner (Ana Wagner), zajedno sa 865 poslovođom Andrijom, i to u kući broj 110, na Starom vašarištu.
****

Početkom XX veka u Rumi su osnovane dve nove štamparije. Jedna je bila ona nemačka, Roberta Veningera (Robert Weninger), a druga srpska, Đorđa Petrovića. Petrovića je u Rumu doveo Žarko Miladinović, predloživši mu da tu, a ne u Mitrovici, kako je ovaj nameravao, osnuje svoju štampariju. On je 866 to i učinio 1902. godine. Aktivnost rumskih privrednika bila je zapažena i van Rume. Na svetskoj izložbi u Beču 1873. godine Pejačevići i izvesni Popović iz 867 Na glasu je bila i sremska Rume izložili su svoju ”šiljericu” (vino rampoš). 868 šljivovica, koja je odlikovana na međunarodnoj izložbi u Beču 1894. godine.
861 *

"Radikal", 1910, 2, 4-7, 10, 14 To je bila druga kuća od vlastelinskog dvora u Glavnoj ulici. 862 IAS, Magistrat..., 1880, kut. 1.001-2.500 (Vukovar, 28. oktobar 1880) ** Kuća bravara Brendla, a danas prva kuća od zgrade stare opštine u Glavnoj ulici. 863 IAS, Magistrat..., 1881, kut. 1.201-2.750 i sednički zapisi od 4. aprila 1881. *** Danas je to prva kuća do zgrade Zavičajnog muzeja Ruma u Glavnoj ulici 864 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 3.441-4.874 (Ruma 19. septembar 1882) **** Kuća trgovca Vase Maksimovića, a danas parohijski dom u Glavnoj ulici. 865 IAS, Magistrat..., 1888, kut. 3.601-4.401 (Ruma, 27. juni 1888, No. 3.938 i 3.951) 866 D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 11. avgust 1940. 867 "Zastava", 1873, 104

230

Oglasi rumskih privrednika

868

Izvešće za 1896, Vukovar, 1897, 535

231

Takođe, na “gospodarskoj izložbi” u Osijeku, 14. februara 1890. godine, odlikovani su Vlastelinstvo, škola za ženski stručni rad, "Obća pučka devojačka 869 škola" i Josip Servaci. Svi su dobili diplome i medalje. Na milenijumskoj izložbi 1896. godine bilo je izlagača i iz Rume. U paviljonu Hrvatske i Slavonije je izložena povelja Franca I rumskim zanatlijama iz 1818. godine, kao i pečat ovog ceha iz 1822. godine. Zapaženi su bili i Rumljani – limar Ivan Krčmar i Josip Cistler (Josef Csistler). Prvi je izložio šmrk 870 od lima, a drugi spravu za sejanje kukuruza i košenje trave.

Trgovina

Sama činjenica da se uz naziv grada redovno pisalo i “trgovište” govori o ulozi ove privredne aktivnosti u Rumi. Sa godinama, a naročito razvojem privrede u drugoj polovini XIX veka, značaj trgovine je još više porastao. Znatan podstrek za razvoj trgovine predstavljala je izgradnja pruge Zagreb – Zemun, koja je prolazila i kroz Rumu. Domaća radinost i zanatlijski proizvodi lokalnih zanatlija već odavno nisu mogli da zadovolje sve profinjeniji ukus Rumljana, naročito onih bogatijih. Stoga su ulogu snabdevača najraznovrsnijom robom na sebe preuzeli rumski trgovci. Na rumskom tržištu se tada pojavljuju krupni trgovci – grosisti, i to mahom stranci, koji su ovde videli solidno tržište za svoju robu. Njihova pojava je ugrožavala opstanak sitnijih trgovaca, naročito srpskih, koji su decenijama unazad uspešno poslovali. Bilo je i trgovaca koji nisu imali stalno mesto boravka u gradu, niti sopstvene radnje, već su robu prodavali na subotnjim pijacama i godišnjim vašarima. I dalje je najzastupljenija bila trgovina na malo, dućanska i sitničarska trgovina. Doduše, Ruma je ipak bila mnogo poznatija po trgovini na veliko, naročito stokom, žitaricama i voćem. To je bila glavna izvozna roba iz ovih krajeva. Stoka se najviše izvozila u razne krajeve Ugarske i u Austriju. Pijačna trgovina se odvijala u Glavnoj ulici, u centru naselja. Na mestu današnje pijace (tadašnja Staropivarska ulica) obavljala se prodaja živine. Žitna pijaca se nalazila na kraju Ivanove ulice (JNA), na Starom vašarištu, gde su se prodavali jaganjci i drva za ogrev, dok je za vašar bio rezervisan prostor između puteva koji su vodili u Inđiju i Pećince – Novo vašarište ili “Breg”. Najveći broj trgovaca, naročito krupnih, bili su pripadnici srpske nacionalnosti i posrbljenih Cincara. Rumski Nemci su se u znatno manjoj meri bavili trgovinom. Trgovački stalež u celini je bio nosilac građanskih tendencija, ali i značajan faktor u buđenju nacionalne svesti sopstvene nacije. Zato su
869 870

IAS, Magistrat..., sednički zapisi od 30. aprila 1890. "Sriemske novine", 1896, 54 i 56

232

mnogi trgovci bili politički angažovani - direktno, ili su finansijski pomagali određene političke opcije. Pored trgovine, kao osnovnog zanimanja, rumski trgovci su uzimali u zakup krčme, mesnice, vodenice, vašare i pustare, kako u Rumi, tako i u okolnim selima. Koristeći svoja trgovačka iskustva uspevali su da tako steknu dodatan profit. Takođe, javljali su se i u ulozi poverilaca, pozajmljujući novac uz određenu kamatu. Prema županijskim izveštajima može se steći uvid u brojčano stanje trgovaca u Rumi i rumskom srezu. Kao ilustraciju donosimo presek stanja iz polovine devedesetih godina XIX veka. Godine 1894. u rumskom srezu je poslovalo 86 trgovaca, jedan trgovački činovnik i 10 trgovačkih pomoćnika. U samoj Rumi je bilo 77 trgovaca, 12 871 Godinu dana kasnije u srezu činovnika, 30 pomoćnika i 19 šegrta u trgovini. 872 je bilo 92 trgovačke radnje, a u Rumi 78.

Račun trgovine Jovana M. Maksimovića Što se tiče Srba, sitničarskom trgovinom se bavilo 48 trgovaca, mešovitu robu je prodavalo njih 5, špecerajsku 8, manufakturnu 9, galanteriju 1, konfekciju 2, gvožđarsku 3, kožarsku 1, građara i brašnara po 2, žitom je trgovalo 4, nameštajem 1, što je ukupno iznosilo 86 trgovaca. Ruma je prema
871 872

Županijski izveštaj, god. 1894, 426 Županijski izveštaj, god. 1895, 433

233

ovom popisu bila na prvom mestu u Sremu. Procentualno, među trgovcima u 873 Rumi je bilo 49,5% Srba i 31% Nemaca. Trgovci su odranije imali svoja nepisana pravila ponašanja na tržištu i u međusobnim odnosima. Za prekršaje kodeksa ponašanja plaćale su se propisane kazne, i što je još gore, gubile su se mušterije. I pored svega, stalno su tinjali sukobi, kako među samim trgovcima (nelojalna konkurencija), tako i između trgovaca i njihovih pomoćnika i učenika, koji su se ponekad osećali izrabljenim i obespravljenim tadašnjim krutim pravilima unutar struke. Kako je već rečeno, svaka pojava stranih trgovaca u Rumi bila je praćena otvorenim nezadovoljstvom domaćih. Među mnogobrojnim reakcijama izdvajamo onu iz 1890. godine, kada su rumski trgovci Petar Mijuc, Teodor Petković, Jovan Marković, Mladen Janković i Filip Filipović zahtevali od lokalnih 874 vlasti da se strancima zabrani prodavanje robe. Rumski trgovci su oduvek bili veoma neprijateljski raspoloženi prema pojavi koja se uobičajeno nazivala “kućarenje”. Nosioci ovog vida trgovine su uglavnom bili Jevreji, koji su putujući iz mesta u mesto, i od kuće do kuće, prodavali robu koju su sa sobom nosili. Tom prilikom nisu plaćali nikakve dažbine državi, što im je omogućavalo da budu konkurentniji sa cenom u odnosu na dućanske trgovce. Nakon mnogobrojnih žalbi trgovaca, predstavkom od 17. jula 1882. usledila je zabrana “kućarenja”. Ipak, ova zabrana je malo ublažena u narednim godinama. Naime, lekar Mavro Fišer, i sam Jevrejin, u svom pismu od 15. septembra 1883. godine zalagao se protiv potpune zabrane kućarenja, jer to nije pošteno “prema potrebama kupaca” i predložio je ograničavanje ovakve trgovine, osim za “sečenu robu”. Tako je naredbama iz 1883. i 1885. godine kućarenje dozvoljeno na tri dana od dobijanja dozvole, i to svakih šest meseci. Takođe, ovim trgovcima i zanatlijama (brusači, staklari i drugi) dozvoljeno je da 875 pohađaju vašare i subotnje pijace. Godine 1895. izdato je samo 26 kućarskih dozvola, uz napomenu da se na “kućarce pazi budnim okom, jer svojom lošom robom prave štetu solidnim 876 trgovcima i zavaravaju neuko žiteljstvo”. Polemika između srpskih i jevrejskih trgovaca punila je listove tadašnje štampe. Srpski list "Zastava" je neko vreme vodio pravu kampanju protiv jevrejske firme “Štajner i Vesel”. Pominjale su se razne nepravilnosti i prevare s njihove strane. Naročito je na meti bila njihova vaga, koja je, kako je to dokazalo 877 i “poštansko baždarsko zvanje”, merila 19 litara više. Tu su i slučajevi dvojice Jevreja: Rajmona, bivšeg mašiniste paromlinskog društva, osuđenog zbog
Radoslav Marković, nav. delo, 12-13 IAS, Magistrat…, 1890, kut. 8.001-8.800 (kut. za 1891) 875 IAS, Magistrat…, 1885, kut. 1.501-2.000 876 Županijski izveštaj, god. 1895, 434 877 "Zastava", 1895, 22, 49, 187-189, 19
873 874

234

prevare na vagi, kao i trgovca M. B. Rozenfelda (Rosenfeld), osuđenog zbog 878 preprodaje neprijavljene robe.

Memorandum radnje Milana Rajakovca Ipak, najbrojnije su međusobne pritužbe trgovaca, bez obzira na nacionalnost. Tako se Jovan Đorđević žalio na trgovca Jocu Bogdanovića, koji je imao pravo da prodaje samo piće u zapečaćenim flašama, “a doneo je Bečko pivo i prodaje ga”. Đorđević je od Magistrata tražio da konfiskuje zalihe ovog 879 piva, jer to nanosi štetu njegovoj legalnoj prodaji. Trgovina alkoholnim pićem je izgleda bila najpogodnija za razne malverzacije, koje su beležene čak i u zvaničnim godišnjim izveštajima Sremske županije. Godine 1900. u rumskom srezu su konstatovana dva veletrgovca koja su prodavala patvoreno vino i četiri gostioničara koja su ga
878 879

"Zastava", 1895, 49 i 1906, 149v IAS, Magistrat…, 1881.

235

točila , a dve godine kasnije pred sud su, zbog istog prekršaja, izvedena dva 881 veletrgovca i dva gostioničara iz Rume.
880

Da bi očuvali stečeni položaj na tržištu i pobedili konkurenciju, rumski trgovci su 1873. godine osnovali Prvu obrtnu zadrugu, koja je početkom XX veka okupljala oko 160 trgovaca raznih profila. Njihov predlog iz 1877. godine o zatvaranju dućana svecima i nedeljom, što bi, između ostalog omogućilo trgovačkim pomoćnicima da 882 pohađaju školu nedeljom, ostvaren je maja 1885. godine. Rumski trgovci su tada doneli odluku da dućani, od maja do avgusta (i avgust) nedeljom budu zatvoreni od tri sata po podne pa do ponedeljka ujutru. U ime trgovaca odluku su potpisali Jefta 883 Ostojić, Vasa Maksimović i Nikola Đurišić.

Račun trgovine "M. Kritovac i sinovi"
880 881

Županijski izveštaj, god. 1900, 281 Županijski izveštaj, god. 1900, 277 882 "Zastava", 1877, 80 883 IAS, MAgistrat..., 1888, kut. 4.401-5.000 (zapisnik od 23. aprila 1888)

236

Što se tiče prometa robe, rumska trgovina je bila najzapaženija kada se radi o trgovini stokom, i to konjima. Prema županijskim izveštajima 1898. godine, u rumskom srezu je prodato 1.363, a kupljeno 455 konja, a 1900, prodato je 1.354 (od toga 30 u inostranstvo), a kupljeno 535 konja (2 u inostranstvu) – te godine je nekoliko stotina konja prodato Englezima. Konji su prodavani po ceni oko 700 K po komadu, a liferovani su u Budimpeštu, Beč, Berlin, Srbiju, pa čak i u Južnu 884 Za druge vrste stoke pominjemo 1912. godinu, kada je prodato 231 Afriku. 885 govedo i 6.626 svinja. Žito iz Rume je odlazilo u Budimpeštu, Beč, Rijeku, Sisak, Bosnu..., a 886 1900. godine je izvezeno 200.000 metričkih centi žita. Promet je naglo povećan posle uspostavljanja železničkog saobraćaja na relaciji Beograd – Zagreb i Ruma – Klenak (do reke Save), kada su se stoka i žitarice naveliko utovarale na železničkoj stanici.

Račun trgovca Sime Milutinovića
884 885 886

Županijski izveštaj, god. 1898, 319; Županijski izveštaj, god. 1900, 283, 332, 340 Županijski izveštaj, god. 1912, 235 Županijski izveštaj, god. 1900, 336, 340

237

Poseban značaj za razvoj trgovine u Rumi imalo je osnivanje rumske filijale dobrotvornog društva "Privrednik" i Srpske trgovačke omladine za Rumu. Društvo "Privrednik" je osnovano 23. septembra 1897. godine u Zagrebu, kao srpsko privredno društvo, s ciljem da “čestitu, siromašnu i odabranu srpsku decu” sa sela šalje na zanate i trgovinu, uz pomoć dobrotvora i prijatelja društva. Prikupljanje dece se odvijalo preko poverenika, koji su vodili brigu o njima, sve dok ova ne postanu pomoćnici. Sve aktivnosti društva su počivale na privatnoj inicijativi. "Privrednik" je u Rumi, za 40 godina rada (do 1939) smestio preko 600 učenika, i to 140 na trgovinu, a 460 na zanate. Prvi poverenik i dugogodišnji predsednik "Privrednika" za Rumu bio je poznati rumski trgovac * Vića Grujić . Pored njega, veliki donatori ovog društva bili su trgovci Jovan Đuričić – Biorac, Veljko Vilić i Sima Milutinović, koji je testamentom imanje od 887 65.000 kruna ostavio "Privredniku". Iako se u zvaničnim dokumentima navodi da je Srpska trgovačka omladina u Rumi osnovana 1907. godine, izgleda da je neki vid organizovanja srpskih omladinaca u trgovačkoj struci pod tim imenom postojao i ranije. O ovom udruženju govore i neki dokumenti iz tog perioda. Iz 1896. godine datira jedan apel odbora “trgovačke omladine” za pomoć u organizovanju izleta u 888 Tu je i poziv “trgovačkoj omladini” na sastanak 11. maja nedelju 9/21. juna. 1906. godine povodom organizovanja “majalisa”. Slede potpisi više desetina 889 pozvanih lica. I list "Zastava Srpske trgovačke omladine" u Rumi pominje da je ova zadruga postojala “u srcima” mladih Srba trgovaca još osamdesetih godina XIX veka, ali da “nesretne političke prilike nisu dopuštale da se taj ideal ostvari”. Ipak, krajem XIX veka, odmah posle Novog Sada, i u Rumi je osnovana Srpska 890 trgovačka omladina.

Vićentije – Vića Grujić, rodio se u Irigu 1866. godine, gde je završio osnovnu školu. U Novom Sadu je upisao Mađarsku gimnaziju, a posle prvog razreda je došao u Golubince, svome dedi. Brat ga je poslao za šegrta u Novi Sad. Po izučavanju zanata odlazi u Pančevo, vraća se u N. Sad, a zatim odlazi u Debrecin. Sa 20 godina je preuzeo radnju Paje Savkovića u Golubincima. U Rumu dolazi 16. novembra 1890. godine, nakon odsluženja vojnog roka. U Rumi je osnovao samostalnu radnju. Bio je aktivni član "Privrednika" i "Privrednikovog" patronata, među osnivačima Srpske trgovačke omladine i saradnik u Prvoj srpskoj zanatlijskoj zadruzi i drugim kulturnim, staleškim i nacionalnim ustanovama. Prijateljevao je sa Zmajem, Miletićem i Jašom Tomićem. Odlikovan je ordenom Svetog Save IV stepena. (Dimitrije B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 5. jul 1939) 887 Dimitrije B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 13. avgust 1939. 888 Zbirka ZMR, inv. br. 431 889 Zbirka ZMR, inv. br. 65 890 "Zastava Srpske trgovačke omladine", br. 1, 27. i 28. maj 1934.
*

238

Prva i poslednja strana pravila Srpske trgovačke omladine u Rumi

239

Neki od najzaslužnijih za osnivanje Srpske trgovačke omladine u Rumi bili su: rumski trgovac Đoka Žigić, dugogodišnji predsednik Omladine, učitelj Dušan Popović, dugogodišnji upravnik omladinske trgovačke škole, Veljko Vilić, * 891 Danilo Udicki, Branko Spajić , Vića Grujić, Sava Krstić i drugi. Društvena pravila su napisana 1913, a odobrena su 18. februara 1914. godine. Pisao ih je “dobar srpski omladinac” Milan Vujin iz Rume. Prema njima, društvo su činili redovni, potpomažući i počasni članovi, kao i utemeljivači i dobrotvori. Cilj je obrazovanje članova u struci i pomoć u “bolesti i nuždi”. Društveni organi su bili: glavna skupština, upravni odbor, predsednik, potpredsednik, sekretar i blagajnik… Privremeni predsednik bio je Đoka Žigić, privremeni sekretar Mladen Radaković, a privremeni odbor su sačinjavali Milan 892 Vuin i Jovan Đorđević. Praznik Duhovi bila je slava društva. Prvi pokušaji da se osnuje “knjižnica i čitaonica” Srpske trgovačke omladine u Rumi datiraju od 1912. godine. To je predložio tadašnji član upravnog odbora Vića Grujić, ali se to nije moglo ostvariti zbog materijalnih razloga. Ipak, ubrzo se pojavila ustanova pod imenom Srpska čitaonica. Iste godine Trgovačka omladina je poslala pomoć od 107 kruna za Srpskocrnogorski crveni krst. Zbog toga je 3. januara 1913. bila zabranjena, naređenjem Kraljevske kotarske uprave. Međutim, krajem 1913. ponovo je 893 nastavila sa radom do Prvog svetskog rata, kada joj je bio onemogućen rad. Srpska trgovačka omladina je imala i svoju bolničku zadrugu, koja je 12/25. jula 1886. godine održala prvu glavnu skupštinu. Prisutni su bili: Mita Đorđević, varoški sekretar, poslan od strane obrtničke oblasti i još 16 članova zadruge. 894 Zadruga se Predsednik bolničke zadruge bio je trgovac Nikola Živković. oglasila u maju 1907. godine, kada je preminuo “mladi trgovac” Petar Damjanović. On je, inače, u mladosti, uz Milana Vuina, potpisnika ovog poziva, bio u redovima osnivača zadruge i uvek se odazivao kada je trebalo pomoći 895 trgovačkoj omladini.

Branko M. Spajić je rođen u Rumi 1875. godine, gde je završio osnovnu školu. Trgovačke nauke je izučavao u Beču. Kao omladinac je sarađivao u listovima “Golub”, “Spomenik”, a kasnije u “Trgovačkim novinama”, “Zastavi”, “Srbobranu” i “Radikalu”. Bio je predsednik Srpskog pevačkog društva u periodu 1896-98, a 1905. godine je učestvovao u osnivanju srpskog Sokola, u kome je kasnije bio član uprave i starešina. Godine 1907. ga nalazimo među osnivačima Srpske trgovačke omladine, čiji je sekretar. Prilikom Zemaljske pčelarske izložbe u Rumi 1909, učestvovao je u uređenju jednog odeljenja i za to dobio zlatnu medalju. Zbog svoje nacionalne delatnosti je proganjan u vreme Prvog svetskog rata. Posle rata (1922) pokrenuo je “Rumske privredne novine” i “Sremski glasnik”. Osnivač je Srpskog trgovačkog udruženja i predsednik Srpske trgovačke omladine, čijoj je biblioteci darovao preko 600 knjiga i 3.000 svezaka časopisa. Odlikovan je ordenom Svetog Save IV stepena. Streljan avgusta 1941. u Zagrebu. (Dimitrije B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 07. jul 1939) 891 "Zastava Srpske trgovačke omladine", br. 1, 27. i 28. maj 1934. 892 Zbirka ZMR, inv. br. 66 893 "Pravda", 10. jun 1933, br. 10.270 894 "Zastava", 1886, 116 895 Zbirka ZMR, inv. br. 68
*

240

Iz sličnih razloga kao Srpska trgovačka omladina, 1907. godine je utemeljena i Omladinska trgovačka škola. Na inicijativu Viće Grujića i advokata Stevana Dobričića u Rumi je 9. oktobra 1907. godine izabran odbor, sa ciljem da izradi nacrt za Omladinsku trgovačku školu Srpske trgovačke omladine. Pojavili su se i ljudi koji su se ponudili da besplatno predaju. Među njima su bili: Branko Marković, knjigovođa Srpske štedionice, Mihajlo Berberina, knjigovođa Srpske privredne banke i “svesni Srbi učitelji” a naročito Dušan Popović. U dva razreda škole izučavali su se sledeći predmeti: srpski jezik, trgovački račun, geografija, trgovačko, menično i stečajno pravo, trgovačka korespondencija, 896 Svrha škole je bila trgovačko knjigovodstvo, poznavanje robe i lepo pisanje. stručno obrazovanje i usavršavanje u trgovini mladih srpskih trgovaca, kako u tom pogledu ne bi zaostajali za drugim narodima. Neki od najzaslužnijih su bili dugogodišnji predsednik omladine, rumski trgovac Đoka Žigić, Dušan Popović, dugogodišnji upravnik Omladinske trgovačke škole, Veljko Vilić, Danilo Udicki, 897 Branko Spajić, Vića Grujić, Sava Krstić i drugi. Još od ranije, Ruma je bila poznata po velikom broju ugostiteljskih radnji (krčmi, gostonica, svratišta...). Godine 1879. radile su 54 gostionice, i to: u Glavnoj ulici – 29, Stevanovoj (V. Dugošević) – 3, Mihajlovoj (15. maj) – 2, Ivanovoj (JNA) – 4, Železničkoj i Jaračkoj (A. Stojković) – 10, Lovrinoj (SPV) – 899 898 2, Iriškoj – 1 i Staroj Rumi – 1. Godine 1886. postojala je 41 gostionica , a 900 1893. bilo ih je 40, plus još 9 tzv. vašarskih krčmi. Koliko je ovaj vid trgovine bio rasprostranjen među Rumljanima govori i podatak da je 1890. godine bilo 51 lice, od kojih 15 trgovaca, koji su tražili 901 dozvolu za točenje pića u opštini Ruma. Krčmarenjem su se bavile i žene. Među krčmaricama 1880. godine su bile: Julija Bem (Julia Böhm) - imala je krčmu u kući br. 7, Kata Karačanj br. 106, Julijana Hardon (Juliana Hardon) br. 554, Ana Belik br. 291, Marija Bajalović br. 688, Eva Dimitrijević br. 144, Ana Popović br. 119, Draga Teomirović br. 688, a tri godine kasnije (1883) samo 6: Bajalović, Belik, Hardon, 902 Ana Vuković, Katica Radojević i udova Šmit (Schmidt).
"Trgovačke novine", Novi Sad, br. 40, 1907. "Zastava Srpske trgovačke omladine", br. 1, 27. i 28. maj 1934. 898 IAS, Magistrat..., 1879, dok br. 417 899 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 1.735-2.800 900 IAS, Magistrat..., 1893, kut. 401-1.700 901 IAS, Magistrat..., 1890, kut. 3.501-5.000 (Vukovar, 18. jul 1890) To su bili: Foltman H. A, poslastičar, Sima Milutinović, trgovac drvima, Pero Kragujević, ovrhovoditelj, Paja Andrijević, Mita T. Jakovljević, Mita Dudić, Hugo Rister (Hugo Riester), Persa Jovanović, Makso Švelbl, Berta Hampfogel (Berta Hampfogel), Joca Bogdanović, Hugo Fišer (Hugo Fischer), Nikola Đurišić, Mita Spajić, Dušan Bajlović, Pera Košutić, Leopold Vuršter, Franjo Černolka, Ana Vuković, Jovan Mihajlović, Savo Koščićarić, Julija Hardon, Niko Mihajlović, Jovan Đorđević, Dragutin Bader, Nikola Belić, Tošo Matić, Antun Šme, mlađi, Kata Radojević, Vaso Mihajlović, Nikola Vukin, Julija Georgijević, Pero Panajotović, Augusta Vuršter (Augusta Wurstr), Mato Žebetić, Đoko Momčilović, Andro Vuršter, Julija Jovanović, Radivoj Mirković, Antun Kampl (Anton Kampl), Pero Ninković, Kata Jakovljević, Albert Klajn (Albert Klein), Tereza Horščić, Bogoljub Božić, Jelena Andrijević, Mojsilo Ćirić, Draginja Teomirović, Vendelin Rup (Wendelin Rupp), Dragutin Šubert (Karl Schubert), Milica Mihajlović 902 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 303-900
896 897

241

Odluka o dodeli prava krčmarenja Kafane su bile mesta u kojima se odvijao najveći deo društvenog života grada. U njima su se održavali politički skupovi, sastanci društava, besede, predavanja, igranke, zabave (posela)... Ipak, najveći deo sačuvane arhivske građe se odnosi na sporove gostioničara sa gradskim vlastima.

242

Panajotović i sinovi, vlasnici gostione “Kod gvozdenog čoveka” žalili su se Magistratu 1881. godine na trgovca Jovana Đorđevića, koji je od vlastelinstva zakupio regalno pravo točenja pića, a zatim ga njima dao pod zakup, kako je to bila višegodišnja praksa. Međutim, pošto su se njihovi međusobni odnosi pogoršali, Đorđević je u javnosti počeo da priča da će im 1. novembra 1881. godine zatvoriti gostionu, piće konfiskovati i njih proglasiti za 903 krijumčare. U tome, kako kaže, ima i pomoć Magistrata. Jovan Đorđević se 1883. godine žalio na odluku Magistrata, po kojoj u roku od 24 sata mora da otvori vlastelinsku gostionu “Kod crnog orla”, koju je uzeo u zakup, kao regalno pravo. Međutim, on je ovu gostionu dao u podzakup 904 Nikoli Đorđeviću i tako smatra da nije nadležan za realizovanje ove odluke. Krčmar Nikola Gašparac je optužen da se u njegovoj krčmi “Kod Kranjice” za Novu godinu (12. januar 1884.) sviralo bez dozvole. On se branio da je samo nekoliko momaka “iz glazbe gospodina Prajza” iz Rume odsviralo par pesama i odmah otišlo. Isti slučaj se desio i u krčmi Ane Belik, ali se zbog 905 toga niko nije bunio. Gostioničari Karl Bader i Julijana Hardon su 1888. godine pisali Magistratu reagujući na njegovu zabranu održavanja igranki u gostionicama. Oni, doduše, priznaju neophodnost neke vrste ograničenja ove vrste zabave. Shvataju da je zabrana uvedena jer se ranijih godina pokazalo da omladina posle ovakvih igranki nije sposobna za rad, naročito u vreme žetve. Međutim, oni uveravaju Magistrat da ona omladina, kojoj su zabranjene igranke nedeljom i praznicima, sigurno ne ide kućama čim se smrkne, već u manjim grupama “potajno larmaju” po gradu i to duže nego što traje igranka. Takođe, u sadašnjim lošim poslovnim okolnostima, i pri velikim porezima, njihovi poslovi idu sve lošije, a jedini izdašniji prihod donose igranke. Od toga štetu trpi i opština. Zato smatraju da bi ova zabrana trebalo da se primenjuje samo u naročitim okolnostima, a ne redovno i uvek. Usput dodaju da u njihovim lokalima nije bilo ekscesnih situacija i još jednom mole da se u njima dozvoli 906 muzika. Jedan od najvažnijih ugostiteljskih objekata u Rumi je bila stara vlastelinska gostionica, odnosno “Kod orla”. Ona je od ranije izdavana u zakup drugim ugostiteljima i trgovcima, a nju je decenijama držala u zakupu porodica Klajn. Albert Klajn je često bio u sporu sa opštinom između ostalog što je 1886. godine držao stolove na trotoaru ispred svoje kafane i time, po mišljenju opštine, iritirao građane. On se branio da je dozvolu za postavljanje stolova 907 preko leta na trotoaru dobio iz Zagreba. Takođe, 1884. godine kažnjen je sa 908 25 forinti zbog prodaje pokvarenog pića.

903 904 905

IAS, Magistrat…, 1881, kut. 1.201-2.750 IAS, Magistrat..., 1883, kut. 951-1860 (Ruma, 11. mart 1883) IAS, Magistrat…, 1884, kut. 903-2.140 906 IAS, Magistrat..., 1888, kut. 4.401-5.000 (Ruma, 1. avgust 1888) 907 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 801-1.770 (Zagreb 23. april 1886) 908 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 903-2.140

243

Dvorište hotela “Orao” početkom XX veka “Nesretno svratište” Klajna bilo je na lošem glasu i zbog čestih smrti koje su se dešavale u njemu. U poslednjih deset godina (od 1891) tu se dogodilo pet slučajeva naprasne smrti. Na koncertu Nemačkog pevačkog društva, devet godina ranije, kada je nakon koncerta ušao u sobu u 2 časa ujutru, umro je kraljevski kotarski sudija Bišćan. Za vašar 1895. godine, tu je umro vukovarski mesar Milan Paunović iz Vinkovaca. Iduće godine je umro trgovački putnik Miša Maksimović iz Novog Sada. Godinu pre toga, igrajući “kalabrias”, hotelijer Adolf Klajn (Adolf Klein) je, nakon što je izgubio jednu “rekontru”, izašao na dvorište, ušao u sobu i naprasno umro. Poslednji takav slučaj se zbio 16. marta 1901. godine, a u ovom objektu je umro i podžupan Dragutin Brnić, i to u istoj sobi gde 909 je pre devet godina umro njegov pobratim Bišćanin. Sliku o trgovini na malo, koja se odvijala u gradu i okolini, najbolje ilustruju oglasi rumskih trgovaca u tadašnjoj štampi i zaključci doneti na sednicama gradskog zastupstva: - M. Kritovac 1869. godine traži praktikanta ili šegrta za špecerajsku 910 trgovinu pod uslovom “da ima dosta valjana svedočanstva”. - Iste godine je Sima Milutinović tražio “dobre ugostitelje” za točenje pića 911 u više svojih gostionica.

909 910 911

"Sriemske novine", 1901, 30 "Zastava", 1869, 53 "Zastava", 1869, 12

244

- Đorđe Vuković oglašava da je 13. juna 1873. godine u Rumi otvorio agenturu u svim trgovačkim i prometnim granama (“u poslu komisionalnom i obavještalnom djelovodstvu”). Davao je obaveštenja o ovdašnjim i inostranim 912 vrednosnim papirima, akcijama, lozovima i sl. - Braća Rister su u periodu 1873-1874. godine davala u zakup gostionicu “Kod orla”, sa prostranim gostionicama, 6 gostinskih soba, bilijarom, 913 pasažerima, punom lednicom, štalom za konje i velikim dvorištem. - Gavra Putnik 1879. godine izdaje u zakup gostionicu u najživljoj ulici.
914

- Ugostitelji Belić i Jekić 1879. godine otvaraju gostionicu “Kod crnog orla” 915 i garantuju dobro jelo, piće i poslugu. - Mita Đorđević je 1883. godine izdavao svoj “magazin” za hranu i 916 ambare, odmah do železničke stanice, na rok od jedne godine. - Dragutin Janeković tražio je 1883. godine dozvolu za otvaranje krčme u 917 Glavnoj ulici broj 121. - Rumska kasina je 1884. godine oglasila ponudu za zapošljavanje 918 jednog gostioničara. - Te godine su i Miša Kritovac i sinovi izdavali kuću “na glavnom drumu prema 919 Mitrovici za bircuz”. Kuća ima 4 sobe, kuhinju, lep podrum, veliku štalu i šupu. - Takođe, Mihajlo Živanović, vlasnik gostione “Kod krune” na “donjoj” 920 pijaci (staro vašarište – p. a.) izdavao je istu u zakup. - Leopoldu Vuršteru je 1885. godine izdata dozvola da može svoju krčmu da drži otvorenom do 10 sati uveče radnim danom a do 1 po ponoći vikendom i 921 svecima. Za ovu privilegiju dužan je da plati 10 forinti u korist varoške bolnice. - Svetislav Dimitrijević, kožuhar po zanimanju, 1885. godine traži dozvolu 922 da otvori krčmarsku radnju u kući broj 35 na Novom vašarištu. - Poslastičar Avgust Foltman je 1886. godine tražio dozvolu od Magistrata, i dobio, da na “malom šetalištu” podigne kiosk za prodaju poslastica, koji bi posle šest godina postao opštinsko vlasništvo, zatim, dozvolu za točenje vina u zapečaćenim staklenkama i naplatu ulaznica od 5-10 K, u 923 vreme kada se uveče priređuju koncerti na varoškom šetalištu.
912 913

"Zastava", 1873, 67 "Zastava", 1872, 150, 1873, 1, 1875, 10 914 "Zastava", 1879, 144 915 "Zastava", 1879, 152 916 "Srpski glas", 1883, 57 917 IAS, Magistrat..., 1883, kut. 1-950 918 "Zastava", 1884, 20 919 "Zastava", 1884, 39 920 "Zastava", 1884, 184 921 IAS, Magistrat..., 1885, kut. 1.501-2.000 (Ruma, 31. mart 1884) 922 IAS, Magistrat..., 1885, kut. 1.501-2.000 923 IAS, Magistrat..., sednički zapisi 8. maj i 9. avgust 1886.

245

Oglasi rumskih trgovaca

246

- Koloman Jančo, star 44 godine, “besprekornog života i posve pouzdana 924 ličnost”, dobio je dozvolu za prodaju žestokih pića 1890. godine. - Persida L. Panajotović je 1892. godine ponudila kafanu “Kod Kraljevića Marka” na “donjoj” pijaci u zakup. Objekat se sastojao iz dva velika lokala, 925 kuhinje, 3 sobe, špajza, šupe za kola i štale. - Đoka Jovanović je 1895. godine prodavao: kuću pored katoličke crkve u Glavnoj ulici, u kojoj je bilo 3 dućana, 5 soba, 2 kujne, 2 podruma, 2 magacina, 2 šupe, štala i ambar, kao i kuću u Železničkoj ulici, preko puta Magistrata, sa 1 “bircuzom”, 2 sobe, 2 kujne, podrumom, komorom za drva, šupom, štalom i 926 magacinom za hranu. - Matija Vašaš (Mathias Wasas), bravar iz Kule, 1902. godine traži od 927 Magistrata prijem u rumsko građanstvo. - Iste godine Srpski učiteljski konvikt u Novom Sadu prodaje kuću “na najlepšem i najživljem mestu u Rumi”, sa pravom točenja pića. U njoj je 928 gostionica “Konvikt”. - Prodaju se obori preko puta Železničke stanice u Rumi 1903. godine.
929

- Ferdinand Krauz (Ferdinand Kraus) 1909. godine oglašava svoje 930 stovarište piva u Glavnoj ulici br. 158, telefon br. 4. - Mita S. Jakovljević je 1909. godine reklamirao svoju pomodnomanufakturnu radnju, kratke i pletene robe “Kod zlatnog lava” u Kingovoj kući 931 na uglu Železničke i Glavne ulice. - Gostionica “Kampl” 1909. godine je dala oglas za prijem šegrta 932 (pikola). - Dimitrije T. Jakovljević 1910. godine nudi na prodaju kuću u Glavnoj ulici, tik do Starog vašarišta, u kojoj je već 50 godina postojala trgovačka radnja. 933 Kuća ima 4 sobe, dućan, hodnik, kuhinju, velike podrume… - Braća Klajn su 1910. godine objavila da su razvrgla ugovor sa 934 vlasnikom hotela “Orao” i najavila osnivanje novog preduzeća. - Filip Hercog (Filip Herzog) 1913. godine za svoju pomodno 935 manufakturnu trgovinu traži dobrog aranžera izloga.
924 925

IAS, Magistrat..., 1890, kut. 8.001-8.800 (Ruma, 23. decembar 1890, No. 8.619) (kut. sa 1891) "Zastava", 1892, 126 926 "Zastava", 1895, 197 927 IAS, Magistrat..., sednički zapisi od 28. jula 1902. 928 "Zastava", 1902, 15, 21, 25 929 "Zastava", 1903, 226 930 "Radikal", 1909, 17 931 "Radikal", 1909, 8 932 "Radikal", 1909, 34 933 "Radikal", 1910, 23 934 "Radikal", 1910, 20 935 "Zastava", 1913, 210j

247

Rumski godišnji vašari su zauzimali posebno mesto u rumskoj trgovini i nadaleko pronosili glas o Rumi. Bilo je šest vašara u toku godine, a održavani su na verske praznike. Jedan je bio dvodnevni, a pet trodnevnih, iako su ranije postojali pokušaji zanatlija da trajanje svih vašara ograniče na dva dana. Rumska opština je imala pravo na ubiranje prihoda od dva vašara (Cvetni i Petrovski). Za uređenje vašarišta i pijace išla su sredstva dobijena od raznih dažbina koje su ubirane tom prilikom (“pijacovina”, “mestovina”, “kantarevina”, “vašarske pristojbe” – od stoke, šatre i sl.). Na vašarima se najviše trgovalo žitom i stokom (konji, svinje, goveda, ovce), koju su na stotine i hiljade grla doterivali domaći i strani trgovci. Tako su se, na primer, “mnogi raspitivali, a naročito Talijani”, za “naknadni” trodnevni vašar u Rumi, koji će se održati 22, 23. i 24. juna 1903. godine. Tada se, upravo zbog Italijana, očekivala dobra 936 prodaja konja. Vašarište je bilo ograđeno “klanterima”, a u tzv. ceduljarnici su izdavani pasoši i plaćalo se za ulaz na vašar. Održavanje vašara je oglašavano u štampi i putem plakata postavljenim na javnim mestima i poslatim u druge opštine, sa podacima o datumu održavanja, trajanju, zakupcu, kao i upozorenjima o krajevima u kojima vladaju stočne bolesti (“marva je iz nezaraženih mesta”) i slično. Postoji više dokumenata, iz raznih godina, koji govore o prometu robe na rumskom vašaru. Na upit “Slavonskog gospodarskog družtva” iz Osijeka od 14. aprila 1883. godine odgovoreno je da u Rumi postoje: Trivunski vašar (trajanje 3 dana), Cvetni (3 dana), Spasovski (3 dana), Petrovski (3 dana), Miholjski (3 dana) i Aranđelski (3 dana). Na vašarima se proda dosta konja, goveda, svinja i ovaca. Za konje i goveda najbolji je Cvetni vašar, kada se konji kupuju za rad i jesenji (Aranđelski). Za svinje je najbolji Trivunski vašar, a za ovce Petrovski. Na vašar se dotera do 2.000 konja i goveda, 20.000 – 25.000 svinja i 10.000 ovaca. Najviše su zastupljene domaće rase, a ima i dosta stoke iz Srbije (svinje i goveda). Priložena je i informacija o skorašnjem (“za dva meseca”) otvaranju železničke stanice, što će olakšati transport. Stoka se sada transportuje Savom, 937 od Jarka i Mitrovice, i Dunavom od Kamenice. List "Zastava" je, takođe, redovno pisao o rumskom vašaru. U tekstu iz 1886. godine se kaže da je Petrovski vašar bio dobro posećen. Zanatlijska i trgovačka roba se prodavala osrednje i po niskim cenama. Više su kupovane poljoprivredne alatke, kolarski alat i gvozdena roba, takođe uz niske cene. To se tumači oskudicom u novcu. Volovi za rad su išli po 160 – 180 f, za pustaru i fabrike špiritusa po 200 – 240 f, a za mesare (klanje) po 260 – 320 f po paru. Konji, većinom obični za rad, prodavani su za 50 – 80 f, srednji za 100 – 140 f, a oni za vojsku za 180 – 220 f po komadu. Za par jaganjaca je plaćano 5 – 10 f.

936 937

"Zastava", 1903, 33 i 123 IAS, Magistrat..., 1883, kut. 951-1.860 (Ruma, 23. april)

248

Dosta su kupovane i mršave svinje i to, od pola godine 10 – 12 f, od 1 godine 938 10 – 12 f i od 2 godine 30 – 36 za jedan par. Prema oceni istog lista Petrovski vašar 1892. godine je bio veoma dobar, naročito za svinje i rogatu stoku. Bilo je mnogo kupaca. Svinje od 1 – 2 godine su išle za 32 – 38 f, a one od 2 – 3 godine za 45 – 50 i 55 f. Svinje su bile skupe, jer je malo ostalo starog kukuruza. Sitniji volovi za rad su se prodavali za 200 – 240 f, a krupniji za 250 – 330 f. Žetva je bila uveliko u toku i prinos je bio dobar. Po jednom jutru (2.000 kv. hv.) dobijalo se 30 – 40 krsta ili 20 snopova 939 žita. Nešto slabije je rodio ječam, te je za 100 kg plaćano 4 f i 60 n. S početka XX veka datira jedan izveštaj o vašaru u Rumi održanom 29. i 30. marta. Nepovoljne vremenske prilike nanele su mnogo štete zanatlijama, dok se sa zadovoljstvom konstatuje da tokom vašara nije izbila nijedna tuča. Na vašar je dovedeno 1.320 goveda, od čega je prodato 425 grla, po ceni od 30 – 400 kruna; zatim, 3.000 konja – 537 grla, po ceni 40 – 320 kruna; 1.200 ovaca – prodato 624, po ceni za par sa jagnjadima 56, a pojedinačno 28 kruna; 4.090 svinja – prodato 1.245, po ceni od 80 – 60 kruna starije, a 12 – 50 kruna za 940 mlađe od jedne godine. Kako je već rečeno, opština je pravo održavanja svoja dva vašara izdavala u zakup. Prema jednom zapisniku, sastavljenom kod varoškog magistrata u Rumi 5. marta 1885. godine, u predmetu izdavanja u zakup prava pobiranja pristojbi na ulazištu i na vašaru, kao i podizanja čatrlja, odnosno krčmarenja u istima u vreme opštinskih vašara (Cvetni i Petrovski) održana je licitacija. Počela je u 4 časa i 15 minuta posle podne, pri čemu su učesnicima pročitani uslovi. Oni su se, u najkraćem, sastojali u sledećem: pre licitacije svaki učesnik je morao da položi 10% od procenjene vrednosti zakupa; zakupac je bio dužan da ubira takse prema utvrđenom cenovniku; bio je dužan da plati pola sume od zakupnine u roku od tri dana, a drugu polovinu osam dana pred vašar; u slučaju neodržavanja vašara opština je bila dužna da plati proizvoljnu nadoknadu zakupcu; zakupac je garantovao za zakupninu svom svojom imovinom; bio je obavezan da na ulazištu izdaje “bilete” (potvrde) o plaćenoj taksi, koje je sam izrađivao, a ko uđe na vašar bez plaćanja takse kazniće se globom od 1 do 15 f ili odgovarajućim zatvorom; ako zakupac bude ubirao veće ili neprimerene takse sledila je kazna od 25 f; redarima koji su dati na raspolaganje zakupcu vašara pripadala je dnevnica od 1 forinte... Zakup ovog vašara je procenjen na 1.000 forinti. Na licitaciji su učestvovali: Sima Đorđević (nudio 700 f, 750 f, 806 f, 850 f, 856 f), Nikola Mijajlović (nudio 705 f, 805 f, 820 f, 855 f, 865 f, 880 f, 890 f) i Živko Belić (nudio 800 f, 810 f, 821f, 860 f, 866 f, 871f, 901f), zatim ponovo Sima Đorđević sa ponudama 861f, 870 f, 872 f, 881 f, 941 900 f i 910 f, koji je i pobedio. Zbog velikog prometa ljudi, stoke i novca, vašar je često bio izvor problema. Oni su uglavnom nastajali zbog pojave zaraznih bolesti među ljudima
938 939

"Zastava", 1886, 98 "Zastava", 1892, 102 940 Franz Wilhelm, nav. delo, II, 44-45 941 IAS, Magistrat..., 1885. kut. 1.501-2.000 (zapisnik od 5. marta 1855)

249

i stokom u okolini ili u susednim krajevima. Da bi se rešio problem zaraze vašari su odgađani ili otkazivani, a stoka koja je doterivana je podvgravana striktnoj kontroli. Puštana je samo uz odgovarajuću potvrdu o zdravlju, koja se pokazivala na ulaznim kapijama (“jaračka”, “putinačka”, “čalmanska”...). Vašar je korišćen i za ostvarivanje političkih poena, kao što je bio slučaj 1910. godine, kada je njegovo održavanje zabranjeno zbog pojave kolere. Ipak, na intervenciju tadašnjeg gradonačelnika, Ferdinanda Ristera, vašar je održan, što je u javnosti predstavljeno kao njegova zasluga, iako je kolera u međuvremenu prestala. Ovaj njegov postupak je uskoro bio iskorišćen u 942 izbornoj kampanji. Bilo je i zloupotreba od strane zakupaca vašara. Tako su, na primer, pojedini zakupci naplaćivali taksu i onim kolima koja su privatnim poslom, a ne 943 zbog trgovine, išla Glavnom ulicom kroz vašar. Zakupac vašara Branko Belić je uvek svoju čatrlju za točenje pića stavljao na prvo mesto vašara, što je kasnije bio alibi i krčmaru Petru Mijiću da postavi svoju u blizini ceduljarnice. Oni su tako bili u povlašćenom položaju u odnosu na druge trgovce, koji su se zbog toga žalili 944 opštini. Na jednom godišnjem vašaru 1898. godine pojavili su se prosjaci, koji su u tu svrhu zloupotrebili “sakatu decu”. Pročulo se da su deca ukradena i osakaćena radi uspešnijeg prošenja, što je izazvalo gnev naroda, koji umalo nije linčovao ove prosjake. Protiv njih je podneta prijava, ali je istraga pokazala da deca nisu 945 osakaćena, nego su tako rođena.

Bankarstvo

Povećanje novčane mase, kao prateća pojava razvoja privrede, dovelo je u drugoj polovini XIX veka do osnivanja novčanih zavoda (banke, štedionice i zadruge). Novac dobijen tim putem koristio se ili za investicije u cilju poboljšanja proizvodnje, ili za privremeno izvlačenje iz krize, što je bio čest slučaj kod sitnijih seljaka. Novčani zavodi se prvi put javljaju 1846. u Zagrebu, ali veći broj nastaje tek posle 1870. godine. U Sremu su prve ovakve ustanove osnovane u Zemunu (1867) i u Osijeku (1868). Godine 1896. u Sremskoj županiji bilo je 42 novčana zavoda, po čemu je ona zauzimala prvo mesto među županijama. U Sremu su naročito brojne bile zadruge organizovane na nacionalnoj osnovi
942 943

"Radikal", 1910, 36 i 43 IAS, Magistrat..., 1893, kut. 8.001-9.292 944 IAS, Magistrat..., 1891, kut. 2.601-4.000 945 Izveštaj o poslovanju Upravnog odbora i stanju upravne župe Sremske za upravnu godinu 1898, Vukovar 1899, 222

250

(srpske, hrvatske ili opšte ugarske), koje su bile učlanjene u savez Zemaljske 946 središnje kreditne zadruge u Budimpešti.

Deonice Rumske štedionice Prva i najznačajnija ustanova ove vrste je bila Rumska štedionica. U * opticaju je nekoliko godina, koje se vezuju za njeno osnivanje , ali bi najmerodavniji izvor bio onaj objavljen u listu "Zastava" 13. maja 1872. godine, u kome se kaže da je “danas skupština Rumske štedionice, koja će uskoro 947 Nešto kasnije je otpočeti rad na biranju direktora, cenzora i drugog osoblja”. usledio i drugi tekst povodom osnivanja Rumske štedionice. Prema njemu, ona je, “u smislu svojih pravila“ utemeljena otpisom Visokog kraljevskog ministarstva za trgovinu, obrt i poljodelstvo od 30. marta 1872. godine (br. 2.094) i otpisom Visoke kraljevske zemaljske vlade od 9. aprila (br. 4.244) kao deoničarsko društvo Rumska štedionica (Rumaer Sparcassa). Štedionica je davala zajmove i “vađevinu” na menice, zaloge i nepokretnosti. Radno vreme je bilo – svaki dan
Andrija Radenić, nav. delo, 86-87 U Almanahu Kraljevine SHS i kod Andrije Radenića, kao godina osnivanja pominje se 1871. (Almanah Kraljevine SHS 1921-1922, sv. III-G(e), 25); Andrija Radenić, nav. delo, 90; Spomenica srpske škole, Karl Bišof, odnosno Franc Vilhelm navode 1873. godinu. (Spomenica srpske škole; Carl Bischof, 158-159; Franz Wilhelm, nav. delo, II, hronologija) 947 "Zastava", 1872, 59
946 *

251

od 9 do 12 časova pre podne. Dosta kasnije, isti list donosi dodatne podatke o Rumskoj štedionici. Piše da je osnovana 23. maja 1872. godine, da je imala 300 članova, na čelu sa predsednikom dr Antonijem Bogdanovićem, upravom 949 od 8 članova i Nadzornim većem sa 3 člana. U godini osnivanja pojavio se i 950 oglas kojim Štedionica traži društvenog knjigovođu i blagajnika; plata 500 f. Početkom veka, nakon što ju je posetio “predstojnik” Austro-ugarske banke Ernest Paljaruci, ona je poslovala kao posredno mesto Austro-ugarske 951 U njenom radu su učestvovali mnogi ugledni Rumljani tog doba, banke. uglavnom Srbi, poput dr Miloša i Vojislava Nikolajevića, Jefte i Dušana Ostojića, J. K. Dožudića, Alekse J. Đuričića, Viće Grujića, Đoke Žigića, Emilijana Grbića, 952 Jovana Pazarskog i drugih.
948

Pravila Srpske privredne banke u Rumi

948 949

"Zastava", 1872, 71 "Zastava", 1911, 33v 950 "Zastava", 1872, 61 951 "Radikal", 1910, 17; Andrija Radenić, nav. delo, 92 952 Zbirka ZMR, inv. br. 18 (Zaključni račun Rumske štedionice za 1915.)

