Radmila Maksimovi

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Banja Luka, 2010

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Autor: dr sci. fharm. Radmila Maksimovi Recezenti: Prof. dr Rade Bioanin, expert Prof. dr sci. Jovica Jovanovi Lektor: GORDANA Jovanovi (Bilanovi) Izdava: Panevropski univerzitet "APEIRON" Banja Luka 1. izdanje, godina 2010. Odgovorno lice izdavaa, DARKO Uremovi Glavni i odgovorni urednik: Mr ALEKSANDRA Vidovi Prelom teksta i crtei JELENA Maksimovi Dizajn korica: TIJANA Maksimovi tampa: "ART-PRINT", Banja Luka, d.o.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice tamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisi Tira 200 primjeraka EDICIJA: Medicinske bazine nauke Libra Medica Basis knj. 15 ISBN 978-99955-49-37-4

Predgovor:
Potovane kolege, U ovom udbeniku su izloeni gradivo i problemi medicinske biohemije. To je sloeno gradivo u koje su ukljuena saznanja mnogih nauka, kao to su hemija, biologija i medicina. Zato su u udbeniku pomenuti mnogi za studente novi pojmovi. Nije neophodno da studenti odmah prihvate svo gradivo iz udbenika, ali se nadam da e ih radoznalost da saznaju kakvi se to procesi svakodnevno odvijaju u naem organizmu, i kad smo zdravi i kad smo bolesni, nagnati da se ozbiljnije zainteresuju za biohemiju. Nadam se da e studenti uei iz ove knjige, shvatiti da je ljudski organizam jedan od najsloenijih, ali ujedno i jedan od najlepih funkcionalnih mehanizama. Verujem da e shvatiti da svaka iva elija, kao osnovna funkcionalna jedinica tela, u svom jezgru sadri sve genske informacije potrebne za nastanak celog ljudskog bia, te da, istovremeno, geni ine zapravo mnotvo kontrolnih sistema koji reguliu, podeavaju i diriguju doslovno hiljadu hemijskih reakcija unutar svake elije. Svesna sam da sam neka poglavlja obradila detaljnije dok su druga prikazana krae. To je, izmeu ostalog, tako, jer sam se trudila da udbenik ne bude obiman, a da ipak student dobije osnovna znanja iz medicinske biohemije. Ako sam u tom vaganju prilikom odabira ta rei, a ta izostaviti, nala pravu meru, ovaj se udbenik moe smatrati delom vrednim truda. Ugodna mi je dunost da se na ovom mestu zahvalim recenzentima prof. dr. Radetu Bioaninu i prof. dr. Jovici Jovanoviu koji su mi dali korisne primedbe i savete. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli i Jeleni Maksimovi koji su mi pruili svekoliku pomo tokom pisanja knjige.

U Banja Luci 16. 04. 2010.

dr sci. Radmila Maksimovi, specijalista medicinske biohemije

RECENZIJA oveanstvo se danas nalazi pred sudbonosnim pitanjima svoje dalje egzistencije i uao je u trei milenijum sa velikim globalnim, ekolokim, zdravstvenim i drugim problemima. Meunarodna javnost, naunici i aktivisti mnogobrojnih visokokolskih, naunoistraivakih, zdravstvenih i ekolokih udruenja-organizacija irom sveta sve brojnije i ozbiljno upozoravaju na uzroke i sve tee posledice, koji prouzrokuju morbiditet, kao posledicu devastacije radne i ivotne sredine i mentalnog zagaenja stanovnitva planete Zemlje. Dosadanji razvoj industrijskih drutava, naglaen ekonomiskim faktorima i zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korienju prirodnih bogatstava naruava prirodnu ravnoteu i iscrpljuje ograniene prirodne resurse. Takav razvoj je neodriv, jer prouzrokuje sve vee zagaivanje zemljita, voda i vazduha, unitavanjem ekosistema i potronjom velikih koliina prirodnih resursa. Otuda, doc. dr Radmila Maksimovi, autor udbenika pod nazivom OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE" za studente Fakulteta zdravstvenih nauka u seditu svih zbivanja stavlja oveka, u jednom biocenoznom okruenju, ali sa razmatranjem vitalnih elemenata organizma i svih uticajnih faktora. Ovu, sve aktuelniju naunu oblast biohemijskih i medicinskih nauka autor obrazlae kroz sledeu strukturu: uvod, 11 celina i 73 podceline, zakljuak, literatura, uz odgovarajue priloge, eme i fotografije, saglasno sadraju i cilju predmeta, koji se realizuje na Panevropskom univerzitetu APEIRON u Banja Luci. Obzirom na specifinost budue profesije studenata, slualaca i nastavnika ove visokokolske i naune ustanove, autor je nastojao da nae sredinu tretirane problematike, sa prikazom specifinosti i potreba ove renomirane nastavno-naune ustanove i u tome je u potpunosti uspeo. Ovaj udbenik je jedno, za savremene uslove ivota, naruavnja zdravlja, zagaenja i degradacije ivotne sredine u miru, u vanrednim situacijama i ratnim uslovima, dosta znaajno, aktuelno, sloeno i kompleksno podruje obrazovanja i vaspitanja studenata, slualaca, nastavnika i ostalih pripadnika u sistemu kolstva, u oblasti zdravstvenih nauka, eko-bezbednosti, kvaliteta ivota i bezbednosti i zdravlja na radu, gde nema granice posmatranja i istraivanja. Poseban kvalitet materijala koji je pripremljen za tampu, jeste da je napisan na savremen nain, prilagoen buduim zdravstvenim, inenjerima sanitarnog i biohemijskog inenjeringa, nastavnicima, vaspitaima, referentima, naelnicima i ostalim korisnicima na zadacima zatite i unapreenja zdravlja, zatite radne i ivotne sredine. Naravno, neophodna je lektorska recenzija i ponovni detaljan pregled sadraja knjige od strane autora, urednika i saradnika redakcije, vodei rauna da se ne ponovi negde isti pasus ili fotografija, to je meni

kao recenzentu bilo teko da ovde primetim i iznesem tu primedbu. Nauno-strune literature nema dovoljno, a ona je neophodna u sve veem obimu, savremenog dizajna i sa novim podacima. Sve se to mora imati u vidu, kada se pokuava lapidarno ocenjivati autorov rad, visoke panje vredan, napor i viegodinji uloeni trud i prikupljanje domae i strane bio-hemijske i medicinske grae, radi sveukupnog sagledavanja i prezentovanja studentima i ostalim korisnicina ove izuzetno znaajne i nedovoljno istraene problematike. Ova knjiga je od izuzetne koristi svim onima, koji se bave zdravstvenom negom, pre svega, ali i zatitom radne i ivotne sredine u kolstvu, preduzeima, zdravstvenim ustanovama, civilnoj zatiti, institutima, referentima bezbednosti i zdravlja na radu na nivou preduzea, zavoda, instituta, lokalnih samouprava i svim ostalim, koji ele i kojima je neophodno poznavanje ove, sve aktuelnije problematike. Sve u svemu, ovim izuzetnim nauno-strunim delom, zapoet je ili se nastavlja jedan veliki poduhvat u edukciji studenata, ije emo konane rezultate sagledavati, stalno ocenjivati i osavremenjavati kroz nastavnu praksu. Svakako, ova knjiga je iva materija, koja je podlona promenama i stalnom unapreenju, s hodno vremenu ivljenja u posmodernom ambijentu. 22. 04. 2010. godine Banja Luka RECENZENT prof. dr Rade Bioanin Vii nauni saradnik

SADRAJ
UVOD 1 1. BIOHEMIJA ELIJE......................................................... 1-1 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 2. 2.1 2.2 2.3 2.4 3. UVOD................................................................................... 1-2 ELIJA KAO OSNOVNA IVA JEDINICA TELA.......................... 1-2 VANELIJSKA TENOST UNUTRANJA OKOLINA.................1-2 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI............................................... 1-3 ELIJA I NJENA FUNKCIJA...................................................... 1-4 FUNKCIONALNI SISTEM ELIJE.............................................. 1-9 ENERGETSKI CIKLUS U ELIJAMA....................................... 1-12 UVOD................................................................................... 2-2 FIZIOLOKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE........................ 2-2 ACIDO-BAZNA RAVNOTEA.................................................. 2-4 POREMEAJ PROMETA VODE................................................ 2-7

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEA............2-1

ENZIMI........................................................................ 3-1 3.1 UVOD................................................................................... 3-2 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA................................................. 3-2 3.3 KOENZIMI I PROSTETINE GRUPE........................................ 3-5 3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFINE DEHIDROGENAZE....................................................................... 3-8 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID SPECIFINE OKSIDOREDUKTAZE................................................................................ 3-9 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM..3-10 3.4 KARAKTERISTLNE OSOBINE BIOLOKE KATALIZE.............3-10 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA.................................. 3-11 3.6 KATALITIKO DEJSTVO....................................................... 3-15 3.7 KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.......................................... 3-18 3.8 MICHAELIS MENTENOVA TEORIJA................................... 3-18 3.9 UTICAJ PH I TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA...........3-22 3.10 INHIBITORI......................................................................... 3-23 3.11 ODREIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI................................ 3-24 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI.................................................... 3-25 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI................................. 3-27 3.14 IZOENZIMI.......................................................................... 3-29 3.15 FIZIOLOKO AKTIVIRANJE ENZIMA...................................... 3-30 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA...........................3-30 3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE....................................................... 3-32 3.16.2 TRANSFERAZE............................................................... 3-34 3.16.3 HIDROLAZE.................................................................... 3-35 3.16.4 LIAZE.............................................................................. 3-36 3.16.5 IZOMERAZE.................................................................... 3-37

3.16.6 LIGAZE........................................................................... 3-37 4. UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM...................... 4-1 4.1 UGLJENI HIDRATI.................................................................. 4-2 4.1.1 MONOSAHARIDI................................................................. 4-4 4.1.2 AMINOEERI.................................................................. 4-13 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA.................................................. 4-13 4.1.4 INOZITOLI........................................................................ 4-14 4.1.5 GLIKOZIDI........................................................................ 4-15 4.1.6 OLIGOSAHARIDI............................................................... 4-16 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI................................................ 4-20 4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI)....................... 4-21 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI)..425 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI)..................... 4-26 4.1.11 HETEROGLIKANI............................................................. 4-27 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA.................................... 4-28 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA........................................... 4-29 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA..................................... 4-30 4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA)....................... 4-31 4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA). .434 4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U IVOTINJA.................4-35 4.2.6 GLIKOLIZA....................................................................... 4-36 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE........................................................ 4-42 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE....................................... 4-43 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA......................... 4-43 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE....................... 4-46 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA............................................ 4-47 4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA........................................................ 4-47 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA............................. 4-50 4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA 4-52 4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE. 455 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA............................ 4-55 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE............4-57 5. MASTI ILI LIPIDI........................................................... 5-1 5.1 MASTI................................................................................... 5-2 5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI......................................................... 5-2 5.1.2 FOSFATIDI........................................................................ 5-12 5.1.3 SFINGOLIPIDI................................................................... 5-17 5.1.4 CEREBROZIDI.................................................................. 5-18 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA 5-20 5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI.................................................. 5-22 5.1.7 KAROTINOIDI................................................................... 5-38

5.2 METABOLIZAM LIPIDA........................................................ 5-45 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI....................... 5-45 5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA................................ 5-47 5.2.3 -OKSIDACIJA MASNIH KISELINA...................................... 5-47 5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)..................................................................... 5-51 5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA..................................... 5-52 5.2.6 BIOSINTEZA ZASIENIH MASNIH KISELINA....................... 5-53 5.2.7 SINTEZA NEZASIENIH MASNIH KISELINA........................ 5-58 5.2.8 BIOSINTEZA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I SFINGOLIPIDA........................................................................... 5-59 5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA............................................. 5-62 6. AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA.........6-1 6.1 AMINOKISELINE........................................................................ 6-2 6.1.1 UVOD................................................................................. 6-2 6.1.2 OPTlKA AKTIVNOST AMINOKISELINA................................ 6-3 6.1.3 PODELA AMINOKISELINA.................................................... 6-4 6.1.4 KISELINSKO BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA...............6-5 6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE........................................... 6-13 6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE................................................ 6-18 6.1.7 KISELE AMINOKISELINE.................................................... 6-22 6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE.................................................... 6-24 6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA........................................... 6-27 6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA.............................. 6-29 6.2 PEPTIDI.............................................................................. 6-34 6.2.1 PEPTEDNA VEZA.............................................................. 6-34 6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA................................................ 6-36 6.2.3 ODREIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA. .6-37 6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI............................................................ 6-38 6.2.5 PEPTIDNI HORMONI......................................................... 6-39 6.3 PROTEINI ILI BELANEVINE.............................................. 6-40 6.3.1 UVOD............................................................................... 6-40 6.3.2 OSOBINE PROTEINA......................................................... 6-43 6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA.................................... 6-45 6.3.4 STRUKTURA PROTEINA.................................................... 6-46 6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA................................... 6-48 6.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOKI NASLEDNIH PROTEINA 6-52 6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA............................. 6-55 6.3.8 STRUKTURA HELIKSA.................................................. 6-57 6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRINA............................. 6-59 6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA................................................. 6-60 6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA.......6-61 6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA.......................... 6-65 6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA.............................................. 6-66 6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI........................................... 6-69 6.3.16 ELEKTROFOREZA........................................................... 6-72

6.3.17 TALOENJE PROTEINA.................................................... 6-73 6.3.18 PLAZMAPROTEINI....................................................... 6-74 6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA............................................... 6-76 6.3.20 PROSTI PROTEINI........................................................... 6-77 6.3.21 SLOENI PROTEINI......................................................... 6-78 6.4 HROMOPROTEINI................................................................ 6-80 6.4.1 UVOD............................................................................... 6-80 6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA...................................... 6-82 6.4.3 OSOBINE PORFIRINA........................................................ 6-83 6.4.4 HEMOGLOBIN.................................................................. 6-85 6.4.5 UNE BOJE.................................................................... 6-89 6.4.6 CITOHROMI...................................................................... 6-90 6.4.7 HLOROFIL........................................................................ 6-93 6.4.8 FLAVOPROTEINI............................................................... 6-94 6.5 METABOLIZAM AZOTA........................................................ 6-96 6.5.1 VARENJE PROTEINA......................................................... 6-96 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA)............................................... 6-99 6.5.3 METABOLIKI FOND ILI POOL AMINOKISELINA...........6-100 6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA..................................... 6-101 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE............6-103 6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA..................................................... 6-107 6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA.............................. 6-111 6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFINIH AMINOKISELINA......6-112 6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAI................................ 6-119 7. NUKLEINSKE KISELINE.................................................. 7-1 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5 7.6 8. 8.1 8.3 8.4 8.5 8.6 8.7 8.8 8.9 8.10 9. UVOD................................................................................... 7-2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA............................................ 7-2 NUKLEOZID 5'-DIFOSFATI (NDP) I 5'-TRIFOSFATI (NTP)......7-10 BIOLOKA SINTEZA NUKLEOTIDA....................................... 7-11 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA.............7-13 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA...............7-17 UVOD................................................................................... 8-2 VITAMINI BGRUPE............................................................... 8-3 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA......................... 8-3 TIAMIN................................................................................. 8-6 PANTOTENSKA KISELINA...................................................... 8-8 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)..................................................... 8-9 BIOTIN................................................................................ 8-11 FOLNA KISELINA................................................................. 8-12 VITAMIN B12........................................................................ 8-13

KOENZIMI I VITAMINI.................................................... 8-1

HORMONI.................................................................... 9-1 9.1 UVOD................................................................................... 9-2 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE.................................... 9-2 9.3 DELOVANJE HORMONA......................................................... 9-5 9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE..........................9-5

9.3.2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI...................................... 9-5 9.4 PODELA HORMONA.............................................................. 9-7 9.5 POREMEAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE................................................. 9-10 9.6. STEROIDNI HORMONI......................................................... 9-11 9.6.1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA.............................. 9-16 9.6.2 HORMONI KORE NADBUBRENE LEZDE....................... 9-17 9.7 MUKI POLNI HORMONI ANDROGENI............................. 9-27 9.8 ENSKI POLNI HORMONI - ESTROGENI............................... 9-34 9.9 PROGESTERON................................................................... 9-39 9.10 PROTEINSKI HORMONI....................................................... 9-43 10. BIOLOKE OKSIDACIJE................................................ 10-1 10.1 10.2 10.3 10.4 10.5 10.6 10.7 MITOHONDRIJE................................................................... 10-2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA............................ 10-5 BIOLOKE OKSIDO-REDUKCIJE........................................... 10-7 REDOKS-POTENCIJALI......................................................... 10-9 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU....10-13 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE...................... 10-16 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA 10-19 10.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM........................................................................... 10-22 11. BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TENOSTI I ORGANA 11-1 11.1 BIOHEMIJA KRVI................................................................. 11-2 11.2 BIOHEMIJA BUBREGA......................................................... 11-4 11.2.1 FUNKCIJA BUBREGA........................................................ 11-6 11.2.2 FUNKCIJA GLOMERULA................................................... 11-7 11.2.3 FUNKCIJA TUBULA.......................................................... 11-8 11.3 BIOHEMIJA JETRE.............................................................. 11-14 11.3.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG TRAKTA................................................... 11-16 11.3.2 PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA................................................... 11-17 11.3.3 UTICA (ICTERUS)........................................................ 11-25 11.3.4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA................... 11-31 11.3.5 ............................................... NEPROTEINSKA JEDINJENJA 11-34 11.3.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA......11-36 11.3.7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA......................... 11-36 11.3.8 UNE KISELINE........................................................... 11-38 12. LITERATURA:.............................................................. 12-1

UVOD iva bia se sastoje iz raznovrsnih organa i tkiva, u ijoj grai i funkciji uestvuju mnogobrojna i raznovrsna hemijska jedinjenja. Dugo se ve trai odgovor na pitanje na koji nain hemijska jedinjenja u ivoj materiji meusobno reaguju i po kojim zakonima ine, odravaju i produavaju ivot? Jedan od prvih zadataka biohemije, nauke koja tumai molekulsku osnovu ivota, zbog toga je, odreivanje hemijskog sastava i grae ivih bia i utvrivanje uloge pojedinih sastojaka u sloenim procesima koji se odigravaju u ivom svetu. STALNE PROMENE SASTOJAKA KOJE SE ODVIJAJU U IVIM BIIMA INE NJEGOV METABOLIZAM. Sastojci se razgrauju procesima koji se nazvaju KATABOLIZAM, ili sintetizuju u drugim, koji ine ANABOLIZAM. iva bia jedina imaju sposobnost da akumuliraju energiju iz okoline. Sa posebnim interesovanjem biohemija prouava nain na koji se to ini i kako se ta energija koristi za izgradnju, obnavljanje i odravanje struktura, kao i za rad i reprodukciju. Ponekad se dogodi da se neke hemijske reakcije odigravaju na neto izmenjen nain i nagrade se jedinjenja promenjenog hemijskog sastava. Ovakve promene mogu dovesti do stvaranja uslova za nastanak bolesti. Kako su u osnovi svake bolesti poremeeni biohemijski procesi, uloga ove nauke je nezamenljiva u iznalaenju uzroka nastanka bolesti, kao i mogunosti u spreavanju i leenju iste. Biohemija je, stoga, fundamentalna bioloka i medicinska nauka, jer omoguava razumevanje biologije elije, mikrobiologije, fiziologije, farmakologije i ishrane na njihovom molekulskom nivou. Kompleksnost ivih sistema moe da zastrai i zbuni, a tome jo vie doprinosi veliki broj komponenata koje ulaze u sastav ivih organizama. Meutim, svi oblici ivota su sastavljeni od oko 50 osnovnih gradivnih blokova i poznavanje ovih komponenata u velikoj meri pojednostavljuje prouavanja kojima se bavi biohemija.

BIOHEMIJA ELIJE

1.1

UVOD

Biohemijske reakcije koje se odigravaju u elijama, prenos nervnih impulsa s jednog dela tela u drugi, miine kontrakcije, razmnoavanje, pretvaranje svetlosne energije u hemijsku to nadrauje oi i omoguava nam da vidimo svet oko nas, sve nam to omoguava da opstanemo u uslovima koji su vrlo promenljivi. Ljudsko je bie u stvari, automat. To to smo u ivotu gotovo da je izvan nae kontrole, jer nas glad tera da traimo hranu, a strah da traimo sklonite, oseaj za hladnou tera nas da se grejemo itd., itd... 1.2 ELIJA KAO OSNOVNA IVA JEDINICA TELA

Osnovna iva jedinica tela je elija. Svaki organ je zapravo skup mnotva razliitih elija koje su povezane zajedno meuelijskim potpornim strukturama. Svaka vrsta elije posebno je prilagoena za obavljanje odreene funkcije. Na primer, eritrociti kojih ima ukupno 25 biliona prenose kiseonik iz plua u tkivo. Mada su oni najrasprostranjenije elije, u telu postoji jo i drugih 50 biliona elija. Iako se elije u telu meusobno znatno razlikuju, sve one imaju neka zajednika svojstva. Tako svaka elija ima potrebu za hranom kako bi se odravala u ivotu, a sve elije iskoriavaju na gotovo jednak nain iste vrste hranljivih sastojaka. Kao jedan od glavnih sastojaka za dobijanje energije, sve elije koriste kiseonik. Kiseonik se spaja sa ugljenim hidratima, mastima i belanevinama pri emu se oslobaa energija potrebna za elijske funkcije. Opti mehanizmi pretvaranja hemijskih sastojaka u energiju u osnovi su jednaki u svim elijama, a sve elije predaju konane produkte hemijskih reakcija u okolnu tenost. Gotovo sve elije imaju sposobnost razmnoavanja i kad iz bilo kog razloga elije odreene vrste budu unitene, preostale se elije te vrste obino neprekidno dele, sve dok se njihov broj primereno ne popuni. 1.3 VANELIJSKA TENOST UNUTRANJA OKOLINA

Priblino 56% tela odraslog oveka ini tenost. Deo te tenosti nalazi se u elijama i naziva se elijska ili intracelularna tenost. Tenost u prostorima izvan elije naziva se vanelijska ili ekstracelularna tenost. Meu sastojcima rastvorenim u vanelijskoj tenosti nalaze se hranljivi sastojci i joni preko potrebni eliji za odravanje ivota. Vanelijska tenost se stalno kree po celom telu. elije mogu iveti, rasti i obnavljati svoje funkcije tako dugo dok u vanelijskoj tenosti postoji odgovarajua koncentracija kiseonika, glukoze, razliitih jona, amino kiselina i masti. Prenos vanelijske tenosti u sve delove tela odvija se u dva razliita stadijuma. Prvi obuhvata kretanje krvi kroz cirkulacijski sistem, a drugi

kretanje tenosti izmeu kapilara i elije. U protoku krvi kroz organizam, srce zapravo ima ulogu dve odvojene pumpe, od kojih jedna tera krv kroz plua, a druga kroz sistemsku cirkulaciju. Kad ovek miruje, sva krv u cirkulaciji proe celim cirkulacijskim krugom proseno jednom u minutu, a za vreme intenzivne miine aktivnosti ak i do est puta u minutu. Dok krv prolazi kroz kapilare, odigrava se neprekidna izmena izmeu krvne plazme i meuelijske tenosti u prostorima koji okruuju kapilare. Kapilari su porozni pa velike koliine tenosti difunduju tamo amo izmeu krvi i tkivnih prostora. Ovaj proces difuzije uzrokovan je kretanjem molekula u svim pravcima u plazmi i vanelijskoj tenosti. 1.4 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI

ivi svet se sastoji iz veliko broja razliitih hemijskih jedinjenja, a svakodnevno se izoluju i otkrivaju nova. Meutim, iako brojna, sva hemijska jedinjenja koja izgrauju ivu materiju sastavljena su iz relativno malog broja hemijskih elemenata. Od svih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi samo 27 ulaze u sastav hemijskih jedinjenja koja ine ivi svet. Ovi se elementi nazivaju bioelementi. Najzastupljeniji bioelementi u grai veine organskih molekula su ugljenik, vodonik, kiseonik, azot, fosfor i sumpor. To su elementi malog atomskog prenika i imaju osobinu da grade jake kovalentne veze. Pored toga, ugljenikov atom ima znaajnu i neobinu osobinu da gradi stabilne kovalentne veze sa drugim ugljenikovim atomima. Ovakvim vezama stvaraju se raznovrsne strukture organskih jedinjenja pravolinijske, razgranate ili prstenaste, na ije se osnovne skelete vezuju drugi bioelementi, takoe stabilnim kovalentnim vezama. Jednu drugu grupu elemenata, koja ulazi u sastav ivih bia, ine kalcijum, magnezijum, natrijum, kalijum i hlor. Oni se nalaze u obliku jona i nazivaju se elektrolitima, a uestvuju u svim metabolikim procesima. U ivim biima se pored njih, nalaze jo 16 raznorodnih elemenata u minimalnim koliinama, pa otuda i njihov naziv elementi u tragovima ili mikroelementi. To su- gvoe, bakar, cink, mangan, kobalt, hrom, selen, molibden, jod, fluor, bor, arsen, nikal, kalaj, vanadijum i silicijum. Iako prisutni u neznatnim koliinama, ovi elementi nisu nita manje znaajni. Zato se ovi za ivot znaajni sastojci nazivaju esencijalnim. Pored esencijalnih elemenata iva bia sadre esto i elemente bez znaaja za ivot, kao i tetne, toksine elemente, ije je prisustvo posledica ivljenja u zagaenoj ivotnoj sredini. U ivom svetu bioelementi se retko nalaze slobodni, u elementarnom stanju (kao, na primer kiseonik ili azot), ve su najee u obliku brojnih i raznovrsnih neorganskih i organskih jedinjenja, koje nazivamo

biomolekuli. Biomolekuli su veoma razliiti, od onih veoma proste grae, kakva je voda do jedinjenja krajnje sloene strukture. Neorganske sastojke ivih bia ine razne soli, najee alkalnih i zemnoalkalnih metala, dok se neki elementi nalaze vezani za organske biomolekule. Za ivotne procese veoma su vana organska jedinjenja koja se unose hranom ili se sintetizuju u organizmu. ivi organizam se sastoji iz relativno malog broja (oko 30) organskih biomolekula. Meutim, iz ovog malog broja nastaju znaajni i brojni, veliki biomakromolekuli, raznovrsne grae i specifinih uloga. Najvaniji biomakromolekuli ivih bia su proteini, lipidi, nukleinske kiseline i polisaharidi. Samo 20 aminokiselina izgrauje izuzetno velik broj raznovrsnih proteina, a samo pet aromatinih baza gradi nukleotide, monomerne jedinice nukleinskih kiselina. Samo jedan monosaharid, glukoza, gradi veoma velike molekule polisaharida, a palmitinska kiselina, glicerol i holin ulaze u sastav veoma raznovrsne grupe biomolekula, lipida. Biomakromolekuli se meusobno vezuju i grade sloene komplekse, a u njihovom vezivanju uestvuju i slabije, nekovalentne veze. U biolokim sistemima znaajne su etri vrste nekovalentnih veza. U ivom svetu se esto sreu ovakvi makromolekulski kompleksi, kao to su, na primer, lipoproteini: Ili delovi elija, elijske organele. Biomakromolekuli i biomolekulski kompleksi sloeni su u veoma organizovanu, strukturnu i funkcionalnu jedinicu, eliju. Ova je u stanju da obavlja sve procese od znaaja za odravanje ivota. 1.5 ELIJA I NJENA FUNKCIJA

Slika 1.1 - elija

Svaka od 75 biliona elija u ljudskom organizmu iva je struktura koja moe trajno preiveti, a u veini sluajeva moe se ak i razmnoavati, pod uslovom da tenost kojom je okruena sadri potrebnu hranu. Da bismo razumeli funkciju organa i drugih struktura u telu, moramo pre svega shvatiti osnovnu organizaciju elije i funkcije njenih sastavnih delova. Dva glavna sastojka elije su jezgro i citoplazma. Jezgro je od citoplazme odvojeno jezgrovom membranom, a cotiplazmu od okolne tenosti odvaja elijska membrana. Razliite supstance od kojih je elija sastavljena nazivamo zajednikim imenom protoplazma. Protoplazma je uglavnom sastavljena od: vode, elektrolita, proteina, lipida i ugljenih hidrata. elija nije samo dak u kojem se nalazi tenost, enzimi i hemijske supstance. Ona sadri i visoko organizovane fizike strukture, koje se nazivaju organele. Organele su za funkciju elije jednako tako vane kao i hemijski sastojci elije. Gotovo sve fizike strukture elije omeene su membranom, sastavljenom uglavnom od lipida i proteina. Meu razliite mebrane ubrajamo: elijsku membranu, membranu jezgra, membranu endoplazmatinog retikuluma, te membrane mitohondrija, lizozoma, Golijevog kompleksa itd. elijska membrana je tanka i elastina. Graena je gotovo iskljuivo od proteina i lipida. Centralno mesto u strukturi zauzima sloj lipida, prekriven s obe strane slojevima proteina. Proteini su, isto tako, raspreni po lipidima. Prisustvo proteina i tankog sloja mukopolisaharida na povrinama ine membranu hidrofilnom, to znai da voda lako prianja uz membrane. Zbog lipida u njenom sreditu, membrana je uglavnom nepropustljiva za lipofobne supstance. Male okruglaste strukture koje lee na bazi proteinskog molekula jesu molekuli fosfolipida: masni deo molekula fosfolipida priljubljen je za unutranju lipidnu fazu elijske membrane, a polarni deo molekula stri prema povrinama membrane i elektrohemijski je vezan s proteinima u spoljnom i unutranjem sloju. Tanki sloj mukopolisaharida na spoljnoj povrini elijske membrane doprinosi tome da se spoljna povrina razlikuje od unutranje. Na taj nain membrana je polarizovana pa se hemijska reaktivnost unutranje povrine elije razlikuje od one na spoljnoj povrini. Veruje se da membrana poseduje mnogo sitnih pora kroz koje prolaze molekuli razliitih veliina koje se razmenjuju izmeu vanelijke i elijske tenosti. Pore u elijskoj membrani nastaju zbog velikih molekula proteina koje prekidaju lipidnu strukturu membrane i proteu se od jedne strane membrane do druge. Tako je omoguen direktan prolaz vode u meuprostorima proteinskih molekula. Membrana jezgra je sastavljena od dve membranske jedinice. Jedna od njih okruuje drugu, a izmeu njih je irok prostor. Svaka od tih jedinica gotovo je jednaka elijskoj membrani, ali nema sloja mukopolisaharida. Membrana jezgra sadri velike rupe pa se gotovo sve rastvorene

supstance s lakoom kreu izmeu tenosti u jezgru i tenosti u citoplazmi. Endoplazmatini retikulum (EPR) po grai izgleda kao mrea membrana cevastih i mehurastih struktura u citoplazmi. Prostor unutar cevica i mehuria ispunjen je endoplazmatinim matriksom, tenou koja se razlikuje od one izvan endoplazmatinog retikuluma. Prostor unutar endoplazmatinog retikuluma povezan je s prostorom unutar dvostruke membrane jezgra. Taj prostor nadovezuje se na prostor unutar Golijevog kompleksa. Ponekad je endoplazmatini retikulum preko malih otvora direktno povezani s okolinom elije. Na spoljnoj povrini mnogih delova endoplazmatinog retikuluma nalaze se brojne male zrnaste tvorevine koje zovemo ribozomi. Retikulum na ijoj se povrini nalaze ribozomi esto zovemo zrnasti endoplazmatini retikulum. Ribozomi se najveim delom sastoje od ribonukleinske kiseline koja ima vanu ulogu u sintezi proteina. Deo endoplazmatinog retikuluma koji ne poseduje ribozome zovemo glatki endoplazmatini retikulum. On sudeluje u sintezi lipida i verovatno igra vanu ulogu u resorpciji glikogena. Golijev kompleks ( koga neki autori zovu Golijev aparat ili Golijevo telace) je poseban deo endoplazmatinog retikuluma. Obino je sastavljen od etiri ili vie slojeva tankih mehuria, a membrane su mu sline membanama glatog endoplazmatinog retikuluma. Golijev kompleks je jako razvijem u sekretornim elijama, u kojima je smetem na onoj strani na kojoj se supstance izluuju. Funkcija Golijevog kompleksa sastoji se u privremenom pohranjivanju i kondenzaciji sastojaka koje se secerniraju, te u njihovoj konanoj pripremi za sekreciju. U njemu se osim toga sintetiu ugljeni hidrati te se veu s proteinima u mehuriima kompleksa. Na taj nain nastaju glikoproteini koji su vani sekretorni sastojci mnogih elija. Meu glikoproteinima se naroito istiu mukopolisaharidi koji su glavni sastojci: 1) sluzi, 2) osnovni sastojci u intersticijskim prostorima i 3) osnovne sastojci hrskavice i kostiju. Konano, Golijev kompleks sudeluje u stvaranju lizozoma, citoplazmatinih organela koje igraju vanu ulogu u varenju razliitih sastojaka u eliji. Citoplazma je ispunjena sitnim, ali i veim dispergovanim esticama i organelama. Bistri tekui deo citoplazme u kojem su estice rasprene naziva se hijaloplazma. Ona uglavnom sadri rastvorene proteine, elektrolite, glukozu i malu koliinu fosfolipida, holesterola, te esterifikovanih masnih kiselina. Deo citoplazme neposredno uz elijsku membranu esto se nalazi u stanju poluvrstog gela a naziva se korteks ili endoplazma. Meu velikim esticama rasprenim u plazmi, nalaze se kapljice neutralnih masti, zrnca glikogena, ribozomi, sekretorna zrnca i dve vane organele, mitohondrije i lizozomi.

U mitohondrijama se oslobaa energija iz hranljivih supstanci i kiseonika te se tako dobija najvei deo energije potreban eliji za obavljanje njenih funkcija. Mitohondrije su prisutne u citoplazmi svih elija, a njihov broj se kree od nekoliko stotina do mnogo hiljada, to zavisi od koliine energije koja je potrebna eliji. I veliina i oblik mitohondrija su takoe veoma promenljivi. Mitohondrije se uglavnom sastoje od dve membranske jedinice: spoljne membrane i unutranje membrane. Brojni nabori unutranje membrane ine pregrade na kojima se nalaze oksidativni enzimi elije. Osim toga unutranjost mitohondrija ispunjena je matriksom koji je u stanju gela, a sadri velike koliine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije iz hranljivih supstanci. Ovi enzimi deluju zajedno sa oksidativnim enzimima na pregradama i uzrokuju oksidaciju hranljivih supstanci, pri emu nastaje ugljen dioksid i voda. Osloboena energija slui za sintezu adenozin-trifosfata (ATP), supstance bogate energijom. ATP zatim odlazi iz mitohondrija i difundira svuda po eliji te otputa energiju kad je potrebna eliji za obavljanje njenih funkcija. Mitohondrije se verovatno mogu same razmnoavati i to se deava uvek kad u eliji postoji potreba za poveanim koliinama ATP. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sitem koji omoguuje eliji da ukloni nepoeljne supstance i strukture, naroito oteene ili strane strukture, kao to su na primer bakterije. Lizozom je okruen jednom membranskom jedinicom. Ispunjen je velikim brojem sitnih zrnaca. To su proteinski skupovi hidrolitikih enzima. Hidrolitiki enzimi cepaju organska jedinjenja na dva ili vie delova, tako da se vodonik iz molekula vode spoji sa jednim delom tog molekula, a hidroksilna grupa s drugim delom. Tako se, na primer, protein hidrolizuje u aminokiseline. U lizozomu se nalazi vie od desetak razliitih kiselih hidrolaza, a glavni sastojci koje oni razgrauju su proteini, nukleinske kiseline, mukopolisaharidi i glikogen. Membrana koja okruuje lizozom redovno spreava da hidrolitiki enzimi u lizozomu dou u dodir sa ostalim supstancama u eliji. Razliite okolnosti u eliji mogu, meutim, dovesti do kidanja lizosomske membrane, pri emu dolazi do oslobaanja enzima. Ti enzimi tada razgrauju organske supstance s kojima dou u dodir. Jezgro je kontrolni centar elije. On kontrolie sve hemijske reakcije u eliji, kao i razmnoavanje elije. Ukratko, jezgro sadri dezoksiribonukleinske kiseline, to ve mnogo godina nazivamo genima. Geni odreuju svojstva proteinskih enzima citoplazme i tako kontroliu citoplazmatske aktivnosti. Da bi kontrolisali razmnoavanje geni se najpre sami udvoje, a nakon toga elija se podeli posebnim procesom koji zovemo mitoza. Tako nastaju dve elije keri, od kojih svaka dobija jedan od dva kompleta gena. Jezgra mnogih elija sadre jednu ili vie

svetlije obojenih struktura koje zovemo nukleotidi. Nukleotid, za razliku od ostalih organela, nema graninu membranu. To je, jednostavno, proteinska struktura koja sadri i odreenu koliinu ribonukleinske kiseline kakva se nalazi u ribozomima. Nukleotid se izrazito povea kad elija aktivno sintetizuje proteine. Geni jednog od hromosoma sintetizuju ribonukleinsku kiselinu koja se zatim pohranjuje u nukleotidu. U poetku je to fibrinalna RNA koja se kasnije kondenzuje stvarajui zrnaste ribozome. Ribozomi prelaze u citoplazmu, gde se najveim delom veu na endoplazmatini retikulum.

1.6

FUNKCIONALNI SISTEM ELIJE a) prenos supstanci kroz elijske membrane i b) kontrola sinteze proteina i drugih elijskih funkcija.

Dve najvanije funkcije elije su:

Mnoge elije , naroito elije razliitih lezda u telu, stvaraju posebne proteine koji se lue u okolinu elije. U mehanizam luenja ukljueni su EPR i Golijev kompleks. Ribozomi na povrini EPR sintetiu protein koji e se izluiti. Sintetizovani protein odmah ulazi u cevice EPR gde stvara mala proteinska zrnca. Ta se zrnca zatim polako kreu kroz cevice prema Golijevom kompleksu. U njemu se proteini mogu konjugovati s ugljenim hidratima stvarajui glikoproteine, koji su est sekretorni produkt. Zrnca se osim toga nakupljaju i stvaraju zdruena zrnca koja se zatim kroz membranu Golijevog kompleksa izluuju u citoplazmu, a iz citoplazme se kreu prema povrini elije i izbacuju napolje. Gotovo jednak mehanizam postoji i u luenju lipida, s tim to se oni sintetizuju u glatkom delu EPR. U EPR dolazii do polimerizacje glukoze, kao i do procesa glikogenolize. Da bi elija mogla iveti i rasti, ona iz okolne tenosti mora primati hranljive i druge supstance. Kroz elijsku membranu supstance mogu proi na tri razliita naina: 1) difuzijom, kroz pore u membrane ili kroz sam membranski matriks, 2) aktivnim prenosom kroz membranu, mehanizmom u kojem enzimski sistem i posebne prenosne supstance nose supstancu kroz membranu i 3) pinocitozom, mehanizmom kojim elija proguta deo vanelijske tenosti i njen sadraj. Pinocitoza se zbiva, stvaranjem pinocitoznog mehuria, koji nastaje kao reakcija na dodir elijske membrane i samo nekih supstanci od kojih su dve najvanije protein i koncentrisani rastvori elektrolita. Jako je znaajno to protein uzrokuju pinocitozu, jer je pinocitoza jedini nain na koji proteini mogu proi kroz elijsku membranu. Velike estice poput bakterija ulaze u eliju fagocitozom. Mehanizam fagocitoze istovetan je mehanizmu pinocitoze. Povrina estice koja e biti fagocitovana mora biti takva da se moe apsorbovati na elijsku membranu. elijska membrana jednostavno okrui bakteriju i uvrne je. Tako nastaje fagocitozni mehuri, slian pinocitoznom mehuriu. Gotovo odmah po pojavi ovih mehuria u eliji jedan ili vie lizozoma prione uz njega i isprazne u njega svoje hidrolaze. Tako nastaje probavni mehuri, iz kojeg se produkti delovanja hidrolaza mogu kroz membranu mehuria difundovati u citoplazmu. Ono to ostane od mehuria, takozvano ostatno telo izlui se ili se rastvori u citoplazmi. Zbog toga lizozome moemo nazvati probavnim organima elije.

Za sve elijske funkcije neophodna je energija. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja, u kojima se pored krajnjih proizvoda, ugljen dioksida i vode oslobaa energija: (CHO)n + O =CO + HO + E Mnogobrojne su reakcije oksidacije organskih jedinjenja, a za njihovo odvijanje neophodni su specifini enzimi. Za delovanje ovih enzima neophodno je prisustvo drugih jedinjenja, koja takoe uestvuju u ovim reakcijama. To su najee nikotinamidi I flavinski nukleotidi. U reakcijama oksidacije organskih molekula osloboena energija moe biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa, a takve se veze nazivaju visoko energetskim. Obino su to fosfatne veze nekih hemijskih jedinjenja, a najvanije od svih je adenozin trifosfat ili ATP. Hidrolizom ATP-a mogu se izdvojiti jedna ili dve fosfatne grupe, pa nastaju adenozin difosfat, ADP i adenozin monofosfat, AMP, uz izdvajanje znatne koliine energije: ATP + HO = ADP + P + E ADP + HO = AMP + P +E Energija koja se oslobaa iz ATP-a koristi se za sintezu raznovrsnih jedinjenja elijskih sastojaka, kao i za vrenje bilo koje vrste rada. U organizmu se odvija veoma velik broj hemijskih reakcija, koje su meusobno povezane, dobro usklaene i tano kontrolisane. Hiljade ovih reakcija, koje se stalno deavaju u ivim biima ine njegov metabolizam. Metabolizam se obino deli na katabolizam i anabolizam. Pod katabolizmom se podrazumeva enzimska razgradnja, uglavnom oksidativna, hranljivih sastojaka relativno velike molekulske teine: na primer, ugljenih hidrata, lipida i proteina u niskomolekulska jedinjenja: mlenu i siretnu kiselinu, ugljendioksid, amonijak i ureju. Katabolike reakcije su praene oslobaanjem energije koja se hvata i ugraujeu energetski bogatu vezu adenozintrifosfata. Anabolizam obuhvata enzimske sinteze mnogobrojnih elijskih komponenata: polisaharida, nukleinskih kiselina, proteina i lipida. Sinteze teku uz potronju energije koju dobijaju od ATP-a ili NADPH. U katabolikim i anabolikim procesima ne uestvuju isti enzimi i oni se deavaju u odvojenim delovima elije. Na primer, sinteza masnih kiselina se deava u citoplazmi, a njihova oksidativna razgradnja u mitohondrijama.Razgradnja ugljenih hidrata, masti i proteina tee preko niza povezanih reakcija, koje se odigravaju u tri stepena: (slika 1.2)

Slika 1.2 tri stepena katabolitike(-) i anabolike (.) razgradnje hranljivih sastojaka

U prvom stepenu hranljivi sastojci se cepaju na prostije, osnovne molekule. Tako polisaharidi daju heksoze ili pentoze, lipidi masne kiseline, glicerol i druge komponente, a proteini dvadesetak amino kiselina. U drugom stepenu nastali produkti razgrauju se dalje na manji broj jo prostijih jedinjenja. Tako heksoze, pentoze i glicerol prelaze u eer sa tri C- atoma (glicerinaldehid 3-fosfat), koji se dalje cepa u acetilkoenzim A, koji ima samo dva C atoma. Dvadesetak aminokiselina se razgrauje, takoe, na manji broj prostijih jedinjenja, a to su: acetilkoenzim A, -ketoglutarat, fumarat i oksalacetat. Ova jednostavna jedinjenja ulaze u trei stepen katabolizma, koji je zajedniki za sve i u kome dolazi do njihove potpune oksidacije u CO i etri para vodonikovih atoma. etri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja, da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. Anabolizam se, takoe, odigrava u tri stepena. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja, koja nastaju u treem katabolikom stepenu. Tako

npr. proteinske aminokiseline nastaju transaminacijom -ketokiselina. U zadnjem stepenu anabolizma aminokiseline se ugrauju u protein. Kao to se vidi katabolizam i anabolizam imaju zajedniki drugi stepen, koji se zove amfiboliki put. On omoguava potpunu oksidaciju razgraenih produkata hrane, a isto tako obezbeuje osnovne sastojke potrebne za sintezu makromolekula. Skoro sve metabolike reakcije su meusobno povezane. Produkt jedne je supstrat druge i tako redom. Ovakvi nizovi reakcija omoguavaju nastajanje novih jedinjenja prenosom odreenih grupa: metil, acetil, fosforil, vodonikovih atoma, pa i celih molekula. Razgradnja supstrata do slobodnih atoma od kojih je izgraen, a radi sinteze nekog komplikovanijeg jedinjenja, bilo bi u energetskom pogledu vrlo neekonomino i izvan granica mogunosti ive elije. 1.7 ENERGETSKI CIKLUS U ELIJAMA

Organska jedinjenja koja se nalaze u hrani, bogata su vodonikom i zato sadre veliku koliinu hemijske enrgije. Najvanija osobina ivih bia je to mogu da koriste energiju hranljivih sastojaka sagorevajui ih do ugljendioksida i vode, na konstantnoj temperaturi i pritisku. Korienje energije pod ovakvim uslovima mogue je zato to se enzimsko razlaganje hrane odigrava u vie stepeni, preko zajednikih intermedijera. Energija se dobija na nekoliko mesta u nizu reakcija u jednom od intermedijera. Na primer, u procesu glikolize to su 1,3difosfoglicerat i fosfoenolpiruvat. Jedinjenja od fundamentalne vanosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. Poznate su etiri vrste energetski bogatih jedinjenja: 1) Fosfatni estri (glukozo-6-fosfat, -glicerolfosfat i dr.) i enolni estri (fosfoenolpiruvat) 2) 3) Anhidridi kiselina (ATP, acetilfosfat i dr.) Derivati fosfaminske kiseline (kreatinfosfat) koji ne sadre fosfornu kiselinu

4) Estri tioalkohola, (acetil-koenzim A).

