P. 1
Ajzenk Hans Sardzent Karl - Objasniti Neobjasnjeno

Ajzenk Hans Sardzent Karl - Objasniti Neobjasnjeno

5.0

|Views: 751|Likes:
Published by -DeVeT-

More info:

Published by: -DeVeT- on Jul 23, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

10/14/2012

pdf

text

original

DA LI JE PARAPSIHOLOGIJA NAUKA ?

Da li je parapsihologija nauka, pitanje je koje, naravno, nije od juce, a nisu dakako od
juce ni pokusaji da se toj disciplini ospori svaka naucna verodostojnost. Kada bi se nekim
slucajem sacinio spisak ljudi od nauke sklonih da izmedu sujeverja i parapsihologije stave
znak jednakosti, pokazalo bi se da su oni sto tako misle jos uvek - cak i danas - daleko
brojniji od onih koji na prethodno pomenuto pitanje ne bi dali odrecan odgovor.

A nacin na koji protivnici parapsihologije osporavaju sve ono sto se ne uklapa u njihov
pogled na svet ne razlikuje se tako mnogo od fanatizma lovaca na vestice i progonitelja
slobodnoumnih naucnih istrazivanja uopste, sem sto srecom oni ne raspolazu onako
mocnim sredstvima gonjenja sto su ih njihovi prethodnici u istoriji imali. Postoji, naime,
osim nenaucnog i neka vrsta "naucnog" fanatizma. Ko u to ne veruje neka samo procita
one stranice knjige Sardzenta i Ajzenka na kojima ova dvojica autora analizuju dva
karakteristicna slucaja slepog i potpuno neosnovanog osporavanja nekih cinjenica sto
protivrece shvatanjima zatocnika "naucne" kritike o kojima je rec. Kada su Fransoaz i
Misel Gogelan objavili rezultate svojih ispitivanja istaknutih sportista rodenih u znaku
Marsa, clanovi odbora za naucno istrazivanje tvrdenja o postojanju parapsiholoskih
pojava pregli su iz sve snage da ove rezultate po svaku cenu dovedu u pitanje. Ne bi,
razume se, cela ta prica bila vredna nekog posebnog komentara da su se clanovi
doticnog odbora ogranicili samo na to da kritikuju pretpostavke na kojima astrologija
pociva. Oni su, medutim, nastojali da poreknu, cinjenicama uprkos, i statisticku
kompetenciju Gogelanovih, iduci u tome tako daleko da su gde god su mogli grubo i
krajnje netolerantno ucutkivali sve one koji su o tome imali drukcije misljenje. Tako su,
recimo, Denisu Rolinsu, inace kriticaru iz njihovih sopstvenih redova, oduzimali rec na
sastancima odbora i cak odbijali da objave njegove priloge u casopisu koji odbor izdaje.
Jos je karakteristicniji i po svojim posledicama dalekosezniji primer ovog, ako se tako
moze reci, naucnog fanatizma sto ga nalazimo u izvestaju Nacionalnog saveta za
istrazivanje pri Americkoj nacionalnoj akademiji nauka, od decembra 1987. godine.
Autori ovog izvestaja izjavljuju da nema nikakvog naucnog osnova za tvrdnju da
parapsiholoski fenomeni postoje.

Medutim, jos u vremenu sto je prethodilo pisanju pomenutog izvestaja bilo je objavljeno
jedno izuzetno ozbiljno i temeljno istrazivanje Roberta Rozentala i Monike Mars iz koga
proistice da je metodologija koju su parapsiholozi koristili znatno pouzdanija od
metodologije koriscene u pet oblasti konvencionalne psihologije. Ovaj nalaz Rozentala i
Marsove bio je, medutim, dobro poznat autorima izvestaja o kome je rec. Uprkos tome,
oni su potpuno ignorisali deo u kome se parapsiholozima odaje priznanje, navodeci samo
one delove u kojima se govori o dostignucima konvencionalne psihologije. A na pitanje
zbog cega su to ucinili, ovi vatreni borci za stvar nauke odgovorili su - neverovatno ali
istinito - da se cak i ne secaju sta ih je na to navelo.

Ne treba se onda cuditi sto nas Sardzent i Ajzenk uveravaju da je nauka "u dubini svoje
duse strasno konzervativna". Istini za volju, ne nauka vec naucnici, ili jos preciznije
vecina onih sto se naukom bave. Otuda i otpor prema parapsihologiji koji, zapravo,
predstavlja samo poseban oblik otpora svemu onom sto korenito dovodi u sumnju neku
opsteprihvacenu viziju sveta. Valja, naime, neprestano imati u vidu - pogotovo kada je o
ovoj temi rec - da osim nenaucnih postoje i "naucne" predrasude, ili drukcije i bolje
receno predrasude pod maskom nauke. Nece stoga biti na odmet da u ovom kratkom
uvodnom slovu skrenemo paznju na izvestan broj metodoloskih uputstava neophodnih
svakom onom ko bi da razmisljanju o parapsiholoskim temama pristupi sa nekom
neophodnom merom nepristrasnosti. Prethodno, medutim, ne bismo smeli izgubiti iz vida
da svaka ona disciplina koja petenduje na naucni status mora najpre imati neke egzaktno
provereni i utvrdeni predmet izucavanja, izvestan korpus cinjenica cije postojanje ne
podleze nikakvoj sumnji.

2
To svakako nije neka narocita mudrost i svako bi se u nacelu sa prethodno pomenutom
napomenom lako mogao sloziti. U praksi je to, nazalost, mnogo teze, bar kada je o
parapsihologiji rec, pa otuda i potreba da se ukaze na nekoliko prepreka sto stoje na puti
nepristrasnog procenjivanja naucnog statusa ove discipline. Formulisacemo ih u vidu
izvesnog broja koliko kratkih toliko i neophodnih upozorenja.

• Upozorenje prvo : Ako nesto nismo u stanju da objasnimo, to jos uvek ne znaci da
to nesto ne postoji.

• Upozorenje drugo : Ako nam se za neku pojavu nudi neko apsurdno tumacenje,
ne znaci da te pojave nema.

• Upozorenje trece : Ako neka pojava korenito protivreci svekolikim nasim
prethodnim saznanjima, ne moze to biti dovoljan razlog da je poricemo.

• Upozorenje cetvrto : Ako medu onima sto se nekom disciplinom bave ima
prevaranata i sarlatana, kako u teoriji tako i u praksi, odatle ne sledi zakljucak da
su svi oni sto se u toj disciplini ogledaju prevaranti i sarlatani i u teoriji i praksi.

I najzad, ako iz priznavanja neke cinjenice proisticu izvesni neugodni, pa cak i stetni
zakljucci u prakticnom pogledu, to jos uvek ne znaci da takva neka cinjenica ne postoji.
A da su sva ova upozorenja sasvim na mestu, svedoci nam ocigledno i uverljivo upravo
knjiga Sardzenta i Ajzenka sa kojom i otpocinje ova parapsiholoska biblioteka. U toj knjizi
su na retko trezven i kritican nacin sabrane neke od najvaznijih tekovina parapsihologije
iz kojih i na osnovu kojih nedvosmisleno proistice zakljucak da se ovoj disciplini ne
moze osporiti naucno dostojanstvo. Danas je, naime, vec sasvim pouzdano dokazano,
dokazano pre svega eksperimentalno - da parapsihologija, kao i svaka druga nauka, ima
svoj predmet ili drugim recima izvestan krug cinjenica po necem sasvim osobenih i
nersvodljivih na cinjenice iz drugih naucnih oblasti i sto je najvaznije proverljivih na
egzaktan nacin.

Grubo uzevsi, mogao bi se onaj krug pojava sto ih parapsihologija izucava podeliti u dve
grupe. U prvu grupu spadaju fenomeni psihokineze, telepatije i vidovitosti. U drugu
grupu spada fenomen takozvane prave prekognicije. Psihokineza, telepatija i vidovitost
imaju kao svoj zajednicki imenitelj ono sto bi se moglo nazvati istrovremenoscu. U svim
ovim slucajevima prostor kao da ne postoji, a tacke izmedu kojih se uspostavlja
izvesna komunikacija nalaze se u prostoru takoreci uporedo. Nasuprot svemu tome,
prava prekognicija, koja za razliku od lazne - tu razliku Sardzent i Ajzenk ne pominju,
predstavlja moc predvidanja one buducnosti sto u datom trenutku ne postoji cak ni u
zametku, podrazumeva odnos dvaju vremenski udaljenih tacaka, pri cemu subjekt
stepenice na putu ka nekom u sadasnjosti potpuno nepostojecem zbivanju na izvestan
nacin preskace. Za svaku od ovih paranormalnih sposobnosti postoji danas citav niz
eksperimentalno izvedenih, pouzdanih dokaza u skladu sa najvisim naucnim
standardima. Iz mnostva takvih dokaza izdvojicemo za ovu priliku samo neke. Hajsted
je, recimo, dokazao da ima subjekata koji su u stanju da metalnu traku saviju kao da je
izlozena pritisku tezine od pet tona, a da je pri tom uopste ne dodiruju. A Snel i Van der
Sidje eksperimentalnim putem su utvrdili da su neki narocito obdareni ljudi u stanju da
na razdaljini od trideset kilometara zastite pacove zarazene babesijom, parazitom koji
napada crvena krvna zrnca, i to samo na osnovu fotografija doticnih glodara.

Jednako tako pouzdano je utvrdeno i postojanje telepatije i vidovitosti ogledima sto su ih,
pored ostalih, vrsili Rizl i Prat - ova dvojica sa parapsiholoski izuzetno obdarenim Cehom
Stepanekom - a potom i ogledima obavljenim u medicinskom centru "Majmonid".
Narocitu paznju zasluzuju i rezultati do kojih je dosao Honorton, vrseci citavih dvadeset
godina takozvane gancfeld eksperimente o kojima Sardzent i Ajzenk takode izvestavaju u
ovom, jedanaestom po redu, izdanju njihove knjige.

3
Danas vise nema sumnje ni u to da i prava prekognicija postoji. Fizicar Helmut Smit
konstruisao je masinu pomocu koje je ubedljivo dokazao da su subjekti sa
paranormalnim sposobnostima u stanju da predvide cak i tok raspadanja izotopa
stroncijuma, a do istih saznanja o fenomenu prave prekognicije, eksperimentalno
proverenih, dosli su i saradnici medicinskog centra "Majmonid", vrseci oglede sa
prekognitivnim snovima. Onima, pak, koji osporavaju ovu parapsiholosku moc,
pokusavajuci da je svedu na neku drugu, manje paradoksalnu sposobnost, postavljaju
Sardzent i Ajzenk sledece razlozno pitanje : Ako su, naime, subjekti obdareni
prekognicijom spoznavali buducnost telepatskim ili kakvim drugim slicnim nacinom,
kojim su to onda oni dosad poznatim culom mogli spoznati rec ili sliku ciji nasumicni
odbir ce se obaviti tek sledeceg dana, kao sto je to bio slucaj u vec pomenutom
medicinskom centru. Sardzent i Ajzenk ukazuju i na neosnovanost pokusaja da se prava
prekognicija svede na psihokinezu, pozivajuci se tim povodom i na Rajnov meteoroloski
kljuc. Rajn je, naime, vrsio eksperimente sa pogadanjem oscilacija temperature u
predelima hiljadama kilometara udaljenim od subjekata prekognicije. Pokazalo se da
ovim subjektima i u takvim slucajevima polazi za rukom da otkriju buducnost koja jos
uvek ne postoji, jer bilo bi vec sasvim besmisleno tvrditi da ti ljudi pomocu nekih svojih
izuzetnih psihokinetickih moci mogu da uticu na temperaturne oscilacije o kojima je rec.

Za zaljenje je, medutim, sto ova dvojica autora ne pominju u ovom kontekstu oglede sa
oznacenim sedistima sto ih je najpre vrsio doktor Osti, a potom narocito skrupulozno i
temeljito profesor Tenev sa Parapsiholoskog instituta u Utrehtu. Tenev je, naime, svom
omiljenom subjektu, Holandaninu Kroazetu, pokazao plan jedne sale od trideset mesta i
zahtevao od njega da se usredsredi na neko od njih i pogodi ko ce na to mesto sesti, i to
u casu kad se o kasnije slucajno odabranim posetiocima jos nista nije moglo znati. Potom
su preko oglasa pozivani ucesnici u eksperimentu kojima, razume se, nije moglo biti bilo
sta znano o prirodi ogleda o kome je rec i koji su iz sveznja koverata izvlacili brojeve
mesta. Pokazalo se u nekih dvesta ogleda ove vrste da je Kroazet uspevao da pogodi
skoro sve ono sto se od njega trazilo. Bilo bi, medutim, smesno verovati da je taj
sposobnoscu prave prekognicije obdareni covek imao neku takvu psihokineticku moc da
pomocu nje usmerava na oznacena sedista osobe o kojima u casu predskazivanja nije
imao pojma. Eksperimenti profesora Teneva znacajni su i po tome sto iskljucuju
mogucnost svodenja prave prekognicije na telepatiju. Dok je Kroazet svoja predskazanja
izricao, ni Tenevu, a ni bilo kome drugom, kao sto je vec receno, nije moglo biti poznato
nista o buducim posetiocima sale u kojoj su eksperimenti sa oznacenim sedistima vrseni.
Medutim, ako je u pogledu legitimnosti svog predmeta parapsihologija nesumnjivo
dostojna statusa naucne discipline, nema ona jos uvek jednu odliku koju druge nauke
vec uveliko imaju. Ako su parapsiholozi - to bar sad vise nije sporno - pouzdano utvrdili
postojanje izvesnog kruga osobenih cinjenica - nazovimo ih paranormalnim - oni zasad
nisu u stanju da nam za te cinjenice ponude neko eksperimentalno provereno tumacenje.
Ali - da jos jednom i tim povodom podsetimo na ono prvo ovde pomenuto metodolosko
upozorenje - ako neko nesto nije u stanju da objasni, ne znaci da to nesto ne postoji.
A iskusenje da se ospori ono sto nismo u stanju da protumacimo toliko je jako da mu nije
odoleo cak i jedan od dvojice pisaca ove knjige, Sardzent, koji je izdvojio svoje misljenje
kada je rec o nekim nalazima sto idu u prilog postojanja fenomena reinkarnacije.

Primer poucan zato sto svedoci u prilog opravdanosti i jednog drugog ovde pomenutog
metodoloskog upozorenja. Priznati da postoje cinjenice koje ukazuju na mogucnost
reinkarnacije ne znaci samim tim usvojiti i eticke i religijske pretpostavke ucenja o
reinkarnaciji i potom na osnovu manjkavosti tog ucenja poricati samu tu cinjenicu. Nalazi
dr Stivensona, na koje se poziva Ajzenk, a koje osporava Sardzent i koje, uzgred receno,
moze da potkrepi i eksperiment Delpas o kome se u ovoj knjizi ne govori, upucuju samo
tek na zakljucak da postoji nesto sto nadzivljava nasu fizicku smrt. A da li to sto nas
nadzivljava predstavlja izvesnu duhovnu sustinu koja ce potom vecito trajati i da li se
reinkarnacija vrsi prema etickim normama njenih verskih zatocnika - o tome sam
fenomen sto ga je dr Stivenson ispitivao ne govori bas nista.

4
Mozemo se, naravno, pitati hocemo li jednog lepog dana moci da objasnimo sve ono sto
je danas jos uvek neobjasnjeno i o cemu nam parapsihologija govori. Tesko da je neko
kadar, kako danas stvar stoji, da nam ponudi zadovoljavajuci odgovor na to delikatno
pitanje. Medutim, cak i ako svi oni fenomeni kojima se parapsihologija bavi ostanu
zauvek neprotumaceni, ni to jos uvek nece biti dokaz da ih nema.


Nikola Milosevic








































5
PREDGOVOR


Ankete sa "obicnim" ljudima pokazuju da vecina njih veruje u vanculno opazanje
(ESP - Extra-Sensory Perception). Vecina smatra da su licno doziveli telepatiju. Vecina
veruje u "snove koji se ostvaruju". Zanimanje za "paranormalne" pojave je trajno,
filmovi, knjige i clanci o tome pojavljuju se neprestano. Pa ipak, "katalozi" cudesnih i
izuzetnih dogadaja ostaju duboko nezadovoljavajuci. Ljudi zele objasnjenja, a ne
spiskove.

Pitanja najcesce glase : zasto se to desava ? Kako se desava ? Ovakva pitanja pripadaju
podrucju nauke, ona su zahtev da znanje bude dublje i osmisljenije. Svi imamo
radoznalost i zelju da istrazimo, izmerimo, razumemo. Ali ankete sprovedene medu
naucnicima pokazuju da samo mali deo njih veruje u postojanje ESP, iako (sto
je ohrabrujuce) ima sve manje onih koji kategoricno tvrde da nista tako ne moze
postojati. Da li je to zato sto nisu obavljena istrazivanja koja bi im omogucila da otklone
neverovanje u ESP, ili bar da dopuste da je tako nesto moguce ? Ili oni, iz ciste
predrasude i upornosti, odbijaju da pogledaju dokaze ?

Mi smatramo da postoji citavo bogatstvo dokaza koji govore u prilog tome da da su
ljudske "paranormalne" sposobnosti stvarne. Oni obuhvataju telepatiju, vidovitost i
prekogniciju (a to su vidovi ESP), kao i psihokinezu (skraceno PK). Smatramo da su ove
sposobnosti, mada tesko uhvatljive, ipak sastavni deo ljudske prirode, jednako kao
inteligencija ili licnost. Takode smatramo da su od prakticnog znacaja. Dokazi koje
izlazemo u ovoj knjizi pokazuju da u tim pojavama postoje odredene zakonitosti,
poredak, smisleni obrazac. Na bavimo se "praznim anomalijama". Dokazi su razlozni i
ubedljivi. Slucajevi se ponavljaju mnogo puta, a u njima se pokazuje doslednost.
Nas dvojica smo naucnici, i zato je nasa osnovna oblast zanimanja naucno izucavanje
paranormalnog; ipak, predmet knjige Objasniti neobjasnjeno nije samo to. Ona se bavi i
mnogobrojnim paranormalnim iskustvima u svakodnevnom zivotu, iskustvima bez kojih,
zapravo, i ne bi imalo sta da se naucno proucava. Neki od najuspesnijih ESP ogleda bili
su pokusaji da se rekonstruisu psiholoske okolnosti u kojima se, u stvarnom zivotu,
najcesce dogode spontana, neocekivana ESP ispoljavanja. Moramo se oslanjati i na
oglede i na iskustva iz zivota.

Prvo izdanje ove knjige stampano je pre jedanaest godina. Od tada su obavljeni mnogi
visokokvalitetni ogledi i izucavanja, narocito u oblastima masinske PK, isceljenja,
reinkarnacije i iskustava vezanih za blisku smrt; postignuti su i istinski proboji (taj izraz
smo veoma pazljivo izbegavali pre jedanaest godina) u statistickoj obradi ranijih i novih
rezultata istrazivanja. Mnogo toga se desilo, i desava, sto odrzava nase zanimanje i
uzbudenje. Dok smo pripremali ovu knjigu za stampu, doznali smo sa velikom tugom da
je umro Carls Honorton, mozda najistaknutiji parapsiholog u poslednjih cetvrt veka.
Honorton je autor radova vrhunskog kalibra, a prema nama se postavio prijateljski i
velikodusno; pripremio nam je izvestaje o najnovijim nalazima za ovo novo izdanje.
Veoma smo to cenili. Njegovim prijateljima on ce veoma nedostajati, a gubitak za
parapsihologiju je nenadoknadiv. Pre jedanaest godina napisali smo : "Nema razloga da
ne verujemo da ce nam predstojece godine pokazivati sve veci i veci deo slike." Prijatno
je videti koliko se novoga pojavilo na vidiku, i preneti to prosireno znanje citaocima.


Hans Dz. Ajzenk i Karl Sardzent,
Decembar 1992.




6
1. STA JE PARANORMALNO ?

Nauka je mocna alatka za istrazivanje sveta. Izuzetno je napredovala u dvadesetom veku
i dala nam duboke uvide u najosnovnije procese zivota i materije. Napretkom nauke svet
je svakako postao opasniji - za sta je atomska bomba najcuveniji simbol - ali smo stekli i
neke velike slobode, na primer slobodu od zaraznih bolestina i od gladi. Nismo vise u
potpunoj zavisnosti od zivotne okoline u kojoj smo se zadesili; pitajte o tome bilo kog
Kanadanina koji ima centralno grejanje, usred zime. Ove slobode daju obicnim ljudima
mogucnost neuizmerno bogatijeg zivota, ali daju i privid da je nauka proces otkrivanja
koji vodi glatko prema nekom skupu nepromenljivih, konacnih odgovora. Nista ne bi
moglo biti dalje od istine.

Posto se ova knjiga u velikoj meri bavi parapsihologijom kao naukom, vazno je odrediti
sta je nauka.

Jedan dobar opis nauke glasio bi : nauka se, u svakom vremenu, sastoji od mreze teorija
i modela koji pokazuju kako svet deluje, kao i od vojske istrazivaca koji uporno formulisu
i proveravaju te modele i teorije. Postoje, naravno, izvesna pravila koja vladaju u oblasti
formulisanja teorija i modela i u uporedivanju istih sa eksperimentalno utvrdenim
cinjenicama. Jedna teorija ili model treba da objasni zbog cega se ljudi, cestice ili
predmeti ponasaju na nacin na koji se ponasaju, a osim toga treba da predvidi kako ce
se ponasati u buducnosti. Ako ona ovo ne cini na odgovarajuci niti na pouzdan nacin,
onda mora biti zamenjena nekom drugom teorijom ili nekim drugim modelom. Eto, to je
slika koju mnogi naucnici, kao i filozofi nauke, imaju o nauci. U stvarnosti, stosta nije bas
tako jasno i cisto "izrezano". Nisu sve nauke iste. U nekima teorija ima veci ili manji
udeo; merila za ocenjivanje vrednosti teorija u nekim naukama su drugaciji nego u
nekim drugim. Na primer, ono sto vazi u fizici ne mora vaziti u psihologiji.

Postoje i odredena pravila o izvodenju ogleda; oni se mogu izvoditi na rdav nacin ili na
dobar. Preovladujuce misljenje je sledece : da bi rezultati nekog ogleda bili prihvaceni
kao istiniti, neophodno je da i drugi eksperimentatori dodu do istovetnog rezultata. Ovo
je u nacelu lepo, ali u stvarnosti, kao sto cemo videti, mozda ne moze bas uvek tako
jednostavno da se "presece".

STVARNA PRIRODA NAUKE

Nauka je jedan nacin da se postize znanje i razumevanje. Ali taj nacin nije statican; on
se menja, razvija. Greske se desavaju, i to cesto. Praksa se cesto ne uklopi u teoriju. Ovo
je knjiga o parapsihologiji, o naucnom istrazivanju pojava za koje se odmah na pocetku
kaze da su "anomalije" i da ne spadaju u "normalno" (nego su paranormalne); utoliko
vise nam je potrebna svest da nauka nije nepogresivi, potpuno objektivni mars prema
konacnom shvatanju svega. Mnogi naucnici smatraju da su fenomeni kao ESP nemoguci
zato sto su protivni najosnovnijim zakonima fizike. Medutim, ovo glediste je neodrzivo. U
osamnaestom veku veliki francuski hemicar Antoan Lavoazije proglasio je da na nebu
nema nikakvog kamenja, i da, prema tome, ne moze nikakvo kamenje sa neba padati na
zemlju; zbog ove "odluke" slavnoga Lavoazijea, muzeji su iz svojih izlozbenih postavki
sklonili meteorite koje su imali. Eto postupka koji, sa stanovista naseg danasnjeg znanja,
izgleda (i jeste) smesan. Necijom proizvoljnom odlukom istina je naprosto povucena iz
upotrebe ! Godine 1850. nemacki fiziolog Johanes Miler objavio je da nauka nikada nece
ustanoviti brzinu prostiranja nervnog impulsa; samo dve godine kasnije, Herman fon
Helmholc ustanovio je tu brzinu. Kad je Ernest Raderford, fizicar koji je prvi rascepio
atom, pocinjao svoje studentske dane, njegov tutor mu je rekao : "Nemoj ti uzimati
fiziku, ne vredi se tom naukom gnjaviti, o prirodi materije otkriveno je vec sve sto je
imalo da se otkrije, pa je naucnicima preostalo samo jos da malo preciznije iskazu neke
sitnice !" Zanimljivo je pomisliti sta bi bilo da je mladi Raderford poslusao taj savet.
Cinjenica da se u slojevima ozona iznad Arktika pojavila ogromna rupa prenebregavana
je godinama, zbog toga sto su kompjuteri americkih naucnika bili programirani da
7
poniste svaki podatak koji je "anomalija" - to jest, koji isuvise odstupi od onoga sto
"mora biti" istina. Darvinova teorija evolucije ostaje na snazi (sada u novom, modernijem
obliku, koji se naziva neo-darvinizam), ali je i zestoko napadnuta, iz dobrih razloga, od
strane pojedinih naucnika, medu kojima je biolog Soren Lovtrup.

Ovakvih primera nesavrsenosti i naglih zaokreta za 180 stepeni ima u istoriji prirodnih
nauka mnogo. U istoriji drustvenih nauka problemi su jos i veci. Jedan primer je
ekonomija. Sada je manje-vise prihvacena cinjenica da klasicne ekonomske teorije ne
mogu objasniti kako se i zasto u industrijskim zemljama Zapada dogadala istovremeno
sve veca inflacija i sve veca nezaposlenost u razdoblju 1980-1989, niti kako se posle
toga, u uslovima savladane inflacije, nezaposlenost ustalila cvrsto i uporno na visokom
nivou. Drugi primer je psihologija. Godine 1970. u toj nauci na sva zvona je objavljivano
da ce "uskoro", a najdocnije za dvadeset godina, biti dokazana neuralna priroda ljudskog
uma - dakle, da ce biti pokazano i dokazano da sve pojave u ljudskom umu proisticu u
celosti iz rada covekovih nervnih celija, neurona. Dosla je, medutim, i uveliko prosla,
1990. godina, a na tom polju postignuti napredak je, hocemo li reci otvoreno :
zanemarljiv. Nije pogresno uverenje da je nauka jedno dinamicno i mocno sredstvo za
istrazivanje sveta. Nauka to jeste. Ali nauka je, kao i sve drugo sto covek svojim
snagama preduzima, podlozna mnogobrojnim greskama i predrasudama, koje se mogu
odrzati u nekim slucajevima veoma dugo. Narocito je vazno da uocimo da nauka cesto
odbija da se bavi istinskim anomalijama, pojavama koje nikako ne mogu da se uklope u
prihvacene sire naucne istine. To je od bitnog znacaja za parapsihologiju, zato sto se ona
prvenstveno bavi bas takvim anomalijama. Autorima ove knjige, i uopste
parapsiholozima, neprihvatljivo je glediste koje se u nauci cesto cuje, a koje kaze : "ESP
je u suprotnosti sa fizikom - dakle, ne moze postojati". Jer to nije nista drugo do novi
Lavoazije koji nam opet govori da kamenje ne moze padati s neba.

Za tu prilicno nesrecnu postavku uma cesto se kaze da je "skepticnost". A istina je
suprotna. Skepticnost je stav istrazivaca koji, suocen sa nekom anomalijom (kao sto je
ESP) kaze : "Cekaj, sta je ovo ovde ? Daj da mi to bolje pogledamo." Nije uopste skeptik
onaj kriticar koji, ne ustajuci iz svoje fotelje, jednostavno proglasava da izvesne pojave
ne mogu postojati i, stavise, odbija da utrosi i minut na razmatranje dokaza koji mu se
nude. Pravi skeptik je skeptican i prema opsteprihvacenim teorijama, uvek spreman da
objektivno proceni i neki sasvim nov, sasvim suprotan dokaz.

NAJBOLJI KANDIDATI ZA NAUCNO RAZMATRANJE : ESP I PK

Tokom citave istorije ljudskog drustva bilo je izvestaja o dogadajima koji se nikako nisu
mogli objasniti tada vazecim naucnim teorijama. Ti dogadaji obicno su svi bacani u jednu
zajednicku kategoriju, "paranormalno", koja mozda nije najsrecnije nazvana, ali koje
cemo se mi ovde drzati zato sto je postala dobro poznata. Ne moze se poricati da je
"paranormalno" svojevrsna stara vreca u koju je nabacano sve i svasta i kojesta. Zadite
malo u citanje knjiga i casopisa o paranormalnom, pa cete ubrzo naleteti i na astrologiju,
cudoviste iz Loh Nesa, toboznju "energiju Zemlje", vanzemaljce koji skakucu po svetu i
uvlace ljude u svoje NLO, a bice, bogami, i isceljenja pomocu ciste zelje da se neko isceli,
zatim prica o astralnim projekcijama, o reinkarnaciji i jos drugih trista cuda i divota.
Toliko je malo zajednickog u svim tim pricama i fenomenima da, zaista, nemamo razloga
za verovanje da neki objedinjen uzrok ili mehanizam stoji iza njih. Ako zelimo naucni
pristup, onda nam je najpametnije da se usredsredimo na one pojave koje se najlakse
mogu proucavati i za koje se cini da ih povezuje neko nacelo. Kao najbolji kandidati
za tako nesto izdvojile su se dve ljudske sposobnosti koje izgledaju paranormalno.
Prva je ESP, vanculno opazanje. Obicno se deli u tri kategorije, a to su : telepatija
(uspostavljanje veze izmedu dve osobe na vanculni nacin), vidovitost (sticanje saznanja
o predmetima ili dogadajima, ali ne kroz cula), i prekognicija (vanculno saznavanje o
dogadajima koji ce se tek dogoditi). Druga paranormalna ljudska sposobnost je PK,
psihokineza, a to je vladavina uma nad materijom : sposobnost da se utice na razne
predmete, dogadaje ili na sudbinu drugih ljudi samim naprezanjem volje. Jos od antickih
8
vremena pa sve do danas bilo je, i ima, izvestaja o ESP i o PK, a ankete pokazuju da
vecina ljudi veruje da su licno iskusili nesto od toga (narocito telepatiju). Jasno je i
naucniku i ne-naucniku da ako informacije ne stizu senzorno, dakle kroz pet poznatih
cula (sto i jeste definicija ESP), onda moraju stizati na neki drugi nacin. Vredi zapaziti da
rec "vanculno" nije najpovoljnija, jer sugerise da je rec o pojavi koja uopste ne ide ni
kroz jedno, ni kroz kakvo culo, stavise o pojavi koja je sasvim "van" normalnog
delovanja coveka. I jos sugerise da ono sto je van cula, iz nekog razloga mora ostati i
van naucnog istrazivanja. Medutim, nedavna istrazivanja pokazala su da ljudska bica
deluju na vise od pet culnih nivoa. Naime, svi su izgledi da ima mnogo ljudi koji
uspevaju, na neki nacin, da osete Zemljino magnetno polje, kojim je nasa planete
okruzena. Zahvaljujuci tome, ti ljudi uspevaju i da se orijentisu u magnetnom polju, da
odrede gde su u njemu. Ovo sesto culo moze raditi kao dopuna ostalih pet cula (a to su
vid, sluh, dodir, miris i ukus) mada je mnogo slabije od njih. U radu ovog sestog cula ne
mora biti niceg paranormalnog. Stavise, ono se moze blokirati sasvim jednostavno. Bas
kao sto nekome mozemo da zavezemo crnu krpu preko ociju, posle cega on ne moze
nista da vidi, tako mozemo osobi koja ima magnetno culo da pricvrstimo elektromagnet,
makar i vrlo mali, na glavu; posle toga, ta osoba nece moci da se orijentise na osnovu
Zemljinog magnetizma. Elektromagnet stvara magnetno polje koje je u njegovoj
neposrednoj blizini mnogo snaznije od Zemljinog; drugim recima, to je jedno lokalno
polje, nevelikog domasaja, ali tu gde postoji, ono je jace. Elektricna struja koja protice
kroz kablove dalekovoda, kao i kroz transformatore, takode stvara oko sebe magnetna
polja, koja su u blizini ovih instalacija mnogo jaca nego Zemljino magnetno polje (cije su
linije sile vrlo slabe). Zato covek sa magnetnim culom ne moze, u blizini takvih
instalacija, da se orijentise na osnovu Zemljinog magnetizma.

Na Univerzitetu Nortvestern u SAD radi naucnik Frenk Braun koji je decenijama
dokazivao da promene Zemljinog magnetnog polja uticu na mnoge prirodne procese, pa i
na metabolizam pojedinih morskih bica; cak i na respiraciju biljaka. Naucni establisment
je tokom svih tih godina prenebregavao Braunove nalaze, ili ih osporavao, ili ismevao, ali
se pokazalo da su istiniti. Dakle, moguce je naucno proucavanje ljudskog magnetnog
cula, iako to nije jedno od dobro znanih pet ljudskih cula. To je primer, ili analogija, za
ESP : pokazuje da su moguca istrazivanja neceg sasvim novog, koja ce se jednog dana
povezati sa onim sto je vec poznato.

SPONTANI ESP I PK

Pogledajmo poblize neke od prijavljenih slucajeva ESP i PK. Kakvi su to dogadaji bili i na
koji nacin oni sugerisu postojanje vanculnog opazanja ?

Rec prekognicija je latinskog porekla (precognitio). Ona znaci "saznavanje unapred",
dakle, saznavanje necega sto se jos nije desilo, i to ne kroz cula niti razmisljanjem. (Kad
neko na osnovu poznavanja situacije dobro razmisli sta je verovatno da ce se desiti, i
pokaze se da je u pravu, to je predvidanje; nije prekognicija.) Vec hiljadama godina
provlaci se verovanje da neki pojedinci imaju prorocki dar. Ovo verovanje dalo je
ogromnu drustvenu moc i autoritet nekim mestima, takozvanim "prorocistima", kao sto
je bilo naselje Delfi u Grckoj. Svakojaki predvidaci i predskazivaci, citaci znakova, i slicni,
uticali su tokom vekova na duhovni i politicki zivot vaznih ljudi, pa i citavih naroda.
Ako ostavimo po strani ta stara vremena, mozemo pogledati dvadeseti vek i slucajeve
prekognicije u njemu. Za nase potrebe ovde odabrali smo samo dva dramaticna slucaja
prekognicije u Britaniji u novije doba. Godine 1966. na domak rudarskog seoceta Aberfan
u Juznom Velsu otisnula se ogromna gomila iskopanog uglja, citavo brdo uglja. Za samo
nekoliko sekundi ova lavina, pomesana sa blatom, srusila je seosku osnovnu skolu i
naprosto je zbrisala. Poginulo je sto dvadeset osmoro dece i sesnaest odraslih, ukupno
sto cetrdeset cetiri osobe. Jedan dnevni list kasnije je tvrdio da je to najveca katastrofa u
vreme mira koja se na engleskom tlu ikada dogodila. Evo jednog opisa te pogibije. "Prvo
sam videla jednu staru skolsku zgradu u dolini. Onda jednog velskog rudara, a onda
ugljenu lavinu kako se obrusava niz planinu. Citavo brdo uglja letelo je nadole, a tamo,
9
ispod, videla sam jednog decaka sa dugackim siskama na celu; izgledao je potpuno
uzasnut, prepadnut na smrt. Onda sam dugo gledala operacije spasavanja. Imala sam
utisak da je onaj decak ostao negde ispod uglja, ali da je na kraju spasen. Ali izgledao je
tako ojadeno. Nikako ga ne mogu zaboraviti. Uz njega sam videla jednog od spasilaca;
imao je neobican siljati slem."

To je izjavio neki ocevidac ? Ne bas. Odron u Aberfanu zbio se 21. oktobra u 9.15 ujutro.
Navedene reci izgovorila je jedna zena dan ranije, 20. oktobra uvece, pred sest svedoka
koji su potvrdili da je ona to tada rekla. Nalazila se tada u Spiritualistickoj crkvi u
Plimutu, tri stotine kilometara juznije. O ovoj svojoj viziji govorila je takode jednoj
komsinici, u 8.30 izjutra, dakle 45 minuta pre katastrofe u Aberfanu. Evo naseg drugog
primera. Prvog juna 1974. u 16.53 dogodila se velika eksplozija u hemijskoj fabrici
"Najpro" u engleskom gradu Fliksborou, u juznom delu pokrajine Hambersajd.
Opustoseno je nekih sezdeset hektara zemljista na kome se nalazila fabrika. U ovoj
iznenadnoj, sasvim neocekivanoj katastrofi poginulo je dvadeset osam ljudi, bilo je vise
stotina ranjenih, a manje ili vece stete zabelezene su na oko dve hiljade zgrada u
Fliksborou. Tog istog dana, ali u podne, jedna mlada zena koja je gledala televiziju u
gradu Klitorpu (tridesetak kilometara daleko od Fliksboroua) "videla" je i "cula" kako
spiker na vestima javlja o eksploziji u Fliksborou i pogibiji nekoliko ljudi. Ovo je
pomenula jednom paru, svojim prijateljima koji su u to vreme boravili u njenoj kuci.
Postoje, dakle, svedoci. Jedna osoba je videla jedan dogadaj pre nego sto se desio. Mi, u
ovom trenutku, ne kazemo da su ova dva dogadaja dokazi da prekognicija postoji.
Navodimo ih samo kao ilustraciju, jer ima mnogo takvih izvestaja koje nije lako odbaciti.
Postoje jednako upecatljivi primeri telepatije. Vratimo se jedan vek u proslost. Navodimo
deo izvestaja Britanskog drustva za ESP istrazivanja. "Godine 1867. moja sestra je
iznenada umrla od kolere. Priblizno godinu dana posle njene smrti ja sam postao
trgovacki putnik. Jos osam godina posle toga, 1876, desio se sledeci dogadaj. Jednoga
dana, tacno u podne, u mojoj sobi, koja je tada bila blistavo i veselo osuncana, postao
sam najednom svestan da je prisutan jos neko, neko ko sedi levo od mene. Okrenuo sam
se i jasno video moju dragu sestru. A evo potvrde, sasvim izuzetne potvrde za ovu moju
tvrdnju..." U nastavku svog iskaza, taj covek je objasnio da je na prividenju zapazio, na
jednom obrazu, blistavo crvenu ogrebotinu. Kad je ispricao roditeljima sta mu se
pricinilo, njegova majka se veoma uznemirila, jer do tog trenutka niko na svetu osim nje
same nije znao da je ona, kad je pripremala telo svoje kceri za sahranu, slucajno
ogrebala jedan obraz pokojnice. O tome nikad, nikom, ni jednu rec nije kazala.

Da li je to bio slucaj telepatije izmedu majke i sina ? Ili komunikacija izmedu zive i nezive
osobe, izmedu jednog uma koji je jos u telu i drugog uma koji je telo napustio ? Ima
mnogo ovakvih izvestaja, toliko ubedljivih da ih ne mozemo naprosto prenebregavati.

Jedan mnogo cesci slucaj moguce telepatije dogodio se jednome od dvojice autora ove
knjige. Jedne veceri osetio je neodoljivu zelju da ode u posetu jednoj svojoj prijateljici,
ne osobito bliskoj, iako je bila vec kasna noc, ne normalno vreme za uzgredne posete.
Kad je stigao, nasao ju je vrlo potresenu, uplakanu, jer ona se sa svojim mladicem
upravo te veceri posvadala i on ju je udario. Dolazak posetioca veoma joj je pomogao da
se utesi i smiri. Da li je uputila telepatski "signal za pomoc" ? Mnogi ljudi kazu da su imali
slicne dozivljaje. Vidovitost, kao sto smo rekli, nije isto sto i telepatija, ali razgranicenje
izmedu ta dva oblika ESP moze biti nejasno, jer informacija o nekom dogadaju ili
predmetu mora postojati u nekom umu, negde; sta ako vidovit covek, zapravo, samo
uzima informacije, telepatski, od nekog drugog ? Ali ima prica o pronalazenju predmeta
koji su bili sasvim izgubljeni, ili cak vekovima izgubljeni, kao i o radu takozvanih
paranormalnih detektiva, a to su vec slucajevi koje je teze objasniti telepatijom. Najzad,
PK : sta cemo sa tim pricama o delovanju "ciste volje" na materiju ? Malo ima ljudi koji
nisu culi za slavnog (ili : neslavnog) Uri Gelera koji je izvodio predstave u kojima je
navodno savijao kasike i viljuske snagom svojim misli. Da li je to bilo sarlatanstvo i
prevara, ili je bilo stvarno, misljenja su podeljena. To sa navodnim savijanjem metala tek
nedavno je dodato pricama o PK, koje, po tradiciji, sadrze neobjasnjivo pomicanje nekih
10
predmeta, odizanje ljudi od zemlje (levitaciju) i slicno. U jednom zabelezenom slucaju
kombinovane PK i telepatije, jedna zena videla je prividenje osobe koja je umrla veoma
daleko odatle, a u isti mah zidni casovnik u sobi se zaustavio. Prekognicija, telepatija,
vidovitost i PK nalaze se u jezgru paranormalnog, barem sa stanovista nas koji
istrazujemo eventualno postojanje takvih skrivenih ljudskih sposobnosti. Ljudi
sagledavaju te cetiri kategorije kao odvojene i razlicite, ali to bi sve mogli biti delovi istog
procesa, iste pojave. Nije lako razlikovati PK od ESP, jos teze je razlikovati pojedine
kategorije unutar ESP, pa je zato u upotrebu usao izraz "paranormalne moci" koji pokriva
sve te, pa i druge mogucnosti. Mi cemo se u ovoj knjizi drzati pretezno izraza ESP i PK, a
narocito kad opisujemo oglede izvodene radi konstatovanja tih pojava; takode u
slucajevima kad bi pribegavanje izrazu "paranormalna moc" bilo prevelika pedanterija.

Sa kakvim problemima se suocavamo u istrazivanju spontano nastalih ESP i PK
dogadaja ?

Ispricali smo nekoliko dogadaja koji su bili spontano (dakle, neplanirano, nepredvideno)
ispoljavanje paranormalne moci. Da li te price dokazuju, ili ne dokazuju, da ESP i PK
postoje, ili, barem, da li su to istinske anomalije ? Jesu li to pouzdani izvestaji, da li
su percepcije bile stvarne ? Mozemo li verovati onima koji su to pricali - verovati da ne
lazu ?

Lako je naci ilustracije za cinjenicu da istrazivaci moraju, u ovom pogledu, da budu
izuzetno oprezni. Godine 1964. britanska TV stanica "Anglija" objavila je intervju sa
istrazivacem po imenu Toni Kornel, snimljen ispred neke kuce koja je navodno bila
opsednuta. Posle prikazivanja te emisije, javilo se petoro gledalaca sa tvrdnjom da su
videli neko prividenje koje je virilo preko Kornelovog ramena. "Anglija" je reagovala tako
sto je pustila istu emisiju iz pocetka, ali je prvo upozorila gledaoce da paze na tu
mogucnost i da se jave stanici (pismom) ako vide nesto cudno. Ovog puta javilo se
dvadeset sedam ljudi; eto jasnog dokaza da ce ljudi biti vise skloni da nesto vide ako ih
neko navede na verovanje da se ima sta videti. Posto u ovom slucaju dokaz mora
postojati na traci, pogledali smo i sami. Iza Kornela je jedan prljav i garav prozor
predeljen drvenim stubicem na dva dela. Kornelova senka pada na taj prozor. Bujna
masta zaista moze od te senke i od prozora sastaviti "nesto". Inace svih trideset dvoje
koji su "videli" duha videli su drugacijeg - ni dvoje nisu prijavili isti tip duha !

Zakljucak ? Kao prvo, nasa cula nisu sto posto pouzdana; ponekad nam se nesto
naprosto ucini, pricini. Drugo, ljudska bica su podlozna sugestiji. Cak i kad je neko licno
bio prisutan i iz blizine gledao neki dogadaj - dakle, kad je pravi ocevidac - njegovo
svedocenje moze biti netacno. To se pred sudom pokazalo nebrojeno mnogo puta.
Naravno, u nekim slucajevima briga oko varljivosti nasih cula je vise ili manje vazna
nego u nekim drugim slucajevima. Ako se setimo coveka koji je video prikazu svoje
pokojne sestre, vazan je samo jedan element, ta ogrebotina; a da li je on razne druge
elemente njenog izgleda uocio bas tako dobro kao sto tvrdi, to je nebitno.

I ljudsko pamcenje hoce da prevari. Psiholozi su ustanovili da se oblik i sadrzaj onoga sto
smo zapamtili menjaju, sa proticanjem vremena, u nasem pamcenju. Nasa secanja
postaju jednostavnija i jasnije odredena, ponekad i dramaticnija i zanimljivija nego sto je
u stvarnosti bilo. To vazi za ono u cemu smo bili ocevici i ucesnici, a pogotovo za sve ono
sto smo od nekog drugog culi. Prepricavanja iz druge ili trece ruke, dugo posle samog
dogadaja, mogu biti istinita, ali mogu biti i toliko izoblicena da ne vrede bas nista.
Idealan slucaj za nas je ako covek koji ima nesto da javi o ESP ili PK dogadaju napise to,
ili govori pred kamerom tako da njegov iskaz bude snimljen na traku - sto pre, dok jos
nije proslo mnogo vremena od tog dogadaja. Ovo nam se ne desava bas cesto. Kao prvo,
mali je broj ljudi koji mogu da pozovu nekog odredenog parapsihologa koji bi mogao biti
zainteresovan da cuje njihovu pricu. Kao drugo, narocito kad su dogadaji potresni, ljudi
reaguju sa toliko emocija da im se cini da je belezenje ili snimanje iskaza nepotrebno,
beznacajno. I sto je najgore, mnogi ljudi koji mozda dozive trenutke prekognicije ne
11
reaguju odmah, jer ne shvate znacaj svoje vizije, ne pomisle da ce se to stvarno desiti;
jave se tek kad cuju da se desilo, a tada je prekasno. Idealni prekognitivni izvestaj mora
biti dokumentovan pre nego sto u javnost polete vesti da se nesto desilo - dakle, mora
biti "nezagaden" takvim javnim znanjem da je nesto vec bilo. Samo takav izvestaj
predstavlja racionalnom istrazivacu cvrst dokaz o postojanju prekognicije. Svedoci su
ipak korisni. Sest svedoka u Plimutu potvrduje da je ta zena imala viziju katastrofe pre
nego sto se ugalj u Aberfanu odronio. Sto vise svedoka, to je manja verovatnoca da oni
lazu i da je to sve prevara. Prevara je malo verovatna kod obicnih ljudi, ali poprilicno
verovatna kod onih koji tu imaju neke svoje interese. Toboze paranormalno obdarena
Tamara Rand "predosetila" je da ce na americkog predsednika Ronalda Regana pucati
jedan atentator - na televiziji je prikazana emisija koje je "dokazala" ovaj slucaj
prekognicije. Posle se ispostavilo da se Randova, posle tog atentata, dogovorila sa nekim
ljudima iz te televizijske stanice da smuckaju lazni dokumentarac. Treba, uz to, uzeti u
obzir i predvidljivost nekih dogadaja. Sta ako se neko trgne iz sna i vidi pokraj svog
kreveta prividenje koje lici na njegovog ujaka, a ujutro dozna da je taj ujak umro bas te
noci ? Telepatija ? Mozda, ako je ujak bio mlad i zdrav. Mozda i ne, ako je imao
osamdeset pet godina, bio bolestan od raka, i lezao u nekoj bolnici kao beznadezni
slucaj. Sto je neki dogadaj predvidljiviji, to je vizija o tom dogadaju manje
paranormalna, manje prekognitivna. Nazalost, u nekim slucajevima nije lako ustanoviti
kolika je bila verovatnoca da covek naprosto predvidi (razumnim razmisljanjem) da ce se
to i to desiti. Vrlo je nezgodan i posao oko procenjivanja licnosti onoga koji prijavi da je
imao telepatsko iskustvo, kao primalac ili kao posiljalac telepatske poruke. Pretpostavimo
da se jednoj majci u snu snilo da ce umreti njen sin, koji je bankarski sluzbenik (sto nije
osobito vratolomna profesija) i da je on sutra stvarno umro. Taj covek bio je mlad i
zdrav, zaista je tesko bilo predvideti da ce tako naprasno da umre. Ali sta ako je ta
majka bila oduvek neuroticna, oduvek obuzeta mislima o svom sinu (dakle, sa fiksacijom
na njega) ? Sta ako je vec godinama, svake noci, sanjala da ce se njemu nesto uzasno
desiti ? U idealnom slucaju trebalo bi da proucimo kakva je licnost taj koji nam nesto
javlja, i koliko ima integriteta, casti i istinoljubivosti. Medutim, takvo "preslisavanje"
nekog coveka moze da bude vrlo nepouzdano, subjektivno, kao i svojevrsna blamaza i
neprijatnost. Takvi problemi postoje. Ali oni nam ne daju pravo da dignemo ruke od
daljih nastojanja da osvetlimo oblast paranormalnih moci. Svako istrazivanje prirodnih
pojava skopcano je sa teskocama. To sto problema ima, samo je razlog da potrazimo
bolje, pouzdanije, informativnije nacine za utvrdivanje da li ESP i PK postoje ili ne
postoje.

PRIPREMANJE OGLEDA SA PARANORMALNIM MOCIMA

Kako utvrditi, naucnim nacinom, da paranormalne moci postoje ? Naravno, na taj nacin
sto cemo pripremiti i izvrsiti oglede u kojima ce biti iskljuceni (ili tacno uracunati)
problemi koje smo identifikovali dosad : neopouzdanost ljudskih cula, sugestibilnost,
predvidljivost dogadaja, razne licne slabosti pojedinca. Ogled bi morao biti tako isplaniran
da ga kasnije mogu ponavljati i drugi istrazivaci, da bi rezultati mogli da budu
verifikovani. (Za naucnu parapsihologiju bitna je ponovljivost, odlika o kojoj cemo kasnije
govoriti vise.) Nadasve treba da budemo sposobni da izracunamo koliki su izgledi da
zbog neke puke slucajnosti ili podudarnosti dobijemo lazne ili zbunjujuce rezultate.
(Posto na svetu ima vise od pet milijardi ljudi, verovatno je da ce se svakoga dana barem
jednome od njih dogoditi nesto za sta je verovatnoca manja od jedan prema milion.)
Parapsihologija kao nauka uspostavljena je u tridesetim godinama ovog veka, i to
jednostavno : izveden je izvestan broj ogleda sa pogadanjem sta je na kartama (za
kartanje). Naravno da tu nedostaju bogatstvo, slozenost i emotivni naboj spontanih ESP
dozivljaja, ali su barem nacela vrsenja ESP ogleda bila jasno prikazana i isprobana.
Kasnije u ovoj knjizi pogledacemo neke druge testove, kudikamo slozenije, prefinjenije i
privlacnije nasoj intuiciji. Iskljucivanje konvencionalnih pet cula prvi je zahtev kod ESP
testova. Ispitivac mora dobro da pripazi da ispitanicima ne ostavi bas ni najmanju,
nikakvu mogucnost da upotrebom poznatih pet cula doznaju koja karta je koja, to jest
koji su simboli na njoj. (Ovo vazi i kad umesto karata za igranje koristimo neke druge
12
predmete o kojima ispitanik treba da pogada koji su i kakvi su.) Kad testiramo telepatiju,
ne sme postojati nikakva, ni najmanja mogucnost da ucesnici jedan drugom nesto dojave
putem vida, sluha, dodira i slicno. Ako hocemo da testiramo samo vidovitost, a da
iskljucimo telepatiju, cak ni sGm ispitivac ne sme znati ciljnu informaciju. Spil karata koje
su dobro promesane, zatim zamotane u nesto i zatvorene u kutiju koja je najzad i
zakljucana posluzio bi dobro za ovo poslednje testiranje. Iskljucivanje podvale drugi je
zahtev kod ESP testova. Ne sme se ostaviti mogucnost da su se, u zelji da nas prevare,
ispitanici dogovorili izmedu sebe, ili ispitivaci izmedu sebe, ili neki ispitanik sa nekim
ispitivacem. Iskljucivanje problema zaboravljanja i netacnog svedocenja treci je zahtev.
U praksi ovo znaci da bi rezultati ogleda trebalo da budu zabelezeni odmah - dakle, bez
ikakvog odugovlacenja; objektivno; i pod dobrim uslovima. Kod pogadanja karata, ovo bi
znacilo da onaj ko belezi treba da belezi odmah, a pri tom da ni sGm ne zna kakav je
stvarni redosled karata u tom izmesanom spilu, a da neko drugi, ko nikako nije mogao
da sazna sta je ispitanik rekao i sta je ispitivac zabelezio, otkljuca kutiju i ustanovi i
zabelezi kakav stvarno jeste redosled karata u spilu. Onda tek treba uporediti ta dva niza
informacija i ustanoviti koliko se podudaraju ili ne podudaraju. Ako su ta tri zahteva
zadovoljena, trebalo bi da budemo u mogucnosti da izmerimo eventualnu prisutnost ESP
cinioca.

UPOTREBA STATISTICKIH METODA ZA UTVRÐIVANJE ESP

Naucnik Dzozef Benks Rajn osnivac je eksperimentalne parapsihologije. On je tokom
tridesetih godina radio na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini, i svojim radom cvrsto i
trajno uveo parapsihologiju u akademski svet, svet nauke.

Dzozef Benks Rajn pripremio je narocite spilove karata, sa ukupno samo pet razlicitih,
vrlo jednostavnih sara. Dakle, ispitanik je svaki put imao da se opredeli izmedu samo pet
mogucnosti, i to jednostavnih. Ukupno je u spilu bilo dvadeset pet karata, po pet od
svake vrste. Svaki put je spil bio temeljito (mnogo puta) izmesan, da bi redosled karata
u njemu bio sasvim nasumican i nepredvidljiv. Ovim je uklonjena mogucnost da ispitanik,
logicnim rasudivanjem, zakljuci bilo sta o njihovom redosledu. Takode je otvorena
mogucnost da ustanovimo da li je ispitanik, i u kojoj meri, nagadao nasumicno. Naucna
istina o ovom ogledu glasi ovako : ako je redosled karata zaista sasvim nepredvidljiv, i
ako ne postoji nikakav uticaj ESP nego samo nagadanje (cisto nasumicno), mi mozemo
matematicki predvideti koliko ce puta ispitanik da pogodi.

Parapsiholozi za ovaj posao koriste jedno sasvim jednostavno matematicko sredstvo koje
se nazove prosek. (Ili statisticka srednja vrednost, sto nije bas sasvim isto kao prosecna
vrednost; ali mi cemo to nazivati prosek zato sto je to poznatiji, pristupacniji termin.)
Ponovicemo ogled mnogo puta i ako nije bilo ESP dobice se upravo matematicki
najverovatniji prosek, naravno.

Da vidimo kako to konkretno ide sa Rajnovim spilom. U spilu svaki put bude dvadeset pet
karata, a njihov radosled je svaki put zaista sasvim slucajan. Svaka karta ima jednake
izglede da bude prva, ili druga, ili treca, i tako dalje - dakle, jednake izglede da se nade
na bilo kom od tih dvadeset pet mesta u nizu. Ovo znaci da kad ispitanik izrekne neko
svoje nagadanje koja je karta sledeca, verovatnoca da ce pukim slucajem pogoditi iznosi
tacno jednu petinu (1/5). Posto ce morati dvadeset pet puta zaredom da to uradi,
verovatnoca je da ce pogoditi u pet slucajeva, a promasiti u dvadeset slucajeva.
(Matematicka formula za ovo glasi : 25 x 1/5 = 5.) Ali dobro obratite paznju : zakoni
slucajnosti ne kazu da ce ispitanik svaki put ostvariti bas pet pogodaka. Neki put ce on iz
dvadeset pet pokusaja postici samo cetiri pogotka, ili sest; bice slucajeva (ali to ce se
rede desavati) da postigne samo tri, ili cak sedam pogodaka; jos rede dogodice se da
pogodi samo dve karte ili da pogodi cak devet; i tako dalje. Drugim recima, dogodice se
odredeno rasipanje pogodaka oko prosecne vrednosti. Mi, medutim, imamo dobro znani
lek za ovo. Ako ispitanik polaze citav test deset puta, trebalo bi da pogodi (po zakonima
statistike, sasvim nasumicno) pedeset karata. (Naime, 10 x 5 = 50.)
13
Provedemo, dakle, coveka kroz ovaj Rajnov test sa kartama deset puta. Ako on postigne
ukupno pedeset pogodaka, mi kazemo : da, ovo je tacno ono sto se moze i ocekivati po
zakonima verovatnoce. Covek je neki put pogodio malo vise, neki put malo manje, ali
sveukupno je pogodio pedeset puta, dakle bilo je to nasumicno.

Ako on postigne sezdeset pogodaka, ili osamdeset, ili stotinu pogodaka (ili, sasvim
svejedno, ako ostvari samo cetrdeset, ili trideset, ili samo dvadeset pogodaka), mi
imamo naucnu osnovu da kazemo : gle, ovde kao da je delovalo jos nesto, a ne samo
puka verovatnoca.

U nauci postoje neke tradicije, neki obicaji u vezi sa ovim stvarima. Ti obicaji
uspostavljeni su proizvoljno, ali vec dugo se postuju. Tako, na primer, u drustvenim
naukama smatra se da ako istrazivac dode do nekih rezultata za koje verovatnoca da se
(pukim slucajem) dogode iznosi samo 1 :20, onda to najverovatnije nije bilo delovanje
pukog slucaja nego jos neceg. Ako cemo biti iskreni, nema nekog jakog logickog ili
empirijskog razloga da bas 1 :20 bude bitan odnos, mogli bismo se dogovoriti da bude i
drugacije. Pa ipak, sto je manja verovatnoca da se nesto namestilo pukim slucajem, to je
vece samopouzdanje istrazivaca, jace je njegovo uverenje da je na tragu neceg drugog,
nekog cinioca koji je tu uticao. Ako je verovatnoca bila samo 1 :20, to se moze napisati i
ovako : "Bila je samo 5%". A moze i ovako : "Verovatnoca je iznosila samo 0,05 ili pet
na stotinu". Ali ako je bila ne pet odsto, nego, recimo, samo jedan odsto, ocigledno da ce
biti mnogo cvrsce nase uverenje da se stvari nisu bas pukim slucajem tako namestile.

Da se vratimo Rajnovom testu sa kartama, i nasem ispitaniku koji je deset puta iz
pocetka polagao taj test. Covek je pogadao ukupno dvesta pedeset puta, i trebalo bi da
je "potrefio" pedeset puta. Sta ako je on postigao sezdeset pogodaka ? Nista narocito,
verovatnoca za to je jos prilicno dobra. Tek sa sezdeset jednim pogotkom ona spada na
0,04. Ali sad ona pocinje naglo da opada. Sta ako covek "nabode" cak sedamdeset karata
tacno ? E, vidite, verovatnoca za to je znatno manja, iznosi samo 4 promila (4 :1,000)
sto znaci da od hiljadu ljudi koje testiramo, najverovatnije ce samo cetvorica uspeti da to
postignu. A ako on "nabode" cak osamdeset tacnih ? Verovatnoca da se takav uspeh
dogodi pukom slucajnoscu iznosi samo 1 :50.000.

Mozemo testirati ljude i nekim drugim predmetima, a ne kartama, mozemo im dati veci
ili manji broj pokusaja, to nije bitno; bitno je da nam jedna grana matematike, statistika,
daje mogucnost da pouzdano, naucno izracunamo kolika je verovatnoca da ispitanik
sasvim slucajno pogodi. Drugim recima, merimo koincidenciju. Sto je neverovatnije
ispitanikovo postignuce, to smo uvereniji da je njemu pomagala neka paranormalna moc,
da nije nagadao zaista "naslepo". Ako je verovatnoca jedan prema milion, imacemo
stvarno vrlo cvrst objektivan dokaz da se taj covek posluzio jos necim - dakle, ESP-om;
dokaz jaci od svih dosad prijavljenih slucaja spontanog ESP, pa ma kako zanimljivi oni
nama, subjektivno, izgledali.

Slicna nacela vaze za testiranje PK. Vec mnogo puta se pokusalo sa masinom koja baca
kockice (za kockanje) i sa subjektom koji se nalazi u blizini i koji prizeljkuje da se ostvari
jedan odredeni rezultat, na primer da "padne sestica". Kockica ima, dabome, sest strana,
koje su oznacene sa jednom tackom, dve, tri, cetiri, pet, i sa sest tacaka; verovatnoca da
padne tako da sa gornje strane bude sest tacaka iznosi, dakle, samo 1/6. Ako se nije
dogodila neka podvala (namesteno bacanje, kockica sa jednom stranom malcice
tezom...) u proseku ce u jednoj sestini bacanja pasti zeljena strana.

Cin merenja dozvoljava naucnicima da uporede sta se desilo kod jednog ispitanika, sta
kod drugog, treceg; sta se desavalo pod razlicitim uslovima, i tako dalje. Daje nam
priliku da jednog dana (ako dokazemo ESP) saopstimo da, na primer, "gospodin A ima
vecu ESP moc nego gospodin B" ili, da "skup uslova koje smo oznacili brojem 2 daje
bolju priliku ESP sposobnostima da se ispolje nego skup uslova koje smo oznacili
brojem 1", i tome slicno. Mozemo takode meriti da li ispitanik, kad izjavi "Sad sam vrlo
14
cvrsto uveren ! Sad sam siguran !" zaista postize vise pogodaka nego u drugim
prilikama. Ovakva uporedivanja su od bitnog znacaja ako zelimo ustanoviti kad se i kako
pojavljuju (ako se uopste pojavljuju) ESP i PK fenomeni, kako im olaksati pojavljivanje,
kako ih podstaci do nekog nivoa koji bi nam mogao biti i od neke eventualne prakticne
koristi, i, uopste, kako da shvatimo paranormalnu moc. U spontanim slucajevima ne
dobijamo takvu formalnu pravilnost rezultata, ne uspevamo da izmerimo razlike niti da
vrsimo tacna poredenja. Zato nam spontano pristigle price i ne daju pouzdanje.

Zakoni statistike obuhvataju i slucajeve kad radi ne samo jedan istrazivac, nego veci broj
njih u isto vreme. Pretpostavimo da dvadeset naucnika preduzme da radi jedan isti niz
ogleda, istovremeno, ali na dvadeset raznih mesta, sa raznim ispitanicima. Ako
devetnaestoro ne dobiju nista zanimljivo (sve se ostvari po zakonima verovatnoce i za
sve se pokaze da je bilo puko nagadanje), a jedan dobije zanimljiv rezultat, za koji je
verovatnoca bila samo 1 :20 - moze se desiti da samo taj jedan naucnik objavi svoje
nalaze i da to onda posluzi nekim ljudima kao dokaz da ESP postoji. Ocigledno da to nece
biti ispravno. Ali ovo neobjavljivanje razocaravajucih rezultata nije stvarno bilo problem u
dosadasnjem ESP radu, jer razocaravajuci rezultati su itekako objavljivani (cak i mnogo
cesce nego sto je to praksa u drugim naukama, nazalost). I autori ove knjige su, obojica,
objavili neke svoje neuspele oglede na polju paranormalnog. U parapsihologiji je
verovatnoca da se nesto potvrdno nade tako mala, a neuspelih ogleda je izvedeno tako
mnogo, tako ogroman broj, da eventualno neobjavljivanje nekih od njih nije vazno.
Ovom pitanju vraticemo se u poslednjem poglavlju nase knjige.

POGLED NA DOKAZE

Statisticki metodi koje smo ukratko objasnili posluzili su, tokom poslednjih sezdeset
godina, kao osnov za mnogo hiljada ogleda. Vec postoji velika "hrpa" strucne literature o
parapsihologiji - izvestaja o obavljenim ogledima i o dobijenim rezultatima. Imamo li neki
racionalni plan za preispitivanje svega toga ?

Imamo. Prvo cemo razmotriti neke od najubedljivijih slucajeva i videti da li se oni mogu
objasniti poznatim, dobro shvacenim ljudskim sposobnostima. Ako se ne mogu tako
objasniti, imacemo argument za tvrdnju da paranormalna moc moze postojati, ili, barem,
da se ponekad desavaju istinske anomalije, nauci nerazumljive. Nas cilj nije da
dokazemo da postoji paranormalna moc. Dokazi zahtevaju formalnu logiku i matematiku.
Mi cemo se rukovoditi sudskim nacelom razumne sumnje. Mozda cemo se naci u prilici da
kazemo : "Dokazi postoje, veoma su jaki. Iz tog razloga, nama se cini da je moguce, pa
cak i veoma verovatno, da paranormalne moci postoje." A mozda cemo ipak morati na
kraju da priznamo da nema nikakvih ubedljivih dokaza.

Ako ih ima, iz toga nicu mnoga zanimljiva pitanja. Jesu li paranormalne moci razlicitih
ljudi razlicite ? Normalno bismo ocekivali da jesu, zato sto se ljudi razlikuju i u svim
drugim sposobnostima i vestinama kojih se mozemo setiti. Postoje li okolnosti koje
narocito pogoduju ispoljavanju ESP i PK ? Ako postoje, koje su, i zbog cega je to tako ?
Na koji nacin bi paranormalna moc mogla delovati - ima li u fizici ikakvih mogucih
objasnjenja za to ? Da li je paranormalna moc naprosto suprotna zakonima fizike,
nespojiva sa njima ? Najzad, da li je paranormalna moc u nekoj vezi sa prastarom idejom
da covek ima ne samo telo nego i dusu ? Postoji li u nama, kao sto je Dz. B. Rajn tvrdio,
neka "ne-fizicka" komponenta koja bi mogla davati paranormalnu moc i koja bi mogla
ostati posle smrti tela ?

Tako mnogo pitanja ! Ali prvo cemo morati dobro da pogledamo dokaze, i to najbolje,
najjace dokaze koji u celokupnoj dosadasnjoj literaturi postoje. Dok to cinimo,
objasnjavacemo zasto mislimo da ti dokazi zaista ubedljivo upucuju na postojanje
paranormalnih moci ili barem anomalija. (Od sada pa do kraja knjige govoricemo samo
"anomalija", radi sazetosti; necemo svaki put ponavljati reci "istinska, neuklopiva u
zakone fizike", ali imacemo na umu samo anomalije koje jesu takve.) U sledeca dva
15
poglavlja razmotricemo cetiri jaka dokaza. Rec je o dva coveka izuzetno obdarena
"paranormalnim mocima" i o dva vrlo jaka masinska PK ogleda. Ovi dokazi dace nam
mnogo povoda za razmisljanje, na pocetku naseg putovanja ka objasnjenju
neobjasnjenog.









































16
2. PARANORMALNE ZVEZDE


Ako postoje paranormalne moci, osnovano je ocekivati da se neki ljudi u njima narocito
istaknu, i da tim putem postanu medijski slavni, poznati sirokom krugu ljudi. Zaista ima
nekoliko takvih ljudi; oni su uspeli da proizvedu, i to ne samo jednom nego vise puta,
tokom duzeg razdoblja, efekte koje moramo smatrati paranormalnim. Uspeli su to pod
strogo kontrolisanim uslovima, pred mnogim istrazivacima i posmatracima. Njihovi uspesi
pripadaju grupi najboljih postojecih dokaza o paranormalnoj moci. Ujedno oni ilustruju
sta to, konkretno, rade ljudi obdareni paranormalnom moci, kakve bi mogle biti te jos
nepotvrdene ljudske sposobnosti. Iz literature o parapsihologiji izdvojili smo dva coveka.
Jedan je D. D. Houm, medijum iz devetnaestog veka, a drugi je Pavel Stepanek, Ceh po
nacionalnosti, koji je zahvaljujuci svojim izvanrednim rezultatima u ESP ogledima
tokom sezdesetih godina uvrsten u Ginisovu knjigu rekorda kao covek najobdareniji
paranormalnim mocima na svetu.

ZAPANJUJUCI D. D. HOUM

Danijel Danglas Houm rodio se u Edinburgu, u Skotskoj, godine 1833. Odgajila ga je
jedna njegova tetka. Kao decak od devet godina odveden je u Ameriku. Bio je bolesljivo i
donekle neuroticno dete. Njegova majka smatrala je da Danijel poseduje "drugi vid", to
jest vidovitost. Danijel se vrlo brzo uklopio u porodicnu tradiciju : vec sa trinaest godina
video je prikazu, "duha" jednog svog bliskog prijatelja. Ovaj "duh" nacinio je tri kruga po
vazduhu, i Danijel je objasnio tetki i teci da to mora znaciti da je taj decko vec tri dana
mrtav. Rodbina se tome podsmevala, ali ubrzo su stigle vesti da je taj decak zaista
poginuo tacno tri dana pre nego sto je Danijelu dosla ta vizija. Cetiri godine kasnije
umrla je i Danijelova majka, a on je tada video i njen utvarni lik. Posle toga tvrdio je da
mu takoreci neprestano dolaze duhovi mrtvih.

Rodaci kod kojih je ziveo bili su Meri Kuk i njen muz. Imali su, zaista, cudnovato dete u
svojoj kuci. Mozete zamisliti kako su se osecali kad je sva kuca pocela da jeci od raznih
udaraca i kuckanja (sto je osobeni znak po kome se prepoznaje takozvani poltergajst,
"bucni duh"; o tome cemo govoriti kasnije). Danijel je verovao da to cine duhovi koje on
priziva; ali gospodin i gospoda Kuk zakljucili su da je decak dozvao samog Sotonu, pa su
ga izbacili iz kuce. Bukvalno - na ulicu.

To se desavalo u vreme kad je Amerika bila zahvacena pravom manijom spiritizma.
Smatra se da je ta moda krenula 1848. godine iz Nove Engleske, gde su tri sestre
objavile da su stupile u vezu sa duhovima umrlih. Ta lokalna senzacija raspirila se u
nacionalnu opsesiju. Uskoro su hiljade, a zatim i stotine hiljada Amerikanaca poceli da
dolaze na seanse gde su toboznji medijumi prizivali duhove mrtvih koji navodno
nastavljaju da zive u nekom drugom svetu. Izvodaci su koristili razne efekte, kao sto su
tajanstvena kuckanja, glasovi i nezemaljska muzika prividno niotkud, pojave svetlucavih
prikaza, "automatsko pisanje" (kad izvodac toboz ne zna za sebe, a ruka mu "sama"
pise), pa cak i levitacija. U takvom ambijentu Houm je zacas nasao bogate pokrovitelje i
poceo nastupati kao spiritista, to jest kao medijum. Njegovi duhovi mrtvih redovno su
imali poruke za zive.

Po tome se nije nimalo razlikovao od nekih petnaest hiljada medijuma koliko je, po
proceni jednog tadasnjeg komentatora, operisalo na teritoriji SAD. Ali ubrzo je postalo
ocigledno da Houm, zahvaljujuci raznovrsnosti i razmerama efekata koje je postizao,
predstavlja nesto sasvim drugo, klasu za sebe. Pred mnostvom svedoka, on je cesto
levitirao razne stvari, pa i sebe samog, culi su se zvuci, nevidljive ruke su hvatale
prisutne ljude... Ti efekti nas zanimaju. Ako su bili istinski (a ne prevara), oni
predstavljaju snazan dokaz o postojanju psihokineze.


17
KUCANJE, LEVITACIJA, IZDUZIVANJE TELA, HVATANJE VATRE

Sta je, konkretno, radio D. D. Houm, i pod kojim uslovima ? Kao prvo, treba reci da
tokom dugotrajne i zadivljujuce karijere, koja je potrajala nekoliko decenija i ukljucila
nastupe na dvorovima francuskog kralja Napoleona III i ruskog cara Aleksandra II, Houm
ni jedan jedini put nije uhvacen u prevari, niti ga je, cak, iko ozbiljno, sa ikakvim
konkretnim dokazima, optuzio da je sarlatan. A bilo je, itekako, ljudi koji su se veoma
neprijateljski odnosili prema njemu i koji bi svakako veoma voleli da ga diskredituju.
Dalje, Houm je najvise voleo da nastupa pri jakoj svetlosti. Obracao se istrazivacima i
pozivao ih da dodu i da krajnje skepticno posmatraju i prate sve sto se desava. Nije
trazio da mu se za seanse placa, pa je tokom zivota mnogo puta tonuo u siromastvo,
iako je mogao lako zgrnuti veliki novac da je samo hteo. Po svemu tome bitno se
razlikovao od velike vecine svojih kolega koji su itekako bili sarlatani i opsenari; publika
je od njih zahtevala cuda i oni su, pod tim pritiskom, uvodili u upotrebu svakojake sprave
(i pomagace) da bi proizveli lazne duhove, "ektoplazme" i razne druge obmanjujuce
efekte.

Kucanje utvarnog porekla cesto se culo na Houmovim seansama. Oko stola su sedeli
ucesnici u seansi; Houm bi ulazio u laki trans, a onda su ti zvuci pocinjali u kuci. Dva
primera ce nam pokazati koliko je to bilo dramaticno i koliko daleko od banalne podvale.

U blistavo osvetljenoj dvorani u francuskom dvoru, januara 1863, Houm je snagom
svojih misli podigao stolnjak (platneni) sa stola. Ali nije prisao sasvim blizu, ostao je
nekoliko metara udaljen od stola. Tada je jedan od njegovih neprijatelja, austrijski
drzavnik Meternih, jurnuo napred i hitro se zavukao pod taj sto, da bi otkrio pomocu
kakve opreme, ili druge podvale, Houm to radi. Nije nasao nista, ali su u samom stolu
poceli da odjekuju mnogobrojni i jaki zvuci, pravi baraz kucanja i lupanja. Tokom jedne
Houmove seanse u Engleskoj, u prisustvu sest svedoka, ugledni fizicar ser Vilijem Kruks
opazio je "vrlo jake vibracije nasih stolica, zatim stola i poda, a onda smo stekli utisak da
se drmaju i sami zidovi i prozori". O problemu podvala govoricemo jos, ali zasad samo
treba zapaziti da su efekti na toj Houmovoj seansi (i na mnogim drugim seansama) bili
vrlo velikih razmera, maltene ogromni.

Levitacija je takode redovno vidana na Houmovim seansama. Lord Ader, ranije inostrani
dopisnik londonskog Dejli Telegrafa, vodio je, jedno vreme, uzorno dobre beleske o
Houmovim seansama, beleske koje je zapisivao neposredno posle zavrsetka seanse;
dokumentovao je cak sesnaest levitacija stolova, od kojih su neki bili toliko teski da ih
jedan covek, sam, ne bi mogao ni rukama podici (pa cak ni covek daleko robusniji nego
sto je bio mrsavi i slabunjavi Houm). Houm je dizao u vazduh, samo snagom svojih misli,
i druge ljude, pa i samog sebe. Kruks je izracunao da je ukupno preko sto ocevidaca
prisustvovalo levitiranju samog Houma. Vecina njih imali su prilike da drze Houma za
noge da ne bi odleteo ! U jednom slucaju Houm je levitirao jednu zenu zajedno sa
stolicom na kojoj je sedela.

Kruks je bio covek od nauke; preduzeo je kontrolisane oglede sa Houmom, i pri tom se
narocito usmerio na efekte levitacije. Houm je voleo muziku, a jedan od njegovih
omiljenih efekata bio je da levitira harmoniku koja je onda letucala i plesala po sobi
svirajuci melodiju "Dome, slatki dome". Zato je Kruks kupio jednu harmoniku i stavio je u
kavez, a kavez je zakljucao; odneo ga je pred Houma, ali ga je stavio na mesto gde
Houm nije mogao rukama da dosegne ni kavez ni harmoniku u njemu. Svejedno, taj
muzicki instrument se podigao i poceo da lebdi po kavezu, da se pokrece tamo-amo i da
svira razne melodije.

Houmovi najspektakularniji poduhvati, a to su izduzivanje tela i hvatanje zara, odigrali su
se pred kraj njegove karijere; na nasu srecu, dobro su dokumentovani - ucinili su to ser
Vilijem Kruks i lord Ader, dva coveka koja su imala dovoljno strpljenja i dobre volje da
pazljivo gledaju i zapisuju sta se desava, pa i da pripremaju oglede. (Za razliku od
18
mnogih koji su prema Houmu ispoljavali samo golo neprijateljstvo. Francuski kralj
Napoleon III placao je madionicarima i opsenarima da idu na Houmove seanse i da
pokusaju da ga raskrinkaju; nijedan nije postigao nista. Houm je cak prognan iz Rima
pod optuzbom da je carobnjak; zbog toga su u britanskom Parlamentu postavljana
pitanja kako to italijanska vlada postupa prema jednom britanskom drzavljaninu.)

Izduzivanje tela je cudnovat fenomen koji se, opet, dogadao pred desetinama ocevidaca.
Houm je protezao svoje telo, tako da je dobijao na visini, cak i po petnaest centimetara -
postajao je, bukvalno, za toliko visi. Dok je to radio, ljudi su ga drzali, a neki su pritiskali
sake na njega. Houm je skoro uvek pozivao posmatrace da pomno motre na svaku
eventualnu prevaru. Kruksu se obratio recima : "A sad, Vilijeme, ponasaj se kao da sam
ja poznati opsenar, koji ce sve vas prevariti raznim trikovima... Ne obracaj nikakvu
paznju na moja osecanja. Ja se necu uvrediti." I tako, okruzen sa svih strana ljudima koji
su ga drzali za ruke i noge i upirali sake o njegovo telo, Houm se pocinjao izduzivati.
Jedan svedok pricao je da je jasno osetio kako Houmova rebra "putuju" nagore, promicu
ispod njegovih saka. Ima cak i nekoliko izvestaja da je Houm uspeo da izduzi tela drugih
ljudi.

Hvatanje vatre odigravalo se tako sto je Houm uzimao iz ognjista, na primer, grudvu
zara veliku kao pomorandza, drzao je u desnoj ruci, pokrivao levom, i onda duvao u zar
da se sto jace razgori, do belog usijanja; onda je pozivao posmatrace da se sami uvere
da oko njegovih prstiju palaca vatra. Ovo su gledali i Kruks i Ader; takode su obojica
imala povlasticu (ako je to prava rec) da jednom prilikom gledaju kako Houm prilazi
ognjistu, leze potrbuske pred njega i bukvalno stavlja glavu u vatru, uranja licem u zar i
plamen !

Ovaj poslednji fenomen zaista je neverovatan. Ne moze se uporediti sa ljudima koji bosi
hodaju po zaru, jer oni samo povremeno, i samo tabanima, stupaju u dodir sa uzarenom
povrsinom. Izgleda da covek koji zaista ubedi sebe da moze cupkati po zaru, zaista to i
moze, ali samo nakratko, i nece pri tom zadobiti vece opekotine. (U jednom nedavnom
ogledu sa hodanjem po zaru, jedini ucesnici koji su pretrpeli neuspeh bila su dvojica
skeptika, koja su zavrsila u bolnici sa jakim opekotinama tabana.) Kruks je nastojao da
proveri kakve su ljudske sposobnosti za hvatanje vatre; aktivno je potrazio druge ljude
koji bi mogli raditi nesto slicno. Nasao je samo jednog, nekog crnca koji je zaista drzao u
rukama komad gvozda crveno usijanog, ali samo za tren; a posle toga je "cela kuca bila
jos satima prozeta mirisom pecenog crnca", pise Kruks. Nikad nikakav miris izgorele koze
nije primecen kad je Houm hvatao zar; niko, nikad, nije ispoljio sposobnost da se izlozi
plamenu onako dugo kao Houm. Posle tih poduhvata sa komadima zara, Kruks je
pregledao Houmove ruke i svaki put je ustanovio da su "meke i delikatne kao zenske". U
nekoliko predstava Houm je zar hvatao ne golom rukom nego pomocu maramice koju bi
mu dodao neko od gledalaca. Posle bi vratio toj osobi maramicu, sasvim neostecenu,
neoprljenu. Kruks je jednu takvu maramicu dao na hemijsku analizu : nije nadeno nista
neobicno.

NACINI DA SE OBJASNJENJIMA ELIMINISE HOUM

Prva moramo uzeti u obzir mogucnost da su svedoci nepouzdani. U tom pogledu, spisi
Kruksa i Adera su blago kakvo se retko nalazi, jer ta dvojica su bila neposredno prisutna i
zapisivala su sve odmah, a ne tek mnogo kasnije. Tacno je da ljudska cula umeju da
budu varljiva, opazanje nije uvek tacno, a i pamcenje hoce ponekad da nas prevari, ali
time se nikako ne moze objasniti levitacija u blistavo osvetljenoj sali, niti prizor coveka
koji je legao pred kamin i zagnjurio lice u zar.

Sta ako se ti izvestaji mogu objasniti kao neka vrsta kolektivne halucinacije ? Sta ako je
Houm bio hipnotizer, zapanjujuce sposoban ? U uglednom naucnom casopisu Nature
jedan "naucno" nastrojeni komentator izlozio je zamisao da Houm mora biti ili hipnotizer
sposoban da zavede citavu gomilu ljudi odjednom ili vukodlak. Sama cinjenica da se rec
19
"vukodlak" provukla na stranice Nature pokazuje u kakvu je pometnju i u kakvo ocajanje
dospeo ovaj Houmov protivnik !

Teorija o masovnoj hipnozi ili masovnoj halucinaciji ima mnogo slabih tacaka. Kao prvo,
veoma je mali broj ljudi koji su tako podlozni hipnozi da ce zaista, ozbiljno, poceti da
haluciniraju kad im neko "naredi". Drugo, broj svedoka koji su iz neposredne blizine
posmatrali Houmove efekte veoma je veliki. Nije to bilo samo dvoje-troje niti
samo jedanput. Trece, Houm je vise voleo uslove koji nisu ni najmanje podesni za
halucinacije : seanse je drzao u blistavo obasjanim dvoranama. U vecini prilika trazio je
obilje svetlosti. Najzad, Kruks je izveo oglede u kojima je merio tezinu pojedinih
predmeta, a ta tezina se pod uticajem Houmove snage volje menjala. Merni instrumenti
ne haluciniraju.

Naravno, neki od ucesnika u seansama verovatno su bili, kao svedoci, nepouzdani. Takva
su bila vremena : moda spiritizma bila je na vrhuncu, narod je bio spreman da veruje u
svasta i kojesta. Ali mnogi su sa ogromnom skepticnoscu gledali sta Houm radi
(Meternih, na primer; na pocetku i Kruks i Ader; takode jedna grupa Holandana koji su
sebe proglasili za racionaliste i koji su gledali Houma u Amsterdamu godine 1858), a za
takve posmatrace ne mozemo reci da su lakoverni.

Postoji saglasnost velike vecine onih koji su pratili karijeru tog cudnog coveka, Danijela
Danglasa Houma, (saglasnost cak i kod njegovih kasnijih osporavatelja) da veliki deo
onoga sto su ocevici prijavili ne moze biti pripisan nikakvoj halucinaciji. Znaci, ostaju
samo dve mogucnosti : ili je on bio varalica ili je u njegovom prisustvu delovala neka
doista neidentifikovana sila.

DA LI JE HOUM BIO VARALICA ?

Neki od Houmovih efekata svakako imaju izvesnu auru opsenarstva, trika. On ponekad
jeste drzao seanse u mraku, ili zahtevao da se svetla oslabe pre levitacije ili nekog
drugog dramaticnog efekta. Ponekad je levitirao case, one su letele neko vreme kroz
vazduh, a onda se naglo pojavljivale na sasvim drugom mestu. Neki njegovi efekti bili su
trivijalni, zaista, ali sa nase strane bilo bi detinjasto da zbog toga insistiramo da je on bio
najobicniji scenski madionicar. Trebalo bi da usmerimo svoju paznju najvise na one
dogadaje gde je najmanje verovatno da je blefirao.

Houmove seanse bile su cesto na javnim mestima ili u kucama zainteresovanih gradana;
u takve zgrade Houm naprosto nije imao pristupa pre seanse. Desavalo se, ne jednom,
da ga povedu na neku takvu izvedbu i da on tek tada sazna gde ce seansa biti. Pre, za
vreme i posle seanse mnogi su pomno proveravali nema li tu negde nekakvih sprava i
spravica za opsenjivanje. To su radili i Ader i Kruks. Nije, valjda, mogao Houm u dzepu
da prosvercuje nekakvu skalameriju koja bi podizala sa poda teske stolove ili stolice u
kojima neko sedi !

Mogucnost da je imao potajne pomagace takode je slabo verovatna. Takvim ljudima
Houm bi morao da placa, i to mnogo da placa, ali on sam nije bio placen za svoje seanse
i cesto je bio bez novca - imao je u svom zivotu i jedno razdoblje kad je morao drzati
javna citanja knjizevnih tekstova da bi zaradio za hranu. Morao bi, za onakve efekte,
imati citavu svitu pomagaca; a svaki takav mogao je otici u redakciju nekih novina i
dobiti ogromne pare za ispovest kojom bi Houma demaskirao. Ali nikada se nijedan takav
nije pojavio.

Ono sa zarom i vatrom cini se da je bilo gotovo nemoguce odglumiti; posmatraci su i
sami osecali vrelinu vatre, vrelinu zara u Houmovim rukama.

Vredelo bi razmotriti jos jednu epizodu iz zivota tog izuzetnog coveka, epizodu koja baca
nesto svetlosti na psihologiju njegovih kriticara i protivnika. Godine 1855. Houm je
20
odrzao jednu seansu u kuci dvoje cuvenih pesnika, Roberta Brauninga i Elizabete
Brauning. Dok su to dvoje, i jos neki ljudi, sedeli oko stola sa Houmom, jedan venac od
cvetova pavetine (koje su deca Brauningovih ubrala) podigao se u vazduh i blago se
spustio Elizabeti na glavu. Robert je ustao da bi iz neposredne blizine gledao kako taj
venac leti kroz vazduh.

Na nesrecu, Houm je tada progovorio i rekao da je Robert mozda ustao u nadi da ce
venac sleteti na njegovu glavu. Robert je vec zavideo svojoj zeni na pesnickom daru.
Posle ove seanse, Elizabeta je na sve strane hvalila i velicala Houma. Robert Brauning je
to komentarisao, ali njegovi utisci o seansi menjali su se, sa proticanjem vremena, na
cudnovat nacin. Prvih godina posle seanse, pisao je prijateljima o tom dogadaju, ali nigde
nije pomenuo da bi to mogla biti prevara. Tek u kasnijem zivotnom dobu Robert je
ubedio sebe da je seansa morala biti "namestaljka" i da je, stavise, on uhvatio Houma u
podvali. Pobudu za ovo naknadno izoblicenje uspomena nije tesko pogoditi.

Svoje ogorcenje Robert je izlio godine 1864. tako sto je objavio pesmu "Mutivoda
medijum", dugu, prepunu otrova, o nekom varalici koji je prepun tastine, a nista ne radi
sem sto obmanjuje narod. Svakome (sem Houmu) bilo je jasno da je to ciljano na
Houma; u nekim krugovima pocela se siriti prica da je Robert Brauning provalio Houmove
blefove, prica bez ikakvog osnova. U to vreme Brauning ni u jednom svom pismu jos nije
rekao tako nesto, a nije ni u svojim razgovorima sa jednim od pionira istrazivanja
paranormalnih moci, F. V. H. Majersom. Kasnije je knjizevni kriticar Dz. K. Cesterton
komentarisao da je pesma "Mutivoda medijum" "splet realnosti i nerealnosti u umu
jednog coveka". Vidimo, dakle, da i negativne price, koje osporavaju neciju sposobnost,
umeju da "rastu" sto se vise prepricavaju - a ne samo pozitivne, potvrdne price.

Mozda je najvece tragedija Houmovog zivota bila u tome sto nijedan tadasnji naucnik,
osim Kruksa, nije imao hrabrosti da testira Houma. Kruks je mnogo puta pozvao svoje
kolege, eminentne naucnike, da bez ikakvih ogranicenja stave Houma na probu, ali oni se
nisu odazvali ili su izricito odbijali. Moramo i to imati na umu kad razmisljamo koliko su
izvestaji o Houmovim postignucima pouzdani. Mnogi tadasnji ljudi od nauke, veoma
skepticni, ocigledno nisu imali hrabrosti da organizuju test u kome bi se i njihova,
skepticna uverenja nasla na teskoj probi i mozda srusila.

Sta na kraju da mislimo o svemu tome ? Kruksov zakljucak je nedvosmislen : "Odbaciti
sva ova zabelezena svedocenja znacilo bi odbaciti generalno sva ljudska svedocenja..."
Ovo je preterivanje, ali zaista smo suoceni sa obiljem kvalitetnog svedocenja, tolikim
obiljem da ga je nemoguce prenebregavati. Moramo, u nekom trenutku, pokloniti bar
malo poverenja svedocenjima ljudskih bica. Jer, na kraju, cak i najstroziji naucni izvestaji
zasnovani na ocitavanju instrumenata kazu nam, u stvari, sta su ljudske oci videle na tim
instrumentima.

Neki od efekata koji se opisuju u svedocanstvima o Houmu svakako su mogli biti
proizvod nepouzdanog opazanja ili svedocenja, vesto namestene opsene, masovne
halucinacije. Medutim, ostaje i mnogo drugih efekata, ostaje nam velika kolicina
dokaznog materijala koji se ne moze odbaciti tako lako. Skepticne knjige napisane o
Houmu poprilican su jad i beda. Za razliku od onog sto su pisali Ader i Kruks, te knjige
prepune su praznih "Sta ako...", neosnovanih tvrdnji, moljakanja da se nesto izuzme iz
razmatranja, selektivnih navoda i slicnog. Nijedna od tih knjiga ne daje ubedljivu i
argumentovanu kritiku Houma i njegovih moci. Ipak, citalac koji se zainteresovao za
Houma moze naci u nasoj bibliografiji, na kraju ove knjige, podatke i o tim skepticnim
delima; bilo bi besmisleno da mi insistiramo da samo jedna, nasa strana price sme da se
cuje. Houm je umro, njega vise nema. Nijedan slican nije viden od tih vremena pa sve do
danas. Ali hajde da se prebacimo sto godina blize nasem vremenu, do jednog pojedinca
koji nastupa kao ispitanik u testovima paranormalnih moci vec dugo, mnogo duze nego
iko drugi. To je Pavel Stepanek.