252

Sledeća velika srpska bankarska ustanova je bila Srpska privredna banka. Svoju osnivačku skupštinu je imala 1906. godine, a osnivači su bili: dr Đorđe Krasojević iz Karlovaca, Ž. Miladinović, Branko Ilić iz Novog Sada, trgovac Dimitrije T. Jakovljević, trgovac Stevan Petrović, trgovac Svetozar Spajić, trgovac Danilo Udicki, učitelj Gavra Putnik i trgovac Dušan Lovrenski. Iste godine, 12. decembra, stupila su na snagu njena Pravila. Prema njima, organi banke su glavna skupština, upravni i nadzorni odbor. U upravnom odboru su bili dr Ž. Miladinović, predsednik, i kao direktori: Dimitrije T. Jakovljević, Tane Birovljev, Stevan Petrović, Dušan Lovrenski, Novak Vujić i Sima Milošević. Imala je i svoj pečat sa motivima ukrštenog pšeničnog klasja i 953 lengerom, oko čega je pisalo “Srpska privredna banka u Rumi”.

Zadruga za štednju i predujmove u Rumi osnovana je 1. novembra 1899. godine. Njen predsednik je bio dr Miša A. Popović, a potpredsednik Dušan Popović. Organi zadruge su bili i upravni odbor od 11 članova, i nadzorni odbor 954 od 3 člana. Ova zadruga se pominje i 1902. godine, kada je priložila 20 K za 955 srpski učiteljski konvikt u Novom Sadu. U žižu interesovanja tadašnje štampe dospela je 1906. godine, povodom napada na nju i njenu upravu od strane kraljevskog javnog beležnika Jovana Ševića, tadašnjeg predsednika Zadruge za isušenje Srema. On je u listu "Branik" napao Žarka Miladinovića zbog davanja zajma bez garancije i zbog “mnogih nepravilnosti” u radu zadruge. Na to su usledili odgovori “mnogih čestičara” i članova uprave zadruge u kojima se brani Miladinović, a napada Šević i njegova delatnost. Tom prilikom se pominje i osnivanje Srpske štedionice, kao njegovo delo, “u kojoj ima svih vera, a reč 956 ‘srpska’ samo mamac”. Deo izveštaja Srpske štedionice za 1912. Srpska štedionica d. d. osnovana je 1906. godine, iako se u literaturi * ** 957 navodi i 1894. i 1912. godina. Iz 1906. godine datira jedan poziv na Glavnu skupštinu, iz koga se vidi ko su bili članovi uprave štedionice. Njen predsednik
953

"Zastava", 1906, 214v, 135v; Pravila Srpske privredne banke u Rumi (ispravljena na vanrednoj Glavnoj skupštini od 22. avgusta 1920), Zbirka ZMR, inv. br. 20 i 21; Almanah Kraljevine SHS 1921-1922, sveska III-G(e), 25 954 Novac i bankarstvo ..., 87 955 "Zastava", 1902, 15, 39 956 "Zastava", 1906, 13j, 51, 57, 70v i 71v * Vasilije Đ. Krestić, Istorija Srba ..., 569 ** Dr Mira Kolar – Dimitrijević, nav. delo, 43 957 Andrija Radenić, nav. delo, 92

253

je bio Jovan Šević, potpredsednik Dušan Popović, a članovi: Petar Đurišić, Milan Živanović, Svetislav Nadbantić, Vića Grujić, Vladimir Košutić, Milan Orlović, Jozef Hladek (Josef Hladek), Stojan Kosanić, Sava Grozdić, Anton Eksner (Anton Eksner), Branko Belić, Alojz Servaci, Jovan Maksimović, Veljko Vilić, Dušan J. Dima, Stanimir V. Krstić, Petar Stefanović, Sava Đurišić i 958 959 Stanimir J. Krstić. Kasnije je na mesto predsednika došao Nikola Đurišić. Od sličnih ustanova u Rumi poznate su: - Štedionica i pripomoćno društvo, 1879. godine smešteno u kući Matije 960 Černolke br. 21. - Kreditna banka kao akcionarsko društvo, osnovana 1892. godine. Fišer.
961

- Kreditno dioničarsko društvo, osnovano 1897. godine, predsednik Moric

Akcija Kreditnog akcionarskog društva u Rumi

958 959

"Zastava", 1906, 36 Zbirka ZMR, inv. br. 19 (Izveštaj Srpske štedionice u Rumi za 1912) 960 IAS, Magistrat... 1879. 961 Franz Wilhelm, nav. delo, II, hronologija

254

- Veresijsko deoničarsko društvo Ruma, osnovano 1. januara 1898. ** 962 godine , predsednik Rikard Plemić. - Gospodarska podružnica Ruma, osnovana 24. juna 1899. sa 22 člana, 963 predsednik Jozef Šme, ratar. - Nemačka narodna banka (Deutsche Volksbank AG), osnovana 12. * 964 marta 1904. godine , predsednik Karl Štirm. - Srpska kreditna zadruga u Rumi, osnovana 1912, a u postupku 965 likvidacije 1913. godine. - Prva hrvatska štedionica.
966

Uložna knjižica Nemačke narodne banke u Rumi

**

Almanah Kraljevine SHS navodi 1897. kao godinu osnivanja. (Almanah Kraljevine SHS 19211922, sveska III-G(e), 25) 962 Novac i bankarstvo ..., 87 963 Novac i bankarstvo ..., 87 * Andrija Radenić i Almanah Kraljevine SHS navode 1905, kao godinu osnivanja ove banke. (Andrija Radenić, nav. delo, 92; Almanah Kraljevine SHS 1921-1922, sveska III-G(e), 25) 964 Franz Wilhelm, nav. delo, 77 965 Andrija Radenić, nav. delo, 97 966 Almanah Kraljevine SHS 1921-1922, sveska III-G(e), 25

255

Školstvo i kultura
Školstvo

U prvoj polovini XIX veka rumske škole su imale konfesionalan karakter i bile smeštene pri crkvama. U njima se učilo čitanje, pisanje, religija i biblijska istorija. Školska nastava je podrazumevala i moralno vaspitanje, u sklopu kojeg su se negovali narodni običaji, đacima se usađivao respekt prema starijima, ispravan stav prema stvarima u okolini i slično. Tokom vremena škola je doživela više reformi. Nešto više podataka o preobražaju srpske škole daje Spomenica srpske pravoslavne škole u Rumi. Prema njoj, škola je do 1855/56. godine bila podeljena na dva razreda. Prvi je obuhvatao tri, a drugi samo dva godišta. U prvom razredu su se učili sledeći predmeti: nauka vere, “poznavanje pismena”, po mogućstvu čitanje na slovenskom, mađarskom, nemačkom ili hrvatskom jeziku, čitanje bukvara, časlovca i psaltira, aritmetika, krasnopis…, a u drugom: nauka vere, čitanje i gramatika jezika iz prethodnog razreda, aritmetika, istorija, geografija i “krasnopis”, na pomenutim jezicima. Godine 1855. ustanovljeno je novo ustrojstvo srpske škole, po kome je i srpska škola u Rumi podignuta na stepen * glavne škole, sa četiri “učiteljske sile” . Po tom ustrojstvu raspored predmeta po razredima je bio sledeći: prvi razred – tablica, srpski bukvar, crkvene molitve (“Oče naš“, “vjeruju”, “deset božjih zapovesti”…); drugi razred – srpski bukvar, molitve, časlovac, katihizis, nemački jezik (početni kurs), račun, pisanje slova i brojeva; treći razred – čitanka prva, katihizis, srpska gramatika, račun, “krasnopis” (na srpskom i nemačkom jeziku); četvrti razred – čitanka druga, 967 katihizis, srpska gramatika, biblijska istorija, srpski i nemački “krasnopis”. U to vreme u školi su se upotrebljavale skoro samo crkvene knjige (časlovac i psaltir), koje su najčešće nabavljane u Rusiji. Osnivanjem slovenske štamparije u Beču, situacija se po pitanju školskih udžbenika malo popravila. Od 1853. u upotrebu su ušle nove knjige (Novi bukvar, dve čitanke, Sveštena istorija i Biblijska povest od episkopa Platona), sve štampane ćirilicom u 968 štampariji u Beču.

Prema Glavnom računu za 1851/52. godinu u srpskoj školi su radila četvorica učitelja. Pošto su sva četvorica imala istu platu (160 f), isključena je mogućnost da je neko od njih zamenio drugog na istom radnom mestu. Ovo dovodi u pitanje navode iz Spomenice da je četvororazredna srpska škola u Rumi ustanovljena tek 1855. godine. 967 Spomenica srpske škole 968 Spomenica srpske škole
*

256

Što se tiče nemačke škole, Franc Vilhelm pominje da je do 1852. godine ona imala samo tri razreda. Od tada, pa do 1870. ustanovljen je i četvrti razred i uvedena jedna učiteljica u nastavu. Iste godine su sprovedene još neke novine. Dečaci i devojčice su zajedno pohađali nastavu, a ona se odvijala na maternjem jeziku učenika, s tim da je, pored maternjeg, opštinska uprava od drugog razreda mogla da uvede u nastavu i zvanični jezik države. Prema naredbi od 3. avgusta 1863. godine u rimokatoličkoj školi, u verskoj nastavi, uveden je maternji jezik, dok je u redovnoj nastavi dominirao hrvatski jezik. Tek 1865. godine opštinska uprava u Rumi je u vezi sa ovim uputila vlastima u Beču zahtev za ravnopravnost hrvatskog i nemačkog jezika u rumskoj školi, što je i 969 odobreno 1867. godine. Kraljevskim “reškriptom” od 10. avgusta 1868. godine, kojim su potvrđeni zaključci narodno-crkvenog sabora iz 1864/5, opet je došlo do izmena u nastavnom planu i programu. Osnovna škola je bila obavezna za decu od 6 do 12 (15) godina, a za nepohađanje škole propisane su kazne od 50 novčića do 4 forinte, koje su išle u korist mesne srpske zajednice, osim u slučaju ako je izostajanje bilo opravdano. U sredinama gde je bilo 30-oro dece dospelih za školu, crkveno-školska opština je bila dužna da za njih postavi jednog učitelja i organizuje nastavu. Jedan učitelj je mogao da obučava najviše 80 učenika. Ako je u mestu bilo manje od 30-oro dece za školu, onda su ona upućivana u najbližu školu, koja je morala da bude udaljena najviše pola sata od dotične crkvenoškolske opštine ili se organizovala zajednička škola, sa najbližim crkvenoškolskim opštinama. Ova škola je trajala šest godina. Školska godina je trajala 10 meseci, sa 25 časova nedeljno (prepodne 3, a popodne 2 časa). Gimnastika i poslovi u školskom vrtu su se odvijali van redovnih časova. Đački raspust je trajao tri meseca, a pored njega škola je pauzirala za Božić (4 dana), Uskrs (8 dana) i za Duhove (3 dana). Propisani predmeti su bili sledeći: “nauka hrišćanska”, “srpski jezik i crkvenoslovensko čitanje i razumevanje”, zemljopis, “otačastvenica sa povesnicom srpskog naroda”, “račun i geometrijski oblici”, “prirodopis i fizika”, “prava i dužnosti državljanske”, “nauka o čuvanju zdravlja”, “praktično uputstvo u poljodeljstvu, vrtlarstvu, pčelarstvu i svilarstvu”, “pojanje i pevanje”, “krasnopis i crtanje”, “obična gimnastika” za sve, a “vojnička” za dečake i ručni radovi za devojke. Raspored predavanja je utvrđivao Mesni školski odbor, a školske udžbenike propisivala Glavna uprava srpskih narodnih škola. Mesni školski odbor je bio dužan da obezbedi opremu za đake (knjige, tablice, pera, hartiju i mastilo), i to besplatno, osim knjiga i tablica, koje su davane na poslugu. Učitelji i učiteljice su morali da budu pravoslavne vere, moralno podobni i sa položenim učiteljskim ispitom. Platu im je određivao Mesni školski odbor u iznosu od najmanje 300 forinti. Pored toga imali su pravo na baštu, stan, ogrev i najmanje 1/4 jutra zemlje. Učiteljski stan je trebalo da bude komforan (dve sobe, kuhinja, podrum, komora, štala i šupa). Ako je u školi radilo četiri ili više učitelja, ustanovljavao se mesni učiteljski zbor. Škola je morala da ima odgovarajuću zgradu, mesto za igralište i gimnastiku i školski vrt. “Povtorna” škola je imala tri godišnja tečaja i nju su pohađala sva muška i ženska deca, koja posle 10, 11. ili 12. godine nisu išla u
969

Spomenica nemačke škole; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 328-329, ove podatke potvrđuje i Račun fonda katoličke škole u Rumi.

257

neku školu ili na privatne časove. Ona su bila u obavezi da do svoje 15. godine redovno idu u ovu školu i to: zimi 5, a leti 3 časa nedeljno, kao i najmanje po 2 časa svake nedelje i za praznike. U ovoj školi deca su utvrđivala i proširivala znanja stečena u osnovnoj školi, uz sticanje novih “što su za život nužna”. U njoj je radio učitelj iz osnovne škole, koji je za to dobijao posebnu nagradu. U “povtornoj” školi muška i ženska deca su učila odvojeno. Škola, uopšte, finansirala se iz postojećih školskih fondova, sopstvenih prihoda, školskog imanja, darova i zaveštanja. Za školske svrhe je odlazio i novac naplaćen od globa, svedočanstava, priloga od 1 f od svakog ko se doselio u crkveno-školsku opštinu, priloga od 1 f od svakog novovenčanog para, od pogreba u kojima su učestvovala školska deca… Sve crkveno-školske opštine u eparhiji činile su jedan školski 970 okrug. Ova reforma škole je ubrzo dopunjena školskim uredbama za srpske * narodne škole iz 1872. godine, kao i Školskim zakonom od 14. septembra 1874, koji je stupio na snagu sledeće godine. Prema njemu, vrhovna školska vlast se nalazila u Zagrebu, dok je školski inspektor Sremske županije imao sedište u Rumi. Mesni školski odbor je, takođe, imao funkciju nadzornog organa, a delio se na uži i širi. U užem su bili: Martin Vice, Vasilije Krstić, Stefan pl. Jančo, Đorđe Petrović, Stevan Šanta, dr Mavro Fišer, Jovan Đorđević, Ignjac Servaci, kao i direktori Jakov Gesl i Mihajlo Živanović. U širi odbor, pored pomenutih, ulazili su: advokat Svetozar Nikolajević, senator Sima Stajić, Karl Šturm, inž. Ernst (Ernst), Karl Rajnpreht i Gavra Putnik. Predsednik oba odbora je bio gradonačelnik Paja Filipović, a perovođa direktor katoličke narodne škole. Tada je ustanovljena i podela škole na šest godišnjih tečajeva. Međutim, rumska škola je i dalje ostala četvorogodišnja, sa razdvojenim učenicama i učenicima i samo sa nekim novim predmetima, koji čak i nisu bili u skladu sa pomenutim propisom iz 1868. godine. Zakon je propisivao obavezan polazak u školu sa 7, a u nekim slučajevima i sa 6 godina. Po stupanju ovog zakona, rimokatolička glavna škola u Rumi je preimenovana u "Opštu pučku školu" i uvrštena u drugi platni razred, sa većom platom za učitelje. Organizovana je kao “opšta pučka dečačka” i “opšta pučka devojačka” škola, sa po 4 učitelja. Do 971 tada su radile samo dve učiteljice, te su pridodate još dve podučiteljice. Novi školski zakon je bio liberalan i protežirao je komunalne škole na račun veroispovednih, čime je školu udaljavao od crkve. Ovaj proces je bio u suprotnosti sa odredbama Reskripta od 1868. godine. Srpsko stanovništvo je to doživljavalo kao deo hrvatskog plana denacionalizacije i hrvatizacije srpske dece. Bilo je i primedbi da su komunalne škole uperene protiv hrišćanske nauke i da komunalni učitelji ne pevaju u crkvi i ne uče decu osnovama hrišćanstva, 972 što je otvaralo prostor nazarenstvu.

970

Najviši kraljevski reskript od 10. avgusta 1868. i Uredba za srpsko-narodne škole od 17. jula 1882, Novi Sad; Spomenica srpske škole * Franc Vilhelm piše da je to bilo 14. oktobra 971 Spomenica srpske škole; Spomenica nemačke škole; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 328-329 972 Vasilije Đ. Krestić, Istorija Srba ...

258

Povodom novog Školskog zakona, u magistratskoj dvorani je u novembru 1875. godine, održan skup svih mesnih školskih odbora u vezi sa novim školskim zakonom. Ispostavilo se da su protiv njega bile sve opštine u Podžupaniji. Na sastanku je prihvaćeno da se škola uvrsti u drugi platni razred, sa učiteljskom platom 600 f, plus plaćenih 15% za stanarinu i 6 hvati drva (za učiteljice 3 hvata). Takođe, traženo je da, ako je to moguće, škola zadrži konfesionalni karakter. Posle toga je novi komunalni nadzornik Vurdelj obišao škole i prebrojao decu, rekavši učiteljima da se, ako im nešto zatreba, do daljeg obraćaju podžupanu. Ovo je izazvalo negodovanje, uz konstataciju da u Rumi postoji mesni školski odbor, koji je zadužen za brigu o školama, a ne podžupan. Nadzornik Vurdelj je i ovom prilikom sprovodio agitaciju u korist komunalnih škola, obećavajući učiteljima veće plate. Ipak, sledeće godine, 7. jula, srpska škola je proglašena opštom narodnom 973 (pučkom) školom. I stvarno, rumski podžupan se u narednom periodu mešao u rad veroispovednih škola na teritoriji podžupanije, onemogućavajući uticaj školskih odbora na njihov rad, sa ciljem da ih pretvori u komunalne. Taj slučaj je došao 974 do arhidijecezalnog školskog odbora, koji je o tome obavestio Školski savet. O tome je pisala i srpska štampa, kritikujući podžupana i Vladu da su ugasili veroispovedne škole i proglasili ih opštim. Kažu da su školski odbori izgubili značaj, a ceo nadzor je u rukama opštinskih sudija, koji upravljaju novcem. Nema školskih knjiga, škole se ne kreče i ne čiste, te su postale rasadnik bolesti 975 za decu. Rezultat je gubitak volje za školovanjem kod roditelja i dece. U cilju afirmisanja srpskih veroispovednih škola i njihovog opstanka, u Rumi je 11. decembra 1911. godine osnovana Srpska školska matica. Njen zadatak je bio da osniva i pomaže srpske veroispovedne škole i srpska dečija zabavišta, tamo gde je to najpotrebnije. Njen mesni odbor u Rumi je imao pet članova. Predsednik je bio Milan Orlović, a sekretar Kosta Rajković. Sastavljena su Pravila i podneta Zemaljskoj vladi na odobrenje. Godišnja članarina Matice je iznosila jednu krunu, ili nedeljno dva filira, a nju je “svaki Srbin” trebalo da pošalje na dan svog krsnog imena. Osnovani su odbori u Rumi i u Dalju, koji su potencijalnim članovima za krsno ime slali čestitke. Samo u Rumi je 1. septembra, na Svetog Simeona, poslato 330 ovakvih čestitki. Na taj način je sakupljeno 77 K i 20 filira, koji su uplaćeni u Rumsku štedionicu. Slično je bilo i 976 u Dalju. Sednice školskog odbora su redovno održavane, uz prisustvo načelnika i nekoliko odbornika. Raspravljalo se o raznim aktuelnim i tekućim pitanjima, o čemu je vođen zapisnik. Iz zapisnika sa sednice održane 23. oktobra 1883.
*
973 974

"Zastava", 1875, 148, 166; Spomenica srpske škole Vasilije Đ. Krestić, Građa o Srbima ..., I, 268 975 "Zastava", 1877, 26 976 "Zastava", 1912, 13j, 25j * Školske 1875/1876. godine konstituisan je novi školski odbor kome su predsedavali gradonačelnik Paja Filipović, predsednik, Stevan pl. Jančo, potpredsednik, ravnajući učitelj Jakov Gesl, perovođa, i Đorđe Petrović, mesni školski nadzornik, dok su članovi bili: župnik Martin Vice, paroh Vasa Krstić, Stevan pl. Šanta, dr Mavro Fišer i Jovan Đorđević, njihovi zamenici Ignjat Servaci i Miša Živanović.

259

godine, vidi se da je bilo reči o stalnom problemu nepohađanja nastave jednog broja školske dece, zatim o vakcinisanju učenika, rasporedu učenika po razredima prema “mestnim okolnostima”, poklonu Rumske štedionice od 45 forinti za nabavku odela i obuće siromašnoj deci, o jednom dopisu Slavonskog županijskog kraljevskog školskog nadzorništva iz 1882. godine i računu 977 školskog fonda rimokatoličke škole za istu godinu. U periodu 1850 – 1860. godine nadzor nad školama je bio u nadležnosti Carsko-kraljevskog namesništva “Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata”, sa sedištem u Temišvaru. Prema Spomenici srpske škole u Rumi, nadzor je sprovodila carsko-kraljevska sreska vlast, smeštena u gradu. Posle ukidanja Srpskog vojvodstva vrhovna školska vlast se seli u Zagreb. Srpske škole su tada nadzirali okružni protoprezviteri, koji su bili odgovorni eparhijskoj konzistoriji u Sremskim Karlovcima. Za njih je najviša školska vlast bio Mitropolijski crkveno-školski savet, a od 1872. godine samo “školski savet”. Sledeća instanca u tom pogledu bili su eparhijski i mesni školski odbor, sačinjen od 5 do 9 članova. Od 1875. godine vrhovnoj školskoj vlasti u Zagrebu je bio podređen školski inspektorat u Vukovaru, a ovom – mesni školski inspektor u Rumi i školski odbor. Po donošenju novog školskog zakona 1888. godine, vrhovna školska vlast je postao Odjel za bogoštovlje i nastavu Kraljevske zemaljske vlade u Zagrebu. Niže instance su bili zemaljski inspektori, županijski 978 inspektori i mesni školski odbori. Nadzor nad školama od strane županijskih stručnih izvestitelja odvijao se jednom do dva puta godišnje. Kontrolisano je pohađanje škole, nastava, učitelji, objekti, školski vrt... Bilo je i primedaba na škole u Rumi po pitanju higijene, 979 U jednom izveštaju inspektora Đorđa nameštaja i neadekvatnosti objekata. Natoševića Srpskom narodnom školskom savetu iz 1872. godine, konstatovano je da su škole u Sremu uopšte loše po svim pitanjima, iako su one u Provincijalu malo bolje nego u Vojnoj granici. Plate učitelja su veće i ima više svršenih pripravnika, čime se dobija na kvalitetu nastave. Među bolje škole 980 ubrajana je i ona u Rumi. Prema jednom kasnijem izveštaju o komunalnim školama u rumskoj podžupaniji za školsku 1881/1882. godinu, zaključeno je da je stanje “uopšte povoljno”, osim u nekoliko slučajeva gde je bilo neurednog pohađanja škole. Školska učila i pokućstvo su u dobrom stanju. U školama vladaju red i čistoća, a moralno ponašanje je takođe dobro. U vrtovima se neguju voće, loza i cveće, a ne samo zelje i povrće. Pored izvođenja nastave, učitelji se bave i pčelarstvom.
977 978

IAS, Magistrat..., 1883, kut. 3.701-4.100 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 314, 329; Spomenica srpske škole; Najviši kraljevski reskript… Napomena: predsednici mesnog školskog odbora u Rumi su bili Paja Filipović 1876 – 1882, Ernest Špiler 1882 – 1883, Milan Nikolajević 1883 – 1885, Jovan Đuričić 1885 – 1886, Vasa Kritovac 1887 – 1888, Milan Andrić 1889 – 1891, Dušan Dima 1891 – 1895, Josef Hondl 1895 – 1898, Jovan Šević 1899 – 1901, Franc Gruber 1902 – 1904, Ferdinand Rister 1904 – 1906, Josef Oberlajtner (Josef Oberleitner) 1906 – 1912 i Johan Lakajnar 1913 – 1918. (Franz Wilhelm, nav. delo, I, 314) 979 Županijski izveštaj, god. 1895 980 Vasilije Đ. Krestić, Građa o Srbima ..., 166

260

Najbolji učitelji su: Gligor Vojnović u Buđanovcima, Ilija Radivojević, Jovan Benak i Živko Klavagović u Irigu, Dimitrije Nešković u Pavlovcima, Ilija Rakić u Kraljevcima, Nikola Jovanović u Stejanovcima, Marko Subotić u Inđiji i Mladen Novković u Subotištu, a među učiteljicama Natalija Novaković u Kamenici i Olga 981 Vranić u Inđiji. Prema Leksikonu mesta Kraljevine Dalmacije, Hrvatske i Slavonije iz 1866. godine, u Rumi je bilo četiri škole: katolička osnovna škola, srpska osnovna škola, privatna devojačka i privatna jevrejska škola. U njima je radilo ukupno deset 982 Slične podatke daje i dokument iz 1875. godine, koji pominje nastavnika. “Glavnu istočno-pravoslavnu učionu” (4 razreda i 4 učitelja), “Glavnu rimokatoličku učionu” (4 razreda i 4 učitelja), u okviru kojih su postojale “ženska istočnopravoslavna” (2 razreda i 2 učitelja) i “ženska rimokatolička učiona” (2 razreda i 2 učitelja), zatim “rukotvorna učiona” (1 razred i 1 učitelj) i “jevrejska učiona" (1 razred 983 i 1 učitelj). Drugi izvor navodi samo tri škole u gradu i 43 u celoj Podžupaniji u 984 toku školske 1880/81. godine. Što se tiče samo srpskih veroispovednih škola o njima podatke daje “izkaz o stanju srbskih pučkih učionah protoprezviterijata mitrovačkog” za školsku 1870/71. godinu. On pominje tri ovakve škole u Rumi. Pri crkvi Svetog Duha postojala je trivijalna škola za dečake i ista takva za devojčice. Njen direktor je bio Avakum Stajić, a nastavno osoblje Uroš Starčević, Aleksa Bakovljev i Jelena Stanojević. Škola je posedovala sopstvenu zgradu i jednu unajmljenu. Druga škola je postojala pri crkvi Svetog Vaznesenja, sa sopstvenom zgradom. Direktor je bio Avakum Stajić, katiheta Vasilije Krstić, a nastavnik Toša Ogrizović. Treća škola je bila pri crkvi Svetog Nikole. I ona je imala svoju zgradu, direktor i katiheta su bili kao u prethodnoj školi, a nastavnik 985 Joca Vučanović. Ipak, najmerodavniji podaci o rumskim i okolnim školama su oni koje su, iz godine u godinu, donosili izveštaji Sremske županije. Prema onom iz 1894. godine u Rumi je bilo tri javne opšte škole, a u rumskom srezu 27 opštih, jedna 986 verska i tri privatne škole.
981 982

"Zastava", 1882, 171 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 353 983 IAS, Magistrat...,1875, dok. br. 100-103 984 "Zastava", 1882, 75 985 Arhiv SANU, Odeljenje u Sremskim Karlovcima, Fond PMA, Arhidijecezalni školski odbor Sremski Karlovci, kut. 1, fasc. 101-150 (Ad N:108/1872) 986 Županijski izveštaj, god. 1894, 271 Napomena: Županijski izveštaji donose mnoge podatke o školstvu u rumskom srezu i u celoj Sremskoj županiji. Kao ilustracija toga slede podaci iz izveštaja za školsku 1911/12. godinu. Prema njemu, u županiji je te školske godine bilo 233 opšte niže pučke škole, 23 javne verske škole i 26 privatnih (ukupno 282). Jedna škola je dolazila na 1.498 stanovnika. U rumskom srezu je bilo 26 školskih vrtova na preko 507 ari, od toga 5.736 kalemljenih, 17.690 divljaka, 3.080 čokota vinove loze i 8.580 dudova, dalje, 4 pčelinjaka i 6 pčelara. U sreskim javnim školama je radilo 11 ravnajućih učitelja (direktora), 4 samostalna veroučitelja, 33 učitelja i 28 učiteljica (ukupno 76), a u privatnim 21 učitelj i 3 učiteljice (ukupno 24). Jedan učitelj je dolazio na 486 stanovnika. Javne škole u srezu je pohađalo 4.314 učenika, javne verske 23 i privatne 1.132 (ukupno 5.469). Sa opetovnim i drugim školama bilo je ukupno 6.538 učenika. Školu je pohađalo 85,23% dece ili 13,30% od ukupnog stanovništva sreza. Što se tiče uspeha, “veoma marljivih” je

261

Plan dela Rume iz 1819. godine, između današnje Glavne ulice i ulice Veljka Dugoševića, na kojem je ucrtana stara školska zgrada, porušena 1872.
njih 3.242, “marljivih” 1.466, “prekidno” 455, “nemarno” 306 (ukupno 5.469). Iz škole je otpušteno 333 učenika. Rumski srez je bio ubedljivo najbrojniji po broju dece u školi. Prema veroispovesti, bilo je 3.420 katolika, 2.874 pravoslavnih i 64 ostalih. Žensku stručnu školu je pohađalo 29 učenica, a šegrtsku 305 učenika, što je opet najviše u srezu. (Županijski izveštaj, god. 1912, 182, 186-187, 189, 191, 193, 196)

262

Važno pitanje za školske vlasti je bilo stanje i opremljenost školskih zgrada u kojima su đaci svih veroispovesti sticali propisana znanja i veštine. Deca pravoslavne veroispovesti imala su nekoliko školskih zgrada, koje su bile u upotrebi sukcesivno ili istovremeno. U Spomenici srpske pravoslavne škole piše da je do 1872. godine ona bila smeštena u tri školske zgrade, “koje su u razno doba građene i koje i danas postoje”. Prva se nalazila u porti crkve Svetog Vaznesenja, poznata kao “stara škola”, čiji je temelj položen još 25. marta 1769. godine. Kasnije, 1817. godine, o trošku opštine, podignuta je i druga školska zgrada, ovaj put pri crkvi Svetog Duha. U ovu školu su išla srpska deca iz zapadnog dela Rume. T reća školska zgrada je podignuta 1842. godine, pri crkvi Svetog Nikole. U svakoj od ovih školskih zgrada, pored prostorija za nastavu, nalazio se i stan za učitelje. Godine 1872. školska zgrada pri crkvi Svetog Duha je do temelja porušena, a na njenom mestu je sagrađena nova školska zgrada sa pet dvorana, prostorijom za biblioteku i stanom za školskog poslužitelja (jedna soba i kuhinja). Svi troškovi od 15.000 forinti išli su na račun opštine. Od tada (školska 1872/73. godine) sva srpska deca su dolazila samo u ovu školsku 987 zgradu, dok su ostale napuštene. Ulaz u zgradu je bio iz Stevanove ulice (V. 988 Dugoševića). Krajem XIX veka ova školska zgrada je očigledno postala pretesna jer je 1900. godine opština uzela zajam za gradnju škole od Kraljevske zemaljske učiteljske mirovinske zaklade u Zagrebu, u iznosu od 70.000 K, sa 5% 989 990 kamate. Sledeće godine je kupljen plac za buduću srpsku školsku zgradu. Na sednici Trgovišta od 4. juna 1904. godine pročitano je rešenje Kraljevske zemaljske vlade, Odjela za unutrašnje poslove, kojim se odobravaju troškovi i 991 nacrti za gradnju Srpske škole u Rumi. Nova školska zgrada je sagrađena 1905. godine, a u nedelju, 17. septembra, obavljeno je njeno osvećenje. Proslavi su prisustvovali veliki župan Emerih Hidegeti i vice župan Jozef Subotić. Pored njih, tu su bili i: gradonačelnik Franc Gruber, opštinski školski nadzornik dr Dušan Dima, članovi školskog odbora (Josip Lajtner, Marko Šaula, Ferdinand Rister, Jovan Tatić, dr Antonije Bogdanović, Jozef Šme, Anton Šme, mlađi), direktori nemačke i srpske škole Anton Muha i Gavra Putnik, učitelji Petar J. Stefanović, Dušan Popović i Aleksandar Kostić i učiteljice Julka Karajanković, Julka Milanković, Marija Ritberg (Maria Rittberg). Proslava je započela osvećenjem kojem je rukovodio paroh Bošković, uz asistenciju još četiri duhovnika. Veliki župan se biranim rečima obratio velikom broju prisutnih, a onda je gradonačelnik Franc Gruber predao ključeve škole predsedniku školskog saveta dr Dušanu Dimi, a ovaj direktoru Gavri Putniku. Posle osvećenja učenici su deklamovali i pevali prema programu koji je pripremio Dušan Popović. Svako prisutno dete je dobilo par
987 988

Spomenica srpske škole IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 33. mart 1903. 989 Županijski izveštaj, god. 1900, 189 990 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 28. juli 1902. 991 Dobrivoj Mitrović, Građa ..., 196

263

kobasica i jednu kiflu, a za starije je priređena zakuska. Posle proslave, u podne 992 je za goste u hotelu “Orao” priređen ručak kome je prisustvovalo 108 osoba.

Nova zgrada Srpske škole Prema pisanju tadašnje nemačke štampe u Rumi, Nemcima je pala u oči srpska nacionalna svest, koju su ovi otvoreno i ponosno ispoljavali, pri čemu je svaka druga reč u njihovim govorima bila “srbin” ili “srpski”. Kao primer jednog od nosilaca srpskog nacionalnog osvešćivanja pomenut je dr Bogdanović, član školskog odbora. Konstatuju: “šteta je da mi Nemci nemamo ni jednog jedinog ovakvog čoveka, koji bi se zalagao da se nastava na nemačkom jeziku tako organizuje, kako bi se naša deca bolje vaspitavala u duhu nacije”. Posle toga se i kod rumskih Nemaca pojavila želja da se njihova matična škola nazove 993 “nemačkom”. Sa tim u vezi treba pomenuti i, tada aktuelne, sukobe rumskih Nemaca i Hrvata, koji su se, između ostalog, odvijali i u okviru škole. Rumski Hrvati su, sledeći državnu politiku, nastojali da preko škole i crkve asimiluju nemačku manjinu. Hrvatski učitelji su govorili deci da oni “jedu hrvatski hleb” i da zato treba da uče na hrvatskom jeziku i da kao građani Hrvatske treba da budu dobri Hrvati. Vilhelm piše i o drastičnijim slučajevima poput nazivanja nemačke dece 994 “švapskom marvom”. Na slično, samo kada su u pitanju Srbi, ukazuje i jedna epizoda iz 1895. godine, zabeležena u srpskoj štampi. Autor teksta navodi da je, baš u vreme kada je u Rumi boravio školski nadzornik, prolazeći pored
992 993 994

Spomenica srpske škole; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 357 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 357; Spomenica srpske škole Franz Wilhelm, nav. delo, I, 351

264

nemačke škole, čuo kako đaci pevaju srpsku pesmu “Svi šajkaši odoše lako”, 995 samo preimenovanu od strane učitelja u “Svi Hrvati odoše lako”. Nova zgrada srpske škole je imala 16 velikih učionica, zbornicu, biblioteku i stan za poslužitelja u prizemlju. Ceo trošak gradnje zgrade je iznosio 996 60.000 forinti. Skoro tokom celog XIX veka deca rimokatoličke veroispovesti su školu * pohađala u zgradi nekadašnje Pejačevićeve gimnazije . Godine 1873. pregrađen je gornji sprat i dobijeno je pet novih učionica i prostorija za zbornicu. Iste godine 997 su u drugom razredu dečaci odeljeni od devojčica. Međutim, već 1865. godine pojavio se predlog, upućen i Vladi, za 998 Dvadesetak godina kasnije, na sednici podizanje još jedne škole u Rumi. Magistrata je predloženo da se zgrada nove škole sagradi na placu stare škole, s tim da bude na strani Ivanove ulice. Karl Hofman je čak rekao da se stara škola poruši i da se sagradi nova i prostranija zgrada, što je i prihvaćeno 999 većinom glasova (9 : 8). Iste godine (1886) zastupstvo trgovišta Rume je na sednici od 8. maja ovlastilo Građevni odbor da prouči gde se u Rumi može 1000 izgraditi rimokatolička škola i da za nju izradi nacrt i predračun. Sledeće, 1887. godine, Vasa Maksimović je ponovio predlog o gradnji nove škole na placu nekadašnje Pejačevićeve gimnazije, s tim da je nova školska zgrada trebalo da služi za decu obe veroispovesti. Za gradnju nove škole je predviđeno 57.000 forinti. Tada su Građevnom odboru zastupstva trgovišta Ruma ponuđeni na odobrenje nacrt i proračun za gradnju Opšte pučke 1001 škole u Rumi. U narednih par godina taj plan nije realizovan, ali je bilo novih ponuda. Građevinar Leopold Jarat (Leopold Jarath), u ime jedne finansijske grupacije, obratio se 1889. godine gradskom zastupstvu u Rumi, sa ponudom za gradnju “veoma neophodne zgrade narodne škole”. Prema njoj, rok za izgradnju škole je bila jedna godina, a otplata troškova gradnje bi se odvijala u toku 25 godina, u jednakim godišnjim ratama. Ponudu je razmatrao Građevni odbor i jedan odbor obrazovan u tu svrhu, ali je ona odbijena. Izgradnja nove školske zgrade 1002 je odložena do “pogodnijih vremena”.

995 996 *

"Zastava", 1895, 57 Županijski izvaštaj, god. 1908, 443 Ova zgrada je podignuta na “kat” 1772. godine, a na ulaznim vratima se nalazio grb grofova Pejačevića sa tekstom: “Familia Comitum Pejacsevich De Verocza ex zelo et amore erga suam sibi charam Patriam euisque Filios has Aedes Scholasticas Fundavit 1772” (“Porodica grofova Pejačević Virovitičkih iz revnosti i ljubavi prema miloj otadžbini i njenim sinovima ovu školsku zgradu je utemeljila 1772”). (Spomenica nemačke škole) 997 Spomenica nemačke škole 998 Spomenica nemačke škole 999 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 8. maj 1886. 1000 IAS, Magistrat…, 1886, kut. 4.851-5.600 1001 IAS, Magistrat..., sednički zapisi 3. februar 1887; IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1-1.320 1002 IAS, Magistrat…, 1889, kut. 1.502-2.800

265

Izvod iz zapisnika sa sednice Sremske županije 1890. godine, na kojoj je Rumi besplatno dodeljen plac za gradnju školske zgrade. 266

I u narednim godinama ovo pitanje je i dalje bilo aktuelno. Raspravljalo se o mestu na kojem bi nova škola trebalo da bude izgrađena. U opticaju su bile dve lokacije: mesto “stare kasarne” (danas škole "Dušan Jerković" i "Veljko Dugošević") ili na “varoškom šetalištu” (plac do “stare kasarne” – danas park 1003 između škole "Veljko Dugošević" i dečijeg vrtića). Konačno, 1890. godine opština se opredelila za plac na kome se nekada nalazila vojna kasarna. Skupština Sremske županije, koja je bila vlasnik ovog zemljišta, 26. juna ga je besplatno ustupila opštini Ruma, pod uslovom da se na 1004 njemu sagradi nova školska zgrada. Gradnja je počela 1895. godine. Rađena je po planu arhitekte Georga Kicvegera (Georg Kitzweger) iz Nojštata kod Beča. Izvođač radova je bio F. Hofman, a nadzorni organ inženjer Franc Zeč (Franz Setsch) iz Rume. Zgrada je u toku jeseni bila pod krovom, a potpuno završena u proleće 1896. godine. Bila je to jednospratna prostrana zgrada sa 22 prostorije, od kojih 13 “krasnih školskih dvorana”. Sa ulice je bilo dva ulaza, jedan za dečake, drugi za devojčice. Pred školom se nalazio cvećnjak, a iza veliko dvorište i voćnjak. Ceo 1005 plac je bio ograđen. Troškovi gradnje su iznosili 60.000 guldena. Svečano osvećenje nove školske zgrade je obavljeno 22. septembra 1906. godine. Tom prilikom je zgrada bila svečano ukrašena vencima i hrvatskim zastavama. Proslava je počela povorkom učenika i nastavnika od stare škole do crkve, gde je obavljena služba. Odatle su svi, zajedno sa masom drugog naroda, krenuli ka novoj zgradi. Osvećenje zgrade je obavio župnik Josip Paus. Potom je gradonačelnik Koloman Jančo predao ključeve škole kotarskom predstojniku Dragutinu Spojiću, a on direktoru Antonu Muhi. Svečanost je nastavljena na promenadi pored škole posluženjem za prisutne, uz veselu muziku. Nastava u novoj školskoj zgradi počela je 23. septembra iste 1006 godine. Pored zvaničnih školskih zgrada, zbog nedostatka prostora, školske vlasti su bile primorane da za potrebe nastave angažuju i druge objekte. Njih su najčešće uzimali u zakup od privatnih lica. Tako je u periodu 1876 – 1880. godine gostioničar Karl Bader izdao jednu prostoriju za školsku učionicu u kući 1007 Godine 1888, gradsko zastupstvo zaključilo je da je br. 620 za 120 forinti. kuća Nikole Mihajlovića, gde su bila smeštena dva učiteljska stana i “paralelka” za treći razred, mračna i neodgovarajuća za “vanjsku pučku školu”, te je predložena kuća Ignjata Servacija ili kuća koju Mita Spajić namerava da sagradi
IAS, Magistrat…, sednički zapisi, 14. jun 1890. Zbirka ZMR, inv. br. 52; Županijski izveštaj, god. 1895, 100 1005 Spomenica nemačke škole; Županijski izveštaj, god. 1895, 328; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 307-308 Napomena: Franc Vilhelm pominje 16 velikih učionica, direktorsku kancelariju, konferencijsku salu, široke hodnike, trosobni stan za direktora, kuhinju, stan za poslužitelja i prostoriju za učila. 1006 Spomenica nemačke škole; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 307-308 1007 IAS, Magistrat.., 1880, kut. 1.001-2.500 Napomena: to je bila kuća na uglu južne strane današnje ulice JNA i ulice Vladimira Nazora.
1003 1004

267

preko puta “stare kasarne”. U nju bi mogla da se smeste dva razreda i stan za 1008 učitelja. Krajem XIX veka u tu svrhu je korišćena kuća u Železničkoj ulici, u kojoj je bio smešten jedan razred.

Nova zgrada Nemačke škole Najstarije škole su bile skromne opreme, kako po pitanju prostora i enterijera, tako i po raspoloživim nastavnim sredstvima i učilima. Srpska škola pri crkvi Svetog Duha je bila pokrivena čamovim daskama i imala je dve prostorije i kuhinju. Učionica do ulice je imala tri staklena prozora sa drvenim kapcima i jedna vrata sa gvozdenim šarkama i bravom. U njoj se nalazilo pet klupa (skamija) od čamovih dasaka i jedna od čamovih dasaka na čamovim sanducima, zatim, jedna crna tabla za crtanje, jedan sto sa bravom i ključem, 1009 jedna stolica, kaljeva peć i ikona. Slično je bilo i u drugoj učionici. Polovinom sedamdesetih godina stanje je bilo nešto bolje, bar kada je u pitanju brojnost inventara. Tada je škola imala sledeće pokućstvo: 5 stolova i 5 podloga, 5 stolica, 7 tabli, 53 školske klupe, 4 ormara, 5 ikona (4 Svetog Save i 1010 1 Svetog Trojstva) i 9 čiviluka. Što se tiče učila i nastavnih sredstava, srpska škola je tada posedovala: 8 geografskih karata (“zemljovida”), i to jednu Sremske županije, dve karte
1008 1009 1010

IAS, Magistrat.., sednički zapisi, 22. mart 1888. Uglješa Krstić, rukopisi, Rukopisno odeljenje Matice srpske, M 18526 Spomenica srpske škole

268

Evrope, dve Palestine, dva “planigloba” i jednu Austrijskog carstva, zatim, jedan globus, 10 Šrajberovih slika za “prirodopis” (sa sisarima i biljkama), “fizikalnu” zbirku, dve sveske slika iz biblijske istorije, 3 računaljke, spravu za pokretna slova i dr. U narednom periodu su nabavljeni: jedna električna mašina, mapa Evrope, sveska “Jugoslovenski ornamenti”, zidni sat, tabla sa stativom, slike jestivih i otrovnih gljiva, telurijum sa globusom, slike Ćirila i Metodija, zbirke minerala, lupa, parna mašina, vatrogasni šmrk, računaljke, rafovi za svaki razred, stalci za “zemljovide”, gimnastička sprava za penjanje, lestve za puzanje, karike, ljuljaška, daska za skakanje, konopac za puzanje, dugi 1011 konopac za uskakivanje, 40 štapova za “nadturivanje”.… Pripremajući se za školsku 1885/86. godinu direktori srpske i nemačke škole, Gavra Putnik i Jakob Gezl, podneli su zahtev opštini za nabavku nastavnih učila i to: za srpsku školu: mineralna zbirka od Gintnera, ruska računaljka sa celim brojevima, bunarski šmrk od stakla, vatrogasni šmrk od stakla, “Pulshammer”, cilindar parne mašine, lupa, “stanivo za tablu” i kantar za “difčikom”; za nemačku školu: Šrajberove slike životinja (sisari), Hermanove slike za “zornu” obuku, izdate od Tempskija u Pragu, dve kutije latinskih slova (hrvatska abeceda) sa stalcima, dva ruska računala, “pregledalica za bilježenje” i školski ormar. Direktori su napomenuli da se deo ovih učila može nabaviti u Beču, kod 1012 udovice Pihlers (Pichlers), a deo se može kupiti ili izraditi i u Rumi. Udžbenici su, takođe, bili nezaobilazno sredstvo u nastavi. Oni su se menjali shodno novim školskim propisima i inovacijama u nastavi. Prema preporuci iz Vukovara, za školsku 1882/83. godinu su bili predviđeni sledeći udžbenici: za katolike: Mali katolički katekizam (za 2, 3. i 4. razred), Biblična povjesnica (za 3. i 4. razred), Početnica za 1. razred pučkih škola, Čitanka (za 2, 3. i 4. razred), Prva računica (za 1. razred), Druga računica (za 2. razred), Treća računica (za 3. razred) i Četvrta (za 4. razred); za pravoslavne: Mali katehizis, Srednji katehizis, Biblija od episkopa Platona, Crkveno pojanje, iz Časlovca (za 3. razred), iz Psaltira (za 4. razred), Bukvar (za 1. razred) za Nemce: Biblijska istorija (za 3. i 4. razred), Bukvar (Fibel) i Čitanka (Lesbuch) od dr Urliha (Urlich), Prva praktična slovnica za 3. razred, Druga praktička slovnica za 4. razred, Nemačka čitanka (za 3. razred), Druga nemačka čitanka (za 4. razred), Prva praktična slovnica za 3. razred, Druga praktička slovnica za 4. razred, Nemačka čitanka (za 3. razred), Druga 1013 nemačka čitanka (za 4. razred), Prva, Druga, Treća i Četvrta računica.
1011 1012 1013

Spomenica srpske škole; IAS, Magistrat..., 1882, kut. 3.4.41-4.874 i 1883, kut. 3.701-4.100 IAS, Magistrat…, 1885, kut. 4.502-5.846 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 2.201-3.440 (Vukovar, 31. avgust 1882)

269

Srpska škola je imala svoju biblioteku od 1872. godine, utemeljenu dobrovoljnim prilozima i dotacijama crkvene opštine. Ona je školske 1874/75. 1014 Školske biblioteke su redovno godine brojala 128 dela i 143 sveske. obnavljane najnovijim izdanjima knjiga i časopisa. U toku 1887. godine nabavljeni su: Riečnik Jugoslavenske akademije (5. i 6. sveska), Narodne pjesme Vuka Karadžića (knjiga prva), Zanatlija, Golub, Naputak, Hrvatski učitelj 1015 i Opšte nemačke učiteljske novine (Allgemein Deutsche Lehrerzeitung). Rumske škole su se uglavnom finansirale iz opštinskog budžeta. Redovni troškovi za izdržavanje "Opšte pučke škole" u Rumi bili su: plate osoblju, petogodišnji “doplatci”, “funkcioni” dodaci, stanarine, nagrade učiteljima i učiteljicama i nastavnicama veronauke, dnevnice za podžupanijski sastanak, potrebe školske biblioteke, nabavka knjiga siromašnoj deci, nastavna sredstva, održavanje i popravka škole, najamnina za iznajmljenu školsku zgradu, čišćenje škola, rasveta i ogrev za učionice, pisarničke i druge potrebe i penzije. Ova sredstva su obezbeđivana od zaklada i školskih fondova, novčanih globa, rabata za neposredno nabavljene knjige, kazni zbog nepohađanja škole i 1016 najviše od opštinske potrošarine. Pored države i opštine, kako je već rečeno, o školama su brinuli i posebni fondovi osnovani u tu svrhu. Još od ranije je postojao Fond rimokatoličke škole, utemeljen od strane barona Marka Pejačevića. Zatim, poznate su sledeće fondacije srpskih škola: oficira Miletića, rumskog građanina Jefte Stajića, i fondacija njegove supruge Marije. Pošto su ovi fondovi vremenom bili zapušteni, formirana je “Administracija fondova škola srbsko-rumskih”, koja je u 1017 narednom periodu povratila uložen novac i obnovila njihovu delatnost. Fond je uspešno radio i tokom 60-tih godina XIX veka, pri čemu su njegova sredstva višestruko uvećana. Krajem 1868. godine Sima Marković je, posle smrti svoga oca Toše Markovića (zvani Toša Bajkin), od nasleđenog imanja srpsko-školskom fondu poklonio 500 forinti. Na tome su mu javno zahvalili Lazar Cikovac, zapisničar, Vasilije Krstić, paroh i predsednik Fonda, i 1018 Jovan Grković, član. Verovatno misleći na ovaj školski fond, list "Zastava" pominje osnivanje crkveno-školskog fonda u Rumi, “za potporu siromašnih, a dobrih učenika”, oko 1873. godine. Piše da je fond formiran od priloga rodoljuba, a odabranim đacima na dan Svetog Save, obezbeđivao je po 100-tinak forinti godišnje. Njime je upravljala crkvena opština. Godine 1903. glavnica je iznosila više od 8.000 forinti. Međutim, primećeno je da pomoć sve više dobijaju oni koji je “ne zaslužuju i ne trebaju” (na primer, sin jednog rumskog lekara, koji je finansijski 1019 veoma dobro stajao), dok se ista uskraćivala siromašnim đacima.