Hidrolizom ovih energetski bogatih jedinjenja oslobaa se znatna koliina energije. Ova jedinjenja se dele prema promeni slobodne energije tokom njihove hidrolize na nisko i visoko energetska. U prvu grupu spadaju glicerolfosfat i glukozo 6 fosfat, a u visoko energetska, fosfoenolpiruvat i kreatinfosfat. Najvanije energetski bogato jedinjenje je ATP koji sadri dve anhidridne veze. Jedan od glavnih razloga to ADPATP sistem zauzima centralno mesto u prenosu energije je to to ima manje energije od visokoenergetskih jedinjenja.

Slika 1.3 - Strukturne formule energetski bogatih jedinjenja

Prvi zakon termodinamike kae da energija ne moe ni da se stvori ni da se uniti, samo moe da se prevede iz jednog oblika u drugi. ivi organizmi energiju uzetu iz okoline iskoriavaju pod odreenim uslovima pritiska i temperature i vraaju je u okolinu u obliku koji im je manje koristan. Koristan oblik energije koji elije uzimaju naziva se slobodna energija, a ona prosto moe da se definie kao oblik energije koji moe da vri rad na odreenoj temperaturi i pritisku. Manje koristan vid energije koji elija vraa u spoljanu sredinu sastoji se od toplote i drugih oblika koji se rasturaju po okolini poveavajui njenu neureenost ili entropiju. Na osnovu ovog moe da se izvede izuzetno vaan aksiom u

molekulskoj logici ivog stanja: ivi organizmi stvaraju i odravaju svoju esencijalnu ureenost na raun svoje okoline, ime ine da ona postane vie neureena i sluajna. Spoljana okolina je apsolutno esencijalna za ive organizme, ne samo zato to iz nje uzimaju slobodnu energiju nego i zato to iz nje uzimaju i druge materije. Jezikom termodinamike reeno, ivi organizmi su otvoreni sistemi zato to sa spoljanom okolinom izmenjuju energiju i materiju i u tom procesu ih transformiu. Karakteristika otvorenih sistema je da oni nisu u ravnotei sa svojom okolinom, zato to nema vidljive promene u jednom periodu vremena, oni su ustvari u stanju koje se naziva stanje stabilne ravnotee (steady state). Ovo stanje se karakterie time da je brzina transfera materije i energije iz okoline u sistem u potpunoj ravnotei sa brzinom transfera materije i energije iz sistema u okolinu. Dakle, deo molekulske logike ivog stanja je da je elija neuravnoteeni otvoreni sistem, koji se ponaa kao maina koja uzima energiju iz svoje okoline teei da povea njenu entropiju. Osim toga, ive elije su visoko efikasne u prometu energije i materije, posebno u pretvaranju energije u rad, u emu prevazilaze veinu maina koje je stvorio ovek. Mehanizam ive elije koji omoguava transformisanje energije zasnovan je na relativno nestabilnim i razgradljivim organskim molekulima koji ne mogu da izdre visoke temperature, jake elektrine napone, ili izuzetno kiselo bazne uslove. ive elije su esencijalno izotermne. Osim toga, nemaju znaajne razlike u pritiscima izmeu pojedinih delova elije. Zbog toga elije nisu u stanju da koriste toplotu kao izvor energije, ve bi se pre moglo rei da su one izotermalni hemijski motori. elije apsorbuju energiju iz svoje okoline i pretvaraju je u hemijsku energiju, koja se tada transformie u: a) hemijski rad ukljuen u biosintezu elijskih komponenata, b) osmotski rad koji je potreban za transport materija u eliju i c) mehaniki rad potreban za kontrakcije i kretanje. elija moe da funkcionie kao hemijska maina zato to ima enzime koji znatno poveavaju brzinu hemijskih reakcija. Zato su hemijske reakcije koje se odvijaju u ivoj eliji 100% efikasne. Mnotvo enzimski katalizovanih reakcija u eliji ne postoje same za sebe ve su sekvence konsekutivnih reakcija. To znai da proizvod prve predstavlja supstrat za sledeu itd. Posledica toga je da je obezbeeno kanalisanje hemijskih reakcija po specifinim putanjama. Veoma je znaajno i to to su zbog toga te reakcije povezane zajednikim intermedijerima.

U povezivanju enzimski katalizovanih reakcija u konsekutivne sekvence nalazimo jo jedan aksiom u molekulskoj logici ivih organizama: brzina specifinih reakcija u jednom delu kompleksne mree enzimskih reakcija u eliji moe biti kontrolisana ili modulirana brzinom reakcije u drugom delu mree. U najprostijem sluaju to znai da akumuliranje intermedijera ili metabolita iznad kritine koncentracije deluje kao signal da se smanji brzina reakcije u kojoj su oni nastali, ovaj vid kontrole nazivamo mehanizam povratne sprege. ive elije imaju sposobnost da reguliu sintezu sopstvenih katalizatora. Ova sposobnost samo regulacije reakcija je fundamentalna u odravanju stanja stabilne ravnotee uslova ive elije i esencijalna je za efikasno transformisanje energije. Reakcije koje se odigravaju u elijama imaju sledee karakteristike: 1.1. mali Iako je broj reakcija vrlo velik, broj reakcionih tipova je relativno

1.2. Mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni 1.3. Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu vanost, a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih elijskih komponenata.

UKRATKO: 2.1. elija je osnovna iva jedinica tela; 2.2. ivi svet sastoji se od velikog broja razliitih hemijskih jedinjenja. Ta jedinjenja izgrauje samo 27 elemenata. Ovi elementi nazivaju se bioelementi. 2.3. Najzastupljeniji bioelementi u organskim jedinjenjima su: ugljenik, vodonik, kiseonik, azot, fosfor i sumpor. 2.4. Pored njih za ivot je znaajno jo 16 elemenata koji se u organizmu nalaze u minimalnim koliinama, te se zato zovu elementi u tragovima ili mikroelementi. To su: gvoe, bakar, cink, mangan, kobalt, hrom, selen, molibden, jod, fluor, bor, arsen, nikal, kalaj, vanadijum i silicijum. Ovi elementi su retko slobodni, uglavnom su vezani u obliku raznih jedinjenja koje zovemo biomolekuli. Od biomolekula nastaju veliki biomakromolekuli. Najvaniji su: proteini, lipidi, polisaharidi i nukleinske kiseline.

2.5.

2.6. Biomakromolekulski i biomolekulski kompleksi sloeni su u veoma organizovanu, strkturnu i funkcionalnu jedinicu, eliju. 2.7. elija se sastoji od visoko organizovanih fizikih struktura koje se nazivaju organele. Njima je ispunjena citoplazma. U citoplazmi su rastvorene i sve ostale supstance koje ulaze u sastav elije. Organele su gotovo sve omeene membranama, a i cela elija omeena je sopstvenom, elijskom mebranom. 2.8. Jezgro je kontrolni centar elije. 2.9. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sistem. 2.10. Mitohondrije sadre velike koliine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije. 2.11. Endoplazmatini retikulum (ERP) ima vanu ulogu u sintezi protein (zrnasti) i sintezi lipida (glatki). 2.12. Golijev kompleks ima vanu ulogu u sintezi ugljenih hidrata i sekreciji.

2.13. Dve najvanije funkcije elije su: a) prenos supstanci kroz elijsku membranu i b) kontrola sinteze proteina i drugih elijskih funkcija. 2.14. Kroz elijsku membranu supstance mogu proi na tri naina: a) difuzijom, b) aktivnim prenosom i c) pinocitozom ( i u nekim sluajevima - d) fagocitozom). 2.15. Za sve elijske funkcije neophodna je energija. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja, u kojima se pored krajnjih proizvoda, vode i ugljen dioksida oslobaa energija. 2.16. Osloboena energija moe biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa, a takve se veze nazivaju visoko energetskim. Obino su to fosfatne veze nekih jedinjenja, a najvanije od svih je, adenozin trifosfat (ATP). 2.17. Jedinjenja od fundamentalne vanosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline, kao i estri tioalkohola koji ne sadre fosfornu kiselinu (acetil-koenzim A). 2.18. Reakcije koje se odigravaju u eliji imaju sledee karakteristike: a) iako je broj reakcija velik, broj reakcionih tipova je relativno mali; b) mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni; c) Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu vanost, a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih elijskih komponenata.

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEA

2.1

UVOD

Voda je najrasprostranjenije i za ivot neophodno hemijsko jedinjenje. iva bia se sastoje preteno iz vode. U njima je voda obavezan sastojak elija i tkiva, a u znatnom delu i raznih telesnih tenosti, kao to su krv, limfa i druge. 60% telesne teine mukarca i 55% ena ini voda. Znaaj vode za ive organizme je veliki. Ona je jedinstven rastvara, u kojemu se najbolje rastvaraju polarna jedinjenja. Meutim, voda rastvara i nepolarna jedinjenja koja mogu graditi vodoninu vezu. Supstance koje se lako rastvaraju u vodi su hidrofilne, na primer, amino kiseline. Nepolarne supstance koje nisu u stanju da grade vodoninu vezu nerastvorne su u vodi. One su hidrofobne, kao to su, na primer, lipidi. Rastvaranjem sastojaka hrane, voda uestvuje u apsorpciji i transportu mnogih jedinjenja ili izluivanju ekskreta. Biohemijske reakcije telesnih sastojaka odvijaju se u vodenim rastvorima, a u nekim voda i aktivno uestvuje. Osobine veine biomolekula zavise od vode. Sve mnogobrojne uloge vode u ivim sistemima omoguene su posebnim osobinama vode, iji je molekul dipolaran i ima osobinu da gradi vodoninu vezu. U ovekovom organizmu nalaze se mnoga organska i neorganska jedinjenja, pa i neki biomolekuli u obliku vodenih rastvora. Priblino polovina ovih vodenih rastvora nalazi se u elijama, kao unutarelijska tenost . Unutarelijska tenost je relativno stalnog sastava, dok je sastav tkivne tenosti i krvne plazme esto podloan promenama. Za dobro funkcionisanje organizma neophodno je odravanje stalnog sastava i stalne, optimalne zapremine telesnih tenosti, kako celokupne zapremine, tako i njene optimalne raspodele unutar elija ili van njih. 2.2 FIZIOLOKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE

ovekov organizam sadri malu zalihu vode, a dnevno gubi izluivanjem 1,5 do 2 litra tenosti, najvie u obliku mokrae. Ovaj se gubitak nadoknauje unoenjem vode hranom i piem, kao i stvaranjem vode, oksidacijom organskih molekula. Posebni fizioloki mehanizmi reguliu koliko e se vode u organizmu zadrati ili iz njega izluiti i kako e se i koliko vode raspodeliti unutar i van elija. Svaka promena zapremine telesnih tenosti i/ili promena koncentracije elektrolita u njima podstiu ove regulacione mehanizme u osnovi kojih lee osmotske zakonitosti. Ako se dva vodena rastvora razliitih koncentracija neke supstance nalaze meusobno odvojeni samo polupropustljivom membranom, postoji tenja da se koncentracije oba rastvora izjednae. Zato nastaje difuzija vode kroz membranu. Kroz polupropustljive membrane mogu difundovati samo molekuli vode, a ne i molekuli rastvorene supstance.

Voda e difundovati iz razblaenijeg ili hipotoninog u koncentrovaniji ili hipertonini rastvor. to je vea razlika u koncentracijama dva rastvora, vea e biti i difuzija vode kroz membrane. Kada se izmeu ova dva rastvora na ovaj nain uspostavi dinamika ravnotea, kada postanu izotonini ili izoosmotski, difuzija prestaje. Kako su telesne tenosti unutar elija i izvan njih vodeni rastvori mnogobrojnih sastojaka, zavisno od koncentracije tih rastvorenih sastojaka u telesnim tenostima, one mogu imati razliite osmotske pritiske. Razlika u osmotskim pritiscima dovodi do izmene tenosti izmeu elija i vanelijskog prostora sa jedne i plazme sa druge strane. Osmotski pritisak unutarelijskih rastvora zavisi od koncentracije najobilnijih sastojaka rastvora, kalijuma, kalcijuma, magnezijuma, fosfata i proteina. Veliina osmotskog pritiska vanelijskih tenosti, plazme ili tkivne tenosti, zavisie od najobilnijih jona u ovim rastvorima, uglavnom natrijuma i hlora. Unutarelijski i vanelijski rastvori odvojeni membranama pri normalnim uslovima nalaze se u osmotskoj ravnotei. Ovu ravnoteu naruava promena koncentracije rastvorenih sastojaka. Promene u sastavu telesnih tenosti znatno su ee u vanelijskim tenostima. Takav je sluaj, na primer, kod razblaivanja vanelijskih tenosti. One postaju hipotonine u odnosu na elijske rastvore, pa ova promena izaziva difuziju vode iz vanelijskog prostora u elijski. Ovakva difuzija dovodi do hidratacije elija. Ako je hidratacija jako izraena elije bubre, a kad elijska membrana popusti, one se raspadaju. To je sluaj kod hemolize eritrocita. Obrnuto, u sluajevima kada vanelijska tenost postane koncentrovanija, hipertonina, nastaje difuzija vode iz elija i dolazi do elijske dehidratacije. Celokupna zapremina tenosti u organizmu zavisi od unosa i izluivanja, kao i od drugih faktora. Za iva bia veoma je znaajno odravanje optimalne koliine tenosti. U ovom odravanju uestvuje vie mehanizama, a osnovu ine osmotske zakonitosti. Glavno mesto gde se vri regulacija balansa tenosti su bubrezi. Ako kontrolni mehanizmi otkau, u organizmu moe doi do opteg nakupljanja tenosti, hidratacije, ili do smanjenja zapremine tenosti, odnosno do dehidratacije. Sve telesne tenosti i tkiva ivih bia sadre vodonine jone. Hrana koju konzumiramo sadri preteno neutralne ili slabo kisele sastojke. Meutim, varenjem hrane i metabolikim promenama svarenih sastojaka nastaju razne kiseline. U organizmu se neprekidno stvaraju kiseli proizvodi oksidacijom organskih jedinjenja ili elijskim disanjem. Glavni proizvod elijskog disanja je ugljena kiselina. Ova se kiselina lako razlae na vodu i ugljen-dioksid, koji se moe izbaciti izdisajem. Na taj nain stvaranje ugljene kiseline nee znatno uticati na promene koncentracije H-jona telesnih tenosti. Znaajne promene pH vrednosti telesnih tenosti mogu nastati stvaranjem veih koliina sumporne ili fosforne kiseline. Razliite tenosti sadre i razliite i karakteristine koncentracije

H-jona. eludani sok je kisele reakcije, pankreasni sok i sadraj tankog creva su alkalni, mokraa slabo kisela, a krv je neutralne reakcije. U nekim telesnim tenostima koncentracije H-jona su promenljive, kao to je to sluaj, na primer, kod mokrae. U drugim tenostima pH vrednosti se odravaju u odreenim, tano kontrolisanim vrednostima, kao to je pH krvi. pH krvi se kree u uskom intervalu od 7,35 do 7,45, to je od posebnog znaaja za odranje ivota. Donja granica pH vrednosti u krvi pri kojoj ovek ne moe iveti due od nekoliko minuta je 7,0, a gornja 7,8. Optimalne koncentracije H-jona potrebne su za odravanje strukture i funkcije brojnih proteina, kao i za pravilno odvijanje biohemijskih reakcija, posebno onih koje katalizuju enzimi. Osim toga, neke hemijske reakcije u ivim biima katalizovane su H-jonima, a za funkcionisanje mnogih elijskih struktura potrebne su, takoe, optimalne koncentracije H-jona. 2.3 ACIDO-BAZNA RAVNOTEA

ovekov organizam prua otpor promeni koncentracije H-jona, odnosno promeni pH vrednosti, da bi odrao acido-baznu ravnoteu. Ako se dogodi poveanje koncentracije H-jona ono se odmah neutralie, puferuje. Tako se kod zdravih osoba, i pored svakodnevnog stvaranja velikih koliina ugljene i neisparljivih kiselina, koncentracija H-jona u krvnoj plazmi odrava se u granicama normalnih vrednosti. Odravanje acido-bazne ravnotee postie se na vie naina uz uestvovanje vie telesnih puferskih sistema i uz znaajnu ulogu fiziolokih procesa koji se odigravaju u nekim organima, pre svega, u pluima i bubrezima.

Slika 2.1 - Odravanje acido-bazne ravnotee

U ovekovom organizmu postoje mnoge slabe kiseline i baze koje bi mogle initi puferske sisteme. Meutim, za odravanje acido-bazne ravnotee znaajne su samo tri vrste pufera. Za odravanje acido-bazne ravnotee u krvi najvaniji je bikarbonatni puferski sistem. Ovo ne samo zbog svoje puferske uloge ve i zato to se puferski kapacitet tj. koliine sastojaka koje ga ine reguliu sa dva telesna sistema, pluima i bubrezima. Pored bikarbonatnog, znaajni su i proteinski puferi od kojih je najvaniji hemoglobin u eritrocitima, kao i jo jedan neorganski, fosfatni puferski sistem. Bikarbonatni pufer ine ugljena kiselina, davaoc protona i bikarbonatni joni, primaoci. Ugljena kiselina, iako slaba, disosuje stvarajui HCO- jon,

koji se kao nepostojano jedinjenje razlae na vodu i ugljen-dioksid. Ovaj reversibilan proces u ivim biima katalizovan je jednim znaajnim enzimom, karboanhidrazom. Ako se u telesnim tenostima povea koncentracija kiseline ili H-jona, ove se neutraliu sa HCO jonom bikarbonatnog pufera. Pri tome nastaje ugljena kiselina koja se kao nestabilna razlae oslobaajui gasoviti ugljen dioksid: H++ HCO3- H2CO3 H2O + CO2 U zatvorenom sistemu ne postoji mogunost za izdvajanje gasovitog ugljen-dioksida, pa bi se pH vrednosti zbog nakupljanja ugljene kiseline postepeno smanjivale. Kako se, meutim, ugljen-dioksid pluima izdie ovo se nakupljanje otklanja. Male promene u parcijalnom pritisku ugljendioksida ili koncentraciji H-jona, utiu na respiratorni centar, koji kontrolie ventilaciju. Takve se promene u koncentraciji ugljen-dioksida brzo koriguju izdisanjem i efikasno se odrava acido-bazna ravnotea u krvi. Ukoliko u organizmu doe do nagomilavanja hidroksilnih jona, baza, ovi reaguju sa ugljenom kiselinom pri emu nastaju bikarbonati: OH+ H2CO3 H2O + HCO3Ovako nastao viak bikarbonata neutralie se drugim telesnim sistemom, bubrezima. Bubrezi filtriraju krvnu plazmu i nastaje mokraa. Razlika u kiselosti izmeu krvi i mokrae posledica su razliitog hemijskog sastava ove dve telesne tenosti. Prema potrebi bubrezi su u stanju da lue vie ili manje kiselu mokrau, doprinosei, znaajno, regulaciji acido-bazne ravnotee. Bikarbonatni puferski sistem je veoma pogodan za odravanje acidobazne ravnotee. To je pufer znatnog kapaciteta poto plazma sadri dovoljne koliine bikarbonata. Pored toga, ovaj pufer je jedinstven po svojoj povezanosti sa dva fizioloka mehanizma, koji su takoe ukljueni u odravanje acido-bazne ravnotee, tj. plunom i bubrenom regulacijom. Jedan drugi neorganski puferski sistem je fosfatni pufer. Ovaj pufer je znaajan za odravanje acido-bazne ravnotee u unutarelijskim tenostima i bubrezima. Fosfatni pufer ine neorganski fosfati plazme i eritrocita. Ulogu davaoca protona ima HPO- jon, a primaoca HPO - jon: HPO - + H+ HPOMeutim, kako je koncentracija fosfata niska, relativno je malog puferskog kapaciteta. Proteini sadre veliki broj amino- i karboksilnih grupa, koje mogu jonizovati pod odreenim uslovima: -COOH H-+ COO- , -NH + H+ NH+

I delovati kao proteinski puferi. Najvaniji proteinski pufer je hemoglobin, koji je naroito znaajan za odravanje optimalnih vrednosti pH krvi. Puferi telesnih tenosti najbre reaguju na promene pH vrednosti. Oni to ine u toku 2-3 sekunde, dok su fizioloki mehanizmi, pluna i bubrena regulacija, neto sporiji. Tako se korekcija koncentracije ugljen-dioksida u pluima odvija u toku 2-3 minuta, a korekcija koncentracije bikarbonata u bubrezima u toku 2-3 sata, a moe trajati i danima. U elijama se stalno stvaraju kisela i bazna jedinjenja koja se neutraliu puferima, disanjem i ekskrecijom preko bubrega. Ako se narue kontrolni mehanizmi, dolazi do poremeaja koji mogu imati za posledicu poveanje ili smanjenje koncentracije H-jona u telesnim tenostima, te nastaju acidoza ili alkaloza. Acidoza nastaje kod poveane koncentracije H-jona u krvnoj plazmi. Ona moe biti posledica poveanog unosa ili proizvodnje kiselina ili njihovog smanjenog izluivanja. Acidoza se moe javiti i kao posledica veeg gubitka baza. Isto tako poremeaji u acido-baznoj ravnotei mogu biti posledica promena u funkciji organa, plua ili bubrega. Ako je acidoza posledica promena u plunoj ventilaciji, onda se ona naziva respiratorna acidoza. Ako je pluna ventilacija dobra, postoje i drugi brojni metaboliki poremeaji koji mogu dovesti do acidoze. Ovakva acidoza je metabolika. Usled veeg gubitka kiselina ili veeg unosa baza mogu nastati poveanja vrednosti pH krvi i pojava alkaloze. Iz istih razloga kao kod acidoze i alkaloza moe biti respiratorna ili metabolika. 2.4 POREMEAJ PROMETA VODE

Promet vode prati promet natrijuma pa se najee i razmatraju zajedno. Dehidratacionih sindroma ima vie, a iz shematskih razloga se dele na ekstracelularne, celularne i globalne. Potrebno ih je razlikovati budui da je i mehanizam razliit, a pri leenju treba voditi rauna o patolokoj podlozi stanja. Ekstracelularna dehidratacija nastaje kao posledica nedostatka tenosti i soli u ekstracelularnom prostoru u izotoninoj srazmeri. To ima za posledicu smanjenje volumena krvi, volumena meuelijskog prostora i kako nema osmotske razlike izmeu ECP i ICP, ne dolazi do sutinske izmene u ICP. Celularna (hipertonina) dehidratacija nastaje zbog nedostatka tenosti u organizmu koja je posledica slabog unosa vode. Hipotonina dehidratacija je posledica deficita natrijuma. Ovde se zato nadoknada tenosti samo dodatkom vode smatra kontraproduktivnom. Nuno je pacijentu tenost nadoknaditi hipertoninim NaCl.

Hiperhidrataciona stanja nastaju zbog zadravanja vode i karakteriu ga tri osnovna mehanizma. U jednom sluaju je prekomerno zadravanje vode izotoninog tipa, podjednaka je retencija vode i Na, u drugom sluaju je zadravanje vode hipotoninog tipa, hiperhidratacija izaziva viak vode, intoksikaciju vodom. Trei tip hiperhidratacije nastaje zbog vika natrijuma. Retencija vode je u ovom poslednjem sluaju sekundarna, ona je posledica zadravanja u organizmu prekomernih koliina natrijuma.

UKRATKO: 4.1 Voda ini oko 60% telesne mase ovekovog tela. Celokupna voda u telu raspodeljena je u: 1. 2. elijsku ili intracelularnu tenost koja ini 50% telesne mase i vanelijsku ili ekstracelularnu tenost koja ini oko 20% telesne mase.

4.2 Vanelijska tenost nalazi se u meuelijskim prostorima, limfi i unutar krvnih sudova pa je delimo na: 1. 2. meuelijsku ili intersticijsku i krvnu ili vaskularnu tenost

4.3 Sve su elije okruene vanelijskom tenou, koja uglavnom ima isti kvalitativni sastav ali postoje kvantitativne razlike. Dominantni elektroliti u vanelijskoj tenosti su: Na, Cl i HCO. 4.4 Nasuprot kvalitativno jednakom hemijskom sastavu ekstracelularne tenosti, razlike u strukturi i funkciji elija raznih tkiva odraavaju se i na hemijski sastav intracelularne tenosti u pojedinim elijama. Eritrociti sadre npr. specifian protein hemoglobin, a miine elije mioglobin. Glavni katjon u intracelularnoj tenosti je K , a od anjona ima najvie fosfata. 4.5 Promena zapremine eksrtacelularne tenosti ispoljava se u pojavi edema ili dehidrataciji. Edemi se javljaju kod sranih mana, tromboflebitisa, kompresija vena, proteinurije, stvaranja ascitine tenosti, gladovanja, nedovoljne apsorpcije proteina zbog npr. proliva, nedovoljne sinteze proteina zbog infekcija, anemija, insuficijencije jetre itd. Dehidratacija nastaje kao posledica gubitka tenosti iz raznih razloga, npr. povraanje, prolivi itd. Deficit aldosterona takoe ima za posledicu dehidrataciju. 4.6 Sva telesna tenost, intracelularna i ekstracelularna ima odreen osmotski pritisak. On zavisi od koncentracije rastvorenih supstanci i stepena njihove disocijacije. Osmotski pritisak, jednak je u elijskoj i vanelijskoj tenosti, jer elijske membrane proputaju vodu i ona difunduje iz tenosti manje osmolalne koncentracije u tenost vee osmolalne koncentracije izjednaavajui ih.

4.7 Balans vode, tj. koliina i raspodela tenosti u telu, stoji u tesnoj vezi sa sastavom elektolita u toj tenosti, a od toga zavisi osmotski pritisak i acidobazna ravnotea, to je temelj normalnog odvijanja metabolikih procesa i fiziolokih funkcija u ovekovom telu. Glavni katjoni u organizmu su: Na, K, Ca i Mg, a od anjona Cl, HCO, HPO i SO. 4.8 Elektroliti imaju vani funkciju u: a) odravanju ravnotee i raspodele vode, b) odravanju normalnog osmotskog pritiska, c) odravanju acidobazne ravnotee i d) odravanju neuromuskulaturne nadraljivosti

ENZIMI

3.1

UVOD

Enzimi su najvea i specijalna klasa proteina. Oni su onaj bioloki mehanizam koji omoguava ivim organizmima da koriste energiju svoje okoline. Najvanija osobina enzima je njihovo katalitiko dejstvo, zbog kojeg ih nazivamo Bioloki katalizatori. Oni u deliu sekunde pokreu hiljade komplikovanih hemijskih reakcija, koje bi inae bez njih tekle vrlo sporo, danima i mesecima, pod uslovima koji se nalaze u eliji, odnosno na 37C i u neutralnoj sredini. Iz iskustva znamo npr. da glukoza ostaje godinama nepromenjena na obinoj temperaturi. Tek kada povisimo temperaturu na 300C ona e sagoreti u CO i H2O. Ako tu istu glukozu damo ivotinji, ona e je sagoreti bez plamena vrlo brzo na konstantnoj temperaturi od 37C i pritisku ili kako se to kae izotermno, u CO 2 i H2O. Pored toga, ivotinja e i energiju dobijenu sagorevanjem glukoze da iskoristi za svoje potrebe (transport kroz membranu, sinteze, mehaniki rad itd.). Supstanca iju promenu enzim katalizuje naziva se supstrat: Supstrat produkt reakcije

Ime enzim znai na grkom u kvascu i kao i ime ferment potie iz vremena, kada su prva saznanja o njima dobijena ispitivanjem fermentacije kvasca. Danas je ime enzim prihvaeno za sve bioloke katalizatore, bez obzira na njihovo poreklo. Sve bioloke promene i fizioloke funkcije ivih bia (disanje, kontrakcija miia prenoenje nervnih impulsa, rad bubrega itd.) deavaju se pod katalitikim dejstvom enzima. Zbog toga emo se upoznati sa najosnovnijim osobinama enzima i bioloke katalize. 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA

Hemijska priroda enzima nije bila poznata sve dok Sumner (1926. g.) nije uspeo da izoluje i dobije u kristalnom stanju enzim-ureazu. Pokazalo se da je ureaza protein. Posle toga je sve do danas identifikovano preko 1 000 razliitih enzima, a postoje genetske osnove da jo mnoge treba otkriti. Svi do danas poznati enzimi su prosti ili sloeni proteini, a mnogi su oligomerne strukture. Preko 200 enzima je dobijeno u kristalnom stanju. Molekulska teina enzima kree ss u vrlo irokim granicama. Tako npr. molekulska teina ribonukleaze iznosi 12 000, a L-glutamat dehidrogenaze oko 1 000 000. Napredak proteinske hemije omoguio je da se upozna primarna, sekundama i tercijarna struktura enzima. Jedan od enzima kome je odreena struktura je himotripsin (slika 3.1). On se sastoji od

tri peptidna Ianca, koja su meusobno vezana preko dve SS veze. Najvei deo peptidnih lanaca ima - presavijenu strukturu.

Slika 3.1 - Trodimenzionalni model -himotripsina odreen merenjem difrakcije X-zrakova. Aktivni centar obrazuju ostaci histidina na poluaju 57 i serina na poloaju 195; i asparaginska kiseiina 102 verovatno je ukljuena u katalitiki proces. Na slici su oznaeni N- i C- zavretci tri peptidna lanca: A, B i C.

Redosled aminokiselina u enzimima je kao i u svim proteinima genetski dirigovan. To objanjava injenicu da se kompleksne reakcije ivotnih procesa prenose iz generacije u generaciju. Da je to tano potvruje i otkrivanie naslednih oboljenja (galaktozemija i neke anemije), koja su posledica nedostatka odgovarajuih enzima. Poznavanje hemijske strukture enzima omoguilo je da se objasne njihove karakteristine osobine katalizatora. Prva takva osobina je da enzimski katalizovane reakcije teku bez nastajanja sporednih produkata, odnosno sa 100% prinosom. Druga osobina je specifinost enzimske katalize koja se sastoji u tome da ubrzavaju samo jedan od moguih puteva razlaganja ili sinteze odreenog jedinjenja. Zbog ovih osobina enzima mogu u eliji da teku istovremeno najrazliitije hemijske reakcije a da ih ne uspore i ne zakoe sporedni produkti. Ove osobine enzima poivaju na strukturnoj komplementarnosti proteinskog molekula enzima sa njegovim supstratom. Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da u enzimskom molekulu postoji jedno mesto, koje vezuje samo onaj supstrat, koji mu odgovara kao klju u bravi. Posle

vezivanja supstrata to mesto, koje se zove aktivni centar enzima, aktivno uestvuje u katalizovanoj reakciji. Poto su enzimi proteinskog karaktera, aktivni centar je sastavljen od izvesnog broja blisko grupisanih funkcionalnih grupa, koje uestvuju u vezivanju supstrata i nastajanju enzim-supstrat kompleksa. Ove grupe su boni lanci amino-kiselina (npr. serina, histidina, cisteina i dr.) ili metalni joni metalo-enzima. Vrlo esto grupe pripadaju ostacima aminokiselina s udaljenih delova peptidnog lanca, ali koje su pribliene jedna drugoj zbog presavijanja lanaca usled specifine konformacije enzima. Tako se npr. aktivni centar himotripsina sastoji od ostatka histidina na poloaju 57 i serina na poloaju 195 (slika 3.1). Ovo objanjava veliku osetljivost enzima na promenu njihove tercijerne strukture odnosno na denaturaciju. Dokazano je da najmanje dve strukturne osobine supstrata i enzima odreuju specifinost reakcije. Prvo supstrat mora da ima odreenu hemijsku vezu, koju moe da napadne enzim i drugo, mora da ima neku drugu funkcionalnu grupu pomou koje se vezuje za enzim. Uzmimo kao primer reakciju acetilholin-esteraze, koja tee na sledei nain:

Veza koju napada enzim je estarska veza izmeu holina i siretne kiseline. Pozitivno naelektrisana kvaternerna amonijum-grupa acetilholina je ona kojom se vezuje supstrat za enzim. Veza se ostvaruje za negativni anjonski poloaj na enzimu tako da se ostatak acetilholina tano upravi na katalitiko mesto enzima. To katalitiko mesto, koje se naziva estarski poloaj, ima ostatak serina. Slobodni elektronski par na -OH grupi serina aktivno uestvuje u reakciji. Na slici 3.2. predstavljen je aktivni centar acetilholin-esteraze.

Slika 3.2 Aktivni centar acetilholin-esteraze

Iz ovog primera vidimo da aktivni centar omoguava da se supstrat vee za enzim slabom nekovalentnom vezom (u naem primeru jonskom). Na taj nain je omoguen kontakt supstrata sa katalitikim

centrom, a posle zavretka reakcije nastali produkt se oslobaa. Detaljni mehanizmi enzimski katalizovanih reakcija opisani su u udbenicima enzimolcgije. Enzimi su amfoliti, kao i svi proteini. Spadaju u globularne proteine i na povrini svoga molekula sadre pozitivne i negativne naboje. Najlake se taloe kod izoelektrine take, kod koje je broj pozitivnih i negativnih naboja jednak. Katalitika aktivnost enzima zavisi od pH sredine i svaki enzim pokazuje optimalnu aktivnost kod odreenog pH. Izuzimajui enzime, koji su vezani za strukturne elemente elije, oni se uglavnom rastvaraju u vodi i razblaenim rastvorima soli. Zbog velike molekulske teine mogu dijalizom da se odvoje od soli i jedinjenja manje molekulske teine. 3.3 KOENZIMI I PROSTETINE GRUPE

Neki enzimi su prosti proteini, koji se sastoje samo od polipeptidnog lanca. U ovu grupu spadaju hidrolitiki enzimi: pepsin, tripsin, lizozim i ribonukleaza. Mnogi enzimi su, meutim sloeni (konjugovani) proteini, koji se sastoje od proteinske komponente i neproteinske kofaktora. Kofaktor moe da bude metalni jon ili kompleksni organski molekul, koji se naziva koenzim ili prostetina grupa. Kofaktori su obino stabilni pri zagrevanju, dok je veina proteina labilna. Enzim vezuje svoj faktor razliitom jainom afiniteta. Ako se kofaktor teko odvaja od enzima i u toku izolovanja ostaje vezan za enzim, tada se naziva prostetina grupa i smatra se da je integralni deo enzima. U sluaju kada se kofaktor vezuje za enzim slabim nekovalentnim vezama i lako se i reverzibilno odvaja od enzima, naziva se koenzim Proteinski deo se zove apoenzim. Koenzim + apoenzim holoenzim

U tabeli 3.1 navedeni su enzimi, koji imaju metal kao kofaktor. U takvim enzimima metalni jon moe da ima jednu od dve mogue uloge. Moe da slui kao most za vezivanje supstrata i enzima stvarajui koordinacioni kompleks ili moe da ima ulogu katalitike grupe. Tako su npr. atomi gvoa u katalazi, koja ubrzava razgradnju H2O, sastavni deo njenog katalitikog centra. Koenzimi i prostetine grupe su pored metala i metalo-porfirina, najee nukleotidnog karaktera. Takvi kofaktori se kao i svi nukleotidi sastoje od : baze + riboze + fosforne kiseline. Vrlo esto su i di-nukleotidnog karaktera, od kojih jedan nukleotid sa-dri kao bazu neki vitamin B-grupe, a drugi je adenilna kiselina. U tabeli 3.1 dat je pregled koenzima i prostetinih grupa metaloporfirinskog i nukleotidnog karaktera. Koenzimi i prostetine grupe omoguavaju da enzimske reakcije teku stehiometrijski, jer reaguju sa supstratom mol pro mol. Oni obino tokom reakcije oduzimaju ili predaju supstratu neke atome (npr. H2) ili razliite funkcionalne grupe (amino, metil, formil i dr.), pa i itave molekule (monosaharid, uronsku kiselinu i sl.). Znai da se tokom enzimske reakcije ne menja samo supstrat, ve i koenzim, koji se zbog toga esto naziva kosupstrat. Koenzimi ne odgovaraju strogoj definiciji katalizatora, jer se vraaju u prvobitno stanje tek poto reaguju sa drugim supstratom, iju promenu katalizuje odgovarajui enzim, koji koristi isti koenzim. Postoji principijelna razlika u metabolikoj ulozi izmeu koenzima i prostetine grupe. Koenzim moe da uestvuje u reakcijama svih enzima odreenog elijskog prostora, koji su na njega specifini; u kojoj e meri pojedini koenzim uestvovati u reakciji, zavisie od njegove stacionarne koncentracije i standardnog redukcionog potencijala reakcije E'o. Prostetina grupa meutim, sudeluje iskljuivo samo u jednoj reakciji specifinoj za taj enzim, pa bila ona i dvostepena (slika 3.4). Na osnovu gornjeg moemo da kaemo da razliiti enzimi mogu da imaju iste koenzime ili prostetine grupe. Iako imaju iste kofaktore, takvi enzimi katalizuju razliite reakcije, jer specifinost enzima zavisi samo od proteinske komponente.

Tabe la 3.1 Enzi

Uzmimo nekoliko primera enzima koji imaju isti koenzim, kao i primer enzima koji sadri prostetinu grupu i kofaktor metal. Tabela 3.2 - Koenzimi i prostetine grupe
Ime i skraenica Nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) Nikotinamid-adenin dinukleotid fosfat (NADP)+ Flavin nukleotidi (FMN i FAD) Gvoe-protoporfirini Grupa koju prenosi i tip reakcije vodonik vodonik vodonik elektrone; aktivne grupe katalaze, peroksidaza i citohroma ostatak H3PO4 sa energijom eer, uronske kiseline fosforil-holin i sline grupe ostatak H2SO4 metil-grupu C2-aldehidnu grupu; oksidativne dekarboksilacije amino grupu; dekarboksilacije amino kiselina i racemaze acetil i druge kiselinske ostatke; sinteza i oksidacija masnih kis. akceptor vcdonika i acil grupa; oksidativna dekarboksilacija formil grupu CO2 pomera karboksilnu grupu unutar molekula Sadri vitamin Niacinamid Niacinamid Riboflavin

Ne

Adenozin trifosfat (ATP) Uridin difosfat (UDP) Citidin dfosfat (CDP) Fosfo-adeniI-suIfat Adenozil-metionin Tiamin pirofosfat (TPP)

Ne Ne Ne Ne (metionin) Tiamin

Piridoksal fosfat

Piridoksin

Koenzim A (Ko-A) 6.8-ditio-n-oktanonska (liponska) kiselina Tetrahidrofolna kiselina (KoF) Biotin Kobamid

Pantotenska kiselina

Liponska kiselina Folna kis. Biotin Kobalamin

3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFINE DEHIDROGENAZE Veliki broj enzima koji katalizuju oksidaciju razliitih supstrata (oksidoreduktaze) imaju isti koenzim nikotinamid-adenin-dinukleotid NAD, koji reverzibilno prima i otputa dva atoma vodonika. Struktura NAD data je na slici 3.3, iz koje se vidi da se primanje i otputanje vodonika odnosno oksido-redukcija, deava na delu nikotinamida.

Slika 3.3 - Struktura oksidovanog NAD (a) i mesto oksido-redukcije (b)

Enzimska reakcija supstrata (X) se obino pie: XH2 + NAD+ X + NADH + H+ U toku reakcije NAD se redukovao u NADH i osloboen je jedan ekvivalent kiseline odnosno H+. Neka nam kao primer dva enzima sa istim koenzimom poslue: fosfotriozo-dehidrogenaza (enzim I) i dehidrogenaza mlene kiseline (enzim II). Prvi enzim katalizuje oksidaciju glicerinaldehid-3-fosfata, a drugi redukciju pirogroane kiseline. U prvoj reakciji koenzim NAD+ prima vodonik od glicerinaldehida i redukuje se u NADH, a u drugoj reakciji se oksiduje predajui vodonik pirogroanoj kiselini (slika 3.4). Znaaj koenzima u metabolizmu je ba u tome to posreduju izmeu razliitih enzima i na taj nain povezuju itav niz metabolinih promena. U velikom broju sluajeva, kada je koenzim adenozin-

trifosfat (ATP), on i energetski obogauje supstrat i na taj nain omoguava endergonske procese.