21
BANKARSKI SLUZBENIK IZ PRAGA

Rusi i drugi Istocnoevropljani oduvek su se zivo zanimali za vezu izmedu hipnoze i ESP,
mozda iz dobrih razloga, jer cini se da hipnoza pomaze ljudskim ESP sposobnostima da
se ispolje (vidi sesto poglavlje). Jedan od istrazivaca koji su se narocito usmerili na ovu
oblast bio je Milan Rizl, diplomirani antropolog, veoma zainteresovan za paranormalno.
Pocetkom sezdesetih godina poceo je da vrsi oglede sa hipnozom kao alatkom za
ispoljavanje eventualnih ESP sposobnosti kod ispitanika. Njegov postupak za testiranje
bio je dugotrajan i slozen : dobrovoljci su prvo prolazili kroz vezbe stvaranja duhovnih
slika ("gledanje duhovnim ocima"), a onda se od njih trazilo da se opuste i da silaze u
sve dublja stanja transa; tek posle toga im je nalagano da pokusaju pomocu ESP da
obave odredene zadatke, na primer da pogode sta je u nekoj zatvorenoj kutiji. Tokom
ovog rada, u kome je naisao na pojedine ohrabrujuce elemente, Milan Rizl upoznao je
Pavela Stepaneka.

Stepanek je bankarski cinovnik, covek tih i neupadljiv. Ali dosao je kod Rizla zato sto se
zanimao za paranormalne moci. Rizl ga je testirao da vidi da li od njega moze biti dobar
subjekt za ESP pod hipnozom, ali Stepanek je slabo podlegao hipnozi, pa je Rizl posle
dva pokusaja bio manje-vise spreman da odustane. U trecem pokusaju nasla se neka
truncica ohrabrujucih rezultata, i Rizl je odlucio da prestane da hipnotise Stepaneka i da
ga testira na ESP pomocu nekih karata koje su mu bile pri ruci jer su zaostale od ranijih
studija. Svaka karta bila je velicine 12 x 8 centimetara, crna sa jedne strane, a bela sa
druge i skrivena od pogleda kartonskim koricama kroz koje svetlost nije mogla proci. Rizl
je stavljao jednu po jednu na sto pred Stepaneka i pitao kako je okrenuta karta unutra -
crnom ili belom stranom nagore. Prethodno se potrudio, iako je ovo bio neformalni i
ovlasni pocetak, da dobro promesa sve, da bi raspored bio zaista nasumican. Stepanek je
poceo da pogada u primetno vise od 50% slucajeva. Posle nekoliko nedelja, njih dvojica
su bila spremna za pocetak formalnog istrazivanja.

Prvi formalni ogled dovrsen je u julu 1961. godine. U to vreme Stepanek je radio u vrlo
lakom hipnotickom stanju (sto je u kasnijim istrazivanjima s njim napusteno). Rizlova
asistentkinja, koja je radila sama u drugoj, zatvorenoj sobi, uzela je deset karata i
gurnula svaku u po jedne kartonske korice, pri cemu je nasumce odlucivala koju kartu ce
gurnuti belom stranom nagore ili crnom stranom nagore. Ti kartonski omotaci sa
kartama unutra dati su Rizlu, koji ih je pruzao pred Stepaneka, jedan po jedan. Ali
Stepanek nije mogao videti cak ni karton; ispred njegovog lica bio je rasiren zastor.
Stepanek nije ni video, ni dodirivao karte niti omotace, nego je naprosto pogadao sta je
sa gornje strane : "Crna." "Bela." Rizl je zapisivao svako takvo pogadanje. Posle
zavrsenih deset pogadanja uporedivao je rezultat sa spiskom dobijenim od asistentkinje,
gde je pisalo kakav jeste raspored karata unutra, to jest kako je koja okrenuta.

Mora se priznati da je ovo poprilicno dosadan postupak. Stepanek je ispoljio veliki
stoicizam ostajuci pri raznim varijantama istog ovog postupka dugi niz godina. Jest da je
bilo dosadno, ali su rezultati bili dramaticni. U tom prvom ogledu, jula 1961, Stepanek je
dve stotine puta prosao kroz test, dakle pogadao je ukupno dve hiljade puta. Posto su
izgledi da se "potrefi" tacan odgovor svaki put tacno 50% (jer postoje samo dve,
ravnopravne mogucnosti), trebalo je da ostvari hiljadu pogodaka. On je medutim
ostvario malcice vise od 1.140, dakle, malo iznad 57%. Statisticka verovatnoca da neko
pukim slucajem, naslepo, "nabode" tako nesto iznosi manje od jedan prema deset
miliona.

Rizl je, medutim, zeleo da postigne jos veci uspeh. Iznasao je zaista domisljat metod za
to. Njegovo razmisljanje islo je ovako. Pretpostavimo da Stepanek, kad pogada kako su
karte okrenute, iskoristi svoju ESP moc samo povremeno. (Posto ne pogodi svaki put,
mora biti da je povremeno ne koristi.) Mozemo zakljuciti da je to signal koji stize samo
ponekad - nesto sto se kod tog coveka ukljuci otprilike pri svakom sedmom pogadanju.
(Zato sto on, u proseku, od svakih sedam "nabode" cetiri tacno, a tri pogresi;
22
zakljucujemo da slucajno pogodi tri i isto tako slucajno promasi tri, ali u proseku se
pojavi i jedan pogodak vise, a to nije slucajno; taj jedan, taj sedmi, tacan iskaz ishod je
pristiglog ESP signala.) Kad u nekom sistemu za prenos informacija ne primamo nista sto
ima ikakvog smisla, nego samo buku "bez veze", to se zove sum. Ako imamo u svakih
sedam pokusaja, koje nas ispitanik ucini, sest puta sum i jedan put signal, onda zaista
treba da se dosetimo jedne tehnike koja postoji za takve slucajeve i kojom se naucnici
sluze da pojacaju takav povremeni signal. Tehnika je sledeca : treba podmetnuti
Stepaneku da pogada (ne znajuci to) o istom redosledu, o istim kartama nekoliko puta.
Taj signal pasce neki put na jednu kartu, neki put na drugu, povecavajuci im verovatnocu
da budu tacno pogodene; to znaci da ce se korist od tih signala povecavati, ukupno
dejstvo bice uspesnije. Jer kad se signali preklapaju i sabiraju, sum biva potisnut.

Ova tehnika ima naziv. Zove se "vecinsko odlucivanje". (Kao na politickim izborima.)
Pruzimo pred ispitanika jednu kartu. On kaze "Crna". Posle nekog vremena pruzimo mu
tu istu kartu i on kaze "Bela". Podmetnemo mu (a da on toga nije svestan) tu istu kartu
deset puta. Ako on za nju sedam puta kaze "Bela !" a samo tri puta kaze "Crna !" znaci
da se "vecinom glasova" (svojih sopstvenih) opredelio da je bela. Ako pet puta kaze da je
bela, a pet puta da je crna, to je pet prema pet, nereseno, znaci da ESP signala nije ni
bilo, i mi cemo takav rezultat brisati.

Zato su Rizl i njegova asistentkinja pripremili seriju od sto karata, u nasumicnom
redosledu. Svaka je bila zatvorena u neprovidan koverat i zatim koverat u dodatni
neprovidni omotac. Za Stepaneka je, dakle, bilo pripremljeno sto meta, sto "ciljeva".
Dato mu je da ih "gada" deset puta uzastopce, svaki put istim redom, od prve do stote.
Kod 93 karte Stepanek se "izjasnio vecinom glasova". U 7 slucajeva glasao je 5:5 i to je
izbaceno iz daljeg racunanja. Od 93 za koje se opredelio vecinom glasova, opredelio se u
66 slucajeva tacno, a to znaci u 71% slucajeva. Verovatnoca da neko cistim
pukim slucajem "potrefi" tako mnogo iznosi jedan prema vise od dvadeset milijardi.
Dakle 1:20.000.000.000.

Pretpostavimo, bar zasad, da je Stepanek doista koristio ESP da pogodi da li je karta
okrenuta belom ili crnom stranom nagore. Ako jeste, znaci da u delovanju ESP postoji
pravilnost. Ako je Stepaneku zaista pristizao slab, povremen signal, onda bi zaista
trebalo da tehnikom vecinskog glasanja signal bude pojacan. To se i desilo. Takve stvari
naucnicima daju pouzdanje.

STEPANEKOVI REZULTATI KOD DRUGIH, NEZAVISNIH ISTRAZIVACA

Rezultati ovih prvih Rizlovih testova sa Stepanekom bili su tako izvanredni da se zapadna
nauka vrlo brzo zainteresovala za njih. Naucnik Gejter Prat iz Laboratorije za
parapsihologiju pri Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini otputovao je u Prag 1962.
godine, Rizlu u posetu. Prat je imao vec mnogo znanja i iskustva kao istrazivac;
godinama pre toga radio je sa Dzozefom Benksom Rajnom. Posmatrao je i analizirao
neke krace testove. Stepanek je postigao rezultate samo malo iznad 50%. Ali kad se Prat
vratio u Prag, godine 1963, Stepanek je bio u vrhunskoj formi. Zajednicki su ga testirali
Prat i Rizl, pogadao je 2.000 puta, pogodio 1.133 puta, a to je 56,65% pogodaka. Opet
verovatnoca koja iznosi samo jedan naspram deset miliona da je to moglo biti pukim
slucajem.

Izmedu te dve Pratove posete Stepanek je postigao svoj najveci pojedinacni uspeh. Rizl
je razmislao ovako : ako je Stepanek po metodu "vecinskog odlucivanja", ali za svaku
kartu sa samo deset raspolozivih svojih glasova dostigao tacnost od zapanjujucih 71%,
sa jos mnogo vecim brojem ponovljenih pokusaja, to jest sa vise svojih glasova postigao
bi jos i vise; signal bi se pojacao jos doslednije. Zato je spremio seriju u kojoj je bilo
samo 15 karata, ali ih je polagao pred Stepaneka (prvu kartu, pa drugu kartu, i tako sve
do petnaeste) nekoliko stotina puta. Na kraju ogleda pokazalo se da je Stepanek tacno
pogodio kako su svih petnaest okrenute - a to je stoprocentni uspeh, 100%. Trebalo bi
23
izvesti pred naucnike 32 milijarde i 767 miliona ljudi i svakog provuci kroz celo ovo
testiranje, da bi eventualno jedan od njih postigao pukim slucajem taj stopostotni uspeh.
Tolika je verovatnoca da se to desi; 1 :32.767.000.000.

Ali stizemo i do prvog zaokreta u prici. Tokom sve daljih i daljih ogleda, Rizl je opazio da
Stepanek izuzetno uporno ostaje pri istoj pogresnoj tvrdnji (na primer, stalno govori da
je crna) kad god je karta zavucena u neke odredene, a ne u neke druge koverte. Odmah
je pomislio : da li na spoljasnjosti tih koverti postoje neki mali znaci dostupni culima - na
primer, neke ogrebotine, mrljice i tome slicno, koji ometaju Stepanekovu moc ? Da li se
njegova ESP moc vezala za odredene koverte umesto da pazi na ono u koverti ? Da bi
iskljucili tu mogucnost, Prat i Rizl su promenili postupak testiranja. Karte su i dalje bile u
zatvorenim kovertama, ali su sad koverte bile zavucene u kartonske omotace. Posto vise
ne moze da vidi nijedan koverat (nadali su se oni), Stepanek ce moci da se usredsredi na
ono u kovertu, pa ce i pogadati uspesnije.

Medutim, pokazalio se da je Stepanek nastavio da kazuje uporno istu boju (a ne tacnu)
kad god je neki od tih koverata bio iznet pred njega, iako zbog dodatnog omota nije
mogao to znati. Onda su oni ispremestali koverte u omotnicama, ali i Stepanekovo
uporno pogadanje o njima odmah se ispremestalo isto tako. Nametao se utisak da
Stepanek veruje da koristi svoju ESP moc da pogodi koja boja karte je okrenuta nagore,
ali da, zapravo, sve vise pogada koji koverat mu je pruzen.

U to vreme je Prat, koji je sve vise preuzimao vodecu ulogu u ovim ogledima sa
Stepanekom, organizuje prvi od dva ogleda koji su, po njegovim (Pratovim) recima, dali
"konacan dokaz da Pavel Stepanek ispoljava ESP". U ovom ogledu sa Pratom je saradivao
Dz. G. Blom, holandski naucnik iz Amsterdama.

Blom i Prat su pripremili cetrdeset karata (koje su sad bile s jedne strane bele, a s druge
strane zelene, kao i u vecini slucajeva posle Rizlovih pocetnih ogleda sa Stepanekom),
svaka u po jednoj, zatvorenoj i zalepljenoj koverti. Bilo je, dakle, ukupno cetrdeset
koverata. Punili su ih na takav nacin da niko od njih dvojice nije mogao sam znati kako je
okrenuta karta u kome kovertu. Prat je pomesao koverte da budu nasumicno
rasporedeni. Uzimali su ih po osam komada, a onda su svaki jos i stavljali u dodatni omot
da bi bio bolje skriven. Stepaneku su nudili jedan po jedan, u Blomovom prisustvu.
Svakog dana Stepanek je pogadao po hiljadu puta, i svako pojedino pogadanje pazljivo
je zabelezeno, a kasnije ustanovljeno kako je karta unutra zaista bila okrenuta, pa i to
zapisano. Cetiri dana su radili, izvrsivsi cetiri hiljade pogadanja. Stepanek je ispoljio ESP
sposobnost. Pogodio je 2.154 puta tacno, dakle 53,85%, sto ne izgleda mnogo, ali
verovatnoca da neko to postigne sasvim slucajno iznosi oko jedan prema pola miliona.

Tokom sledecih nekoliko godina istakle su se, uopste uzevsi (necemo potapati citaoca
poplavom brojki i statistike), dve jasne osobenosti rada sa Stepanekom. Prva je ta da je
Stepanek postizao rezultate znacajno preko pedeset posto u testovima koje su pripremali
i izvodili mnogi naucnici, koji su dosli iz raznih zemalja, sirom sveta. Ono sto je zapocelo
sa Rizlom i privuklo jednog inostranog naucnika (Prata), a zatim i drugog (Bloma)
privuklo je jos neke. Ovo je od velikog znacaja. Stepanek je uspevao kod mnogih
istrazivaca, sto znatno povecava vrednost ogleda. Njegovi rezultati bili su ponovljivi.

Druga jasna odlika sastojala se u tome sto se Stepanekova sposobnost, tokom vremena,
sasvim udaljila od karata i vezala prvo za koverte, a zatim za spoljasnje omote ! Zato su
omoti morali biti skrivani unutar sledecih, jos vecih i debljih "pokrivki".

A posto je ono unutra bilo vec prilicno veliko i tesko, te pokrivke bile su iznutra oblozene
vatom i pomno merene da bi se obezbedilo da stvarno bude nemoguce po tezini oceniti
koja je koja. To je bilo sve trapavije, ali je jos uspevalo. Takvim postupkom testirali su
Stepaneka kad je otputovao u Ameriku i na Univerzitetu Virdzinija radio sa Pratom i dr
Janom Stivensonom, kao i sa dr Jirgenom Kelijem sa Tasmanije. Tokom februara 1968.
24
Stepanek je nepogresivo govorio za izvesne omotnice (ne karte) "Zeleno !" i "Belo !" - a
za neke druge je dosledno govorio "Zeleno !" kad god su bile jednom stranom okrenute
gore, i "Belo !" kad god su bile okrenute drugom stranom gore.

Stepanekove sposobnosti posle toga su opadale. Prilicno je jasno sta s desilo. Njegovo
ESP culo (ako je bilo to) postepeno je izgubilo svaku orijentaciju izmedu karata,
koverata, omotnica, pokrivki, pa i teskih postanskih vreca koje su koriscene pred kraj
naucnog rada sa njim. Mora se naglasiti : iako je teziste njegovog mozda vanculnog
opazanja prelazilo sa jednog sloja na drugi sloj tih svakojakih omota, i tako redom,
ostajalo je tokom znatnog broja ogleda dosledno u tome. Znaci, ni u kom slucaju nisu
eksperimentatori nepazljivo preneli neku statisticku anomaliju iz jedne serije ogleda u
neku drugu. Na kraju je Stepanek ostao sasvim bez te svoje sposobnosti. Ipak, ostaje
cinjenica da je taj izuzetni covek tokom desetak godina davao neke od najboljih rezultata
u istoriji parapsihiologije. Kakve zakljucke da izvedemo o njegovoj karijeri ?

ESP ILI NEKO ALTERNATIVNO OBJASNJENJE ?

Prva poenta koju mozemo izvuci, zaista neosporna, jeste sledeca : Stepanekovi rezultati,
koje je postizao u mnogobrojnim ogledima pod nadzorom veceg broja naucnika, nisu ni u
kom slucaju mogli biti ishod puke slucajnosti. O ovome su svi saglasni. Ali potrebno je da
znamo ima li ikakve razumne alternative za pretpostavku da je kod njega delovalo
vanculno opazanje ili neka druga zaista nepoznata sila ili volja. Moramo naglasiti rec
"razumna". Jer, teorijski je moguce pretpostaviti da su Stepanek i sesnaest istrazivaca
koji su s njim radili bili, svi, upleteni u istu divovsku zaveru da prevare svet uopste i
nauku posebno. Ali stvarno treba biti paranoican ili naprosto lud pa ozbiljno poverovati u
to.

U nekoliko prvih ogleda postojala je neka minimalna mogucnost da je Stepanek osecao
toplotu jedne i druge strane koverta razlicito. Jer ako je karta unutra s jedne strane crna,
a s druge strane bela, ona moze odbijati razlicite kolicine toplote, pa bi neko sa toplotnim
culom (na daljinu) mogao osetiti da je na primer gornja strana toplija. Medutim, nauci
nije poznato da ljudska bica imaju neko takvo daljinsko toplotno culo, pa nema ni
izmerenih podataka koji bi svedocili da li se Stepanek pod onim uslovima mogao njime
posluziti. U svakom slucaju, to culo (ako postoji) nije mu moglo pomoci kasnije, kad je
pred njega iznosen uvek koverat u dodatnoj omotnici (Prat, Blom i drugi) niti kod onih
ogleda kad Stepanek ne samo sto nije mogao da dodirne, nego nije mogao cak ni da vidi,
nimalo, to sto je pred njega donoseno. Ovo moramo pomenuti zbog jednog "skepticnog"
istrazivaca koji je o Stepaneku pisao, a nije uzeo tu cinjenicu u obzir.

Kad su Prat i drugi objavili svoje naucne radove o Stepaneku u casopisu Nature i nesto
manje slavnom New Scientist, naisli su na znatnu nevericu, koju je sazeto iskazao
britanski kriticar C. E. M. Hansel, tada profesor psihologije na Univerzitetu Svonsi. Godine
1966. Hansel je objavio i knjigu o ESP istrazivanju, u kojoj je Stepaneku posvetio 22
reda teksta. Ali godine 1973. Prat je objavio odgovor, u kome je ispravio mnoge greske i
lazne zakljucke kojima Hanselova kritika vrvi. Godine 1980. Hansel objavljuje drugo,
azurirano i dopunjeno izdanje svoje knjige, i zaista odustaje od nekih neistina (na primer,
vise ne tvrdi da je Blom bio Rizlov poznanik i kolega iz ranijih dana, pre Stepaneka; ta
neistina imala je za cilj da baci sumnju na nezavisnost ogleda Prata i Bloma), ali pri
nekim neistinama uporno je ostao. Tako, na primer, Hansel je pisao 1980. godine
sledece : "Ja sam 1965. godine sugerisao da je Stepanek mogao po iskrivljenosti, to jest
po neravnosti pojedinih karata pogoditi koja je kako okrenuta". A istina glasi da je Prat
izuzetno pazljivo poravnavao sve karte, motrio na njihovo eventualno izoblicenje,
ostavljao pojedine koverte nedirnute duze vremena da se uveri da li ce se one same od
sebe iskriviti i na koju stranu, i tako dalje. U svome odgovoru 1973. Prat je ovo istakao, i
naglasio da je bio veoma svestan tog problema i da je dobro pazio da nista takvo ne
promakne. Hansel u izdanju iz 1980. godine naprosto prenebregava ovaj Pratov
podroban odgovor. Ponavlja, osim toga, i netacnu tvrdnju da je Rizl bio biohemicar na
25
Institutu za biologiju u Pragu; to nije velika greska, ali kad ti ljudi ukazu na neku gresku,
a ti je ne ispravis, znaci da nisi bas precizan kriticar.

Za Hanselovu kritiku videlo se da je ovlasno i nemarno skrpljena. Medutim, godine 1989.
poznati pisac naucnopopularnih clanaka bujnog stila u mnogim casopisima, Martin
Gardner, napisao je opsirniju, a na prvi pogled i jacu kritiku ogleda sa Stepanekom. Do
tog vremena Prat je vec umro, ali je 1990. godine Jirgen Kajl energicno odgovorio. Kajl
je dokazao na koliko mesta je Gardner pogresno razumeo sta se radilo u tim ogledima, i
koliko je preuvelicavao mogucnost da je bilo neke prevare. (Napomenimo da niko nikad
nije izneo ni najmanji dokaz o ma kakvoj prevari kod Stepaneka.) Kajl prvo napominje da
Gardner, u svom novinskom stilu izrazavanja, veoma olako upotrebljava pogrdne izraze
kao sto su "smejurija", "kojestarija", "van pameti", iako su ogledi sa Stepanekom bili
bona fide naucni ogledi, sto bi trebalo da znaci da zasluzuju ozbiljno i dostojanstveno
ocenjivanje. (Mi smo, doduse, rekli za fenomene D. D. Houma da su "zapanjujuci", ali sa
time bi se valjda slozio svako, pa i onaj ko misli da su to bile prevare !) U tom pogledu
Kajl je svakako u pravu. Kad je citaocima dosadno, Martin Gardner nesumnjivo ume i
moze da ih razonodi. (Njegovu knjigu dajemo u bibliografiji.) Ali od Gardnera ne mozete
ocekivati hladnokrvnu naucnu ocenu.

Bilo je i drugih kriticara, koji su se izjasnili drugacije. Britanski matematicar Dzordz
Medhurst poslao je Pratu pismo u kome kaze : "...koliko ja mogu da ocenim, ovaj rad (sa
Stepanekom) izgleda kao jasna demonstracija ESP".

Zaista je u nekim ogledima sa Stepanekom mogao promaci neki culni opazaj koji bi
doprineo tacnom pogadanju - mozda nisu bili svi omoti sasvim jednake tezine, ili se
"videlo nesto", ili je neka mala kolicina toplote prolazila kroz koverte, i tako dalje. Ali
naucnici su uzimali u obzir sve te mogucnosti, i veoma su se trudili da ih iskljuce, a imali
su i vremena : rad je potrajao deset godina. Stepanek je postojano postizao odlicne
rezultate. Po nasoj oceni, nijedan od tih cinilaca (niti ma kakva kombinacija njih) ne
moze objasniti glavninu Stepanekovih uspeha. Uostalom, kad bi kriticari imali ista
konkretno da kazu, rekli bi, a ne bi pribegavali uopstenim i nedokazanim tvrdnjama da je
"morala biti neka obmana". Ciljni predmeti (obojene karte) uvek su bili dobro izmesani,
tako da je njihov redosled bio sasvim nasumican; ni u jednom ogledu nije mogao
Stepanek upotrebom logike ili matematike da pogodi ista. Niti je on mogao procitati ista
sa lica coveka koji je pruzao koverte prema njemu, jer taj gotovo nikad nije znao kako je
karta unutra okrenuta (posto je karte u drugoj prostoriji spremao neko drugi). Ostaje,
zapravo, samo jedna mogucnost prevare, a to je da su se mnogi istrazivaci ukljucili u
neku vrstu zavere da zajednicki lazu. Ako nije to, onda moramo zakljuciti da je delovala
neka stvarna anomalija, a ta anomalija zaista veoma lici na ESP.

OSOBINE LICNOSTI KAO CINILAC

Na kraju, nesto sto ce sigurno biti zanimljivo svima nama. Kakav je bio (i kakav je
danas), kao covek, Pavel Stepanek, kakva licnost ? Zdrav razum nam kaze da onaj ko
moze deset godina da dolazi i provodi mnoge sate govoreci "Zelena !" ili "Bela !" za
nekakve skrivene karte - nije, da kazemo, obicna dusa. Mnogi ljudi bi se grozili takvog
posla, smatrli bi da je nepojamno dosadan. A Stepanek je, ocigledno, uzivao u tome.
Nikada nije postigao neki primetan uspeh ni u jednoj drugoj vrsti ogleda o
paranormalnim mocima koji su za njega organizovani (a bilo ih je). Zasto je to tako ?

Stepanek je prosao i kroz mnoge formalne testove za odredivanje osobina licnosti, to jest
karaktera. Rezultati ovih testova, kao i misljenja ljudi koji su radili s njim i misljenja
njegovih danasnjih poznanika, ukazuju na jednu znacajnu psiholosku crtu kod njega.
Stepanek je prilicno brizna osoba. Imao je jednu tacno odredenu vrstu odbrane od te
anksioznosti, a to je : kompulsivno i pomalo opsesivno pridrzavanje svojih navika, svojih
uhodanih rituala. Prat je pisao : "Njegovim zivotom upravlja ponajvise njegova zelja da
izbegne ma kakve drustvene komplikacije... On se bori da sve oko sebe aranzira na
26
takav nacin da u svakom trenutku ima punu kontrolu nad dogadajima... Plasi se da bi ma
kakve licne veze, koje bi se preklopile sa njegovom dnevnom rutinom, mogle zamrsiti
njegov zivot, a on upravo ima veoma snaznu zelju da njegov zivot bude krajnje
jednostavan..." Prat je naglasavao i Stepanekovu tacnost u svemu, kao i Stepanekovo
duboko uverenje da svakom coveku data casna rec treba da bude svetinja.

Vecina psihologa rekla bi da je to opsesivno-kompulsivna licnost i kao dokaz bi naveli
ponajpre te potrebe da svaka truncica bude uvek na svom mestu i da se sve odvija na
predvidljiv i kontrolisan nacin. Prosti ESP ogledi sa pogadanjem kako su karte okrenute
bili su idealni za takvu licnost - jer to su jednostavni rituali gde je ponasanje svaki put do
tancina isto, gde je sve zakazano i odredeno u vremenu i prostoru, i gde se sve zaista
sprovede onako kako je zakazano. Iz toga mozemo nauciti nesto vazno, o cemu ce jos
biti reci u cetvrtom poglavlju, a tice se ESP i licnosti. Razlicitim tipovima ljudi mogu
odgovarati razlicite vrste testova. Nije tesko videti zasto se jedna vrsta testiranja koja bi
za vecinu nas bila dosadna do suza, najvise svidela Pavelu Stepaneku koji je i danas u
Ginisovoj knjizi rekorda naveden kao covek najobdareniji paranormalnim mocima na
svetu.








































27
3. VLADAVINA UMA NAD MASINOM


Tehnike pomocu kojih je testiran Pavel Stepanek izvedene su neposredno iz jednostavnih
ogleda pogadanja karata, kojima su se bavili Rajn i drugi pioniri. U ovom nasem
kompjuterskom dobu razvijene su i druge tehnike, da bi se pojednostavio mukotrpni
posao pripremanja materijala i belezenja rezultata.

Jedan fizicar roden u Nemackoj, koji je pre 20 godina (1977.) radio u "Boingovim"
istrazivackim laboratorijama u Sijetlu, bio je prvi istrazivac koji se posluzio tim
tehnikama da testira paranormalnu moc na sistematican i temeljit nacin. Taj covek zove
se dr Helmut Smit. Razvio je jednu automatsku masinu za testiranje paranormalnih moci.
Masina generise nasumicne brojeve, subjekt (dakle, ispitanik) pogada koji su, masina
registruje svako njegovo pogadanje i belezi sve podatke na takav nacin da ih je posle
lako naci i obraditi. Smit se nadao da ce pomocu tih svojih masina obaviti oglede u
kojima ne bi promakla ni jedna jedina greska u belezenju, niti bi bilo ikakve metodoloske
nedoslednosti, odnosno drugih slabosti.

Dobio je neke od najjacih dokaza ikada nadenih za postojanje paranormalnih moci; osim
toga, uticao je i na druge naucnike, od kojih su neki preduzeli da dupliraju njegov rad (to
jest, da urade tacno isto i da vide da li ce dobiti iste rezultate). O njihovim nastojanjima
govoricemo kasnije. Prvo moramo sagledati osnovna nacela Smitovih masina i
istrazivackih postupaka. Naravno, u proteklih dvadeset godina bilo je promena, ali
osnovna nacela ostala su manje-vise ista.

U srcu Smitovih masina za testiranje paranormalnih moci nalazi se jedan prirodni proces
koji je sasvim nasumican, a to je radioaktivno raspadanje jednog izotopa koji se zove
stroncijum 90. S vremena na vreme poneki atom stroncijuma 90 se raspadne, i pri tom
emituje, to jest "ispali" iz sebe jedan brzi elektron. Ne postoji nacin da se predvidi kad ce
se to desiti, i posle kog vremena ce poleteti sledeci elektron, pa sledeci, i tako dalje.
Pokraj komadica stroncijuma 90 namesten je Gajgerov brojac koji registruje izletanje
elektrona. A taj Gajgerov brojac prikljucen je na jedan veoma brz elektronski oscilator u
kome se neprestano smenjuju nekoliko razlicitih elektronskih stanja (obicno cetiri), istim
redom, uvek iznova. U sustini pojavljuju se redom brojevi : 1, 2, 3 i 4, pa onda opet 1, 2,
3 i 4 i stalno tako, veoma brzo. U trenu kad Gajgerov brojac detektuje emisiju jednog
elektrona, oscilator stane - tacno u toj istoj mikrosekundi. A na ekranu se pokaze jedan
broj, onaj koji je u oscilatoru bio zatecen bas tad : jedinica, ili dvojka, ili trojka, ili
cetvorka. Umesto ekrana mogu biti i samo cetiri jednostavne svetiljkice, pa se upali
jedna, ili dve, ili tri, ili se upale sve cetiri, i ostanu tako.

Veliki deo Smitovih ogleda izveden je pomocu ovakvih masina. Subjekti su testirani na
prekogniciju i psihokinezu. Naime, trazilo se od njih da pogode koji ce se broj sledeci
pojaviti (to je ogled iz prekognicije) ili da se usredsrede na jedan broj i da snagom svojih
misli postignu da se on pojavi cesce nego obicno, dakle u vise od 25% slucajeva (to bi
bila PK). Prednosti ovakvog masinskog testiranja su ocigledne. Stvar je jednostavna,
svakom jasna; dogadaji koje treba predvideti, ili na njih uticati, zaista su nasumicni;
merenje ucestalosti pogodaka u odnosu na verovatnocu slucajnih pogodaka veoma je
pouzdano; masina sve belezi automatski, pri cemu joj se nijedna osoba ne mesa u
posao, sto znaci da su nemoguce ljudske greske u belezenju (a to je narocito vazno kod
prekognicije).

ESP I SMITOVA MASINA

Godine 1969. Smit je objavio rezultate svojih prvih ESP ogleda. Svaki subjekt imao je
ispred sebe cetiri dugmeta, oznacena brojevima 1, 2, 3 i 4. Cim on (ili ona) pritisne
dugme, masina se ukljucuje, proizvodi jedan nasumicni broj izmedu 1 i 4, i pokaze se
koji broj je proizvela. Sta je ispitanik pogadao, a sta je stvarno posle bilo, masina belezi
28
na traku (u pocetku papirnu, na kojoj su pravljene rupice). Citav ovaj posao trajao je oko
pola sekunde. Posto bi neko mogao pritisnuti dva, ili tri, ili sva cetiri istovremeno,
nehotice ili u nameri da vara, dugmad su bila nacinjena tako da registruju samo ono koje
je pritisnuto malo ranije, makar samo milioniti deo sekunde ranije od ostalih; a ako
ispitanik pritisne zaista u istom milionitom delu sekunde dva ili vise dugmadi, masina je
imala nalog da to uopste ne registruje (dakle, da postupa kao da nista nije pritisnuto).
U prvoj seriji opita Smit je testirao stotinak ljudi, koje je pronasao u raznim
spiritualistickim crkvama i zajednicama. Trazio ih je tamo zato sto je racunao da je na
takvim mestima najveca verovatnoca da bi mogao naci osobe sa ESP darom. Nasla se
samo jedna osoba sa rezultatima vrednim paznje. Bio je to jedan doktor fizike, koji je
uspevao da predvidi sledeci broj tako tacno da je verovatnoca da neko to postigne
slucajno bila manja od 1 :100.000. Na nesrecu, taj covek se uskoro odselio zbog posla,
pa Smit nije mogao nastaviti da ga testira. Medutim, taj uspeh ga je uverio da se treba
usredsrediti na mali broj osoba, ali nadarenih.

Daljim "prosejavanjem" stotina kandidata, Smit je naisao na troje sa kojima je odlucio da
zapocne formalne oglede. Svo troje su i pre toga bili veoma zainteresovani za
paranormalno. Jedan je bio muskarac, spiritisticki medijum; druga osoba bila je
"uciteljica paranormalnih moci"; treci covek bio je kamiondzija, ali je za sebe govorio da
se "amaterski bavi pojavama paranormalnih moci". To troje su, zajedno, pogadali ukupno
63.066 puta. Tacan broj koji ce se pojaviti (jedinicu, dvojku, trojku ili cetvorku) trebalo
je pukim slucajem da "potrefe" u 25% slucajeva, dakle trebalo je da njih troje postignu
ukupno 15.766 tacnih odgovora, ili nesto priblizno tome. Medutim, oni su postigli 16.458
tacnih odgovora, a to je blizu 700 tacnih odgovora vise nego sto su im zakoni statistike, i
pukog slucaja dozvoljavali. Procentualno to ne izgleda narocito upecatljivo (to je nesto
manje od 27% tacnih predvidanja), ali posto je taj rezultat dobijen iz toliko mnogo
hiljada pokusaja, verovatnoca da su slucajno mogli ostvariti takav razultat manja je od
jedan prema sto miliona.

Smit je onda stao u ove svoje jednostavne oglede da unosi varijacije. Poceo je da
zahteva od ljudi da ponekad pogadaju koji ce se broj pojaviti ali, u drugim testovima, da
sto cesce pritisnu dugme sa brojem koji se nece pojaviti. Mozda je to "uvrnuta" ideja, ali
fenomen takozvanog negativnog ESP-a, odnosno promasivanja zbog paranormalnih moci
cesto je prijavljivan i mi cemo mu se jos vracati. Prvi od to troje Smitovih ispitanika,
spiritisticki medijum, bio je u nemogucnosti da dalje ucestvuje u radu, pa je Smit kao
zamenu ukljucio u testiranje sesnaestogodisnju kcer svog treceg ispitanika
(kamiondzije). Kad je trazio od ovo troje da pogadaju sto vise, dobijao je jedva nesto
vise od 26% pogodaka; a kad je trazio da pogadaju sto manje, rezultat je padao na
samo nesto manje od 24%. Mala razlika, ali tokom hiljada pogadanja, tako da su
verovatnoce nasumicnog dospevanja do takvih rezultata opet astronomski male.

Smit je obavljao i oglede vidovitosti. U ovoj vrsti ogleda, masina je sama proizvodila
brojeve i oni su belezeni na papirnu traku. Traka je ostajala zatvorena u masini,
nedostupna ljudima; ali je masina imala nalog da posle nekog vremena ocita traku i
pokaze, paljenjem odgovarajucih svetiljkica, koji su to brojevi bili (i to onim redom kako
su bili generisani). Dakle, sada niko nije pogadao sta ce biti, nego sta je vec bilo, sta lezi
u masini. Taktikom "sada pogadajte, a sada promasujte", i to sa grupom od sest
ispitanika, Smit je dobio rezultate za koje je verovatnoca bila samo 1 :250.000 da su
mogli da "ispadnu" pukim slucajem.

PROVERE I OBEZBEÐENJA

Pre nego sto izlozimo jos neke Smitove oglede, bilo bi dobro da zastanemo i razmotrimo
pitanje obezbedenja protiv prevare. Rezultati vec prvih Smitovih ogleda ocigledno nisu
bili posledica ciste slucajnosti. A da li su mogli nastati zbog neke "naklonosti" masine
prema izvesnim rezultatima ? Smit je bio itekako svestan ove mogucnosti, pa je
preduzimao mnoge provere. Posto je imao na raspolaganju tacno zabelezene (na
29
trakama) sve te hiljade pogadanja njegovih subjekata, proveravao je naknadno nema li
tu neceg sumnjivog, na primer nekog specijalnog rasporeda koji bi mogao uticati na
poboljsanje rezultata. Nalozio je masini da generise sasvim novu seriju brojeva i onda je
uporedi sa zabelezenom serijom pogadanja; rezultati su odmah spali na tacno 25% plus-
minus nekoliko pogodaka, dakle upravo kao sto bi se moglo ocekivati : uspostavila se
vladavina puke slucajnosti. Osim toga, Smit je cesto pustao masinu da proizvodi duge
nizove brojeva samo da bi se videlo da li je makar malo naklonjenija nekim brojevima
nego nekim drugim. U jednoj takvoj seriji od 5 miliona nasumicnih brojeva, nije se
primetila bas nikakva naklonost ka jedinici, dvojki, trojki ili cetvorki, niti bilo kakva druga
pravilnost ili obrazac. Ova masinska proizvodnja brojeva bila je, dakle, zaista sasvim
nasumicna. To se potvrdilo i kod mnogih drugih kontrolnih serija brojeva. Zato mozemo
smatrati dokazanim da nikakve neobicnosti niti sklonosti masine nisu objasnjenje za
Smitove rezultate.

Smit je obavio i druga proveravanja. U jednoj studiji prekognicije upotrebio je svoju
masinu kao sredstvo za belezenje, ali kao izvor nasumicnosti koristio je ne stroncijum
nego standardnu tablicu nasumicnih brojeva koju je objavila korporacija "Rand".
U ogledu je bilo 15.000 pogadanja; rezultat je bio znacajno iznad slucajnog (jedna
mogucnost naspram milion). Smit je testirao svoje ispitanike i na drugim masinama, od
kojih je neke nacinio on sam dok su druge pravili drugi naucnici u "Boingovim"
laboratorijama. Ispitanici su postizali uspeh sa svakim tipom masine. U Smitovoj
dokumentaciji imate pojedinosti o tim i mnogim drugim proverama.

PK I SMITOVA MASINA

Kombinovani rezultati Smitovih studija iz tog razdoblja itekako su upecatljivi. Medutim, u
svom kasnijem radu Smit se vise usmerio na oglede sa PK i postigao dramaticne
rezultate; moramo ih razmotriti.

Za PK oglede Smit je koristio jednu uproscenu verziju svoje masine, sa samo dva (a ne
cetiri) mogucna "izlazna" stanja. Strucno govoreci, takva masina naziva se "generator
binarnih nasumicnih dogadaja", a mi cemo je skraceno nazivati generator. Ova naprava
bila je povezana sa jednim krugom svetiljki, od kojih je uvek mogla svetleti samo jedna
(bilo koja). Izotop stroncijum 90 emitovao je elektrone, a generator je to pretvarao u
nasumicne pozitivne ili negativne "impulse" elektricne energije. Kad naide jedan od ta
dva, ugasi se sijalica koja je bila upaljena i upali se prva do nje, i to ona koja je po smeru
kretanja kazaljke na satu prva na redu. Medutim, ako naide onaj drugi impuls, upali se
sijalica koja je prva na redu suprotno od smera kretanja kazaljke na satu.

Osnovno nacelo Smitove masine ostalo je neizmenjeno. Pred ispitanikom, medutim, nije
kutija sa cetiri dugmeta, nego krug nalik na casovnik, sa ukupno osam sijalica. Ispitanik
gleda u njih. U ovim testovima psihokineze, Smit je zahtevao od ispitanika da mirno i
tiho sede i da "usmeravaju svoju volju" ka masini, i to volju da se svetiljkice pocnu cesce
paliti u smeru kazaljke na satu - cesce nego u suprotnom. Ako nikakvog PK dejstva
nema, masina bi morala ici nasumicnim "hodom" : malo levo, malo desno, bez ikakvog
reda, i otprilike bi ostajala na istom.

U pocetnim ogledima ovog tipa, Smit je ustanovio promasivanje zbog paranormalnih
moci : ispitanici su pokusavali jedno, a desavalo se bas ono drugo, suprotno. Izdvojio je
najupornije promasivace i testirao ih ponovo, sa ukupno 32.768 pokusaja (jedno paljenje
sijalice je jedan pokusaj). Trebalo je da se u 50% slucajeva upali desna sijalica a u 50%
slucajeva leva, naravno, da je samo puka slucajnost odlucivala. Ali desna, koju su oni
zeleli, palila se u samo nesto malo vise od 49% slucajeva. Mala razlika, ali verovatnoca
da se tako nesto dogodi "samo od sebe" je samo 1 :1.000.

Smit je jos nekoliko godina nastavio oglede; ovde nema prostora da ih sve opisujemo.
Pomenucemo jos samo cetiri.
30
Prvi je zapravo serija testova gde su radila dva generatora naporedo. Jedan je bio onaj
opisani "jednostavni" generator nasumicnih binarnih dogadaja, a drugi je radio na
slozeniji nacin : generisao je ogroman broj nasumicnih dogadaja (ali svaki put samo
uzimanjem jedne od dve mogucnosti - dakle, svaki put ili plus, ili minus), belezio ih, a
onda prikazivao ispitaniku da li se cesce pojavljivao plus ili minus. To je u sustini isto kao
"vecinsko glasanje" koje je Stepanek obavljao sa svojim sopstvenim ponovljenim
glasanjem, s tom razlikom sto je ovde ponovljeno glasala masina, a ne ispitanik. Uspeh
ispitanika bio je znatno iznad puke slucajnosti (1 :100.000) - stavise, bio je na obe
masine isti. Ovo saznanje je vazno zato sto ukazuje na koji nacin bi paranormalna moc
mogla raditi; tome cemo se vratiti u devetom poglavlju.

NEZAVISNA POTVRDA

Preostali ogledi koje cemo pomenuti bili su izuzetno znacajni. U njima je Smit telefonom
slao rezultate rada svog generatora drugim istrazivacima (oni su bili na Univerzitetu
Sirakuza i na drugim mestima). Ti drugi istrazivaci imali su svoje sopstvene, drugacije,
sasvim nezavisne sisteme za proveru nasumicnosti. Ispitanici su dovodeni na ta druga
mesta, ne kod Smita. Rad je bio dosta slozen; mi vam ovde iznosimo samo najvaznije
cinjenice. Sustina je u tome sto Smit ni na koji nacin nije mogao da "namesti" rezultate.
Od ta tri ogleda, dva su pokazala statisticki znacajne rezultate, a jedan vrlo skromne (ali
stvarne, tako da se ni za taj treci ne moze kazati da je bio potpuni neuspeh). Pokazalo
se, dakle, da ispitanici postizu uspeh i kad Smit na to ne moze uticati nimalo. Doduse,
rezultati su bili, statisticki gledano, skromni, ali to je mozda zato sto su drugi naucnici
manje pazljivo birali ko ce biti ispitanik, dok je Smit ulagao neuporedivo veci trud u
nalazenje najnadarenijih.

KAKO OSTAVITI "NEVERNE TOME" BEZ ARGUMENATA

Po nasim izracunavanjima, neverovatnoca da se u svim Smitovim testovima (kad ih
sagledamo zajedno, zbirno) bas sve dogodilo savrseno slucajno zaista je ogromna. Kad
bismo je pisali, izgledalo bi to ovako : jedan prema milion miliona miliona miliona... i
tako dalje - nekoliko redova teksta bilo bi ispunjeno tom recju "miliona". Jos se nije
nasao niko da ustvrdi kako se u Smitovom radu sve desilo svaki put cistim pukim
slucajem.

Vec u prvim godinama Smitovog rada skeptici su shvatili da je to rad organizovan po
visokim naucnim merilima. Nismo mi ni izdaleka jedini koji veruju da je Smit radio
valjano, belezio kako treba i statisticki rigorozno proucavao dobijene rezultate. Citaoci
zainteresovani za tacnu tehniku njegovog rada naci ce u bibliografiji na kraju ove nase
knjige podatke o Smitovim objavljenim radovima, pa ih mogu nabaviti i uveriti se. Nije
uverljiva hipoteza da je Smit varalica, jer su i drugi istrazivaci postizali uspehe istim
tehnikama, a osim toga obavljana su i sasvim drugacija istrazivanja o kojima cemo
govoriti u ovom poglavlju. Izgleda da je veliki broj "nevernih Toma" usvojio misljenje
Reja Hajmena, skepticnog komentatora, o parapsihologiji : "Smitov rad je, po takoreci
svim merilima, najtezi dosadasnji izazov za kriticare kao sto sam ja. Pred Smitovim
pristupom, mnoge ranije kritike koje su upucivane parapsiholoskim istrazivanjima
postaju naprosto zastarele. Ubeden sam da je Smit iskren, castan i krajnje odan naucnoj
istini... On je najusavrseniji parapsiholog koga sam ikada sreo. Ako u njegovom radu ima
nekih slabosti, to svakako nisu one "uobicajene", na koje sam cesto nailazio."

Ovo je napisano pre nego sto su objavljeni izvestaji o Smitovoj saradnji sa drugim
istrazivacima. Americki nacionalni Savet za naucna istrazivanja objavio je decembra
1987. svoj po zlu poznati izvestaj o parapsihiologiji (kome cemo se vratiti u nasem
poslednjem poglavlju). U tom izvestaju naprosto nije ni pomenut Smitov prvi zajednicki
rad sa drugim istrazivacima, iako je pocetak te serije ogleda bio oglasen jos 1982, a
konacni rezultati objavljeni 1986 ! To je na neki nacin uspeh parapsihologije : Smitovi
dokazi dostigli su takvu naucnu solidnost, da ni najzagrizeniji kriticari vise ne znaju sta bi
31
kazali protiv njih, pa mogu samo da ih prenebregavaju. Ali rezultati Smitovih naucnih
istrazivanja nece zbog toga nestati !

ROBERT DZAN I NJEGOVI "OPERATORI"

Posle izlaska prvog izdanja ove nase knjige, Univerzitet Prinston objavio je mnostvo
izvestaja svoje radne grupe za istrazivanje anomalija. Na celu te grupe bio je Robert Dz.
Dzan, naucnik neosporenog ugleda, koji drzi katedru na tom prestiznom univerzitetu.
Kao i Smit, Dzan je koristio generatore binarnih izbora (dakle, generator odluka tipa
"plus ili minus") da bi proverio mogu li ispitanici da uticu na rad takvih masina. I, kao i
Smit, uverio se da oni, po svemu sudeci, to mogu.

Za svakog prikazivaca, Dzanovi izvestaji o istrazivanjima znace ogroman posao. Ta
pristonska grupa opsirno je dokumentovala svaki svoj izvestaj; to su prave knjizurine sa
podacima, debele poput telefonskih imenika. (Srecom, Dzan i njegove kolege napisali su i
jednu knjigu u kojoj sumiraju sve to, a vi je mozete naci u bibliografiji.) Ne mozemo ovde
prepricati sve, nego samo nekoliko kljucnih mesta.

Osnovni protokol rada kod Dzana ukljucuje dve vrste testova : slobodni i komandovani.
Za prve je Dzan koristio izraz "voljni" ili "volicioni" testovi, a za druge "instruisani"
odnosno "po instrukcijama" testovi. U prvoj vrsti, slobodnom testu, ispitanik sam
odlucuje sta ce pozeleti, da li da rezultati budu iznad ili ispod prosecnih, slucajnih.
Teorijski, to dopusta ispoljavanje kako PK, tako i prekognicije. U drugoj, komandovanoj
vrsti testa, masina pomocu jednog nasumicnog dogadaja naredi ispitaniku sta mora
zeleti, to jest za sta se mora snagom svoje volje zaloziti. Osim toga, Dzanova grupa
cesto je obavljala kontrolne testove, pa i one u kojima ispitanici (za njih Dzan koristi
izraz "operatori") jesu fizicki prisutni u sobi, ali ne obracaju nikakvu paznju na rad
masine niti ista posebno prizeljkuju. Ovo daje empirijsko "osnovno stanje" koje je veoma
zanimljivo zato sto se moze uporediti sa stanjem u kome operatori zele da primene
paranormalnu moc.

Pocetno jezgro prinstonskih podataka dolazi od ogleda u kojima su uslovi bili strogo
utvrdeni i nepromenljivi : 50 serija pogadanja za svakog ispitanika ("operatora"), isti broj
pogadanja u svakoj seriji, i 200 uzoraka cija se nasumicnost proverava po nacelu
Smitovog kompleksnog generatora. Rezultati su bili sledeci. Kad se od ispitanika trazilo
da postizu natprosecni rezultat, u 61% slucajeva uspevali su da postignu nesto, neki
rezultat koji je makar i malo iznad proseka. Kad se od njih trazilo da ostvaruju namerno
sto losiji rezultat, to im je uspevalo u 64% slucajeva. Ali je opet to bio neki rezultat samo
malcice razlicit od proseka. Ispitanici su samo za znatno manje od 1% uspevali da se
odvoje od proseka, od puke slucajnosti. Ali posto je to ishod iz veoma velikog broja
pokusaja, i takvi rezultati su, statisticki gledano, veoma jaki.

Da bismo dobro shvatili sta su postigli Dzan i njegova grupa, treba da znamo da nisu
aktivno trazili ljude sa nekom posebnom "nadarenoscu" kao sto je Smit radio od pocetka
svojih istrazivanja. Nisu ih trazili, ali izgleda da su ih nasli - jednu ili dve takve osobe.
Njihov sada slavni "operator broj 10" postigao je u prvoj svojoj seriji testova rezultat za
koji je verovatnoca da se pukim slucajem zadesi bila samo 1 :300. To je bilo kada se od
njega trazilo da uspesno pogada. A kad se od njega zatrazilo da promasuje, postigao je
rezultat toliko losiji od proseka da je verovatnoca (da se tako nesto desi slucajno) bila
manja od 1 :100.000. Ako se uzmu u obzir i jedan i drugi njegov uspeh i kad se izracuna
njegova ukupna verovatnoca, ona iznosi manje od jedan prema tri miliona ! Dakle, iako
je ispitanik broj 10 postigao samo maleno nadmasivanje i kasnije samo maleno
podbacivanje, sto znaci da su razmere eventualnog psihokinetickog efekta kod njega vrlo
skromne, njegovi rezultati su ipak statisticki veoma jak dokaz da je takvog efekta bilo.

Itekako nas navodi na razmisljanje i cinjenica da su Dzan i njegovi saradnici pronasli
osobene "potpise" pojedinih ispitanika, sadrzane u samim rezultatima. Na primer, neki
32
ispitanik postigne natprosecni broj pogodaka kad se to od njega trazi, ali kad se zatrazi
ono suprotno, potprosecni broj, ne desi se nista, on ne postigne ni najmanji uspeh. Kod
nekih drugih ispitanika bude obrnuto. Neki kandidati postizu u oba slucaja dobre
rezultate. Postoje, dakle, odredeni obrasci koji se pokazuju kad covek zeli da iskoristi
svoju navodnu PK moc. Razlog zbog koga ne mozemo odbaciti ove "potpise" kao
nasumicna i slucajna odstupanja od proseka sastoji se u tome sto su isti ispitanici,
dolazeci na testiranje ponovo i ponovo, postizali otprilike iste rezultate - dakle, ponavljali
su taj svoj "potpis". U sustini Dzan je radio jedan posao koji se zove "test-retest", a to je
proveravanje moze li ispitanik i u drugim prilikama - dakle, na ponovljenim testiranjima -
postici isto. Kad pogledamo ukupne rezultate svih tih Dzanovih ispitanika, cak i ako
izostavimo one najnadarenije, dobijamo znatan stepen podudaranja onog sto su hteli sa
onim sto su postigli.

Veoma je zanimljiv, kao sto rekosmo, i rezultat provere "osnovnog stanja" kad je
ispitanicima receno da ne obracaju paznju na rad masine jer se i ne zeli nikakvo
odstupanje od proseka. Ovaj rezultat objavljen je 1987. godine. Poznato je da s vremena
na vreme u dogadajima koji su zaista nasumicni iskoci i poneki cudan, slabo verovatan
rezultat. To je onaj efekat rasipanja koji smo pomenuli u prvom poglavlju. Ako je
verovatnoca da ce se nesto desiti samo 1 :20, a to znaci samo 0,05, onda cemo posle
velikog broja pokusaja ustanoviti da se otprilike u svakom dvadesetom pokusaju zaista to
i desilo. Zakoni slucajnosi kazu da ce tako biti. Dzan je izveo 76 provera "osnovnog
stanja" i ni u jednoj nije bilo tih devijacija, to jest odstupanja od proseka. Masina se bas
svaki put drzala tacno proseka u svom slucajnom radu. Ovo je samo po sebi slabo
verovatno; stvarna verovatnoca da se masina pukim slucajem tako dobro drzi proseka
iznosila je samo 1 :50, a desilo se, eto, bas to. To nije narocito dobar rezultat, ali je
zanimljiv. Stice se utisak da su Dzanovi ispitanici u tim slucajevima kad je trebalo da
ostanu nezainteresovani i da ne rade nista ipak koristili svoju PK moc - da nateraju
masinu da nimalo ne odstupi od prosecnih slucajnih rezultata !

Ali cak i ako izbegnemo tako egzoticne mogucnosti i ako ogromno odmognemo
prinstonskoj grupi time sto cemo sve njihove objavljene rezultate strpati na jednu
gomilu, ostaje cinjenica da su njihovi ispitanici ucinili ukupno preko 1,5 miliona pokusaja,
sto je stvarno ogroman broj. Postigli su, kad se tako gleda, vrlo malo : pomakli su se za
znatno manje od jednog procenta od savrseno prosecnog rezultata, od puke slucajnosti.
Ali verovatnoca da se neko u tako ogromnom broju pokusaja slucajno odmakne od
proseka cak i tako malo ostaje otprilike 1 :20.000. A zaista nije posteno gledati
prinstonske rezultate samo tako, zbirno, jer time prikrivamo cinjenicu da su pojedini
ispitanici postizali znatno vise nego drugi - stavise, postizali su uvek isti tip uspeha (isti
"potpis"). Posto je sve uvek bilo dobro definisano i kontrolisano, a broj pokusaja kod
svakog pojedinca veliki (desetine hiljada pokusaja), rezultati tih najnadarenijih
pojedinaca odstupaju od puke slucajnosti u mnogo vecoj meri, u razmeri koja nije
1:20.000 nego mnogo, mnogo vise.

POJACAVANJE PK DEJSTAVA

Na prvi pogled, odmicanje od puke slucajnosti samo za nekih 0,1% stvarno ne izgleda
mnogo upecatljivo. Medutim, izvestaj Brende Dz. Dan, clanice prinstonske ekipe
istrazivaca, objavljen 1991. godine, ukazuje na jedan nacin da se paranormalna moc
ispolji ubedljivije. Danova izvestava o ogledima u kojima su ucestvovali parovi ispitanika
("operatora"). Oni su nastojali da udruzeno, dakle zajednickom snagom volje, uticu na
rad generatora nasumicnih dogadaja. Nekad su to bili parovi istog pola, a nekad par
musko-zensko. Kad se njihovi rezultati gledaju zasebno, postaju zanimljivi.

Par sacinjen od dva muskarca, ili od dve zene, postizao je uvek lose rezultate,
promasivao je kad je trebalo da pogada i obratno. Takvi parovi se zaista nisu odmakli od
ciste slucajnosti - dakle, njihovi rezultati bili su nikakvi. Ali mesoviti parovi postigli su
izuzetno jake rezultate. U ukupno 92.000 pokusaja odmakli su se ubedljivo od proseka, i
33
to ka natprosecno dobrom pogadanju onda kada je to trebalo, ili ka izrazitom ne-
pogadanju onda kad im je tako bilo receno; mogucnost da su to pukim slucajem
"potrefili" bila je samo 1 :2.000. Musko-zenski par postizao je cetiri puta bolji efekat
nego sam taj muskarac ili sama ta zena. Pa ipak, odstupanje od puke slucajnosti ostalo
je ispod 1%, dakle vrlo skromno. Ali sama cinjenica da je saradnja bila uspesna navodi
nas na pomisao da bi se na neki slican nacin mogla postici dalja pojacanja. Treba itekeko
zapaziti da su od takvih mesovitih parova ponajvise postigli oni koji su bili, kako je to
nesarmantno receno americkim engleskim jezikom, "vezani" - naime, oni koji su se od
ranije dobro poznavali i bili u bliskim odnosima. Takvi parovi, dakle, mozda najuspesnije
udruzuju svoje psihokinetske moci.

Ako se na trenutak vratimo Smitovim ogledima, naci cemo jos neke mogucnosti za
povecavanje magnitude PK efekata. Smit je jednom prilikom radio sa grupama ispitanika
(sa po nekoliko njih odjednom). Generator je izbacivao cetiri mogucnosti sasvim
slucajno, a grupa je morala pokusavati ukupno 1.000 puta da utice na rad generatora. Ali
to nije sve : zahtevalo se od ispitanika da jedan po jedan istupa napred, nekoliko koraka,
ispred grupe (koja ga gleda) i da sasvim pride masini. (Ovo je bio dugotrajan ogled !)
Smit im je govorio da pomocu svoje psihokinetske moci sprece paljenje neke odredene
sijalice na masini. (A sijalica je bilo cetiri, i naravno da je masina, radeci savrseno
slucajno, palila bas tu pokazanu sijalicu u priblizno 25% svojih pokusaja.) "Korak po
korak napred", govorio im je Smit, "i vidi koliko mozes bezbednih koraka da napravis pre
nego sto nagazis na tu sijalicu. A kad se ta nesreca desi, zamisli da si nagazio na minu ili
na zicu iz koje te je udarila elektricna struja. Cuvaj se dobro, veoma dobro."

Naravno da tako zivopisne i nezgodne sugestije mogu unervoziti i uplasiti ispitanike. Smit
je, kao sto je i ocekivao, dobio ESP efekat suprotan od onog sto je tim ljudima receno -
dakle, ta pokazana sijalica palila se cesce. Ispitanici su prilazili korak po korak zeleci da
se ona ne upali, ali ona se palila ne u 25% nego cak u zapanjujucih 30,6% slucajeva !
Dakle, zakoni slucajnosti bili su probijeni za 5,6 posto, sto je ogroman i veoma znacajan
rezultat. Verovatnoca da ta masina u 1.000 stvarno slucajnih pokusaja upali jednu istu
sijalicu (od cetiri) ukupno cak 306 puta, a desilo se tako, iznosi priblizno 1:10.000.

UKUPNA OCENA RADA U PRINSTONU

Mi smo ovde prepricali samo najosnovnije podatke o Dzanovom radu. Bilo je tu i drugih
ogleda - na primer, sa "nasumicnim mehanickim slapovima". Naime, pustali su na stotine
loptica od plasticne pene (polistirena) da padaju kud koja kroz jedan prostor izmedu dve
providne ploce spojene mnogobrojnim klinovima od najlona, s tim da loptice, na kraju,
moraju upasti ili u jednu, ili u drugu korpu na dnu tog aparata. Od ispitanika se zahtevalo
da snagom svoje volje uticu na to da sto vise loptica, u tom nasumicnom srucivanju i
odskakivanju, ode u jednu, a ne u drugu korpu. Dobijeni su znacajni PK rezultati, i to u
skladu sa zeljama ispitanika. To cemo, medutim, ostaviti za jedno kasnije poglavlje, jer
ovo poglavlje je posveceno uglavnom Smitovim i Dzanovim proucavanjima delovanja PK
(psihokineze) na generatore nasumicnih signala. Dzanova grupa postigla je, svakako,
jedno malo odstupanje od slucajnosti, kao i jasne naznake kako bi to odstupanje moglo
biti pojacano.

Nije nam poznato da je iko, osim americkog Nacionalnog saveta za naucna istrazivanja,
napisao znacajnu kritiku Dzanovog rada. (U jedanaestom poglavlju vraticemo se
izvestaju tog Nacionalnog saveta; zasad recimo samo toliko da je to jedan zestoko
kritikovan dokument.) Zapravo su napadi na Dzanove rezultate bili malobrojni i vrlo
mlitavi. Navodimo jedan od tipicnih takvih napada, objavljen u knjizi Viktora Stengera
Fizika i psihika. "Ja mogu samo da nagadam o ovome i moram opet jasno kazati", pise
Stenger, "da ne optuzujem nikoga za podvalu; ja samo kriticki preispitujem sve
mogucnosti. Poznato je da elektronska kola ponekad hoce pomalo da "skrenu". Takode je
poznato da lako podlezu delovanju toplote, udarca i vlage. Mozda ispitanik, ili ispitanica,
34
tokom vise nedelja primete neku takvu sklonost masine, pa je iskoriste. Mozda neka
takva osoba naprosto ritne generator, ili ga preturi, ili duva u pojedine tranzistore."
Ovakve zamerke stvarno nisu "kriticko preispitivanje". Uslovi Dzanovog ogleda bili su
takvi da niko nije mogao da ritne, srusi, ili duvanjem hladi masinu. Da i ne govorimo o
ogledima kad su ispitanici bili u drugom gradu, hiljadama kilometara daleko od masine, i
kad su opet postizani znacajni rezultati slicni onima kad se masina nalazila u istoj sobi sa
ispitanicima. Mogucnost da su elektronska kola u svom radu malcice skretala ponistena
je time sto se od kandidata povremeno zahtevalo suprotno i tada se zaista pojavljivalo
suprotno odstupanje od proseka, a ne ono isto kao dotad. (Osim toga, masine su cesto
podvrgavane, bez prisustva ikakvih ispitanika, kalibraciji i proveri da li rade stvarno
potpuno slucajno.) I o tome moze radoznali citalac naci obilje podataka u Dzanovim
izvestajima, koji su pomenuti u bibliografiji. Mozemo uveriti citaoca da je naucna
ozbiljnost Dzanove dokumentacije u zanimljivom kontrastu sa tonom i ozbiljnoscu
Strengerove kritike koju smo naveli.

Mozda su kriticari bili isprovocirani da se tako neozbiljno i povrsno izjasnjavaju o
Dzanovom radu zato sto su Dzanovi ispitanici postizali tako mala odstupanja, znatno
manje od jedan odsto, od puke slucajnosti. Vec smo govorili o tom pitanju, ali dodajmo
ovde i sledece : kvantna fizika takode se bavi pojavama koje je ponekad neverovatno
tesko opaziti. Da bi naucnici ulovili samo jedan jedini neutrino, na primer, potrebna je
veoma skupa oprema i veoma dugo vreme cekanja. U toj grani nauke postizu se ponekad
rezultati koji su tako sicusni i tesko uhvatljivi da u poredenju sa njima, Dzanovi efekti
izgledaju itekako ogromni !

PROSIRENJE OSNOVICE RASPOLOZIVIH DOKAZA

Do sada smo u ovoj knjizi, dakle, sagledali zivot i rad dvojice ljudi koji su pomocu svoje
paranormalne moci stekli slavu i postali "zvezde" u javnosti, a osim toga razmotrili smo
rad dve jake univerzitetske ekipe za laboratorijsko istrazivanje uticaja psihokineze na
masine. Zakljucili smo da su to cetiri izvora mocnih dokaza da ljudska bica poseduju
neku vrstu sposobnosti koja im omogucava saznanje i delovanje izvan poznatih "zakona"
fizike. O Danijelu Danglasu Houmu zakljucili smo da ne mozemo progutati objasnjenja
tipa "bila je to samo masovna halucinacija" ili "bila je prevara u kojoj su ucestvovali
mnogi." Za rezultate Smitovog rada, koji je potrajao dvadeset godina, ne verujemo da
mogu biti pripisani nekakvoj slabosti u eksperimentalnoj tehnici, slabosti koja bas nicim
nije dokumentovana. Niko od kriticara, niti njegovih saradnika, nije cak ni dao
nagovestaj u cemu bi se takva slabost mogla sastojati. Ni teorija prevare ne moze se
odrzati, osim ako je u zaveri ucestvovao veliki broj naucnika, i to Smit, Dzan, svi njihovi
saradnici, i jos mnoge osobe.

Godine 1989. prinstonski naucnik Din Radin objavio je izvestaj o dvadeset sedam ogleda
koje je obavio jednom "Smitovom masinom" i analizovao uz pomoc statisticarke Dzesike
Ats sa Univerziteta Kalifornija u Dejvisu. Bilo bi normalno ocekivati da ce se, ako je
verovatnoca necega samo 1 :20, iz 27 pokusaja to nesto desiti u 1,35 slucajeva (to je
dvadeset sedam dvadesetina - 27/20). Medutim, to nesto opazeno je cak u osam ogleda.
A verovatnoca da se pukim slucajem cak u osam od 27 ogleda "potrefe" rezultati tako
malo verovatni (svaki put samo 1 :20) iznosi, zbirno, 1 :27.000. Ovi Radinovi rezultati
nisu neki veliki izuzetak; i mnogi drugi istrazivaci postigli su slicne rezultate sa Smitovim
i slicnim masinama.

Tu dolazi do promene u prirodi dokaza. Znamo kakve su rezultate postizali D. D. Houm i
Pavel Stepanek, a i Smit : upecatljive i zbunjujuce. Ali bilo bi pogresno misliti da su takve
"demonstracije" najbolji moguci dokazi za postojanje paranormalnih moci. One su samo
deo slike. Nama su stvarno potrebne grupe ogleda, o kojima ce izvestavati razni
istrazivaci, a u kojima ce se prepoznavati neki odredeni obrasci dokaza. Nijedan
pojedinacni rezultat ne mora biti osobito dramatican, gledan sam za sebe, ali ukupna
slika koju oni daju bice, tada, ubedljiva. Ovo je poznato kao "efekat sveznja prutica".
35
Jedan po jedan prutic moze svako da lomi, kao od sale, i da ih polomi sve do poslednjeg.
Ali kad su oni uvezani u snop, e, tad vec nije tako lako slomiti ih. Drugim recima, kad su
izvodeni mnogi ogledi, u serijama, i kad su oni pokazali otprilike isto, nije ih bilo tako
lako opovrgnuti.

Nesto od te zakonomerne ponovljivosti vec smo videli, jer se pokazalo u nasim
izlaganjima o Houmu, Stepaneku i Smitu. Mnogi nezavisni posmatraci prisustvovali su
Houmovim seansama. Mnogi nezavisni naucnici verifikovali su Stepanekove rezultate.
Mnogi su saradivali sa Smitom, ili nezavisno preduzimali slicne oglede, i dobili slicne
rezultate. To je ono sto cini dokaze upecatljivim; to, mnogo vise nego neki usamljeni
dramaticni slucaj o kome nam neko javlja.

Mora se priznati da su "zvezde paranormalnih moci", kao sto su Houm i Stepanek,
retkost, veliki izuzeci. Medutim, bilo bi iznenadujuce da samo takvi izuzetni pojedinci
imaju paranormalnu moc, a da je niko drugi nema bas nimalo. Mi cemo sada pristupiti
novom zadatku, a to ce biti da sagledamo kakve su pojedinacne razlike u ESP
sposobnostima ljudi, uz uslov da dokazi moraju biti pouzdani i ponovljivi; ne moraju biti
onako glamurozni kao kod Houma, Stepaneka i drugih takvih izuzetnih jedinki.







































36
4. KO IMA PARANORMALNU MOC ?


Iako ljudi kao D. D. Houm i P. Stepanek jesu izuzetni, veliki je broj obicnih ljudi koji
veruju da i oni imaju ponesto od paranormalnih moci, neki takav dozivljaj. Stoga je
razumno ispitati mogucnost da kod pojedinaca koji nisu ni po cemu posebno birani
postoji, takode, paranormalna moc. Dzanovi rezultati, a u manjoj meri i Radinovi i
Smitovi, stvarno sugerisu da paranormalne moci nisu ogranicene na nekoliko retkih,
izuzetnih osoba.

Ljudska bica se izmedu sebe ogromno razlikuju po inteligenciji, sposobnosti pamcenja,
karakteru, tacnosti percepcije i po citavom nizu razlicitih vestina. Onda je valjda prirodno
ocekivati da se razlikuju i po paranormalnoj moci. Ima li ikakve veze izmedu
paranormalnih moci i nekih osobina kao sto su starost, rasa, pol, inteligencija, licnost ?
Ako ih ima, zasto postoje ? Da li objasnjenje lezi u genetskim ciniocima, ili u vaspitanju i
obrazovanju, ili u zivotnom stilu, ili u mozdanoj aktivnosti ?

ONI KOJI VERUJU I ONI KOJI NE VERUJU

Kako poceti sa odgovaranjem na ova pitanja ? Mozemo najpre podeliti ljude u dve
kategorije. U prvu spadaju oni koji veruju da paranormalna moc postoji, a u drugu oni
koji u to ne veruju. Spiritisticki medijumi su oduvek tvrdili da im se moc smanjuje kad je
u seansu ukljucen i neki skeptik. Medutim, skeptik kaze : "Dabome ! Mene nije lako
prevariti, ne uspevaju trikovi kad sam ja tu !" Ali kad vrsimo testiranje, u kontrolisanim
uslovima, trebalo bi da ustanovimo da li je paranormalna moc nasih ispitanika podlozna
takvim uticajima.

Postoji jedna naucnica cije ime je prakticno sinonim za ovu vrstu studija. Ona se zove
Gertruda Smajdler. Decenijama je radila na Univerzitetu grada Njujorka i bitno uticala na
parapsihologiju. Godine 1942. ona je pocela da testira paranormalnu moc pojedinih
profesora psihologije, ali i studenata, na tom univerzitetu. Dobrovoljci su imali zadatak
da pokusaju vanculnim putem da pogode redosled karata u spilu sa dvadeset pet
komada. Spilovi su bili u drugoj prostoriji gde ih niko nije gledao niti mogao videti. Bili su
ovo, dakle, ogledi iz oblasti vidovitosti. Pre testiranja, Smajdlerova je razgovarala sa
svakim ispitanikom da ustanovi "da li je ovca ili koza". Ono prvo bili bi ljudi koji veruju u
ESP ili bar dopustaju mogucnost da bi tako nesto moglo postojati. Koze su bili ljudi koji
su odbijali svaku mogucnost da ESP postoji; pristali su, ipak, da ucestvuju u ogledu,
valjda samo da bi pomogli Smajdlerovoj u radu.

Prva tri ogleda dala su sasvim jasan rezultat. Izgledi su bili pred svakim tacno isti : da od
dvadeset pet karata u spilu pogodi, pukim slucajem, tacno 5. Oni koji su verovali, to jest
"Smajdlerkine ovce", pogadali su u proseku 5,31 kartu po spilu - dakle, ne mnogo iznad
proseka, ali ipak verovatnoca da su zaista slucajno "potrefili" bila je priblizno 1 :1.000.
Oni koji nisu verovali, to jest "Smajdlerkine koze", pokazali, su medutim, rezultat koji jos
vise iznenaduje : umesto da ostvare prosek 5, sto bi bilo normalno ocekivati, oni su
postigli manje, i to se kod njih ponavljalo u svim pokusajima. Ovo je, dakle, efekat ESP
promasivanja, koji smo pominjali u vezi sa Smitovim radom.

Izmedu 1945. i 1951. godine Gertruda Smajdler obavila je jos 14 serija ogleda sa onima
koji veruju i onima koji ne veruju. Rezultati su se veoma dosledno ponavljali. "Ovce" su
postizale natprosecno, a "koze" potprosecno. Razlika izmedu te dve grupe bila je tolika
da su izgledi da se to zaista slucajno dogodilo spali na jedan prema deset miliona. Mozda
su sva ova nabrajanja verovatnoca vec dosadila citaocu, ali 1 :10.000.000 je zaista
izuzetno slaba verovatnoca !

Rad Smajdlerove od prekretnog je znacaja iz dva razloga. Prvo, pokazao je da u ESP
istrazivanjima postoje pouzdani obrasci ponasanja i kod obicnih ljudi - naime, kod onih
37
koji ne tvrde da imaju neke posebne nadarenosti ili sposobnosti. Drugo, pokazao je da
postoji veza izmedu ESP i psihologije pojedinca (u ovom slucaju, psihologije verovanja ili
neverovanja). Gertruda Smajdler je sveukupno testirala 1.308 ljudi, a oni su pogadali
ukupno oko 300.000 puta. Posto su brojevi tako veliki, rezultate Smajdlerove ne moze
niko olako odbaciti. Njen rad bio je rigorozno proveravan, a ni jedan jedini put nije
nadeno nista sto bi na njega bacilo ozbiljnu senku. Valjanost njenih rezultata mora se na
kraju potvrditi ili osporiti tako sto bi drugi istrazivaci vrsili takva istrazivanja i postigli (ili
ne) slicne rezultate. U nacelu, nema razloga da ne verujemo da ce i drugi istrazivaci, u
testovima sa drugim grupama ne narocito odabranih ispitanika postici iste rezultate. To
se i dogodilo.

Obavljeni su mnogi ogledi u Britaniji, Indiji, Ceskoj, Argentini i drugim zemljama. Sve
njih je sabrao i podvrgao analizi istrazivac Dzon Palmer godine 1971. Takve analize
ponovljene su i kasnije, ali Palmerov rad posebno pominjemo zato sto se istice po svojoj
strogosti i po tome sto je ukazao na pravce kojima se parapsihologija razvijala u kasnijim
godinama, pa i danas, kad se blizimo novom milenijumu.

POSTOJANOST EFEKTA "OVCE-KOZE"

Palmer je rezonovao da ako stvarno postoji razlika (u uspehu) izmedu onih koji veruju i
onih koji ne veruju, onda ogromna baza podataka Gertrude Smajdler treba da posluzi
kao pokazatelj kolika je, zapravo, ta razlika. Izracunavajuci na osnovu podataka
Smajdlerove, Palmer je predvideo da ce u 84% ostalih ogleda biti ispoljen veci uspeh
"ovaca" nego "koza". Pretpostavka da se to nece ispoljiti bas u svakom ogledu zasnovana
je na efektu rasipanja koji smo pomenuli u uvodnom poglavlju. Rasipanje je statisticka
pojava koja dovodi do povremenog pojavljivanja neobicnih pojedinacnih rezultata. Kad je
Palmer stvarno proucio rezultate ogleda drugih istrazivaca (ne Gertrude Smajdler), nasao
je da su u 76% slucajeva oni koji veruju pokazali bolji uspeh od onih koji ne veruju. (U
kasnijim godinama, kroz nove oglede, ovo se primaklo predvidenom iznosu od 84%;
Palmer se licno vratio u "bitku" godine 1977. i ponovio iste nalaze.) Kad bi samo
slucajnost delovala, "ovce" bi, naravno, postizale nesto malo bolje rezultate u 50%
slucajeva a "koze" takode malcice bolje rezultate u onih drugih, preostalih 50%
slucajeva. Rezultati statistickih analiza koje jos niko nije osporio variraju izmedu 76% i
84% ali to zaista nije bitno - oba su daleko iznad 50%. To znaci da je razlika u uspehu
onih koji veruju i onih koji ne veruju stvarna. Ove zakljucke potvrdili su kasniji
istrazivaci. Palmerova analiza bila je jedna od najusavrsenijih u ono vreme i nikada nije
kritikovana po osnovi pogresne logike ili pogresne dedukcije.

Prema tome, efekat "oni koji veruju-oni koji ne veruju" odoleo je probi vremena. Pola
veka proslo je od prvih rezultata Smajdlerove, a sve novi i novi istrazivaci dolaze do
slicnih nalaza. Doslo je, van svake sumnje, i do unapredenja metoda za ocenjivanje
ljudskih stavova i verovanja, Smajdlerova je pocela intervjuima, a danas postoje
stampani upitnici; primenjeni su mnogi novi postupci za testiranje paranormalnih moci;
ali osnovna razlika "ovca-koza" ostala je na snazi, ona se potvrduje i danas.

Ne zelimo da tvrdimo da je ovaj efekat savrseno ponovljiv. Itekako je bilo ogleda u
kojima nije opazen uopste. U jednom nedavnom ogledu na Islandu (godine 1991)
dogodio se cak dramatican preokret : oni koji ne veruju postigli su mnogo bolji uspeh od
onih koji veruju. Dogodilo se, stavise, da su pojedini istrazivaci delili ispitanike na one
koji veruju i one koji ne veruju, ali u pismenom izvestaju o svom radu nisu naveli kako se
koja grupa pokazala na testu, tako da naprosto ne znamo kako je taj efekat delovao i da
li je delovao. Postoji potreba, dodali bismo, da se izradi jedan standard za "merenje", to
jest utvrdivanje verovanja (ili neverovanja) kod ispitanika, i da se onda razliciti istrazivaci
pridrzavaju tog standarda kad dele ispitanike u dve grupe po tom merilu. (Ali cinjenica da
se i sada, bez takvog objedinjenog pristupa, razlika izmedu onih koji veruju i onih koji ne
veruju jasno ispoljava u vecini testova trebalo bi da znaci da je to jedan u osnovi prilicno
veliki efekat !) Glavnina ogleda potvrdila je tacnost prvobitnih nalaza Gertrude Smajdler.
38
Kad bi rezultati bili jasniji i bolji nego sto jesu, time bi zapravo odstupili od nalaza
Smajdlerove. Mada bi covek pomislio da je bolje da rezultati budu sto ubedljiviji, u ovom
slucaju nije tako : bolje je da rezultati budu sto dosledniji, sto konzistentniji. Zakoni
statistike kazu da treba da bude i rasipanja, a to znaci i neuspeha i svakojakih "izvrnutih"
rezultata, pokatkad.

Prava zagonetka u tome jeste zasto "koze" (oni koji ne veruju) postizu manje od
slucajnosti, a ne tacno ono sto bi pukom igrom slucaja trebalo da bude. Da li to sugerise
da i oni imaju izvesnu ESP sposobnost, ali je uporno koriste na naopak nacin - za
promasivanje ?

Jedno moguce objasnjenje bilo bi da su oni koji ne veruju obuzeti osecanjem da su
smesni sto se uopste "zamlacuju" sa laznim ogledom. Zar nije smesno pristupiti jednom
testu ESP i raditi ga ako unapred smatras da je zaludan i besmislen jer ESP ne postoji ?
Posledica takvog pristupa bila bi da oni koji ne veruju dozivljavaju mentalni konflikt i da
zbog toga, kad god prime ikakav nagovestaj putem svoje ESP sposobnosti, namerno
kazu bas suprotno. Ako je tako, bilo bi zanimljivo da proverimo da li ljudi koji su
neuroticni (a kod njih je nivo mentalnih konflikata stalno visok) postizu lose rezultate na
ESP testovima. Drugo moguce objasnjenje bilo bi da postoje razlike u licnosti, to jest
karakteru onih koji veruju i onih koji ne veruju. U pojedinim istrazivanjima nalazimo jake
nagovestaje da su oni koji veruju u vecoj meri ekstrovertni, prijateljski nastrojeni i
skloniji druzenju nego oni koji ne veruju. Posto se tako veliki deo ESP dozivljaja u
obicnom zivotu sastoji, cini se, u nekakvoj komunikaciji izmedu ljudi ili donosi neka
saznanja o ljudima, onda je valjda normalno da covek koji je druzeljubiv i komunikativan
lakse moze doziveti ESP (narocito telepatiju) i zbog toga postati onaj koji veruje, ili
barem dopustiti mogucnost "da tu mozda ima neceg", nego covek koji je sklon da se
izdvoji od drustva. Ova druga hipoteza svakako zvuci verovatno i zasluzuje dalje
istrazivanje.

KORELACIJE IZMEÐU LICNOSTI I ESP SPOSOBNOSTI

U nekim slucajevima spontanog ESP (kao sto su prividenja necije predstojece smrti,
predosecanja katastrofe i tome slicno), emotivni naboj je veoma visok. S druge strane, u
ogledima sa Stepanekom i u radu Smita, Dzana i Smajdlerove emocije su bile zaista
stisane. Mogu li psihoanaliticari i drugi istrazitelji emocionalnih dubina ljudskog uma dati
ikakve podatke o mogucim vezama izmedu karaktera coveka i njegove ESP sposobnosti ?
Literature o tome ima u izobilju, ali su cinjenice prilicno mrsave.

Nevolja sa psihoanalizom, kojom se bave sledbenici Sigmunda Frojda i razni njima slicni,
sastoji se u tome sto je to sto oni pricaju beskonacno subjektivno; sto cesto pripisuju
ogromnu vaznost zaista trivijalnim vidovima ponasanja; sto proizvoljno proglasavaju da
je ovo ili ono "simbol" neceg drugog; i sto nemaju nikakve eksperimentalne dokaze za
svoje tvrdnje. Mnogi psihoanaliticari izvestavaju da njihovi klijenti (koji placaju za svoju
terapiju) dozivljavaju telepatska iskustva koja obuhvataju duboko usadene emocionalne
porive i represije. Na nesrecu, to su sasvim nenaucna tumacenja necega sto je neko
rekao, a cesto su "u svadi" sa zdravim razumom, tako da ne mogu biti od koristi
parapsihologu koji traga za istinom. Nama su potrebni naucni metodi ocenjivanja licnosti;
bez toga necemo moci da ustanovimo relaciju izmedu paranormalnih moci i licnosti, ili
bar ne pouzdanu niti ponovno (vise puta) dokazivu.

Oni koji se naucno bave istrazivanjem ljudske licnosti i karaktera, konstruisu psiholoski
profil ispitanika, a za to koriste tri tipa materijala : biografski materijal, objektivna
merenja covekovog ponasanja i upitnike u kojima ispitanik iskazuje svoja uverenja,
preferencije, razmisljanja i tako dalje. Najiscrpnija istrazivanja o metodologiji ovog rada
obavili su Hans Dz. Ajzenk i Rejmond B. Katel u Americi. Pojmovni aparat kojim se oni
sluze razlikuje se u nekim sitnicama, ali ne u sustini : dve podele ljudi najpodesnije i
najpouzdanije za merenje jesu podela na ekstrovertne i introvertne osobe i, drugo,
39
podela na neuroticne i stabilne osobe. Pa posto je tako, i parapsiholozi su usredsredili
svoja istrazivanja na te dve podele karaktera ljudi. I opet su prvi u ovom poslu bili
Amerikanci : Beti Hamfri na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini.

EKSTROVERTNIMA I SRECA POMAZE

Beti Hamfri koristila je test karaktera koji je u svoje vreme bio standardan - a danas se
smatra prilicno primitivnim - da bi podelila ispitanike na ekstrovertne, to jest otvorene
prema okolini, i introvertne, to jest okrenute vise u sebe, zatvorene. Posle toga im je
davala testove pogadanja (pomocu ESP) kojim redom leze karte u izmesanim spilovima,
na isti nacin kao Smajdlerova. Ekstrovertni su ponovo i ponovo pogadali nesto bolje,
malo iznad puke slucajnosti, a introvertni nesto losije, dakle malo ispod onoga sto bi bilo
da su zaista naslepo i nasumce pokusavali. Medutim, u nacinu na koji je ona vodila
statistiku, to jest analizovala dobijene rezultate, postoje izvesni problemi, koje nije bas
lako objasniti ukratko (u sustini, davala je samo grupne rezultate jedne i druge grupe, a
ne i rezultate svakog pojedinca, sto znaci da se pojedinacne razlike ne mogu valjano
sagledati), tako da se prema njenim nalazima moramo odnositi oprezno. Medutim,
nekoliko godina kasnije, 1953, Hamfrijeva i Dz. Frejzer Nikol ponovili su istrazivanje i
objavili rezultate koje mozemo prihvatiti sa vise pouzdanja. Imale su trideset ispitanika
koje su prvo provele kroz najbolje tada postojece testove karaktera, a onda kroz ESP
testove sa pogadanjem karata u spilovima; nasle su istu jasnu razliku izmedu
ekstrovertnih i introvertnih kao i ranije.

Od tog pionirskog rada proslo je mnogo godina. Potvrde o razlicitim ESP sposobnostima
ekstrovertnih i introvertnih ispitanika stigle su iz Juzne Afrike, Svedske, Britanije,
Amerike, Indije i sa drugih mesta. U nekim od tih ogleda, kao sto bi se i dalo ocekivati,
nije nadena nikakva znacajna razlika. Godine 1981. jedan od nas dvojice (Sardzent)
pregledao je sve objavljene studije ove vrste i narocito sve slucajeve u kojima je jasno
ustanovljena razlika; time je azurirao ranije takve obuhvatne preglede Palmera iz 1977. i
Ajzenka iz 1967. U nauci, smatramo da je ogled ove vrste zavrsen jasnim rezultatom ako
je izmedu uspeha jednih i uspeha drugih ispitanika ustanovljena znacajna razlika.
Definisemo kao statisticki znacajno ono za sta je verovatnoca da se dogodi pukim
slucajem samo 1:20 ili jos manja.

Ako ne postoji, u stvarnosti, nikakva ESP razlika izmedu ekstrovertnih i introvertnih ljudi,
onda bi trebalo da jedni otprilike podjednako cesto kao i drugi postizu nadmocne
rezultate na ESP testovima. Medutim, Sardzent je nasao da je bilo ukupno 19 studija sa
jasnim rezultatom i da je, od tih 19, u 18 slucajeva dokazana znacajna razlika u korist
ekstrovertnih. Onaj jedan jedini izuzetak zaista potvrduje pravilo. Pokusalo se u mnogim
zemljama, ucestvovalo je vise hiljada razlicitih ljudi i pokazalo se da ta razlika u
rezultatima zaista postoji.

Sardzentov pregled preispitali su i azurirali americki psiholog Daril Bem i parapsiholozi
Carls Honorton i Dijana Ferari, godine 1990. Njihovi nalazi su sledeci. U nekim studijama
ekstrovertnosti i ESP-a potkrala se greska koja se sastojala u tome sto su ispitanici tek
posle testiranja sa kartama ocenjivani da li su ekstrovertni ili introvertni, sto znaci da su
oni mogli promeniti svoje ponasanje (i drugacije odgovarati na pitanja u upitniku) zbog
saznanja da su postigli slab ili jak rezultat sa kartama. U nekim studijama te greske nije
bilo.

Osim toga, izvestaj Bema, Honortona i Ferarijeve govori i o ogledima sa slobodnim
odgovorom, gde je efekat razlicite uspesnosti ekstrovertnih i introvertnih ispitanika
jasan, sa vrlo izrazitim, jakim rezultatima. Testovi sa slobodnim odgovorima nemaju veze
sa spilovima karata nego se, u sustini, sastoje u pogadanju sta je prikazano na nekoj slici
koju ispitanik ne moze videti.

40
Ako smo uvereni da je razlika u ESP mocima ekstrovertnih i introvertnih ljudi stvarna,
kako bismo mogli objasniti njeno postojanje ?

INTROVERTNI LJUDI I TEORIJA "ZAUZETOG MOZGA"

Godine 1967. Ajzenk je izlozio pretpostvku da su ekstrovertni ljudi mozda bolji u ESP
testovima zato sto je kod njih nivo kortikalne pobudenosti (aktivnost u mozdanoj kori)
nizi nego kod introvertnih. To o nivou kortikalne pobudenosti jedna je cinjenica iz
psihologije licnosti, pouzdano dokazana i nebrojeno puta potvrdena; a njeno poreklo
moglo bi biti u tome sto ekstroverti bolje suzbijaju aktivnost nervnih celija u meduli
(produzenoj mozdini), kroz koju nervni signali prolaze na svom putu od cula do korteksa.
Ajzenk je sugerisao, na osnovu toga sto je cuo neke nepouzdane i neproverene price o
tome, da bi suzbijenije stanje tih celija moglo biti povoljnije za ESP. Ako je ovo istina,
onda je razlicit ESP uspeh ekstrovertnih i introvertnih ljudi posledica njihove razlicite
mozdane aktivnosti.

Ako zelimo da proverimo ovu hipotezu, naravno da nam prvo padne na um da merimo
aktivnost mozga za vreme ESP ogleda. To zvuci jednostavno, i mnogi su pokusali, ali su
dosli do sasvim razlicitih zakljucaka. Eto razocarenja; ali ne, bas, iznenadenja. Koriscene
su, na primer, razne varijante EEG (elektroencefalograma) u kojima se pazilo na razne
cinioce koji su kod EEG varijabilni, za vreme dok je ispitanik ucestvovao u raznovrsnim
ESP testovima.

U sedamdesetim godinama ova istrazivanja "mozdanih talasa" bila su usmerena
uglavnom na jedan odredeni obrazac mozdane aktivnosti koji se naziva alfa ritam. To je
ritam koji se u elektricnoj aktivnosti mozga ispoljava kad je covek budan i pribran, ali ne
nesto posebno napet. Ljudi koji kod sebe razviju sposobnost meditacije i steknu iskustvo
u takvim stvarima u stanju su da svoj alfa ritam ukljucuju i iskljucuju kad god pozele.
Alfa aktivnost jedan je od srednjih nivoa pobudenosti izmedu beta aktivnosti (kad smo
budni i svojski radimo nesto) i delta/teta aktivnosti (kad spavamo). Nazalost, dokazi da
ekstrovertni ljudi imaju drugaciji alfa ritam su slabi (oni dolaze iz konvencionalne
psihologije, dakako). Ima takvih dokaza - da ekstrovertni ljudi imaju vise alfa
frekvencije, ali sa manjom amplitudom - ali to su i posle nebrojenih ponovljenih ogleda
nejaki i nedosledni dokazi.