1014 1015 1016

Spomenica srpske škole IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1-1.320 i 3.502-4.500 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 2.201-3.440 (1. avgust 1882) 1017 Milutin Ratković, Postanak fondova škola srbski u Rumi, Novi Sad, 1868. 1018 "Zastava", 1869, 8 1019 "Zastava", 1903, 189; Spomenica srpske škole

270

Bilo je i pojedinačnih dobrovoljnih priloga za potrebe rumskog školstva. Tako je 1877. godine “ovdašnja štedionica” priložila 50 f za odela “sirotoj” 1020 Toša Bogdanović i njegova supruga Draga poklonili su srpskoj školskoj deci. školi zastavu trobojku vrednu 400 forinti. Na jednoj strani je bio izvezen lik Svetog Save, a na drugoj prorok Sveti Ilija i Sveti Jovan, patron darodavca. Na jednoj traci trobojke se nalazio tekst: “Znanje je svetlost, znanje je moć, učite deco dan i noć”, na drugoj su bila imena darodavaca, a na trećoj traci: “srpskoj školi god. 1886.” Tom prilikom je u školi održana prigodna svečanost, a zastava 1021 je osvećena u crkvi Svetog Duha 2/14. novembra. Nemačka škola je, takođe, imala svoju zastavu, koju je 1883. godine izradila i poklonila Marija Špiler. Ona je, na beloj svili, zlatom izvezla sledeći 1022 tekst “Školskoj mladeži”, na jednoj, a “Maria Spiller”, na drugoj strani. Rumljanka Katarina Dimitrijević ostavila je 1901. godine deo svoje kuće u * centru Rume Srpskom učiteljskom konviktu u Novom Sadu. Rumski učitelj Gavra Putnik, koji je bio potpredsednik ovog društva, kasnije je isposlovao da 1023 Iste godine mnogobrojni Rumljani su cela kuća ostane ovom društvu. pomogli Srpski učiteljski konvikt svojim prilozima, darovanim prilikom učiteljskih koncerata u Rumi 13/26. avgusta. Prilozi su se kretali u rasponu od jedne do 1024 deset kruna, a na spisku je više desetina Rumljana. Imajući sve ovo u vidu, Konvikt je 12/25. aprila 1912. godine u crkvi Svetog Duha u Rumi priredio parastos posvećen njegovim “pokretačima i dobrotvorima”: Gavri Putniku, Katarini Dimitrijević, J. Đ. Biorcu, Teodoru Bogdanoviću, dr Alimpiju Bogdanoviću, Pavlu Boškoviću, Vasi Krstiću, Radivoju 1025 Krstiću, Vasi Maksimoviću i Đorđu Maksimoviću. Obe rumske škole, srpska i nemačka, imale su svoje školske vrtove, kojima je posvećivana velika pažnja. Oni su bili “ponos i dika” učenika i nastavnika, i redovno su pozitivno ocenjivani u izveštajima školskih nadzornika. Srpska škola je imala svoj vrt od 1876. godine, na zemljištu crkve Svetog Vaznesenja, površine od 61 ara i 1.983 kv. hv. List "Zastava" 1881. godine, pišući o rumskoj školi, pominje da đaci “idu veselo iz vrtova”, sa punim rukama oplemenjenih voćki, koje su većinom plodovi njihovog rada. Članak se završava 1026 usklikom “slava srpskim učiteljima, što oplemeniše zemljište kao raj”. Nešto kasnije "Srpski glas" pominje dva školska vrta u Rumi koja mogu da daju 200 – 250 komada voćaka godišnje. Predviđa da će za 20 godina to iznositi oko 5.000 voćaka, ili 2,5 voćke na jednu rumsku kuću. Zato autor teksta predlaže Magistratu da nastavi “dobar običaj” davanja nakalemljenih mladica
1020 1021

"Zastava", 1877, 182 "Zastava", 1886, 172, 178; IAS, Magistrat..., 1886, kut. 4.581-5.600 1022 Spomenica nemačke škole * To je bila jednospratna kuća na uglu Glavne i zapadne strane Železničke ulice, koja je srušena posle 1904. godine, a na njenom mestu je sagrađena zgrada koja i danas postoji. 1023 "Brankovo kolo", 1901, 16 1024 "Zastava", 1901, 210 1025 "Zastava", 1912, 78j 1026 "Zastava", 1881, 44

271

školskoj deci, da ih nose kući i sade. Takođe, smatra da je dobra ideja da se na nivou opštine osnuje jedan vrt sa oko 5.000 oplemenjenih mladih voćki godišnje, koje bi se prodavale po niskoj ceni (15 – 20 novčića). Ovaj voćnjak bi trebalo da se ustanovi između železničke stanice i gata “Baština”, u pravcu železničkog magacina. Taj deo zemljišta je ionako nekoristan za opštinu, jer je odvojen prugom i na njemu se stoka ne može napasati. Pošto ovo zemljište preseca buđanovački drum, pored vrta bi se mogao napraviti i jedan park za “zabavu, šetnju i uveseljavanje”, čime bi se Ruma pokazala u mnogo boljem svetlu putnicima u prolazu. U voćnjaku bi trebalo zaposliti jednog vrtlara, sazidati mu kuću sa pratećim objektima i ustanoviti jednu staklenu baštu. Ipak, iznosi i bojazan da će neki “varoški oci” smatrati da je ovo preskupo za 1027 opštinu. Krajem XIX veka županijski izveštaji donose više podataka o školskim vrtovima, o čemu je bilo reči u delu o ekonomskim prilikama u Rumi. Veliki problem tadašnjeg školstva je bilo nepohađanje i odsustvovanje iz škole. Da bi se on otklonio, ili bar umanjio, školske službe su vodile spiskove takvih učenika. U jednom takvom spisku iz 1875. godine, učitelj Jakovljević je zabeležio sledeće učenike drugog razreda: Branko Žigić (majka Jelena, piljarica), Laza Hranisavljević (otac Gaja, ratar), Ljubinko Janković (otac Paja, ratar), Nikola Živanović, Pera Lukić (otac Paja, ratar), Steva Živković (otac Nikola, ćurčija), Sreta Janković (otac Mika, ratar), Cveja Janković (otac Paja, ratar), Đoka Maksimović (otac Ignjat, ratar). U isto vreme učiteljica Jelena Stanojević je popisala učenice: Leposava Jovan Dudvarski, Marija Đorđe Cvejić, Vukosava Miloš Vujić, Evica Jovan Delić, Slavna Živko Vujić, Sofija Đorđe Vujanić, Hristina Toma Tomić, Leposava Toša Radosavljević, Hristina Jovan Stojanović, Persa Jefta Janković, Jelisaveta Jefta Jeftić, Jelisaveta Paja Mijajlović, Ruža Boža Dedić, Darinka Šandor Vujanić, Hristina Jefta Janković, Eva Šandor Vujanić, Mileva Mladen Čerevicki, Jelena Nedeljko Jovanović, Jelena Miloš 1028 Stanojević, Katica Đorđe Cvejić. Za nemarno pohađanje škole sledile su prijave i odgovarajuće kazne za roditelje takve dece. One su podrazumevale zatvor u trajanju od 3 do 24 časa ili 1029 novčanu globu od jedne do dve forinte. Uzroci masovnijeg neredovnog pohađanja škole nekada su bili i opravdani. To je bio slučaj u vreme epidemija raznih bolesti, koje bi prepolovile broj učenika i zbog kojih su škole često bivale zatvarane na neko vreme. Učenici su tada najčešće obolevali od: boginja, difterije, trahoma, šarlaha, “dobraca”, “škrleti”, “zauški”, ospica… Da bi se ovo sprečilo, svake godine je sprovođeno obavezno vakcinisanje školske dece.

1027 1028 1029

Srpski glas, 1883, 36 IAS, Magistrat..., 1875, dok. 19-28 IAS Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200

272

Ako se zanemare mnogobrojne pritužbe radnika škola na uslove rada i niska primanja, učenici i nastavnici škole suočavali su se i sa drugim teškoćama, čije je otklanjanje često bilo van njihove moći, te su se obraćali lokalnim vlastima za pomoć. U vreme pijačnih dana, na uskom prolazu između rimokatoličke crkve i nemačke škole, vladala je velika gužva. Zato se 1878. godine, tadašnji župnik Martin Vice žalio vlastima, govoreći da kola, koja tuda prolaze, ometaju i nastavu u školi i službu u crkvi. U cilju rešavanja ovog problema predložio je da 1030 se na tom prolazu postave stupci, koji bi sprečili prolazak kola. Sličan problem, ali na drugoj strani ove školske zgrade, pojavio se 1893. godine. U njenom neposrednom susedstvu je sagrađen žitni magacin braće Handler. Lekar Dušan Dima je utvrdio da će prašina od žita iz ovog magacina zagaditi vazduh u školskom dvorištu i ugroziti voćke u školskom vrtu. Zato je predložio da se magacinski prozori prema dvorištu škole zatvore. Iako je suprotna strana imala primedbe na ovaj predlog, prozori su ubrzo bili 1031 zazidani. Direktor srpske škole Gavra Putnik je 1886. godine tužio Aleksu Lackovića, što je od školskog dvorišta napravio pašnjak za svoju stoku, koja je 1032 obrstila mladice u školskom vrtu. Prema podacima iz arhivske građe, štampe, literature i Spomenica * Srpske i Nemačke škole, u Rumi su u opisanom periodu radili sledeći učitelji : Srpska škola: Avakum Stajić, (veroučitelj i direktor 1870/1871), V. Krstić, (katiheta 1870/1871), Vasilije Bajić, Lazar Cikovac, Nenad Blagojević, Gliša Vidaković, Sava Čobanović, Sima Milijević, Aran Aršinović, Stevan Milašinović, Mita Nešković (kasnije u Zemunu bio jedan od pokretača lista "Učitelj"), Stevan Arsenijević, Mita Kojić, bogoslov Svetozar Marković, Sima Ljubinković, Aleksa Bakovljević, Jovan Vučanović (do 1873), Gavra Putnik (1896, direktor škole “ravnajući učitelj” od 1877. i 1883, umro 1907/1908), Toša Ogrizović (1877, 1883, 1896, umro 1905), Uroš Starčević (1877, 1883, penzionisan 1889/90), Stevan Janošević (1876, 1877, 1883, 1886) i Jelena Stanojević (1877, penzionisana 1889/90), Vidosava Marić (1890/1891 – 1896/97), Vukosava Krstić (1890/91 – 1893/94), Dobrivoje Molović, veroučitelj, Vidosava Marić (1890/91), Ana Dizdareva (do 1890/91), Danica Slavnić (1893/94, 1904), Marko Šaula (veroučitelj do 1894/95, 1898/99, 1909/1910), Jovan Latinkić (veroučitelj od 1894/95, 1896), Julka Karajanković (1896/97, 1909/1910, 1911), Marija grofica Ritbergova (1905), Petar Stefanović (1896,1905, 1906/1907, 1909/1910, 1911), Dušan Popović (1896, direktor od 1906/1907), Stojan Janković (od 1906/1907. do 1907/1908), Stevan Bugarski (od 1907/1908), Ilija Kosanović (1909/1910), Julija Milanković (1905, 1909/1910, 1911), Milan Grubačević (1909/1910), Aleksandar Kostić, veroučitelj (1909/1910, umro 1913/1914),
1030 1031

Zbirka ZMR, inv. br. 13 IAS, Magistrat..., 1893, kut. 8.001-9.292 1032 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 1.735-2.800 (Ruma, 18. maj 1886) * Napomena: godine u zagradi su one u kojima su dotični zabeleženi u tom svojstvu.

273

Vladimir Mihajlović (1911/1912), Nikola Milč(š)ić (1911, 1912/1913), Amalija Pavlović (1913/1914)... Nemačka škola: Josip Porta (do 1869), Jakob Gesl (učitelj do 1869, direktor od 1870 – 1891), Antun Vitanović, veroučitelj (1876, 1881, učitelj od 1883), Aleksandar Šamšalović, veroučitelj (1880, 1881), Benedikt Prajs (do 1883), Anton Muha (učitelj od 1879, direktor 1891 – 1922), Josip Mesić (1875, 1881, do 1884), Jelena Gruber (Hellena Gruber) – 1875, 1881, 1889, 1896, Marija Šaner, rođ. Brandeker (Maria Schaner Brandecker) – od 1871, 1875, 1876, 1881, 1889, Olga Muha – od 1880, 1881, 1889, 1896, 1911, Laura Prajs (Laura Preiss) – 1875, 1881, 1889, 1896, 1911, Augusta Jančo (1881, 1889, 1896), Vidosava Marić (1890/91, 1896), Lujo Topolković, veroučitelj (1896), Andrija Ferković veroučitelj (1896), Dragutin Hekman (od 1883, 1889, 1896, 1911), Mateja Tunić (1904, 1911), Josip Pribanić (1896), Rudolf Laškarin (1896, 1911), Ivan Gros (Johann Gross) – 1896, 1911, Marija Štimac (1896), Anka Ivančić (1904, 1911), Eleonora Zapletal (1896), Franjka Stražalkovski (1896), Adela Pehl (Adela Pechl) – 1896, Ljuboje Dlustus (1876), Oto Konrad Hecendorf (Otto Conrad von Hötzendorf) - do 1870, Anton Cimbrić (do 1868), Jozef Gesl (1868-1874), Filip Jerković (1868/69), Johan Šulc (Johann Schulz) – 1869-1871, Aleksandar Koprinski (1870-1878), Julije Dlustus (1871-1876), Andrija Ćurčić (1874/1875), Augusta Šatarić (1856-1874), Jozef Anšau (Josef Anschau) – od 1884, Josip Mesić, Kata Vidaković (1873-1875), Olga Valisova (1875), Ivan Erković (1911), Josip Vajda (1911), Arnold Šrajer (Arnold Schreier) – 1911, Olga Smolković (1911), Katarina Takšić (1911), Karolina Hanska (1911), Josipa Tauber (Josefa Tauber) – 1911, Hedviga Legat (Hedwiga Legat) – 1911, Franc Nojbauer (Franz Neubauer) – 1911, Franc Rihtman (Franz Richtmann), veroučitelj (1880/81), Ferdinand Rauhenberger (Ferdinand Rauchenberger) – do 1887, Johan Šilc (Johann Schilz) – do 1870, Gabrijel Markovac (od 1878), Kranjec Betika (1896), Marija Bah (Maria Bach) – 1904, Kamila Gesl (Kamila Gösl) – 1904, Miroslava Lani (Miroslava Lahni) – 1904, 1911, Slava Horvat (1904)... Presek brojnog stanja učiteljskog kadra iz godine u godinu donosili su županijski izveštaji. Godine 1895. stanje u tom pogledu u rumskom srezu je bilo sledeće: 5 ravnajućih učitelja (direktora), 1 veroučitelj, 22 učitelja i 2 “namestna” učitelja, zatim, 14 učiteljica i 6 “namestnih” učiteljica. U srezu je ukupno bilo 50 učitelja. U samoj Rumi: 2 ravnajuća učitelja, 2 veroučitelja, 7 učitelja, 1 1033 “namestni” učitelj, 8 učiteljica i 2 namestne učiteljice. Ukupno 22. Do 1868. učitelji su birani putem konkursa. Kandidati bi slali svoje molbe rumskoj opštini, a ona vrhovnim školskim vlastima. Od 1868. crkvene opštine su dobile pravo da same biraju učiteljske kandidate. Izabran je bio onaj koji je dobio dve trećine glasova. Postavljanje je bilo privremeno, a tek nakon jedne do 1034 dve godine rada u službi, izabrani je zapošljavan na neodređeno vreme.

1033 1034

Županijski izveštaj, god. 1895, 272-273 Spomenica srpske škole

274

Oglas za učiteljicu (isečak iz novina) Tadašnja srpska štampa je, s vremena na vreme, objavljivala oglase za popunjavanje upražnjenih učiteljskih mesta. Predsednik crkvene skupštine Sima Krestić, 26. septembra 1869. godine, raspisao je oglas za učiteljsko mesto u Glavnoj narodnoj školi u Rumi. U oglasu su navedena učiteljska primanja: plata (315 f), besplatan stan i 6 hvati drva. Kandidat je morao da priloži svedočanstvo 1035 o stručnosti i o moralnom i političkom vladanju.

1035

"Zastava", 1869, 116, 142

275

Učitelji su redovno održavali stručne sastanke, prisustvovali seminarima i usavršavali se na druge načine. Prvi pomen jednog “učiteljskog zbora" u Rumi 1036 Iste godine iz Kamenice je stigao poziv, upućen datira iz jula 1869. godine. “braći sremskim učiteljima”, da na treći dan Duhova dođu u Rumu na zbor radi 1037 bratskog dogovora i slanja molbe na Sabor. Nešto kasnije, pod predsedništvom županijskog školskog nadzornika D. Vurdelja, u Rumi je od 21. do 23. avgusta 1877. godine održana učiteljska skupština. Bilo je prisutno 55 učitelja. Na skupštini je bilo reči o podsticanju pčelarstva, gajenju svilene bube, školskim vrtovima, o materijalnom stanju učitelja, stručnosti, moralu... Pomenuta je i Vladina uredba o zabrani telesnog 1038 kažnjavanja učenika. Najčešći su bili seminari učitelja na nivou trgovišta Ruma i Rumske podžupanije. Seminari su obično organizovani u avgustu ili septembru i trajali su nekoliko dana. U julu 1882. godine, stigao je dopis iz Vukovara u kome se planira održavanje sastanka učitelja Rumske podžupanije, u periodu od 3. do 5. avgusta, sa sledećim dnevnim redom: “pitanje shodnosti i praktičnosti slovnice dodane čitanci za 4. razred”, “praktično predavanje slova ‘r’”, “praktično predavanje štiva 112 čitanke za 3. razred” i “praktično predavanje iz 1039 Uoči nove školske godine, avgusta 1883, upućen je jedan poziv tjelovežbe”. na učiteljski sastanak, koji nagoveštava o kakvim se temama raspravljalo. Radilo se o dotadašnjim iskustvima (teškoćama i rezultatima) u nastavi ručnog rada za devojke, kao i, uopšte, o dečačkim narodnim školama. Dat je i predlog tema za praktična predavanja: za prvi razred, “O zanatlijama”, za drugi, “O glagolima i vremenima”, treći, “O vodi” i četvrti, “Tjelovežbe”. Na kraju se pozivaju učitelji i učiteljice da na vreme dostave predavanja sa kojima 1040 nameravaju da učestvuju u raspravi. Učitelji su i individualno posećivali stručne seminare, kao što je bio slučaj učitelja Stevana Janoševića, koji je krajem jula 1886. godine tražio od opštine da mu pomogne novčanim sredstvima da ode na “pomoložki tečaj” u Križevce od 15. do 25. septembra. U molbi piše da Vlada u Zagrebu inače svake godine obezbedi nekoliko povlastica za učešće na ovom seminaru, ali pošto bi u tom slučaju morao dugo da čeka da na njega dođe red, on ovim putem traži pomoć za prevoz parobrodom od Kamenice do Vukovara i železnicom od Vukovara do 1041 Križevaca i natrag.

"Pančevac", 1869, 13 "Zastava", 1869, 67 "Zastava", 1877, 131 1039 IAS, Magistrat..., 1882, kut. 2.201-3.440 (Vukovar, 1. jul 1882) 1040 IAS, Magistrat..., 1883, kut. 4.502-5.946 1041 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 2.888-4.200
1036 1037 1038

276

Četvrti razred Srpske škole, sa učiteljem Dušanom Popovićem

277

Rumski učitelji su 26. septembra 1876. godine osnovali svoje udruženje pod imenom “Fruška gora”. Pravila ovog učiteljskog društva odobrena su 1. avgusta 1877. godine. Prema njima, to je bilo društvo učitelja i školskih prijatelja u Rumskoj podžupaniji, osnovano s ciljem da “budnim okom” prati razvoj školstva i radi na unapređivanju narodnih škola, zdravstvenog vaspitanja i narodne prosvete uopšte. Trebalo je da podstiče dalje obrazovanje učitelja, kroz razna stručna predavanja i osnivanjem stručne biblioteke. Članovi društva su “zakladnici”, koji plaćaju najmanje 40 f za dve godine, zatim, “pravi” članovi, (svaki učitelj, veroučitelj ili podučiteljica, bilo koje škole u Kraljevini koji plaćaju 3 f godišnje), “prinosnici”, sa istom sumom za članarinu i počasni članovi. “Zakladnici”, “pravi” članovi i “prinosnici” imali su pravo aktivnog i pasivnog biranja i davanja predloga. Upravu su činili: skupština, upravni odbor, predsednik, potpredsednik, sekretar, blagajnik, bibliotekar i dvojica skupštinskih perovođa. Upravni odbor je imao devet članova i to: predsednik Jakob Gezl, potpredsednik Stevan Janošević, sekretar Ljuboje Dlustus, bibliotekar Aleksandar Koprinski, blagajnik, i četiri odbornika. Centralni odbor ovog društva 1042 se nalazio u Zagrebu. Početkom veka u Rumi je postojalo i “Društvo učitelja rumskog kotara”. Njegov višegodišnji predsednik bio je Gavra Putnik, a posle njegovog penzionisanja Josip Binički, ravnajući učitelj “pučke škole” u Nikincima. U toku 1907. godine došlo je do podvajanja u društvu po nacionalnoj osnovi i stvaranja “Društva srpskih učitelja rumskog kotara” i “Društva hrvatskih učitelja rumskog 1043 kotara”.

***
Pored narodnih škola za pravoslavnu i rimokatoličku decu, u Rumi su tih godina radile i druge škole: stručne, i one namenjene nacionalnim manjinama. Prema podacima iz Spomenice nemačke škole, škola za ženski stručni rad je osnovana 12. aprila 1789. godine. Takođe, u arhivskoj građi se pominju “stari ljudi” koji su pričali da su pojedine žene samoinicijativno počele da uče devojke ovom zanatu. Prema Francu Vilhelmu, koji je konsultovao školsku hroniku, Augusta Šatarić (pre 1776) i učiteljeva žena Agata Vajnpreht (Agatha Weinprecht) – 80-tih godina XVIII veka obučavale su devojke u ručnom radu. Opština je počela da plaća 1044 učiteljicu tek od 1834. godine. To je bila učiteljica Augusta Šatarić. ako je, prema ovim podacima, devojačka stručna škola postojala u Rumi od ranije, ostaje nejasno zašto jedan novinski tekst iz 1868. godine pominje odluku 1045 opštinskih vlasti da u Rumi od sledeće školske godine otvore žensku školu.

1042 1043

IAS, Magistrat..., 1877, kut. 4.501-6.869 (dok. 171-178, br. 11.186) Ratko Racković, Hrvati u Rumi na Bregu, Ruma, 1999, 5 1044 Spomenica nemačke škole; IAS, Magistrat..., 1882, kut. 1.201-2.200 (koncept dopisa Poglavarstva od 6. aprila 1882); Franz Wilhelm, nav. delo, I, 351 1045 "Zastava", 1868, 67

278

Od tog vremena postoje podaci da je škola radila u kontinuitetu, iako su opštinske vlasti pokušavale da je ukinu i skinu sa budžeta. Od vremena novog Školskog zakona (1874) i reorganizovanja škola, opština je smatrala da je ova škola postala suvišna. Prema njoj, učiteljici Avgusti Jančo više nije trebala plata, već bi se ona nagrađivala od samih polaznica, s tim da bi joj se na raspolaganju ostavila školska prostorija i ostala pomagala. Ova inicijativa, međutim, nije prošla, jer je škola ustrojena na osnovu dozvole viših školskih vlasti. Njen opstanak je bio osiguran zakonima, merama i drugim odlukama i ona se nije mogla ukinuti zaključkom gradskog zastupstva. Zato je opštini naloženo da se učiteljici Jančo vrati obustavljena nadoknada. Takođe, preporučeno je opštini da što pre razmotri reorganizaciju ove škole, da se za nju izradi statut i naučna osnova ili da se dokaže 1046 njena suvišnost. U skladu sa ovom preporukom i na zahtev rumskih žena, školski odbor je izradio statut za osnivanje jedne stručne škole. Tadašnji gradonačelnik Špiler je 25. oktobra 1882. godine isti podneo na odobrenje u Zagreb. Statut je odobren posle dva dana i propisan je nastavni plan škole. Prema Statutu školu su mogle da pohađaju samo svršene učenice redovne škole, koje su želele da se dodatno obrazuju u ručnom radu. Škola se sastojala iz četiri kursa: štrikanje i heklanje (muške i ženske čarape, puloveri,…), krojenje i šivenje, krojenje i šivenje složenijih * stvari iz žurnala i vezenje. Učenice su bile obavezne da idu na crkvenu službu nedeljom i praznikom i da poštuju propisana pravila ponašanja prema nastavnicima i samoj školi. Kurs je trajao od 1. septembra do 31. decembra, a dnevno od 8 do 11 1047 i od 14 do 16 časova. Prva nastava je počela 1. februara 1883. godine. Prema županijskim izveštajima skraja XIX i početka XX veka ovu školu su pohađale učenice svih vera, a njihov broj je varirao, u proseku oko 30 – 40. Nešto više je bilo učenica rimokatoličke vere, zatim pravoslavnih i poneka Jevrejka. One su izučavale šivenje rublja i krojački zanat. Učiteljica je i dalje bila Augusta 1048 Jančo. Delatnost škole, odnosno njenih učenica bila je zapažena i van Rume. Njihovi radovi su se redovno pojavljivali na mnogobrojnim izložbama širom Austrougarske. Na jednoj takvoj izložbi u Budimpešti 1886. godine, nagrađen je 1049 Nešto stolnjak četrnaestogodišnje učenice Leposave Radosavljević iz Rume. kasnije, iste godine, direktor Anton Gezl, izvestio je Magistrat da je od dva ručna rada, urađena za izložbu u Budimpešti, pristiglo 54 forinte i predložio da se nagrade Leposava Radosavljević, učenica koja je izradila pokrivač (8 f), učenica Katarina Ros (Katharina Ross) za ćilim (3 f), zatim, učenice koje su izradile album, za tabele od 1-6 (po 1 f), a za tabele od 7-12 (po 1,5 f). Dalje, trebalo je platiti Vagneru za vinjete, braći Dudić (59 n), učiteljici Jančo za nabavljene stvari (1 f 39 n). Ostatak novca bi trebalo da se iskoristi za nabavku
1046 *

IAS, Magistrat…, 1882, kut. 1.201-2.200 (dopis iz Zagreba od 22. aprila 1882) Za potrebe ove škole nabavljani su tadašnji modni časopisi kao što su "Bazar", "Moderan svet" ("Modernwelt") i "Radna kuhinja" ("Arbeitskuhe"). (IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1-1.320 1047 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 350-351 1048 Izveštaji Sremske županije 1049 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 1.735-2.800

279

280 Učenice Devojačke stručne škole u Rumi oko 1890. godine

školskog pribora, a 16 f i 91 n za siromašne učenice koje ne mogu same da nabave materijal. Učenički radovi, nastali od tog materijala, na kraju godine 1050 bi bili izloženi i prodati. Škola za ženski stručni rad, kao i Opšta pučka devojačka škola u Rumi “odlikovane” su na "Gospodarskoj izložbi" u Osijeku 14. februara 1890. godine. 1051 Dobile su diplome i “kolajne” (medalje). Zapažen rad ove škole bio je jedan od razloga što je vršački episkop Gavrilo 1907. godine predložio Školskom savetu, ili Rumu ili Vršac, kao 1052 Dve godine kasnije, najpogodnija mesta za višu srpsku devojačku školu. Saborski odbor odobrio je otvaranje Srpske više devojačke škole u Rumi, ali mesni školski odbor nije prihvatio ovu odluku, navodeći razloge materijalne prirode. Pisac ovog članka kaže da dok druge opštine “imaju volju za takvo 1053 nešto, Rumljani sumnjičavo vrte glavom”. *** Sve do donošenja Obrtnog zakona 1884. godine, nisu postojale posebne škole za učenike u zanatstvu i trgovini. Ovaj zakon, u poglavlju “O školah za šegrte”, propisivao je da, ako opština ima preko 50 šegrta, treba ustanoviti posebnu školu, a u suprotnom, organizovati tečajeve pri građanskim i elementarnim školama. Nastava u šegrtskim školama trajala je 10 meseci godišnje, sa 8 časova nedeljno u toku dva radna dana. Nedeljom su predviđeni 1054 časovi crtanja. Nastava se odvijala u večernjim satima i nedeljom pre podne. Sledeći korak u organizovanju šegrtskih škola je bila Naredba Vlade, Odjela za bogoštovlje i nastavu, od 30. maja 1886. godine, upućena gradskim poglavarstvima i kraljevskim nadzorništvima za narodne škole. Njome je, na temelju zakona iz 1884. godine, određeno da se u više gradova, među njima i u Rumi, mora osnovati šegrtska škola. Propisan je i statut za šegrtske škole u 1055 Hrvatskoj i Slavoniji. Prema Statutu, škola je imala viši i niži stepen. Niži je imao jedan razred, u koji su išli oni učenici koji nisu završili sva četiri razreda narodne škole, a viši – tri razreda (godišta). Polaznici škole nisu mogli da budu mlađi od 12 godina ili ako nisu pošli u narodnu školu. Škola je bila obavezna za sve šegrte na zanatu. Predmeti u šegrtskoj školi su: veronauka, “računstvo i mjerstvo”, čitanje, “poslovni sastavci”, knjigovodstvo i zanatsko zakonodavstvo, crtanje i modelovanje, a za trgovce još i nauka o robi, trgovačko računstvo i trgovačko 1056 knjigovodstvo. Šegrtska škola U Rumi je otvorena 17. februara 1887. godine, sa jednim razredom za zanatlijske učenike i jednim za trgovačke. U komisiji za osnivanje
1050 1051 1052

IAS, Magistrat…, 1886, kut. 5.605-6.599 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 30. april 1890. Vasilije Đ. Krestić, Građa o Srbima ..., 476 1053 "Radikal", 1909, 7 1054 Slobodan Bošnjaković, Prve šegrtske škole, Iz prošlosti Srema, "Sremske novine" 30. maj 1979. 1055 Službeni glasnik 30. jun 1886, 71-75 (prepis naredbe) 1056 Zbirka ZMR, arhiva Bogdana Rajakovca (izvodi iz Službenog glasnika)

281

šegrtske škole su bili: Ferdinand Rister, kao predsednik, Gavra Putnik, kao perovođa i članovi: Jakob Gesl, direktor škole, Dimitrije Pazarski, trgovac, Karl 1057 Hofman, zidar, Samuel Švelbl, staklar i Ivan Petrović, krojač. Otvaranju škole su prisustvovali mnogi ugledni gosti iz privrednog života Rume. Govor je održao ondašnji gradonačelnik Jovan Đurišić, koji je objasnio svrhu osnivanja škole. Zaključcima zanatskog odbora nastava je održavana ponedeljkom i sredom od 17 do 20 časova, za sve učenike, dok je nedeljom od 10 do 12 i od 14 do 16 časova organizovana nastava crtanja. Takođe, nedelja, od 14 do 16 časova, rezervisana je samo za trgovačku omladinu. Uprava škole je poverena direktoru tadašnje narodne škole Jakobu Geslu, a nadzor zanatskom udruženju, na čijem je čelu bio Karl Hofman. U njihovoj nadležnosti se nalazio izbor nastavnika, utvrđivanje nastavnog vremena, ispiti i dr. Školski odbor su sačinjavali: Jozef Servaci, Franc Gruber, Peter Pajšl, Johan Rilke, Sima Gligorević i Franc Hercog. Učitelji su bili: župnik Josip Paus, Stevan Fabijančić, za rimokatoličku veru, Avakum Stajić za pravoslavnu, za korespondenciju Gavra Putnik, za čitanje “prirodopisnih štiva“ Antun Muha, računsko i geometrijsko oblikovanje Jozef Anšau, “računstvo i merstvo” Stevan Janošević, “čitanje povjesnih i zemljopisnih štiva” (istorija i geografija) Uroš Starčević, “prostorno i geometrijsko risanje” Todor Ogrizović, knjigovodstvo Karl 1058 Rister i za crtanje Karl Hekman. Prve godine je upisano 64 učenika. Polovinom oktobra 1888. godine županijske vlasti su odobrile otvaranje trećeg razreda. Za ove razrede određeni su učitelji Maks Sačer i Lukas Heštera. Godine 1890. direktor je postao Antun Muha, a sledeće godine objavljen je 1059 “Novi ustrojni statut za šegrtske škole u Hrvatskoj i Slavoniji”. U rumskoj šegrtskoj školi bilo je učenika iz svih krajeva zemlje, kao i iz inostranstva. Uzrast učenika se kretao od 12 do preko 20 godina. Oni su obučavani da budu: abadžije, bačvari, brijači, bravari, češljari, čarapari, dimničari, četkari, klesari, knjigovesci, šeširdžije, kobasičari, kolari, kovači, košari, krojači, krznari, limari, lončari, mašinisti, medičari, mesari, mlinari, opančari, papučari, pećari, pekari, cipelari, remenari, sedlari, staklari, stolari, tapetari, tesari, tiskari, tkalci, tokari, trgovci, urari, užari, zidari i drugi. U narednom periodu broj učenika šegrtske škole u Rumi je stalno rastao. Godine 1892. škola je imala nekoliko “skupina”: industrijsko-trgovačku (36 1060 učenika), građevinsku (22 učenika) i mešovitu skupinu (7 učenika). Početkom XX veka taj broj je iznosio preko 300. To je bilo znatno više nego u 1061 sličnim školama u Mitrovici, Vukovaru, Vinkovcima i Inđiji. Školska nastava se odvijala prema tadašnjim savremenim kriterijumima, i uz pomoć namenskih udžbenika i nastavnih sredstava. Osamdesetih godina XIX veka, između ostalih, koristili su se: Čitanka za gradske opetovnice od
1057 1058

Županijski izveštaj, god. 1895, 279; Franz Wilhelm, nav. delo, I, 347 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 347; IAS, Magistrat…, 1887, kut. 4.501-5.500 1059 Franz Wilhelm, nav. delo, I, 347 1060 IAS, Magistrat..., 1893, kut. 8.001-9.292 1061 Županijski izveštaj, god. 1907, 209

282

Franje Klaića, Pismenik od Ivana Filipovića, Peta računica za hrvatske pučke 1062 Nešto kasnije, škole od Franje Močnika i Mladi trgovac od Milana Krešića. učiteljski zbor šegrtske škole iskazao je potrebu za lončarskom zemljom iz Vrdnika, za modelovanje, kao i za sledećim učilima: “Tričerov muzej” za 1063 prirodopisnu obuku, tri velike table i šest blokova za crtačku obuku. S vremena na vreme, organizovane su izložbe šegrtskih radova. Jedna takva izložba održana je 1/14. avgusta 1904. godine u 11 časova, u prostorijama nove nemačke škole. Organizovali su je Rumska obrtnička zadruga i Prva srpska zanatlijska zadruga. Otvaranju je prisustvovao i podžupan Sremske županije, a govorio i Jozef Servaci. Izložba je trajala 15, 18, 19, 20 i 21. avgusta, od 8 do 12 i od 15 do 18 časova. Bila je takmičarskog karaktera, a pobedio je Obrenović V. Milić sa Cetinja. On je načinio više 1064 fotografija, crteža, jedno raspeće i šaru na mramornoj ploči. Svake godine učenici šegrtske škole su organizovali “šegrtski bal”, iako se nastavno osoblje, izgleda, nije sa tim slagalo. Direktor ove škole Anton Muha je 1893. godine tražio od Poglavarstva da se bal zabrani zbog “moralne pogibelji”. Naime, u pitanju su bili dečaci od 12 do 16 godina, kojima će društvo praviti devojčice od 14 do 15 godina. Poglavarstvo je odbacilo ovaj zahtev, zbog tradicionalnog karaktera ove priredbe, a i šegrtski poslodavci su dali svoju 1065 saglasnost na njeno održavanje. Pored ove škole, sličnu delatnost je obavljala i škola pri udruženju Srpska trgovačka omladina, o kojoj je bilo reči u prethodnom poglavlju. *** Početkom 50-ih godina XIX veka, tadašnji organista u rimokatoličkoj crkvi, 1066 Jedna privatna škola Anton Cimbrić, utemeljio je prvu muzičku školu u Rumi. za guslanje, sa hrvatskim ili srpskim nastavnim jezikom, postojala je i početkom 1067 XX veka, a vodio ju je Karl Ambroz. Godine 1907. nju je pohađalo 10 učenika. Tadašnji poznati muzičar, Rumljanin Toša Andrejević Australijanac 1888. godine osnovao je u Rumi Višu muzičku školu, koja je, međutim, radila samo jednu 1068 godinu. U zgradi nemačke škole dugo vremena se odvijala i nastava crtanja, koja se tretirala kao posebna škola – crtačka. U prvoj polovini XIX veka nastavu, u vannastavno vreme (nedeljom), održavao je učitelj Jozef Nagl (Josef Nagl), zatim, Franc Per (Franz Peer), Karl Lobmajer (Karl Lobmayer), braća Hugo (Hugo) i Oto Konrad fon Hecendorf. Od ulaska nemačke vojske u Rumu 1915. 1069 godine, nastava je prekinuta, jer su se u zgradu uselili Nemci.

1062 1063

IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1-1.320 IAS, Magistrat..., 1890, kut. 8.001-8.800 i 1891, kut. 259-1.000 (kutija sa 1890) 1064 "Zastava", 1904, 170, 184 1065 IAS, Magistrat..., 1893, kut. 401-1.700 1066 Carl Bischof, nav. delo, 153 1067 Županijski izveštaj, god. 1907, 210 1068 Bogdan Čiplić, Fagotista iz Rume, "Dnevnik", Novi Sad, 5. oktobar 1975. 1069 Franz Wilhelm, nav. delo, 348

283

Manjinski narodi u tadašnjoj Rumi su, takođe, imali svoje škole. Ne zna se tačno kada je počela sa radom škola za jevrejsku decu, ali 26. oktobra 1875. godine predstavnik jevrejske opštine Jozef Štajner preporučio je Kolomana 1070 Binenštoka (Kolomann Bienenstock) za vanrednog učitelja jevrejske škole.

Plan jevrejske škole
1070

AV, F – 401, kut. 13, dok. 1.746

284

Dve i po godine kasnije predsednik jevrejske crkvene opštine Samuel Švelbl tražio je od Magistrata da se na placu br. 636 ove crkvene opštine, između suseda Jozefa Jankovića, Antona Vagnera i Stevana Rupa (Stefan Rupp), po priloženom 1071 Ipak, škola nije odmah nacrtu podigne nova jevrejska škola, pokrivena crepom. podignuta, jer je, odgovarajući na otpis kraljevske vlade, u vezi sa podizanjem 1072 izraelitske i košerske škole, opština tvrdila da nije u stanju da istu finansira. Na sednici od 1. septembra 1904. godine, zastupstvo trgovišta Rume donelo je odluku da u blizini železničke stanice u Rumi kupi zemljište od 1073 Školska zgrada je ubrzo i državne železnice za gradnju Mađarske škole. sagrađena i stavljena u funkciju. Bila je namenjena deci železničarskih radnika, koji su mahom bili mađarske nacionalnosti. Jedan od njenih nastavnika u 1074 periodu 1912 – 1915. godine bio je Đura Mrkobrad. Prvi podaci o zabavištu u Rumi su iz 1884. godine, kada je na molbu Ane Miler (Anna Müller) da u Rumi otvori “dečje čuvalište”, Magistrat odgovorio da je 1075 Ipak, sledeće godine je Vlada u Zagrebu dozvolila to u nadležnosti Vlade. 1076 Darinki, ženi učitelja Stevana Janoševića, da otvori “čuvalište male dece”. Od takvih ustanova najduže je trajalo zabavište Julke Jurišić. Prema županijskim izveštajima radilo je od kraja XIX veka do 1915. godine. Rumsko vlastelinstvo je izdržavalo zabavište. Godine 1895. imalo je devetoro muške i 1077 četrnaestoro ženske dece. Broj dece je vremenom rastao: 1898 – 39, 1900 – 34, 1903 – 41, 1904 – 1078 42, 1907 – 50... Pomenimo na kraju i putujuće škole (kurseve) igranja, koje su povremeno dolazile u Rumu. Jednu od takvih škola je držao Đorđe T. Kostić, učitelj igranja, koji je “više godina držao školu za obučavanje mladeži igranju”. On je 1883. godine od Magistrata tražio dozvolu da istu otvori u Baderovoj gostionici i, kasnije “Kod crnog orla”. Uslovi za dobijanje dozvole su bili da deca ne smeju da uče sa odraslima, da se nastava ne održava posle 20 časova, da nema naplaćivanja 1079 ulaznica, jela i pića i bučne muzike.

1071

IAS, Magistrat..., 1878, dok. br. 604-605 Napomena: na ovom placu je kasnije podignuta sinagoga, a danas je tu JP Stambeno. 1072 IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 16. avgust 1889. 1073 Dobrivoj Mitrović, Građa..., 198 1074 Županijski izveštaj, god. 1908, 361-362 1075 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 6.604-7.300 1076 IAS, Magistrat..., 1885, kut. 2.009-2.800 1077 Županijski izveštaj, god. 1895, 277; Službeni glasnik Kraljevske hrvatsko slavonske i dalmatinske Zemaljske vlade, Odjela za bogoštovlje i nastavu 1904. i 1917, Zagreb, 1904, 200 1078 Izveštaji Sremske županije 1079 IAS, Magistrat..., 1883, kut. 1-950 i kut. 3.701-4.100

285

Jedan od najznačajnijih događaja za rumsko školstvo bilo je osnivanje Rumske gimnazije. Ovakva školska ustanova za Rumu početkom XX veka bila je “preka potreba”. Tom konstatacijom je prihvaćen predlog zastupnika Đure Stajića na sednici zastupstva od 18. januara 1912. godine. Na jednoj od sledećih sednica, od 6. februara iste godine, doneta je odluka da troškove izgradnje niže realne gimnazije snosi opština. Utvrđeni su i prihodi od kojih će se pokriti svi troškovi škole. Takođe, određene su i plate za osoblje ove četvororazredne gimnazije (direktor, 7 pravih učitelja, 2 pomoćna učitelja i 1080 polužitelj). Na vanrednoj svečanoj sednici gradskog zastupstva od 6. avgusta 1912. godine, kojoj su prisustvovali i Franja Krem, kraljevski zemaljski školski nadzornik za srednje škole, a u svojstvu izaslanika kraljevske zemaljske vlade, sekretar vlade Ivan Galić, Mile Dejanović, kotarski pristav i 16 gradskih zastupnika, doneta je odluka da se otvori gimnazija za mušku i žensku 1081 mladež, upisom u prvi razred školske 1912/1913. Dvadeset dana kasnije, stiglo je odobrenje Vlade, Odjela za bogoštovlje i nastavu, za otvaranje prvog razreda Državne realne gimnazije u Rumi, a 11. novembra dozvola da se prvi razred “Male gimnazije” razdvoji u tri paralelna 1082 razreda. Sledeće godine je postavljeno pitanje gradnje gimnazijske zgrade. U međuvremenu, Gimnazija je od početka školske 1912/13. godine smeštena u prostorijama nove srpske škole (prizemlje, desno od glavnog ulaza), u tzv. 1083 gimnazijskoj dvorani. Na sednici trgovišnog zastupstva od 17. maja 1913. doneta je odluka da se izgradi zgrada za Gimnaziju i da se traži dozvola za otvaranje drugog razreda. Početkom juna prihvaćena je ponuda za gradnju školske zgrade, prema nacrtu Stefana Tašnera, na katastarskoj čestici br. 57, sa frontom prema Glavnoj ulici. Troškovi gradnje su procenjeni na 12.000 K. Prema pisanju lista "Zastava", za tu svrhu je uzet zajam od 45.500 K iz Uboške zaklade i 25.000 K iz Katoličkog školskog fonda. Međutim , početkom marta 1914. godine, zastupstvo je primilo još jednu ponudu za gradnju ove školske zgrade. Osiječki arhitekt Viktor Aksman (Victor Axmann) poslao je dve varijante za gradnju Gimnazije u Rumi, pri čemu je usvojena varijanta “B1”. Dimenzije ovog objekta su bile 43,55 X 62,20 m. U aprilu je rešeno da se 1084 uzme zajam u iznosu od 250.000 K.

Dobrivoj Mitrović, Građa... , 196; Spomenica 1912-1967. Gimnazije u Rumi, 22; Županijski izveštaj, god. 1912, 148 1081 Spomenica 1912-1967. Gimnazije u Rumi, 22; Dobrovoj Mitrović, Građa..., 198 1082 Dobrovoj Mitrović, Građa... , 199 1083 "Zastava", 1912, 187, 201j; IAS, Magistrat..., 1912, kut. 5.481-7.611 (kut. sa 1913) 1084 Dobrovoj Mitrović, Građa... , 199-200, 251; "Zastava", 1912, 228j Napomena: Franc Vilhelm piše da je Aksmanova ponuda najpre odbijena, a prihvaćena ona Tašnerova. (Franz Wilhelm, nav. delo, I, 385, 386)
1080

286

Nerealizovana varijanta plana Rumske gimnazije Kamen temeljac je položen 30. juna 1914. godine, u okolnostima koje su vladale neposredno posle atentata u Sarajevu, a zgrada je podignuta tek u jesen 1924, pod rukovodstvom inženjera Milana Cvejića iz Beograda. U temelj 1085 : je stavljena kutija sa dokumentom na kome je pisalo “Za večno sećanje! U vreme slavne vladavine Njegovog Veličanstva našeg premilostivog Cara i Kralja Franje Josipa Prvog; za vreme vladavine njegove ekselencije Bana Hrvatske, Slavonije i Dalmacije barona dr Ivana Skerleca od Lomnice; za vreme uprave visokog kraljevskog odela za bogoštovlje i nastavu visokorodnog gospodina predsednika dr Stjepana Tropša; za vreme episkopata njegove ekselencije bosansko-đakovačkog i sremskog biskupa dr Ivana Krapca; za vreme administratora karlovačke arhidijeceze preosvećenog pakračkoslavonskog episkopa Mirina Nikolića; za vreme županovanja njegovog visokorodnog župana Srema Imra Hidegetija i u prisustvu potpisanih rumskih duhovnika, činovnika i građana bio je danas postavljen kamen temeljac za zgradu niže realne gimnazije, koju je rumsko građanstvo otvorilo pre dve godine iz sopstvenih sredstava, a na sreću njegovog podmlatka i za procvat sadašnjeg trgovišta Ruma, iako je još pre 138 godina zemaljska uprava u Zagrebu pokušala da u srcu lepog Srema utemelji jednu srednju školu.
1085

Franz Wilhelm, nav. delo, I, 386

287

Neka živi i cveta i napreduje naša Niža realna gimnazija! Neka je večno prati sadašnja ljubav Rume i rumske okoline; takođe neka je svemoćni Bog i premilostivi Kralj iz previsoke Habsburško-Lotarinške dinastije sa njihovom milošću i njihovom pravdom sačuvaju, ojačaju i uzdignu za večna vremena. Ruma, 30. juni 1914.” U prvi razred Državne realne gimnazije u Rumi upisano je 118 učenika, od kojih je na kraju godine ostalo 113. Najviše je bilo pravoslavnih (60), katolika (46), Jevreja (6) i evangelista (1). Učenika je bilo 64, a učenica 49; zanatlijske i trgovačke dece 55, činovničke 19, advokatske, lekarske i privatnih merenika 4, državnih i zemaljskih činovnika 5, posednika i vlastele 2, velikih obrtnika, trgovaca i bankara 1, seljaka 21, sveštenika, profesora, učitelja, književnika i umetnika 3, slugu i nadničara 2 i oficira 1. Nastavu su školske 1912/13. godine * držali: direktor Mojo Medić – krasnopis, Eugen Rein (Eugen Rein) – hrvatski, nemački, muška gimnastika i zemljopis, Franjo Zelenko – matematika i “mjerstvo i prosto-ručno risanje”, Ivan Baretić – hrvatski, nemački i ženska gimnastika, Đuro Mrkobrad – matematika, “mjerstvo”, mađarski jezik i prirodopis, Ivan Fridrih (Johann Friedrich) – rimokatolička veronauka i Aleksandar Kostić – pravoslavna veronauka. Svi su bili interni učitelji. Eksterni učitelji za obligatne predmete bili su Pavle Klajn (Paul Klein) – evangelistička veronauka i Franjo Rihtman (Franz Richtmann) – “Mojsijeva” veronauka. “Uvjetno obligatne i neobligatne predmete” su predavali Dušan Popović – horsko i crkveno pevanje i Dragutin Hekman (Karl Heckmann) – crkveno 1086 pevanje. Na prvoj redovnoj sednici učiteljskog zbora, od 22. oktobra 1912. godine, predsedavajući Mojo Medić je, između ostalog, upozorio kolektiv na Visoku naredbu od 12. avgusta 1908, prema kojoj se osoblje Gimnazije, učenicima oba pola, mora obraćati sa “Vi”, zatim da ih ne smeju telesno kažnjavati, primati na 1087 stanovanje i privatno obučavati ukoliko im drže i nastavu. Već u prvoj godini rada ustanovljena je biblioteka nastavnika Gimnazije. Raspolagala je fondom od 1.164 bibliotečke jedinice, koji je stalno uvećavan iz sredstava Zajednice doma i škole. Gimnazija je bila pretplaćena na razne časopise: Letopis Matice srpske, Glasnik Istorijskog društva, Hrvatska revija, 1088 U okviru Život i rad, Jadranska straža, Saturn, Prosvetni glasnik i Zdravlje.