Slika 3.4 - Uestvovanje istog koenzima (NAD+) u dve oksidoredukcione reakcije

3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID REDUKTAZE

SPECIFINE

OKSIDO-

Veliki broj oksidoreduktaza ima za prostetinu grupu flavinadenindinukleotid (FAD) ili mononukleotid (FMN). Reakcija oksidacije supstrata tee tako da prostetina grupa prima vodonik i redukuje se: XH2 + FDA X + FDAH2 Poto je prostetina grupa vrsto vezana za supstrat, on se vraa u oksidovani oblik tako to predaje vodonik drugom supstratu. Na primeru oksidativne desaminacije D-aminokiseline pod dejstvom oksidaze, prostetina grupa prvo prima dva atoma vodonika od aminokiseline, a ponovo se vraa u oksidovano stanje (FAD) predajui vodonikove atome drugom supstratu u ovom sluaju kiseoniku. U toj reakciji, aminokiselina se oksiduje u ketokiselinu preko iminokiseline (slika 3.5).

Slika 3.5 - Reakcija oksidativne desaminacije D-aminokiselina (Uestvovanje istog enzima u dve reakcije)

Iz strukture FAD i FMN se vidi da se oksido-redukcija odigrava na izoaloksazinskom prstenu.

U poglavlju biosinteze masnih kiselina dat je jo jedan primer reagovanja prostetine grupe (biotina) sa dva supstrata u reakciji koju katalizuje acetil-koenzim A- karboksilaza. 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM

Reakcija aerobne oksidacije askorbinske kiseline (vitamin C), koju katalizuje specifina oksidaza tee na sledei nain: askorbinska kis. + 1/2 O redukovana askorbinska kis. + H2O. isti enzim je plavo obojeni protein, koji sadri 8 atoma bakra vrsto vezanih za proteinsku komponentu. U toku oksidacije bakar prelazi iz dvovalentnog u jednovalentno stanje primanjem jednog elektrona: Cu2+ Cu+

U ovakvom sluaju prostetina grupa metala slui kao prenosilac elektrona. 3.4 KARAKTERISTlNE OSOBINE BIOLOKE KATALIZE

Enzimi su katalizatori ive materije, koja ih sama i stvara. Kataliza je, meutim, poznata pojava u hemiji. Pod katalizatorom se podrazumeva supstanca koja ubrzava jednu hemijsku reakciju, a ne pojavljuje se kao krajnji proizvod reakcije. Na primer: 2H2 + O2 2H2O

Na osnovu ove definicije ne sme se zakljuiti da katalizatori ne uestvuju u reakciji. Naprotiv, da bi izvrili svoju funkciju, oni moraju na neki nain da reaguju sa supstratom. Vrlo upadljiva osobina enzima kao i svih katalizatora je da su efikasni u malim koliinama. Tako vrlo mala koliina platine katalizuje sjedinjavanje skoro neograniene koliine vodonika i kiseonika u vodu. Naravno, pod uslovom, da se ne deava nita to bi dovelo do promene katalitikih osobina platine. Efikasnost katalizatora se izraava u broju molova substrata koji se menja u jedinici vremena. Katalitika efikasnost enzima je vrlo velika, jer 1 mol enzima katalizuje promenu 10 000 do 1 000 000 mola substrata u jedinici vremena. Prema Ostwald-ovoj definiciji koliina i hemijski sastav katalizatora se ne menja posle hemijske reakcije, koju je katalizovao. Meutim, kod velikog broja katalizatora se opazilo, da vremenom toliko promene svoje fizike osobine, da izgube katalitiko dejstvo. Pored toga aktivnost biolokih katalizatora opada tokom reakcije, jer nastali proizvodi koe (inhibiraju) njegovo dejstvo.

Jedna od najvanijih osobina enzima je njihova specifinost, koja poiva na strukturnoj komplementarnosti enzima i supstrata. Neorganski katalizator npr. platina moe da katalizuje redukciju s molekulskim vodonikom desetine i hiljade jedinjenja razliite strukture. Enzimi, meutim, katalizuju samo jednu vrstu promene i to esto samo jednog supstrata. Prema reima Dixon-a. i Webb-a: Specifinost enzima je najvaniji bioloki fenomen bez koga normalni metabolizam ive materije ne bi mogao da postoji, a i sam ivot bi bio nemogu. Nisko specifini su oni enzimi koji deluju samo na odreenu hemijsku vezu: hidrolizuju estarsku, peptidnu ili glikozidnu vezu razliitih estara, peptida odnosno glikozida. Naprotiv, apsolutno specifini su oni koji katalizuju samo jednu reakciju odreenog suptrata. Npr. aspartaza katalizuje reverzibilnu adiciju NH3 na dvogubu vezu fumarata pri emu nastaje L-aspartat. Ona ne katalizuje adiciju na slina jedinjenja: estar ili amid fumarne kiseline. Ovaj enzim pokazuje i stereospecifinost. (Slika 3.6). Produkt reakcije je L-aspartat pri emu se ostvaruje asimetrina sinteza, iako postoji teorijska mogunost da nastane Daspartat, jer je fumarna kiselina optiki inaktivna.

Slika 3.6 - Reakcija aspartaze

3.5

KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA

Sve hemijske i biohemijske reakcije su teorijski reverzibilne i tee ka jednom ravnotenom stanju. Kod takvih reakcija uspostavljanje ravnotenog stanja mogue je u oba pravca:

Katalizator ubrzava uspostavljanje ravnotee reverzibilnih reakcija, ali ne utie na njen poloaj. On teorijski moe da ubrza reakciju oba pravca. Meutim, u kom e pravcu katalizator da ubrzava uspostavljanje ravnotee zavisi od promene slobodne energije.

Za vreme svake hemijske reakcije dolazi do promene slobodne energije. Pod slobodnom energijom podrazumeva se ona koliina energije koja na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno) moe da pree u maksimalni rad: mehaniki, osmotski, elektrini i hemijski. Slobodna energija se obeleava sa G. Hemijske reakcije tokom kojih dolazi do oslobaanja energije, nazivaju se egzergonske reakcije, a promena slobodne energije ima negativni znak (-G). Obrnuto, reakcije kojima treba dodati energiju nazivaju se endergonske, a dodata energija ima pozitivni znak (+G). Egzergonske reakcije su spontane, to znai kad ponu da teku, one teku same od sebe. Katalizator moe da ubrza samo spontane reakcije da teku bre. Polazne supstance spontanih reakcija sadre vie energije od krajnjih proizvoda i ba zbog toga takve reakcije teku u pravcu smanjenja slobodne energije, koja se oslobaa. Razlog je isti, kao i kod kotrljanja kamena niz strmu ravan ili prelaenja vodene pare na hladnije mesto. U svim sluajevima dolazi do smanjenja slobodne energije, jer kamen pada na nii nivo potencijalne energije, a hemijska reakcija spontano tee u pravcu nastajanja jedinjenja sa manjim sadrajem slobodne energije. Ravnoteno stanje reverzibilne reakcije okarakterisano je konstantom ravnotee. Ona pokazuje kakav je odnos molarnih koncentracija krajnjih i poetnih supstanci u momentu ravnotee. U ravnotenom stanju je taj odnos molarnih koncentracija svih lanova reverzibilne reakcije konstantan i ne zavisi od poetnih koncentracija. To je konstanta ravnotee i prema definiciji je za gornju reakciju data odnosom: K= Vrednosti u srednjim zagradama oznaavaju molarne koncentracije. Uobiajeno je da se krajnji proizvodi reakcije piu u brojitelju, a polazne supstance u imenitelju. Ako je konstanta ravnotee K= 1, ravnotea ss nalazi na sredini, ako je K> 1, ravnotea je pomerena u desno, a ako je K< 1, onda je pomerena na levu stranu. Iz konstante ravnotea reverzibilne reakcije moe da se izrauna promena slobodne energije, jer izmeu njih postoji sledea povezanost:

U jednaini R je gasna konstanta, T apsolutna temperatura, a izraz je odnos molarnih koncentracija na poetku reakcije. U sluaju kada meusobno reaguju jedinice aktivnosti svih komponenata (=1 M), tada je gornji izraz jednak jedinici:

Poto je logaritam od 1 jednak nuli, to ceo drugi sabirak u jednaini otpada. Vrednost slobodne energije, koja se dobija pod takvim uslovima naziva se standardna promena slobodne energije i obeleava se sa G G= -RT ln K U dekadnom sistemu je G= -4,575 T log K Iz iste jednaine se vidi da promena slobodne energije zavisi od konstante ravnotee i odnosa koncentracija na poetku reakcije. Ukoliko je konstanta ravnotee vea, a odnos molarnih koncentracija manji, utoliko dolazi do veeg oslobaanja energije kada reakcija tee s leva na desno i obrnuto. Kada odnos molarnih koncentracija tokom reakcije postane jednak konstanti ravnotee date reverzibilne reakcije:

tada je promena slobodne energije jednaka nuli, jer je G=-RT ln K+ RT ln K=0 Znai da hemijski sistem u ravnotenom stanju ne moe da daje energiju. Katalizator ne moe da pomeri krajnje ravnoteno stanje. Svaka enzimski katalizovana reakcija tee dok se ne uspostavi ravnotea, koja je moguna i bez katalizatora. Primenimo gornje izlaganje na reakciju koju katalizuje fumaraza: HOOC-CH = CH-COOH + H2O HOOC-CH2-CH(OH)-COOH fumarna kiselina jabuna kiselina G = - 3,62 kJ. Konstanta ravnotee =4, a to znai bilo da zapone reakcija sa fumaratom, bilo sa jabunom kiselinom, u momentu ravnotee njihov odnos e biti 1 :4. Eksperimentalno se moe da dokae da je reakcija reverzibilna. Meutim, sledea reakcija:

fosofo-enolpiruvat +H2O piruvat + fosfat ija je vrednost G-62,0kJ, a konstanta ravnotee 2,9 x 10 pomerena je toliko na desnu stranu u momentu ravnotee, da se praktino moe smatrati ireverzibilnom. Jedina mogunost pomeranja ravnotee neke reakcije postoji ako se spregnu dve enzimski katalizovane reakcije na taj nain, da se u jednoj reakciji neprekidno troi proizvod druge reakcije. Obino se tada kae da se uklanjanjem jednog proizvoda reakcije, ravnotea pomera. Bolje je, meutim rei, da se ravnotea nikada ne postie, poto proizvod dalje reaguje i druga ga reakcija mora stalno da nadoknauje. Stotine enzimskih reakcija u eliji ne teku nezavisno jedna od druge. One su povezane u nizove (od 220), koje imaju zajednike intermedijere tako da je proizvod jedne reakcije supstrat druge. Takvi nizovi kao npr. glikolitiki, ciklus limunske kiseline, lanac disanja, su meusobno povezani i grade mreu konvergentnih ili divergentnih puteva. Na ovaj nain moguno je kanalisanje i regulisanje enzimskih reakcija. Jedan od najvanijih osobina ivih bia je da mogu da koriste energiju svoje okoline pod izotermnim uslovima. ivotinje i ovek koriste energiju, koja je hemijski vezana u sastojcima hrane. ivotinje su jedna vrsta izotermne hemijske maine. Izotermno korienje hemijske energije je moguno jedino povezivanjem enzimskih rekacija. Ako dve rekacije teku AB CD nezavisno jedna od druge, svaka od njih je praena sebi svojstvenom promenom slobodne energije, ija veliina ne zavisi od prisustva druge. Ako su, meutim, reakcije povezane zajednikim intermedijerom koji sadri odreenu koliinu energije, onda se ona preko njega prenosi na drugu reakciju: ABCD. Uzmimo kao primer dve reakcije glikolitikog niza:

1. fosfoenol-piruvat + ADP

piruvat + ATP. . . G = - 31,45 kJ

2. ATP+-D-glukoza

ADP+-D-glukozo-6-fosfat

G= -16,7kJ Velika vrednost promene standardne slobodne energije pokazuje da su reakcije pomerene na desnu stranu i da nisu reverzibilne pod intracelularnim uslovima. Produkt prve reakcije ATP u kome je konzervirana njena slobodna energija je supstrat druge reakcije, koji je na taj nain snabdeva energijom i ini spontanom. Zbog povezivanja enzimski katalizovanih reakcija u ivoj materiji nikada ne dolazi do hemijske ravnotee, ve se naprotiv ravnotea stalno pomera, tako da se energija maksimalno koristi. U eliji vlada stacionarna ravnotea izmeu energije koju prima (u vidu hrane) i energije koju troi za najrazliitije ivotne potrebe. 3.6 KATALITIKO DEJSTVO

Iz obinog ivota nam je poznato da mnoge zapaljive i reaktivne supstance, kao to je benzin ili praskavi gas, mogu da stoje vrlo dugo da se ne zapale i da ne nastupi reakcija. Meutim, kada unesemo varnicu ili katalizator, benzin e se zapaliti, a praskavi gas e uz burnu eksploziju prei u vodu. Slino e i vodonik-peroksid poeti da se raspada na vodu i kiseonik, ako povisimo temperaturu ili ako dodamo neki katalizator (platinu ili enzim katalazu) 2 H2O2 2 H2O + O2

Znai da za odigravanje jedne energetski mogune hemijske reakcije nije dovoljno da molekuli dou samo u kontakt, nego im treba dodati izvesnu poetnu energiju, koja e ih aktivisati toliko, da pri njihovom sudaru doe do hemijske promene. Kinetika energija molekula u jednom sistemu nije ravnomerno rasporeena (slika 3.7). Neki imaju manju, neki veu koliinu energije. Do hemijske reakcije dolazi samo kada se sudare aktivni molekuli tj. takvi koji sadre znatniju koliinu kinetike energije. To mogu da budu i nadraeni molekuli, iji se pojedini elektroni nalaze na veem energetskom nivou ili takvi, ija se unutranja struktura razlikuje od najpostojanije. Poetna energija, koju je potrebno dodati za aktivisanje molekula naziva se energija aktivacije. Ukoliko je za neku reakciju potrebna vea energija aktivacije, utoliko je ta reakcija tromija. Za vrlo reaktivne supstance energija aktivacije je mala (tabela 3.3)
Slika 3.7 Rasp odel

Potrebu da se doda izvesna koliina energije aktivacije za pokretanje hemijskih reakcija objanjava teorija prelaznog stanja. Prema ovoj teoriji da bi jedna reakcija krenula izmeu X i Y, treba prvo da se stvori

aktivni kompleks (XY), koji moe da nastane sjedinjavanjem aktivisanih molekula. Njihov broj je mali (rafirani deo na slici 3.7). Aktivni kompleks sadri veu koliinu slobodne energije i sposoban je da savlada energetsku barijeru za pokretanje reakcije (slika 3.8).

Slika 3.8 - Energetska barijera izmeu polaznih supstanci (X+Y) i krajnjeg produkta Z

Rekli smo da raspadanje H2O2 moe da se ubrza ne povisujui temperaturu, ako se doda katalizator (Pt ili enzim katalaza). Dodatak katalizatora, formalno gledano, je analogan povienju temperature, jer i u jednom i u drugom sluaju dolazi do ubrzanja reakcije. U sutini, meutim, postoje duboke principijelne razlike izmeu ubrzanja reakcije izazvane povienjem temperature i dodatkom katalizatora. U prvom sluaju se energija dodaje spolja do one vrednosti koliko iznosi energija aktivacije za datu reakciju. Osim toga pri povienju temperature dolazi kod povratnih reakcija i do pomeranja ravnotee. Ubrzanje reakcije dodatkom katalizatora posledica je ba sniavanja energije aktivacije.

Tabela 3.3 - Zavisnost poluvremena trajanja monomolekulske reakcije od potrebne energije aktivacije

Iz tabele 3.3 se vidi da snienje aktivacije za samo 20 kJ (od 120 na 100 kJ) skrauje njeno trajanje od jedne godine na 3 asa. Energija aktivacije enzima kree se od 25 do 5,5 kJ (katalaza), to znai da se one odigravaju u milionitom delu sekunde. Munjevito dejstvo enzima ostvaruje se nastajanjem serije aktivnih intermedijera (slika 3.9; Tako je npr. dokazano da postoje etiri prelazna aktivna kompleksa kod enzima peroksidaze. Objanjenje tanog mehanizma akcije pojedinih enzima zahteva poznavanje njegovog aktivnog centra. U svakom sluaju ubrzanje se postie vezivanjem supstrata i njegovom pogodnom orijentacijom u aktivnom centru.

Slika 3.9 - Smanjenje energije aktivacije enzimskih reakcija

3.7

KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA

Sve to je u vezi sa brzinom hemijskih reakcija, njihovim tokom i mehanizmom obrauje hemijska kinetika. Enzimi su okarakterisani hemijskom reakcijom koju katalizuju. Svaka promena enzimskog molekula odraava se na brzinu katalizovane reakcije. Zbog toga je merenje brzine enzimskih reakcija od izuzetne vrednosti posebno za kliniku dijagnostiku, jer omoguava praenje normalnog metabolizma i otkrivanje metabolinih poremeaja. Brzina se u fizici definie kao promena puta u jedinici vremena, a u hemiji kao promena koncentracije u jedinici vremena: Za reakciju : A

 P, ona moe da se izrazi smanjenjem koncentracije polazne supstance ili poveanjem koncentracije produkta (P): ili Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reagujuih supstanci, njihove koncentracije, temperature, pritiska, prisustva katalizatora. U eliji se

reakcije odigravaju na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno). Pod tim uslovima brzina reakcije je upravo proporcionalna njenoj konstanti i koncentraciji reagujuih supstanci: A predstavlja molarnu koncentraciju. Kada je A = 1 M, v = k. Prema tome konstanta brzine (k) odgovara onoj brzini date reakcije kada reaguju jedinice koncentracije (=1M). Ako je brzina reakcije proporcionalna koncentraciji jednog reaktanta, kaemo da je to reakcija prvog reda. Ako zavisi od koncentracije dvaju reaktanata, onda je to reakcija drugog reda itd. Kada brzina reakcije ne zavisi od koncentracije reaktanata, to je reakcija nultog reda. Za reakcije prvog reda poluvreme reakcije, odnosno momenat kada poetna koncentracija padne na polovinu, ne zavisi od poetne koncentracije, ve samo od konstante brzine

3.8

MICHAELIS MENTENOVA TEORIJA

Brzina enzimski katalizovanih reakcija, na konstantnoj temperaturi i pH, zavisi i od koncentracije supstrata (S) i enzima (E). Kod konstantne koncentracije enzima, brzina katalizovane reakcije ne raste linearno sa poveanjem koncentracije supstrata, kao to je to sluaj kod ne-enzimskih reakcija. Na slici 3.10 prikazan je uticaj poveane koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije pri E = konst. Iz slike se vidi da brzina enzimske reakcije raste sa poveanjem koncentracije supstrata po hiperboli, a ne linearno. Kod jedne odreene koncentracije supstrata postie se zasienje i maksimalna brzina (Vmax). Na osnovu gornjih zapaanja Michaelis i Menten-ova izneli su svoju teoriju o meusobnom delovanju enzima i supstrata i enzimskoj kinetici. Njihova teorija predstavlja osnovu kvantitativne analize enzimske kinetike i inhibicije. Prema toj teoriji tok enzimske reakcije

tee na sledei nain: Enzim prvo reaguje sa supstratom i gradi enzim-supstrat kompleks:

k je konstanta brzine nastajanja kompleksa (ES) i zavisi od osobine enzima i supstrata, a k2 je konstanta brzine razlaganja kompleksa (obmuta reakcija) i zavisi od osobine ES. U drugom stupnju, enzimsupstrat kompleks se razlae na produkt P, a enzim se oslobaa:

2
I ovaj proces zavisi od konstante brzine razlaganja kompleksa (k ) i konstante brzine obrnute reakcije k4. Smatra se da su obe reakcije reverzibilne.

Slika 3.10 - Uticaj koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije

Michaelis i Menten-ova. su zapazili da je postizanje maksimalne brzine, odnosno moment zasienja enzima sa supstratom, karakteristian parametar za svaki enzim i njegov supstrat. Ova vrednost nije nita drugo nego odnos konstanti brzina reakcije razlaganja enzim-supstrata kompleksa i njegovog nastajanja:

3
Ukoliko su brzine razlaganja kompleksa vee (jednaine 1 i 2) utoliko je afinitet enzima prema supstratu manji, a vrednost Km je vea. Poto nastajanje enzim-supstrat kompleksa od slobodnog enzima i produkta reakcije, eksperimentalno ne moe da se registruje, smatra se da je vrednost konstante brzine te reakcije k4 tako mala da moe u jednaini 3. da se izostavi pa dobijamo izraz odnosa konstanti, koji se naziva Michaelis-ova konstanta. Njena jedinica je Mol/1 poto i konstante brzine imaju jedinicu Mol/litra:

4
Michaelis-ova. konstanta se za razliite enzime kree u granicama od 10-2 do 10-5 mola na litar (10 do 0,01 mM). Vrednost Km moe eksperimentalno da se odredi merenjem brzine reakcije y i iznalaenjem maksimalne brzine Vmax kod poznatih koncentracija supstrata. Ako detaljno posmatramo jednaine 1 i 2, onda e brzina nastajanja kompleksa [ES] da bude proporcionalna koncentraciji slobodnog enzima [EES] i koncentraciji supstrata:

5
Poto se razlaganje supstrata deava i u reakciji 1 i 2, to e brzina iznositi:

6
Znak () je stavljen jer se smanjuje koncentracija [ES] U momentu ravnotee dolazi do izjednaavanja brzina razlaganja i nastajanja [ES], pa emo izjednaiti jednaine 5 i 6:

ako u ovoj jednaini prenesemo konstante na desnu stranu dobiemo:

7
Na osnovu jednaine 7. koncentracija enzim-supstrat kompleksa iznosi:

8
Brzina koju mi eksperimentalno merimo je brzina nastajanja produkta (jednaina 2), a ona je proporcionalna koncentraciji [ES]:

9
Ako u jednainu 9. uvedemo vednost za [ES] (jednaina 8) dobiemo da je:

10
Poto je maksimalna brzina proporcionalna prisutnoj koncentraciji enzima:

11
Zamenom ove vrednosti u jednainu 10, dobijamo MichaelisMentenovu jednainu, koja nam omoguava da odredimo Km merenjem brzine reakcije:

12
Ako se na slici grafiki iznae ona koncentracija supstrata, kod koje je postignuta polovina maksimalne brzine:

skraivanjem Vmax, jer se nalazi i s leve i desne strane dobijamo: odnosno

Tabela 3.4 - Vrednosti Km nekih enzima

Enzim i (supstrat) Katalaza (H2O2) Heksokinaza (glukoza) (fruktoza) glutamat-dehidrogenaza (glutamat) (ketoglutarat) (NH+4) 0,12 2,0 57 0,15 1,5 25 Km (mM)

Michaelisova konstanta Km odgovara, dakle, onoj konccntraciji sapstrata sa kojom se postie polovina rnaksimalne brzine. Njena vrednost ne zavisi od koncentracije enzima. U tabeli 3.4 date su vrednosti Km za razne enzime. Njena vrednost zavisi od strukture supstrata, pH i temperature. Michaelis-Mentenova jednaina moe da se transformie u druge oblike. Najpoznatiji je oblik LineweaverBurk, pomou koje moe tanije da se odredi Vmax. Detalji se mogu nai u udbenicima i

praktikumima enzimologije. 3.9 UTICAJ pH i TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA

Aktivnost enzima zavisi od jonskog sastava sredine, a naroito od koncentracije vodonikovih jona. Svaki enzim pokazuje maksimalnu aktivnost kod jedne odreene koncentracije vodonikovih jona, koja se zove optimalni pH. Iznad i ispod ove vrednosti, aktivnost se smanjuje. Najvei broj enzima ima optimalni pH u blizini neutralne take, ali ima takvih koji su aktivni u kiseloj (npr. pepsin) odnosno u alkalnoj sredini (npr. alkalna fosfataza, arginaza).

Slika 3.11 - pH-optimum pepsina, papaina i tripsina (a) holinesteraze i arginaze (b)

3.10

INHIBITORI

Inhibitori su supstance koje inaktiviu enzime ili smanjuju njihovu sposobnost da katalizuju specifinu reakciju. Njihovo dejstvo moe da bude reverzibilno i ireverzibilno. Reverzibilni inhibitor se obino vee za enzim nekovalentnom vezom u kompleks enzim-inhibitor (EI), koji moe da disosuje u slobodni enzim i inhibitor. Ireverzibilni inhibitor se po pravilu, kovalentno vezuje za enzim bilo na mestu aktivnog centra, ili neko drugo, koje utie na aktivni centar enzima. Ispitivanjem inhibicije moe da se odredi itav niz osobina jednog enzima, kao to su specifinost, priroda aktivnog centra itd. Pomou inhibitora su objanjeni mnogi metaboliki putevi, npr. glikoliza. tavie, elija pomou svojih celularnih inhibitora regulie sve metaboline puteve. Razlikujemo dve nekompetitivnu. vrste reverzibilne inhibicije: kompetitivnu i

Kompetitivna inhibicija se javlja kod enzima, koji nisu strogo specifini prema supstratu. Za njihov aktivni centar mogu da se veu supstance koje su hemijski sline supstratu. Na taj nain nastaje, pored enzim-supstrat kompleksa i enzim-inhibitor kompleks (E+IEI). Klasian primer kompetitivne inhibicije je inhibicija malonske kiseline na sukcinat-dehidrogenazu. Ovaj enzim katalizuje oksidaciju sukcinata u fumarat, odstranjivanjem dva vodonikova atoma. Malonat lii na sukcinat, ima dva karboksilatna anjona, ali nema vodonikove atome na susednim C-atomima. Poto i supstrat i inhibitor konkuriu ili kompetiraju za isto mesto na enzimu, ova pojava se zove kompetitivna inhibicija. Veliina kompetitivne inhibicije zavisi od relativnih koncentracija supstrata i inhibitora. Poveanjem koncentracije supstrata (ilibarne kiseline) moe inhibicija da se prevazie.

Slika 3.12 - Reakcija sukcinat-dehidrogenaze i formula inhibitora

Nekompetitivna inhibicija zavisi samo od koncentracije inhibitora i ne moe da se sprei poveanjem koncentracije supstrata. Inhibitor_se,

dakle, vezuje za mesto na enzimu koje nije specifino za supstrat. Nekompetitivni inhibitori nemaju nikakve strukturne slinosti sa supstratom. lako se ne vezuju za aktivni centar, oni smanjuju aktivnost enzima menjajui mu, verovatno, konformaciju ili neki deo koji je bitan za njegovu aktivnost. Najpoznatiji nekompetitivni inhibitori su supstance koje se reverzibilno vezuju na SH grupu cisteina, koja je bitna za katalitiku aktivnost mnogih enzima. Joni tekih metala (Cu 2+, Hg2+ i Ag+) reaguju reverzibilno sa SH grupom, dajui merkaptide: Enzim SH + Ag+ Enzim S Ag + H+ Enzime, koji imaju metalni jon kao kofaktor, inhibiraju reagensi koji vezuju metale. Tako cijanidi grade komplekse sa gvoem i zbog toga inhibiraju enzime koji imaju ferohem kao prostetinu grupu. Helirajui agensi (npr. EDTA = etilen-diamin-tetra-acetat) su nekompetitivni inhibitori. Ireverzibilna inhibicija, kao to samo ime kae, se javlja kao posledica trajne promene enzimskog molekula ili funkcionalnih grupa bitnih za njegovu aktivnost. Najpoznatiji ireverzibilni inhibitori su alkilirajui agensi, kao to je jodoacetamid i toksina organofosforna jedinjenja, koja ireverzibilno reaguju, prvi sa SH grupom, a drugi sa -OH grupom serinskog ostatka:

3.11

ODREIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI

Koliina enzima odnosno njegova aktivnost u nekom biolokom materijalu odreuje se merenjem brzine hemijske reakcije, koju dati enzim katalizuje. Merenje enzimske aktivnosti se radi na konstantnoj temperaturi (obino 30C) i odreenom pH. Obino se na vodenom kupatilu inkubira test-sistem koji sadri:1. pufer, 2. supstrat i to se uzima koncentracija sa kojom se postie zasienje enzima, to znai da je potrebno znati Km enzima; 3. kofaktor ili metalne jone, u sluaju kada su potrebni. Za odreivanje treba dakle, obezbediti optimalne uslove i odabrati takvu koncentraciju supstrata, da je poetna reakcija proporcionalna samo koncentraciji enzima. Test poinje da se meri posle dodatka enzima, odnosno materijala u kome se on nalazi (serum, citozol, homogenat itd.). Tok reakcije se prati merenjem brzine

nastajanja produkta, a ne nestajanje supstrata, jer je to mnogo tanije. Bolje se registruje rast koncentracije npr. od 0 do 5 mM, nego smanjenje od npr. 200 na 195 mM. Poveanje koncentracije produkta se meri specifinim hemijskim ili spektrofotometrijskim metodama. Promena koncentracije se registruje u to je mogue kraim vremenskim intervalima (nekoliko minuta, najdue pola sata). Koliina enzima se definie prema katalitikoj aktivnosti. Konvencionalan nain izraavanja aktivnosti je u jedinicama (J; engl. U). Ree se koristila tzv. internacionalna jedinica (IJ) pod kojom se podrazumevala ona koliina enzima koja katalizuje promenu 1mM supstrata u minuti, pod standardnim uslovima. Prelaskom na nove jedinice uzeta je kao mera ona koliina enzima koja katalizuje promenu 1 mola supstrata u sekundi pod optimalnim uslovima. Nova jedinica se zove katal. 1 katal odgovara 6 x 107 intemacionalnih jedinica. Specifina aktivnost se definie u jedinicama na mg proteina. Ona se poveava u toku preiavanja enzima. Warburg je predloio da se za jedinicu aktivnosti uzme molarno dejstvo, koje se naziva preobraajni broj. On pokazuje koliko se molova supstrata promeni dejstvom jednog molekula enzima (jednog aktivnog centra). Tako je preobraajni broj enzima karboanhidraze 36 000 000 na minut. 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI

U intaktnoj eliji enzimi deluju zajedno u uzastopnom nizu reakcija, tako da je proizvod prve enzimske reakcije supstrat druge i tako redom. Poznate su tri vrste kompleksne molekulske organizacije multienzimskih sistema. Najjednostavniji je tip kada se individualni enzimi nalaze rastvoreni u citoplazmi u obliku nezavisnih molekulskih jedinki. Ovi enzimi nisu, verovatno, fiziki asocirani ni u jednom momentu svoje akcije. U takvim sistemima mali molekuli supstrata difuzijom brzo nalaze svoj put od jednog enzima do drugog.

Slika 3.13 - Tipovi multienzimskih sistema: a) rastvoreni multienzimski sistem u kojem intermedijeri difunduju; b) multienzimski kompleks (intermedijeri se ne odvajaju od kompleksa): c) enzimski sistem asociran sa membranom.

Drugi multienzimski sistemi su tako organizovani da su pojedini enzimi fiziki povezani i zajedno funkcioniu kao enzimski kompleks. Npr. sintetaza masnih kiselina kvasca, koja katalizuje sintezu masnih kiselina iz acetil-koenzima A, sastoji se iz sedam vrsta enzima, vrsto povezanih u obliku grozda. Ovaj kompleks ne disosuje lako u pojedinane enzimske molekule, a u stvari odvojeni enzimi nisu ni aktivni. Svakako da povezivanje enzima u kompleks ima svoj bioloki smisao, jer se time ograniava razdaljina koju supstrat treba da pree u toku niza reakcija. U stvari u sistemu sintetaze masnih kiselina supstrati nikad ne naputaju kompleks. Najorganizovaniji je trei tip enzimskih sistema, koji su asocirani u velikim supramolekulskim strukturama, kao to su membrane ili ribosomi. Tako su npr. u lancu respiratornih enzima molekuli pojedinih enzima vezani za unutranju membranu mitohondrija i u stvari obrazuju deo njene strukture. Ukoliko je enzimski sistem kompleksniji, utoliko je verovatnije da je ugraen u neku organelu ili drugu intracelularnu strukturu. Ispitivanje kinetike multienzimskih sistema mnogo je sloenije nego kinetike prostih enzima. Svaki lan multienzimskog sistema ima karakteristian Km za svoj supstrat i kofaktor. Brzina pojedinih reakcija

odreena je stacionarnom koncentracijom svakog intermedijera u nizu, kao i koliinom svakog enzima u reakcionom lancu. Obino jedna reakcija u nizu odreuje brzinu celokupnog kompleksa, jer je ili koncentracija tog enzima ili njegovog supstrata ona koja ograniava brzinu sistema. 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI

Najkarakteristinija osobina multienzimskih sistema je da sami reguliu brzinu reakcije celog niza. U mnogim takvim sistemima prvu reakciju u nizu inhibira krajnji proizvod. Ovaj prvi enzim u nizu se naziva regulatorni ili alosterni enzim, a krajnji proizvod koji utie na enzim, efektor ili modulator. Da bi ovaj mehanizam samoregulacije dobro objasnili, pretpostavimo da u eliji tee sinteza produkta P u nizu reakcija:

Svaki stepen ovog niza katalizuje cdgovarajui enzim (E 1, E2 itd.) Naeno je da su obino energetski uslovi niza reakcija takvi, da ona tee samo s leva nadesno, jer su neki stepeni ireverzibilni i zbog toga se ukupan poloaj ravnotee ne dostie. Ako su svi potrebni kofaktori prisutni i svi enzimi niza aktivni, produkt P e se sintetizovati sve dok ima poetne supstance A. Kada eliji nisu potrebne velike koliine produkta P, da bi podesila njegovu sintezu svojim potrebama, ona koristi genijalan mehanizam povratnog sprega. On funkcionie tako to produkt P inhibira jedan od enzima u nizu reakcija, odmah im njegova koncentracija pree odreenu granicu. Znai da sam produkt automatski usporava sopstvenu sintezu. Inhibicija je reverzibilna, odnosno kada koncentracija produkta P padne, nastali kompleks enzim-produkt (EP) disosuje, tako da sinteza P moe ponova da pone. Produkt obino inhibira enzim na poetku niza reakcija, odnosno pre nego to ponu ireverzibilni stepeni. Npr. ako je stepen B C ireverzibilan i ako bi produkt inhibirao stepen 3, tada bi dolo do nagomilavanja beskorisnog intermedijera C. Meutim, ako umesto toga produkt inhibira prvi stepen, ostajae polazna supstanca A, koju elija moe da koristi u druge svrhe. Na donjoj slici je dat primer kontrole povratnog sprega na nizu reakcija, kojom tee biosinteza citidin-trifosfata (CTP) od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata.

Slika 3.14 - Biosinteza citidin-trifosfata (CTP), koju inhibira velika koncentracija samog CTP, dejstvujui na alosterni enzim na poetku sinteze

Kao to se vidi na slici krajnji produkt reakcije CTP inhibira prvi enzim (as-paratat-transkarbamilazu), koja je lan multienzimskog puta i tako kontrolie svoju sopstvenu sintezu. I ne ulazei u egzaktne formule ovog niza reakcija, odmah se uoava da nema nikakve hemijske slinosti izmeu CTP-a i asparaginske kiseline. Prema tome ; ovde je mehanizam inhibicije drukiji od kompetitivne inhibicije, kod koje su supstrat i inhibitor hemijski slina jedinjenja. Do sada su poznate tri vrste regulatornih enzima. U prvu grupu spadaju takvi, koji su osetljivi na svoj supstrat. Koliina supstrata regulie (modulira) njihovu brzinu. To su homotropni enzimi. Drugu grupu, heterotropni, regulie specifino niskomolekulsko jedinjenje, koje nije supstrat. Treu grupu, homotropno-hetero-tropne, reguliu i supstrat i specifini modulator. Svi do sada poznati regulatorni enzimi su oligomerni proteini, koji se sastoje od vie polipeptidnih lanaca. Potvreno je da oni mogu da disosuju u vie manjih subjedinica. Npr. transkarbamilaza disosuje u osam subjedinica dva tipa. Jedan je aktivan, ali na njega ne deluje CTP, a drugi nije aktivan, ali vezuje CTP. Zbog toga se pretpostavlja da regulatorni enzimi imaju vie mesta za vezivanje supstrata, od kojih je
Slika 3.15 em

najmanje jedno katalitiko. Heterotropni enzimi imaju posebno mesto za vezivanje supstrata, a posebno za vezivanje modulatora, koja se nalaze u raznim subjednicama enzima. Efekat modulatora se pripisuje promeni konformacije enzima, zbog koje dolazi do promene njegove katalitike aktivnosti. Pojednostavljena ema ovog kontrolnog mehanizma data je na slici 3.15. 3.14 IZOENZIMI

Neki enzimi mogu metodom elektroforeze da se odvoje u vie frakcija, od kojih je svaka aktivna. Ova pojava je prvo opaena kod laktatdehidrogenaze (1957 g) koja redukuje piruvat u laktat. Pokazano je da se svaka frakcija sastoji od etiri peptidna lanca dva tipa u raznim kombinacijama: M4, H4, M3H, M2H2, MH3. Ovakvi razliiti multipli oblici jednog enzima nazivaju se izoenzimi. U razliitim organima jedne vrste nalaze se razliite frakcije ili samo odreena frakcija izoenzima. Na slici 3.16 je dat elektroferogram izoenzima laktat-dehidrogenaze iz razliitih organa belog pacova. Vidi se da se u jetri i miiima nalazi uglavnom izoenzim M4, a u sranom miiu ima najvie izoenzima MH3 i H4. Izoenzimi predstavljaju u eliji jo jedan mehanizam regulisanja odreenih procesa. Odreivanjem Michaelis-ove konstante izoenzima laktat-dehidrogenaze, pokazalo je da, svaki ima svoju odgovarajuu vrednost Km. Izoenzime sranog miia (MH3 i H4) inhibira laktat, tako da je nastajanje laktata od piruvata vrlo malo. Na taj nain se u sranom miiu forsira dobijanje energije od aerobne oksidacije. Obrnuto, izoenzimi skeletnih miia, koji su energetski zavisni od glikolize, nisu osetljivi na vee koncentracije laktata, to omoguava dobijanje energije iz procesa glikolize.

JET RA MI II DIJ AFR AG MA

Slika 3.16 - Elektroforetska slika izoenzima laktat-dehidrogenaze u raznim organima belog pacova.

Pored laktat-dehidrogenaze poznati su izoenzimi: malatdehidrogenaze, izo-citrat-dehidrogenaze, kreatin-kinaze, glutamat oksalacetat-transaminaze itd. 3.15 FIZIOLOKO AKTIVIRANJE ENZIMA

Neki proteolitiki enzimi se lue u neaktivnom obliku, da bi se na taj nain tkivo lezde sauvalo od proteolize. Neaktivni oblik enzima zove se zimogen. a pretea enzima proenzim. Tako se pepsin lui u formi pepsinogena, tripsin kao tripsinogen, himotripsin kao himotripsinogen. Utvreno je da su kod zimogenih oblika aktivni centri enzima zakriveni jednim oligopeptidom, koji kao maska zaklanja aktivni centar od prisustva supstrata. Hidrolitikim dejstvom sone kiseline u stomaku ili proteolitikim uticanjem enzima u tankom crevu (enterokinaza) odvaja se maska oligopeptida i aktivie enzim. Ovaj tip aktivisanja zove se demaskiranje. Kod nekih enzima postoji mogunost i autokatalitikog aktivisanja, im se oslobode prve koliine enzima. Takav je sluaj kod tripsina, koji razlae, pod odreenim uslovima i sopstvene molekule (autoliza). 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA

Enzimi koji su meu prvima otkriveni, dobijali su trivijalna imena koja su se i danas zadrala, kao npr. emulzin, tripsin, pepsin i dr. Davanje trivijalnih imena sve veem i veem broju enzima dovelo je do

konfuzije, tako da je 1883 g. prvu sistematiku pokuao da uvede Duclaux. On je predloio da enzimi dobijaju ime prema supstratu iju promenu katalizuju, uz dodatak nastavka -aza. Tako je amilaza enzim, koji hidrolizuje skrob (amylum), saharaza hidrolizuje saharozu itd. Posle toga su enzimi dobijali imena prema tipu reakcije, koju katalizuju. Tako su se poele da razlikuju klase enzima, npr. dekarboksilaze, koje cepaju CO2 od karbonskih kiselina, izomeraze, koje katalizuju prelaenje jednog izomera u drugi, dehidrogenaze koje katalizuju oksidaciju gubljenjem vodonika itd. Pokazalo se, meutim, da jedno jedinjenje moe da podlee razliitim promenama kao supstrat razliitih enzima. Zbog toga, a i zbog otkrivanja sve veeg i veeg broja enzima Internacionalna Unija Biohemiara predloila je sistematsku nomenklaturu i sistematizaciju enzima. Za sistematizaciju je uzeta kao osnova krajnja hemijska promena, koju enzim katalizuje. Prema ovom sistemu svi enzimi su klasifikovani u est glavnih rodova:
1) OKSIDOREDUKTAZE 2) TRANSFERAZE 3) HIDROLAZE 4) LIAZE 5) IZOMERAZE 6) LIGAZE

Svaki od ovih est rodova je podeljen na klase, prema supstratu koji se menja. Klase se dalje klasifikuju na podklase, prema kofermentu ili prostetinoj grupi, koja uestvuje u reakciji. I na kraju svaki enzim ima svoj serijski broj prema redu pronalaenja. Ovakav nain klasifikacije omoguio je numeriku klasifikaciju enzima i sistematsku nomenklaturu. Prema numerikoj klasifikaciji svaki enzim je okarakterisan sa etiri broja i ima svoje sistematsko ime. Npr. enzim glicerol-NAD-oksidoreduktaza ima broj EC 1.1.1.6. Prva jedinica znai da enzim katalizuje oksidoredukciju. druga, da se oksiduje alkoholna grupa glicerola, trea da je koenzim NAD, a estica je serijski broj enzima ovog tipa. Detaljna klasifikacija enzima moe se nai u udbenicima enzimologije. Poto su sistematska imena dugaka, za poznatije enzime se jo uvek koriste trivijalna imena. Npr. enzim ATP : D-glukozo-6-fosfotransferaza (EC 2.7.1.2) iz ijeg se imena vidi da se odigrava reakcija prenosa fosforil-grupe sa ATP-a na alkoholnu grupu estog ugljenikovog atoma D-glukoze, ima trivijalno ime glukokinaza.

3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE Oksidoreduktaze su veliki rod enzima, koji katalizuju oksidacije razliitih organskih jedinjenja. Oni igraju u metabolizmu vanu ulogu, jer iz oksidacionih procesa iva bia crpe energiju za zadovoljavanje svojih ivotnih potreba, odnosno samog bitisanja. Prema vrsti jedinjenja koje se oksiduje, oksidoreduktaze se dele na one koje deluju: a) na CHOH b) na C=O d) na CHNH2 f) grupu (alkoholnu) grupu (karbonilnu- aldehidnu i keto) grupu (primarnu amino)

c) na CH = CH grupu (desaturacija C-C veze) e) na CHNH grupu (sekundarnu amino) na NADH i NADPH Svi enzimi ovog roda sadre koenzim ili prostetinu grupu, koja u toku oksidoredukcije prima ili daje vodonikove atome ili elektrone. Dok je broj enzima ovog roda veliki, samo nekoliko koenzima i prostetinih grupa sudeluju u oksidativnim procesima. Znai da razliiti enzimi imaju iste koenzime. Poto kod svake oksidoredukcije dolazi do gubljenja vodonika ili elektrona, svaka klasa oksidoreduktaza deli se prema vrsti akceptora na: 1. oksidoreduktaze kod kojih je akceptor vodonika nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) i nikotinamidadenin dinukleotid fosfat (NADP+), oksidoreduktaze kod kojih su akceptori elektrona citohromi i oksidoreduktaze sa molekulskim akceptorom vodonika ili elektrona. kiseonikom kao

2. 3.