Pojavile su se neke nove, mocne tehnologije za proucavanje strukture i aktivnosti mozga.
Nakupilo se tu dosta skracenica : skeneri se oznacavaju kao PET sto znaci "pozitronska
emisiona tomografija", MRI sto znaci "magnetno-rezonantno dobijanje slike", i tako dalje.
Pomocu tih novih tehnologija (skenera) istrazivaci mogu bukvalno da gledaju kako se u
svim delovima ljudskog tela, pa i mozga, odvija neka aktivnost, pa nam je to, svakako,
najbolja mogucnost da neposredno proucavamo rad necijeg mozga za vreme ogleda sa
paranormalnim mocima. Samo, te nove tehnologije nisu jeftine, a parapsiholozi za svoj
rad ne dobijaju od drzave prakticno nista. Iz tog razloga, ova istrazivanja koja prakticno
mole i preklinju da budu obavljena, nisu jos ni zapoceta.

Drugi nacin da se proveri ta hipoteza o vezi izmedu ESP i pobudenosti mozga bio bi da
upotrebimo droge. Amfetamini, kod narkomana poznati kao "brzina", veoma povecavaju
pobudenost mozga. Barbiturati i trenkvilajzeri (umirujuca sredstva) kao sto je diazepam,
to jest valijum, imaju suprotno dejstvo. Znaci, covek bi ocekivao da amfetamini umanje
ESP sposobnost, a umirujuca sredstva da je pojacaju. Dokaza da je to tako ima tako
malo i tako su slabi, da nisu vredni pomena. Trebalo bi da neko uradi dodatne oglede u
vezi s tim, i da pri tom selektivno koristi samo pojedina sredstva za podsticanje ili za
smirivanje. Za sada, dokazi u prilog hipoteze o kortikalnom pobudivanju ostaju
neubedljivi. Niti ih ima dovoljno, niti su ogledi bili dosledno sprovedeni, tako da nemamo
na osnovu cega da ocenimo vrednost te teorije. Nadajmo se da ce ambiciozni mladi
parapsiholozi uspeti da na ovom polju dovedu stvari u red, i to u buducnosti ne previse
dalekoj.
41
DELOVANJE DRUSTVENOG OKRUZENJA NA ESP SPOSOBNOST

Drugu teoriju o nadmoci ekstrovertnih ljudi u ESP pokusajima ponudio je K. Ramakrisna
Rao, istrazivac roden u Indiji, ali zaposlen vec mnogo godina u Severnoj Karolini, u
Laboratoriji za parapsihologiju pri Univerzitetu Rajn. Rao je izlozio pretpostavku da je
razlika izmedu ekstrovertni i introvertnih pojedinaca u stvari drustvena razlika. Presudna
ce biti atmosfera u kojoj se ogled odvija, kaze Rao. Ako zelimo uspeh, pristup
ispitanicima mora biti prijateljski i srazmerno neformalan. A to je lakse postici sa
ekstrovertnim ljudima jer oni i dolaze vec prijateljski nastrojeni i druzeljubivi, dok
introvert dolazi stidljiv i zatvoren. Ovo zvuci itekako verovatno, ali ima li ikakvih cinjenica
koje bi dokazale da je to stvarno tako ?

U nekim ESP testovima ispitaniku su postavljana i pitanja da li se dobro slaze sa osobom
koja ga testira i da li mu je ta osoba simpaticna. Covek bi ocekivao da ce atmosfera biti
prijatnija ako je onaj ko vrsi test neka simpaticna osoba, i da ce se tada postizati bolji
rezultati. U praksi se to nije dokazalo. Ali citav taj pristup sa "simpatijom" je naivan.
Osim ako je onaj koji vrsi test bas pravo cudoviste, vecina ispitanika ce iz ciste uctivosti
reci "Da, da, ova osoba je u redu", ali to ce biti sasvim povrsno. Nama su potrebna
kudikamo pouzdanija merenja naklonosti. Bilo je nesto malo dokaza da kad je ispitivac
(dakle, onaj ko obavlja test) ekstrovertna osoba (a to se meri upitnikom o karakteru),
ispitanici pokazu nesto bolje ESP rezultate. Ali vrlo malo ovakvih studija je radeno i
rezultati nisu jasni. Trebalo bi da budu pozitivni ako je Raova teorija o drustvenom
okruzenju tacna; jer ko vise utice na opstu drustvenu atmosferu prilikom testiranja nego
onaj ko ispitanika testira ?

Bilo je i pokusaja da se vidi sta ce biti ako se ispitivac prema ispitaniku ponasa na ovaj ili
onaj nacin. Jedna studija sugerise da su bolje uspevali oni ispitanici prema kojima se
ispitivac ponasao prijateljski nego oni prema kojima se ponasao neprijateljski. To daje
neku podrsku, ali vrlo nejaku, Raovoj teoriji. Takve manipulacije sa ponasanjem prilicno
su lazne, a uostalom ne bi ni mogle mnogo da uticu s obzirom na to kako se vecina ESP
ogleda obavlja.

Medutim, ta teorija o uticaju drustvene sredine previda neke zanimljive efekte. Na
primer, da ce se s vremenom, ponavljanjem testova, razlike u uspesnosti izmedu
ekstrovertnih i introvertnih ljudi postepeno smanjivati. Mozda su introvertni ljudi na
pocetku rada nesigurni u sebe; jedan deo definicije introvertnosti jeste to da introvertni
jesu oni ljudi koji su u novim drustvenim okolnostima nesigurni, nemaju samopouzdanja.
Ako ih u pocetku zbunjuje cudan ambijent parapsiholoske laboratorije i cudan test pred
njima, sutra ce ih zbunjivati manje, prekosutra jos manje, oni ce se tokom vremena
navikavati, pa ce zato imati sve vise samouverenja, radice opustenije i postizace bolje
rezultate. Nasuprot tome, ekstrovertni drugar koji je prvog dana usao u laboratoriju
maltene u veselim skokovima i sa sirokim osmehom na licu kazao "Ej, zdravo !"
eksperimentatoru, mozda ce vec posle nekoliko testova poceti da se dosaduje i da radi
slabije; poznata je stvar da su ekstroverti podlozniji dosadi, odnosno da im brze dosadi
ona aktivnost kojom se bave. Zato bi trebalo da na kraju ekstrovertni i introvertni postizu
jednako dobre rezultate.

Ni za ovo nema jasnih dokaza. Hamfrijeva i Nikol su nasli nesto suprotno : sto su
ekstroverti vise vezbali ESP pogadanje koja je koja karta, sve su bolji postajali. Medutim,
u ogledima sa slobodnim reagovanjem, razlika izmedu uspeha ekstrovertnih i introvertnih
ispitanika stvarno kao da se s vremenom smanjivala. (A taj tip ogleda jeste jedna
situacija u kojoj drustveno okruzenje ima vecu ulogu.) I ne prvi put nalecemo na istu
prepreku koja nas itekako nervira : kad bi samo bilo vise dokaznog materijala !
Iz ovih razmatranja o ekstrovertnosti i introvertnosti izlazimo, sve u svemu,
nezadovoljni. Neki efekat tu svakako postoji, to je sigurno, ali ne znamo zasto postoji.
Treba obaviti jos mnogo ogleda.

42
VISOKA NEUROTICNOST - NIZAK ESP ?

Kad se prede na proucavanje odnosa neuroze i vanculnih opazanja, slika je vise
zbunjujuca, ali mozda i uzbudljivija, nego sto je bila u studijama o ekstrovertnim i
introvertnim osobama. Prva zabuna je terminoloska jer kad Ajzenk kaze "neuroticnost"
Katel kaze "anksioznost", a misle na isto. (Ili misle na dve stvari koje se vrlo malo
razlikuju.) Vode se rasprave o nekim podelementima, komponentama ili ciniocima
neuroticnosti, a to bi bili : nivo napetosti, sklonost ka osecanju krivice, i tako dalje. Drugi
nezgodan element, koji smo nagovestili u prici o Stepaneku, sastoji se u tome sto odnosi
izmedu ESP i licnosti mogu varirati u zavisnosti od ambijenta u kome se testovi
sprovode.

Dzon Palmer dao je izvrstan objedinjeni pregled svih dotadasnjih studija o neuroticnosti i
ESP; taj Palmerov rad sada je vec citavih petnaest godina star, ali cini se da su njegovi
osnovni zakljucci i danas na snazi. Palmer je ustanovio da su u svim ogledima gde se
ispoljila jasna (dakle, statisticki znacajna) razlika izmedu neuroticnih i smirenih
ispitanika, smireni pokazali superiornost. Svi su izgledi da taj efekat zaista, u stvarnosti,
postoji, ali moramo uzeti u obzir jedan znacajan cinilac koji na to moze uticati, a to je, da
li se ispitanici testiraju jedan po jedan ili je prisutna cela grupa.

Palmer je dosao do zakljucka da ce se razlicit uspeh neuroticnih i smirenih pokazati samo
ako svaki ispitanik dolazi sam i kroz test prolazi sam. Cim tu sedi cela grupa, efekat
iscezava.

Palmerove zakljucke potvrdila je studija o kojoj su 1882. godine izvestili Karl Sardzent i
Trevor Harli. Subjektima (ispitanicima) davan je kratak test licnosti, a odmah potom ESP
test u kome se od njih zahtevalo da zamisljaju kako se jedna kockica kotrlja niz jedan
kanal i pada na ravnu podlogu, smiruje se, a na gornjoj strani se vidi... koliko tacaka ?
Svaki ispitanik pogadao je po dvadeset pet puta. Kockica je i bacana. Na osnovu puke
slucajnosti trebalo je da pogode, u proseku, 4,17 puta kako je tacno kockica pala.
(Naime, u jednoj sestini od dvadeset pet bacanja, koliko je bilo. A jedna sestina od
dvadeset pet je 4,17.) Testirali su ukupno 186 ljudi, i to 36 dovodeci ih jednog po
jednog, a 150 ljudi grupno, naime podeljene u dve velike grupe. Pojedinacno testiranje
dalo je sledece rezultate : neuroticni ispitanici pogadali su (u proseku) nesto malo vise od
tri puta, a smireni ispitanici nesto malo vise od pet puta. A kad su testirani u grupama, ta
razlika je nestala; stavise, pojedinci za koje je prethodno ustanovljeno da su neuroticni
pocinjali su da pogadaju cak i cesce nego oni smireni. Nadajmo se da ce neki novi ogledi
potvrditi ove zakljucke izvedene iz starih.

Palmer pokusava da objasni ovaj efekat pomocu sledece teorije. Neurotican covek
nervira se kad izvedu njega samog na testiranje; mnogi neuroticari nece ni pristati na
tako nesto. Cak i ako je istrazivac osoba prijateljski nastrojena i ako deluje smirujuce,
neuroticnom coveku stalno "kucka" u glavi : "Ovi ce me sad testirati na ESP !" Tu nece
mnogo pomoci ni ako ispitivac strpljivo objasnjava da to nije test kao u skoli, iz skolskog
gradiva, jer mi o paranormalnim mocima ne znamo toliko, i da je to vise jedno
istrazivanje nego ispit. Ispitanik se nervira jer je sklon nerviranju, i u njegovom nervnom
sistemu se pojacava "sum", to jest buka, sto ometa vanculno opazanje. Smireni pojednici
nemaju takve probleme, ili ih nemaju u tako velikoj meri. Ali kad u sobi sedi cela grupa
ispitanika, neurotik zna da se bezbedno sakrio u gomili, vidi da se niko nije okomio
posebno na njega, i zato ne gubi ESP sposobnost ili je ne gubi mnogo.

Kakav je to "sum" o kome govorimo ovde ? Nije to onaj visoki nivo korteksne aktivnosti
koji je osoben za introvertne osobe. Introvertnost i neuroticnost su dve sasvim
razdvojene, zasebne osobine licnosti. Ajzenk, Katel i drugi saglasni su da je tipicna odlika
neuroticnih ljudi njihov veoma aktivan i reaktivan (responsivan) automnomni nervni
sistem - ANS. Treba znati da je ANS (nazivamo ga i vegetativni) onaj deo nervnog
sistema koji kontrolise mnoge automatske, ne-voljne aktivnosti u covekovom telu -
43
proizvodnju hormona, opustanje i stiskanje crevnih i drugih misica koji se ne pokrecu
voljno, puls, disanje, znojenje, naglo ispustanje u krvotok znatnih kolicina (nor)epinefrina
(adrenalina i noradrenalina) i druge reakcije na stres. Neuroticari se vise znoje, mnogo
vise "skoce" kad ih nesto iznenadi ili preplasi, skloniji su da ispolje simptome stresa.
Upravo ti "cinioci aktivacije" mogli bi da budu "sum" koji se mesa u ESP signale u mozgu,
a to bi ometalo ESP bas kao sto i prejaka uznemirenost moze ometati. Ovu teoriju
snazno podrzavaju ogledi u kojima su koriscene vezbe za opustanje, meditacija i druge
tehnike za smirivanje, a sve u cilju sto boljih ESP rezultata. (U sledecem poglavlju
razmotricemo mnoge dokaze o tome.)

Konacno, Palmerovi argumenti o grupama mozda bi trebalo da budu dalje usavrseni.
Neki ogledi koje je Karl Sardzent obavljao sa dacima u ucionici sugerisu da se i u takvoj
grupi neuroticari mogu izdvojiti po losim rezultatima ako se osecaju kao jasno definisana
manjina. Cak ce mala grupa decaka okruzena velikim brojem devojcica ispoljiti
neuroticno ponasanje. Ono ce biti jednako snazno kao kad usamljeni neuroticar izide
pred ispitivaca. Neuroticni covek ne uspeva da se "izgubi u masi" i da nade smirenje ako
svi jasno vide da je on pripadnik jedne male grupe razlicitih. Buduci istrazivaci morace
veoma pazljivo da razmotre koje sve uslove treba ispuniti da bi njihov test bio definisan
kao grupni. U ovom trenutku svi su izgledi da drustveno okruzenje moze uticati na ESP
rezultate isto koliko i karakter pojedinca.

Verovanje ili neverovanje u paranormalnu moc; ekstrovertnost ili introvertnost; i
neuroticnost ili smirenost; to su cinioci koji ocigledno uticu na uspeh ispitanika u ESP
ogledima. Tih ogleda bilo je toliko mnogo, a njihovi rezultati bili su toliko dosledni, da ih
niko ne moze sve skupa odbaciti. Na svoj nacin oni su za postojanje paranormalnih moci
dokaz isto toliko vazan koliko je vazno i sve ono glamurozno sto se zna o D. D. Houmu.
Zbog cega ? Zbog toga sto se odnose na obicne ljude i sto se mogu ponavljati. Od
Houma nama danas nista nije ostalo osim istorijskih svedocanstava.

Skepticni psiholog Rej Hajmen napisao je u svojoj knjizi Savremena psihologija sledece :
"Takvi obuhvatni pregledi tvrdih laboratorijskih podataka uverili su me da tu postoji
"nesto"... Kriticari, ako misle da budu cestiti, moraju nekako da objasne rezultate tih
desetina ili cak stotina eksperimentalnih studija koje su obavljene i ovde sumirane pre
nego sto odbace citavu parapsihologiju kao pseudonauku." Godine su prosle od kad je taj
komentar napisan. U poslednjem poglavlju ove nase knjige vraticemo se takvim
presudama. Za sad, pogledajmo samo jos neke psiholoske cinioce koji bi mogli biti u
korelaciji sa ESP.

RELACIJA IZMEÐU STAROSTI, KULTURE I ESP

Znacajno je pitanje da li razlike u ESP sposobnosti mogu proisticati iz zivotnog doba
(starosti) pojedinca. Posto znamo da nase drustvo postavlja pred odrasle osobe sasvim
druge zahteve nego pred decu - uglavnom u obliku nagrada za sredeno, logicno
ponasanje - valjda bi i to trebalo da dovede do nekih razlika u njihovim ESP rezultatima.
Posebna je stvar to sto industrijska drustva dvadesetog veka imaju vrlo malo zajednickog
sa lovackim i lovacko-sakupljackim, stocarskim i rano-poljoprivrednim ljudskim
zajednicama iz nase istorije. Sta ako je ta socijalna evolucija, koja je uglavnom
odbacivala navodno primitivna, magijska, animisticka verovanja, uticala i na funkcije
paranormalnih moci ? Mozemo li to ispitati na taj nacin sto cemo proucavati danasnje
primitivne ljudske zajednice tamo gde one jos postoje ? Da li evolucija vodi ljudsku ESP
sposobnost ka pojacanju ili ka nestanku ?

Posto je ESP jedna potencijalno korisna moc, razumno bi bilo pretpostaviti da ce joj
evolucija biti naklonjena. Ali ESP je obicno slaba i nepouzdana (bar ako je suditi po
dokazima koje smo do sad razmotrili). Ljudi su veoma vizuelna stvorenja - dakle, veoma
naklonjena gledanju - a drugim culima se ne sluze ni upola tako uspesno kao mnoge
zivotinje. Mozda nasa ESP popusta kao i nase culo mirisa. Mozda odumire u nama.
44
IGRA U LABORATORIJI

Pogledajmo prvo starost. Odnos starosti i ESP nije jednostavan. Sasvim je sigurno da
nijedan istrazivac nikada nije prijavio neki linearni odnos izmedu ESP i celokupnog
trajanja ljudskog zivota, nesto u smislu "iz godine u godinu uvek sve jaci" ili "iz godine u
godinu uvek sve slabiji ESP". Ali mnogi su prijavili izuzetno dobre rezultate u ESP
testiranju dece.

Ogledi u ucinioci koje je vrsila Margaret Anderson, veoma kreativan istrazivac ESP,
priznati su kao jedno od klasicnih proucavanja u parapsihologiji. Ona je, zapravo,
koristila samo jednostavne ESP testove, ali ih je obukla u ruho naucne fantastike. Deci su
testovi prezentirani kao igrica u kojoj natprosecno dobri rezultati u vanculnom pogadanju
omogucavaju da "raketa poleti u svemir" a zatim i da "ostane na dobroj putanji". To se
moralo poprilicno svideti deci, narocito u pedesetim godinama kad je putovanje u svemir
bilo nesto veoma novo. Andersonova je sa decom preduzimala oglede mnogo puta i
dobijala uvek postojane, visoke rezultate, znatno iznad statistickog nivoa puke
slucajnosti.

Direktna uporedenja dece i odraslih obavljao je dr Ernesto Spineli na Univerzitetu Sari u
Engleskoj. On je testirao velike grupe ispitanika, svih uzrasta. Nasao je sledece : deca
izmedu tri i osam godina postizala su rezultate znatno iznad puke slucajnosti na
testovima telepatije, najmlada deca cak izuzetno visoke. (U nekim testovima je ispitanik
stvarno nasumicnim pogadanjem trebalo da pogodi u 20% slucajeva, a ta deca su
pogadala cak u 40% slucajeva !) Nazalost, samo u nekim od tih testova ciljevi (ono sto je
trebalo pogadati) bili su valjano izmesani, to jest stvarno sasvim nasumicni. Puno
poverenje mozemo imati samo u one testove koje je Spineli obavio sa starosnom grupom
od 19 do 21 godine. Ali to su sve bili studenti; zaista bi bilo mnogo korisnije da je
odabrao neki tipicniji uzorak stanovnistva te starosti.

Svejedno, Spinelijevi rezultati ostaju upecatljivi. Ima i drugih studija u kojima su deca,
pa cak i bebe, postizala velike uspehe u ESP. Nedostaje nam neposredno uporedenje
dece sa odraslima, i to sa razlicitim starosnim grupama odraslih; posto toga nema, ne
mozemo narocito pouzdano spekulisati o ESP razlikama izmedu dece i odraslih. Spineli je
medutim dobio najbolje rezultate kod najmladih, slabije kod nesto starije dece, a
najslabije kod najstarije dece. Nikakvo cudo da je on, oslanjajuci se na te podatke,
sacinio jednu teoriju o razlozima zbog kojih deca imaju najjacu ESP sposobnost.

Spineli smatra da razvoj formalnog, logickog, analitickog razmisljanja kod deteta koje
postaje sve starije postepeno sputava njegovu paranormalnu moc. Ako pitate neko
trogodisnje dete : "Mozes li pogoditi u koju slikicu gleda Dzon, koji je u sobi do nas ?"
mozda cete, kao odgovor, cuti radosni uzvik : "Mogu, mogu !" Ali starije dete ili odrastao
covek "znaju" da je to nemoguce pogoditi. Spineli izvestava i o tome da kod ispitanika
ESP moc katastrofalno popusta ako im se da i neki zamrsen intelektualni zadatak u
vreme dok test ESP jos traje. Kad se ispitanik upusti u logicko, analiticko misljenje, gubi
vanculnu sposobnost.

Moguca su ovde i neka alternativna objasnjenja. Deca mozda lako poveruju u postojanje
ESP, jer po prirodi nisu skepticna; to nas vraca ka efektu "ovce-koze", to jest na one koji
veruju i one koji ne veruju. Deca su mozda i bujnija i spontanija kao licnosti,
ekstrovertnija; ljudi su skloni da postaju, sto su stariji, sve introvertniji. Osim toga,
Spineli je na brilijantan nacin organizovao testiranje. Napravio je lutkarsko pozoriste. Dve
lutke (navucene na njegove ruke, kao rukavice) pojavljivale su se na sceni i glumile pred
decom sta treba da se radi, a zatim to i objasnjavale. Spineli je deci cak podelio "kapice-
pametnice" da ih stave na glavu radi boljeg pogadanja sta neko drugi misli ! Covek se
naprosto zapita ne bi li i odrasli ispitanici postigli izuzetno visoke rezultate kad bi sa
toliko odusevljenja, spontanosti i zabave pristupili testiranju.

45
Ali tu je i Spinelijev izvestaj o inhibitornom, anti-ESP delovanju inteligentnog, analitickog
razmisljanja. Ta mogucnost svakako postoji. Dok se kod coveka razvijaju sposobnosti
apstraktnog razmisljanja, u toj istoj meri mogu opadati njegove sposobnosti ESP
delovanja. To bi znacilo da odrasli, ako zele da ponovo steknu paranormalnu moc, treba
da potisnu kod sebe apstraktno i logicno rezonovanje. Sledeca dva poglavlja ove knjige
opisivace nacine na koji se to moze postici.

PARANORMALNA MOC I "PRIMITIVNI" UM

Nepotvrdeni i ovlasni izvestaji kazu da u nekim predindustrijskim, plemenskim drustvima
narod prihvata paranormalnu moc kao normalnu, svakodnevnu stvar, najcesce u obliku
verovanja u duhove i magiju. Na nesrecu, dobrih istrazivackih radova o toj oblasti ima
vrlo malo ili nimalo. Najobimniji od njih je jedan rad iz pedesetih godina. To istrazivanje
sproveli su Ronald Rouz i Lindon Rouz medu australijskim aboridzinima, zatim medu
Maorima, takode kod zitelja ostrva Samoa. Za ESP testovi su bili sa rasporedom karata u
spilovima, a za PK sa drugim zadacima. Rezultati su bili sasvim razliciti - to se u nauci
naziva divergencija rezultata. Aboridzini i Maori postigli su visoke rezultate u ESP
(Samoanci ne), a u PK niko nije postigao nista. Ovi nalazi mogli su lako nastati zbog
prethodno uvrezenog verovanja, kod tih plemena, u to sta je moguce, a sta nije moguce.
To je opet na delu, na novi nacin, efekat oni koji veruju-oni koji ne veruju. Aboridzini su,
na primer, uporno tvrdili da u njihovom plemenu samo "pametni" pojedninci mogu uticati
na pad kockice, dok obicni pripadnici plemena to ne mogu. I zaista nisu uspeli.

Nadeni su i neki od tih "pametnih". (Ali, zanimljivo, aboridzinska rec za njih prvobitno je
znacila "onaj koji ima spretne ruke".) Sa njima je pokusano nesto malo PK testiranja. Ali
njihov stav prema tom zadatku bio je nejasan. Ako hocemo da budemo realisti, onda
moramo testove prilagoditi testiranoj ljudskoj zajednici i kulturi. Zamislite da pridete
nekom vuduistickom "hunganu" (svesteniku), pokazete mu spil karata i pitate kojim su
redom slozene. "Mozete li pogoditi ove simbole, molim Vas ?" Bila bi to glupost, naravno.
Ali, s druge strane, ako testove prilagodite u skladu sa okolnostima i stvarima koje su
dobro poznate tom narodu, kako cete posle uporedivati dobijene rezultate sa rezultatima
u industrijskim drzavama ? Opsti zakljucak mora biti da su takozvana primitivna drustva
plodno tlo za dalja istrazivanja, ali da u ovom trenutku dokaza imamo tako malo, da
nikakve cvrste zakljucke ne mozemo izvesti.

INTELIGENCIJA, MENTALNO ZDRAVLJE I LUDILO

Vratimo se Spinelijevom radu. Njegova zamisao da analiticka inteligencija suzbija ESP
izgleda uverljivo. Intuicija i analiticka inteligencija cesto se pojavljuju kao antiteza jedna
drugoj. Dalja istrazivanja u oblasti formalnog merenja koeficijenta inteligencije, kao i
proucavanje onih katastrofalnih mentalnih oboljenja u kojima je pacijent sasvim izgubio
sposobnost razumnog razmisljanja, mogle bi baciti dodatnu svetlost na ovu oblast.

Veza izmedu paranormalnih moci i inteligencije kod odraslih moze se lako sumirati :
nema je. Tacnije receno, do sada nije naden nikakav dokaz da je ima. Medutim, u
mnogim slucajevima tesko je razlikovati inteligenciju od nekih drugih cinilaca. Robert
Brier izveo je jedan ESP test u kome su ispitanici bili americki clanovi kluba "Mensa" (koji
okuplja natprosecno inteligentne) i pokazalo se ESP promasivanje, jasno i snazno. Oni
su, dakle, imali znatno manje tacnih pogodaka nego sto je to na osnovu puke slucajnosti
bilo verovatno. Clanovi "Mense" imaju natprosecno visok IQ, ali su veoma skepticni kad
je rec o paranormalnoj moci, pa je taj njihov izrazito los rezultat verovatno posledica
efekta "ovca-koza" (oni koji veruju-oni koji ne veruju), a ne visoke inteligencije.

Inteligencija nije samo jedna vestina. Postoje dokazi da se inteligencija sastoji od
izvesnog broja razlicitih vestina koje su povezane i koje stoje u hijerarhijskom odnosu.
Postoje u inteligenciji i razlike izmedu polova. Muskarci postizu bolje rezultate u
matematickom razmisljanju i u prostornim zadacima (kao sto je prepoznavanje skrivenih
46
oblika ili rotiranje predmeta u prostoru), dok zene pokazuju vecu govornu vestinu, bolje
pronalaze slicne predmete i bolje racunaju (sto nije isto sto i matematicko razmisljanje).
To su samo uopstavanja, naravno, ali ne bez osnova. Ima sve vise dokaza da postoje i
razlike u strukturi muskog i zenskog mozga, zbog kojih nastaju ove razlike u inteligenciji
izmedu polova. Bilo je pokusaja da se organizuju ESP testovi gde se neki put pogada o
slikama, a drugi put o recima, i da se kroz to provode ispitanici oba pola, u nadi da ce
razlika u komponentama inteligencije kod muskaraca i zena da se odrazi i u njihovom
razlicitom ESP uspehu kod ove ili one vrste ciljeva. Ali nema se sta reci o rezultatima tih
pokusaja, osim da su bili dosledno nedosledni. To je na neki nacin i dobro, jer to su bili
pokusaji zasnovani na razumevanju muske i zenske inteligencije mnogo manje
usavrsenom nego sto je danas, pa bi bilo pravo cudo da su uspeli.

Mnogi mentalno oboleli ljudi (sizofrenicari, ponekad i manicni psihotici) veruju da imaju
telepatsku moc i/ili da ih neko telepatski proganja. Ovo poslednje je vrlo cesto kod
paranoidne sizofrenije. Neki psihijatri zastupali su tezu (koja, doduse, zvuci prilicno
zapanjujuce) da su mnogi njihovi pacijenti poludeli zato sto ih je sopstvena paranormalna
moc gurnula "preko ruba", u bezdan ludila; jer, navodno, covek koji se suvise "otvori" za
uznemirujuce telepatske poruke sa raznih strana moze, na taj nacin, da nastrada.

Pokusaji testiranja eventualne ESP moci kod sizofrenicara prepuni su problema. Prvi od
njih je eticki. Ko nama daje pravo da te duboko nesrecne i zbunjene ljude teramo da
resavaju nekakve nase testove ? Sta ako ih samo gurnemo u jos dublju mentalnu
traumu, sta ako oni ispolje ESP i otvore svoj um prema signalima koji su za njih
uzasavajuci ? Postoje i ogromni prakticni problemi u vezi sa dijetom, lekovima ili
drogama, sa tacnom ili netacnom dijagnozom necije bolesti, sa podvrstom sizofrenije, i
tako dalje. Ko god je pazljivo pratio strucne casopise iz oblasti psihijatrije, taj zna da su
pokusaji kontrole svih tih cinilaca prava nocna mora. Moguce je naci neki put kroz sve te
probleme, ali za to je potrebno veoma mnogo vremena i novca, potrebno je pomno
odabrati pacijente, biti zaista pravi strucnjak, majstor klinickog rada i pridobiti na svoju
stranu dobru volju lekara i bolnicarki koji neguju mentalno obolele. Zato i nije
iznenadenje sto jos nijedan pokusaj parapsihologa da testiraju sizofrenicare nije
zadovoljio merila naucne postojanosti. Dosadasnji pokusaji uglavnom su i zastareli (jer
se dijagnosticka definicija sizofrenije korenito izmenila u meduvremenu), ali recimo ipak,
tek informacije radi, da je pokusaja bilo i da nisu dali neke jasne rezultate. Sa pojedinim
psihoticnim pacijentima dobijeni su visoki ESP rezultati, sa drugima ne.

Uopste uzevsi, dosadasnje studije sa tim i drugim mentalno poremecenim osobama nisu
dale osnov za uverenje da mentalno poremeceni imaju jacu ESP sposobnost; stavise, cini
se da imaju slabiju. Istrazivanja u kojima je merena zrelost i socijalna prilagodenost
pacijenta pokazala su neke vrlo male pozitivne korelacije tih odlika sa ESP nadarenoscu,
ali ne upecatljive.

MIT O SUPERIORNOSTI ZENA

Skoro sva istrazivanja ikada sprovedena pokazuju da u iskustvima paranormalnih moci u
obicnom zivotu postoji izrazita razlika izmedu polova. Zene cesce dozivljavaju ESP
iskustva, ili, da budemo precizniji, kazu da ih cesce dozivljavaju. Kod telepatskih
dozivljaja, muskarci su vecinom "posiljaoci", a zene su vecinom "primaoci". Ovo sumnjivo
lici na dobro znane klisetirane predstave o polovima : zene, koje su navodno pasivne i
intuitivne, primaju poruke od muskaraca, koji su navodno aktivni i dinamicni. Feminizam
vec decenijama potkopava te stereotipe, sto bi trebalo da se pokaze i u istrazivanjima, ali
su metodi istrazivanja u poslednje vreme takode izmenjeni, tako da o ovom pitanju ne
dobijamo podatke.

Zapravo, u ESP ogledima nisu nadeni nikakvi dokazi da postoji neki postojan ili dosledan
obrazac razlike izmedu polova. U proucavanjima snova i u bar jednom delu "gancfeld"
studija (o kojima ce biti reci u sledecem poglavlju), muskarci su postigli nesto vise
47
uspeha kao primaoci nego sto su to postigle zene, ali razlika nije bila velika. Ovakva
istrazivanja vecinom su obavljana sa decom - dakle, trazila se ESP razlika izmedu decaka
i devojcica, ali ni tu nisu nadeni jasni rezultati. Bilo je tvrdenja da zene suocene sa
laboratorijskim testovima osecaju vecu zabrinutost nego muskarci, i da ih to sputava,
tako da ne uspevaju da pokazu svoju nadmoc. Ako bi to bilo istinito, onda bi zene
pokazale nesto vise te svoje dodatne sposobnosti u slucajevima kad je ispitivac takode
zensko; ali to nije primeceno. Osim toga, u radu Spinelija i Andersonove jasno je da su
skoro sva deca odusevljeno prihvatila da se ukljuce u ESP igru : devojcice se nisu
ponasale neslobodnije od decaka.

Dakle, iako ne mozemo odbaciti mogucnost da izmedu muskaraca i zena postoje neke
ESP razlike, zasad ne raspolazemo dokazima da ih ima. Ovo je znacajan nalaz, jer
sugerise da prastara uverenja o tome ko vise dozivljava ESP nisu zasnovana na stvarnom
cescem dozivljavanju ESP, nego zene naprosto spremnije priznaju i razgovaraju o takvim
stvarima. Muskarci priznaju i "otvaraju se" samo ako je ono sto ce ispricati uskladeno sa
drustveno odobrenom slikom aktivnog, muzevnog muskarca.

STA SMO DOSAD SAGLEDALI

Ustanovili smo do sada da postoje tri cinioca koji stvarno stoje u prilicno pouzdanoj
korelaciji sa ESP sposobnostima, a to su : verovanje u mogucnost paranormalnih moci,
ekstrovertnost i nizak nivo neuroticnosti ili anksioznosti. Ono prvo bismo zaista i po
zdravom razumu ocekivali, jer ima neke paralele sa takozvanim "placebo efektom" u
medicini, kad doktori daju jednoj grupi pacijenata pilule oblozene secerom koje nemaju
apsolutno nikakvo dejstvo, a ti pacijenti ipak (skoro uvek) pokazu odredeno poboljsanje
zdravstvenog stanja, za razliku od kontrolnih grupa kojima se ne da nista. Verovanje je
mocna stvar. Kad se spiritisticki medijumi zale da ih ometa prisustvo skepticnih ljudi na
seansi, mozda im to nije samo "izvlacenje", trazenje izvinjenja za neuspeh; cini se da oni
koji ne veruju zaista stetno deluju na paranormalnu moc, svoju i tudu, a to bi znacilo da
mogu smetati i stvarno paranormalno obdarenom medijumu.

Preostala dva cinioca, a to su ekstrovertnost i smirenost, mogu delovati kroz jedan
zajednicki mehanizam, a to je smanjivanje "buke u sistemu". Svejedno da li je u pitanju
sum u korteksu mozga ili u autonomnom (to jest, vegetativnom) nervnom sistemu u telu
i mozgu, cini se da smanjenje tog suma doprinosi jacanju paranormalnih moci.

Ustanovili smo, takode, da nije pokazana veza nekih drugih psiholoskih cinilaca sa ESP. U
nekim slucajevima, negativnih dokaza imamo u izobilju. Ovo narocito vazi za razlike
izmedu polova. U drugim slucajevima, istrazivanja su bila neosporno slaba i nedovoljna,
ali ostaje cinjenica da korelacije nisu nadene. Ali kad bi sve sto se u ovom poslu moze
proucavati imalo neki odraz na ESP, posumnjali bismo da tu nesto nije u redu !

Vratimo se pojmu takozvanog "suma" u signalu, to jest buke. Obavljeno je vec mnogo
istrazivanja sa ciljem da se ESP "signali" pojacaju tako sto ce se taj unutrasnji sum
smanjiti. Ovaj rad zasniva se na jasnoj teoriji, kao i na merenjima ESP rezultata, uz
koriscenje elegantnih i privlacnih tehnika za testiranje. Dao je mnoge dokaze, o kojima
itekako treba da razmislimo.








48
5. ESP, SNOVI I ZONA SUMRAKA


Razmotrili smo da li su neke odlike karaktera povoljne za paranormalnu moc, ali jasno je
da koriscenje svake ljudske vestine, sposobnosti i svakog cula zavisi od okoline.
Preduzeti su obimni napori sa ciljem da se stvore ambijenti, fizicki i mentalni, u kojima bi
se paranormalna moc mogla bolje ispoljavati.

Ova istrazivanja pocela su, zapravo, sezdesetih godina, kada je jedna mlada generacija
parapsihologa, pretezno Rajnovih ucenika, pocela da stice utisak da su njegovi metodi za
testiranje ESP jalovi, a nacela donekle naivna. Rajnov rad bio je pionirski, ali potice iz
tridesetih godina, kad je u psihologiji vladajuca skola misljenja bio bihejviorizam.
Bihejvioristi su ljudi koji tvrde, u sustini, da psiholozi jedino mogu proucavati one
dogadaje i ona ponasanja koji su vidljivi i merljivi - dakle, koji se ispoljavaju u
spoljasnjem svetu. U bihejviorizmu posvecuje se vrlo malo paznje, ili nimalo,
unutrasnjem zivotu coveka, unutrasnjim dogadajima. Prema tome, bihejviorista bi mogao
tvrditi da neki tip elektricne aktivnosti mozga stoji u vezi sa nekim odredenim mentalnim
stanjem, ali ne bi pristao da proucava samo to mentalno stanje, jer bi rekao da je to
jedna isuvise subjektivna stvar koje se ne moze meriti.

Sav obuzet ovom ideologijom, tada vladajucom, Rajn je zeleo da pobedi bihejvioriste u
njihovoj sopstvenoj igri, upotrebom eksperimentalnih tehnika koje su se mogle
besprekorno uklogledi u svaki bihejvioristicki udzbenik za "bavljenje psihologijom". Proslo
je, medutim, trideset leta i Amerikom se prosirio novi duh. Povecana upotreba
halucinogenih droga (ukljucujuci LSD i meskalin) i povecano zanimanje za psihologiju
raznih drugih kultura upravili su paznju mnogih psihologa na unutrasnji mentalni zivot i
njegovo proucavanje. Bihejvioristi su prenebregavali introspekciju - izjave ljudi o
sopstvenom unutrasnjem duhovnom zivotu; novo pokolenje psihologa smatralo je da
zanemerivanjem takvih stvari mozemo stici samo do neznanja.

Parapsiholozi su poceli jos jednom iz pocetka da razmatraju podatke o paranormalnim
mocima iz najrazlicitijih izvora i istorijskih razdoblja. Antropologija je dokazala da mnogi
navodno "primitivni" narodi tvrde da prirodne halucinogene materije (kao one u raznim
varijantama legendarne "magicne pecurke") proizvode ili podsticu dozivljaje
paranormalnih moci. Prastari tekstovi na jeziku zvanom sanskrit, o uvezbavanju joge i
meditacije, nagovestavali su da se tokom vezbe meditacije mogu ispoljiti razni oblici
vanculnog opazanja, pa cak i dramaticnije manifestacije kao sto je levitacija. U blizoj
proslosti bilo je izvestaja o prakticnim demonstracijama hipnoze; ti izvestaji nagovestili
su da hipnotizer moze da dovede do cudnih i neobjasnjenih promena u normalnom
ljudskom ponasanju. Svi ti izvori, i mnogi drugi, nagovestili su da postoje mnogi plodni
putevi za proucavanje paranormalnih moci kroz izmenjena mentalna stanja, koja nastaju
kad se na svest utice drogom, hipnozom ili meditacijom.

POSMATRACI SNOVA

Cinilo se da narocito obecava pristup kroz snove. Jos od najstarijih vremena verovalo se
da snovi ponekad imaju natprirodni znacaj. Cesti su istorijski izvestaji o prorocanskim
snovima, kao sto je bio faraonov san o dolazecoj masovnoj gladi isprican Josipovim
recima u Starom zavetu. Stavise, preko pedeset odsto svih izvestaja o spontanim ESP
iskustvima odnose se na "prijem" dok covek spava.

Prekretnicu u testiranju ESP u snu doneli su testovi koje je u Americi obavljao
dr. Montagju Alman, kome su se kasnije pridruzili dr Stenli Kripner i njegovi saradnici.
Alman je bio prakticar psihoanalize, i u toku tog rada zainteresovali su ga ocigledno
prekognitivni snovi koje su mu pojedini pacijenti prijavljivali. Ogledi ove grupe vrseni su
nekoliko godina. Finansirala ih je Ajlin Geret, zena irskog porekla, spiritisticki medijum.
Novac je isao kroz njenu Zaduzbinu za parapsihologiju. (Geretova je osnovala taj fond sa
49
ciljem da unapreduje naucni rad u oblasti parapsihologije; fond i danas aktivno i snazno
promovise naucni rad u ovoj oblasti.) Almanova istrazivanja snova pocela su 1962.
godine, a zavrsila se 1978, kad je on otisao u penziju. Obavljana su u Laboratoriji za
snove, u Medicinskom centru "Majmonid" u Bruklinu, u Njujorku.

Almanovom radu mnogo je pomoglo otkrice psihologa Natanijela Klajtmana da je moguce
ustanoviti, po spoljasnjim znacima, faze kad covek u toku spavanja ima snove, to jest
sanja. Klajtman je ustanovio da ljudska bica tokom spavanja povremeno pocinju da
pokrecu ocne jabucice, i to snazno i brzo. Te faze nazivaju se "brzo pokretanje ociju", a
skracenica za to je REM. Suprotno tome je NREM, sto znaci "non-REM", vreme kad covek
spava, ali mu se oci ne pokrecu brzo. Ako coveka probudite dok traje REM, mnogo je
veca verovatnoca da ce vam on ispricati sta je sanjao nego ako ga probudite tokom
NREM razdoblja. Takozvani REM detektori, povezani sa elektroencefalografom (EEG
masinom) koji belezi elektricnu aktivnost mozga, mogu se pouzdano upotrebiti da
ustanove tacno kad je pocela i do kad traje svaka covekova epizoda sanjanja u toku
spavanja. Klajtmanove rezultate ubrzo su ponovili i drugi istrazivaci. Tako je dobijeno
jedno novo, objektivno merno sredstvo za merenje one aktivnosti koja se naziva
"sanjanje". To se moglo ukljuciti u studije ESP i sanjanja.

Najbolji nacin da pokazemo kako su proucavanja snova i ESP isla u "Majmonidu" bice taj
da razmotrimo studiju koju je Alman sproveo 1964. godine. Imao je samo jednog
ispitanika. Bio je to psiholog, dr Vilijem Ervin. Planirano je da testiranje traje dvanaest
uzastopnih noci, ali posto se dr Ervin razboleo, potrajalo je samo sedam noci.

Ogled je bio u obliku testa telepatije. Dok je Ervin u jednoj sobi spavao prikljucen na
REM/EEG masineriju, u drugoj sobi bio je "posiljalac", covek koji se trudio da telepatskim
putem posalje Ervinu sadrzinu neke slike (ne samo nekakve karte kao u jednostavnim
ESP testovima) odabrane sistemom slucajnog izbora iz jedne velike zbirke umetnickih
slika. Odasiljac je cele noci gledao samo tu jednu sliku. U sobi sa dr Ervinom bio je drugi
saradnik koji je pomocu jednog signala javljao cim bi primetio da Ervin prelazi u REM.
Tada je posiljalac preduzimao maksimalan napor da prenese sadrzinu slike Ervinovoj
svesti, odnosno da utice na sadrzinu njegovih snova. Na kraju svakog razdoblja REM sna
(a takvih kod coveka obicno bude pet-sest tokom cele noci, u trajanju od nekoliko minuta
pa sve do citav sat ili vise), taj saradnik u sobi budio je Ervina, zahtevao od njega da
isprica sta je sanjao, i to je belezio. Tokom cele te noci, posiljalac nije imao nikakav
neposredan kontakt ni sa dr Ervinom niti sa tim saradnikom u Ervinovoj sobi; ujutro je
odlazio, a da nikoga od drugih ucesnika nije ni video. I Ervin se budio ujutro, a tada se
od njega trazilo da prijavi kakve je jos pojedinosti, asocijacije, slike, ili bilo sta sto na
slike podseca, video u snu.

Kako ustanoviti da li je nesto zaista preneseno i da li je preneseno telepatski ? U ogledu
kao sto je ovaj, ne postoji jasno i jednostavno pogadanje ili promasivanje. Za razliku od
ESP testova sa kartama, koji su testovi prisilnog izbora (jer ispitanik mora da se izjasni
za jednu od malog broja tacno odredenih mogucnosti, ovo je test slobodnog reagovanja
u kome ispitanik moze da prijavi sto god hoce.

OCENJIVANJE

Posle sedam noci vrsenja ogleda, Alman je iskoristio ukupno sedam slika, a od Ervina
dobio izvestaje o snovima tokom svake od tih noci. Onda su i slike i izvestaji poslati
sudijama, kojih je bilo troje. Svaki sudija bio je potpuno nezavisan, a zadatak mu je bio
jednostavan : gledati izvestaje o snovima i onda za svaku noc snova rasporediti tih
sedam slika po redosledu verovatnoce : koja slika je najverovatnije izazvala snove te
noci, za koju je to manje verovatno, i tako redom. Na poslednje mesto sudija je trebalo
da stavi sliku za koju smatra da je najmanje nalik tim snovima.

50
Naravno da ce procena svakog sudije o tim slicnostima biti subjektivna. Nece svaki sudija
sagledati stvari na isti nacin. Ali i pored ovog problema, moguce je ovim metodom
proveravati eventualno postojanje ESP. Ako jedan sudija za svih sedam noci pogodi tacno
koja je slika bila telepatski "prenosena" date noci, onda to ne moze biti slucajno. Ako bi
na delu bila samo puka slucajnost, samo cista verovatnoca, sudija bi poneki put i
pogodio, ali bi isto tako cesto stavio onu pravu sliku na poslednje mesto, isto tako cesto i
na pretposlednje mesto, i tako dalje. U ovoj studiji sa doktorom Ervinom moglo se
ocekivati da ce svaki sudija da "potrefi" onu pravu sliku za samo jednu od tih noci (jer
ima sedam mogucnosti - dakle, verovatnoca slucajnog pogotka je jedna sedmina,
odnosno samo jedan prema sedam). Takode bi trebalo ocekivati da prosecno rangiranje
(prosecan plasman) one prave slike bude na sredini - dakle, da prava, ciljna slika
zauzme, kad se saberu ocene svih sudija, cetvrto mesto na tabeli.

Sudije moraju, naravno, raditi "naslepo", bez predznanja. U ovom kontekstu to znaci da
ne smeju znati, niti im sme biti na bilo koji nacin nagovesteno, koja je slika upotrebljena
koje noci. Covek bi pomislio da se to razume samo po sebi, ali istrazivaci ovde mogu
upasti u vrlo prefinjene zamke. Pretpostavimo da neko Ervinu svakog jutra, posle
zavrsenog izvestavanja, pokaze sliku : "Evo, vidi, ova je slika bila nocas." Sledecih
nekoliko noci Ervin bi mogao nehotice da se "izleti", da kaze : "Sanjao sam nesto nalik na
onaj san prosle noci kad ste mi slali onog Van Goga..." To vec kaze sudijama da sad nije
Van Gog, kao i nesto o redosledu slika, i tako im olaksava da na pravi nacin spoje slike i
snove. Neke studije sa slobodnim reagovanjem pale su u takve zamke, ali ova sa dr
Ervinom nije.

Kako su, dakle, sudije rangirali svaku sliku ? Naravno, njihove ocene sabiramo i izvodimo
prosek. Samo u jednom slucaju slika se nasla tacno na cetvrtom mestu (prosecan
plasman 4,0). U preostalih sest slucajeva, slike su se nasle na visim mestima na
tabelama, sto znaci da su donekle uspesno prepoznate u snovima od te noci. Alman je na
osnovu statisticke analize zakljucio da je u ovoj studiji demonstrirana ESP. Medutim,
posto je ogled prekinut pre nego sto je bilo planirano (nije potrajao dvanaest noci), neko
bi mogao izneti optuzbu da je Alman namerno obustavio posao kad je video da je dobro
poslo, da bi zadrzao povoljan rezultat. Iz tog razloga Alman je odlucio da citavu stvar
ponovi.

UKLJUCITI SE JOS JACE

Za drugu studiju sa dr Ervinom bilo je planirano da traje osam noci, sto se i ostvarilo. Ali
ovog puta je u metod vrsenja ogleda uneta velika inovacija. Odasiljac nije samo gledao
odabranu sliku. Alman i Kripner su slikama dodali i "multi-senzorne" (dakle, za vise cula
odjednom) materijale; tako su ih sami nazvali. To je predlozio sam posiljalac, Feldstajn,
ali mu je posle sigurno bilo nezgodno, s obzirom na to sta je sve morao da radi. Druge
noci ogleda odasiljao je jednu japansku sliku na kojoj se vidi covek sa suncobranom koji
pokusava da pobegne jer ga je uhvatila kisa; zato je Feldstajn setkao ispod tusa u
kupatilu zgrade "Majmonida" drzeci u ruci nekakav kisobran-igracku !

Pocevsi od ovog drugog Ervinovog ogleda, rezultati su bili izuzetni. Od osam noci, za sest
su sudije, posle citanja zabeleski o snovima, stavili stvarno odasiljanu sliku na prvo
mesto. Jedna slika plasirala se na drugo mesto na svojoj tabeli, a jedna na trece. Da je
bilo pogadanje stvarno nasumce, trebalo je da samo u jednom slucaju (a to je 12,5%)
bude cist pogodak. Za Ervinove beleske i slike pogodili su 75% tacno. U ovom ogledu
broj pokusaja bio je mali, pa ipak verovatnoca da se pukim slucajem postigne 75% bila
je znatno manje od 1:1.000.

Ekipa iz "Majmonida" isla je sa ovim tipom ogleda iz uspeha u uspeh. Obraticemo
posebno paznju na jednu od tih studija, zbog prirode ogleda i zbog ogromnog
postignutog uspeha. Na ideju za takav pokusaj dosli su zato sto su tokom normalnih
laboratorijskih ogleda naleteli na nekoliko slucajeva naizgled spontane prekognicije.
51
Na primer, godine 1969. obavljena je proba telepatskog emitovanja u san. Spavao je
Alan Von koji je sa Almanom i Kripnerom bio koautor knjige Telepatija sna. U razgovoru
posle sna, Von je komentarisao : "U mom snu bio je Cak Honorton i zapisivao je nesto
sto je slusao sa trake, i pri tom pisao slovo "f"... Rekao je : "O, to f mi je za failure,
neuspeh"... Onda sam pogledao ka televizoru koji je bio tu, i nekako se cinilo da je i taj
televizor deo ogleda... gledao sam ga, i cela stvar se nekako pocela pomicati i ozivljavati,
nasao se tu i neki covek sa nozem... iza njega je na podu lezao nekakav majmun... Pitam
se, nece li jednog dana neko izvesti takav ogled..."

Bilo je to 9. aprila 1969. A 17. jula Von je pisao Almanu i izlozio pretpostavku da je taj
san mogao biti prekognicija nekog ogleda koji tek treba da se dogodi.

Poznata licnost sa kanadske televizije Norman Peri stigao je 12. januara 1970. u
"Majmonid" da bude subjekt u istrazivanju. Von se nalazio u blizini kao "prva rezerva" za
slucaj da Periju bude tesko da zaspi u neuobicajenim laboratorijskim uslovima (i sa
elektrodama pricvrscenim za glavu, a mi vam mozemo iz licnog iskustva reci da to ne
pomaze coveku da zaspi). Odabrana je, pomocu tablice nasumicnih brojeva, jedna slika.
Na njoj je bio majmun koji drzi pomorandzu. Da bi jace, udarnije poslao sliku, posiljalac
je je doneo jednu stvarnu pomorandzu i pokidao je prstima na komade.

Periju se u snu nije pojavio majmun, nego neka velika bela zivotinja koju nije umeo
opisati. Medutim, kad su mu posle sna ponudili slike sest zivotinja, on je na prvo mesto
stavio sliku majmuna, zato sto se desilo da je na toj slici majmun bio beo.

Za to vreme spavao je i Von i sanjao kako neko rastrze veknu hleba. Posle budenja
pokazali su i njemu slike, i on je majmuna stavio na dno, na sesto mesto : potpun
neuspeh. ("F je za failure...")

Von je gledao Perija kako bira sliku; gledao je to na ekranu, jer sve se snimalo za
televiziju ("televizor deo ogleda...") i Peri se opredelio za sliku belog majmuna koju je
onda polozio na pod ("...na podu lezao nekakav majmun..."). Druga slika koju je Peri
odabrao bila je slika coveka koji drzi sekiru. ("nasao se tu i neki covek sa nozem...")

Naravno da je sve to mogla biti cista podudarnost, mada je stvarno tesko poverovati da
se toliko elemenata poklopilo slucajno. Zanimljivo je primetiti da u formalnom ogledu koji
je zamisljen da stvori stanje uma podesno za ESP, ponekad spontano izbiju marginalne
ESP pojave koje niko nije predvideo ! To je i svojevrsna ironija jer su istrazivaci upravo
zbog spontanih pojava paranormalnih moci dosli na pomisao da uprilice studije ESP i sna.
Ova prica o Vonu i Periju ne moze se ni u kojoj meri naucno vrednovati, naravno, ali
jasno je zasto se ekipa iz "Majmonida" veoma zainteresovala za prekogniciju. U dva
ogleda, koji su medu njihovim najuspelijim, ispitanik im je bio covek zaista sasvim
izuzetan.

PREKOGNITIVNO SNEVANJE

U "Majmonid" je 1969. godine, pa opet 1970. godine doputovao jedan mladi Englez po
imenu Malkolm Besent. Imao je vec u svojoj biografiji znatan broj dozivljaja koji su
izgledali kao prekognitivni ili na razne druge nacine u vezi sa paranormalnom moci. U
"Majmonidu" je Besent postao jedna od velikih zvezda paranormalnih moci. Evo kako su
ogledi sa njim obavljani.

U prvoj seriji bilo je osam eksperimentalnih noci, u drugoj isto toliko. To je odluceno
znatno ranije, naravno. Svake od tih noci Besent je spavao sa REM/EEG monitorima
pricvrscenim na glavu kao i obicno; budili su ga odmah posle REM razdoblja sanjanja, i
on je saopstavao sta je sanjao. Ujutru je dodavao jos poneku zavrsnu misao, sliku,
asocijaciju. Dovde je isto kao sa ostalim ispitanicima u "Majmonidu". Ali sad nije bilo
nikakvih slika niti je iko ista Besentu odasiljao !
52
Po zavrsetku nocnog rada, jedan istrazivac koji o Besentovim snovima nije znao uopste
nista upotrebljavao je slozeni sistem slucajnog izbora da odabere jednu ciljnu rec iz
standardnog udzbenika psihologije pod naslovom Analiza sadrzine snova (koji nema
nikakve veze sa jeftinim komercijalnim izmisljotinama koje toboze tumace "pravo
znacenje" snova). Istrazivac je spajao tu rec sa jednom slikom i na osnovu toga smisljao
malu dramu za Besenta. Evo kako je to izgledalo u praksi.

Jednom prilikom desilo se da kao ciljna rec bude odabrana rec "hodnik". To je odredilo
koja ce slika biti odabrana : Van Gogova slika Hodnik bolnice u Sen Remiju. Odabrana je
na osnovu toga sto je u spisku slika u toj zbirci to bila prva u cijem nazivu se nasla rec
"hodnik". Izbor je, dakle, bio u tom smislu objektivan. Besenta su onda provukli kroz
jednu bizarnu saradu. Kad je zavrsio sa poslednjim komentarima o svojim snovima te
noci, odvukli su ga u neki mracan hodnik, dali mu neku bezazlenu pilulu da bi se "lecio od
svog stanja", obracali su mu se sa "gospodine Van Gog" i pokazivali mu slike koje su
naslikali mentalno oboleli ljudi. Besentovi snovi koje je imao pre toga, tokom noci, u
neverovatnoj meri su se podudarali sa onim sto se ujutro s njim radilo.

Da bi se ocenilo da li je to prekognicija, Besentovi izvestaji o snovima davani su svakog
dana trojici nezavisnih sudija. Sudije su dobile i osam reci, od kojih je jedna bila ona
prava, a sedam su bile sasvim nasumicno odabrane. (Ujutro posle "noci Sen Remija"
prava rec bila je "hodnik", a ostalih sedam bile su "kapuljaca polarne jakne", "radni sto",
"kuhinja", "kasicica", "telo nazad", "lisce" i "lakat", sve izvucene iz Analize sadrzine
snova, sto objasnjava malo cudnu prirodu nekih od njih.) Sudijama nije receno koja je od
ovih reci ona prava. Kad su procitali beleske o Besentovim snovima te noci, sve troje su
se opredelili za rec "hodnik", smatrajuci da je najprikladnija od ponudenih osam.

Nama se cini da je postupak ocenjivanja ovde bio maltene namesten da izgubi
informacije. Jer sudijama je trebalo dati da biraju izmedu osam slika medu kojima bi
jedna bila Hodnik bolnice u Sen Remiju, a ostalih sedam neke nasumce izvucene. Nije im
trebalo dati samo ciljnu rec i sedam nasumicnih reci. Pa i tako, Besentovi rezultati bili su
fenomenalni.

Trebalo bi da ispitanik, pukom slucajnoscu, tokom sesnaest noci dvaput sanja tacno ono
sto ga ceka, dakle da postigne dva pogotka (jer su sudije mogle birati izmedu osam
alternativa). Besent je postigao deset pogodaka, a to je pet puta vise nego sto je trebalo
da zaista nasumce "nabode". Izgledi da to postigne "tek onako" bili su veoma mali.

Ogledi sa Besentom znacajni su i zato sto su potpuno iskljucivali takozvano "procurivanje
culnih podataka". U ESP ogledima ocigledno da je bitno da ne dozvolimo ispitaniku da se
domogne normalnim, culnim putem ma i najmanje truncice informacije koja bi mu mogla
nagovestiti sta je ono o cemu treba da pogada. Kad se u istoj zgradi posiljalac setka
ispod tusa sav mokar, i tako dalje, mozda se mozemo zabrinuti da li je to bas sasvim
uvazeno. Mi smo, doduse, citali tehnicke specifikacije Almana i Kripnera i posetili
"Majmonid", i sasvim smo cvrsto uvereni da "procurivanja" podataka culnim putem nije
moglo biti. Ali kljucno je shvatiti da ogled sa Besentom otklanja ovakve nedoumice u
nacelu : niko ne moze culima da oseti nista o jednoj reci koja jos nije izabrana, i o slici
koja jos nije izabrana, i ciji ce se nasumicni odbir dogoditi tek sutra !

DALJE STUDIJE SNOVA

Potpuni podaci o studijama u "Majmonidu", izlozeni u knjizi Telepatija snova (imate je u
bibliografiji), kao i u mnogobrojnim naucnim radovima, pokazuju, van svake sumnje,
mnogo veci uspeh nego sto se na osnovu slucajnosti moglo desiti. U najdramaticnije
uspesnim serijama, kao sto je bilo sa Ervinom i Besentom, postotak pogodaka bio je
fenomenalan. Najveci problem jeste u tome sto takve rezultate treba ponoviti i negde
drugde, a tu se javljaju finansijske nevolje. Naime, nedostatak para. Potpuno opremiti
jednu laboratoriju za snove i za telepatiju, sa zvucnom izolacijom, i platiti istrazivace koji
53
ce, udruzeni u ekipe, sedeti po celu noc i raditi, to kosta mnogo. Od kad su istrazivanja u
"Majmonidu" okoncana, niko nije, nigde, bio u prilici da preduzme neki slican program.
Nasa najveca nada jeste da ce neki istrazivac spavanja i snova u konvencionalnoj
psihologiji jednog dana da se zainteresuje i za ESP snove i da udahne novi zivot ovoj
oblasti istrazivanja.

Obavljane su neke mnogo jednostavnije studije snova, u kojima spavac, naprosto, cim se
probudi isprica sta je sanjao i to se snimi; on to ucini ujutro, ili, u nekim slucajevima, u
toku noci zato sto je budilnik namesten da ga probudi u neko doba. Nema tu REM/EEG
opreme, i zato se ogroman deo informacija gubi (jer ljudi se daleko bolje secaju sna kad
ih probudite u toku REM faze nego ujutro). Jasna je stvar da je takvim gubitkom
informacija otezano i ma kakvo detektovanje ESP.

Pa ipak, nekoliko istrazivaca prijavilo je uspeh u proucavanju ESP i sna cak i po tako
uproscenoj postupku. Psiholog Robert Van De Kasl, koji se i sam dokazao u "Majmonidu"
kao veoma uspesni ESP sanjar, upotrebio je ovaj metod sa clanovima jednog americkog
letnjeg kampa i postigao pozitivne rezultate. Na Kembridzu je tim od pet istrazivaca
objavio rezultate znacajno iznad nivoa slucajnosti; bila je to studija u kojoj je osam
ispitanika prijavilo po sest snova, posto je svako od njih dobio svaki put da nosi kuci po
jedan zapecacen paket, zasticen od svakog zavirivanja, sa zadatkom da ga stavi pod
jastuk pre nego sto zaspi. Podudaranje izmedu snova i slika koje su bile u paketima
ocenjivala su dvojica sudija, Sardzent i Metjus. Svakom od njih dato je da uz beleske o
svakom pojedinom snu razgledaju po cetiri slike, od kojih su tri bile nasumce odabrane, a
jedna je bila ona prava. Prosecan broj pogodaka bio je znacajno iznad nivoa slucajnosti,
a osim toga i jedan i drugi sudija pogadali su onu pravu sliku cesce nego sto bi to pukom
slucajnoscu mogli - ali primetilo se da njih dvojica ne obracaju podjednaku paznju na iste
elemente u snovima ! Evo kako su oni rangirali ciljne slike :

Sudija plasman ciljne slike
prvo mesto drugo trece cetvrto
Sardzent 17 15 10 5
Metjus 20 9 10 9

(Kod Sardzenta je zbir poena samo 47 zato sto je jedno njegovo pogadanje ponisteno
zbog mogucnosti, mada vrlo male, da je doslo do procurivanja culnih informacija.) To
sugerise zakljucak da u ogledima slobodnog reagovanja moramo proucavati i sudije.
Metjus je veoma dobro uocavao direktne pogotke. Sardzent je mozda bio prijemciviji za
"delimicne informacije", tako da je vrlo uspesno stavljao onu pravu, ciljnu sliku na jedno
od prva dva mesta; ali ne bas tako cesto na prvo mesto gde ona treba da bude. Pa ipak,
ova dva niza brojeva pokazuju vrlo visoku korelaciju, tako da ne mozemo zakljuciti da je
u sudenju preovladavala subjektivnost.

Jedan od ispitanika u ovom ogledu, Trevor Harli sa Univerziteta Vorik, objavio je 1989.
jednu znacajnu studiju ESP sna, u kojoj je opet on bio sanjar. Ishod je bilo ESP
promasivanje - dakle, pogadanje znatno manjeg broja slika nego sto bi to po zakonima
statistike i puke slucajnosti trebalo da bude. Zanimljivo je da se ovaj efekat kod Trevora
Harlija pojacavao tokom noci i da je kod poslednjih snova bio statisticki veoma visok.

Godine 1992. odrzana je konferencija PA, Parapsiholoskog drustva. Istrazivaci Kanfamani
i Brouton iz Severne Karoline obavestili su ovaj skup o ogledu sa snovima dvadeset
ispitanika, gde su postignuti rezultati bili statisticki znatno iznad slucajnosti (vervatnoca
1:400). Ovaj ogled posebno pominjemo zato sto su isti ti istrazivaci ranije izveli dva
druga ogleda, ali u njima nisu dobili ni izdaleka tako dobre rezultate. Mozda je potrebno
nesto vremena i iskustva da bi covek naucio da radi uspesno sa snovima i ESP.

Nas obuhvatni pregled svih dosad publikovanih izvestaja pokazuje da su u 45% slucajeva
postignuti rezultati koji su se znacajno odmakli od nivoa puke slucajnosti, a merilo za to
54
bilo nam je sledece : da je pogadanje bilo bar devet puta cesce (ili rede) nego sto bi se
pukom slucajnoscu moglo objasniti. Na ovo neki skeptik moze reci : "Da, ali to je zato sto
ogroman broj drugih rezultata nije uopste prijavljen ! A kad bi svi bili prijavljeni, ukupan
rezultat ne bi bio ni priblizno tako dobar." Na ovo se moze uzvratiti mnogim odgovorima,
ali narocito su vazna tri. Kao prvo, prijavljuju se i studije u kojima ne bude nadeno nista
(kao sto su pomenute prve dve u Severnoj Karolini). Drugo, studije snova su skupe i
zahtevaju mnogo vremena; naprosto nije moguce obavljati ih u serijama, a onda objaviti
samo nekoliko, samo one koje ispadnu najuspesnije. Trece, ogromna vecina studija
pokazuje ESP pogadanje; a kad bi se sve zaista desavalo zaista naslepo, u 50% slucajeva
dogodilo bi se ESP promasivanje.

Studije ESP i snova u nasem vremenu dozivljavaju svojevrsnu renesansu, ali pred kraj
programa u "Majmonidu" postalo je jasno da su velika cena i dugo trajanje rada
svojevrstan hendikep i da bi bilo dobro naci neki brzi i jeftiniji nacin da se postigne stanje
pogodno za vanculno opazanje i za oglede s njim. I nasao se, ubrzo.

TEKSTOVI DREVNI I NE BAS DREVNI

Jedan od istrazivaca koji su radili sa ekipom u "Majmonidu", a koji je kasnije radio u
Prinstonu i Edinburgu, bio je pokojni Carls (Cak) Honorton. Iako su tehniku "gancfeld",
koju je on razvio, koristili posle njega i mnogi drugi istrazivaci (opisacemo je uskoro),
njemu se zasluzeno priznaje da je u toj tehnici bio ne samo prvi nego i najuspesniji, jer
je obavio izuzetno veliki broj ogleda te vrste.

Honorton je svoj pristup pripremio tako sto je proucio postojecu literaturu o ESP
iskustvima, pocev od joga-sutra Patnadzalija od pre 3.500 godina u Indiji, do podrobnih
izvestaja koje je pisala Lujza Rajn, supruga Dz. B. Rajna, i do publikacija Britanskog
drustva za ESP istrazivanja koje je radilo u 19. veku. Proucio je memoare i ostale spise
medijuma i drugih paranormalno obdarenih ljudi. U tekstvima Patnadzalija, na primer, za
ESP i PK efekte kaze se da se dogadaju na najdubljem nivou meditacije, samadhiju.
Samadhi je konacni stadijum jednog procesa u kome se um odvaja od cula (jer mu cula
smetaju, "odvracaju" paznju) i usredsreduje se sve dok ne postigne potpunu smirenost.
Rad Britanskog drustva pokazao je da se veliki deo ESP iskustava dogodi ne samo dok
subjekat spava nego i kad je zanet u sanjarenje, mastanje, ovlasno zadremao, na
domaku sna, ili u nekom drugom veoma opustenom stanju. I u tekstovima mnogih
paranormalno obdarenih ljudi Honorton je nasao jedan zajednicki refren : najbolji uslovi
za ESP iskustvo jesu oni u kojima je covek opusten i u kojima se blago, ali ipak i cvrsto
trudi da oslobodi svoj um svih ostalih, spoljasnjih misli. Honorton je identifikovao dva
zajednicka elementa, "stisavanje" normalnih senzornih mehanizama i "okretanje u sebe",
mentalnu orijentaciju koja se sastoji u gledanju "unutra". Zasto bi ta dva elementa bila
povoljna za ESP ?

Honorton je ponudio model po kome je ESP nesto kao culo, ali nejako. Ako je to priroda
ESP, onda bi to culo lako moglo biti potopljeno silovitim radom ostalih cula,
konvencionalnih. Razmotrite ogromnu kolicinu informacija koja nagrne u nase oci kad
god ih otvorimo; ako je ESP signal slab, ta poplava drugih signala (vizuelnih) je sum.
Mozak bude toliko angazovan u obradivanju obicnog culnog inputa (ulaznih signala) da
nema vremena niti slobodnih kapaciteta da registruje ESP signale niti da ih obradi. Za
razliku od toga, izmenjena stanja svesti - san, hipnoza, meditacija i tako dalje - znace
veliko smanjenje delovanja nasih "normalnih" cula. Mozda su zbog toga ta izmenjena
stanja pogodna za ESP.

USKRACIVANJE CULA I ESP

Honorton je u pocetku vrsio oglede sa potpunom culnom deprivacijom - sa uskracivanjem
ma kakvih culnih signala. Trebalo je da to bude nacin da se iskljuci sva "spoljasnja buka",
to jest sav sum. Dobro je poznato da ljudi koji su izolovani od okoline pocinju posle
55
nekog vremena da pokazuju znake dezorijentacije, koji ukljucuju promenjenu svest o
svom telu, vizuelne halucinacije i druge jasne znake izmenjenog stanja. Moglo bi se,
dakle, s pravom ocekivati da ce uklanjanje normalnih senzornih inputa dovesti do vecih
ESP uspeha.

U Honortov ogled bilo je ukljuceno trideset osoba. Svakoj je bio namesten crni povez
preko ociju da ne vidi nista, usi poklopljene stitnicima da ne cuje nista, i svaka je bila
stavljena u jednu "kolevku" okacenu na takav nacin da se mogla slobodno kretati u svim
pravcima. Za vreme trajanja ogleda (pola casa), kolevka se neprestano kretala u raznim
pravcima vrtela i njihala. Svaki ispitanik morao je javljati o idejama, mislima i mentalnim
slikama koje su mu dolazile. Tokom tog posla, jedan covek, posiljalac (koji se nalazio
daleko odatle), gledao je jednu sliku, nasumce odabranu. Potom je ispitanik, dakle
primalac, vaden iz "kolevke" i davano mu je izvesno vreme da se pribere. Zatim mu je
nalagano da gleda cetiri slike, od kojih je jedna bila ona prava, ciljna. Zahtevalo se da
odabere onu koja najpribliznije odgovara onome sto je dozivljavao. To je, dakako, veoma
slicno merenjima ESP tokom sna.

Honorton je posao od dva konkretna predvidanja i zeleo je da ih na ovaj nacin testira.
Prvo, predvideo je da ce postici pozitivan ESP rezultat, iznad nivoa slucajnosti. To mu se
nije ostvarilo, ili, tacnije receno, ostvarilo se u tako maloj meri da je zaista moglo biti i
pukim slucajem. Drugo, predvideo je da ce najbolje ESP rezultate dobiti od onih
ispitanika koji prijave najizrazitije izmenjena stanja svesti tokom ogleda. Ova prognoza
mu se ostvarila u statisticki znacajnoj meri.

Ovaj Honortonov ogled sugerisao je, dakle, zakljucak da ESP jeste u nekoj vezi sa
mentalnom dezorijentacijom koja nastaje kad je covek izolovan od svoje okoline.
Medutim, efekti culne deprivacije poprilicno su ekstremni i tesko bi mogli biti korisceni
kao standardni metod vrsenja ogleda. Nisu bas ni prijatni; ne bismo se cudili ako je
citalac osetio nelagodnost dok je citao nas opis tog zatvaranja ociju i usiju i o zatvaranju
u "kolevku" koja se vrti i ljulja. Cak i sama pretnja da ce im biti uskraceni culni utisci
baca mnoge ljude u anksiozno stanje, koje, kao sto smo videli, izgleda da je nepovoljno
po ESP.

U nastojanju da smisli nesto sto ce biti prijatnije i manje pretece, Honorton je prilagodio
postupak poznat kao "gancfeld izolacija". Rec je uzeta iz nemackog jezika : Ganzfeld na
nemackom znaci "celo polje". U psihologiji je bila poznata od ranije. Gancfeld je takode
metod da se smanji sum i da se svest usmeri u sebe (mesavina, dakle, dva cilja), ali
postoje izvesne fine razlike u odnosu na culnu deprivaciju, tako da je to metod prijatniji,
manje napadan. Ne pokusavamo da uskratimo ispitaniku sve culne inpute, nego samo da
ih odrzimo na postojano niskom nivou. Ako se mozgu iznova salju potpuno isti signali,
ovaj posle nekog vremena prestane da obraca paznju na njih. Jednostavno receno,
svaciji mozak programiran je da reaguje na promenu; ako nema promena, paznja odluta
vec nekud, mozda ka unutrasnjim, mentalnim dogadajima. Za ovaj proces postoji
strucan termin, "habituacija", sto bi znacilo, otprilike : navikavanje.

HONORTONOVI GANCFELD OGLEDI

U gancfeld ogledu podsticemo ispitanika da se opusti. Dovedemo ga u okruzenje koje je
pogodno za mir i odmor, kontrolisano, bez ikakve pretnje. On ili ona lezi na madracu ili
na fotelji sa naslonom nagnutim unazad. Na usima su slusalice kroz koje ujednaceno
dopire "beli sum", a to je zvuk sacinjen podjednako od svih frekvencija, ili dopiru ritmicni
zvuci sa morske obale. Preko ociju se stave prepolovljene ping-pong loptice (ili teniske)
oblozene vatom, a preko toga pada mutna svetlost, obicno crvena ili narandzasta.
Materijal od koga su napravljene loptice za stoni tenis ima bas onaj pravi stepen
poluprovidnosti potreban da bi se svetlost rasporedila ujednaceno. Ovo opustanje
zamisljeno je tako da navede coveka na to da opusti misice i da ublazi svaku zabrinutost.
Beli sum smanjuje dejstvo raznih drugih sumova koji dolaze iz okolnog sveta (ali
56
istrazivac koji ima materijalnih mogucnosti upotrebice i sobu izolovanu od zvuka).
Difuzija svetlosti kroz ping-pong loptice stvara maglovit, topao sjaj, koji ubrzo postane
jednoobrazan, bez ijedne crte, bez ikakvog obrasca, sto znaci da su uklonjene promene
koje nase oci, normalno, registruju u svakoj milisekundi naseg budnog stanja. Zasto bas
ping-pong loptice ? Zato sto su jeftine i lake za upotrebu. U bar jednom ogledu
upotrebljene su gogl-naocare, onakve kakve koriste ronioci ili zavarivaci : napred je
ravno staklo, a svud uokolo guma koja zaptiva pristup do oka. Ali ispitanicima su ubrzo
postajale veoma neudobne, pa su pocinjale da im idu suze na oci, i slicno. Ping-pong
loptica, prepolovljena, ne prijanja za oko bas savrseno, ali zato treba njen rub obloziti
vatom, pa ce taj problem biti resen.

Sta se dogada sa covekom u ovom cudnom okruzenju ? On (ili ona) se oseca prijatno i
opusteno. I toplina prija; bilo je pokusaja sa "hladnom bojom" svetlosti, ali je
ustanovljeno da je manje prijatna od toplog crvenkastog ili narandzastog sjaja. Beli sum
zvuci nekim ispitanicima kao blago padanje kise, ili kao more koje sumi, ili cak kao
daleka grmljavina. Vreme prolazi, covek prestane da pazi na sve to, mozak pocne da
razmislja o onome sto se dogada u njemu samom, pa efekti gancfeld izolacije postanu
jaci.

A sad, ESP deo vezbe. Negde daleko nalazi se covek koji je posiljalac. On gleda jednu
sliku, koja je nasumce odabrana izmedu mnogih. Ispitanik govori. To potraje obicno
nekih 30 ili 35 minuta. Sve to sto ispitanik prica, belezi se i prenosi na hartiju; dobijeni
spis naziva se transkript. Kad je gancfeld seansa zavrsena, transkript se daje ispitaniku u
ruke da ga cita. Takode mu se daju slike, najcesce cetiri, s tim da on ne zna koja od njih
je ona prava, ciljna. Najbolje je da se ne donese original, onaj primerak koji je bio u
rukama posiljaoca, da ne bi doslo do prenosenja nekih minimalnih culnih informacija kao
sto bi mogli biti, recimo, otisci prstiju; ispitaniku treba da dospe u ruke kopija te slike.
Zatim se od ispitanika zahteva da kaze koja od te cetiri slike najpribliznije odgovara onim
mentalnim sadrzajima koje je imao tokom gancfeld opustanja, a to znaci i koja najbolje
odgovara onome sto je govorio tokom tih tridesetak minuta. Ako su ponudene cetiri slike,
pukom igrom slucaja ispitanici ce pogadati u priblizno 25% navrata - jednom od svaka
cetiri pokusaja.

Od tridesetoro ispitanika, cak 13 njih je kod Honortona stavilo onu pravu sliku na prvo
mesto. To je 43% pogodaka. Verovatnoca da su to pogodili slucajno iznosi 1 :60, sto nije
neki veliki broj, ali to je tako zbog malog broja ucesnika i pokusaja. Poboljsanje za 18%
pod takvim okolnostima ne moze dati onako zapanjujuce vrednosti ne-verovatnoce kao
kod Ervina ili Besenta, ali je ipak itekako veliko. Jedina slabost koja je promakla u ovom
ogledu bila je ta sto su ispitanici dobijali u ruke iste one primerke slika koji su vec bili u
rukama posiljaoca (a ne kopije), tako da ostaje mogucnost da su primetili neku malu
oznaku na onim pravim slikama (izguzvanost, otiske prstiju ili nesto slicno) i po tome
pogodili.

Medutim, natprosecni rezultati u drugim Honortonovim studijama, gde su ispitanicima
davani ipak duplikati a ne originali, ili su im cak samo prikazivani video-snimci ciljne
slike, ne mogu se objasniti nekim takvim propustom. Honorton je skoro dvadeset godina
nastavio sa ogledima; obavio je, sa svojim saradnicima, preko hiljadu gancfeld ogleda, a
broj pogodaka bio je, ukupno, oko 35%, a ne 25%. Ovo nadmasivanje statisticke
verovatnoce za cak 10% nije nikako moglo da se desi cistom slucajnoscu. Posto niko i ne
tvrdi da se to desilo cistom slucajnoscu, uzdrzacemo se ovog puta od navodenja kolika je
ne-verovatnoca za tako nesto.

Iz ovog herojskog truda Honortona i njegovih kolega izdvojicemo dva najzanimljivija
odlomka. Jedan je zasnovan na Honortonovom specijalnom metodu za merenje ESP
efekata. Naveden je u knjizi Analiza sadrzaja snova koja je objavljena 1967. Tu su autori
naveli deset odredenih kategorija, to jest elemenata koji mogu biti prisutni ili odsutni u
57
necijem snu. Honorton je procitao tu knjigu i iz nje pozajmio taj sistem belezenja
sadrzine snova; poceo ga je primenjivati u svom gancfeld radu.

Ima deset uzastopnih praznih mesta i u svako to mesto moramo upisati jedinicu ako smo
neki element zapazili u necijem snu, ili nulu ako tog elementa nije bilo. U tom slucaju,
ukupan broj mogucih kombinacija nule i jedninice (na deset uzastopnih mesta) iznosi
1.024 (hiljadu dvadeset cetiri kombinacije). Honorton je prikupio 1.024 razlicitih slika,
ukljucujuci tu i cistu belu povrsinu, na kojoj, dakle, nije zastupljena nijedna kategorija, i
sliku na kojoj su zastupljene sve kategorije, svih deset. Oznaka za onaj prvi slucaj,
prazan list bele hartije, glasila bi ovako : 0000000000. Oznaka za onu jednu sliku na
kojoj su zastupljene sve predvidene kategorije izgledala bi ovako : 1111111111.
U svakom slucaju bice binarni broj, a to znaci broj sacinjen samo od jedinica i nula, bez
ikakvih drugih brojki. Testiranje ispitanika obavljano je na vec opisani, uobicajeni
gancfeld nacin, ali je onda iskaz pretvaran u jedan takav desetocifreni binarni broj. Ako
je, na primer, jedna ispitanica prijavila da je videla ljude i da je videla boje, ali nista vise,
binarni kod za taj njen izvestaj glasio bi 1000100000 - dakle, bile bi popunjene samo dve
kategorije (dva elementa). A to se moze uporediti sa binarnim kodom same ciljne slike.
Ako ispitanici pogadaju "bez veze", pogodice u proseku pedeset posto brojki, a promasice
isto toliko. Govoreci nasumce "Nula, jedan, jedan, nula..." pogadace, prosecno, otprilike
u pet slucajeva od svakih deset. Honorton je redovno dobijao natprosecan broj
pogodaka, dakle iznad 50%, u svojim gancfeld studijama sa ovim sistemom ocenjivanja
rezultata.

Objektivno ocenjivanje u ESP ogledu sa pogadanjem slika
Deset kategorija sadrzine
ima (1) nema (0)
01 ima boje nema nikakvih boja, samo crno i belo
02 ima aktivnosti nema aktivnosti, sve nepokretno
03 mitski likovi nema nikakvih mitskih likova
04 zivotinje ne pojavljuje se nijedna zivotinja
05 ljudi nema nikakvih ljudi na slici
06 alati/proizvodi nema nijednog alata ni proizvoda
07 ima hrane na slici nema nikakve hrane
08 delovi tela nigde se ne vidi nijedan deo tela
09 arhitektura nigde se ne vidi nikakva gradevina
10 priroda niceg iz prirode nema na slici

Drugi najzanimljiviji deo Honortonovog rada sacuvacemo za nase poslednje poglavlje. Tu
je ucestvovalo osam istrazivaca, bilo je na stotine pokusaja, ulozene su godine rada,
sistem za testiranje bio je u potpunosti automatski, a rezultati su bili takvi da zaista
moraju uci u istoriju parapsihologije. A mi to ne kazemo olako. Za sada, medutim,
ogranicimo se na razmatranje sta su i kako postigli drugi istrazivaci pomocu gancfeld
tehnike.

PONAVLJANJE GANCFELD REZULTATA

Vilijem Braud koji sada radi u Zaduzbini za nauku uma, u Teksasu, ali je tada jos radio
na Univerzitetu Hjuston, bio je prvi istrazivac koji je potvrdio da je svojim nezavisnim
radom pomocu gancfeld tehnike dosao do istih rezultata kao Honorton. Braud je uveo
dve inovacije. Kao prvo, imao je dve grupe, gancfeld i ne-gancfeld grupu (bez ping-pong
loptica i belog suma) da bi se uverio da li ce rezultati stvarno biti razliciti kad ispitanici
budu pogadali koja je slika ona prava. Druga inovacija bila je izmena u nacinu statisticke
analize. Braud je zakljucio da su dotadasnji ogledi sa slobodnim reagovanjem pokazali da
pojedini ispitanici uspevaju da se dokopaju nekog delica informacije o ciljnoj slici, ali ne
dovoljno da bi je kasnije, izmedu cetiri ponudene, prepoznali iz prve tacno. (Za one nase
citaoce koji vole statistiku kao nauku, reci cemo da u ovom slucaju, gde se pred
ispitanika iznose cetiri slike s tim da on mora odabrati jednu, eventualni primljeni "delic"
58
informacije treba da mu omoguci da stavi onu pravu, ciljnu sliku na prvo ili barem na
drugo mesto na tabeli, ali ne obavezno i pouzdano na prvo, osim ako je to "delic" toliko
osoben da zaista samo na jednoj slici postoji; a to se kod bogatih, slozenih slika retko
desava.)

Braud nije ispitanicima davao cetiri slike kao Honorton, nego sest. Belezio je kao "binarni
pogodak" svaki onaj slucaj kad ispitanik postavi ciljnu sliku na prvo, ili drugo, ili na trece
mesto, dakle - na neko od prva tri mesta (od ukupno sest mesta na tabeli; verovatnoca
za to je 50%). I u svih deset slucajeva postigao je sa gancfeld grupom "binarni
pogodak". Njegova kontrolna grupa, lisena gancfelda, pogadala je ocigledno sasvim
nasumce i postigla upravo onaj rezultat koji je statisticki, na osnovu puke slucajnosti, bio
najverovatniji. Time je Braud pokazao da gancfeld izolacija pospesuje ESP sposobnost
ispitanika.

Braud u drugim svojim studijama, zatim Reks Stenford u Njujorku (narocito u jednoj
dramaticnoj studiji sa ispitanicom Meri Smit), Karl Sardzent u Kembridzu, kao i mnogi
drugi eksperimentatori dobili su znacajne rezultate, daleko iznad nivoa slucajnosti, u
svojim gancfeld ESP ogledima. Da bismo razmotrili poreklo tih uspeha, vraticemo se
Honortonovoj teoriji o "redukciji suma" koji mozda smeta vanculnom opazanju.
Razmotricemo tu teoriju podrobnije. Tako ce citalac steci izvesnu predstavu o
uzbudljivosti ovih istrazivanja.

IMPLIKACIJE TEORIJE O REDUKCIJI SUMA

Honortonov model kaze da gancfeld okruzenje pomaze da sum bude smanjen a ESP
sposobnost pojacana. Kaze, medutim, i jos ponesto : daje neka dalja predvidanja. Evo
kako izgleda radosled misli koje vode do tih predvidanja.

• Gancfeld uspeva zato sto odstranjuje sum (to je teorija).

• Senzorna buka (sum) biva odstranjena zato sto mozak posle nekog vremena
prestane da obraca paznju na ona polja culnih utisaka koja miruju (ostaju
neizmenjena). (Ovo nije teorija, nego je opazeno i dokumentovano u klasicnim,
ne ESP, studijama psihologije.)

• To je habituacija ili navikavanje. Ona se dogada, ali ne odmah. Proticanjem
vremena ona se postepeno uspostavlja. Sto je covek duze u gancfeld izolaciji,
habituacija postaje sve izrazenija. Postoje dokazi, ne samo introspektivni nego i
fizioloski, koji pokazuju da je za uspostavljanje duboke habituacije potrebno
otprilike 15 ili 20 minuta, kod vecine ljudi. (Ni ovo nije teorija, nego je u
psihologiji dokazano konvencionalnim, ne parapsiholoskim, ogledima.)

• Iz tih razloga, trebalo bi da se sa proticanjem vremena, u toku ogleda sa
habituacijom, postepeno pojacava ESP efekat.

Iz ovog zavrsnog zakljucka proisticu dve konkretne prognoze, obe podlozne
proveravanju. Prva glasi da vrlo kratak boravak u gancfeld izolaciji nece primetno
pojacati ESP. Druga glasi da ce subjekti postizati bolje rezultate u kasnijoj, odmaklijoj
fazi habituacije nego u ranijoj.

Nazalost, za sada nam je poznat samo jedan ogled u kome su sistematski uporedene dve
duzine gancfeld izolacije (neki ispitanici ostajali su u gancfeldu 30 minuta, a drugi samo
15 minuta). Primaoci su nasumce svrstani u jednu ili u drugu grupu. Na nase
razocaranje, niko nije postigao nista ni u jednoj od te dve grupe : rezultati se nisu makli
od nivoa puke slucajnosti. Prema tome, ne mozemo odatle izvuci nikakve zakljucke.
Hitno su potrebni dodatni ogledi ove vrste. Objavljeni su rezultati nekih ogleda u kojima
su ispitanici dobijali samo po 15 minuta u gancfeld izolaciji (a kod nekih ispitivaca cak
59
samo po 7 minuta); nalazi nagovestavaju da je zbog tog skracenja doslo do slabijih
rezultata, ali ispitivaci su se veoma razlikovali, razliciti su bili i njihovi postupci, i tako
dalje. Proveravanje ovih postupaka zaista je prioritet u gancfeld istrazivanju.

Za drugo predvidanje imamo znatno jace potvrde, jer ga je proveravala grupa na
Kembridzu, koristeci jedan sistem belezenja koji su nazvali "atomisticko ocenjivanje".
Naime, posle seanse, od svakog ispitanika trazeno je da gleda jednu po jednu od
ponudene cetiri slike i da za svaki detalj sa njih koji je pomenuo dok je bio u gancfeldu
pridoda po nekoliko poena. Ali posebno je sabiran rezultat za ono sto su ispitanici govorili
tokom prve polovine svog vremena u gancfeldu, a posebno za drugu polovinu, i to
posebno za onu sliku koja je stvarno bila ciljna, a posebno za svaku od pridodate tri. Ovi
istrazivaci su, dakle, presekli raspolozivo vreme u gancfeld izolaciji na dve polovine;
moglo bi se to deliti i na sitnije delove. Takode su analizu slika iseckali na mnogo
zasebnih malih delova, kojima su (a ne celim slikama) dodeljivani poeni. Dobijeni
rezultati izrazito su potvrdili model sa redukcijom suma : ispitanici su posle duzeg
vremena u gancfeld izolaciji pogadali znatno bolje.

U kembridzkoj studiji otklonjen je i jedan poseban cinilac zabune. U prva tri ogleda bio je
neprestano prisutan glavni clan te grupe istrazivaca (Karl Sardzent), koji je bio sav
uzbuden sto prvi put testira jedan (po njegovom misljenju) vazan deo teorije. U dva
kasnija ogleda jedan kolega je sugerisao da bi trebalo posebno analizovati rezultate onih
seansi u kojima Sardzent jeste i onih u kojima nije ucestvovao. Jer mozda izrazita
ocekivanja samoga istrazivaca uticu na nesto, ili mozda oni ispitanici koji su videli
Sardzentovo odusevljenje, kasnije, kad treba da razmatraju i ocenjuju sta je bilo,
pristupe tom poslu sa vise paznje. U kasnijim ogledima, pojacanje ESP efekta sa
proticanjem gancfeld vremena bilo je statisticki ogromno znacajno kad god Sardzent nije
bio tu, a sasvim je izostajalo cim bi se on opet pojavio. Mi zaista ne znamo zasto je to
bilo tako. Ali sada nam i nije bitno delovanje istrazivaca, bitno je da se potvrdila jedna od
dve Honortonove dodatne prognoze.