Mojo Medić, rođen 18. oktobra 1855. u Ličkom Dobroselu. Školovao se u Gospiću i Rakovcu, gde je drugovao sa Nikolom Teslom. Prirodne nauke je diplomirao na Visokoj tehničkoj školi u Beču. Posle službovanja kao profesor u Zagrebu, Petrinji, Osijeku, Sremskoj Mitrovici i Zemunu i reaktiviranja iz penzije, dolazi u Rumu kao direktor Gimnazije, gde je dočekao definitivno penzionisanje 1921. godine. Umro je u Zemunu 13. decembra 1939. godine. Objavljivao je radove u Nastavnom vjesniku, Glasniku jugoslovenskog profesorskog društva, Javoru, Stražilovu, Brankovom kolu, Letopisu Matice srpske, Glasniku Zemaljskog muzeja u Sarajevu i drugim publikacijama. Pisao je i udžbenike iz biologije. Otkrio je i opisao jednu vrstu trakavice, koja je nazvana “taenia Medici i Stossich”. (Ratko Racković, Mojo Medić, Zbornik ZMR, VI, Ruma, 2009) 1086 Izveštaj o maloj realnoj gimnaziji u Rumi za školsku godinu 1912/13, Zemun, 1913. 1087 Zbirka ZMR, Prva knjiga zapisnika Rumske gimnazije (prepisao Bogdan Rajakovac) 1088 Dan, D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, Novi Sad, 7. oktobar 1939.
*

288

Gimnazije postojalo je i radilo Društvo za pomaganje siromašnih i vrednih 1089 učenika i učenica.

Nastavnički kolektiv Rumske gimnazije 1912. godine *** Na kraju slede izvodi iz Spomenice Srpske narodne škole, koji, u najvažnijim segmentima, neposredno ilustruju njen rad tokom višedecenijskog postojanja. - Školska 1875/76. Obaveznih učenika je bilo 238, pohađalo 216, opetovaca 88. Školu je 26. jula pregledao školski nadzornik Dimitrije Vurdelj. Biblioteka je posedovala 145 dela i 170 svezaka. - Školska 1876/77. Obaveznih učenika je bilo 254, pohađalo 122, opetovaca 94. Biblioteka je posedovala 162 dela i 206 svezaka.
1089

Zbirka ZMR, inv. br. 4

289

U školskom vrtu je bilo 249 divljih voćaka, 119 oplemenjenih i 260 čokota vinove loze. - Školska 1877/78. Redovnih učenika je bilo 215, opetovaca 93, ukupno 308. Milica Nikolajević je darovala ikonu Svetog Save sa zlatnim okvirom. Biblioteka je posedovala 162 dela i 206 svezaka. U vrtu je bila 351 divlja voćka, 175 oplemenjenih i 308 čokota vinove loze. - Školska 1878/79. Redovnih učenika je bilo 229, opetovaca 97, ukupno 326. Škola je upisana u članstvo “Matice hrvatske”.

...
- Školska 1880/81. Redovnih učenika je bilo 225, opetovaca 75, svega 300. Od 1. do 10. oktobra 1881. godine bio je narodni popis, te nije bilo nastave. Toša Bogdanović i njegova supruga Draga poklonili su školi zastavu od bele svile sa trakama od tri boje i shodnim natpisom, u vrednosti 400 forinti, a zastava je osvećena novembra 1886. godine. - Školska 1881/82. Ukupno 300 učenika. U Rumu je došao grof Ladislav Pejačević kome su predstavljeni učitelji, a Ruma je bila ukrašena svetiljkama i zastavama. Grof je pre odlaska posetio rimokatoličku crkvu i pravoslavnu crkvu Svetog Duha. ... - Školska 1883/84. Ukupno 302 učenika. Pregled školske dece obavio dr Dušan Dima, koji je konstatovao više slučajeva trahoma. - Školska 1884/85. Ukupno 238 učenika. Biblioteka je posedovala 376 dela, 452 sveske (učiteljska) i 66 dela i 66 svezaka (đačka). U školskom vrtu je bilo 2.106 divljaka, 924 oplemenjene voćke i 780 čokota vinove loze. Gavra Putnik je određen da ide na zemaljsku izložbu u Budimpeštu. ... 290

- Školska 1886/87. Ukupno 340 učenika. Veliki župan Sremske županije Ervin pl. Čeh posetio je Rumu. Zbog boginja i šarlaha nastava je obustavljena 29. oktobra. Josip Juraj Štrosmajer je posetio Rumu 19. maja. Škola je zatvorena zbog boginja 27. maja. Pokojnom Đorđu Natoševiću su početkom avgusta tri dana zvonila sva zvona. ... - Školska 1888/89. Ukupno 373 učenika. Naređenje da se deci dva puta godišnje čita objava da se svako oštećenje železničkih stvari oštro kažnjava. Novi školski zakon od 31. oktobra 1888. godine. - Školska 1889/90. Ukupno 385 učenika. Penzionisan je dugogodišnji učitelj Uroš Starčević. Školu je pregledao nadzornik Ivan Štangl. - Školska 1890/91. Ukupno 408 učenika. Nastave nije bilo 6. i 7. oktobra, zbog berbe. Zbog popisa stanovništva od 1. do 10 oktobra nije bilo nastave. ... - Školska 1896/97. Ukupno učenika 309. Učenici škole prisustvovali su osvećenju nove rimokatoličke školske zgrade. Izlet u Vrdnik organizovan je 1/13. maja. ... - Školska 1898/99. Ukupno 257 učenika. Dr Holub “slavni afrikanski putnik u Beču” darovao školi zbirku minerala, fosila biljaka i životinja, kao i pet komada ispunjenih ptica. - Školska 1899/1900. Ukupno 267 učenika. 291

Pojava šarlaha u oktobru. Dosadašnja kuća u Železničkoj ulici u kojoj je tokom više godina bio smešten jedan razred škole je napuštena, te su dva razreda ove škole premeštena u staru zgradu rimokatoličke škole, a preostala jedna dvorana u "ovoškolskoj" zgradi pretvorena je u zbornicu. Od 13. novembra do 26. decembra, škole u Rumi su bile zatvorene zbog šarlaha i difterije. - Školska 1900/1901. Ukupno 262 učenika. Škola je upisana za člana osnivača “Srpske pčelarske zadruge u Rumi”. Veliki župan Sremske županije Petar pl. Jurković i podžupan Ivan Brnić posetili su Rumu i školu. Ovaj poslednji je u Rumi naprasno umro. Školu je 4. septembra 1900. posetio vojvoda Marko Miljanov sa ženom Stefanijom. - Školska 1901/1902. Ukupno 281 učenik. Poseta pčelarskoj izložbi u Vukovaru. - Školska 1902/1903. Ukupno 273 učenika. Dopis o borbi za iskorenjivanje upotrebe žestokih pića među učenicima. - Školska 1903/1904. Ukupno 274 učenika. Škola je u više navrata zatvarana zbog “dobraca” i “škrleta”. - Školska 1904/1905. Ukupno 277 učenika. Raspušten prvi razred zbog bolesti “dobraca”. Osvećena nova školska zgrada. ... - Školska 1906/1907. Direktor škole Gavra Putnik je teško obolio. Nabavljen harmonijum. Svetosavska svečanost održana 27. januara. - Školska 1907/1908. Ukupno 375 učenika. Zbog zaraze škola je počela 15. septembra. Škola je 6. marta zatvorena na 6 dana zbog zaraze. 292

- Školska 1908/1909. Ukupno 367 učenika. Biblioteka je posedovala ukupno 1.450 knjiga. U školskom vrtu je bilo 4.200 divljih voćaka, 1.750 kalemljenih i 650 čokota vinove loze. Početak škole odložen je za 1. oktobar zbog zaraze “škrleti”. Od 11. decembra 1908. uvedena je zabrana upotrebe ćirilice u službenim spisima. Uvedeno je električno zvonce u školu. - Školska 1909/1910. Upisano je 283 učenika (138 m. i 145 ž.), a u opetovnici 60 (30 m. i 30 ž.). U školskom vrtu je bilo 2.900 divljih voćaka, 2.995 oplemenjenih i 650 čokota vinove loze. U školi je septembra 1909. organizovana Zemaljska pčelarska izložba i “izložba narodnih ženskih radova”. Više od 40 učenika stupilo je u Sokolsko društvo. Učenici su učestvovali na noćnim zabavama i terevenkama, čime su se ogrešili o školski i nastavni red. Deca mogu da pohađaju sokolske vežbe i zabave samo danju i pod nadzorom učitelja. Ćirilica “u smislu naučne osnove” uvedena je u prvi razred 23. marta. Dušan Popović je bio na konferenciji učitelja Srba 19. maja u Zagrebu. - Školska 1910/1911. Upisano je 294 učenika (151 m. i 143 ž.), a u opetovnici 58 (27 m. i 31 ž.). U vrtu je bilo 2.700 divljih voćaka, 1.850 oplemenjenih i 650 čokota vinove loze. Obavljen je popis stanovništva od 1. do 10. januara 1911. godine. Putujući učitelj H. Sarka sa svojim “projekcionim aparatom” projektovao je 136 slika primorja (od Trsta do Kotora). Dr Slavko Rehnicer obavio je cepljenje protiv “crnih boginja”. Sahrana Antonija Bogdanovića – 19. aprila. Organizovan izlet u šumicu “Tivol” na “Majales” 15. maja. - Školska 1911/1912. Upisano je 310 učenika (154 m. i 153 ž.), a u opetovnici 67 (27 m. i 40 ž.). Školski vrt ustanovljen na novom zemljištu, i to u školskom dvorištu, površine 301 kv. hv., u kome je bilo 109 dvogodišnjih kalema, 360 divljih voćaka i 32 čokota vinove loze.

293

Nije otvorena paralelka za 3. razred (Đ. Stajić je u Zastupstvu bio protiv). On je, kao i M. Nikolajević, izabran da ispita broj đaka u 3. razredu, ali oni to nisu uradili tokom cele godine. Pisac Spomenice smatra da je to urađeno namerno, jer su oni imali svoju decu u 3. razredu. “Zbog privatnih interesa trpe škola i prosvetni rad”. Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju podignut je 5. novembra. Sledi kritički zapis kako se “Odbor Srpkinja za podizanje spomenika čika Jovi Zmaju” stavio u službu jedne političke stranke, tako da je cela proslava “slabo uspela”. Niko iz škole nije učestvovao (nije ni pozvan), jer su obavešteni tek 10 – 15 dana pre otkrivanja. Učitelju je zabranjeno da drži govor, a deci da prisustvuju u punom broju, jer bi samo smetala. Školski podvornik je tokom noći ipak istakao barjak, ali je zato kažnjen. Avgust Foltman je u bescenje prodao kaleme iz bivšeg školskog vrta, ne obaveštavajući o tome školu, čiji je vrt prazan. - Školska 1912/1913. Upisano je 327 učenika (166 m. i 161 ž.), a u opetovnici 70 (24 m. i 46 ž.). Gimnastička dvorana pretvorena je u dve učionice za potrebe Gimnazije, a svlačionica u zbornicu. Zgrada škole je pokrivena “eternit” pločama, dok je crep skinut. Zbog promaje u školskim hodnicima jedna vrata su premeštena “na više”. U Rumi je vladao šarlah, te je početak škole odložen za 9. septembar. Škola je tokom godine obeležila: parastos pokojnoj kraljici Jelisaveti (10. septembar), prizivanje Svetog Duha (13. septembar), imendan cara Franje Josipa (4. oktobar), pričešća, nošenje litije na žita (28. april) i dečji dan (7. i 8. jun). Pogreb katoličkog župnika Josipa Oberlajtera (8. novembra). Nabavljena nova učila: zemljovid Kraljevine Hrvatske Slavonije i Dalmacije i vatrogasna štricaljka. - Školska 1913/1914. Još jedna učionica ustupljena je za potrebe Gimnazije, tako da su sada dva razreda ove (pučke) škole morala da idu u rimokatoličku osnovnu školu. Dušan Popović je kritički gledao na ostanak Gimnazije u školi, na račun niže srpske škole. Đaci su 15. juna išli u bioskop “Apolo” i gledali “Stradanje Hristovo”. Pogreb Milice Nikolajević, predsednice Ženske dobrotvorne zadruge, 13. maja. Grof Marko Pejačević (narodni zastupnik u Saboru) posetio je školu. Blagodarenje i kraj školske godine 30. juna. Direktor Dušan Popović održao je govor povodom smrti Franca Ferdinanda i Sofije Hohenburg, u prisustvu mnogobrojnih građana i roditelja dece “zgražajući se nad gadnim i crnim zločinom”. 294

- Školska 1914/1915. Ceo Srem je postao uže ratno područje. Početak nastave je kasnio, i to uz “riku topova i groktanje pušaka, kada bi naša hrabra vojska nastupala na neprijateljsku zemlju”. Školska zgrada je upotrebljena u vojne svrhe i korišćena je kao rezervna vojna bolnica. Mobilisani učitelji Mihajlović i Milčić. Zbog rata i budućih teških materijalnih prilika osnovan je u Rumi “Građanski odbor za potporu siromašnih obitelji mobilisanih Rumljana”, čiji je blagajnik bio Dušan Popović. On je sakupio 4.200 K. Direktor škole Dušan Popović je bio interniran, kao talac za Rumu. Pošto nije mogao da položi jemstvo od 20.000K (“kao neki”) morao je tamnovati najpre u Hrvatskom domu, a kasnije je sam plaćao stanarinu za tamnovanje u trajanju od 3 meseca. Školske agende je preuzeo Petar Stefanović, navodno po usmenoj naredbi opštinskog beležnika. Naredba od 3. oktobra 1914. o ukidanju ćirilice u prvom razredu. Škola je dobila ime “Opšta pučka škola s hrvatskim nastavnim jezikom” 1. decembra. Vojsci u Budimpešti je od strane školske mladeži poslato 180 K. U školu se vratio Dušan Popović, koji je našao knjižnicu u neredu, obijene ormare, razbacane knjige, razbacane i uništene službene spise, oštećena ili nestala učila, počupan vrt, a vinovu lozu delom zapaljenu. Zabrana upotrebe "pisanki, bilježnica, zadužnica i crtanki" štampanih ćirilicom. Zabrana pojedinih knjiga (“Vasa Rešpekt”). Zabrana slike Svetog Save u odelu srpskog kralja, zabrana ekavice… Pošto se škola ne odvija učitelji moraju da obavljaju manipulacione i pisarske poslove kod kotarskog suda (popisana stoka, radna snaga u Rumi…) - Školska 1915/1916. Škola opet počinje uz grmljavinu topova i druge “ratne grozote”. Sve školske zgrade su ustupljene vojsci, ali na podsticaj ravnatelja, učitelja Antuna Muhe, Dušana Popovića i Moje Medića, kao i mesnih političkih oblasti, dozvoljeno je da se školska zgrada u Gornjoj glavnoj ulici upotrebi za školu. Zgrada je popravljena, a vojska je platila štetu. U istoj zgradi je radila i gimnazija i obe niže pučke škole. Srpska škola je dobila samo 3 učionice za svojih 7 razreda, pa je izvođena naizmenična nastava. “Ali, bolje je i to, nego ništa, jer se mladež odvojila od škole i od crkve i ‘klatarila’ bez ikakvog nadzora”. Knjige su stigle sa zakašnjenjem i bez ćirilice. Novo ime škole: "Opšta niža pučka škola u Donjoj Glavnoj ulici u Rumi". Sakupljanje za vojsku (džakovi za pesak, vunene krpe, guma, kaučuk, novac...). 295

Kultura

Popuštanjem političkih stega, nakon ukidanja apsolutizma, mogao se očekivati razmah društvenog života i kulture u tom kontekstu. To se i desilo, ali postepeno, i u manjem obimu. Država je još uvek bila duboko podeljena postojećom etničkom strukturom stanovništva, što se neminovno odražavalo i u ovoj oblasti života. Slične prilike su vladale i u Rumi. Društveni život i kultura su bili jasno i snažno obeleženi nacionalnim predznakom. Drugim rečima, okolnosti u sferi kulture su tokom celog ovog perioda bili pod uticajem aktuelnih nacionalnih pokreta, čiji su bili sastavni deo. Štaviše, kultura, odnosno njeni poslenici, bili su na čelu ovih pokreta. Prvi znaci buđenja iz učmalosti svakodnevnog života pojavili su se još krajem 1860. i početkom 1861. godine. Tih dana je u Rumi boravila pozorišna družina iz Novog Sada, najverovatnije preteča Srpskog narodnog pozorišta, nastalog neposredno potom. Sledila su gostovanja sličnih putujućih društava, zatim zabave, besede, sela ...

Rumska društva
Jedno od najznačajnijih rumskih društava bilo je Srpsko pevačko društvo, koje je svojim radom u najvećoj meri obeležilo kulturni život Rume u drugoj polovini XIX i početkom XX veka. U lokalnoj istoriografiji svojevremeno se razvila polemika oko godine njegovog osnivanja. Prema nekim mišljenjima to je bila 1862. godina, koja se nalazi na značkama ovog društva, a prema drugim, 1872. godina, kada je društvo dobilo svoja pravila. Izveštaj Srpskog pevačkog društva za 1911. godinu daje nedvosmislen odgovor na ovo pitanje. Prema njemu, društvo je osnovano 28. septembra 1962. godine, u mešovitom zboru, a prvu liturgiju je otpevalo na dan Svetog Save 1863. Osnivači društva su bili 1090 Panta A. Đuričić i Vasa Kritovac. Prvi podaci o postojanju jednog srpskog pevačkog društva u Rumi potiču iz 1867. godine, kada je u Rumi održana beseda, u organizaciji srpske omladine. Prihod od besede je najpre bio namenjen osnivanju stalne pevačke družine, ali je kasnije otišao u korist školskog fonda. Sreski sudija Branko Jovanović je isprva zabranio održavanje ovog događaja, verovatno zbog toga što su organizatori tom prilikom naglašavali potrebu borbe protiv “tuđeg, neprijateljskog elementa”. Kasnije je beseda ipak odobrena, uz uslov da se u dvorani postave dva crno-žuta barjačića. Njegov gest je srpska štampa kasnije prokomentarisala rečima “od Turčina gori poturica”. Besedu je otvorio A. Aršinović, koji je ujedno bio i horovođa pevačkog društva. Na besedi je društvo
1090

Izveštaj Srpskog pevačkog društva za 1911, Ruma 1912.

296

“složno” otpevalo pesme “Neverom me zva”, “Bivali čehove” i “Ubojna truba”. Njihov nastup je publika primila sa oduševljenjem. U recitatorskom delu nastupili su N. Žirišić sa pesmom “Graov-laz”, Evica Maksimović “Videla sam” (“kada je nekima oko zasuzilo”) i “Srpkinja sam”, Mihail Farmać “Smrt majke Jugovića” i St. Milutinović sa pesmom “Sklopih oči”. Drugi deo priredbe se pretvorio u “zapadnu zabavu” sa “mazurkom” i “tramblanom”, što je bio ustupak 1091 oficirima koji su, takođe, pozvani na ovu besedu. Posle pomenute besede, u Rumi je zavladao “radni duh koji tera i hoće napred”. Novoobrazovana pevačka zadruga je održala više sastanaka pod predsedništvom L. Stanojevića. Njena pravila su poslata Namesničkom veću na odobrenje. Međutim, sudija Branko Jovanović i Konstantin Kojić (bivši Tekelijin pitomac) i dalje su ometali rad ovog društva, izgovarajući se da zbog takvih delatnosti u Srem mogu biti poslate još dve regimente. Tako, jednom prilikom, dok je u srpskoj školi tekao sastanak ovog društva, baš dok je mladi rumski trgovac Jovan Čarkadžić čitao svoj govor, u salu je došao jedan nezvan gost. Bio je to Konstantin Kojić. Prisutni su pomislili da je došao da im se pridruži. Međutim, on je rekao da u ime vlasti zabranjuje ovaj skup i zamolio ih je da se raziđu. Kasnije se ispostavilo da je došao sa četnikom, koji je čekao napolju. Sutradan je sudija Jovanović zvanično pozvao Čarkadžića u sud. U Rumi se posle govorilo da će ova dvojica obavestiti Zagreb o tome kako su rasturili jedno srpsko društvo i da, kao “lojalni”, paze na “miletićevce”. Sastanak je kasnije ipak 1092 održan u jednoj privatnoj kući. Hor pevačkog društva je nastupio na još jednom selu, održanom 3. septembra 1867. godine. Selo je otvorio J. Čarkadžić, a nakon toga su otpevane pesme “De je srpska vojvodina”, pod upravom gosta B. Mijajlovića, “Čuješ li Kato”, “Devojka sokolu zulum učinila” i, na insistiranje publike, dve pesme o Miletiću. Gostu Mijajloviću se dopalo pevanje hora, ali je zamerio što su žene sedele odvojeno od muškaraca i što je među ženama bilo nekoliko uparađenih i okićenih, koje su međusobno govorile nemački. Jedna informacija, izneta tom prilikom, unosi nedoumicu o postojanju srpskog pevačkog društva te godine, jer kaže da se u Rumi “odavno radi” na stvaranju stalnog pevačkog društva, ali se od toga odustalo zbog organizovanja jednog šireg društva, koje bi pored pevanja uključivalo i čitaonicu, predavanja, sela i druge aktivnosti. Zanimljivo je i to, da su dan pre ovog sela, Nemci u Rumi imali svoj bal, na koji su pozvali i Srbe. Oni se, međutim, nisu odazvali, jer “nisu hteli da igraju valcere 1093 i polke”. Iste godine, nešto kasnije, pominju se izvesni “rumski omladinci”, koji su istupili iz pevačkog društva, jer su u njega ušli “neki iz nižega sveta”. Ipak, posao na organizaciji “pevačke zadruge” nastavljen je do kraja 1867. godine, pri čemu je prednjačila rumska srpska omladina. Sastanci društva su održavani u 1094 školskim prostorijama i u privatnim kućama.
1091 1092

"Zastava", 1867, 73 "Zastava", 1867, 80 1093 "Zastava", 1867, 86 1094 "Zastava", 1867, 76, 80

297

Vesti o radu Srpskog pevačkog društva u Rumi nalazimo i u narednim godinama. Advokat Sima Krestić potpisao je oglas u kome Srpsko pevačko društvo u Rumi, u osnivanju, iskazuje potrebu za jednim učiteljem pevanja, sa godišnjom platom od 500 forinti. Između ostalog, njegov zadatak je bio da svake godine priredi jednu zabavu (besedu). Rok za javljanje je šest nedelja, uz 1095 dostavljanje svedočanstva o stručnosti. Na ovaj oglas se verovatno javio i Vaclav Čabun, Čeh iz Praga. On se 1870. godine, kao primer slovenske solidarnosti, pominje kao učitelj pevanja i “koroupravitelj“ Omladinskog pevačkog društva u Rumi. Svoja dela je u Rumi 1096 izvodio na “glasoviru i violinčelu”. Kao član pevačkog društva tih godina naveden je i Mihail Farmać, koji je izneo javnu zahvalnost, što je ono učestvovalo na sahrani njegovog oca, a čest gost na društvenim priredbama bila je Marta Stanojević, koja je na glasoviru 1097 svirala srpske pesme. Konačno, juna 1872. godine, odobrena su Pravila Srpskog pevačkog društva u Rumi. Definišući društveni cilj ona navode učenje “umetnosti pevanja, kako crkvenog, tako i svetskog”. Društvo je imalo i svoju školu za harmonično pevanje, u kojoj se nastava odvijala besplatno. Ko je pohađao pevačku školu ili samo pevao u društvu, nije smatran članom, već učenikom. Član je mogao da postane “svaki neporočan tuzemac”, koji bi u društvenu blagajnu uplaćivao više od 4 forinte godišnje. Delili su se na “sudelujuće” (pevači) i potpomažuće. Pored članarina i poklona, društvo se izdržavalo i od prihoda sa beseda, sela, javnih predavanja i igranki, koje je organizovalo. Na društvenom pečatu bila je urezana lira, sa natpisom “Pečat Srpskog pevačkog društva u Rumi”. Njegov prvi privremeni predsednik bio je Sima Krestić, a navedena su i imena Đ. J. Đorđevića, Josima Bogdanovića, Sime Milutinovića, Steve T. Jakovljevića i 1098 Spiridona Antonijevića. Početkom osamdesetih godina u radu društva i, uopšte, u muzičkom * životu Rume, isticao se “mladi horovođa” Dušan Janković . Do tada su učitelji
1095 1096

"Zastava", 1869, 98 "Zastava", 1870, 4 1097 "Zastava", 1871, 47 i 1869, 27 1098 Pravila Srpskog pevačkog društva u Rumi, Ruma, 1883. * Dušan Janković je rođen u Rumi 15. marta 1861. godine, u zanatlijskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Rumi, a gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Konzervatorijum je završio u Beču 1883, a tokom 1887. godine se usavršavao u Pragu kao operski pevač. Radio je kao nastavnik muzike u gimnazijama u Kruševcu, Kragujevcu, Vranju, Vršcu i Beogradu. Godine 1891. položio je državni ispit za nastavnika muzike, a 1919. je postao viši predavač muzike. Napisao je Metodiku pevanja za nastavnike muzike u srednjim školama. Duže vreme vodio je hor Akademskog pevačkog društva "Obilić" - hor studenata Beogradskog univerziteta. Pored toga, od 1895. godine pisao je muzičke kritike sarađujući u raznim časopisima i listovima, kao što su: "Prosvetni glasnik", "Nastavnik", "Zastava", "Trgovinski glasnik", "Delo", "Zvuk", "Glasnik pravoslavne crkve". Pored toga bavio se i komponovanjem horskih kompozicija i dugi niz godina aktivno nastupao kao koncertni pevač. U Zborniku horskih pesama br. 2, objavljena je njegova kompozicija za mešoviti hor “Rosa”. Umro je 20. aprila 1930. godine u Beogradu i po ličnoj želi sahranjen u porodičnoj grobnici na gradskom pravoslavnom groblju u Rumi. Danas ovog nadgrobnog obeležja više nema, a zahvaljujući profesoru Bogdanu Rajakovcu sačuvana je fotografija Dušana Jankovića koja se nalazila na spomeniku. (Đorđe

298

pevanja uglavnom bili učitelji narodnih katoličkih škola, koji su ovaj posao obavljali uz malu nadoknadu, i zato nemotivisano. Više su se angažovali na obučavanju “svog” pevačkog društva, dok im je Srpsko pevačko društvo bilo u drugom planu. Pošto 1882. godine društvo nije imalo učitelja pevanja, rumski Srbi su svesrdno preporučivali mladog Dušana Jankovića. On je ubrzo preuzeo ovu dužnost i, već 31. juna iste godine, organizovao zabavu u korist Vrščana postradalih prilikom elementarne nepogode. Zabava je održana u gostionici 1099 “Kod zelenog venca”, uz prisustvo mnogobrojne publike. Kao dirigenta koji je opravdao poverenje skupštine Srpskog pevačkog društva, Janković se pominje i sledeće 1883. godine, nakon jedne zabave, gde su izveli sledeće kompozicije: “Uskliknimo”, “Ori mi se”, “Da se ne probudi”, 1100 Sa jednog, pak, drugog nastupa društva, pod istom “Eno barjak”…. dirigentskom upravom, održanog 19. februara (2. marta) 1884. godine, otpevane su pesme: “Jadna draga” (muški zbor), “Rastanak” (muški zbor), “Kor” iz Viljema Tela (muški zbor), “Sunce mi je neveselo” (T. Jakovljević i Vlajko Bugarski), “Lovački kor” iz Frajšica (muški zbor), “Tuga” (mešoviti zbor) i “Vtak 1101 mnoho srci mrtvo jest” (mešoviti zbor). Osim što je kao horovođa dobijao veoma dobre ocene javnosti, Dušan Janković je na tadašnjim zabavama nastupao i kao pevač. To je bio slučaj na “Brankovoj večeri” u Rumi 1883. godine, kada je uz pratnju Draginje Andrijević na pijaninu, otpevao “Lastavicama”. Hor je tada izveo “Viljema Tela” od Rosinija 1102 i “Brankovo kolo”. Izgleda da “mladi likovođa” Dušan Janković, koga je na ovaj položaj dovela skupština Srpskog pevačkog društva, od početka nije bio po volji nekim članovima uprave društva, čiji je predsednik tada bio Sima Staić. Posle dve godine usledile su i otvorene kritike na njegov rad. Navodi se da je darovit i muzikalan, ali samouk i bez stručne spreme, kao i da je na repertoaru hora 1103 malo srpskih pesama. Predsednik društva tih godina je bio Paja Bogdanović. Nema podataka kada je Janković otišao iz Rume, ali prema vestima iz štampe, njegovi kasniji nastupi su nailazili na dobar prijem. Pohvale te vrste je dobio za koncerte održane u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima tokom 1886. godine. Znatno kasnije, objavljena je i vest da su odobreni koncerti Dušana 1104 Jankovića i njegove sestre Katice u Ugarskoj od 15. avgusta 1903. godine. Sredinom osamdesetih godina Srpsko pevačko društvo je zapalo u probleme. Prve vesti o tome nailazimo 1886. godine, kada je jedna “beseda” 1105 odložena, jer se "pevačko društvo raspudilo”, i nema svog horovođu.
Arsenić, Znameniti Rumljani, I, Ruma, 1996; Bogdan Rajakovac, Dva muzičara Rumljana: Toša Andrejević i Dušan Janković, IX Festival muzičkih društava Vojvodine, Ruma, 14. jun 1972) 1099 "Zastava", 1882, 123 1100 "Srpski glas", 1883, 5 1101 "Zastava", 1884, 25 1102 "Zastava", 1883, 64 1103 "Srpski glas", 1882, 23; "Zastava", 1883, 64 i 1884, 33 1104 "Zastava", 1886, 13, 19, 75 i 1903, 87 1105 "Zastava", 1886, 104

299

Pozivnica Rumskog srpskog pevačkog društva

300

Zato je odbor “Rumskog pevačkog društva”, na čelu sa predsednikom Simom S. Staićem, izdao proglas naslovljen sa “braćo Srbi”. U tekstu se ističu rodoljublje, požrtvovanost i svest Rumljana u prethodnom periodu. Međutim, “danas (1887. godina – p. a.), kada pevačko društvo obeležava 25 godina postojanja, došlo se do toga da mu se peva posmrtna pesma”. Imalo je samo 80 potpomažućih članova, sa godišnjim prihodom od 320 forinti. Pao je i broj pevača, tako da se “više ne može pevati”. Na zabavama koje ono organizuje, bilo je malo posetilaca. “Omladina neće u Društvo. Okreće se od srpske kulture i to iz pukog inata.” Uz konstataciju da “ovako dalje ne može”, za 13/25. decembar 1887, u školi u 14 časova, organizovan je “bratski razgovor” na ovu 1106 temu. Izlaz iz krize društvo je pokušalo da nađe u personalnim promenama. Posle jednog oglasa za horovođu, objavljenog 1886. godine, sledeće godine se na tom mestu pominje Aleksandar Dozela. Između ostalog, njegov zadatak je bio da pet 1107 časova nedeljno obučava učenike u pevanju. Vesti iz kasnijih godina, međutim, ne govore u prilog poboljšanju prilika u Društvu. One izveštavaju da Pevačko društvo “loše stoji”, jer članovi ne dolaze na vežbanje, a učenici pevačke škole ne pohađaju nastavu redovno. Broj polaznika škole je smanjen na osam muških i sedam ženskih učenika, pri čemu 1108 su od ove osmorice samo trojica Rumljani. Početkom devedesetih godina XIX veka, predsednik Srpskog pevačkog društva bio je inženjer Jovan Tatić, a oglas za horovođu je, manje-više, bio 1109 stalno otvoren. Ipak, društvo je radilo i učestvovalo na skoro svim priredbama koje su tada organizovane u Rumi, a često je i gostovalo u drugim sredinama. Jedan od njegovih najznačajnijih nastupa je bio na proslavi 500 godina od Kosovske bitke, održan u Ravanici 1889. godine. Pored Rumljana, nastupala su pevačka društva iz Novog Sada, Mitrovice, Pančeva, Srbobrana, Šida, Vukovara... Pod upravom Aleksandra Dozele Rumljani su otpevali pesmu 1110 “Napred”. Prilikom proslave Svetog Save 1895. godine, društvo je pevalo: “Pozdrav Svetom Savi” (mešoviti zbor), “Skupljajem se” od Ajzenhuta (muški zbor), “Svet će čitat pesme moje” od Duboka (ženski zbor uz pratnju harmonijuma), “Davorovi dvori” od D. Jenka (muški zbor), “Ruske pesme” od J. Volfa (mešoviti 1111 Iste godine, u humanitarnoj akciji pomoći poplavljenim krajevima u zbor). okolini Rume, zajedno sa Nemačkim pevačkim društvom, Srpsko pevačko
1106 1107 1108

"Zastava", 1887, 186 "Zastava", 1886, 114; "Branik", 1887, 5 "Zastava", 1895, 64 1109 "Zastava", 1892, 63 1110 "Zastava", 1889, 86 1111 "Zastava", 1895, 8

301

društvo je izvodilo: “Ninje sili” od Davida (mešoviti zbor), “Večernji hor” (Abendchor) od Krajcera (muški zbor), “Davorovi dvori” Davorina Jenka (muški 1112 Na zabavi u gostionici “Kod zbor), “Oj oblaci” M. Topalovića (mešoviti zbor). Orla” pevani su: “Voskliknite gospodevi” od Sinika (muški zbor), “Jeli” od Zajca 1113 (muški zbor), “Jezerce” (mešoviti zbor) i “Bojo mi bojo” (mešoviti zbor). Uz konstataciju da je stanje u ovom društvu još uvek loše, na jednoj * 1114 takvoj zabavi, kao “ambiciozan”, okarakterisan je Dušan Popović . Krajem XIX i početkom XX veka predsednik Srpskog pevačkog društva bio je Teodor Bogdanović. On je, neposredno pred smrt, naručio društvenu zastavu, želeći time da obeleži 30 godina rada društva. Izradu zastave je kasnije na sebe preuzela njegova žena Aleksandra, koja je obećala da će snositi troškove zabave organizovane za tu priliku. Zastava je izrađena od belog brokata, na jednoj strani je bio lik Svetog Jovana, a na drugoj lira sa guslama i uokvirena lovorovim vencem, uz tekst: “Teodor Bogdanović Rumskom srpskom pevačkom društvu”. Na okrajcima zastave treperile su zlatne resice. Za potrebe proslave, novi predsednik društva, dr Dušan Dima, napisao je himnu, koju je komponovao Isidor Bajić. Proslava osvećanja zastave održana je u nedelju 28. jula/10. avgusta 1902. godine. Program se sastojao u sledećem: u subotu je organizovan doček gostiju na železničkoj stanici i njihov razmeštaj po kućama; u 9 sati je bio sastanak u prostorijama pevačke škole, zatim se, uz pratnju vatrogasne muzike, išlo do kumine kuće, gde je Rumsko pevačko društvo otpevalo serenadu za kumu; sledeći sastanak je bio “Kod orla”; u nedelju su dočekani i smešteni novi gosti, zatim je održana služba u crkvi, a u 11 časova se odigrao svečani čin osvećenja zastave u crkvi Svetog Duha. Posle toga je usledio ručak u gostionici “Kod orla”, a ceo program je završen koncertom sa igrankom, sa početkom u 20 časova. Posle proslave, društvo je izjavilo javnu zahvalnost svim priložnicima, kojih je bilo više desetina, uglavnom iz Rume. Među onima koji su ovu proslavu najviše novčano pomogli su: kuma Aleksandra Bogdanović sa 240 K, grof Ladislav Pejačević sa 100 K, Zadruga za štednju i predujmove, Kreditno akcionarsko društvo, Nemačko pevačko društvo i Dobrovoljno vatrogasno društvo sa po 50 K i Srpska pravoslavna crkvena 1115 opština 30 K.
1112 1113 *

"Zastava", 1895, 79 "Branik", 1897, 21 Dušan Popović je rođen u Čoki 7. marta 1865. godine (prema drugom izvoru 1866) u svešteničkoj porodici. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu i Segedinu, a učiteljsku školu u Somboru. Po doseljavanju u Rumu, oktobra 1890. godine, odmah se uključio u društveni i kulturni život grada. Svirao je harmonijum i sve vrste tambura. Na čelu Pevačkog društva ostao je do 1920, kada ga je zamenio Branko Cvejić. U okviru društva vodio je i tamburaški orkestar. Kao učitelj u Rumi službovao je oko tri decenije. Bio je i prvi nastavnik pevanja u Rumskoj gimnaziji. Jedan je od osnivača “Srpske trgovačke omladine” 1907. godine i “Omladinske trgovačke škole”. Bavio se i komponovanjem. Pretpostavlja se da je on autor muzike za pesmu Đure Jakšića “Kroz ponoć nemu”. Umro je 7. avgusta 1921. u 56. godini. (D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 24. jun 1939; D. Poznanović, Muzički pregalac Dušan Popović, "Sremske novine", 15. avgust 1979; Bogdan Rajakovac, Dušan Popović, Festival muzičkih društava Vojvodine, Ruma, 10. jun 1974;Đorđe Arsenić, Znameniti Rumljani II, Ruma, 2002) 1114 "Zastava", 1897, 179 1115 "Zastava", 1902, 126, 163, 189: IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 28. juli 1902.

302

Od 1904. godine u sastavu Srpskog pevačkog društva je i Tamburaški orkestar, na čelu sa Dušanom Popovićem. Jedan od prvih koncerata su održali 1116 Među ostalim nastupima tu je i onaj na 22. februara (6. marta) iste godine. 1117 kome je učestvovao i operski tenor Orženski iz Beograda, 1910. godine. Poštujući delo pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, delegacija Srpskog pevačkog društva ga je 1904. godine posetila u Sremskoj Kamenici, pred njegovu smrt. Pesnik je primio oko 40 pevača i pevačica, koji su mu “celivali desnicu”, a pozdravio ga je “biranim rečima“ dr Dušan Dima. Među posetiocima 1118 je bila i četvorogodišnja devojčica Olga, ćerka Viće Grujića. Slava Srpskog pevačkog društva su bili Duhovi (8/22. jun). Prilikom obeležavanja slave 1908. godine, društveni kum je bio Bogdan Novaković, kotarski predstojnik. Manifestacija je započela u srpskoj školi, a zatim su se zvanice, sa zastavom, uputile u crkvu, na liturgiju. Odatle se otišlo u crkveni dom, gde je sveštenik Marko Šaula osvetio vodicu i slavski kolač. U 3 časa popodne organizovan je izlet u baštu Sime Milutinovića, gde je veselje potrajalo 1119 do kasno u noć. Na vanrednoj skupštini društva održanoj 1910. godine, pored inicijative za izgradnju zgrade za školu pevanja, raspravljalo se o novom imenu društva. U opticaju su bila tri predloga: zadržavanje starog imena, davanje imena pesnika Branka Radičevića ili Jovana Jovanovića Zmaja. Na kraju je odlučeno da se društvo nazove “Srpsko pevačko društvo Jovan Jovanović Zmaj”. Tom prilikom 1120 su doneta su i nova Pravila, a horom je upravljao Sava Gološin. Prema rečima njegove sestre, u Rumi je uoči Prvog svetskog rata, kraće vreme u svojstvu dirigenta hora, boravio i poznati srpski kompozitor Milenko Paunović (1889 - 1924). Između ostalog, bio je i profesor muzičke škole 1121 “Stanković” u Beogradu i kompozitor dela "Prva jugoslovenska simfonija". Negde u isto vreme (1913), kao horovođa Srpskog pevačkog društva pominje 1122 se i Čeh Dragutin Stari. Od važnijih nastupa društva u godinama pred izbijanje Prvog svetskog rata, treba pomenuti onaj u banji Koviljači pred prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem 11. jula 1911. godine. Prestolonaslednika je tada 1123 pozdravio predsednik Srpskog pevačkog društva Aleksandar Cikovac.

1116 1117 1118

"Zastava", 1904, 40 "Radikal", 1910, 5 "Zastava", 1904, 105 1119 "Radikal", 1908, 20 1120 "Radikal", 1910, 29 1121 Biljana Milanović, Kontekstualizacija ranog modernizma u srpskoj muzici na primeru dva ostvarenja iz 1912. godine, internet sajt: www.komunikacija.org.yu/komunikacija/casopisi/muzikologija/VI_6/15/show_html?stdlang=si Biljana Milanović, Značaj i uloga prepiske u osvetljavanju ličnosti i stvaralaštva Milenka Paunovića, internet sajt: www.komunikacija.org.yu/komunikacija/casopisi/muzikologija/II_2/d05/show_html?stdlang=pl 1122 "Zastava", 1913, 66j 1123 "Zastava", 1911, 156v; Izveštaj o radu Rumskog srpskog pevačkog društva za 1911.

303

Srpsko pevačko društvo u Rumi početkom XX veka 304

Na takmičenju Saveza srpskih pevačkih društava u Somboru, za svoj nastup su osvojili treću nagradu – “srebrni pehar sa lavom”. Na muzičkim priredbama i takmičenjima, na repertoaru društva, tada su bile pesme Isidora Bajića, Kornelija Stankovića, P. Krančevića, I. Glinke, D. Starog, J. Marinkovića 1124 i drugih. Među mnogobrojnim dobrotvorima društva treba pomenuti: Kristinu Filipović, koja je darovala društvu dve kuće, br. 52 i 54 u Železničkoj ulici; zatim, Mariju ud. Kostić, koja je radi “večite uspomene” na svoju umrlu jedinicu ćerku Cvetu, društvu poklonila vinograd između Novog vašarišta, Mađarske i Kraljevačke ulice, za koji je planirano da se vremenom preuredi u društveni park pod imenom "Cvetin park"; Simu Milutinovića, koji je društvu poklonio svoju ciglanu i dao 1.000 K za gradnju “Pevačko-muzičke škole”, od koje se kasnije 1125 odustalo. Rumski Nemci su imali svoje pevačko društvo, čiji su koreni datirali iz ranijeg crkvenog hora. Godine 1868. "Zastava" piše da je u Rumi “ranije” postojalo neko malo 1126 nemačko pevačko društvo. Dosta kasnije, krajem 1891. godine, u okviru novoobrazovanog Prvog rumskog čitalačkog društva ustanovljeno je pevačko društvo. Jedna grupa pevača se 24. juna 1894. godine izdvojila i osnovala Prvo rumsko nemačko muško pevačko društvo. Brojalo je dvadesetak članova, a u upravi su bili Aleksander Kovačević, kao predsednik, zatim Anton Šme, Karl Šturm i drugi. Godine 1902. predsednik društva je bio Ferdinand Rister, a horovođa Jakob Ambroz. Na velikom festivalu u Novom Sadu 1908. godine, ovaj rumski hor je 1127 odneo pobedu i postao veoma popularan u muzičkom svetu. Negde u tom periodu (oko 1894) u literaturi se pominje i Nemačko 1128 katoličko pevačko društvo. Jedno drugo muzičko društvo, Društvo prijatelja muzike u Rumi, sa predsednikom Francom Hofmanom, osnovano je 1909. godine. U njemu su glavnu ulogu imala braća Jakob i Karl Ambroz. Njegov nastanak je bio posledica raskola u Prvom rumskom nemačkom muškom pevačkom 1129 društvu. U Rumi je postojalo i Prvo rumsko nemačko seljačko pevačko društvo, čiji je predsednik bio zemljoradnik Jozef Šme, a dirigent Jakob Ambroz. Ono je utemeljeno 29. septembra 1912. godine. Ubrzo posle toga brojalo je nekoliko

Izveštaj o radu i stanju Rumskog srpskog pevačkog društva za godinu 1913/1914, Ruma 1914. Izveštaj o radu Rumskog srpskog pevačkog društva za godinu 1911; Izveštaj o radu i stanju Rumskog srpskog pevačkog društva za godinu 1913/1914. 1126 "Zastava", 1868, 58 1127 Carl Bischof, nav. delo, 156-157; Franz Wilhelm, nav. delo, 200-201 1128 Franz Wilhelm, nav. delo, 224 1129 Carl Bischof, nav. delo, 157; Franz Wilhelm, nav. delo, 202
1124 1125

305

stotina članova, a društveni hor, sa četiri muška glasa, imao je 50-tak 1130 članova. Rumski Hrvati su 1912. godine imali svoje Hrvatsko pevačko društvo 1131 “Jelačić”. Muzika je bila sastavni deo svakodnevnog života običnih ljudi, naročito u zimskim mesecima, po završetku poljoprivrednih radova. Misli se na muziku koja je svirana u mnogobrojnim rumskim gostionicama. U arhivskoj građi se pominju mnogi “muzikanti” iz Rume i okoline, tamburaši, gajdaši, frulaši..., koji su na ovaj način zarađivali za život: Petar Prahthauzer (Petar Prachthäuser), Josip Aleksandar, Karl Tafanek (Karl Taffanek), Johan Bauer (Johann Bauer), Paul Horšić (Paul Horschics), Petar i Aleksandar Maletić i drugi. Među njima je bilo i onih koji su pokušali da se dalje usavršavaju u muzičkoj umetnosti. To je bio slučaj sa Tošom M. Jakovljevićem, koji je konkurisao za učenika “glazbene” škole u Zagrebu. Međutim, odbijen je, sa obrazloženjem da tamo nema internata, a ni učitelja za slepu decu, te ga 1132 upućuju na ravnateljstvo slepačkog zavoda u Zagrebu. Rumljane su zabavljali i umetnici iz drugih krajeva. Koncert u Rumi – "Trio Nada, Jelena i Olga Slavjanskova" održale su 6/18. februara 1895. godine 1133 u gostionici “Kod zelenog venca”. U periodu od 18. maja do 1. juna 1901. godine konzervatorista zagrebačke operske škole D. Uroš Jurišić, priredio je koncerte u sremskim 1134 mestima, među kojima je bila i Ruma. Verovatno popularniji, bar među pripadnicima srpskog stanovništva u Rumi, bio je nastup Diletantskog zbora srpskih tamburaša (14 tamburašica) iz Šida 1904. godine. On je iskorišćen za promovisanje akcije stvaranja tamburaških zborova u okviru srpskih muzičkih društava i afirmisanja “srpskih 1135 instrumenata”: javor gusle, gajde i sitna tamburica. Godine 1910. održan je “Vojnički koncert” sa igrankom, na kome je svirala vojna muzika 96. pešačke pukovnije. Iste godine, Zemunsko srpsko 1136 đačko pevačko i tamburaško društvo “Branko” imalo je svoj koncert. *** Pored muzičkih, na polju kulture i negovanja društvenog života, bila su angažovana i druga rumska društva.