Uzmimo kao primer oksidaciju alkohola (alkohol oksidoreduktaze) sa razliitim akceptorima. Oksidacija alkohola gubljenjem vodonika, koji preuzima koenzim NAD+ i pri tome se redukuje, tee na sledei nain dejstvom alkohol-dehidro-geneze (EC 1.1.1.1): CH3CH2OH + NAD+ = CHCHO + NADH + H+ Najvei broj biolokih oksidacija pod anaerobnim uslovima ima NAD+ i NADP+ kao akceptor vodonika. Ovaj rod enzima se ranije zvao dehidrogenaze. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: laktatdehidrogenaza, malatdehidrogenaza, NAD -specifina izocitrat-

dehidrogenaza. Prvi uestvuje u procesu glikolize, a druga dva u ciklusu limunske kiseline. Glukozo-6-fosfat dehidrogenaza ili Zwischenferment je enzim pentozofosfatnog puta razgradnje glukoze. Oksidacija alkoholne grupe gubljenjem elektrona, koje preuzimaju citohromi, imamo na primeru oksidacije sekundarne alkoholne grupe mlene kiseline: CH3CHOHCOO + 2 fericitohrom c=CH3COCOO + 2 ferocitohrom Enzim koji katalizuje ovu promenu je laktat-dehidrogenaza kvasca (EC 1.1.2.3). koja se razlikuje od laktat-dehidrogenaze miinog tkiva (EC 1.1.1.27), jer je flavo-protein (identian sa citohromom b). Sam proces se odvija u vie stepena, to je karakteristino za najvei broj biolokih oksidacija. Opirnije informacije o tome se nalaze u udbenicima enzimologije. I na kraju, alkoholna grupa moe da se oksiduje direktnom predajom vodonika odnosno elektrona molekulskom kiseoniku. Enzimi iji je akceptor vodonika kiseonik, poznati su i pod imenom oksidaze. Npr. alkoholna grupa (-D-glukoze oksiduje se u glukonsku kiselinu (odnosno lakton) u reakciji glukozo oksidaze (EC 1.1.3.9.). -D-glukoza + O = glukonska kiselina + HO I ovaj proces tee postupno. Naime, prvo prostetina grupa flavinadenin dinukleotid (FAD) enzima, glukozo oksidaze, preuzima vodonik od glukoze, koji tada predaje kiseoniku: -D-glukoza + enzim-FAD=glukonska kiselina + enzim-FADH2 Enzim-FADH2 + O2=enzim-FAD + H2O2 U grupu oksidoreduktaza spadaju i katalaza (EC 1.11.1.6) i peroksidaze (EC 1.11.1.7), koje katalizuju reakcije tipa: RH2 + H2O2 = R + 2H2O (peroksidaze)

oksi dova nsus ptrat

susp trat
U sluaju kada je R molekulski kiseonik (O), onda se odigrava proces raspadanja H2O2. Raspadanje peroksida katalizuje katalaza:

Peroksidaze, dakle, katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom, a katalaza oslobaanje nascentnog kiseonika iz vodonikperoksida. 3.16.2 TRANSFERAZE Transferaze katalizuju prenoenje funkcionalnih grupa ili celih molekula od supstrata na neki akceptor. Npr. alanin-aminotransferaza, ije je sistematsko ime: L-alanin: 2-ketoglutarat aminotransferaza (EC 2.6.1.2,) katalizuje prenoenje amino grupe od alanina na ketoglutarnu kiselinu:

Transferaze su sloeni proteini, ije prostetine grupe preuzimaju radikale koji se prenose. Najvei broj prostetinih grupa ove grupe enzima spadaju u vitamine B grupe ili u sistem adenilnih kiselina. Prema grupi koja se prenosi, transferaze se dele na: a. koje prenose grupu koja ima jedan C-atom (CH3, CH2OH, CHO itd.)
1.) 2.) 3.) 4.) 5.)

koje prenose aldehidnu ili keto-grupu koje prenose acilnu grupu (ostatke kiselina) koje prenose glikozilnu grupu (ostatke monosoharida) koje prenose fosfatne grupe sa energijom (kinaze) koje prenose grupe koje imaju sumpora

Bez obzira na veliki znaaj svih transferaza, ovde emo samo da naglasimo ulogu fosfotransferaza (2.7.). Koenzimi ove grupe enzima su adenilne kiseline (AMP, ADP, ATP), uridilna (UTP) i citidilna kiselina (CTP). Fosfotransferaze prenose ostatak fosforne kiseline zajedno sa osloboenom energijom, poznate su pod imenom kinaze. Kadgod se u nekom procesu oslobaa energija, one je prenose, gradei energetski bogato jedinjenje adenozintrifosfat (ATP). Na taj nain se osloboena energija hvata i uva, da bi je organizam koristio za svoje potrebe. Tako npr. enzim fosfoglicerat-kinaza (EC 2.7. 2.3) prenosi energiju,

nastalu oksidacijom glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3-difbsfoglicerinsku kiselinu, na akceptor adenozindifosfat (ADP):

S druge strane, fosfotransferaze, omoguavaju mnogobrojne endergonske reakcije, koje ne mogu da teku bez dodatka energije. Tako npr. glukoza, kao i sva druga jedinjenja, moe da ue u metabolizam tek poto se energetski obogati. Dejstvom enzima heksokinaze (EC 2.7. 1.1.) prenosi se energija sa adenozintrifosata (ATP) na glukozu.

3.16.3 HIDROLAZE Hidrolaze su najbrojniji enzimi. One katalizuju hidrolitiko cepanje raz liitih jedinjenja. Karakteritsino je da ova grupa enzima ne sadri koenzime ili prostetine grupe. Meutim, mnoge hidrolaze su aktivne jedino u prisustvu metalnih jona. Prema tome koja se hemijska veza hidrolizuje, hidrolaze se dele na: a) b) c) d) e) Hidrolaze razliitih estara (karboksilne, glicerol-estre ili lipaze, tioestara, mono i di-estre fosforne kiseline itd.) Hidrolaze glikozidnih veza Hidrolaze etarskih veza Hidrolaze peptidnih veza i drugih C-N jedinjenja (npr. amida)

f) g)

Hidrolaze anhidrida kiselina Hidrolaze koje u prisustvu vode kidaju vezu izmeu dva ugljenikova atoma (CC hidrolaze) Hidrolaze hemijske veze ugljenika i halogena i

h)

i)Hidrolaze hemijske veze fosfora i azota Bioloka uloga hidrolaza sastoji se u tome, to pripremaju hranu za apsorpciju u stomaku i crevima. Tako se belanevine hidrolizuju pod dejstvom proteolitikih enzima (pepsin, tripsin, himotripsin) do aminokiselina, jer samo tako mogu da uu u krvotok. Polisaharidi (skrob i glikogen) i oligosaharidi hidrolizuju se u toku varenja do monosaharida, da bi mogli dalje da se metaboliu u jetri i ostalom tkivu. 3.16.4 LIAZE Liaze katalizuju cepanje razliitih hemijskih veza bez prisustva vode. Na primer, pod dejstvom aldolaze cepa se veza izmeu treeg i etvrtog ugljenikovog atoma u fruktozo-l, 6-difosfatu i nastaju dve trioze (Lohmann-ovi estri). Slino dejstvuju i dekarboksilaze, koje cepaju veze izmeu dva ugljenikova atoma (CC veze) u aldehidnim, keto aminokiselinama. Na pr. enzim kvasca, piruvat dekarboksilaza, cepa pirogroaru kiselinu na aldehid i CO2:

Prema vrsti hemijskih veza, ije cepanje katalizuju, liaze se dela na: a) b) Ugljenik-ugljenik (C = C) liaze Ugljenik-kiseonik (C = O) liaze

c) d)

Ugljenik-azot (C=N-) liaze Ugljenik-sumpor (C=S) liaze

3.16.5 IZOMERAZE Izomeraze su enzimi koji katalizuju prelaz jednog izomernog jedinjenja u drugo. Npr. glukozofosfat-izomeraza (EC 5.3.1.9) katalizuje prelaz glukozo-6-fosfata u fruktozo-6-fosfat u procesu glikolize:

Maleat izomeraza utie na ravnoteu izmeu dva cis-trans izomera:

Izmomeraze se dele na: 1) Racemaze i epimeraze 2) Cis-trans izomeraze 3) Intramolekulske oksidoreduktaze 4) Intramolekulske transferaze 5) Intramolekulske liaze 6) Druge izomeraze. 3.16.6 LIGAZE Ligaze ili sintetaze su enzimi koji katalizuju neku sintezu. Poto su sintetske reakcije endergonskog karaktera, ova grupa enzima deluje samo u prisustvu nekog davaoca energije, najee adenozintrifosfata.

Npr. u sintezi viih masnih kiselina, koju katalizije acetil-koenzim Akarboksilaza, prvi meuproizvod malonil-koenzitn A, nastaje u prisustvu ATP-a: Ovaj enzim ima kao prostetinu grupu vitamin B-grupe, Prema tome koja vrsta nove veze nastaje, ligaze se dele na: (C = O) (C=S) ligaze (C=N-) ligaze ligaze (C = C) ligaze

UKRATKO: 1) Enzimi su bioloki katalizatori, a po hemijskoj strukturi to su proteini. Kao katalizatori pospeuju hemijske reakcije, a da se pri tome sami ne troe i ne menjaju. 2) Mehanizam kojim enzim smanjuje potrebnu aktivacionu energiju Koshland hipotetiki tumai time da se spajanjem enzima sa supstratom menja i supstrat i konformacija enzima. Deo enzimske proteinske molekule na koji se vee supstrat naziva se aktivni centar enzima. Vezivanjem supstrata za aktivni centar pomou kontaktnih amino kiselina stvara se kompleks emzimsuptrat (ES) i delovanjem katalitikih amino kiselina, kompleks enzim-produkt (EP), koji se dalje raspada na produkt (P) i enzim (E), te se tako smanjuje potrebna energija aktivacije i omoguava reakcija. 3) Prema Michaelis-Mentenovoj teoriji koja tumau mehanizam enzimske reakcije, brzina cele enzimske reakcije zavisi od: 1) brzine stvaranja kompleksa enzim supstrat i 2) brzine stvaranja produkta uz razlaganje kompleksa ES. U matematikoj interpretaciji enzimske reakcije koju su izveli Michaelis i Mentenova dobija se jednaina u kojoj centralno mesto ima Michaelis-ova konstanta Km. Ona je jednaka koncentraciji supstrata pri kojoj je brzina reakcije jednaka polovini maksimalne brzine. Km je karakteristina za svaki enzim i supstrat, a grafiki se moe odrediti prema Lineweaver-Burku. 4) Brzina enzimske reakcije zavisi od uslova pod kojima se ta reakcija odvija. Faktori koji utiu na brzinu enzimske reakcije su: pH, koncentracija i jonska snaga pufera, koncentracija supstrata, prisutnost koenzima, aktivatora i inhibitora. 5) Inhibicija enzima moe biti reverzibilna i ireverzibilna. Ireverzibilnu inhibiciju ili trovanje enzima izazivaju mnogi teki metali (iva, bakar i dr.), neki katjoni i anjoni (pesticidi i otrovi na bazi organofosfata i dr.). Reverzibilna inhibicija posledica je delovanja inhibitora na kinetiku reakcije izmeu enzima i supstrata, a moe biti kompetitivna, nekompetitivna i akompetitivna. 6) Enzimima je esto potrebno da se aktiviraju da bi imali puno dejstvo. Najei aktivatori enzima su razni joni na primer: Cl , Co+, Mn+, Mg+, Zn+ itd. 7) Temperatura i pH enzimskih reakcija su u fiziolokim okvirima jer su enzimi proteini i denaturisali bi se i na visokim i na niskim temperaturama i pH vrednostima.

8) Nazivi enzima su nastali bez nekih pravila i obino su ih davali sami pronalazai veinom prema supstratu na koji enzim deluje uz sufiks aza (lipaza, peptidaza itd.). Drugi su enzimi imali trivijalna imena npr. tripsin. Sve je to unosilo zbrku pa je enzimska komisija IUB-a donela preporuku o nomenklaturi i klasifikaciji enzima. 9) Prema toj klasifikaciji postoji 6 rodova enzima: a) oksidoreduktaze, b) transferaze, c) hidrolaze, d) liaze, e) izomeraze i f) ligaze/sintetaze. 10) Prema rasprostranjenosti u organizmu enzimi se mogu podeliti u tri grupe: 11) Organski nespecifini enzimi. To su enzimi koji sudeluju u procesima u kojima se stvara energija. To su enzimi glikolize, oksidacije glukoze i disanja; 12) Organospecifini enzimi. To su enzimi koji se nalaze samo u odreenim organima i sudeluju u metabolikim procesima koji se odvijaju samo u odreenim organima. ( amilaza, lipaza itd.); 13) Organospecifini izoenzimi. Pojedini izoenzimi nekog enzima su specifini za odreene organe. Tako se nrp. LDH u miokardu nalazi u obliku LDH1 i neto LDH2; dok je u jetri LDH5 i neto LDH4. 14) Metode za odreivanje enzima u osnovi se temelje na istom principu. Enzim deluje na svoj specifini supstrat i nakon toga se meri koncentracija nastalog proizvoda reakcije, ili smanjenje koncentracije supstrata. 15) Odreivanje enzimske aktivnosti koristi se danas u dijagnostici brojnih patolokih stanja i poremeaja: 16) Bolesti koje zbog potpunog nedostatka ili deficita nekog enzima, menjaju normalni tok metabolikih procesa. Ovu grupu bolesti nazivamo uroene greke metabolizma. To su nasledne genetski uslovljene bolesti; 17) Steeni deficit enzima, obino zbog oteenja funkcije organa, npr. smanjenje sinteze enzima u jetri; 18) Razna patoloka stanja u kojima dolazi do oteenja, lezija elija koje sadre enzime, pa enzimi izlaze u ekstracelularnu tenost, to dovodi do poveane aktivnosti tih enzima.

UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM

4.1

UGLJENI HIDRATI

Ugljenihidrati su pored proteina, masti i vitamina neophodni sastojci hrane. Nalaze se u znatnim koliinama u biljnom i ivotinjskom organizmu, gde imaju razliite i karakteristine funkcije. U ugljene hidrate se ubrajaju supstance koje se po svojim fizikim osobinama jako razlikuju. Ova jedinjenja nastaju u zelenim biljkama od ugljen dioksida i vode, biosintezom, koja direktno iskoriava sunevu svetlosnu energiju. Ovu biosintezu zovemo fotosinteza. Ona je od prvorazrednog znaaja za odravanje ivota na zemlji. Fotosinteza se moe predstaviti sledeom jednainom: 6CO2+12H2Osuneva energijaC6H12O6+6O2+6H2O Iz gornje jednaine se vidi: 1) Da je to jedan oksido redukcioni proces, gde je voda davalac vodonika i 2) Da je koliina CO2, koju apsorbuju zelene biljke, jednaka molekulskom ekvivalentu kiseonika, koji one izdiu. Za asimilaciju jednog mola ugljendioksida potrebno je oko 473 J. Ovu energiju apsorbuje biljka posredstvom hlorofila od suneve svetlosti. Svetlosna energija posle komplikovanog niza hemijskih reakcija pretvara se u hemijsku energiju, koja je potebna da iz ugljendioksida i vode nastanu ugljeni hidrati. U ivotinjskom organizmu odigrava se proces obrnut fotosintezi i pri njemu se oslobaa energija dobijena od suneve svetlosti. Na ovaj nain stvoreni ugljeni hidrati u biljci, podloga su za izgradnju svih ostalih sastojaka a preostali, nepotroeni deo odlae se kao rezervna hrana. Animalni organizmi se hrane ovim biljnim rezervnim ugljenim hidratima i glavni deo svoje ivotne energije dobijaju metabolikom oksidacijom ugljenih hidrata u ugljendioksid i vodu. ivotinje tako deponuju suvine koliine glukoze u jetri i miiima u obliku glikogena, koji se uprkos svojoj velikoj molekulskoj teini lako hidrolizuje ponovo u glukozu i slui ivotinji kao vrlo pristupaan izvor i rezerva energije. Ugljeni hidrati (eeri, saharidi) su organska jedinjenja izgraena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je (1 : 2 : 1) tako da je opta formula ugljenih hidrata Cn(H2O)n. Zbog toga se ranije mislilo da su ugljeni hidrati - hidrati ugljenika (otuda im i ime). Meutim njihova empirijska formula nije karakteristina samo za ovu grupu jedinjenja, ve istu formula imaju i neka hemijska jedinjenja, ije hemijske osobine ne odgovaraju

osobinama ugljenih hidrata, kao to su na primer formaldehid, siretna kiselina i mlena kiselina. S druge strane neka jedinjenja, koja su nesumljivi ugljeni hidrati po svom hemijskom ponaanju, ne odgovaraju gornjoj definiciji. Zbog toga je jednom definicijom teko obuhvatiti pojam ugljenih hidrata, no najbolje ih je okarakterisati kao primarne oksidacione proizvode -aldehide i ketone - polivalentnih alkohola. Ugljene hidrate delimo na tri osnovne grupe, prema tome kako se ponaaju pri hidrolizi : 1. monosaharide, 2. oligosaharide i 3. polisaharide Monosaharidi se hidrolizom ne cepaju u prostija analogno graena jedinjenja, koja imaju karakter ugljenih hidrata. Oligosaharidi su ugljeni hidrati koji su izgraeni najvie od est molekula monosaharida. Oni se hidrolizom cepaju na monosaharide iz kojih su izgraeni. Ugljeni hidrati iji su molekuli izgraeni od vie od est monosaharida zovu se polisaharidi. Imena veine ugljenih hidrata imaju nastavak -oza, a koren rei ukazuje na poreklo (laktoza) ili neku drugu osobinu (levuloza, jer skree ravan polarizovane svetlosti na levo). Monosaharidi su najprostiji eeri. Oni mogu u svom molekulu da imaju aldehidnu grupu, tada govorimo o aldozama ili keto grupu, tada govorimo o ketozama. Po broju kiseonikovih atoma oni se dele na: bioze, trioze, tetroze, pentoze, heksoze itd. Broj kiseonikovih atoma moe, a ne mora da bude jednak broju ugljenikovih atoma. Od monosaharida, najvanije su heksoze, a meu njima naroito glukoza, kao predstavnik aldoza, i fruktoza kao predstavnik ketoza. Monosharidi imaju dva izomerna oblika. Oni koji imaju OH-grupu do zadnjeg C-atoma (CH2OH) s desne strane oznaavaju se kao D-izomer, a oni kojima je ona s leve strane L-izomer. U organizmu se nalaze veinom eeri D-reda. Dok oznake D i L oznaavaju konfiguraciju, optika aktivnost koju eeri poseduju oznaava se sa + za desno, a sa za levo skretanje eera. U alkalnoj sredini aldoze, na primer glukoza, prelaze u enolni oblik. U obliku enolnog anjona glukoza deluje kao jak reducens, i to svojstvo se koristi za dokazivanje i odreivanje u laboratoriji. Unutar eera aldehidna i hidroksilna grupa meusobno reaguju i stvaraju poluacetate. Time se stvaraju petolani ili estolani prstenovi tipa furana ili pirana. U sluaju glukoze reaguju aldehidna grupa na C-1 i hidroksilna grupa na C-5 atomu. Prema poloaju OH-grupe, na C-1 atomu, ako je ova desno, nastaje -glukoza, odnosno ako je OH-grupa levo, nastaje - glukoza.

 i - oblici skreu razliito ravnu polarizovane svetlosti. -D-glukoza ima specifinu rotaciju {}25 + 113, a -D-glukoza + 19,7. Meutim, u vodenom rastvoru obe su forme u ekvilibrijumu i glukoza ima ugao skretanja polarizovanog svetla + 52,5. To svojstvo glukoze da skree polarizovano svetlo koristi se za polarimetrijsko odreivanje koncentracije glukoze, na primer, u urinu. Glukoza je bioloki najvaniji eer i po tome to veina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. 4.1.1 MONOSAHARIDI 4.1.1.1 Hemijske osobine monosaharida Hemijska reaktivnost monosaharida odraz je prisustva veeg broja OH grupa u njihovom molekulu. Kao polihidroksilna jedinjenja monosaharidi se rastvaraju u vodi, slatkog su ukusa, a ne rastvaraju se u organskim rastvaraima i mastima. Oni ne pokazuju sve karakteristine reakcije aldehida i ketona, jer u rastvoru praktino nema aldehidnog oblika eera, ve samo poluacetalnog ( i ). Estri monosaharida: Karakteristina osobina alkoholne grupe da sa kiselinama daje estre javlja se i kod hidroksilnih grupa eera. U metabolizmu monosaharida najvaniju ulogu igraju estri sa fosfornom kiselinom. Estri monosaharida sa siretnom ili benzoevom kiselinom koriste se u organskoj hemiji kao polazne supstance za sintezu razliitih monosaharida. Vezivanjem za trobaznu fosfornu kiselinu eeri postaju elektroliti (kiseline) i time iz osnova menjaju svoje fiziko-hemijske osobine u pogledu pokretljivosti u elektrinom polju, permeabilnosti i reaktivnosti. Fosforni estri eera su otkriveni u kvascu i miiu kao polazni meuproizvodi prometa eera. Monosaharidi ulaze u anaerobnu metabolinu razgradnju, tek kada se dejstvom odgovarajueg enzima (heksokinaze) glukoza fosforilie u glukozo-6-fosfat. Imena fosfornih estara eera grade se tako to se imenu monosaharida doda broj hidroksilne grupe koja je esterifikovana i re fosfat. Tako na primer glukozo-6-fosfat oznaava estar glukoze ija je hidroksilna grupa na estom ugljenikovom atomu esterifikovana fosfornom kiselinom. Umesto fosforna kiselina nekog eera esto se kae jednostavno fosfat, to znai fosforni estar eera, analogno kao to amilbutirat znai da se radi o estru buterne kiseline. Prema tome, nazivi kao glukozo-1-fosforna kiselina i glukozo-1-fosfat su sinonimi. Takoe se u formulama pojednostavljuje pisanje ostataka fosforne kiseline simbolom (P). Etri monosaharida: Hidroksilne grupe eera daju etre sa alkoholima ili nekim drugim jedinjenjima koja imaju alkoholnu funkciju. U monosaharidu

se najlake eterifikuje poluacetalna hidroksilna grupa, odnosno ona koja je nastala na prvom ugljenikovom atomu aldoza. Etri poluacetalne grupe monosaharida zovu se glikozidi. O glikozidima e kasnije biti opirnije govora, poto je nastajanje glikozidne veze od prvenstvene vanosti u hemiji oligo i polisaharida. Derivati karbonilne grupe eera: Mnoge reakcije koje su karakteristine za aldehide i ketone ne daju monosaharidi, jer u njihovom rastvoru ima malo aldehidnog oblika (0,01%). Obrazovanjem oksima ili osazona monosaharida moe se aldehidni oblik izdvojiti. Oksimi monosaharida: eeri kao aldehidi i ketoni viehidroksilnih alkohola daju s hidroksilaminom jedinjenja, koja se zovu oksimi. Oksimi eera su znaajniji po tome to se preko njih izvodi skraivanje lanca ugljenikovih atoma i na taj nain dobijaju eeri s manjim brojem ugljenikovih atoma. Dejstvom hidroksilamina na aldoze nastaju aldoksimi. Fenilhidrazoni i osazoni monosaharida:eeri teko kristaliu, naroito kada nisu isti, i izdvajaju se u obliku sirupa. Osim toga veina eera se raspada ve ispod take topljenja. Zato je za identifikaciju i izolovanje eera od naroite vanosti dobijanje fenilhidrazona i osazona, koji dobro kristaliu. Naroito osazoni pojedinih eera imaju otru taku topljenja i karakteristian oblik kristala, na osnovu kojih mogu lako da se razlikuju pojedini eeri. Ovaj reagens je u hemiju eera uveo Emil Fischer 1884 godine. Fenilhidrazoni i osazoni nastaju dejstvom fenilhidrazina na eere. Fenilhidrazin je poznati reagens za karbonilnu grupu. Reakcija fenilhidrazina sa eerima vrila se na neoekivani nain, jer su osazoni sadravali dva ostatka fenilhidrazina, a u reakciji je potroeno tri mola fenilhidrazina na jedan mol heksoze. Reakcija tee ve na sobnoj temperaturi: Stvaranjem osazona nestaju prostorne razlike na prvom i drugom ugljenikovom atomu, zbog ega epimerni eeri daju identine osazone kao npr. glukoza, manoza i fruktoza. Primarni proizvod s fenilhidrazinom (hidrazon) kod gornja tri eera je razliit.

Dejstvo kiselina na monosaharide: Zagrevanjem rastvora pentoza i heksoza s jakim kiselinama (npr. HCl) odvajaju se tri mola vode. Od pentoza tako nastaje furfural, a od heksoza oksimetilfurfural. Ovaj poslednji prima vodu i raspada se na levulinsku i mravlju kiselinu. Furfural i oksimetilfurfural (OMF), koji nastaju dejstvom jakih kiselina na eere, mogu lako da se kondenzuju s razliitim fenolima u boje. Reakcija slui za dokazivanje pentoza (Tollens-ove reakcije s floroglucinolom i orcinolom). Za dokazivanje fruktoze poznata je reakcija po Seliwanqff-us rezorcinolom, a za dokazivanje glukoze Molisch-eva sa -naftolom.

Dejstvo baza na monosaharide: Slabe alkalije izazivaju sasvim drugaije promene kod eera, nego to smo ih dosad upoznali. Kod aldoza i ketoza dolazi do intramolekularnog premetanja H i OH grupe i karbonilne na prvom i drugom ugljenikovom atomu. Premetanje ide preko jednog meuproizvoda, koji do danas nije mogao da se izoluje, a posle uspostavljanja ravnotee, nalaze se u rastvoru stereoizomeri i odgovarajua ketoza. Ovakva promena na prva dva ugljenikova atoma zove se epimerizacija, a eeri koji se konfigurativno razlikuju samo na drugom ugljenikovom atomu. zovu se epimerni eeri. Ostavimo li u alkalnom rastvoru bilo koji od tri mogua epimerna eera, pojavie se posle izvesnog vremena i ostali epimeri. Reakcija ne tee brzo, pa je potrebno povisiti temperaturu. Dejstvom jakih alkalija eeri se raspadaju i meu proizvodima raspadanja pojavljuje se mlena kiselina. Oksidacija monosaharida: Blagim oksidacionim sredstvima prvo aldehidna grupa prelazi u karboksilnu, a poluacetalni oblik gubi dva vodonikova atoma dajui lakton odgovarajue kiseline, a u alkalnoj sredini so te kiseline. Pod biolokim uslovima moe da se sauva aldehidna grupa, a krajnja alkoholna grupa da se oksidie u karboksilnu. U oba sluaja dobijamo monokarbonske kiseline: prve su onske, a druge uronske. Pri oksidaciji i aldehidne i poslednje alkoholne grupe dobijaju se dvobazne dikarbonske ili eerne kiseline. Na primer:

Ostale vanije heksoze daju sledee dikarbonske kiseline: galaktoza sluznu, manoza manoeernu kiselinu. Dejstvom jakih oksidacionih sredstava na aldoze cepa se lanac ugljenikovih atoma, a kod ketoza je to sluaj pri svakoj oksidaciji. U gore navedenim oksidacionim reakcijama eera dolaze do izraza jake redukcione osobine aldehidne, keto i alkoholnih grupa. itava analitika eera zasniva se na ovim reakcijama. Treba da se naglasi da kod svih oksido-redukcionih reakcija eera sudeluju osim karbonilne i druge redukcione grupe. Iz tog razloga sve ovakve metode za kvantitativno odreivanje eera su empirijske i ne mogu se prikazati hemijskim jednainama. Kao oksidaciona sredstva slue alkalni rastvori metalnih jona (Cu, Bi), a pozitivna reakcija se pri dokazivanju vidi po promeni boje. Najpoznatije su sledee reakcije: Fehling-ov, kod koje se dejstvom eera vri redukcija kupri-kalijum-natrijum-tartarata s izluivanjem kuprohidroksida, koji spontano prelazi u crveni kupro-oksid. Pri oksidaciji glukoze Fehling-ovim rastvorom oksidacija se vri du niza (poev od aldehidne grupe), postupnim aktiviranjem poloaja, zbog ega se troi vie ekvivalenata reagensa. Zato se u praksi koriste empirijske tabele za kvantitativno odreivanje eera. Za dokazivanje eera u mokrai koristi se Benedict-ov reagens, jer ne oksiduje urate i kreatinin, zatim Borfoed-ov, kojim se moe dokazati 0,5 mg glukoze u prisustvu etrdeset puta vee koliine laktoze ili maltoze i esdeset puta vee koncentracije saharoze. Redukcija monosaharida: KarboniIna grupa aldoza i ketoza moe da se redukuje u alkoholnu, pri emu nastaju polialkoholi. Glukoza daje redukcijom sorbitol, manoza manitol, a sve ketoze ekvimolekularne smese steoizomernih polialkohola.

Cijanhidrinska sinteza: Poznata reakcija dobijanja oksikiselina od velike je vanosti za hemiju eera, jer se na taj nain mogu od eera s manjim brojem ugljenikovih atoma da dobiju eeri sa veim brojem ugljenikovih atoma.

Aldoze dejstvom HCN prelaze u cijanhidrine, koji imaju jedan ugljenikov atom vie u molekulu. Tako aldopentoza (arabinoza) u reakciji sa HCN daje smesu od dva cijanhidrina, jer se nastajanjem sekundarne alkoholne grupe na drugom ugljenikovom atomu formira novi centar asimetrije. Nastaju dva prostorna izomera: glukonitril i manonitril. Ova dva nitrila saponifikacijom daju smesu glukonske i manonske kiseline i konano redukcijom svojih laktona ekvimolarnu smesu glukoze i manoze. Po slinoj reakcionoj emi moe se od heksoze dobiti heptoza, od heptoze oktoza, itd. 4.1.1.2 Podela monosaharida prema broju ugljenikovih atoma Bioze. - eer sa dva ugljenikova atoma nije naen u prirodi. Glikoaldehid, ili glikoloza (CHO-CH2OH) je laboratorijski proizvod. Sigurno je, meutim, da jedinke s dva ugljenikova atoma postoje kao vani meuproizvodi metabolizma u oksidacionom razlaganju glukoze i fotosintezi. Trioze. - Glicerinaldehid i dioksiaceton, takoe, nisu dosad naeni kao slobodni sastojci biolokog materijala. Fosforni estri trioza, glicerinaldehid-fosfat i dioksiaceton-fosfat, poznati su pod imenom Lohmann-ovi estri. Nastaju tokom anaerobnog razlaganja glukoze. Tetroze. - Sve etiri mogue aldotetroze nisu bioloki vane. To su dva para enantiomera L- i D-treoza i L- i D-eritroza. Dobijene su samo sintetikim putem. Bioloki najvanija tetroza je D()-dezoksiriboza ili 2-ribodesoza, koja je prvi put naena u timonukleinskoj kiselini, izolovanoj iz grudne ljezde. Ona je derivat riboze. Pentoze. - Slobodne pentoze nalazimo jedino povremeno u mokrai. Vezanih ima u biljnom materijalu u veim koliinama u obliku polisaharida - pentozana. Pentozani prate celulozu kao sastavni deo

biljnog skeleta. Nalaze se i u gumoznim smolama (trenja, arapska guma) i pektinima. D-()-riboza, odnosno njen fosfatni estar, je nezamenljiva pentoza u itavom nizu nukleotida (adenilnoj, gvanilnoj, inozinskoj kiselini), kao i u odgovarajuim nukleozidima, koji nastaju od nukleotida odvajanjem fosfata. Jedan tip nukleinskih kiselina je karakteristian po svom sadraju riboze, pa su po tome i dobile ime ribonukleinske kiseline (RNA), po nekima i PNA, jer je riboza jedina pentoza u takvom sastavu. U drugom tipu nukleinskih kiselina nalazi se tetroza 2-dezoksiriboza, pa se po njoj zovu dezoksiribonukleinske kiseline (DNA). Slobodna riboza se nalazi u piranoznom obliku. D- i L-arabinoza je eer koji moe sluiti kao primer da u prirodi nalazimo levi i desni oblik istog eera. Nalazi se u veim koliinama u polisaharidima, arabanima (arapska guma), sluzima i pektinima. Arabinoza se deset puta tee resorbuje od glukoze. Sisari je ne mogu fosforilisati i zato ne ulaze u njihov metabolizam. D-ksiloza je pentoza, koja je prilino rasprostranjena u bilju u obliku polimera ksilana.

U pentoze ubrajamo i metilpentoze, koje imaju est ugljenikovih atoma. To su L-ramnoza, koja ima konfiguraciju L-manoze; digitaloza, eer iz digitalis glikozida sa strukturom D-fukoze i kinovoza, izolovana iz kininove kore.

Metilpentoze ulaze u metabolizam samo nekih bakterija, npr. paratifusa. Ribuloza je ketopentoza, iji su fosfatni estri naeni kao meuproizvodi fotosinteze i u biolokim prelazima eera jednih u druge, u tzv. pentozo-fosfatnom ciklusu.

Heksoze. - Ovoj grupi pripadaju najvaniji i najpoznatiji prosti eeri monosaharidi. Veina polisaharida u biljkama i ivotinjama daje hidrolizom samo heksoze; tako skrob, glikogen i celuloza daju samo glukozu; inulin fruktozu; manani i galaktani manozu i galaktozu. U manjim koliinama nalaze se slobodne heksoze: glukoza i fruktoza. Bioloki je vana i ketoza L-sorboza, koju sintetiu izvesne bakterije. D (+ ) Glukoza zove se i groani eer (saccharum uvae), jer se nalazi u grou, i dekstroza, jer je desnogira. Poznata je i pod imenom krvni eer, jer se nalazi u krvi u maloj, ali konstantnoj koncentraciji. U prirodi se nalazi zajedno s fruktozom u medu, slatkom vou, elijskom soku, semenkama i korenju. D-glukoza kristalie s jednim molom vode (monohidrat) ili bez nje (glucosum anhydricum). Topi se na 81C. Vodeni rastvor glukoze pokazuje mutarotaciju, a posle uspostavljanja ravnotee specifini ugao skretanja polarizovane ravni iznosi = +25.7. Glukoza se u vodi rastvara vrlo lako, slabije u metanolu i piridinu, a vrlo malo u etanolu. Glukoza koja nastaje u toku varenja enzimskim cepanjem skroba, prelazi iz tankog creva u krv i deponuje se u jetri i miiima u obliku polisaharida glikogena. I mikroorganizmi deponuju glukozu u obliku glikogena (npr. kvasac). Glukoza je bioloki najvaniji eer i po tome to veina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobno razlaganje glukoze, fermentacija ili glikoliza, u ljudskom i ivotinjskom organizmu identina je s alkoholnim vrenjem kvasca (Saharomiceta), samo se razlikuje po krajnjem proizvodu. U miiu nastaje L-mlena kiselina, a razliiti sojevi daju razne konane proizvode: alkohol, siretnu kiselinu, buternu kiselinu; pri mleno-kiselom vrenju (Bacillus acidi lactici) nastaje D-mlena kiselina. Od fosfornih estara glukoze najvaniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robison-ov estar).

- D- GLUKOZA

- D- GLUKOZO -1-FOSFAT

GLUKOZO-6-FOSFAT

Glukozo-1-fosfat (G-l-P) nastaje fosforolitikim razlaganjem skroba i pri razlaganju glikogena u jetri i miiu (glikogenoliza). Glukozo-6-fosfat nastaje iz glukoze i adenozintrifosfata (ATP) uz katalitiko dejstvo enzima heksokinaze. Moe da nastane i iz glukozo-1fosfata preko meuprodukta glukozo-l,6-difosfata. Oksidacijom aldehidne grupe nastaje iz glukoze glukonska kiselina iz koje se dekarboksilacijom i oksidacijom dobija arabinoza. Oksidacijom primarne alkoholne grupe na estom ugljenikovom atomu dobija se glukuronska kiselina, a totalnom oksidacijom obeju krajnjih grupa u molekulu glukoze nastaje dvobazna eerna kiselina. Redukcijom prelazi glukoza u estovalentni alkohol D-sorbitol.

Glukuronska kiselina nastaje u organizmu enzimskom oksidacijom glukoze. Poluacetalni hidroksil u glukuronskoj kiselini moe da se vee s nekim alkoholom ili kiselinom; prema tome razlikujemo glikozidne (etarske) i estarske glukuronide. Prirodni glukuronidi su -oblika. U obliku glukuronida izluuju se iz organizma tetne supstance, koje nastaju od hrane tokom varenja, degradirani hormoni, lekovi i otrovi (npr. morfin). Ova pojava zove se detoksikacija ili zatitna sinteza. Vezivanje na glukuronsku kiselinu je samo jedan tip detoksikacije. D (+) Manoza je epimerna s glukozom tj. razlikuje se samo po poloaju -OH grupe na drugom ugljenikovom atomu. Manoza se ne nalazi slobodna u prirodi, ve samo u polisaharidima (manan) i u nekim glikoproteinima (ovomukoid). Manoza se topi na 133C, a specifini ugao skretanja ima = +14.5 Kao epimer glukoze i fruktoze daje isti osazon, ali se moe razlikovati po fenil-hidrazonu i hromatografski. D (+) Galaktoza zajedno s glukozom gradi disaharid laktozu ili mleni eer; itav niz cerebrozida i galaktolipida ima galaktozu glikozidno vezanu za jedan aminoalkohol (sfingol). U biljkama se nalazi u obliku polisaharida galaktana. Agar-agar, koji od galaktoze.

Galaktoza lako kristalie iz vodenog rastvora; taka topljenja bezvodne galaktoze je 171C, a specifini ugao skretanja =+80. Galaktoza daje oksidacijom sluznu kiselinu (dikarbonska kiselina) koja je optiki inaktivna (unutranja kompenzacija) i teko se rastvara u vodi, to se koristi za identifikaciju galaktoze. D () Fruktoza (levuloza ili voni eer) nalazi se u raznom vou, po emu je i dobila ime. U vou se pored fruktoze nalazi vrlo esto i glukoza, a i drugi eeri. Fruktoza je najslai eer, zato je med tako sladak. U medu se nalazi ekvimolekulska smea fruktoze i glukoze. Polisaharid inulin je polimer fruktoze (fruktozan). Po svojoj grai prirodna fruktoza je desne konfiguracije (D), zato piemo u njenoj formuli -OH grupu na petom ugljenikovom atomu na desnoj strani. No ona skree ravan polarizovane svetlosti nalevo = - 93, po emu je i dobila ime levuloza. Topi se na 103C. Fruktoza redukuje isto kao i glukoza. Kvasac lako previre fruktozu.

U disaharidima fruktoza je obino u furanoznom obliku. Fruktoza sa glukozom izgrauje disaharid saharozu, koja se nalazi gotovo u svim biljkama u manjoj koliini, a u kultivisanim biljkama eernoj repi i eernoj trsci i to do 10%. U nekim organima ivotinjskog organizma (mozak, testis) ima slobodne fruktoze. U semenskoj tenosti (ejakulatu) fruktoza slui spermatozoidima kao izvor energije za odravanje njihove pokretljivosti. Dijabetiari podnose bolje fruktozu od glukoze. Dva fosforna estra fruktoze: fruktozo-6-fosfat (Neuberg-ov estar) i fruktozo-1,6-difosfat (Harden-Young-ov estar) su biohemijski najvaniji meuproizvodi anaerobnog razlaganja glukoze. Heptoze. Od monosaharida sa sedam ugljenikovih atoma treba spomenuti ketozu sedoheptulozu, iji fosfatni estar nastaje iz ribozo-5fosfata i aktivnog glikolaldehida. 4.1.2 AMINOEERI Na aminoeere prvi put se nailo ispitujui hitin, skeletnu supstancu koja se nalazi u oklopu rakova i drugih beskimenjaka. Kiselom

hidrolizom hitina dobija se glukozamin, jedinjenje kod kojeg je -OH grupa glukoze na drugom ugljenikovom atomu zamenjena aminogrupom. D-Glukozamin zove se po svom poreklu i hitozamin. Nalazi se u ivotinjskoj sluzi (pljuvaki, eludanom soku, ui, crevnoj sluzokoi) zajedno s glukuronskom kiselinom, kao sastavni deo glikoproteina, zatim u glikolipidima, u supstancama krvnih grupa i drugim komplikovano graenim polisaharidima. Amino-grupa glukozamina je obino acetilirana.

Glukozamin redukuje Fehling-ov reagens kao i glukoza i daje isti osazon; kvasac ne previre glukozamin. N-metil derivat L-glukozamina nalazi se u streptomicinu. D-Galaktozamin je strukturno slian galaktozi, jedino se na drugom ugljenikovom atomu nalazi amino-grupa mesto -OH grupe. I amino-grupa galaktozamina je acetilovana (acetilgalaktozamin). D-galaktozamin se dobija hidrolizom polisaharida hondroitinsumporne kiseline; po tome se i zove hondrozamin. Neuraminska kiselina je aminoeer, neto komplikovanije strukture, koji je naen kao sastavni deo glikolipida elijskih membrana (gangliozida) i oligosaharida mleka (Bifundus faktoren). Ona je derivat manozamina iz koga se dobija aldolnom kondenzacijom s pirogroanom kiselinom. 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA L (+) askorbinska kiselina ili vitamin C, je po svojoj hemijskoj konstituciji najblia eerima.