Honorton je vec u prvom ogledu u svojoj karijeri proverio jos jednu hipotezu - naime,
onu koja je poznata pod nazivom "hipoteza o pomaku stanja". Jednostavno receno, ona
predvida da ce ESP efekti biti utoliko jaci sto je vise izmenjeno stanje svesti kod
ispitanika. Mnogi ogledi su to potvrdili, pa cak i ogledi Dzona Palmera koji nije uspeo da u
svom radu postgne ukupne rezultate znacajno iznad ili ispod puke slucajnosti. Vraticemo
se na ovu temu u sledecem poglavlju zato sto dokazi koje smo ovde izneli, iako su jaki,
nisu ni u kom slucaju cela prica.

JAKI REZULTATI, JAK DOZIVLJAJ

Rezultati studija sa snovima, kao i sa gancfeldom, bili su visoki. To znaci da su ispitanici
pogadali znatno iznad onoga sto bi trebalo ocekivati od sasvim nasumicnog pokusavanja.
Nisu bili bolji samo za 1%, kao u nekim studijama elektronskog pogadanja, nego za
mnogo, mnogo veci postotak. Osim toga, ispitanici u gancfeld ogledima bili su najobicniji
ljudi, a ne osobe kao Malkolm Besent kojima je prethodno vec bila pripisana neka
navodna ESP "nadarenost". Bili su to studenti, domacice, radnici, intelektualci, naprosto
obican narod. Ponovljivost gancfeld rezultata veoma je ohrabrujuca : od ukupno
sedamdesetak obavljenih studija ove vrste, u 45% njih postignuti su statisticki znacajni
pozitivni rezultati (a da su ispitanici gadali stvarno naslepo, takvi rezultati bi se postigli,
statistika nam kaze, u samo 5% studija). Stavise, mnogi od prividno neuspelih ogleda
nisu uopste neuspeli, iako tako na prvi pogled izgleda. Vraticemo se i toj temi u
zavrsnom poglavnju ove nase knjige.

Testovi sa snovima i gancfeld okruzenjem dali su rezultate koji su upecatljivi i zbog svoje
prirode, odnosno vrste. Oni nasi citaoci koji su ne bez napora procitali poglavlja
posvecena pogadanju polozaja nekog kartoncica u koverti, i o psihokinetickom uticanju
na masinu da radi ovo ili ono, verovatno su tamo nasli malo ili nimalo slicnosti sa bilo
60
kojim svojim dozivljajem; studije sa slobodnim reagovanjem trebalo bi da su im,
medutim, mnogo zanimljivije. Statisticka ocena je suvoparna stvar, ona ne uhvati na
pravi nacin mocnu podudarnost izmedu utisaka posiljaoca i primaoca. Rad sudija cesto
biva konzervativan. Bice nam potrebne bolje tehnike za merenje informacija koje, cini
nam se, proizlaze iz ovih istrazivanja. Uspeh ispitanika cesto bude dramaticno veliki.
Treba se nadati da ce parapsiholozi, u buducim testovima, razviti postupke za
vrednovanje postignutog koje ce biti osetljivije na dramaticno i reklo bi se telepatsko
proticanje informacija koje se, mozda, ovde dogada.

















































61
6. HIPNOZA I DRUGA IZMENJENA STANJA


U nekim naucnim krugovima smatra se da je parapsihologija posao protivan ugledu
naucnika; sama rec "parapsihologija" navodi na slike o spiritistickim medijumima koji se
sluze podvalama i opsenama i raznim drugim postupcima koji nauci nisu prihvatljivi.
Ali sada je hipnoza prihvacena kao normalno sredstvo medicine u lecenju gojaznosti,
raznih fobija, pusenja i drugih poremecaja, cak i u stomatologiji; zato je mozda dobro
setiti se na kako je rdavom glasu svojevremeno bila hipnoza, pogotovo u svom pocetnom
obliku koji se nazivao "mesmerizam". Franc Anton Mesmer, koji je diplomirao na
medicinskom fakultetu 1764. godine, verovao je da planete uticu na ljudska bica putem
neke sile nalik na magnetizam. Neko vreme Mesmer je pokusavao da leci razne pacijente
pomocu magneta, a onda je zakljucio da je nadasve vazna jedna sila koja, navodno,
emanira iz nervnog sistema i moze se prenositi kroz ruke i sake lekara ili mesmeriste. Za
ovu silu Mesmer je uveo naziv "animalni magnetizam".

Sve vise ljudi je trazilo da ih Mesmer leci na taj svoj osoben nacin, pa je on u Parizu
poceo da leci stotine njih - ljude obolele od svih zamislivih bolesti. Obucen kao
madionicar, sunjao se u pozadini uz pratnju blage muzike dok su njegovi pacijenti
tretirani na taj nacin sto im je davano da udu u "bake" (francuski baquet), drvenu kadu
punu vode i gvozdenih opiljaka koji su navodno u sebi nagomilavali magnetizam sto je
izbijao iz Mesmera samog, a lecio... sve. Medicinski establisment nije bio impresioniran.
Mesmer je prijavljivao da pojedini njegovi pacijenti padaju u grceve, a zatim ustaju
izleceni; ali lekari su uzvracali da je sve to samo uobrazilja.

Mesmer je, medutim, imao sledbenike, koji su nastavili njegov rad na manje sarlatanski
nacin, sa vise naucnog pristupa. U Engleskoj, Dzon Eliotson i Dzejms Braud koristili su
hipnozu za anesteziju pacijenata pred operaciju. Mogli su postici veliki ugled da ih nije
omeo jedan mali istorijski obrt. Takoreci u isto vreme na sceni se pojavio hloroform kao
anestetik, tako da je anestezija putem hipnoze postala nepotrebna. Medicinski
establisment isterao je Eliotsona sa mesta gde je on do tada drzao predavanja. Kad su
culi da je dr Braud uspesno amputirao ruke i noge pacijentima koje je prethodno pomocu
hipnoze anestezirao, drugi lekari su obavestili Brauda da to nije tacno - da su se njegovi
pacijenti samo pravili da ne osecaju bol dok ih on testerise.

Na evropskom kontinentu, medutim, Mesmerov ugledni ucenik, d"Pijsegir - kome se nisu
svidala nikakva bacakanja pacijenata, a ni drecavi senzacionalizam koji je Mesmer
organizovao uz lecenje - nasao je da "somnabulisticko stanje" (hodanje u snu) ili stanje
transa moze, zaista, da bude vazno terapijsko sredstvo. Po misljenju d"Pijsegira, u tom
stanju magnetni uticaj moze delovati na nervni sistem pacijenta. Od tada je njegovo
glavno nastojanje bilo da dovede pacijente u takav trans. Malo-pomalo doslo se do
postupka koji je danas poznat kao hipnoticka indukcija : pacijentu se govori blagim i
umirujucim glasom, ponavljaju mu se uputstva da se opusti, da zaspi, da "otplovi" u
daljine.

ESP EFEKTI ZA VREME HIPNOZE

Iako niko vise ne veruje u magnetnu teoriju hipnoze, jedan sporedni ogranak te teorije
znacajan je za nas. Na evropskom kontinentu hipnotizeri su mnogo puta govorili o
nekakvom navodnom "zajednistvu osecanja" izmedu hipnotizera i njegovog subjekta
(hipnotisanog). Navodno je neka "magnetna snaga" proticala izmedu njih i stvarala
paranormalna dejstva, medu kojima je najvaznije bilo telepatija; hipnotisana osoba kao
da je dobijala sposobnost da procita misli hipnotizera, pa cak i da pocne da izvrsava neku
sugestiju jos pre nego sto je hipnotizer stigao da izgovori to naredenje. Mesmer je i sam
demonstrirao hipnozu na daljinu, pri cemu je hipnotisana osoba reagovala na njegove
misli, iako nijednim culom nije mogla primiti nikakvu poruku od njega (ili je tako, bar,
62
Mesmer tvrdio). Bilo je i izvestaja da su hipnotisane osobe uspevale da osete dogadaje
veoma udaljene, ako bi im hipnotizer dao takav nalog.

Pre nego sto bismo razmotrili eventualne dokaze za tako nesto, moramo se zapitati :
zasto bi hipnoza bila povoljna za ESP ? Mozemo li i to objasnjavati smanjivanjem buke
(suma) i povecanjem "unutrasnje svesti" - dakle, ciniocima koji su, izgleda, proizveli
dobre rezultate u ESP testovima sa snovima i sa gancfeld izolacijom ?

Kod hipnoze imamo jedan ogroman problem : jos nikada nije apsolutno ustanovljeno,
objektivnim belezenjem, da ona postoji. Doduse, neki ogledi sa skeniranjem mozga u
poslednje vreme sugerisu da se mozdana aktivnost stvarno hipnotisanog coveka
znacajno razlikuje od mozdane aktivnosti coveka koji je pristao da se ponasa kao da je
hipnotisan. Ti rani rezultati sugerisu da je hipnotisani mozak veoma slican uspavanom
mozgu. Medutim, pojam "hipnotickog transa" treba jos obimno da se istrazi pre nego sto
budemo u mogucnosti da pouzdano kazemo da je to neko posebno, stvarno izmenjeno
stanje svesti, odnosno stvarna posebna promena u radu mozga. Neki psiholozi kazu da
mnogi fenomeni vezani za "hipnoticki trans" mogu vrlo lako biti odglumljeni : nista lakse,
samo kazete nekome da se ponasa kao da je u hipnotickom transu. Ali tesko je verovati
da takav glumac moze da trpi bol od zubarske busilice ili hirurske testere, a da i ne
trepne.

Na srecu, ima nekih odlika koje su tipicne za hipnotisane osobe, ali ne samo za njih, a
koje nam mogu reci nesto o odnosu izmedu hipnoze i teorije o redukciji suma. Tehnike
hipnoticke indukcije neosporno doprinose opustanju ispitanika; tipicne reci hipnotizera
("Tebi se spava... spava...") podsticu na opustanje. Osim toga, tipican hipnotizer skoro
uvek ce govoriti subjektu da slusa samo njega, da obraca paznju samo na njega i ni na
sta drugo, pa ma sta se oko njih desavalo; to je fokusiranje paznje na samo jedan
spoljnji cinilac (glas hipnotizera) i ujedno to je blokiranje svih drugih cinilaca. Ako nista
drugo, mora se priznati da se u hipnozi, ako je uporedimo sa normalnim delovanjem
cula, suzava paznja usmerena ka spoljasnjim dogadajima. Dakle, cini se da u hipnozi
imamo jednu kombinaciju opustanja i uklanjanja svega onog spoljasnjeg sto bi moglo
odvracati subjektovu paznju. Zato bi bilo logicno da ocekujemo da ce hipnoticko stanje
biti povoljno za ESP.

RAZMATRANJE DOKAZA

Carls Honorton je objavio obuhvatni pregled svih objavljenih ESP ogleda sa pogadanjem
karata, a Reks Stenford je jos jednom preispitao te iste rezultate. U tim studijama
nalazimo i 24 poredenja izmedu sposobnosti hipnotisanih i nehipnotisanih ispitanika kad
je trebalo pogadati redosled karata ili obavljati neki drugi slican prisilan izbor. Upravo to
je ona vrsta poredenja koja nam je nedostajala u ogledima sa snovima i sa gancfeldom
(takva poredenja izveo je samo Vilijem Braud) - naime, neposredno poredenje : koliko
uspesno pogadaju oni koji jesu i oni koji nisu prosli kroz neki postupak pojacavanja ESP
sposobnosti.

Od te 24 studije, u 14 su nadeni statisticki znacajni dokazi da hipnotisani ispitanici
postizu jace ESP rezultate. To je gotovo 12 puta vise nego sto bi se moglo ocekivati da
"ispadne" cistim, pukim slucajem. U budnom stanju (bez hipnoze), ispitanici su u samo
jednoj od tih studija postigli tako visok rezultat (a taj izuzetak koji potvrduje pravilo jeste
tacno ono sto nam statistika kaze da treba ocekivati). Opet, od 24 studije u 12 slucajeva
je ESP prednost hipnotisanih bila znacajna u onom smislu kako smo to vec rekli :
dogadalo se nesto sto bi pukim slucajem moglo da se dogodi samo u jednom od svakih
20 slucajeva - odnosno, nesto za sta je verovatnoca samo 5%. Opazena vrednost (12 od
24 studije) iznosi 50% a to je zaista mnogo vise nego 5%. U isti mah, nijedna studija
nije pokazala znacajnu nadmoc nehipnotisanih ispitanika. Sveukupni rezultat ovih studija,
koje su radili mnogi istrazivaci, jasan je : hipnoticko stanje pogodno je za ESP.
63
Ima i dokaza da ljudi mogu uz pomoc hipnoze da se izjasne u smislu : "Znam da sam ovo
pogodio... i znam da sam ono promasio". To je poznato kao izjasnjavanje o pouzdanju :
pre nego sto ce ispitivaci saopstiti koji odgovori su bili tacni, a koji pogresni, ispitanik se
jos jednom, sam, izjasni o tome. Pregledali smo rezultate nekoliko studija hipnoze u
kojima se to radilo; oni sugerisu da se hipnotisana osoba uspesnije izjasnjava o
pouzdanju nego nehipnotisana. Znacaj ovog nalaza je u sledecem : ako se ESP moze
uvezbavati ili razvijati, hipnoza bi mogla biti vazan deo takvog treninga. Medutim, nema
dovoljno dokaza, pa mi to ne mozemo tvrditi pouzdano. Dosadasnji dokazi izgledaju
ohrabrujuce, ali potrebne su dalje potvrde.

Honorton je pronasao izvestaje o ukupno deset ogleda u kojima je posle postupka sa
"hipnotickim snom" subjekat morao da pogada slike pomocu svoje eventualne ESP
sposobnosti. Taj ESP deo testova bio je sasvim slican gancfeld ogledima, a u prvom,
hipnotickom delu procedure primaocima slike se govorilo da odremaju malo ili da malo
sanjare ne bi li doznali nesto o slici koju posiljalac u tim trenucima razgleda. Od tih deset
ogleda, u sedam su dobijeni statisticki znacajni dokazi o postojanju ESP. Honorton je i
sam organizovao oglede ove vrste. U njima je pokazao da one osobe koje na merenjima
jedne karakterne odlike koja se naziva "sugestibilniost" dobijaju najvise ocene, i koje
prijavljuju da osecaju najjace efekte hipnoze, takode postizu najvece ESP uspehe.
Apsolutno najjace rezultate postigli su oni koji su izjavljivali da su svoju paznju usmerili
unutra, a ne spolja. A to je, naravno, tacno ono sto bismo mogli predvideti na osnovu
teorije o redukciji suma. (Da su rezultati bili obrnuti, ta teorija bi se nasla u velikoj
nevolji.) Prema tome, rezultati pogadanja karata i rezultati pogadanja slika pod
hipnozom sasvim su u skladu jedni sa drugima; oni su konzistentni.

SOVJETSKI OGLEDI SA ESP I HIPNOZOM

Konacno dolazimo, razmatrajuci ovu oblast, do radova ruskog naucnika koji se zove L. L.
Vasilijev. Iako je ruska parapsihologija i danas, posle velikih istorijskih dogadaja iz
poslednjih nekoliko godina, za zapadne naucnike uglavnom zatvorena knjiga, mi znamo
da su se u sovjetsko doba ruski istrazivaci uvek aktivno zanimali i za hipnozu i za ESP.
Jos davne 1926. godine formirana je Eksperimentalna komisija za hipnotizam i
psihofiziku. Zadatak ove komisije bio je da istrazi probleme hipnoze i paranormalnih
moci, naravno uz saglasnost sovjetske vlasti (bez cega nikad ne bi bila ni formirana).
Godine 1928. Vasilijev je posetio centre za parapsihologiju u Francuskoj i Nemackoj, a
godine 1932. Sovjetski institut za istrazivanja mozga dobio je naredenje da otpocne
"eksperimentalnu studiju telepatije" - a na celu tog poduhvata nasao se Vasilijev.

Najzanimljivije studije Vasilijeva jesu one u kojima je prijavio svoje najuspesnije
rezultate. Bili su to pokusaji da se ispitanik hipnotise sa daljine. U tim ogledima, ljudi za
koje se dokazalo da su veoma podlozni hipnozi bili su uvodeni u hipnoticki trans, ili
budeni iz njega, uputstvima hipnotizera koji se nalazio cak 1.700 kilometara daleko.
Vreme kad ce se hipnoticka sugestija uputiti birano je nasumce. Ponekad je bio naporedo
izvoden kontrolni ogled, sa nehipnotisanim ispitanikom. Na nesrecu, u te oglede uvukle
su se neke krupne greske.

Na primer, iako se u spisima kaze da je vreme davanja hipnoticke sugestije ustanovljeno
svaki put stopericom, i da je vreme kad je ispitanik poceo reagovati takode utvrdeno
stopericom, u nekih 40% slucajeva naveden je samo najblizi ceo minut (a to je slaba
preciznost). Osim toga, u svim tim ogledima sa hipnotickom indukcijom ili sa spavanjem,
na kraju su zaspali svi ispitanici - i oni hipnotisani i oni nehipnotisani. Rezultati Vasilijeva
pokazuju, naprosto, samo to da su neki ispitanici zaspali pre nego neki drugi. Da bi se
takav rezultat ponudio kao dokaz postojanja paranormalnih moci, morala su merenja biti
preciznija. Osim toga, trebalo je da ispitanici Vasilijeva budu nasumce rasporedeni u
grupe za hipnotisanje i grupe za ne-hipnotisanje; ili je trebalo da budu i jedni i drugi
testirani podjednak broj puta u obe grupe. To je od bitne vaznosti iz sledeceg razloga :
sta ako su u grupu za hipnotisanje dospeli vecinom oni koji su i inace najvecma sklon da
64
zaspe, a u grupu za ne-hipnotisanje oni koji su skloni da duze ostaju budni ? Ako se to
desilo, oni "hipnotisani" zaspali su ranije, ali to nije imalo nikakve veze ni sa kakvim
hipnotickim delovanjem iz daljine.

Naprosto, ne mozemo sada znati da li je ta omaska upropastila rad Vasilijeva, ali jasno
nam je da njegovi ogledi nisu bili dovoljno dobro obavljeni, a ni evidentirani, da bismo ih
mi sada mogli uzeti kao pouzdane. Niko tamo nije pokusao da ponovi testove Vasilijeva;
on je umro godine 1966, ali do danas nema dokaza da je ijedan od njegovih ucenika
preduzeo bilo kakav istrazivacki projekat da potvrdi njegove rezultate.

Ruska parapsihologija ima i sada podrsku ruske vlade kao i drugih ustanova u toj zemlji;
to smo culi od nekoliko ruskih emigranata koji su prebegli ili se odselili na Zapad.
Medutim, pokazalo se da je neverovatno tesko domoci se autenticnih i dobro
dokumentovanih izvestaja o onome sto se u Rusiji radi u ovoj oblasti istrazivanja.
Ponudeni su nam neki papiri, ali u njima nedostaju upravo kljucne informacije, najvazniji
delovi : kako je ogled obavljan, kako je ocenjivan. U Rusiji je to tako ne samo sa
parapsihologijom nego i sa strucnim publikacijama iz mnogih drugih nauka.

Jedna vedrija tema : godine 1978. odrzavao se na Filipinima zavrsni mec za svetskog
prvaka u sahu. Tada je svetu skrenuta paznja na rusko zanimanje za paranormalne
pojave. Prvak sveta u sahu bio je Anatolij Karpov (sto je postao bez borbe, jer je Bobi
Fiser godine 1976. odbio da brani svoju titulu). Karpov je bio igrac tada postojece
drzave - SSSR. Njegov izazivac bio je takode Rus, ali prognan iz svoje domovine, Viktor
Korcnoj. U toku meca Korcnoj se zalio da ga sa daljine hipnotise jedan clan pratnje
Anatolija Karpova, neki tajanstveni doktor Zuhar, koji je sedeo u gledalistu - dakle, u
dvorani u kojoj se mec igrao.

O tome su Karl Sardzent i britanski medunarodni majstor Bil Hartston razgovarali ne
samo sa Korcnojem nego i sa njegovim sekundantom u tom mecu, a to je bio Majkl Stin.
Velemajstor Hartston dodatno je porazgovarao o tim stvarima sa Borisom Spaskim, jos
jednim ruskim izgnanikom, koga je potukao Fiser 1972, a kasnije Korcnoj "usput", tokom
kvalifikacija koje su ga dovele na Filipine. Iz tih razgovora stekli smo utisak da u Rusiji
postoji obuka iz ESP i hipnoze i da je normalna, uobicajena praksa da svi sahovski
majstori kroz tu obuku produ. Ne znamo nije li to, mozda, samo psiholoska manipulacija
sa ciljem da se sahisti jace motivisu. Ali nesto nam se bas ne cini da ce ruski velemajstori
pristati da dodu i budu ispitanici u ESP ogledima !

Vratimo se, dakle, cvrstim podacima. Rezultati ogleda u kojima je bilo i hipnoze pokazuju
da je hipnoza jasno doprinosila vecem ESP uspehu. Honortonov zakljucak, posle
proucavanja bas svih objavljenih strucnih radova iz ove oblasti, glasio je : "Ja verujem da
je sada neizbezan zakljucak da hipnoticki indukcioni postupci pojacavaju ESP". Mi
moramo barem priznati da te serije ogleda doprinose nagomilavanju sve vece kolicine
konzistentnih dokaza o postojanju ESP i o delovanju izmenjenih mentalnih stanja.

OPUSTANJE - KLJUC ZA ESP ?

Opustanje tela kljucni je element u celoj prici o smanjenju suma. Opusteno telo ima u
svojim voljno kontrolisanim misicima vrlo malo aktivnosti, a taj nizak nivo aktivnosti
moze se vrlo lako i pouzdano izmeriti pomocu EMG (elektromiografa). Ako se ima u vidu
presudan znacaj opustanja, kao i srazmerna lakoca njegovog merenja, stvarno
iznenaduje da su sistematska istrazivanja o odnosu izmedu opustanja i paranormalnih
moci pocela, u parapsihologiji, tek nedavno. U slucaju istrazivanja ESP i sanjanja,
parapsihologija je morala da saceka da Klajtman otkrije REM spavanje i aktivnosti tokom
sanjanja, ali kad je Klajtman postigao ta svoja velika otkrica, nedugo zatim pocele su
studije u "Majmonidu". Klasicno Jakobsonovo delo Progresivna relaksacija objavljeno je,
medutim, i moglo se kupovati po knjizarama trideset pet godina pre nego sto su ga
Vilijem i Lendel Braud konacno upotrebili u parapsihologiji. Da li merljivi fizioloski efekti
65
opustanja imaju neku svoju paralelu u ESP rezultatima - poboljsanim ili mozda
pogorsanim ?

Godine 1969. dvojica Brauda pocela su oglede sa jednom modifikovanom verzijom
Jakobsonove tehnike dubokog opustanja. Njihov prvi subjekt bio je jedan univerzitetski
profesor, star dvadeset sest godina. Njemu su govorili da prvo opusti telo (naizmenicnim
stezanjem i opustanjem misica), a onda i duh. Ovo drugo trebalo je da postigne tako sto
ce se usredsrediti na prijatne prizore (mirne pejzaze iz prirode), a zatim izbrisati sve iz
uma, nastojeci da mu duh bude prazan i pasivan. Za to vreme u drugoj prostoriji,
udaljenoj vise od 20 metara, jedan posiljalac nasumce je odabrao jednu od prikupljenih
150 slika koje su sve bile velicine dopisnice. Posiljalac je nastojao da salje pojedine
elemente - oblike, boje, cak i ukuse i mirise - prikazane ili nagovestene na slici. Rad se
nastavljao laganim tempom : svakog dana po jedan ispitanik i po jedna ciljna slika. Na
kraju svake seanse trazili su od tog profesora da zapise utiske koje je imao tokom
opustenog stanja. Posle sest dana i sest seansi, tih sest pismenih izjasnjenja i sest ciljnih
slika (dakle svih sest su bile one prave) date su jednom nezavisnom sudiji koji do tada
nije nista od svega toga video ni citao; njegov zadatak bio je da beleskama od svakog
pojedinog dana pridoda po jednu sliku, onu koja, po njegovom misljenju, najbolje
odgovara zabelezenom. Sudija je u ovome postigao savrsen uspeh - pogodio je svih sest,
bez greske. I najkonzervativnije statisticko tumacenje ovog dogadaja kaze da
verovatnoca da sudija pukim slucajem pogodi svih sest iznosi manja od 1 :700.

Ali, naravno, rezultati postignuti sa samo jednim ispitanikom ne mogu nam reci kako
deluje ESP kod ljudi uopste. Zato su Braudi nastavili rad i obuhvatili ukupno 22
ispitanika, ali neke su testirali pojedinacno, a neke u grupama; sve to je uradeno u
sedam brzih ogleda. Metod rada ostao je isti, samo je promenjen nacin procene : uzeli su
opet onaj svoj binarni metod, sa deset uzastopnih mesta gde se mora upisati ili jedinica
ili nula (kao kad su radili gancfeld oglede). Pred sudijama je sad bila mogucnost da
postignu, pukim slucajem, 50% pogodaka. Postigli su cak 86% pogodaka, ali uz to treba
reci da su u nekim slucajevima podudarnosti izmedu "emitovane" slike i ispitanikovih
belezaka bile zaista vrlo jasne. Tako je u jednom testu jedan ispitanik video bocu koka-
kole i komentarisao kako je jasna ta slika bila; a na slici koja mu je "odasiljana" nalazila
se reklama za koka-kolu.

Braudi su obavili i neka proucavanja telepatije. Iako je razdaljina izmedu posiljalaca i
primalaca bila i do 2.250 kilometara, prenos je bio uspesan. Ukupni rezultati koje su
Braudi postigli tokom te prve dve godine istrazivanja, ocenjeni cak i najkonzervatinijim
statistickim metodima, dali su verovatnocu manju od 1 :1.000 da se sve to moglo postici
cistom igrom slucajnosti.

U kasnijim ogledima Braudi su uporedivali rezultate ESP testova sa ljudima koji su
dospeli u stanje duboke opustenosti i sa drugima koji su se, naprotiv, snazno razgibali da
bi postigli sto vecu napetost muskulature. Razlika u misicnoj napetosti merena je pomocu
EMG (da bi se dokazalo da je razgibanjem postignut zaista povecan tonus misica), a
rezultati su pokazali znacajno veci broj ESP speha kod opustenih ispitanika nego kod
napetih. Rezultate dvojice Brauda ponovio je Reks Stenford (koji je tada radio na
Univerzitetu Virdzinija), a potvrde su stigle i od drugih istrazivaca. Potvrde, ali ne tako
ubedljive; svi kasniji istrazivaci koji su ponavljali oglede Braudovih dobili su znatno
skromnije uspehe. Zbog cega je to tako ?

Jedan razlog svakako bi mogao biti da nisu merili relaksaciju tako temeljito kao Braudi.
Drugi razlog mogao bi se skrivati u cinjenici da i ne postoji neki usvojeni standard za
merenje opustenosti kod ispitanika kojima se sugerise opustanje; a u poslu takvog
sugerisanja neki istrazivaci su verovatno uspesniji nego neki drugi. Bez preciznih i
medusobno uporedivih merenja opustenosti, uz uslov da se angazuje izvestan broj
nezavisnih istrazivaca na raznim mestima, necemo moci da ostvarimo solidno uporedenje
razlicitih rezultata.
66
Vazna je jos jedna poenta. Drugi parapsiholozi vecinom su prihvatili istrazivanja brace
Braud kao valjana. Sad se zna ili se veruje da ce relaksacija pomoci ispitanicima, pa
vecina istrazivaca - bez obzira na to kakav ESP ogled spremaju - ukljucuje u svoju
strategiju i pojedine elemente relaksacionih postupaka. Ali kad treba, formalno, uporediti
dve grupe ispitanika, jedne koji jesu i druge koji nisu prosli kroz te postupke opustanja,
problem je u tome sto i oni koji nisu prosli kroz te postupke ipak ulaze u jednu smirenu
opstu atmosferu. Svuda oko njih je opustanje, makar i da nije njima izricito namenjeno.
Zato je od kljucnog znacaja EMG merenje misicne napetosti. Bez takvog merenja, dalji
napredak u ovoj oblasti istrazivanja bice poprilicno sputan.

Svejedno, rezultati Braudovih, kao i rezultati ponovnog preduzimanja ogleda Braudovih,
ali kod sasvim drugih istrazivaca, slozno podrzavaju teoriju da sum treba smanjiti da bi
se ESP pojacala. Zato ta teorija dobija na kredibilitetu. Dokazi su pristigli i iz drugih
pravaca.

MEDITACIJA I ESP

Tokom istorije mnogi koji su se bavili svakojakim tehnikama meditacije tvrdili su, uporno,
da kroz meditaciju postizu pojacane paranormalne moci. Tako su, na primer, jos od
najdrevnijih vremena indijski jogiji tvrdili da mogu kontrolisati svoje telesne procese, kao
sto je disanje ili puls, cistim cinom volje. Pominjane su u ovom kontekstu i paranormalne
moci, ali se ESP dogadaji smatraju kao marginalne pojave ili razbibrige, svakako ne kao
glavni ciljevi onih koji meditiraju. Stil je mnogih proroka i mistika u mnogim kulturama
bio, tokom vekova, da svoje "istine" izricu jedino (ili uglavnom) u nekom izmenjenom
stanju svesti. Konvencionalni nacin da se postignu takva duhovna "stanja za otkrovenja"
sastoji se u tome da se neki obredni cin ponavlja uporno : neka vezba, fizicka ili
duhovna. Jogiji i mistici pevaju ravnomerno i jednolicnno, ili plesu, poste, kontrolisu
disanje i tako dalje. Da li izmenjena stanja postignuta ovim nacinima doprinose jacim
ESP rezultatima ?

Za pocetak, iskoracimo iz parapsihologije i pogledajmo sta su pojedini meditatori prijavili
o kontroli svojih telesnih procesa. Ovo je vazno izmedu ostalog i zato sto su neki citaoci
mozda videli one neslavne slike na kojima studenti "sidhi" programa TM
(transcendentalne meditacije), sedeci sa prekrstenim nogama, odskacu od madraca i na
taj nacin toboz lete ! Te i slicne lagarije mogle su nasim citaocima jedino biti smesne. Ali
postoje i ozbiljna istrazivanja koja sugerisu da su bar neki ljudi koji su se bavili
meditacijom postigli zaista izuzetnu kontrolu nad svojim telom.

Jedan istrazivac koji je proucavao indijskog jogija Svami Ramu prijavio je da je ovaj
uspeo da zaustavi rad svog srca na tako dugo vreme da je jedan lekar iz ekipe koja je
pratila taj dogadaj umalo dobio srcani napad od brige ! Oni koji upraznjavaju TM tvrde da
umeju da ostvare koherenciju u svojim EEG talasima tokom meditacije, a u isti mah vrlo
usporen puls i smanjen nivo disanja. Sada vec imamo mnoge i sasvim pouzdane dokaze
da covek moze voljom uticati na takve stvari i da se u tvome moze uvezbavati tehnikom
bioloske povratne sprege. Postoje cak dokazi da ljudsko bice moze, posle ovakvih
uvezbavanja, naredivati jednoj jedinoj nervnoj celiji u svojoj kicmenoj mozdini kad da
"ispali" nervni signal iz sebe, a kad ne (to je saopsteno jos 1969. godine u elitnom
naucnom casopisu Science).

Ali ESP ogledi sa ispitanicima podeljenim na one koji jesu i one koji nisu primenili
meditaciju nisu, za sada, dali dosledne rezultate. Osim toga, iako meditatori cesto
postignu rezultate koji nagovestavaju jaku paranormalnu moc, njihova kontrola nad njom
je slaba, kao i predvidljivost da li ce to ubuduce moci da ponove ili ne. Evo nekoliko
primera koji treba da ilustruju sta time zelimo reci.

Dzon Palmer prijavio je jedan gancfeld ESP ogled u kome su kao primaoci posluzili oni
koji upraznjavaju TM, njih ukupno dvadeset. Postignuti uspeh bio je znatno iznad nivoa
67
slucajnosti; to su potvrdile sudije, njih ukupno cetvoro (podeljeni u dva para koji su radili
nezavisno jedan od drugog). Sudije su uporedivale izjave ispitanika sa onim ciljnim
slikama koje su im bile "odasiljane". Medutim, kad su oni koji upraznjavaju
transcendentalnu meditaciju sami dobili na uvid te slike i svoje sopstvene izjave, da
ocene koliko su uspesno pogadali, ustvrdili su da je podudaranje bilo znatno ispod nivoa
slucajnosti. Dakle, jedne iste rezultate je cetvoro sudija, osoba dovedenih sa strane,
ocenilo kao natprosecne, a ucesnici kao potprosecne. To je nesumnjivo cudnovato.

U jednom PK ogledu sa instruktorom TM, Carls Honorton prijavio je da je taj covek uvek,
i kad je pokusavao da postigne natprosecno dobre, ali i natprosecno lose (dakle, mnogo
ispod nivoa slucajnosti) rezultate, dobijao dobre. Onda se pozabavio meditacijom, i posle
toga nastupila je divergencija njegovih rezultata : postizao je i izuzetno dobre i izuzetno
lose rezultate, kako je kad zeleo. Da bi stvar bila slozenija, kad god je njegov EEG
pokazivao utonulost u duboku meditaciju, rezultati su bili prilicno ispod (maltene
znacajno ispod) nivoa slucajnosti. Njegovi rezultati, dakle, pokazuju neke obrasce koji bi
lako mogli biti dokaz da PK postoji, ali, opet, iznenaduju nas nedostatak doslednosti i
kontrole.

Radeci u Indiji, K. Ramakrisna Rao je u jednom ESP testu nasao visoke rezultate kod
svojih ispitanika posle meditacije - ali tim istim ljudima je pre meditacije dao test iste
vrste, i tada dobio gotovo jednako snazan slucaj ESP promasivanja ! To bi znacilo da
meditacija nije pojacala njihovu ESP nego samo preokrenula smer njenog delovanja.

Rezultati ovih i drugih studija sa meditacijom i onima koji meditiraju nisu doveli ni do
kakvih nalaza koje bismo mi smatrali konzistentnim. To zaista "nervira", jer, meditacijom
jesu postizani ESP efekti u meri dovoljnoj da pozelimo da se istrazivanja u tom pravcu
nastave.

MOZE LI SE ESP NAUCITI ?

Cinjenica da izmenjena duhovna stanja, koliko mozemo videti, pomazu da se ESP signali
izdvoje od slucajnih sumova navodi da se zapitamo : mogu li ljudi uciti prepoznavanje i
detekciju ESP signala, i na taj nacin povecati svoju ESP sposobnost ? Postoje nagovestaji,
na osnovu izjasnjavanja o vlastitim iskustvima, a i iz drugih pravaca, da bi to moglo biti
tako.

Pojedina istrazivanja sa ESP testovima prinudnog izbora, pri normalnom stanju svesti,
sugerisu da postoji mogucnost ucenja ESP. Carls Tart sa Univerzita Kalifornija u Los
Andelesu izazvao je svojevrsnu uzbunu time sto je 1976. godine objavio knjigu u kojoj je
opisao svoje pokusaje da ESP ispitanike uvezbava pomocu masina koje daju povratnu
spregu (naime, istog casa saopste ispitaniku da li je pogodio ili promasio). Po teoriji
ucenja, koja u psihologiji postoji, trebalo bi da povratna sprega olaksa ucenje. Ako je ESP
nesto srodno nekakvoj vestini (a to je zasad samo jedna od nedokazanih pretpostavki),
trebalo bi da uz pomoc povratne sprege uspesno "treniramo" ESP. Tart je radio samo sa
ispitanicima koji su na prethodnim testovima pokazali dobre ESP rezultate; on je veoma
pazljivo odabrao najbolje od njih, izjavljujuci da nece vredeti uvezbavanje ako ne postoji
neka pocetna sposobnost koja bi se mogla uvezbavati. Na osnovu svojih istrazivanja
dosao je do zakljucka da se ESP moze trenirati.

Tartov rad, mora se reci, suprotan je glavnini onoga sto je parapsihologija otkrila tokom
decenija. Mnogi od najsposobnijih ispitanika ("zvezde paranormalnih moci") ne samo da
ne pokazuju napredak putem ucenja, nego vremenom gube svoju paranormalnu moc.
Tart sugerise, sasvim razumno, da to slabljenje rezultata moze biti i zbog cinilaca kao sto
su zasicenost (dakle, dejstvo dosade) i svakovrsne smetnje (pamtimo kako se kod
Stepaneka pogadanje prenosilo sa karata na koverte, pa na omotace, pa na vrece...), a
ne zbog unutrasnjeg gubljenja same sposobnosti.
68
Tartovi ogledi zestoko su kritikovani zbog nekih njihovih navodnih tehnickih
nekorektnosti. Godinama su trajale zustre rasprave o tome; naprosto, nemamo prostora
da iznosimo, ovde, sve te argumente za i protiv. Ali imamo izvesnih naklonosti prema
Tartovoj primedbi da bi bolje bilo da su njegovi kriticari utrosili bar jednu desetinu te
svoje silne kriticarske energije na ponavljanje njegovih ogleda - sad bi se vec znalo
kudikamo vise o ESP.

Kad pogledamo dosad izvedene oglede sa izmenjenim stanjima uma, zapravo iznenaduje
kad ustanovite kako je mali broj onih u kojima su istrazivaci uopste i pokusali da nadu
ikakve efekte ucenja. Ali opet, kad bolje razmislimo, to mozda ipak i nije iznenadujuce.
Ogledi sa izmenjenim stanjem svesti i sa slobodnim reagovanjem uzimaju mnogo
vremena (samo jedna gancfeld seansa traje preko dva sata, a ogled sa snovima traje,
dabome, celu jednu noc). Ako zelite da proverite da li vasi ispitanici uce, svakako morate
imati neki razuman broj njih, barem desetak; i razuman broj seansi sa svakim od njih
ponaosob (opet, barem desetak). Cak i sa tako skromnim obimom, ogled ce ocigledno
odneti mnogo vremena i novca. Parapsiholozi naprosto nemaju para za tako
preduzimljive projekte.

U ono nekoliko studija izmenjenog stanja koje jesu istrazivale ovu oblast (a od kojih su
najbolje izveli profesor Robert Moris i doktor Debora Dilenoj na Univerzitetu Edinburg),
jasni rezultati nisu postignuti. Moramo izvuci zakljucak da tu zakljucka nema. Znamo da
naucnici cesto govore "Ovde je potrebno jos proucavanja !" (sto obicno znaci :
"Finansirajte jos jedno moje istrazivanje !"), ali, u ovom slucaju, zaista jeste potrebno jos
proucavanja.

ALTERNATIVNI POGLEDI NA IZMENJENA STANJA

Proucavanja izmenjenih stanja svesti dala su parapsiholozima znacajne uvide u delovanje
ESP efekata. Medutim, najjaci od svih dokaza, Honortonov majstorski auto-gancfeld
ogled, prezentiracemo tek u poslednjem poglavlju ove knjige. Do tada ima jos mnogo
stosta da se razmotri. Jaki ESP efekti, ne samo 1% ili manje od 1% iznad nivoa
slucajnosti nego mnogo vise, mogu biti dobijeni, i cesto su prijavljivani. Pojedine
eksperimentalne tehnike vec su dobro razvijene, ali se usavrsavaju dalje, mada i sad
zahtevaju veliki utrosak vremena.

Iz estetske perspektive, uslovi sna i gancfelda simuliraju one stvarne uslove u kojima se
ponekad dogode efekti koji izgledaju kao paranormalna moc - trenutke opustenosti,
utonulosti u sanjarenje, odvojenosti od sveta. Jasno je da ogledi sa izmenjenim stanjem
svesti jesu na neki nacin privlacni, oni odgovaraju nasem utisku da bi ESP ogledi trebalo
da budu relevantni - dakle, u vezi sa necim zaista znacajnim, sto pogadanje karata zaista
nije. Istorijski gledano, studije sa pogadanjem karata bile su korisne i odradile su jedan
tezak, prizeman deo posla, "tezacki", a sad tehnike koje su ih nasledile daju jace efekte.

Tvrdnje da je parapsihologija nauka koja raspolaze mnogim cinjenicama, ali koja nema
nijednu teoriju postaju nebranjive u svetlosti dokaza koji su izvedeni iz studija opustanja
i gancfelda. To su dve tehnike koje imaju, kao osnov, jedan jasan radni model teorije,
model iz koga se izvode predvidanja koja mogu biti proverena u novim vrstama ogleda.
Hajde da to kazemo na najjednostavniji moguci nacin. Glavna snaga teorije o redukciji
suma jeste u tome sto ona deluje; ona radi.

To ne znaci da nema jos mnogo toga da se dozna. Pojam "suma" sirok je, uopsten; tek
ga treba sagledati razudenije. Preciziranje tog pojma vec je preduzeo Reks Stenford, kao
sto cemo videti u osmom poglavlju.

Dzon Palmer, koji je obimno radio na studijama gancfelda, predlaze za odnose izmedu
ESP i "suma" jedan model koji je slozeniji od Honortonovog. Kao prvo, prihvata da
izmenjena stanja svesti (ISS), svejedno da li su indukovana gancfeldom, hipnozom ili
69
drugim sredstvima, cesto daju ESP rezultate koji su daleko iznad nivoa slucajnosti. Po
Palmeru, ISS povecavaju magnitudu ESP efekta, odnosno snagu signala. Ali je sasvim
drugo pitanje sta odreduje smer efekta - da li ce ispitanik pogadati natprosecno ili
promasivati natprosecno. Ovo razlikovanje nije eksplicitno prisutno u Honortonovom
radnom modelu, u kome se provlaci neizreceno podrazumevanje da ce ISS davati visoke
pozitivne (natprosecne) rezultate osim ako ispitanik namerno ide ka potprosecnim
rezultatima, to jest ako bas zeli da promasuje.

Palmerov model ima dve slabosti. Glavna je ta sto su gotovo svi ikada dobijeni znacajni
ESP rezultati u ISS bili natprosecni u pozitivnom smislu (pogadanje), a to je upravo ono
sto Honortonov model predvida. Precizno receno, ti ESP ISS rezultati nisu suprotni
Palmerovom modelu, ali ih on ne predvida, dok ih Honortonov model predvida. Druga
slabost, ili drugi problem, sastoji se u tome sto Palmerov model ne kaze konkretno koji
su to cinioci koji opredeljuju smer efekta (ka pogadanju ili ka promasivanju). Moglo bi
biti da je licnost ispitanika jedan od tih cinilaca, posto ekstroverti postojano pogadaju
vise nego introverti u ISS testovima ESP. Palmerov model sugerise da drustveni cinioci, a
to ovde znaci atmosfera u kojoj se ogled obavlja, imaju presudan uticaj, ali to bi se
moralo preciznije razraditi. Honortonov model ne daje nikakva odredena predvidanja u
vezi sa takvim ciniocima. Ako to jesu cinioci od bitnog znacaja, moramo imati neke bolje
nacine da ih merimo - ali to je zadatak za ortodoksnu psihologiju koliko i za
parapsihologiju.

Medutim, postoji jedan nacin da se ovi modeli uporede i sucele. Taj nacin daje rezultate
vise u prilog Palmerovog modela. Honortonov model jasno sugerise da bi trebalo da
postoji pozitivna korelacija izmedu visine (to jest jacine) ESP rezultata u, recimo, nekom
gancfeld ogledu i ispitanikove izjave o tome koliko uspesno je gancfeld okruzenje
izazvalo (pobudilo) ISS u njemu. Ljudi kojima se u ISS dogodi najizrazitiji pomak od
njihovog normalnog stanja svesti trebalo bi da na testu postignu najjaci ESP rezultat.
Dakle, recimo to jos jednom, odnos izmedu ESP rezultata i "ISS pomaka" trebalo bi da je
pozitivan, upravo srazmeran. Kod Palmera to nije tako. Palmerov model predvida da ce
se to ostvariti ako, i samo ako, ukupni ESP rezultati u jednom testu budu pozitivni; a
ako, nasuprot tome, ukupni ESP rezultati u jednom testu budu negativni (dakle, ispitanici
postizu ESP promasivanje), onda bi i odnos izmedu ESP i ISS pomaka morao biti
negativan (obrnuto srazmeran). Zbog cega je to tako ?

Palmer tvrdi da treba ocekivati da to bude tako zbog toga sto oni ljudi na koje ISS deluje
najjace jesu, u isti mah, kao licnosti takvi da na njih najjace deluje drustvena atmosfera
kojom su okruzeni, sto ce se ispoljiti kao izuzetno natprosecno pogadanje ako je
atmosfera ona prava ili kao izuzetno natprosecno promasivanje ako je atmosfera
neudobna, formalna, neprijatna ili napeta.

Tako, po Honortonu, pojedinci na koje ISS jako deluje treba da postizu izrazite rezultate
iznad nivoa slucajnosti (po Honortonu), dok po Palmeru ti pojedinci treba da postizu
izrazite rezultate ili iznad ili ispod nivoa slucajnosti, a taj smer rezultata odredice drugi
cinioci.

Sve studije za koje smo mi doznali i koje smo razmotrili ukazuju, bez i jednog izuzetka,
na to da je Palmerov model precizniji. Tamo gde su dobijeni natprosecni pozitivni
rezultati, oni su u pozitivnoj korelaciji sa ISS pomakom. Tamo gde su dobijeni
natprosecni, ali negativni rezultati, dakle izrazito ESP promasivanje (a to je retko), ti
rezultati su u negativnoj korelaciji sa ISS pomakom. U oba slucaja, pojedninci na koje
ISS najjace deluje postizu rezultate najudaljenije od verovatnoce i time daju najjace
dokaze da ESP postoji.

To nam sugerise zakljucak da na snagu i smer ESP efekata deluju izmenjena stanja
svesti (ISS) i licnost (kao i drugi varijabilni cinioci kod pojedinca, kao sto je verovanje ili
neverovanje), ali i okruzenje u kome se ogled dogada. Kod ovog poslednjeg cinioca bice
70
potrebna jos mnoga istrazivanja pre nego sto budemo u mogucnosti da kazemo sta je u
njemu zaista znacajno. Na nasu srecu, uglavnom visoka vrednost ESP rezultata u ISS
testovima kao i cinjenica da su gotovo svi pozitivni (natprosecno pogadanje) sugerisu da
drustvena atmosfera nije presudan cinilac. Vazan, da. Bitan, verovatno ne. Trebalo bi da
parapsiholozi, osim ako su beznadezno nevesti u stvaranju udobne opste atmosfere
prilikom ogleda, postizu razumno konzistentne rezultate.

Ova sveobuhvatna slika nije bas sasvim jednostavna (a zasto bismo ocekivali da bude
sasvim jednostavna ?), ali njene glavne obrise smo skicirali. Nas model sa tri cinioca (a
to su redukcija suma, licnost i drustveno okruzenje) privlacan je intuiciji, logican je i u
skladu sa zdravorazumskim ocekivanjima. To ne znaci da ispitanik ne moze ponekad
ostvariti cist i jasan ESP pogodak mimo svega toga. Neko tokom testa naprosto ugleda
koka-kolu ili delo Vilijema Blejka Drevni dani tako jasno kao da mu je stavljeno pred oci.

Ocigledno da se ima jos ponesto kazati o vanculnom opazanju i o upecatljivom obimu
istrazivackog rada koji smo razmatrali u poslednja tri poglavlja. Sada bismo, ipak, radije
krenuli dalje i razmotrili odgovarajucu aktivnu komponentu paranormalnih moci, a to je
PK, psihokineza. Ogledi sa telepatijom davali su, ponekad, izuzetne rezultate; a najnovija
"bio-PK" istrazivanja od bitnog su znacaja za nas pogled na fizicki svet i na ljudska bica u
njemu.





































71
6. UM I MATERIJA


U poslednja tri poglavlja razmatrali smo uglavnom istrazivanja u oblasti paranormalne
percepcije - telepatiju, vidovitost i prekogniciju. Ukupna tezina dokaza prikupljenih o
tome toliko je velika da su mnogi ljudi uvereni da je postojanje ESP ili dokazana cinjenica
(sto nije) ili veoma verovatna mogucnost. Medutim, kad je rec o psihokinezi (sto bi u
prevodu sa grckog znacilo, bukvalno, "pokretanje umom"), ankete pokazuju da vecina
ljudi ne smatra verovatnim da bi sam ljudski um mogao neposredno izazivati dogadaje u
spoljasnjem svetu ili uticati na njih.

Vec smo naveli neke mocne nalaze u prilog postojanja PK : karijeru D. D. Houma, zatim
masinske oglede Helmuta Smita i drugih koji su se slicnim pokusajima bavili, kao sto su
bili Robert Dzan i ekipa na Prinstonu. Sada treba da razmotrimo podrobnije neka druga
istrazivanja PK efekata koja su obavljena. Odabrali smo za ovo razmatranje nekoliko
oblasti, koje se izmedu sebe jasno razlikuju.

Prva od tih oblasti jeste poltergajst, bucni duh; druga je veoma kontroverzno pitanje
savijanja metala. Treca koju cemo ispitati jeste oblast "PK igrica", a to je nesto sto se
radi pomocu kompjutera, a sto dalje razvija rad Smita i Dzana. Na kraju cemo razmotriti
"bioloska PK" istrazivanja, koja tragaju za odgovorom na pitanje da li ljudska volja moze
uticati na organske sisteme (krv, kozu, puls i tako dalje) neposredno. Ovo poslednje
razmotricemo veoma pazljivo jer, ocigledno, moze biti od prakticne koristi. Bice ovo
jedno podugacko poglavlje, a veliki deo njega bice posvecen toj "bioloskoj psihokinezi";
nadamo se da ce ono biti za citaoca prava gozba informacija !

BUCNI DUH

Iako se "bucni duh" na nemackom kaze poltergajst, sami Nemci sada radije
upotrebljavaju za tu pojavu rec spuk (nem. Spuk). Nazovite ih kako hocete; poltergajsti
su u vezi sa citavim nizom naoko neobjasnjivih fizickih dogadaja koji su poznati vec
odavno. Ti dogadaji su cudnovati zvuci, pomicanja raznih predmeta i tome slicno.
Ponekad te manifestacije mogu biti vrlo nasilne. Parapsiholozi su neretko koristili
skracenicu (nimalo sarmantnu) RSPK sto bi znacilo "repetitivna spontana psihokineza", a
zapravo su pri tom mislili na poltergajste. Mi cemo izbegavati tu skracenicu, ali valja
priznati da ona ima nekoliko dobrih strana, od kojih je jedna to sto istice da poltergajst
efekti jesu repetitivni : ponavljaju se. U velikoj vecini slucajeva, najezda poltergajsta,
kad pocne, potraje nekoliko nedelja; ponekad mesecima, pa cak i godinama. Zato
istrazivaci mogu da proucavaju te pojave, ako ih neko pozove na vreme. To je mnogo
bolje od proucavanja spontanih ESP efekata gde ne mozete nista da uradite osim da
prikupljate nalaze i izjave svedoka o necem sto je vec bilo i proslo.

Poltergajsti su zaista veoma cudna stvar. Jos u italijanskim rukopisima iz sestog veka
imate izvestaje o njima. Kasniji istrazivaci ulagali su cesto ogroman trud da sto bolje
dokumentuju svaki od slucajeva poltergajsta, tako da imamo izvestaje koje ne mozemo
olako odbaciti. U jednoj debeloj knjizi iz sesnaestog veka, koja govori o demonologiji,
autor ovako govori o poltergajstima : "Necu se zadrzavati na pojedinacnim primerima,
jer stvar je tako dobro poznata..." Prema tome, kad pokusavamo da ulovimo poltergajste
sofisticiranim aparatima koji su nam danas na raspolaganju, treba da imamo na umu da
je bucni duh sa nama jos od davnina.

DVA MODERNA POLTERGAJSTA

Ako pitate bilo kog dobro obavestenog parapsihologa koji bi pojedinacni slucaj
poltergajsta ponudio racionalnom kriticaru kao najjaci i najbolje dokumentovan u celoj
istoriji te pojave, on ce vas verovatno uputiti na slucaj Rozenhajm. Godine 1967. i 1968.
72
u malom nemackom gradu Rozenhajmu (tada je to bila Zapadna Nemacka), izuzetno
cudne stvari pocele su se dogadati u kancelariji jednog uglednog, istaknutog advokata.

Medu prvim manifestacijama bili su uporni, tajanstveni telefonski pozivi. Takode
nasumicno iskakanje osiguraca. Advokat se zbog toga silno ljutio, jer je mislio da je
nekakva sabotaza ili poremecaj u snabdevanju strujom. Zvao je ljude iz poste i zalio se
zbog telefona; zvao je i ljude iz elektrodistribucije da vide sta se to desava. Oni su
ugradili automatske strujomere, a kasnije, kao ocajnicku meru, i generator struje sa
motorom, da se ukljuci kad god nestane struje. Zbunjeni inzenjeri snimali su svojom
opremom veliki broj neobjasnjivih, kratkotrajnih odlivanja elektricne energije; u posti su
registrovali da iz kuce polazi nemoguce veliki broj poziva telefonskoj sluzbi "tacno
vreme".

Stvar se sasvim izmakla kontroli, pa su pozvani specijalisti. Profesor Hans Bender,
parapsiholog na Univerzitetu Frajburg, otpoceo je potpunu istragu o ovom slucaju, uz
pomoc dvojice fizicara sa Instituta za fiziku plazme "Maks Plank" u Minhenu. Fizicari su
doneli svoju opremu za pracenje tih dogadaja, a Bender je postavio kamere i druge
uredaje za snimanje i belezenje.

Prvo sto su ustanovili bilo je da su se cudne stvari desavale samo kad je u zgradi bila
prisutna jedna odredena osoba. Bila je to devojka od devetnaest godina, Anemari S.
(Njeno puno prezime nije objavljeno, jer je zelela da se zastiti od publiciteta.) Kad je ona
hodala nekim hodnikom u toj kuci, sijalice koje su visile sa plafona pocinjale su da se
njisu tamo-amo, i to njihanje se pojacavalo; ovaj fenomen trajao je jos neko vreme po
njenom prolasku. Bender je imao srece, uhvatio je to filmskom kamerom. Pomno je
tragao za i najmanjim dokazom nekakve prevare, kao sto bi bile neke skrivene zice i
slicno.

Za to vreme dvojica fizicara bila su u cudu zbog onog sto je pokazivalo njihovo merenje
protoka elektricne struje kroz zgradu. Nasli su, odista, nagle "talase" priliva i odliva
struje, o kojima su govorili ljudi iz elektrodistribucije. Sistematski su odstranili sve
mogucnosti : priticanje struje iz gradske mreze nije imalo nikakve slicne nepravilnosti. U
jednom delu te kuce nekoliko prostorija drzao je jedan zubar, a kod njega je bio i jedan
rendgenski aparat, ali strujni udari nisu ni na koji nacin poticali od tog rendgena. Njih
dvojica dosla su do sasvim jednostavnog zakljucka, koji je glasio : desava se nesto
veoma cudno. Istrazila su sve moguce uzroke koji bi mogli dovesti do takvih
nepravilnosti, ali nisu nasla nijedan.

Kad je Bender shvatio da je Anemari verovatna ziza poltergajsta (osoba oko koje se
desava glavnina efekata), poceo je pomno motriti na njeno kretanje. Do okoncanja ovog
slucaja (kad je Anemari nasla drugo zaposlenje i prestala da dolazi u tu kancelariju),
Bender je imao ukupno cetrdeset svedoka koji su dolazili, gledali sta se desava, i o tome
davali iskaze. Cetrdeset ocevidaca je gledalo kako se ljuljaju sijalice, slike na zidovima
(Bender je i to snimio filmskom kamerom) i slicno. Oni su ispitivani i u policiji, jer je
advokat podneo tuzbu protiv neidentifikovane osobe za ometanje i uznemiravanje !

Ako neko zeli da ospori istinitost ovog slucaja, mora pretpostaviti da su mnogi ljudi
(tehnicari, fizicari, inzenjeri, psiholozi, zatim novinari koji su dolazili veoma skepticni, kao
i mnogi posebno osposobljeni posmatraci) bili prevarene naivcine. Ali, uistinu, niko od
kriticara slucaja Rozenhajm i ne tvrdi da su se te pojave dogodile normalno. A posto je
toliko toga ostalo na filmskoj traci i posto je toliko zabelezeno mernim instrumentima,
niko i ne pokusava da tvrdi da se svedocima samo pricinilo, dakle da su to bile
halucinacije. Ali takode je jasno da ti efekti ne mogu biti objasnjeni mehanizmima koji su
fizici poznati. Ostaju samo dve mogucnosti : psihokineza ili podvala. U ovom slucaju valja
primetiti da su prevaranti mogli (ili je prevarant mogao) racunati na javno razotkrivanje,
ponizenje, sudsko gonjenje od strane razljucenog advokata i duzi boravak u zatvoru (ako
se krivica dokaze). Taj advokat nije uzivao naklonost osoblja koje je radilo kod njega, ali
73
bilo je mnogo laksih i bezbednijih (po pocinioca), a jednako delotvornih nacina da se
ispolji zloba protiv njega.

Mnogi ljudi, pa i novinari i policajci, nedeljama su tragali za bilo kakvim znakom obmane.
Nisu nasli nista. Jedan holandski novinar kasnije je pisao da je neki policajac video
Anemari kako priprema varku, ali nije mogao navesti koji policajac, niti sta je to navodno
video, niti ma kakvu drugu pojedinost. Pre izvesnog broja godina taj novinar je umro. Ni
do danas se nije javio nijedan policajac da potvrdi ma sta slicno, pa zato stvarno ne
mozemo pokloniti poverenje tom tako nedokazanom osporavanju "iz trece ruke".
Naravno da sve one efekte snimljene kamerom i drugim instrumentima nije mogla
upriliciti sama Anemari tek tako, nego je morala imati saucesnike i opremu, a do sada ni
najmanja konkretna optuzba te vrste nije iznesena.

Kad je Anemari promenila zaposlenje, poltergajst efekti su se pojavili i na tom njenom
novom radnom mestu, sto pokazuje da su bili usmereni na osobu, a ne na kucu; ali
vremenom su popustili i zamrli.

Ovako jaki dokazi, kakve imamo u slucaju Rozenhajm, prilicno su retki, sto i ne treba da
nas iznenaduje. Bender je u svoj pomni istrazivacki program ulozio mnogo novca i
vremena. Ali, kao sto smo vec videli, budzetska sredstva koja se izdvajaju za
parapsihologiju obicno su minimalna, pa vecina istrazivaca i nema usavrsenu opremu
koja bi bila potrebna da se manifestacije poltergajsta podrobno istrazuju. Cena
instaliranja video-kamera na mnogo mesta u kuci za koju se misli da je pod uplivom
poltergajsta bila bi izuzetno visoka, a cena neprekidnog snimanja (i pregledanja
snimljenog materijala) takode bi bila nepodnosljivo visoka ako bi istrazivanje potrajalo
nedeljama. Glavni razlog sto nemamo jos nekoliko Rozenhajma jeste taj sto nema
dovoljno istrazivaca koji bi sa odgovarajucom opremom mogli krenuti na takva mesta, a
ne nedostatak pouzdanih novih slucajeva.

Ipak, ima jos slucajeva koje vredi razmotriti, zbog pojedinih detalja u njima, kao i zbog
izostrenosti opazanja. Tako su, na primer, godine 1967. Gejter Prat (citalac ce ga se
setiti u vezi sa slucajem Pavela Stepaneka) i Vilijem Rol, tada direktor istrazivanja u
Zaduzbini za ESP istrazivanja u Severnoj Karolini, bili u mogucnosti da posmatraju
poltergajst efekte usmerene na jednog momka od devetnaest godina koji se zvao Hulio.

Ovaj Hulio radio je kao sluzbenik u jednoj brodarskoj prevoznoj kompaniji u gradu
Majamiju, u americkoj saveznoj drzavi Floridi. Po duznosti cesto je morao da bude u
jednom magacinu. A kada je on bio tamo, stvari su odletale sa polica. Vilijem Rol je
primetio da se to cesce desavalo sa pojedinim vrstama predmeta nego sa nekim drugim.
Zato je vrsio oglede : stavljao je najverovatnije predmete na najverovatnija mesta, a
onda cekao da Hulio naide i da se levitacija dogodi. Prat i Rol su zabelezili cak deset
slucajeva kad se to zaista i dogodilo : "ciljni predmeti" (kako su ih nazvali) poletali su sa
polica. Ali motrenje ove dvojice istrazivaca nije bilo neprekidno, netremicno. U svih deset
slucajeva predmet je pao malo pre ili malo posle, nijednom bas u trenutku kad im je
pogled bio uperen na tu stranu. U sedam od tih deset slucajeva jedan ili drugi istrazivac
gledao je pravo u Hulija. Bas nijednom nisu videli predmet u pokretu. Niko njima dvojici
ne osporava ostrinu opazanja; ova frustrirajuca nesposobnost da se predmeti koji se
tajanstveno pokrecu uoce in flagranti delicto uobicajena je stvar. Benderove snimljene
sijalice koje se njisu veliki su izuzetak.

USAMLJENICI, NESRECNICI I PODVALE

To je, dakle, ta vrsta nalaza sa kojima se moramo suocavati ako zelimo da ocenimo
kolika je valjanost fenomena poltergajsta. Nalaza ima u izobilju, citavo bogatstvo nalaza,
oni su pristigli od posmatraca i eksperimentatora sa citave Zemljine kugle, iz razlicitih
vekova i kultura, tako da ih ne mozemo odbaciti sve skupa, olako. Ipak, ima u izobilju i
problema, tako da moramo biti oprezni; istrazivanje poltergajst efekata je tesko. Ne
74
zelimo da stvorimo utisak da su svuda oko nas sve sami slucajevi kao Rozenhajm ili ovaj
sa Huliom. Stvarnost je daleko od toga.

Verovatno oko 95% slucajeva navodnog poltergajsta koji bivaju prijavljeni istrazivacima
zasluzuju samo jednu posetu, nikako ne i drugu. Mnogi izvestaji o cudnim
dogodovstinama stignu od ljudi koji su naprosto usamljeni i izolovani, pa zele s nekim da
razgovaraju, ili od nesrecnih porodica koje bi rado da dobiju od opstine neki stan na
upotrebu. Ponekad se ustanovi vrlo precizno kakav je stvarno bio izvor navodno
neobjasnjivih dogadaja. Na primer, jedan istrazivac proucavao je tvrdnju jedne stare
zene da duh njenog pokojnog muza pali i gasi sobnu svetiljku pokraj njenog kreveta kad
god ona pozeli. Istrazivac je zaista video kako se ta svetiljka gasi i pali bez ikakvog
ljudskog dodira, bas kao sto je starica i prijavila; to se, stavise, desavalo najcesce onda
kad je ona glasno izgovarala zahtev da tako bude. Istrazivac je pregledao kabl, utikac,
utikacku kutiju - sve je bilo u redu, nigde objasnjenja za ove zbunjujuce dogadaje. Ali
onda je razmontirao i samu svetiljku, i nasao uzrok : unutra je bio, verovatno slucajno
ugraden blizu sijalice, jedan termoprekidac (kao onaj za termopec) koji je automatski
palio i gasio sijalicu u zavisnosti od kolicine toplote koja je do prekidaca stizala. Starica je
verovatno "uhvatila ritam" pa je izgovarala zahtev za paljenje ili za gasenje sijalice
otprilike u ono vreme kad je termoprekidac ionako trebalo da stupi u dejstvo.

Drugi glavni problem jesu podvale. Vilijem Rol je preduzeo analizu jednog (mora se
priznati, nevelikog) uzorka prijavljenih slucajeva poltergajsta i nasao sledece : kod onoga
sto je bilo prijavljeno pre 1949. godine, u manje od 10% slucajeva ustanovljena je
prevara. Izmedu 1949. i pocetka sedamdesetih godina prijavljeno je mnogo slucajeva,
Rol je ispitao (samo) 34 slucaja, i ustanovio da su 32% prevare. To je jedna trecina; ako
je cak u jednoj trecini slucajeva bila samo laz i prevara, to je veliki postotak. Otkud
povecanje sa 10 na 32 posto ? Mozda zato sto istrazivaci sad pomnije i uspesnije motre
na mogucnost da ih neko obmanjuje. Mozda senzacionalisticki filmovi i TV emisije u
kojima se prikazuju poltergajsti navode veci broj gradana na laganje u tom stilu. Stvarni
broj prevara mozda je znatno veci. Moguce je da u mnogo slucajeva istrazivac vec u
pocetku otkrije varalice i da nece to ni da prijavi niti objavi. Takode je moguce da neko
vest i pametan podvali amateru-istrazivacu koji poveruje i prijavi slucaj kao autentican.
Otprilike je realno da kazemo da 30% do 50% slucajeva poltergajsta prijavljenih posle
Drugog svetskog rata jesu namerne podvale.

Ali reci kao "podvala" i "prevara" mozda su odvec stroge u ovom kontekstu. Vecina
slucajeva poltergajsta u vezi je sa decom ili adolescenatima. Poznato je da moralno culo
kod male dece nije isto kao kod odraslih. U prevari oko toboznjeg poltergajsta najcesce
uhvatimo malu decu; ali njihova pobuda vecini slucajeva jeste porodicna situacija, a ne
rdava namera.

Jedan od autora ove knjige jednom prilikom je isao u jednu kucu cak tri puta zbog
poltergajsta koji je tamo navodno delovao. Psihokinezu primetio nije, ali podvalu jeste;
eto dobre ilustracije za tu vrstu problema. Porodica bez oca, u tuznom i dosadnom
predgradu; deca zeljna da ih posete neka nova lica. Prva poseta bila je i prosla i nije se
dogodilo nista cudno; kad je istrazivac polazio, jedna od devojcica ga je zgrabila za ruku i
rekla mu : "Doci ces opet, zar ne ?" Pred kraj druge posete, posto se opet nije desilo
nista, istrazivac je pukim slucajem video, krajickom oka, kako jedan od decaka,
osmogodisnjak, baca uvis jednu cetku koja je njima sluzila za razne potrebe u kuhinji, a
onda glumi da je cetka poletela sama.

Ova vrsta problema dopusta skeptiku-foteljasu da smrkne prezrivo i zakljuci : "Pa kazem
ja..." Pouka je izmedu ostalog i to da oni koji zele da istrazuju poltergajste treba da se
uvezbaju u motrenju krajickom vidnog polja ! Medutim, povikati "Prevaranti !" u slucaju
te pomenute nesrecne porodice znacilo bi promasiti sustinu. Taj mali bata nije radio to iz
zelje da ucini nesto rdavo. On je imao svoje "dobre" razloge : da privuce paznju i da
zadovolji odraslog coveka koji se toliko trudi da nade poltergajste. Postoji jedan veoma
75
krupan zajednicki element u psihologiji poltergajsta i psihologiji deteta koje "malcice
laze" o njima : i u jednom i u drugom slucaju imamo vapaj da se nekome posveti paznja.

Kasnije cemo se jos jednom vratiti psihologiji poltergajst-fenomena, ali zasad recimo to
da su skeptici poprilicno u pravu kad zahtevaju da se poltergajst efekti podvrgnu
najstrozijim proverama : opasnost od podvale u toj vrsti istrazivanja veoma je velika. Ali
i mi mozemo ukazati na jedan slucaj kad su skeptici temeljito raskrinkani u pokusaju da
ospore poltergajste sasvim neistinitim argumentima.

GEOFIZICKE TEORIJE ZAGRIZLE U PRASINU

Ponekad parapsiholozi uspeju tako temeljito da opovrgnu argumente skeptika, da je to
radost gledati. Ali retko kad se dogodi da su argumenti skeptika takvi (po svojoj prirodi)
da ih je moguce, na neki konkretan nacin, testirati ! Mnogi skepticni komentari upereni
protiv parapsihologije prilicno su mutni, ali zvuce pomalo klevetnicki, ili su samo prazne
izjave koje se ne oslanjaju ni na kakve cinjenice niti na neku odredenu logiku. Medutim,
to se ne moze reci za coveka koji je zastupao "geofizicku teoriju" poltergajsta. On se
zove Gaj Lambert.

Lambert je tvrdio da podzemni tokovi vode, kao sto su reke ponornice ili kanalizacija,
mogu stvarati poltergajst efekte ako se nadu ispod ili blizu temelja gradevina. Konkretno,
kad velika kolicina vode naide naglo, odjednom, i naleti na neku zapreku, moze se
dogoditi udar (poznat kao "vodeni cekic") koji bi zatresao okolno tlo, kao kakav grc. Tu bi
se, dakle, pojavilo dejstvo jedne fizicke sile. Vodeni cekici bili bi uzrok neobjasnjivog
pomicanja predmeta, kao i skriputanja i jecanja u strukturi zgrade, a neko bi onda od
toga pomislio da su poltergajsti. Ako je Lambertova teorija tacna, mogli bismo ocekivati
cesce pojavljivanje takvih efekata u vreme abnormalno visoke plime, velikih pljuskova
(to jest, kada je veliki vodeni talog), ili u vreme poplave. Ovo su predvidanja koja se
mogu testirati. Kasnije je Lambert sugerisao jos nesto : da postoje mali, lokalni seizmicki
poremecaji, odvec slabi da bi se mogli registrovati obicnim seizmografima, koji bi takode
mogli doprineti poltergajst aktivnosti.

Takvih teorija bilo je i ranije, itekako. Zabrinutost zbog delovanja podzemnih voda pocela
je pre dve stotine i vise godina. Lambertov doprinos sastojao se u tome sto je on
sistematicno prikupljao nalaze koji su mu omogucavali da te teorije i proveri. Lako je
stigao do zakljucka da bi pojedini slucajevi poltergajst aktivnosti mogli biti objasnjeni
takvim podzemnim dogadajima; ali u njegovoj logici neki koraci bili su poprilicno
sumnjivi. Lambert je, na primer, pokazao da izvestaji o poltergajstima stizu ponajvise iz
obalnih i plimnih zona, gde bi efekti plime mogli biti najjaci. Na nesrecu, kao sto su
kriticari istakli, upravo u tim podrucjima obicno je i gustina stanovnistva najveca.
Istorijski gledano, recne i morske obale bile su od presudnog znacaja za jeftin prevoz, pa
se narod tu nastanjivao (pomislite na Roterdam, Hamburg, London, Njujork i tako dalje).
I zato, naravno, u tim oblastima najvise ima poltergajsta - jer tamo najvise ima i ljudi.

Prvi opsti napad na Lambertovu teoriju izveli su dr Alan Gould, psiholog na Univerzitetu
Notingem, i Toni Kornel, koji je diplomirao na Kembridzu, a zatim stekao mnogo godina
iskustva u istrazivanju poltergajsta. Kao prvo, oni su napali Lamberta na teorijskim
osnovama. Za Goulda i Kornela prihvatljivo je da vrlo mali broj poltergajst dogadaja, i to
sasvim marginalnih, nastane usled sleganja terena ispod neke zgrade ili zbog vodenih
cekica. Ali, istakli su oni, ova geofizicka teorija ne moze objasniti neobicne putanje
predmeta ciji pokreti se cesto pripisuju poltergajstima, niti najdramaticnije poltergajst
efekte (pomeranje vrlo teskih predmeta), a ni prividnu svrhovitost, osmisljenost tih
kretanja. Osim toga, tom teorijom vrlo tesko bi se objasnilo zasto se mnogi poltergajst
efekti desavaju samo u prisustvu neke odredene osobe. Najzad, kazu Gould i Kornel,
vecina zgrada ne bi izdrzala tako zestoko drmusanje; ne bi mogli da lete samo
pojedinacni predmeti, a zidovi da miruju, nego bi se citava zgrada naprosto srusila.
76
Godine 1961. Gould i Kornel imali su srece da dobiju na raspolaganje nekoliko zgrada,
terasasto rasporedenih, koje su bile jos u sasvim dobrom stanju, strukturno neostecene,
ali predvidene za rusenje. Posle opsirnih rasprava sa opstinskim vlastima, dobili su
dozvolu da rade sa tim kucama sta god su hteli. Oni su u njih preneli svoju opremu.
Proizveli su fizicke sile o kakvima Lambert govori. Kuce su se tresle cak i mnogo jace
nego sto to Lambert sugerise; drmusanje jedne moglo se osetiti u drugoj, pa cak i u
trecoj, prostim stavljanjem dlana na zid. Pa ipak, predmeti ni u jednoj nisu poceli da se
pokrecu ni priblizno onako kako bi se to kod poltergajst efekata moglo ocekivati.
Izazivani su i horizontalni i vertikalni potresi, koji su pred kraj ogleda bili toliko zestoki da
je Kornel primetio : "Lepo smo culi kako kuca peva od tih vibracija". Pa ipak, nije
primecen nijedan pokret unutrasnjih predmeta koji bi podsecao na poltergajste. Najzad
je doslo do toga da bi daljim pojacavanjem udara doslo do bukvalnog rusenja zidova ili
do raspada opreme, pa su istrazivaci zakljucili da je Lambertova teorija dobila pristojnu
sahranu, a da je njima bolje da pokupe svoju opremu i idu odatle da ne bi i oni bili
"sahranjeni" pod rusevinama.

PSIHOLOSKI PROFILI FOKUSNIH JEDINKI

Alan Gould primenio je jedno statisticko sredstvo poznato kao analiza grozdova. Na ovaj
nacin zeleo je da sagleda razliku izmedu opsednutosti i poltergajsta. Posredi je, naravno,
jedna stara razlika, ali je Gould uspeo da iz velikog broja izvestaja "precisti" i razjasni tu
distinkciju. Opsednutosti su vezane za mesto - to su pojave koje kao da se usredsreduju
na jedno mesto, a ne prate osobu. Zato postoje, kao sto tradicija kaze, "opsednute
kuce". Za opsednutosti izgleda da su tipicne i sledece odlike : razliciti zvuci i kuckanja,
osecaj ljudi da ih neko nevidljiv dodiruje, pojava prividenja i dugotrajnost (naime, razliciti
ljudi, tokom dugog niza godina, prijavljuju iste takve pojave u istoj kuci). Za razliku od
toga, pojave poltergajsta dovode do dramaticnijeg pokretanja objekata, krace traju,
manje je kuckanja i manje naznaka da to neki navodni duh pokusava da komunicira. To
jeste jasna distinkcija, ali Gould upozorava da su se i u jednoj i u drugoj kategoriji nasli
mnogi dogadaji koji se izmedu sebe veoma razlikuju. Imajuci to upozorenje u vidu, sta
mozemo reci o psihologiji poltergajsta ?

Vec smo pomenuli neke od psiholoskih cinilaca koji kao da se narocito isticu kod
poltergajst aktivnosti - naime, zelju da se privuce paznja, kao i nezadovoljstvo
postojecom situacijom. Postoje i neke prilicno jasno izrazene razlike u pogledu starosti i
pola.

Zene cine ubedljivu vecinu medu fokusnim osobama (a fokusne su one osobe oko kojih
se pojave poltergajsta usredsreduju). Gould i Kornel su procenili da su 73% fokusnih
osoba zene, a Vilijem Rol procenjuje da one cine 61%. Medutim, kao sto je Rol ukazao, u
slucajevima prijavljenim pre ovog stoleca, nekih 80% fokusnih osoba bile su zene; u
ovom veku kao da nailazi ravnopravnost polova. To moze biti ishod kulturoloskih
promena. U Brazilu je nedavno jedna studija, doduse radena na malom broju uzoraka,
pokazala da je cak 90% fokusnih osoba bilo zenskog pola. Posto su mnogi nedavni
slucajevi dokumentovani u Evropi i Americi (zato sto se tamo nalazi vecina istrazivaca
koji daju podrobne izvestaje), pitamo se do koje mere su kulturoloske promena na
Zapadu na to uticale.

Starost je takode vazan cinilac - ogromna vecina fokusnih osoba su deca ili omladina. I
ovde mogu biti odgovorni neki kulturoloski cinioci. Naime, u takozvanom trecem svetu ta
mladost subjekata ostaje nepromenjena, ali u Evropi i Americi prosecna starost fokusnih
osoba izgleda da se pomerila sa sesnaest na dvadeset godina, po Rolovim nalazima. Sve
je veci broj i starih ljudi (sa sedamdeset ili vise godina) koji se pojavljuju kao fokusi
poltergajst fenomena.

Svejedno, usredsredenost poltergajsta oko mladih kao da podrzava teoriju, cesto
pominjanu, da su poltergajsti u nekoj vezi sa pubertetom, a to znaci i sa seksualnim
77
napetostima i sukobima. Ovu zamisao pomno su eksploatisali autori filmova kao sto su
Keri i Isterivac duhova. Medutim, da li je ta ideja odrziva u svetlosti pomenute sve vece
jednakosti polova u pogledu aktivnosti poltergajsta ? U Evropi i Americi prosecna starost
fokusnih osoba povecala se, a prosecno doba u kome pubertet pocinje snizilo se, to jest
pomaklo se ka mladim godinama nego sto je to nekada bilo. Stavise, u mnogim davnim
(a i danasnjim) slucajevima zabelezeno je da su pojave poltergajsta spontano prestale
posle nekoliko poseta lekara ili svestenika (ili, danas, istrazivaca ovakvih pojava). Ako ne
pretpostavimo da su oni zloupotrebljavali svoju sluzbenu funkciju, tesko je videti kako su
takve posete mogle da razrese neciju frustriranu seksualnost. Mogle su, medutim, da
pojacaju samopostovanje zbunjene i zanemarene mlade osobe.

Mentalna bolest je jos jedno popularno objasnjenje za vezu izmedu poltergajsta i dece.
Mnoga fokusna deca, posle pregleda kod psihijatra ili psihoanaliticara, dobila su
dijagnozu da pate od histerije, depresije, preterane agresivnosti, nedovoljne agresivnosti,
od neuroze i tako dalje. Jedan krupan problem kod takvih dijagnoza sastoji se u tome sto
osoba koja dijagnozu izrice najverovatnije zna zasto je dete upuceno na pregled, pa je
zato vise nego spremna da ubelezi nesto podesno, nekakvu dijagnozu koja ce zvucati kao
moguce objasnjenje za pojave o kojima je rec. Cak i ako psiholog ili psihijatar ne zna
zasto je dete upuceno kod njega (a to je veoma malo verovatno), pa izrekne dijagnozu
da je dete neuroticno, ostaje mogucnost da je dete postalo neuroticno zato sto ga je
proganjao poltergajst ! Kako da znamo, osim ako su pouzdane procene o licnosti tog
deteta sacinjene pre nego sto se poltergajst prvi put pojavio ? Ocigledno, takve
prethodne podatke o licnosti retko kad cemo imati na raspolaganju. A posto ih nemamo,
ne mozemo biti sigurni takoreci ni u jednu procenu o odlikama licnosti poltergajst dece.

Postoje ubedljivi nalazi, mada ne neposredni nego samo na osnovu okolnosti, da je
poltergajst aktivnost povezana ne sa seksualnim napetostima niti sa mentalnim
oboljenjem, nego sa zeljom da se na sebe privuce paznja. U jednoj analizi fokusnih osoba
starih osamnaest godina i manje, Vilijem Rol je zapazio da je cak 62% njih zivelo izvan
svoje porodice kad se prvi "napad" dogodio. A medu preostalih 38%, svaka sesta osoba
imala je samo jednog zivog roditelja, ili je u kuci samo jedan stanovao, u vreme prvog
napada. Ova druga brojka ne mora biti narocito znacajna, jer u evroamerickim drustvima
danas ima mnogo porodica sa samo jednim roditeljem; ali za tu starosnu grupu koju je
Rol analizovao ipak je broj takvih porodica nesto manji od jedne sestine. Medutim,
cinjenica da 62% dece koja imaju iskustva sa poltergajstom zivi izvan svoje porodice
poprilicno je upadljiva. Nestabilnost ili odsustvo porodice donekle podrzava teoriju o zelji
da se privuce paznja (mada treba oprezno pristupati pretpostavci da je porodica sa
jednim roditeljem na neki nacin "manje stabilna" od one sa oba roditelja). Nesto dodatne
podrske za ovu teoriju mozemo naci u iznanadnom porastu, posle 1950, broja slucajeva
poltergajsta vezanih za starije ljude. Dobro je poznata neslavna istina da se na stare
ljude u danasnjim zapadnim drustvima pazi manje nego u ranijim vremenima. Zanimljivo
je da nemamo nalaze za slicno pomeranje u ne-zapadnim drustvima; ali ovo moze biti
zbog nedovoljnog istrazivanja.

Problem je, naravno, u tome sto postoji ogroman broj zanemarene deca koja ne postanu
ziza nikakve poltergajst aktivnosti. Mozemo se upustiti u nagadanje da je zelja za
privlacenjem paznje nuzan uslov za pojavu poltergajsta, ali, ocigledno, ona nije i
dovoljan uslov. Verovatno cemo morati da cekamo jos mnogo godina pre nego sto
dodatni "cinioci okidaci", to jest izazivaci pojave poltergajsta budu shvaceni.

Sta mozemo, dakle, nauciti od poltergajsta ? Nista pouzdano i uredno, nazalost. Ipak,
postoje neke jasne naznake. Ako je to PK, onda je svakako najanarhicnije, najneurednije
ispoljavanje PK. Stvari se desavaju u okruzenjima koja mi ne kontrolisemo - retko kad
uspemo da vidimo takvu pojavu i da je zabelezimo, a nikad ne uspevamo da je
kontrolisemo ili predskazemo. Pa ipak, postoji jedno jezgro dobro dokumentovanih
slucajeva koji su bili podvrgnuti temeljitom istrazivanju i za koje nije pronadeno nijedno
normalno objasnjenje. Ali psihokineticki efekti u svim tim slucajevima bili su toliko divlji i
78
nekontrolisani, i toliko siloviti, da nismo uspeli da steknemo nikakvo sistematsko znanje
o PK na osnovu njih. Pre nego sto se okrenemo jednom istrazivanju koje nam nudi
pozitivniji i kreativniji skup navodnih PK efekata, moracemo prvo da rascistimo sa
jednom medijski veoma izvikanom pojavom.

SAVIJANJE METALA : SOU BIZNIS ILI PK ?

Britanska drzavna televizija BBC prikazala je 23. novembra 1973. jedan sou u kome je
nastupio Uri Geler, mladi Izraelac koji je dotad amaterski obavljao madionicarske trikove
na drugorazrednim priredbama. Gelera je otkrio cudnovati americki naucnik i pronalazac
Andrija Puharic. Pred mnogobrojnom publikom u studiju (nasao se tu i Dzon Tejlor,
profesor matematike na Kingz koledzu Univerziteta London, koji je pozvan izricito da bi
prisustvovao kao "naucnik sa sekirom", kako je sam rekao - naime, kao najtvrdi skeptik,
da sve ospori), Geler je savijao kljuceve i pribor za jelo, na nacin koji je izgledao zaista
neobjasnjiv. Osim toga on je na jednako neobjasnjiv nacin nanovo pokretao casovnike za
koje je receno da su pre toga bili u kvaru. Javili su se, postom, mnogi gledaoci koji su
tvrdili da je za vreme Gelerove emisije doslo do savijanja kasika i drugog pribora za jelo
u njihovim domovima, da su najednom proradili i poceli da otkucavaju sate njihovi stari
zidni casovnici, i da su se pojedini predmeti pokretali tamo-amo po kuci prividno bez
ikakvog razloga. Medijski ljudi su jurnuli da angazuju Gelera za kojekakve parodije PK
ogleda sa subjektima nasumce pozvanim iz publike. Uskoro su videna nova savijanja
metala. Publika je ludovala za Urijem Gelerom.

Proslo je dvadeset godina. Ogromna dimna zavesa svakojakih anegdota okruzuje danas
Gelera i njegovu karijeru. Bilo je optuzbi i protivoptuzbi. Bilo je glasina i kleveta. Pojedini
bivsi clanovi Gelerove ekipe napisali su "ispovesti" (i za to su bogato placeni), a u tim
ispovestima priznali su da je sve bilo namesteno, sve prevara, i da je metal savijan na
vrlo ne-paranormalne nacine. Puharic je pricao da su Gelerovu moc kontrolisali
superinteligentni vanzemaljci koji vrebaju iz svojih NLO; Geler se ogradio od toga. Mnogi
madionicari tvrdili su da mogu izvesti trikove kojima se postize sve sto je Uri Geler
postigao; mnogi drugi madionicari tvrde da je ipak nemoguce trikovima postici sve to sto
je Geler prikazao. I tako dalje - jos mnogo toga je bilo. Posle svega toga, zakljucili smo
sledece : ima dovoljno nalaza da se Uri Geler sluzio trikovima i obmanama. Ali mozda je
to radio "dopunski", da bi pojacavao dejstvo svoje eventualne paranormalne sposobnosti,
koju mozda poseduje, a mozda i ne poseduje. Citava stvar je potonula u more ogorcenja
i odvratnosti. Tokom znatnog broja godina Gelera je na zaista krajnje netrpeljiv nacin
napadao izvesni Rendal Cvinge, koji na pozornicama nastupa kao madionicar pod
pseudonimom Zapanjujuci Rendi. Kako se sve to zavrsilo sazeto je izlozio Dzordz Hansen,
autor mnogih iscrpnih komentara o parapsiholoskoj sceni. Mi u sledecem pasusu
naprosto navodimo sta je Hansen napisao, ali izostavljamo akademske reference i druge
dokumente (novinske i casopisne clanke i tako dalje) na koje se on u svome clanku
poziva.

"U intervjuu za magazin Zona sumraka, i na jednom sastanku Njujorske zone skeptika,
Rendi je tvrdio da je Eldon Bird, prijatelj Urija Gelera, napastvovao decu i dospeo u
zatvor. Kasnije su clanovi Njujorske zone skeptika priznali da su to lazi, a Eldon Bird je
podneo tuzbu sudu, i to protiv CSICOP-a (jos jedna grupa skeptika). Rendi se zalio da je
Uri Geler otpoceo i kampanju ucena, uperenu protiv njega. Geler je podneo nekoliko
tuzbi sudu protiv Rendija, ali i protiv CSICOP-a. Zato je Rendi podneo ostavku na svoje
clanstvo u odboru CSICOP-a, da ne bi ta druzina bila uvucena u parnicenje. U nekoliko
fanzina izisli su vapaji Rendija u stilu "ja sam u nevolji, narode, treba mi pomoc"."

Nemamo ovde nikakvu drugu zelju osim da ukazemo citaocima da niposto ne daju
nikakve pare za nesto sto ne zasluzuje da se za to daju pare. Nista necemo dodati
gornjem zavrsnom prikazu ukupnog, jadnog i bednog stanja tih stvari. Ono sto u
Gelerovom slucaju upadljivo nedostaje to je dokazni materijal. Nije bilo naucnih ogleda,
nije izvedena nijedna kontrolisana studija. Neki istrazivaci prijavili su ovo ili ono, ali to su
79
ljudi koji su bili u bliskim vezama sa Gelerom, tako da ne znamo koliko im mozemo
verovati. Sve u svemu, cirkuska posla, kojih cemo se mi kloniti.

Pogledajmo sada neke kudikamo upecatljivije nalaze koji su dosli od profesora Dzona
Hejsteda sa Koledza Birkbek u Londonu, zatim od dr Krisara i dr Buvea u Francuskoj, kao
i iz Japana.

IZA MEDIJSKIH MITOVA

Za pocetak, pogledajmo neke izvestaje o savijanju metala koji, reklo bi se, dokazuju
postojanje psihokineze. Kasnije cemo pregledati neke veoma prefinjene efekte koji su
prijavljeni, a koji cine da hipoteze da je sve ipak bilo prevara ili greska izgledaju manje
ubedljive od onih da je bilo stvarnih PK efekata sa metalom.

Savijanje u zapecacenim cevima. Krisar i Buve su zabelezili da je francuski savijac metala
Zan-Pol Zirar uspevao da savije trake metala koje su se nalazile u unutrasnjosti staklenih
cevi zatvorenih i zapecacenih sa obe strane. Kasnije su Hejsted i drugi istrazivaci
pregledali eksperimentalni metod koji je tom prilikom bio primenjen i zakljucili da nije
bilo nikakve mogucnosti podvale.

PK dejstvo na nekoliko mesta istovremeno. Hejsted je radio sa savijacima metala,
uglavnom maloletnim. Pokusao je da detektuje PK sile tako sto je u trake metala
ugradivao instrumente za merenje naprezanja. Ovi merni instrumenti nacinjeni su tako
da pri pojavi bilo kakve sile koja bi nastojala da savije metal proizvedu elektricne signale
koji bi zatim otisli u monitor i bili snimljeni. U mnogim takvim ogledima bilo je i po
nekoliko metalnih traka, medusobno znatno (i po nekoliko metara) udaljenih. Hejsted je
zabelezio sinhrone signale iz dve, tri, pa i vise traka. Merni instrumenti nisu bili toliko
osetljivi da bi reagovali na neke slabe seizmicke potrese, na vibracije ili na nesto tome
slicno. (Jedan od nas dvojice, autora ove knjige, licno je proverio to i uverio se.) Nije
moglo biti ni signala zbog elektricnog kvara, osim ako bi bila u pitanju zaista velika
anomalija, koja bi onda bila opazena i na druge nacine. Nije bilo ni najmanje mogucnosti
da se efekat krivotvori, osim ako je bila skrivena neka mehanicka naprava za savijanje
metala; ali prisutni posmatraci nikako ne bi prevideli prisustvo neke takve i toliko velike,
mehanicke naprave.

PK delovanje iznad granica covekove fizicke snage. Hejsted i obojica Francuza zabelezili
su i savijanje metalnih poluga tako jakih da se to fizickom snagom jednog coveka ne
moze postici. Krisar ima na video-traci jednu seansu gde Zirar samo gladi jednu metalnu
polugu, a ona se savija; a to je poluga tako jaka da bi za njeno savijanje bila potrebna
snaga tri puta veca od ljudske.