1130 1131 1132

Carl Bischof, nav. delo, 157; Franz Wilhelm, nav. delo, 204 Ratko Racković, nav. delo, 4 IAS, Magistrat..., 1912, kut. 2.044-4.480 (kut. sa 1911) 1133 "Zastava", 1895, 19 1134 "Zastava", 1901, 130 1135 "Zastava", 1904, 121 1136 "Radikal", 1910, 9, 23

306

Prva strana Pravila Rumske kasine

307

Jedno od najstarijih bila je Rumska kasina, kao jedna od prvih srpskih čitaonica u Sremu. Njena osnivačka skupština je održana 13. marta 1881. godine, na kojoj su bili prisutni advokat Svetozar Nikolajević, predsednik, Gavra Putnik, sekretar, Teodor Bogdanović, Karl Kohaut (Karl Kohaut), Demeter T. Jakovljević, Jovan Đurišić, Jovan St. Dudić, Jefta Ostojić, dr Ernst, Ferdinand Rister i dr Dimitrijević. Društvena pravila su odobrena 1. avgusta 1881, a preinačena 11. oktobra 1882. godine. Cilj društva je bio da organizuje čitalačke sastanke i zabave, a član je mogao da postane svaki društveno “izobražen” Rumljanin ili “stranac”. Na čelu društva je bio predsednik, koji se na glavnoj skupštini birao između članova sa mestom boravka u Rumi i na mandat od jedne godine. Pored predsednika, upravu su činili potpredsednik, sekretar i blagajnik. Članovi su mogli da dovode svoje goste, ali ne više od osam dana, jer posle toga, dotični “gost” je mogao da dođe samo kao član. Rumljani koji nisu bili članovi, nisu imali pravo da dolaze na sastanke, osim na društvene zabave i to po pozivu. Društvo je imalo svoje prostorije, koje je održavao poslužitelj. U 1137 njima se mogla dobiti kafa, čaj, vino, pivo.... Međutim, skoro istovremeno su se pojavili napisi u srpskoj štampi protiv Kasine. Prigovaralo se njenom građanskom karakteru, iako su deoničari i članovi “sve sami Srbi”, a i smeštena je u srpskoj kući. “Da li bi i Nemci tako 1138 uradili?” Mnogo kasnije, 1909. godine, Kasina je bila pred gašenjem. Njena uprava skoro da i nije bila aktivna, odborske sednice se nisu održavale, dugovi su nagomilani, pojavile su se pronevere… Sve u svemu, u njoj je vladao “pravi haos”. Tada je izabrana i nova uprava na čelu sa predsednikom dr Milošem Nikolajevićem i sekretarom Jovanom Radivojevićem. Time je učinjen pokušaj da se Kasina pretvori u Srpsku čitaonicu i tako ponovo oživi svoj rad. Sledeće godine je održana vanredna skupština, na kojoj je izvršena promena društvenih pravila. Međutim, i dalje je ostao naziv “Rumska Kasina”, a ne “Srpska čitaonica”, kako je to bilo odlučeno na ranijoj skupštini. Sekretar Jovan Radivojević je zbog toga podneo ostavku, a novi sekretar je postao Jovan Mišković. Takođe, još neki članovi su iz tog razloga napustili društvo, 1139 obrazlažući to činjenicom da je ono izgubilo svoj srpski karakter. Godine 1884. nekoliko uglednih Rumljanki (Angelina Đurišić, Olga Bogdanović, Ana Stajić, Katarina Sigler, Anka Panajotović, Draginja Marinković, Danica Dimitrijević, Bojana Panajotović i Terezija Stajić) sastavilo je privremeni odbor, koji je trebalo da, po primeru drugih, osnuje Srpsku žensku dobrotvornu zadrugu. Inicijator njenog osnivanja je bio dr Jovan Šević, kraljevski javni beležnik u Rumi, a društvena pravila je sastavio advokat Milan Nikolajević, tadašnji trgovišni načelnik. Početak rada je obeležen besedom sa igrankom “kod Orla”, uz prijateljsko učešće Draginje Tuškan, Milana Andrića i Đure Stajića, kao i Rumskog srpskog pevačkog društva, pod upravom Aleksandra Dozele. Društvena pravila su odobrena 23. februara 1885. godine. Imali su tri
1137 1138 1139

IAS, Magistrat..., 1881, dok. br. 208 i 1883, kut. 951-1.860 "Zastava", 1881, 44 "Radikal", 1909, 28, 41, i 1910, 6

308

grupe članova: “pravi”, samo oni iz Rume, potpomažući, kojima su pripadali i oni van Rume i savetujući članovi. Pored žena i devojaka, starijih od 16 godina, članovi ovog društva su mogli da budu i muškarci, bez obzira na društveni status, uz godišnju članarinu od 4 forinte. Organi uprave su bili gospojinski odbor (sednice svakog 1. i 15. u mesecu), glavna skupština (sednice 1. januara i 1. jula), upravni odbor, predsednik, potpredsednik, sekretar i blagajnik. Delatnost društva se sastojala u pomaganju ugroženih u novcu, u hrani, knjigama, odeći..., zatim, “priskrbljenjem rada i privrede” i brizi o bolesnima i sirotinji. Oni su potporu dobijali trajno, povremeno i vanredno, a pomoć samo 1140 pod određenim uslovima. Kao njen prvi uspeh pomenuta je tombola organizovana 7. juna 1886. godine “kod Venca”, u korist siromašne školske dece. Posle je priređena igranka “do zore”. Iako tom prilikom nije održana planirana beseda, zbog problema u Srpskom pevačkom društvu, sakupljeno je 120 forinti i 34 1141 novčića. Marta 1886. godine sazvana je prva glavna skupština Srpske ženske dobrotvorne zadruge, na kojoj je izabrana uprava društva. Predsednik je postala Milica Nikolajević, potpredsednica Danica Dimitrijević, sekretar Jovan Šević, blagajnica Draginja Marinković, dok su u odboru bile: Anka Panajotović, Anđelina Đurišić, Melanija Dima, Milica Ricofi, Marina Georgijević, Jelisaveta Dudić, Hristina Petrović, Evica Ostojić, Marija Mladenović i Ljubica Maksimović. Nadzorni odbor su činile: Katarina Zigler (Katharina Sigler), Jelisaveta Đuričić i Ana Stajić. Odlučeno je da od tada zadruga odeva u proseku 25 do 30 dece, nabavlja školski pribor i daje stalne mesečne pomoći i stipendije. Uspostavljena je i saradnja sa sličnim zadrugama u zemlji i u Srbiji. Od njenih važnijih akcija treba pomenuti angažovanje na obnovi crkve Svetog Duha u Rumi, na podizanju spomenika Jovanu Jovanoviću Zmaju i sakupljanju pomoći za srpsku 1142 vojsku u oslobodilačkim ratovima 1912 – 1918. U Baderovoj gostionici, 20. decembra 1891. godine, osnovano je Prvo rumsko čitalačko društvo, koje je u svom sastavu imalo i pevačko društvo. Oktobra 1898. godine društvo je raspolagalo sa oko 600, a 1905. preko 1.000 knjiga. Članovi društva su se kasnije okupljali u gostionici “Kod hrasta”, gde su čitali knjige i štampu i druge spise. Poseta je bila velika naročito u zimskim mesecima, a posetioci su pored čitanja knjiga i štampe, mogli da igraju bilijar, 1143 šah i karte.

D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 16. avgust 1939; D. B. Spajić, 50godišnji jubilej Srpske ženske dobrotvorne zadruge u Rumi, "Dan", Novi Sad, 28. april 1937; "Sremske novine", Iz prošlosti Srema, Sremska Mitrovica, 23. avgust 1961, tekst potpisao J.J; IAS, Magistrat..., 1885, kut. 1.001-1.500 (Pravila); Javor, Ivanka Veselinov, Predmetni registar, II, Novi Sad, 1989, XIII, 445, 447 1141 "Zastava", 1886, 104 1142 D. B. Spajić, 50-godišnji jubilej Srpske ženske dobrotvorne zadruge u Rumi, "Dan", Novi Sad, 28. april 1937; "Sremske novine", Iz prošlosti Srema, Sremska Mitrovica, 23. avgust 1961, tekst potpisao J.J.; "Zastava", 1886, 49 1143 Carl Bischof, nav. delo, 156: Franz Wilhelm, nav. delo, 200-201
1140

309

Pozivnica Hrvatske čitaonice

310

Početkom 80-tih godina XIX veka u Rumi je postojalo Prvo rumsko pogrebno društvo. Njegov privremeni odbor tražio je u junu 1883. godine od poglavarstva da Vladi podnese društvena pravila na odobrenje. Prema društvenim pravilima, cilj društva je bio pokrivanje pogrebnih troškova. Pri smrti nekog člana iz blagajne se njegovoj porodici ili naslednicima isplaćivalo 40 do 100 forinti. Zanimljivo je da je isto važilo i u slučaju samoubistva. Članovi su mogli da budu hrišćani svih veroispovesti, oba pola. Svi članovi su posedovali društvene knjižice, a na konto upisnine su plaćali 1 forintu godišnje. Privremeni 1144 upravnik Prvog rumskog pogrebnog društva je bio Karl Štirm. Na jednoj sednici održanoj 24. marta 1894. godine, uz prisustvo dr Pausa, dr Rikarda Plemića, Kolomana Janča, M. Vukelića, Antuna Muhe i Slavka Urbanija, jednoglasno je odlučeno da se otvori Rumska čitaonica. To je i učinjeno dva dana kasnije. Iako je bila većinom hrvatska po karakteru, njeni članovi su bili i Srbi i Nemci. Godine 1897. čitaonica je imala 38 članova. Sledeće godine je iznajmila jednu salu na gornjem spratu hotela od gostioničara Klajna, a od 1904. sastanci su se održavali u gostionici Franca Grubera u Stevanovoj ulici. Kasnije, od 1912. godine, preselili su se u novoizgrađeni Hrvatski dom. Godine 1907. priređen je koncert u korist Hrvatskog doma, a učesnici su bili i Srpsko pevačko društvo i gđica Irena Nikolajević. Čitaonica je organizovala tombole, priredbe, kao i zabave, na kojima su, između ostalih, svirali orkestri rumskih muzičara Esterajhera (Oesterreichera) i Ambrosa. U svom fondu je posedovala sledeće novine: Politika, Obzor, Otadžbina (Vaterland), Zagrebačke dnevne novine (Agramer Tageblatt), Hrvatska, Posavska Hrvatska, Peštanski Lojd (Pester Loyd) i druge. Bilo je predloga da se u čitaonici drže Sremske narodne novine (Syrmier Volksblatt), ali je on odbačen, jer list je u svojim člancima “vređao” učiteljstvo. Godine 1906. nabavljaju se tamburice i ormari koji su postajali društveno vlasništvo. U 1145 međuvremenu, 1905. godine, preimenovana je u Hrvatsku čitaonicu. Jevrejsko gospojinsko dobrotvorno društvo je osnovano 1904. godine, na inicijativu Roze Handler (Rosa Handler), Štefanije Švelbl (Stefani Schwelbl) i Rudolfine Štajner (Rudolfina Steiner). Cilj ovog društva je bio pomaganje siromašnih jevrejskih porodica, briga oko udaje siromašnih devojaka, školovanja jevrejske dece i dr. Na čelu društva je bila Roza Goldštajn (Rosa Goldstein), supruga rabina u Rumi. Zapažena je bila i uloga dugogodišnje potpredsednice gospođice Katice Vajs (Katharina Weiss), sekretarice Felis 1146 Poper (Felis Poper) i blagajnice Rot (Roth). Društvo sličnog karaktera imale su i rumske Nemice, ono se pominje 1147 krajem XIX veka, pod imenom Katoličko žensko dobrotvorno društvo. Od 1910. godine pominje se još jedno rumsko društvo. To je Devojačko kolo. Nema podataka o njegovom osnivanju, ali ima o aktivnostima. To su uglavnom bili izleti (Grgeteg, Kamenica...) i društvene zabave, na kojima su
1144 1145

IAS, Magistrat..., 1883, kut. 2.701-3.700 i 1884. kut. 903-2.140; Carl Bischof, nav. delo, 224 Ratko Racković, nav. delo, 3-4 1146 D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 26. avgusta 1939. 1147 Franz Wilhelm, nav. delo, 224

311

učestvovali mnogobrojni gosti (Srpsko pevačko društvo, Laza Isajlović, Manojlo 1148 Vranić...). Jedna zabava Devojačkog kola održana je na drugi dan Uskrsa 1913. godine. Program je bio raznolik: monolog od Gabanija, u izvođenju Ane Ristić, gospođica Nada Karakašević i Dragutin Stari, svirali su na klaviru Vagnerovog Tanhojzera, “Trijalog”, diletantska predstava od Molnara, sa glumcima Smiljom Jekić, Ljubicom Isajlović i Savetom Govorčinović, “Đurđev dan”, melodrama od Zmaja, koju je za klavir i ženski hor preradio Drag. Blažek, a u uzvođenju Perside Ristić, “živa slika” - “Vera, Ljubav, Nada”, šaljiva pošta sa tri nagrade i 1149 na kraju igranka.

Pozorište
Pred sam kraj 1860. i početkom 1861. godine u Rumu je došla * novoosnovana novosadska pozorišna družina . O tome je pisao Aca Popović Zub, kome se, znajući da se bavi u Rumi, obratio Đoka Popović, urednik "Danice" i “duša” "Srbskog dnevnika", zamolivši ga da se raspita da li bi Ruma bila voljna da primi ovu družinu na neko vreme. Aca Popović Zub i trgovac Jovan Bogdanović su napravili plan kako da pridobiju rumsko građanstvo za ovo gostovanje. Oni su u Bemovu kafanu pozvali viđenije Srbe i Nemce, kao i nekolicinu mladih Jevreja, pri čemu su ovi poslednji bili najizdašniji u prilozima. Ubrzo su sakupljena potrebna sredstva za gostovanje pozorišne družine, kao i potreban broj kola da ih doveze u Rumu. Družina je u Rumi bila dobro ** prihvaćena. Posle nekoliko održanih predstava, Aca A. Popović , Zubov prijatelj i imenjak i prezimenjak, koji je u to vreme živeo u Rumi, i, prema Zubovim rečima, bio vrlo talentovan glumac, poželeo je da se i sam popne na pozornicu. Nagovorio je i Zuba da mu se pridruži, te su zajedno odigrali “Vladimira i Kosaru”, što se publici veoma dopalo. Ova pozorišna družina je ostala šest 1150 nedelja u Rumi, odakle je otišla u Mitrovicu. Posle nekoliko godina pominje se jedna amaterska dobrovoljna pozorišna družina iz Rume, koja je “sklopljena” januara 1863. godine, sa ciljem da daje

1148

"Ženski svet", 1910, 239; IAS, Magistrat..., 1912, kut. 2.044-4.480 (kut. sa 1911); Zastava, 1911, 95v 1149 "Zastava", 1913, 66j * Iz ove pozorišne trupe je ubrzo nastalo Srpsko narodno pozorište. ** To je verovatno onaj Al. Popović koji je još 1847. godine u Somboru prikazivao Sterijine komade: “Ajduci”, “Zla žena”, “Kir Janja”, “Pokondirena tikva”, “Svetislav i Mileva”, “Laža i paralaža” i dr. Isti Aleksa A. Popović iz Rume je u aprilu 1862.godine, po Geteu izradio “Pravila za glumce” i podneo ih artističkom odboru na “pregled i uporabu”. To je bio prvi glumački udžbenik na srpskom jeziku. Popović je preveo i osam pozorišnih komada od Šekspira, Šilera… (Dr Mihovil Tomandl, Srpsko pozorište u Vojvodini, I, 1736-1868, Novi Sad, 1953-54, 158; Alojz Ujes, Sterija na sceni, katalog izložbe, 1982, 15. i 13) 1150 Aca Popović Zub, Uspomene II, Budimpešta, 1893, 5-7

312

“pozorištna predstavljanja na narodne celji”. Posle nekoliko komada prikazanih 1151 u Rumi, već 17. februara iste godine imalo je prvo gostovanje u Mitrovici. Ovo Dobrovoljno pozorišno društvo je, prilikom svetkovine Svetog Save 14. januara 1864. godine, priložilo u Školski fond srpskih škola u Rumi 20 1152 forinti. Ne zna se šta je dalje bilo sa ovom rumskom pozorišnom družinom, tek ona se više nigde ne pominje. Mnogo više podataka u arhivskoj građi, periodici i literaturi ima o pozorišnim trupama koje su gostovale u Rumi. Još 1861. godine pozorišno društvo Jovana Kneževića priredilo je u Rumi 1153 Dve godine kasnije (juli Sterijine komade “Ajduci”, “Boj na Kosovu” i druge. 1154 U ovoj 1863) pominje se gostovanje “Pozorištne družine” Stevana Čekića. deceniji je, od 1. avgusta 1868. godine, u Rumi boravila “narodna pozorišna 1155 družina”, koju su iz Zemuna doveli Jovan Đorđević i Joca Bogdanović. Sedamdesetih godina zabeležene su dve posete Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada Rumi, 1873. i 1878. godine, kada je ostala šest 1156 nedelja. U narednim decenijama ovo pozorište se skoro svake godine, na svojim turnejama, po nekoliko dana ili nedelja zadržavalo i u Rumi. U Spomenici Srpskog narodnog pozorišta popisano je ukupno 18 poseta Rumi, sa oko 400 1157 održanih predstava. Ovde ćemo navesti neke izvode iz tadašnje štampe koja je komentarisala gostovanja ovog pozorišta u Rumi. - “U Rumi uzelo maha kartanje i iz toga nas prenu dolazak Srpskog narodnog pozorišta Sv. Danulovića. Mi Rumljani smo navikli na kojekakve nemačke vandrokaše, koji nemaju pojima o uzvišenoj celji pozorišnoj. 1158 Predstava ‘Don Cezar od Bazana’. Listom dođosmo”. - Iste 1883. godine, ali kasnije, zabeležen je slab odziv Rumljana na pozorišne predstave Srpskog narodnog pozorišta. Glumce su dočekale “prazne 1159 klupe” i hladan prijem. - Do 25. jula 1885. godine Srpsko narodno pozorište je u Rumi odigralo 1160 četiri komada. Prvi je bio u subotu 6. jula.
1151

"Danica", Novi Sad, 1863, god. 4, br. 3, str. 48 i br. 7, str. 112; Ivanka Veselinov, Danica, sadržaj i predmetni registar, Novi Sad, 1984, IV, 48, 112, 1863. 1152 Milutin Ratković, nav. delo, 42 1153 Mihovil Tomandl, nav. delo, 126; Ivanka Veselinov, Danica, sadržaj i predmetni registar, Novi Sad, 1984, II, 32, 48, 1861. 1154 "Danica", 1863, god. 4, br. 30, str. 480 1155 "Zastava", 1868, 67; "Brankovo kolo", 1901, 32 1156 "Zastava", 1873, 102 i 1878, 122 1157 Spomenica Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad, 1962, 521-525 1158 "Zastava", 1881,18 1159 "Zastava", 1881, 154

313

- Narodno pozorište je “otišlo” u Rumu 1887. godine i od 4. do 13. juna odigralo 5 – 6 predstava, koje su bile dobro posećene. Odigrana je i predstava “Ciganin”. Gradonačelnik je poveo sa sobom i nekoliko Cigana, koji su na njihovom jeziku glasno vikali “živeo Lukić” (glumac – p. a.). Dvorana je bila 1161 puna, a u kasi se našlo 127 forinti. forinti.
1162

- Tokom gostovanja 1898. godine Pozorište je u Rumi inkasiralo 70

- U Rumi je 1895. godine gostovala Srpska narodna pozorišna družina. Došla je 25. maja, ali pošto je pet dana padala kiša sve je odgođeno. Sakupljeno je oko 1.000 forinti. Ponovo je gostovala od 6. do 11. juna i od 20. do 25. juna. Za ove pozorišne predstave je napravljena arena, a u sakupljanju 1163 pretplate najviše su se istakli Šević i mernik Tatić. - Godine 1901. Srpsko narodno pozorište je u Rumi održalo 19 1164 predstava. - Sledeće godine je skoro jedan mesec gostovalo u Rumi, a “mestni odbor za Srpsko narodno pozorište” u Rumi je 22. decembra 1901. i 18. novembra 1902. godine održao svoju sednicu, kojoj je predsedavao Miloš 1165 Nikolajević. - Posle 4 godine Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada gostuje u 1166 Rumi. Planirano je 12 predstava. - Srpsko narodno pozorište gostovalo je u Rumi sa 29 predstava i jednim 1167 koncertom. Pored Srpskog narodnog pozorišta i druge pozorišne trupe su, s vremena na vreme, dolazile u Rumu. Jedna putujuća pozorišna družina je u toku 1877. godine 12 dana 1168 boravila u Rumi. Dve godine kasnije, Karl Remaji, upravitelj putujućeg pozorišta, tražio je 1169 dozvolu da šest nedelja drži predstave u Rumi “kod Orla”.

1160 1161 1162

"Stražilovo", Novi Sad, 1885, 1 "Branik", 1887, 66; "Zastava", 1887, 9 i 99 "Brankovo kolo", 1898, 32 1163 "Zastava", 1895, 84, 95, 96 1164 "Zastava", 1901, 211 1165 "Zastava", 1902, 15, 263 1166 "Radikal", 1909, 19; "Brankovo kolo", 1909, 30; "Branik", 1909, 143 1167 "Zastava", 1911, 202v 1168 IAS, Magistrat..., 1877, prva kut, dok. br. 1.412 1169 IAS, Magistrat..., 1879, druga kut, dok. br. 208

314

Plakat za pozorišnu predstavu u Rumi iz 1882.

315

Plakat za pozorišnu predstavu u Rumi iz 1882.

316

Neka pozorišna družina je 1880. godine odigrala komad “Vodeničareva ćerka”, u četiri čina od E. Siglegetija. Ovaj komad je u Rumi prepisao Nikola Alimpijević, a preradio ga je Milan Justin Šimić. On je dozvolio Fotiju Ž. Iličiću 1170 izvođenje, pod uslovom da prepis ne daje drugim trupama. U Rumi je u junu 1882. godine gostovao “Letnji teatar”. Tom prilikom odigrano je više predstava: ”Srndać” (“Rehbock”) ili “Čoveče ne ljuti se” u tri čina, pisca Šnajdera Fipsa (Schneider Fips), a pod direkcijom Gustava Pfalca (Gustav Pfalz), zatim, “Reč ministra” ili “Jevreji pod carom Josipom II” – istorijsku sliku u dva čina, “Seoski lupež” (“Der Dorflump”), u četiri čina, “Najlepše veče u Rumi”, u tri čina, “Dama s kamelijama”, “Zbunjeni pisar”” (“Verwirrte Schreiber”), "Pozorišne gluposti” (“Theatralischer Unsin”) i “Balska noć kod Šperla u Beču” (“Eine Ballnacht beim Sperl in Wien”). Prihod je išao u 1171 korist Rumskog sirotinjskog fonda. Sledeće godine je Jozef Dupski (Josef Dupsky) priređivao “Panoramu” na 1172 “drvnjem vašarištu”, a Aleksandar Petrović “Svetozornicu” na vinskoj pijaci. “Povlašćeni” direktor pozorišta Jozef Koh (Josef Koch) je 1886. godine zamolio Magistrat za dozvolu da u Rumi, na jedan mesec, održava pozorišne 1173 predstave. Zatim je 1887. direktor Nemačkog pozorišta Johan Kos (Johann Koss) za 1174 održavanje jedne predstave platio 10 forinti u korist uboške zaklade. U Rumi je, sa svojim pozorištem, gostovao i Ludvig Duba (Ludwig Duba) 1175 iz Salcburga, u vremenu od 25. maja do 6. avgusta 1888. godine. U Rumi je bila pozorišna družina Đoke Protića u dva navrata, 1892. i 1176 1177 , kao i Srpsko narodno pozorište iz Vršca 1903. Putujućem 1903. godine Ćirićevom pozorištu je 1909. godine zamereno da ima malo srpskih komada i da njihovu apstraktnu tematiku obični seljaci ne razumeju. Takođe, za ovakve prilike je obično postavljana arena, a od tada su se pozorišne predstave 1178 Na tom mestu je svoje predstave davala i pozorišna održavale “kod Pajšla”. 1179 družina Radivoja M. Dinulovića 1910. godine. Zabeleženo je i jedno gostovanje “kazališta majmuna” 1884. godine, 1180 vlasnika Spineta Domenikova iz Italije. Bilo je i onih Rumljana koji su uzimali aktivnijeg učešća u pozorišnom životu srpskog stanovništva u Južnoj Ugarskoj. Među njima je i 12 članova
Putujuće pozorišne družine u Srba do 1944. godine, Zbornik radova, Beograd, 1993. IAS, Magistrat..., 1882, kut. 2.001-3.440 (oglasi iz rumskih novina) 1172 IAS, Magistrat..., 1883, kut. 1-950 1173 IAS, Magistrat..., 1886, kut. 2.888-4.200 1174 IAS, Magistrat..., 1887, kut. 1-1.320 (Ruma, 25. mart 1887) 1175 IAS, Magistrat..., 1888, kut. 4.401-5.000 1176 "Zastava", 1892, 104 i 1903, 109 1177 "Zastava", 1903, 158 1178 "Radikal", 1909, 1, 13, 25 1179 "Radikal", 1910, 46 1180 IAS, Magistrat..., 1884, kut. 7.307-8.200
1170 1171

317

Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, naravno, ne glumaca. Poverenik ovog pozorišta, Jovan Tatić, sakupio je 393 K 32 filira za 1898/99. 1182 godinu. Rumljanin dr Dušan Dima napisao je šaljivu igru “Rastavljen”, koju je 1183 Srpsko narodno pozorište igralo u Rumi 2. septembra 1897. godine. Kada je glumac u Srpskom narodnom pozorištu Kosta Hadžić „Baba“, 1184 U umro u Rumi 1. septembra 1872. godine, na opelo se steklo pola Rume. Rumi je 6. jula 1885. godine svoju glumačku karijeru započeo Vasiljević Koča, u 1185 ulozi sudije Ajlenštajna.

1181

Društvene i druge zabave
Zabave, sela, besede, predavanja, igranke, pevačke večeri, balovi, tombole... bili su ipak najmasovniji vidovi društvenog života u tadašnjoj Rumi. Organizovali su ih pojedini staleži (omladina, zanatlije, trgovci, učitelji, učenici), razna društva ili ugostitelji, svako u svojim objektima. Povodi su bili različiti: verski i državni praznici, aktuelni događaji, godišnjice... Najčešće su imali nacionalni karakter, zbog čega su ponekad bili trn u oku vlastima, koje su naročito bile sumnjičave prema onim srpskim. Takođe, često su imale i obeležje humanitarnih i dobrotvornih akcija. Prikupljana su sredstva za stanovništvo 1186 , za izdržavanje srpske gimnazije u Novom Sadu Boke Kotorske (1870) 1187 1188 , za rumsku bolničku zadrugu (1882) (1872) ... U arhivskoj građi i periodici sreće se obilje podataka o ovim manifestacijama, koje su, doduše, uvek ličile jedna na drugu. U ovom delu ćemo prikazati samo one najkarakterističnije. Šezdesetih godina štampa je zabeležila da su u Rumi još uvek retke besede, a da na njima ima dosta stranih uticaja. Neki građani (jedan rumski učitelj) paze da neko ne bi slučajno došao na zabavu prostije obučen. Autor teksta zato daje savet da omladina mora da odbije “kužnu nadri-civilizaciju, koja će od Srbina načiniti gomilu mekušaca i slabotinje, što će ropski služiti strastima svojega tela i vremena”. Ipak, omladina “radi na tome da Ruma postane 1189 sremski Novi Sad”. Ona je 5. septembra 1868. godine priredila besedu u korist narodnog pozorišta u areni “Kod zelenog venca”. Areni se pristupalo kroz jedan hodnik
1181 1182

"Brankovo kolo", 1901, 12 "Branik", 1900, 24 1183 Spomenica Srpskog narodnog pozorišta, 490 1184 "Zastava", 1872, 107 1185 Prof. St. Stanojević, Narodna enciklopedija ..., knjiga I 1186 "Zastava", 1870, 47 1187 "Pančevac", 1872, 26 1188 "Zastava", 1886, 17 1189 "Zastava", 1867, 76

318

sačinjen od grmlja, koji je vodio prema osvetljenom srpskom grbu. Bilo je prisutno mnogo naroda, a govorili su Jovan Panajotović i Stanoje Maksimović. Pesme su recitovale Ljubica Zorić i Milka Grgurova, a pevali su hor Pevačkog društva i Mita Ružić. Posle besede je održana igranka, a tom prilikom je 1190 U istoj organizaciji, i sa istim ciljem, organizovana je sakupljeno 119 forinti. slična priredba sledeće godine. Zbog protivljenja lokalnih vlasti, ova zabava je održana nešto kasnije nego što je planirana, što je propraćeno komentarom da “vlasti rade kao u vreme Bahovog apsolutizma”. U programu su učestvovali: Mitrovačka pevačka zadruga, Milutin Milutinović, koji je recitovao “Bratoubicu“ od Đure Jakšića, Milan Đorđević je govorio besedu iz srpske prošlosti “O karakteru“, Živko Gojković o narodnoj prosveti, a gospođa Marta Stanojević je na glasoviru svirala srpske napeve i “Ustaj, ustaj Srbine“. Sakupljeno je preko 1191 450 forinti. Na drugi dan Božića 1877. godine, “Kod zelenog venca” je održana zabava sa prvenstvenim ciljem pribavljanja pomoći “postradaloj braći” tokom rata u Srbiji. Iako se prethodno govorilo da niko neće doći na ovakvu zabavu, i mladi i stari, i inteligencija i građani, bez obzira na veru i naciju, “pohrlili” su da daju svoje priloge. U programu je prikazan komad “Ustaški vođa”, dok su za vreme pauze gospođice Milica Panajotović, Katica Stanković i Zorica Vlajković prodavale lozove. Sima Krstić je rekao dve-tri reči o postradalima tokom ovog rata, a Steva Janošević je prisutne izvestio o stanju blagajne. Po odbitku 1192 troškova stanje na računu je bilo 247 f i 40 novčića. Velika priredba, sa besedom i igrankom, održana je na drugi dan Uskrsa pod imenom “Brankovo veče”, u korist prenosa kostiju pesnika Branka Radičevića. Besedu je otvorio Josif Falta, student prve godine prava. Govorio je o narodnoj poeziji uopšte i o ličnosti Branka Radičevića. Ocenjeno je da, iako je njegov govor bio lep, uvod je predug i većem delu publike nerazumljiv, a i glas mu je slab. Zatim je nastupio mešoviti hor sa pesmom “Ori mi se”. Zmajevu pesmu “Brankova želja” recitovao je Miloš Ćirić, koji ima “dobru žicu za deklamovanje i prikazivanje”. Draginja Andrijević je na pijaninu odsvirala “Što se bore misli moje”, mešoviti hor je otpevao “Kolo Brankovo”, Toša Ogrizović je svirao na guslama i recitovao pesmu “Kad mlidijah umreti”, Jovan Maksimović je odrecitovao Zmajevu pesmu “Ciganska hvala”... Posle priredbe je, tim povodom, u štampi objavljena jedna pesma Srpskog pevačkog društva: “U tuđini nema njemu stanka iz tuđine dovedosmo Branka Spomen Brankov nek plodom urodi 1193 nek nas vodi sreći i slobodi”. Jedan “Elit – bal” održan 9. marta 1886. godine propraćen je negativnim komentarima, kao anacionalan i nemoralan. Na njega “dolazi oženjen gospodin, ali sam, u tremu sreće ženu – samu, ali udatu. Takođe, na vratima dvorane
1190 1191

"Zastava", 1868, 80 "Zastava", 1869, 27 1192 "Zastava", 1877, 17 1193 "Zastava", 1883, 64, 112; "Srpski glas", 1883, 28

319

devojče od 16 godina samo”. Bal je spremao odbor sačinjen od Mađara, Srba, Nemaca i Jevreja. Napravili su “francuske” pozivnice, u kojima su gosti pozivani bez žena, odnosno, muževa. Uz sve, bio je i post. Zato su “neki” odbili tako da dođu. Odgovornost za ovo se prebacuje na Srbina J. Š. (Jovan Šević? – p. a.) i 1194 Srbe koji su u Rumu došli “sa strane”. Srpska zanatlijska zadruga na Svetog Savu 1887. godine održala je besedu sa koje je prihod išao za obnavljanje krsta na “donjoj pijaci” (Starom vašarištu). Govorio je književnik i novinar Laza Nančić, pevali su mešoviti i muški zbor zanatske omladine, Vasa Jovanović, Vladimir Bugarski i Toša M. Jakovljević, a recitovali Branko Petrović, Vidosava Maksimović, Katica Janković i Vladimir Bugarski. Posle besede je priređena igranka. Cene ulaznica su bile 1 1195 forinta pojedinačno, a porodično 2 forinte. Ovaj srpski pravoslavni krst je svečano osvećen 14/27. novembra 1893. godine. Osvećenje je obavio mitrovački prota Avakum Stajić, zajedno sa mesnim sveštenstvom. Govor, za tu priliku, održao je Marko Šaula, katiheta i administrator parohije. Na liturgiji i pri osvećenju pevalo je Rumsko pevačko društvo. Krst nije bio samo obnovljen, nego i popravljen i ukrašen lepim umetničkim “živopisom” i ograđen gvozdenom ogradom. Slikarski posao je bio poveren mladom i “darovitom” slikaru Josifu Falti iz Rume, tadašnjem pitomcu Matice srpske i završnom studentu slikarske akademije u Monakovu. Iste večeri 1196 je priređen i koncert sa igrankom. Jedna od najvećih proslava održana je 15. juna 1889. godine, povodom obeležavanja godišnjice Kosovske bitke, doduše ne u Rumi, ali uz masovno učešće Rumljana. Uoči toga “svesno rumsko građanstvo” je sazvalo opšti zbor građana, na kome je izabran odbor za pripremu ove proslave. Napravljen je odbor od 15 članova, rumskih građana. Predsednik je bio Jovan A. Đuričić, a perovođa R. Krstić. Program je predviđao: - sakupljanje u 8 časova kod manastira Ravanice u Vrdniku - bogosluženje episkopa, uz učešće Novosadskog pevačkog društva - litiju, prelivanje koljiva i osveštanje kolača - parastos poginulim kosovskim junacima, pre kojeg je trebalo da peva Pančevačko pevačko društvo - zajednički obed, uz govor o kosovskim junacima - slavlje u 15 časova na kojem bi “Kosovsku himnu” pevala sva prisutna pevačka društva (novosadsko, mitrovačko, pančevačko, sentomaško, zemunsko, staro-bečejsko, mokrinsko, šidsko, vukovarsko, veliko-kikindsko, rumsko, veliko-bečkerečko i futoško)

1194 1195 1196

"Zastava", 1886, 44 "Srbobran", 1887, 6 "Srpski Sion", Novi Sad, 1893, br. 48, str. 768

320

- guslarsku pesmu “Propast srpskog carstva”, a potom nastup pomenutih pevačkih društava - u 19 časova organizovan povratak u Rumu, kolima i železnicom, gde bi 1197 se, u zgradi podignutoj za tu svrhu, održao zajednički koncert. Učitelji srpske škole su 13/26 avgusta 1901. godine priredili koncert sa 1198 igrankom u gostionici “Kod zelenog venca”. Početkom 1910. godine održano je nekoliko zabava u različitoj organizaciji. Činovnici rumske železničke stanice su, 16/29. januara 1910. godine, “Kod orla” organizovali zabavu sa “juks-bazarom”, svetskom poštom, 1199 Na zabavi Prve srpske zanatlijske markonijevim telegrafom i igrankom. zadruge 2/15. februara na “glasoviru” je svirao slepi zanatlija Toša Jakovljević iz Rume, a doktor Dušan Petrović je govorio o uticaju zanatlijskog rada na zdravlje 1200 i život. Izvesni Matija Šlegel (Mathias Schlögel) iz Alzasa, krajem 1892. godine dobio je na šest meseci dozvolu od Magistrata da daje predstavu kao 1201 Izgleda da su ovakve predstave bile česte u to vreme, jer je u tu gimnastičar. svrhu 1912. godine dozvoljeno da se tzv. promenada i deo Stevanove ulice 1202 adaptiraju za javne gimnastičke “produkcije”, sa tribinama u šest redova. Srpski soko je 21. februara (6. marta) prikazao vežbe sa zastavicama, kuglicama, štapovima, na vratilu i na razboju. Tom prilikom su se istakli Lukići, Janković, Bingulac, Negrov… U zabavnom delu do zore je pevao mešoviti hor 1203 Srpskog pevačkog društva i svirali su tamburaši. Najzastupljenija su, ipak, bila tzv. zabavno-poučna sela, koja su održavana od početka XX veka. Na njima je redovno davano i neko prigodno predavanje iz oblasti zdravstva, kulture, domaćinstva, privrede… Uglavnom su organizovana u zimskim mesecima, po završetku poljoprivrednih radova, a bila su namenjena seljacima. Na jednom takvom selu, u organizaciji Ženskog odbora za priređivanje narodno poučnih sela, održanom početkom januara 1909. godine “kod Pajšla”, dr Dušan Dima je posetiocima govorio “O sastavu čovečijeg tela”. Na narednim selima te godine predavali su advokat Stevan Dobričić (“O štednji”) i Jaša Tomić, a svirali su i pevali guslar Andrija Marić iz Kamenice, frulaši Arsa Utvić, M. Banovački i Toša Majinski iz Stejanovaca, Srpsko pevačko društvo i drugi.
1204

1197 1198

"Zastava", 1889, 86 "Zastava", 1901, 179 1199 "Radikal", 1910, 1 1200 "Radikal", 1910, 4 1201 IAS, Magistrat..., 1893, kut. 401-1.700 1202 IAS, Magistrat..., 1912, kut. 5.481-7.611 (kut. sa 1913) 1203 "Radikal", 1910, 3-5 1204 "Radikal", 1909, 1, 4, 5, 7

321

Na selima održanim 1910. godine govorili su učitelj Grubačević “O kućnom vaspitanju dece”, “mladi doktor” Dušan Petrović “O negovanju bolesnika”, što je izuzetno pozdravljeno, i Jovan I. Radivojević “O srpskoj izložbi u Pragu”. Kapelan Nikola Stanišić je pročitao Tolstojevu priču “Koliko je čoveku dosta zemlje”, a siroče Vida Atanacković i sokolice, Olga Pisarevićeva i Kaja Lukićeva, imale su recitatorske tačke. Sela su izazvala veliko interesovanje kod naroda, došli su “gospodin i ratar, muško i žensko, siromah i 1205 bogat”. Narodna nošnja je poništila imovinske razlike među posetiocima.

Sport
Sportski život u Rumi, kao uostalom i u drugim krajevima zemlje, bio je tek u začecima. Takvim aktivnostima se bavio zanemarljivo mali broj stanovnika, uglavnom materijalno dobrostojećih. Neki od danas najmasovnijih i najpopularnijih sportova nisu ni postojali. Doduše, u štampi se pominju “šorloptačke” utakmice, ali ne i u Rumi, nego samo u većim gradovima. Jedan od “gospodskih” sportova je bio tenis. Tenisko igralište se nalazilo pored današnje škole Ivo Lola Ribar, a kasnije na placu na uglu Vrdničke i Stevanove ulice (preko puta osnovne škole Dušan Jerković). Na tom mestu je 1206 kasnije bila škola jahanja. Još od 1878. godine u Rumi je postojao poverenik Hrvatskog 1207 planinarskog društva za Srem. To je bio podžupanijski perovođa T. Malin. Organizovanije i masovnije bavljenje sportom datira od 1905. godine, stvaranjem Nemačkog gimnastičkog saveza, a naročito sokolskog društva. Nemačko gimnastičko društvo u Rumi, prvi savez ovakve vrste u Sremu, osnovano je 10. septembra 1905. godine, sa geslom “u zdravom telu zdrav duh”. Predsednik društva je bio Stefan Tašner. Najpre se vežbalo u sali Baderove gostionice, i to na sledećim spravama: vratilo, trapez, konj, karike, uže i razboj. Godine 1910. u dvorištu hotela “Orao” održana je velika gimnastička predstava, uz učešće gimnastičkog nemačkog saveza iz Zemuna. Još veća priredba ove vrste, koju je pratilo 3.000 gledalaca, upriličena je tokom 1208 sednice Karpatskih Nemaca u Rumi, 18. i 19. avgusta 1912. godine.

1205 1206

"Radikal", 1910, 3, 4 Božidar Pauković, Kroz Rumske sokake, Ruma, 16 1207 Željko Poljak, Vladimir Blašković, Hrvatsko planinarstvo, Zagreb, 1975. 1208 Carl Bischof, nav. delo, 157-158

322

Tenis u Rumi 1907. Društvo Srpski soko je osnovano 19. maja 1905. godine, sa ciljem širenja sokolske ideje. Bilo je među prvim sokolskim društvima osnovanim u ovim krajevima. Na osnivačkoj skupštini izabrani su: Žarko Miladinović, kao starešina, Dušan Popović, njegov zamenik, dr Mladen Simonović, vođa, Tane Birovljev i Mihajlo Berberina, blagajnici, Jovan Tatić, Đoka Žigić, Vojislav Nikolajević, Jovan Đorđević, Đura Vuković, Toša Isajlović, Fedor Kiselički, članovi odbora, Pera Vujin, Milan Dimitrijević, Sima Marić, njihovi zamenici i Dušan Dima, Svetozar Spajić i Mladen Radaković, revizori. Društvo je vežbalo u dvorani državne osnovne škole “Kralj Petar I Veliki Oslobodilac”, a neko vreme je koristilo i sprave Hrvatskog sokola. Praktikovane su uglavnom proste vežbe i vežbe na spravama, dok su igre bile u drugom planu. Prosvetni rad se sastojao u propagiranju sokolstva i nacionalne ideje. Mnogo pažnje je posvećivano radu sa decom ili “malim Sokolima”. Organizovani su i izleti u Voganj, Jarak, Vojku.... Od većih izleta zabeleženi su izlet u Radujevac kod Negotina, gde se putovalo lađom kroz Đerdap, kada im je Srpsko brodarsko društvo u Beogradu omogućilo besplatan prevoz od Beograda do Radujevca na srpsko-bugarskoj granici, zatim, u Vranjsku banju, Niš i u Staru Srbiju. Učestvovali su na sletovima u Zagrebu, Beogradu i Sofiji, kao i na onom tradicionalnom u Ravanici, na Vidovdan. Srpski soko je pripadao Srpskoj fruškogorskoj sokolskoj župi sa sedištem u Sremskim Karlovcima, odakle je i potekla ideja o osnivanju 1209 Srpskog sokola.

1209

Zbirka ZMR, inv. br. 58 (Okružni slet 3. okružja Sokolske župe Beograd); Omladinski glasnik, Ruma, 1905, 171; D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 11. oktobar 1939.

323

Prilikom drugog sokolskog sleta u Ravanici, Rumljani su prikazali sledeći program: zajednička vežba, trka na 100 m, bacanje koplja, diska i kamena i 1210 Godine 1909. na livadi Eduarda Hercoga (današnje igralište skok s motkom. osnovne škole "Zmaj Jova Jovanović ") rumski i iriški sokoli su prikazali sledeće vežbe: proste vežbe, vežbe sa zastavicama, vežbe sa štapovima, vežbe kopljima, na razboju, na vratilu, piramide, bacanje kugle, koplja i diska i skok s motkom. Tom prilikom su se naročito istakli Marko Bingulac i Đorđe Negrov. 1211 Sav prihod sa ove priredbe je išao za nabavku sprava. Izgleda da je Sokolsko društvo 1910. godine zapalo u krizu, jer tadašnja štampa konstatuje da je jedna javna vežba od 29. avgusta, na šetalištu pored nemačke škole bila slabo posećena. Društvo je 1909. godine imalo 90 članova, a naredne godine se njih 20 ispisalo. Za starešinu je opet izabran Žarko Miladinović, a za zamenika Đoka Žigić. Na pomenutoj vežbi, nagradu za trčanje 1212 (džepni sat) dobio je Laza Belanović. Hrvatski soko je osnovan 31. maja 1905. godine, a moto mu je bio “u desnici snaga, u srcu odvažnost, u misli domovina”. Prvi starešina je bio šef rumske pošte Matija Zima, sekretar učitelj Arnold Šrajer (Arnold Schreier), a vođa Joco Levačić, poreski činovnik. Članovi odbora su: sudija N. Šikutić, kao privremeni starešina, učitelj Ivan Gros, poreski činovnik Bela Antolić, učitelj Rudolf Laškarin, pop Mate Ivanišević i sudski činovnik Pavle Balog. Hrvatski soko je imao i dečije odeljenje, a od 1912. godine i odeljenje članica. Održavao je kontakte sa Hrvatskim sokolom u Sremskoj Mitrovici, gde se nalazilo i sedište sokolske župe “Ban Jelačić”. Takođe, bili su učlanjeni i u Savez hrvatskih sokolskih društava. I ovo društvo je za vežbanje najpre koristilo prostorije škole “Kralj Petar I Veliki Oslobodilac”, do 1912. godine, kada se preselilo u novosagrađeni Hrvatski dom. Ovaj dom je podignut dobrovoljnim prilozima i radom “Brežana”, kao i zajmom kod Prve hrvatske štedionice u Zagrebu. Tokom Prvog svetskog rata, dok je u Hrvatskom domu bila bolnica, uništene su sve sokolske sprave. Hrvatski soko je svake godine održavao javne časove, a 1213 1906. godine je učestvovao na Prvom svesokolskom sletu u Zagrebu. *** Što se tiče likovne umetnosti u Rumi, sudeći prema oskudnim podacima, ona je bila zastupljena u minimalnoj meri. Rumski učitelj crtanja pri nemačkoj školi, Hugo Hecendorf, ostavio je 1863. godine jednu knjigu skica (Skizzenbuch), kao svoj dnevnik sa putovanja po Sremu. Njegov brat, Oto, bio je autor druge sveske skica sa slikama Rume, pod nazivom “Uspomene i putovanja starog rumskog učitelja crtanja" (“Erinnerungen und Wanderungen 1214 eines alten Rumaer Schulmeisters”).
1210 1211 1212

"Zastava", 1906, 98v "Radikal", 1909, 29, 33 "Radikal", 1910, 32, 33, 36 1213 Zbirka ZMR, inv. br. 58 (Okružni slet 3. okružja Sokolske župe Beograd); Knjiga zapisnika Hrvatskog sokola u Rumi, prepisao Bogdan Rajakovac 1214 Otto Schweitzer, Hötzendorf, Osiječki zbornik, br. 1, Osijek 1942, 60; Franz Wilhelm, nav. delo, II, 228

324

Možda najpoznatiji likovni umetnik, poreklom Rumljanin, bio je Josif Falta. On je 1888. godine, kao učenik Akademije lepih veština tražio potporu od 1215 Josif Magistrata “do svršenja nauka”, na šta mu je ovaj odgovorio pozitivno. Falta je nakon školovanja otišao iz Rume i umro u 33. godini, uoči Nove 1896. godine u Sarajevu, u bolnici posle dugog bolovanja. Tamo je, kao akademski slikar, bio profesor crtanja u Velikoj gimnaziji i Učiteljskoj školi. Sahranjen je 1216 U 1/14. januara na Koševskom srpskom pravoslavnom groblju u Sarajevu. 1217 Rumi je zabeležen njegov rad na oslikavanju krsta na Starom vašarištu. U Rumi je neko vreme radio i slikar Milan Milutinović. On je tada učio 1218 zanat kod trgovca Stevana Jakovljevića i tu započeo bavljenje slikarstvom. Još jedan Rumljanin je bio talentovan za ovu vrstu umetnosti. To je bio Rudolf Fišer, učenik Opšte slikarske škole na akademiji u Beču. On je 1880. godine, za vreme raspusta, dok je bio u Rumi, tražio od vlasti u Zagrebu 1219 stipendiju, ali je nije dobio. Neki od “umetnika” su tragično završili život. Takav je bio izvesni Emerik Zempleni (Emerich Zempleni), “mazalo” u Rumi, koji je sa 29 godina pronađen 1220 obešen na tavanu šupe u Lovrinoj ulici br. 81. *** U ovom periodu, nekoliko Rumljana se bavilo književnim i izdavačkim radom. Bakalović Giga, koji je ovde bio zaposlen kao advokatski pripravnik, 1907. godine je u Rumi objavio zbirku “mladićkih i dečijih” pesama pod nazivom 1221 “Smilje i kovilje”. U periodu 1901-1916. godine, u Rumi je kao katiheta radio pesnik Franja 1222 Nojbauer (Franz Neubauer). S vremena na vreme, pripovetke (“Iz smrti u život” – uskršnja pripovetka) je u tadašnjoj štampi objavljivala i Milena Miladinović. Kao rođena Nemica, 1901. godine je prevela na nemački jezik delo “Crnogorci” Ljube 1223 Nenadovića. Pominjana je i namera Jovana Đuričića Biorca da izda “Istoriju vojničke 1224 krajine” od Čeha Franca Vaničeka. U Rumi je od 80-tih godina XIX veka izlazilo nekoliko lokalnih listova. Polovinom oktobra 1882. godine pojavio se list za politiku i književnost "Srpski
IAS, Magistrat..., sednički zapisi, 29. oktobar 1888. "Brankovo kolo", 1896, br. 15, 473-475 "Srpski Sion", Novi Sad, 1893, br. 48, str. 768 1218 "Zastava", 1887, 62 1219 IAS, Magistrat..., 1880, kut. 1.001-2.500 1220 IAS, Magistrat..., 1887, kut. 3.502- 4.500 1221 Enciklopedija Novog Sada, 3, Novi Sad, 1995, 50 1222 Prof. St. Stanojević, Narodna enciklopedija ..., knjiga III 1223 "Zastava", 1901, 77; Brankovo kolo, 1901. 1224 "Zastava", 1880, 145
1215 1216 1217

325

glas", prvi te vrste u Hrvatskoj. Njegov vlasnik i urednik bio je dr Milan Đorđević, 1225 U a u političkom pogledu list se oslanjao na Samostalnu srpsku stranku. toku 1903. godine u srpskoj štampi se pojavila vest da se u Rumi pokreće jedan nemački list, koji bi trebalo da se zove "Sremski vesnik" ("Sirmier bote"). Govorilo se da ga pokreću Nemci, koji se osećaju Nemcima (a ne Hrvatima – p. 1226 a.) i koji žele da “rade složno” sa Srbima. Već početkom sledeće godine izašao je u Rumi prvi broj nemačkih novina, pod imenom "Nemački narodni list za Srem" ("Deutsches Volksblatt für Syrmien"), sa tiražem od 2.000 primeraka. Urednici su bili Karl Štirm, a zatim Ferdinand Rister. Izlasku ovog broja je prethodilo osnivanje društva za 1227 izdavanje nemačkih knjiga i časopisa u Rumi.