Odavno je bilo poznato da su ljudi, koji su se hranili due vremena konzervisanom hranom bez sveeg voa i povra (mornari i zatvorenici) oboljevali od skorbuta. Ova bolest se prvo manifestuje krvavljenjem desni (gingiva). Szent Gyorgyi (1927 g.) je izolovao iz nadbubrene lezde istu, kristalnu supstancu, koja je jako redukovala. Tek etiri godine posle izolovanja i mnogih eksperimenata, isti autor je konstatovao da ima u rukama dugo traeni vitamin C. Posle toga je vitamin C izolovan iz limuna i drugih agruma, ipka (Rosa canina) i paprike (Capsicum vulgare). Prvi je Reichstein uspeo da sintetie askorbinsku kiselinu (1934 g.). Askorbinska kiselina je lakton 2-keto-L-gulonske kiseline. Kiseli karakter vitamina C dolazi iskljuivo od enolnih grupa (dve hidroksilne grupe na -C=C-), koje su i nosioci reduktivnih osobina. Blagom oksidacijom askorbinska kiselina gubi dva vodonika i prelazi u dehidroaskorbinsku kiselinu. Dejstvom raznih oksidoredukcionih enzima u tkivu prelaz askorbat dehidroaskorbat je potpuno reverzibilan i vaan je prirodni redoks-sistem odreenog oksidacionog potencijala (Eo = + 0.390 V). Nedostatak askorbinske kiseline dovodi u organizmu do tekih smetnji, ali ni do danas nije poznata uloga i mesto delovanja vitamina C. Danas se askorbinska kiselina dobija naveliko sintezom, a kao polazni materijal slui sorbitol. 4.1.4 INOZITOLI Inozitoli su bioloki vrlo bliski eerima. Po svojoj hemijskoj grai inozitoli su izociklina jedinjenja, heksaoksi-derivati cikloheksana. Heksaoksi-derivati cikloheksana grade niz stereoizomera, od kojih je mezoinozitol ili izoinozitol najrasprostranjeniji oblik. Mezoinozitol je optiki neaktivan oblik inozitola i nalazi se u miiima i unutranjim organima, jetri, slezini, bubregu, pluima i mozgu. Ima ga u leukocitima. Mezoinozitola ima i u biljkama, i to fosforilisanog. Kalijumova ili magnezijumova so heksafosfornog derivata mezoinozitola zove se fitin (phvtic acid). Sa itaricama dolazi u hleb, gde se 75 do 85% fosfora nalazi vezano u fitinu. Fitin oteava resorpciju kalcijuma, jer stvara teko

rastvorni kalcijumfosfat. Ako je takav hleb glavni izvor ishrane, tada organizam nema dovoljno kalcijuma. Inozitola ima u kvascu i drugim mikroorganizmima, zove se bios ili fitohormon rastenja kvasca. Kod raznih ivotinja dokazana je metabolina veza inozitola s ugljenim hidratima. U jaje ubrizgan eer prelazi u inozitol. Inozitol je sastavni deo lipozitola, fosfatida, kojih ima u mozgu i u nekim semenkama(soja). 4.1.5 GLIKOZIDI Poluacetalna grupa monosaharida je vrlo aktivna i stupa u reakciju s razliitim alkoholima, fenolima, karbonskim kiselinama, dajui jedinjenja poznata pod imenom glikozidi. Glikozidi su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu, a poznati su i animalni glikozidi. Tu pre svega spadaju za ishranu ljudi i ivotinja vani oligo i polisaharidi zatim farmakoloki aktivni glikozidi, koji stimuliu rad srca, pigmenti cvea, prirodne boje (indigo), a od ivotinjskih poznati su cerebrozidi. Prirodu glikozidne veze objasniemo na jednostavnom primeru. Kada se glukoza zagreva sa metanolom i HCl dobijaju se dva glikozida: i metilglukozid, od kojih prvi nastaje od -D-glukoze, a drugi od -D-glukoze. Glikozidi su jedinjenja tipa acetala. U njima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa eerom zove se aglikon, a nastala veza naziva se glikozidnom vezom. Glikozidna veza moe da nastane i izmeu dva molekula monosaharida, kada poluacetalna grupa jednog eera reaguje sa hidroksilnom grupom drugog. U ovakvom sluaju je i aglikon eer i takvi glikozidi se zovu holozidi, a za razliku od heterozida kod njih aglikon nije eer. U starijoj literaturi ova jedinjenja nazivana su glukozidi, a danas se zovu optim imenom glikozidi, a glukozidi su glikozidi glukoze, manozidi manoze, fruktozidi fruktoze, itd. Imena glikozida grade se tako to se prvo stavi ime aglikona, zatim se sa ili oznai konfiguracija poluacetalnog hidroksila i na kraju stavi ime eeta s nastavkomozid. Tako se, na primer, glikozid koji je nastao od metilalkohola i glukopiranoze zove: metil--glukopiranozid, a sa -glukopiranozom: metil--glukopiranozid. Ova dva jedinjenja su najprostiji predstavnici glikozida i ne nalaze se u prirodi. Kada se reduktivna poluacetalna grupa vee na ovaj nain u glikozid, ona vie ne redukuje Fehling-ov rastvor, ne daje osazone, a konfiguracija prstena u molekulu eera je stabilizovana u ili -obliku.

Kao i svi acetali, i glikozidi se lako hidrolizuju dejstvom kiselina ili enzima, koji se zovu glikozidaze. Prema tome, ako enzim hidrolizuje -glikozid, zove se -glikozidaza, a -glikozid -glikozidaza. Ovi enzimi mogu da poslue za dokazivanje konfiguracije glikozidne veze. Tako, na primer glikozidaza iz gorkih badema, poznata pod imenom emulzin, dokazuje prisustvo -glikozida. Pored takozvanih O-glikozida, nastalih reakcijom eera sa hidroksilnom grupom alkohola, fenola, karboksilne grupe neke kiseline, poznati su i Nglikozidi. Oni nastaju kada poluacetalna grupa monosaharida reaguje sa amino grupom nekog jedinjenja. Izdvajanjem jednog molekula ovde nastaje N-glikozidna veza. U ovu grupu jedinjenja spadaju cerebrozidi, nukleozidi i polinukleotidi o kojima e kasnije biti govora. 4.1.6 OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva, tri do est) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode: C6H12O6 + C6H12O6-H2O = C12H22O11 (disaharidi) 3 C6H12O6 2 H2O = C18H32O16 (trisaharidi) Principijelno pri sjedinjavanju monosaharida u oligosaharid u reakciju stupa poluacetalna grupa jednog eera s alkoholnom grupom drugog, gradei glikozidne veze. Prema broju monosaharida, oligosaharide delimo na disaharide, trisaharide, tetrasaharide, itd. Dosad je tano ispitan samo mali broj disaharida, nekoliko trisaharida i tetra-saharida. Neki oligosaharidi poznati su ve odavno, pa ih esto oznaavamo narodnim trivijalnim imenima, koja esto ukazuju na poreklo: sladni eer - maltoza, mleni eer - laktoza, trani eer saharoza. Disaharidi. Najvaniji disaharidi sastoje se od dve heksoze. Takvim disa-haridima zajednika je bruto formula C12H22O11, molekulska teina 342,2 i pro-centni sastav C-42,08%, H - 6,48%, O - 51,44%. Razlikujemo dva tipa saharida: a) Tip maltoze, kod kojih je poluacetalni -OH jednog eera reagovao s bilo kojom alkoholnom grupom drugog eera. U takvim je disaharidima poluacetalni - OH drugog eera ostao slobodan. Zbog toga disaharidi tipa maltoze redukuju Fehling-ov rastvor, pri rastvaranju mutarotiraju i grade osazone. b) Tip trehaloze, koji nastaje sjedinjavanjem iskljuivo poluacetalnih hidroksila oba eera. Ovakvi disaharidi nemaju slobodne poluacetalne grupe, ne redukuju Fehling-ov rastvor, ne pokazuju

mutarotaciju i ne grade osazone. Imena disaharida grade se tako da ime monosaharida, iji poluacetalni hidroksil ulazi u jedinjenje, dobija nastavak id, a monosaharid koji se vezao za alkoholni hidroksil ostaje s nepromenjenim imenom, na primer, maltoza je glukozido-glukoza, a laktoza galaktozido-glukoza:

Poto u momentu nastajanja disaharida poluacetalni hidroksil ima odreenu prostornu konfiguraciju, to disaharidna veza prvog tipa moe biti ili glikozidna, na primer kod maltoze odnosno celobioze. Tip veze ili stavlja se ispred imena disaharida. Kod disaharida drugog tipa mora se uzeti u obzir orijentacija i jednog i drugog poluacetalnog - OH, pa imamo tri mogunosti: -, - i -. Poslednji sluaj imamo kod obinog eera saharoze, koji nam slui za hranu. I raspon kiseonikovog mosta u svakom pojedinom eeru oligosaharida igra ulogu u nastajanju izomernih oblika. Zato se hemijskom nomenklaturom oznaava i raspon kiseonikovog mosta, tako da se u zagradu stave brojevi ugljenikovih atoma, izmeu kojih postoji kiseonina veza: na primer: (1,5) za piranoze, a (1,4) za furanoze. Neki disaharidi se nalaze slobodni u prirodi (saharoza, laktoza, trehaloza), a drugi izgrauju polisaharide (skrob, celulozu) ili su sastavni deo nekog glikozida. Maltoza ili sladni eer, dobio je ime po sladu, proizvodu industrije vrenja. Maltoza nastaje i razgradnjom skroba i glikogena u digestivnom traktu. Maltoza se dejstvom enzima maltaza razlae na dve glukoze. Maltaze mogu biti vrlo specifine (slad) ili manje specifine (crevni sok). Maltaza iz creva razlae ne samo maltozu nego celu grupu -glukozida, pa je za nju ispravniji naziv -glukozidaza. Hemijsko ime maltoze je -D-glukozido (l,5)-4-D-glukoza-(1,5). Broj 4 znai da se poluacetalni hidroksil jednog eera vezao na alkoholnu grupu na 4-ugljenikovom atomu drugog eera. Umesto brojeva u

zagradi, koji oznaavaju raspon kiseonikovog mosta, moemo staviti piranozido ili furanozido; maltoza bi se tada zvala -D-glukopiranozido-4D-glukopiranoza. Maltoza kristalie kao monohidrat, lako se rastvara u vodi i alkoholu. Pokazuje mutarotaciju, a specifini ugao skretanja polarizovane ravni posle uspostavljanja ravnotee je = 138,8. Maltoza redukuje Fehling-ov rastvor, stvara osazon i podrava vrenje kvaevih gljivica. Celobioza je -D-glukozido (1,5) 4-D-glukoza-(l,5), a razlikuje se od maltoze samo po -glukozidnoj vezi. Kvasac ne previre celobiozu, nju razlau -gluko-zidaze, na primer emulzin iz gorkih badema.

Celobioza se ne nalazi slobodna u prirodi. Njena teorijska vanost je velika jer izgrauje polisaharid celulozu, iz koje se moe dobiti pod povoljnim uslovima hidrolize. Saharoza, eer iz repe, trani eer, je disaharid koji se sastoji od glukoze i fruktoze. Hemijsko ime saharoze je -D-glukozido (1,5)-Dfruktozid (2,5).

Saharoza je vrlo rasprostranjena u biljnom svetu, a najvie je ima u eernoj trsci i eernoj repi. Proizvodi se ekstrakcijom i kristalizacijom iz ovih biljaka, koje se u tu svrhu kultiviu. U svetu se proizvodi oko 30 miliona tona saharoze. Saharoza se topi na 184, raspada se iznad take topljenja, potamni i daje karamel. Lako se rastvara u vodi. Ne redukuje Fehling-ov reagens; kvasac previre saharozu. Dejstvom enzima invertaze saharoza se cepa

na glukozu i fruktozu. Dobijena masa se zove invertni eer, a sam proces inverzija. Ime dolazi zbog toga to se optiko skretanje saharoze ( + 66,5) posle hidrolize menja, preobraa invertira, jer smesa glukoze (52,7) i fruktoze (93) skree ravan polarizovane svetlosti nalevo. Pelinji med je prirodni invertni eer. Za vreme varenja saharoza se cepa u tankom crevu. Laktoza ili mleni eer je -D-galaktozido-(l,5)-4-D-glukoza (1,5). Nastaje u mlenoj lezdi sisara, a pri sirenju ostaje u surutki. Laktoza se posle partusa nalazi u urinu porodilja. Mleni eer se rastvara u est delova hladne vode, a ne rastvara se u etru i hladnom alkoholu. Daje obine redukcione probe na eere. Topi se na 202C. isti sojevi kvasca ne previru laktozu, a kiseline je razlau na glukozu i galaktozu. U tankom crevu postoji enzim laktaza (-galaktozidaza), koji hidrolizuje mleni eer na sastavne monosaharide, koji se onda lako resorbuju. Od ostalih disaharida spomenuemo neke samo po imenu: Genciobioza, sastavni deo glikozida amigdalina iz gorkih badema (-glukozido-6glukoza); meli bioza se nalazi u biljnim eksudatima i sastavni je deo trisaharida rafinoze (-gala-tozido-6-glukoza); furanoza, sastavni deo trisaharida melecitoze (-glukozido-3-fruktoza). 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI Polisaharidi nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida veu meusobno glikozidnom vezom. Nagomilavanjem tako velikog broja molekula u jednu veliku esticu menjaju se osnovne osobine eera: polisaharidi nisu slatkog ukusa, ne rastvaraju se u vodi, nego samo bubre i imaju sve osobine koloidnih velikih molekula. Ovde su stavljeni znakovi navoda, jer se kod polisaharida ne radi u koloidnim rastvorima o esticama iste veliine, izgraenih od istog broja atoma, ve o esticama istog naina unutranje grae, ija se veliina gomila (kumulira) vie ili manje oko iste vrednosti. Prirodni polisaharidi se dele na skeletne ili strukturne, koji slue biljci ili ivotinji kao potporno tkivo za odravanje vrste mehanike strukture, i na hranljive koji su rezervna hrana. Ima itav niz polisaharida koji se ne mogu uvrstiti u ovu klasifikaciju. Struktura polisaharida. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifinih enzimskih organizacija. Od njih zavisi koji se eer kondenzuje i na koji nain. Iz tih razloga je struktura pojedinih polisaharida strogo odreena.

Od velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Vrlo esto se polisaharidi sastoje samo od jedne vrste monosaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica Dglukoze, koje su povezane -glikozidno. Poznati su zatim, polisaharidi koji se sastoje od D-manoze, D-fruktoze, D-galaktoze. Od pentoza grade polisaharide D-ksiloza, L i D-arabinoza. Neki se polisaharidi sastoje od derivata eera kao to su: D-glukozamin, D-galaktozamin ili uronske kiseline (D-glukuronska, D-galakturonska). Svi monosaharidi su u pojedinim polimerima rasporeeni po jednom odreenom planu. Pri kondenzaciji monosaharida poluacetalni hidroksil uvek uestvuje, i to moe da se vezuje bilo za alkoholne grupe drugog eera bilo za njegov poluacetalni hidroksil. Nain vezivanja je vrlo odreen za svaki pojedini polisaharid. Tako se kod amiloze molekuli D-glukopiranoze vezuju meusobno -glukozidno-1,4, kao kod maltoze.

Kod celuloze se molekuli D-glukopiranoze vezuju meusobno (-glukozidno 1,4, kao kod celobioze. Fizike osobine amiloze i celuloze, kao i njihova biohemijska funkcija u biljci vrlo su razliite, i to pre svega zbog razliitog naina meusobnog vezivanja jedinica D-glukopiranoze. U sluaju kada se molekuli monosaharida meusobno vezuju samo na jedan nain, onda grade jednoline lance, kao to je to sluaj kod celuloze. Meutim, kada postoje dva ili tri naina meusobnog vezivanja monosaharida, takvi polisaharidi imaju razgranat lanac i globularnu strukturu, kao na primer skrob. Kod takvih polisaharida se hidroksilna grupa jednog eera u glavnom lancu vezuje s poluacetalnim grupama eera u bonom lancu. Na slici br. 4.1 prikazani su naini meusobnog vezivanja molekula eera predstavljenih u obliku kruia. Mogune su razne kombinacije, ali su one u raznim polisaharidima, kao to smo ve naglasili, strogo odreene.

Slika 4.1 - Naini meusobnog vezivanja jedinica monosaharida u polisaharidima: A lanasta struktura: Sjedno grananje: Csa vie taaka grananja i Dviestruko grananje

4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI) Celuloza je najvaniji predstavnik strukturnih polisaharida u biljkama. Koliina celuloze u nekim mikroorganizmima, algama i liajevima je beznaajna, a ivotinje uopte nemaju celuloze. Od celuloze se sastoji oko polovina materijala, koji izgrauje elijske zidove kod drveta i drugih biljnih proizvoda. Pamuk (medicinska vata, Gossypium depuratum) je skoro 100% celuloza vlakana pamune semenke. Upotrebljava se u medicini, jer moe da upije velike koliine tenosti. Filter hartija je jako preiena celuloza. Celuloza je graena iskljuivo od celobioze, koja je -1,4 glukozidnim vezama spojena u dugake lance. U celuloznom vlaknu moe lanac jednog molekula da sadri i do 3.200 ostataka glukoze. Potpunom hidrolizom celuloze mineralnim kiselinama dobija se D-glukoza, a deliminom hidrolizom celobioza. ivotinje ne mogu da vare celulozu. Biljojedima, kojima celuloza slui kao hrana, pomau mikroorganizmi. ivotinja im prua u svom debelom crevu, a preivari u predelucima, ivotni prostor, a ona koristi njihovu sposobnost da razlau celulozu. Produkti mikrobioloke razgradnje jesu nie masne kiseline. injenica da u ljudskoj hrani ima dosta celuloze (spana, kelj, kupus, soiva) ne znai da ovek moe da vari celulozu. Celuloza puni hranu, pojaava peristaltiku creva i daje volumen fekalijama. U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi, poznati pod imenom hemiceluloze. Tu spadaju ksilani koji se sastoje od jedinica Dksiloze, i njih ima najvie; zatim kisele hemiceluloze, koje se sastoje od uronskih kiselina, i manani, polimeri D-manoze. Kod procesa prelaza zelene biljke u drvo, u celuloznu strukturu se inkrustira lignin, koji nastaje oksidativnom polimerizacijom supstance sline koniferilnom alkoholu. Pri dobijanju celuloze drvo se prvo kuva kiselinama ili alkalijama, jer se u njima ne rastvara celuloza. Pektini takoe izgrauju elijske membrane biljaka, naroito ih ima mnogo u nekom vou kao dunji, limunu, jabuci i dr. Odatle se i dobijaju.

Nalaze se uvek u embrionalnom tkivu vieg bilja. Pektini zrelog voa rastvaraju se u vodi, a u prisustvu eera daju vrsti gel (elirano voe). Zbog te svoje osobine pektini se upotrebljavaju u prehrambenoj industriji. Po svojoj hemijskoj grai pektini su kalcijumove i magnezijumove soli 1,4--poligalakturonske kiseline. Pektin stalno prate arabani i galaktani, polimeri D-arabinoze odnosno D-galaktoze. Skrob se nalazi u obliku sitnih zrnaca u razliitim delovima biljke, a naroito u embrionalnom tkivu (krtola krompira, semenke itarica: penice, rai, pirina, jema, kukuruza). Skrob je glavna rezervna hrana biljnog organizma. Ima jedinstevenu osobinu da se nalazi u obliku zrna razne veliine i oblika, koji su karakteristini za svaku biljku. Zrna su sline hemijske grae: spoljni deo (omota) sastoji se od polisaharida amilopektina, a sr od amiloze. Amiloza daje plavu boju s jodom, amilopektin ljubiastu. Oba polisaharida daju potpunom hidrolizom D-glukozu. Amiloza je jednostavnije graena od amilopektina, zato emo prvo o njoj govoriti. Nalazi se u skrobnom zrncu obavijena amilopektinom i za svaku biljku je karakteristian odnos amiloze i amilopektina. Tako u krompirovom skrobu ima 20% amiloze, a u nekim specijalnim vrstama graka i 75%. estice krompirove amiloze imaju molekulsku teinu od 4.000 do 150.000, a molekulska teina nekih amiloza iz semenja je 400 000. Iako je po veliini estica, amiloza nehomogena, sve su one jednake unutranje grae. Enzimskim razlaganjem amiloze dobija se maltoza. Poto maltoza ima -1,4 glukozidnu vezu to se smatra da je amiloza iskljuivo lanasto graena, iako je taj lanac uvijen u obliku spirale sa po est ostataka glukoze u jednom zavoju. Misli se zato da enzim -amilaza odjednom otcepljuje jedinke od est ostataka glukoze, jer svojim aktivnim grupama obuhvata celi jedan zavoj u spirali. I pojava tamno plave boje koju amiloza daje s jodom, objanjava se adsorpcijom atoma joda unutar spirale amiloze. Amilopektin je polisaharid, koji je mnogo komplikovanije graen od amiloze. U skrobnom zrncu ima ga oko tri puta vie od amiloze, a ima i takvih vrsta kukuruza i pirina gde je skrobno zrno iskljuivo graeno od amilopektina. Amilopektin jako bubri i lepljiv je. Prema predlogu naeg naunika Samec-a. za amilopektin je prihvaen naziv izo-amiloza.

Slika 4.2. - Spirale amiloze

Amilopektin ima ravastu i razgranatu strukturu: na glavne lance -1,4glikozidno povezanih jedinica glukoze nadovezuju se boni lanci vezani -1,6-glikozidno (mesto ravanja), tako da amilopektin ima trodimenzionalnu, globularnu grau. I glikogen, rezervni polisaharid ivotinja, je sline razgranate strukture kao i amilopektin. Razlika izmeu amilopektina i glikogena postoji oigledno u broju molekula glukoze u obinim lancima i mestima grananja u glavnom lancu. Amilopektin daje s jodom ljubiastu ili mrku boju, koja nije tako intenzivna kao plava boja, koju daje amiloza s jodom i koja pokriva sve druge nijanse.

Slika 4.3 - Amilopektin (deo molekula)

Zrnca skroba imaju uvek male koliine stranih tela: masne kiseline, fosforne kiseline i katjone: kalcijum, magnezijum, kalijum i natrijum. Samo je fosoforna kiselina hemijski vezana sa skrobom (na 6-C atomu jedinica glukoze), i to uglavnom kod skroba podzemnih delova biljaka (npr. krompir). Kiselom hidrolizom ili zajednikim dejstvom nekoliko enzima kao amilaze (iz jemenog slada), -amilaze i maltaze, skrob se kvantitativno razlae do glukoze. Pojedinano, gore navedeni enzimi ne hidrolizuju skrob potpuno, ve daju jedinjenja nie molekulske teine, koja se

nazivaju dekstrinima. To su jedinjenja razliite molekuske teine i prema tome kako se boje s jodom, delimo ih na: amilodekstrine, koji daju plavu boju s jodom i najvee su molekulske teine. Daljom razgradnjom nastaju eritrodekstrini, koji daju crvenu do mrku boju s jodom. Niskomolekularni ahrodekstrini ne boje se s jodom. Skrob amilodekstrini eritrodekstrini ahrodekstrini maltoza glukoza Shema postepenog razlaganja skroba Dekstrini nastaju i dejstvom kiselina na skrob, a i suvim zagrevanjem (kora hleba). Dekstrini imaju raznu tehniku primenu, pa i kao lepak. Inulin spada u grupu rezervnih polisaharida i sastoji se od jedinica Dfruktofuranoze (fruktan), koje su meusobno vezane -2,1-fruktozidno. Inulin je cikline grae i ima trideset ostataka fruktoze u molekulu. Najvie ga ima u korenima glavoika (Compositae). Ostali polisaharidi. Postoji itav niz fruktana, koji su dobili ime po biljkama u kojima su naeni: asparagozin, sinistrin, graminin; zatim bakterijelni levani i sekalin iz roia rai (Secale cornutum) zaraene gljivicom (Claviceps purpurea). Treba spomenuti polisaharid, koji se dobija iz crvenih algi (Rhodophvceae), poznat pod imenom agaragar. Ve 2% rastvor agara lako elatinizuje i upotrebljava se za vrste podloge u mikrobiologiji. Agar je galaktozan u kome su jedinice galaktoze povezane 1,3 i 1,4glikozidno. Potpuna struktura mu jo nije poznata. Primarna alkoholna grupa na 6-C atomu galaktoze je esterifikovana sumpornom kiselinom. Ostaci sumporne kiseline neutralisani su kalcijumom i magnezijumom. Po svom sastavu agar spada u grupu mineralnih estara-polisaharida. Od bakterijskih polisaharida vani su seroloki specifini polisaharidi, koje je izolovao Heidelberger iz filtrata nekih bakterija. Ovi polisaharidi su hapteni, koji specifino reaguju s antitelom, ali sami ne mogu izazivati organizam da stvara antitela. Bakterijski polisaharidi su razliitog sastava, tako se specifini polisaharidi pneumokoka sastoje od glukoze i glukuronske kiseline; B. dysenteriae i B. antracis imaju aminoeere kao jedinice, a neki pentoze, kao V. Cholerae. 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI) Poznat je veliki broj zoopolisaharida razliitog hemijskog sastava i fizioloke uloge. Najdue je poznat i odavno ispitan glikogen ili kako ga esto zovu ivotinjski skrob. On je metabolina i energetska rezerva skoro svih elija, a naroito elija jetre i miia. U ivotinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi viskoznih sekreta sluzi. Oni pokrivaju i tite respiratorni i digestivni trakt, reproduktivne organe, a

naroito ih mnogo ima u embrionalnom tkivu. Vezivno i rskaviavo tkivo sastoji se od znatnih koliina kiselih polisaharida. Kod mnogih niih ivotinja, kao to su insekti i ljuskari, glavna strukturna i zatitna supstanca je polisaharid hitin. Osim toga, neki hormoni i enzimi sastoje se delimino od ugljenih hidrata. Tako hormon prednjeg renja hipofize, koji stimulie rad folikula (FSH), ima heksozamina, gonadotropin urina trudnih ena (HCG) i gonadotropin krvnog seruma kobila (PMSG) imaju galaktozu i heksozamin. I tireoglobulin ima u svom molekulu glukozamina, galaktoze i manoze. Jaki antikoagulans heparin je polisaharid. Iz ovih nekoliko primera vidi se od kolike su vanosti animalni polisaharidi. Danas jo nema jedne opte prihvaene klasifikacije ove velike grupe ugljenih hidrata. Poto se neki od njih nalaze slobodni, a drugi vezani u obliku nestabilnih kompleksa tipa soli ili hemijski vezani za proteine ili lipide, podeliemo ih u dve velike grupe: I. a. b. Zoopolisaharide Homozoopolisaharide ili homoglikane (glikogen i hitin), koji se sastoje samo od jednog tipa monosaharida. Heterozoopolisaharide ili heteroglikane (hialuronska kiselina, hondroitin-sulfat, heparin, polisaharidi krvnih grupa), u ijem su molekulu polimerizovana dva ili vie monosaharida. Komplekse zoopolisaharida a. b. c. Komplekse s proteinima (mukoproteine i glikoproteine). Zooglikolipoproteine. Zooglikolipide

II.

O kompleksnim zoopolisaharidima bie govora u poglavlju o Sloenim belanevinama. 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI) Glikogen je glavni rezervni polisaharid ivotinja. Po svojoj funkciji i strukturi vrlo je slian skrobu. Glikogena ima u nekim gljivama, kvascima i bakterijama. ivotinjski organizam nagomilava rezerve glikogena u jetri i miiu. U tkivu koje je bogato glikogenom, ne mogu se videti mikroskopom zrnca glikogena, jer je on rastvoren u protoplazmi. Tek delovanjem alkohola glikogen se taloi, pa ga je tako i otkrio Claude Bernard. Za izolovanje glikogena tkivo se prvo razara toplim alkalijama, jer one ne utiu na njega. Glikogen je polisaharid ravasto-globularne strukture. Molekul mu se sastoji od lanaca jedinica glukoze, vezanih -l,4-glukozidno sa

grananjima -l,6-glukozidno, slino kao i kod amilopektina. Glavni lanac se sastoji od 12 do 18 jedinica glukoze (u zavisnosti od porekla glikogena), a u bonim lancima ima 25 do 27 jedinica. Molekulska teina glikogena kree se od jednog do nekoliko miliona. Enzimsko razlaganje glikogena analogno je kao i kod skroba. Tako nastaje Corijev estar, glukozo-1-fosfat (G-l-P). Proces se zove glikogenoliza. Kao rezerva glukoze, glikogen se nalazi tokom metabolizma u ravnotei s drugim komponentama ivotinjskog organizma. Hitin je strukturna supstanca niih ivotinja i insekata. Od njega se sastoji oklop rakova, a nalazi se i u elijama nekih gljiva. Molekuli hitina su vlaknaste strukture i po tome lii na celulozu. Potpunom hidrolizom hitina dobijaju se skoro teorijske vrednosti Dglukozamina i siretne kiseline. Hitin je polimer N-acetil-D-glukozamina. Molekule N-acetil-D-glukozamina povezane su u hitinu1,4glikozidno.

Slika 4.4 - ematski izgled molekula glikogena

4.1.11 HETEROGLIKANI U ivotinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi, koji se sastoje od amino eera (D-glukozamina ili D-galaktozamina) i uronskih kiselina. Poto su to vrlo viskozne i sluzave supstance dato im je ime mukopolisaharidi. Najpoznatiji polisaharidi ove grupe su: Hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina i heparin. Mukopolisaharidi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Osnovne jedinice ove grupe polisaharida su disaharidi, koji se sastoje od jedne uronske kiseline vezane -glikozidno za trei ugljenikov atom aminoeera (l3). Amino-grupa amino-eera je uvek acetilovana ili sulfatirana. Ovakve osnovne disaharidne jedinice vezuju se meusobno -1,4-glikozidno, gradei dugake lanaste molekule. Hialuronska kiselina sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i N-acetil-D-glukozamina. Hialuronska kiselina je prvo izolovana iz staklastog tela oka, a docnije iz pupane vrpce, vezivnog konog tkiva, sinovijalne tenosti, peveve kreste i drugog materijala. U neutralnim rastvorima je vrlo viskozna, a viskozitet joj je proporcionalan sa stepenom polimerizacije. Hialuronska kiselina je u ivotinjskom organizmu cementna supstanca subkutanog i drugog tkiva. Druga vana funkcija hialuronske kiseline je da u sinovijalnoj tenosti slui kao neka vrsta podmazivaa u zglobovima. Nalazi se i slobodna, ali je vrlo esto vezana za proteine. Molekulska teina hialuronske kiseline iz pupane vrpce iznosi 4 do 8 miliona. Pod dejstvom hidrolitikih enzima, hialuronidaza, dolazi do razlaganja hialuronske kiseline. Ovi enzimi su vrlo rasprostranjeni i od velike bioloke vanosti. Ima ih u patogenim organizmima i u otrovima zmija i insekata. Hialuronidaze ima i u ivotinjskom organizmu npr. u testisima.

Pri prodiranju patogenih organizama u ivotinjsko telo (infekciji) hialuronidaza im olakava ulaz, jer cepajui hialuronsku kiselinu

smanjuje viskozitet tkiva. Na slian nain hialuronidaza testisa olakava spermijama ulaz u neoploeno jaje. Hondroitin-sumpoma kiselina ili hondroitin-sulfat izgrauje osnovnu supstancu ivotinjskog vezivnog tkiva i rskavica. Vrlo lako moe da se preparira iz nosne rskavice. Do danas su izolovani A, B i C hondroitinsulfat. Disaharidna jedinica hondroitin sulfata C sastoji se od glukuronske kiseline i N-acetil-D-galaktozamin-6-sulfata (-l3, -l4). Hialuronidaza testisa hidrolizuje i hondroitin-sulfat. Heparin (-heparin), krvni antikoagulans, naen je u jetri, pluima, timusu, slezini i krvi. Sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i D-glukozamin-N-sumporne kiseline. Pored toga su i alkoholne grupe amino eera esterifikovane sumpornom kiselinom. Vezivanje u disaharidu je l3, a disaharidnih jedinica I4. Molekulska teina heparina kree se izmeu 17 000 do 20 000.

Polisaharidi krvnih grupa naeni su u eritrocitima, mucinu eludca, pljuvaki, tenostima ovarijalnih cista i drugim sekretima. Krvne grupe A, B, O (H), Rh-faktor sastoje od polisaharida vezanih za proteine. Polisaharidi raznih krvnih grupa mogu da se sastoje od istih osnovnih monosaharida. Tako je dokazana D-galaktoza, N-acetilgalaktozamin i Lfukoza u specifinim supstancma izolovanim iz mucina eludca. Interesantno je da sve ove supstance gube svoje specifino dejstvo otcepljenjem acetilnih grupa. 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA

Metabolizam ugljenih hidrata, kao i metabolizam masti i proteina, predstavlja zajedniku i povezanu aktivnost mnogobrojnih multienzimskih organizacija koje uestvuju u razmeni materije i energije izmeu elije i njene okoline. Metabolizam obuhvata stotine enzimskih reakcija koje se obino prikazuju nepreglednim shemama i daju utisak beznadene sloenosti. Meutim, centarlni metaboliki putevi su jednostavni i slini za sve oblike ivota. Pod intermedijernim metabolizmom se podrazumeva celokupni splet metabolikih procesa. Njegova funkcija se sastoji:

2) Da preuzima hemijsku energiju okoline, bilo u obliku hrane bilo u obliku suneve energije, 3) Da od uzete hrane sintetie sastavne opeke elije i da ih ugradi u proteine, nukleinske kiseline, lipide i druge karakteristine elijske komponente i 4) Da formira i razgrauje one biomolekule koji imaju specijalne funkcije, na primer hormone. Razgradnja ugljenih hidrata tee preko niza povezanih reakcija koje se odigravaju u tri stepena. U prvom hranljivi se sastojci cepaju na prostije, osnovne molekule. Polisaharidi na haksoze ili pentoze. U drugom stepenu nastali produkt razgrauje se do jo prostijih jedinjenja. Tako heksoze, pentoze i glicerol prelaze u eer sa tri C- atoma (glicerinaldehid 3-fosfat), koji se dalje cepa u acetil -koenzim A, koji ima samo dva C atoma. U treem stepenu katabolizma, dolazi do potpune oksidacije u ugljendioksid i etiri atoma vodonika. etiri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja, da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. Anabolizam se, takoe, odigrava u tri stepena. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja, koja nastaju u treem katabolikom stepenu. 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA Pod normalnim uslovima, ovek i sisari se veinom hrane ugljenim hidratima, koji se nalaze u najpristupanijim biljnim proizvodima (itaricama i krompiru). Sa ugljenim hidratima se pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za odravanje i reprodukciju organizma. Prosena kalorina vrednosti ugljenih hidrata iznosi 17 kJ po gramu. Pored skroba i eera u hrani se nalaze i drugi ugljeni hidrati: celuloza, glikogen, gliko-proteini, a za novoroene je najvanija laktoza. ovek ne vari celulozu, jer njegov digestivni trakt ne lui nikakav enzim, koji bi bio sposoban da je hidrolizuje. Preivari i ivotinje sa dobro razvijenim slepim crevom (caecum) mogu da koriste i celulozu, jer njihovi simbiotini mikroorganizmi zapoinju njeno razlaganje. U hrani se nalaze pored spomenutih polisaharida i prosti eeri, heksoze (glukoza, fruktoza) u manjim koliinama; sem toga ima i pentoza, naroito posle varenja nukleinskih kiselina i vonih pentozana. Za odravanja ivota i normalnog metabolizma jedino je potrebna glukoza ili bilo koji njen svarljivi polimer. Sve heksoze u organizmu lako prelaze u glukozu. Prema tome, nema nikakve dijetalne potrebe za nekim specifinim, bitnim ugljenim hidratom, jer se svi oblici potrebni organizmu sintetiu od glukoze. Sama glukoza moe da se sintetie od

drugih organskih jedinjenja npr. piruvata ili aminokiselina ovaj proces se zove glukoneogeneza. Za razliku od varenja proteina i lipida, probava ugljenih hidrata nije komplikovan proces. To je odraz relativne jednostavnosti njihove hemijske strukture. Homoglikani, kao to je skrob, sastavljeni su samo od jedinica D-glukoze, koje su povezane -1,4 i -1,6-glukozidnom vezom. U probavnom traktu se skrob i glikogen razlau dejstvom enzima amilaze (1,4--D-glukan 4-glukanohidrolaza 3.2.1.1). -Amilaza se nalazi i u pljuvaki i u pankreasnom soku, naziva se endo-amilaza, jer hidrolizuje veze unutar lanca. Za njenu punu aktivnost su potrebni Cl i Ca2+joni. Konformacija aktivnog centra -amilaze je takva da moe da se cepa svaka druga veza, pa se kao krajnji proizvod javlja najveim delom samo maltoza. Ona ne hidrolizuje -1,6-glukozidne veze, tako da posle hidrolize amilopektina ostaju nii oligosaharidi, u kojima su ove veze netaknute (dekstrini). Zato se ona zove i dekstrinogena amilaza. Udeo pljuvane amilaze u varenju ugljenih hidrata je nesiguran, jer se hrana zadrava u ustima vrlo kratko. Poto je pH optimum amilaze u podruju pH=7,1, dejstvo enzima prestaje im hrana doe u kontakt sa kiselim sadrajem stomaka, gde se manja koliina hidrolizuje pod dejstvom stomane HCl. Najvei deo razgradnje ugljenih hidrata se deava u tankom crevu dejstvom pankreasne amilaze. -l,6-glukozidne veze na mestima grananja u amilopektinu i dekstrinima, koji ostaju posle dejstva -amilaze, cepa enzim izomaltaza ili oligo-l,6glukozidaza (3.2.1.10). Ona se nalazi u tankom crevu i hidrolizuje i neke disaharide. Hidroliza maltoze, laktoze i saharoze odigrava se, takoe, u tankom crevu dejstvom niskospecifinih enzima: -glukozidaze, -galaktozidaze i -fruktozidaze. Ugljeni hidrati se dakle, u digestivnom traktu hidrolizuju do monosaharida, pre nego to se apsorbuju. Apsorpcija se deava, uglavnom, u srednjem delu tankog creva. Od monosaharida najlake se apsorbuje galaktoza, zatim redom glukoza i fruktoza, koja ulazi verovatno, prostom difuzijom. Apsorbovani eeri ulaze u portalnu cirkulaciju i prenose se u jetru. 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA Ugljeni hidrati se odlau u organizmu u obliku glikogena, ija je struktura fizioloki vrlo povoljna. Molekulska teina glikogena varira od 0,5 5 x 106 , odn. moe da se sastoji od 3 000 do 30 000 jedinica glukoze, koje su meusobno povezane -1,4 i -l,6-glikozidnim vezama. Odnos 1,4 veza prema -1,6 je takav da se nizovi glukoze ravaju posle svakih 10 do 12 jedinica. Zbog grananja, molekul glikogenaje loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Iz istog razloga, broj jedinica

glukoze (510%) se nalazi spolja na krajevima, sa slobodnom OH grupom na etvrtom C-atomu. To su aktivna mesta u molekulu glikogena na kojima poinje njegovo razlaganje (fosforobza) a isto tako i vezivanje daljnih molekula glukoze kada tee obrnuti proces, glikogeneza.U glikogenu postoji samo jedna slobodna reducirajua poluacetalna glupa (C1). Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima. Meutim, postoje dva odvojena mesta, jedno u jetri, a drugo u prugastim miiima koja se razlikuju po ulozi i korienju. Glikogen, deponovan u jetri odrava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou izmeu obroka. Miini glikogen ne prelazi u krvnu glukozu. On obezbeuje energiju za miie, kad god njihovo snabdevanje glukozom iz krvi nije dovoljno. Koncentracija glikogena se smanjuje u toku napornog rada, a poveava za vreme mirovanja. Putevi razgradnje i sinteze su isti i za jetreni i za miini glikogen. Usled velike dimenzije estica, glikogen ne moe da se transportuje sa jednog mesta na drugo, pa se razlae u eliji gde je uskladiten. Mobilni oblik ugljenih hidrata u krvi je glukoza. Potpuna razgradnja glikogena do glukoze odvija se u tri stepena, od kojih je fosforoliza najbolje prouena.

Slika 4.5 - Poloaj glikogena jetre i miia u metabolizmu ugljenih hidrata

4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA) Razlaganje glikogena, glikogenoliza, odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene (ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Fosforilaze su vrlo rasprostranjeni enzimi, koji se nalaze u biljkama, ivotinjama i mikroorganizmima. Dejstvo fosforilaze se sastoji u tome da otkida ostatke glukoze sa nereducirajueg kraja glikogena, cepa -1,4 glukozidnu vezu i prenosi ostatak glukoze na fosfornu kiselinu. Fosforilaze su, dakle, transferni enzimi (glukozil-transferaze 2.4.1.1). Kao to se na slici 4.6 vidi proizvod reakcije je D-glukozo-1-fosfat.

Fosforilaza ne moe da cepa -l,6-glukozidne veze, pa njeno dejstvo prestaje kada se priblii mestu ravanja. Da bi se razlaganje glikogena nastavilo, stupaju u akciju jo dva enzima. Prvi, jedna oligotransferaza, prenosi tri (ili dva) ostatka glukoze sa prikraenog spoljnog lanca na drugi lanac amiloznog tipa (-1,4). Posle njenog dejstva ostaje samo jedna glukoza vezana -l,6-glikozidno (slika 4.7), koju hidrolitiki cepa drugi enzim, -1,6 glukozidaza (3.2.1.33). Na taj nain, fosforilaza moe opet da dejstvuje na novi lanac, koji se pojavio na povrini.

Slika 4.6 - Fosforolitino cepanje ostataka glukoze sa neredukujueg kraja glikogena dejstvom fosforilaze

Slika 4.7 - Intramolekulski prenos triostatka glukoze i produavanje amiloznog -1.4. glukanskog lanca

Potronja energije deponovane u obliku glikogena i odravanje koncentracije glukoze u krvi na normalnom nivou i pod uslovima gladovanja, odrava se pomou homeostatskog procesa, koji spreava rasipanje rezervi i gubitak energije. U ovom kontrolnom mehanizmu, koji reaguje prilikom iznenadnih potreba poveanog miinog rada i omoguava regulaciju potronje glikogena, bitnu ulogu igra oligomerna struktura enzima fosforilaze. Zbog takve strukture miina fosforilaza je regulatorni enzim, koji se javlja u dva oblika: aktivni (fosforilaza a) i neaktivni (fosforilaza b). Aktivna fosforilaza a je kristalizovana. Njena molekulska teina iznosi 380 000, a sastoji se od etiri identine jedinice. Svaka jedinica sadri ostatak fosfoserina, koji je bitan za katalitiku aktivnost i jedan koenzim piridoksal-fosfat, koji je kovalentno vezan za ostatak lizina. Aktivni oblik (fosforilaza a) prelazi u neaktivni dejstvom enzima fosforilaza-fosfataza. Ona otkida orto-fosfatne ostatke od serinskih ostataka, zbog ega aktivni tetramer enzima prelazi u dva

dimera, koji predstavljaju neaktivni enzim, fosforilazu b. Fosforilaza b moe da pree u aktivnu fosforilazu dejstvom pozitivnog modulatora, u ovom sluaju c-AMP-a. Aktivaciju katalizuje poseban enzim, fosforilazakinaza, koja analogno svim kinazama zahteva prisustvo Mg2+ jona. Na ovaj nain, pomeranjem odnosa aktivne i neaktivne fosforilaze, regulie se potronja glikogena. Modulator ove regulacije je sistem ATPADP. Regulacija aktivnosti fosforilaze je samo jedan stepen kontrolnog mehanizma razgradnje glikogena, koji poinje preko adrenerginih vlakana. U jetri se, takoe, fosforilaza javlja u aktivnom i neaktivnom obliku, iji je odnos kontrolisan. Meutim, jetrena fosforilaza se strukturno razlikuje od miine. Isto tako kontrolni mehanizam je podeen sa funkcijom jetrenog glikogena, da odrava nivo glukoze u krvi. U vezi s tim u regulaciji uestvuje hormon glukagon, koga lui pankreas kada se koncentracija glukoze u krvi smanji. Kao to smo videli krajnji produkt fos-forolitikog razlaganja glikogena i skroba u eliji je glukozo-1-fosfat (slika 4.8) Dejstvom fosfoglukomutaze dolazi do premetanja orto-fosfatnog ostatka sa poloaja 1-glukoze na poloaj 6, tako da nastaje glukozo-6-fosfat. Za aktivnost enzima je potrebno prisustvo Mg-+ jona i kofaktora glukozo-1,6-di fosfata, koji aktivno uestvuje u reakciji prenoenja orto-fosfata sa enzimskog molekula; fosfoglukomutaza sadri, naime, ostatke fosfoserina, koji su bitni za enzimsku aktivnost. Reakcija se odvija u dva stepena:
Slika 4.8 - Reverzibilno prelaenje aktivne fosforilaze a u neaktivnu fosforilazu b

1. EnzimOP+glukozo-1-fosfatEnzimOH+glukozo-1,6-difosfat 2. EnzimOH+glukozo-1,6-difosfatEnzimOP+glukozo-1-fosfat U obliku G6P ulaze jedinice glukoze (glikozilni ostaci) iz glikogena u metaboliki proces anaerobne razgradnje. U jetri je prelaz glukozo-1-fosfata u glukozo-6-fosfat reakcija koja joj omoguava da odrava koncentraciju glukoze u krvi na normalnom nivou. U jetri se nalazi enzim glukozo-6-fosfataza (a nema ga u miiima) koja hidrolitiki cepa ostatak fosforne kiseline iz G-6-fosfata: D-glukozo-6-fosfat+H2OD-glukoza + Pi

4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA) Sinteza glikogena od glukoze odigrava se u jetri i miiima na isti nain.