"Nemoguci" PK efekti. Hejsted izvestava i o dva jednostavna testa u kojima se pojavljuje
"nemoguca" psihokineza. Jedan od tih testova zasniva se na upotrebi metalne legure koja
se ne moze naglo savijati preko izvesne mere, jer ce se pri takvom pokusaju naprosto
slomiti, ali moze biti savijena toliko, pa i mnogo vise, ako se duze vremena pritiska
odredenom, manjom silom. Postoji za takve legure dobro poznata i proverena fizicka
konstanta koja odreduje koliko je najvece izoblicenje ostvarivo na taj nacin, tokom duzeg
vremena. Ovakvo postupno savijanje naziva se "puzece savijanje" i zaista je spor posao,
kao sto ta rec i nagovestava. Hejsted je izvestio da su sipke od takve legure savijane i
znatno brze.

Osim toga prijavio je i "nemoguce" slucajeve koji se zovu "plasticna deformacija". U
nekim slucajevima savijeno mesto na metalu bilo je "mekano kao zvakaca guma", kaze
Hejsted. Naucno verovatan nacin da se postigne takvo omeksavanje bio bi pomocu
korozivnih hemikalija, kao sto su zivine soli; ali na tom mestu bi metal izgubio boju (a
osim toga, one su i veoma otrovne). Takvo nagrizanje znacilo bi, dabome, i da bi metal
80
izgubio jedan deo svoje tezine, ali Hejsted je vrsio merenja : nikakvih gubitaka tezine
nije bilo.
Ovakvi nalazi ne mogu se odbaciti olako. Nismo ovde u "zemlji Urigelerlandiji". Ova
dvojica francuskih istrazivaca, na primer, primenjivali su u testovima sledece standardne
postupke.

• Sve dimenzije uzoraka (metalnih poluga i drugih predmeta) merene su pre i posle
savijanja.

• Mikrocvrstina metala merena je na nekoliko tacaka pre i posle savijanja.

• Rezidualni profili naprezanja (mera kristalnosti strukture) pregledani su pre i posle
savijanja.

• Ultra tanki uzorci (folije) pregledani su u vecini slucajeva elektronskom
mikrografijom, da bi se videla njihova fina struktura.

• Analize hemijskog sastava obavljane su na raznim mestima na metalnoj traci ili
poluzi.

• Svaki uzorak pojedinacno je oznacen da ne bi moglo biti nikakvog zamenjivanja.

• Ovo je poprilicno upecatljiv skup testova. Prijavljeni su jos neki veoma fini efekti,
takvi da je verovatnoca prevare jos manja. Neke od njih mozemo pomenuti ovde.

• Francuski tim, takode Hejsted, a povremeno i japanski istrazivaci, prijavili su
lokalna otvrdnuca uzoraka metala, cak i u slucajevima kad savijanje uopste nije
uspelo (i gde je iz tog razloga zabelezeno da je testiranje bilo neuspesno).
U jednom od tih slucajeva "anomalnog otvrdnjenja", Hejsted je zabelezio da se
metalna traka "sabila kao da je bila pod pritiskom od pet tona". Medutim - ovo je
zanimljivo - raspored lokalnih napetosti i poremecaja u metalu nije bio isti kao da
se stvarno dogodio pritisak od pet tona, spolja. Rezultati su bili kao da se u
metalu dogodio neki unutrasnji stres.

• Krisar i Buve prijavili su jedan zaista zaprepascujuci slucaj. Metalna traka je pre
ogleda bombardovana atomima radioaktivnog cezijuma. Potom se dogodilo
savijanje. Atomi cezijuma ostali su u metalu, ali sasvim drugacije rasporedeni :
premestili su se.

• U pojedinim ogledima Zirar je savijao trake aluminijuma u kojima su posle toga
utvrdene metalurske promene (koje se mogu ustanoviti samo pazljivom
metalurskom analizom), kao da je metal bio izlozen temperaturi od preko 6000
Celzijusa.

Kako da shvatimo sve ovo ? Autori ove knjige nisu metalurzi i zato ne mogu proceniti ove
pomenute finije efekte. Medutim, anomalni efekti sa instrumentima za merenje
napregnutosti i sa krtim legurama izgledaju sasvim jasni. Neki istrazivaci postavljali su
pitanje nije li oprema bila neispravna (a nisu se potrudili da prvo pogledaju tu opremu
koja je upotrebljena), ali mi ne znamo da je iko izneo ikakvu vrednu, sadrzajnu kritiku
ovog istrazivanja. Zasad lopta ostaje u dvoristu kriticara.

Istrazivanja sa savijanjem metala sada su nepopularna, zbog zlonamernih i pogrdnih
kritika koje su se tokom godina nakupile. Ali u tome nema niceg novog za posmatraca
koji zna kako nauka napreduje. Kad neko baci rukavicu izazova ortodoksiji, cesto mu
bude uzvraceno neprijateljstvom. U slucaju savijanja metala, to neprijateljstvo je zaista
postajalo do krajnosti neprijatno. Nikakvo iznenadenje da se danas malo koji istrazivac
odvazi da ude u jednu oblast punu sarlatanskih cirkuskih prevara, neosnovanih glasina,
81
napada ad hominem, pa cak i tuzakanja i parnicenja. Zato moramo bolje razumevanje PK
fenomena traziti dalje, na drugim poljima.

OD KOTRLJANJA KOCKICA DO VIRTUELNE STVARNOSTI

U toku svog pionirskog ESP istrazivanja Dz. B. Rajn je naisao na jednog kockara koji je
igrao razne igre sa kockicama. Taj covek mu je rekao da on, a i drugi kockari, ponekad
oseti u sebi moc da utice, samim naporom volje, na pad kockice. Rajn to nije otpisao kao
puku uobrazilju jednog kockara, nego je zakljucio da vredi pogledati ima li u tome
necega. Zatim je, sa svojim kolegama, devet godina testirao PK efekte sa bacenim
kockicama i tek tad osetio dovoljno pouzdanja da objavi rezultate. Vodio je vec dovoljno
teske bitke da izdejstvuje da ESP istrazivanja budu prihvacena; zato mu nije bilo
potrebno da brzopleto jurne i na PK frontu.

Sustina Rajnovog ogleda bila je vrlo jednostavna. Bacana je jedna kockica, ili nekoliko
njih, a subjektu je govoreno da se usredsredi i da postigne da one padnu tako da neki
odredeni broj bude odozgo. Kod potpuno ispravne kockice, verovatnoca da padne zeljeni
broj je jedan prema sest (jedna sestina), naravno. Istrazivanja su napredovala, a Rajn je
preduzimao sve pomnije mere sa ciljem da otkloni bilo kakvu gresku.

Neravnoteza kocke. Kod standardnih kockica koje se prodaju u radnjama problem je u
tome sto one nisu potpuno ispravne. Izvesne njihove stranice (one sa vecim brojevima)
padaju "na gore" to jest ostaju na gornjoj strani cesce nego neke druge (one sa malim
brojevima). To je zato sto su stranice koje imaju na primer sest rupica, ili pet, lakse, zato
sto je proizvodac kockice morao da izbusi te rupe, i tom prilikom je izvesna kolicina
materijala uklonjena sa povrsine kocke. One teze strane cesce ce padati na dole. Rajn je
to izbegavao tako sto je ponekad zahtevao da bude sto manji, a ne sto veci broj sa
gornje strane, ili sto je izvestan broj puta zahtevao da bude jedinica gore, pa isti toliki
broj puta zahtevao da bude dvojka gore, pa opet isti taj broj puta zahtevao da bude
trojka gore, i tako redom sve do sestice; takode je prilikom bacanja dve kockice
istovremeno zahtevao da zbir bude 7 sto znaci da mora biti ili 1 + 6, ili 2 + 5, ili 3 + 4.

Izbegavanje vestog bacanja. U kasnijim ogledima Rajn je koristio jednu masinu koja je
bacala kockice, a ne konvencionalni pehar drzan u ruci.

Izbegavanje gresaka pri ocitavanju rezultata. Svaki put su fotografisane kockice kad se
smire, ili je rezultat belezila neka osoba koja nije znala sta je zahtevano, koji rezultat se
ispitanik trudi da postigne.

Rajnovi izvestaji o njegovom ranom radu pokazuju da su u mnogim od prvih dvadeset
ogleda postignuti znacajni rezultati iznad nivoa slucajnosti. Medutim, cini se da je Rajn
odluku o objavljivanju doneo ponajvise zbog jednog dodatnog fenomena koji se tu
pojavljivao. Naime Rajn i Beti Hamfri naknadno su analizovali sve tablice sa rezultatima i
nasli jedan osoben obrazac. Svaki test bio je podeljen u cetiri cetvrtine; ispitanici su
postizali najvise u prvoj cetvrtini, manje u drugoj, jos manje u trecoj i najmanje u
cetvrtoj cetvrtini. Verovatnoca da se u svim testovima, kod svih njih, pukim slucajem
dogodi takvo "cetvrtinsko opadanje" bila je mnogo manja od 1 :100.000.000. Mozda
Rajn nije trazio taj efekat, ali nasao ga je i ustanovio da je veoma dosledno prisutan. To,
i velicina neverovatnoce da se takva pojava desi slucajno, jesu dva elementa koja su ga
ubedila da je dobio jake dokaze za psihokinezu.

Ali priznati se mora da su mnogi od ranih ogleda sa kockicama sadrzali znacajne greske u
metodu. Izneo ih je na videlo Edvard Girden 1962. godine u svom neprijateljski
intoniranom kritickiom clanku. Iste one promene u nasoj "kulturi" koje su dovele do
udaljavanja od ESP testova sa kartama, udaljile su nas i od testova sa kockicama. Istina
je ova : ogromna kolicina eksperimentalnih dokaza dobijena je sa kockicama i pokazala
je, veoma dosledno, izrazite rezultate (kao sto cemo videti u poslednjem poglavlju), a
82
ipak danas gotovo niko vise ne obavlja takve oglede. Na raspolaganju su masine za
testiranje, pa i kompjuteri, gde ne moze uticati nicija naklonost niti iko moze pogresno
zabeleziti ijedan rezultat; ko bi se, dakle, danas baktao sa sporim i zapetljanim poslom
oko bacanja kockica.

Ali iz testova sa kockicama i kasnijih sa REG (sa Smitovom masinom) procvetali su mnogi
drugi tipovi testova; kasnije cemo dati pregled onoga sto je u njima nadeno o
psihokinezi. Jedna od tih linija PK testiranja izgleda da ima veliki potencijal za dalji
razvoj, a pocetni rezultati su obecavajuci.

PK I KOMPJUTERSKE IGRICE

Nekoliko istrazivaca vrsilo je oglede sa kompjuterskim igricama podesenim za PK. Neke
od njih veoma su jednostavne - na primer, bacanje kockica na ekranu gde se i vidi kako
padaju. Neke su zasnovane na arkadnim igricama tipa "ESP osvajaci" nastalim iz nekad
popularne igrice "Osvajaci iz svemira". U njima se od igraca zahteva da psihokinetski
utice na REG od cega zavisi da li ce u igrici preziveti nasrtaje citavih rulja svemirskih
agresora. Koriscene su i igre strategije, kao sto su simulacije berze, gde razliciti igraci
imaju svoje "tekuce racune" i sklapaju "ugovore" za kupovinu odredenih roba ili za
kupovinu poljoprivrednih proizvoda unapred (pre nego sto izrastu na njivi), kao i za
prodaju posle nekog razdoblja, pri cemu REG odlucuje kako ce cene akcija da rastu ili
padaju.

Ovde nije moguce dati podroban pregled svih takvih testova, jer su koriscene razliciti
eksperimentalni postupci, a i ciljevi ogleda bili su razliciti, ali mnogi istrazivaci dobili su
rezultate dosledno iznad nivoa slucaja. Na primer, Ricard Brauton i njegove kolege u
"Zaduzbini za istrazivanje prirode coveka" (koju je osnovao Rajn) ustanovili su jednu
prilicno pouzdanu korelaciju izmedu uspeha u tim PK igricama i nivoa anksioznosti u
takmicarskim igricama (ali ne u netakmicarskim igricama, sto je privlacan i intrigantan
nalaz).

Zbog cega bi se moglo ocekivati da takve igrice budu povoljne za PK efekte ? Brauton
ovde pravi jednu finu paralelu. Zapaza da se on licno vrlo malo zanima za ukrstene reci,
ali da bi stekao podsticaj da ih odlicno resava kad bi mu neko ponudio novcanu nagradu
za to. Njegova zena, medutim, naprosto voli da ih resava. Njegova motivacija bila bi cisto
spoljasnja - on bi ulozio trud, ali samo zbog para. Motivacija njegove zene je unutrasnja -
ona uziva u izazovu koji nalazi u ukrstenim recima. Brauton sugerise da paranormalna
moc u kompjuterskim igricama ne postaje jaca kad igracu ponudimo novac ili neku drugu
spoljasnju motivaciju, nego samo kad igrac ima svoju unutrasnju zelju da pobeduje.
Igraci postizu ESP uspeh ne zato sto su privuceni materijalnom nagradom ili necim
slicnim, nego zato sto gaje u sebi takvu zelju.

Mi nismo ubedeni da je to istina. Brauton ne uzima u obzir cinjenicu da pojedini ambijenti
stvaraju u ljudima jake zelje i ceznje putem raznih podsticajnih elemenata koji su
kudikamo istancaniji nego sto je "podmicivanje" novcem. Ljudska bica izuzetno su
radoznala; mnogi ogledi pokazali su da coveka moze mocno podstaci i jednostavna prilika
da sazna koliko ce uspeha postici na nekom testu (kao sto je test refleksa, ili strategije,
licnosti, IQ, neke odredene vestine - zapravo, maltene bilo cega). Ako je test izlozen na
privlacan nacin, ako "zgrabi" vasu paznju, vi ste onda podstaknuti radoznaloscu. Dakle,
spoljasnji cinioci itekako uticu na covekovu unutrasnju motivaciju. Mogu je pojacati ili
izmeniti njen nacin ispoljavanja.

Ova linija istrazivanja mogla bi se nastaviti na nekoliko nacina koji su sami po sebi
ocigledni. Prvo, postojece kompjuterske igrice nude mogucnosti mnogo uzbudljivije od
onih kojima su se parapsiholozi dosad sluzili. Ovde su narocito vazne igrice zvane FRP.
Jedna od takvih, i jedna od najpopularnijih na svetu, jeste igrica "Tamnice i zmajevi" koju
su napravile kompanije TSR, SSI i US Gold. U toj igrici, kao i u drugim, slicnim, mladi
83
ljudi preuzimaju na sebe kompjutersku ulogu heroja u epskoj fantastici : ratnika,
carobnjaka, vestica, negativaca. Suoceni sa smrtonosnim zagonetkama, pitalicama,
klopkama, mocnim neprijateljima i cudovistima, igraci dobiju od masine odredeni nivo
vestine, strateskih prednosti i tome slicno, sto im kompjuter dodeljuje proizvoljno, na
osnovu svojih odbira pseudo-nasumicnih brojeva. Ako bi se umesto takvih odbira
upotrebila REG masina, imali bismo vrlo mocno sredstvo za testiranje paranormalnih
moci. Igrice su adiktivne, stvaraju svojevrsnu zavisnost. Osim toga, one su nacinjene
tako da mladima pomazu u razvijanju vestine za resavanje svakojakih problema. Mocna
unutrasnja motivacija sastoji se u tome sto igraci resavaju zagonetke i pitalice. Pred
igracem su izazovi nekoliko razlicitih vrsta (treba razmisljati, resavati zagonetke, boriti se
i tako dalje), pa bi zato u ovakve programe moglo biti ugradeno i po nekoliko testova PK
moci. A posto igrica prisiljava igraca na jaku usredsredenost, on ce ubrzo sasvim
zaboraviti da ga neko testira. Osim toga, te igrice desavaju se u "svetovima" (nalik na
Tolkinovu slavnu Srednju Zemlju) u kojima magija postoji i stvarna je, a zmajevi i druga
cudovista vrebaju negde u okolnim predelima. Zasto tu ne bi postojali i PK efekti ? Mozda
je verovanje vazan cinilac. Ove igrice svakako pomazu da ucesnik iskljuci neverovanje.
To moze biti znacajno, ako znamo da ljudi skepticnije gledaju na psihokinezu nego na
ESP.

Parapsiholozi bi mogli upotrebiti dobro dizajnirane, privlacne igrice za PK testove odmah
sad, ako bi se nasla jedna firma dobre volje, koja bi dopustila da se njen proizvod
prilagodi i upotrebi za te svrhe. Nova kompjuterska tehnologija nudi jos jednu
potencijalnu mogucnost parapsiholozima, a to je da upotrebe VR (virtuelnu stvarnost) za
testiranje psihokineze. Ova mogucnost udaljenija je od koriscenja FRP igrica, ali mi
predvidamo da bi u roku od pet godina moglo doci do prvih testova ove vrste. Naravno
da ce biti potrebno jos duze vreme da se sagledaju zbirni rezultati rada nekoliko
razlicitih istrazivaca. Nazalost, cena VR opreme sada je nedohvatno visoka za vecinu
parapsihologa.

U virtuelnoj stvarnosti, kompjuter stvara okruzenja koja deluju na sva covekova cula.
Korisnik ne samo sto gleda u ekran nego se maltene "nalazi" tamo. Njemu se omogucava
da oseti dodir, pomocu majusnih vibratornih naprava (koje su obicno ugradene u
takozvanu "informacionu rukavicu" sto se nosi na jednoj ruci). Zato covek ima fizicki
osecaj da je nesto uzeo u ruku i da ono sto vidi moze i da dohvati, dodirne. Na glavi su
slusalice koje daju zvuke sasvim u skladu sa tom imaginarnom okolinom. Mi mozemo iz
licnog iskustva kazati da je VR jedan vrtoglavi dozivljaj koji coveka naprosto ponese; to
je izuzetno mocno dostignuce kompjuterske tehnologije. Covek brzo sasvim ude u taj VR
svet, iako su ekranske slike iz tog virtuelnog sveta zasad prilicno primitivne. U VR
okruzenju obustava neverovanja je potpunija i neodoljivija nego igde drugde. Ako je
verovanje vazno za manifestovanje PK moci, onda treba krenuti putem virtuelne
stvarnosti. Zamislite da ste usred najezde poltergajsta u VR, ali da jedna REG masina
tajno kontrolise te fenomene, a da vi igrate ulogu istrazivaca koji pokusava da registruje,
kontrolise ili suzbije poltergajste. Maltene svaki zadatak, ili test vestine, u virtuelnoj
stvarnosti mogao bi se naci pod znacajnim uticajem REG masine, na koju bi psihokineza
mogla delovati. Mogucnosti su ovde neogranicene. Ocekujemo izuzetno dobre rezultate
od istrazivanja koja budu zasnovana na ovoj tehnologiji.

PSIHOLOGIJA PSIHOKINEZE

Pre nego sto razmotrimo nasu poslednju veliku oblast istrazivanja, a to je bio-PK, bilo bi
dobro da razmotrimo jos neke stvari iz vec predenih oblasti (a to su ogledi sa kockicama,
REG masinama i PK igricama), a narocito da razmotrimo nasa znanja o uticajima
verovanja (ili neverovanja), licnosti, drustvenog okruzenja i tako dalje. Nazalost, kod PK
nemamo onakvo bogatstvo dokaza kakvo postoji kod vanculnog opazanja. U dosadasnjoj
ESP literaturi moze se naci preko sto pedeset ogleda o verovanju i neverovanju, o
ekstrovertnosti i introvertnosti, i o delovanju anksioznosti; ali za PK broj izvedenih ogleda
daleko je manji. To, neizbezno, znaci da ce nasi zakljucci o PK biti manje pouzdani.
84

Verovanje i PK. Dokazi o ovome prilicno su tanki i nedosledni. U nekim studijama
prijavljeno je da su oni koji veruju postigli u ogledima PK bolje rezultate nego oni koji ne
veruju, ali nacin na koji je taj cinilac (ne)verovanja meren ne moze se neposredno
uporediti sa onim u Smajdlerovim ESP ogledima. Bar u dve studije predoceni su visoki
rezultati ljudi koji su se izjasnili da prihvataju mogucnost postojanja ESP. Kod nekih
merenja mozda je bio prisutan jedan tehnicki problem poznat kao "efekat poda" (kad
nevericu iskazuje odjednom toliko veliki broj ljudi da oni nikako ne mogu biti homogena
grupa), ali mozda i nije bio prisutan; ne mozemo pouzdano znati. Zapravo je prilicno
iznenadujuce, ako se ima u vidu prediktivna moc cinioca "ovca-koza", to jest "oni koji
veruju-oni koji ne veruju u ESP", da ista podela ucesnika nije standardno primenjivana i
u PK testiranju.

Uloga verovanja najsire je istrazivana jednim sasvim drugacijim pristupom. Na osnovu
sugestija Keneta Baceldora iz Britanije, a i drugih, istrazivaci su pokusavali da stvore, na
seansama PK testiranja, vrlo jaku atmosferu verovanja. Umesto da mere verovanje kod
pojedinaca - dakle, verovanje kao odliku koja je kod nekog zastupljena vise ili manje -
oni su hteli da manipulisu tim ciniocem, da "suspenduju neverovanje" i da stvore
pozitivnu atmosferu u kojoj svi iscekuju uspeh - pojavu PK efekta.

To je pokusavano na nekoliko razlicitih nacina. Jedan pristup je "psihokineticka zurka"
gde citava grupa prisutnih pokusava da savija metal, u vrlo jakoj atmosferi uzajamnog
ohrabrivanja i podrzavanja, uz klicanje "Hej ! Krenulo je !" dok kafena kasicica pokazuje
znake klonuca i povijanja nadole. Nazalost, ovaj rad nije napredovao dalje od
neformalnih pokusaja, tako da se o njemu ne moze nista vise reci sa naucnog stanovista.

Kudikamo je zanimljiviji neposredan napredak Baceldorove prvobitne radne grupe. Tvrdi
se da su ti ljudi postizali PK efekte tako sto su stvorili imaginarnog duha ! Jedna grupa u
Torontu, u Kanadi, izmislila je lik po imenu "Filip", njegovu proslost i istoriju, a onda
pustila da taj "Filip" bude odgovoran (ako se tako moze reci) za naginjanje stolova,
levitaciju i druge efekte koji su videni, a poneki od njih i zabelezeni instrumentima.
Zanimljivo je da je ta grupa u Torontu pocela da dela u isto vreme kad i Baceldor, ne
znajuci za njegov rad toliko srodan njihovom.

Ovaj pristup, na prvi pogled bizaran, temelji se na zamisli da ce neverovanje biti lakse
odstranjeno ako je na raspolaganju nekakav "Filip" kao navodni izvor svih efekata. Osim
toga, nijedan ucesnik nije, kao pojedinac, morao da se suoci sa mogucnoscu da bas on,
ili ona, izaziva psihokineticke efekte; ucinjen je, dakle, pokusaj da se savlada takozvani
"otpor vlasnika", a to je otpor pojedinca kome je mozda nelagodno da bude uzrocnik
takvih pojava, paranormalnih. Poznato je da ljudi umesani u pojave poltergajsta poricu
da ih oni izazivaju, ili, u najboljem slucaju, imaju neki dvosmislen stav o tome. "Filip" je
bio, da se tako izrazimo, prizvani poltergajst, ali bez ijedne fokusne licnosti.

U takvim ogledima presudno je da PK dogadaji budu snimljeni, i to snimljeni na takav
nacin da nema ni najmanje mogucnosti da je sve bilo samo greska u snimanju ili da je
neko iz pristrasnosti namestio rezultat i tome slicno. Da bi se, na primer, efekat levitacije
mogao prihvatiti i da bi se moglo reci da je stvarno dokazan, morao bi biti snimljen sa
barem dve kamere istovremeno. Izgleda da je grupa u Torontu nesto belezila nekakvim
instrumentima, ali mi to ne znamo pouzdano. Nasa rezervisanost prema radu grupe u
Torontu proistice iz sasvim drugih razloga.

Iako studije ove vrste mogu biti dramaticne, one nam, zapravo, ne mogu mnogo reci.
Suvise su nekontrolisane, tako da, ako primetimo neki psihokineticki efekat, ne mozemo
izdvojiti cinilac ili cinioce koji su ga izazvali. Osim toga, kod ove vrste rada izuzetno je
tesko uporedivati razlicite grupe ucesnika, a zbog toga je, dalje, tesko dati ikakvu
pouzdanu formulu za ponovno dobijanje istih takvih efekata. A oni mogu nastati upravo
zahvaljujuci mesavini ljudi, to jest tacnom sastavu grupe koji se toga dana zadesio
85
(zdrav razum nam kaze da ljudi koji ce se satima truditi da stvore imaginarnog duha nisu
tipican uzorak populacije), a ne samo zahvaljujuci vecem ili manjem stepenu
neverovanja. Takode je moguce sinergisticno delovanje dva cinioca (njihovih licnosti i
njihovog verovanja) koji ce samo u tom spoju dati zeljeni efekat. Dalje seanse tog tipa
mogu biti intrigantne, ali ce ostati marginalne; nece znacajno unaprediti nase
razumevanje psihokineze. Jos jednom cemo reci, znajuci da se ponavljamo : potrebna
su, i u ovoj oblasti, nova istrazivanja, potrebna je veca kolicina dokaza.

Licnost i PK. Bilo je veoma malo PK istrazivanja u kojima je licnost ispitanika
procenjivana pomocu dobro poznatih i siroko prihvacenih merila za to. U Argentini su
Miso i Vajs obavili jedno izucavanje koje sugerise da da je druzeljubivost povezana sa
uspehom u PK zadacima, a druzeljubivost je bitna komponenta ekstrovertnosti.
Brautonove studije su, kao sto smo pomenuli, povezale anksioznost u razdoblju pre
vrsenja testova sa slabim PK rezultatima, a jedan od nas dvojice nasao je, takode, nesto
malo dokaza da postoji negativna veza izmedu PK i neuroze. Dokazi kojima raspolazemo
do neke skromne mere su konzistentni i cini se da su po vrsti slicni onima koji su nadeni
u ESP istrazivanjima. Medutim, u mnogim drugim studijama nije nadena nikakva veza
izmedu PK i licnosti, pa zato moramo priznati da je ta veza, ako uopste postoji, prilicno
nejaka.

Izmenjena stanja i PK. Rajn je licno nasao da hipnoza nema uticaja na PK rezultate;
koliko je nama poznato, niko nije obavljao dalja istrazivanja u toj oblasti. Znamo za
samo tri ogleda sa PK i spavanjem, ali nijedan od ta tri nije dao znacajne rezultate. Ne
znamo da je izveden ijedan PK gancfeld ogled, ali znamo za neke oglede sa meditacijom
koje su obavili Smit, Braud i drugi, a rezultati su buili da meditacija moze uticati povoljno
na PK, ali ne na bilo koji pouzdan ili kontrolisan nacin. Tu mozda postoji neki slozeniji
odnos.

Smit i Merilin Slic nasli su da razicito prezentovani PK zadaci dovode do razlicitih
obrazaca PK uspeha i neuspeha kod meditatora i ne-meditatora (dakle, kod ljudi sklonih,
odnosno nesklonih da se upustaju u duboko, dugotrajno razmisljanje). Razliciti testovi
odgovaraju raznim ljudima. U vezi s tim nije se dobila nikakva dosledna slika. Postoji
ozbiljna potreba da novi istrazivaci krenu na posao po slicnim linijama. U mnogim PK
testovima koristi se standardna laboratorijska praksa koja podrazumeva opustanje
ispitanika, ali ta oblast naprosto vapi za vecim brojem uporedenja koja bi bila
kontrolisana poput onih kod Braudovih ESP testova : treba uporedivati opustenost i
napetost, i rezultate. Postoji jedan PK ogled u kome su se poredili napetosti i
opustenosti, ali rezultati nisu nimalo jednostavni.

Carls Honorton prijavio je da opustanje daje PK rezultate ispod verovatnoce (ispod nivoa
puke slucajnosti), dok napetost daje rezultate iznad verovatnoce. Testirao je i samoga
sebe kao subjekta, i dobio upravo te iste rezultate - samo jos cistije i jasnije izrazene
nego kad je testirao druge osobe. To ukazuje na mogucnost da je i rezultate svih tih
drugih ispitanika u stvari postizao sam Honorton - dakle, da je to bila "ispitivaceva
psihokineza". Otud i potreba za daljim nezavisnim studijama, narocito od kad je Braud
ustanovio znacajno bolje PK rezultate kod ljudi u opustenom psihickom stanju nego kod
onih koji su resavali matematicke i logicke zadatke (iako je priroda "ometanja zbog
drugog zadatka" verovatno izuzetno slozena).

Jedna srodna oblast istrazivanja, koja je neko vreme ostavljala utisak da dosta obecava,
odnosila se na takozvano "rasterecenje od napora". Ovakve oglede izvodili su Reks
Stanford i drugi. Od ispitanika se trazi da svim silama pokusavaju da uticu na rad
Smitove masine, pomocu svoje PK sposobnosti, a onda, po zavrsetku testa, kad ispitanici
prestanu da se trude, istrazivaci potajno puste Smitvu masinu da nastavi rad jos neko
vreme. I tada, iako vise nema nikakve povratne sprege, "zaostali" efekat bude mnogo
jaci, odnosno dogode se daleko jaci psihokineticki rezultati nego dok su se ispitanici
svesno upinjali. To je mozda bilo zbog opustanja, a mozda naprosto zato sto ljudi nisu
86
znali da ih neko i dalje testira, iako vise nisu ulagali napor ! Kasniji testovi pokazali su
nedosledne rezultate kod tih "pritajenih" PK ogleda, teske za tumacenje. U bar jednome
od njih, paranormalna moc samog eksperimentatora mogla je znacajno uticati na ishod.
Sve u svemu, dakle, nemamo jasnu sliku o psihologiji psihokineze. Ono malo sto se
saznalo u skladu je, po svemu sudeci, sa ESP dokazima. Rad sa PK u izmenjenim
stanjima nije dao jasne rezultate, pa je potrebno obaviti jos ogleda, i to po ujednacenijoj
metodologiji. U ovom smislu, PK ne ispoljava onu doslednu razvrstanost u obrasce, koja
predstavlja vrlo jak dokaz da ESP zaista postoji; ili, bar, ne pokazuje razvrstanost po
istim psiholoskim ciniocima. Medutim, PK istrazivanja imala su i svoje uspehe, kao sto je
pokazalo i Smit-Dzanovo istrazivanje o kome smo govorili u trecem poglavlju. Spremni
smo, sada, da izvestimo o jos jednom takvom uspehu.

ISCELITELJSKI UM

Tradicija isceliteljstva je prastara, uporno prisutna u istoriji covecanstva. Tvrdnje o
cudesnom izlecenju cesto su sasvim ekstravagantne, a ujedno lisene cvrstih dokaza. U
sustini, tvrdi se sledece : da neki pojedinci imaju sposobnost da ublaze ili sasvim izlece
neku bolest kod drugih ljudi cistim cinom svoje volje, bez upotrebe lekova ili ma kakvog
medicinskog znanja. Iz perspektive jednog parapsihologa, svaka navodna moc uma da
menja fizicki svet (a i ljudsko telo je, dabome, sastavni deo fizickog sveta) predstavlja
moguce PK delovanje. Medutim, da li je moguce naucno istraziti isceljivanje ? Mozemo li
ustanoviti da li je psihokineza igrala ikakvu ulogu u tim navodnim cudesnim izlecenjima ?

Za pocetak, moramo biti svesni ogromne uloge stava pacijenta, njegovog verovanja (ili
njegovih verskih, religijskih ubedenja), i, ukupno uzevsi, ogromne uloge psiholoskih
cinilaca u etiologiji bolesti. Postoje iznenadujuci, sasvim dobro dokazani slucajevi u
medicini koji ce nam pokazati da se delovanjem cisto psiholoskih cinilaca, dakle
"konvencionalnim" psiholoskim delovanjem, postiglo gotovo isto ono sto iscelitelji
navodno postizu paranormalnim putem.

U casopisu British Medical Journal dr A. A. Mejson izvestio je o izlecenju, putem hipnoze,
jedne tesko uhvatljive genetske bolesti. Pacijent je bio decak oboleo od jednog uzasnog
koznog oboljenja koje se naziva ihtiozis ("riblja koza"). Koza bude tvrda ali krta, vrlo lako
prsne, a na tom mestu nastane gnojna rana. Ne postoji lek za ihtiozis; nijedan poznati
nacin lecenja ne deluje uspesno na tu bolest. Deca obolela od "riblje koze" obicno umiru
u ranoj mladosti, zbog stalnih infekcija. Probalo se sa svakojakim tretmanima, ali bez
uspeha. Probao je i Mejson da leci tog svog pacijenta na sve poznate nacine, uzalud.

Pre nego sto je poceo tretman hipnozom, Mejson je savrseno dobro znao da ce, u slucaju
uspeha, skeptici pokusati na sve moguce nacine da dokazu ili nagoveste da je decak u
stvari izlecen na neki drugi nacin, a ne hipnozom. Znao je da ce oni prvo pokusati da
ospore dijagnozu (to jest, da kazu da decak uopste i nije bio bolestan od ihtiozisa), a
zatim da ce tvrditi da jeste bolovao od ihtiozisa, ali da se konacno izlecio zbog delovanja
nekog drugog, ranije upotrebljenog sredstva. Optuzbe da je dijagnoza bila od pocetka
lazna proganjale su mnoge iscelitelje kao prava "zla kob" te delatnosti. U ovom slucaju,
Mejson se prvo postarao da dijagnoza bude potpuno pouzdano i neoborivo dokazana.

Ljudi koji se okrenu neortodoksnim terapijama obicno prvo oprobaju sve sto im
ortodoksna medicina moze ponuditi. Upravo zato skeptici mogu tvrditi da se izlecenje
konacno dogodilo zbog zakasnelog delovanja nekog konvencionalnog leka. Mejson je
nasao domisljato resenje i za taj problem. Hipnotisao je decaka, a onda mu, pod
hipnozom, sugerisao da ce mu koza ozdraviti na samo jednoj ruci. I desilo se tacno tako.
Naprosto, ne bi bilo uverljivo ako bi neki skepticni kriticar tvrdio da su prethodni pokusaji
lecenja delovali samo na jedan jedini deo decakovog tela, i to bas na onaj deo koji je u
hipnozi pomenut ! Bilo je sasvim jasno i neosporno da je decakova ruka izlecena
hipnozom. Mejson je posle toga sugerisao decaku izlecenje drugog dela tela, pa treceg, i
svaki put je uspelo. Na taj nacin uklonjen je ihtiozis sa preko devedeset odsto
87
pacijentovog tela; Mejson je ostavio da koza bude i dalje bolesna samo na nekim
delovima pacijentovih leda. Zakljucak je neizbezan : delovanjem hipnoticke sugestije
uspesno je lecena jedna "neizleciva" bolest.

Trebalo bi da pomenemo i izuzetno upecatljiva istrazivanja Stivena Griera u bolnici Kingz
Koledza u Londonu o vezama izmedu odlika licnosti i raka dojke. Grier i njegove kolege
dokazali su da postoji podudarnost izmedu nekih osobina licnosti pacijentkinje i pojave
malignih celija kod nje, pa i njene rane smrti. Cinioci kao sto je silovita zelja da se protiv
bolesti vodi bitka izgleda da su bitno uticali na trajanje daljeg opstanka pacijentkinje. U
isti mah, licnost koja u sebi prigusuje i suzbija mnogo gneva - po svemu sudeci umrece
od raka dojke mnogo ranije. Ovo moze biti zbog delovanja imunoglobulinskog sistema
koji posreduje izmedu psihickog stanja i telesnog stanja.

Sasvim je izuzetan (ali slabo primecen u javnosti) rad nemackog istrazivaca koji se
preziva Grosart-Maticek. Tu nalazimo jos jednu naznaku o znacaju psiholoskih cinilaca u
bolesti. Populacija koju je Grosart-Maticek odlucio da proucava nalazila se u jednom selu
u (bivsoj) Jugoslaviji i imala je vrlo nisku drustvenu pokretljivost - ljudi su od kolevke pa
do groba ostajali u tom istom svom selu, nisu se odseljavali, niti je bilo doseljavanja.
Zato je bilo vrlo lako ponoviti istu studiju na istim ispitanicima i kroz godinu dana, i kroz
dve godine, i tako dalje. Grosart-Maticek koristio je ogroman kompleks testova licnosti,
ali i telesnog zdravlja. Proucavao je razvoj raka pluca i pokazao da su nastanku bolesti
doprinosili fizicki uzrocnici (pusenje), ali i psiholoski cinioci kao sto je anksioznost i
istovremeno nesposobnost da se anksioznost (obuzetost brigama) iskaze, ispolji; ovo
drugo veoma je slicno ciniocu neuroticnosti kod Katela i Ajzenka. Pusaci koji nisu imali te
crte karaktera nisu dobili rak pluca; ali ni nepusaci koji su imali te crte karaktera nisu
dobili rak pluca. Bila je to studija kolosalna po obimu posla, brilijantno vodena i
besprekorno saopstena naucnoj javnosti, veoma dugotrajna; malo je takvih u istoriji
medicine. Rezultati su veoma jasni, zaista. Grosart-Maticek proucio je i pojavu niza
drugih bolesti u tom selu, i nasao odlicne dokaze da su psiholoski cinioci bar isto toliko
vazni u razboljevanju kao i fizioloski (visok krvni pritisak, visok nivo holesterola i tako
dalje). Sada imamo na raspolaganju i mnostvo drugih studija u kojima je dokazano da
mentalni cinioci, kao sto je potistenost, mogu uticati na slabljenje imunitetnog sistema
organizma, i to promenom nivoa kortizola, a i posredstvom drugih mehanizama.

Jos mnogo primera bismo mogli dodati ovim prethodnim. Evo samo jos jednog.
Ozaloscenost zbog smrti neke bliske i voljene osobe suzbija, i to veoma mnogo,
proizvodnju izvesnih vrsta belih krvnih zrnaca u organizmu. Ovo suzbijanje traje i po
nekoliko meseci. Ishod je da ozaloscena osoba postane mnogo podloznija infekcijama i
bolestima. Dakle, ona stara narodna mudrost da posle smrti jednog bracnog druga i onaj
drugi "vrlo brzo ode" sadrzi, mozda, jedan delic istine u sebi; moguce je umreti od tuge.
Um silovito deluje na telo. Iz tog razloga proizvodaci lekova, kad god isprobavaju neki
novi lek, izdvoje neku kontrolnu grupu pacijenata kojoj daju samo placebo pilule, dakle
lazne, u kojima se ne nalazi bas nikakva lekovita supstanca. Lekari itekako dobro znaju
da i u toj kontrolnoj grupi mnogi pacijenti pokazu poboljsanje stanja, iako su sve
supstance u placebo piluli sasvim neaktivne. I lazne pilule pomognu ponekome - tolika je
moc verovanja i ocekivanja.

O MISEVIMA, BILJKAMA I ENZIMIMA

Teskoce koje prate svaki pokusaj naucnog proucavanja navodnih cudesnih isceljenja (u
banji Lurd, na primer, ili znatno odvratnijim putem - preko televizijskih sou-emisija
americkih "TV-evangelista") velike su i prevelike. Ima koliko god hocete netacnih
dijagnoza i efekata lekova uzetih ranije, a ima i nebrojeno mnogo poboljsanja koja
potraju samo kratko vreme. Niko se jos nije izborio sa tim teskocama. Ali postoje mnogo
jednostavniji nacini da se proucava isceljenje. Bernard Gred, profesor psihijatrije na
Univerzitetu MekGil u Kanadi, zasluzuje posebna priznanja zato sto je razvio osnovni
88
postupak iz koga su proistekli neki od najuzbudljivijih rezultata u celokupnoj
parapsihologiji.

Gred je misevima, pod anestezijom, pravio male zaseke na kozi, dakle rane. Zatim je te
miseve lecio jedan poznati isceljtelj, Oskar Estebani. Misevi su bili podeljeni u dve grupe.
Jedna je bila kontrolna grupa, prepustena sebi; to znaci da je tim misevima koza
zarastala bez ikakvog upliva ljudi. Druga grupa miseva bila je ona koju je Estebani lecio.
Posto je dobro poznato da gladenje i pipanje koze moze fizicki da utice na proces
zarastanja, Estebaniju je bilo dozvoljeno samo da drzi kavez sa misevima, a ne i miseve
same. Rane na kozi i jednih i drugih miseva merili su laboratorijski tehnicari koji nisu
znali koji je mis iz koje grupe. Prema tome, iskljucena je bila mogucnost da se u
ocitavanje rezultata umesa pristrasnost u korist jedne ili druge grupe. A misevi, inace,
nisu poznati kao podlozni ljudskom ubedivanju niti sugestijama, pa ako bi se pokazala
neka razlika izmedu dve grupe, niko ne bi mogao tvrditi da je miseve neko u nesto
ubedivao ili da je na njih delovao placebo efekat !

U ovom ogledu rane na misevima koje je iscelitelj lecio zarasle su znacajno brze nego
rane na onima u kontrolnoj grupi. Ali u drugom ogledu misevi koje je trebalo leciti bili su
ne samo u kavezu, nego i u hermeticki zatvorenoj plasticnoj vreci; njima koza nije
zarastala znacajno brze nego nelecenima. Dakle, ne moze se sasvim iskljuciti mogucnost
da je Estebani ipak ostvarivao neki posredan fizicki dodir sa misevima.

Medutim, Gred je organizovao i druge linije istrazivanja. Pripremio je dve grupe biljaka.
Biljke su bile uzgajene u hranljivim vodenim rastvorima, i to neke u slatkoj vodi, a neke
u slanoj (koja bi trebalo da im omete razvoj). Ove druge, ometene, davane su Oskaru
Estebaniju da ih leci, ali bile su u staklenim epruvetama koje su bile hermeticki zatvorene
i zapecacene. Estebani je drzao epruvete u rukama, ali, ocigledno, nije mogao da ostvari
nikakav fizicki kontakt sa biljkama koje su ostale unutra. Gred je ustanovio da je slana
voda znatno manje ometala razvoj onih biljaka koje su bile "tretirane" tako sto je
Estebani drzao njihove epruvete. A kad su epruvete otvorene i kad je salinitet rastvora
analizovana, pokazalo se da je ostala i u jednim, tretiranim, i u drugim, netretiranim
epruvetama savrseno ista, sto znaci da razlika u ponasanju biljaka nije nastala zbog neke
promene u salinitetu.

Iako ovi ogledi nisu nista konacno dokazali, Gred je nastavio da smislja nove, u kojima
su mnogi problemi rada sa organskim sistemima odstranjeni.

Sestra Justina Smit, koja je na celu Odeljenja za fiziku i hemiju u Rozari Hil koledzu u
gradu Bafalo u americkoj saveznoj drzavi Njujork, izvela je takode jednu izvanrednu
seriju ogleda opet sa istim isceliteljem, Oskarom Estebanijem. Cilj je bio da se vidi moze
li Estebani paranormalno delovati na neki veoma jednostavan organski sistem. Na
primer, na aktivnost ljudskih enzima. Poznato je da su enzimi jedna od bitnih kategorija
belancevina u ljudskom telu. Oni obavljaju mnoge poslove koji su od presudnog znacaja
za zivot coveka. Enzimi, u sustini, uticu na brzinu hemijskih reakcija, neki enzimi ih
ubrzavaju, a drugi ih usporavaju. Tu postoji sistem ravnoteze i protivteze. Evo jednog
podatka o znacaju funkcije enzima u telu : kad bi samo desetak najvaznijih enzima u
vasem telu prestalo da deluje ovoga trenutka, vi biste verovatno umrli pre nego sto biste
stigli da procitate jos jednu celu stranicu.

Justina Smit testirala je Estebanijevu sposobnost da utice na rad jednog konkretnog
ljudskog enzima : digestivnog enzima koji se naziva tripsin. Za tu studiju odabran je bas
tripsin zato sto je lako pripremiti ga u cistom stanju i zato sto su bioloska merenja
potrebna za ocenjivanje aktivnosti tripsina srazmerno jednostavna. Smitova je nasla da
je Estebani pojacao dejstvo rastvora tripsina - naime, pojacao je aktivnost tog enzima,
ali bez ikakvog neposrednog dodirivanja. Pomno je merena temperatura, kao i magnetno
polje oko aparata u kome se nalazio enzim (zato sto je poznato da oba ta cinioca uticu na
aktivnost tripsina, pa je bilo vazno odstraniti ih kao moguce mehanizme kojima bi
89
Estebani mogao delovati na tripsin). Nije se promenila temperatura, a nije se promenilo
ni magnetno polje. Ali jeste se promenila aktivnost tripsina, i to u tako velikoj meri da je,
po izracunavanju Smitove, neko eventualno magnetno polje moralo delovati snagom od
13.000 gausa da bi izazvalo taj efekat.

Oglede kojima se bavila sestra Justina Smit ponovio je, delimicno, Hojt Edz, koji je radio
sa drugim isceliteljem. Ali efekti koje je on dobio bili su manje ujednaceni i po intenzitetu
i po vrsti promena u ponasanju tripsina. Da li je to iznenadujuce i razocaravajuce ? A u
jednoj od kontrolnih studija Edz je ustanovio da magnetne promene, koje bi morale na
tacno odredeni nacin delovati na tripsin, nisu delovale. Dakle, cak nijedan odlicno poznat,
snazan fizicki cinilac, kao sto je magnetno polje, ne deluje na enzime uvek potpuno
predvidljivo niti ponovljivo. Ovaj nalaz trebalo bi da imamo na umu kad se pitamo da li
su ogledi u parapsihologiji ponovljivi ili nisu.

Iz ovih pocetaka razvilo se nekoliko razlicitih linija istrazivanja "bioloske psihokineze".
Mozemo ih, grubo, podeliti u tri grupe : istrazivanja o PK delovanju na krvna zrnca i
hemijske sisteme; istrazivanja PK efekata na ljudske telesne funkcije; i istrazivanja PK
delovanja na druga stvorenja. Iz svih tih linija istrazivanja pristizu zanimljivi rezultati.

PARANORMALNO UNISTAVANJE BAKTERIJA I VIRUSA ?

U modernoj hrani vrebaju mnoge opasnosti. U pilicima se pojavi salmonela, u sirevima
listerija, a u kuvanoj svinjetini botulizam (godine 1992. bio je jedan takav uzasavajuci
slucaj), pa covek danas mora pomalo i da zazire od onoga sto ce pojesti. Botulizam je
pojava koju ni u kom slucaju ne smemo shvatiti olako. Iz tog razloga, pet-sest dosad
izvedenih ogleda sa navodnim delovanjem psihokineze na male organizme (kvascane
gljivice, salmonelu i na eserihiju koli koja se hrani "zajedno sa nama" tako sto stanuje u
ljudskim crevima) imaju izvesnu aktuelnost. U jednom nedavnom pregledu Gertruda
Smajdler pronasla je sest takvih studija. Svaku su obavljali drugi, razliciti istrazivaci i
svaka je pokazala znacajno delovanje na kulture jednocelijskih organizama. Ispitanici su
bili pojedinci koji su se trudili da svojim navodnim psihokinetickim sposobnostima uticu
na aktivnost tih jednocelijskih organizama. U tim studijama pokazalo se, sa zacudujucom
doslednoscu, da ljudska volja moze da ometa ili podstice rast takvih organizama. U
poslednje vreme pojavilo se jos nekoliko takvih studija; nivo uspeha ostaje veoma visok,
a predostroznosti koje se preduzimaju (uklanjanje ma kakvog telesnog dodira izmedu
ispitanika i ciljnih organizama, prepustanje svih merenja saradnicima koji ne znaju da li
rast organizama treba da bude podstican ili sputavan i u kojoj grupi) izgleda da su bile
dosledno stroge. Taj naucni rad veoma snazno sugerise da PK moze uticati na
jednostavne bioloske organizme. To, opet, ima duboke implikacije, jer su u nekim
slucajevima jednocelijski organizmi mocni prenosioci bolesti.

DELOVANJE NA KRVNA ZRNCA

Rad sa drugim celijskim sistemima pokazao je da PK moze uticati na krv. U tri takva
ogleda Vilijem Braud proucavao je raspadanje crvenih krvnih zrnaca stavljenih u rastvore
koji su imali drugaciji salinitet nego normalna krvna plazma. Kad se crvena krvna zrnca
stave u takve slane rastvore, pocnu se raspadati, a taj proces poznat je kao hemoliza.
Dok taj proces odmice, rastvor postaje sve providniji, sve lakse propusta svetlost; iz tog
razloga, lako je meriti koliko je proces hemolize odmakao. Dovoljno je usmeriti zrak
svetlosti iz nekog postojanog izvora tako da pada u rastvor, i meriti kolika kolicina
svetlosti prolazi na drugu stranu. Postoji za to jedan vrlo jednostavan merni instrument.
U tim ogledima ocitavanja sa mernog instrumenta vrsio je tehnicar koji nije znao da neka
osoba, negde daleko, ulaze napor da "zastiti" ta crvena krvna zrnca od raspadanja.
(Takav napor analogan je isceliteljskom delovanju iz daljine, a daljina ocigledno
odstranjuje svaku, pa i najmanju mogucnost da ispitanik deluje na ta krvna zrnca ma
kojim mehanizmom koji fizika poznaje.) U dva od tri takva ogleda daleki ispitanik uspeo
90
je da znacajno uspori hemolizu; sve ta tri ogleda, sagledana zajedno, daju veoma
znacajan rezultat.

Delovanje PK na krvne sisteme merili su, u jednoj izvanrednoj studiji, takode Snel i Van
der Sidje u gradu Bilhovenu u Holandiji. Upotrebili su pacove zarazene parazitom zvanim
"babesija" (babesia rodhani) koji napada crvena krvna zrnca. Od jednog iscelitelja
ocekivalo se da pokusa da ojaca "odbranu" ovih zarazenih pacova, ali dobio je samo
njihove fotografije - tako da, opet, nije postojala ni najmanja mogucnost da on nekim
fizickim nacinom deluje na njih. Iscelitelj je ostao kod svoje kuce, trideset kilometara
daleko od tih pacova, i nije dobio cak ni neki pisani materijal, nista, samo slike tih
stvorenja kojima je trebalo da pomogne. Mereno je stanje krvi tih pacova, ali postojala je
i kontrolna grupa jednako zarazenih pacova kojima niko nije pokusavao da pomogne.
Merenja su obavljali istrazivaci koji nisu znali koja je koja grupa. Jedno merenje
obavljeno je posle 14, a drugo posle 28 dana. Oba merenja pokazala su da je
procentualni udeo inficiranih crvenih krvnih zrnaca kod "paranormalno lecenih" pacova
znacajno manji nego kod nelecenih. Istrazivaci su prijavili intrigantnu cinjenicu da su ipak
i neleceni pacovi prosli daleko bolje nego sto bi se normalno moglo ocekivati. "Pacovi
inficirani parazitom babesia rodhani normalno ne bi ostali zivi tako dugo kao ovi u ovom
ogledu", stoji u izvestaju. Utisak je da se isceliteljeva pomoc prosirila sa ciljnih zivotinja i
na one druge, kontrolne - dakle, na sve zivotinje ukljucene u ovaj ogled. To i nije cudno,
jer njemu su date samo fotografije, a svi pacovi izgledaju, barem nama ljudima, otprilike
jednako, narocito ako su iste vrste (sto je u ovom ogledu bio slucaj). Mozda je iscelitelj,
u svojoj dobroti, zeleo da pomogne svima njima ! Ali razlika izmedu glavne i kontrolne
grupe ipak je bila znacajna.

To su zapanjujuci rezultati. Oni znace da ljudska volja moze neposredno uticati na
osnovne procese u krvi i narocito u imunitetnom sistemu, pa prema tome i na covekovu
otpornost prema raznim oboljenjima. Ako PK moze uticati na stanje ljudske krvi, to znaci
da moze uticati na svaki organ, svako tkivo, svaki sistem u organizmu. To, dabome,
moze znaciti isceljenje.

UTICANJE NA COVEKOVE TELESNE FUNKCIJE

Vec vise od deset godina Vilijem Braud i njegovi saradnici u Zaduzbini za nauku o umu, u
gradu San Antonio u Teksasu, obavljaju obimne, mnogobrojne oglede o PK delovanju na
ljudska bica. To su pionirski napori koji zadiru u dosad nedirnute oblasti. Kao ciljevi za PK
delovanje birani su razliciti sistemi u organizmu, ali pojedine odlike bile su svim tim
pokusajima zajednicke. Razni subjekti pokusavali su da uticu, psihokineticki, na neki vid
ljudskog ponasanja ili na neku aktivnost, daleko od njih samih. U razlicitim serijama
ogleda Braud i njegove kolege nastojali su da otkriju da li ljudi mogu uticati na
elektrodermalnu aktivnost, a to je jedan indeks aktivnosti autonomnog nervnog sistema,
sto znaci da je u vezi sa anksioznoscu i sa drugim emocionalnim stanjima - Braudova
ekipa izvela je 15 ovakvih ogleda sa ukupno 323 seanse, svaki put mereci samo ovu
jednu jedinu velicinu; zatim, na ideomotorne reakcije, a to su fine nevoljne promene u
misicnim kretanjima ruke, sake i prstiju, u vezi sa razmisljanjem; zatim na muskularne
tremore, to jest misicna podrhtavanja - to je kretanje muskulature pod nesto jacim
svesnim uticajem; i, najzad, na krvni pritisak.

Braud i njegova ekipa obavili su i neke druge studije (kao sto su ogledi sa hemolizom),
ali nama ce ovde biti dovoljno da se zadrzimo na gore pomenute cetiri vrste. Moramo
naglasiti neke odlike koje su se dosledno ponovile u sve cetiri vrste. Kao prvo, Braud je
do detalja za svaki ogled u celosti opisao sta je i kako bilo rasporedeno u laboratoriji, i mi
u tim opisima vidimo da su ispunjena nasa ocekivanja kako ozbiljan naucni ogled treba
da bude obavljen. Fizicka razdvojenost ispitanika (ljudi koji treba da izvrse PK uticaj) i
ciljnih ljudi (onih na koje je trebalo da deluje PK) bila je potpuna. Merenja su vrsili
tehnicari koji nisu znali da li iko preduzima, i kad, pokusaje da na nesto utice kod ciljnih
ljudi. Ostvarena su uporedenja onih razdoblja kad je uticaj vrsen i drugih razdoblja, kad
91
nije vrsen, a ta razdoblja odredivana su nasumicnim procesom, ponekad je umesto
jednog ubacivano drugo, ostvarivana je ravnoteza izmedu jednih i drugih, i na razne
druge nacine onemogucavano je bilo kakvo namestanje i podvaljivanje u tom pogledu.
Ciljni fizioloski sistemi (ta cetiri) odabrani su upravo zato sto je kod njih tipicno to da su
labilni i da lako, u kratkim razdobljima, pokazuju fluktuacije; to je vazno, jer ne bi se ni
moglo stvarno ocekivati da jedno prefinjeno paranormalno dejstvo zacas izmeni neku
osobinu organizma koja ostaje (u normalnim uslovima) dugorocno ista. I tako dalje.

Opsti znacaj ovih studija je ogroman. Sumirali smo nalaze 655 testova iz prebogate
raznovrsnosti ogleda i dobili smo sledeci ukupan rezultat : verovatnoca da se sve to, sto
se tokom ogleda desilo, dogodi samo pukim slucajem iznosi manje od jedan prema
trideset hiljada milijardi. Znaci, dokazi da volja jednih ljudi moze delovati na ponasanje i
nesvesnu aktivnost drugih ljudi ovde su kristalno jasni, a nalazi su u dugim serijama
ogleda ostajali konzistentni. Ni govora nema o statistickim igrarijama koje bi omogucile
nekome da u jednoj seriji ogleda "izvuce ni iz cega" ili "nategne" nekakve toboznje
rezultate, u drugoj seriji druge rezultate i tako dalje, a sve to bez osnove u stvarnosti.
Dovoljno je da proucimo samo elektrodermalne studije, kojih je bilo 15, i da se uverimo
kakva je doslednost u njima pokazana i naucno dokazana.

Braud i njegova glavna saradnica Merilin Slic napisali su opsiran prikaz celokupnog ovog
rada. U tom prikazu razmotrili su i deset glavnih suparnickih hipoteza koje bi mogle
posluziti da se rezultati objasne, a da se ne prizna nikakvo paranormalno delovanje.
Jedna od tih hipoteza jeste pristrasnost "ugradena" u samu opremu; druga, da je
statistika vodena na neki problematican nacin; treca, da su ciljni ljudi bili pod udarom
nekih drugih, fizickih stimulusa koje niko nije merio niti uopste uzimao u obzir; sledeca,
da se naprosto zadesilo da bioloski ritam nekih ljudi bude podudaran sa onim sto se
psihokinetikom zelelo postici; zatim, da su se potkrali placebo efekti, ili efekti iscekivanja,
i tako dalje. Braud je dokazima srusio svako pojednino od tih deset alternativnih
objasnjenja - dakle, pokazao je da su neodrziva i da ne mogu, ni pojedinacno ni zajedno,
osporiti opazene efekte.

Uzeta zajedno, ova istrazivanja dokazala su, po svemu sudeci, da covek moze cistim
naporom svoje volje uticati na telesno delovanje nekog drugog coveka. Opazeni su i
smirujuci i uznemirujuci efekti. Delovanje na krv, enzime i na krvni pritisak snazno
sugerise da se i isceljenja mogu postici.

Mi smatramo da je Braudov program bio dugotrajan, paznje vredan, izvrstan istrazivacki
poduhvat. Priznati se mora da jos niko nije uspeo da ponovi te Braudove sjajne rezultate,
ali treba imati na umu da to moze biti naprosto zato sto niko nije uspeo da ulozi u bio-PK
toliku kolicinu vremena, materijalnih sredstava i toliku odlucnost; nije se nasao niko da
tako mukotrpno, a tako uspesno, izvede tako obimne naucnoistrazivacke poduhvate u
ovoj oblasti. Bilo je, itekako, drugih ogleda iz oblasti bioloske psihokinetike, na primer sa
jednocelijskim organizmima; ti ogledi, koliko se moze videti, podrzavaju Braudove
nalaze. Dakle, ne bi bilo istinito reci da su Braudovi ogledi bez podrske; ali istina je da su
nedostignuti po obimu. Pa, kad se ima u vidu da su itekako podrzani drugim, makar i
skromnijim ogledima iz iste oblasti, oni doista pred skeptika stavljaju snazan izazov.

PSIHOKINETIKA : REZIME

Ovo je bilo dugacko poglavlje. Nadamo se da ce citaoci zakljuciti da se isplatilo polaziti na
taj put. Jos je Danijel Danglas Houm, u devetnaestom veku, dao dokaze da PK postoji;
dokazi za to dobijeni su i Smit-Dzenovom masinom, i to dokazi itekako snazni; a
Braudovim radom nase znanje bitno je dopunjeno u nekim oblastima. Ne mogu se olako
odbaciti ni najbolji od dokaza o poltergajstima, a ne moze se sasvim zanemariti ni jezgro
onih nalaza koji su dobijeni u istrazivanjima o psihokinetickom savijanju metala. Pa ipak,
ostaje nejasna psihologija psihokinetike - kako ljudi to postizu i da li neki cinioci narocito
povoljno deluju na PK moc. Ova istrazivanja dala su rezultate koji su vredni paznje,
92
podsticu na razmisljanje, a jednoga dana mogla bi imati i veliki prakticni znacaj. Sasvim
je ocigledno da bi moglo biti koristi od bioloske psihokinetike; ali i masinski PK efekti,
iako su tako mali, mogli bi biti od koristi. Robert Moris, Din Radin i drugi objavili su
hipoteze da bi PK mogao biti uzrok pojedinih padova sistema kod kompjutera, narocito
tamo gde je kompjuterista bio pod stresom (nije mogao da stigne da obavi neki vazan
posao na vreme ili je bio izlozen nekim drugim dramaticnim pritiscima na poslu). Po
njihovom misljenju, cak i veoma maleno PK dejstvo bilo bi sasvim dovoljno da mnogi
kompjuterski sistem "padne". A kad pomislimo koliko u tehnologiji mikrocipova ima stvari
za koje po navici verujemo da "moraju" uspesno delovati, a u stvari su veoma osetljive,
lako je videti da pomenutu hipotezu treba shvatiti ozbiljno.

U kasnijim poglavljima uhvaticemo se ukostac sa nekima od temeljnih pitanja o
paranormalnim mocima. Kako ona deluje ? Da li je opstanak ljudske licnosti posle smrti
tela mogucnost koja zasluzuje ikakvo naucno istrazivanje ? Ali pre toga imacemo jednu
zanimljivu digresiju.

Dosad smo razmatrali gotovo iskljucivo oglede u kojima pojedinac svesno pokusava da
upotrebi svoju eventualnu paranormalnu moc ili, barem, zna da ucestvuje u ogledu koji
se odnosi na paranormalnu moc. Ali iz iskustva znamo da se u normalnom zivotu, izvan
laboratorije, ispoljavanje paranormalnih moci skoro nikad ne desava namerno. Za poneke
snove cini se da su prekognitivni, za neke dogadaje izgleda da su telepatija, ali to se
nikad ne dogodi zato sto je neko odlucio da mu se to dogodi; nego, reklo bi se - uvek
nekako "samo od sebe", neocekivano. A to, dakako, nagovestava da postoji izvestan
diskontinuitet izmedu onoga sto pokusavamo u laboratoriji i onoga sto se desava u
stvarnom zivotu.

U poslednjih dvadeset godina bilo je nekih istrazivanja koja su isla za tim da se ovaj jaz
premosti, i to tako sto bi bila ispitivana sposobnost ljudi da svoju paranormalnu moc
upotrebe sasvim nesvesno i nenamerno - stavise, (u vecini slucajeva) nemajuci pojma da
su se nasli usred ogleda o paranormalnoj moci. Upravo u takvim ogledima doslo se do
nekih vaznih rezultata koji su veoma bliski onim ispoljavanjima paranormalnih moci koja
se dogadaju u obicnom zivotu, kao sto cemo sad videti.

























93
7. PARAPSIHOLOGIJA SVAKODNEVNOG ZIVOTA


Mnogim ljudima koji su u stvarnom zivotu imali neko spontano ESP iskustvo tesko je da
sagledaju vezu tog iskustva sa rezultatima raznih naucnih istrazivanja o paranormalnoj
moci. "Sva ta istrazivanja... imaju li ona ikakvu vezu sa onim sto se desilo meni ?" pitaju
oni. Pa, dobro : i laboratorijski istrazivaci umeju da "uhvate prikljucak" na svagdasnju,
obicnu paranormalnu moc. Tim nacinom nesumnjivo su otkriveni neki izvori gresaka i
zabuna. A laboratorijski ustanovljen fenomen ESP promasivanja sigurno nam kaze nesto
o coveku za koga se u obicnom zivotu kaze da je "baksuz" !

U stvarnom zivotu paranormalna moc tek tako iskoci niotkud, dogodi se sama od sebe.
Oni koji su doziveli ESP stvari, nisu prethodno odlucili niti "krenuli" da ih dozive. Tu nema
nikakvih namera. Kao sto je istakao parapsiholog Reks Stenford, bilo bi logicno ocekivati
da snaga evolucije, to jest prirodno odabiranje u borbi za opstanak, deluje protiv ideje da
paranormalna moc nastupa samo kad to neka osoba svesno pozeli. Stenford je bio pionir
u koriscenju testiranja nesvesne paranormalne moci. Rec je o laboratorijskim testovima u
kojima ispitanik nije svestan da se od njega ocekuje neki paranormalni efekat.

Ovakvi testovi kazu nam vise o nacinu na koji paranormalna moc deluje u stvarnom
zivotu. Osim toga, oni redukuju ono sto se testira. Ne moze ispitanik da padne u tesku
zabrinutost u smislu "Hocu li uspeti ? Ili cu podbaciti ?" ako uopste ne zna da je testiran.
Naravno, tu se otvaraju neka eticka pitanja. Da li je u redu da eksperimentator bukvalno
vara ljude, da im ne govori istinu o onome sto se desava u laboratoriji ? Stenford je
veoma osetljiv na takva pitanja; o njima je raspravljao opsirno. U ogledu sa "nesvesnom"
paranormalnom moci postoji pasivno zavaravanje, naime, ispitaniku se ne kaze cela
istina o opremi u toj laboratoriji; ali ne postoji aktivno zavaravanje - naime, niko, bas, ne
govori ispitaniku lazi. To je kljucna razlika, pa bi citalac (ili citateljka) trebalo da ima na
umu, dok razmatra oglede koje cemo sada opisati, da oni nisu bili ni u kom smislu
neeticni.

Pre nego sto razmotrimo Stenfordove oglede, pogledacemo kakva teorija stoji iza njih,
jer teorija je bila formulisana pre ovih ogleda, a istrazivaci su se, cak, njome rukovodili i
usmeravali. U tom pogledu, Stenfordov rad spada medu najelegantnije u naucnoj
parapsihologiji. Stenford je nedavno objavio jednu opsirnu, revidiranu i modernizovanu
varijantu svog modela; mozete je naci u bibliografiji. Pozivamo svakoga ko se zanima za
ovo polje da prouci tu knjigu. Pisana je eruditski i tako valjano da bi zadovoljila i
prikazivace u prestiznim ortodoksnim casopisima kao sto je Psychological Review. Kamo
srece da se veci broj psihologa i drugih naucnika potrudi da razmotre Stenfordove spise.

PARANORMALNA MOC ZA SVAKOGA ?

Stenfordov radni model teorije o delovanju paranormalnih moci u svakodnevnom zivotu
ima pomalo zastrasujuci naziv : "Posredovana ESP instrumentalna reakcija", odnosno, u
skracenom obliku, PMIR. U prvobitnoj formulaciji, sustina PMIR-a sastoji se u sledecem.

Ljudi koriste paranormalnu moc, a da toga nisu ni svesni. Koriste ESP da skeniraju
(pretrazuju) okolinu i da u njoj nalaze, u skladu sa svojim potrebama, korisne informacije
koje ne mogu dobaviti ni na koji drugi nacin. A kad pribavi neku informaciju koja je od
znacaja za njega, covek reaguje, normalnim nacinima, ali ako je to bas nemoguce,
eventualno i paranormalnim nacinima.

Ovaj model ima tri komponente : pojam ESP kao mehanizma za skeniranje, zamisao da
paranormalna moc radi u skladu sa covekovim potrebama, i ideju da ESP detekcija
relevantnih informacija moze dovesti do raznih, pa i psihokineticnih, ljudskih reagovanja.
Ove tri komponente treba razmatrati odvojeno.
94
Stenford je prvu od tih komponenti brzo napustio : izostavio je skeniranje. Dosao je do
uverenja da je pretpostavka o aktivnom skeniranju nerazumna, jer bi se takvim
skeniranjem mogle pribaviti ogromne kolicine informacija, koje bi zahtevale odgovarajuci
(a to znaci ogroman) obim obrade podataka. Cak i ako bi se pretpostavilo da je
skeniranje ograniceno samo na one dogadaje koji su coveku vazni, korisni ili potrebni,
poplava informacija mogla bi biti ogromna, sto cini celu ideju slabo verovatnom : mozak
bi tesko uspevao da deluje pod tim okolnostima. Zato je Stenford stavio jaci naglasak na
orijentaciju paranormalne moci ka cilju : naime, paranormalna moc deluje u pravcu
ostvarenja nekog cilja, a taj cilj je da se zadovolje neke potrebe.

Pa i tako ostaju neki problemi. Teorije o svrhovitom, odnosno upravljenom ka nekom
cilju ponasanju prolazile su dosad, u psihologiji, i dobro i lose; u ovom trenutku nisu bas
u modi. Time sto je odustao od pretpostavke o aktivnom skeniranju, Stenford je samo
nacinio veliku prazninu u svojoj teoriji; a kakvo je to orijentisanje ka cilju moguce u
PMIR, on nije precizirao.

U jednom trenutku Stenford je, u zelji da premosti tu prazninu, predlozio model
"konformiteta", ali nama ta zamisao nije jasna; u parapsihologiji nije docekana s
odusevljenjem. Ako bismo o njoj poveli raspravu, to bi nas odvelo na neke opskurne i
apstraktne pobocne stazice, pa cemo se, za sada, usmeriti na nesto drugo - naime, na
razmatranje eksperimentalnih dokaza koji bi nas mogli uveriti u to da uopste ima ikakvog
razloga da citavu ovu oblast u istrazivanjima paranormalnog uzimamo ozbiljno.

Kao prvo, nema sumnje da je bilo mnogo ogleda u parapsihologiji u kojima je na
subjekte, dok je test trajao, delovao i neki element koji ispitanicima nije bio poznat, to
jest ostao je skriven od njih. Sada govorimo samo o svesnom testiranju, dakle o onim
testovima gde ispitanici znaju da su na testu; ali poenta koju treba shvatiti jeste da ti
elementi testa koji su skriveni i koje ispitanik moze da nasluti samo ako ima
paranormalnu moc, itekako uticu na rezultate. Evo jednog jednostavnog primera.
Psiholog Dzejms Karpenter testirao je ispitanike podeljene u dve grupe : one koji su
visoko neuroticni i one koji pokazuju vrlo malo neuroticnosti, to jest smireni su. Bio je to
standardni ESP test sa zatvorenim kovertama u kojima se nalaze karte; ali Karpenter je
"propustio" da im kaze da se u nekim od serija testova u svakoj koverti nalazila, uz
kartu, jos i po jedna pornografska slika ! Kad je analizovao rezultate, Karpenter je
ustanovio da su neuroticni postizali bolje rezultate sa obicnim kovertama, a losije sa
onim gde je bila i slika, dok je kod smirenih bilo obratno. Drugim recima, ljudi su razlicito
reagovali na taj element, za koji pojma nisu imali da je dodat, a njihove reakcije zavisile
su od jedne kljucne karakterne osobine koja, poznato je, ima veliku ulogu u ESP
pogadanju. Ovi ogledi, kao i drugi, slicni njima, pokazali su da ljudi ne koriste ESP samo
da bi pogadali ono sto im je receno da pogadaju, niti cak da bi postigli ono sto misle da
zele da postignu !

U jednom ogledu pred kraj sezdesetih godina Stenford je trazio od dobrovoljaca da
odslusaju magnetofonski snimak na kome jedna osoba prica svoj san, a zatim da
odgovaraju na pitanja o tome. Nigde nije pomenuto da sve to ima ikakve veze sa
paranormalnim. Kamuflirani deo ogleda sastojao se u tome sto su izvesni odgovori bili
ciljni (zelelo se da ih ispitanik kaze), dok neki drugi nisu bili ciljni (zelelo se da ih ispitanik
ne kaze). Stenford je zeleo da vidi da li ce nehoticna paranormalna moc pomoci
dobrovoljcima da pogode ciljne i da promase ne-ciljne odgovore. Da bi dobrovoljci to
postigli, morali bi putem svoje paranormalne moci da naslute sta treba malcice
"zaboraviti", a cega se treba malo pomnije, tacnije setiti. Rezultati ovog ogleda pokazali
su vrlo jasno da je delovanje pamcenja kod dobrovoljaca bilo pod uticajem njihove
paranormalne moci, iako oni nisu znali da se upravo to testira.

U proteklim godinama prijavljeni su jos mnogi ogledi slicne prirode. Da bismo se u njima
snasli i razabrali, povezimo ih sa glavnim uporisnim tackama Stenfordove teorije.

95
"POTREBNA" PARANORMALNA MOC

Jedna od kljucnih komponenti modela PMIR jeste pojam "potrebe". Kod Stenforda taj
pojam ostaje nedefinisan, a u nekim svojim spisima on umesto "potreba" kaze
"dispozicija", sto je mozda bolji termin. Taj deo njegove teorije koristi znanja pribavljena
u konvencionalnoj psihologiji o potrebama i dispozicijama. O ta dva termina vode se
rasprave (sta su potrebe, a sta su dispozicije, i koje su od njih vaznije), ali o nekim
potrebama sporenja nema - hrana je potrebna, voda je potrebna, skloniste takode;
bezbednost, bliskost, druzenje, sve su to potrebe. Kakvim dokazima raspolazemo da
potreba (bez obzira na to kako je definisemo) jeste vazan element u aktiviranju necije
paranormalne moci ?

Jedan pravac istrazivanja koji bi ovde mogao biti znacajan sagledacemo kroz seriju
ogleda koje su u Utrehtu obavili Vilijem Braud, Reks Stenford i i Martin Dzonson, a i
drugi. Ovi ogledi bice narocito zanimljivi mladim citaocima. Svi su u sustini bili varijacije
na istu temu : ispitanici su bili daci, situacija akademska (dakle, kao u skoli), dobijali su
upitnike, pa je trebalo da zaokruze tacan odgovor izmedu nekoliko ponudenih, ili su
dobijali listove hartije na kojima je trebalo da pisu esej o necemu, ali u sveznju drugih
papira ispod toga bio je sakriven, bez znanja tih ispitanika, i jedan list u kome su bili
tacni odgovori na neka pitanja, ili bitne informacije potrebne za pisanje jednog dela tog
eseja. Dakle, daci sede i rade, a tacno ispod njihovog nosa su i odgovori, ali tako skriveni
da oni za to niti znaju niti mogu u njih da zavire. Naravno, daci kao daci - imaju jaku
dispoziciju da odgovore sto bolje, sto tacnije, ili da napisu sto bolji pismeni sastav.
Rezultati su sledeci : daci su zaista primetno bolje odgovarali na pitanja (ili pisali eseje)
kad su im na takav skriveni nacin priblizavani tacni odgovori ili potrebni podaci. Da li je
to bilo pribavljanje znanja pomocu ESP, zasnovano na potrebi ? Da li je uspehom ovih
ogleda podrzan model PMIR ?

Ni sam Stenford nije cvrsto ubeden u vrednost nekih od tih ogleda. On napominje, na
primer, da je eticnost pojedinih ogleda bila problematicna; u nekim slucajevima bilo je i
tehnickih problema koji bacaju sumnju na prihvatljivost zakljucaka. Ali ovde naprosto
nemamo prostora da opisujemo o kakvim je problemima rec; zato cemo naprosto
zakljuciti da je i sam Stenford bio rezervisan u vezi sa njima. Evo ipak jednog primera.
Stenford kaze da se u PMIR teoriju ne uklapaju dobro Braudovi nalazi da je uspeh daka u
"izvlacenju" informacija iz skrivenog papira obrnuto srazmeran uspehu tih istih daka u
odgovaranju na ona pitanja za koja im, ni u skrivenom materijalu, nije data nikakva
pomoc. Ali Braud je tvrdio da upravo taj nalaz snazno podrzava PMIR teoriju, a evo
kako : daci koji bas ne vole mnogo da uce, ili nisu osobito pametni, slabo odgovaraju na
pitanja koja su u upitniku data. Bas zato je veca, jaca njihova potreba za ESP, pa oni
posezu za svojim paranormalnim mocima i, dabome, uspesnije pogadaju odgovore na
ona pitanja za koja u skrivenom papiru odgovori jesu dati. Ovo zvuci razumno, ali
Stenford kaze da, zapravo, nije razumno. Jer neki od losih daka losi su zato sto beze sa
casova ili ih sve to skupa ne zanima mnogo. Na drugoj strani su odlicni daci; neki od njih
su zaista "bubalice", ali barem se iskreno i veoma trude da postignu uspeh. Dakle, slika
niti je jednostavna, niti jasna. Jedan eksperimentalni nalaz koji, na prvi pogled, podrzava
PMIR teoriju, zapravo je, bas, ne podrzava, po misljenju samog autora te teorije, Reksa
Stenforda. Stenford je ukazao na cinjenicu da su se mnogi daci sigurno zapitali sta je to
prilozeno ispod formulara, kakvi su to zatvoreni papiri koje ne mozes prelistati. Sta ako
su naslutili da se tu nesto "muva" ? Da li su testovi bili zaista bez svesnog pokusaja
ucesnika da koriste ESP ?

Ocigledno da bismo dobili jacu potvrdu za PMIR teoriju ako bismo obavili studije u kojima
bi varirala jacina neke potrebe i u kojima bi, mozda, i uspeh ispitanika varirao tacno
tako, u skladu sa jacinom potrebe. Ali tu je potrebno jedno upozorenje. Psiholozi (a i
obicni ljudi) dobro znaju da covek kome je do necega premnogo stalo pocinje da
pokazuje losije rezultate na testovima. Tacni nacini na koje do toga dolazi zavise od vrste
testa, od okolnosti i od vrste potrebe koja coveka goni, ali nacelo je uvek isto : covek koji
96
ocajnicki pokusava da uspe pocinje, tako uznemiren i pod stresom, da gresi. Znaci,
odnos izmedu ispitanikove potrebe i nivoa njegove paranormalne moci mozda nece biti
jednostavan. Kad bi bio jednostavan (u smislu : sto veca potreba, to jaca paranormalna
moc), onda bi najsiromasniji ljudi uspesno koristili svoju paranormalnu moc da dobijaju
na lutriji ili na sportskim kladionicama. Imajuci na umu ovo upozorenje, razmotrimo malo
podrobnije jedan od Stenfordovih ogleda.

Stenford je testirao dobrovoljce, muskarce, po najjednostavnijem sistemu asocijacije
reci : ispitanik cuje jednu rec, a tada treba da kaze neku svoju rec, prvu koja mu padne
na um. Zatim cuje drugu rec (a pripremljen je niz takvih), pa opet kaze svoju, prvu koja
mu padne na pamet, i tako dalje. Ali samo oni koji su odgovarali neobicno brzo, ili
neobicno sporo, pozivani su da ucestvuju u drugom "ogledu". Niko im nije rekao da ce
ista zavisiti od brzine njihovog reagovanja, i zato je to bio test nesvesne paranormalne
moci.

Drugi "ogled" sastojao se u tome da ispitanici (sve muskarci) gledaju slike mladih zena
koje se svlace i da biraju najzgodniju. Za vecinu muskaraca to je bas prijatan nacin da se
provede izvesno, krace, vreme ! Stenford je ovako racunao : ako neki od ispitanika
naslute, paranormalnim nacinom, da ce se drugi "ogled" sastojati samo u preturanju po
tim fotografijama, bice motivisani da se dosete i sta se u prvom ogledu trazilo (veoma
brzi odgovori ili odgovori sa veoma dugim oklevanjem), pa ce u skladu s tim i postupiti.
Osim toga, Stenford je odredio da ispitivaci - dakle, osobe koje rade sa ispitanicima - u
prvom testu budu u jednoj polovini slucajeva muskarci, a u drugoj polovini slucajeva
zene. Zasto ? Zato sto zena u toj (ispitivackoj) ulozi moze pobuditi kod ispitanika
(muskarca) neke seksualne pomisli ili osecanja, a to bi trebalo da dovede do jaceg ESP
efekta.

I sta se dogodilo ? Broj onih koji su odgovarali veoma hitro, ili sa veoma velikim
oklevanjem, bio je upadljivo veci u slucajevima kad je u ulozi ispitivaca bila zena ! A
jedini nacin na koji su ispitanici mogli da dokuce citav sistem i stignu do drugog,
prijatnijeg "ogleda" bilo je vanculno opazanje, jer nikako drugacije nisu mogli da saznaju
sta se, u stvari, trazi i sta se sprema. A na jacinu njihove potrebe da stignu do prijatne
nagrade uticao je pol eksperimentatora.

Hitno su nam potrebne nove studije ove vrste. Do danas, ovu Stenfordovu studiju nije
ponovio nijedan istrazivac; iz tog razloga, ma koliko da su Stenfordovi rezultati
primamljivi i zanimljivi, mi ne znamo sigurno da li su i tacni. Kad jos nekoliko drugih
naucnika pokusa isto, i kad vidimo njihove rezultate, znacemo zasigurno.

KORISCENJE PK ZA ZADOVOLJENJE POTREBA

Sta reci o PK strani PMIR modela ? Imamo izvesne dokaze da se ESP moze koristiti za
otkrivanje informacija koje su u nekoj vezi sa potrebama osobe i da jacina ESP moze
zavisiti od jacine tih potreba. A imamo li ikakve dokaze da covek moze da pribegne
upotrebi svoje PK moci da bi zadovoljio neku potrebu, ako su mu svi drugi kanali za to
zatvoreni ? Mozemo govoriti i u terminima PMIR modela : ako PMIR moze postici svoje
ciljeve samo koriscenjem "paranormalne reakcije", da li ce se to i desiti ? U gore
opisanom ogledu, bila je dovljna jedna sasvim normalna reakcija - naime, bilo je
dovoljno da kandidat zabrza ili veoma odugovlaci sa odgovorima, pa da se njegova zelja
ispuni. U jednom od najupecatljivijih Stenfordovih ogleda nije bilo tako.

Testirano je cetrdeset muskaraca. Svaki je na test izlazio sam. Svaki ispitanik je na
pocetku dobio da svesno radi jedan kratak test psihokineticke moci, sa Smitovom
masinom. Posle toga ispitaniku je receno da predstoji ogled iz psihologije, i to iz oblasti
koordinacije pokreta. A taj test bio je takozvano "pracenje sredine trake", vrlo dosadan
posao. Naime, ispitanik ima pred sobom jednu traku koja se pomice malo levo, pa malo
desno, i stalno tako; pomocu jednog indikatora on treba da pokazuje uvek tacno na
97
sredinu te trake. Stenford je podesio da traka veoma sporo ide ulevo i udesno, da bi sve
bilo jos dosadnije. Svakom ispitaniku je receno da ocekuje cetrdeset pet minuta te
gnjavaze.

Ali dobrovoljci nisu znali da je na izvesnoj daljini od njih Stenford namestio jednu REG
masinu koja je u razmacima od po deset sekundi proizvodila po deset impulsa, a
usmeravala ih u sest razlicitih kanala. Ta masina je radila svoj posao, dok se svaki
dobrovoljac trudio da na ekranu "drzi sredinu". Ako bi se u bilo kom trenutku desilo da
masina od proizvedenih deset usmeri sedam impulsa u jedna isti kanal (a verovatnoca za
to je mala; umemo je veoma tacno izracunati), time bi bio aktiviran signal da dode drugi
eksperimentator, oslobodi ispitanika daljnjeg "pracenja sredine" i povede ga u drugu
sobu, na drugi zadatak, koji se sastojao (pogodicete) od pregledanja fotografija oskudno
odevenih mladih dama.

U sustini, dakle, ogled se sastojao u tome da ljudi rade nesto sto je do besvesti dosadno,
s tim da ako u jednoj udaljenoj prostoriji jedna masina ucini nesto cudno i slabo
verovatno, oni pobegnu od te dosade i predu na mnogo zabavniju aktivnost. Medutim,
ako se masina ponasa onako kako je normalno da se ponasa, oni ce biti osudeni na
cetrdeset pet minuta dosade. Njihova potreba u ovom slucaju je sledeca : izvuci se,
izbeci tu dosadu. To je bilo izvodljivo - trebalo je samo na neki nacin da uticu na masinu,
ali posto im niko nije rekao za njeno postojanje, morali su je prvo pronaci pomocu svog
ESP. Posto je verovatnoca da se masina pocne cudno ponasati bila mala, jedini nacin
uticaja bio je upotrebiti neku svoju psihokineticku moc i malo "pogurati" masinu da ucini
neuobicajen, malo verovatan postupak. Iz ovog razloga, ogled je veoma dobro uskladen
sa PMIR modelom : pojavljuje se ESP detekcija podstaknuta jednom potrebom, kao i
ispitanikovo PK reagovanje u sluzbi te potrebe.

Rezultati ogleda bili su jasni i nesumnjivi. U onoj prvoj etapi, a to je bio svesni PK test,
dobrovoljci su, kad ih gledamo sve zajedno, postigli rezultat samo malcice iznad puke
slucajnosti. Ali na testu nesvesne primene psihokineze postigli su rezultate daleko iznad
onoga sto bi cistom slucajnoscu mogli. Da je zaista delovala samo puka slucajnost, nekih
7,2% njih bi se izvukli od dosadnog dela posla; a u stvarnosti, u ogledu, cak 20% njih se
izvuklo. Ovo snazno podrzava PMIR teoriju. Takode je zanimljivo da su ti ljudi postigli
mnogo vece rezultate nesvesno nego svesno. Mozda su paranormalni efekti u stvarnom
zivotu daleko snazniji od onoga sto mozemo izmamiti iz ljudi u laboratoriji.

"ZNACI, ZATO SAM JA TO URADIO..."

Za Stenfordov model postoje i anegdotski dokazi. Teorija PMIR sugerise da ce covek
samo izuzetno biti svestan da je pomocu ESP pribavio neku informaciju, a u vecini
slucajeva nece biti toga svestan. Moguce je da ESP utice na ponasanje jedne osobe, a da
ta osoba cak ni ne sluti da se ista paranormalno dogodilo. Probuditi se ujutru i reci :
"Auh, ovo je bio prekognitivan san !" ili videti duha jedne osobe u trenutku kad ta osoba
umire, to su dogadaji koji mozda samo cine vrh ledenog brega. Upotreba paranormalne
moci mozda je mnogo cesca.

Uzmimo dva jednostavna primera. Prijatelj jednoga od dvojice autora ove knjige imao je
naviku da se seta po gradu Kembridzu, i to uvek istom putanjom, koja je njemu bila
omiljena, a duz koje je mogao razgledati znamenitosti grada i lepe predele. Jednom
prilikom premisljao je o mogucnosti da sam, kod kuce, proizvodi vino, a onda je krenuo
jos jednom u setnju. Za vreme setnje nastavio je razmisljati o pravljenju vina. I tada je -
prvi put, jer to nikada ranije nije radio - skrenuo sa uobicajene staze, zanet u
razmisljanja, ne mareci stvarno kuda ide, i prenuo se tek kad su ga noge donele, takoreci
same, pred jednu prodavnicu vina. I gle, pukim slucajem zadesilo se da su toga dana u
prodavnici imali izvestan broj sanduka sa praznim bocama; nameravali su da ih sve bace.
Pitao je prodavce i oni su mu istog casa dozvolili da te boce odnese kuci. Posle ih je
98
upotrebio za svoj poduhvat pravljenja vina. Podudarnost, naravno. Ili "sreca" ? Sta ako
je "sreca" samo sinonim za efektno koriscenje paranormalne moci ?

Stenford je licno naveo drugi primer. On i njegova supruga vracali su se jedne noci
kolima kuci iz opere i trebalo je da na jednom mestu sidu sa autoputa. Neposredno pre
tog zaokreta, obuzela ga je vrlo jaka zelja da ne skrene tamo nego da produzi pravo i
vozi do jednog zaliva gde bi gledao patke i guske. Iako su i Stenford i njegova zena
pasionirani posmatraci ptica, ova zelja bila je ocito nerazumna u to doba noci - blizu
ponoci. Stenford se zapitao nije li to delovanje PMIR, pa je odlucio da ipak skrene prema
kuci, ali da vozi sasvim polako i oprezno, za slucaj da je malopredasnja iracionalna zelja
bila paranormalno upozorenje na nesto. I zaista, nedaleko od tog mesta naisli su na vrlo
opasnu situaciju na drumu.

U oba ova slucaja cinilac koji je u vezi sa potrebom nije bio svesno prepoznat. Nas
prijatelj nije iznenada pomislio "Aha ! U jednoj prodavnici mogu se besplatno dobiti neke
prazne vinske boce !" i posao tamo, a Stenford nije osetio kakve je prirode ta opasnost
na drumu. Nesto je opazeno putem ESP i ta detekcija izazvala je kod pojedinca reakciju
koja mu je pomogla da se priblizi, ili izmakne, onoj stvari koja je bila u vezi sa njegovom
potrebom (vinskim bocama, opasnoj situaciji na drumu). Kao sto Stenford ukazuje, da je
poslusao svoju naglu zelju i produzio do zaliva, nikada ne bi ni doznao za onu opasnu
situaciju na drumu. Koliko puta nas paranormalna moc usmeri da zaobidemo nesto
opasno ? I obratno : kazati da je neko "baksuz", da je malerozan, sklon nezgodama, to
je mozda samo drugi nacin da se ustvrdi da ne uspeva da koristi paranormalnu moc.

Pojedinosti Stenfordove teorije omogucavaju nam da nacinimo mnoge prognoze o
najverovatnijim i najcescim pojavama ove posredne vrste paranormalne moci. Mi ovde
nemamo prostora za razmatranje svih postulata PMIR teorije, ali navescemo samo
nekoliko primera, da bi citalac osetio "aromu" toga.

Stenford sugerise da ce paranormalno izazvane misli, utisci i ponasanja biti slicni onima
koji nastaju zbog normalnih, ali podsvesnih ili, tacnije receno, predsvesnih, naslucivanja
o necem. U ogledima to znaci da ce ispitanik reagovati na svoje ESP opazanje onako
kako bi reagovao i na neki nadrazaj koji je primio normalnim putem, ali ne svesno nego
subliminalno. Subliminalni stimulusi su oni koji su izlozeni nasem, recimo, pogledu tako
kratko (mozda jedan stoti deo sekunde) da ih covek ne moze svesno prepoznati, a ipak
deluju na nasu svest, nase uspomene i nase ponasanje.