List rumskih Nemaca "Nemačke narodne novine"

Branka Pribić, Prvi politčki list Srba u Hrvatskoj, Zbornik CDISB, god. 20, br. 1, Slavonski Brod, 1983, 3 1226 "Zastava", 1903, 238, 240 1227 Franz Wilhelm, nav. delo, 252
1225

326

"Radikal" – list Srpske narodne radikalne stranke

327

Više decenija posle gašenja "Srpskog glasa", Žarko Miladinović je početkom 1908. godine pisao Đorđu Krasojeviću o svojoj odluci da pokrene novi list po imenu "Radikal". Ubrzo se pojavio i njegov prvi broj od 14. februara. 1228 List je izlazio do 29. marta 1912. godine, kada je izašao poslednji broj. Miladinović je još ranije (1902) osnovao izdavačku kuću “Rad”, koja je izdavala mnogobrojne publikacije Srba u Sremu (Srpska Domaja, Zabavna knjiga, Srpski pčelar, Rad, Ratar, Fruškogorac, Vragolan, Radikal, Rumske 1229 privredne novine, Srpski glasnik, knjige Negovana Ranitovića). Krajem XIX i početkom XX veka više Rumljana je, na neki način, učestvovalo u radu najznačajnije ustanove kulture kod Srba u Vojvodini – Matice srpske. Kao njeni članovi i priložnici, između ostalih, pominju se: Pavo Andrejević, Joca Bogdanović, Pavle Bogdanović, A. Đuričić, književnik Milan Andrić, Jovan Belanović, Jovan A. Đuričić Biorac, Panta A. Đuričić Biorac, Nikola Đurišić, Pera Đurišić, Stevan T. Jakovljević, Vladimir Košutić, Vasa Kritovac, Sava J. Krstić, Vasa J. Maksimović, Sima Marinković, Milenko Nikolajević, Svetozar Nikolajević, Branko Nikolić, Jovan Panajotović, dr Miša A. Popović, Jelena Stanojević, dr Jovan Šević, dr Dušan J. Dima, Uroš Janković, Andrija Koviljac, Svetozar Kosanović, Sima Krstić, Jovan Krstić, Kosta Maksimović, Žarko Miladinović, Stevan Milutinović, Mladen Mladenović, Miloš Nikolajević, Petar Stefanović, Marko Šaula, Jovan Čarkadžija, kao i rumske 1230 prosvetne i kulturne ustanove. *** Jedan od najznačajnijih kulturnih događaja u Rumi početkom XX veka bilo je podizanje spomenika srpskom pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju, sa kojim su Rumljani od ranije bili u prijateljskim odnosima. O tome svedoče mnogobrojne javne čestitke i pozdravi upućeni Zmaju za njegove godišnjice. Na vest o Zmajevoj smrti u Rumi su zvonila crkvena zvona, a na kućama bile istaknute crne zastave. Za vreme njegovog pogreba svi dućani u gradu bili 1231 su zatvoreni. Zato su Rumljani, na inicijativu Milene Miladinović, prisne prijateljice pokojnog pesnika, započeli akciju za prikupljanje sredstava za podizanje spomenika Zmaju. U tu svrhu je 4/17. juna 1906. godine, “kod Orla”, organizovana zabava pod imenom “Zmajevo veče”. O tome je govorila Milena Miladinović, prikazani su komadi “Srbi oko guslara” i “Srpčići oko čika Jove”, a pevali su Milan Dragosavljević i Katica Janković. Sakupljeno je mnogo 1232 sredstava, a priložnicima je upućena javna zahvala.

Krestić, Građa o Srbima ..., 615 D. B. Spajić, Ruma i Rumljani u prošlosti, "Dan", Novi Sad, 11. avgust 1940. Rad i imenik Matice srpske, godina 1897, Novi Sad, 1898, 98 i isto, godina 1902, Novi Sad, 1903, 134-135 1231 "Zastava", 1904, 125, 128 1232 "Zastava", 1906, 103v, 113v, 118v, 156v
1228 1229 1230

328

Pored Milene Miladinović, u ovoj akciji se angažovala i Srpska ženska dobrotvorna zadruga. Sama Milena je prikupila 7.000 K, dok su Srpska kraljevska akademija u Beogradu i predsednik Beogradske opštine poslali po 1233 500 dinara u zlatu. Kada su pripreme za podizanje spomenika bile pri kraju, pojavilo se pitanje mesta na kome će spomenik stajati. Bilo je tri predloga: na raskršću 1234 Glavne i Železničke ulice, ispred Grčke crkve i na Starom vašarištu. Spomenik je, ipak, postavljen ispred srpske osnovne škole, a otkriven je 23. oktobra/5. novembra 1911. godine. Otkrivanju su prisustvovali Branislav 1235 Nušić i Sima Pandurović, koji je održao i prigodan govor. Ovaj događaj je imao i političku konotaciju zbog uloge radikala u njemu. Zato su opštinske i školske vlasti htele da ga bojkotuju. U štampi je osvanuo jedan kritički osvrt na izgradnju spomenika Zmaju u Rumi. “Neka dižu i spomenik ako im se hoće i može i ako su sve preče poslove uredili i posvršavali – a škole i crkve neka i dalje prokisavaju”. U njemu se pominje i Milena Miladinović, koja pokušava da stvori Zmajev kult, što predstavlja profanaciju 1236 Zmajevog imena. Početkom Prvog svetskog rata, odnosno, posle povlačenja austrougarske vojske iz Srbije, krajem decembra 1914. godine, spomenik je porušen i odnesen u nepoznatom pravcu. Tek uz pomoć jednog mađarskog oficira, koji je stanovao u kancelariji Žarka Miladinovića, Milena Miladinović je uspela da vrati bistu i 1237 sačuva je kod sebe tokom celog rata.

D. B. Spajić, Mađarski oficir spasao spomenik Zmaju koji su srušili vojnici u Rumi, "Vreme", 23, 24, 25, i 26 april, 1938; Iz beleženja poč. Milene i dr-a Žarka Miladinovića, "Ilustracije", Beograd, 29. maj 1938. 1234 "Zastava", 1911, 171v 1235 "Zastava" 1911, 224v; D. Poznanović, Prvi spomenik pesniku, "Sremske novine", 19. oktobar 1983. 1236 "Brankovo kolo", 1910, 12 1237 D. B. Spajić, Mađarski oficir spasao spomenik Zmaju koji su srušili vojnici u Rumi, "Vreme", 23, 24, 25, i 26. april, 1938; Iz beleženja poč. Milene i dr-a Žarka Miladinovića, "Ilustracije", Beograd, 29. maj 1938.
1233

329

Sa predstave “Srpčad oko čika Jove” 1906.

330

Prilozi
Prilog 1 Rumljani iseljenici
godište 1896. 1. 2. Se Josef, nadničar, V. Jaračka 38 – Amerika Sekulić Vasilijin Avram, ratar – Amerika
1238

godište 1897. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. Jurišić Jovanov Josip, ratar Loparić Đurin, Đuro – Amerika Vagber Ivan, ratar – Amerika Fej Baltazarov Franjo – Amerika Fetter pok. Bartola Antun, mati Marija, Lovrina 44 – Amerika od 1912. Heinrich Stjepana Franjo, Ivanova 13 – Amerika od 1905. Klein Petrov Josip – Amerika od 1912. Schlenhard Franjin Martin – Amerika Pil Pavlov Nikola – Amerika

godište 1899. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. Veldi Andreas (41), zidar, Beračka 6 – Amerika Dreer Petar (46), nadničar, Lovrina 38 – u Americi 3 godine Ćirić pok. Tome Žarko – Amerika Molnar Antuna Rudolf – Amerika Herold Hinka Stjepan – Amerika od 1912. Heinrich Stjepana Jakob – Amerika Silberholz Franje Mihail (30), zidar – Amerika Kwiring Kate Ernest, sestra Marija Hoffmann (18), žena Ana (24) – Amerika od 1912. Turčinović Radovan – Amerika

godište 1901. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.
1238

Jekl Antuna Franja – Amerika Klein Ivana Antun – Amerika Pil Pavla Heirich – Amerika Schlenhard Franje Tobija – Amerika Schoblocher Adama Andrija – Amerika Boka Đure Andrija – Amerika Offenberger Franje Antun – Amerika Dabović Kristov Vaso – Amerika
Regrutne knjige (Zbirka Zavičajnog muzeja Ruma)

331

godište 1902. 1. 2. Mišak Andrija, bravar – Amerika Nagl Mihael, pekar – Amerika otac Đura, nadničar majka Eva, babica Herald Jakob, zidar – Amerika otac Henrik, zidar brat Stefan, zidar majka Alojzija

3.

godište 1903. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. Keffer Ivana Ivan – Amerika od 1919. Klein Lize Tomo – Amerika od 1919. Laipold Jakob (48), nadničar, V. Jaračka 127 – Amerika Linzner Jakoba Josip – Amerika od 1917. Frank Josipa Jakob – Amerika od 1917. Wolf Antona Anton, mlinar, mati Agata, žena Magdalena, sestra Elisabeta, Baštenska 34 – Amerika Dreer Andrije Stjepan, mati Elizabeta – severna Amerika Dreer Ivanov Pavle, brat Karl, mati Rozika, sestra Elisabeta – Amerika Matioš Ivana Ivan – Amerika

godište 1904. 1. 2. 3. 4. 5. 6. Benčić Antona Martin, braća Johann, Stefan i Matia, majka Juliana – Amerika od 1907. Veldi Andrije Karlo, zidar, brat Adam, zidar, mati Elisabeta, sestre Teresija i Elisabeta – Amerika od 1919. Lederer Nikolin Nikola – Amerika Sekulić Lazara Novak, nadničar, brat Avram, žena Fatima – Amerika od 1912. Trettenbach Konrada Karl, krojač – Amerika od 1908. Hengl Jakoba Ferdinand, stolar, mati Magdalena – Amerika od 1908.

godište 1905. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Gesselmann Martina Martin – Amerika Dreer Petra Antun – Argentina Klein Elizabete Ivan – Amerika Obrecht Ivana Adam – Amerika Rupp Mije Martin – Amerika Stanković Đure Tobija – Amerika Šic Mije Matija – Amerika

godište 1906. 1. 2. 3. 4. Graf Andrije Sebastijan – Amerika Klein Elisabete Adam – Amerika Mango Ivana Ilija – Amerika Herrmann Mihajla Martin – Amerika

332

5. 6. 7.

Hengel Jakoba Đura – Amerika Schlenhardt Franje Mihael – Amerika Silberholz Josip, stolar – u Filadelfiji, Severna Amerika

godište 1907. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. Bodor Đure Toma – u Americi od 1911. Volf Antona Josip – Tartagal Salta F.C.C.S.A. Brazilija Damjan Ivana Martin – Amerika Dreer Franje Josip (ili Josipa Franja) – Amerika Jenej Šimuna Franjo – Amerika Jekl Adama Adam, žena Terezija – Amerika Keffer Ivana Andrija – Amerika Kindler Stjepana Martin – Amerika Lanz Martina Josip, sestra Ana (7) – Amerika Sekulić Vasilija Božidar – Amerika Silberholc Franje Stjepan – Amerika Tossmann Mihaela Đura – Amerika Hengl Fridriha Ivan – Amerika

godište 1908. 1. Gräber Andrija Pavao – Sao Paolo, Brazilija, Restaurant, Svalia Rau de Meka No. 543 2. Deutschman Adam – Brazilija 3. Dreer Ivana Karlo – Amerika 4. Kirchammer Božidara Božidar – u Americi od 1920. 5. Kremmer Martina Andrija – Brazilija 6. Miskraut Jakoba Josip, krojač - Amerika 7. Oder Sebastiana Adam – Amerika 8. Trettenbach Konrada Franja – Amerika 9. Habenschuss Jakoba Anton – Amerika 10. Zentner Đure Jakob – Amerika godište 1909. Bartol Pavla Mihovil – Amerika Volf Tome Matija, majka Marija Lanz – Amerika Geringer Mihovila Stjepan, majka Apolonia Karšić – Amerika Dreer Antuna Fridrih, majka Ana Pohl – Amerika Dreer Adama Martin, majka Eva See – Amerika Zitta Ivana Antun, majka Ana Herz – Amerika Kadnar Antuna Jakob, majka Franciska Dreer – Amerika Keffer Ivana Ivan, majka Kata Welenberger – Amerika Sekulić Vasilijev Vojislav – Amerika Frank Franjo, stolar, Sebastijanova 28 (sam živi) – Brazilija, Sao Paolo, Rua de Moka 547 11. Habenschuss Andrije Ivan, majka Marija Kadnar – Amerika 12. Hoffmann Ivana Adam, majka Elisabeta Pendl – Amerika 13. Šterntal Dragutina Josip, majka Juliana Markov – Amerika 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

333

godište 1910. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. Ams Franjin Martin – Amerika Volf Stjepanov Martin – Amerika Dreer Petrov Adam – Amerika Jekl Antunov Ivan – Amerika Keffer Ivanov Karlo – Amerika Klein Antunov Adam – Amerika Kreuzer Andrijin Oto-Ferdinand, mati Juliana rođ. Ambroz, brat Hugo – Argentina Linzner Andrijin Stjepan – Amerika Pavlović Đoka, Sodol 65, navodno umro u Americi Tossmann Petrov Pavle, majka Marija Wagner – Amerika Faj Petrov Petar, majka Katarina Oder – Amerika Hoffmann Franjin Stjepan – Amerika Zentner Đurin Josip – Amerika

godište 1914. 1. 2. 3. 4. 5. Erlich Daniel Karlo – Amerika Jambrec Radivoja Momčilo – Amerika Jasenovski Bartola Bartol, majka Maria Schiseka – Argentina Kindler Ivana Ivan, majka Katarina Weldi – Amerika Herrmann Martina Ilija, majka Eva Schoblocher – San Bernardo SPR, Sao Paolo, Brazilija

godište 1916. 1. Habenschuss Adama Petar, majka Magdalena Obreht – Liuka Magujana st. Saraudy, Ert. St. Paul, Brazilija

godište 1917. 1. Schmidt Stjepan, majka Teresia Obreht – Brazilija

godište 1918. 1. Bodor Stjepana Josip – Arlington Heigts ill, 235, str. Rimton, Severna Amerika

334

Prilog 2 Osobe koje su dobile pravo izbora i one koje su to pravo izgubile u opštini 1239 Ruma od 1860. do 1872. godine:
Johan Šulc – (kućni broj) 33 Vasa Mladenović – 34 Teodor Staić – 1383 Johan Zita – 56 Georg Evremović – 60 Joakim Voinović – 69 Pavle Milošević – 88 Todor Jovanović – 98 Eduard Tičević – 109 Lovra Čalaković – 129 Jovan Stanisavljević – 130 Sara Matić – 132 Krsta Panić – 155 Sofija Dimitrijević – 160 Jovan Popović – 165 Ilija Jovanović – 188 Vasa Marković – 189 Andrija Bica – 201 Johan Fileši – 208 Jozef Andres – 222 Adolf Holi – 226 Jozef Rajnpreht – 229 Magdalena Volf – 1415 Jozef Novotni – 1408 Mihael Greber – 1397 Anna Šeštak – 236 Sima Krstić – 254 Johan Paišl – 259 Karl Puhner – 266 Tanasie Jovanović – 278 Adam Linetner – 280 Ignac Berger – 294 Franja Benčić – 305 Franja Nerad – 314 Josef Nerad – 316 Matias Kindler – 337 Andrija Veliberger – 1598 Anton Horšić – 364 Jakov Grčić – 393 Adam Krenvedl – 426 Matias Oder – 431 Martin Kaufman – 1612 Jakov Frank – 446 Mihail Greber – 1598 Nikola Rajnpreht – 1599
1239

Daniel Rup – 452 Matia Perkles – 45 Maria Tanglmajer – 472 Mihail Frank – 489 David Grinvald – 526 Johan Nemet – 527 Andrija Kovilac - 538 udovica Tupi – 564 Anna Gselman - 577 udova Drer – 581 Johan Mozer – 584 Anton Habenšus – 588 Kata Šic – 603 Anton Paišl – 607 udova Paišl - 609 Stevan Habenšus – 610 Johan Svozil – 611 Petar Vrdovac – 615 Magdalena Ribier – 620 Sofia Boikić – 630 Pavle Jovanović – 631 Heronimije Taihert – 636 Nikola Kritovac - 649 udova Hiller – 659 Jozef Horšić – 680 Kosta Jovanović – 695 Jozef Volf – 710 Franz Štefanek – 719 Mihail Klain – 742 Stevan Grof – 744 Anton Mukahirn – 752 Vencl Ševčik – 752 Aćim Živković – 689 Ferdinand Rup – 754 Anton Mili – 771 Marta Miic (Mijić) – 793 Anna Stokanov – 805 Jula Staić – 809 Petar Grozdić – 813 Anton Sever – 814 Radovan Ćirić – 839 udova Me(i)lanović – 846 Mihail Frank – 856 Anna Trop – 857 Kosta Petrović – 870

IAS, Magistrat ..., 1873, fasc. 9, dok. br. 13-18

335

Georg Veler – 880 Ignac Nol – 890 Florian Centner – 891 Paul Feter – 897 dasljedn. Dinjel – 903 Stana Nikolić – 934 Živko Đorđević 935 Aleksa Andriević – 936 Jovan Josimović – 937 Jovan Janković – 940 Tanasie Jerotić – 949 Živko Radić – 981 braća Nenadović – 982 Gavra Jovanović – 983 Dragutin Sudarović – 986 Uroš Stefanović – 992 Gliša Živanović – 996 Petar Živanović – 996 Gliša Petrović – 999 udova Hainrih – 1017 Ignat Stojanović – 1032 Jozef Herman – 1582 Stevan See – 1039 Stanko Janković – 1042 Petar Koš – 1053 Jefta Radovanović – 1086 Gavra Radovanović – 1086 Jakov Tanacković – 1089 Andrija Lanc – 1114 Petar Jopal – 1125 Đura Lanc – 1130 Adam Đorđević – 1135 U Rumi 5/18. aprila 1873.

Miloš Andriević – 1149 Evrem Jocković – 1150 Gliša Dedić – 1154 Sava Rakidžić – 1179 Toma Orlović – 1181 Aleksa Mladenović – 1190 Petar Janković – 1196 udova Krstić – 1214 Anna Vuić – 1214 Georg Lazarević – 1234 Palko Molnar – 1238 Georg Rat – 1281 Đorđe Dedić – 1283 Stevan Grujić – 1317 udova Horvatić – 1230 Jovan Nerad – 1341 Jovan Konstantinović – Dragomir Trifunović – 167 Gliša Košutić – 198 Kata Milković – 985 Georg Čečković – 618 Simeon Sinković – 630 Jovan Marković – 670 Anna Ilić – 843 Georg Radomirović – 844 Pavle Mihailović – 984 Jovan Mihailović – 988 Sofia Kovačević – 76 Mihail Kramer – 536 Mihail Živanović – 640 Franc Brendl – 641 Stevan Ćirić – 163

Nikolajević, kasir Kosta Mladenović, kontrolor, svedoci F. Rister, Stevan J. Milutinović, Đorđević.

336

Prilog 3 Popis birača u izbornom kotaru 75 za izbor Zemaljskog poslanika
Košćićarić Steva, ćurčija Kokić Emil, abadžija Kaš Emil, šeširdžija Koić Pavle, posebnik Živanović Đoka, krojač Lovrenski Jovan, ćurčija Makević Ćira, sitničar Jovanović Stanko, sitničar Vuršter Leopold, bačvar Ams Mijo, tikac Hofman Karl, graditelj Spajić Mita, trgovac Liker Sebastijan, ćurčija Kiš Lovro, vlastel. čin. Špiler Ernst, ekonom Černolka Franc, krčmar Gruber Leopold, krčmar Jančo Stevan, ekonom Petrović Jovan, abadžija Hondl Josip, ekonom (323f 16kr) Ernst Ignjat, lekar Gruber Franja, šeširdžija Stojšić Paja, licider Gruber Andrija, trgovac Gruber Leopold, bačvar Andrijević Paja, trgovac Pejačević Petar (4.162f 13kr) Rister Ferdinand, trgovac (611f 71kr) Bogdanović Paja, trgovac Đurišić Nikola, trgovac Živković Sava, krojač Ostojić Jefta, trgovac (322f 4kr) Almoslin Jakob, trgovac Staić Avakum, paroh Bogdanović Joca, trgovac Fuks (Fuchs) Karl, pekar Janković Miloš, abadžija Filipović Vasa, posebnik Đorđević Miša, trgovac Đorđević Luka, trgovac Marić Sima, trgovac Milutinović Sima, trgovac Marinković Sima, trgov. (410f 10kr) Nadbandić Svetislav, kazandžija Valetić Mita (ili Mata), sitničar Bogojević Aleksa, pekar
1240

1240

Krstić Jovan, trgovac Đuričić Jovan, trgovac (581f 47kr) Vuić Sava, posednik Ninković Pera, posebnik Đuričić A. Panta, trgov. (357f 98kr) Mirković Gaja, opančar Košutić Pera, krčmar Frizl Jovan, šeširdžija Andrašević Mijo, bačvar Černolka Antun, puškar Kövesdi Anton, ekonom Binder Josip, vlastel. činovnik Paišl Anton, bačvar Ellinger Ignjat, sarač Petrović Petar, šeširdžija Heinrich Fischer, trgovac Getz Ferdinand, posebnik Servaci Ignjat, bačvar Nikolajević Svetozar, odvjetnik Kohaut Karl, senzal (?) Maksimović Vasa, trgov. (473f 55kr) Mihajlović Nikola, krčmar (794f 5kr) Bogdanović Toša, trgovac Kritovac Mia, trgovac Jovanović Toma, trgovac Kritovac Vasa, načelnik dr Jozef Paus, paroh Švelbl Samuel, staklar Rajnpreht Karl, šeširdžija Dimitrijević B. Steva, trgovac dr Šević Jovan, kr. javni beležnik Čermak Johan, krojač Staić Sima, trgovac Radosavljević Stevan, pekar Krstić Petar, opančar Marković Đoka, cipelar Orlović Milan, berber Jakovljević Steva, trgovac Naj Anton, suvačar Zita Daniel, posebnik Rak Franjo, kolar Kegl Karl, bravar Kučera Josip, zidar Furjaković Sigmund, umir. činovn. Volenek Eduard, knjigovođa Herceg Franc, kolar

IAS, Magistrat..., 1891. kut. 2.601-4.000

337

Stojković Mitar, abadžija Brkić Pavle, grunt. činovn. Krojcer Gašpar, posebnik Šnur Gašpar, posebnik Libiš Vilhelm, zidar Dendl Franc, kovač Horšić Anton, tesar Bak Sebastian, kovač Ritter Anton, kasirer Nosan Mihail, postolar Lorenčić Jozef, kovač Hardon Ignjat, krčmar Meznek Johan, kolar Meznek Jakob, kolar Andres Georg, zidar, Prajs Benko (Benedikt), umir. učit. Gruber Aleksa, bačvar Dudić Jovan, trgovac Kamber Andrija, knjigovođa Rilke Johan, stolar Fric Anton, šeširdžija Šme Anton, šeširdžija Saner Anton, (nema ništa) Petrović Đoka, umir. vlast. činov. Šrajber Franc, kolar Karl Danilo, strugar Rig Johan, užar Bader Karl, krčmar Tostenberger Anton, mlinar Meznek Leopold, kovač Servaci Aleksa, stolar Rehak Karl, krčmar Krištof Here, kovač Volf Matija, sajdžija Frank Arnold, tesar Janković Josip, cipelar Rup Stevan, šeširdžija Živanović Miša, posebnik Kritovac Nikola, trgovac Kovačević Aleksa, posebnik Šturm Karl, bojadisar Bišof David, sitar Hercog Anton, kovač Krčmar Vencl, limar Rajnpreht Vilhelm, kovač Harer Martin, bravar Marić Aron, sapundžija Milosavljević David, opančar Teodorović Vasa, mesar Krstić Vasa, paroh Kefer Johan, zidar Fehert Andrija, kolar

Horšić Johan, tesar Brener Lorenc, suvačar Minih Anton, kolar Kritovac Toma, trgovac Bajlović Dušan, krčmar Marković Vasa, pekar Jakovljević Toša, krčmar Đorđević Mita, posebnik Maksimović Đoka, opančar Ćirić Mojsilo, krčmar Jovanović Mita, kovač Nenadović Sima, k.rir (kasir?) Mihajlović Steva, opančar Belić Branko, pekar Putnik Gavra, učitelj Hamfogel Franc, trgovac Mladenović Kosta, blagajnik Kojić Todor, bravar Tomić Aćim, posebnik MomčilovićĐoka,krčmar(30 kuć. br.) Radomirović Sava, kovač (32) Mihajlović Toša, opančar (34) Jovanović Ilija, krčmar (36) Miljković Steva, kolar (42) Gligorijević Aleksa, užar (44) Đorđević Petar, abadžija (52) Vuković Mita, trgovac, (58) Josimović Mina, abadžija (62) Hajnal Franc, stolar (10) Grozdić Dušan, abadžija (7) Petrović Joca, abadžija (1) Đorđević Jovan, stolar (11) Rajnpreht Jozef, kovač (13) Jovanović Panta, građar (51) Andrić Mitar, abadžija (150) Hladek Karl, bačvar (25) Matić Todor, krčmar (39) Čerevicki Mladen, krčmar (41) Popović Radovan, posebnik (2) Panajotović Pera, građar (8) Štajner Jozef, građar (10) Vesl Maks, građar (12) Šubert Karl, stolar (16) Tap Georg, tesar (4) Medaković Danilo, opančar (8) Gasler Josip, zidar (8) Štimac Joza, bubnjar (18) Dadović Mitar, kovač (2) Bertalan emerih, vlastel. činovn. Böhm Anton, kafedžija dr Bogdanović Tonka, odvjetnik Böhm Ignjat, stolar

338

Dumović Sima, stolar Dima Dušan, lekar dr Fišer Moric, lekar, 257 for Fišer Gotfrid, pekar Hondl Josip ml, apotekar Jakovljević Toša, krojač Kampl Anton, krčmar Kraus Marko, krčmar Knienieder Jakov, mesar Koziak Andrija, lekarnik Klajn Albert, gostioničar Kaposy Đura, mesar Mukahirn Lajpold, puškar Mihajlović Vasa, krčmar Minih Ferdinand, sajdžija Petenkofer Ignjat, vlast. činov. Polaček Mavro, cipelar Pointner Anton, vlast. činovn. Petrović Hinko, trgovac Pazarski Mita, trgovac dr Popović Miša, odvjetnik Petrović Joca, mesar dr Runjanin Nikola, lekar Smiljanić Ljubomir, abadžija Silem Otto, vlastel. činovn. Voltman August, poslastičar ičević Emerih, umir. brzojav. čino. Žolnaj Andrija, pekar

Živković Gliša, mesar Živanović Milan, gvožđar Subotić Josip, sudski pristav Haraminčić Franja, gruntovničar Veselinović Luka, pisar Vučić Nikola, pisar Haba Pavle, uzničar Rozenkranc Josip, poštan. upravit. Matjevac Josip, pošt. činovnik Đorđević Toša, kotarski pristav Pirker Petar, kr. kotar. činovn. Harmel Viktor, kr. mernik King Robert, kr. živinar Dobrovoni Ferda, kr. pisar Vukelić Matija, kr. poreznik Mrkić Đura, kr. protustavnik Pantelić Jovan, kr. oficial Štos Oladoje, kr. oficial Beker Andija, kr. oficial Andrić Milan, magistratsk većnik Starčević Uroš, učitelj Ogrizović Toša, učitelj Janošević Steva, učitelj Gösl Jakov, učitelj Hekman Dragutin, učitelj Muha Anton, učitelj Saćer Maksa, učitelj Filipović Sava, magistr. pisar

Ratari: Obreht Anton, Frank Josip, Grof Franc, Lener Ignjat, Gezinger Anton, Dreer Josip, Frank Martin, Đurković Mijo, Zita Ferdinand, Lincner Jozef, Rup Anton, Lincner Jozef, Torajter Josip, Ober Danilo, Ober Petar, Majer Andro, Frank Adam, Giner Mihail, Lincner Adam, Obranović Josip, Šnur Martin, Klajn Jozef, Torajter Martin, Graf Anton, Graf Georg, Graf Andra, Habenšus Mijo, Rup Josip, Đurković Martin, Frank Mijo, Štolmajer Josip, Janković Anton, Rup Sebastijan, Koh Jakob, Lincner Anton, Kremer Johan, Lener Franc, Mar Andra, Oder Matija, Bonigut Franc, Zener (Sener) Johan, Torajter Jozef, Frank Petar, Hesman Franc, Hesman Johan, Poli Jozef, Volf Stevan, Joos Mihael, Tomanović Martin, Janković Ivan, Felker Martin, Miler Stevan, Rup Josip, Frank Petar ml, Volf Johan, Đurković Pavle ml, Volf Matija, Rajnpreht Georg, Link Stevan, Volf Martin, Volf Georg, Rup Stevan, See Anton, Volf Mija, Frank Andra, Bonigut Georg, Rup Jovan, Rajnpreht Anton, Lincner Georg, Kuhl Anton, Koh Ignjat, Mozer Anton, Torajter Johan, Frank Anton, Joos Georg, Lincner Danilo, Miler Anton, Torajter Martin ml, Miskraut Stevan, Lener Andra, Koh Matija ml, Klajn Jozef, Klajn Adam, Nerad Anton, Hekman Johan, Frank Martin, Đurković Pavle st, Dilmec Mihail, Rajnpreht Lorenc, Kremer Jozef, Šme Anton, Dreer Georg, Rajnpreht Jozef, Miskraut Jozef, Hesman Jakob, Volf Johan, Obreht Martin, Tosman Danilo, Nagl Johan, Krajcer Martin, Dorn Josip, Nogl Anton, Tosman Johan, Greber Jozef, Nagl Franc, Nagl Jozef, Kupek Adam, Fric Stevan, Nogl Ignjat, Lefler Martin, Mozer Anton, Joos Jozef, Nogl Johan ml, Riger Johan, Herceg Andra, Tic Jozef, Dojčman Georg, Lukić Boža, Čiburdžić Mil., Dilmec Jozef, Vagner Sebastijan, Kaufman Anton, Greber Jozef, Kaufman Mija, Hirtenkauf Jozef, Joos Andija, Greber Ignjat, Lajpold Jozef, Gasler Danilo, Oder Andrija, Minih Jozef, Frank Anton, Krenvedl Jozef, Kilinger Jozef, Volf Adam, Šnur Tobijas, Torajter

339

Martin st, Dorn Josip, Volf Josip, Joos Jakob, Ober Matija, Vagner Johan, Broš (ili Oroš) Franc, Šnur Franc, Klajn Martin, Klajn Gašpar, Šme Mija, Benčić Anton, Hesman Mija, Felker Adam, Lincner Anton, Krajcer Anton, Klajn Jozef, Rajnreht Ferdinand, Torajter Anton, Šlenhard Johan, Paki Adam, Bornbaum Jozef, Krojcer Jakov, Dorn Paul, Bornbaum Toma, Rup Jozef, Orlović Jovan, Đorđević Ignjat, Pauković Ljubinko, Marković Ilija, Orlović Jakov, Nogl Sebastian, Dučić Mirko, Vuić Luka, Veselinović Maksim, Jović Đorđe, Orlović Ćira, Vagner Anton, Zita Nikola, Tosman Petar, Kupek Matija, Mozer Adam, Tačković Petar, Šme Andra, Torajter Matija, Rajnpreht Nikola, Dreer Jozef, Vagner Martin, Giner Johan, Šnur Jakob, Nogl Jozef, Šnur Franc ml, Humel Martin, Dreer Andra, Vagner Gašpar, Flug Anton, Šoh Adam, Habenšus Stevan, Imber Mihail, Dilmec Jozef, Veldi Mijo, Greber Mija, Hofman Stevan, Giner Jozef, Giner Andra, Habenšus Stevan, Dreer Anton, Šme Jozef, Oder Anton, Marković Aca, Bek Jozef, Bek Stevan, Hacman Georg, Oder Josip, Vagner Mija, Pflug Johan, Kupek Johan, Horvatić Nikola, Fric Jozef, Markus Matija, Dreer Georg, Lincner Martin, Lincner Toma, See Anton, See Stevan, Dilmec Franc, Lindmajer Adam, Osvald Matija, Gajer Adam, Hauser Peter, Lindmajer Franc, Kupek Anton, Lindmajer Mija, (Gintner Engelbert, odžačar), Markus Jozef, Gajer Adam, Šme Adam, Rup Andra, Janković Petar, Nogl Franc, Osvald Johan, Minih Josip, Vagner Anton, Osvald Jozef, Koh Ignjat, Šnur Jakob, Šme Georg, Osvald Adam, Habenšus Anton, Habenšus Georg, Krenvedl Martin, Osvald Matija, Osvald Jozef, Kaufman Jakob, Krenvedl Anton, Kupek Mija, Vagner Josip, Lincner Martin, Mili Nikola, Feter Jozef, Volf Martin, Volf Adam ml, B(r)endl Georg, Vinter Mata, Kupek Anton, Veger Johan, Nol Sebastian, Habenšus Adam, Šme Adam, Šof Mija, Rifert Anton, Hartvig Josip, Veger Anton, Rifert Johan, Nagl Georg, Rifert Martin, Rifert Mrtin ml, Vagner Paul, Kramer Matija, Osvald Georg, Hajcman Johan, Mozer Georg, Mladenović Boža, Tanacković Jovan, Nogl Anton, Paki Martin, Markus Jozef, Rup Matija, Veger Matija, Šme Franc, Cener Petar, Gajer Nikola, Tic Andrija, Koh Matija, Veger Jakov, Lajpold Ignjat, Horvatić Jovan, Panijan Jozef, Albert Fišer, Dilmec Jozef, Dinjel Anton, Flaj Petar, Minih Paul, Nogl Toma, Janković Živko, Francesko Stevan, Janković Rada, Janković Miloš, Petrović Pera, Milutinović Novak, Janković Paja, Stojanović Adam, Radonić Miloš, Korh Franc, Habenšus Josip, Nogl Stevan, Veger Martin, Šme Adam, Veldi Mihael, Tobias Šme, Lincner Mihael, Koh Andrija, Tačković Anton, Tic Jakob, Lajpold Jozef, Rifert Johan, Veger Matija, Sener Andrija, Volf Matija, Lincner Stevan, Šnur Martin, Giner Franc, Volf Stevan, Milutinović Damjan, Milosavljević Živan, Janković Živko, Radić Sava, Mitrović Mitar, Mitrović Petar, Janković Dušan, Gruić Gliša, Milinković Lazar, Simić Mladen, Šlenhard Jozef, Sekulić Bogdan, Fišer Jakov, Čelković Martin, Fric Sebastian, Dorn Mihail, Vagner Jakov, Dilmec Jozef, Hartvig Adam, Hartvig Jakov, Kefer Karl, Rakić Todor, Greber Anton, Čečković Anton, Čečković Franc, Vuković Raja, Jovanović Pera, Milunović Raja, Frank Franc, Gajer Petar, Radić Antonije, Radić Filip, Stojanović Todor, Mihajlović Jovan ml, Mihajlović Jovan st, Jovanović Miloš, Milovanović Miloš, Milinković Jefta, Milinković Marko, Radonić Milan, Tomić Lazar, Janković Živko, Lukić Raja, Janković Raja, Janković Nedeljko, Jovanović Mitar, Radić Vasa, Radić Nedeljko, Radić Toma, Radić Todor, Selenić Aca, Tomić Ćira, Jovanović Miloš, Filipović Novak, Jovanović Živko, Gezelman Stevan, Lener Anton, Šmit Mata, Mili Josip, Gajer Mijo, Šme Anton, Gajer Jozef, Volf Matija, Grof Jozef, Rajnpreht Stevan ml, Matić Miloš, Rifert Jozef, Koh Jozef, Šme Martin, Tašner Jozef, Mas Josip, Trapberger Andra, Mihajlović Gaja, Kovačević Teja, Šlenhard Danilo, Rifert Franc, Josimović Kuzman, Tomić Pavle, Stevanović Marko, Badić Luka, Simić Sava, Nestorović Teja, Majer Josip, Markus Adam, Adnađević Pavle, Lukić Jovan, Stolić Petar, Slepčević Gliša, Pavlović Mitar, Pavlović Živan, Šašić Panta, Kulić Petar, Bunović Matija, Rajnpreht Toma, Đurković Martin, Majer Stefan, Stolić Jovan, Stolić Nedeljko, Pflug Andrija, Orlović Jovan, Lukić Jovan st, Dedić Laza, Ignjatović Miloš, Jovanović Nedeljko, Rakić Jovan, Jovanović Đoka, Stolić Josim, Milutinović Milovan, Dobrosavljević Miloš, Živković

340

Stevan, Reperski Pavle, Dedić Petar, Odrovački Pavle, Živković Boža, Orlović Milovan, Krstić Sava, Orlović Jovan, Vučković Aćim, Mitrović Petar, Grčić Damjan, Pantelić Mita, Dačić Lazar, Petrović Todor, Bunović Miloš, Mirić Jakov, Bunović Toša, Gavrilović Pavle, Orlović Mirko, Kulić Sava, Matešić Toma, Maksimović Ignjat, Jović Jovan, Nestorović Đoka, Mihajlović Pavle, Mihajlović Obrad, Pil Joza, Maletić Ferko, Galar Martin, Pil Marko, Štimac Danilo, Jović Lazar, Živančević Nikola, Dedić Boža, Kržak Lorenc, Kleić Đura, Štimac Andra, Obreht Josip, Milutinović Krsta, Janković Miloš, Jović Gliša, Reparski Živan, Kulić Mladen, Kulić Andrija, Kulić Jovan, Drobac Ilija, Mišak Petar, Markus Ignjat, Kuhn Johan, Kindler Martin, Petković Živko, Šulc Mata, Benčić Anton, Mišak Joza, Međak Anton, Jambrec Jovan, Banović Pavle, Bodor Stevan, Bodor Joza, Štimac Ignjac, Lanc Gašpar, Rogić Paja, Krstić Đorđe, Jambrec Joza, Bogdan Joza, Benčić Mata, Matešić Gliša, Varju Mata, Rakoš Martin, Hladek Joza, Habenšus Paul, Šikeždi Adam, Čečković Adam, Lanc Andrija, Bodor Stevan, Ukupno: 772 birača 1888. godine 1889. godine plus 14 novih, a 7 starih izbrisano iz spiska 1890. godine plus 8 novih, a 16 starih izbrisano (Ruma, 20. februar 1888) 1889. godine u spisak ušli: Savić Lazar, kot. pristav Marsmović Otto, kr. auskulant Belanović Jovan, magistr. činovn. Venberger Vatroslav, kr. inžinjerski pristav Šajnović Marko, sveštenik Benčević Ivo, sveštenik Virag Skender, pores. oficijal Petar Blagoje, umirovljeni oficijal Borota Jožef, kr. brzojavni činovnik Živanović Sava, bravar Hranisavljević Sima, ratar Stanojević Živan, ratar Kritovac Sava, protustavnik Brendl Anton, bravar Brišu se iz spiska: Brendl Albert, bravar Hranisavljević Gaja, ratar Dojč Adolf, staklar Punat Franja, kr. askulant Stanojević Miloš, ratar Radaković Cvetko 1890. godine u spisak ušli: dr Salaj Antun, kr. kotarski sudac Ruma, 20. februar 1890. Čurčić Paja, akcezista Tatić Jovan, mernik dr Plemić Rikard, odvjetnik Mirković Dragutin, rač. oficijal Krčmar Anton, limar Stefanović Petar, učitelj Bujan Jovan, učitelj Brišu se iz spiska: Sakulski Gaja, ratar Despotović Panta, čizmar Lacković Aleksa, čizmar Urošević Aksentije, posebnik Rakoš Franja, ratar Grof Josif, ratar Dinjel Josif, ratar Gruber Anton, bačvar Štimac Ignjac, ratar Dilmec Jovan, ratar dr Furjaković Ernst, lekar Linstner Đura, ratar Crnovski Karlo, oficijal Tuška Ivan, kotarski sudac Hešter Luka, učitelj Joos Josip, ratar

341

Prilog 4 Iskaz osoba iz “prvog sastava” koji imaju aktivno biračko pravo, a na temelju Zakona iz 1881. o izbornom redu i Naredbe Visoke kraljevske 1241 vlade Odjela za unutrašnje poslove iz 1882.
Gruber Franja, kućni br. 9, klobučar, porez 20 f 00 k Hondl Jovan, 23, vlast. činovn. preko 79 f Jovanović Branko, 63, preko 96 f Stanković Sava, 72, ćurčija, preko 22 f Lakić Đoka, 86, vlasnik kuće, preko 71 f Krstić Petar, 113, opančar, preko 31 f Marković Đoka, 114, čizmar, preko 20 f Vesl Maksim, 123, obrtnik sa građom drva, preko 16 f Andrić Mitar, 150, abadžija, preko 24 f Jovanović Panta 151, licider, preko 239 f Rister Hugo, 198, trgovac, reko 164 f Krojcer Gašpar, 209, ratar, preko 21 f Šlenhardt Anta, 238, ratar, preko 18 f Frank (Anta) Adam, 271, ratar, preko 19 f Pflug Andrija, 282, ratar, preko 18 f Treer Adam, 301, ratar, preko 20 f Benčić Anta, 313 i 314, ratar preko 23 f Joos Georg, 331, ratar, preko 38 f Pali Josip, 346, ratar, preko 18 f Volf Steva, 347, ratar, preko 19 f Đurković Pavle ml, 362, ratar, preko 35 f Rajnpreht Anta, 387, ratar, preko 33 f Šnur Tobija, 423, ratar, preko 16 f Fišer Franja, 425, ratar, preko 16 f Volf Jovan, 426, ratar, preko 17 f Kilinger Josip, 427, ratar, preko 23 f Krenvedl Jakob, 428, ratar, preko 18 f Frank Anta, 429, ratar, preko 21 f Minih Josip, 430, ratar, preko 43 f Oder Andrija, 431, ratar, reko 47 f Gasler Danilo, 432, ratar, preko 22 f Greber Ignjat, 434, ratar, preko 21 f Bornbaum Mata, 436, ratar, preko 19 f Hirtenkauf Josip, 439, ratar, preko 22 f Greber Josip, 441, ratar, preko 23 f Lukić Boža, 488, ratar, preko 21 f Frank Adam, 489, ratar, preko 17 f Dačić Mirko, 517, ratar, preko 17 f Gruber Aleksa, 540, bačvar, preko 40 f Horvatić Đura, 575, ratar, preko 16 f Dilmec Georg, 576, ratar, preko 18 f Tosman Petar, 577, ratar, preko 19 f Šlenhardt Franja, 606, ratar, preko 18 f
1241

IAS, 1894. kut. 6.401- 9.271

342

Giner Andra, 608, ratar, preko 29 f Jekić Proka, 643, ugostitelj, preko 18 f Kaufman Jakob, 676, ratar, preko 24 f Knaus Josip, 710, ratar, preko 15 f Lindmajer Adam, 721, ratar, preko 39 f Fric Anta, 729, ratar, preko 33 f Linstner Georg, 737, ratar, preko 16 f Bek Steva, 745, ratar, preko 16 f Volf Mata, 761, ratar, preko 22 f Kojić Todor, 841, ratar, preko 47 f Tomić Aćim, 842, ratar, preko 35 f Melanović Gruja, 846, ratar, preko 16 f Minih Pavle, 857, ratar, preko 19 f Linstner Georg, 859, ratar, preko 29 f Trombaum Danilo, 865, ratar, preko 16 f Miskraut Josip, 879, ratar, preko 16 f Štolmajer Adam, 883, ratar, preko 17 f Nagl anta, 888, ratar, preko 17 f Šme Adam, 907, ratar, preko 20 f Majstorović Živan, 987, ratar, preko 19 f Mihajlović Mina, 994, ratar, preko 19 f Sekulić Bogdan, 1032, ratar, preko 18 f Klajn Jova, 1062, ratar, preko 17 f Lukić Sava, 1086, ratar, preko 29 f Selenić Aksentije, 1098, ratar, preko 20 f Jovanović Živko, 1103, ratar, preko 20 f Varju Mata, 1106, ratar, preko 20 f Lukić Jova, 1146, ratar, 19 f Jović Sima, 1152, ratar, preko 16 f Kulić Jova, 1162, ratar, preko 15 f Bunović Ljubinko, 1163, ratar, preko 18 f Kulić Petar, 1165, ratar, preko 34 f Šašić Panta, 1168, ratar, preko 25 f petković Mina, 1174, ratar, preko 16 f Reparski pavle, 1214, ratar, preko 19 f Gajger Andra, 1314, ratar, preko 15 f Jambrec Jova, 1319, ratar, preko 16 f Bodor Steva, 1331, ratar, preko 21 f Lanc Gašpar, 1349, ratar, preko 16 f Štimac Ignjat, 1351, ratar, preko 18 f Koščićarić Steva, 1384, ćurčija, preko 15 f Lener Josip, 1419, ratar, preko 19 f Torajter Martin, 1422, ratar, preko 16 f Ambroš Petar, 1678, tkalac, preko 17f Andres Georg, zidar, preko 31 f Andrijević Dobrivoj, 1615, pošt. dostavljač, preko 16 f Dilmec Jakob, 1504, ratar, preko 18 f Gintner Engelhardt, 711/b, dimnj, preko 15 f Jakovljević P. Mita, – , krojač, 20 f Kulić Jova, 1605, ratar, preko 21 f Kremer Mata, 793/b, ratar, preko 16 f Mihajlović Todor, 845/a, ratar, preko 31 f

343

Malešević Laza, – , ratar, preko 15 f Mihajlović Kosta, 1531, ratar, preko 18 f Rup Wendl, – , krčmar, preko 35 f Seiter Josip, 1567, ratar, preko 16 f Selenić Todor, 1514, ratar,preko 15f Senković Anta, 46/b, krojač, 24 f Vagner Anta, 199/b, ratar, preko 15 f Fišer Hajnrih, trgovac, preko 55 f Kilinger Josip, 1566, ratar,preko17f Mukahirn Leopold, – , zidar, preko, 23 f Gruber Ignjat, trgovac gvožđem, preko 19 f Vesl Ernest, trgovac, preko 41 f Muzler pl Josip, podžupan Nikolajević Milan, podžup. perovođa Kulčar Gustav, podžup. perovođ. vježbenik Bogovac Marko, podžupanijski pisar King Robert, podžupanijski živinar Tuškan Ivan, kr. kot. pristav Horvat Milan, kr. kot. aškulant Vučić Nikola, kr. kot pisar Janešić Dragutin, kr. por. oficijal Orešković Ivan, kr. por. oficijal Strupi Alfred, kr. porezni oficijal Bertek Đura, pover. financ. straže Gradsko poglavarstvo u Rumi, 23. januar 1882. Načelnik Špiler

344

Prilog 5 Iskaz osoba iz “prvog sastava” koje su izgubile aktivno biračko pravo, a na temelju Zakona iz 1881. o izbornom redu i Naredbe Visoke kraljevske 1242 vlade Odjela za unutrašnje poslove iz 1882.
Kren Steva, kućni br. 188, bačvar, pod tutorstvom Minih Anta, 203, ratar, u zatvoru radi umorstva Šanta Steva, 217, činovnik u miru, umro Kremer Jakob, 255, ratar, plaća manje od 15 f izravnog poreza (preko 8 f) Dreer Pavle, 274, ratar, isto, preko 12 f Linstner Gašpar, 277, ratar, isto, preko 8 f Volf Toma, 281, ratar, preko 4 f Tosman Mata, 292, ratar, umro Oder Toma, 293, plaća manje (preko 7 f) Kindler Anta, 306, ratar, isto, preko 9 f Šlenhardt Josip, 337, ratar, umro Linstner Katarina, udova, 339, ratar, kao ženska nema pravo glasa Šnur Martin, 348, ratar, plaća manje (preko 5 f) Rup Josip, 349, ratar, umro Gasler Georg, 354/b, ratar, plaća manje (preko 8 f) Rup Anta, 360, ratar, umro Šlenhardt Liza, udova, 369, ratarka, kao žensko nema prava glasa Volf Jakob, 375, ratar, umro Orlović Gaja, 396, ratar, plaća manje (preko 4 f) Centner Josip, 403, ratar, plaća manje (preko 6 f) Ober Danilo, 412, ratar, nema 24 godine starosti Linstner Jovan, 414, ratar, plaća manje (preko 3 f) Centner Antun, 447, ratar, plaća manje (preko 5 f) Kaufman Josip, 455, umro Felker Jovan, 461, ratar, plaća manje (preko 3 f) Tosman Danilo, 465, ratar, plaća manje (preko 10 f) Gasler Adam, 466, ratar, osuđen na zatvor zbog krađe Tosman Josip, 467, ratar, umro Lukić Živan, 493, ratar, plaća manje (preko 10 f) Lukić Jakob, 504, ratar, osuđen na zatvor zbog “ćudorednosti” Koh Jospi, 542, tesar, plaća manje od 15 f (preko 10 f) Pap Fridrih, 572, klisar, plaća manje (preko 5 f) Hajnrih Nikola, 574, ratar, plaća manje (preko 5 f) Gajer Mata, 575, ratar, umro Minih Josip, 594, ratar, umro Jovanović Toma, 645, trgovac, već uvršten u listinu izbornika pod br. 50 Osvald Pave, 686, ratar, plaća manje (preko 12 f) Habenšus Jakob, 713, ratar, plaća manje (preko 8 f) Linstner Steva, 735, ratar, umro Šok Anta, 757, ratar, plaća manje (preko 5 f) Minih Jova, 761, umro Rifert Albert, 784, ratar, kažnjen na zatvor zbog zločina Rifert Josip, 791, ratar, umro
1242

IAS, Magistrat..., 1894. kut. 6.401-9.271

345

Stefanović Jecko, 793, ratar, plaća manje (preko 13 f) Mirković Radivoj, 818, ratar, plaća manje (3 f) Milosavljević Miloš, 820, ratar, plaća manje (preko 11 f) Petrović Mihajlo, 827, ratar, plaća manje (preko 10 f) Savić Steva, 828, ratar, osuđen na zatvor zbog krađe Flaj Petar, 859, ratar, pod obskrbom Paki Franja, 862, ratar, plaća manje (preko 7 f) Tic Jova, 871, ratar, umro Šme Pater, 873, ratar, umro Lajpold Andrija, 876, ratar, umro Veger Franja, 880, ratar, umro Pflug Anta, 889, ratar, plaća manje (preko 5 f) mit Mata, 895, ratar, plaća manje (preko 11 f) Stanković Živan, 898, ratar, plaća manje (preko 9 f) Nol Franja, 915, ratar, plaća manje (preko 13 f) Jovanović Pera, 927, ratar, plaća manje (preko 12 f) Mitrović Gaja, 949, ratar, plaća manje (preko 10 f) Milinković Gaja, 968, ratar, plaća manje (preko 10 f) Simić Živko, 974, ratar, umro Vuković Mita, 992, trgovac, pod konkursom Veger Josip, 1002, ratar, plaća manje (preko 14 f) Flaj Mija, 1015, ratar, umro Milutinović Uroš, 1026, ratar, u zatvoru zbog umorstva Dilmec Josip, 1029, ratar, već uvršten pod brojem 594 Đurđević Gaja, 1047, ratar, plaća manje (preko 10 f) Simić Steva, 1052, ratar, umro Herman Martin, 1062, ratar, umro Vagner Martin, 1064, ratar, umro Vujanić Aleksa, 1138, ratar, plaća manje (preko 13 f) Stolić Petar, 1175, ratar, osuđen na zatvor zbog krađe Mladenović Aleksa, 1190, ratar, umro Mihajlović Steva, 1209, ratar, plaća manje (preko 13 f) Pisarović Steva, 1232, ratar, plaća manje (preko 9 f) Maksimović Nićifor, 1236, ratar, umro Palaić Anta, 1301, osuđen na zatvor zbog “ćudorednosti” Hirtenkauf Jakob, 1310, ratar, plaća manje (preko 6 f) Pil Andrija, 1313, ratar, plaća manje (preko 13 f) Kleić Adam, 1348, ratar, plaća manje (preko 12 f) Horšić Pavle, 1363, ratar, plaća manje (preko 3 ) Rakoš Pavle, 1365, ratar, umro Lukić Radovan, 1369, ratar, plaća manje (preko 9 f) Maksimović Novak, 1370, ratar, plaća manje (preko 6 f) Amtman Franja, 1390, tesar, umro Greber Andra (Mija), 1397, ratar, plaća manje (preko 9 f) Frank Sebastijan, 1400, ratar, umro Almoslin Ignjat, krojač, pod konkursom Bunović Ljubinko, ratar, plaća manje i umro Hara Martin, bravar, plaća manje (preko 5 f) Ernst Samuel, trgovac, plaća manje (preko 11 f) Joos Josip, 1551, ratar, plaća manje (preko 14 f) Krenvedl Jova, 1330, ratar, plaća manje (preko 4 f) Momčilović Uroš, 1510, ratar, kažnjen zatvorom zbog “ćudorednosti”

346

Nikolić Pavle, mesar, plaća manje (preko 6 f) Rak Franja, ratar, već uvršten pod brojem 143 Rakić Đoka, gostioničar, preselio se u Petrovaradain Budisavljević Budisav, podžupan, premešten Bakalović Gliša, podžupanijski perovođa, premešten u Vukovar Kovač Janko, kr. kot. suda pristav, kao umobolan Efendić Marko, kr. kot. suda pisar, premešten Šnajder Andrija, krčmar, već uvršten pod brojem 70 Branković Jovan, kr. porezni oficijal, premešten Gradsko poglavarstvo u Rumi 23. januar 1882. Načelnik Špiler

347

Prilog 6 Zanatlije
1243

Avramović Ilija, krojač i abadžija (1877, 1878) Adamović Vasa, abadžija prestao terati obrt u Glavnoj ulici (1886) Adamović Vasa, krojač (1887) Adnađević Sava, krojač, Franc Jozefova (posle 1897) Aleksandar Fridrih, tesar (1886) Ajniger J (Einiger), satler (1880) Almoslin Ignjat i žena mu Lina, krojači (1878) Almoslino Jakov, traži dozvolu za obrt jer njegov sin Filip ide za Beograd i radnja više nije Jakov Almoslino i sin, 28. april 1886. (1886) Ambros Jozef (Ambros Josef), tkalac (1884) Ambroš Petar (Ambros Peter), tikač (1887) Ams Martin (Ams Martin), tkačka radionica u Mihajlovoj, jedan razboj Amtman Franjo (Amtmann Franz), tesar (1879, 1880, 1884) Andrašević Mijo, lončar (1880) Andreas Đuro (Andreas Georg), zidar (1880) Andrijević Andrija, kožarski majstor (1869, 1881) Andrijević Kata, mesarka (1875) Andrijević Miloš, kazandžija (1868, 1869) Andrić D, abadžija (1869) Andrić Mita, stolar (1877) Andrić Mita, pekar (1885) Anđelković Stajko, poslastičarska radnja u Železničkoj ulici se preselila u Telegrafsku ulicu br. 100 (1886) Anstel Katarina (Anstel Katharina), švalja u kući br. 5 (1880) Antonijević Spiridon, ćurčija (1869) Armbrust Edvard (Armbrust Eduard), čarapar (1883) štriker (posle 1897) Autahl Katarina (Autachl Katharina) i ćerka, švalja (1893) Babilon Samuel, bojadisar (1912-13) Bader (Bader), krznar, kućni broj 620 (kuća na uglu) Baz Franjo, kolar (1880) Bajatović Marija, mesar Belić Evica, švalja u kući br. 842 (1880) Belić Živko, ćurčija (1869, 1878) Belić St, abadžija (1869) Beljanski Nikola, tapetar (posle 1897) Bem Anton (Böhm Anton), kafetner (1910) Bem Vilma (Böhm Wilhelmina), švalja (1893) Bem Ignjat (Böhm Ignatz), stolarski obrt (1886) Beser Franja (Besser Franz) iz Moravske (mesto Kocijan), terao kobasičarski obrt u Petrovaradinu i sada hoće u Rumi u Železničkoj br. 16 (1886) Bizumić Stevan, remenar (posle 1897) Bikar Ljubomir, fotograf, slikar (posle 1897) Bišof David (Bischof David), sitar (1880, 1884) Bjelobaba Jelena, švalja u kući br. 671 (1880) Blum Matija (Blum Mathias), alvadžija (1880)
1243

Podaci preuzeti iz arhivskih spisa, dokumenata iz muzejskih zbirki i korišćene literature. Podaci u zagradi označavaju godinu kada se dotični pominju u izvorima.