Glukoza ulazi i u kataboline (glikoliza) i u anaboline procese (sinteza glikogena) u obliku svog fosfatnog estra glukozo-6-fosfata (G-6-P). Fosforilaciju glukoze u prisustvu ATP-a i Mg2+ jona katalizuju dva enzima; kod normalne koncentracije glukoze u krvi reakciju katalizuje

heksokinaza, a kod poveane (npr. u eernoj bolesti) glukokinaza: Heksokinaza i glukokinaza su transferni enzimi, koji prenose energiju sa ATP-a zajedno sa fosforil-ostatkom kao i sve kinaze. Njihov kosupstrat je MgATP2-. U miiima se nalazi samo heksokinaza. Sledei korak u sintezi glikogena je prevoenje glukozo-6-fosfata u glukozo1-fosfat. Reakciju katalizuje fosfoglukomutaza, o kojoj je ve bilo govora. Sinteza glikogena od glukozo-1-fosfata (GI P) ne ide na isti nain kao njegova razgradnja: Ona se odvija u tri stepena. Za formiranje svake glukozidne veze potrebna je energija, koju u ovom sluaju neposredno daje uridin-trifosfat (UTP). Sam UTP nastaje prenoenjem energije sa ATP-a na uridin-difosfat (UDP) dejstvom nukleozid-difosfokinaze: ATP + UDP ADP+UTP Sinteza glikogena, a i ostalih disaharida i oligosaharida, odigrava se prenoenjem celih molekula glukoze (tanije glukozila), koji se prvo energetski obogauju primanjem energije od UTP-a: G 1 P + UTP uridin-difosfat-glukoza+ PPi U reakciji, koju katalizuje pirofosforilaza, nastaje uridin-difosfat glukoza (UDPG) i pirofosfat. Pirofosfat se vrlo brzo hidrolizuje u dva molekula fosfata, izlazi iz reakcije i ravnotea se pomera na desnu stranu.

U drugom stepenu sinteze nastaje pravolinijski -1.4 amilozni deo glikogena. Povezivanje jedinica glukoze -1,4 vezom katalizuje enzim glikogensintetaza. To je transferaza, koja prenosi glukozilne ostatke od UDP-glukoze na 4 OH-grupu glukoze u postojeem amiloznom lancu (primer): UDP-glukoza+(glukoza)nUDP+(glukoza)n+1

Kada se na ovaj nain izgradi lanac od 10-12 molekula glukoze, poinje proces grananja. Ovaj trei stepen sinteze glikogena katalizuje enzim ravanja (ili grananja), amilo-l,4-l,6-transglikozilaza. On skida zavrne glikozilne ostatke sa amiloznog dela (oko 6 ostataka) i prenosi ih na estu OH-grupu glukoze u istom lancu ili na neki drugi pored njega (slika 4.9). Produivanje ovog novog lanca ide opet dejstvom glikogensintetaza.

Slika 4.9 - Grananje glikogena

4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U IVOTINJA Faktori koji kontroliu sintezu i fosforolizu glikogena su detaljno ispitivani, jer je vrlo dugo poznato da su pod endokrinom kontrolom insulina, glukagona, steroidnih hormona, epinefrina i hormona rasta. Oni dejstvuju na razliitim mestima u meta-bolizmu glukoze. Na slici 4.10 su dati najvaniji faktori, koji reguliu aktivnost glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri.

Glikogen-sintetaza kao i fosforilaza postoji u dva oblika: aktivni I(inde-pendent=nezavisna) i neaktivni D-oblik (dependent=zavisna). Nazivi nezavis-na i zavisna odnose se na to da li je aktivna ili nije u prisustvu alosternog akti-vatora glukozo-6-fosfata, jer je glikogen sintetaza I alosterni enzim. Obrnuto, nego to je sluaj kod fosforilaze, sintetaza je

aktivna u defosforilisanom obliku. Ona se aktivie dejstvom fosfataze, a inaktivie kada se fosforilira dejstvom kinaze. Ki-naza, koju opet aktivira ciklini 3,5-adenozin monofosfat, verovatno je ista protein-kinaza, koja katalizuje aktivaciju fosforilaze b kinaze. I ovde postoji ste-penasti regulacioni mehanizam, kojemu je poetni signal hormonalna aktivacija adenil-ciklaze. Ovaj enzim je lociran u elijskoj membrani. Na ovaj nain, adrenalin u miiima i glukagon i adrenalin u jetri smanjuju brzinu sinteze glikogena istovre-meno kad pojaavaju njegovu razgradnju.
Slika 4.10 - Najvaniji faktori regulacije aktivnosti glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri

4.2.6 GLIKOLIZA Razlaganje skroba i glikogena je samo priprema rezervnih ugljenih hidrata da uu u metabolini proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze moe da se odvija anaerobno i aerobno.

Anaerobna razgradnja glukoze ili fermentacija je najprimitivniji proces, koji se zadrao po filogenetskom nasleu i u visoko diferenciranim organizmima. Naime ivot je na zemlji nastao kada u atmosferi nije bilo kiseonika, nego azota, amoni-jaka i CO2, pa su se iva bia morala da prilagode anaerobnim uslovima. Zbog toga je anaerobna razgradnja glukoze, koja se naziva i glikoliza, najprostiji bioloki proces i jedini koji u anaerobnim organizmima dobija energiju iz glukoze. Vii organizmi su zadrali glikolitiki put, kao poetak aerobnog cepanja glukoze. Glikoliza je u njih, pored toga, i rezervni, uvek prisutan proces, da u nedostatku kise-onika ili krajnjem naporu miii mogu da se snabde energijom: Anaerobni uslovi: glukoza Aerobni uslovi: glukoza fermentacioni produkti CO2+H2O fermentacioni produkti

Fermentacija je kao i respiracija oksido-redukcioni proces u kome dolazi do prenosa elektrona. Oni se razlikuju po krajnjem primaocu elektrona: u fermentaciji je to neko organsko jedinjenje, koje nastaje u toku samo fermentacije (npr. pirogroana kiselina), a u respiraciji je krajnji primalac elektrona kiseonik. Zbog toga to se deava anaerobno, u fermentaciji dolazi samo do intramolekulske oksido-redukcije, a krajnji proizvod se nalazi na istom oksido-redukcionom stepenu kao i poetni supstrat glukoza. To jasno proizlazi iz sadraja vodonika u molekulu: glukoza sadri dva vodonika na atom ugljenika (C6H12O6), kao i krajnji proizvod mleno-kiselinskog vrenja, mlena kiselina (C3H6O3). Najea dva tipa fermentacije glukoze su: mleno-kiselinsko i alkoholno vrenje. Putevi razgradnje glukoze su identini u oba, razlika postoji samo u krajnjem proizvodu. U mleno-kiselinskom vrenju krajnji proizvod je mlena kiselina: C6H12O5 2 CH3CHOHCOOH a u alkoholnom, etanol i CO2: C6H12O6 2CH3CH2OH + 2CO2 I u jednom i drugom oslobaa se dovoljno energije, tako da nastaju dva mola ade-nozin-trifosfata pro mol glukoze. Na osnovu toga, reakcije glikolize su pomerene u pravcu nastajanja laktata. Videemo, meutim, kasnije da mnoge reakcije glikolize prati mala promena slobodne energije i da mogu da teku reverzibilno u pravcu bio-sinteze glukoze od laktata. Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona tee u

citoplazmi. U toku glikolitinog razlaganja glukoze izdvajaju se dva stepena. U prvom se unosi energija u obliku dva mola ATP-a, a u drugom dolazi do oslobaanja 4 mola ATP-a. I stepen glikolize (poetne reakcije) U poetnom stepenu glikolize pripremaju se glukoza i drugi monosaharidi (manoza, galaktoza, pentoze) za ulazak u razgradnju, koji se sastoji u tome da se neutralni molekul monosaharida prevede u energetski bogatije jedinjenje. elija uvek radi ekonomino, pa tako i ovde sve monosaharide prevodi u jedno zajedniko jedinjenje glukozo-6-fosfat (G6-P). Kao to je ve ranije reeno ovu reakciju katalizuje heksokinaza pod normalnim uslovima: ATP + -D-glukoza ADP+G-6-P G' = -16,7 kJ heksokinaza je nisko specifian enzim, tako da moe da fosforilie i manozu i fruktozu na poloaju est. Reakcija heksokinaze je ireverzibilna, jer je egzergonska i tee uz potronju ATP-a. Glukozo-1-fosfat, koji nastaje razgradnjom glikogena, nalazi se na istom ener-getskom nivou kao i glukozo 6-fosfat. G-l-P prelazi u G-6-P dejstvom fosfogluko-mutaze, o kojoj je bilo govora kod razgradnje glikogena.

Slika 4.11 - Prvi stepen glikolitike razgradnje monosaharida

U drugoj reakciji glikolize, glukozo-6-fosfat (G-6-P) prelazi u izomerni fruktozo-6-fosfat (F-6-P). Reakciju katalizuje jedna izomeraza, glukozofosfat-izomeraza (5.3.1.9): -D-glukozo-6-fosfat -D-fruktozo-6-fosfat Fruktozo-6-fosfat ima kao derivat fruktoze petolani prsten, pa je reaktivniji od glukozo-6-fosfata. Reakcija je reverzibilna. Trea reakcija glikolize je slina prvoj, po tome to je to jo jedno mesto aktivacije uz potronju drugog mola ATP-a. Energija se prenosi dejstvom fosfofruktokinaze (2.7.1.11) koja kao i sve kinaze, radi u prisustvu Mg2+jona. Fruktozo-6-fosfat prelazi u energetski bogatije jedinjenje fruktozo-l,6-difosfat: ATP+D-fruktozo-6-fosfat ADP+D-fruktozo-l,6-difosfat G = -14,2 kJ Reakcija je iz energetskih razloga ireverzibilna. Jedan drugi enzim (fruktozo-1,6-fosfataza) prevodi fruktozo-l,6-difosfat u fruktozo-6-fosfat.

Fosfofruktokinaza je regulatorni enzim, koji ima bitnu ulogu u regulaciji glikolize. Njegovi pozitivni modulatori su ADP i AMP. Energijom bogati fruktozo-l,6-difosfat, u sledeoj reakciji glikolize, razlae se u dva eera sa tri C-atoma D-fruktozo-l,6-difosfat dihidroksiaceton fosfat+D-glicerinaldehid-3-fosfat G' = + 30kJ Reakciju katalizuje jedna liaza, aldolaza (4.1.2.13). To je vrlo rasprostranjeni enzim, za iju su katalitiku aktivnost bitne slobodne SH grupe. Prema promeni slobodne energije, ravnotea reakcije aldolaze bi trebala da bude na strani fruktozo-l,6-difosfata. Meutim, ravnotea je na strani trioza, jer je jedna od njih, glicerinaldehid-3-fosfat, supstrat sledee reakcije. Kao takav, on stalno izlazi iz reakcije, usled ega se ravnotea stalno pomera na desnu stranu. Iz istog razloga, odnosno da bi se obezbedile dovoljne koliine glicerinaldehid-3-fosfata za daljnu razgradnju, i dihidroksiaceton-fosfat reverzibilno prelazi u glicerinaldehid-3-fosfat dihidroksiaceton-fosfat D-glicerinaldehid-3-fosfat Ovu reverzibilnu izomerizaciju katalizuje triozofosfat-izomeraza (5.3.1.1). Cepanjem fruktozo-l,6-difosfata u dve trioze zavrava se prvi stepen glikolize. U njemu se sve heksoze prevode u zajedniki produkt Dglicerinaldehid-3-fosfat, to znai da su od jedinjenja sa 6 C-atoma (heksoza) nastala dva sa po 3 C-atoma (trioze). Za ovu razgradnju utroena su dva mola adenozin-trifosfata. II stepen glikolize U drugom delu glikolize dolazi do oslobaanja energije u obliku 4 mola ATP-a (od svake jedinice sa 3 C-atoma po dva ATP-a). Prva reakcija poinje oksidacijom D-glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3difosfo-glicerinsku kiselinu: D-glicerinaldehid-3-fosfat + NAD+Pi 1,3-difosfoglicerat + NADH + H+ G' = + 6,3kJ Reakciju katalizuje NAD specifina glicerinaldehid-3-fosfat dehidrogenaza. Oksidaciono sredstvo ove reakcije je koenzim NAD, koji se redukuje u NADH preuzimanjem vodonika. Ova reakcija je ve prodiskutovana u poglavlju o enzimima. U gornjoj reakciji proizvod oksidacije D-glicerinaldehid-3-fosfata, nije slobona kiselina, ve njen anhidrid sa fosfornom kiselinom, 1,3difosfoglicerat. Znai da se istovremeno sa oksidacijom odigravao i proces

fosforilacije produkta. Ovako spregnuti procesi, se nazivaju oksidativna fosforilacija na nivou supstrata. Pomou njih elija ne dozvoljava da se energija oksidacija gubi u vidu toplote, ve ih hvata (konzervie) u vidu energetski bogatih jedinjenja, kao to je u naem primeru 1,3-difosfoglicerat. Pokuaemo da objasnimo ovaj proces, uzimajui da se odigravaju dve reakcije povezane preko zajednikog intermedijera: 1. oksidacija aldehida u kiselinu RCHO+H2O+NAD+COO-+NADH+2H+ Reakcija je egzergonska, oslobaa se energija G' = 43 kJ 2. fosforilacija nastale kiseline u produkt u koji je ugraena energija oksidacije: Reakcija je endergonska i tee samo spregnuta sa reakcijom oksidacije.

Zbirna promena energije iznosi: G0l = -43 + 49,4 = 6,3kJ Mehanizam ove reakcije je detaljno studiran i moe se nai u udbenicima enzimologije. Energija moe u eliji da se prenosi sa katabolinih na anaboline procese jedino pomou sistema ATP-ADP. Zato se i u procesu glikolize energija sadrana u 1,3-difosfogliceratu prenosi na ADP: 1,3-difosfoglicerat+ADP 3-fosfoglicerat+ATP DG'=18,8 kJ Prenoenje energije katalizuje jedna kinaza, fosfoglicerat-kinaza (2.7.2.3). Ovom reakcijom je zavren proces oksidacije glicerinaldehid-3fosfata i dobijen prvi mol ATP-a, odnosno od svake trioze po jedan. Sledea reakcija je u stvari priprema 3-fosfoglicerata za drugu, intramolekulsku oksidaciju, premetanjem ostatka fosforne kiseline sa poloaja 3 na poloaj 2:

Ovu reverzibilnu reakciju katalizuje jedna izomeraza, fosfogliceromutaza (5.4.2.1).

Druga reakcija glikolize u kojoj se dobija energija, je odvajanje molekula vode iz 2-fosfoglicerata. Produkt reakcije je energetski bogato jedinjenje, fosfoenolpiruvat, koje hidrolizom oslobaa 62 kJ:

Reakciju katalizuje enolaza (4.2.1.11), koja pripada rodu liaza. Ako pogledamo formulu fosfoenolpiruvata vidimo da je gubitkom vode dolo do intramolekulske oksidacije na drugom C-atomu i to na raun redukcije prvog C-atoma. Karboksilna grupa je najvii oksidacioni stepen ugljenika i ona se u toj reakciji nije promenila (trei C-atom)., Energija se sa fosfoenolpiruvata prenosi, dejstvom piruvat kinaze (2.7.1.40), na ADP, tako da se u ovoj reakciji dobija drugi mol ATP-a od jedne trioze: fosfoenolpiruvat+ADP piruvat+ATP G' = - 31,4 kJ Reakcija je egzergonska i ireverzibilna pod intracelularnim uslovima. To znai da sintezu fosfoenolpiruvata od piruvata katalizuju drugi enzimi. Piruvat kinazu inhibiu NADH, citrat i ATP. Ireverzibilne reakcije glikolize su, dakle, reakcija: heksokinaze, fosfofrukto kinaze i piruvat kinaze. Prve dve troe po jedan ATP, a u treoj se dobija. U poslednjoj reakciji glikolize piruvat se redukuje u laktat, dejstvom NAD specifine laktat-dehidrogenaze:

Redukciono sredstvo u gornjoj reakciji je NADH, koji je nastao prilikom oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata (prva reakcija II stepena). Na osnovu promene slobodne energije, vidi se da je ravnotea pomerena na strani laktata. Poslednja reakcija glikolize, nastajanje laktata od piruvata, odigrava se samo pod anaerobnim uslovima, odnosno kada je eliji potrebno vie energije, nego to moe da dobije aerobnom oksidacijom piruvata u mitohondrijama. Dobar primer nastajanja takve situacije je kod napornog fizikog rada, kada su se rezerve glikogena razgradile do piruvata, a nastali NADH ne moe, zbog nedostatka kiseonika da se reoksidie u NAD. Da bi se omoguilo da glikoliza tee, NADH se reoksidie u reakciji laktat-dehidrogenaze.

Koncentracija laktata u krvi oveka, u stanju mirovanja, iznosi 0,5-1,5 mmol/1 Za vreme fizikog rada, ona moe da poraste i do 20 mmol/1. Od nagomilanog laktata nastaje u jetri glukoza (glukoneogeneza). Na taj nain se nadoknauju zalihe glikogena u miiima, kad kontrakcija prestane. Kao to je ranije reeno identifikovano je pet izoenzima laktatdehidrogenaze. Njihove relativne koncentracije variraju u zavisnosti od funkcije tkiva ili organa. 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE Alkoholno vrenje se razlikuje od glikolize (mleno-kiselinskog vrenja) po krajnjem produktu. U prvom je krajnji produkt alkohol, a u drugom mlena kiselina:

Kao to se vidi iz toka reakcija, u alkoholnoj fermentaciji sudeluju jo dva enzima.-piruvat-dekarboksilaza (4.1.1.1) i alkohol-dehidrogenaza (1.1.1.1). Dejstvom prvog enzima, koji ima za prostetinu grupu tiamin pirofosfat (TPP piruvat se dekar-boksilira, gubi CO 2, i prelazi u acetaldehid. U drugoj reakciji acetaldehid se redukuje u etanol, a redukciono sredstvo je NADH. Kao to se vidi u alkoholnoj fermentaciji je nastajanje etanola direktno analogno nastajanju laktata, jer i u jednoj i drugoj reakciji dolazi do reoksidacije NAD. Ovim reakcijama se obnavlja NAD+ za reakciju oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata, a time ponovni tok glikolize. 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE U toku anaerobne glikolize, kada je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgraene glukoze. Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog nikotinamid dinukleotida (NADH). Ta dva mola NADH su energetski ekvivalentna sa est mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zbog toga je celokupni dobitak ATP- pod aerobnim uslovima 8 mola ATP-a na svaki mol glukoze.

U sluaju kada je glikogen supstrat glikolize, pa se glukozo-6-fosfat stvara bez utroka jednog ATP-a, onda je dobitak energije vei za jedan mol ATP-a. On tada iznosi za anaerobne uslove tri mola, a za aerobne devet mola ATP-a po metabolizovanom glukozilnom ostatku. 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA Pod glukoneogenezom se podrazumeva sinteza glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao to su laktat, piruvat i proizvodi nastali dezaminacijom aminokiselina. Glikoneogeneza ili tanije glikogenogeneza, je sinteza glikogena iz tih istih jedinjenja. Glikoneogeneza je u sutini obratni proces od glikolize i mnogi intermedijeri i enzimi su zajedniki u oba puta. Glukoneogeneza se odvija u jetri, mada i neki drugi organi, a naroito bubreg, mogu da sintetiu glukozu na taj nain. U skeletnim miiima praktino nema enzima specifinih za glukoneogenezu, pa zato laktat, koji nastaje za vreme kontrakcije, mora krvotokom da dospe u jetru da bi posluio kao supstrat za sintezu glukoze. Videli smo da su u toku anaerobne razgradnje glukoze tri reakcije (zbog velike promene slobodne energije), ireverzibilne: 1.) prelaenje glukoze u glukozo-6-fosfat, 2.) nastajanje fruktoze-l,6-difosfata od fruktozo-6fosfata i 3.) fosfoenolpiruvata od piruvata. Zbog toga u sintezi postoje posebni enzimi, koji zaobilaze gornje ireverzibilne reakcije. Nastajanje fosfoenolpiruvata od piruvata. - Fosforilacija piruvata u fosfoenol-piruvat odigrava se u nizu reakcija, dejstvom enzima koji se nalaze i u mitohondrijama i u citoplazmi. Prvo dolazi do karboksilacije piruvata (vezivanja CO2) pri emu nastaje oksalacetat:

Ovu reakciju katalizuje mitohondrijalni enzim, piruvat karboksilaza, ija je prostetina grupa biotin. Enzim je aktivan samo u prisustvu acetil-KoA. Energiju za karboksilaciju piruvata daje ATP. Nastali oksalacetat, konano reaguje sa GTP-om prelazei u fosfoenolpiruvat:

Enzim koji katalizuje ovu reakciju, fosfoenolkarboksikinaza, nalazi se u citoplazmi, a oksalacetat nastaje u mitohondrijama. Poto je mitohondrijalna membrana nepermeabilna za oksalacetat, postoji zaobilazni mehanizam, koji omoguava njegov izlaz u citoplazmu. U ovom prenosu uestvuju dva razna enzima, koja katalizuju istu reakciju i koja su smetena s obe strane membrane, a to su mitohondrijalna i citoplazmatska malat-dehidrogenaza. U mitohondrijama se nastali oksalacetat prvo redukuje u prisustvu mitohondrijalnog NADH u malat: Malat difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gde se ponova oksiduje u oksalacet dejstvom citoplazmatskog enzima.

Slika 4.12 - Nastajanje fosofoenolpiruvata iz piruvata, zaobilaznim prenosom oksalacetata kroz mitohondrijalnu membranu

Ukupna promena nastajanja fosfoenolpiruvata moe se izraziti sledeom reakcijom: piruvat + ATP + GTPfosfoenolpiruvat + ADP + GDP + Pi Promena slobodne energije ove reakcije je mala (G' = + 0,8 kJ) i ona je reverzibilna. Znai da e se fosfoenolpiruvat stvarati kada god ima dovoljno piruvata i kada je odnos ATP/ADP veliki. Ne treba da se zaboravi da je u toku reakcije dolo i do prenosa dva vodonikova atoma od mitohondrijalnog NADH (vezanih za malat) na citoplazmatski NAD+.

U mitohondrijama ima vie redukovanog NADH, a u citozolu oksidovanog oblika NAD+. Zbog toga su u mitohodrijama pogodni uslovi za redukciju oksalacetata u malat, a u citozolu za oksidaciju malata u oksalacetat. Drugo mesto glukoneogeneze koje treba da se zaobie je da od fruktoze-1,6-difosfata nastane fruktozo-6-fosfat. Ovaj prelaz se ostvaruje dejstvom hidrolitinog enzima fruktozo-6-fosfataze: fruktozo-l,6-difosfat+H2O fruktozo-6-fosfat + Pi Ne slian nain se i tree mesto glukoneogeneze zaobilazi, dejstvom glukozo-6-fosfataze, koja oslobaa glukozu iz njenog estra, glukozo-6-fosfata: fruktozo-l,6-difosfat+H2O glukoza+Pi Ovaj enzim se nalazi samo u jetri. O njegovoj ulozi u snabdevanju krvi glukozom bilo je ve ranije opisano. On svoju funkciju obavlja bez obzira da li je glukozo-6-fosfat intermedijer u razgradnji glikogena ili je nastao u procesu glukoneogeneze. 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE Pored glukoze u hrani se nalaze jo dve veoma vane heksoze, fruktoza i galaktoza. Prva potie uglavnom od saharoze, a druga od mlene laktoze, pa je njen metabolizam vaan u prvoj godini ivota. Fruktoza moe dejstvom heksokinaze da se fosforilie u fruktozo-6-fosfat i tako ue u proces glikolize. Meutim, najvei deo fruktoze ulazi drugim putem u glikolizu. Dejstvom specifine fruktokinaze uz utroak jednog ATP-a nastaje fruktozo-1-fosfat: D-fruktoza + ATPD-fruktozo-1-fosfat+ADP Tako nastali fruktozo-1-fosfat se cepa u D-gliceraldehid i dihidroksiaceton-fosfat dejstvom enzima, koji se nalazi samo u jetri (fruktozo-1-fosfat aldolaza): fruktozo-1-fosfat D-gliceraldehid + dihidroksiaceton-fosfat D-Gliceraldehid ulazi, posle fosforilacije u 3-fosfogliceraldehid, u proces glikolize: D-gliceraldehid + ATP 3-fosfoglicerladehid + ADP Galaktoza posle niza promena u kojima sudeluju tri enzima, ulazi u metabolizam u obliku glukoze-1-fosfat (slika 4.13). Kao to se na slici vidi prvo dolazi do fosforilacije u galaktozo-1-fosfat, dejstvom specifine galaktokinaze i utroak jednog ATP-a. Zatim, se dejstvom jedne transferaze (fosfogalaktozo-uridiltransferaza) prenosi galaktoza na uridindifosfat (UDP). U toj reakciji nastaje UDP-galaktoza i glukozo-1-fosfat. Dejstvom jedne epimeraze dolazi do promene poloaja OH-grupa na 4 C-atomu galaktoze i UDP-galaktoza se epimerizuje u UDP-glukozu.

Slika 4.13 - Nastajanje glukozo-1-fosfata od galaktoze-1-fosfata

Kod male dece koja nemaju uridil-transferazu dolazi do nagomilavanja galaktoze i galaktozo-1-fosfata u krvi (galaktozemija). 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA O metabolizmu glicerola govoriemo na ovom mestu, jer je povezan sa reakcijama glikolize i glukoneogeneze. Glicerol je sastavni deo mnogih lipida i kao sastojak neutralnih masti unosi se s hranom u veim koliinama. Dejstvom dva enzima, glicerokinaze i -glicerofosfat-dehidrogenaze prelazi glicerol u dihidroksiacetonfosfat: Glicerol moe da se sintetie obratnim smerom gornjih reakcija, izuzev to se fosforna grupa -glicerofosfata hidrolitiki odvaja dejstvom glicerofosfataze.

4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA Videli smo da se u toku anaerobne glikolize, glukoza (ili glikogen) razgrauje u laktat. Za vreme te razgradnje oslobaa se samo mali deo energije koju sadri glukoza (2 ATP-a), a najvei deo ostaje vezan u laktatu: Glukoza 2 laktata G'=-196,7 kJ Slobodna energija, koju sadri glukoza, oslobaa se njenom potpunom oksidacijom u prisustvu kiseonika, a to se deava kada elija die: glukoza+6 O26CO2 + 6H2O G'=-2 871 kJ

Prema tome, elija pod anaerobnim uslovima mora da potroi daleko vee koliine glukoze, da bi dobila potrebnu energiju, nego pod aerobnim. Glikoliza tee, dakle, vrlo brzo u odsustvu kiseonika. Uvoenjem kiseonika, ona se usporava i prestaje nagomilavanje laktata. Pojavu inhibicije glikolize (ili potronje glukoze) posle uvoenja kiseonika, prvi je zapazio Pasteur i ona se po njemu zove Pasteur-ov efekt. Organizacija aerobnog metabolizma prikazana je na slici 4.13. Ona se odvija u tri stepena: 1) 2) 3) nastajanje acetil-KoA iz piruvata, masnih i aminokiselina, oksidacija acetil-ostatka (2 C-atoma) u CO 2 i H-atoma u ciklusu trikarbonskih kiselina i transport elektronskih ekvivalenata (4x2 H) do molekulskog kiseonika. Ovaj poslednji stepen je praen dobijanjem energije u obliku ATP-a i zove se oksidativna fosforilacija.

Kao to se na slici 4.14 vidi, svi hranljivi sastojci oksidativnom razgradnjom prelaze u jedan krajnji proizvod, koji ima dva C-atoma: aktivnu siretnu kiselinu ili acetil-KoA. On se oksiduje u CO 2 i H-atome, u krunom procesu, koji se zove ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline (CLK). CLK je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih katabolinih puteva: piruvat dobijen iz ugijenih hidrata, acetil-KoA iz masti, -ketoglutarat, fumarat i oksalacetat iz amino-kiselina. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs (1937 g.) i po njemu se zove i Krebs-ov ciklus. Ukupna promena, koja se odigrava u Krebs-ovom ciklusu je: CH3COOH + 2H2O2CO2 + 8H Kao to se vidi iz jednaine u CLK ne sudeluje molekulski kiseonik, ni neorganski fosfat, a ni ATP. Njegova prvenstvena uloga sastoji se u tome da dehidrogenira (oduzme vodonikove atome) siretnu kiselinu do CO 2 i 8 H. Za razliku od glikolize, Krebs-ov ciklus je kruni proces u koji ulaze ostaci od 2 C-atoma kondenzacijom sa jedinjenjem od 4 C-atoma (oksalsiretnom kiselinom) u jedinjenje od 6 C-atoma, limunsku kiselinu. Ona se u ciklusu razgrauje u dva molekula CO, i jedinjenje sa 4 Catoma, ilibarnu kiselinu. Oksidacijom ilibarne kiseline u oksalsiretnu, krug se zavrava i moe ponova da ue novi ostatak od 2 C-atoma. Poto je proces kruni, to male koliine oksalsiretne kiseline mogu da poslue za razgradnju neograniene koliine ostataka siretne kiseline. 8 H-atoma, koji nastaju u CLK razgradnjom jednog ostatka siretne kiseline oksiduju se dalje u lancu disanja spajanjem s molekulskim kiseonikom u H2O i kod toga se dobija velika koliina energije (11 ATP-a = 341 kJ / za 2 C-ostatka).

Slika 4.14 - Organizacija aerobnog metabolizma. Krajnji proizvod svakog stepena je zaokruen

Za razliku od glikolize, koja se odigrava u citozolu ili rastvorljivoj frakciji elije, oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. Enzimi koji

katalizuju respiraciju nalaze se, dakle, u mitohondrijama i to neki u matriksu, a neki vrsto vezani za unutranju membranu . Pojedine reakcije CLK mogu da se odigraju i van mitohondrija, naravno uz katalitiko dejstvo drugih enzima. Ovakvo enzimsko dupliranje se javlja zbog nepermeabilnosti unutranje membrane mitohondrija za neke metabolite. 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA Oksidacija piruvata u acetil-KoA je jedini put ukljuivanja ugljenih hidrata u aerobni metabolizam, odnosno CLK. Oksidaciju katalizuje multienzimski kompleks piruvat-dehidrogenaze, koji se sastoji od tri enzima: piruvat-dekarboksilaze (E14.1.1.1), liponil-reduktazatransacetilaze (E22.3.1.12) i flavoenzim dihidroliponil-dehidrogenaze (E3- 1.6.4.3). U reakcijama uestvuju pet koenzima: tiamin-pirofosfat (TPP), vezan kao E1-TPP, liponska kiselina vezana za E2, koenzim A, flavinadenin-dinukleotid (E3-FAD) i nikotinamid adenin-dinukleotid (NAD+). Reakcija oksidacije poinje dekarboksilacijom piruvata, a njegov ostatak se vezuje za TPP u obliku hidroksietil derivata: 1) E1-TPP+CH3COCOOHE1-TPP-CHOH-CO3+CO2 Dejstvom drugog enzima hidroksietil-ostatak se prenosi na liponsku kiselinu, koja ga istovremeno oksiduje u acetil-ostatak:

U ovoj oksidacionoj reakciji liponska kiselina se redukovala. Nastala acetilna grupa za E2 prenosi se na tiolnu grupu koenzima A, koji prelazi u acetil-KoA:

Acetil-KoA otkida se s enzimskog kompleksa i ulazi u CLK. Redukovanu liponsku kiselinu reoksiduje trei flavoenzim, sastavni deo kompleksa:

Prostetinu grupu flavoenzima reoksiduje NAD +, koji se redukuje u NADH.a njegovom oksidacijom u respiratornom lancu dobijaju se 3 ATP-a.

Odigravanje ovog niza reakcija predstavljeno je na slici 4.15 iz koje se vidi da liponska kiselina vezana za peptidni lanac enzima (E2), prenosi kao neka poluga ostatak piruvata sa piruvat dekarboksilaze (E1) na koenzim A, a vodonikove atome na E3 flavoenzim (E3-FAD).

Slika 4.15 - Liponska kiselina vezana za peptidni lanac liponilreduktazetransacetilaze (E2) prenosi acetilni ostatak na HS-KoA, a elektrone (H) na flavoenzim(E3-FAB)

Zbirna reakcija oksidativne dekarboksilacije piruvata je CH3COCOOH+NAD++HS-KOACH3CO-S- KOA+NADH+H+ CO2 Oksidativna dekarboksilacija je praena velikom promenom slobodne energije (G'= 33,5 kJ), pa je prema tome ireverzibilna. Iz toga proizlazi da acetil-KoA ne moe da pree u piruvat karboksilacijom i da tako poslui kao supstrat za glukoneogenezu. Zato se ugljeni hidrati ne mogu da sintetiu od acetil-KoA ili od masnih kiselina, ija razgradnja ide preko acetil-KoA. Oksidacija piruvata je potpuno analogna oksidaciji -ketoglutarne kiseline u: sukcinil-KoA. U oba sluaja dolazi do dekarboksilacije jedne ketokiseline i nastajanja derivata koenzima A.

4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA Stvaranja citrata. - Inicijalna reakcija ciklusa trikarbonskih kiselina koja daje poetnu energiju, je aldolna kondenzacija acetil-KoA i oksalacetata (OA) u limunsku kiselinu:

Reakcija je egzergonska (DG'=32,2 kJ), jer se deava hidroliza tioestarske veze acetil-KoA a pomerena je na stranu citrata. Reakciju katalizuje regulatorni enzim citrat-sintaza. Jaki inhibitor ove reakcije u veini organizma je ATP, a u E.Coli i NADH. Ravnotea akonitaze. - Enzim akonitaza katalizuje reverzibilno prelaenje citrata u L-izocitrat, preko nezasiene cis-akonitne kiseline. U reakciji dolazi do intramolekulskog premetanja molekula vode tako, da od simetrinog molekula citrata nastaje asimetrini L-izocitrat. Fe2+joni aktiviu akonitazu.

Slika 4.16 - Ravnotea akonitoze Zvezdicama su obeleeni C-atomi, koji potiu od acetil-K oA

Pretpostavlja se da u toku reakcije, Fe2+ koje ima est koordinativnih veza gradi kompleks i sa enzimom i citratom i uestvuje u prenoenju Hatoma i OH- grupe vode sa treeg C-atoma citrata na drugi. U Krebs-ovom ciklusu se simetrini molekul citrata ponaa kao asimetrian, jer mu krajnje (CH2COOH) grupe nisu ekvivalentne. O ovome e biti kasnije govora. Reakcija NAD specifine izocitrat-dehidrogenaze Oksidaciju L-izocitrata u -ketoglutarat katalizuju dva enzima: NAD i NADP specifine izocitrat-dehidrogenaze: Izocitrat + NAD+(NADP+) -ketoglutarat+NADH(NADPH) + CO2 + H+ NAD specifian enzim se nalazi samo u mitohondrijama i on katalizuje oksidaciju izocitrata u Krebs-ovom ciklusu. To je regulatorni enzim, za iju je punu aktivnost potrebno prisustvo Mg 2+ ili Mn2+ jona. Pozitivni modulator NAD-specifine izocitrat-dehidrogenaze je ADP, pa prema tome i brzina rada ciklusa zavisi od odnosa koncentracija ATP : ADP i NADH : NAD+.

NADP-specifina izocitrat-dehidrogenaza nije alosterni enzim, a nalazi se i u citozolu. Ona igra ulogu u biosintetskim reakcijama za koje obezbeuje dovoljne koliine redukovanog NADH, kao i -ketoglutarat za procese transaminacije. Oksidacija -ketoglutarata u sukcinat Oksidacija -ketoglutarata u sukcinat odigrava se u dva stepena: prvo se -ketoglutarat oksidativno dekarboksilira u sukcinil-KoA: -ketoglutarat + NAD+ + HS - KoAsukcinil-KoA + CO2 + NADH + H+ Reakcija je egzergonska (G' = -33,5 kJ) i ireverzibilna. Mehanizam reakcije je analogan oksidativnoj dekarboksilaciji piruvata. U reakciji uestvuju isti koenzimi: TPP, liponska kiselina, HSKoA, FAD i NAD +. Kranji produkt gornje reakcije sukcinil-KoA sadri energetski bogatu tioestarsku vezu kao i acetil-KoA. Razlika izmeu ova dva derivata koenzima A je u tome to acetil-KoA obezbeuje energiju za inicijalnu reakciju Krebs-ovog ciklusa (reakciju citrat-sintaze), a drugi predaje energiju, koja se na kraju odlae u obliku ATP-a. Drugi stepen oksidacije -keto-glutarata je prenos energije na gvanidin-difosfat u prisustvu neorganskog fosfata (Pi): sukcinil-KoA+Pi + GDP sukcinat +GTP + HS KoA Reakciju katalizuje sukcinil-tiokinaza. Ovo je primer fosforilacije na nivou supstrata u CLK. Slian primer smo imali kod glikolize u reakciji piruvatkinaze. U gornjoj reakciji nastali GTP lako predaje energiju krajnjeg fosforilostatka adenozin-difosfatu dejstvom nukleozid-difosfat-kinaze : GTP + ADP GDP + ATP Sukcinil-KoA sudeluje takoe i u reakcijama prenosa koenzima A na druge karbonske kiseline. Tako je npr. sledea reakcija prenosa na acetoacetat bitna u metabolizmu ketonskih tela.

Reakcija sukcinat-dehidrogenaze. - Dejstvom flavoenzima sukcinatdehidro-genaze, sukcinat se oksiduje u fumarat, a koenzim FAD se redukuje u FADH2:

Oksidacija sukcinata razlikuje se od ostalih oksidacija u CLK, to u njoj uestvuje FAD, a ne NAD. Prenosom vodonika u lancu disanja od FAD dobijaju se samo dva mola ATP-a. Sukcinat-dehidrogenaza ima neke osobine alosternih enzima. Aktiviu je fosfati, sukcinat i malat, a dikarbonske kiseline (malonska i oksal-siretna) je kompetitivno inhibiraju. Nagomilavanje oksalsiretne kiseline, koja. nastaje u zadnjoj reakciji ciklusa trikarbonskih kiselina, regulie kao kompetitivni inhibitor svoju sopstvenu sintezu.

Fumaraza katalizije reverzibilnu hidrataciju fumarata u L- malat:

Fumaraza deluje stereospecifino, jer se stvara (a i dehidrira) samo Lstereoizomer malata. Oksidacija malata u oksalacetat. - U zadnjoj reakciji ciklusa NADspecifina malat - dehidrogenaza katalizuje oksidaciju L-malata u oksalacetat:

Iako je reakcija endergonska, ona tee u pravcu nastajanja oksalacetata, jer on odmah reaguje s acetil-KoA i reakcija se pomera na desnu stranu. Kruni proces oksidacije acetil-KoA zavrava se, dakle, ponovnim nastajanjem oksalacetata. Zbog toga male koliine ove kiseline omoguuju oksidaciju veoma velikih koliina piruvata, ili tanije acetil-KoA.

4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE Videli smo da se piruvat oksiduje u CLK do C0 2, u pet oksidacionih reakcija. U svakom oksidacionom stepenu izgubi po jedan par vodonikovih atoma, ukupno 5x2H. Ovi vodonikovi atomi se u lancu disanja prenose do kiseonika i oksiduju u vodu. etiri para vodonika ulaze vezani za NADH, a jedan za FADH2 sukcinat-dehidrogenaze. U prvom prenosu nastaju oksidativnom fosforilacijom 3 ATP-a na svaki par vodonika, a u drugom 2 ATP-a, ukupno 12 ATP-a. Ako ovome dodamo i onaj ATP-koji se dobija prilikom oksidativne dekarboksilacije ketoglutarne kiseline, prenosom energije sa sukcinil-KoA na GDP, onda je ukupan dobitak energije15 mola ATP-a pro mol piruvata. Ako se setimo da smo ranije izraunali, da se u toku glikolize do piruvata dobija 8 mola ATP-a pro mol glukoze i ako ovo dodamo broju mola ATPa osloboenih u toku oksidacije dva mola piruvata, onda to iznosi 38 mola ATP-a pro mol glukoze. Ako uporedimo energiju koju sadre 38 mola ATP-a sa energijom 2 ATPa, koja nastaju anaerobnom razgradnjom glukoze, oito je da se aerobnom razgradnjom dobija daleko vie energije. 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA Videli smo da ciklus trikarbonskih kiselina omoguuje dobijanje velike koliine energije u obliku ATP-a. Pored toga CLK ima vanu ulogu u biosintezi.jer su mnogi intermedijeri ciklusa polazni materijal za nastajanje velikog broja metabolita potrebnih za biosintezu makromolekula. Da spomenemo samo nekoliko primera, a vanije emo kasnije opisati. Tako glutaminska i asparaginska kiselina nastaju transaminacijom -ketoglutarata, odnosno oksalacetata. Ove aminokiseline, pored toga to se ugrauju u proteine, uestvuju u biosintezi prolina i pirimidinskih baza. Slino tome sukcinil-KoA je polazna supstancija za sintezu porfirina, koji izgrauju hemoglobin i citohrome. Jedno od najvanijih jedinjenja CLK je oksalacetat, koji je kljuni intermedijer za sintezu glukoze (glukoneogeneza). On je prema tome glukogena supstanca, kako se nazivaju jedinjenja iz kojih moe da nastane glukoza (ili glikogen). Preko oksalacetata su i svi ostali intermedijeri ciklusa glukogeni. Reakcija koja povezuje ciklus trikarbonskih kiselina sa biosintezom glukoze je reakcija piruvatkarboksilaze, o kojoj je u poglavlju o glukoneogenezi bilo govora. U sluaju kada u ciklusu nedostaje oksalacetat, piruvat se karboksilira u oksalacetat. Obrnuto kada nastaju vee koliine oksalacetata, on se

dekarboksilira u piruvat. Poto je acetil-KoA alosterni aktivator piruvatkarboksilaze, to je ujedno mehanizam kojim se stimulie sinteza oksalacetata, neophodnog za funkcionisanja CLK. Na prvi pogled dve uloge CLK, obezbeivanje energije oksidacijom acetil-KoA i davanje materijala za biosinteze odlaenjem intermedijera iz ciklusa, izgledaju nespojive. Uklanjanje oksalacetata bi znailo prestanak rada ciklusa. Ova prividna protivrenost se reava tako to i druga jedinjenja, sem acetil-KoA ulaze u ciklus i kompenzuju manjak intermedijera. Tako mnoge aminokiseline (aspartat, glutamat, histidin) mogu direktno da daju intermedijere. To su glukogene aminokiseline. Alanin i serin ulaze preko piruvata u CLK. Pod izvesnim uslovima moe da nastane u jetri toliko acetil-KoA, da prevazie kapacitet CLK da sav oksiduje. U tim sluajevima se javlja viak ketonskih tela. Zbog toga se acetil-KoA i jedinjenja iz kojih on nastaje nazivaju ketogena. Tako su masti ketogene, jer se preteno razgrauju u acetil-KoA. Leucin je, takoe, ketogeno jedinjenje, dok su brojne druge aminokiseline delom ketogene, a delom glukogene. Odnos trikarbonskih kiselina prema glikolizi, glukoneogenezi kao i metabolizmu krajnjih proizvoda proteina i masti dat je na slikama 4.12. i 4.13. Na njima se uoava vanost ciklusa u metabolizmu velikog broja jedinjenja, pored njegove uloge u oksidaciji acetil-KoA. U CLK oksiduje se jo jedan derivat koenzima A: propionil-KoA. On nastaje u toku razgradnje aminokiselina metionina i izoleucina, a i kao zavrni metabolit oksidacije masnih kiselina sa neparnim brojem Catoma. Propionil-KoA ulazi u CLK preko sukcinil-KoA; na taj nain to se prvo karboksilira u metilraalonil KoA:

Reakciju katalizuje propionil-KoA karboksilaza i troi se jedan ATP. Nastali metilmalonil-KoA ima jedan C-atom vie, intramolekulskim premetanjem prelazi u sukcinil-KoA.