Staviti na proveru ovu zamisao nije nimalo jednostavno zato sto je testiranje
subliminalne percepcije, i u obicnoj psihologiji, pravo minsko polje. Medutim, Stenford je
razmotrio rezultate desetak dobrih ogleda te vrste (koje su izvodili drugi
eksperimentatori) u kojima je uporedeno kako ce se ljudi ponasati kad dobiju
subliminalne stimuluse, a kako u slucaju ESP saznanja; nasao je da postoje neke opste
slicnosti izmedu ta dva. Konkretno : oni pojedinci koji su postizali dobre rezultate na
testovima subliminalnog opazanja takode su postizali dobre rezultate i na ESP testovima,
kad je priroda tih testova bila slicna. Korelacija je bila slaba, ali je nadmasivala puku
slucajnost, a to podrzava Stenfordovu teoriju. Izgleda da postoji neki jasan kontinuitet
izmedu nacina na koji reagujemo na stimuluse koje svesno primetimo, na one koje
primetimo, ali samo subliminalno, i na one koje primetimo iskljucivo pomocu vanculnog
opazanja.

Stenford dalje sugerise da postoje odredeni tipovi reakcija koji bi mogli biti uspesniji od
nekih drugih kad podsticaj dode paranormalnim putem; bile bi to neke reakcije koje
"spremno cekaju" i cim naide informacija pribavljena kroz ESP one otpocinju. Kao primer
iz stvarnog zivota, Stenford navodi slucaj coveka koji je hteo da telefonira prijatelju, ali
je greskom okrenuo pogresan broj i dobio vezu sa jednom osobom kojoj je bila potrebna
hitna medicinska pomoc. Ta osoba uspela je da dozove sebi nekoga ko ce pogresiti broj
(a dovoljno je bilo samo da se jedna brojka u telefonskom broju pomakne za 1, to jest
99
promeni za toliko) i uspostaviti spasonosnu vezu. Takve greske "cekaju spremno u
nama", a verovatnoca da ce se desiti je osrednja. Mozda paranormalne informacije
najlakse izazovu takvu, vec "spremljenu" reakciju. Neku podrsku za to daju izvesni
testovi koji su obavljeni, a u kojima se trazilo asociranje reci u uslovima skrivenog ESP
delovanja, ali nalazi su takvi da se o njima moze razgovarati samo u cisto tehnickim
terminima, a trebalo bi ih i proveriti dodatno, tako da ovde necemo ulaziti u pojedinosti.
Ali, ukratko, to je bio jos jedan slucaj u kome se sitni detalji Stenfordove teorije dobro
"drze" prilikom sofisticirane naucne provere.

"...I ZATO NISAM..."

Stenfordova teorija sadrzi i neka predvidanja o ogranicenjima koje bi, po PMIR, trebalo
da postoje u paranormalnom delovanju. Kao prvo, okolnosti mogu sputavati ljude i
onemoguciti paranormalna ispoljavanja. Pretpostavimo da je neko kupio vrlo skupu
avionsku kartu i da onda, malo pre poletanja, oseti jaku zelju da putuje ipak vozom, a ne
avionom. Pretpostavimo da ce se taj avion srusiti i da taj covek prima panicno ESP
obavestenje da ne ulazi u tu letelicu. Medutim, posto je vec potrosio tolike pare, a posto,
osim toga, verovatno i ima vrlo ozbiljnu potrebu da na svoje odrediste stigne na vreme,
sasvim je mala verovatnoca da ce on otkazati kartu. Cak i ako paranormalna upozorenja
budu veoma jaka, on ce ih verovatno sebi objasniti kao "slabe nerve" ili nesto slicno. Ima
tu jos nekih okolnosti koje ga mogu dodatno sputavati : na primer, on mozda ima naviku
da sve svoje obaveze proverava i po nekoliko puta, da vrlo temeljito obezbedi prevoz do
aerodroma i stizanje na vreme, tako da nema mesta za "slucajnu" gresku, bez obzira na
to sto bi mu ta greska spasla zivot. Vidimo, dakle, da ponekad okolnosti naprosto nece
dozvoliti da se ispolji ona reakcija na paranormalno upozorenje koja bi bila najkorisnija.

Postoje i mnogi drugi psiholoski cinioci koji bi mogli da ometaju ispoljavanje
paranormalnih pojava. Ranije smo govorili o jacini, to jest silovitosti potrebe. Ako, u
svakodnevnom zivotu, jedna osoba oseca suvise jaku potrebu za necim, mozda
paranormalna moc nece delovati, a moze poceti da se dogada cak i ESP promasivanje.
Sukobi dveju ili vise razlicitih potreba, kao i pojedine odlike licnosti, takode mogu imati
inhibirajuce delovanje na paranormalnu moc. Mozda ce neki neurotican muskarac
iskoristiti svoju paranormalnu moc da uprilici susret sa nekom zgodnom zenom, ali ne na
takav nacin da bi stvarno "doslo do necega", to jest do seksualne veze; jer on se u dubini
duse toliko plasi seksa da ga, zapravo, i ne zeli iskreno.

Ima i drugih cinilaca koji su takoreci odvec upadljivi. Elementi rigidnosti u covekovom
ponasanju inhibirace ispoljavanje paranormalne moci (po PMIR teoriji); onaj ko se
nepromenljivo drzi svojih rutina i svojih ranije sacinjenih planova nece ni pod ESP
uticajem promeniti nista. (Za ovo Stenford navodi jedan neozbiljan primer. Neka osoba
kaze : "Ma necu ni da cujem za odlazak sa tobom na umetnicku izlozbu; jos pre sest
meseci sam isplanirala da danas vodim mog psa na samponiranje.") Jake preokupacije
takode ce inhibirati paranormalnu moc; ako si dogurao do trideset treceg poglavlja nekog
veoma uzbudljivog romana koji ima ukupno trideset pet poglavlja, nista te nece odvuci
od njega dok ga ne zavrsis !

Sam zdrav razum sugerise nam takve stvari; za neke od njih dobijeni su eksperimentalni
dokazi u laboratorijama, ali njihova najveca snaga oseca se izvan laboratorije. Uostalom,
PMIR teorija i jeste smisljena sa namerom da se skladno uklope u jednu celinu
laboratorijski nalazi i dogadaji iz zivota.

MOZAK, NAKLONOST I LABILNOST

Stenfordov model baca zanimljivu svetlost na dokaze sa kojima smo se vec, do sada,
upoznali. Na primer, nudi alternativno objasnjenje zbog cega izmenjena stanja svesti,
kao sto su hipnoza, san i gancfeld, mogu pojacati paranormalnu moc. Umesto da taj
efekat pripisuje smanjenju unutrasnje i spoljasnje "buke", Stenford nudi drugo
100
tumacenje, u terminima spontanosti i labilnosti (otvorenosti za promene). Vilijem Braud
razradio je ovo glediste.

Stenford sugerise da izmenjena stanja svesti opustaju, to jest slabe delovanje upravo
onih cinilaca koji, reklo bi se, generalno deluju protiv paranormalne moci. Ljudi u
izmenjenim stanjima nisu obuzeti obavezama u smislu : ovo moram danas, sad, ili posle
ogleda, ono moram iduce nedelje i tako dalje; ne suzbijaju ih one ogranicavajuce
okolnosti koje smetaju delovanju paranormalne moci. Cini se da izmenjena stanja
redukuju jedan specificni cinilac koji je poznat kao stereotipija. Stereotipija je strucni,
tehnicki termin, ali lako je ilustrovati sta znaci. U jednostavnim ogledima sa pogadanjem
karata, ljudi pokazuju odredene osobene naklonosti pri odgovaranju. Vrlo retko kazu isti
simbol ili odgovor dva ili vise puta uzastopce; dakle, naklonjeni su alterniranju,
naizmenicnom kazivanju jednog, pa drugog odgovora. (Ova sklonost ka alterniranju vrlo
snazno se ispoljava kod vecine ljudi, u mnogim psiholoskim okruzenjima.) Skloni su da
uspostave ravnotezu, da svakom tipu simbola poklone otprilike jednaku svoju paznju, to
jest jednak broj puta da ih kazu, ali takode su skloni da neke simbole malcice vise vole i
cesce kazuju nego neke druge, narocito simbole koji su na neki nacin kruzni (ako bi bio
upotrebljen ceo spil karata za kartanje, kec-pik bice pominjan cesce nego jednom u 52
pokusaja). Postoje dokazi da ove naklonosti, to jest predrasude popustaju u izmenjenim
stanjima svesti. Stenford sugerise da to, a ne snizenje nivoa buke, vodi ka pojacanju
paranormalnih efekata. On licno analizovao je rezultate jednog ESP ogleda sa kartama, i
nasao da su oni ispitanici koji su pokazivali neku stereotipnu naklonost (na primer, da
svaku od ponudenih mogucnosti kazu otprilike jednak broj puta) pokazivali manji ESP
uspeh nego oni koji su se pri odgovaranju prepustili spontanosti i manje uravnotezenom
nagadanju.

Moguce je da Honortonov model (redukcija buke) i Stenfordov model (spontanost) nisu
nespojivi. Honortonov model iskazan je terminima spoljasnje buke i unutrasnje, telesne
(misicne i visceralne) buke; a Stenfordov model to moze dopuniti jednim dodatnim
razumevanjem onoga sto se desava u mozgu. Stenford je vrsio neke visoko strucne,
tehnicke oglede sa gancfeldom da vidi koji bi od ta dva modela mogao biti tacniji. Nije
dobio izrazite rezultate u prilog jednog, a na stetu drugog modela; kasniji ogledi davali
su samo varijacije u okvirima ciste slucajnosti. Ako ih neko ne bude, nezavisnim radom,
ponovio, necemo ih moci protumaciti jasno. Prema tome, pitanje koja od te dve teorije je
tacnija ostaje nereseno.

U PMIR modelu imamo jedan sofisticiran prikaz kako bi paranormalna moc mogla delovati
u svakodnevnom zivotu. Model PMIR daje predvidanja koja su dobila umereno snaznu
eksperimentalnu potvrdu - iako, avaj, moramo opet, po ko zna koji put, reci da je
potrebno obaviti jos mnoga dodatna istrazivanja. Teorija PMIR pokusava da priblizi
laboratorijsku paranormalnu moc i paranormalnu moc iz stvarnu zivota. Ona, stavise,
nudi mnoge siroke puteve za dalja istrazivanja. Ali mi sada moramo ostaviti takve
perspektive za sobom i posvetiti paznju jednom temeljnom pitanju : "Ako paranormalna
moc postoji, na koji nacin deluje ?"












101
8. FIZIKA PARANORMALNE MOCI


Skeptici cesto tvrde da je paranormalna moc nemoguca zbog toga sto je nespojiva sa
poznatim zakonima fizike. Ovo glediste, dabome, oslanja se na uverenost da su fizicki
"zakoni" istiniti, i to bas 100,00 % istiniti, i istiniti za sva vremena. Ovo verovanje, kad
ga pogledamo naspram istorije naucne misli, pokazuje se kao prilicno nepouzdano, kao
pretpostavka kojoj se ima sta zameriti. Osim toga, kao sto cemo videti, ima modela koji
tvrde da je paranormalna moc barem saglasna sa onim sto danasnja fizika zna, ako nije i
ukljucena u to. Pre toga pogledajmo sa stanovista fizike sta je o paranormalnoj moci, po
uverenju parapsihologa, dosad pouzdano utvrdeno.

U srcu naseg znanja, avaj, lezi jedna tajna : mi ne znamo kako paranormalna moc
deluje. S druge strane, ogledi su dali rezultate koji ne mogu biti razumno objasnjeni
delovanjem slucajnosti, a ni podvalom (ovu tvrdnju jos jednom cemo temeljito razmotriti
u nasem zavrsnom poglavlju), rezultate koji po pravilima metodologije naucnog rada
moraju biti prihvaceni kao istinske anomalije, kao stvarni efekti. Mi uspesno merimo
jacinu tih efekata, kao i delovanje (na njih) drugih merljivih cinilaca kao sto su odlike
licnosti, uverenja i izmenjena stanja svesti. Ustanovili smo da takvi efekti mogu biti
pojacani procedurama kao sto su izjasnjavanje ponavljano mnogo puta, da bi se na kraju
odlucilo "vecinom sopstvenih glasova" (kao sto je Rizl omogucio Stepaneku), kao i nesto
egzoticnije uzimanje uzoraka po proceduri koju je ingeniozno smislio Din Radin. Nalazimo
da radni modeli teorija koji nastoje da objasne ove efekte - i to Honortonov model sa
smanjenjem suma (buke) i Stenfordov model zvani PMIR - imaju naucnu koherentnost i
daju predvidanja koja se mogu eksperimentalno potvrditi. Na paranormalnu moc moze se
delovati pomocu ljudskog htenja (pozitivno, ali i negativno), makar i da ucesnici toga
nisu svesni. Medutim, ima nekih slucajeva kad je zaista vrlo tesko sagledati
paranormalne pojave kao delovanje ma kog i ma kakvog ljudskog cula; ocigledan primer
za to jeste prekognicija, znanje o necem sto se jos nije desilo.

Ako je paranormalna moc nesto kao signal, sto je implikacija narocito modela sa
redukcijom suma, koji bi poznati izvor energije mogao davati snagu za prenosenje tog
signala ?

KIBERNETSKI MODEL

Pocnimo razmatranjem jednog radnog modela pomocu koga su naucnici objasnjavali
ljudsko opazanje i ljudsko delovanje : to je kibernetski model, "covek kao masina",
"mozak kao kompjuter". Taj model kaze da informacije ulaze kroz cula i tako dospevaju u
mozak. Do svakog naseg cula informaciju donosi neki fizicki prenosnik signala - na
primer, zrak svetlosti koji padne na mreznjacu naseg oka i u njoj izazove odredene
hemijske promene. Onda mozak dekodira te, tako dobijene, informacije (i, nesumnjivo je
dokazano, izvrsi filtraciju, to jest odbaci mnoge koje su mu nevazne i nepotrebne; a
kolika je tacno aktivnost mozga u tumacenju primljenih informacija i u utvrdivanju
njihovog znacenja - o tome psiholozi imaju razlicita misljenja). Ako postoji potreba da se
na osnovu pristiglih ili na osnovu nekih ranije prikupljenih informacija deluje, to jest da
se stupi u akciju, mozak ce ozganizovati poruke i poslati ih nervnim putevima, i to
upravo onim nervnim putevima koji su prikladni za akciju sto je mozak zeli da
preduzme : informacije ce poteci iz mozga u poprecno-prugaste misice, ili u druge
organe, u zlezde, one mogu uticati na nas hormonalni status i tako dalje. Izrazicemo se
pojednostavljeno : ljudski organizam je tu viden kao primalac informacija, koje mu stizu
posredstvom nekog fizickog transmisionog medijuma, primalac koji informacije obraduje,
a onda na osnovu njih deluje onako kako mu je pozeljno.

Da li je moguce sagledati paranormalnu moc kao jos jednu funkciju ovako videne ljudske
masine ? Rajn je tvrdio da je paranormalna moc "nefizicka", a time je hteo da kaze da
paranormalna moc nikako nije deo tog robota-coveka; ali upravo on je skovao termin
102
vanculno opazanje, a kakav je ogroman vrednosni sud vec ugraden u te reci ! Tu nas
sam jezik kojim govorimo prisiljava da mislimo o ESP kao o jednoj narocitoj, posebnoj
vrsti opazanja i, u manjoj meri, o psihokinezi kao o nekoj narocitoj, posebnoj vrsti akcije,
delovanja. Kod ESP, nasa prva nagonska pomisao jeste da je tu posredi jedan opazajni
proces, sto nas obavezuje da potrazimo nekekav fizicki prenosni medijum za ESP, nesto
sto bi bilo analogno zracima svetlosti koji padaju u nase oci i donose nam informacije.
Ima ironije u okolnosti da se time postize upravo suprotno od onoga sto je Rajn zeleo i
mislio kad je sacinio termin "vanculno opazanje".

Medutim, ima vrlo jakih razloga da zakljucimo da je nemoguce (ili da je, barem, krajnje
neverovatno) da bi ma koji fizici poznat prenosilac informacija mogao pronositi ESP
signale. Da ne bismo zamarali citaoca obiljem podataka o izvesnim (potpuno
neuspesnim) ogledima u kojima su pokusana povezivanja elektromagnetizma i
paranormalne moci, preci cemo odmah na sustinu. Pogledajmo samo oglede sa
koriscenjem psihokineze da se deluje "na slepo". U tim ogledima ljudi zele da bacene
kockice padaju tako da ostane okrenuta na gore jedna odredena, zeljena strana, ali niko
im ne kaze koja je to strana. Dakle, oni naprosto moraju prizeljkivati da kockica padne
"kako treba", iako ne znaju kako je to. Drugim recima, po kibernetskom modelu, da bi
covek ipak doznao kako to kockica treba da padne (koji broj se zeli dobiti), morao bi da
se posluzi vanculnim opazanjem, a posto ono sigurno nije jednako pouzdano kao kad
coveku jasno i glasno kazemo koji broj se zeli, onda je, po kibernetskom modelu, jasno
da bi trebalo da postizu vece psihokineticke rezultate sa kockicama oni ispitanici kojima
je receno koju stranu kockice treba da prizeljkuju. Ali ogledi nisu to pokazali.

Pazljivi citalac verovatno je vec razabrao da se ogledi opisani u ovom poglavlju
nastavljaju, odnosno da su neki i sad u toku. U ogledima sa nehoticnim koriscenjem
paranormalne moci ispitanici uopste ne znaju da ih neko testira u vezi sa njihovom
eventualnom paranormalnom moci. Kad se stvari posmatraju sa kibernetske tacke
gledanja, ogled u kome neko mora da upotrebi ESP da bi dokucio sta se u ogledu zaista
hoce, a zatim mora da upotrebi PK da bi to sto se hoce ostvario, jeste jedan otezan ogled
(jer ima tako mnogo da se uradi), pa prema tome ne bi trebalo da ispitanici postizu neke
velike uspehe. Medutim, snaga paranormalnih efekata ispoljena u ovakvim testovima
jednaka je, pa i veca, nego kad ispitanici znaju koje se delovanje od njih ocekuje.

Postoji jedan mogucan nacinza spasavanje kibernetskog modela i teorije o postojanju
nekog prenosioca signala. Taj nacin je sledeci : kazemo da mozda postoji neki drugi
cinilac koji kompenzuje stetu koju cinimo kad ispitaniku ne kazemo sta se, zapravo, od
njega ocekuje. Recimo da neznanje da je uopste u toku nekakav ESP test, ili prepustanje
mutnoj uopstenoj nadi da ce pasti "ona prava" strana kockice, pa ma koja to bila,
oslobada ispitanika svake treme, svake briznosti. A briznost i trema rdavo deluju na
paranormalnu moc. Moze li taj cinilac delovati kao protivteza onom negativnom, a
negativno je valjda kad covek ne zna da nesto treba da uradi ili ne zna sta tacno treba da
uradi ?

Ovo je slab argument i moze se zacas ponistiti rezultatima jednog od Smitovih
mnogobrojnih masinskih PK ogleda. Ispitanicima je govoreno da treba da uticu na jednu
REG masinu da postane pristrasna, to jest naklonjena pojedinim, a ne nekim drugim,
rezultatima. A u stvari su bile namestene dve REG masine naporedo; jedna je bila
jednostavan binarni aparat, a druga, mnogo slozenija, stvarala je mnogostruke impulse i
tek posle njihovog, u sustini, "glasanja" (dakle, na osnovu dobijene vecine medu njima)
emitovala je binarne signale. Ispitanici su podjednako uticali na obe. Drugim recima,
psihokineza je delovala jednako na oba masinska sistema, iako je jedan bio mnogo
slozeniji od drugog. To je, sa stanovista kibernetskog modela, sasvim neocekivano, a
posto su psiholoski uslovi bili isti za obe masine, nema mogucnosti da neko tvrdi da su
psiholoski cinioci (briznost i slicno) pomogli jednoj masini, a ne i drugoj.
103
Dakle, kibernetski radni model percepcije i akcije nailazi na izvesne probleme kad ga
pokusamo preneti na oblast paranormalnih moci. Ima jos nekih osobenosti
paranormalnih moci koje te probleme cine jos tezim, sto cemo sada videti.

ESP DELOVANJE NA DALJINU

Dozvolicemo sebi da budemo malo nestasni : pocecemo necim sto teoriji o fizickom
prenosiocu ESP signala ne smeta nimalo, iako su neki skeptici tvrdili da smeta. Mnogi
ogledi pokazali su, naime, da nema nikakvih dokaza da ESP deluje slabije ako se
povecava razdaljina izmedu osobe i predmeta (ili dogadaja) koji ta osoba pokusava da
oseti. Najdramaticnija potvrda za tako nesto ostaje, dabome, ESP ogled u kome je
ucestvovao americki astronaut Ed Micel iz programa "Apolo"; on je sa ogromne daljine,
cak sa Meseca, pokusao da posalje telepatske poruke ispitanicima na planeti Zemlji i
postigao rezultate koji sugerisu ESP.

Prema tome, veoma je mali broj izvedenih ogleda iz oblasti paranormalnih moci u kojima
je uticaj udaljenosti sistematski meren, a uticaj drugih cinilaca, kao sto je psiholosko
ocekivanje uspeha ili neuspeha, odstranjen. Najpoznatiji izuzetak predstavlja obimna
studija koju je izveo Karlis Osis, clan Americkog drustva za istrazivanje paranormalnih
moci. U tim ogledima Osis je obezbedio da primaoci telepatskih poruka ne znaju gde je
koji posiljalac, a neki od posiljalaca bili su udaljeni cak 1.600 kilometara. Da su primaoci
znali gde je koji posiljalac, to je moglo, putem dejstva verovanja, uticati na njih (mogli
su postizati losije rezultate kad je udaljenost veca iz ubedenja da tako "mora" biti), ali
posto nisu znali gde je koji posiljalac, ta mogucnost je odstranjena. Postignuti su sledeci
rezultati : sa povecanjem udaljenosti posiljaoca, efekat je zaista slabio, ali samo veoma
malo. U drugim studijama postizani su veoma dobri rezultati pri udaljenosti od sto milja
ili hiljadu milja, pa i znatno vise. Pomenuti astronaut Edgar D. Micel setao se po
brdovitim visijama Meseca, juzno od kratera Fra Mauro, januara 1971. godine. Njegovi
pokusaji da posalje telepatske poruke ljudima na Zemlji, koji su u tom trenutku bili od
njega udaljeni 384.000 kilometara, postigli su izvestan uspeh. Na osnovu tog
svemirskog, kao i mnogih zemaljskih ogleda, zakljucujemo da udaljenost nije prepreka za
vanculno opazanje.

Da li to predstavlja problem za teorijski model u kome postoji signal i fizicki prenosnik
signala ? Ne; ni najmanje. Skeptici koji to tvrde naprosto nisu u pravu. Pomislite samo na
vas radio. Ako je signal dovoljno jak, primacete zeljenu stanicu otprilike jednako uspesno
i kad ste na deset, ali i kad ste na sto kilometara od nje; a ako je prijemnik dovoljno
osetljiv, tacno podesen, i ako ima ugradenu opremu za optimizaciju signala, primacete tu
stanicu otprilike isto tako uspesno i kad ste mnogo vise od sto kilometara udaljeni od nje
: postojace neki gubitak na kvalitetu prijema, ali vi to necete mnogo osetiti. Neosetljivost
ESP na povecanje udaljenosti nije problem ! Neke druge stvari, medutim, jesu problem
za model sa fizickim prenosnikom ESP signala. Naravno, sasvim druga stvar je
psihokineza; ako je i ona nezavisna od dejstva udaljenosti (a ima dokaza o tome,
dovoljno da nas navedu na ozbiljno razmisljanje o toj mogucnosti), onda je zaista tesko i
zamisliti koja bi fizicka osnova mogla postojati za te aktivne PK efekte.

FIZICKE ODLIKE CILJEVA

Istrazivanja su pokazala da fizicka priroda ciljnih predmeta (dakle, onih o kojima ispitanik
treba nesto da dozna pomocu svojih paranormalnih sposobnosti) u ESP ima vrlo malo ili
nimalo uticaja na rezultate (ako se izuzmu psiholoski cinioci koji se kod coveka javljaju
zbog fizicke prirode ciljnih predmeta). Bilo je izvestaja o uspesnom ESP otkrivanju stvari
koje su bile samo na mikrofilmu, na primer. Jos od najranijih dana ESP testiranja belezen
je uspeh u postupku poznatom kao DT u kome osoba treba da pogodi koje su karte u
zapakovanom, dobro zamotanom spilu karata za igranje - i to dvadeset pet karata
redom, odozgo. Tesko je zamisliti ikakvu vrstu culnog opazaja ili fizickog prenosnog
104
signala koji se ne bi spetljao pri takvoj krajnjoj primaknutosti dvadeset pet razlicitih
ciljeva.

Ako se okrenemo psihokinetici, nailazimo na slicne probleme. Na primer, u PK ogledima
sa bacanjem kockica ispitanici postizu jednako dobre rezultate i kad im se podmetnu
mnogo lakse ili mnogo teze kockice, ili kockice napravljene od sasvim drugog materijala.
Dodajmo tome i "slozenu nezavisnost" Smitove udvojene REG masine, pa cemo videti da
se problemi za pristalice modela sa fizickim prenosom signala nagomilavaju veoma brzo.

VREMENSKA PREPREKA

Od svih ESP fenomena, prekognicija je onaj koji zadaje najvece glavobolje. Poznato je da
su pojedini fizicari javno izjavljivali da za njihov nacin razmisljanja telepatija nije
problem, ali da je prekognicija nesto sasvim, sasvim drugo. Ako jedan dogadaj prethodi
sopstvenom uzroku - ako se nalazi ranije u vremenu od svoga uzroka - dakle, ako
informacija o uzroku lezi negde u buducnosti - onda je, reklo bi se, veoma nerazumno
traziti ma kakve fizicke prenosioce takvog "signala". Koji bi to materijalni prenosnik
mogao da nam donese signal iz buducnosti ? Ne raspolazemo valjanim poredenjima o
uspesnosti prekognicije kada je rec o dogadajima u buducem vremenu, u razlicitim
vremenskim razmacima; neka saznanja o tome postoje, ali su nedovoljna i nepouzdana.
Ali vec i sama cinjenica da prekognicija postoji dovoljna je da nas zaboli glava. Osim
ako...

Osim ako je to sto nama izgleda kao prekognicija, zapravo, samo PK. Sta ako ispitanik,
umesto da predoseti kakav ce biti raspored karata u buducnosti upotrebi svoju
psihokineticku moc da izmanipulise rad one osobe (ili masine) koja ce kroz neko vreme
poceti da mesa te karte ? Drugim recima, ispitanik bi mogao psihokineticki da narusi
predstojeci proces slucajnog rasporedivanja karata; izazvao bi pojavu odredene
naklonosti ka nekom odredenom redosledu karata. Rajn je, u svojim istrazivanjima o
prekogniciji, bio svestan ovog problema, pa je smislio takozvani "meteoroloski kljuc", a
to je nasumicno odredivanje ciljnih sadrzina na osnovu toga kolika ce biti temperatura u
nekim udaljenim predelima u nekom buducem trenutku. Ali nasli su se ipak neki kriticari
koji su sugerisali da je ispitanik uspevao, svojom psihickom paranormalnom snagom, da
utice na vremenske prilike u krajevima koji su stotinama ili hiljadama kilometara daleko.
Medutim, to je pomisao stvarno vrlo daleko od pameti.
T
akva alternativna objasnjenja su moguca, ali mi smo skloni da ih odbacimo, i to zbog
spontanih slucajeva prekognicije. Sta cemo sa mnogobrojnim predosecanjima katastrofe
u Aberfanu ili eksplozije u Fliksborou ? Priznati se mora da takvi slucajevi jos nisu dokaz
da prekognicija postoji, ali ni sama nauka ne moze dati takav dokaz (nego samo bolje
nalaze u prilog toj tezi). Objasniti prekogniciju tako da pojedinac u stvari nije raspolagao
prekognitivnom sposobnoscu nego je svojim htenjem izmenio temperaturu Zemljine
atmosfere ili izazvao odron nekog brda, to zapravo znaci progutati kamilu, a ne moci
progutati komarca. Nije logicki nemoguce, samo je do krajnosti neverovatno. Ako
prekognicija postoji, ona postavlja neresive probleme pred svaku teoriju o prenosenju
ESP signala pomocu nekog fizickog prenosnika koji bi sa sobom nosio i neku odredenu
kolicinu energije.

KA NOVOJ DEFINICIJI PARANORMALNIH MOCI ?

Na srecu, postoje i nove teorije za koje se ne moze uociti da pate od onih problema koji
smetaju kibernetskom modelu. Te teorije razvili su fizicari, oslanjajuci se veoma na
kvantnu mehaniku, iz koje su uzimali pojedine modele, ali i opsti kvantnomehanicki nacin
misljenja. Vreme je, sada, za dva upozorenja.

Kao sto smo pomenuli, skeptici kao sto je psiholog C. E. M. Hansel tvrdili su da
paranormalna moc ne moze postojati jer bi bila suprotna zakonima fizike. Mi smo
105
psiholozi i nismo kvalifikovani da dajemo tako kategoricne izjave o fizici. Otvoreno
priznajemo da ne umemo proceniti vrednost ili tacnost nekih finijih poenti u fizickim
teorijama o kojima ce sada biti reci. Ali mozemo razmotriti njihovu logiku (u smislu : jesu
li razlozne) i mozemo razmotriti da li su naucne (da li pruzaju neka predvidanja koja bi se
mogla testirati).

Drugo upozorenje je sledece. Iako cemo se mi usredsrediti na logicnost ovih zamisli, a
nastojati da se ne zaglibimo u strucne i tehnicke detalje fizike, ovo poglavlje sadrzace i
neke delove koji ce biti poprilicno naporni za citanje. To je zato sto cemo se baviti
izvesnim idejama koje su u ponecemu cudnovate maltene "do nenormalnosti". Teorije i
modeli u oblasti subatomske fizike ponekad zvuce doista kao Alisa u zemlji cuda, do te
mere da telepatija izgleda, u poredenju s njima, cak i "pitoma", banalna stvar. (Ovo su
neki atomski fizicari eksplicitno rekli.) Ako ovo sto cemo govoriti bude zazvucalo kao
cudnovatost koja se protivi zdravom razumu, vi zavirite u fiziku - u njoj je to tako ! Sam
Albert Ajnstajn rekao je sledece : "Kvantna teorija pomalo me podseca na sistem opsena
nekog izuzetno inteligentnog paranoika koji ju je smuckao od nepovezanih elemenata
svojih misli." Ali srecom za nas, logika fizike, koliko god da je "uvrnuta", ipak nije sasvim
nerazumljiva. U "kvantnoj ludnici", kako je tu oblast nauke nazvao Pol Dejvis, ipak ima
sistema.

SVET OD TACKICA MUTNO VIÐENIH - "FUZI" SVET

Pocnimo jednim kratkim, pojednostavljenim objasnjenjem nacina na koji fizicari
razmisljaju o Vaseljeni. Vekovima se verovalo da je atom najosnovniji, najmanji komadic
materije, i da je sva materija sacinjena medusobnim povezivanjem atoma. Tek sasvim
nedavno pocelo je istrazivanje na subatomskom nivou - otkriveno je, naime, da se atom
sastoji od nekih jos manjih delova. (Kazemo "nedavno" u istorijskim razmerama,
naravno.) Dokazi da te cestice manje od atoma zaista postoje svuda su oko nas :
atomsko naoruzanje, na primer, pa Cernobilj u Rusiji, a u Americi Ostrvo Tri Milje (gde se
zbio udes slican Cernobilju) i tako dalje. Mnogi od nas su u skoli ucili da se atom sastoji
od tri razlicite subatomske cestice. To su protoni, pozitivno naelektrisane cestice koje se
nalaze u jezgru atoma; neutroni, nenaelektrisane cestice koje se takode nalaze u jezgru
atoma; i elektroni, negativno naelektrisane cestice koje su mnogo sitnije (proton ili
neutron veci su od njih oko 1.800 puta) i koje hitro lete u krug, u krug... oko jezgra.
Atomi razlicitih hemijskih elemenata sastavljeni su od razlicitog broja protona, neutrona i
elektrona. Jedan hemijski element je, na primer, kiseonik, to je onaj element koji
moramo udisati da bismo ostali zivi; jedan atom kiseonika sastoji se od odredenog broja
protona, neutrona i elektrona. I gvozde je hemijski element, ali ima sasvim drugi broj
protona, neutrona i elektrona u svome atomu. Ali, vidite, i aluminijum je hemijski
element, a ima, opet neki drugi, svoj broj protona, neutrona i elektrona u svome atomu;
i tako dalje. E, sad, mladi citaoci su mozda culi da je kasnije otkriveno postojanje i
subsubatomskih cestica - jos manjih. Znaci, proton se sastoji od nekih jos manjih delova.
I neutron se sastoji od nekih jos sitnijih delova. Neke od tih cestica nazivaju se hadroni,
druge leptoni, a najpoznatije medu njima jesu kvarkovi (ima ih nekoliko vrsta...). Cela
stvar podseca, zar ne, na one ruske lutke-babuske : u velikoj je manja, u toj manjoj je
jos manja, i tako dalje. Samo, mi se necemo daleko upustati u to jer nam nije potrebno.

Lako je zamisliti atom kao mali suncev sistem : u sredini miruje jedno minijaturno
"sunce" (to je jezgro atoma) nacinjeno od protona i neutrona koji su se nagurali u jednu
grudvu, a oko njega se zustro okrecu "planete" (to su elektroni). Nazalost, ova slika
prijatna za oko veoma je daleko od istine.

Sad, zazvucace neverovatno, ali istinito je : nauka je dokazala da elektroni, bas, i nisu
cestice. Jer, kad bi bili cestice, u trenu bi doslo do nekih sasvim besmislenih posledica.
Prihvaceno je u fizici da se elektroni ponekad ponasaju kao cestice, ali ponekad, nasuprot
tome, kao talasi. Kazimo to jos preciznije : ponekad je korisno zamisljati ih kao cestice,
ali za neke druge poslove vise nam se isplati da ih sagledavamo kao talasanja.
106
Sledeca nevolja sastoji se u tome sto u onoj staroj, klasicnoj fizici svaki komad materije
ima sasvim odredene odlike, pa ima i neki svoj polozaj (tacno mesto gde se nalazi), ali i
neko svoje kretanje (na primer, miruje na jednom mestu, ili se krece u nekom pravcu
nekom brzinom) - a u atomskoj fizici ne. Stara fizika videla je vasionu kao (dacemo
jedno dobro znano poredenje) ogroman bilijarski sto na kome se nalaze kugle. Ova
moderna kvantna mehanika (koja, zajedno sa teorijom relativnosti, cini osnov danasnje
nauke) to ne priznaje, nego nam kaze : pre nego sto se izvrsi merenje - dakle, pre nego
sto neko uzme da osmatra jedan sistem cestica - odlike tih cestica su neodredene. Istina
je, bukvalno, bas ova : cestica pokriva u isti mah jedan veliki raspon mesta gde mozda
jeste (mogla bi biti), a mozda i nije. Isto tako ona je razvucena i rasirena po jednom
velikom rasponu brzina : mozda se krece ovom brzinom, ili onom, ili nekom vecom, ili
manjom... Sve te moguce brzine istinite su za nju jednovremeno. Tu je na delu jedna
fluktuacija, jedno razlivanje po velikom broju mogucnosti. Zato se kaze da su osobine
jedne subatomske cestice "fuzi" - razlivene su, razmrljane, kao oblacic sacinjen od
mnogih sicusnih tacaka mogucnosti. Jedna analogija potice od fizicara Evana Harisa
Vokera : ako neki covek stoji na ulaznim vratima jedne kuce i jednom nogom je vec
unutra, a drugom nogom je jos napolju, onda su istinite obe tvrdnje, i da je unutra, i da
je napolju. Obe te izjave istovremeno su tacne. Analogno tome, elektron je u svakom
trenu u mnogim vratima, mnogim svojim "nogama" : i jeste na mnogim mestima, i nije
na njima, ima mnoge (razlicite) brzine, ali i nema ih.

Ovu "razmrljanost slike" bilo koje cestice u kvantnom svetu mi mozemo napisati pomocu
jednog matematickog izraza koji se naziva "talasna funkcija". To je funkcija vremena i
osobina ispitivane cestice. Bilo koju cesticu mogli bismo pogledati u bilo kom trenutku i
dobili bismo saznanje o mogucem, to jest verovatnom rasponu njenih brzina. To se onda
moze nacrtati na papiru kao funkcija koja izgleda, stvarno, kao jedan talas sa zaobljenim
vrhom - takozvana kriva normalne distribucije.

Ova talasna funkcija znaci da kad bacimo pogled na jednu cesticu, tada je najverovatnije
da cemo je zateci u nekoj srednjoj ili prosecnoj vrednosti. Ali moglo bi se desiti da je
uhvatimo i u nekoj manjoj ili vecoj vrednosti. Sto je vece rastojanje od sredine tog
nacrtanog talasa, u levu ili desnu stranu, to je manja verovatnoca da cemo cesticu tamo
opaziti. Tu se opet pojavljuje nacelo rasipanja kao u testiranju paranormalnih moci i
statistickom proucavanju rezultata nasih ogleda o ESP, PK i slicnom. Uistinu, za fiziku
cestica moze se reci da je po svom karakteru temeljno statisticka. Bas kao sto teorija
statistike daje veoma precizne jednacine pomocu kojih izracunavamo sta je
najverovatnije da se desi pukim slucajem ili za koliko su rezultati nekog ogleda odstupili
od te ciste, puke slucajnosti (recimo, neko je pogodio tacnu kartu cesce nego sto bi po
cistoj verovatnoci trebalo ocekivati da nasumce "potrefi", ili je kockica cesce padala bas
zeljenom stranom nagore, i tako dalje), tako isto mozemo tacno izracunati koliko je
verovatno da kod posmatrane cestice ustanovimo neku vecu ili neku manju brzinu
kretanja (vecu ili manju od one prosecne, to jest srednje) i tako dalje. Drugim recima, da
statisticki iskazemo kolika je verovatnoca da se izmerena vrednost nade na nekom
odredenom mestu na toj krivoj normalne distribucije.

Uistinu, ako izmerimo brzinu jedne cestice, pa neke druge, pa trece... stote, hiljadite... i
ako sve te izmerene vrednosti stavimo na papir, od tih tackica dobice se opet grafikon, i
to ponovo jedna kriva linija u obliku talasa. Ona ce se otprilike podudariti sa malopre
pomenutom krivom linijom koja je oznacavala za samo jednu cesticu koliko je verovatno
da ona ima ovu ili onu odredenu (mogucu) brzinu. Medutim, to sto ce se ukupan oblik
kriva podudariti, ne znaci da mi za jednu, bilo koju, cesticu mozemo predvideti gde ce se
ona, na toj krivoj, naci. Moze se naci bilo gde. Dakle, kad se latimo posla i izmerimo
brzinu jedne cestice, onda je pred nama jedna istinska nasumicnost, jedna prava
nepredvidljivost : moze se pokazati da je ona negde na sredini te talasne funkcije, ili
negde malo levo ili malo desno, ili mnogo levo ili mnogo desno. Ne postoji nacin da se to
za jednu cesticu predvidi, predskaze, da se zna unapred, pre merenja. Tu imamo, dakle,
sistem koji je istinski slucajan, nasumican u svom ponasanju. I naravno da je to upravo
107
ona osobina prirode koju su iskoristili Smit i drugi za pravljenje REG masina koje sluze za
proizvodnju nasumicnih signala. Konkretan nasumicni prirodni proces koji su uzeli bilo je
radioaktivno raspadanje stroncijuma 90.

Sledeca kljucna poenta koju ovde treba shvatiti jeste : dok mi nismo tacno izmerili brzinu
jedne cestice, ta cestica zaista nije ni imala neku odredenu brzinu. Dakle : cestica se
kretala, da, ali je fluktuirala preko celog svog raspona mogucih brzina, a nijedna nije bila
njena stvarna brzina. To znaci da posmatrac utice na ono sto posmatra. A tek kad
pogledamo kako se ta merenja vrse, stvari postaju jos mnogo cudnije.

PROBLEM MERENJA

Razmotrimo jedan elektron koji leti kroz prostor. Spremili smo se da mu izmerimo brzinu.
Za to imamo jedan merni uredaj koji ce to zabeleziti. Zdrav razum nam kaze sledece :
mericemo, kazaljka ce pokazati jednu tacno odredenu vrednost, i gotov posao. Na
nesrecu, ne mora biti tako. Jer i nas detektor, nas merni instrument, sagraden je od
atoma; sagraden je, dakle, od velikog broja cestica; prema tome, moze se opisati (ceo
merni instrument !) kao jedna talasna funkcija mnostva cestica. Cudan nacin gledanja na
stvari, ali nema bezanja od toga, to vam je logicna ekstrapolacija logike fizike. Ako je
brzina cestice neodredena (a to je aksiom, od toga polazimo), onda je i polozaj kazaljke
neodreden. Brzina naseg elektrona je fluktuirajuca i "razmrljana po celom rasponu
mogucnosti" (ona je "fuzi"), pa, prema tome, i kazaljka (igla) naseg mernog instrumenta
svakako mora biti razmrljana : i tamo, i ovamo, i malo na nekom trecem, cetvrtom,
petom mestu... svuda pomalo. Ali to je besmislica. Mi dobro znamo da se ta igla nalazi na
jednom mestu, posmatrac je vidi i ona jeste tu gde jeste. Miruje na nekoj pojedinacnoj,
odredenoj vrednosti. Tu vrednost ocitavamo.

Evan Haris Voker je za objasnjavanje ovog problema parafrazirao dobro znani paradoks
sa Sredingerovom mackom. Mi pomocu naseg mernog instrumenta nastojimo da
izmerimo brzinu jednog, "naseg" elektrona. Ali pretpostavimo da se vrlo blizu kazaljke
mernog instrumenta, levo, nalazi jedna zicica. Ako se kazaljka pomakne samo malo na tu
stranu, dogodice se kontakt i okidanje jednog mehanizma sa cekicem. Cekic se nalazi u
vazduhu, iznad glave jednog zarobljenog pacova (mi smo ga uhvatili) koji je zbog toga
veoma nesrecan. U slucaju okidanja mehanizma, cekic ce se sjuriti pravo u glavu tog
ubogog glodara. I - ubice ga. Brzina naseg elektrona je neodredena, sto znaci da bi i
kazaljka morala zauzimati istovremeno mnogo raznih mesta u prostoru (na svom
mogucem rasponu kretanja). Znaci, neizbezno zakljucujemo da je pacov vec mrtav (jer
igla zauzima mnoge polozaje malo levo, i malo vise levo, i tako dalje, a sve to pacovu,
podjednako, znaci kraj). Ali pacov je svakako i ziv, jer igla se, istovremeno, nalazi i
negde desno, i malo vise desno, i jos vise desno, i tako dalje. Pacov tako ostaje i ziv i
mrtav sve dok konacno ne izvrsimo ocitavanje, dok se ne uverimo gde igla jeste, to jest
dok ne ustanovimo koju smo brzinu naseg elektrona ocitali. A tada je, tek, pacovu
stvarno presudeno. Ovo izgleda kao smesna kojestarija, ali to je dobro poznati "problem
merenja" koji nije resen. On ostaje pred fizikom i pred fizicarima. Mozemo ga iskazati i
ovako : na koji nacin se jedan razmrljani sistem izostri u tacnu vrednost prilikom cina
merenja ?

Od te tacke pocinju razlicita misljenja samih fizicara. Dakle - neslaganja u misljenjima u
fizici samoj. Najvise pristalica ima (to jest, najpopularniji je) stav Nilsa Bora i njegovih
saradnika. To je "kopenhagensko tumacenje". Ono kaze da makroskopski sistemi (kao
sto su merni uredaji) naprosto ne mogu biti razmatrani na isti nacin kao mikroskopski
sistemi (elektroni, protoni i tako dalje), pa se zato o njima i ne moze razgovarati u
kvantnim terminima. Kad se kroz tu pricu prode sasvim do dna, do njene sustine, to
glediste znaci : merenje je merenje, cin merenja se naprosto dogodi, i gotovo. Nema se
sta dalje analizovati. Merenje naprosto bude kako bude; naprosto jeste. Nema nacina da
obrazlozimo kako se jedno pojedinacno merenje izostrilo, ali mozemo govoriti o
ogromnom broju merenja odjednom kao o jednoj statistickoj celini.
108
Ovo glediste ima neke svoje probleme. Kao prvo, pojedini fizicari (medu kojima se
narocito istakao fon Nojman) prionuli su na posao i opisali, zaista, kvantnomehanickim
terminima pojedine merne instrumente; to im je prilicno dobro poslo za rukom, tako da
je to poduhvat koji zavreduje svako postovanje. Nema sumnje da pod izvesnim uslovima,
narocito pri ekstremnim temperaturama, makroskopski dogadaji postaju opisivi bas
kvantnomehanickim terminima. Drugi problem je u tome sto kopenhagensko tumacenje
u sustini zakucava nasred puta jedan kocic sa tablicom na kojoj pise : "Odavde vise
nema shvatanja". Takvo glediste po svoj prilici nece vecito ostati na snazi. Tu kao da se
naslucuje prisustvo onog Raderfordovog tutora.

Ima drugih, alternativnih objasnjenja. Postoji teorija Evereta i Vilera, ali ona je
najneobicnija od svih, jer kaze da se, pri cinu merenja, "kolabiranje talasne funkcije"
(suzenje i izostrenje talasa tako da se on od mutnog raspona raznih mogucnosti pretvori
u jednu jedinu vrednost) ne desava uopste. Iza toga stoji zamisao da se sva moguca
ocitavanja, to jest ocitavanja svih mogucih vrednosti, zaista desavaju... negde. A posto
mi u nasoj Vaseljeni izvrsimo samo jedno (ocitamo samo jednu konkretnu vrednost, na
primer brzinu tog elektrona), onda, znaci, postoji i beskonacan broj drugih vaseljena i u
svakoj se izvrsi, u isti mah, ocitavanje po jedne (ali ne iste) vrednosti : bezbroj
ocitavanja. Dakle, ostvare se svi moguci pojedinacni, konkretni ishodi. Mi ne mozemo
doznati za njih, ali oni postoje; a taj beskonacni (ili neizracunljivo veliki) broj vaseljena
mnozi se svake sekunde sa beskonacnostima sve novih i novih mogucnosti.

Ovaj model prihvacen je dovoljno ozbiljno da ga u raznim naucnim casopisima uzmu u
razmatranje, ali kao sto je napisao jedan komentator : "To je potpuna i konzistentna
slika, ali poprilicno uznemiravajuca, a nacina da je proverimo nema." Bizarna je ironija
da je upravo Dzon Viler, fizicar koji je svoje ime povezao sa ovim modelom, imao
drskosti da se pismeno obrati Americkom udruzenju za unapredenje nauke (AAAS),
zahtevajuci (neuspesno) da Parapsiholosko drustvo bude izbaceno iz clanstva, jer "iz
radionica nauke treba ukloniti cudake". U toku te svoje kampanje Viler je sasvim
neutemeljeno napao Dz. B. Rajna, a kasnije mu se za to izvinio. A vi pokusajte da igde u
parapsihologiji nadete ista tako "otkaceno" kao sto je ova pomenuta teorija o
beskonacnom daljem mnozenju beskonacnog mnostva vaseljena !

Sa naseg gledista, teorija o mnostvu vaseljena nema mnogo znacaja za izucavanje
paranormalnog, jer nema prakticno nikakvog nacina da se proveri niti da doprinese
nasem razumevanju paranormalnih moci. Medutim, za kolabiranje talasne funkcije
postoji i treca kategorija objasnjenja, koja se ponekad pominje kao kolabiranje vektora
stanja i koja nam moze biti zanimljivija. Mnogi fizicari su u svojim dubokim
razmisljanjima zakljucili da negde u kvantnom sistemu sigurno ima i nekih "skrivenih
varijabilnih cinilaca", nekih promenljivih velicina cije postojanje mi zasad ne opazamo, ali
koje cemo morati da otkrijemo da bismo upotpunili opis kvantnog sveta i razresili
problem merenja. Koje bi to varijabilne velicine mogle biti ? Na fizickom nivou za njima
se tragalo mnogo godina, uzalud. Onda se pocela javljati sumnja da bi te varijabilne
velicine mogle biti nadene u delovanju same ljudske svesti. Godine 1961. americki fizicar
Judzin Vigner predlozio je to, ali samo kao neobaveznu spekulaciju, a 1967. godine i na
ozbiljniji nacin. Ta skola misljenja ostaje u fizici heterodoksija, vera jedne usamljene
manjine, ali manjine ljudi koji su, ipak, razumni i ozbiljni teoreticari fizike.

Ima razloga da verujemo da se tu moze naci neki afinitet sa parapsihologijom. Jer svaki
sistem ideja koji prihvata da posmatrac, vrsilac merenja, moze presudno uticati na
posmatrani dogadaj, i da svest tog posmatraca moze sama po sebi biti presudno orude
tog delovanja, otvara vrata paranormalnih moci. S tim u vezi mozemo razmotriti jos
jedan, dalji, cudnovati vid merenja.

Zamislimo dve cestice, A i B, koje su povezane nekom unutaratomskom ili vanatomskom
spojnom silom. E, sad zamislimo da se dogodi neka eksplozija koja ce rascepiti ovaj par
tako da A odleti na jednu stranu, a B da bude bacena na suprotnu stranu, daleko.
109
Zamislimo, dalje, da smo namestili dva detektora (dva merna instrumenta) tako da
izmerimo brzinu jedne, a i druge cestice.

Kad opazimo cesticu A u letu, tom prilikom cemo "videti" jednu odredenu, konkretnu,
njenu brzinu; to ce biti jedna konacna vrednost, recimo - 4 cm/sec. Dakle, vektor stanja
cestice A kolabiran je u procesu merenja. Ali zakon o odrzanju energije kaze da ce, pod
tim uslovima, i cestica B morati da ima zamah jednak kao A, ali u suprotnom smeru. To
znaci da je merenjem cestice A ujedno kolabiran i vektor cestice B, posto onoga trena
kad smo izmerili A mi odmah znamo tacno koliki je zamah (momenat sile) cestice B, sto
ce merenje, zatim, i dokazati. To je delovanje na daljinu. Ovo "kolabiranje iz daljine"
vektora stanja B osmatranjem koje je izvrseno nad A (dakle, prostorno dalekim, a ta
udaljenost moze, u ovom paradoksu, biti ogromna, bilo kolika) ilustruje problem koji se
sastoji u tome sto kvantnomehanicki vektor stanja nije lokalni vektor, a to znaci da nije
ogranicen na jedno malo podrucje prostora. Po jedan takav daleki kolaps dogodice se kad
god jedan posmatrac izmeri nesto u jednom sistemu ili u vise sistema koji su u proslosti
bili zajedno, bili jedan sistem (za takve se kaze da su "u korelaciji"). U nasem primeru,
korelacija je uspostavljena tako sto su cestice A i B u jednom ranijem vremenu bile
spregnute u jedan par.

To je slavni EPR paradoks. Skracenica EPR dolazi od prezimena trojice fizicara koji su ga
otkrili : Ajnstajn, Podolski i Rozen. Implikacije EPR paradoksa su jednostavne, ali sezu
duboko. Jedan posmatrac moze, u nacelu, da utice na dogadaj koji se nalazi na bilo kojoj
udaljenosti od njega. Cim opazi cesticu A i time izvrsi uticaj na nju, automatski je izvrsio
uticaj i na B, ciji vektor istog trena jednako kolabira. To znaci da je kolabiranje vektora
stanja prostorno invarijantan dogadaj - odnosno, udaljenost u prostoru savrseno je
beznacajna. U izvesnim vidovima ovog paradoksa pojavljuju se i elementi temporalne
invarijantnosti, a to znaci da ni udaljenost u vremenu nema nikakvog uticaja. Zasli smo,
dakle, u oblast efekata koje fizika itekako moze da osmotri i dokaze, ali koji nisu vezani
ni prostornim ni vremenskim ogranicenjima. Sve to, dabome, ima jak prizvuk
paranormalnog; nalazi se u jednoj oblasti razmisljanja koja je daleko od svakodnevnog
zdravog razuma i one intuicije na koju se vecina ljudi oslanja.

To je, otprilike, granica do koje su spremni da idu oni fizicari, a ima ih znatan broj, za
koje parapsihologija nije oblast izvan dopustivog naucnog razmisljanja. Oni bi sugerisali
sledece : (a) kvantna mehanika je tako neizvestan "posao" da nijedan ESP efekat ne
mozemo odbaciti kao potpuno nemoguc, a pogotovo sto efekti prostorne i temporalne
invarijantnosti ukazuju na izrazitu mogucnost da se ESP dogadaji stvarno mogu desavati;
(b) klasicni "problem merenja" u u kvantnoj mehanici mozda nece biti resen sve dok ne
steknemo bolje razumevanje pojma "posmatrac", a u tome mozda i svest moze imati
neku ulogu (ali vec kod reci "svest" mnogi fizicari pocnu da se osecaju nelagodno). Neki
fizicari su se, ipak, drznuli da zakorace i malo dalje. Dobitnik Nobelove nagrade za fiziku
Brajan Dzozefson izjavio je da, cak i da niko na svetu nikada nije prijavio nijedan ESP
dogadaj, teorijski fizicar bi uz malo maste mogao, na osnovu stecenih znanja o kvantnoj
fizici, predskazati da ce se neki ESP dogadaji desiti kad-tad ! Fizicar Olivije Kosta De
Boregard otisao je jos dalje svojim saopstenjem da najosnovniji aksiomi kvantne fizike
nalazu da do ESP efekata mora doci (to jest, mora ih biti) zbog prostorne i temporalne
invarijantnosti u EPR paradoksu.

Vec te dve tvrdnje bile bi dovoljno zanimljive, ali Evan Haris Voker postavio je teoriju
koja je jednim delom pouzdana fizika, jednim delom verovatna intuicija, ali jednim delom
i prilicno "razmahano" nagadanje; teorija daje neka jasna predvidanja o paranormalnim
fenomenima. Nema nikakve sumnje da su kvantnomehanicki teorijski modeli
paranormalnih moci pomogli da pojedine zbunjujuce ESP efekte shvatimo na nove,
jednostavne nacine; takode su doprineli da postignemo barem jedan sasvim nov, zaista
zapanjujuci tip ESP efekta. Eksperimentalne potvrde tih kvantnomehanickih teorija dale
su intrigantne rezultate. Krenucemo jos malo po Vokerovoj liniji razmisljanja (koju su
razvijali, ali sa izvesnim varijacijama, i drugi teoreticari, nekoliko njih), a onda cemo
110
pomenuti neke dobijene rezultate koji sugerisu da ta teorija, mada naizgled
ekstravagantna, moze dati nove i zanimljive uvide.

SVEST I MATERIJALNI SVET

Vokerova teorija pokusava da obuhvati tri kljucna promenljiva elementa u ESP ogledu :
posmatraca, posmatranje i posmatrani sistem. U ovom modelu oni postaju : svest,
povratna sprega i nasumicnost. Kako ?

Kao prvo, Voker ima jednu teoriju o medudejstvu izmedu telesnog mozga (u covekovoj
lobanji) i neceg sto ocigledno izmice svakom pokusaju merenja, a to je um, ili svest
(Voker tu upotrebljava i termin "volja", ali cemo ga mi izbeci jer nosi izvesne konotacije
koje nam ne bi bile od pomoci). Nasumicnost ulazi u sliku zato sto mozak, koji je jedan
zapanjujuce slozen organ, sadrzi u sebi veoma veliki broj nasumicnih ili kvazinasumicnih
procesa ili elemenata procesa. Svest je sposobna da mocno utice na delovanje mozga,
naprosto tako sto kolabira mnoge vektore stanja (mnoge talasne funkcije) u njemu !
Prema tome, po Vokeru, medudejstvo svest-mozak simetricno je sa medudejstvom
svest-kvantni sistem. Razlika je samo u tome sto se jedno desava u covekovom
organizmu, a drugo izvan njega.

Ovo moze zvucati bizarno. Nismo navikli da razmisljamo o svom sopstvenom mozgu kao
o REG masini - generatoru nasumicnih dogadaja (osim, mozda, kad sanjamo ili kad se
neko malo zesce napije). Medutim, Vokerov model postulira samo nekoliko takvih
osnovnih procesa, medu kojima je najistaknutiji proces kvantnomehanickog
"elektronskog tunelovanja" na sinapsama (sastavcima gde nervni signal treba da
preskoci iz jedne nervne celije u drugu). Ovo je dovoljno verovatno, ili barem nije jasno
neverovatno, ako imamo u vidu fizicka ogranicenja sinapsnog sistema. Mogli bismo
obratiti paznju na cinjenicu da jedan drugi nobelovac, ser Dzon Ekls, koji je Nobelovu
nagradu za medicinu dobio za svoj rad u oblasti delovanja centralnog nervnog sistema,
ima slicne ideje o medudejstvima izmedu svesti i mozga. Dovoljno je da svest izvrsi
samo mali uticaj na nekoliko nasumicnih dogadaja u mozgu, pa da to povuce za sobom,
lancano, prave kaskade efekata u milionima nervnih celija u mozgu. Dakle, svest moze
mocno da utice na covekove mozdane procese, na delovanje njegovog sopstvenog
mozga. Nismo bas sigurni da li Voker o ovom efektu kaze ista drugo osim da se on
desava; ali imamo pravo da postavimo pitanje da li to ima neke implikacije na oblast
paranormalnih moci.

Povratna sprega je u ovoj teoriji naprosto skraceni naziv, naznaka, za sve one nacine na
koje je svest spregnuta sa cinom posmatranja, u terminima priticanja (u svest) onih
informacija koje se posmatranjem pribavljaju. U pojedinim varijantama
kvantnomehanicke teorije o paranormalnoj moci, taj cinilac presudno ogranicava
paranormalne dogadaje, tako da, ako nema povratne sprege, nikakvog ESP efekta nece
moci da bude jer on nece imati cime da bude aktiviran. (Nedostajace "okidac".) O tome
cemo jos nesto reci kasnije.

Najzad, u Vokerovoj teoriji pojavljuje se, iz tehnickih razloga, kao bitan zahtev i to da
svest mora imati sposobnost ne-lokalnog delovanja. A to znaci da svest mora imati moc
da deluje i izvan mozga u kome ima uporiste : mora imati moc da stupi u medudejstvo
sa posmatranim fizickim sistemom.

To je, dakle, osnovna priroda ovog teorijskog modela. Po njemu, svest moze da utice na
nasumicne dogadaje neposredno, i to na dva mesta : u telu i izvan tela; u oba slucaja na
taj nacin sto opaza nesto i time kolabira vektor(e) stanja u posmatranim dogadajima.
Pogledajmo, sada, koje konkretne prognoze, a time i testovi, odatle proisticu.



111
OPAZANJE I VRSENJE UTICAJA

Gotovo svi kvantnomehanicki modeli paranormalnih moci odlikuju se jednom
jednostavnom prognozom : ako covek ne opazi jedan sistem, ne moze na njega ni
uticati. Ako svest nije povezana sa procesom kolabiranja jedne talasne funkcije, onda
nece imati nikakvu ulogu u tom kolabiranju, pa nece nimalo ni uticati na njega. To u
slucaju ogleda sa paranormalnom moci znaci da ako jedna osoba ni na koji nacin ne
doznaje rezultate nekog ogleda, ne moze ni upotrebiti svoju paranormalnu moc da utice
na njih. Ovo predvidanje vodi ka ponovnom tumacenju nekih starih ogleda, rasciscava
neke prividne probleme u vezi sa paranormalnom moci, pravi jasna predvidanja, ali usput
i stvara neke trnovite paradokse.

Ponovna tumacenja. Ko, zapravo, proizvodi ESP efekte u ESP ogledima ? Odgovor se sam
po sebi namece : ispitanici, dabome. Ali kvantnomehanicke teorije kazu da to ne mora
biti tako; ako ispitanici ne vide i ne doznaju rezultate, to znaci da nisu mogli ni uticati na
njih. Kao primer uzmimo daljinske ESP studije Karlisa Osisa koje smo vec pominjali.
Posto ispitanici nikada nisu doznali rezultate, a ispitivaci jesu (jer su ih posle proveravali i
ocenjivali) kvantnomehanicka teorija sugerise da ispitanici nisu mogli izazvati ESP efekte.
Dakle, jedino su ih mogli izazivati - ispitivaci ! Drugim recima, eksperimentatori.

Medutim, stvari nisu tako jednostavne. Razmotrimo opet oglede Reksa Stenforda po
PMIR teoriji. U tim ogledima ispitanici nisu mogli primati povratne informacije o svojim
sopstvenim reakcijama na tajnim (nesvesnim) testovima paranormalnih moci, ali jesu
dobili informacije u obliku posledica svog PK dejstva (naime, oni koji su postigli uspeh,
posle toga su dobili daleko prijatnije zadatke). Sad u prvi plan izbija pitanje : sta,
zapravo, znaci rec "merenje" i kako, zapravo, deluje "povratna sprega" ? Teorije
kvantnomehanicke paranormalne moci daju opstu predstavu prema kojoj bi optimalna
povratna sprega izgledala ovako : ispitanik nesto nagada, onda mu se saopsti sta je
stvarno trebalo da kaze. Zatim pokusa da pogodi ponovo, i odmah mu se, opet, kaze da
li je pogodio i sta je trebalo da kaze. I tako redom, gada jednu po jednu metu i svaki put
sazna celu istinu o svom ucinku. Tako ceo ogled, deo po deo, paradira pred ispitanikovim
ocima. Kudikamo slabija povratna sprega bila bi ako ispitanik sazna samo zbirni ucinak
svog truda (svoj ukupni postignuti ishod za ceo test) ili ako mu ispitivac makar samo
malo namigne u smislu "Dobro si postigao" (ili : postigla).

Kvantnomehanicke teorije paranormalnih moci daju izvestan broj vrlo jasnih prognoza o
tome koji ce ispitanici postizati koliko visoke rezultate iznad nivoa slucaja u testovima, a
te prognoze su funkcije tipa i kolicine ostvarene povratne sprege; ali kvantnomehanicke
teorije to cine na jednostavan matematicki nacin, a informaciju takode definisu
matematicki. To je lepo, ali mozda ne pokriva sve izvore, niti sve staze i stazice, kojima
povratna sprega moze da "procuri" u stvarnom eksperimentalnom okruzenju. Necemo se
zaglibiti u jednacine; sustina je da svojim insistiranjem na povratnoj sprezi
kvantnomehanicke teorije zaostravaju pitanje ko je bio, a ko, zapravo, nije bio izazivac
efekata, odnosno da li su ESP i PK efekti bili pripisivani pogresnim ili pravim ljudima.
Posto je za uspeh ogleda svakako vazno da se izoluju pravi izazivaci, da bi se potom
efekti mogli kontrolisati i ponovo dobijati negde drugde, uvidamo da nam
kvantnomehanicke teorije mogu pomoci da u buducnosti postizemo vecu ponovljivost
rezultata.

Voker je uspeo da ponovo protumaci rezultate nekih slozenih ranih ogleda sa kockicama i
psihokinezom, i to u terminima upravo njegove licne verzije kvantnomehanickog modela.
Zanimljivo je znati da je iste rezultate postigao nekoliko godina ranije jedan svedski
inzenjer koji je imao neke svoje zamisli o tome sta je u takvim studijama trebalo da se
desava. Efekti u ovim ogledima bili su istancani i slozeni; ne zelimo da se zapetljavamo u
tehnicke pojedinosti (a zainteresovani citaoci neka procitaju relevantne izvore o tome,
koji su u bibliografiji navedeni), vec cemo samo reci da su kvantnomehanicke teorije bile
112
vrlo produktivne, tako da su dale alternativna objasnjenja za izvesne podatke za koje
smo mislili da smo ih ispravno protumacili iz prvog pokusaja.

Objasnjenja. Kvantnomehanicke teorije uspele su da objasne izvesne eksperimentalne
nalaze koji su do tada bili do krajnosti zbunjujuci za parapsihologe. Jedan od klasicnih
primera za tako nesto jeste takozvani "efekat beleznika".

U tri klasicne serije ESP ogleda sa pogadanjem karata, Robert Brajer i Sara Feder
(Rajnova kcer) opazili su da osoba koja vodi evidenciju o rezultatima (upisuje podatke,
sabira ih i tako dalje) ima jak uticaj na te iste rezultate. Kad su se menjali beleznici,
dobijali su se veoma razliciti obrasci pogadanja, iako ispitanici nisu nista znali o
beleznicima, niti o rezultatima, niti su beleznici ista znali o ispitanicima.

Ovaj zbunjujuci fenomen kasnije su temeljito istrazivali drugi parapsiholozi u Zaduzbini
za istrazivanje prirode coveka, drzeci se tradicije Federove i Brajera. Razlog sto su ti
efekti beleznika morali biti tako ozbiljno shvaceni sastojao se u tome sto su se veome
dosledno, uporno ispoljavali u tim dugim serijama ogleda. To, dakle, nisu bila post
festum preturanja po statistickim beznacajnostima na silu izvucenim iz proslosti. Narocito
uznemirujuci vid "efekta beleznika" sastoji se u tome sto se ispoljavao i u slucajevima
kad su beleznmici stupali na scenu mnogo, mnogo kasnije, pa cak i godinama posle
ogleda ! Naime : neko je obavio oglede, neko drugi je zapisao sve rezultate (jedan po
jedan rezultat, za svako pojedinacno pogadanje zapisano je sta je ispitanik rekao, a koja
je karta stvarno bila), a kroz nekoliko godina jedan beleznik uzeo je da sabere i obradi
neke od tih rezultata, drugi je uzeo druge i - pokazao se "efekat beleznika", ovih
naknadnih.

Sa konvencionalnog stanovista, moramo proci kroz neke vrlo cudne mentalne akrobacije
da bismo objasnili tako nesto. Kako moze neko ko se ukljucio u projekat tek godinama
kasnije, neko ko je ucesnicima bio potpuno nepoznat, i to se ukljucio samo da bi vec
zapisane podatke sredivao i sabirao, da utice na tok ogleda ? Zar posezanjem iz
buducnosti ? Ali za Vokerovu teoriju tu nema problema. Ta mogucnost proistice iz
temporalne i prostorne invarijantnosti u mernom vidu kvantnomehanicke teorije.
Posmatrac koji gleda jedan ogled iz buducnosti moze da utice na njega jer je proces
temporalno invarijantan. Dakle, problem koji je za konvencionalnu analizu vrlo tesko
resiv, za kvantnomehanicku analizu postaje lako resiv. (Ali razliciti kvantnomehanicki
modeli razlicito tumace nacin na koji posmatrac iz daleke buducnosti moze uticati na
kolabiranje vektora; to cemo videti kasnije.)

Predvidanja. Stizemo do jednog od velikih trijumfa kvantnomehanickog modela.
Temporalno-invarijantni element kolapsa vektora stanja nadahnuo je istrazivace da
potraze jednu zaista zapanjujucu pojavu, retro-PK, to jest psihokineticko delovanje
unazad kroz vreme.

Objasnicemo sta to, zapravo, znaci tako sto cemo razmotriti jedan od Smitovih izuzetnih,
divnih ogleda na ovu temu. Smit je uredio da jedna REG masina proradi i da proizvede
seriju nasumicnih binarnih brojeva koji su snimani na magnetnu traku, i to na dva
razlicita kanala, i koji su na njoj i ostajali, a da ih bas niko nije tada video niti na ma koji
nacin doznao. Satima ili danima kasnije Smit je dovodio ispitanike i postavljao im na
glavu slusalice. Iz leve slusalice dopirala je serija pucketavih zvukova. Iz desne slusalice
dopirala je druga, zasebna serija pucketavih zvukova. Naravno, to su bili zvuci dobijeni
tako sto je pustana ona traka. Od svakog ispitanika se trazilo da se usredsredi i da
svojom voljom utice da pucketanje u jednoj slusalici bude ucestalije nego u drugoj. To
znaci da se na jednom kanalu moralo naci nesto vise signala nego na drugoj; a to bi bilo
moguce jedino ako bi ispitanik mogao samim svojim htenjem, svojom voljom, da utice
na REG masinu unazad kroz vreme - dakle, da utice na odavno zavrseni proces snimanja
trake.
113
Rezultati su bili izrazito iznad nivoa puke slucajnosti. Kasnije je jos nekoliko istrazivaca
prijavilo jake retro-psihokineticke rezultate. Sad je retro-PK efekat vec solidno
dokumentovan, a to znaci da su kvantnomehanicke teorije paranormalnih moci ispoljile
klasicnu vrlinu dobrih naucnih teorija - predskazale su neke sasvim nove eksperimentalne
rezultate o kojima dotad niko nista nije ni slutio, a koji su potom zaista dobijeni. Ova
vrsta ogleda ne bi nikako pala na um onima koji bi se oslanjali na druge, ranije teorije
paranormalnih moci.

Vokerov kvantnomehanicki model (a, verujemo, i vecina drugih kvantnomehanickih
modela) daje jos jedno predvidanje. Pretpostavimo da je neko merio psiholosko stanje
ispitanika u vreme kad je REG masina radila i nabacivala na traku pucketave zvuke, i da
je, mnogo kasnije, opet izmerio psiholosko stanje tih istih ljudi u vreme kad su im
stavljane slusalice na glavu i kad im je prvi put receno sta treba da rade. Bilo bi vazno
samo njihovo psiholosko stanje u ovo kasnije vreme. A mi bismo mogli upriliciti razne
postupke da tada manipuilisemo njihovim psihickim stanjem : na primer, da povecavamo
ili smanjujemo nivo briznosti kod tih ljudi kako bismo testirali ovu prognozu. Nije nam
poznato da je do danas taj vid kvantnomehanickih teorija testiran kako treba, ali
predvidanje je jasno i moze se testirati lako, pa bi, prema tome, zaista trebalo da se
neko angazuje oko toga.

Paradoks. Element prostorne i temporalne invarijantnosti u kvantnomehanickim
modelima ne samo sto je izvor njihove velike snage i vrednosti (sto se pokazalo
generisanjem retro-PK testova) nego je, u isti mah, i njihova Ahilova peta. (Ali to je vise
unosenje nekih opstih nedoumica kvantne fizike u parapsihologiju, nego sto je odlika
parapsihologije same.) Teskoca je sledeca : ako posmatrac iz buducnosti moze uticati na
dogadaje koji su se desavali u proslosti (kao sto je bilo u ogledima sa "efektom
beleznika") onda se moramo zapitati - koji posmatraci, iz koje buducnosti ? Ima li taj
proces ikakve granice ?

Razmotrimo jos jedan Smitov pionirski ogled. U jednoj kasnijoj studiji retro-psihokineze
on je nekim ispitanicima pustao istu traku sa pucketanjima cetiri puta ispocetka, a da oni
to nisu ni znali niti primetili. Zahtev je bio isti : uticati da na jednoj slusalici pucketanje
bude cesce. I stvarno se na jednom kanalu naslo pucketanje znatno cesce : efekat je bio
mnogo jaci nego kad je traka pustana samo jednom. Drugim recima, postoji kumulativni
efekat : pokusaj ponavljan cetiri puta uzastopno izvrsio je snaznije delovanje na proslost.
Ali to otvara "problem divergencije" : ako se u jos daljoj buducnosti dogodi novo
preslusavanje (a to moze da znaci i ukljucivanje novih posmatraca, drugih ljudi) oni bi
takode mogli da se umesaju u kolabiranje vektora stanja.

Razliciti kvantnomehanicki modeli imaju razlicita resenja za ovaj problem. Jedna
strategija sastoji se u tome da se kljucna uloga prepusti povratnoj sprezi. Razlog sto, na
primer, citaoci strucnih casopisa imaju vrlo malo uticaja na tok ogleda koji su u tim
casopisima prijavljeni jeste to sto ne dobijaju mnogo povratne sprege; doznaju mozda
samo ukupan, objedinjen statisticki rezultat ogleda. Bez povratne sprege koja bi
obuhvatala jedan po jedan detalj celog toka ogleda oni na taj tok ne mogu uticati. Voker
tvrdi da postoji jedno prostorno-vremensko invarijantno "povezivanje" posmatraca
dogadaja koje je takvo da su posmatraci iz buducnosti veoma sputani u svakom
eventualnom pokusaju da kolabiraju vektore stanja u proslosti; ali bicemo posteni i
priznacemo da Vokerovu logiku u ovom pogledu nismo uspeli da pratimo. Rvanje sa
problemom divergencije razlicitih uticaja iz buducnosti ostaje vrlo tezak problem za
kvantnomehanicke teoreticare paranormalnih moci. Ne bismo zeleli tvrditi da
kvantnomehanicki modeli nemaju svoje veoma ozbiljne probleme : imaju ih. Ali imaju i
dodatnu podrsku iz novog pravca.




114
DUH I MASINA : MASINA

Nasumicnost je, po Vokeru, kljucna odlika one masine koja se naziva covek. "Tunelsko"
zadiranje elektrona kroz prepreke u sinapsama u mozgu i ESP uticaj svesti na nasumicne
kvantnomehanicke dogadaje izvan tela, jesu dva presudna nasumicna fenomena. Bez
takve nasumicnosti ne bi (po Vokeru) moglo biti nikakve paranormalne moci.

Ovaj deo teorije sugerise da psihokineticka moc ne moze uticati na dogadaje koji su
samo pseudo-nasumicni. Generator pseudo-nasumicnih dogadaja je masina koja koristi
neki algoritam da generise niz dogadaja koji ce liciti na nasumicnost. Voker tvrdi da PK
ne moze delovati na rad takvih generatora. Ogledi su, medutim, pokazali da PK utice i na
pseudo-nasumicne masine, mada slabije nego na one sa istinskom nasumicnoscu. Zbog
cega je to moguce ? Zbog toga sto i kao pocetak datog algoritma mora da postoji neki
dogadaj koji je "okidac" - naime, mora postojati pocetna tacka za koju se ponekad kaze
da je "broj-semenka". Posto se taj broj-semenka odabira zaista nasumce, podlozan je PK
delovanju ! Zasad niko nije smislio postupak koja bi ponistio to jezgro prave
nasumicnosti u pseudo-nasumicnoj masini. (Ili, bar, parapsiholozi nisu doznali za to.)
Vokerov model ovde daje jedno predvidanje koje se svakako moze testirati, i mi sa
nestrpljenjem ocekujemo dan kad ce neko uraditi taj posao. Vazno je da model bude u
nacelu podlozan testiranju.

Vokerova teorija takode predvida da slozenost procesa koji dovodi do generisanja
nasumicnih dogadaja nije vazna kao cinilac. (Pod nekim okolnostima, slozeniji sistemi
mogu, zapravo, davati vece mogucnosti za kolaps talasnih funkcija, kao u slucaju
"tumbanja" vise kockica odjednom ili u Dzanovoj nasumicnoj mehanickoj kaskadi, gde
nastaje veci broj zaista nasumicnih dogadaja). Ovo predvidanje podrzano je, opet,
Smitovim radom sa jednostavnim i slozenim REG masinama.

Uzgred, ovaj postulat nasumicnosti pomaze da odbacimo jednu staru zamerku skeptika u
vezi sa PK, koju je Hansel ponovio. Zasto psihokineticari, pita Hansel, ne mogu upotrebiti
svoju moc da proizvedu silu kojom bi makar samo malcice pomakli kazaljku apotekarske
vage ? Cemu kockice ? Odgovor je, po Vokeru, ocigledan : mnogo je lakse uticati na
jedan dinamicki sistem (na kockice koje se prevrcu leteci kroz vazduh ili na opaljivanje
impulsa u REG masini) nego na neki staticki sistem u kome nema mnogo nasumicnih
kvantnih dogadaja (apotekarska vaga sa tasovima u ravnotezi). Dinamicki sistemi imaju,
vec po svojoj prirodi, mnogo vecu nasumicnost, pa je zato lakse uticati na njih. To ne
znaci da su "makro-PK efekti", kao levitacija nepomicnih predmeta, nemoguci ili da se
nikad ne desavaju, nego samo znaci da ce biti daleko redi i da ce ih biti daleko teze
izmamiti od subjekta. Ovaj element u Vokerovoj teoriji takode je u saglasnosti sa
beleskama Vilijema Brauda o dinamickoj prirodi ciljnih sistema kao kljucnoj varijabilnoj
velicini u bio-PK istrazivanju. Takode nam pokazuje da raniji istrazivaci, koji su tvrdili da
fizicke osobine ciljeva u PK ogledima ne uticu na rezultate, naprosto nisu gledali one
prave osobine. Da su proucavali odnos statickog i dinamickog, da su razmatrali koji
ciljevi su labilni, nasli bi razlike (Voker kaze da su ih, zapravo, i nalazili, ali da nisu uvidali
znacaj tih svojih uocavanja.)

Bas kao sto ova teza "smiruje" Hanselovo pitanje, ona takode uspeva da se udruzi sa
Stenfordovim sugestijama o razlozima zbog kojih su izmenjena stanja svesti povoljna za
ispoljavanje paranormalnih moci. Kad se mozak u takvim izmenjenim stanjima "de-
strukturise" (a to se primecuje po halucinacijama, cudnim i bizarnim slikama i nacinima
razmisljanja, i tako dalje), onda, po Vokerovom modelu, treba ocekivati povecanje broja
zaista nasumicnih dogadaja u njemu, a time i vecu mogucnost svesti da utice na kolaps
talasnih funkcija, to jest vektora stanja. Ovde postoji jasno podudaranje fizike i
fiziologije.



115
DUH I MASINA : DUH

Tako stizemo do same svesti. Filozof Dzilbert Rajl svojevremeno se podsmevao pojmu
svesti, tvrdeci da je to samo "duh u masini". Po Vokerovom misljenju, medutim, to je
veoma delotvoran duh.

Prema Vokeru, kljucni element jeste cilj svesti. Sta posmatrac zeli videti ? Sta prizeljkuje,
kakva je njegova (kako bi to Stenford rekao) dispozicija ? Svest je jedan parametar koji
utice na kolaps talasne funkcije. Sada smo na cisto psiholoskom nivou istrazivanja, jer
istrazivac jedino moze da postavlja pitanja subjektu, ako zeli saznati sta je u njegovoj
svesti (ili moze uciniti neki pokusaj da manipulise njegovim zeljama ili dispozicijama).

Medutim - tu stvari postaju zanimljive - Vokerova teorija tvrdi da postoji odredeno
ogranicenje sposobnosti svesti da utice na fizicke sisteme. U vecini kvantnomehanickih
teorija postoji, kao sto smo videli, neki oblik ogranicenja povezan sa jacinom povratne
sprege, ali Voker predlaze i ogranicenje u pogledu kolicine informacija (u matematickom
smislu) koju svest moze predati (to se kaze : "saopstiti") jednom fizickom sistemu.
Pojedinosti Vokerovih derivacija ovde nas ne zanimaju; vazno je znati da njegovi
postulati o "kapacitetu kanala" svesti (svesti kao cinioca koji deluje na svet) daju neka
konkretna predvidanja koja se mogu testirati.

Najvaznije od njih jeste predvidanje da ce razmera signal/sum u ogledima sa
paranormalnim mocima biti nezavisna od osnovnih verovatnoca za uspeh ili neuspeh.
Razmotrimo neke oglede o kojima smo vec govorili. U nekom Smitovom ogledu sa
binarnom REG masinom "osnovna verovatnoca" za postizanje uspeha jeste 50%, a to
znaci 1 :2. Drugim recima, postoje dve podjednake mogucnosti, pa su izgledi da pukim
slucajem "nabodes" onu pravu tacno jedna polovina. U ESP ogledu sa pogadanjem
karata, ako na njima ima pet mogucih simbola, izgledi da nasumce pogodis onu zeljenu
je 1 :5, ili, 20%. Za pokusaje psihokineze sa bacenom kockicom za kockanje, znamo da
izgledi da zeljena strana padne cistom slucajnoscu nagore iznose 16,67 odsto, jer svaki
put ce pasti samo jedna od sest mogucih - 1 :6. Dakle, ukratko receno, osnovna
verovatnoca jeste ona da se nesto "potrefi" potpuno slucajno, pukim slucajem. Voker
tvrdi da, ako su svi drugi elementi isti, nema razloga da se pretpostavlja da ce svest
saopstiti vise informacija jednom od tih sistema nego bilo kom drugom. Razmera izmedu
(korisnog, zeljenog) signala i (nekorisnog) suma, to jest buke, merena statisticki i
iskazana kao stepen neverovatnoce da se nesto postigne pukim slucajem, bice ista i za
velike i za male osnovne verovatnoce - za bilo kolike.

Pa sta ? Pa, to da je ovo predvidanje sasvim razlicito od onoga sto kazu drugi modeli, to
jest druge teorije o mogucim nacinima delovanja paranormalnih moci. Razmotrite, na
primer, jedan privlacan model paranormalnih moci koji kaze da prilikom jednog ogleda,
ponovljenog izvestan broj puta, paranormalna moc proradi ponekad, a kad proradi,
izazove kolaps talasne funkcije takav da se postigne upravo onaj zeljeni ishod. Koliko
cesto ce proraditi, to je stvar koja bi trebalo da ostaje prilicno postojana tokom vremena.
Recimo da ce proraditi u 10% slucajeva (poprilicno visoka vrednost, ali neka nam posluzi
kao ilustracija). Kad bi to tako bilo, onda bi se razmera signal/sum menjala dramaticno
prilikom promene osnovne verovatnoce.

Zasto je to tako ? Razmotrite jedan binarni REG ogled. Neka paranormalna moc uspesno
deluje u 10% slucajeva. Znaci, u svakih sto pokusaja ispitanik ce deset puta uspesno
ukljuciti svoju paranormalnu moc i time obezbediti pogodak (zeljeni rezultat). U
preostalih 90 slucajeva nece. To znaci da u tih 90 slucajeva ostaje vladavina ciste, puke
slucajnosti, tako da ce on pogoditi u 45, a promasiti u 45 slucajeva. Znaci ukupno ce
imati 55 pogodaka, a to je 1,1 puta vise nego sto bi puka slucajnost dala. A zamislimo
sada ogled u kome je udeseno da REG masina posalje svaki puls u samo jedan od 10
mogucih kanala. Zahvaljujuci paranormalnoj moci, ispitanik ce od svakih 100 pogoditi u
10 pokusaja, a u preostalih 90 slucajeva njegova paranormalna moc nece ni biti
116
ukljucena. A tu ce (zato sto ima 10 kanala niz koje signal moze da otputuje) pukom
slucajnoscu pogoditi samo 9 puta. Promasice 81 put. Ukupan broj pogodaka u 100
pokusaja bice 19, sto je cak 1,9 puta vise od stope uspeha koja se mogla ocekivati da je
ispitanik nagadao zaista naslepo. Tih 1,9 daleko su veci uspeh nego 1,1 a to znaci ne
samo uspesnije nagadanje nego i mnogo vecu razmeru signal/sum (vecu u korist
signala).

Model sve-ili-nista predvida da ce razmera signala prema sumu, kao i iznos
neverovatnoce da se uspeh "nabode" slucajno, zavisiti od osnovne verovatnoce. Vokerov
model kaze da nece nimalo. Dokazi kojima raspolazemo sugerisu da je Vokerov model
tacniji, iako ovde ne mozemo u celosti odbaciti psiholoske cinioce (ljude mozda vise
obeshrabruju testovi sa paranormalnim u kojima je verovatnoca pogotka mala, a kad su
obeshrabreni oni, mozda, gube motivaciju). U svakom slucaju, ono sto je ovde vazno
jeste nesto sto je donedavno bilo tesko i zamisliti : postojanje preciznih matematickih
iskaza o tome kako bi paranormalna moc trebalo da deluje.

RASPRAVE SE NASTAVLJAJU

Pokusajmo da svedemo jake i slabe strane ovih teskih, kontraintuitivnih,
kvantnomehanickih modela paranormalnih moci i da vidimo u kom pravcu se krece ta
oblast izucavanja, u kojoj se protivurecnosti nastavljaju.

Jake strane kvantnomehanickog modela jasno su vidljive. Logicki su dobro utemeljene.
Fizika iza njih neobicna je zato sto na neobican nacin tumaci izostravanje talasne
funkcije, ali nije besmislena. Ovi modeli daju predvidanja koja se mogu u praksi proveriti
i nude razumna objasnjenja za neke cinjenice koje vec dugo zbunjuju parapsihologe. Ovi
modeli su generisali barem jednu sasvim novu liniju istrazivanja, a mogli bi ponuditi
mnoge nove magistralne pravce istrazivanja.

Ipak, ostaju teskoce. Teorija je kontraintuitivna, ali to je, donekle, zato sto neki od
problema povezanih sa njom (kao sto je problem divergencije) jesu neposredno uneseni,
to jest preneseni iz same fizike - a to je jedna poenta koju neki Vokerovi kriticari nisu
shvatili. Ponajmanje je jasna, naravno, relevantnost kvantnomehanickih modela za
spontane paranormalne dogadaje, ali objasnjavanje takvih dogadaja i nije osnovni
zadatak teoreticara kvantne mehanike.

Preostaju jos neki problemi koji izazivaju neslogu i razdor kad su u pitanju
kvantnomehanicke teorije. Mi ne znamo da li je svest, sama po sebi, dovoljna da kolabira
jednu talasnu funkciju. Godine 1989. Edvin Mej je prijavio jedan ogled koji je, po nasem
uverenju, od kapitalnog, prekretnickog znacaja, a koji sugerise da svest, mozda, ipak
nije potrebna za kolabiranje talasne funkcije; to je presudno pitanje, pa smo zaista
zacudeni da niko u fizici, koliko znamo, do danas nije izvrsio ponavljanje ovog ogleda.
Osim toga, istina o danasnjim fizicarima je sledeca : vecina njih i danas je vezana za
kopenhagensko tumacenje problema merenja, tumacenje koje (ma koliko oni pricali o
prirodi mernih sistema i o medudejstvima mernih sistema sa kvantnomehanickim
svetom) ostaje, u sustini, jedan prazan ne-odgovor, jedna proizvoljna izjava da na tom
mestu postoji zapreka koja onemogucava dalje razumevanje.

Postoje dva glavna nacina da se razmatraju Vokerov model i modeli drugih teoreticara
nadahnuti kvantnom mehanikom.

Jedan nacin sastoji se u tome da se u njima vide precizne formulacije podlozne preciznoj
eksperimentalnoj proveri, posle cega ce se tacno znati sta je tacno a sta je netacno. Ali
ako cemo biti pragmaticni, to nije najpametniji prilaz. Pametnije je, i korisnije, pogledati
od kojih modela ima koliko koristi. Da li neki model omogucuje predvidanja koja se mogu
testirati ? Da li objasnjava podatke kojima vec raspolazemo ? Da li nas vodi nekim novim
magistralnim putevima istrazivanja ? Presudna proba vrednosti ili bezvrednosti svake
117
teorije jeste : da li sugerise nove oglede i da li podstice istrazivacke poduhvate koji vrede
truda. U tom pogledu, kvantnomehanicki modeli imaju sta da ponude parapsihologiji. Mi
ne kazemo da su istiniti; stavise, kazemo da je to besmislen nacin razgovora o njima.
Kazemo da su korisni. U tom smislu, oni su uvazavanja dostojna nauka.

U tom pogledu, kvantnomehanicki teorijski modeli bitno se razlikuju od spekulacija Dzona
Hejsteda o objasnjavanju paranormalnih dogadaja pomocu fizicke teorije Evereta i Vilera
o postojanju visestrukih vaseljena. Hejsted sugerise da se paranormalni efekti dogadaju
onda kad se uz pomoc necije paranormalne moci otvori komunikacija izmedu svetova,
izmedu uporednih vaseljena, tako da dogadaj koji je u ovoj Vaseljeni slabo verovatan
"prode kroz kapiju" iz neke druge vaseljene, gde je aktuelizovan, to jest desio se, u nasu
Vaseljenu, tako da se desi ovde. (Ili : i ovde.) To, da se razumemo, nije u skladu sa
najosnovnijim postulatom fizike - da razlicite vaseljene jedna drugu iskljucuju; osim
toga, ne vodi nas ni prema kakvim proverljivim ekskluzivnim predvidanjima. (To
"ekskluzivnim" bi znacilo : predvidanja koja proisticu samo i jedino iz Hejstedove teorije,
ni iz jedne druge, pa, prema tome, ako bi se dokazalo da su tacna, time bi i tacnost bas
Hejstedove teorije, za razliku od svih ostalih, bila dokazana.) Vidimo, dakle, koliko su
nadmocni pojedini kvantnomehanicki modeli, kao sto je Vokerov.

Da li se kvantnomehanicke teorije krecu u nekom pravcu ? Tu zivot postaje zanimljiv.
One nisu, poslednjih godina, nadahnule mnogo novih ogleda. To je delimicno, sumnje
nema, zbog toga sto su ogledi koji iz kvantne mehanike proisticu cesto slozeni, cudni i
suprotni ljudskoj intuiciji. Vecina parapsihologa diplomirani su psiholozi i osecaju se
nelagodno kad se nadu u blizini cudnovatih kvantnomehanickih modela (koji su takvi zato
sto je kvantna fizika, iz koje su izvedeni, veoma cudnovata nauka). Iz tih razloga mnogi
parapsiholozi radije se drze dobrih starih nacina ESP i PK testiranja. Jos dva cinioca ovde
su od znacaja. Prvo, iako kvantnomehanicki modeli kazu da su psiholoski cinioci kod
posmatraca od kljucnog znacaja za kolabiranje vektora stanja (a to znaci i za pojavu i
prirodu ESP efekata), oni te efekte ostavljaju, sasvim opravdano, u domenu psihologije.
Iz tog razloga i parapsiholozi teze da se pridrzavaju psihologije; ona je, ipak, nauka koju
su proucavali. Drugi cinilac jeste taj da je u poslednjih desetak godina u parapsihologiji
postignut dramatican napredak pomocu jednog postupka o kome cemo govoriti u
zavrsnom poglavlju, a koji je poznat kao "metaanaliza". Bas kao sto su Breid i Eliotson
imali taj peh da svoju hipnoticku anesteziju ponude javnosti upravo u vreme kad je
naislo nesto mnogo bolje (hloroform), tako i kvantnomehanicki modeli mozda ostaju
potisnuti zato sto je, koliko vidimo, naislo nesto jos bolje.