348

Bogdanović Jovan, čizmar (1869) Bogdanović Joza, mesar sitne marve (1875) Bogojević Aleksa, pekar (1869, 1886) Božić Bogoljub, obućar kuća br. 164 (1880) Bosiljkić Lazar, sarač (1914) Bosiljkić Milan, remenar (1897) Bošnjaković Mita, pekar (1900, 1912) Brad Dimitrije, brijač (1887) Brendl Albert (Brendl Albert), bačvar (1880) Brendl Karl (Brendl Karl), stolar (1887) Brendl Franc (Brendl Franz), stolar (1880) Brener Lorenc (Brenner Laurenz), mlinar, kućni br. 585 (1884) Brucko Adam, kovač, Pejačevićeva pustara (1904) Bugarski Vasa, čizmar (1887) Buček Albert (Butschek Albert), tesar (1883) Vaglender Andrija (Wagländer Andria), mlinar, kućni br. 1035 (1884) Vavitec Mihalj, mlinar, kućni br. 1433 (1884) Vagner Antun (Wagner Anton), knjigovezački obrt bez obrtnice (1885) Vagner Andreas (Wagner Andreas), štampar, hoće da otvori knjižaru u Rumi u kući br. 13 (1881. kut. 1201-2750 /587), otvario knjigovezačku radnju u Glavnoj ulici (1885) Vajgant Vjekoslav (Weigant), mlinar, kućni br. 1426 (na Peterhofu) (1884) Vajda Filip, mlinar, kućni br. 1445 (1884) Vajl Ana (Weil Anna), švalja u kući br. 636 (1880) Vajl Jakob (Weil Jacob), čarapar (1880) Vajngartner Alojz (Weingartner Alois), pekar (1906, 1912) Varga Ladislav, mlinar, kućni br. 1427 (na Peterhofu) (1884) Vasić Jovan, krojač (1869, 1884) Vasić Jovan, sapundžija (1869, 1880) Vac Stefan (Vac Stefan), kolar (posle 1897) Vašaš Matija (Vasas Mathias), bravar iz Kule traži rumsko građanstvo (1902, posle 1897) Vegenberger Johan (Wegenberger Johann), tesar (1878) Vendelin Ulrih (Wendelin Urlich), takač (1884) Veninger Robert (Weninger Robert), tiskarsko-knjižarski obrt Vesković Živan, abadžija (1912-13) Vidaković Radovan, pekar (1878) Vilić Veljko, opančar (1885, 1886), Glavna 114 (posle 1897) Vilombah Adolf (ili Himlobah), bojadisar rublja (posle 1897) Vinter Martin (Winter Martin), tikač (1900) Vlaisavljević Petar, pekar (posle 1897, 1912) Volf Josip (Wolf Josef), zidar (1879), Stevanova 61 (1886) Volf Matija (Wolf Mathias), sajdžija (1880) Vranišić Ignjat, saler (1880) Vugić Marija, limarka (1885) Vugić Marija i sin Viktor, sitar (1884) Vugić Lujza sa ćerkom, švalja (1893) Vugić Pavle, odžačar (1881) Vuin Teodor, abadžija (1880), mlinar, kućni br. 1437 (1884) Vujanić Anča, sikiraškin (1859) Vujanić Đoka, ćebedžija (1869, 1880) (posle 1897) Vujanić Đoka, otvorio pekarsku radnju i zadržao ćebedžijsku (1882) Vujanić Mihajlo, kovač (1886)

349

Vujanić Pero, pekar (1885) Vujanić Šandor, tesar (1880) Vujin G. Matija, voskar (posle 1897) Vujić Luka, mlinar, kućni br. 1453 (1884) Vukin Nikola, ćurčija (1869) opančar (1884) Vukin Nikola, ćurčija (1878) Vuković Đ, krojač (1869) Vuković Đura, mesar (posle 1897) Vuković Paja, mlinar, kućni br. 1047 (1884) Vulić Miloš, opančar poreklom iz Gline (1885) Vuršter Adalbert (Wurster Adalbert), bačvar, Glavna 62 (posle 1897) Vuršter Anton (Wurster Anton), brijač (1883) Vuršter Leopold (Wurster Leopold), bačvar (1880) Gab Leopold (Gab Leopold), limar, Železnička 24 (posle 1897) Gasler Đuro, zidar (1879) Gelenek Mitar, stolar (posle 1897) Georgijević Đoka, alvadžija (1880) Gec Ivan (Getz Johann), cipelar (1887) Gligorijević Aleksa, ćurčija (1869) Gligorijević Aleksa, užar (1869, 1877, 1884, 1885) Grigorijević Vladimir, užar (posle 1897) Gligorijević Ilija, mutapdžija (1869) Gligorijević Sava, kovač (posle 1897) Gligorijević Sima, užar (1877) Železnička br. 41 (1885, 1890) (posle 1897) Grozdić Petar, opančar (1878) Grozdić Sava, krojač (abadžija) (1883, 1886, 1889, 1906) Groman Antun, puškar (1879) Gruber Albina (Gruber Albina) i sestra, švalja (1893) Gruber Aleksandar (Gruber Alexnder), bačvar (1879) Gruber Anton (Gruber Anton), bačvar (1880), vunar (1884) Gruber Klementina (Gruber Clementina), švalja (1893) Gruber Leopold (Gruber Leopold), bačvar (1880) Gruber Franc (Gruber Franz), bačvar (1880), šeširdžija (1881) Gumbl Hajnrih (Gumbel Heinrich), takač (1885, 1900) Dadić Mita, sikiraš (1887) Dajč Adolf (Deutsch Adolf), staklar (1875) Damjanović Draga, švalja u kući br. 672 (1880) Deverčanski Dimitrije, sapundžija (1869) Demeter Martin, mlinar (1884) Deringer Jakob (Deringer Jacob), kovač (posle 1897) Despotović P., čizmar (1869) Dehert Lenči (Dehert), švalja (1893) Dilmec Stjepan (Dilmetz Stefan), kočijaš (1879) Dimitrijević Jefta, ćurčija (1869, 1878) Dimitrijević Miloš, cipelar (1887) Dimitrijević Svetislav, opančar (1884) Dimitrijević Svetislav, ćurčija (1880), kožuhar (1885) Dis Franja (Dis Franz), zidar (1886) Dojč Arnold (Deutsch Arnold), sajdžija (1911) Dojč Jozef (Deutsch Josef), stolar (1883) Drenovac Vasa, ćurčija (1884) Dugošević Andrija, kazandžija (posle 1897, 1912-13)

350

Dumović Kosta, licider (1869) Dumović Nikola, stolar (posle 1897) Dumović Sima, stolar (1869, 1880, 1883, 1885, 1886) Đakon Aleksa, čizmar (1869) Đarmati Jozef (Gyarmaty Josef), mlinar poseduje suvaču, kućni br. 1407 (1881, 1884) Đorđević, braća, štamparija (1884) Đorđević Etelka, švalja (1893) Đorđević Jovan, abadžija (1869, 1885) Đorđević Leposava, krojač u br. 52 (1885) Đorđević Milan, štampar (1883) Đorđević Petar, abadžija (1884) Đukić St., čarapar (1869) Đurđević Đ., abadžija (1869) Đurđević Jaša, čizmar (1869) Đurđević Sava, abadžija (1869-1884) Đurđević Sima, abadžija (1869-1884) Ernst (Bruder Ernst) braća, trgovci (1885) Ek Jozef (Eck Josef), tesar (1886) Eksner Anton (Ecksner Andria), satler (sedlar) (1894) krojač i sedlar (posle 1897) Elck Čobaj, cigljar (1894) Engl Johan (Engl Johann), stolar (1879) Enderle Josip Ederle Josef), mlinar, kućni br. 1672 (1884) Ercegovac Stojša, užar (1912) Eškićanin Nikola, pekar (1912) Živanović Georg, krojač (abadžija) (1876, 1880) Živanović Miša, krojač (1876, 1880) Živković Aleksa, krojač i abadžija (1870-1884) Živković Anka, švalja u kući br. 688 (1880) Živković Gliša, šuster (1883, 1885) Živković Kosta, čarapar (1869) Živković Nikola, ćurčija (1875) Živković Mihajlo, abadžija, rodom iz Bosne, koji je kod ovih učio zanat od 1870. otkada je u Rumi (1884) Žolnai Andrija pekar (1880, 1884) Zendulka Johan, stolar (1885) Zilberhof Adam (Silberhoff Adam), zidar (1885) Zindler Emerih (Sindler Emerich), sedlar, ličilac, tapetar (1891) Zita Josip (Zitta Josef), oružar (1885) Ižak Jakov iz Budimpešte traži cipelarski obrt u Rumi (1889) Isajlović Jovan, sikiraš (1891) Isajlović Jovan, kovač u Grobljanskoj br. 170 (1885, posle 1897) Jakovljević T. Demetar, tvornica sirćeta Jaković Đoka, berberin (1877) Jaković Stevan, pekar (1912) Jakovljević Ana ud, ćurčija (1869) Jakovljević St. Milan, krojač (1912-13) Jakovljević St. Mileva, krojač (abadžija) (1904, 1906) Jakovljević Mita, kolar (1876) Jakovljević Mita, krojač (1883, 1884) Jakovljević P. St., abadžija (1869) Jakovljević Stevan, ćurčija (1869) krojač (1880) Jakovljević T. Stevan, mlinar, kućni br. 1449 (1884)

351

Jakovljević Teodor, ćurčija (1869) krojač (1886) Janković J., abadžija (1869) Janković Đ., berberin (1869) Janković Jozef (Jankovicz Josef), cipelar (1880) Janković Miloš, abadžija (1869, 1880, 1885), mlinar, kućni br. 1445 (1884) Janković Mirko, stolar (1880) Janković Uroš, abadžija (1869) Jekić Proka, abadžija (1869, 1880) Jelušić Franc, alvadžija (1880) Jeftić Lazar, abadžija (1881, 1885) Jovanović Ana traži kovački orbt u kući br. 837, a kolarski u kući br. 838. (1883, 1887) Jovanović Vasa, kovač (1885, 1887) Jovanović Vasa, krojač (posle 1897) Jovanović K., licider (1869) Jovanović Kristina, švalja u kući br. 838 (1880) Jovanović Lazar, licider (1869) Jovanović Miloš, kabaničar (1877) Jovanović Mitar, fabrika soda vode, kuća broj 1512 (1887, 1889) Jovanović Mita, kovač (1869, 1880, 1884) Jovanović Paja, stolar Jovanović Panta, sladićar (1883) Jovanović Sava, traži kolarski zanat (1885) Jovanović Sima (iz Pavlovaca), kovač, Iriška 23 (1883, 1884) Jovanović Toma, mlinar, kućni br. 1432 (1884) Jokić Sreta, kolar (1885) Josimović M., abadžija (1891) Kaić Teodor, bravar (1880) Kaiha Johan u Stevanovoj, tkačka radionica, jedan razboj Kamber Josip (Kamber Josef), kobasičar u br. 88 (1884) Kapeši Đura iz Šikloša tražio mesarski obrt, bio pomoćnik kod Milana Teodorovića u Rumi (1886) Karati Eugen (Caratti Eugen), soboslikar Kaufman Franc (Kaufmann Franz), zidar, Stevanova 61 Kašiković braća, trgovci (posle 1897) Kviring Johan (Quiring Johann), zidar (1877, 1885) Keveždi Anton, stolar (1880) Kegl Juliju (Kögl Julius)s, kovač (1880) Kefer Johan (Käffer Johann), zidar (1880, 1886) Kefer Karlo (Käffer Karl), tesar (1880, 1881) Kefer Ferdinand (Käffer Ferdinand), mlinar, kućni br. 1439 (1884) Kiš A., cipelar (1885) Kiš Tamaš Janoš, Iriška 8, papučar (1886) Kladek Karl, bačvar (1884) Kladek Jozef, bačvar Mađarska 16 (1877, posle 1897) Knobl Valentin (Knöbl Valentin), otvorio ćurčijsku radnju u Glavnoj ulici (1910) Konopke Leopold (Knopcke Leopold), mlinar, kućni br. 1435 (1884) Kovač Pal, mlinar (1884) Kozanek August iz Ugarskog Gradišta u Moravskoj, traži Urarski obrt radio u Požegi pre toga (1886) Kokić Emil, krojač (1912-13) Kokl August (Köckl August), brusač (1887, 1900)

352

Kos Karl (Koss Karl), mesar i kobasičar, napušta svoju radnju i zahvaljuje se mušterijama, pri čemu preporučuje svog naslednika Šatrića Branka, mesara i kobasičara (1909, 1909) Kočijašević Jovan, abadžija (1885) Kučera Josip (Kutschera Josef), zidar (1879) Košutić J., čarapar (1869) Košutić P., čarapar (1869) Košutić Sava, ćurčija (1879) Košćićarić Steva, ćurčija (1878, 1884), pekar (1885) Kramer Matija (Krammer Mathias), stolar (1885) Kremer Josef (Kremmer Josef), berber (posle 1897) Kremer Mihail (Kremmer Michael), berberin (1880) Kraus Josip (Kraus Josef), bačvar (1877) Kraus Marko (Kraus Mark), mešetar (1880) Kriks Matija (Kricks Mathias), kolar (1886) Kritovac Stevan, sapundžija (1869, 1880) Kren Stefan (Kren Stefan), mlinar, kućni br. 1439 (1884) Krestić (ili Krstić) Nenad, licider i voskar (posle 1897) Krstić Petar, opančar u Glavnoj 170 (1884, 1886) Krstić Sava, mesar (1891) Krečmar Vencl (Kretschmar Wenzel), limar (1885, 1891) Kosanić Stojan, trgovac manufakturnom robom (posle 1897) Kupinac Mladen, ćurčija (1878) Kučera Elizabeta (Kutschera Elisabetha), švalja (1893) Kučera Jozef (Kutschera Josef), zidar tuži Jozefa Tašnera da prima veće gradnje na sebe iako nema dozvolu za obrt, kao što je slučaj sa Štajnerovim magacinom (1888) Kučera Šandor (Kutschera Alexander), stolar, Ivanova 131 (posle 1897) Kcinkovski Šašinka Lana, švalja (1893) Lang Adolf (Lang Adolf), cipelar (1880, 1885, 1887) Lang Adler (Lang Adler), cipelar (1880) Lang Amalija (Lang Amalia), cipelar (1884) Lang Matija (Lang Mathias), zidar (1880) Lang Matija (Lang Mathias), lampar (1900) Lacković Aleksa, cipelar (1877, 1883, 1885), čizmar, dućan u Glavnoj 153 (1886) Lafert Anton (Laffert Anton), mazalski zanat (1877) Laher Eva (Lacher Eva), švalja u kući br. 805 (1880) Lebuce braća (Bruder Lebutze), šeširdžije (posle 1897) Lederer Johan i Beti (Lederer Johann u. Betti), švalje (1893) Lenhard Jakov (Lenhardt Jakob), korpar iz Ivanove ulice (1886) Libiš Vilhelm (Liebisch Wilhelm), zidar (1879) Liker Sebastijan (Licker Sebastian), ćurčija (1875, 1880, 1884) Liker Fabijan (Licker Fabian), ćurčija (1878, 1884, 1885) Lovrenski Ilija, krojač (posle 1897) Lovrenski Jovan, ćurčija (1878, 1880, 1884) Lovrenski Josip, kovač (1887) Lorenčić Josip, kovač (1880, 1881, 1884) Lukić Vasa, kolar (1879) Lukić Vasa, opančar (1885) Lukić Novak, kolar (1869) Lukić Živan, mlinar, kućni br. 130 (1884) Lulicki Andrija, otkazuje lončarski obrt (1912) Ljubinković Vaso, kolar (posle 1897)

353

Ljubinković Stevan, berberin (1869, 1880, 1886) Majstorović Živan, krojač Majstorović Žika (Živan), kovač i sikiraš (1878, 1879, 1880, 1884, 1885) Majstorović Mladen, kolar (1875) Makević Ćira, ćurčija (1869) Maksimović Georg, opančar (1880) Maksimović Đ, čarapar (1869) Maksimović Đoka, opančar (1884, 1886) Maksimović Đoka, ćurčija (1884) Maksimović Jovan, stolar (posle 1897) Maksimović Jovan, staklar (1910) Maksimović Mitar, opančar (1880) Maletić N., sikiraš (1869) Malešević Lazar, mlinar, kućni br. 1432 (1884) Mar Andrija (Maar Andria), stolar (1887) Marić Aleksa, sapundžija (1869) Marić Đoka, berberin (1869) Marić Đoka, trgovac (posle 1897) Margić Ignjac, užar, Grobljanska 12 (1880, 1886) Marinković Petar, abadžija (1878) Marić Aron, sapundžija (1880) Marić Šandor, cipelarski kalfa (1877) Marković Aca, čizmar (1869) Marković Vasa, licider (1878) Marković Joca, licider (1876) Marković Stevan, kolar (1880) Markus Zaharije (Markus), kobasičar (radio za Karla Badera) (1886) Matičević Mirko preuzima Vagnerovu knjigovezačku radnju u kući br. 77. ctar je 53 godine (1886), prekinuo sa radom 1888. Matić T., čizmar (1869) Medaković Danilo, opančar Iriška ulica (1884), ne čisti otpatke od kože pred kućom (1887, 1885) Medaković Jovan, opančar (1877, 1878, 1879) Melanović Kranislav, užar otišao u Irig (1885) Mečnik Jakov, kolar (1880) Miler Johan (Müller Johann), tikač (1900) Milin Emilija, traži abadžijsku i krojačku radnju u Glavnoj 157 (1886) Milin Milovan, krojač rodom iz Pavlovaca (1885, 1886) Milinković Jefta, mlinar, kućni br. 1436 (1884) Milinković, limar (posle 1897) Milinković Nikola, berber u Glavnoj (1886) Milovanović Marko i drugovi, kolar (posle 1897, 1910) Milovanović Hranislav, užar (1879, 1780) Milosavljević David, ćurčija (1884) Milutinovi M. ud., ćurčija (1869) Miljković Petar, kolar (1912-13) Miljković Stevan, kolar (1877, 1879) Minih Anton (Minich Anton), kolar (1880) Minih Josip (Minich Josef), kovač (1885) Mirković Gavrilo, opančar (1880) Mirković Gaja, ćurčija (1884) Mihajlović Pero, kolar (posle 1897)

354

Mihajlović Steva, ćurčija (1884) Mihajlović Steva, mesaru Železničkoj 235 (1884) Mihajlović Todor, ćurčija (1884) Mišković Mirko, limarska radnja (1906) Molnar Ivan, zidar (1880) Momirović Ignjat, obućarska radnja (1886) Momčilović Đorđe, kolar (1869, 1877, 1880) Morvaji Ignjat, cipelar (1885) Mukahirn Leo[pold] (Mukahirn Leopold), puškar (1879) Mukahirn Franc (Mukahirn Franz), zidar, pre 1910 Nagl Ignjat, mlinar, kućni br. 474 (1884) Mukahirn Franc (Mukahirn Franz), moli za berbersku radnju u kući broj 536 (1884) Nadbandić Svetislav, kazandžija (1884, posle 1897, 1912-13) Nađvanski Jovan, ćurčija (1884) Nađvanski Čeda, brijač (1885) Nasan Mijom, cipelar (1879) Nešković Nedeljko, cipelar (1885) Nikolić Gliša, papudžija (1912-13) Nikolić Živko, opančar (1879) Nikolić Kosta, abadžija (1869) Nikolić P., ćurčija (1869) Nikolić Stevan, cipelar (1881) Ninković Adam, pekar (1884) Ninković Vasa opančar (1884) Ninković P., ćurčija (1869), Ninković Petar, mlinar, kućni br. 161 (1884) Noj Antun (Neu Anton), mlinar i poseduje suvaču (1879, 1880), kućni br. 1393 (1884) Nojmiler Paul (Neumiller Paul), korpar (posle 1897) Nojmiler Franja (Neumiller Franz), zidar (1880) Ober Jozef (Ober Josef), bankovna radnja Orlović Milan, berberin (1883, 1885, 1886, 1887, 1912-13) Osvald Anton (Oswald Anton), kovač (1879), 24 godine, radio u Rumi (1885) Osvald Franc (Oswald Franz), kovač, Badnjačka 6 (1885, 1887) Pavlićev Aleksandar, mesar (1912-13) Pajšl Andrija (Peischl Andria), bačvar (posle 1897) Pajšl Anton (Peischl Anton), bačvar (1880, 1883) Pajšl Ivan (Peischl Johann), bačvar (1880) Pajšl Petar (Peischl Peter), berberin (1879, 1877) Pajšl Terezija (Peischl Theresia), švalja (1893) Pajšl Florijan (Peischl Florian), bačvar (1880) Pajšl Franja (Peischl Franz), tesarski kalfa (1875) Pajšl Franja (Peischl Franz), bačvar (1885) Pajšl Hajnrih (Peischl Heinrich), bačvar (1885) Pajšl Hajnrih (Peischl Heinrich), berberin (1880) Palaić Miša, opančar (1885) Panić Stefan opančar (1884) Pantelić Ilija, abadžija (1869), krojač (1877) Paunović Franjo, živoder (1880) Pekić Sreta, kolar Lovrina 124 (1884) Perkles Florijan (Perkles Florian), zidar (1883) Peršić Mija, stolar (1879, 1880, 1886) Petrović Branko, krojač (posle 1897)

355

Petrović Jovan, mesar (1886) Petrović Jovan, ćurčija (1869) Petrović Jovan, abadžija (1869, 1880, 1883, 1885, 1891) Petrović Paja, papudžija (1885) Petrović Pera, mesar (1880) Petrović Petar, šeširdžija (1880) Petrović Stevan, šeširdžija (1880) Pinkas Matija (Pinkas Mathias), kolar (1885, 1886) Plat Jakob (Platt Jakob), kovač (1885) Polovina Stevan, krojač (1876) Popović Ana ud., ćurčija (1869) Popović Jovan, opančar (1884) Popović K., čarapar (1869) Popović Kosta ili Krsta, opančar (1884, 1885) Popović T., pamuklija (1869) Prica Aron, stolar (1877, 1912-13) Purčer Jozef, klobučar (šeširdžija) (1900) Radić Damjan, užar (1884) Radić Đoka, krojač (1885, posle 1897) Radić Nikola, krojač (posle 1897) Radojčić Obrad, napustio abadžijski obrt (1890) Radomirović Đura, kovač (1869, 1880) Radomirović Đorđe, m….ski majstor (1860) Radomirović Sava, kovač i potkivač u Železničkoj 32 (1889) Radosavljević Stevan, pekar (posle 1897, 1912-13) Radonjić Milorad, bačvar (posle 1897) Radujković Mita, opančar (1880) Rajnpreht Albreht (Reinprecht Albrecht), šeširdžija (1912/13) Rajnpreht Vilhelm (Reinprecht Wilhelm), kovač (1884) Rajnpreht Jozef (Reinprecht Josef), kovač (1877, 1879, 1880) Rajnpreht Karl (Reinprecht Karl), šeširdžija (1909) Rajnpreht Martin (Reinprecht Martin), kovač (1879, 1880) Rajnpreht Terezija, Marija i Jula (Reinprecht Theresia, Maria u. Juliana), švalje (1893) Rajnpreht Ferdinand (Reinprecht Ferdinand), kolar (1880) Rajs Josip (Reiss Josef), bačvar (1880) Rak Franc (Rack Franz), kolar (1887) Rakić Ž., ćurčija (1869) Rakić Marko, cipelar, živi u konkubinatu (1886) Ratkov (ili Ratković) Dušan, kovač i potkivač (posle 1897) Rauš Martin (Rausch Martin), cigljar (1885) Racković Petar krojač u br. 168 (1884) Rig Anton (Riegg Anton), kolar (1885) Rilke Stefan (Rilke Stefan), stolar (1885) Ristić Lazar, pekar (1885) Ristić Nikola, pekar (1912) Riha Martin, mlinar, Stevanova 73 (1887) Rehak Karl (Rehak Martin), zidar (1885) Savić Miloš, krojač (posle 1897) Savković Svetislav, moler (1869) Sebešanović Đorđe, solicitator (1913-14) Selenić Aksentije, mlinar, kućni br. 1433 (1884) Semerak Josip, mlinar, kućni br. 1450 (1884)

356

Senković Anton (Senkovicz Anton), krojač (1884) Servaci Aleksa (Servatzy Alexander), stolar (1880) Servaci Ignjat (Servatzy Ignatz), bačvar br. 67 (novi 92), ćurčija (1884) Servaci Jozef (Servatzy Josef), užar (posle 1897) Servaci Jozef (Servatzy Josef), bravar (1883) Servaci Ludvig (Servatzy Ludwig), bravar (1881), br. 663 (novi 158) (1884) Sivčević Sava, opančar (posle 1897) Sigulinski Jovan, krojač (1880) Simonović Lazar, traži kovačnicu na kat. čest. 2091 u Iriškoj ulici (1887) Slavinkavsk Josefa, švalja u kući br. 640 (1880) Smiljanić Lj., abadžija (1869) Spiri Maca, švalja u kući br. 835 (1880) Stanisavljević Đoka, ćurčija (1884) Stanišić Stevan, sarač (1884) Stanković Jaša, zidar, V. Jaračka 26 (1910), Ivanova ulica 57 Stanković Petar, kolačar, Novo vašarište br. 9 (1884) Stefanović Jovan, užar (posle 1897) Stefanović Tale iz Makedonije, traži poslastičarski (alvadžijski) obrt u Železničkoj br. 50. (1887) Stojanović Ars[a], ćurčija (1869) Stojanović Jovan, ćurčija (1869) Stojanović Nikola, krojač (1885, posle 1897) Stojanović Sava, pekar (1912) Stojković Aleksa, krojač (posle 1897) Stojković Zdravko, alvadžija (1913-14) Stojković Sava, krznar Stojčić Pavle, kolačar (1879) Stokanović Sp., berber (1869) Stolić Nedeljko, mlinar, kućni br. 1424 (1884) Subašić Rada, mesar Suvajdžić Toša, krojač (1885) Tanasijević M., kaldrmar (1869) Tangelmajer Josip (Tangelmayer Josef), zidar (1892) Tangelmajer Johan mlađi (Tangelmayer Johann), zidar (1910) Tašner Josip, krojač (1881) Tašner Josip, zidar, živi u Badnjačkoj ulici (1885) Teodorović Adolf, kovač (1885, 1886) Teodorović Vasa, mesar (1875, 1880) u kući Jovanović Tome na pijaci (1883) Teodorović Milan, mesar (1886) Teomirović St., ćurčija (1869) Todorić Milan, opančar (1884) Todorić Milutin, ćurčija (1878) Tir Jozef (Tier Josef), tesar (1880) Tifenbah Nikolaus (Tieffenbach Nikolaus), strugar (1903) Tomić Nikola, opančar (1887) Tostenberger Ante (Tostenberger Anton), mlinar, kućni br. 856 (1884) Tostenberger Karl (Tostenberger Karl), oružar (1885) Tot Martin (Toth Martin), iz Pačera hoće kovački obrt na Petrovom dvoru (1886) Trapberger Andrija (Trappberger Andria), tkač (1879, 1887) Trapberger Jozef (Trappberger Josef), kolar (1910) Trifunović Ljuba, švalja u kući br. 104 (1880) Turković Johan (Turkovicz Johann), kovač, Pavlovačka 12 (posle 1897)

357

Trifunović K, pinter (1869) Ćirić Mojsilo, mesar (1886) Ćirić Radovan, ćurčija (1878) Urošević Aksentije, ćurčija (1869), mlinar, kućni br. 1444 (1884) Fabri Julijus (Fabri Julius), mesar sitne marve (1875) Faj Martin (Fay Martin), zidar (1879) Falta Jozef (Falta Kosef), krojač (1877, 1881) Feješ Martin, kočijaš (1881) Fenc Sidonija, švalja u kući br. 12 (1880) Feri Petar, mlinar, kućni br. 1424 (1884) Feršter Franc (Ferschter Franz), stolar (posle 1897) Feter Jozef (Feter Josef), tikač (1900) Filipović V., abadžija (1869) Filipović Đoka, pekarski pomoćnik (1876) Filipović Pavle, ćurčija, Staro vašarište (1910) First Viktor (Fürst Victor), fotograf i kipar (posle 1897) Fišer Gotfrid (Fischer Gottfrid), pekar (1879) (otac dr Fišera) (1887, 1891) Fišer Đura (Fischer Georg), zidar (1881) Flajšer Adalbert (Fleischer Adalbert), dimnjačar (1899) Železnička 55/II (posle 1897) Frandvil Fric (Frandvill Fritz), moler (posle 1897) Foltman H. Avgust Voltmann August), poslastičar u kući br. 181 (1880, 1890, 1905) Frank Josef (Frank Josef), kovač (1902) Frank Jozef (Frank Josef), drvodeljski majstor (cimerman) ulica Velika Jaračka br. 23 (1910) Frankl Arnold (Fränkl Arnold), tesar (1880, 1886) Franja …ndt, kovač (1884) (pogledati u popisu pod Orlovićeva br. 10 Frauenšu Nikola (Freuenschu Nikolaus), cipelar došao iz Nemačke Palanke (1894) Frojnd Karl (Freund Karl), limar (1885) Frojnd Herman (Freund Herrmann), limar (posle 1897) Fric Stefan (Fritz Stefan), zidar (1886) Fricl Johan (Fritzl Johann), šeširdžija (1884) Fuks Karl (Fuchs Karl), pekar (1875) Habenšus Paul (Habenschuss Paul), mlinar, kućni br. 586 (1884) Haber Andrija (Haber Andria), šuster (1885) Hajan Mato, mesar (1880) Hajdinović Stanko iz Jaska traži kovački zanat u N. Vašarištu 33 (1885) Hajnal Franja (Heinal Franz), stolar (1884) Hanga Andreas (Hanga Andreas), sedlar, tapetar, ličilac, pokostar (1910) Hanga ud. Johana (Hanga w. Johanna), mlinar, kućni br. 256 (1884) Hanga Jula (Hanga Julia), švalja (1893) Hara Martin (Harra Martin), bravar (1877) Hardon Georg, cipelar u 272 (1883, 1886) Hauslinger C (Hauslinger), sajdžijska i juvelirska radnja iz Osjeka otvorila u Rumi filijalu u Glavnoj ulici preko puta gostione Pajšl (1910) Helebrand Jozef (Hellebrandt Josef), remenar (posle 1897) Henig David (Henig David), mesar u Glavnoj ulici br. 76 (1890) Here Andrija (Herre Andria), kolar Here Krištof (Herre Krischtof), kovač, Glavna 98 (1885) Herman Franja (Herrmann Franz), bojadisar (1885), Hercog Andreas (Herzog Andreas), tesar (1887) Hercog Anton (Herzog Anton), kovač (1880,1884, posle 1897) Hercog Antun (Herzog Anton), bačvar (1880)

358

Hercog Franjo (Herzog Franz), kolar (1891) Hetinger Laura i Juca (Hettinger Laura u. Juliana), švalje (1893) Hinteršek Josif (Hinterschek Josef), stolar (1880) Horčić Anton, takač (tuži Paula Kronija i Jakoba Jambreca da se bave ovim zanatom bez obrtnice (1887) Horšić Alojz, limar Horšić Anton, bravar, Glavna ulica (1887) Horšić Anton, berberin (1890) Horšić Karl, zidar (1880) Horšić Pavle, tesar (1879) Hofman Karl (Hoffmann Karl), zidar (1880) Hranisavljević Todor, bojadžija Hupert Jakob (Huppert Jakob), lular (1890) Cvejić Petar, ćurčija (1869) Cvejić Petar, mesar (1875) Čatloš Paulina, švalja (1893) Čedinski Sigmund, pekar u Železn. br. 21 (1891) Čerevicki Boško, fijakerista (1890) Čerevicki Đoka, čizmar (1869) Čerevicki Ml., ćurčija (1869) Čermak Ivan, krojač (1885) Čermak Johan, krojač (1879, 1880, 1885) Černik Franc, zidar (1884) Černolka Franja, bojadisarski obrt Černolka Jovan, puškar (1880) Černolka Matija, puškar (1880) Černolka Franc, bojadisar Glavna ulica (1885) Čečković Mihail, mlinar, kućni br. 1435 (1884) Čiburdžić Miša, mlinar, kućni br. 1425 (1884) Šabski Andrija, korpar (1891) Šatrić Branko, mesar i kobasičar (1909) Švelbl Samuel (Schwelbl Samuel), staklar (1880), Glavna 103 (1885), napušta staklarsku radnju od decembra 1888 (1889) Šme Jozef (Schmeee Josef), mlinar, kućni br. 1450 (1884) Šmit Martin (Schmidt Martin), zidar (pre 1914) Šnur Jakob (Schnur Jakob), kolar (posle 1897) Šnur Karl (Schnur Karl), obrtnik (1875) Šrajber Ivan (Schreiber Johann), kolar (1880) Šrajber Franciska (Schreiber Franziska), švalja u kući br. 640 (1880) Špengler Albreht (Spengler Albrecht), sarač (1877) Štelcer Mano (Stölzer M), strojar, (posle 1897, 1912) Štajner Ignjat (Steiner Ignatz), postolar (drvar) (1880) Štajfert Johan (Steifert Johann), mesar (1877) Štampfler Josip (Stammpfler Josef), kovač, Orlovićeva 30 (1886) Štafler Emerih (Staffler Emerich), kolar (1879) Štimac Josip, dobošar (1880) Štolcer Mor (Stölzer Mor), kovač (posle 1897) Šturm Karl (Strüm Karl), bojadisarski majstor (farbar) (1878, 1880, 1887) Štirm Franc (Stürm Franz), kovač (1880, 1885, 1887) Šubert Anton (Schubert Anton), stolar (posle 1897, 1900) Šubert Matija (Schubert Mathias), stolar (1875, 1880) Šubert Rudolf (Schubert Rudolf), stolar (posle 1897)

359

Trgovci i gostioničari
Ajzner Ignjac (Eisner Ignatz), trgovina hranom Andres Georg (Andres Georg), trgovac (1900) Almoslin Jakov, trgovac (1878), Glavna 117 (1886), trgovac (odeća), u kući br. 129/94 napustio (1885) Almoslino Neti, seli se u Novi Sad i više neće držati gostionu u Rumi u kući br. 138. 3. april 1886. U obrt je primljen 3. avgusta 1885 (1886) Almoslin Herman (Almoslino Herrmann) (rođen u Miškovcima. Otac Ignjac, mati Regi, rabin: Volf), trgovina u kući Teodora Vujina (1883) Andrijević Andrija, krčmar, Glavna 180 (1886) Andrijević Jelena, krčmar, Glavna 180 (1890, 1893) Andrijević Paja, trgovac, mešovita trgovina, Glavna 95 (1879, 1886, 1890) Aranicki Kristina ud. Popadić, sitničarska radnja u kući br. 12 u Glavnoj ulici (1883) Bader Jakov (Bader Jakob), krčmar, Ivanova 80 (1893) Bader Karl (bader Karl), krčmar, Ivanova 80 (1879), kafana “Veseli Austrijanac” (1885, 1886, 1890) Bajlović Dušan, trgovac (1890), špecerajska i mešovita radnja (1892) Bajalović Graga, krčma pored Magistrata (1885) Bajalović Marija, krčmarica br. 688 (1880, 1883), u Železničkoj br. 17 (1886, 1887) – ima i fotokopija plana dogradnje kuće čiji je autor bio Karl Hofman (1887) Belik Ana, krčmar, Lovrina (1879), u kući br. 291 (1880), krčma “Netika” Orlovićeva 14 (1886) (1887) Belik Genoveva, napušta krčmarenje u Sodolskoj ulici br. 14 (1889) Belić Branko, vašarski krčmar (1893), trgovac (1913-14) Belić Živko, krčmar, Železnička 7 (1880, 1884, 1886) Belić Natalija, krčmar, Železnička 7 (1893) Belić Nikola, krčmar (1890) Bem Antun (Böhm Anton), krčmar, Glavni sokak (1879) u kući br. 7 (1880, 1885) gostiona otvorena celu noć bez dozvole (1885) Bem Julija (Böhm Juliana), krčmarica u kući br. 7 (1880) Bikicki Žarko, gostioničar (1913-14) Birovljev Atanasije, trgovac (posle 1897), manufakturna i kratke robe trgovina (1906) Bogdanović Brana, trgovac (posle 1897) Bogdanović Jovan, trgovac (1878) u kući br. 185 (1880), Glavna 129 (1886, 1890) Bogdanović Jos, manufakturna radnja (1871) Bogdanović Pavle, trgovac, manufakturna radnja (1873, 1875, 1879, 1883), Glavna 105 (1886) Bogdanović Toša, trgovac, otvara manufakturnu radnju u Glavnoj 178 (1885, 1886) Bodor Dragutin, krčmar, u kući br. 620 (1880) Božić Bogoljub, krčmar, odselio se (1886) (1890), N. vašariše 2 (1893) Božić Bogoljub iz Gospođinaca, krčmar, na N. Vašarištu br. 7 (1884) Borić Aleksandar, krčmar u kući br. 155 (1880) Briks Leopold i društvo (Briks Leopold & co), trgovac špeceraja, Glavna 97 (posle 1897, 1912) Valetić Marija, sitničarska radnja, Glavna 163 (1884), trgovac (1886) Vasić Petar, trgovac, u kući br. 192 (1880, 1884) Vesel Emilija (Wessel Emilia), mešovita roba (1891), trgovac (1900, 1903) Vesel G. Ernst (Wessel G. Ernst), mešovita trgovina u kući br. 91 (1880, 1881, 1883, 1884), trgovina, Orlovićeva 3 (1886, 1888) Vidrijević Andrija, krčmar, Glavni sokak (1879) Vilić Veljko, N. vašarište, br. 2 (1912), mešovita roba (1910), trgovac (1913-14)

360

Vlahović Mato, trgovina mešovitom robom (1880) Vojnović Ana, trgovac, u kući br. 68 (1880) Vranišić Stevan, krčmar (1875, 1879) Vrbenski Karl, krčmar (1884) Vuin Teodor, trgovac, u kući br. 199 (1880), napušta sitničarsku radnju u kući br. 197 (1884) Vuić Ilija, trgovina u Glavnoj br. 134 (1886) Vuić Krsta, sečena roba u kući br. 134 (1888) Vuić Kosta, manufakturna radnja (1887) Vuičić Matija, gostioničar Rumske kazine (1884) Vujević Matija, špecerajska i mešovita trgovina (1880) Vujić Miloš, trgovac (1877) Vujić Sava, traži obrt sečene robe u kući broj 134 u Glavnoj ulici (1888) Vukin Nikola, krčmar, Glavni sokak (1879, 1885), N. vašarište 31 (1886), u kući br. 963 (1887) (1890) N. vašarište 31 (1893) Vuković Ana, krčmar, Glavna 122, (1883,1886), trgovac, Glavna 122 (1886, 1890, 1893) Vuković i drug, Srpsko trgovačko komanditno društvo (1910) Vuković Mita, krčmar (1876, 1880, 1885) Vuršter Augusta (Wurster Augusta), krčmar, Ivanova (1890, 1893) Vuršter Andrija (Wurster Andria), krčmar, Vrdnička 9 (1890, 1893), Glavna 31 (1893) Vuršter Leopold (Wurster Leopold), krčmar (1884, 1885, 1890), mešovita roba (1893) Vuršter Leopold, mlađi (Wurster Leopold jun.) trgovina hranom (1898) Vuršter Florijan (Wurster Florian), krčmar, Ivanova 120 (1879, 1886) Vuršter Franc (Wurster Franz), krčmar, u kući br. 638 (1880, 1884), Ivanova 120 (1886) Gavrilović Aleksandar, trgovac (1884) Gašparac Agneza, krčma “Kranjica” (1885, 1886) Gašparac Nikola, krčma Mihajlova (1879), “Kod kranjice” (1884), Orlovićeva 5 (1886,1887), preselio svoju krčmu iz Mihajlove 101 u Stevanovu broj 113 (1888), Stevanova 113 (1893) Georgijević Jelena, krčmarica (1881) Georgijević Jovan, krčmar (1884) Georgijević Julija, krčmar (1890) Georgijević St. Luka, manufakturna trgovina (1879), trgovac (posle 1897) Georgijević Marina ud, trgovac (1913-14) Georgijević Mihael, trgovac, Glavna 151 (1886) Georgijević St. Nikola, krčmar (1884), manufakturna trgovina (1874) Georgijević Sima, trgovina hranom Gligorijević Aleksa, krčmar, Jaračka (1879) Gligorijević Đoka, krčmar, Glavna 1 (1886) Gligorijević Sima, trgovac (1913-14) Gligorijević Tereza, rođ. Karl, krčmar, na Starom vašarištu 4, od 1887. u Stevanovoj br. 76 (1886, 1887), krčmar, Stevanova 11 (1893) Grozdić Dušan, gostioničar (1913/14) Gruber Aleksandar (Gruber Alexander), krčmar (1880), zatvorio (1886) Gruber Andrija (Gruber Andria), radnja mešovitog obrta (1886) Gruber Ignac (Gruber Ignatz), trgovac, Glavna 142 (1886) Gruber Leopold ml (Gruber Leopold jun.), krčmar, Glavna 63 (1893), Železnička 10 (1893) Gruber Marija ud., (Gruber Maria w), gostiona “Kod Zelenog Venca” (1883) Grujić Vića, špecerajska radnja (1892), trgovac mešovitom robom (posle 1897), trgovac (1913-14) Gudurić Đoka, krčmar, Glavni sokak (1879)

361

Dačić Lazar, krčmar, Iriška 28 (1879) (1885), kazna zbog otvorene krčme cele noći (1885), Iriška 28 (1886) Dvoržak Franja, krčmar, Stevanova (1879) Denka Josif (Denka Josef), krčmar (1884) Despotović Panta, krčmar (1875) Dimić Kosta, gostioničar, Tivoli (1893, posle 1897) Dimitrijević braća, trgovina manufakturnom robom (1910, 1913) Dimitrijević Eva, krčmarica u kući br. 144 (1880) Dimitrijević Jefta, krčmar, Glavni sokak (1879) Dimitrijević Jelena, vašarski krčmar (1893) Dimitrijević Petar, krčmar Glavna 179 (1886) Dimitrijević Svetislav, krčmarska radnja u kući broj 35 na Novom vašarištu (1885, 1886) Dimitrijević Stevan, trgovac, br. 163 (1880) Dožudić I. K., trgovac (posle 1897) Dožudić K. Jovan, trgovac (posle 1897), trgovina odelima (1910), trgovac (1913-14) Dojčinović Dimitrije, ugostitelj (posle 1897, 1913-14) Dojčinović Kata, krčmarka, preko puta Vašara (1884) Dreer Martin (Dreer Martin), građara (1912) Dudić braća, mešovita trgovina (1875), špeceraj (1876, 1877), u kući br. 194 (1880, 1884), trgovina špeceraja i mešovite robe (1904) Dudić Jovan, trgovac, Glavna 109 (1886, 1913-14) Dudić Mita, trgovac (1890) Dugošević Andrija, veletrgovina pića, zanatski proizvodi i strojevi Dumović Petar, trgovina špeceraja (1910) Dupski Jozef (Dupsky Josef), krčmar (1883) Đokić Aleksandar, krčmar 37 god. (1878) Đorđević J. Đ., manufakturna trgovina (1873) Đorđević Đoka, gostioničar (1885) Đorđević Jovan, gostioničar, u kući br. 95 (1880), zakupnik regalnog prava gostione “Kod crnog orla” (1881), on je istu dao u podzakup Đorđević Nikoli (1883, 1890), N. vašarište 153 (1893) Đorđević Julijana, krčmar, Glavna 170 (1893) Đorđević Marko, trgovac (1877) Glavna 158 (1884) Đorđević Miša i sin, trgovci, Glavna 151 (posle 1897, 1910, 1913-14) Đorđević Nesticino, krčmar N. vašarište 7 (1886) Đorđević Nikola, gostioničar (1883), Glavna 161 (1886) Đorđević Sima, krčma u magacinu brata Mite kod kolodvora (1883) Đorić Aleksandar, krčmar (1885) Đuričić J. Aleksandar, dućan (1903) Đuričić P. Aleksandar, trgovac (1913/14) Đuričić A. Jovan, trgovina mlinskim kamenom, hranom i volovima (1884) Đuričić A. Panta, trgovac, Glavna 187 (1886, 1913-14) Đurišić N. Jovan, trgovac (1913/14) Đurišić Nikola, špeceraj i mešovita trgovina (1881, 1883), Glavna 107 (1886, 1890, 1898, 1900, 1913-14) Đurišić N. Sava, veletrgovina žestokih pića, trgovac (1913-14) Đurišić J. Svetolik, trgovina špecerajske i mešovite robe (1895, 1900, 1901) Đurišić U. Svetolik, trgovina mešovitom robom Đurišić Svetomir, trgovac (1901) Ernst Adolf (Ernst Adolf), trgovac, Glavna 95 (1886) Žebedić Ana, krčmar, Glavna 75 (1893) Žebetić Mato, krčmar (1890)