U ovoj reakciji uestvuje kao kofaktor vitamin B 12. Smetnja u apsorpciji ovog vitamina u crevima, koja se javlja usled nedostatka unutranjeg faktora (koji se normalno lui u stomaku) dovodi do pojave perniciozne anemije. Iako se nedostatak enzima, koji katalizuje gornju reakciju (metilmalonil-mutaza) kliniki ne manifestuje, svejedno pacijenti koji pate od perniciozne anemije izluuju u mokrai velike koliine propionske i metilmaionske kiseline. 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE Mnoge elije mogu da oksiduju glukozu do C02 ne samo u CLK, ve i na drugi nain. Alternativni put razgradnje glukoze naziva se po poetnoj reakciji fosfoglukonatni put ili pentozo-fosfatni odvojak. U veini tkiva glikoliza i pentozni odvojak funkcioniu jedan pored drugog. Karakteristine osobine pentozo-fosfatnog odvojka su: prvo da se svi enzimi odvojka nalaze u rastvornom delu elije, citozolu, i drugo da je njegov zadatak da obezbedi ekstramitohondrijalne redukcione ekvivalente u obliku nikotinamid-adenin--dinukleotidfosfata NADPH. Ova njegova funkcija je naroito vana za tkiva u kojima se odigrava reduktivna sinteza masnih kiseiina i steroida, kao to su: jetra, mlena lezda, adipozno i!i masno tkivo i kora nadbubrene lezde. U ovim tkivima glikoliza i pentozo-fosfatni put postoje jedan pored drugog. U skeletnim miiima se glukoza ne razlae na ovaj nain, jer se u njima ne odigrava sinteza masnih kiselina. Pored NADPH, fosfoglukonatni put stvara i pentoze, naroito D-ribozu, koja je potrebna za sinteze nukleinskih kiselina. Nastajanje glukoze fotosintezom odigrava se fiksiranjem CO2, koje se odigrava fosfoglukonatnim putem. Radi lakeg razumevanja oksidacije glukoze u pentozo-fosfatnom putu, pratiemo sudbinu est molekula glukoze, a ne jednog. Reakcije odvojka se mogu podeliti u dva stepena: prvi u kojima dolazi do oksidacije glukoze do pentoze, i drugi u kome se deava pregrupisavanje est molekula pentoze u pet molekula heksoze. 1) 6 heksoza + 6 H2O 6 pentoza + 6 CO2 + 24 H 2) 6 pentoza 5 heksoza Ukupna promena: heksoza +6H2O6CO2 + 24H Zbog jednostavnosti i kratkoe pisali smo ovde i govorili o heksozama i pentozama, mada i ovde kao i u glikolizi uestvuju fosfatni estri eera. Pentozni odvojak je prikazan na slici 4.17 u vrlo pojednostavljenom obliku. Poto se enzimi glikolize i pentoznog odvojka nalaze zajedno u

mnogim tkivima, mogue je da se 3-fosfogliceraldehid oksiduje u piruvat. Ovaj metabolit nastaje u znatnim koliinama u odvojku.

Slika 4.17 Reakcije pentozo fosfatnog puta.

Sleeim brojevima su obeleeni enzimi odvojka: b. glukozo6fosfatdehidrogenaza (DH), c. glukonolaktonaza, d. 6-fosfog!ukonat-DH, e. fosfopentozo-epimeraza, f.fosfopentozo-izomeraza, g. transketolaza i h. transaldolaza. Enzimi glikolize i glukoneogeneze obeleeni su sa: a. heksokinaza, i. triozo-fosfat-izomeraza, j. aldolaza, k. frukto-zo-6fosfataza i 1. fosfoglukoizomeraza. Arapski brojevi u zagradama pokazuju koliko molekula ulazi u reakciju. Pentozo-fosfatni put poinje oksidacijom glukoze u 6-fosfoglukonsku kiselinu, koja se javlja u obliku laktona (6-fosfoglukonolakton). Ovu reakciju katalizuje NADP-specifina glukozo-6-fosfat dehidrogenaza (b.), ranije poznata kao Zwischenferment. Oksidaciono sredstvo je NADP, koji se redukuje u NADPH. Glukozo-6-fosfat + NADP+ 6-fosfoglukonolakton + NAD PH + H+ Nastali 6-fosfoglukonolakton je vrlo nestabilan i hidrolizuje se dejstvom specifine laktonaze u slobodnu kiselinu, 6-fosfoglukonat (c). NADP-specifina 6-fosfoglukonat-dehidrogenaza (d) katalizuje oksidaciju 6-fosfoglukonata, koji se istovremeno i dekarboksilira. Proizvod reakcije je eer sa 5 C-atoma, ribulozo-5-fosfat. U toku ove oksidacije nastaje drugi mol NADPH: 6-fosfoglukonat + NADP+ ribulozo-5-fosfat + CO2 + NAD FH + H+ U reakcijama drugog stepena pentozo-fosfatnog odvojka dolazi do resinteze glukozo-6-fosfata (5 molekula) iz ribulozo-5-fosfata (6 molekula). Reakcije poinju dejstvom fosfopentoze-epimeraze (e), koja

katalizuje reverzibilno prelaenje ribulozo-5-fosfata i njen epimer ksilulozo-5-fosfat. Ova keto-pentoza moe da pree i u drugi izomer u aldo-pentozu, D-ribozo-5-fosfat, dejstvom fosfopentoze-izomeraze (f.). Pod izvesnim okolnostima fosfoglukonatni put se zavrava na ovom mestu, tako da nastali D-ribozo-5-fosfat odlazi za sintezu RNK. U prisustvu dva enzima, transketolaze (g) i transaldolaze (b) fosfoglukonatni put se nastavlja. Transketolaza, koja ima tiamin-pirofosfat (TPP) za prostetinu grupu, prenosi krajnja dva C-atoma sa jedne pentoze (ksilulozo-5-fosfata) na drugu. Oni se prenose u obliku glikolaldehida vezani za prostetinu grupu E-TPP. Proizvod reakcije je eer sa 7 C-atoma, sedoheptulozo-7-fosfat i 3-fosfogliceraldehid:

Gliceraldehid-3-fosfat je mesto sa kojim je povezan pentozo-fosfatni put sa glikolizom. Dejstvom transaldolaze prenose se prva 3 C-atoma (dihidroacetonska grupa) sa sedoheptulozo-7-fosfata na gliceraldehid 3-fosfat. Proizvod reakcije je fruktozo-6-fosfat (jedna heksoza) i eer sa 4 C-atoma, D-eritozo4-fosfat. Fruktozo-6-fosfat je drugo mesto vezivanja pentozo-fosfatnog puta sa glikolizom. Uopte je karakteristino za pentozo-fosfatni put da omoguava, zajedno s enzimima glikolize, reverzibilno prelaenje eera sa 3, 4, 5, 6 i 7 C-atoma, bilo prenoenjem ostatka od 2 ili C-atoma. Tako na kraju transketolaza katalizuje prenos 2 C-atoma sa D-ksilulozo-5-fosfata na eritrozo-4-fosfat. I u ovoj reakciji nastaje fruktozo-6-fosfat, koji dejstvom fosfoglukomutaze prelazi u glukozo-6-fosfat (1.). Ukupna promena u fosfoglukonatnom putu je sledea: 6 glukozo-6-fosfat+7 H2O + 12 NADP+ 5 glukozo-6-fosfat +12 NADPH + +12 H+ + 6 CO2 + Pi Ako skratimo s desne i leve strane, dobijamo, da se jedan mol glukozo-6fosfata oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH:

glukozo-6-fosfat+7 H2O+12 NADP+ 6 CO2+12 NADPH + H2 + Pi Na kraju da zakljuimo da pentozo fosfatni put omoguava sintezu i razgradnju ostalih eera sem heksoza, posebno pentoza, a najvanija mu je funkcija da obezbedi redukcione ekvivalente NADPH za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja.

UKRATKO: PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE, JE ALTERNATIVNI PUT RAZGRADNJE GLUKOZE, KARAKTERISTIKE OVOG PUTA SU: A) DA SE SVI ENZIMI TOG PROCESA NALAZE U CITOSOLU I B) DA JE NJEGOV
ZADATAK DA OBEZBEDI EKSTRAMITOHONDRIJALNE REDUKCIONE EKVIVALENTE U OBLIKU NADPH. UKUPNA PROMENA U FOSFOGLUKONATNOM PUTU JE SLEDEA:

G-6-P +7H2O + 12 NADP 12 NADPH + H2 + 6CO2 + Pi Vidi se da se jedan mol G-6-P oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH. Ovim se obezbeuje NADPH koji je neophodan za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja. REGULACIJA EERA U KRVI JE SLOEN PROCES U KOME SUDELUJE VIE FAKTORA. POD NORMALNIM USLOVIMA KONCENTRACIJA GLUKOZE U KRVI REZULTAT JE DELOVANJA INSULINA, GLUKAGONA I HORMONA RASTA I NJIHOVIH MEUSOBNIH ODNOSA. NA KONCENTRACIJU GLUKOZE UTIU I ADRENALIN, ACTH, GLUKOKORTIKOIDI I TIROKSIN, NAROITO U STRESU. INSULIN JEDINI SNIAVA NIVO GLUKOZE, DOK SVI OSTALI POVISUJU KRVNI EER.

Najvei uzrok hiperglikemije je eerna bolest ili dijabetes melitus. Uzrok te bolesti je manjak insulina. Hipoglikemija se pojavljuje zbog raznih uzroka, iako je rea od hiperglikemije.

Ugljeni hidrati (eeri, saharidi) su organska jedinjenja izgraena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je 1: 2 : 1, a opta formula im je Cn(H 2O)n. Dele se na aldoze i ketoze, zavisno od toga da li su nastali blagom oksidacijom primarne ili sekundarne alkoholne grupe polihidroksilnih alkohola.

Prema tome kako se ponaaju pri hidrolizi ugljeni hidrati se dele na: Monosaharide, Oligosaharide i

Polisaharide MONOSAHARIDI SU NAJPROSTIJI EERI KOJI SE DALJE NE MOGU CEPATI, A DA PRI TOME NE IZGUBE KARAKTERISTINE OSOBINE EERA. PO BROJU KISEONIKOVIH ATOMA MONOSAHARIDI SE DELE NA: BIOZE, TRIOZE, TETROZE, PENTOZE, HEKSOZE ITD. U slobodnom stanju monosaharidi se nalaze u piranoznom obliku, a furanozni oblik eera sree se kod oligo i polisaharida.

Na predlog Haworth-a ciklini oblici eera predstavljaju se perspektivnim formulama iz kojih se jasno vidi njihova peto ili estolana graa. Pri pisanju ovih formula treba imati na umu: a) kada kiseonik lei na ravni hartije, a prvi ugljenik desno, tada kod svih desnih eera -CHOH grupa lei gore i b) kod -D-glukoze sve OH grupe imaju trans poloaj.

U vodenim rastvorima najvaniji monosaharid D-glukoza ima i oblik, koji se nalaze u ravnotenom poloaju i prelaze jedan u drugi.

eeri imaju u svom molekulu asimetrine ugljenikove atome, te zbog toga skreu ravan polarizovane svetlosti. Ova osobina se koristi za polarimetrijsko odreivanje eera. (npr. glukoza u urinu).

Monosaharidi su veoma reaktivna jedinjenja. Grade: a) estre; b) etre; c) oksime; d) fenilhidrazone i osazone; e) furfural i oksimetilfurfural; f) epimerne eere; h) eerne ili dikarbonske kiseline; g) polialkohole; i) eere sa veim brojem ugljenikovih atoma.

Glukoza je bioloki najvaniji eer i po tome to veina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobnim razlaganjem glukoze (glikoliza) u miiima nastaje L-mlena kiselina.

Od fosfornih estara glukoze najvaniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robisonov estar).

Enzimskom oksidacijom glukoze nastaje glukuronska kiselina. U obliku glukuronida izluuju se iz organizma tetne supstance.

Od aminoeera najznaajniji su: D-glukozamin, D-galaktozamin i neuraminsku kiselinu.

Jedinjenja vrlo bliska eerima su: askorbinska kiselina (vitamin C) i inozitoli.

Glikozidi nastaju kad poluacetalna grupa monosaharida stupi u reakciju s razliitim alkoholima, fenolima ili karboksilnim kiselinama. To su jedinjenja tipa acetala u kojima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa eerom zove se aglikon, a nastala veza glikozidnom vezom. Ova veza moe nastati i izmeu dva eera.

Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva ili vie, do est) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode.

Od oligosaharida treba izdvojiti maltozu, celobiozu, saharozu, laktozu i druge.

Polisaharidi ili glikani nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida veu meusobno glikozidnom vezom. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifinih enzimskih organizacija. Od

velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica glukoze, koje su povezane -glikozidno.

U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Tu spadaju: pektini, inulin, agar-agar, skrob (koji se sastoji od amilopektina i amiloza) i drugi.

Polisaharidi animalnog porekla (zoopolisaharidi) su veoma brojni, razliitog su hemijskog sastava i fizioloke uloge. Najdue je poznat i odavno je ispitan glikogen (ivotinjski skrob). On je metabolika i energetska rezerva skoro svih elija. Osim njega mnogi hormoni i enzimi sastoje se delimino od ugljenih hidrata. Npr. FSH, HCG.

Zoopolisaharidi se dele na homoglikane (glikogen, hitin) i heteroglikane ili mukopolisaharide (hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina, heparin, polisaharidi krvnih grupa itd.).

Pod normalnim uslovima ovek i sisari se veinom hrane ugljenim hidratima, i na taj nain pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za odravanje i reprodukciju organizma.

Ugljeni hidrati se odlau u organizmu u obliku glikogena. On je loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima, a najvie u jetri i miiima. Glikogen iz jetre odrava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou. Miini glikogen obezbeuje energiju za miie.

Razlaganje glikogena (fosforoliza) ili glikogenoliza odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene(ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Krajnji proizvod fosfolitikog razlaganja glikogena u

eliji je glukozo-1-fosfat (G-1-P). Dejstvom fosfoglukomutaze, ovaj prelazi u glukozo-6-fosfat (G-6-P). U jerti enzim glukozo-6-fosfataza cepa G-6-P na ostatak fosforne kiseline i vodu.

Glikogenogeneza je proces sinteze glikogena od glukoze i odvija se u jetri i miiima. Sinteza se odvija prenoenjem celih molekula glukoze koja se prvo energetski obogauje sa UTP (uridiltrifosfat), te se na ovaj nain izgradi lanac od 10 do 12 molekula glukoze, pa potom poinje granjanje.

Sinteza i fosforoliza glikogena su pod endokrinom kontrolom insulina, glukagona, steroidnih hormona, epinefrina i hormona rasta.

Glikoliza je metaboliki proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze moe da se odvija anaerobno i aerobno. U anaerobnim uslovima procesom fermentacije nastaju fermentacioni proizvodi, a u aerobnim uslovima, pored fermentacije imamo i respiraciju, tj. oksido-redukcioni proces. Najea dva tipa fermentacije glukoze su: mleno-kiselinsko i alkoholno vrenje. U prvom je krajnji proizvod mlena kiselina, a u drugom etanol i CO. U oba se oslobaa dovoljno energije, tako da nastaju dva molekula ATP-a pro mol glukoze.

Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona tee u citoplazmi.

U toku anaerobne glikolize kad je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgraene glukoze.

Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog NADH. Ta dva mola NADH ekvivalentna su sa est mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zato je celokupni dobitak 8 mola ATP na svaki mol glukoze.

Glukoneogeneza je proces sinteze glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao to su laktat, piruvat i proizvodi dezaminacije aminokiselina. Glikoneogeneza je obrnut proces od glikolize.

Ciklus trikarbonskih kiselina (CTK) je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih katabolikih puteva: piruvat dobijen iz ugljenih hidrata, acetil-koenzim-A iz masti, -ketoglutarat, fumarat i oksalacetat iz aminokiselina. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs i po njemu se zove Krebsov ciklus. Ukupna promena koja se odigrava u Krebsovom ciklusu je : CHCOOH + 2HO 2CO + 8H.

KAO TO SE VIDI U CTK NE SUDELUJU MOLEKULI KISEONIKA, NI NEORGANSKI FOSFOR, NI ATP. NJEGOVA PRVENSTVENA ULOGA JE DA IZVRI DEHIDROGENIZACIJU SIRETNU KISELINU DO CO I H. 8 HATOMA, KOJI NASTAJU U CLK OKSIDUJU SE DALJE U LANCU DISANJA
SPAJANJEM SA MOLEKULSKIM KISEONIKOM U VODU I PRI TOM SE DOBIJA VELIKA KOLIINA ENERGIJE.

MASTI ILI LIPIDI

5.1

MASTI

5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI Masti ili lipidi su velika grupa prirodnih jedinjenja, koja se nalaze u biljkama, ivotinjama i mikroorganizmima. U lipide spadaju rezervne masti ivotinjskog i biljnog porekla i strukturne masti, koje su bitni sastojci protoplazme i elijske membrene. Francuzi nazivaju rezervne ili deponovane masti element variable, jer kvalitativno i kvantitativno variraju s promenom ishrane, a strukturne masti element constant, jer je njihov sadraj u tkivu prilino konstantan i pri promeni ishrane, pa i gladovanju. Po svom hemijskom sastavu masti su vrlo heterogena jedinjenja, a ujedinjuje ih samo njihova fizika osobina da se ne rastvaraju u vodi. Zbog toga je teko definisati ta su to lipidi. Danas se prema Bloor-u ubrajaju u lipide sva ona jedinjenja, koja imaju sledee osobine ne rastvaraju se u vodi, a rastvaraju se u jednom ili vie organskih rastvaraa kao to su: etar, hloroform, aceton, benzol i drugi rastvarai za masti (Fett-loesungsmittel, fat solvents). da su estri viih masnih kiselina bilo stvarni bilo potencijalni, da mogu da ih upotrebljavaju ivi organizmi.

Osim toga u ovom poglavlju bie govora o itavom nizu jedinjenja, koja su strukturno hemijski vezana za neke lipide, iako imaju sasvim druge osobine. To je s biohemijskog gledita opravdano, jer izmeu njih postoji povezanost u metabolizmu. Masti ili lipide delimo na: 1. Prave masti 2. Voskove 3. Fosfatide 4. Saharolipide (glikolipide) 5. Steroide i njihove derivate 6. Karotinoide i njima srodna jedinjenja 5.1.1.2 PRAVE MASTI Prave masti su estri trovalentnog alkohola glicerola s viim masnim kiselinama. Glicerol moe da se jedini s jednom, dve ili tri masne kiseline i da gradi mono-, di- i trigliceride:

Prirodne masti su smee triglicerida u kojima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane raznim masnim kiselinama. Homogeno graeni trigliceridi - tri-palmitin, tristearin i triolein - sainjavaju samo mali deo prirodne smee glicerida, tj. rezervnih ili deponovanih masti.

Trigliceridi koji u , ', poloaju imaju ostatke razliitih masnih kiselina trebalo bi da budu optiki aktivni, jer im je srednji ugljenikov atom asimetrian. Rezervne masti biljnog i ivotinjskog porekla su smea triglicerida. Priroda rezervne masti zavisi od ivotinjske vrste i od hrane. Svaka ivotinja deponuje mast karakteristinih osobina, mirisa i sastava. Sigurno da to zavisi i od specifinog metabolizma, vrste i naina ivota. Poto pojedine ivotinje biraju odreenu hranu, onda i nain ishrane mora biti znaajan faktor u formiranju specifine masti jedne vrste. Eksperimentalno je dokazano da sastav deponovane masti jako varira promenom hrane. Veliki broj masnih kiselina, koje mogu da uu u sastav pravih masti, kao i mogunost nastajanja razliitih triglicerida, objanjava injenicu da je broj kombinacija u mastima razliitog porekla vrlo veliki. Kao primer dajemo sadraj masnih kiselina u deponovanoj goveoj masti: Palmitinske kiseline 33% Stearinske kiseline 21% Oleinske kiseline 35% Miristinske kiseline 2.4% Arahinske kiseline 1.3% Drugih nezasienih kiselina 3.6%

Iz ovih podataka se vidi da palmitinska, stearinska i oleinska kiselina zauzimaju 90% raspoloivih mesta na hidroksilima glicerola. U ishrani ljudi i mnogih ivotinja masti imaju znaajnu ulogu. One su vaan izvor energije; 1 g masti oslobaa oko 38,9 kJ (ugljeni hidrati i proteini imaju 17,2 kJ/g) Prekomerno unete hranljive materije, organizam pretvara u masti i deponuje u pojedinim tkivima. Stvarni bioloki znaaj masti sastoji se u tome to su one rezervna hrana koju organizam ivotinja deponuje i koristi kada mu je potrebno. Najlake i najbre se koristi mast deponovana u jetri. Tako se masnoe jetre menjaju svakih 1-2 dana kod pacova, a potkone 15-20 dana. Masti su osim toga, mada u malim koliinama, pored fosfatida, sterola i dr. sastavni delovi membranske strukture elija. 5.1.1.3 FIZIKE OSOBINE PRAVIH MASTI Specifina teina svih masti je manja od 1,0. Masti se ne rastvaraju u vodi, ali se mogu dobiti stabilne emulzije dodatkom supstanci, koje smanjuju povrinski napon, kao na primer, sapuni, proteini, une kiseline, deterdenti i dr. U tankom crevu une kiseline emulguju masti i na taj nain omoguavaju njihovo varenje i apsorpciju. Mleko je primer emulzije masti stabilizovane proteinom. Svaka kapljica masti okruena je slojem proteina u koji je ugraen sloj lecitinskih kapljica (haptogena membrana). Mehanikim razbijanjem membrane oslobaa se mast mleka i dobija buter. Taka topljenja prirodnih masti nije otra, poto su one smea raznih triglicerida. Gliceridi masnih kiselina s veim brojem ugljenikovih atoma tope se na vioj temperaturi od glicerida masnih kiselina, koje imaju manji broj ugljenikovih atoma. Najniu taku topljenja imaju gliceridi nezasienih masnih kiselina. Mnogi od njih su, kao na primer triolein, teni na sobnoj temperaturi. Tene masti se zovu ulja. Masti hladnokrvnih ivotinja i bilja su tene na sobnoj temperaturi, a masti toplokrvnih ivotinja su vrste. Postoji razlika u taki topljenja masti i u istom organizmu. Potkona mast ima niu taku topljenja od rezervne masti u abdominalnoj upljini. Priroda na taj nain osigurava istu konzistenciju i viskozitet masti u unutranjim delovima tela, gde je temperatura via i u potkonom tkivu, gde su masti izloene spoljnom hlaenju. To se postie selektivnim ugraivanjem nezasienih masnih kiselina. Usled toga se poveanje take topljenja kree paralelno sa smanjenjem jodnog broja. 5.1.1.4 HIDROLIZA MASTI Dejstvom pregrejane vodene pare, alkalija ili specifinih enzima (lipaza) masti se hidrolizuju. Hidroliza masti s koncentrovanim

alkalijama ili alkalnim karbonatima, poznata pod imenom saponifikacija, odavno se primenjuje za dobijanje sapuna koji su alkalne soli viih masnih kiselina. Saponifikacija je najdue poznati proces hidrolize masti od ega i dolazi opti termin saponifikacija, ne samo za alkalnu hidrolizu masti nego i za hidrolitiko cepanje bilo kog estra.

Saponifikacija (- hidroliza) masti pod dejstvom alkalija

Lipidi koji se mogu hidrolizovati nazivaju se osapunjivim lipidima. Saponifikacijom se menja rastvorljivost, jer se pri podesnom razblaenju dobijeni proizvodi rastvaraju u vodi. Hidrolizom pravih masti dobijaju se, dakle, slobodne masne kiseline ili sapuni (ako je hidroliza izvrena alkalijama) i glicerol.

Hidroliza masti u probavnom traktu vri se pod katalitikim dejstvom enzima, koji se nazivaju lipaze. Ovi enzimi cepaju estarske veze postepeno, tako da prvo nastaju digliceridi, a posle dueg dejstva oslobaa se i drugi i trei molekul masne kiseline.

Hidroliza masti dejstvom lipaza iz pankreasa i creva

Lipaza ima u visokoj koncentraciji u pankreasu, crevnom zidu i u jetri. Lipaze pankreasa otcepljuju masne kiseline, koje se nalaze u poloaju i ', a lipaze crevnih zidova cepaju -gliceride. Lipaze deluju na emulgirane masti. Glicerol, poznat i pod imenom glicerin, nije samo stalni sastojak masti (triglicerida) nego i lecitina i kefalina. Po svom hemijskom sastavu glicerol je pro-pantriol-1, 2, 3. To je bezbojna, gusta (d = l,26), vrlo viskozna tenost slatkog ukusa. Mea se s vodom u svakom odnosu, a isto tako i sa etanolom i acetonom. Kao i od drugih polivalentnih alkohola i od glicerola

nastaju eeri (trioze) biolokom oksidacijom. Sam glicerol je sporedni proizvod alkoholnog vrenja. Slobodni i esterifikovani ghcerol daje akroleinsku reakciju zagrevanjem s kiselim kalijum sulfatom (KHSO4) ili bezvodnim CaCl2.

5.1.1.5 MASNE KISELINE PRIRODNIH GLICERIDA Sve masne kiseline koje se nalaze u prirodnim mastima imaju po pravilu prav lanac i paran broj ugljenikovih atoma. Ovo je potpuno razumljivo, poto se danas zna da masne kiseline nastaju biolokom kondenzacijom dva po dva ugljenikova atoma tzv. C2 jedinica, koje se nazivaju aktivni ostaci siretne kiseline. U mastima su najvie zastupljene masne kiseline sa esnaest i osamnaest ugljenikovih atoma: palmitinska (C16H32O2) i stearinska kiselina (C18H36O2). U rezervnim mastima nalaze se pored zasienih masnih kiselina i takve sa nezasienim ugljovodonikovim lancem, i to esto u veoj koliini. Zasienim masnim kiselinama odgovara bruto formula C nH2nO2, a nezasienim s jednom dvogubom vezom C nH2n 2O2 sa dve dvogube veze CnH2n4O2, sa tri C nH2n6O2. Ima masnih kiselina i sa trogubom vezom. U nie navedenoj tabeli date su najvanije prirodne zasiene masne kiseline. Veina od njih se nalazi u kravljem buteru.

Zasiene masne kiseline

Palmatinska kiselina C 16H32O2 formula

skraena

Palmatinska kiselina C 18H32O2 formula

skraena

Od nezasienih masnih kiselina najrasprostranjenija je oleinska kiselina, koja ima jednu dvogubu vezu i 18 ugljenikovih atoma. Dvoguba veza se nalazi na sredini lanca izmeu 9 i 10 ugljenikovog atoma ( 9):

Oksidacijom oleinske kiseline dobija se pelargonska kiselina CH 3 (CH 2) 7COOH i azelainska kiselina HOOC(CH 2 ) 7 COOH, to

potvruje da se dvoguba veza nalazi na sredini lanca. Oleinska kiselina je cis-oblik; dejstvom azotaste kiseline, azotne kiseline ili zagrevanjem sa NaHSO 3 ona prelazi u trans-oblik elaidinsku kiselinu, koja je vrsta na sobnoj temperaturi i lako kristalie. Adiranjem dva vodonikova atoma (hidrogeniranjem) oleinska kiselina prelazi u stearinsku kiselinu. Pored oleinske, postoji i palmitoleinska kiselina C 15H29COOH (9), koja hidrogenizacijom daje palmitinsku kiselinu. Jednu dvogubu vezu ima i ricinolna kiselina. U ricinusovom ulju ona iznosi 80% ukupnih masnih kiselina. Docnije emo se susresti sa nervonskom kiselinom, koja ima 24 ugljenikova atoma i dvogubu vezu na 15.

Dve dvogube veze ima linolna kiselina ( 9,12):

a tri nezasiene veze ima linolenska kiselina ( 9, 12, 15).

Gliceridi ovih nezasienih masnih kiselina nalaze se u lanenom ulju (Oleum lini) i drugim suivim uljima (semenki hmelja, suncokreta,

tikve, kokosa, aloje). Ova ulja se na vazduhu oksidiu i daju smolu, koja vie nije masna i ne rastvara se u acetonu. Ova njihova osobina je od bitne vanosti za bojenje i lakiranje. Od masnih kiselina koje imaju etiri dvogube veze ( 5, 8, 11, 14) spomenuemo arahidonsku kiselinu sa 20 ugljenikovih atoma:

Na svakoj dvoguboj vezi u molekulu nezasienih masnih kiselina postoji mogunost izomerije. Sluaj oleinske kiseline i elaidinske kiseline ve smo spomenuli. Od linolne kiseline koja ima dve dvogube veze postoje etiri izomera: cis-cis, trans-trans, 9 cis-12 trans, 9 trans12 cis. Prirodna linolna kiselina je smea od najmanje dva izomera. U mnogim uljima nalaze se mnogostruko nezasiene masne kiseline, meu njima i sa trogubom acetilenskom vezom kao, na primer, taricinska kiselina koja ima 18 ugljenikovih atoma i trogubu vezu izmeu 9 i 10 ugljenikovog atoma.

Pored toga to su masti za ivi organizam vrlo bogat izvor energije, pokazalo se da su izvesne masne kiseline, i to nezasiene, od naroite vanosti za ishranu. Nedostatak nekih masnih kiselina u hrani, kao to su linolna, linolenska, arhidonska i druge, dovodi do oboljenja ivotinja (na primer: pojava lezija na koi kod pacova). Ovakve masne kiseline, koje organizam ne moe sam da sintetie, ve mora da ih dobija s hranom, zovu se esencijalne ili bitne masne kiseline. 5.1.1.6 KVARENJE MASTI Izolovane iz svoje prirodne sredine, masti se kvare pod uticajem atmosferilija i mikroorganizama. One promene boju, poute ili posmee, neprijatnog su mirisa i ukusa. U narodu se kae mast se pokvarila, upalila, uegla. Tokom kvarenja masti, dolazi do slabe hidrolize, pri emu se oslobaaju isparljive masne kiseline neprijatnog mirisa. Istovremeno se deava oksidacija nezasienih masnih kiselina na dvoguboj vezi. Pri tome se preko peroksidnih derivata stvaraju aldehidi, ketoni i masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma.

Lake se kvare masti, koje sadre vie nezasienih masnih kiselina. Kvarenje masti moe da se sprei i dodavanjem razliitih antioksidansa, Kao npr.: vitamina E, vitamina C, glutationa i sl. Hidrogenizacija masti. - Moderna tehnologija prehrambene industrije daje na trite hidrogenizovane masti. Masti i ulja se hidrogenizuju u prisustvu katalizatora (Ni). Nezasiene masne kiseline u tom procesu adiraju vodonik na mestima gde se nalaze dvogube veze i tada nastaju od ulja vrste masti. Zbog toga se ovaj postupak zove proces ovravanja. 5.1.1.7 ISPITIVANJE MASTI I ULJA Vrlo esto je potrebno da se zna iz kojih su triglicerida sastavljene prirodne masti i ulja, koliko imaju zasienih, a koliko nezasienih masnih kiselina i da li imaju slobodnih masnih kiselina. U tu svrhu se mast analizira. Za ispitivanje masti i ulja postoje fizike i hemijske metode. Fizikim metodama se odreuje taka topljenja, taka ovravanja, specifina teina, indeks prelamanja. Od hemijskih metoda najvanije su: odreivanje kiselinskog broja, saponifikacionog broja, jodnog broja, Reichert-Meissl-ovog broja i acetilnog broja. Kiselinski broj. - Prirodne masti, a naroito ulja, sadre i slobodne masne kiseline. Kad se ulja rafiniu za jelo, moraju da se oslobode slobodnih masnih kiselina. Kiselost masti moe se poveati i stajanjem ili kvarenjem masti. Koliina slobodnih masnih kiselina u mastima i uljima odreuje se titiranjem sa KOH. Broj potroenih mg KOH za neutralisanje 1 g masti je kiselinski broj ispitivane masti. Saponifikacioni broj. - Zagrevanjem masti sa standardnim alkoholnim rastvorom KOH na vodenom kupatilu odreuje se saponifikacioni broj. Definie se kao broj mg KOH, potrebnih da se saponifikuje 1 g masti ili ulja. Tokom zagrevanja saponifikuju se i slobodne i vezane masne kiseline. Poto pri saponifikaciji svaka karboksilna grupa masne kiseline reaguje s jednim molekulom KOH ili NaOH, jasno je da nam koliina potroenog KOH daje podatak o broju karboksilnih grupa. Masti koje imaju masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma imae vie karboksilnih grupa u 1 g masti, nego one koje su

sastavljene od masnih kiselina s veim brojem ugljenikovih atoma. Veliki saponifikacioni broj ukazuje da je mast sastavljena od masnih kiselina s kraim lancem, a mali saponifikacioni broj da je mast sastavljena od masnih kiselina s duim lancem. ta vie, poto ekvivalenat triglicerida troi tri ekvivalenata KOH (M.T. = 56), moemo iz saponifikacionog broja da izraunamo i prosenu molekulsku teinu smee triglicerida iz sledee formule:

Tako, na primer buter, koji sadri vie masnih kiselina s kraim lancem ima saponifikacioni broj 220-230, a margarin koji ima vie masnih kiselina s duim lancem oko 195. Jodni broj. Stepen nezasienosti masti i ulja je najvaniji faktor od koga zavise i fizike i hemijske osobine masti. Nezasiene masne kiseline lako podleu oksidaciji na mestu dvogube veze i zbog toga dolazi do kvarenja masti. Koliina nezasienih masnih kiselina u ispitivanoj masti odreuje se merenjem koliine joda koju mast moe da vee. Jod se pri tome adira na dvogubim vezama nezasienih masnih kiselina, koje prelaze u zasiene halogenske derivate:

Jodni broj se definie kao broj grama J 2 koje vezuje 100 g masti. Reichert-Meissl -ov broj nam daje podatak o koliini isparljivih masnih kiselina (sa manje od dvanaest ugljenikovih atoma) u ispitivanoj masti. Odreuje se na taj nain to se mast prvo saponifikuje, iz dobijenih sapuna se oslobode masne kiseline dodavanjem neke anorganske kiseline, a zatim se predestiluju vodenom parom isparljive masne kiseline. Broj mililitara 0,1 N KOH, potrebnih za neutralisanje isparljivih masnih kiselina u destilatu dobijenom od 5 g masti, jeste Reichert-Meissl-ov broj Acetilni broj odreuje koliinu slobodnih hidroksilnih grupa u ulju ili masti. 5.1.1.8 VOSKOVI Voskovi su slini pravim mastima po svom estarskom karakteru, ali zbog toga to nemaju glicerola, nego su monoestri masnih kiselina

pravog lanca s isto takvim jednovalentnim alkoholima, oni su po svojim fizikim i hemijskim osobinama sasvim odvojena grupa jedinjenja. Prave masti slue kao rezervna hrana i izvor energije u elijama, a voskovi se redovno nalaze na epidermi, koja ih lui da bi spreila prolaz vlage. Na taj nain se biljke uvaju od gubitka vode i od prodiranja plesni-parazita. Kod ivotinja je uloga voskova epitela funkcionalno ista. Tako ptice plivaice maste perje voskom (stearinolni oleat) iz specijalne lezde. Pelinji vosak . Ima mnogo vrsta pela (naa domaa vrsta je Apis mellifica), no vosak im se malo razlikuje po fizikim i hemijskim karakteristikama: kiselinski broj 17,0; jodni broj 5,8; saponifikacioni broj 84,4; t.t. 64. Vosak se lako rastvara u etru, hloroformu i ugljentetrahloridu. Treba imati na umu da je vosak prirodni proiz vod i da nije homogeno graen. On je uglavnom estar miricilalkohola C30H61OH. Miricilalkohol je vezan za palmitinsku, palmitooleinsku, hidroksipalmitinsku ili cerotinsku kiselinu. U pelinjem vosku ima do 12% ugljovodonika (C 19 H 38 , C 31 H 62 ). Cetaceum ili spermacet je sastavni deo ulja, koje se nalazi u anthrum cranii nekih vrsta kitova. Sastoji se od palmitinskog estra cetilnog alkohola CH3(CH2)14CO OCH2(CH2)14CH3. Spermacet se upotrebljava u medicini i kozmetici za pripremu masnih podloga i kremova. Danas se skoro iskljuivo dobija sintetiki. Voskovima sline materije nalaze se u lanolinu, masti ovije vune. To je smesa holesterol-palmitata, stearata i oleata. I on se obilno koristi u medicini i kozmetici, jer moe da vee dvostruko veu koliinu vode od svoje teine. 5.1.2 FOSFATIDI Fosfatidi, poznati i pod imenom fosfolipidi su komplikovanije graeni od neutralnih masti, a po svojoj biolokoj funkciji spadaju u konstantni element ivotinjskog tkiva. Nezamenjiva je njihova uloga u izgradnji elijske membrane i unutranje strukture elija. Fosfatida ima u svim organima, a naroito je bogato nervno tkivo i umance jajeta. U miiima je sadraj fosfatida proporcionalan s vanou njihove funkcije: najvie ih ima u sranom miiu. Fosfatidi su po svojoj hemijskoj strukturi diestri fosforne kiseline. Alkoholna komponenta jedne estarske veze je glicerol ili sfingol, a druge amino alkoholi - holin i holamin, aminokiselina - serin i inozitol. Najbolje ih je podeliti prema glavnoj alkoholnoj komponenti na: glicero-fosfatide i sfingolipide.

5.1.2.1 GLICERO FOSFATIDI Fosfatidne kiseline su najprostiji fosfatidi. One su derivati glicerinfosforne kiseline, ije su alkoholne grupe glicerola esterifikovane viim masnim kiselinama. Prema poloaju fosfome kiseline, razlikujemo i derivate glicerinfosforne kiseline:

Mnogi fosfatidi imaju u svom molekulu glicerinfosfornu kiselinu. Dokazano je (Baer) da svi prirodni fosfatidi, pa i prirodne fosfatidne kiseline imaju L--konfiguraciju:

R 1 i R 2 su ostaci viih masnih kiselina. Fosfatidnih kiselina ima u maloj koliini u mnogim biljnim i ivotinjskim organima. U krvi su naene u obliku kalcijumove soli. Smatra se da su one prethodnici drugih krvnih fosfatida i da iz njih nastaju drugi fosfatidi. Pangborn je 1941. godine izolovao iz goveeg srca jednu fosfatidnu kiselinu, kojoj je dao ime kardiolipin. To je jedna polifosfatidna kiselina; nalazi se u lipidnoj frakciji za koju se smatra da daje pozitivnu reakciju kod Wassermann-ove probe na sifilis. Lecitini imaju u svom molekulu amino-alkohol holin, koji je estarski vezan za fosfornu kiselinu. Pored toga su alkoholne grupe glicerola esterifikovane viim masnim kiselinama. Amino-alkohol holin spada u kvarternerne amonijumne baze. Hemijsko ime mu je: etanol-trimetil-amonijum-hidroksid i kao sve baze toga tipa ima pozitivno naelektrisanje na azotovom atomu.

Lecitini se hidrolizuju dejstvom baza, kiselina i hidrolitikih enzima, jer su masne kiseline i fosforna kiselina estarski vezane sa glicerolom. Baza je u glicerin-fosfatidima vezana na ostatak fosforne kiseline. I kod ovih jedinjenja fosforna kiselina moe da se vee na ili ugljenikov atom glicerola i prema njenom poloaju razlikujemo i -lecitine. Dokazano je da su prirodni glicerofosfatidi optiki aktivni L--lecitini i L-kefalini.

Lecitini iz pojedinih ivotinjskih organa imaju razliite zasiene i nezasiene masne kiseline. Tako lecitini iz jetre raznih ivotinja imaju vrlo specifino rasporeene masne kiseline: nezasiene masne kiseline se obino nalaze na -ugljenikovom atomu glicerola, a zasiene na . Lecitini se rastvaraju u etru, hloroformu i toplom alkoholu, a rastvaraju se u acetonu. Na taj nain mogu da se izoluju lecitini ostalih masti taloenjem acetonom. Izolovanje lecitina je vrlo teko, se zbog prisustva nezasienih masnih kiselina lako oksidiu vazduhu. ne od jer na

Bioloka vanost lecitina je mnogostruka. Oni su bitni sastojci elija, igraju vanu ulogu u procesu zgruavanja krvi. Otrovi egzotinih zmija, kao i naih otrovnica, imaju enzime (lecitinaze), koji specifino hidrolizuju samo estarsku vezu sa nezasienim masnim kiselinama u lecitinima. Preostali deo lecitinskog molekula, koji se zove lizolecitin, je jako hemolitiko sredstvo. Ujed zmija otrovnica izaziva, prema tome, jaku hemolizu. Kefalini se uvek nalaze zajedno s lecitinima u ivotinjskim organima. Slabo se rastvaraju u alkoholu i na taj nain se mogu odvojiti od lecitina. Oni su posle lecitina najrasprostranjeniji

glicerofosfatidi. Po svojoj hemijskoj strukturi su vrlo slini lecitinima, izuzev to imaju drugu bazu. Poznate su dve vrste kefalina: holamin-kefalin i serin-kefalin. Prvi sadre azotnu bazu holamin (HOCH 2CH2NH2 = etanolamin), a drugi aminokiselinu serin.