Vraticemo se kasnije pitanju da li je parapsihologija nauka ili pseudo-nauka, koje smo
dodirnuli tvrdnjom da su kvantnomehanicke teorije dostojne naucnog uvazavanja. U
nasem sledecem poglavlju iskoracicemo iz granica nauke i istrazicemo jednu temu koja
je zaokupila vec pionire parapsihologije. Smatramo da je to tema koju ne mozemo
prenebregavati i o kojoj su se mozda i mnogi citaoci zapitali : zivot posle smrti.















118
10. ZIVOT POSLE SMRTI ?


Nas glavni posao u ovoj knjizi bio je, do sada, razmatranje sve obimnijih naucnih dokaza
da odista postoje anomalije koje se moraju oznaciti terminima "paranormalna moc" ili
"paranormalno", kao i navodenje teorija o tome kako bi ta paranormalna moc mogla
delovati, kada bi mogla delovati najbolje, ko bi je mogao najdelotvornije koristiti, sta bi
se njome moglo postici i tako dalje. Ali za sve to vreme smo prenebregavali ono "veliko
pitanje" koje je raspaljivalo mastu prvih sistematskih istrazivaca paranormalnih moci :
mogu li ljudska bica da opstanu i posle svoje fizicke smrti ? Britanski istrazivaci u
devetnaestom veku nisu se ogranicavali na puko verovanje u to; okruzeni trijumfalnim
materijalizmom svoje epohe, teorijom evolucije i naucnim ateizmom, oni su bili reseni da
svakako potraze i dokaze.

Za upustanje u ovu temu nisu bas svi parapsiholozi podstaknuti religijom (kao sto su neki
kriticari netacno tvrdili). Mi cemo se u tu temu upustiti iz nekoliko razloga, uprkos
cinjenici da ce nas ta tema prisiliti da napustimo granice naucnog metoda i naucnog
vrsenja ogleda. Prvi razlog je istorijski : zivot posle smrti bio je vazno pitanje u
razmisljanjima nasih najranijih kolega. Ne kazemo da su oni bili, niti da nisu bili, casni i
nepristrasni u svojim nastojanjima da dodu do odgovora; samo kazemo da ne bi bilo sa
nase strane korektno da se odricemo istorije svoje sopstvene discipline. Drugo, ova tema
pojavljuje se u dozivljajima mnogih ljudi. Mnogi je i smatraju znacajnom, jer da nije tih
mnogih, ne bi ni danasnji spiritisticki medijumi imali tako postojano, stalno trziste za
svoje usluge, to jest tako postojan priliv klijenata. Kao trece, mi imamo utisak da najbolji
dokazni materijal kojim raspolazemo zasluzuje i zavreduje naucno razmatranje zato sto
je veoma visokog kvaliteta. Ne mozemo bezati od cinjenica samo zato sto nam nije po
volji jedna oblast. Licno govoreci, nemamo bas mnogo volje da raspravljamo o
implikacijama raznih istrazivanja iz oblasti reinkarnacije, ali ipak necemo prenebregavati,
a ni ismevati dokazni materijal koji o tome postoji.

KONKRETNI SLUCAJEVI

Postojanje paranormalnih moci kao da sugerise da um, ili svest, moze da deluje izvan
tela. To je najociglednije u slucaju psihokineze, gde ljudska volja, po svemu sudeci,
deluje na udaljene objekte i dogadaje. Svest, ako zelite da se tako izrazite, nije
lokalizovana, ona nije ogranicena na fizicku zapreminu naseg mozga. Pa, ako je tako,
onda je logicno da potrazimo i neke dalje dokaze o izdvojenosti uma od tela. Nasa prva
luka u koju cemo doploviti jeste vantelesno iskustvo, VTI, poznato i kao astralna
projekcija, astralni let ili astralno putovanje - takve izraze koristili su neki autori, malo
vise skloni okultnom, kad su pisali o VTI. Mi cemo sve te njihove astralne svetove sasvim
izostaviti iz nasih razmatranja i posveticemo paznju, prvo, pitanju kako je to kad vam
se dogodi VTI. Ovde je tipicna, mada vrlo kratka, izjava jednog osmogodisnjeg decaka o
VTI : "E, da znate samo sta mi se desilo. Lezao ja na krevetu i citao nesto, i odjedanput
kao pocnem da se dizem u vazduh. Podignem se ja sve do blizu plafona. Onda pogledam
dole i vidim sebe kako lezim na krevetu. Onda se spustim polako. Posle toga sam
pozvao..."

Da li se takvi dogadaji zaista desavaju ili su samo halucinacije ? Ako bi um mogao na
ovaj nacin da isplovi iz tela, zar ne bi mogao i trajno da ga napusti, a ipak da ocuva svoj
integritet i svoju koherentnost, pa i posle smrti tela ? Ova mogucnost narocito se
izostrava kod jedne posebne vrste VTI, koja je poznata kao "iskustvo blizine smrti" ili
IBS. Pojedini ljudi koji su bili vrlo blizu smrti, na primer klinicki mrtvi neko vreme, a onda
reanimacijom vraceni u zivot, prijavili su da im se cinilo da njihov um plovi nekud, izlazi
iz tela, u to vreme.

Nas sledeci korak bio bi da pogledamo kakvi dogadaji sugerisu da bi um mogao nastaviti
da deluje posle smrti tela. Ti dogadaji bili bi : prividenja (prikaze, aveti, sablasti) mrtvih
119
ljudi, razgovori sa njima posredstvom spiritista (medijuma), dokazi o navodnim "ranijim
zivotima" prikupljeni tokom takozvane hipnoticke regresije, kao i neposredno
proucavanje pojedinaca koji ostavljaju utisak da su reinkarnirani iz nekih ranijih zivota.

Moze li se dati konacna naucna presuda o pitanju zivota posle smrti ? Tu postoji jedno
trnovito pitanje. Pretpostavimo da jedan medijum pocne da saopstava podrobne podatke
o nekome ko je umro, i da mi onda ustanovimo, na osnovu dokumentacije ili kroz
razgovore sa ljudima koji su tog pokojnika ili pokojnicu poznavali, da je medijum sve
tacno rekao. Pretpostavimo da su dokazi toliko jaki da mi, bez ikakve razlozne sumnje,
zakljucimo da medijum ni na koji nacin osim paranormalnim putem nije mogao doznati
sve to o preminuloj osobi. Pa i tada necemo imati nikakav dokaz da je umrla osoba na
neki nacin duhovno prezivela i dostavila informacije spiritisti. Jer, ako smo mi mogli da
proverimo informacije (da pogledamo dokumentarne izvore, da razgovaramo sa ljudima),
onda je i spiritista mogao, pomocu ESP, da dokuci sadrzinu upravo tih istih dokumenata
ili pomocu telepatije da nasluti cega se secaju preziveli poznanici umrlog coveka. Za to je
medijum mogao upotrebiti izuzetno jaku vrstu vanculnog opazanja, takozvanu super-
ESP. Na ovu mogucnost vraticemo se kasnije, ali u teoriji super-ESP je alternativa
pomocu koje mozemo osporiti svaku tvrdnju i pricu o komunikaciji sa mrtvima.

Uprkos tome, kao i uprkos cinjenici da veliki deo dokaznog materijala koji cemo uzeti u
razmatranje zaista nije plod nikakvog naucnog vrsenja ogleda, mi ipak mozemo doci do
nekih razloznih zakljucaka o zivotu posle smrti. Ovde treba da usvojimo nacelan stav
francuskih "istraznih sudija", a to vam je, u Francuskoj, sluzbeno lice koje ne sudi nego
samo prikuplja i analizuje sve moguce podatke i dokaze koji bi mogli biti u vezi sa
pocinjenim krivicnim delom. Treba da koristimo svoju racionalnost, svoje osecanje za
verovatnost i za razloznu sumnju, i pomocu toga da procenjujemo koliko ubedljivo
izgleda ovaj ili onaj prijavljeni slucaj. Nema ni govora o konacnoj naucnoj presudi, ali se
moze doci do provizorne naucne razumne procene.

VANTELESNA ISKUSTVA

"Bila sam vrlo umorna, i to fizicki premorena, zaista, ali moj um bio je bas veoma
aktivan. Prilegla sam da se malo odmorim, bilo je kasno po podne. Osetila sam neko
cudnovato peckanje u rukama i nogama, onda sam zacula neko zujanje... Bila sam
svesna da mi se stvara neki pritisak oko glave ili u glavi, a onda kao da me je nesto
ponelo kroz neki mracan tunel, velikom brzinom... To se zavrsilo, pogledala sam oko
sebe i po svemu stekla utisak da lebdim metar ili dva iznad postelje, jos u toj istoj sobi.
Bacila sam pogled nadole i videla svoje telo tamo, ispod mene. Iz nekog cudnog razloga
zagledala sam se sa velikom paznjom u jedan cudan pramen paucine na vrhu mog
ormana za odecu... To me je pomalo uplasilo, pa sam se uprla snagom volje da se vratim
u svoje telo. Kao da me je povukao neki kanap ili nit, vratila sam se, i to putanjom
(mada u ovo nisam sigurna) kroz svoju glavu. Malo sam se trgla i pridigla se u sedeci
polozaj. Sve to bilo je savrseno neocekivano. Kad sam se malo pribrala, pogledala sam
sta ima na tom ormanu. I zaista, ona paucina je bila tamo i izgledala je bas tako."

Ovakva VTI nisu retkost. Bilo je raznih anketa o tome, pitanja su postavljana na razlicite
nacine, ali cini se da je nekih deset ili dvadeset posto od ukupnog stanovnistva imalo
nekada u svom zivotu barem jedno slicno iskustvo. Jedna veoma mala manjina
prijavljuje dva ili vise VTI. Dakle, takve stvari ne govore samo neki cudaci, niti samo oni
drugari koji vole da se raspricaju o "astralnim" putesestvijima.

Da li se tokom VTI koristi ESP ? Osoba iz gornje price "videla" je nesto sto iz normalne
ljudske perspektive nije bilo dostupno pogledu; to otvara mogucnost da je um isplovio iz
tela i paranormalnim putem postigao jedno opazanje.

Carls Tart je prijavio jedan zanimljiv ogled u kome se zeleo proveriti upravo taj efekat.
Jedna zena koja je vec imala vantelesna iskustva lezala je na krevetu u jednoj sobi. Na
120
njenu glavu bile su prikljucene elektrode EEG masine, da bi se snimao njen
elektroencefalogram. Ona je iz tog polozaja uspela da procita, tacno, petocifreni broj
ispisan na papiru polozenom na vrh ormana u drugoj, susednoj sobi. Karl Osis izveo je
jos domisljatiji ogled u kome je ispitanik lezao u jednoj sobi dok se u drugoj sobi nalazio
jedan izuzetan ESP ciljni predmet. Bila je to masina koja je projektovala slike na takav
nacin da ih nije mogao videti niko osim neke osobe koja bi dosla i stala tacno ispred te
masine. Ispitaniku je receno koje su to slike, on ih je, dakle, znao, ali trebalo je da
pogodi kojim ce se redosledom one pojaviti. Niko nije pusten da ude u tu drugu sobu;
dakle, te opticke informacije nije mogao primiti niko. Pa ipak, ispitanik je nepogresivo
pogodio kad je koja slika pustena. Za sebe je tvrdio da oseca veliko pouzdanje da ce
tacno pogadati. Ogled je ponovljen jos dvaput, i svaki put je taj subjekt nepogresivo
pogodio redosled tih slika. Neverovatnoca da on to pogodi pukim slucajem bila je veoma
velika.

Osisov ogled je, prividno, narocito povoljan za nase sadasnje razmatranje zato sto
sticemo utisak da je neki deo uma tog ispitanika doplovio pred projektor i video kad se
prikazuje koji opticki efekat. Ali to je samo prividno; zasnovano je na pogresnoj logici.
Ako se pomocu ESP mogu otkriti podaci koji su samo na jednom mikrofilmu i nigde
drugde, i ako se opet pomocu ESP moze u ogledu "nadole skroz" pogoditi koje su karte
ispod kojih u cvrsto zapakovanom spilu, onda znamo da je naivno svako razmisljanje o
vanculnom opazanju kao o necem sto je vezano za lokalizovano culo. Osisov pomenuti
rezultat mogao bi biti najnormalnija ESP. Stavise, moguce je tvrditi da vantelesna
iskustva nisu nista drugo do ESP efekti praceni halucinacijama.

Ovaj opsti zakljucak podrzavaju dva ogleda Dzona Palmera. U tim ogledima on je uspeo
da izazove VTI kod dobrovoljaca. U prvom ogledu upotrebio je vizuelno polje sa spiralom
koja rotira. U drugom ogledu obezbedio je gancfeld uslove, a ispitanicima je govorio da
treba da dozive vantelesno iskustvo koje bi im omogucilo da saznaju nesto o ciljnoj slici
koja se nalazi u drugoj sobi gde je gleda jedan covek. U prvom ogledu ukupni rezultati
bili su ispod slucajnosti, a oni ispitanici koji su doziveli VTI postigli su znacajno ESP
promasivanje. U drugom ogledu desilo se sve suprotno. Ukupni postignuti rezultati bili su
iznad nivoa slucajnosti, a kod onih koji su postigli VTI, izrazito iznad tog nivoa.

Poenta je ovde to da su to upravo isti oni rezultati koje je Palmer postizao u svojim
obicnim ogledima sa gancfeldom i sa izmenjenim stanjima, gde niko nije ni pominjao, a
ni prijavljivao nikakva vantelesna iskustva. Najizrazitiji ESP rezultati dobijeni su od onih
kandidata kod kojih su se razvila najjace izmenjena stanja svesti. To nam sugerise da je
VTI jedna suvisnost, beznacajnost, nesto sto samo moze eventualno naznaciti da je
ispitanik dospeo u izmenjeno stanje svesti. Mi to izmenjeno stanje svesti mozemo, u
svakom slucaju, meriti i na druge nacine. Nije nimalo vazno da li se ispitaniku pricinilo da
izlazi iz svog tela, vazno je samo da je dospeo u izmenjeno stanje svesti. Ali da bismo bili
posteni, priznacemo da su ispitanici u Palmerovim ogledima, oni koji su prijavili VTI, dali
kudikamo drugacije opise te pojave nego ljudi kojima se to u zivotu desilo neocekivano;
kvalitet dozivljaja nije bio isti.

Da li su ogledi sa VTI pruzili neki bolji uvid u tu pojavu ?

Godine 1976. parapsiholog Robert Moris prijavio je jedan ogled sa uvezbanim ispitanikom
po imenu Stjuart Hareri. Moris je sugerisao da bi jedan dobar nacin da se testira da li
tokom VTI zaista nesto izlazi iz Harerijevog tela mogao biti sledeci : da se u blizini nade
neki monitor, dakle nadzornik, mozda covek, a mozda i zivotinja, koji bi mogao reagovati
na to nesto. Za taj posao odabrana je zivotinja, Harerijev kucni ljubimac - njegovo
omiljeno mace. Mace je stavljeno u jedan zatvoren prostor u drugoj sobi dok je Hareri
pokusavao, u nasumicno odabranim periodima (koji su zahvatili otprilike jednu polovinu
ukupnog vremena ogleda) da "mentalno putuje" ka svom macetu. Tokom onih razdoblja
kad je Hareri pokusavao da bude u VTI (ako se tako moze reci), mace je sedelo mirno,
bez ikakvog mjaukanja, i odavalo utisak da se oseca dobro i zadovoljno. Tokom druge
121
polovine eksperimentalnog vremena ponasalo se nemirno i mjauknulo je 37 puta. Ali kad
je isti ovaj ogled ponovljen sa drugom mackom sa kojom Hareri nije bio ni u kakvoj
dotadasnjoj bliskosti, nije primecen nikakav znacajan efekat.

Da li je, dakle, to malo stvorenje na neki nacin osecalo Harerijevo mentalno prisustvo i iz
tog razloga sedelo u miru i tisini ? Jedan od posmatraca ispricao je da mu se u jednom
trenutku pricinilo da vidi neku ljudsku sen u blizini macke; kasnije se ispostavilo (jer to
tada posmatrac nije znao) da je to bilo tokom jednog od razdoblja kad je Hareri, po
svome tvrdenju, dozivljavao vantelesno iskustvo. Ali Hareri je mogao psihokinezom
uticati i na macku i na tog posmatraca u drugoj sobi, tako da cela stvar ostaje
nedokazana. Isto se moze reci i za nedavne Osisove studije u kojima je uspeh na testu
prepoznavanja opticke ciljne slike bio pracen signalima iz uredaja za merenja napetosti u
metalnim predmetima (kao u Hejstedovim studijama o savijanju metala). Metalni
predmeti bili su u blizini projektora slika. To je, dabome, moglo biti istovremeno
delovanje ESP i PK.

Dzon Palmer izlozio je zamisao da bi jaci dokaz za VTI bio ako bi se moglo pokazati da su
ESP efekti koji stoje u vezi sa VTI nekako razliciti po vrsti od onih bez veze sa VTI. Ali on
je to sugerisao poodavno, a niko dosad, koliko znamo, nije takve naporedne oglede
pokusao da izvede. Aktivnost mozga nadzirana je tokom VTI, ali bezuspesno; razliciti
eksperimentatori prijavili su rezultate koji se izmedu sebe ne slazu.

Mi sada nemamo dobre dokaze na temelju kojih bismo mogli oceniti da li je VTI stvar
cisto subjektivna ili nije. Ali znamo da su VTI osecanja bila cesto prijavljena u vreme kad
su ispitanici postizali jake paranormalne rezultate, a to moze znaciti da je dozivljavanje
raznih VTI utisaka dobar pokazatelj da je osoba dospela u psihicko stanje povoljno za
ESP delovanje.

SVETLOST NA KRAJU TUNELA

Rani hronicari VTI zapazili su da je veliki deo takvih iskustava bio indukovan velikim
strahom, jakim stresom ili ranjavanjem; ali nastojali su da sto manje naglasavaju tu
istinu, plaseci se da ce neko reci da su sve to bile halucinacije izazvane takvim
nevoljama, a ne "prava" vantelesna iskustva. Medutim, okolnosti su se promenile u
poslednjih dvadesetak godina, ispoljeno je veliko zanimanje za VTI indukovana stresom.
Za jednoga od pionira u istrazivanjima na ovom polju smatra se Rejmond Mudi, covek
koji je prikupio nekoliko stotina izvestaja o slucajevima spontanih VTI i IBS.


Osobeni elementi iskustva blizine smrti
• Neiskazivost. Veoma je tesko recima opisati sve vidove takvih dozivljaja.
• Svest o drugima. Neki ljudi u dubokoj nesvesti kao da ipak opazaju govor i
postupke ljudi oko sebe.
• Smirenost. Izrazito osecanje spokojstva i mira.
• Zvuci. Cuju se ili pricinjavaju zvuci kao : zujanje, jaka zvonjava, fijuk nalik na
vetar, cesto neugodni.
• Mracni tunel. Osecaj brzog kretanja kroz mracni tunel ili dugacku pecinu, odnosno
dolinu. (Da li je tu poreklo metafora o "dolini senke smrti" ?)
• VTI vid. Osecaj posedovanja jos jednog tela, izvan svog fizickog tela. Ovo cesto
dode kao veliko iznenadenje.
• Susreti sa drugima. Susreti sa "duhovima" ljudi koje je subjekt poznavao a koji su
umrli.
• "Zbunjeni duhovi". (Neuobicajeno.) Bilo je izvestaja da su videni ljudi koji su
umrli, ali su vezani za neki predmet, osobu ili naviku; cinilo se da ih razdire neki
sukob ili neka muka. Ostavljaju utisak da su vise humanizovani nego drugi
"duhovi".
122
• Bica od svetlosti. Pojave bica koja izgledaju kao osobe, ali sazdana od blistave
svetlosti. Ta svetlost, ipak, ne zaseni oci, to jest ne zaslepi posmatraca; iz takvog
svetlosnog bica kao da isijavaju silna radost, ljubav i toplina. Izrazita neopisivost
recima. Takvo bice cesto bude sagledano kao vodic ili izaslanik.
• Pregled ucinjenog. Svetlosno bice skrene umirucem coveku paznju na protekli
zivot, na ucinjena dela i na posledice tih dela, ali sve to bez i jedne jedine reci.
Ovo sa ciljem da se uspomene evociraju i da se o njima razmisli, a ne da se
umirucoj osobi sudi i presudi. "On (stvor od svetla) pokusavao je kroz svaku od
tih uspomena da mi pokaze nesto. Neprestano je naglasavao znacaj ljubavi... Ali
bez ijedne optuzbe protiv mene."
• Vizije znanja. (Neuobicajeno.) Kratkotrajna sagledavanja jednog sasvim
izdvojenog podrucja postojanja, gde kao da sveukupno znanje o svemu uporedo
postoji u nekom bezvremenom stanju. Vrlo izrazita neiskazivost recima.
• Gradovi svetlosti. (Neuobicajeno.) Ponekad se videni prizor opisuje, maltene
biblijskim recima, kao Raj; reke su kao staklo, gradevine od kristala, a sve je to
prozeto i natopljeno svetloscu.
• Granica. Neka velika voda ili jedna crta na tlu, kapija, ograda, vrata, ili siva
izmaglica; preci tamo znaci prihvatiti smrt.
• Spasenje ili pomilovanje. (Neuobicajeno.) Verovanje da stvor od svetlosti, ili neko
drugi, daje pomilovanje za pocinjena dela, ili spasava umiruceg od smrti. U
takvim slucajevima umiruci se cesto plasi za neku drugu osobu koja je jos u
zivotu, na Zemlji : za bracnog druga kome moze biti slomljeno srce, ili za dete
koje nece moci da bude odgajeno onako kako bi to umiruci zeleo.
• Povratak. Cesto se dozivi kao razocaranje, u prvim trenucima, narocito kod onih
koji su reanimacijom vraceni iz klinicke smrti.
• Delovanje na kasniji zivot. Veoma jako pozitivno delovanje. Nestane svaki, pa i
najmanji strah od smrti, poneko prijavi i povecanu sposobnost da "oseti" druge
ljude (ili cak ispolji paranormalnu moc). Ojacano osecanje svrhe, cilja. Manje
briznosti zbog svakojakih zivotnih problema.
• Nerado saopstavanje drugima. Okolina cesto reaguje negativno, sa
nerazumevanjem ili odbacivanjem, kad onaj koji je bio nadomak smrti prica o
ovim stvarima. Zato onaj ko je doziveo IBS nauci da o tome ne prica rado.

Evo jednog prilicno tipicnog izvestaja o IBS. To je pricao jednome od nas dvojice, autora
ove knjige, jedan covek. Pridodali smo brojeve u zagradama, koji ukazuju na mesta gde
se pojavljuju neki od pobrojanih 17 elemenata.

"Meni je vrlo tesko da to objasnim, tesko je naci reci za to... bilo je tu nekih svojstava
koja stvarno ne mogu lako iskazati (1). Dogodila mi se saobracajna nesreca. (Prica
pojedinosti o sudaru.) Bio sam nejasno svestan da se oko mene odvija burna aktivnost,
da ljudi nesto vicu, ali sam to vrlo slabo zapamtio (2). Osecao sam se cudno miran, vrlo
spokojan, kao da mi vise nista nije vazno (3). Postepeno sam postajao svestan da
putujem kroz nekakvu dugacku cev (5), idem sve dalje i dalje, oko mene je to bilo
zamuceno. Mislim da nisam imao pojma sta sam bio. Ali u daljini sam video jedno
svetlo... jednu grudvu, kuglu svetlosti. Kretala se meni u susret, polako, a kad se
primakla, bila je tako blestava. Cista svetlost, ali ne zasenjujuca (9)... To svetlo, ja
naprosto ne mogu da izrazim sta je znacilo... ne Boga, niti Hrista, niti ista tako, ali to je
bio neko, neki agens, neka sila... Imao sam zapanjujuce osecanje potpune
dobronamernosti te svetlosti. Iza te lopte svetlosti bile su, morao bih se tako izraziti,
gradevine, nekakve gradevine, sve u svetlosti (12)... Bilo je okolo i raznih drugih
svetlosti, pretpostavljam da bih sad rekao da su to bili duhovi ili tako nesto, ali ne secam
se da sam tada u njima prepoznao ljude, ikoga koga sam poznavao... Svetlo je iznenada
ucinilo neku kretnju ka meni. Pokazalo je, zapravo, kao da se orijentisalo na neki nacin
prema dole... Shvatio sam da cu se vratiti sebi, u svoje telo, da zivim... Iako ovo moze
zvucati bizarno, u onom trenutku nisam bio zbog toga bas zadovoljan. Ta svetlost bila je
toliko puna svega sto je dobro da sam maltene zeleo da ostanem. Ali ona je izbledela,
123
postepeno, i nestala... a ja sam posle nekog vremena dosao svesti (15). Bio sam u toj
nesreci vrlo tesko ranjen."

Taj covek nikada nije cuo za Rejmonda Mudija niti za njegove studije, ali paralele izmedu
ove ispovesti i nekoliko Mudijevih elemenata IBS (od ukupno 17) veoma su upadljive.
Jedan bitan element koji se kod ovog coveka, koji umalo sto nije poginuo, nije pojavio
jeste "saslusanje" pred bicem od svetlosti. Kod Rejmonda Mudija to je deveta stavka.
Drugi stradalnici pricali su da im je to bice usmerilo paznju ka proteklom zivotu, sa
pitanjem (bez ijedne reci) otprilike u smislu : "Sta si uradio (uradila) sa svojim zivotom ?
Jesi li spreman (spremna) da umres ?" Ljudi koji su sa Mudijem razgovarali tvrdili su da
to pitanje nikad nije zazvucalo kao optuzba. Navodno su bili jasno svesni da svetlosno
bice ima za njih bezgranicnu i bezuslovnu ljubav. Usled toga (kazu), prestali su se plasiti
smrti, mada je nisu poceli prizeljkivati. Za ogromnu vecinu njih to je bilo veoma
dragoceno iskustvo, sa mocnim pozitivnim uticajem na njihov kasniji zivot.

Naznake da je opstanak moguc i posle smrti jesu i susreti sa ljudima koji su umrli ranije,
a koje je za zivota poznavao covek u VTI, kao i cinjenica da VTI ne prestaje trenutkom
klinicke smrti. (U jednom od Mudijevih slucajeva, covek je imao VTI jos minutima posle
klinicke smrti, sve do trenutka kad je reanimacija uspela.) Likovna sadrzina VTI moze biti
veoma slicna vizionarskim spisima mistika; neki stradalnici su kasnije pricali o "svetu
zbunjenih duhova" - naime, bica koja nisu ostvarila svoju svrhu u zivotu ili koja su
pocinila samoubistvo. Pregled ucinjenog (10) moze ukljuciti i utisak da se dogada
otkrovenje, to jest cudesno uvidanje posledica ucinjenog. Razmisljajuci o nacistima koji
su pocinili velika zverstva, Rejmond Mudi zapisao je da su ta dela pocinjena za zivota
morala imati za posledicu "nebrojene pojedinacne tragedije... bezbrojna polagana
umiranja, kao i brza i okrutna... uzasne degradacije, godine gladi, suza i muka kod
zrtava. Ako se nacistickim zlikovcima desilo isto ono sto su doziveli moji VTI subjekti,
onda ja zaista nikako ne mogu zamisliti pakao uzasniji, nepodnosljiviji od toga." Moguce
je, mozda, naslutiti u tim VTI dozivljajima zacetke zamisli o raju i paklu.

Naravno da je Rejmond Mudi potrazio i normalna objasnjenja za VTI. Covek koji je tesko
ranjen ili pod teskim stresom dozivece, neminovno, i krupne psiholoske promene. Kao
prvo, takav pacijent ima bitno smanjen ili i sasvim prekinut dotok krvi u mozak, sto znaci
da mozak ostaje bez snabdevanja kiseonikom. Usledi i culna izolacija i tako dalje. Neke
od osobina VTI srecu se, itekako, i drugde, izvan VTI. Tako, na primer, osecanje
putovanja kroz kanal ili tunel cesto imaju i epilepticari, bolesnici od migrene, a ponekad i
ljudi kojima neposredno predstoji utonuce u san. (Jedan od nas dvojice, autora ove
knjige, moze iz licnog iskustva da potvrdi da narkoza kod zubara takode moze izazvati taj
efekat.) Droge i anestetici itekako mogu izazvati neke od nejjednostavnijih pojava
vezanih za VTI, ali ima u izobilju slucajeva stradalnika koji nisu bili drogirani niti pod bilo
kakvim uticajem lekova niti bilo koje medicinske intervencije, a ipak su doziveli VTI.

Psihijatar Ronald Sigel iz Los Andelesa napisao je opsiran kriticki prikaz o VTI, tvrdeci da
se sva takva iskustva mogu objasniti jakim psiholoskim potrebama i jakim zeljama
kombinovanim sa medicinskim traumama. Vecinu osobina VTI, kaze on, prijavili su i
mnogi uzivaoci LSD i drugih halucinogenih droga. Sigel, medutim, mozda previda
sustinu. Ako postoji neki kontinuitet izmedu VTI i IBS, zasto bismo ocekivali da IBS bude
u celosti razlicit od izvesnih iskustava zivih i zdravih ljudi ? Osim toga, ako ostavimo po
strani neke izuzetno sumnjive tvrdnje o paklenim dozivljajima koje su objavljivali
pojedini religijski angazovani pisci, vidimo da su izvestaji o negativnim, uzasavajucim
sadrzinama IBS veoma retki, dok su negativna i uzasavajuca halucinogena iskustva
cesta, sto se ne uklapa dobro sa tezom o VTI i IBS kao reakcijama na traumu.

Onaj deo Sigelove teorije u kome on govori o ispunjavanju zelja takode nailazi na veliki
problem. Naime, fenomenologija IBS (priroda samog tog iskustva) izgleda da nije ni u
kakvoj vezi sa covekovom pripadnoscu ovoj ili onoj kulturi i civilizaciji. Cini se da je
savrseno svejedno da li neko veruje ili ne veruje u andele i duhove, Hrista, Visnu ili
124
Budu, ili u nesto drugo. Stereotipni izvestaji o raju ili paklu zapravo su veoma retki u
IBS. Takode ni skolska sprema, socijalna ili klasna pripadnost, pa ni ekonomsko stanje,
ne uticu nimalo na ucestalost ili prirodu IBS.

S vremena na vreme neko ko ima malo ili nimalo prakse u ovoj oblasti istrazivanja istupi
sa nekom svojom zamislju. Tako je cuveni popularizator nauke, astronom Karl Segan,
izjavio da univerzalnost IBS moze biti u nekoj vezi sa jednim dozivljajem koji je svima
nama zajednicki, a to je rodenje, to jest prolazak kroz proces porodaja. Taj "mracni
kanal" mogao bi biti porodajni kanal, a izlazak iz svoga tela mogao bi biti samo
prisecanje na izlazak iz majcinog tela - ponovno prozivljavanje tog dogadaja. Ova
zamisao (koja je dobila sasvim nekriticnu podrsku u jednom delu javnosti) mozda je
proistekla iz "nju-ejdz" terapija, kao sto je ona sa "ponovnim radanjem". Iz cega god da
je proistekla, dovoljno je samo ovlas je razmotriti, pa da se raspadne. Porodajni kanal
uopste ne lici na tunel. Mentalni kapacitet novorodenceta nije takav da bi dete moglo da
zapamti svoje rodenje tako dobro da iz toga proisteknu podrobne, produbljene slike i
drugi osecaji u vantelesnim iskustvima i u iskustvima bliske smrti. Osim toga, nadeno je
da su VTI i IBS jednako cesti kod "normalno" rodenih i kod onih rodenih putem carskog
reza. To prilicno delotvorno rusi ideju da je tunelski efekat u IBS odraz ili odjek
porodajnog dozivljaja.

Bilo je pokusaja da se iz dosad prikupljenog znanja o vizuelnom korteksu u ljudskom
mozgu izvuku, ekstrapolacijom, naznake o tunelskim slikama u IBS. Na primer, ovako :
povecanje kortikalne pobudljivosti, sposobnosti pobudivanja nervnih celija u vizuelnom
korteksu moglo bi u njemu aktivirati "trake" koje bi davale privid koncentricnih prstenova
ili spirala, a to bi vodilo ka prividu tunela. Posto je veci broj neurona (po jedinici povrsine
vidnog polja) usredsreden na sredini vidnog polja nego na periferiji, pacijent bi mogao
imati privid da je ispred njega mutna kugla svetlosti. Ove spekulacije mozda bi mogle
objasniti najjednostavnije elemente IBS i VTI fenomena, mozda nekih 5%, ali nikako ne
onih preostalih 95% - jer je fenomenologija VTI i IBS slozena. Nema razloga da verujemo
da ce ova pojednostavljena neurofizioloska objasnjenja voditi nekom napretku u ovoj
oblasti.

ISTRAZIVANJA JEDNOG KARDIOLOGA

"Moram priznati : kad sam prvi put citao knjigu Zivot posle zivota mislio sam da su svi ti
dozivljaji samo izmisljotine pojedinaca koji su zeleli da zloupotrebe lakovernost autora,
doktora Rejmonda Mudija, ili da je sam Mudi "ukrasavao" istinu da bi se njegova knjiga
sto bolje prodala. Ali, evo, posle pet godina i 116 razgovora sa pacijentima, uveren sam,
iz mnogih razloga, da te moje pocetne sumnje nisu bile opravdane."

Ovo je bio pasus iz odlicne knjige Uspomene na smrt koju je napisao Majkl Sabom,
kardiolog iz Atlante. Ono po cemu se doktor Sabom razlikuje od mnogih drugih
medicinara koji su sa istim tolikim stepenem podozrenja citali Mudijevu knjigu jesu dve
osobine : prvo, dr Sabom bio je voljan da ulozi trud i potrazi istinu o toj oblasti i, drugo,
pre nego sto je pristupio tom poslu on je jasno i precizno razradio metodologiju za tako
nesto. Priznaje da nije ocekivao da ce njegovi pacijenti govoriti o IBS ili o bilo cemu
slicnom. Ipak, preduzeo je niz razgovora sa onima koji su se oporavili od vrlo teskih
srcanih udara i slicnih neposrednih opasnosti po zivot, kao i sa onima kojima je tokom
neke velike operacije, na hirurskom stolu, srce bilo zaustavljeno neko vreme, pa ponovo
pokrenuto. On je sa njima vodio razgovor veoma pazljivo ali "najnormalnije, kao da je to
deo uobicajenog prikupljanja podataka o toku bolesti". Sabom belezi da mu je
pacijentkinja posle jednog od prvih njegovih takvih intervjua rekla : "Doktore, u pocetku
razgovora vi kao da ste svim silama nastojali da mi dokazete da ja nisam dozivela to sto
sam dozivela." Doktor Sabom je kod velikog broja pacijenata koji su se izvukli sa samog
praga smrti naisao na otpor, na oklevanje da se o IBS govori : pacijenti su mislili da je
bolje o tome ne pricati, neki iz straha da ce im biti pripisano da govore gluposti ili da su
im to bile samo halucinacije. Ali mnogi su progovorili o IBS, i pokazalo se da je
125
iznenadujuce veliki postotak njih imao IBS. Nalazi dr Saboma podudaraju se, u opstim
crtama, sa nalazima Rejmonda Mudija, Keneta Ringa, Rasela Nojisa, i drugih istrazivaca
na ovom polju. Mi smatramo da je, u poredenju sa svima njima, rad dr Saboma najbolji,
najkvalitetniji.

Sabom je svoju knjigu pomno dokumentovao i tablicama prikazao sve nalaze prikupljane
pet godina. Posvetio je znatan prostor razmatranju raznih mogucih objasnjenja IBS u
terminima svesnog ili podsvesnog stvaranja uobrazilja, ili psiholoskih fenomena kao sto
je depersionalizacija (iscezavanje licnosti), autoskopska halucinacija (privid gledanja
sebe), i slicni sindromi; zatim, dejstvo ranijih ocekivanja (pokazalo se da neobicno veliki
broj ljudi zna poprilicno o IBS i pre nego sto im se dogodi, odnosno, znaju i oni kojima se
IBS nikada nije dogodio); dalje, dejstvo raznih lekova i droga; dejstvo mozdanih udara u
raznim podrucjima mozga; oslobadanje mozdanih hemikalija koje su poznate kao
endorfini; acidoza (prisustvo prevelike kolicine ugljendioksida u mozgu) i tako dalje. Dr
Sabom temeljito ilustruje slabosti svih tih alternativnih objasnjenja, uzetih pojedinacno ili
u kombinacijama. Ali mozda najizrazitiji od svih doprinosa dr Saboma sastoji se u tome
sto je on domisljato istrazivao tacnost izvestaja IBS subjekata o tome da su, tokom svoje
najteze krize, bili navodno svesni okoline.

Sabom je razgovarao sa mnogima koji su tvrdili da su tokom IBS dozivljaja bili svesni sta
se oko njih dogada - to jest, da su dozivljavali nesto nalik na vantelesno iskustvo (VTI).
Pacijenti kojima se dogodio srcani udar i na kojima je primenjena tehnika poznata kao
kardio-pulmonarni restart (CPR) cesto su opisivali ko je sta radio tokom CPR, iako su za
vreme tog dogadaja bili, dakako, u dubokoj nesvesti. Sabom kaze da su to "autoskopski
IBS", sto bukvalno znaci : gledanje sebe tokom IBS dozivljaja. Razgovarajuci sa tim
ljudima Sabom je uspeo da "izvuce" iz njih vrlo konkretna prisecanja na razne dogadaje
koji su se odigravali tokom reanimacije. Nisu to bili retki uspesi; u 32 slucaja postignuto
je uspesno prisecanje.

Onda je dr Sabom razgovarao sa dvadeset pet kardioloskih pacijenata koji nisu doziveli ni
IBS ni VTI tokom reanimacije, ali koji su bili (kako ih on naziva) "iskusni kardio-pacijenti
sa prosecnim bolesnickim stazom od nesto preko pet godina". Tih dvadeset pet ljudi on
je analizovao tako sto ih je delio u grupe prema polu, starosti, rasi i drugim varijabilnim
ciniocima; svaku tako dobijenu grupu uporedivao je sa podudarnom grupom
autoskopskih IBS ispitanika. Onda je postavljao tim "iskusnim" pacijentima pitanja o
kardio-monitorima koji se prikljucuju na pacijenta u krizi, o izgledu kardio-defibrilatora
koji se koristi u CPR, o drugoj opremi za CPR, kao i o opstoj opremi i opstim postupcima
u kardioloskom odeljenju. Cilj je bio da se ustanovi da li ono sto autoskopski IBS subjekti
znaju takode zna svaki iskusan pacijent. Cak je obezbedio da svi koji su usli u tu
kontrolnu grupu budu osobe sklone redovnom gledanju televizije - zato sto je zeleo da
sazna da li razlicita konkretna znanja kod pripadnika glavne (ne kontrolne) grupe mogu
biti pripisana, ipak, samo gledanju televizijskih drama sa medicinskom sadrzinom, nicem
cudnijem od toga.

Sabom je ustanovio da su ispitanici u kontrolnoj grupi pravili osobene greske kad je
trebalo opisati CPR postupak; od 23 ispitanika koji su o tome pristali da govore, 20 je
nacinilo bar jednu krupnu gresku. Najcesca greska bila je verovanje da se pacijentima
kojima je stalo srce daje vestacko disanje usta na usta. Bilo je i zabluda o nacinu na koji
se obezbeduje da grlo i dusnik ostanu otvoreni tokom CPR, kako se daje masaza srca
(ljudi su mislili da udarac u leda, ispod plecke, moze u tome da pomogne),
nerazumevanje kako defibrilator radi (mnogi su, na primer, mislili da one ravne povrsine
koje se pritisnu pacijentu na prsa imaju u sebi neke ventile za uvlacenje vazduha, to jest
sisaljke koje navodno obezbede da defibrilator "dobro prianja" uz telo), zapravo gresili su
u pogledu gotovo svakog vida CPR postupka. Ali za razliku od njih, oni koji su bili u
glavnoj grupi - dakle, oni koji su prijavili autoskopni IBS - nisu nacinili nijednu krupnu
gresku. Prema tome, cini se da ovi autoskopski IBS subjekti nisu samo nagadali na
osnovu ranijih znanja, kao sto je Sabom podozrevao. To cini uverljivijom zamisao da su
126
oni, na neki nacin, zaista tacno uocavali i pamtili sta im se desavalo tokom reanimacije,
iako su bili u nesvesti. Postoje, doduse, izvesni nalazi da i pacijenti pod anestezijom, ali
vrlo daleko od opasnosti po zivot (dakle, oni koji nikako nisu kandidati za IBS),
zadrzavaju neki delic svesti, pa i zapamte ponesto o svom tadasnjem okruzenju, ali to je
mnogo redi slucaj; osim toga, za takve pacijente tipicno je da su njihove uspomene
fragmentarne i minimalne.

Fenomen IBS mnogo je vise zbunjujuci nego VTI. Nije lako objasniti, terminima poznate
psihologije, sta bi to moglo da se desava nadomak smrti, pa da stvori takve utiske.
Mozda bi se moglo tvrditi da pacijenti koji imaju paranormalnu moc naknadno procitaju iz
svesti okolnih lekara sta se i kako radilo, pa onda neistinito tvrde da je to bila
"autoskopija u nesvesti". Ako nije to, onda je tu rec o neverovatnoj izostrenosti cula,
pojavi koja bi bila poprilicno cudo sve i da je pacijent bio budan i svestan; psihologija za
sad nema objasnjenja za tako izostreno opazanje, ali ne samo sto nema objasnjenja
nego i ne priznaje njegovo postojanje. Ima nekoliko (vrlo mali broj) izvestaja u kojima
ljudi koji su umrli opisuju sam proces umiranja; ovi izvestaji su u ponecemu slicni IBS.

Najzad stizemo do iznudenog poteza : moramo se upustiti u razmatranje o slucajevima u
kojima se, mozda, dogodila neka komunikacija sa onima koji nisu nikakvom
reanimacijom vraceni u zivot nego su umrli i ostali mrtvi. Dakle, komunikacija sa onima
koji su presli stvarno "na drugu stranu"... ako takva postoji.

PRIVIÐENJA : ZIVI I MRTVI

Da li su duhovi - dakle, prividenja umrlih ljudi - ciste halucinacije ? Mnogo je ljudi koji su
"videli duha"; price o tome stare su koliko i civilizacija. Evo jednog prilicno tipicnog
primera.

Radila sam u jednom velikom zenskom internatu u pokrajini Kent. Imala sam dvadeset
devet godina, bila sam odlicnog zdravlja i vida, normalnog temperamenta, nesklona
nekim posebnim uzbudenjima.

Jedne noci silazila sam niz stepenice, sa Aladinovom lampom (sic) u ruci. Svetiljka je bila
podesena da svetli prilicno slabo... Stigla sam na jedno odmoriste od koga se nadole
pruzao dugacak, prav niz stepenica. Tada sam ugledala jednu priliku. Cinilo se da je to
neki stari covek koji silazi ispred mene, niz te iste stepenice. Bio je pet-sest stepenika
odmakao kad sam ga prvi put ugledala. Bio mi je okrenut ledima, kosa mu je bila siva.
Jednom rukom pridrzavao se za rukohvat.

Stala sam i ostala tako, nepomicna. Gledala sam ga kako silazi. Kad je stigao do dna tog
niza stepenika, iscezao je. Nisu se culi njegovi koraci, nijednog trenutka, iako na tim
stepenicama ne postoji tepih. Taj covek kao da je bio odeven u nesto crno i dugacko.

Znala sam od prvog trenutka da je to "duh", ali nisam osecala nista osim ogromne
radoznalosti. Ta zgrada bila je vec veoma stara i govorilo se za nju da je opsednuta;
naravno, u njoj je tad stanovalo mnogo zena, ali pretpostavljam da su u to doba noci
gotovo sve spavale.

Iako sam tamo stanovala cetiri godine, to je bilo moje jedino takvo iskustvo u toj zgradi.
Neke druge stanarke vidale su "duhove", ali razlicite od tog starog coveka na stepenistu."

Ima dobrih razloga da pretpostavimo da je ovo bilo svedocenje o jednoj najobicnijoj,
cistoj halucinaciji. Kao prvo, uslovi za posmatranje bili su losi - bilo je mracno, a
posmatrac je imala samo jedan slab fenjer u ruci i nikakvo drugo svetlo. Drugo, ta
zgrada je vec imala reputaciju opsednute - secate se Kornelovog "duha" iz naseg prvog
poglavlja ? Iscekivanje da ce se nesto desiti, i verovanje da hoce, mogu uticati na
covekovo opazanje. Trece, ostali posmatraci videli su drugacije navodne "duhove".
127
Doduse, normalno je da razliciti posmatraci daju o istom dogadaju iskaze koji se uveliko
razlikuju - procitajte samo izvestaje nekoliko svedoka o jednoj istoj saobracajnoj nesreci;
razlikovace se znatno izmedu sebe, ali to naravno ne znaci da se nesreca nije desila, da
je bila samo privid. Pa ipak, niko drugi nije video tog starca na stepenistu. Najzad, u
citavoj prici nema nicega sto bi dokazalo njenu autenticnost.

A u kakvim drugim okolnostima bi se moglo pomisliti da je prica o prikazama ipak nesto
vise od halucinacije ? Predlazemo cetiri cinioca, odnosno cetiri tipa slucaja gde izvestaj
ne bismo mogli tako spremno odbaciti kao ovaj navedeni.

Kolektivno videnje. Ako jedno isto prividenje vidi nekoliko osoba u isti mah, na istom
mestu, i ako svi daju otprilike jednak iskaz o tome.

Visegodisnje pojavljivanje. Isto prividenje pojavljuje se na istom mestu posle mnogo
godina, pa jos jednom posle mnogo godina, i tako vise puta, a to vide i prijavljuju
razlicite osobe.

Prividenje u trenucima kobne krize. Covek umire ili je sasvim blizu smrti; bas u tim
trenucima prividenje koje lici na njega pojavljuje se nekom zivom coveku.

Informativna prividenja. Prividenja koja daju neku odredenu, konkretnu informaciju osobi
koja ih vidi, informaciju koju ta ziva osoba nije mogla ni na koji drugi nacin doznati.
(Predsmrtno pojavljivanje, to jest u trenucima kobne, predsmrtne krize, samo je jedan
poseban slucaj ove vrste, naravno.)

Prve dve kategorije retko se srecu, ali ima ipak i takvih slucajeva, u dovoljnom obimu za
nase potrebe. Evo jednog tipicnog primera visegodisnjeg pojavljivanja : "Ziveo sam u
Trondhajmu cetiri godine, a godine 1938. otisao sam iz tog grada; ipak, u kasnijim
godinama cesto sam ga posecivao. Veoma su me zanimali gradevinski radovi koji su
izvodeni u tamosnjoj katedrali. Jednog suncanog jutra usao sam u katedralu. Krenuo sam
severnim prolazom... Bacio sam pogled dijagonalno, ka juznoj dvorani, i primetio jednu
kaludericu kako sedi tiho i mirno u jednoj od mnogih nisa u tom zidu... Zapitao sam se
sta ce ona tu u to doba dana. Pomislio sam da joj pridem i da joj se obratim, ali kad sam
bio na samo dva i po ili dva metra od nje, ona je nestala ! Izbledela je i vise je nisam
video. Moram priznati da me je to zbunilo. Otisao sam u zapadni deo katedrale i tamo
video zene koje su cistile crkvu. Rekao sam im : "Ucinilo mi se da vidim jednu katolicku
kaludericu tamo, na zapadnom kraju; sedela je u nisi, a kad sam ja prisao blize, ona je
nestala. Kako moze to biti ?" Jedna cistacica mi je odgovorila : "A, to. Pa, mi nju cesto
vidimo." Ovo su mi potvrdili i drugi."

Takvi slucajevi, kad je posmatranje izvrseno pod povoljnim uslovima (suncan dan, sunce
u katedrali) i kad je istrazivac razgovarao sa nezavisnim svedocima i proverio
pojedinosti, ne moze se olako odbaciti.

Medutim, od veceg su znacaja prividenja u trenucima kobne krize i prividenja koja daju
neku informaciju. Cini se da su slucajevi sa kobnom krizom prilicno cesti. Postoje neke,
makar i male, mogucnosti da se njihova istinitost proveri. Ako covek prijavi da je video
neku osobu koja, daleko odatle, umire, onda mozemo saslusati svedoke i proveriti da li
se to desilo u isto vreme. Ako se potvrdi vremensko podudaranje, onda vec mozemo
obrazovati neko nase misljenje ili ocenu o tom slucaju, ali uvek imajuci na umu probleme
koje smo pomenuli u prvom poglavlju - ta smrt bi trebalo da bude neocekivana i tako
dalje

Najvaznije objavljeno delo u ovoj oblasti ostaje, do danasnjeg dana, jedna knjiga s kraja
devetnaestog veka, koju su objavili pioniri Britanskog drustva za ESP istrazivanja. U
izvesnom smislu istrazivanje je tad bilo lakse nego danas. Ako je neko godine 1893.
sanjao da neki njegov rodak umire u nekoj dalekoj zemlji, imao je vremena da to isprica
128
mnogim ljudima pre nego sto vest o toj smrti na bilo koji nacin stigne, odnosno pre nego
sto bude potvrdena. Danas imamo telefone, telefaks masine, komunikacije su trenutne.
Naci nezavisnog svedoka koji bi potvrdio da je neko video prividenje umiruceg, a da
nikako drugacije nije mogao biti obavesten o krizi, vrlo je tesko zato sto obavestenja
putuju tako brzo.

Monumentalno delo Statistika o halucinacijama koje su prikupili ti davni aktivisti
pomenutog britanskog Drustva sadrzi iskaze nekih sedamnaest hiljada ljudi o raznim
halucinacijama koje su im se dogodile, pa i o prividenjima, to jest "duhovima". Nekih
2.300 ljudi reklo je da su u nekom trenutku u svom zivotu imali neku vrstu halucinacija;
kad odbacimo ona halucinantna iskustva koja su bila snovi ili koja bi se mogla pripisati
drogama, lekovima, visokoj temperaturi i tako dalje, ostaje u toj knjizi oko 1.700
slucajeva koji zasluzuju dalje razmatranje. Od tnjh, bilo je oko 80 slucajeva sa kobnom
krizom, u kojima se "duh" umiruceg ili umrlog pojavio pred nekim zivim ne vise od
dvanaest sati pre ili posle smrti. Ondasnji istrazivaci postavljali su takvim ispitanicima
mnostvo dodatnih pitanja, a osim toga pazljivo su proveravali podatke, tako da mozemo
danas izdvojiti 32 slucaja u kojima smrt nije mogla biti ocekivana ni zbog starosti, niti
bolesti, niti iz drugih razloga, i gde je (osim u dva-tri slucaja) bilo nezavisnih svedoka.
Takvi "jaki" slucajevi cinili su dakle oko 1,5% od ukupnog broja ispitanika koji su po
nasem misljenju dolazili ozbiljno u obzir. Na osnovu centralne maticne knjige Velike
Britanije za ona vremena, ustanovili smo da je verovatnoca da jedna osoba umre bas u
neki odredeni dan iznosila 1 prema, priblizno, 19.000. Ovih na kraju izdvojenih 32
ispitanika pogadali su, dakle, nesto sto je bilo tako malo verovatno. Reklo bi se : rezultati
izrazito iznad nivoa slucajnosti.

Na nesrecu, metodologija tih davnih istrazivaca nije stvarno prihvatljiva nama danas.
Premnogo je pretpostavki bez dokaza bilo pravljeno i premnogo subjektivnih procena o
jacini slucajeva. Toliko je toga ostalo nedoreceno da se podaci ne mogu sabrati i iskazati
kao jedna vrednost o statistickoj verovatnoci. Pa ipak, i kad se sve protumaci na
najstroziji danas poznati nacin, ostaje nelagodna cinjenica da je mogucnost da su to
trideset dvoje ispitanika pogodili vreme necije smrti sasvim slucajno bila manja od
1:250. A to je, drugim recima, i uz sve rezerve, veoma visok stepen neverovatnoce.

Ako bismo prihvatili, rasprave radi, da ne mogu sva ta prividenja biti objasnjena kao
halucinacija, opticka varka ili podudarnost, da li bismo se primakli gledistu o zivotu duse
posle smrti tela ? Ili bi prikladnija bila objasnjenja o super-ESP saznavanju sta se sa
nekim desilo ? Jer prividenje necijeg lika i tela moglo bi, naravno, da bude telepatsko
znanje da neko umire, plus jaka halucinacija koja se u svesti primaoca telepatske poruke
javlja kao reakcija na sokantnu, stresnu sadrzinu poruke (ovo je prilicno nategnuta, ali
ipak logicki odrziva hipoteza; neki istrazivaci su je vec postavljali).

Primer nacina na koji bi istrazivanje moglo na ovom frontu ipak napredovati jeste jedan
domisljat ogled Gertrude Smajdler i njenih kolega. Posto su proveli izvesno vreme
istrazujuci navodno opsednute kuce, sastavili su spiskove sta je koji "duh" radio kad je
bio viden. Posle toga, male grupe osoba obdarenih paranormalnom moci upucene su u te
kuce da "pogledaju" sta se desava; dati su im spiskovi i tacnih i sasvim laznih podataka,
nasumicno izmesanih. Smajdlerova je ustanovila da su neke od tih paranormalno
obdarenih osoba uspele da pogode, i to znatno iznad nivoa slucajnosti, koji se "duh"
pojavljivao gde i sta je tacno radio kad se pojavljivao. Smajdlerova je isti zadatak
poverila i grupama skeptika i ustanovila da su njihovi rezultati ostali tacno na nivou puke
slucajnosti - dakle, zaista nasumicnog nagadanja. To je zanimljivo. Ako su prividenja
nesto sto se moze pripisati optickim varkama u slabo osvetljenim delovima kuce, ili
slicnim okolnostima, onda bi bilo logicno da skeptici otkriju takva mesta i da postignu
bolje rezultate nego oni koji su obdareni paranormalnim mocima ili, barem, da postignu
rezultate bar malo iznad nivoa slucaja; ali oni ih nisu postigli.

129
Naravno, ti paranormalno obdareni istrazitelji koje je Smajdlerova dovodila na takva
mesta mogli su se posluziti jednostavnim vanculnim opazanjem da procitaju istinite
podatke iz uma nekoga ko je podatke znao; nisu morali hvatati "vibracije" gradevina,
kako su to neki od njih rekli. Ali, svejedno, uhvatili su nesto, neki signal, cime izlazimo
na teren koji je barem malo pouzdaniji od pukih prica i pricancija kojih u ovoj oblasti ima
toliko.

IMA LI NEKOG TAMO ?

U drugom poglavlju razmotrili smo karijeru Danijela Danglasa Houma, PK medijuma - a
to znaci, coveka u cijem prisustvu kao da se dogadala psihokineticka vrsta paranormalnih
efekata. Medutim, za ispitivanje eventualnog zivota posle smrti potreban je mentalni, a
ne PK medijum. Mozemo govoriti i o duhovnom (mentalnom) posrednistvu. Mentalni
medijum saopstava informacije koje je, navodno (po svojoj sopstvenoj tvrdnji), pribavio
paranormalnim putem od duhova umrlih ljudi. Kao sto smo napomenuli, uvek postoji
mogucnost da on (ili ona) te iste informacije pribavi pomocu super-ESP. Ali pre ma
kakvih razgovora o tome trebalo bi da vidimo da li citava ta oblast zavreduje ma i trun
nase paznje.

Ogromna vecina tih spiritistickih, dakle mentalnih medijuma jesu ljudi blagi i nezlobivi,
tako da bi bilo okrutno reci im da lazu; ali ljudi koji iskazuju samo neodredene, uopstene
fraze koje nijedan iskusan istrazivac ne moze primiti ozbiljno. Usluge ovih spiritista blaze
tugu i bol onih kojima je neko blizak i drag nedavno umro; mnogi spiritisti ne traze
honorar, ili uzimaju samo simbolican honorar. To nisu komercijalno usmereni sarlatani
reseni da "oderu" lakoverne i zgrnu bogatstvo. Naprotiv; mnogi su ljubazni i
dobronamerni. Pa ipak, njihov sou je cisto zavaravanje ili samozavaravanje; nista vise.
Uz samo malo vezbe, svako moze da ovlada tehnikom koja se naziva "citanje na hladno".
Ona se sastoji u tome da spiritista prica uopstene fraze koje bi mogle svasta i kojesta
znaciti ili ne znaciti, ali koje provociraju posetioca da nesto kaze, da neke podatke o sebi
i o pokojniku otkrije; upravo te podatke, koje je tako izmamio, spiritista posle
slavodobitno saopstava posetiocu. Zapanjujuce je koliko su ljudi skloni da zaborave, da
smetnu s uma, sta su sami rekli sagovorniku pre samo pola sata. Jos jedan "vic" u toj
tehnici "citanja na hladno" sastoji se u tome da spiritista naprosto pazljivo gleda i slusa
musteriju i izvlaci odredene zakljucke na osnovu rase, pola, starosti, imovnog stanja,
stila i nacina govora, izbora reci, odece, nakita i tako dalje. Majstorsko "citanje coveka",
nagadanje na osnovu takvih stvari i na osnovu izmamljenih informacija, moze dati
izuzetno uverljiv "razgovor sa mrtvima" - naime, uverljiv kad se gleda iz perspektive
posetioca. Pa, posto znamo da je to tako, predimo odmah na neke dokaze bolje od toga.

Moglo bi se reci da je "zlatno doba" spiritizma bilo priblizno izmedu 1880. i 1940. godine.
Tokom tog razdoblja narocito temeljitom istrazivanju bilo je podvrgnuto sest zena, vrlo
uglednih spiritistkinja. Nakupilo se podosta izvestaja i dokaza koji jesu intrigantni. Ali od
tada, nista. Vise nijedan tako dobro dokumentovan slucaj nije se pojavio. Zbog cega je to
tako ? Skeptik bi rekao : zbog toga sto su moderni istrazivaci veoma pazljivi i pametni,
pa zacas prozru sve trikove i prevare, tako da nista nije ostalo, nijedan dokaz, posto je
sve od pocetka bilo samo trik i prevara. Ima i drugih objasnjenja. Jedno od njih kaze da
danasnji istrazivaci naprosto nemaju para, vremena ili nemaju jake pokrovitelje -
naprosto, nisu sposobni da temeljito istraze rad makar i jednog pravog duhovnog
medijuma.

U svakom slucaju, cak i iskljucivi skeptik ostavio bi bled utisak u poredenju sa Ricardom
Hodzsonom, koji je bio "car" neverice i podozrenja, zaista arheskeptik. Roden u Australiji,
Hodzson je prvi proucavao karijeru velike, mozda i najvece spiritistkinje svih vremena,
gospode Leonore Pajper. Uistinu, pojedinosti njene karijere otkrice nam vise i dace nam
vrednije podatke nego opsti, ali plitak prikaz medijumstva.


130
IZUZETNA GOSPOÐA PAJPER

Godine 1884. gospoda Pajper bila je sasvim obicna domacica u Bostonu, u americkoj
saveznoj drzavi Masacusets. Njena obicnost okoncala se kad je otisla kod jednog
iscelitelja i kad je tamo, u toku seanse, pala u trans i primila "poruku" upucenu jednoj
drugoj osobi koja je takode ucestvovala u toj seansi. Od tada je pocela da drzi seanse za
svoje prijatelje, a na tim seansama redovno se pojavljivao kao dramatis persona jedan
"kontrolni duh", Francuz koji je sebe zvao imenom "doktor Finui". Taj Finui bio je
posrednik izmedu musterija Pajperove i "duhova" sa kojima su musterije zelele da
razgovaraju. Govorkanja o ovim seansama stigla su do usiju psihologa Vilijema Dzejmsa i
pobudila njegovu radoznalost u tolikoj meri da je on dosao na jednu od njenih seansi i
ucestvovao kao musterija, godine 1885. Posle toga slao je i druge istrazivace da se tako
"ubacuju" na seanse kod gospode Pajper, ali svako pod pseudonimom. Mnogi od njih
kasnije su svedocili da im je gospoda Pajper davala informacije, cesto veoma licne i
prisne prirode, koje, po njihovom uverenju, nije mogla o njima pribaviti nikakvim
normalnim putem. Jedan od tih kolega kasnije je napisao pismo Dzejmsu i u pismu rekao
da je gospoda Pajper "otuzna prorocica". Ona zaista nije imala veliko obrazovanje, niti
veliku erudiciju, niti je ikad tvrdila da to ima.

Godine 1887. u Boston je stigao Ricard Hodzson i preuzeo mesto sekretara Americkog
drustva za istrazivanje paranormalnih moci. I, prirodna stvar, morao je otici na poneku
od seansi Pajperove. Iz pisama koja je pisao sam Hodzson, kao i iz onoga sto su drugi o
njemu pisali, vidimo da je Hodzson bio grozan kao licnost, inteligentan, ali bezosecajan,
nasrtljiv i sklon da vreda. Tesko je zamisliti coveka koji bi bio dalji od lakovernog
dobricine koga sarlatani mogu da nasamare. Pa ipak, posle izvesnog vremena taj
Hodzson dosao je do uverenja da gospoda Pajper poseduje paranormalnu moc i da njene
poruke izgovorene u transu jesu autenticne poruke onih koji su preziveli svoju telesnu
smrt.

Roden godine 1855, Hodzson je studirao na Pravnom fakultetu u Melburnu, a onda je
nastavio obrazovanje tako sto je studirao u Kembridzu predmet "nauka o moralu". Zatim
je postao jedan od clanova-osnivaca Britanskog drustva za ESP istrazivanja. Godine
1884. ovo Drustvo poslalo ga je u Indiju da proceni rad spiritistkinje po imenu gospoda
Blavacki i "teozofijskog" kulta koji je ona osnovala. Hodzsonov izvestaj bio je porazan po
nju : saopstio je da je Blavacki najobicnija opsenarka, a da su njeni teozofisti svi, ili
gotovo svi, jadne prevarene budale. (Ma sta mi o teozofiji mislili, ne moze se reci da je
taj izvestaj bio stalozen, posten ili objektivan.) U drugim istrazivanjima, on je temeljito
unistavao kredibilitet svedoka koji su jemcili autenticnost ove ili one spiritistkinje; pri tom
je kao argument koristio i svoju znatnu madionicarsku vestinu - naime, on je sam
uspevao da obmane te iste svedoke i time da dokaze da su nepouzdani. Sve u svemu,
Hodzsonova jaka strana bila je da prema spiritistickim medijumima nastupa agresivno i
neprijateljski i da raskrinkava jednog po jednog, pokazujuci, redom, da su to prevaranti i
prevarantkinje.

Hodzson je pristupio slucaju gospode Pajper organizovano, sa celom grupom svojih
pomagaca i sa temeljitoscu koja je za njega bila osobena. O toku gotovo svake seanse
pravljene su beleske, u kojima su doslovce zapisivane i sve izgovorene recenice; kad god
su okolnosti dozvolile, od drugih ucesnika u seansama uzimane su i pismene izjave.
Organizovana su i ucesca preko posrednika, a to je sredstvo od kljucnog znacaja u
testiranju spiritistickih medijuma. Naime, na seansu se uputi jedan posrednik, neko kome
se kaze da zatrazi izvesne informacije, ali ne za sebe nego za nekog treceg ko uopste
nije tu i koga posrednik ne poznaje niti ista zna o njemu. Sustina je u tome sto ce
spiritista uzalud motriti na starost, obrazovanje, imovno stanje i druge osobine
posrednika - na taj nacin nece saznati bas nista o pravom pitaocu; i zalud ce pokusavati
da izmami iz posrednika bar neku informaciju o pitaocu - nece uspeti, jer posrednik ne
zna nista o pitaocu, ne zna ni ko je to.
131
Godine 1889. Hodzson je uspeo da "izveze" gospodu Pajper u Englesku. Tamo je, takode,
organizovano mnogo testova sa ucesnicima koji su bili samo posrednici za neke druge,
odsutne osobe. Kad je stigla u kucu svog domacina, a to je bio istrazivac ser Oliver Lodz,
citav njen prtljag su pretresli da vide ima li tu ikakvih zaliha informacija pribavljenih
unapred o mogucim musterijama, to jest mogucim ucesnicima buducih seansi. Nije
nadeno nista. Hodzson je cak unajmio detektive koji su pratili Pajperovu i clanove njene
porodice da vide da li neko od njih zalazi u biblioteke, maticne kancelarije ili se druzi sa
onima koji poznaju buduce musterije, u cilju doznavanja informacija koje bi onda
toboznji "Finui" mogao nuditi na seansama. U tom pogledu, zadatak ovih detektiva bio je
mnogo laksi tada, pre stotinu i vise godina, nego sto bi bio danas. Jer sada se u
kompjuterima svuda oko nas nalazi takvo more informacija o svima nama, da svaki
spiritista moze i ne izlazeci iz sobe mnogo toga da sazna o svakoj zakazanoj musteriji,
pre seanse; a jos i vise uz pomoc nekog prijatelja koji ume da "njuska" po podacima.

Da nastavimo nasu pricu. U vreme kad je gospoda Pajper dosla u posetu iz Amerike, u
Lodzovoj kuci bilo je mnogo slugu, ali su svi bili nedavno zaposleni, tako da joj nijedan
nije mogao dati vecu kolicinu vrednih informacija, cak i da je ona uspela da izmakne
kontroli i ispituje te ljude (pri cemu bi rizikovala da bude raskrinkana nesto kasnije,
naravno). Na seanse su dovodeni pojedinci odabrani "sa velikom merom slucajnosti",
kako je to Hodzson napisao. U nekim slucajevima Hodzson je cekao da gospoda Pajper
padne u trans, pa je tek onda donosio odluku koga ce pozvati na seansu. U jednoj seansi
Lodz je dao gospodi Pajper jedan casovnik sa poklopcem, na lancu. Taj casovnik pripadao
je jednom njegovom ujaku sa kojim se Lodz druzio u detinjstvu, ali u kasnijim godinama
vrlo malo ili nimalo. Javio se "duh" tog ujaka Dzerija, rekao je ime svog brata, izjavio da
je sat njegov. Lodz je uzvratio da ce u to moci da veruje tek ako cuje i neke dodatne
informacije, stvari koje mu nisu poznate sad, ali koje bi mogao proveriti kod Dzerijevog
brata koji je jos ziv. Informacije su stigle. Lodz je zapisao : "Taj "ujak Dzeri" prisetio se
nekih epizoda iz njihovog decackog druzenja - na primer, kako su plivali po jednoj recici
u kojoj su se lako mogli i udaviti; kako su ubili macku u Smitovoj njivi; kako su
posedovali jednu malu pusku; i ne samo pusku, nego i jednu neobicnu dugacku kozu,
valjda zmijsku, koju je ujak Robert (onaj koji je duze ziveo) kasnije zadrzao u svom
vlasnistvu, ali ne dugo." Sve te cinjenice su, kaze Lodz, kasnije proverene "manje ili vise
potpuno". Mozda ponajvise intrigira priroda tih uspomena. To su one male stvari iz
detinjstva koje su tako neobicne da bas po tome naslucujemo da su autenticne.

Doduse, Lodz nije prijavio da su ta tacna pogadanja bila izmesana sa velikim kolicinama
uopstene, prazne price, kao i sa mnostvom netacnih nagadanja. Kad citamo puni
transkript ovih seansi gospode Pajper, vidimo da je u izobilju pogresnog i nevaznog ona,
ipak, davala i jednu znatnu razmeru tacnog i konkretnog. Neko bi mogao reci :
pokusavala je nasumce, mnogo puta, pa je ponesto i pogodila, cistom slucajnoscu. Ali u
suocenju sa mnogobrojnoscu njenih pogodaka, taj argument ne zvuci osobito ubedljivo.
Opisana seansa sa Lodzom nije bila "preko posrednika", ali u sustini i jeste, jer su davane
informacije koje nisu bile poznate nikome od prisutnih. (Lodz je posle morao postom da
se raspituje kod ujaka Roberta o tacnosti onoga sto je od gospode Pajper cuo).

Koincidencija se moze jos pouzdanije iskljuciti kao objasnjenje za njene uspehe u jednom
kasnijem nizu ogleda, uradenom posle njenog povratka u Ameriku. Navodni "Finui" se
uglavnom prestao pojavljivati, ali na njegovo mesto dosao je "Dz. P.", navodno duh
jednog mladog coveka, Dzordza Pelua, koji je poginuo u nekoj nesreci 1892. godine. Pred
gospodu Pajper dovedeno je sto pedeset ljudi, i ona je posle seansi sa svima njima
izdvojila sve one i samo one koji su tog Pelua poznavali - tacno trideset ljudi, bez ijedne
greske. To sigurno nije postigla slucajnim nagadanjem. Tu o slucajnosti ne moze biti ni
govora. Ako je na neki nacin "procitala" iz njihovog ponasanja da su poznavali Pelua, to
je zaista izuzetan nivo preciznosti u posmatranju. Druga poenta, teza za kvantifikaciju,
ali ne sporedna, sastojala se u tome sto se Dz. P. ponasao prema svakome od tih 30 ljudi
malcice drugacije, uvek na nacin prikladan za tu osobu; oni su tvrdili, svi do jednog, da
Dz. P. (dakle, "duh") ima prema svakome od njih tacno onaj isti stav, i upotrebljava
132
tacno isti nacin govora, kao kad su se druzili u zivotu. U razdoblju kad je Dz. P. bio "na
vlasti" kod gospode Pajper, Hodzson je bio prakticno organizator i nadzornik svih seansi;
postigao je da bude zapisano sve sto se na tim seansama dogadalo, svaka izgovorena
rec.

Kod gospode Pajper paznje vredno je narocito to sto su svi oni istrazivaci koji su dosli i
posvetili se proucavanju njenog rada zakljucili, posle izvesnog vremena (bez obzira na to
kakav im je bio pocetni stav) da ona zaista poseduje paranormalnu moc. Zapisnici o
njenim seansama su obimni, to je nekoliko hiljada stranica teksta. Nas dvojica smo, iz
tog razloga, bili vremenski u mogucnosti da procitamo samo mali deo toga. Samo po neki
skromni uzorak, tu i tamo. To je jedna planina dokaznog materijala koja je tada prkosila,
a i sada prkosi, neverici. Hodzson, a i druge "neverne Tome" od kojih su neki bili maltene
isto toliko neprijateljski nastrojeni u pocetku, na kraju postadose sasvim uvereni u
autenticnost paranormalnih rezultata gospode Pajper. Hodzson je otisao i korak dalje,
poceo je verovati da je njeno spiritisticko informisanje dokazalo da zivot posle smrti
stvarno postoji. Ova njegova uverenost zasnivala se na nekom dokazu koji je on navodno
dobio, ali nije ga hteo objaviti. (Eto koliko su netacne glasine da se izbegava
objavljivanje neuspeha, i samo neuspeha, paranormalno obdarenih ljudi, odnosno da se
svaki njihov uspeh publikuje.) U ono vreme bilo je govorkanja da mu je gospoda Pajper
saopstila izuzetno poverljive informacije, licne prirode, o jednoj pokojnoj zeni. Da li ga je
to konacno opredelilo da poveruje ?

Kakve zakljucke mozemo izvesti o gospodi Pajper ? Posto smo i sami mukotrpno prosli
kroz jedan deo arhiva o njoj, mozemo samo zakljuciti da se tu desavalo nesto izuzetno,
sto ne moze ni priblizno biti objasnjeno prevarama i sarlatanstvom, autosugestijama i
"citanjem na hladno", a ni delovanjem ciste slucajnosti.

SLUCAJ SUPER-ESP ?

Da li su uistinu duhovi mrtvih prosledili i jednu jedinu informaciju gospodi Pajper ? Ili je
ona sve to doznavala vanculnim ocitavanjem podataka oko sebe ? Neki od njenih
(nekoliko) "kontrolnih duhova" zaista mnogo vise lice na varijante njene sopstvene
licnosti, a ne na bestelesne duse nekih drugih ljudi. To su, dakle, lako mogli biti njeni
alter ego-i, njeno drugo ja, trece ja i tako dalje. (U tom pogledu samo je Dz. P. bio
donekle izuzetak zato sto je poznato i dokazano da je jedan covek sa tim imenom doista
postojao i poginuo.) Mozda je ona, prebacujuci se u te svoje druge uloge, lakse
dospevala u psihicko stanje povoljno za ESP. Mozda su te uloge cak bile mera njenog
uspeha u postizanju ESP stanja.

Medutim, hipotezu o super-ESP tesko je uskladiti sa nalazima dr Alana Goulda, naucnika
koga smo vec pominjali zbog njegovog rada na istrazivanju poltergajsta. Gould je
istrazivao i slucajeve u kojima je informacije navodno dobijene od "duhova" moguce
danas proveriti u istorijskim izvorima, kao sto su arhive. Gould je imao srece da pronade
fascikle sa arhiviranim materijalom - velikim kolicinama materijala - jedne grupe
entuzijasta koja je dvadeset godina pre toga odrzavala, i to duze vremena, svoje seanse i
sve pomno belezila. Gould je proveravao i nasao je nekoliko informacija koje su o svojim
zivotima "duhovi" dali tacno, a koje su u ondasnjim izvorima bile objavljene netacno ! U
takvim slucajevima, nije moguce da su ucesnici seansi potrazili i nasli tacnu informaciju u
tim normalnim izvorima i onda je samo ponovili na seansi. Da bi u tom slucaju ESP
objasnjenje moglo da se odrzi, moramo pretpostaviti da su ucesnici, koristeci ESP,
naslutili da su publikovani podaci netacni i da su zato preskocili na druge, autenticne
podatke, koje su pribavili iz nekih drugih izvora; ali u to je malo teze poverovati.

Navescemo jedan izuzetno dobar primer slucaja te vrste. Glavna licnost tu je jedan
momak koji nam je poznat kao "Hari Stokbridz", sto je pseudonim - Gould nije hteo da
navede pravo ime i prezime tog mladica, jer njegova porodica nije zelela da bude na taj
nacin prisutna u javnosti. Duh poginulog Harija Stokbridza pojavio se na jednoj seansi,
133
nepozvan i nenajavljen, i dao sledece podatke o svom zivotu (a podaci koje je dvadeset
godina kasnije ustanovio Gould dati su u zagradi).

"Potpor. u Nortamb. fusilerima. Pogiboh cetrnaestog jula sesnaeste." (Zaista je postojao
potporucnik sa tim imenom, u britanskoj diviziji koja se naziva "Nortamberlendski
fusileri" i zaista je poginuo 14. jula 1916, mada je datum njegove pogibije netacno
naveden u sluzbenim spisima britanskog Ministarstva rata.)

"Sa Skotima od Tajna." (Taj mladi covek zaista je sluzio, u okviru te divizije, u bataljonu
koji je oznacen kao "onaj sa reke Tajn", i to prvo u irskoj, a kasnije u skotskoj ceti -
cinjenica koja nigde nije bila objavljena.)

"Visok, mrsav, crnokos. Oci krupne, smede." (Ovo su potvrdili rodaci, a postoji i
fotografija koja to potvrduje, ali nije objavljeno, koliko smo mogli ustanoviti, ni u jednom
stampanom izvoru.)

"Sa drugarima u Lesteru." (Tacno, izlazio je u grad sa kolegama tamo.)

(Na pitanje sta voli i sta ne voli.) "Probleme svake. Pipsovo citanje. Vodene boje." (Na
fakultetu je proucavao matematiku i fiziku. Postojali su stampani izvestaji da je student,
ali ne i cega. /Rec "problemi" verovatno se odnosila na matematicke probleme./ Njegove
poslednje dve napomene nisu bile jasne ni rodbini.)

(Na pitanje da li zna za izvesnu "ulicu Povis", o kojoj je sanjao jedan siter.) "Dobro je
znam." (Kasnije se ispostavilo da se ulica pod tim nazivom nalazi nedaleko od mesta gde
je roden.)

Bilo bi lepo, naravno, imati o nekima od ovih stvari vise pojedinosti. Moglo je biti receno
vise o ulici Povis, na primer; bilo je bolje da je "duh" rekao precizno da voli matematicke,
a ne neke druge probleme, ili da je bar rekao "brojcane probleme". Ali nalazimo tvrdnju
da je rekao ime, datum smrti, izgled, regimentu, bataljon - vrlo konkretno; sve to je
provereno i tacno je, cak i ono sto je u to doba bilo objavljeno netacno ili uopste nije bilo
objavljeno. Podudarnost je ovde neubedljivo objasnjenje. Tesko bi bilo poverovati i da je
bila podvala. Zar treba stvarno da verujemo da je jedna grupa amatera sklona seansama
ulozila ogroman trud i preturala po starim maticnim knjigama, novinama i slicno, pa cak
pribavljala i neobjavljene informacije o jednom poginulom vojniku Prvog svetskog rata,
samo da bi prevarila istrazivaca koji ce se pojaviti na sceni dvadeset godina kasnije -
stavise, istrazivaca koga niko nije pozvao niti je iko mogao predskazati njegov dolazak ?
A ako su se oslanjali, zaista, na podatke stampane u doba Prvog svetskog rata (to bi im
bila prva pomisao, ako bi zeleli da organizuju obmanu), onda kako to da nisu naseli na
netacnosti koje su u stampanju promakle u vreme kad je taj mladi covek ziveo ? Nije
verovatno da je to bilo sarlatanstvo i "namestanje". Najverovatnije i najekonomicnije
objasnjenje za tu pricu jeste paranormalna moc.

DUHOVI ZA MODERNA VREMENA

Nesto nalik na spiritizam opstaje i danas, u takozvanom "kanalisanju" i slicnim
aktivnostima, ali doba velikih spiritistickih medijuma ocigledno je davno proslo; za ovo
verovatno postoje dobri psiholoski razlozi. Bas kao sto je "Filip" izmastan da bi posluzio
kao katalizator za PK efekte, tako su i "kontrolni duhovi" raznih spiritistkinja (navodni
"doktor Finui", zatim "Dz. P.", ili indijanski mudraci koji su sad toliko u modi kod
americkih medijuma belaca) najverovatnije, u vecini slucajeva, samo psiholoska
pomocna sredstva.

Reks Stenford i drugi uocili su da paranormalni efekti (a narocito oni snazni) jesu strani
egou. To znaci : ne osecamo se stvarno prijatno sa njima, pa su zbog toga nasi izgledi da
postignemo uspesno ESP dejstvo veci ako se nekako "izvucemo" od licne odgovornosti za
134
to; ako imamo utisak da je odgovoran neko drugi. Moguce je da, kad prevalimo "krivicu"
za ESP efekte na nekog drugog ili na nesto drugo, nas kapacitet za ESP delovanje biva
osloboden. Otud se pojavljuju "duhovi" koji su tacno taj neko drugi ili nesto drugo.

Ako nastavimo ovom linijom razmisljanja, koja nije neverovatna, bice nam jasnije zasto
su veliki spiritisticki medijumi stvar proslosti. Mastanja o duhovima bila su civilizacijski
prihvatljiva u vremenima gospode Pajper; moda spiritualizma bila je u punom zamahu,
narod je naprosto "ludovao" za duhovima. Danas su takva mastanja mnogo manje
prihvatljiva. Mnogi ljudi smatraju da je tradicionalna slika spiritistickog medijuma koji
osluskuje svoje "kontrolne duhove" zastarela, banalna, cak da je "blamaza" verovati u
ma sta slicno. Promenila se nasa kultura, a ljudi se sad verovatno ispomazu nekim
drugim pomocnim psiholoskim sredstvima, mozda jacim. Hajde da zamocimo samo jedan
prst jedne noge u izvesne veoma opasne vode i da pogledamo koja bi to jaca sredstva
mogla biti.

Dva takva pomagala sama se nude nasoj paznji. Jedno su "neidentifikovani leteci
objekti" - NLO. Postoje ljudi koji to proucavaju : "ufolozi". Oni su prijavili veliki broj
spontanih ispoljavanja paranormalnih moci kod onih ljudi koji tvrde da su videli NLO ili
cak tvrde (eto mode koja postaje sve jaca) da su ih vanzemaljci oteli, kidnapovali, uvukli
u svoje NLO. Vremena su sada takva da je lakse pripisati ESP efekte nekom "coveku u
crnom" koji je navodno doleteo iz neke druge, daleke galaksije, nego bestelesnoj sablasti
koja navodno zastupa nekog pokojnika. Niko nije formalno testirao paranormalnu moc
onih ljudi koji tvrde da su imali neka posla sa predmetima i bicima iz svemira, ali takva
istrazivanja mogla bi biti preduzeta.

Drugo takvo psiholosko pomagalo jeste astrologija. Stvarno nema naucnih dokaza da
tradicionalna astrologija ima ikakvu vrednost ili istinitost, ali obavljene su neke studije
koje sugerisu da ono sto astrolozi zakljucuju na osnovu svojih izracunavanja (polazeci od
necijeg dana i sata rodenja) ipak sadrzi nesto malo vise informacija o tom coveku nego
sto bi se pogodilo pukom slucajnoscu, pricanjem sasvim "bez veze", sasvim nasumce.
Astrolozi mozda imaju najbolje psiholosko sredstvo za potpomaganje svojih ESP
sposobnosti; taj njihov sistem za navodno ocitavanje necijih sklonosti, sposobnosti i
sudbine bar pokusava, ili u nacelu zeli, da bude naucno zasnovan, a mogao bi se i
testirati. U veku nauke tesko je i zamisliti bolje psiholosko pomocno sredstvo. Ako je to
tako, onda u redovima astrologa mozda postoji poneki pojedinac koji raspolaze
zanimljivim paranormalnim mocima. Nece biti lako staviti na probu ove hipoteze, jer
astrolozi, parapsiholozi i ufolozi cesto zaziru jedni od drugih i nastoje da se "ne mesaju";
ali testiranje je moguce, pa se iskreno nadamo da ce ga neko, nekad, i obaviti !

Okrecemo se sada poslednjoj liniji istrazivanja koja je od znacaja za pitanje opstanka
posle smrti, a to je : reinkarnacija. Ocigledno, ako bi se proucavanjem te oblasti mogli
naci jaki dokazi da je reinkarnacija moguca, onda bismo, po logici, morali prihvatiti da
"nesto" od coveka moze da zivi i posle njegove telesne smrti. U prvom izdanju ove nase
knjige razmotrili smo dve vrste dokaza : "hipnoticku regresiju" u prosle zivote i tvrdnje o
reinkarnaciji kod dece. U ovom izdanju razmatracemo samo ovo drugo; dakle, idemo
odmah pravo u srediste stvari, tamo gde se nalaze najjaci raspolozivi dokazi.

STUDIJE O REINKARNACIJI

Godine 1977. ugledni Journal of Nervous and Mental Diseases objavio je dva strucna rada
o reinkarnaciji. Autor oba rada bio je psihijatar dr Jan Stivenson koji je tada radio na
Univerzitetu Virdzinija. Vec sama cinjenica da je jedno takvo glasilo dalo publicitet
radovima o tako neuobicajenoj temi pokazuje koliko je rad dr Stivensona cenjen i medu
skepticima.

Postoje dva razloga zbog kojih je ovo istrazivanje mnogo mocnije od "hipnoticke regresije
u proslost" sa odraslima. Kao prvo, Stivensonovi ispitanici bila su mala deca, u nekim
135
slucajevima vrlo mala deca - od tri, cak i od dve godine. Onda naprosto padaju kao
neuverljive sve zamerke koje bi sugerisale da je ispitanik "konstruisao" svoje navodne
uspomene iz ranijeg zivota tako sto je kombinovao pojedinacne podatke do kojih je
dosao citanjem knjiga, novina i magazina kao i gledanjem filmova i TV programa. Drugo,
Stivenson je ova istrazivanja obavljao uglavnom u takozvanim "zemljama u razvoju" gde
i nema mnogo takvih izvora informacija. Ukratko, daleko je problematicnija "regresija",
navodno prisecanje, odraslog i pismenog coveka u zapadnoj civilizaciji koja je natopljena
informacijama, nego regresija malog deteta u polupismenoj sredini.

Osobena odlika rada dr Stivensona jeste dosledni, cisti, cak pomalo zastrasujuci
profesionalizam. On ima kontakte sa mnogim ljudima; pa kad od nekoga od njih cuje
nagovestaje da se mozda pojavio slucaj reinkarnacije, on krece na posao. Skoro uvek je
rec o vrlo malom detetu (u priblizno jednoj polovini njegovih slucajeva to su deca od dve
godine ili cak i mlada) cije ponasanje i govor sugerisu da je to dete osoba koja je vec
jednom, ranije, zivela. Stivenson otputuje gde god je potrebno : na Aljasku, u Liban,
Indiju, Sri Lanku, Brazil i tako dalje. Osim engleskog on vrlo dobro zna i francuski i
nemacki, a u ostalim slucajevima koristi prevodioce u koje ima poverenja - naime,
ispituje to dete, a i svedoke, uz pomoc prevodioca. Sa gotovo svakim svedokom obavi
posle izvesnog vremena jos jedan razgovor, da bi proverio da li ce se sve podudariti;
osim toga, kod svakog pojedinog slucaja koristi usluge bar dva prevodioca, a ponekad i
vise, da bi prevod bio sasvim pouzdan, svaka rec tacno protumacena. Poseduje ogromnu
biblioteku traka na kojima su ti razgovori. Izrecene tvrdnje kasnije proverava u
dokumentima, arhivima, maticnim knjigama. Stivensonove knjige prepune su
pojedinosti, on do sitnica opisuje svoj istrazivacki rad.

Razmotricemo prvo jedan slucaj koji ima znatnu dokaznu vrednost, a u kome je
Stivenson bio u mogucnosti da razgovara prvo sa jednom porodicom, a kasnije sasvim
zasebno sa drugom, pre nego sto su se te dve porodice susrele i upoznale, zahvaljujuci
cemu nije postojala opasnost da svedocenja prvih budu kontaminirana razgovorima sa
drugima - sa rodbinom preminulog koji se navodno reinkarnirao u detetu u prvoj
porodici.

Stivenson je doputovao u Liban godine 1964, kad je jos bilo moguce koliko-toliko
bezbedno boraviti u toj drzavi. Dosao je zato sto je cuo od jednog mladog Libanca, koji je
dve godine ranije radio kao njegov asistent u jednom istrazivanju u Brazilu, da u Libanu
ima mnogo slucajeva reinkarnacije. Postoji tamo jedan narod koji se zove "Druzi" i koji je
svojevrsna manjinska islamska sekta; Druzi veruju u reinkarnaciju - stavise, to je glavno
uporiste njihove religije. Ipak, mnogi Druzi vrlo skepticno reaguju na pojedine price o
reinkarnaciji; nisu lakoverni.

Posavsi u posetu Libancu koji ga je pozvao kod sebe, Stivenson je doznao za jedan slucaj
u selu Kornajel u kome se obreo, desetak kilometara istocno od Bejruta. Pokazalo se da
je otac doticnog deteta Mohamed Elavar, rodak Stivensonovog mladog asistenta. Prvog
dana boravka u Kornajelu, Stivenson je razgovarao sa Elavarom i njegovom zenom i o
tome sacinio pomne beleske. Tom prilikom bio je na raspolaganju samo jedan
neuvezbani prevodilac; sledeca cetiri dana Stivensonovog boravka bila su tu dvojica
drugih, uvezbanih prevodilaca. Pet meseci kasnije Stivenson je opet dosao u to selo (sa
novim prevodiocem) i proverio veliki deo materijala prikupljenog u prvoj poseti; ujedno
je i prikupio nove informacije.

Pri prvoj poseti Stivensonu je receno da je Mohamedov sin Imad roden decembra 1958.
Prva rec koju je to dete u svom zivotu progovorilo bila je "Dzamileh". Tada to ni roditelji
nisu znali, ali to je bilo ime ljubavnice izvesnog Ibrahima Boumhaza, coveka koji se kroz
to dete (Imada) navodno reinkarnirao. Cim se osposobio da sastavlja reci u recenice,
mali Imad je poceo da prica o svom ranijem zivotu. Otac ga je grdio sto laze, ali je Imad
ostajao uporan. Kad je imao dve godine, Imad je spontano prepoznao, na ulici, jednog
Boumhazijevog komsiju. Takode je ispricao mnoge pojedinosti o Boumhazijevoj kuci,
136
rodbini i zivotu. Pa ipak, porodica Elavar nije pristupila nikakvom proveravanju svega
toga. Pokojni Boumhazi ziveo je i umro u drugom selu, koje se naziva Kribu; Mohamed
Elavar (otac) samo je jednom bio u tom selu, na nekoj sahrani, ali nije susreo nijednog
clana porodice Boumhazi.

Razdaljina izmedu ta dva sela, Kornajel i Kribu, iznosi samo oko trideset kilometara, ali
Druzi u tim krajevima nisu (tada) bili skloni da mnogo putuju; pripadnici dvaju porodica
(Elavari i Boumhaziji) kategoricno su tvrdili da se nikada nisu sreli. Kad je prikupio sve
informacije koje je mogao o Imadu, Stivenson je krenuo u selo Kribu da sakupi sto vise
podataka i o porodici Boumhazi.