362

Živanović Milan, gvožđarska trgovina (1892, 1895) Živanović Mihajlo, vlasnik gostione “Kod krune” (1884), u kući br. 522 – kod marvene pijace (1884) Živković Aleksa, abadžijski dućan na pijaci (1875), špecerajska radnja (1903) Živković Konstantin sin, trgovačka tvrtka (1883) Živković Kosta, trgovac, Glavna 154 (1886) Živković Marija, vašarski krčmar (1893) Živković Milan, trgovac, pomodna trgovina, Glavna 132 (1886), radnja sečenom robom (1887 i 1888) Živković Mihael, trgovac, Vašarska ulica (1886) Živković Nikola, trgovac, u kući br. 103 (1880), Glavna 154 (1886) Živković Sl., trgovac (1900) Žigić Đoka, trgovac gvožđem (1895, 1897, 1910, 1913-14) Zdravković Marko, trgovac (1913-14) Zita Danilo (Zitta Daniel), krčmar, Stevanova (1879, 1880) Ivanišević Boža, krčmar (1877), Glavni sokak (1879, 1880), Glavna 86 (1886) Ivanišević Toma, krčmar (1875) Ivanišević Stevo, trgovac, Železnička 39 (1886) Iric Fani, trgovac, Glavna 113 (1886) Jakovljević Živko, krčmar, Jaračka (1879) Jakovljević Kata, krčmar (1890) Jakovljević Dimitrije, trgovac (1878), u kući br. 163 (1880, 1883), gvožđarska trgovina (1885), N. vašarište 5 (1886, 1890), špecerajska trgovina (1900, 1903), novoosnovana pomodno-manufakturna radnja, kratke i pletene robe “Kod zlatnog lava” u kući gosp. Kinga, Železnička ulica (1909), špeceraj (1910), trgovac (1913-14) Jakovljević T. Stevan, trgovac, u kući br. 116 (1880), trgovina hranom (1884), Glavna 176 (1886) Jakovljević Toma i Đoka, trgovci, Glavna 126 (1886) Jakovljević Toša, krčmar, Jaračka (1879, 1885), Železnička 21 (1886) Janeković Dragutin, krčmar (1880), u kući br. 121 (1883) Janković Branko i brat, trgovina manufakturnom robom, trgovac (1913-14) Janković Mladen, trgovac (1890) Jekić i Belić, Glavni sokak (1879) Jekić Arsenije, krčmar, Glavni sokak (1879), N. Vašarište 19 (1886) Jekić Aksentije, krčmar (1883, 1885) Jelačić Miša, Glavni sokak (1879) Jeftić Lazar, Železnička 35, krčmar u kući br. 59 ( (1884) Jokanović Ilija, krčmar, Jaračka (1879) Jovanović Ilija, gostionica u Železničkoj br. 845 (ugao sa Velikom Jaračkom) (1884, 1885), Železnička 36 (1893) Jovanović Julija, krčmar (1890) Jovanović Milan, krčmar, Stevanova (1879), traži krčmu u br. 291 umesto u br. 259 gde je bio (1883) Jovanović Panta, trgovina građom u Velikoj ulici (1884) Jovanović Persida, sitničarska radnja, Glavna 103 (1888, 1890) Jovanović Stanko, krčmar (1875), Glavni sokak (1879) Jovanović Teodor, ugostitelj (1877, 1878) Josimović Milan, gostioničar (1913-14) Jurišić G. N., trgovac (1903) Kampl Anton (Kampl Anton), krčmar (1883), u krčmi svirao gajdaš bez dozvole (1884, 1885), N. vašarište 8 (1886, 1890), Glavna 166 (1893) Kampl Stanislav, trgovac (1913-14)

363

Karakašević Emil, gostioničar (posle 1897, 1913-14) Karačanj Kata, krčmarica br. 106 (1880) Kaufman Julijus (Kaufmann Julius), trgovac (1911) Keveždi Anton, Glavna 48, krčmar (1883, 1886) Klajn Albert (Klein Albert), drži “Kasinu”, prodaja kafe, teja i tel. i davanje kosta (1881), krčmar (1890, 1880, 1884) Koloman Jančo (Kolomann Jansó, prodaja žestokih pića (1890) Kostić Đoka, krčmar, Ivanova (1879), ima krčmu u Pivarskoj br. 1, a traži u Lovrinoj br. 122 (1880, 1883, 1884), preselio krčmu iz Železničke 10 u kuću broj 1 (pivara) (1888) Kostić Th. Georg, gostioničar (1883) Kostić Jovan (druga osoba), trgovina hranom (1884) Kostić Jovan, trgovina mirođijama u Velikoj ulici (možda Železnička) Kohaut Karl, komisiona radnja (1881), trgovac, Glavna 108 (1886) Košutić Petar, krčmar (1875, 1890) Kramer Matija (Krammer Mathias), trgovina kukuruzom (1886) Krauz Ferdinand (Kraus Ferdinand), stovarište piva u Glavnoj ulici 158, tel br. 4 (1909) Kritovac Miša, špecerajska i gvožđarska radnja (1871), trgovac (1876, 1877), u kući br. 87 (1880, 1884), u Glavnoj br. 124 (1886) Kritovac Toma, krčmar, u kući br. 648 (1880), trgovac, Železnička 9 (1886) Krstić Jovan, trgovac hranom, u kući br. 166 (1880), Glavna 171 (1886) Krstić J. Sava, pomodno manufakturna trgovina (1904), trgovac (1913-14) Krstić J. Stanimir, trgovina kratkom robom, trgovac (1913-14) Kosanić Stojan, manufakturna trgovina (1901), trgovac (1913-14) Kostić Đoka, krčmar, Pivarska 1 (1886) Košutić Petar, krčmar, Glavni sokak (1879), traži krčmarsku radnju u broj 1388 (1885), Glavna 10 (1886) Košćićarić Savo, krčmar (1890) Kumer Aleksandar, krčmar u kući Sime Milutinovića (1890), N. vašarište 13 (1893) Kučera Antun, krčmar, Mihajlova (1879) Lovrenski Dušan, trgovac manufakturnom robom (posle 1897), špeceraj (1910) trgovac (1913-14) Ljubinković Vasa, trgovina u Železničkoj ulici br. 39 (1887, 1913-14) Ljubinković Katica, krčmar, Železnička 35 (1893) Lukić Vasa, krčmar (1880) Lukić Nikola, krčmar, Glavni sokak (1879) M. Andrija …, krčmar, Glavni sokak (1879) Makević Đira, trgovac, Glavna 25 (1886) Marić Sima, trgovina ugljem (1909), gvožđar (1910), trgovac (1913-14) Marinković Petar, krčmar (1880) Marinković Simeon, trgovac (1890) Marković Jovan, trgovac (1890) Maksimović Vasa, manufakturna trgovina (1877, 1883, 1888) Maksimović Đoka, sitničar, u kući br. 148 (1880) Maksimović Jovan, trgovac staklom (1909), trgovac (1913-14) Maksimović J. M., manufakturna trgovina (1875) Maksimović Mara stara, krčmarka preko puta Vašara (1884) Maksimović Mara mlađa, krčmarka preko puta Vašara (1884) Maksimović Marija, sitničarska radnja u kući broj 795 (1883) Maksimović Petar, krčmar, Glavni sokak (1879) Marinković Sima, trgovac, Glavna 159 (1886) Marić Đoka, trgovac, u kući br. 173 (1880, 1882), mešovita radnja, Glavna 155 (1886), gvožđarska i špecerajska radnja (1902), trgovina mešovitom robom (1906)

364

Marković Jozef, krčmar (1883) Marković Cvetko, trgovac (1913-14) Matić Teodor krčmar traži da drži dva fijakera do železničke stanice 18. februara 1884. (1884, 1890), N. vašarište 39 (1893) Matić Toma, krčmar, Jaračka (1879) Matišević Mirko, trgovac, Stevanova 107 (1886) Mijuc Mitar, krčmar (1880) Mijuc Petar, trgovac (1890), vašarski krčmar (1893) Mileusnić Nikola, trgovac gvožđem (posle 1897) Milutinović Sima, traži krčmu u svojoj kući na Novom Vašarištu br. 9 (1886), N. vašarište 155 (1893), trgovac drvima (1890) Mininger Jakov, birtaš (1879) Minih Ferdinand, dućan (1884) Mirković Radivoj, traži krčmarenje u broju 119 (1887, 1890), u Železničkoj br. 50 (1893) Mihajlović Vasa, krčmar, Jaračka (1879), Orlovićeva 2 (1886, 1890) Mihajlović Dušan, trgovac mešovitom robom (posle 1897) Mihajlović Jovan, krčmar (1890) Mihajlović Mileva, krčmar, Orlovićeva 2 (1893) Mihajlović Milica, krčmar, Železnička 3 (1890, 1893) Mihajlović Nikola, krčmar, Glavni sokak (1879), u kući br. 198 (1880), Glavna 114 (1886, 1890) Mihajlović Steva, trgovina hranom u Železničkoj 235 (1884) Mihajlović Todor, trgovina hranom Momčilović Đorđe, krčmar, Jaračka (1879), Železnička 30 (1886, 1890) Mor Švelba (Mor Schwelb), trgovac (1903) Mukahirn Leopold (Mukahirn Leopold), gostioničar (1880, 1884), Železnička 15 (1886) Najherc Franc (Nayherz Franz), krčmar, Glavni sokak (1879) Nenadović Paja, krčmar (1877), Železnička 54 (1886) Nikolajević Vojislav, pomodno-manufakturna trgovina (1902, 1910), trgovac (1913-14) Nikolajević Ljubomir, trgovac, (1880), krčmar, Železnička 18 (1886), sitničar u Železničkoj 18 otkazuje radnju (1887) Nikolajević Milenko, trgovina sečenim espapom (1890), manufakturna trgovina (1892), trgovina pomodno-manufakturna i kratke robe (1902), trgovac (1913-14) Nikolajević A. Miloš, preuzeo špecerajsku trgovinu od braće Dudić u Glavnoj ulici (1904) Nikolić Vasa, Glavna 2, krčmar (1879, 1893) Nikolić Kosta, krčmar, Glavni sokak (1879) Nikolić Paja, krčmar, (1879) Ninković Petar, krčmar, Glavna 185 (1879), u kući br. 116 (1880), u kući br. 161 otvara podružnicu i u Železničkoj ulici br. 18 (1885, 1890, 1893) Ostojić Jefta, manufakturna trgovina (1876, 1884, 1886), u Glavnoj br. 115 (1886, 1901, 1910, 1913-14) Pazarski Dimitrije, otvorio u kući braće Rister manufakturnu pomodnog, galanterijskog, kratkog i belog espapa radnju (1883, 1884, 1888) Pajšl Franc (Peischl Franz), stovarište sejačica “Viktorija – dril” (1910) Panajotović braća, “Kod gvozdenog čoveka” (1881) Panajotović Jovan, trgovac (1884) Panajotović E. Ljubomir, gvožđarska, špecerajska i građarska radnja (1871, 1875) (1879), u kući br. 107 (1880, 1883) Panajotović Petar, gostiničar, u kući br. 122 (1880), napustio trgovinu građom na Novom vašarištu (1890), krčmar (1890), N. vašarište 1 (1893) Panajotović Persida, izdaje u zakup gostionu “Kod Kraljevića Marka” (1892) Panić Mika (Milivoj), špeceraj (1910), trgovac (1913-14)

365

Pantelić Mitar, krčmar (1884), Iriška 26 (1886, 1893) Pazarski Dimitrije, trgovac, Glavna 101 (1886, 1913-14) Pekić Sreta, krčmar, Lovrina (1879) Pet Šandor, krčmar (1883) Petko Karl, krčmar, Glavna 135, (1886) Petković Teodor, trgovac (1890) Petrić Ivan, veleprodaja vina Petrović Kristina, krčmar, Jaračka (1879) Petrović Miloš, krčmar (1880) Petrović Nikola, trgovac (1878) Petrović Ninko, trgovac, Vašarište 3 (1886) Petrović Hajnrih (Petrovics Heinrich), trgovac (1885, 1913-14) Pešić Radivoj, trgovac (posle 1897, 1903) Popadić Nikola, sitničar, u kući br. 17 (1880) Poper braća i drug, trgovina građom, osnovano 1902. Popović Ana, krčmarica br. 119 (1880) Popović Kosta, traži krčmarsku radnju u broj 37/143 (1885) Poš Julius (Posch Julius), krčmar (1888) Prica Aron, krčmar Glavna 160 (1886) Purgar M, trgovina hranom i peradi Pušić Toma, krčmar, St. vašarište 3 (1893) Radojević Katica, krčmarica (1883), N. vašarište 4 (1886, 1890, 1893) Radojević Stanko, krčmar, Glavni sokak (1879) Radosavljević Steva, trgovac (posle 1897) Radujković Gavro, trgovac (posle 1897) Radulović Maksim Rošul, krčmar (1879) Rajakovac Milan, tekstilna radnja (bečko stovarište odela), u kući Čermaka na pijaci (1906, 1910, 1913-14) Rakić Đoka, krčmar, u kući br. 12 (1880), krčma “Kod crnog Orla” (1881) Reak Karl (Rehak Karl), krčmar, N. vašarište 6 (1886) Rister braća (Bruder Riester), trgovci, u kući br. 198 (1880, 1884), špeceraj i trgovinu materijalima i bojama (1892) Rister Hajnrih (Riester Heinrich), trgovac (1875), pivar (1880) Rister Hugo (Riester Hugo), trgovac (1890) Rozencvajg Jozef (Rosenzweig Josef), trgovac (1913-14) Rozenfeld M. Baruh (Rosenfeld M. Baruch), trgovac (1885), radnja sečenom robom od 1. januara (1889), u Glavnoj ulici br. 111 (1910) Ružička Eugen iz N. Sada, krčmar u Rumi (1884), uzeo u zakup gostionu “K zelenom drvu” (1884), u Lovrinoj 122 (1885) Rup Vendelin (Rupp Wendelin), krčmar, Glavni sokak (1879), u kući br. 19 (1880, 1883, 1884, 1890) Sabata Marija, krčmar (1883) Svirčević Sava, špeceraj (1910) Senković Anton, krčmar (1880) Servaci Alojz (Servatzy Alois), trgovac staklom i porculanom (posle 1897) Seučeka Ernest, krčmar (1875), Sivčević Sava, trgovac (1909, 1913-14) Spajić M. Branko, trgovac (posle 1897), pomodno-manufakturna i kratke robe trgovina (1901, 1903, 1910), trgovac (1913-14) Spajić Mita, trgovac sitničar (1890) Spajić M. Svetozar, trgovac (1913-14) Spasić Mita, trgovac (1879, posle 1897)

366

Stajić Đura, trgovina sečenom robom i hranom (1895, 1905) Staić S. Sima, manufakturna trgovina (1874, 1876, 1879, 1881, 1884), u Glavnoj br. 150 (1886) Stanišić Nikola, krčmar, u kući br. 638 (1880) Teomirović Draga, krčmar, Glavni sokak (1879), u kući br. 688 (1880, 1890) Železnička 170 (1893) Tumo Stevan, vašarski krčmar (1893) Turi Jozef (Thury Josef), prestaje krčmariti u kući br. 121 kod Magdalene Janeković (1883) Ćirić Jova i Spira, trgovci (1884) Ćirić Mojsilo, krčmar, Železnička 29 (1890, 1893) Ćirić Radovan, krčmar, Jaračka (1879), Železnička 29 (1886) Ćirić Toma, trgovac (1885), pomodno manufakturna radnja (1895) Ćorić Aleksa, Glavni sokak (1879) Udicki Danilo, trgovac (prodavao i plavi kamen) (1900), špecerajska i delikatesa trgovina (1904, 1910), trgovac (1913-14) Feher Kozef (Feher Josef), krčmar (1883) Filipović Filip, trgovac (1890) Fric Josip (Fritz Josef), trgovac (1885) Fišer Hajnrih (Fischer Heinrich), sitničarski trgovac (1878), špeceraj (1881), Glavna 76 (1886) Fišer Hinko (Fischer Hinko), trgovac, u kući br. 59 (1880, 1885) Fišer Hugo (Fischer Hugo), trgovac (1890) Foltman Hajnrih (Voltmann Heinrich), krčmar (1893) Frank Johan (Frank Johann), krčmar, u kući br. 1379 (1880, 1875) Frenkel Ignjac (Fänkel Ignatz), trgovina sirovom kožom i stareži Furman I. Eugen (Furmann I. Eugen), trgovina građom i gorivom (1907) Hajberger Ludvig (Heuberger Ludwig), krčmar (1883) Hajtler i M (Heitler u. M), trgovina drvenom građom, cementom i ciglom Hampfogel Barbara (Hampfogel Barbara), sitničarska radnja premeštena iz Glavne 63 u njenu kuću u Vrdničkoj 7 (1886) Hampfogel Berta (Hampfogel Berta), trgovac (1890) Hampfogel Ivan (Hampfogel Johann), trgovac, u kući br. 82 (1880) Hamvfogl Johan i Dragutin (Hampfogel Johann u. Karl), trgovci, Železnička 6 (1886) Hamfvogel Karl (Hampfogel Karl), trgovac (1885) Hampfogel Franja (Hampfogel Franz), preuzeo trgovinu mešovite robe u V. Jaračkoj 796 (1881, 1884), u Glavnoj br. 63 (1886) Handler, braća (Bruder Heitler), trgovački lokal na glavnoj pijaci, preko puta srpske crkve (1901) Handler Karl (Handler Karl), sitničarska radnja na broju 63 u Glavnoj (1886, 1889) Handler Sigmund (Handler Sigismund), drvara na uglu Vašarišta i Kraljevačke ulice (1910) Handler Franc (Handler Franz), trgovac, sitničarska radnja u kući br. 769 premeštena u kuću br. 61 u Glavnoj ulici (1880, 1884), Glavna 144 (1886) Harak Đura (Harak Georg), krčmar (1884), kafana “Kod bele lađe” (1885) Hardon Julijana (Hardon Juliana), krčmar, Ivanova (1879), u kući br. 554 (1880, (1883, 1884), kafana “Kod crnog konja” (1883, 1885), Ivanova 61 (1886, 1890, 1893) Herceg Eduard (Herzeg Eduard), veleprodaja šljivovice, vina i konjaka Hiber Andreas (Hiber Andreas), trgovina staklom – podružnica Hilgert Ana (Hilgert Ana), vašarski krčmar (1893) Hilgert Anton (Hilgert Anton), krčmar, Stara pivara 1 (1893) Hilgert Berta (Hilgert Berta), vašarski krčmar (1893)

367

Hladek Karl (Hladek Karl), traži dozvolu za krčmarenje u gostiona “Kod krune” na Starom vašarištu u kući Moje Živanovića (1885) Horčić Anton (Horschics Anton), krčmar (1880) Horšić Tereza (Horschics Theresia), krčmar (1890), Gruberova 6 (1893) Hranisavljević Jovan, kelner (1880) Cal Jakob (Szahl Jakob) iz B. Almaša, traži trgovinu jajima i sitnarijama (1886) Cvitković Mirko, gostioničar (posle 1897) Crnković Jakob, krčmar (1890) Čerevicki Mladen, krčmar, N. vašarište 41 (1886), vašarski krčmar (1893) Čermak Johan (Csermak Johann), trgovac, Glavna 148 (1886) Čermak Franc (Csermak Franz), krčmar, Glavni sokak (1879) Černolka Franja, krčmar, Glavna 59 (1893) Čorić Šandor, krčmar Glavna 164 (1886) Čupić Jovan, sitničarska radnja u Glavnoj 1, preseljena u Novi Sad (1884) Šnajder Andrija (Schneider Andria), krčmar (1875), star 57 god. (1877), Glavni sokak (1879) Štajn Bernard (Stein Bernard), trgovac špeceraja (1908) Štajner Jozef (Steiner Josef), trgovac (1877), građara (1885) Štreker Josip (Steiner Josef), krčmar (1879) Švarc Mihail (Schwarz Michael) iz Vinkovaca otvara trgovinu odelima u Glavnoj 103 (1886) Švelbl Maks (Schwelbl Max), trgovina mirođijama (1887), trgovac (1890, 1900), mešovita trgovina i veleprodaja duvana (1906) Švelbl S. i sinovi (Schwelbl S. u. Söne), trgovac, Glavna 132 (1886) Šme Antun, mlađi (Schmee Anton jun.), krčmar (1890) Šmit udova (Schmidt witwe), krčmarica (1883) Šmit Andrija (Schmidt Andria), krčmar, u kući br. 108 (1880) Šnajder Andrija (Schneider Andria), krčmar (1880) Šnajder Paul (Schneider Paul), krčmar (1885) Štajner Josip i Vesel (Steiner Josef & Wessel), građara, osnovana 1885, trgovci, N. Vašarište 10 (1886, 1913-14) Štark Karl (Stark Karl), trgovac (1885) Štifter Josip (Stiefter Josef), krčmar, br. 86 (1880, 1884) Šubert Karl (Schubert Karl), krčmar, Glavni sokak (1879), u kući br. 118 (1880), N. vašarište 14 (1886, 1890), N. vašarište 16 (1893)

368

Prilog 7 Zapis iz temelja kuće Đoke Marića
U ime Oca Sina i svetoga Duha Amin U vreme sretnog vladanja Cara Austrijskog Kralja Mađarskog i velikog vojvode srpskog Franc Jozefa I itd. i svetoga Patrijarha Germana Anđelića u Ime Božije i Milošću Božijom podižem ovaj dom ja Đoka Marić rođen ovde u staroj Rumi 16. aprila 1837. leta. Otac mi je Mojsilo Marić a mati Katarina rođena iz Kamenice Nedeljković, otac mi je bio opančar majstor ovde u Rumi. Imao je dvanaestoro dece, umro je 1846. leta. Ostavio posle sebe žive dece sedmoro po imenu Gavra Marić današnji majstor i građanin Pančeva i drugi sin Aron Marić majstor sapundžija i građanin rumski, ja najmlađi Đoka Marić trgovac i građanin rumski, sestre Ana Radaković udata i Jelena udata Medaković, Soka Nikolić a rođene Marić. Ja Đoka Marić izučio sam berberski zanat u Pančevu kod brata G. Marića berberina. Posle moga službovanja povratim se u Pančevo izvadim se za majstora i počnem raditi zanat 15. maja 1860. leta. Iste godine oženim se i uzmem Anu rođenu Majer od oca Vencela Majera i koja je promenila veru u pravoslavnu srpsku. Imao sam s njome dvanaestoro dece od koji imam četvoro živih a osam su pomrli. Ovi živi su ostali: Aron Marić, Toša, Sima i Zagorka Marić, troje muških i jedno žensko. 1862. god. septembera mese[ca] doselim se ovde u Rumu u moje rođeno mesto i kupim ovu istu kuću za tri hiljade i dve stotine for[inti] aust[rijske] vred[nosti] od Jovana Medakovića. Kad sam porušio kuću staru našao sam znak da je kuća zidana bila 1780te godine i stojala je punih sto i jednu godinu i uvek srpska kuća bila. Ja dole potpisati Đoka M. Marić i trgovac rumski danas u ime Boga polažem temelj ovome domu 5. aprila 1882. godine sve u slavu Božiju. Mati mi je umrla 1858. Na Krstovdan saranjena. Ja sam zanat moj radijo do 1868. godine i onda u ime Božije počo dućan špecerajski držati i ranom raditi da sam Božjom Milošću zaslužio sa pravim mojim trudom da sam mogo u ime Boga podići ovaj dom. 'er od roditelja nisam ništa naslediti mogo 'er su vrlo siromašni bili i mlogom decom opterećeni. Neka im je N.N. laka zemlja što su me rodili i odranili i na put uputili. U Rumi, 3. aprila 1882. Đoka M. Marić

369

Prilog 8 Spomenica “Srpske škole”
1244

školska godina 1881/82, drugo poleće prvi muški razred: 1. Blagoje Stojisavljević 2. Milosav Putnik 3. Jovan Adnađević 4. Pavle Brkić 5. Petar Bogdanović prvi ženski razred: 1. Mileva Marić 2. Jelena Krstić 3. Jovanka Stajić 4. Anka Košutić 5. Slavka Milosavljević 6. Mileva Mirković drugi obospolni razred: 1. Svetozar Spajić 2. Zagorka Marić 3. Sofija Medaković 4. Jovan Pazarski 5. Vlada Jakovljević 6. Anka Jovanović 7. Danica Jovanović 8. Leposava Laćarac 9. Steva Milinković 10. Jovan Stanišić 11. Nadežda Tomić treći obospolni razred: 1. Julka Šerbanović 2. Vladislav Starčević 3. Sofija Smiljanić 4. Julka Dudić 5. Sima Štark četvrti obospolni razred: 1. Katica Janković 2. Paja Stanojević 3. Katarina Krstić

U Rumi, 25. juna 1882. Toša Ogrizović, učitelj četvrtog razreda Uroš Starčević, učitelj trećeg razreda Gavra Putnik, ravnajući učitelj i učitelj prvog muškog razreda Steva Janošević, učitelj drugog razreda školska godina 1882/83. prvi muški razred: 1. Vlada Marković 2. Pavle Grujić prvi ženski razred: 1. Jelena Popović 2. Marija Radić 3. Vida Petrović 4. Radinka Pazarski 5. Zorica Červicki 6. Anka Janić 7. Sofija Vujić drugi obospolni razred: 1. Milosav Putnik 2. Mileva Marić 3. Pera Bogdanović
1244

4.

Jovan Adnađević

treći obospolni razred: 1. Vida Maksimović 2. Nadežda Tomić 3. Svetozar Spajić 4. Zagorka Marić 5. Vlada Jakovljević 6. Ljubica Jocković 7. Sofija Medaković 8. Jovan Pazarski četvrti obospolni razred: 1. Sima Štark 2. Sofija Smiljanić 3. Vlada Starčević 4. Kornelija Đorđević 5. Julka Dudić

Spomenica se čuva u OŠ “Zmaj Jova Jovanović” u Rumi

370

U Rumi, 16. (28) juna 1883. Gavra Putnik, ravnajući učitelj i učitelj drugog razreda Toša Ogrizović, učitelj četvrtog razreda Uroš Starčević, učitelj prvog razreda Steva Janošević, učitelj trećeg razreda Jelena Stanojević, učiteljica prvog ženskog razreda školska godina 1883/84: prvi dečački razred: 1. Jovan Đ. Đorđević 2. Borivoj Putnik 3. Radivoj Radojević 4. Aleksandar Đurišić 5. Jovan M. Đorđević 6. Đorđe Marković 7. Lazar Jakovljević 8. Petar Tomić prvi devojački razred: 1. Smiljana Đorđević 2. Julka Kninider 3. Vukosava Stolić 4. Ljubica Jakovljević 5. Darinka Simić 6. Ana Filipović 7. Marija Starčević 8. Slavka Jakovljević drugi obospolni razred: 1. Vidosava Petrović 2. Vladimir Marković 3. 4. 5. 6. Radinka Pazarski Marija Radić Ljubinka Stojanović Sofija Vujić

treći obospolni razred: 1. Mileva Marić 2. Milosav Putnik 3. Pavle Brkić 4. Petar Bogdanović 5. Jovan Adnađević 6. Jelena Krstić četvrti obospolni razred: 1. Sofija Smiljanić 2. Vladislav Starčević 3. Svetozar Spajić 4. Sofija Medaković 5. Vidosava Maksimović 6. Darinka Belić 7. Mara Simonović 8. Zagorka Marić

U Rumi, 25. juna 1984. Toša Ogrizović, učitelj prvog razreda Uroš Starčević, učitelj drugog razreda Gavra Putnik, ravnajući učitelj trećeg razreda S. Janošević, učitelj četvrtog razreda Jelena Stanojević, učiteljica prvog ženskog razreda školska godina 1884/85: prvi dečački razred: 1. Pauković Vladimir 2. Fišer Šandor 3. Vujanić Luka 4. Vuković Đura 5. Jovanović Toma 6. Lovrenski Dušan 7. Dobrosavljević Milivoj 8. Kovačević Živan prvi devojački razred: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. Bogdanović Marija Gligorijević Jovanka Dačić Bosiljka Milinković Makrena Lukić Draginja Tomić Živana Stefanović Jelisaveta Vojčanin Jelisaveta

drugi obospolni razred: 1. Jovan Đ. Đorđević 2. Borivoj Putnik

371

3. 4. 5.

Marija Starčević Julka Kninider Ljubica Jakovljević

treći obospolni razred: 1. Vidosava Petrović 2. Marija Radić 3. Radinka Pazarski 4. Anka Janić

četvrti obospolni razred: 1. Mileva Marić 2. Milosav Putnik 3. Petar Bogdanović 4. Anka Bugarski 5. Pavle Brkić 6. Kornelija Đorđević

Toša Ogrizović, učitelj trećeg razreda Uroš Starčević, učitelj prvog muškog razreda Gavra Putnik, ravnajući učitelj i učitelj četvrtog razreda Steva Janošević, učitelj drugog razreda Jelena Stanojević, učiteljica

372

Prilog 9 Potpomažući članovi Srpskog pevačkog društva 1913/14. godine
Dr Dušan Dima, var. fizik Jovan Maksimović, kr. kot. predstojnik Jelka ud. dr Jovana Ševića, veleposednica Srpska zanatlijska zadruga u Ruma Milana ud. Paje Andrijevića, veleposednica Ljubomir Bikar, činovnik (knjigovođa Srpske štedionice) Aleksandar Cikovac, opšt. blagajnik Milivoj Cikovac, opšt. knjigovođa Stevan Dimitrijević, činovnik Stevan Dobričić, advokat Gojko Damjanov, inženjer David Gaišin, činovnik Emilijan Grbić, paroh Jozef Hondl, ljekarnik Marija ud. Mihajla Kostića, opštinskog mernika Stanimir V. Krstić, posednik Ignjat Kampl, posebnik Evica ud. Košutić, veleposednik Đoka Maletić, kr. kot. pristav Veljko Mrkšić, mernik Vasa Mrkšić Mileva ud. Nikole Mihajlovića, posednik Dr. Žarko Miladinović, advokat Dr. Jovan Mišković, lečnik Moja Medić, dir. Gimnazije Vladimir Mihajlović, učitelj Nikola Milčić, učitelj Jovan Miladinović, redar. pov, Veljko Mihajlović Mile Nežić, umir. činovnik Dr. Miloš Nikolajević, advokat Vojislav Nikolić, činovnik Radoslav Neofitović, kr. sudbeni činovnik Stevan Petrović, posednik Dr. Dušan Petrović, lečnik Stevan Popović, pisar Mladen Radaković, činovnik Stevan Staić, posednik Petar Stefanović, učitelj Dr. Mladen Simonović, advokat Đoka Sebišanović, solicita Marko Stanković, kr. por. protustavnik Jevrem Stepanović Marko Šaula, prota Karl Štirm, pred. Nem. banke
1245

1245

Iz knjige Izveštaj o radu i stanju Rumskog srpskog pevačkog društva za godinu 1913/1914, Ruma 1914. (Zbirka Zavičajnog muzeja Ruma)

373

Pavle Vojnović, opšt. beležnik Sava Vuić, činovnik Lazar Vuić, veleposednik Matija Valetić, posednik Milan Živanović, posednik Petar Đurišić, posebnik Mita St. Đorđević, advokat Jozef Zita, opšt. baždar zanatlije: Aron Prica, stolar Samuel Babilon, bojadisar Živan Vesković, abadžija Andrija Dugošević, kazandžija Milan St. Jakovljević, krojač Jakov Poper, građar Franc Pajšl, mašinista Emil Kokić, krojač Petar Miljković, kolar Svetislav Nadbandić, kazandžija Branko Šatrić, mesar Živan Vesković, krojač Đorđe Petrović, štampar Stevan Radosavljević, pekar Gliša Nikolić, papudžija Milan Orlović, berberin Aleksandar Pavlićev, mesar Albreht Rajnpreht, šeširdžija Đorđe Sebešanović, solicitator Zdravko Stojković, alvadžija Stevan Panić, obrtnik gostioničari: Žarko Bikicki, Dušan Grozdić, Dimitrije Dojčinović, Milan Josimović, Emil Karakašević. trgovci: Marko Zdravković, Vasa Ljubinković, Cvetko Marković, Jefta Ostojić, Jozef Rozencvajg, Dimitrije Pazarski, Branko Belić, Jovan st. Dudić, braća Dimitrijević, Jovan K. Dožudić, Vića Grujić, M. St. Jakovljević, Branko Janković, Marina ud. Georgijević, Sima Gligorijević, Sava J. Krstić, Stanimir J. Krstić, Stojan Kosanić, Stanislav Kampl, Dušan Lovrenski, Jovan Maksimović, Sima Marić, Milenko Nikolajević, Vojislav Nikolajević, Hajnrih Petrović, Milivoj Panić, Milan Rajakovac, Sava Sivčević, Đuta Spaić, Branko M. Spaić, Svetozar M. Spaić, Sava Subotić, Danilo Udicki, Veljko Vilić, Đoka Žigić, Panta A. Đuričić, Aleksandar P. Đuričić, Nikola Đurišić, Sava N. Đurišić, Jovan N. Đurišić, Miša Đorđević, Štajner i Vesl. zaklade (samo one zanatlije i trgovci koji se gore nigde ne spominju i skoro svi su tada bili mrtvi): Vasa Krstić, paroh Lazar Cikovac, paroh Mihajlo Kostić, mernik Pavle Bogdanović, veleposednik Sima Marinković, trgovac Vasa Vojnović, trgovac

374

Nikola Mihajlović, veleposednik Dr Nikola Runjanin, kr. kot. lečnik Petar Jovanović, vlastel. činovnik Pavla Filipovića, bivšeg načelnika i supruge Kristine Jovan Đorđević, gostioničar Petar Milovanović, gostioničar Aleksa Živković, krojač Stevan T. Jakovljević, trgovac Aleksandar Kovačević, posednik i bivši načelnik Joca Selenić, kr. poreznik Petar Cveić, posednik Aleksa Lacković, obućar Jovan Petrović, abadžija August Kozijak, lekarnik Dimitrije Bošnjaković, pekar Petar Jakovljević, obrtnik Lazar Jovanović, licider Jovan Krstić, trgovac Luka Georgijević, trgovac Đoka Marković, kr. kot. akcesista Andrija Andrijević, gostioničar Dimitrije Deverčanski, sapundžija Sima Grujić, opšt. mernik Mihajlo Živanović, krojač Mita Spaić, trgovac Jovan Ostoić, trgovac Vladimir Košutić, ekonom Mita St. Dudić, trgovac Ladislav pl. Jančo, kr. javni beležnik Eduard Herceg, industrijalac Persida Cikovac (fond zastave Srpskog pevačkog društva)

375

Prilog 10 Rumske zanatlije kao priložnici za Srpsko narodno pozorište u Novom 1246 Sadu (ukupno 103 f i 40 n):
Kosta Dumović, licider Andrija Andrijević, leder Spiridon Antonijević, ćurčija Jovan Bogdanović, čizmar Jovan Stojanović, abadžija Novak Lukić, kolar Petar Cvejić, ćurčija Kosta Nikolić, abadžija Ćira Makević, ćurčija Đorđe Vujanić, ćebedžija Svetislav Savković, mol. St. Kritovac, sapundžija Miloš Andrijević, kazandžija St. T. Jakovljević, ćurčija P. Ninković, ćurčija Aron Marić, sapundžija Aca Marković, čizmar Jovan Vasić, sapundžija K. Popović, čar. Aleksa Ćak(o)n, čizmar Uroš Janković, abadžija P. Nikolić, ćurčija Alek. Gligorijević, ćurčija T. Matić, čizmar M. Devećerski, sapundžija Jovan Petrović, ćurčija Proka Jekić, abadžija Jefta Dimitrijević, ćurčija Nikola Vukin, ćurčija L. Jovanović, licider Ml. Čerevicki. ćurčija Đ. Janković, berberin Aksentije Urošević, ćurčija Ž. Belić, ćirčija D. Andrić, abadžija St. Jakovljević, ćurčija Đ. Radomirović, kovač Đ. Đurđević, abadžija Lj. Smiljanić, abadžija J. Petrović, abadžija J. Janković, abadžija V. Filipović, abadžija Đ. Marić berberin T. Jovanović, ćurčija St. Teomirović, ćurčija J. Košutić, čar. M. Tanasijević, kaldrm. T. Popović, pamukl. Đ. Maksimović, čar. Jaša Đurđević, ćizmar Kosta Živković, čar. N. Maletić, sik. M. Jovanović, kovač Đ. Momčilović, kolar Đoka Čerevicki, čizmar J. Đorđević, abadžija St. P. Jakovljević, abadžija Al. Bogojević, pekar K. Trifunović, pinter Ars. Stojanović, ćurčija Ž. Rakić, ćurčija Mil. Janković, abadžija J. Vasić, krojač K. Jovanović, licider St. Ljubinković, berber St. Belić, abadžija I. Pantelić, abadžija Sp. Stokanović, berber Ana Popović ud, ćurčija Ana Jakovljević ud, ćurčija P. Košutić, čar. M. Milutinović ud. ćurčija I. Gligorijević, mut(apdžija) Đ. Vuković, krojač St. Đukić, čar. S. Đorđević, abadžija P. Despotović, čizmar S. Dumović, tišler Aleksa Gligorijević, saler

1246

“Zastava”, 1869, 21

376

Izvori i literatura
Izvorna građa Istorijski arhiv “Srem”, Sremska Mitrovica, Fond Magistrat trgovišta Ruma Arhiv Vojvodine, Novi Sad, Fond 23, Fond 401 Arhiv SANU, Odeljenje u Sremskim Karlovcima, MPB 1867 i Fond PMA Arhiva rimokatoličke župe u Rumi Rukopisno odeljenje Matice srpske u Novom Sadu, Uglješa Krstić, manuskripti “Ruma” Zavičajni muzej Ruma, Ruma, Zbirke Istorijskog odeljenja Biblioteka Matice srpske, Novi Sad Periodika “Branik“, Novi Sad, 1897, 1900, 1909, 1910. “Brankovo kolo“, Sremski Karlovci, 1896, 1898, 1901, 1909, 1910. “Vreme“, Beograd, 1938. “Dan“, Novi Sad, 1937, 1939, 1940. “Danica“, Novi Sad, 1863. “Deutsche Volksblatt“, Ruma, 1911. “Dnevnik“, Novi Sad, 1959, 1967, 1975. “Dom“, Zagreb, 1910. “Zastava”, Novi Sad, 1867–1887, 1889, 1892, 1895, 1897, 1901–1904, 1906, 1911–1913. “Zastava Srpske trgovačke omladine”, Ruma, 1934. “Ilustracije“, Beograd, 1938. Izveštaj o poslovanju Upravnog odbora i stanju upravne župe Sriemske za upravnu godinu 1894–1904, 1907–1912, Vukovar, 1895–1905, 1908–1913. Izveštaj o maloj realnoj gimnaziji u Rumi za školsku godinu 1912/13, Zemun, 1913. Izveštaj Srpskog pevačkog društva za 1911, Ruma, 1912. Izveštaj o radu i stanju Rumskog srpskog pevačkog društva za godinu 1913/1914, Ruma, 1914. “Napredak“, Novi Sad, 1864. “Omladinski glasnik“, Ruma, 1905. “Pančevac“, Pančevo, 1869, 1872. “Poljoprivredni glasnik“, Novi Sad, 1922, 1923. “Pravda“, Beograd, 1933. “Radikal“, Ruma, 1908–1910. “Rumaer Guckloch“, Stuttgart, 1999. “Rumske privredne novine“, Ruma, 1922. Službeni glasnik Kraljevske hrvatsko slavonske i dalmatinske Zemaljske vlade, Odjela za bogoštovlje i nastavu 1904. i 1917, Zagreb, 1904. “Srbobran“, Zagreb, 1862, 1865, 1887, 1908. “Sremske novine“, Sremska Mitrovica, 1961, 1971, 1979, 1982, 1883. 377

“Sriemske novine“, Vukovar, 1896, 1901, 1910. “Srpski glas“, Ruma, 1882, 1883. “Srpski Sion“, Novi Sad, 1893. “Stražilovo“, Novi Sad, 1885. “Trgovačke novine“, Novi Sad, 1907. “Festival muzičkih društava Vojvodine”, Ruma, 1972, 1974. “Ženski svet“, Novi Sad, 1910. Literatura Avtonomni program Srpske narodne slobodoumne stranke i njen proglas na birače, Novi Sad, 1902. Almanah Kraljevine SHS 1921-1922, III, Zagreb, 1922. Arsenić, Đorđe, Znameniti Rumljani I-II, Ruma, 1996-2002. Bischof, Carl, Die Geschichte der Marktgemeinde Ruma, Ruma/Jettingen, 1958. Brockhaus Konversations-Lexikon, Leipzig, 1898. Veselinov, Ivanka, Danica, sadržaj i predmetni registar, Novi Sad, 1984. Veselinov, Ivanka, Javor, Predmetni registar, II, Novi Sad, 1989. Wilhelm, Franz, Rumaer Dokumentation, band I-II, Stuttgart, 1990-1997. Vladisavljević, dr Milan, Hrvatska autonomija pod Austro-ugarskom, Beograd, 1939. Vodič kroz arhivske fondove Istorijskog arhiva “Srem”, sveska prva, Sr. Mitrovica, 2003. Gorničić – Brdovački, Razvitak železnica u Hrvatskoj do 1918. godine, Građa za gospodarsku povijest Hrvatske, knj. 3, JAZU, Zagreb, 1952. Gulan, V. Nikola, Pošte, telegrafi i telefoni u istoriji Vojvodine, PTT Arhiv, Beograd, 1980/81. Dimitrije Ruvarac, Šematizam istočno-pravoslavne crkve mitropolije Karlovačke za godinu 1900, Sr. Karlovci, 1900. Dimitrijević, Mira Kolar, Položaj radničke klase u Sremu 1918-1941, Novi Sad, 1982. Đekić, Đorđe, Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Rumi, Ruma, 2000. Enciklopedija Novog Sada, 3, Novi Sad, 1995 Ivšić, Milan, Razvitak hrvatskog društva u drugoj polovini XIX stoleća, Zagreb, 1936. Joksić, Snežana, Projekat automobilne železnice u Rumi, Zbornik Zavičajnog muzeja Ruma V, Ruma, 2005. Jurić, Stjepan, O Utjecaju vremena na veličinu žetve ozime pšenice u Rumi, Godišnjak Sveučilišta Kraljevine Jugoslavije u Zagrebu 1924/25, Zagreb, 1929. Kecić, Danilo, Revolucionarni radnički pokret u Vojvodini 1917-1921, Novi Sad, 1972. Klicin, Dimitrije – Mita, Odlomci iz novije političke istorije vojvođanskih i trojediničkih Srba (1902-1914), Novi Sad, 1938. Kosovac, Mata, Srpska pravoslavna mitropolija Karlovačka po podacima od 1905. godine, Sremski Karlovci, 1910.

378

Krestić, Vasilije, Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914) I i II, Beograd, 1995. Krestić, Vasilije, Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914), Beograd, 1995. Krestić, Vasilije, Istorija srpske štampe u Ugarskoj 1791-1914, Novi Sad, 1980. Krstonošić, Triva, Prve zemljoradničke zadruge kod Srba u Vojvodini, Zadružni arhiv, br. 1, Novi Sad 1953. Lebl, Arpad, Pokret poljoprivrednih radnika u Sremu 1906-1907, Zbornik za društvene nauke Matice srpske, br. 17, Novi Sad, 1957. Letopis poljoprivredne škole “Josif Pančić“ u Rumi iz 1968, neobjavljeno Magyar agrártörténeti életrajzok, A-H, Budapest, 1987. Marjanović, Milan, Savremena Hrvatska, Beograd, 1913. Marković, Radoslav, Pravoslavna srpska parohija u Inđiji krajem 1900. godine, Sr. Karlovci, 1901. Markićević, Radojle, Ergele Srema u prošlosti, Sremska Mitrovica 1997. Meyers Grosses Konverstions-Lexikon, Leipzig und Wien, 1909. Mitrović, Momčilo, Iz prošlosti Srema, “Sremske novine”, Sremska Mitrovica Mitrović, Dobrivoj, Sto godina vatrogastva u Rumi, Ruma 1973. Mitrović, Dobrivoj, Građa za hroniku Rume, Ruma, 1971. (neobjavljeno) Novac i bankarstvo u prošlosti Srema, Sremska Mitrovica, 1996. Opšte svojevoljno vatrogasno društvo, Ruma 1874. godine Pauković, Božidar, Kroz Rumske sokake, Ruma Pauković, Božidar, Zapisi iz rumskog atara, Ruma Poljak, Željko, Vladimir Blašković, Hrvatsko planinarstvo, Zagreb, 1975. Popović, Aca Zub, Uspomene II, Budimpešta, 1893. Pravila Srpskog pevačkog društva u Rumi, Ruma, 1883. Pribić, Branka, Prvi politčki list Srba u Hrvatskoj, Zbornik CDISB, god. 20, br. 1, Slavonski Brod, 1983. Putujuće pozorišne družine u Srba do 1944. godine, Zbornik radova, Beograd, 1993. Rad i imenik Matice srpske, godina 1897. i 1902, Novi Sad, 1898. i 1903. Radenić, Andrija, Položaj i borba seljaštva u Sremu od kraja XIX veka do 1914, Beograd, 1958. Razvitak radničkog sindikalnog pokreta u Vojvodini, Vojvođanski zbornik 2, N. Sad, 1939. Rakić, Lazar, Radikalna stranka u Vojvodini, Istraživanja 3, Novi Sad, 1974. Ratković, Milutin, Postanak fondova škola srbski u Rumi, Novi Sad, 1868. Racković, Ratko, Mojo Medić, Zbornik ZMR, VI, Ruma, 2009. Racković, Ratko, Hrvati u Rumi na Bregu, Ruma 1999. Svetozar Miletić i narodna stranka, građa 1860-1885, knjiga 1, 1860-1869, Sr. Karlovci, 1968. Spomenica o 60. godišnjici osnutka Srpske građanske čitaonice u Sr. Mitrovici (1866-1926), priredio Mojo Medić, Sr. Mitrovica, 1929. Stanišić Vuksanov, Milutin, Olujno doba (monografija Iriga), Novi Sad, 1984. Stanojević, Stanoje, Narodna enciklopedija srpskohrvatskaslovenačka, knjiga I, III [H-P], Zagreb, 1928. Statut autonomnog i poveljnog Trgovišta Rume, Ruma, A. Wagner, 1884. Sto godina Železnica Jugoslavije 1849-1949, Zbornik članaka, Beograd 1951. Sto godina Železnica Jugoslavije 1849-1949.

379

Stojsavljević, Bogdan, Šuma i paša u borbi sela u Hrvatskoj i Slavoniji posle 1848, Zagreb 1961. Tomandl, Mihovil, Srpsko pozorište u Vojvodini, I, 1736-1868, Novi Sad, 195354. Ćurčić, Slobodan, Broj stanovnika Vojvodine, Novi Sad, 1996. Ujes, Alojz, Sterija na sceni, katalog izložbe, 1982. Horvat, Josip, Stranke kod Hrvata i njihova ideologija, Beograd, 1939. Čonkić, Milorad, Sto godina železnica u Vojvodini, Beograd, 1958. Čubrilović, Vaso, Politička prošlost Hrvata, Beograd, 1939. Čulinović, dr Ferdo, Državnopravna historija jugoslavenskih zemalja I, Zagreb, 1961. Schweitzer, Otto, Hötzendorf, Osiječki zbornik, Osijek 1942. Šišić, Ferdo, Pregled povjesti hrvatskog naroda od najstarijih vremena do godine 1873, Zagreb, 1916. Šosberger, Pavle, Sinagoge u Vojvodini, Novi Sad, 1988. Šosberger, Pavle, Jevreji u Vojvodini, Novi Sad, 1998.

Internet izvori Internet strana Državnog arhiva Hrvatske: http://www.arhiv.hr/en/hr/fondovi/fondoviBiljana Milanović, Kontekstualizacija ranog modernizma u srpskoj muzici na primeru dva ostvarenja iz 1912. godine, internet sajt: Biljana Milanović, Značaj i uloga prepiske u osvetljavanju ličnosti i stvaralaštva Milenka Paunovića, internet sajt:
www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/muzikologija/VI_6/15/show_html?stdlang =si i-zbirke/uprava-javne-sluzbe/1848-1918.htm

www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/muzikologija/II_2/d05/show_html?stdlan g=pl

380

You're Reading a Free Preview

Download