Posle toga je poveo Imada i Imadovog oca Mohameda Elavara u selo Kribu, gde se Imad
upoznao sa porodicom Boumhazi. Mnoge od tih ljudi Imad je spontano prepoznao i
svakome se obratio na prikladan nacin. Boumhazijevi su bili zapanjeni nadasve Imadovim
ponasanjem, a to u ovakvim slucajevima nije svejedno. Dete od pet godina ponasalo se,
rekli su clanovi te porodice, bas onako kako se njihov Ibrahim ponasao za zivota.

Imadovi iskazi o njegovom proslom zivotu ukljucivali su prisna i precizna opazanja o kuci
i porodici Ibrahima Boumhazija, na primer :

- voleo je lov;
- imao je smedeg psa, a jednom prilikom je pretukao drugog psa;
- kuca je imala dva bunara, jedan pun, a jedan suv;
- u vreme njegove smrti porodica je gradila novu bastu;
- imao je mali, zuti automobil i jedan minibus;
- alat za automobil drzao je na tavanu.

Bogatstvo i specificnost informacija dobijenih od ovog decaka iskljucuju, reklo bi se,
svaku mogucnost da je pogadao pukom slucajnoscu. Stivenson je proverio 57
pojedinacnih decakovih tvrdnji; 51 je potvrdena kao istinita.

Slucaj Imada Elavara jedan je od mnogih koje je Stivenson istrazio i o njima savesno
izvestio. Suoceni smo sa vecim brojem takvih slucajeva. Kakva objasnjenja, osim
reinkarnacije, mozemo dati za njih ?

Konicidencija. Niko nikad nije pretpostavio da su svi ti ispitanici pukim slucajem rekli
("tek onako, desilo se da kazu") to sto su rekli. Necemo to pretpostaviti ni mi.

Lose pamcenje. U slucaju Imada Elavara, obe porodice kategoricno su tvrdile da se
nikada ranije nisu upoznale. Iz tog razloga, informacije nisu mogle biti ni u kakvim
susretima razmenjene, a posle ponovljene za inostranog slusaoca. Ako bismo
pretpostavili da je ipak bilo nekih uzgrednih susreta, ili preko nekog posrednika, ili da je
bilo neposrednih susretanja, ali su to obe strane zaboravile, ne bismo, ipak, mogli na taj
nacin objasniti bogatstvo, konkretnost i tacnost Imadovih iskaza. U raznim drugim
slucajevima dogadalo se da istrazivaci dokazu da se porodice dveju umesanih strana
nikako nisu mogle sresti, ni na koji nacin. U pojedinim slucajevima uzimanje iskaza od
deteta je zavrseno, a tek mnogo kasnije je otkriveno ko je bio i gde je i kada ziveo
preminuli o cijem se negdasnjem zivotu dete izjasnjavalo. Tu nema ni pomena o slabom
pamcenju.

U mnogim kulturama u kojima je Stivenson nalazio ovakve slucajeve, komunikacija i
socijalna pokretljivost veoma su ograniceni; ljudi se radaju, zive i umiru na jednom
veoma ogranicenom prostoru, kako fizickom tako i drustvenom. U takvim uslovima
slucajno sirenje informacija mnogo je manje verovatno nego u nasem, zapadnom
drustvu koje je zasiceno informacijama i veoma pokretno.
Prevara. Covek bi se mogao razumno zapitati : iz kog razloga bi dve libanske porodice
(ukupno sedamnaest ljudi sa kojima je Stivenson razgovarao) preduzele jednu takvu
137
urotu da nasamare jednog inostranog istrazivaca koji ce rezultate posle objaviti u nekoj
stranoj zemlji ? Tu nikakvog dobitka nije bilo za njih. Stavise, neki vidovi Imadijeve
reinkarnacije ocigledno su im bili neprijatni (na primer, da se jedan petogotisnjak priseca
kako se dobro provodio sa svojom ljubavnicom). Osim toga, nije ni moguce "nauciti" dete
tako mlado (ili jos mlade) da laze tako dosledno i uverljivo.

Bilo je i slucajeva u kojima je prevara neverovatna zbog toga sto je dete tvrdilo da je
reinkarnacija nekog kriminalca, cak i ubice. U nekim slucajevima bilo je vidljivo da se
porodica cak trudila da prikrije sta se desava, da cak ni komsije ne nacuju nista o tome.

CUDNIJE I CUDNIJE

Drugi istrazivac, Antonija Majls, koja je obavila tri zasebna putovanja u Indiju od 1987.
do 1989. godine, dokumentovala je dvadeset sest slucajeva reinkarnacije medu
muslimanskim porodicama u onim sektama gde verovanja o reinkarnaciji nisu rado
gledana niti prihvatana. Dokumentovala je, stavise, deset slucajeva u kojima je dete bilo
pripadnik hindu religije, a pokojnik Musliman, ili obratno. Odnosi izmedu Hindusa i
Muslimana razliciti su u raznim delovima indijskog potkontinenta, u zavisnosti od lokalne
istorije, ali po pravilu nema mesovitih brakova izmedu te dve vere, a u nekim gradovima
(velikim i malim) nema ni mesovitog stanovanja, nego se tacno zna ko u kojim
kvartovima (ili pokrajinama) zivi. U nekim pokrajinama verske razlike sluze kao povod, i
izgovor, za ogromno medusobno nasilje, nebrojena ubistva, i tome slicno. Nema ni
najmanje mogucnosti da bilo koja muslimanska, ili bilo koja hinduisticka porodica smisli
neku "sarenu lazu" u kojoj bi njihovo dete bilo prikazano kao pripadnik one druge vere.
Takode je nezamislivo da bi pripadnici neke vise kaste Hindusa smislili neku lagariju koja
bi znacila da je jedno njihovo dete reinkarnacija nekoga iz neke nize kaste. Pa ipak, kod
Stivensona nalazimo i takve slucajeve.

Zadimo jos malo dublje u ovu intrigantnu oblast. Stivenson je prijavio mnoge slucajeve u
kojima su dokazi ne samo psihicki nego i fizicki. Dete se, na primer, rodi sa istim
rasporedom mladeza, ili cak sa istom urodenom manom kao pokojnik. Bilo je slucajeva
da je covek ubijen sa nekoliko hitaca iz vatrenog oruzja, a da se uskoro rodi dete koje ne
samo sto ima njegove uspomene, nego na ledima ima po jedan veliki mladez tamo gde
su pokojniku bile ulazne rane od metaka, i to tacno na tim mestima. Postoji izvestaj i o
jednom slucaju albinizma gde je pokojnik bio albino, a dete u koje se reinkarnirao - to
isto. (Stivenson je nedavno objavio seriju zanimljivih, informativnih knjiga o tome;
navedene su u bibliografiji.) Na osnovu medicinskih statistika moguce je proceniti koliko
cesto se pojavljuju mladezi razlicitih vrsta; zato bi bilo moguce tacno iskazati koliko su
malo verovatne podudarnosti nekoliko mladeza, tako tacne; tu bi brojke bile, po svemu
sudeci, astronomske - verovatnoca bi iznosila jedan prema mnogo milijardi. Posto su
mladezi i urodene mane materijalne stvari i ne mogu se falsifikovati, onda podvala nije ni
teorijski moguca, za razliku od cisto verbalnog svedocenja gde jeste.

Godine 1991. istrazivac Jirgen Kajl, onaj isti koji je radio sa Stivensonom u
eksperimentalnim studijama sa Stepanekom dvadeset godina pre toga, prijavio je svoje
prve studije reinkarnacije koje je obavio u Burmi, na Tajlandu i u Turskoj. Kajl radi u
Tasmaniji; tamo je njegova baza. On jasno kaze da se u ovakvo istrazivanje nije ukljucio
zbog neke svoje eventualne vere da ce ziveti opet : "Ja smatram da je verovanje u
konacnost smrti razumno." O svojim istrazivanjima on kaze, skromno, da su "istrazivanja
pojedinacnih slucajeva na terenu, ponovljena nekoliko puta". Dokumentovao je 16
slucajeva reinkarnacije, medu kojima je i nekoliko slucajeva u kojima su porodice
ocigledno zelele da prikriju stvar, da se ne sazna. (Jedna porodica zahtevala je
anonimnost, plaseci se navale stranaca, ali i svojih zemljaka ako bi se saznalo kakvo dete
imaju.) Kvalitet dokumentacije i provere u ovih 16 slucajeva je dobar, pa se zato nadamo
da je Kajlov rad tek pocetak mnogo obimnijih studija u kojima bi Stivensonovi nalazi
mogli biti provereni.

138
Mozemo samo nagadati koliko se ucestano reinkarnacija dogada. (U nekim kulturama na
snazi je verovanje da je reinkarnacija sveopsta, a to bi znacilo da je svako od nas
reinkarnacija nekog ko je ziveo ranije; ali i u tim kulturama smatra se da je svesno
prisecanje svog ranijeg zivota retka pojava.) Ima nagovestaja da onaj ko okonca zivot
kao zrtva nasilja, a narocito onaj ko bude nepravedno ubijen, mnogo cesce "dolazi opet",
to jest reinkarnira se, nego drugi pokojnici. Cini se, osim toga, da postoji teznja da
izmedu smrti i reinkarnacije prode izvesno, ne mnogo dugo vreme (nekoliko nedelja ili
meseci). Medutim, to moze naprosto znaciti da u slucajevima kad protekne nesto duze
vreme, reinkarnirana licnost ima slabije izglede da se svesno priseti svog ranijeg zivota.
Cinjenicu da mnogi slucajevi reinkarnacije dolaze iz onih kultura u kojima se u takve
stvari veruje mozemo objasniti na ovaj nacin : pripadnici takvih kultura spremniji su da
javno priznaju, pred istrazivacima, sta se desava. Ima i pet-sest slucajeva reinkarnacije
otkrivenih u zapadnim zemljama. Dodajmo, najzad, da deca koja su navodno necije
reinkarnacije postaju normalni ljudi, nije primeceno da kao mladi, ili kad odrastu,
ispoljavaju neku neprilagodenost; stice se utisak da vecina njih, sazrevajuci, postepeno
zaboravi svoj raniji zivot - dakle, da te uspomene izblede.

VEROVATNOCA DA SE MOZE PREZIVETI

Citaoci su do sada verovatno zakljucili, tacno, da mi smatramo da su slucajevi
dokumentovani kod Stivensona, Milsove, Kajla i jos nekolicine istrazivaca daleko
ubedljiviji i kvalitetniji od ma kojih drugih za koje se zna (ako izostavimo spiritistkinju
gospodu Pajper). Procitali smo nekoliko stotina stranica Stivensonove dokumentacije, a
videli smo i prve nezavisne potvrde ili bar pocetke nezavisnog potvrdivanja, pa se ne
mozemo oteti utisku da se tu pred nama otkriva nesto istinski znacajno. Jedan od nas
dvojice (Karl Sardzent) zeli da izdvoji misljenje i da saopsti da mu se zamisao
reinkarnacije nimalo ne dopada. Evo zasto : ako pogledamo projekcije stanovnistva sveta
u predstojecim vekovima, zatim projekcije o buducoj degradaciji covekove zivotne
okoline i noviju istoriju Evrope, stvarno nije mnogo privlacna ideja da ce onaj ko zivi
sada, morati u bliskoj buducnosti da zivi jos jednom, pa jos jednom, i tako dalje. Ali
ovakve licne i emocionalne preferencije nisu razlog za odbacivanje dokaza; drugim
recima, moramo gledati, dokaze pa ma koliko nam oni bili, zbog raznih svojih implikacija,
neprijatni.

Mi verujemo da ce prakticno svaki citalac, kad procita Stivensonov materijal i njegove
obazrive ocene, zakljuciti da tu postoje zapanjujuce stvari, pa pozivamo citaoce da
pogledaju bibliografiju i da se uvere sami.

Naravno, uvek ostaje hipoteza o ESP citanju podataka o pokojniku iz svesti zivih, ali
treba imati u vidu da bi dete sa tako ogromnim paranormalnim mocima verovatno
ispoljilo ESP i na razne druge nacine, ne bi se usredsredilo samo na oponasanje nekog
umrlog coveka. Drugim recima, trebalo bi da u svim takvim slucajevima bude i obilje
drugih manifestacija paranormalnih moci. Osim toga, pribaviti informacije o nekome je
jedno, a oponasati tog coveka je sasvim druga stvar; hipoteza o ESP objasnjenjima za
"reinkarnaciju" ne tumaci zasto se ta deca ponasaju tako. U slucaju Imada Elavara, ona
druga porodica (Boumhazi) bila je ponajvise impresionirana ponasanjem tog deteta.
Ponekad clanovi porodice sasvim spontano, zapanjeni, prepoznaju tacne obrasce
ponasanja preminulog. Alan Gould je veoma podrobno proucavao zivot i rad mnogih
davnih spiritista, tako da se zaista moze reci da o njima zna vise nego sto bi se moglo
razumno ocekivati da iko nasluti pomocu vanculnog opazanja, pa ipak - on priznaje da ni
slucajno ne bi umeo da oponasa te davno umrle ljude, njihovo drzanje i ponasanje; a
reinkarnirana deca postizu bas to, u uzrastu kad glumacke sposobnosti mogu biti vrlo
slabo razvijene. Treba i to ozbiljno uzeti u obzir.

Antonija Mils razmatra i jedan slucaj u kome je Hindu dete po imenu Nares Kumar Rajdas
kategoricno tvrdilo za sebe da je rodeno kao Musliman, i to sin nekog starog fakira; a da
je njegova majka bila druga zena tog Muslimana. Vec sa dve godine to dete je pocelo
139
redovno da izvodi islamski obred poznat kao "namaz" u trenucima kad je verovalo da ga
niko ne gleda. Taj mali decak je na ulicama pronasao tog starog fakira, pa je poceo da
ide za njim. Takode je prosio i molio se za one koji mu nesto udele, na nacin na koji to
muslimanski fakiri cine. Poginuli sin staroga fakira zvao se Musir. Kad je konacno
odveden u Musirovu porodicu, decak je prepoznao ostalu decu staroga fakira (to jest,
"svoju" bracu i sestre) i upustio se u razgovor o nacinu na koji je poginuo (dok je vozio
zaprezna kola). Razgovarao je i sa Musirovom majkom. Musir je u pogibiji zadobio jednu
veliku ranu, a decak je roden sa velikim mladezom bas na tom mestu. Pre susreta sa
malim Naresom Kumarom Rajdasom taj fakir nije verovao u reinkarnaciju, ali kasnije,
razgovarajuci sa Antonijom Mils, bio je vidno potresen, sav obuzet emocijama. Posto ga
je pocela muciti nesanica, u ponoc se molio Alahu i postavljao pitanje : "Kakva je, Boze,
ovo tajna ?"

Neko mozda zeli, ili ne zeli, da se moli nekom bozanstvu, ali tajna u vezi sa tom
"reinkarniranom" decom postoji i ne bi je trebalo prenebregavati.









































140
11. PARANORMALNA MOC, NAUKA I BUDUCNOST


Smatramo da ogledi i cinjenice sazeto izlozeni u ovoj knjizi predstavljaju, sveukupno,
jake argumente u prilog verovanju da odista postoje znacajne anomalije u oblasti
ljudskih sposobnosti. Zaista ima razloga za uverenje da ljudska bica raspolazu
sposobnostima da uzvesne stvari doznaju i mimo svojih "konvencionalnih", nauci
poznatih pet cula, kao i sposobnostima da uticu na daleke predmete i dogadaje samo
svojom voljom, cistim htenjem.

Ali mnogim naucnicima tesko je da prihvate metode i nalaze parapsihologije. Oni ili
prenebregavaju sve raspolozive dokaze ili izricu povrsne, uopstene komentare u smislu :
"Sve su to lazi, pojedinacne i grupne podvale, naucno nepouzdani metodi vrsenja ogleda,
nijedan od tih efekata nije moguc, nista od toga nije se stvarno desilo niti se moze
desiti." Postoje bar dva razloga za tako nesto.

Jedan je istorijski. Uz parapsihologiju se i danas "lepi" i vuce uspomena na nebrojene
slucajeve sarlatanstva i obmane, laznih spiritistickih medijuma, laznih materijalizacija
"ektoplazme"; uspomena na nebrojene prevarante koji su "povukli za nos" lakoverne
gradane. Zato je citava oblast parapsihologije kontroverzna, pa je i normalno da naucnici
na nju gledaju podozrivo. Ali taj istorijski razlog ne opravdava odbacivanje
parapsihologije kao nauke, u celosti. Jedna nauka moze imati itekako sumnjivu proslost,
pa ipak biti prava nauka danas ! Pogledajte samo hemiju - pocela je kao alhemija.
Pogledajte astronomiju - pocela je kao astrologija. Pa i sam Johan Kepler, jedan od prvih
velikih astronoma, bavio se takode astrologijom i bio joj je veoma sklon.

Drugi razlog je od sireg znacaja. Nauka se cesto ponasa veoma rdavo kad naide na neku
stvarnu inovaciju. Setite se samo kakva se oluja mrznje, gneva i opakih pogrda srucila
na pionire vakcinacije, takode na one koji su prvi tvrdili da postoji kretanje kontinenata,
to jest da kontinenti "plove" po povrsini zemaljske kugle, zatim na one koji su prvi
izvodili anesteziju putem hipnoze, i na druge koji su prvi istupili sa nekim zaista novim
naucnim otkricem. Nauka je, u dubini svoje "duse", strasno konzervativna. Naravno,
neko ce reci da su naucnici samo mudro oprezni, ne zele da se zalete, da olako, bez
dovoljno dokaza, prihvate nesto novo; ali time se ne moze objasniti zestoka uzbudenost,
taj iracionalni bes kojim neki naucnici reaguju na svaki novi dokaz o stvarnom postojanju
anomalija.

U ovom poslednjem poglavlju zalazimo nesto dublje u tu pojavu, u iracionalnost koju
nauka ispoljava kad se mora suociti sa takvim novim dokazima. Sustina onoga sto
imamo da kazemo prilicno je gruba; ali najgrublji cemo biti prema onim pripadnicima
naucne zajednice koji su izdali cak i temeljna nacela svog poziva - dakle, naucnog
istrazivanja.

SKANDAL SA "ZVEZDANOM BEBOM"

U Sjedinjenim Americkim Drzavama postoji jedna organizacija koja se naziva "Odbor za
naucno istrazivanje tvrdnji o paranormalnom". Skracenica za to je "Csikop". U Izvrsnom
odboru Csikopa ima vrlo malo naucnika, ali je zato ta organizacija prilazila mnogim
naucnicima i vredno se trudila da ih pridobije da stupe u clanstvo. Time je sebi pribavila
privid naucne organizacije, privid koji do krajnosti koristi kad god njeni clanovi krenu u
lov na duhove. Zanimljivo je da Csikop kao organizacija nikada ne preduzima nijedno
svoje naucno istrazivanje. Razlog ovome je jednostavan : jedanput, i samo jedanput, to
je pokusala. Ishod je bio takav da zaista zasluzuje mesto u istoriji nauke.

Od 1976. do 1980. godine jedna grupa starijih clanova Izvrsnog odbora Csikopa ispitivala
je nalaze dve francuske istraziteljke koje su se zvale Misel i Fransoaz Gogelan. Te dve
zene prikupljale su podatke godinama i zakljucile da izvesne grupe u ljudskom drustvu
141
(istaknuti naucnici, umetnici, sportski asovi i tako dalje) imaju tu odliku da su mnogi
njihovi pripadnici rodeni u "znaku" pojedinih planeta - to jest, kad su pojedine planete
zauzimale neka odredena mesta na nebu. Jedan od nas dvojice (Ajzenk) odavno se
zanimao za tu studiju Misel i Fransoaz Gogelan, pa ju je i posebno proucio i dosao do
zakljucka da je radena odlicnom naucnom metodologijom. Grupa iz Csikopa istrazivala je
samo jedan od nalaza Gogelanovih, i to takozvani "efekat Marsa", koji bi se sastojao u
tome da medu istaknutim sportistima ima srazmerno vise (nego medu populacijom
uopste) onih koji su rodeni kad je planeta Mars bila tacno u zenitu ili blizu istocnog
horizonta.

Jedan od clanova te Csikopove grupe bio je statisticar Marvin Zelen. On nije prihvatio
tvrdnje Gogelanovih o podudaranju sportskog uspeha sa ucestaloscu pojavljivanja
pojedinih planeta u pojedinim sektorima neba. (Pojavljivanje planeta na tim mestima je
cisto tehnicka, astronomska stvar i moze se do savrsenstva tacno ustanoviti.) Zato je
predlozio "izazov" nalazima Fransoaz i Misel Gogelan, i tom izazovu dao ime "Zelenov
test". Cilj je bio da se mala grupa vrhunskih sportista koji su odista rodeni u dan i sat kad
je Mars bio na takvim polozajima uporedi sa vrlo velikom kontrolnom grupom
neistaknutih sportista, rodenih u istim zemljama i gradovima i u slicnim razdobljima
godine. Sacinili su troclanu grupu za ovo : predsednik Csikopa Pol Kurc, Marvin Zelen, i
astronom Dzordz Abel. Skracenica za tu grupu bila bi : KZA. Krenuli su, dakle, u
prikupljanje dokaza.

Rezultati "Zelenovog testa" bili su potpuno jasni. Statistika Gogelanovih bila je ispravna i
istinita. Kod njihovih istaknutih sportista "efekat Marsa" bio je jasno vidljiv, a kod preko
16.000 drugih sportista nije - jer je tih 16.000 osoba ostalo u okvirima prosecne i
slucajne distribucije u skladu sa tacnim astronomskim tablicama. Dakle, i zakljucci
Gogelanovih morali bi, na osnovu toga, biti prihvaceni kao korektni.

Posle toga nastupilo je vreme petljanja i zbunjivanja. Grupa KZA pocela je iznalaziti
svakojake zackoljice pomocu kojih su nastojali da ipak obore zakljucke Gogelanovih,
njima ocigledno nepodobne. Poceli su da "presecaju" podatke o vrhunskim sportistima na
nove nacine, mimo ustanovljenog statistickog postupka. Izbacili su iz razmatranja sve
istaknute sportistkinje sa bizarnim obrazlozenjem da "njih i ne treba uracunati, jer nisu
imale jednake izglede da se istaknu u sportskom zivotu kao muskarci". Sakupili su
podatke o nekim drugim vrhunskim sportistima, po svom izboru, i to bez ikakve
dogovorene procedure koja bi obezbedila da im uzorak bude zaista nasumican i posten.
Pa ipak se "efekat Marsa" jos jednom pojavio; ali je grupa KZA onda osporila i svoje
sopstvene nalaze, i to ovog puta argumentima koji su i sami bili pogresni, i tako dalje.

Mnoge od tih stvari cisto su tehnicke i mi za njih ovde nemamo prostora. Citalac koji zeli
da se licno uveri, neka potrazi dokumentaciju o tome u bibliografiji. Ali navescemo kako
su reagovali skeptici iz redova samog Csikopa.

Prvi koji je otkazao poslusnost bio je Denis Rolins, bivsi clan Csikopa, koji je ostao veoma
skeptican prema navodnom efektu Marsa na bebe, ali koji je ipak izjavio da grupa KZA
napada efekat Marsa na nacine koji nisu naucno zasnovani niti legitimni. Ukazivao im je
na ocigledne, grube greske koje su u svom radu pravili; uzalud. Grupa KZA terala je po
svome. Pokusavao je da saopsti te svoje primedbe clanstvu i javnosti, ali ga je
organizacija Csikop pocela sistematski ometati u tome. Oduzimali su mu rec na
sastancima, nisu hteli nista njegovo objaviti u svom casopisu, sprecavali su da se
njegove primedbe objave ma gde, a za to vreme uporno su objavljivali neistinite i
netacne nalaze i zakljucke, svoje sopstvene. Glas upozorenja je, dakle, prvo
prenebregavan, a zatim silom ucutkan. Najzad su ga izbacili iz Csikopa. Pocelo je
sistematsko suzbijanje vesti o tome.

Ali neki od clanova Csikop primetili su sta se desava i poceli su (sto je svakako pozitivno)
da se raspituju o njegovim primedbama. Ubrzo su shvatili da su sad i oni u nemilosti : i
142
njima je oduzimana rec, a i sprecavano svako objavljivanje. U meduvremenu su sve
Csikopove publikacije nastavile stampanje hvalospevnih izvestaja o "uspesima" grupe
KZA. Jedan od ljudi koji su naglo pali u nemilost "mocnika" bio je Ricard Kaman, profesor
psihologije, koautor veoma znacajnih radova iz oblasti parapsihologije. Kaman je opsirno
zabelezio i objavio kako je sve grupa KZA pokusavala da ga ucutka, da ga "sredi", i kako
je za te svrhe upotrebljen Csikop. Posredi je zapanjujuca knjiga; ako cete iz sve nase
bibliografije, od svih knjiga i dokumenata, procitati samo jednu knjigu, procitajte bas nju.

Kaman je proucio citavu tu stvar sa efektom Marsa, od samog pocetka. Njegovi zakljucci
su da je grupa KZA "godinama uporno nudila javnosti jedan skup ocigledno rdavih
statistickih argumenata protiv "efekta Marsa", iako je iz godine u godinu bilo sve vise
upozorenja i dokaza o nelogicnosti i netacnosti njihovih tvrdnji... Zapanjuje ne samo to
da su se oni sasvim odvezali od svih sidrista logike, nego i cinjenica da njihov odlutali
brod nije mogao biti potopljen cak ni visegodisnjim bombardovanjem kompetentnih
statisticara kao sto su Misel Gogelan, Elizabet Skot, Denis Rolins i Rej Hajmen." Hajmen
je psiholog, a Skotova je bas statisticar; oboje su tada bili povezani sa Csikopom. Kaman
nastavlja : "Kao ni drugim clanovima Csikopa, ni meni nije bilo lako da poverujem da u
celom devetoclanom Savetu ove organizacije (a clanovi tog Saveta su i Martin Gardner,
Emejzing Rendi i Kendrik Frejzier) samo jedan jedini clan, Denis Rolins, casno i posteno
govori istinu o ovom slucaju. Posle sedam meseci istrazivanja ustanovio sam da je to,
ipak, tako. Trojka KZA pretrpela je potpuni fijasko u slucaju "efekta Marsa"; organizacija
Csikop, resena da brani nesto nebranjivo (naime, svoje argumente), zasla je korak po
korak, bespovratno, u propagandnu kampanju protiv Denisa Rolinsa, u suzbijanje istine o
njegovim dokazima, u sprecavanje da bilo koji drugi kriticar grupe KZA objavi ili kaze bilo
sta, bilo gde."

Kaman podrobno nabraja i opisuje kako su i njega licno, i Rolinsa, i sve druge kriticare u
sastavu Csikopa suzbijali, ismevali, sta je organizacija preduzimala da se njihovi tekstovi
nigde ne objavljuju, kakva je upornost mocnika ispoljena u tome. Tesko je i zamisliti
zescu osudu organizacije Csikop, pogotovo kad se ima u vidu da ju je izrekao covek
neospornog integriteta, skeptican i prema "efektu Marsa", a uz to i (tada) clan Csikopa.
Jedan od drugih clanova Csikopa, holandski novinar Pit Hajn Hebens, napisao je da po
njegovom misljenju Kamanov prikaz tih dogadaja sa KZA grupom predstavlja "izrazito
fer, uravnotezen izvestaj, veoma citljiv, i - ako se ima u vidu pod kojim uslovima je
nastajao - zaista vrlo uzdrzan; izvestaj jednog uglednog skeptika koji je ulozio gotovo
neverovatnu kolicinu svog truda da pomogne organizaciji Csikop da se izvuce iz te svoje
zlosrecne afere sa Marsom."

Ali cak ni grupa KZA nije mogla da blokira istinu zauvek. Sedam godina posle prvog
pominjanja Zelenovog testa, potpuno nezavisni britanski naucnik Patrik Kari objavio je
svoj prikaz u kome je sumirao citavu tu kontroverzu. Tek tada je i casopis Sceptical
Inquirer, interna publikacija Csikopa, objavio clanak pod naslovom "Preispitivanje". U
tom clanku grupa KZA priznala je svoja naknadna brljanja po statistikama i podacima;
priznali su da im je to bila greska; priznali su da je trebalo da sa Gogelanovima usaglase
protokol rada, da bi mogli i sami proveravati kakva predvidanja bi trebalo da proisticu iz
njihovih podataka po njihovoj sopstvenoj metodologiji. Ali to je bilo priznanje kroz
stisnute zube, zlovoljno, prozeto gundanjima, bez ikakvog izvinjenja Rolinsu (cije ime su
izostavili sa spiska onih koji su "bili povezani sa /nasim/ ogledima"), bez izvinjenja Misel i
Fransoaz Gogelan zbog neosnovanih insinuacija o istinitosti, to jest netacnosti njihovih
podataka, bez ikakvog pominjanja lavine kritike koja je godinama stizala iz redova
samog Csikopa.

Razlog sto smo ovako podrobno opisali ovu bruku i sramotu jeste sledeci : Csikop - iako
se vise ne bavi samostalnim istrazivanjem bilo cega, mozda imajuci u vidu ocenu Patrika
Karija da KZA debakl "neizbezno dovodi u sumnju svako dalje angazovanje Csikopa u
istrazivanju o "efektu Marsa", a verovatno i o bilo kojoj drugoj paranormalnoj oblasti" -
nastavlja da deluje kao organizacija i da koristi sav svoj uticaj da napada sve u nauci sto
143
je Csikopu nepodobno, da zlostavlja i ucutkuje istrazivace u mnogim kontroverznim
oblastima rada. Najnoviji neslavni primer bilo je neobicno ponasanje Emejzinga Rendija u
laboratoriji francuskog istrazivaca po imenu Zak Benvenist. Benvenist je objavio
biohemijske nalaze koji, cini se, podrzavaju homeopatske medicinske teorije; objavio je
to u veoma uglednom casopisu Les Comptes de l" AcadQmie des Sciences. To je glasilo
Francuske akademije nauka. Casopis Nature poslao je jednu istrazivacku ekipu da ispita
te veoma kontroverzne nalaze, a jedan od istrazitelja u toj grupi bio je i Emejzing Rendi.
Ali Benvenistova laboratorija pretvarala se u Rendijevom prisustvu bukvalno u cirkus, i to
je ostajala sve dok je on bio prisutan tamo. Necemo zamarati citaoce pojedinostima;
naprosto cemo zabeleziti da je ovog puta cak i na stranicama Sceptical Inquirer-a bilo
clanaka u kojima je osporavana vrednost takvog rada istraziteljske grupe i u kojima je
napomenuto da je "kritika bila nemarna", "kredibilitet rasipan uludo", da se "polazilo od
predrasuda". Rendi je drzao javna predavanja o tom istrazivanju, tokom kojih je
podsmesljivo oponasao Benvenistov francuski izgovor engleskog jezika i grubo vredao
"francusku nauku" kao celinu. Mnogi slusaoci nalazili su da je to uvredljivo i za prisutne u
sali.

Sasvim jednostavno receno, Csikop nije naucna organizacija. U njegovom rukovodstvu
preovladuju madionicari i medijski soumeni. Csikop je jedan propagandni pokret, koji se
posvetio svojim "isterivanjima duhova", ali i "raskrinkavanju" svega sto rukovodstvu
izgleda iracionalno. Na nesrecu, zbog svog vestog manipulisanja medijima i zbog
naklonosti mnogih akademskih licnosti koje imaju nejasan utisak da je pozeljno da neko,
negde, raskrinkava nesto (mada te licnosti ostaju blazeno nesvesne cinjenica o
napadnutim oblastima rada) Csikop nastavlja da uspesno nanosi stetu parapsihologiji. Ili,
bar, donedavno uspesno.

Srecom, bio je u Csikopu i jedan pojedinac kome se mora priznati da je nasao u sebi
volje da pogleda dokaze i da ih pokusa oceniti i proceniti barem koliko-toliko nepristrasno
i odmereno. Vec po tome, on je u Csikopu izuzetak, zaista "retka ptica". Njegov dijalog
sa Carlsom Honortonom o gancfeld istrazivanjima omogucio je parapsihologiji da stvarno
zakoraci napred, tokom poslednjih nekoliko godina. Bio je to, medutim, tezak put;
skeptike ubediti da odustanu od neistinitih i neispravnih nacina kritike - to je bio zaista
spor posao.

POLEMIKA OKO GANCFELDA

Godine 1982, u Kembridzu, u Engleskoj, na konferenciji povodom stogodisnjice rada
Britanskog drustva za ESP istrazivanja i dvadesetpetogodisnjice osnivanja Udruzenja za
parapsihologiju, Rej Hajmen je u svom ekspozeu dao jednu verziju teksta (koji je kasnije
objavljen) o ESP. U tom tekstu Hajmen je kritikovao dotad objavljene oglede sa ESP u
uslovima gancfelda. Smatra se da su istrazivanja sa gancfeldom mozda ono najjace sto
parapsihologija moze da ponudi, ali Hajmen je upravo ta istrazivanja zasuo kritikom,
osporavajuci korektnost u statistici, ali i u metodologiji vrsenja ogleda, i tvrdeci da je
zbog toga celokupan dosadasnji rad na gancfeldu nepouzdan.

Odbacivanje podrske koju gancfeld studije daju hipotezama o ESP bilo bi ozbiljan udarac
za parapsihologiju. Iz tog razloga Honorton i Hajmen zapoceli su dijalog, nastojeci da u
borbi argumenata dodu do jasnijih ocena o vrednosti ili bezvrednosti pojedinih ogleda. U
decembru 1986. godine objavili su zajednicki kominike u kome su naveli do kojih su
nalaza dosli i koje su njihove preporuke za buducnost.

Prva poenta ovde sastoji se u tome sto je Hajmen odustao od svojih ranijih tvrdnji da iz
statistickih razloga treba odbaciti gancfeld oglede u celosti. Pojedini ogledi, i to vrlo mali
broj njih, zaista se mogu osporiti primedbama da je statisticka obrada bila losa; ali
Hajmen je najzad prihvatio cinjenicu da kod ogromne vecine gancfeld ogleda, kad se
posmatraju svi ukupno (kao jedna grupa) nije moguce takvim zamerkama opovrgnuti
izrazite rezultate iznad nivoa slucajnosti, to jest ogromna odstupanja od onoga sto bi
144
ispitanici postizali pukom slucajnoscu. Takode je prihvatio cinjenicu da nema nikakvog
smisla tvrditi da su publikovani samo oni ogledi u kojima se zadesio, slucajno, neki jak
rezultat, a da su mnogi drugi ogledi u kojima nije bilo nicega jednostavno prikriveni. Lako
se moze izracunati da bi za tako nesto bilo potrebno mnogo stotina ogleda u dubokoj
tajnosti. A kad pogledate koliko treba truda oko samo jednog ogleda, cak i oko samog
ocenjivanja njegove vrednosti kad je okoncan, i koliko malo eksperimentatora postoji u
celoj parapsihologiji, jasno je (i svi se slazu) da to nije uverljiva linija kritickog napada. A
sto se tice statistickih zamerki, jos i pri prvom citanju Hajmenovih ranijih tvrdnji bilo je
jasno (ili je trebalo da bude jasno) da su neosnovane; a on je to priznao tek posle toliko
vremena. Pa ipak, treba mu odati priznanje kao coveku koji je, ipak, sposoban da izmeni
svoja pocetna uverenja kad se pokaze da za to ima razloga.

Hajmenova druga grupa kritickih argumenata odnosila se na eksperimentalni metod
koriscen u gancfeld istrazivanjima. Da li su "culni nagovestaji" bili stvarno potpuno
odstranjeni ? U nekoliko (ali samo u malom broju) ogleda sa slobodnim reagovanjem
sudijama nisu bili dati duplikati ciljnih slika, nego originali, koji su posle isli ispitanicima u
ruke (a na slikama bi mogli ostati otisci prstiju). Da li je nasumicnost redosleda slika
zaista bila korektno postignuta ? Takve stvari ne mogu uvek biti zakljucene jednostavno i
objektivno i onda doturene nekom Hajmenu da ih "samelje" kao nedvosmislene brojke.
Kad se odlucuje da li je metod rada u nekom ogledu besprekoran ili ne, cesto ima
prostora i za "slobodno sudijsko uverenje" onoga ko o tome odlucuje. Navescemo jedan
primer iz konvencionalne psihologije da bismo pokazali da je to tako.

U toj studiji istrazivaci su naprosto izmislili jedan ogled iz astrologije i napisali clanak o
njemu. U clanku stoji da nije nadeno nista - da su rezultati ostali na nivou puke
slucajnosti. Umnozili su ga u deset primeraka i poslali na adrese deset vodecih
akademskih casopisa. Ali napisali su i drugu verziju istog clanka. U njoj stoji da su nadeni
uverljivi rezultati u prilog astrologije. To su takode umnozili i poslali na adrese deset
drugih naucnih casopisa. Potrudili su se da dve grupe casopisa budu otprilike jednake po
stepenu ugleda i po postotku radova koje prihvataju (ili odbacuju) od ukupnog broja
radova koji im se salju. Onu "pozitivnu" verziju odbacili su svih deset, a njihovi
recenzenti (citaci ponudenih radova) pronasli su mnoge zamerke "upotrebljenoj"
metodologiji. Onaj negativan clanak, stetan po astrologiju, prihvatilo je za objavljivanje
cak devet od deset casopisa, a recenzenti su hvalili upravo iste one metode koje su oni
drugi odbacivali ! Stvar je jasna : njihove ocene o tome koji su metodi valjani, a koji su
neispravni bile su zasnovane na tome da li su im rezultati bili po cudi ili ne.

U vreme kad je Hajmen istupao sa kritikama, jedan od nas (Sardzent) prijavio je sedam
gancfeld ogleda. Hajmen je za samo jedan od njih priznao da je tu ciljna slika bila
izmesana sa drugima zaista nasumicno. A ta jedna studija za koju je to priznao bila je
bas ona u kojoj su postignuti najslabiji rezultati, najblizi pukoj slucajnosti, najnepovoljniji
po hipotezu da ESP postoji. A svih sedam izvedeni su potpuno istim postupkom
nasumicnosti u redosledu ciljeva. Time pokazujemo i dokazujemo da je Hajmenovo
tadasnje rasudivanje bilo pod uticajem njegovih predrasuda, to jest cudi. Jer jedino je
mogao osporiti svih sedam ili podrzati svih sedam; logicki je nekoherentno podrzati samo
jedan postupak od sedam istih.

Na srecu, ljudi mogu i da prevazidu takve svoje licne naklonosti i nenaklonosti. Sada
ulazimo u jednu novu oblast statisticke analize koja se naziva metaanaliza. Taj termin
mozda zvuci "opasno", ali stvar je, zapravo, zasnovana na vrlo jednostavnoj logici.

U prvom poglavlju ove knjige objasnili smo pojmove slucajnosti, proseka i rasipanja
rezultata na primerima pojedinacnih ogleda, kao i na primerima nagadanja ili
pokusavanja u tim ogledima. Ono sto metaanaliza radi jeste, u sustini, sledece :
posmatra ceo jedan ogled i njegov ukupni konacni rezultat kao jedan pokusaj. Dakle,
jedna jedinica koju uzimamo u obzir jeste ceo jedan ogled; neki drugi ogled je, ceo, opet
samo jedna jedinica; i tako dalje. Statistika je naucna, matematicka disciplina koja uvek
145
posmatra distribuciju eksperimentalnih rezultata. Konkretno : zadatak statistike u nasem
poslu jeste da ustanovi koliki bi bili prosecni slucajni rezultati - odnosno, kakvi bi se
rezultati dobijali ako ne postoje ni ESP, ni PK, niti bilo sta paranormalno. Primenjujuci
metaanalizu na gancfeld oglede, vidimo da je njihova prosecna uspesnost bila 38%, sto
se ocigledno razlikuje od 25% koliko bi se ocekivalo na osnovu puke slucajnosti.

RASPRAVA SE ZAOSTRAVA

Statistika bez metaanalize naprosto potvrduje ono sto smo i ranije znali : rezultati
gancfeld ogleda takvi su da se ne mogu pripisati samo pukoj slucajnosti. Medutim, posto
je metaanaliza mnogo mocnije statisticko orude, sa njom mozemo krenuti i mnogo dalje.
Na primer, mozemo pribaviti jednu meru koja se tehnicki naziva velicina efekta. To nije
samo ona malocas pomenuta vrednost od 38% uspesnih ogleda. Velicina efekta zavisi,
izmedu ostalog, i od broja pokusaja u svakom ogledu ponaosob. Ako neko prikupi
ogromne kolicine podataka, on moze dokazati da su njegovi nalazi statisticki znacajni
(jer, zaista, oni to i jesu), iako je, zapravo, rec o vrlo, vrlo malom preovladavanju uspeha
nad neuspesima. Velicina efekta dobar je nagovestaj koliki je prakticni znacaj nekih
rezultata, za razliku od ciste statisticke velicine tih istih rezultata. Dakle, kad trazimo
velicinu efekta, mi ne pitamo samo "Da li je ovo bilo pukom slucajnoscu ?" nego i : "Da li
je ovo stvarno od nekog znacaja ?"

Kod gancfeld podataka, efekti su veoma krupni, njihova velicina je velika. To znaci da oni
imaju i veliki prakticni znacaj. Robert Rozental, psiholog koji je ucinio vise nego iko drugi
na uvodenju metaanalize u siroku upotrebu u parapsihologiji, dokazao je da su u
gancfeld istrazivanjima dobijene vece velicine efekta nego u nekoliko znacajnih oblasti
konvencionalne psihologije.

Metaanaliza nam takode omogucava da procenimo koliko su znacajne pojedinosti
eksperimentalnih postupaka. Grupe sudija mogu procenjivati jedan po jedan ogled tako
sto ce za svaki ustanoviti "broj pogresaka" - naime, davace za svaki vazan metodoloski
vid procenu od samo jedne reci, da ili ne. (Da, ispravno se radilo; ne, nije se ispravno
postupalo.) Kad se sudije uvezbaju u svome poslu, pokazuje se veoma visok stepen
podudarnosti, to jest saglasnosti u njihovom sudenju, pa i kad svaki radi potpuno sam, i
kad su medusobno veoma razliciti u pogledu skepticnosti. Brojanje pogresaka ukljucuje i
ovakve stvari : da li su svi vidovi metodologije jednog ogleda prijavljeni i potpuno
opisani; da li je belezenje podataka bilo u celosti objektivno (a to znaci : masinsko ili
fotografsko - na primer, da li su kockice svaki put kad se umire fotografisane da bi
postojao dokaz o tome kako su pale; da li su ispitivanici imali jedan komplet slika, a
ispitivaci drugi komplet, duplikat (u ogledima slobodnog reagovanja) i tako dalje. Svi
elementi koje treba na ovaj nacin vrednovati jasno se odrede, do najsitnije pojedinosti,
tako da vise nema nikakvog prostora za mutna globalna ocenjivanja sta je "dobro", a sta
je "lose" po necijem opstem utisku. Zato se o svakom ogledu dobija izostrenija,
pouzdanija ocena. Nijedan ogled nije savrsen; takvih nigde u nauci nema.

Sada postavljamo sledece pitanje : da li postoji ikakav odnos izmedu kvaliteta ogleda i
velicine efekta, to jest jacine paranormalnih rezultata postignutih u njima ? Mogao bi
postojati, na primer, negativan odnos. To bi znacilo : sto se kvalitetnije radilo, to su
slabiji rezultati utvrdivani; a u najkvalitetnijim, naucno najozbiljnijim ogledima, onima
koji nose "plavu traku" izvrsnosti, dobijani su najslabiji rezultati. To bi sugerisalo
zakljucak da su u pravu oni koji kazu da skracenica ESP znaci "greska na nekom mestu".

Za razresenje ove nedoumice bilo je potrebno mnogo vise vremena nego za razresenje
one prethodne, koja se odnosila na jednostavnu statistiku; ali konacno je usaglasen
zakljucak, kad je rec o gancfeld istrazivanjima, da nije naden nikakav znacajan odnos
izmedu broja gresaka u ogledima i jacine dokaza u prilog ESP u tim istim ogledima. Nije
to samo saglasnost Hajmena i Honortona; o tome su se izjasnili i mnogi nezavisni
146
analiticari. Tvrdnje da su dokazi o ESP u gancfeld ogledima naprosto posledica aljkavog
vrsenja ogleda nisu uspele da se odrze.

Sa metaanalizom moze se ici jos dalje. Da li su razni istrazivaci dobijali razlicite
rezultate ? Mozemo ustanoviti objedinjene eksperimentalne rezultate jednog istrazivaca,
zatim nekog drugog, treceg i tako dalje, i pomocu metaanalize ih osmotriti. Trebalo bi da
se pokaze kolika je homogenost tih rezultata - da li je, u jednoj istoj oblasti, svako dobio
otprilike iste rezultate. Suprotno od homogenosti bila bi heterogenost, koja bi znacila da
neki istrazivac dobija jake rezultate, a neki slabe. Ustanovljena je, odista, heterogenost,
ali u malom stepenu - neki istrazivaci stalno postizu nesto bolje rezultate, a neki nesto
slabije. To nema nikakve veze sa ispravnoscu ili neispravnoscu njihove metodologije
rada ! Takode ne znaci da su neki manje casni i posteni nego neki drugi. Kao sto
Rozental primecuje : "U raznim oblastima psihologije poznato je da ce razliciti istrazivaci
postizati rezultate znacajno razlicite." Kao dokaz navodi istrazivanja kojima su istrazivaci
hteli da ispitaju uslovni refleks treptanja kod ispitanika. Jedna ekipa psihologa dobila je
ocekivane rezultate u 94% slucajeva a druga u samo 62% slucajeva. Cinjenice, zapravo,
govore da je heterogenost rezultata u parapsihologiji znatno manja nego u velikom delu
obicne psihologije. Mogli bismo cak prenebregavati sve sto su radila dvojica istrazivaca
koja su u oblasti gancfelda postigla ponajvise (Honorton i Sardzent), i opet bi nam ostalo
na raspolaganju obilje rezultata, sa visokim stepenom znacaja. Rezultati u parapsihologiji
ne zavise presudno od bilo kog pojedinca ili od bilo koje dvojice pojedinaca. Malo-
pomalo, sve smo blize "ponovljivom ogledu".

Postoji jos mnogo toga sto nam metaanaliza kaze. Na primer, iako je srednja stopa
uspeha gancfeld ogleda bila daleko iznad nivoa slucajnosti, metaanaliza predvida da ce
neki ogledi ostati, ipak, sasvim u okvirima puke slucajnosti. Stavise, predvida da ce, kod
ogleda sa vrlo malim brojem uzoraka, vecina ogleda ostati u okvirima slucajnosti.
Metaanaliza kaze istrazivacu tacno koliko ispitanikovih pokusaja treba da bude u jednom
ogledu da bi organizator ogleda bio manje-vise siguran da ce (ako paranormalnog efekta
zaista ima) pribaviti statisticki jak rezultat; pokazalo se da je taj broj mnogo veci od onog
stvarno ostvarenog u mnogim dosadasnjim ogledima sa paranormalnom moci !
Metaanaliza nam pokazuje da su mnoga "neuspela ponavljanja" ogleda morala biti
neuspela, naprosto zato sto istrazivaci nisu testirali dovoljno veliki broj subjekata.

Statisticarka Dzesika Ats, koja, kao i Rozental i drugi, vidi parapsihologiju kao odlican
teren za oprobavanje moci metaanalize (discipline koja danas pretenduje, ne bez osnova,
da uzdigne citavu psihologiju ka novim nivoima razumevanja), ukazuje da metaanaliza
moze pomoci parapsihologiji i na jos jedan, zapanjujuci nacin. Atsova je uzela u
razmatranje Hajmenovu gradu - tacno iste one oglede na cije razmatranje se ogranicio i
Hajmen. Zatim je izbacila sve one u kojima je postignut statisticki visok rezultat (dakle,
odsekla je citav onaj gornji, uspesan deo statisticke krive). Po metaanalizi, ako je velicina
jednog efekta zaista velika, onda nesto od toga treba da se pronade i u takvim uslovima,
kad se najuspesniji ogledi odbace; efekat (naginjanje ka onih 38% uspeha, za razliku od
statisticke slucajnosti koja u toj vrsti ogleda iznosi 25%) treba da "prosijava" i tada.
Atsova je uzela u obzir samo trinaest ogleda koji su se zavrsili neuspehom. Pokazalo se,
medutim, da kad se u statisticki postupak uzmu svih trinaest zajedno, kao jedna celina,
onda sve ono sto je u njima postignuto ipak daje statisticki znacajan rezultat iznad nivoa
slucajnosti, u prilog postojanja ESP ! Mnogi propali ogledi bili su, kad se bolje pogleda,
gotovo uspeli, ali to se moze matematicki iskazati tek kad se pogledaju zbirno.

Mi smatramo da je usponom metaanalize parapsihologija dobila dramaticno ojacanje.
Sada smo onoliko blizu dokaza koliko nauka uopste dozvoljava da se bude blizu dokaza
da je u hiljadama ogleda, tokom mnogo decenija rada, nadena tolika kolicina istinskih
anomalija da to ni u kom slucaju ne moze sve biti odbaceno kao rdav i nevest rad ili
prevara. Proboj je, konacno, pred nama. To pokazuje i zanimanje takvih licnosti izvan
parapsihologije kao sto su Robert Rozental, Daril Bem i Dzesika Ats. Bilo bi, medutim,
naivno ocekivati da ce sve proci bez protivudara iz redova onih koji su danas u
147
odstupanju - iz redova onih ljudi koji se tako tvrdo drze svojih unapred "zabetoniranih"
misljenja da jednostavno odbijaju da menjaju svoje predstave o nacinu na koji svet
deluje.

JEDNA SLUZBENA OCENA

Decembra 1987. Nacionalni savet za istrazivanje pri Americkoj nacionalnoj akademiji
nauka (ANAS), objavio je jedan izvestaj pod naslovom "Pojacanje ljudskih sposobnosti".
Tu je sumiran napredak u mnogim oblastima, pa i u mnogim oblastima psihologije.
Pomenuta je i parapsihologija. Izvestaj je, inace, pripremljen za americku vojsku.
Predsednistvo saveta pise da je "mozda najjaci nas zakljucak bio u vezi sa
parapsihologijom... Sagledan je naucni rad koji u toj oblasti traje vec sto trideset godina i
nije naden nikakav naucni osnov za verovanje da parapsiholoski fenomeni postoje."

Ako bi ovo bila objektivna presuda, bila bi zaista katastrofalna po parapsihologiju.
Medutim, kad pogledamo imena, kad vidimo ko je (tada) pisao izvestaj za NRC, odnosno
kome je bilo povereno da ocenjuje celu parapsihologiju, stvari postaju kudikamo jasnije :
Rej Hajmen i Dzejms Olkok, obojica clanovi predsednistva Csikopa. Nije konsultovan
nijedan parapsiholog, niti iko "neutralan".

Taj dokument NRC po mnogo cemu je neobican spis. Izostavlja neka od najubedljivijih
istrazivanja do tad obavljenih u parapsihologiji, ali ne navodi zasto ih izostavlja. Upitana
o tome, obojica autora javno su priznala da ne mogu obrazloziti zbog cega su izostavila
najvaznija parapsiholoska istrazivanja, i da se, stavise, cak i ne secaju zbog cega su to
ucinila. U to doba Hajmen je vec bio javno priznao da su njegovi prvobitni napadi na
statisticku valjanost gancfeld ogleda bili neosnovani, a takode je javno priznao da je
znatan broj istrazivaca postigao veoma jake, naucno potvrdene rezultate tom tehnikom,
ali, gle cuda, ni jedno, a ni drugo priznanje nije se probilo u tekst NRC izvestaja.
Naprotiv : u izvestaju je gancfeld naprosto sasecen. Osim toga, NRC izvestaj posluzio se
strategijom "klevete pomocu spajanja sa ozloglasenim". Ta strategija koristi se mnogo i
cesto na stranicama Csikopovih publikacija, a sastoji se u sledecem : oni predmet o
kome je rec "strpaju u istu vrecu" sa necim drugim, sto je u javnosti vec odbaceno i
uvaljano u blato. U ovom slucaju, gotovo isti prostor dat je navodnoj "psihologiji biljaka"
kao i gancfeldu, rame uz rame. Cak je napisano da su autori licno posmatrali to sa
biljkama u nekoj, nekakvoj, "parapsiholoskoj laboratoriji", iako je obojici autora bilo
odlicno poznato da covek koji je radio to sa biljkama nije nikad imao nikakve veze sa
parapsihologijom i da su ga upravo parapsiholozi raskrinkali kao autora prica bez ikakve
naucne osnovanosti. Zaprepascuje cinjenica da je taj odlazak u prostoriju sa biljkama bio
jedini pokusaj obojice autora da se, u toku pripremanja svog izvestaja, licno uvere u bilo
sta, bilo gde; njihov, bukvalno, jedini odlazak igde, u vezi sa pisanjem tog izvestaja.

Izvestaj NRC u meduvremenu je sasvim diskreditovan, kritikama mnogo zescim nego sto
je ova nasa. Ima i razloga za to; jer taj izvestaj na mahove postaje maltene nepovezan
govor, niz besmislica. Sta li je dvojici autora znacila ova recenica, koju su u izvestaju,
govoreci o uspesnim ESP ogledima, napisali : "Ne, nije naden zadimljeni pistolj, niti smo
mi bili u mogucnosti da demonstriramo verovatnu alternativu" ? Stvarno, recenica koja
potpuno zbunjuje. Danas NRC, kad salje postom primerke tog svog izvestaja, prilaze i
fotokopiju prve stranice jednog vrlo ostrog kritickog prikaza o onom delu izvestaja koji se
odnosi na parapsihologiju. Ocigledno - nekome, negde u NRC cela ta stvar sa napadom
na parapsihologiju lici sve vise na blamazu.

Ima i zlonamernog prikrivanja u pomenutom izvestaju NRC. Robert Rozental i njegova
saradnica Monika Haris napisali su jedan siri, informativni strucni rad o parapsihologiji i
metaanalizi. U ovom radu izvrsena je uporedna analiza sest oblasti istrazivanja
pokrivenih NRC izvestajem (dodajmo da ni Rozental ni Harisova nikada nisu bili aktivni u
parapsiholoskom istrazivanju niti su ikad javno izricali bilo kakve ocene o
parapsihologiji). Glavni zakljucak do koga su to dvoje istrazivaca dosli metodom
148
"brojanja gresaka" bio je sledeci : najmanje gresaka, dakle najpouzdaniju naucnu
metodologiju, imali su parapsiholozi, dok su ostalih pet oblasti (sve u konvencionalnoj
psihologiji) imale (i prihvatale) daleko nize metodoloske standarde. Taj strucni rad
pomenut je na vise mesta u izvestaju NRC, kad god je bilo reci o psihologiji, ali nije
pomenut nijednom u izvestaju o parapsihologiji; bukvalno je prikriven zato sto ono sto u
njemu pise nije bilo po cudi NRC-ovim skepticnim autorima. Dzon Svets, predsednik NRC,
cak je telefonirao Rozentalu i zahtevao da Rozental povuce (to jest, izbrise) taj deo -
zakljucak u kome se kaze da je parapsihologija radila metodoloski najpouzdanije.
Rozental se pokazao kao covek od casti : odbio je. Posto nisu znali kako da potisnu u
stranu taj strucni rad koji im je bio trn u oku, a nisu imali hrabrosti ni da krenu u napad
na Rozentala, oni su odlucili da se tiho "prave ludi", da u parapsiholoskom delu izvestaja
NRC prenebregnu rad Rozentala i Monike Haris... naprosto, kao da ne postoji.

Sramno je da neko tako postupa prema jednom potpuno ispravnom naucnom radu
istaknutih psihologa. A kad neko od autora zatrazi da povuce sopstvene nalaze o istini,
samo zato sto nisu po cudi nekome ko je unapred odlucio sta istina "mora" da bude,
onda je to cenzura u sluzbi ideologije - dakle, nesto sto bi svakom postenom coveku
trebalo da bude odvratno.

Na srecu, umesao se senator Klerborn Pel; na njegov zahtev, Ured za ocenjivanje
tehnologije (OTA), koji americkom Kongresu daje savetodavna misljenja o nauci i tehnici,
odrzao je svoju diskusionu "radionicu" ubrzo posle objavljivanja NRC izvestaja. Sada su
funkcioneri OTA upravljali tokom sastanka i pripremali svoj izvestaj za Kongres. Govorila
je diskusiona grupa sacinjena od devet ucesnika, medu kojima su bila i dvojica
parapsihologa, Dzon Palmer i Carls Honorton. Ocene koje su donete na ovoj panel-
raspravi bile su daleko uravnotezenije. One su opovrgle i potisnule NRC izvestaj, pa bi
svakako trebalo vise da uticu na vladu Sjedinjenih Americkih Drzava nego taj zlosrecni
NRC-ov dokument.

ISTRAZIVANJA O AUTO-GANCFELDU

Juna 1990. godine Carls Honorton i sestoro koautora prijavili su niz od jedanaest ogleda
koji su se sastojali od ukupno 355 gancfeld sesija, u kojima je broj ispitanika bio ukupno
241. Eksperimentalni postupci bili su hotimice isplanirani tek posle podrobnog
razmatranja svih dotadasnjih kritika gancfeld metodologije. Selekcija i prezentacija ciljnih
slika bila je pod iskljucivom kontrolom kompjutera. Sobe su bile potpuno izolovane od
zvuka. Sudije koje su ocenjivale da li je primalac pogodio, i koliko je pogodio, radile su
potpuno "na slepo". Svi podaci automatski su snimani i cuvani. Tesko da je ikad ijedna
obimna serija ogleda u parapsihologiji, ili u ma kojoj drugoj oblasti psihologije, vodena sa
tim stepenom ekspertize i kontrole. Hajmen je, kao castan covek, priznao da se broj
gresaka u toj seriji ogleda primakao nuli - onoliko koliko je to ljudskim bicima u jednom
poduhvatu te vrste uopste moguce. Bilo je, dakle, 355 sesija i u svakoj od njih ispitanici
bi savrseno nasumicnim pogadanjem "potrefili" 25% tacnih odgovora. Oni su, medutim,
postigli 34% tacnih odgovora. To nije odvec daleko od 38% koliko se na osnovu
prethodnih metaanaliza moglo ocekivati. Verovatnoca da 355 ljudi pukim slucajem
postignu tako dobre rezultate iznosi 1 :20.000. Ukuipno je radilo sest eksperimentatora;
jedan od njih bio je i sam Honorton. Razlike u njihovim rezultatima bile su beznacajne;
nije ustanovljen nikakav "efekat eksperimentatora". Rezultati ovog ogromnog naucnog
truda potpuno su jasni. Hajmen je precutno, implicitno, priznao da su valjani. Do
danasnjeg dana jedini Hajmenov eksplicitni komentar glasio je da bi on zeleo da vidi jos
ogleda tako vodenih. Ali nije kazao sta jos treba da se desi, pa da i on izricito prizna
postojanje paranormalne moci.

Honortonova auto-gancfeld istrazivanja toliko su se primakla savrsenstvu, da je tesko
verovati da ce biti nadmasena. Bila je to besprekorno vodena serija ogleda, dala je
statisticki znacajne rezultate i pokazala je velicinu efekta veoma blisku onoj koja se
149
metaanalizom mogla predvideti na osnovu svih prethodnih ogleda (onih u ranijim
vremenima). Eto, dakle, dokaza koji su zaista veoma cvrsti.

"VISE RETORIKE NEGO SUSTINE" ?

Postoji u Italiji jedna organizacija koja se naziva Comitato Italiano per il Controllo delle
Affirmazione sul Paranormale (Italijanski odbor za kontrolu izvestaja o paranormalnom).
Ova organizacija ima slicne ciljeve kao Csikop, ali kudikamo bolje osecanje za
uravnotezenost. Godine 1992. ovaj odbor pozvao je troje parapsihologa kao i troje
skeptika da napisu clanke koji ce biti objavljeni u njegovoj publikaciji. Trebalo je da svaki
skeptik napise kritike o to troje parapsihologa, ali i svaki parapsiholog da napise kritike o
to troje skeptika. Ta vrsta rasprave nama treba !

Tekst Reja Hajmena napisan za ovu italijansku organizaciju narocito je znacajan. Od
njega su zatrazili "desetak" kucanih strana; uspeo je da napise samo cetiri. Odustao je
od ma kakvog daljeg pominjanja onih njegovih statistickih i metodoloskih kritika kojima
je obelezio prethodnih deset godina svog rada. Ali zato je krenuo sa jednom sasvim
novom linijom kritike : parapsihologija nije nauka zato sto nije progresivna. Jer, napisao
je on, umesto da svako sledece pokolenje gradi na cvrstim temeljima onoga sto su ranija
pokolenja postigla, desava se nesto sasvim drugo - svako sledece pokolenje
parapsihologa pliva kroz neke druge vode, juri za nekom novom modom. Nabacuju se
tvrdnje da je paranormalno primeceno sad tamo, sad onamo. To je jedno leprsanje :
ovde ! Tamo ! Ali nikad na istom mestu. Zato i nema stvarnog porasta znanja, napretka.

Ova kritika cista je besmislica jer postoje modeli sa redukcijom suma, kao sto smo videli,
a to su modeli koji nastoje da integrisu laboratorijske nalaze sa drevnim tekstovima o
meditaciji, sa dokumentacijom iz devetnaestog i dvadesetog veka o spontanim
ispoljavanjima paranormalnih moci, kao i sa efektima raznih psiholoskih (kod licnosti
ispitanika) varijabilnih cinilaca na ESP i PK rezultate, efektima koji su tokom cetrdesetih
godina, i u kasnijem radu, primeceni. Teorijski modeli sa redukcijom suma iskorisceni su
za razvijanje novih eksperimentalnih tehnika koje nude potpuniju kontrolu i omogucavaju
tacniju manipulaciju "suma" koji mozda sputava ESP. Tu ocigledno imamo jednu
dugotrajnu, neprekidnu liniju istrazivanja. Tu postoji porast znanja o redukciji suma,
porast koji se nastavlja i danas. Doduse, priznati se mora, modeli "suma" treba jos da se
doraduju i razraduju, jer su sada isuvise pojednostavljeno koncipirani; predstoji im
rafiniranje. Ali smo sigurni da nece biti "leprsanja" i skakutanja ka necem drugom jer
modeli sa redukcijom suma nisu prolazna moda.

Medutim, cinjenica da je Hajmen, posle deset godina bitke protiv najjacih snaga
parapsihologije, imao tako malo da kaze, vec sama po sebi mnogo govori. Za razliku od
Hajmena, Honorton je italijanskom simpozijumu prilozio obiman i obimno dokumentovan
rad pod naslovom "Vise retorike nego sustine : osiromasenost skepticnosti danas". To je
polemicki naslov, ali mi pozivamo svakog naucnika da procita kako Hajmenov tekst tako i
Honortonov, pa da ih uporedi i da samostalno izvuce zakljucke o njihovom kvalitetu i
njihovoj ubedljivosti.

Da bi nasi citaoci mogli da steknu neposredan uvid u to "osiromaseno stanje
skepticnosti", malo cemo prisluskivati : prepisacemo neke dijaloge sa tonske trake koja
je snimljena tokom panel-rasprave (ranije pomenute) u americkoj kongresnoj
organizaciji OTA. Prvo govori Rej Hajmen. On nastupa sa tvrdnjom da je parapsihologija
dopustila pravu najezdu "efekta eksperimentatora"; da pet-sest uspesnih
eksperimentatora postizu efekte koje mnostvo drugih eksperimentatora naprosto ne
dobija - dakle, oni ne mogu biti reprodukovani; i da je to problem koji muci samo
parapsihologiju, nijednu drugu naucnu oblast; muci, i vise nego muci - razara i obara.
Ponesto od tog razgovora stampano je kurzivom; na taj nacin smo hteli da istaknemo
pojedine reci njih dvojice.

150
HAJMEN : "...jasno je da na ovom polju neki eksperimentatori postojano dobijaju
bolje rezultate nego neki drugi. Ni na jednom drugom polju nauke koje je meni poznato
ne desava se nista slicno. Ili prakticno nista slicno."
HONORTON : "A placebo istrazivanja ?"
HAJMEN : "Sta vam je to ?"
HONORTON : "Sta cemo sa medicinskim istrazivanjima placebo efekta ?"
HAJMEN : "Pa, ja ne znam mnogo o medicinskim placebo istrazivanjima. Ali recimo u
fizici..."
HONORTON : "Moramo li se porediti sa fizikom ?"
HAJMEN : "Pa, dobro, da li postoji efekat eksperimentatora i tamo, u tome
istrazivanju placeboa ?"
HONORTON : "Postoji, i veoma je veliki."
HAJMEN : "U redu. Ali kad se tim drugim poljima pojavi efekat eksperimentatora,
smatra se da je to cista greska u radu, zar ne ?"
HONORTON : "Ne. To je Rozentalov efekat."
HAJMEN : "Da, ali u parapsiohologiji nije..."
HONORTON : "U psihologiji je svakako bilo nastojanja nekih ljudi da se nekako
otarase efekta eksperimentatora pri davanju placeboa pacijentima. Medutim, oni time...
kad pogledate malo bolje, oni time nastoje da zaobidu nesto. Hajde da pogledamo : kako
to da jedan lekar daje kontrolnoj grupi lazni lek, placebo, recimo za ublazavanje bolova, i
stvarno bolovi kod mnogih pacijenata u toj grupi popuste; a neki drugi lekar daje nekoj
drugoj kontrolnoj grupi taj isti placebo sa istim naumom, a bolovi ne popuste ? Ako njih
dvojica rade u okvirima jedne iste studije, ako govore istim jezikom i kazu iste reci, na
koji se to nacin pojavljuje efekat licnosti jednog od njih dvojice, samo jednog ?"
HAJMEN : "U redu. Dobro, efekat eksperimentatora postoji i u drugim oblastima..."

Da smo samo malo nestasniji nego sto jesmo, rekli bismo posle ovog navedenog
dijaloga : "Hvala doktore Hajmen, sve ste rekli, laku noc."

PARAPSIHOLOGIJA KAO NAUKA

Iako smo o tom coveku videli to sto smo videli (iz gonjeg prepisa razgovora), ipak je Rej
Hajmen licnost koja zasluzuje mesto u istoriji nauke; neki istoricari nauke sigurno ce
zeleti da analizuju njegov doprinos podrobno (a neki su to vec i poceli da rade). Jer
Hajmen je imao dovoljno integriteta da zavrne rukave i pogleda dokaze, dok veliko
mnostvo skeptika naprosto odbacuje sve dokaze, i svaki dokaz, jednim jedinim
nemarnim, opstim negiranjem, bez gledanja. To sto je Hajmen bio prisiljen da odustane
od uobicajenih argumenata skeptika i sto je konacno zauzeo stanovista o kojima njegove
kolege skeptici sada citaju i ne mogu da veruju svojim ocima, jeste znacajan uspeh za
parapsihologiju. Istovremeno, njegove kriticke zaoke prinudile su parapsihologe da
pritegnu i poprave svoje oglede, da rade pouzdanije i bolje. Sada iz meseca u mesec
pristizu metaanalize ranije pribavljenih korpusa nalaza; u tome pomazu naucnici izvan
naseg polja, naucnici koji su i sami iznenadeni vrednostima nasih podataka, nasih nalaza.
Parapsihologija se blizi krupnim prekretnicama. Primenjujuci pojedine metaanalize, nasli
smo neslucenu snagu u nekim starim ogledima. Navescemo jedan primer.

Kada su Carls Honorton, Dijana Ferari i Deril Bem obavili metaanalizu odnosa izmedu ESP
i ekstrovertnosti ispitanika, dobijeni rezultati iznenadili su jednog od nas dvojice
(Sardzenta), koji je u nekim svojim ranijim ogledima sa slobodnim reagovanjem merio
ovu odliku licnosti ispitanika. Metaanaliza je obuhvatila rad cetiri eksperimentatora.
Pokazalo se da su korelacije za sve cetvoro veoma slicne, velicina efekta homogena.
Vecinu ogleda obavio je Sardzent; u ono vreme mislio je da nisu osobito vazni (u vecini
tih ogleda ispitanik je ostajao, statisticki, u okvirima puke slucajnosti, to jest cistog
nagadanja naslepo). Zaprepastio se, godinama kasnije, saznavsi da je prosecna
korelacija i kod ostala tri istrazivaca bila maltene istovetna sa njegovom. Uzeti zajedno,
njegovi i rezultati ostale trojice bili su veoma znacajni, daleko iznad nivoa slucaja !
151
Honorton i njegov tim naknadno su sproveli jos jednu seriju auto-gancfeld ogleda i
replicirali sopstvene rezultate veoma dosledno, sa veoma slicnom velicinom efekta.
Metaanaliza je otkrila red i poredak, a i slicnost, u starim podacima; i pokazalo se da su
te odlike u tim podacima daleko snaznije nego sto je iko onda shvatao. Novi ogledi su,
onda, preduzeti; replicirali su rezultate starih. To je doslo kao iznenadenje. Bio je to, bez
ikakve sumnje, napredak. Jer pokazao se jedan zakonomerni efekat koji deluje postojano
tokom cetrdeset i vise godina (od cetrdesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka) u
radu petoro razlicitih istrazivaca, u tri veoma razlicite kuilture (Amerika, Britanija, Juzna
Afrika). Takva ponovljivost efekta ne postize se lako ni u konvencionalnoj psihologiji.

Mi smatramo da je parapsihologija nauka. Ako cemo se gadati izrazom "Vi ste
nenaucni !" onda treba taj izraz da bacimo prema onim slabije ili najslabije obavestenim
kriticarima nase oblasti, jer oni i zasluzuju da im se to kaze. Parapsihologija je nauka
zato sto pokazuje razvoj kako svoje teorije, tako i svoje metodologije. Ona, takode,
pokazuje progresivno pomeranje sa jednih problema na druge koje je, po filozofu Imreu
Lakatosu, jedna od odlika naucne misli. Ona je nauka koja bi mogla imati znacajne
implikacije za rad nekih drugih nauka, od fizike do psihologije - vreme ce pokazati. Ona
je nauka koja zasluzuje jacu budzetsku podrsku drzave nego sto ju je dosad dobijala.
Parapsihologiji je nadasve potrebno ukljucenje mladih naucnika ciji je um otvoren prema
istini i koji su spremni da jurnu ka dokazima, ka bitnim temama, ka samostalnom
naucnom istrazivanju. Too je nauka koja se bavi znacajnim pitanjima; u mnogim
laboratorijama sirom sveta trose se ogromna sredstva na srazmerno beznacajna
istrazivanja, dok parapsihologija sa minimalnim sredstvima napreduje ka saznanjima
koja bi mogla biti od kapitalne vaznosti za svakoga. I to kako od prakticne vaznosti
(inace zasto bi cuvena firma za elektroniku "Soni" nedavno u Japanu otvorila svoju veliku
laboratoriju za parapsihologiju ?), tako i teorijske, jer bi jednog dana mogla iz temelja
izmeniti nacin na koji razmisljamo o sebi i svom zivotu.

Nismo mi "oni koji veruju u paranormalnu moc". Nema tu sta da se veruje ili ne veruje.
Treba samo pronalaziti valjane, stamene dokaze o onim ljudskim sposobnostima i
vestinama koje do sada nismo ni priblizno dobro shvatili. U tom pogledu, parapsihologija
je na domaku velikih uspeha. Postoji jedan standardni udzbenik psihologije (Uvod u
psihologiju) koji se veoma siroko koristi u Sjedinjenim Americkim Drzavama, ali i u
drugim zemljama; studenti tu knjigu nazivaju jednostavno "Hilgard i Atkinson" zato sto
su to bila prezimena dvojice prvobitnih autora tog udzbenika (mnogo pokolenja proslo je
od tad, bilo je mnogo izdanja, pridruzili su se novi autori). I kad je nedavno neko pitao
jednog skepticnog psihologa, neupucenog u parapsihologiju, pod kojim bi uslovima on
prihvatio da je parapsihologija nauka, odgovorio je : "Kad je vidim u Hilgardu i
Atkinsonu".

Pa, dobro; godine 1990. ta "Biblija" psihologije izisla je u jos jednom, najnovijem
izdanju, sada sa poglavljem o parapsihologiji. To poglavlje ima sedam stranica. Prikazuje
i gledista skeptika, ali podjednako i parapsihologa; argumente jednih, ali i drugih. I
donosi ovaj zakljucak : "Veliki deo skepticnosti nekih psihologa prema parapsihologiji
potpuno je opravdan. Ali jedan deo i nije. Kao sto smo napomenuli, neki naucnici
proglasavaju da je paranormalna moc nemoguca i da je parapsihologija nelegitimna; to
su presude a priori, a takvima, po nasem uverenju, nema mesta u nauci. U navedenoj
anketi samo 4% univerzitetskih profesora koji nisu psiholozi tvrdilo je da paranormalna
moc sasvim sigurno ne postoji - ali tu istu tvrdnju potpisalo je cak 34% univerzitetskih
profesora psihologije. Pre dve stotine godina, isti takvi skeptici bili bi jednako sigurni da
Bog ne baca kamenje sa neba na nas." Parapsihologija brzo sazreva. Iako je hronicno u
najskromnijim materijalnim prilikama, ona ima svoju buducnost; pred njom je, kao i pred
svima nama, jedan novi vek, veoma uzbudljiv. Vreme je da veci broj naucnika ozbiljno
primi dosadasnja parapsiholoska otkrica i pazljivije pogleda ponudene dokaze, jer lako
moze biti da najcvrsci dokazi u parapsihologiji stoje rame uz rame sa najcvrscim
dokazima u njihovoj sopstvenoj oblasti nauke, koja god to bila.

152
BIBLIOGRAFIJA


Neka od najvaznijih istrazivackih otkrica navedenih u ovoj knjizi zapravo su objavljena
samo u specijalizovanim, strucnim casopisima. Posto je mali broj biblioteka koje imaju
komplete svih vaznijih casopisa parapsihologije, mi smo nastojali da damo sto manji broj
takvih referenci, ali citaoci koji zele da citaju u originalu izvestaje samih parapsihologa,
bez icijeg prepricavanja, cesto ce morati da nalaze upravo te casopise, jer drugog nacina
nema.

STA JE PARANORMALNO ?

Knjiga Ricarda Brautona Parapsihologija - kontroverzna nauka (Richard Broughton,
Parapsychology - Controversial Science, Ballantine Books, 1991) korisna je zato sto
prikazuje parapsihologiju i daje mnoge reference za dalje citanje. Britansko drustvo za
ESP istrazivanja objavilo je povodom stogodisnjice svog rada obimnu knjigu
Istrazivanje paranormalnih moci : vodic kroz istoriju, nacela i praksu te discipline
(Psychical Research : a Guide to its History, Principles and Practices, prvo izdanje,
Grattan-Guinness, Aquarian Press, 1982) koja pokriva sirok raspon tema, naucnih i
opservacionih. Kvalitet clanaka je neujednacen, ali kao opsti vodic ova knjiga izuzetno je
korisna. Lujza Rajn objavila je knjigu ESP u zivotu i u laboratoriji (Louisa Rhine, ESP in
Life and Lab, Macmillan Books, 1967) koja daje fini opsti pregled ranih godina autora i
njenog kasnijeg razvoja; knjiga je dobro napisana, prijatno je citati je. Ista autorka
objavila je kasnije knjigu Nevidljiva slika : studija ESP iskustava (The Invisible Picture : a
study of psychic experiences, McFarland Books, 1981) koja je izvrsno stivo za one koji se
zanimaju za spontana ispoljavanja paranormalnih moci. Za citaoce koji zele podrobno
upoznavanje sa razvojem parapsihologije kao nauke prava stvar su sest tomova pod
priredivackim nadzorom Stenlija Kripnera, a pod zajednickim naslovom Napredak u
parapsiholoskim istrazivanjima (Advances in Parapsychological Research, priredivac
Stanley Krippner, Plenum books tomovi 1-3, McFarland Books tomovi 4-6).

PSIHO ZVEZDE

Opsirne izvestaje ocevidaca o radu Danijela Danglasa Houma imate u clanku koji je
napisao erl od Danrejvena, pod naslovom "Iskustva u spiritualizmu sa D. D. Houmom"
(Earl of Dunraven, "Experiences in Spiritualism with D. D. Home"), a koji je objavljen u
strucnoj publikaciji pod naslovom Spisi Drustva za istrazivanje paranormalnih moci
(Proceedings of the Society for Psychical Research, 1924, tom 35, str. 1-285). Kao opsti,
veoma zivopisan pregled Houmovog zivota preporucujemo izvrsnu knjigu Elizabete
Dzenkins Senka i svetlost (Elisabeth Jenkins, The Shadow and the Light, Hamish
Hamilton Books, 1981). Ali kao tipicnu skepticnu analizu pogledajte delo T. H. Hola
Enigma Danijela Houma (T. H. Hall, The Enigma of Daniel Home, Prometheus Books,
1984). U vezi sa Kruksovim ogledima mozete videti delo ciji su priredivaci bili R. Dz.
Medherst i drugi, a ciji je naslov Kruks i svet duhova (R. G. Medhurst i drugi, priredivaci,
Crookes and the Spirit World, Taplinger Books, 1972). O Stepaneku treba pogledati
clanak Dz. G. Prata u casopisu Spisi Americkog drustva za istrazivanje paranormalnih
moci (J. G. Pratt, in : Proceedings of the American Society for Psychical Research, 1973,
tom 30, str. 1-78. Sazetiji clanak o istom coveku moze se naci u Pratovom poglavlju u
knjizi priredivaca Dz. Belofa Novi pravci u parapsihologiji (J. Beloff, editor, New
Directions in Parapsychology, Paul Elek Books, 1974). Gardnerova knjiga nosi naslov
Kako ne testirati osobu sa paranormalnom obdarenoscu (How Not to Test a Psychic,
Prometheus Books, 1989); videti i kriticki prikaz te knjige, iz pera Jirgena Kajla, u
Casopis za parapsihologiju (Jurgen Keil u Journal of Parapsychology, 1990, tom 54, str.
151-167).



153
VLADAVINA UMA NAD MASINOM

Najjednostavnija Smitova REG masina opisana je u njegovom clanku "anomalna
predvidanja kvantnih procesa od strane nekih ljudskih subjekata" u izdanju firme "Boing"
(dr Helmut Schmidt, "Anomalous prediction of quantum processes by some human
subjects" u : Boeing Scientific Research Laboratories Document DI.82.0821). Smit je
objavio mnogo clanaka u Casopisu za parapsihologiju (njegov prvi izvestaj u tom
casopisu pojavio se 1969. godine, sveska 33, stranice 91-108) i u Casopisu Americkog
drustva za istrazivanje paranormalnih moci tokom poslednjih dvadeset pet godina.
Istrazivanje Dzanove grupe sumirano je u knjizi koju su priredili R. Dz. Dzan i B. Dz. Dan
pod naslovom Margine stvarnosti (R. G. Jahn and B. J. Dunne, Margins of Reality,
Harcourt Brace Jovanovich Books, 1987). Tehnicki bilteni grupe PEAR u izvorniku su tako
"zabaceni" da ih nije lako naci, ali u ovoj knjizi izlozeni su sa obiljem pojedinosti. Din
Radin i Dzesika Ats objavili su svoj clanak u Casopisu naucnog istrazivanja (Dean Radin
and Jessica Utts u : Journal of Scientific Exploration, 1989, tom 1, str. 65-79).

KO IMA PARANORMALNU MOC ?

Iako zastarelo, poglavlje Dzona Palmera o verovanju i paranormalnu moci, u knjizi
priredivaca B. B. Volmana Prirucnik parapsihologije (John Palmer u : B. B. Wolman,
priredivac, Handbook of Parapsychology, Van Nostrand Reinhold Books, 1977), i danas je
odlican primer kako se analizuje taj efekat. O ekstrovertnosti vidi Sardzentov clanak u
casopisu Personalitet i individualne razlike (Carl Sargent u : Personality and Individual
Differences, 1981, tom 2, str. 137-143). O anksioznosti i neuroticnosti vidi gore
pomenuto Palmerovo poglavlje. Cinioci kulture kojoj ispitanik pripada razmatraju se u
knjizi A. Anglofa i D. Barta Parapsihologija i antropologija (A. Angloff and D. Barth,
priredivaci, Parapsychology and Anthropology, Parapsychology Foundation Books, 1974).

ESP, SNOVI I ZONA SUMRAKA

U ovoj oblasti klasicna ostaje knjiga koju su napisali M. Alman, S. Kripner i A. Von pod
naslovom Telepatija sna (M. Ullman, S. Krippner and A. Vaughan, Dream Telepathy,
Turnstone Books, 1973). Honortonovi raniji strucni radovi o toj oblasti sumirani su u gore
pomenutoj Volmanovoj knjizi, u kojoj, u referencama za jedanaesto poglavlje, mozete
naci i mnoge druge materijale o gancfeld ESP istrazivanjima.

HIPNOZA I DRUGA IZMENJENA STANJA

Honortonovo poglavlje u Volmanovoj knjizi Prirucnik parapsihologije pokriva i studije
hipnoze, relaksacije i meditacije, a formalni pregled proucavanja hipnoze napisali su i
objavili Honorton i Kripner u pomenutom Casopisu Americkog drustva za istrazivanje
paranormalnih moci, 1984, sveska 78, str. 1-27. Vilijem Braud dao je pregled aktivnosti
autonomnog nervnog sistema i ESP u istom tom casopisu, 1981, sveska 75, str. 1-35, i
sugerisao da se odnos ta dva moze izraziti jednom krivom ne mnogo razlicitom od onih
koje se drugde pominju u vezi sa efektima motivacije na paranormalne rezultate kod
ispitanika (vidi osmo poglavlje).

UM I MATERIJA

Izuzetno kvalitetna akademska studija o poltergajstima delo je A. O. Goulda i A. D.
Kornela Poltergajsti (A. O. Gauld and A. D. Cornell, Poltergeists, Routledge and Kegan
Paul Books, 1981). O savijanju metala vidi delo : Dz B. Hejsted, Savijaci metala (J. B.
Hasted, The Metal Benders, isti izdavac, 1980). Takode tekst Ricarda Brautona kojim se
azuriraju podaci o opstim trendovima u ovoj oblasti, u sestom poglavlju njegove gore
pomenute knjige Parapsihologija - kontroverzna nauka. Opsti pregled nedavnih PK
izucavanja daje Gertruda Smajdler u pomenutom naucnom delu u sest tomova Napredak
u parapsiholoskim istrazivanjima, tom 6, str. 11-53. U tom pogledu od koristi su i neki od
154
strucnih radova u ranijih pet svezaka istog casopisa. Bio-PK istrazivanja Vilijema Brauda
sumirana su u strucnom radu koji je on napisao zajedno sa Merilin Slic u casopisu
Delikatne energije (William Braud and Marilyn Schlitz u : Subtle Energies, 1990, tom 2,
str. 146); oglede sa hemolizom opisao je podrobno Braud u pomenutom Casopisu
Americkog..., 1990, sveska 81, str. 1-25.

PARAPSIHOLOGIJA SVAKODNEVNOG ZIVOTA

Stanfordov najnoviji opis i procenu mozete naci u pomenutom delu Napredak u
parapsiholoskim istrazivanjima, tom 6, str. 54-167. Ovo je dobro argumentovan,
samokritican prikaz, koji odlicno sumira sva relevntna PMIR istrazivanja do danas.

FIZIKA PARANORMALNIH MOCI

Jedno od prvih poprista za raspravu o fizickim modelima jesu radovi dati u knjizi Andrije
Puharica Islandski tekstovi (Andrija Puharich, priredivac, The Iceland Papers, Essentia
Associates Books, 1979). Fizicar Dejvid Bom istrazuje medudejstva uma i materije u
clanku u pomenutom Casopisu Americkog... , 1986, sveska 80, str. 113-135. Vokerova
teorija izlozena je u delu Psihoenergetski sistemi (Evan Harris Walker u : Psychoenergetic
systems, 1979, tom 3, str. 259-299). On je to kasnije dopunio sa dva clanka u
pomenutom Casopisu za parapsihologiju, 1984, sveska 48, str. 227-332, i u pomenutom
Casopisu Americkog..., 1987, sveska 81, str. 333-369. U ta dva clanka on osnazuje neke
vidove svog kvantnomehanickog modela i odgovara na kritike. Samo, budite oprezni : ti
clanci su "teska kategorija" fizike i matematike !

ZIVOT POSLE SMRTI ?

Materijale o VTI imate u knjizi S. Dz. Blekmora Onostran tela (S. J. Blackmore, Beyond
the Body, Heinemann Books, 1982). O IBS videti knjigu R. A. Mudija mladeg Zivot posle
zivota (Raymond A. Moody junior, Life After Life, Mockingbird Books, 1975), a narocito
Sabomovu izvrsnu knjigu Prisecanja na smrt : jedno medicinsko istrazivanje (Michael
Sabom, Recollections of Death : a medical investigation, Harper & Row Books, 1982).
Dva clanka A. O. Goulda (jedan u pomenutoj Volmanovoj knjizi Prirucnik parapsihologije,
a drugi u pomenutim Spisima Drustva..., 1971, sveska 55, str. 273-340) razmatraju
spiritualisticko medijumstvo. O reinkarnaciji vidi clanak I. Stivensona "Dvadeset
slucajeva koji sugerisu reinkarnaciju" u pomenutim Spisima Americkog..., 1966, sveska
26, str. 1-362), kao i njegovo cetvorotomno delo Slucajevi nalik na reinkarnaciju (I.
Stevenson, Cases of the Reincarnation Type, University of Virginia Press, 1975, 1977,
1980, 1983). Strucni rad Milsove u dva dela objavljen je u pomenutom Casopisu naucnog
istrazivanja, 1990, sveska 4, str. 171-188 i 189-202; a Kajlov rad u istom casopisu,
1991. godine, sveska 5, str. 27-59.

PARANORMALNA MOC, NAUKA I BUDUCNOST

Rolinsov ekspoze nalazi se u casopisu Sudbina (Dennis Rawlins u : Fate, oktobar 1981).
U brojevima 9, 10 i 11 casopisa Tragalacki ucenjak imate clanke Karija, Kamana,
Hoebensa i drugih (Curry, Kammann, Hoebens u : Zetetic Scholar, 1982-1983) o
skandalu sa "bebama pod uticajem zvezda", to jest Marsa. Kamanova razorna kritika
koja je zaista "razbila" protivnu stranu nalazi se u broju 10, iz 1982. godine. To
"preispitivanje" stavova grupe KZA o astroloskom pokusaju u vezi sa Marsom nalazi se u
casopisu Skepticni istrazivac (Skeptical Inquirer, prolece 1982, str. 77-82). Pregled
delovanja organizacije Csikop u kasnijim godinama imate u clanku Dz. P. Hansena u
pomenutom Casopisu Americkog..., 1992, sveska 86, str. 21-63. Sneurov clanak kojim
se kritikuje Rendijevo ponasanje u slucaju Benvenist imate u pomenutom Skepticnom
istrazivacu, 1989. godina, sveska 14, 91-95.

155
Rasprava izmedu Hajmena i Honortona prenesena je u pomenutom Casopisu za
parapsihologiju, 1985, sveska 49, str. 3-49 (Hajmen) i 51-91 (Honorton), a zajednicki
kominike je u istom casopisu, 1986, sveska 50, str. 351-364. Nasi metanaliticki podaci
uzeti su iz jos neobjavljene studije Carlsa Honortona. Izvestaj NRC objavljen je kao
knjiga D. Drakman i Dz. A. Svets Pojacavanje ljudskih sposobnosti (D. Druckman and J.
A. Swets, priredivaci, Enhancing Human Performance, National Academy Press, 1987);
kritiku tog rada dali su Dz. A. Palmer, Carls Honorton i Dzesika Ats u pomenutom
Casopisu Americkog..., 1989, sveska 83, str. 31-49. Panel-rasprava u radionici OTA
sumirana je u pomenutom Casopisu Americkog..., 1989, sveska 83, str. 316-339 (ali mi
raspolazemo i potpunim snimkom svake izgovorene reci na tom sastanku, pa smo i
naveli dijalog Hajmen-Honorton iz tog naseg materijala). Dalje zustre rasprave o
gancfeld istrazivanjima mozete naci u radovima S. Dz. Blekmora, K. L. Sardzenta, a
takode T. A. Harlija i Dz. R. Metjusa u pomenutom Casopisu Drustva..., 1987, sveska 84,
juli 1987; pojavice se i "italijanske" rasprave Rajmen-Honorton, ali u ovom trenutku
nazalost ne znamo tacno gde ce biti objavljene. Metaanaliza ekstrovertnosti uzeta je iz
jos neobjavljenog rada Carlsa Honortona, Dijane S. Ferari i Darila Bema. O metaanalizi u
parapsihologiji uopste vidi clanak Dzesike Ats u casopisu Statisticka nauka (Statistical
Science, 1991, tom 6, str. 363-403) i prilozene komentare. Dalji primeri metaanalize u
istrazivanju paranormalnih moci, ali primeri za koje se nije naslo prostora u nasem
poglavlju, bili bi sledeci : ogledi sa prekognicijom (Honorton i Ferari u pomenutom
Casopisu za parapsihologiju, 1989, sveska 53, str. 281-308) i rad na psihokinetickim
efektima sa REG masinama (D. I. Radin i R. D. Nelson, u casopisu Temelji fizike
(Foundations of Physics, 1989, tom 19, str. 1491-1514).

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->