Aminokiselina serin je bioloki prethodnik holamina. Biolokom metilacijom vodonikovih atoma u amino-grupi holamina sa aktivnim metioninom prelaze holamin-kefalini u lecitine. Prirodni kefalini imaju levu konfinguraciju (L--kefalini). Holamin-kefalini mogu da se odvoje od serin-kefalina na osnovu njihove razliite rastvorljivosti u organskim rastvaraima (hloroformu i etanolu). Kao i lecitini vrlo su osetljivi na svetlost i oksidaciju, jer sadre nezasiene masne kiseline. Odnos nezasienih masnih kiselina prema zasienim masnim kiselinama u holamin-kefalinima izolovanim iz raznih organa je razliit. Tako je Debuch naao da holamin-kefalini modanog tkiva imaju 48,8% zasienih i 51,2% nezasienih masnih kiselina. Holamin-kefalini kao i lecitini igraju vanu ulogu u procesu zgruavanja krvi, transportu, resorpciji i metabolizmu masnih kiselina. Serin-kefalini se nalaze uvek u obliku soli Na, K, Ca i Mg, a sadre uglavnom stearinsku i oleinsku kiselinu. Dokazano je da su oni neophodni za metabolizam katjona u eritrocitima. Plazmalogeni su vrlo rasprostranjeni glicerofosfatidi. Otkrio ih je Feulgen 1924. godine. Dejstvom sublimata ili sumporne kiseline oslobaaju se iz plazmalogena aldehidne grupe, koje se boje crveno sa fuksin-sumporastom kiselinom (plazmal-reakcija). Na osnovu ovakvog ponaanja smatralo se da plazmalogeni nemaju u svom molekulu vie masne kiseline, nego jedan vii masni aldehid. Tako je Rapoport sa saradnicima 1957. godine dokazao da se plazmalogeni

sastoje iz jednog mola aldehida, koji je vezan samo za -poloaj glicerola enoletarskom vezora. Na -poloaju se nalazi ostatak nezasiene masne kiseline, a u -poloaju ostatak fosforne kiseline sa azotnom bazom, koja moe biti etanolamin ili holin.

Plazmalogen Plazmalogena ima u sranom i skeletnim miiima, mozgu, jetri i jajima. Inozitolfosfatidi sadre umesto aminoalkohola, ciklini estovalentni alkohol mezo-inozitol. Izolovao ih je Anderson 1930. godine iz bacila tuberkuloze, a posle toga su naeni i u drugom ivotinjskom i biljnom materijalu. Inozitolfosfatidi spadaju takoe u glicerofosfatide, jer sadre glicerol, dva mola masnih kiselina, inozitola i jedan ili vie mola fosforne kiseline.

Izolovani su, osim toga, inozitolfosfatidi velike molekulske teine koji sadre holamin, galaktozu i vinsku kiselinu.

Inozitolfosfatidi su kiselog karaktera i u prirodi se nalaze u obliku mineralnih soli (X = Na, Mg, K, Ca). Ima ih u sranom miiu (5-10% od ukupnih fosfolipida), u jetri pacova, goveda, svinje, u kvascu i soji. Prema podacima Claude-a. etvrti deo lipida mikrozoma sastoji se od inozitolfosfatida. Inozitolfosfatidi, koji sadre dva mola fosforne kiseline (difosfoi-nozitidi) naeni su u modanom tkivu.

5.1.3 SFINGOLIPIDI Glavna alkoholna komponenta sfingolipida je nezasieni aminoalkohol sfingol. Sfingol ima 18 ugljenikovih atoma, dvostruka veza se nalazi izmeu 4 i 5 ugljenikovog atoma, amino-grupa na drugom, a alkoholne grupe na prvom i treem ugljenikovom atomu. Hemijsko ime sfingola je: l,3-dihidroksi-2-amino-oktadecen-4.

Sfingolfosfatidi se nalaze u mielinskoj ovojnici nervnog tkiva i po tome se nazivaju sfingomielini. Izolovao ih je Thudichum jo 1884. godine iz mozga. U starijoj literaturi poznati su pod imenom diaminofosfatidi, jer sadre dva amino-alkohola: sfingol i holin. Hidrolizom sfingolfosfatida dobija se pored sfingola, jedan mol masne kiseline i fosforil-holin. Masna kiselina je vezana amidno za amino-grupu sfingola, a ostatak fosforilholina estarski sa primarnom alkoholnom grupom sfingola.

U sfingomielinima iz modanog tkiva nalazi se stearinska, lignocerinska ili nervonska kiselina, a sfingomielini iz plua i jetre imaju palmitinsku i lignocerinsku kiselinu. Sfingomielini su mnogo stabilniji od drugih fosfatida. Ne rastvaraju se u etru i hladnom alkoholu, a rastvaraju se u hloroformu, benzolu i toplom alkoholu. Kod uroene smetnje u metabolizmu lipida, dolazi do nagomilavanja sfingomielina u jetri, slezini i mozgu (NiemannPieck- ova . bolest). 5.1.4 CEREBROZIDI Cerebrozidi su prvo izolovani iz mozga (Thudichum 1874. godine) i po latinskom nazivu cerebrum dobili su ime. Mozak je najpogodniji materijal za izolovanje cerebrozida, mada se nalaze i u drugim tkivima: jetri, slezini, bubregu, nadbubrenoj lezdi, pluima, timusu, umancetu jajeta i ribljoj spermi. Cerebrozidi spadaju u sfingolipide, ali ne sadre fosfornu kiselinu i holin. Od sfingomielina se razlikuju po tome to umesto fosforilholina imaju jedan mol eera, obino galaktoze. Zbog toga to sadre eer nazivaju se i saharolipidi, odnosno galaktolipidi, ako sadre galaktozu. Molekul eera je glikozidno vezan za primarnu alkoholnu grupu sfingola.

Masna kiselina je u cerebrozidima vezana za amino-grupu sfingola na drugom ugljenikovom atomu. Poznate su etiri masne kiseline, koje daju poseban karakter cerebrozidima. Sve one sadre 24 ugljenikova atoma. a. Kerazin sadri zasienu lignocerinsku kiselinu:CH3(CH2)22COOH b. Cerebron sadri cerebfonsku kiselinu:CH3(CH2)21 CHOH . COOH c. Nervon sadri nezasienu ( 15) nervonsku kiselinuCH 3 (CH 2 ) 7 -CH = CH-(CH 2 ) 13 -COOH d. Oksinervon sadri oksinervonsku kiselinu. Sulfatidi. - Blix je 1933 godine izolovao iz goveeg srca cerebrozide, koji su sadravali ostatke sumporne kiseline. Sumporna kiselina je u sulfatidima estarski vezana za trei ugljenikov atom galaktoze. Zbog toga su ovi lipidi kiselog karaktera i nalaze se obino u obliku kalijumove soli. Sadre uglavnom cerebronsku kiselinu. Gangliozidi . - U ganglijama su naeni sfingolipidi, ija se eerna komponenta sastoji od polisaharida. Pojedini gangliozidi se razlikuju po eernoj komponenti, koja sadri pored heksoza, amino-eere i neuraminsku kiselinu. Na donjoj slici je data formula najrasprostranjenijeg gangliozida G IV.

Formula gangliozida

Prostaglandini . - Prostaglandini su nedavno otkriveni u prostati ovnova i drugih sisara. Pokazalo se, medutim, da se nalaze i u drugim organima i tkivima u vrlo malim koliinama. Oni su modulatori aktivnosti hormona. Razliiti lanovi ove grupe lipida stimuliu kontrakciju glatkih miia i sniavaju krvni pritisak .

Slika 5.1 - Nastajanje prostaglandina iz poli-nezasiene masne kiseline:8, 11, 14-eikozatrienska kiselina

Prostaglandini nastaju iz poli-nezasienih masnih kiselina, oksidativnim zatvaranjem ciklopentanskog ili ciklopentenskog prstena na sredini ugljovodoninog lanca kiseline (slika 5.1). 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA Polarni lipidi se rastvaraju u organskim rastvaraima, a u vodi obrazuju micele. Ovo je karakteristino za sva jedinjenja, koja imaju u svom molekulu i nepolarne (hidrofobne) i polarne (hidrofilne) grupe. Takva jedinjenja se nazivaju amfipatina. Najprostija amfipatina jedinjenja su sapuni, koji su soli viih masnih kiselina. Oni sadre nepolarni ugljovodonini niz od 10 i vie C-atoma, a na vrhu polarni, negativno naelektrisan anjon (slika 5.2). Ovakva jedinjenja voda disperguje u micele, jer se njihovi nepolarni delovi odbijaju od vode, iji se molekuli vrsto dre meusobno povezani vodoninim vezama. Zbog toga se molekuli sapuna grupiu u micele, upravljajui svoj polami deo prema vodi (odnosno povrini micele), a u unutranjem delu se zbijaju nepolarni lanci ugljovodnika, privlaei se van der Waals-ovim silama. Treba da se naglasi, da nema pravih stehiometrijskih veza izmeu ugljovodoninih lanaca u miceli i zbog toga je pravilnije rei hidrofobne meureakcije. Mnoge elijske komponente su amfipatinog karaktera i grade estice u kojima je nepolarni deo sakriven od vode (npr. estice globularnih proteina).

Slika 5.2 Micele, mono- i bimolekulski slojevi lipida u vodi

Fosfogliceridi spadaju u najpolarnije lipide. Njihovi ostaci fosforne kiseline su negativno naelektrisani kod pH=7, a ostatak amino-alkohola (holina, etanolamina) i amino-grupa serina, pozitivno. Pojedini fosfogliceridi se razlikuju u veliini i broju naelektrisanja, to znatno utie na strukturu micela, kao i mono-i bimolekulskih slojeva lipida koji ine membranu elije. Polarni lipidi mogu da se raspre po vodenoj povrini gradei monomolekulski sloj. U sloju su alifatini lanci upravljeni prema vazdunoj, gasnoj fazi koja je relativno hidrofobna, a polarni deo lipida se nalazi prema vodenoj povrini. Bimolekulski slojevi lipida lako nastaju, ako se stave u pukotinu izmeu dva vodena prostora. U takvim dvoslojima, alifatini lanac se protee unutar dvosloja, a polarni delovi tre prema vodenoj fazi. Ovakav tip fosfolipidnih slojeva ima osobine, vrlo sline elijskim membranama. Oni slobodno proputaju molekule vode, a nepermeabilni su za proste katjone (Na+ i K+) i anjone (Cl). Pored toga imaju veliki elektrini kapacitet i rezistentnost, jer je alifatini lanac izuzetno slab provodnik. Poto fosfolipidi spontano grade dvosloje, pretpostavlja se da elijske membrane imaju lipidno dvoslojno jezgro. U vezi s tim ne treba da se zaboravi, da elijska membrana sadri 40% i vie polarnih lipida. Jedino plazma-membrane viih ivotinja sadre dosta i holesterola (slika 5.3).

Slika 5.3 - Lipidni sastav membrane eritrocita razliitih ivotinja: H-holesterol, PE-fosfatidiletanolamin, PC-fosfatidilholin i SP-sfingomielin

5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI 5.1.6.1 UVOD Steroidi i karotinoidi su derivati nezasienog ugljovodonika izoprena. Jedinjenja izoprenske strukture vrlo su rasprostranjena u biljnom i ivotinjskom svetu. Najvaniji predstavnici ove grupe jedinjenja su, pored steroida i karotinoida, terpeni i kamfori. Ruika je jo 1922. godine pretpostavio da bioloka sinteza svih ovih jedinjenja ide preko jednog zajednikog prethodnika. Ruikinu izoprensku hipotezu su pre tridesetak godina dokazali Lynen, Bloch, Popjak i Folkers. Ustanovljeno je da bioloka sinteza steroida i karotinoida ide preko aktivnog izoprena, koji nastaje od aktivne siretne kiseline odnosno koenzima O // A (CH 3 - C ~ S CoA) 5.1.6.2 PODELA STEROIDA Steroidi su velika grupa prirodnih jedinjenja s vrlo arolikim fiziolokim dejstvom. Svi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Spadaju u lipide koji ne mogu da se saponifikuju tj. posle dejstva alkalija zadravaju lipoidni karakter. Steroidi se dele na: Sterole 1) 2) 3) Zoosterole, ivotinjskog porekla Fitosterole, biljnog porekla i Mikosterole iz gljivica

Vitamine D grupe une kiseline Saponine Kardiaka biljnog porekla Seksualne hormone: estrogene, gestagene ili progestacione i androgene Kortikosteroide - hormone kore nadbubrene sledeoj tabeli dat je pregled najvanijih steroida. 5.1.6.3 STEROLI Osnovni ugljovodonik iz koga se izvode steroli, une kiseline, seksualni hormoni i hormoni kore nadbubrene ljezde jeste ciklopentano-perhidrofenantren, koji se zove steran. Steran je zasieni aliciklian ugljovodonik. ljezde. U

Steroidi i njihova bioloka funkcija Grupa 1. Steroli Predstavnik Holesterol Mesto nalaenja i funkcija nalazi se u svim ivotinjskim elijama i plazmi; izgraduje elijsku membranu i polazni je materijal za sintezu mnogih steroida nalazi se u koi; provitamin D

7-dehidroholesterol Ergosterol

nalazi se u kvascu; provitamin D

2. une kiseline

Holna kiselina nalazi se u ui i crevima; olakava resorpciju masti hormon Corpus luteuma

Hormoni sa Progesteron 21 C-atoma sa 19 Catoma sa 18 C-atoma Kortekson Kortizol sa 19 atoma sa 18 atoma C- Testosteron

hormoni kore nadbubrene lezde

hormon testisa

C- Estradiol

hormon folikula

Radi lake klasifikacije i nomenklature mnogobrojnih derivata sterana, ugljenikovi atomi u prstenu su numerisani, a pojedini prstenovi obeleeni velikim slovima na sledei nain:

Steroli su alkoholni derivati sterana, koji na 17 ugljenikovom atomu imaju boni lanac, a na 10 i 13 ugljenikovom atomu metil-grupu ( CH3). Pojedini steroli se meusobno razlikuju po duini i srtukturi bonog lanca na 17 C-atomu i stepenu zasienja steranovih prstenova. Alkoholna grupa se u sterolima esto nalazi na treem ugljenikovom atomu. Steroli su vrste kristalne supstance, koje se nalaze u neosapunjivoj frakciji biljnih i ivotinjskih masti. Prema mestu nalaenja mogu se podeliti na: 1) Zoosterole ivotinjskog porekla 2) Fitosterole biljnog porekla 3) Mikosterole iz gljivica Holesterol (C27H46O) ili holesterin je najvaniji sterol ivotinjskog porekla. To je i prvi steroid koji je pronaen i izolovan iz unih kamenaca krajem 18. veka. Ime mu je dao Chevreuil, a znai mast iz ui (Cholestearin). Holesterol je vrsta kristalna supstanca, rastvara se u organskim rastvaraima i optiki je aktivan. Zajedno sa fosfatidima izgrauje elijske membrane. Ima ga u svim ivotinjskim organima, a najvie u mozgu (do 10%). Kada se mozak razriba sa peskom i ekstrahuje toplim alkoholom, dobijaju se posle hlaenja relativno isti kristali holesterola. U krvi ima oko 200 mg% holesterola, od ega je oko 35% esterifikovano masnim kiselinama (estri holesterola). U serumu je odnos obratan. Kod itavog niza oboljenja (masna degeneracija jetre, atheroskleroza) dolazi do nagomilavanja holesterol-estara. tumori,

Iz formule holesterola se vidi da boni niz ima osam ugljenikovih atoma i da se u prstenu B nalazi dvoguba veza izmeu 5 i 6 ugljenikovog atoma. Katalitikom hidrogenizacijom dvogube veze u prstenu B holesterola dobijaju se dva izomerna sterola: holestanol i koprostanol.

Holestanol i koprostanol su cis: trans-izomeri. Ovde se susreemo sa geometrijskom izomerijom, koja nastaje zbog toga to su zajedniki ugljenikovi atomi kondenzovanih prstenova fiksirani i supstituenti na njihovim valencama ne rotiraju slobodno u prostoru. Tako su u steranovom prstenu fiksirani 5 i 10, 8 i 9 i 13 i 14 ugljenikov atom. Kada se na ovakvim ugljenikovim atomima nalaze dva razliita supstituenta, oni mogu da lee iznad ili ispod ravni prstena. U sluaju kada se oba supstituenta nalaze na istoj strani ravni (iznad ili ispod) radi se o cis, a ako se nalaze jedan ispod a drugi iznad ravni prstena, onda se radi o trans-izomeru. Cisizomer se obeleava sa , a trans sa . Trans poloaj se u formulama obeleava isprekidanom linijom, a cis punom. U prirodnim steroidima su prstenovi B, C i D uvek u trans-poloaju, a samo prstenovi A i B mogu da zauzimaju cis i trans-poloaj. Iz tog razloga je kod steroida dogovorno uzeto da kao fiksna taka za obeleavanje izomera bude metil-grupa (CH3) na 10 ugljenikovom atomu, koja se uvek pie iznad prstena (cis).

Trei ugljenikov atom sterola na kome se nalazi hidroksilna grupa je asimetrian, a OH grupa je u poloaju cis () kod svih prirodnih sterola. Poto steroidi izgrauju elijske membrane od bitne je vanosti da molekuli steroida prileu uz membranu. Zbog toga su samo oni steroidi sastavni delovi membrana iji molekuli imaju odreeni izgled u prostoru. Molekuli

steroida se sastoje od cikloheksanskih prstenova, koji ne lee u jednoj ravni, ve mogu da imaju izgled stolice ili korita.

Iako u prirodnim sterolima svi prstenovi imaju izgled stolice, drugi oblik imaju molekuli iji prstenovi (A i B) zauzimaju trans-poloaj, od onih kod kojih su ovi prstenovi u cis-poloaju. Na donjoj slici se jasno vidi da samo molekul holestanola moe da prilee uz membranu, dok molekuli koprostanola ne mogu. Kod njih se prstenovi A i B nalaze u cis-poloaju i zbog toga prsten A tri

Slika 5.4 - Prostorni izgled molekula sterola sa razliitim poloajem prstenova A : B

Holesterol daje itav niz bojenih reakcija, koje se upotrebljavaju za njegovo odreivanje. Tako se hloroformski rastvor holesterola oboji postepeno ljubiasto dodatkom koncentrovane sumporne kiseline. To je reakcija po Salkowskom. Za kvantitativno odreivanje holesterola upotrebljava se Libermann-Burchard- ova reakcija. Po ovim metodama odreuje se ukupna koliina holesterola (slobodnog i esterifikovanog). Odvajanje slobodnog od esterifikovanog postie se taloenjem sa digitoninom. Digitonin taloi specifino samo -sterole. Esterifikovani holesterol se ne taloi, jer je hidroksilna grupa na treem ugljenikovom atomu esterifikovana masnom kiselinom. Holesterola ima u velikoj koliini u konoj masti. Ta mast se industrijski dobija iz ovije vune. Preiena se upotrebljava u medicini i kozmetici pod imenom lanolin (Adeps lanae). ivotinjski organizam sintetie holesterol. Kokoka sintetie celokupni holesterol koga snese u jajima. In vitro je dokazano da se sinteza holesterola deava u jetri, a verovatno i u drugim organima. Na eksperimentalnim ivotinjama takoe je dokazano da iz holesterola

nastaju une kiseline i itav niz hormona ciklo-pentano-perhidrofenantrenske strukture. Holestanol i koprostanol . Koprostanol nastaje iz holesterola u crevima dejstvom bakterija (bakterijska redukcija) i zbog toga se nalazi redovno u fekalijama (kopros izmet). Holestanol se nalazi stalno pored holesterola u ivotinjskom organizmu. Verovatno nastaje enzimskom hidrogenizacijom holesterola u tkivu. Holestanol se teko apsorbuje, stoga ga ima u izmetu daleko vie od holesterola. 7-Dehidro-holesterol nalazi se kod oveka iskljuivo u koi a sadri u prstenu B dve konjugovane dvogube veze. On je provitamin vitamina D 3 .

7-DEHIDROHOLESTEROL

VITAMIN

D3 (HOLE)- KALCIFEROL

Slika 5.5 - Nastajanje vitamina D3 iz provitamina dejstvom ultravioletne svetlosti

Stigmasterol (biljni sterol) ima istu konfiguraciju kao i holesterol, a u osnovi i istu strukturu; razlikuje se samo po etilnoj grupi, koja se nalazi na 24 ugljenikovom atomu u bonom lancu i jednoj dvoguboj vezi na 22 ugljenikovom atomu ( 22).

STIGMASTEROL C29H48O

Stigmasterol je dobio ime po Stigmata Maydis (dugaki vratovi tukova kukuruznog cveta), odakle je prvi put izolovan. Najvie ga ima u soji do 25% ukupnih sterola. Stigmasterol je postao od industrijskog i medicinskog znaaja od kako se uzima kao polazni materijal za sintezu progesterona i dezoksikortikosterona. Veina fitosterola ima 29 ugljenikovih atoma i dve nezasiene veze. To su spinasterol iz spanaa, brasikasterol iz slaice, fukosterol iz smeih algi, sinhol iz kininove kore i sitosteroli iz raznih biljaka.

Ergosterol je jedini steroid mikroorganizma, ija je struktura poznata. Nalazi se u kvascu odakle se tehniki i dobija. Prvo je dobijen iz glavnice rai (francuski ergot = Secale cornutum), koja nastaje kad se neoploeni cvet rai zarazi gljivicom Claviceps purpurea. Ergosterola ima i u plesni Aspergillus, Neurospora i u liajevima.

Taloi se digitoninom (3 -ol) i ima tri nezasiene veze. Konjugovane dvogube veze u prstenu B ( 5,7) karakteristine su za provitamine D grupe. U glavnici postoji jo jedan steroid fungisterol, a u kvascu zimosterol. 5.1.6.4 VITAMINI D GRUPE Rahitis ili engleska bolest je pojava usporene kalcifikacije kostiju kod dece i kod mladunaca domaih sisara i pilia. Kod dece koja su prohodala savijaju se duge kosti nogu i dobijaju O oblik, a kod manje dece rahitis se lako opaa po zakasnelom zaraivanju fontanele i ispupenom elu. Rendgenski se vidi rskaviast karakter kostiju u blizini zglobova, to slui kao bioloki test na eksperimentalnim ivotinjama. Kod rahitinih ivotinja (svinja) pojavljuju se rahitine kvrice na rebrima. Hopkins je ve 1906 godine pretpostavio da je ova patoloka pojava u vezi s nedostatkom akcesornih sastojaka hrane. Razinsky je smatrao da rahitis nastaje usled nedostatka suneve svetlosti. Docnije je Windaus- ove kola utvrdila da zraenje ivotnih namirnica moe da zameni sunanje pacijenata, a dejstvom ultravioletne svetlosti na ergosterol dobijen je antirahitini princip i nazvan vitamin. D. Kalciferol . Dejstvom fotona ultravioletne svetlosti odreene frekvencije na ergosterol nastaju u njegovom molekulu strukturne promene. Preduslov za te promene je postojanje konjugovane dvogube veze u prstenu B (provitamini D grupe) koju svetlosna energija otvara izmeu 9 i 10 ugljenikovog atoma. Jedinjenja iz kojih mogu da nastanu vitamini zovu se provitamini.

Slika 5.6 Nastajanje vitamina D2 iz ergosterola dejstvom ultravioletne svetlosti

Proces unutranjih strukturnih promena u molekulu provitamina nije tako jednostavan, tako da pored kalciferola nastaju i sporedni proizvodi kao: lumisterol, tahisterol i dr. Englezi su prvi napravili ist preparat vitamina D 2 , kome su dali ime kalciferol, jer pomae mineralizaciju kostiju. Iako vitatnin D 2 ima potpuno antirahitino dejstvo, vertebrati imaju jedan drugi vitamin. Taj vitamin, nazvan D 3, prvo je izolovao Brockmann hromatografijom u koloni iz ribljeg ulja, a Windaus je sintezom dobio njegov provitamin iz holesterola 7-dehidroholestrol. 7-dehidroholesterol nalazi se kod oveka iskljuivo u koi, gde se leti dejstvom suneve svetlosti akumuliraju rezerve potrebne za zimu. Niim ivotinjama je kalciferol verovatno prirodni D vitamin. Poznat je i vitamin D 4 i D5. Vitamini D grupe rastvaraju se iskljuivo u mastima. Nalaze se u uljima jetre (Oleum jecoris) riba (bakalara, tune, halibut) u velikim koliinama (0,2 mg%). Za ovekovu ishranu i profilaksu zanimljiv je sadraj provitamina D 3 (7-dehidro-holesterola) u svinjskim koicama. Vitamin D odreuje se biolokim i hemijskim metodama. Najpoznatija hemijska metoda je po Carr-Price-u sa SbCl 3. Kao standard slui 0,1% rastvor kristalnog, zraenog ergosterola u maslinovom ulju; 1 mg ovog rastvora ima jednu I. J. (internacionalnu jedinicu), a to je identino sa 0,025 g vitamina D2 ili 0,1 g zraenog ergosterola. 5.1.6.5 UNE KISELINE u koju izluuje jetra izliva se u duodenum zajedno sa sokom pankreasa. Ona sadri pored boja, holesterola, mucina i une kiseline. une kiseline su oksidacioni produkti steroida. One su kod sisara konjugovane sa glicinom ili taurinom.

H 2 N- CH 2 -CO O H glicin

H 2 N-CH 2 -CH 2 SO 2 OH taurin

Sve une kiseline smatramo teorijski derivatima holanske kiseline C 23 H 39 COOH, koje nema u ui:

U holanskoj kiselini vodonik na 5 ugljenikovom atomu nalazi se u cis-poloaju i prema tome une kiseline imaju koprostansku strukturu. Boni lanac na 17 ugljenikovom atomu je valerijanska kiselina. Holna kiselina je 3, 7, 12 trioksiholanska kiselina. Ima je u oveijoj i goveoj ui, a i kod drugih vertebrata. Hidroksilna grupa na treem ugljenikovom atomu je u poloaju trans () kod svih unih kiselina, tako da nijedna ne reaguje sa digitoninom. Holne kiseline ima u ui u daleko veoj koncentraciji od ostalih unih kiselina. Konjugovana sa glicinom zove se glikoholna, a sa taurinom tauroholna kiselina:

gliko - holna kiselina

tauro - holna kiselina

Dezoksiholna kiselina je dioksiholanska kiselina (3, 12). Prati holnu kiselinu kod svih spomenutih ivotinjskih vrsta. Isto se tako nalazi u ui konjugovana sa taurinom odnosno glicinom (dezoksiholna i glikodezoksiholna kiselina). Holna i dezoksiholna kiselina razlikuju se po rastvorljivosti njihovih barijumovih soli u alkoholu. One se mogu odvojiti i hromatografski.

dezoksi - holna kiselina

litoholna kiselina

Hiodezoksiholna kiselina (3, 6-dioksiholanska kiselina) naena je prvi put u svinjskoj ui (hys = svinja) vezana za glicin. Henodezoksiholna kiselina je izolovana prvo iz kokoije i guije ui. Izgleda da je to una kiselina zajednika gmizavcima i pticama. U neznatnoj koliini ima je i u ljudskoj ui. Ona je 3 7dioksiholanska kiselina. Litoholna kiselina je dobila ime po tome to se nalazi u unim konkrementima (lithos = kamen). U ui je ima malo 0,010,02%. Moe lako da se izoluje, jer se njena barijumova so teko rastvara. Litoholna kiselina je 3-holanska kiselina. une kiseline nastaju u jetri iz holesterola, to je dokazano sa izotopno obeleenim jedinjenjima. Vezivanje sa glicinom i taurinom deava se in situ. une kiseline i njihove soli smanjuju povrinski napon, deluju kao emulgatori, stabilizuju emulzije lipida i na taj nain direktno i indirektno aktiviraju delovanje lipaza i apsorpciju masnih kiselina u crevima. 5.1.6.6 SAPONINI Saponini su glikozidi, koji smanjuju povrinski napon vode. Mukanjem njihovih rastvora dobija se intenzivna i trajna pena kao kod sapuna. Rastvori saponina dejstvuju hemolitiki. Kvalitet saponina razliitog porekla odreuje se po jaini hemolize eritrocita u fiziolokom rastvoru. Najinteresantniji saponin je digitonin iz lia digitalis vrsta, koji specifino taloi steroide s 3 -hidroksilom (trans). Saponini imaju do 5 molekula glikozidno vezanih monosaharida. Posle otcepljenja eera ostaju genini (aglikoni) sa 27 ugljenikovih atoma.

5.1.6.7 KARDIACI BILJNOG POREKLA U biljkama se pored saponina nalaze esto i steroidni glikozidi, koji na specifian nain stimuliu rad srca. U veim dozama prekidaju rad srca u sistoli. Primitivni narodi stavljaju ekstrakte takvih biljaka na vrhove strela radi otrovnog delovanja. Glikozidi domae biljke Digitalis purpurea i Digitalis lanata, purpurea glikozidi, digilanid, gitoksin i digitoksin izolovani su u kristalnom stanju i upotrebljavaju se u medicini. Njihovi genini su gitoksigenin i digitoksigenin, a eeri digitoksoza i glukoza.

DIGITOKSIGENIN Drugi vani glikozidi koji deluju na rad srca su strofantidin i konvalatoksin u listovima urevka (Convallaria maialis). Svi srani glikozidi daju Legal- ovu reakciju na aceton, zbog toga to sadre keto-grupu u bonom lancu i dvogube veze izmeu 20. i 21. ovo ugljenikovog atoma. 5.1.6.8 STEROIDNI HORMONI lezde s unutranjom sekrecijom izluuju supstance, koje u vrlo malim koliinama imaju specifino fizioloko dejstvo. Ovakve aktivne supstance zovu se hormoni. U nadbubrenoj lezdi, ovariju, corpus luteumu, testisima, nastaju od holesterola steroidni hormoni. Najbolje je ispitano nastajanje steroidnih hormona u nadbubrenoj lezdi, gde je ono i najraznovrsnije. Radi boljeg razumevanja stmkture steroidnih hormona i njihove bioloke sinteze, treba da ih podelimo prema broju ugljenikovih atoma na: 1) Hormone sa 21 ugljenikovim atomom. U ovu grupu spada hormon corpusluteuma progesteron i hormoni kore nadbubreue lezde: kortekson, kortikosteron, kortizol, aldosteron i dr. 2) Hormone sa 19 ugljenikovih atoma. Najvaniji hormon ove grupe je hormon testisa testosteron. 3) Hormone sa 18 ugljenikovih atoma. U ovu grupu spadaju enski seksualnihonnoni poznati pod imenom estrogeni. Predstavnik ove

grupe je estradiol. C21 Steroidni hormoni. U ovu grupu spada progesteron i hormoni kore nadbubrene lezde, poznati pod imenom kortikosteroni. Progesteron je hormon corpus luteuma, koji priprema mukozu uterasa da se oploeno jaje smesti. Do danas je otkriveno oko tridesetak kortikosterona od kojih su najvaniji: aldosteron, kortekson, kortikosteron, kortizol i kortizon. Njihova fizioloka uloga je vrlo raznovrsna: reguliu metabolizam elektrolita, ravnoteu vode, metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina.

PREGNAN Progesteron i hormoni kore nadbubrene lezde su po svojoj hemijskoj strukturi derivati zasienog aliciklinog ugljovodonika pregnana. Biosinteza C21 steroidnih hormona polazi od holesterola, skraivanjem njegovog bonog lanca na 17-tom ugljenikovom atomu. Prvi meuproizvod je pregnenolon, koji jo uvek ima OH grupu na treem ugljenikovom atomu, a na 20. keto-grupu. Hemijsko ime pregnenolona je: pregnen-3-ol-20-on. Dehidrogenizacijom pregnenolona nastaje najvanije jedinjenje ove sinteze progesteron.

Slika 5.7 Nastajanje progesterona iz holesterola

Hormoni kore nadbubrene lezde nastaju iz progesterona uvoenjem jedne ili vie OH grupa u njegov molekul. Hidroksilacija progesterona odnosno uvoenje OH na 21, 17 i 11. ugljenikov atom, odigrava se na principu oksigeniranja sa O2 uz NADP i katalitikim dejstvom enzima steroid-oksigenaza. Poznata je 17-oksigenaza, 21. -oksigenaza i 11oksigenaza, koje katalizuju uvoenje OH grupa na 17., 21. i 11. ugljenikov atom u molekulu progesterona. Dejstvom oksigenaza jedne za drugom

nastaje kortizol, preko hidroksi-progesterona. Intetesantno je napomenuti da 17-oksigenaza ne dejstvuje na 21-hidroksi jedinjenje progesterona. Ona ne dejstvuje, dakle posle 21-oksigenaze nego samo pre nje. Ako se na 21. ugljenikovom atomu nalazi OH grupa, tada ne moe vie da se dobije steroid sa OH grupom na 17. ugljenikovom atomu. Od progesterona nastaje u tom sluaju kortikosteron (levi deo sheme).

Slika 5.8. Biosinteza hormona kore nadbubrene lezde

Steroidi, koji na 11. ugljenikovom atomu imaju hidroksilnu grupu reverzibilno prelaze u 11-ketosteroid. Tako kortizol reverabilno prelazi u kortizon. Aldosteron , jedan od vrlo aktivnih kortikosterona, sadri na 18. ugljenikovom atomu aldehidnu grupu. Ona nastaje verovatno oksidacijom CH 3 grupe na 18. ugljenikovom atomu. Aldehidna grupa u aldosteronu nije slobodna, ve gradi poluacetalni prsten sa OH grupom na 11. C-atomu.

17-Ketosteroidi su proizvodi raspadanja steroidnih hormona. Sastavni i neophodni stepen u procesu hormonalne regulacije je stalno inaktiviranje i izluivanje hormona mokraom. Prilikom inaktiviranja hormona dolazi do promena u njihovoj hemijskoj strukturi. Ovi procesi se deavaju u jetri, gde se inaktivirani hormoni i detoksiciraju vezivanjem za glukuronsku kiselinu. Oni se u obliku glukuronida izluuju u mokrai. Inaktivisanjem steroidnih hormona nastaju jedinjenja poznata pod imenom 17-ketosteroidi, to oznaava da ona na 17. C-atomu steranovog prstena imaju keto grupu. Odreivanje i praenje koncentracije 17-ketosteroida u mokrai je za dijagnostiku u humanoj medicini od velikog znaaja. Normalni ovek izluuje dnevno 1020 mg 17-ketosteroida. C19-Steroidni hormoni. Najvaniji steroidni hormon sa 19 ugljenikovih atoma je testosteron. Nalazi se u testisima, gde se i odvija njegova sinteza. Testosteron i njegov derivat androsteron dejstvuju na muki genitalni trakt i direktno utiu na pojavu sekundaraih mukih karakteristika: porast brade, rast petlove kreste, rogova kod ovna i bika, itd. Testosteron nastaje od progesterona preko meuproizvoda 17-hidroksiprogesterona i androstendiona. Pri tome dolazi do skraivanja bonog lanca na 17. ugljenikovom atomu za dva ugljenikova atoma.

Slika 5.9. - Biosinteza testosterona i androsterona

Androsteron je prvi put izolovan iz mokrae u kojoj ga normalno ima 12 mg u litri. Androsteron je 17- ketosteroid i moe da nastane razlaganjem kortikosterona.

Steroidni hormoni sa 18 ugljenikovih atoma . U ovu grupu spadaju enski seksualni hormoni estrogeni . Zovu se i folikularni hormoni, jer nastaju u folikulama ovarija za vreme menstrualnog ciklusa. Estrogeni izazivaju estrus kod nezrelih enki pacova tj. naglo sazrevanje i seksualni nagon. Svi estrogeni su derivati ugljovodonika sterana, samo je prsten A aromatinog karaktera (benzenov). Zbog toga OH grupa na treem ugljenikovom atomu ima osobine fenola. Osim toga, zbog dvogube veze izmeu 5 i 10 ugljenikovog atoma u prstenu A, estrogeni nemaju CH 3 grupu na 10 ugljenikovom atomu. Najvaniji estrogeni hormoni su: estron, estradiol i estriol.

Estradiol je najaktivniji i reverzibilno prelazi u estron pod dejstvom enzima estradiol-NAD-17--oksidoreduktaze. Estron prelazi u estriol ireverzibilno. Estriol se izluuje u mokrai kao glukuronid. Estrogeni su naeni u folikulima ovarija, ali se nalaze i u mokrai trudnica, placenti, nadbubrenoj lezdi. Interesantno je da estrona ima i u biljnom materijalu (jezgra kokosovih oraha). U mokrai kobila (equus lat. konj) otkrivena su jo dva estrogena hormona: ekvilin i ekvilenin.

Poto se nalaze samo u morai, pretpostavlja se da su ekvilin i ekvilenin nastali metabolinom desaturacijom estrona. Supstance sa estrogenim dejstvom nemaju specifinu konstituciju ili bar hemijsku grupaciju (funkciju) odgovornu za hormonalnu

aktivnost. To se vidi ne samo iz strukture estrogenih hormona, nego naroito iz injenice da su u raznom biolokom materijalu naene supstance estrogenog dejstva: biljnim klicama, cvetovima, plodovima, tresetu, mrkom i kamenom uglju, nafti. Nije se moglo dokazati da su te supstance identine sa estronom i estriolom, kao to je bio sluaj kod izolovanja iz palmine masti. Postoje i sintetiki preparati estrogenog dejstva kojima se slinost s prirodnim hormonima jedva nasluuje. Jedan od njih je stilbestrol (bis-p-oksifenil-dietileten).

5.1.7 KAROTINOIDI Karotinoidi ili lipohromi su obojene supstance masnog karaktera, koje se uglavnom nalaze u biljnim uljima. Od njih potie crvena boja paradajza (likopin), narandasta boja argarepe ( i -karotin), uta boja kukuruza (zeaksantin) i dr. Ime su dobili po tome to su prvi put izolovani iz argarepe (Daucus carota). Postoje, takoe i ivotinjski karotinoidi, od kojih je najpoznatiji skvalen. Biljni karotinoidi igraju vanu ulogu u selektivnoj apsorpciji svetlosti kod fotosinteze. Uneseni u ivotinjski organizam doprinose pigmentaciji koe, corpus luteuma i krvnog seruma. Primenjujui hromatografiju na koloni po Cvet-u, koja se sastoji u tome to se kroz stub napunjen nekim adsorbensom (CaCO3, Al2O3 i dr.) proputa petrol-etarski ekstrakt razliitog biljnog materijala, izolovano je do danas preko 60 karotinoida. Karotinoidi se mogu podeliti na: a) Ugljovodonike karotine b) Hidroksilne derivate ugljovodonika ksantofile i c) Karotinoidne kiseline Po svom hemijskom karakteru karotinoidi su derivati izoprena. Molekuli karotinoida sadre veliki broj konjugovanih dvogubih veza, imaju 40 ugljenikovih atoma tj. osam ostataka izoprena, pa se ubrajaju u tetraterpene. Zbog velikog broja dvogubih veza u molekulima karotinoida postoji mogunost cis-trans izomerije na svakoj dvoguboj vezi. Dokazano je da veina prirodnih karotinoida ima trans-konfiguraciju.

Bioloka sinteza karotinoida polazi od jedinica sa dva ugljenikova atoma (acetil-koenzima A), preko mevalonske kiseline, katalizom specifinih biljnih enzima. Poto su karotinoidi simetrino graeni, pretpostavlja se da u toku biosinteze dolazi do kondenzacije dva ugljovodonika od 20 ugljenikovih atoma (geranil-geranil-pirofosfat) u C40 ugljovodonik. Likopin je nezasieni, lanasti ugljovodonik, koji plodovima paradajza daje lepu crvenu boju (Solanum lycopersicum). Molekul mu je simetrian, ima 13 nezasienih veza, od kojih su 11 konjugovane. U formuli je takastim linijama podeljen molekul likopina na ostatke izoprena. Karotini su strukturno izomerni s likopinom. Od njega se razlikuju po tome to im se lanci zavravaju estolanim prstenom, koji se u likopinu samo nazire. Prsteni karotina strukturno odgovaraju terpenima, i jononu.

Poznata su tri izomerna karotina: , i -karotin, -karotin je naen u argarepi, kokosovim orasima, pitomom kestenu. -karotin se nalazi prvenstveno u argarepi, paprici, zelenom liu (industrijski se ekstrahuje iz trave). -karotina ima u kajsijama. Kod -karotina su dvogube veze u prstenu konjugovane sa dvogubom vezom, koja se nalazi u lancu. Ovakav poloaj dvogubih veza je od fiziolokog znaaja, jer samo od -jononske strukture moe da nastane vitamin A.

-karotin ima s jedne strane molekula -jononski prsten, a lanac se zavrava sa -jononskim prstenom. -karotin ima na oba kraja lanca jononski prsten. -karotin ima pored jednog -jononskog prstena otvoreni zavretak lanca kao likopin. Karotini su vani zbog toga to su prirodni izvori provitamina grupe A vitamina. Ksanotofili . Veliki broj karotinoida ima hidroksilnu grupu u jononskom prstenu i to u para-poloaju prema ugljovodoninom lancu. Poznat je veliki broj oksi-derivata -karotina meu utim i crvenim pigmentima: zeaksantin (kukuruz) violaksantin (cvet dan i no), astacin (crveni pigment rakova) rubiksantin (crvena boja ipka). Na ovom mestu treba da spomenemo skoro potpuno zasieni alkohol fitol, koji se dobija razlaganjem hlorofila. Fitol je primarni alkohol sa 20 ugljenikovih atoma i dvogubom vezom u poloaju 2. Sastoji se od etiri ostataka izoprena. Ostatak fitola je sastavni deo molekula hlorofila i vitamina E i K grupe.

5.1.7.1 VITAMINI A GRUPE Vitamin A 1 (Axerophtol) je primarni alkohol, koji ima -jononski prsten, pet dvogubih veza od kojih su dve konjugovane. Izolovao ga je Karrer 1931. godine. Vitamin A 1 nastaje iz -karotina oksidacionim cepanjem centralne etilenske veze i primanjem dva molekula vode. Prvi proizvod cepanja karotina je aldehid vitamina A 1 trans-retinin 1 . Redukcijom aldehida retinina nastaje vitamin A 1 . Poto je molekul -korotina simetrian, od njega se dobijaju dva molekula vitamina A 1 . Ostali provitamini ( i -karotin i kriptoksantin) daju jedan molekul vitamina, jer samo na jednom kraju lanca sadre -jononski prsten. Slatkovodne ribe sadre vitamin A 2 , koji nije vaan u ishrani sisara. On sadri u -jonskom prstenu konjugovane dvogube veze.

Vitamini A spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaraima. Osetljivi su prema kiseoniku i ultraljubiastoj svetlosti. U odsustvu vazduha dosta su otporni pri zagrevanju.

Vitamini A grupe imaju karakteristian apsorpcioni spektar (max. 325 328 nm) i potpuno razliit od karotina. Sa SbCl 3 daju lepu plavu boju, to se koristi za kvantitativno odreivanje A vitamina (Carr Price-ova. reakcija). Nalaze se samo u hrani ivotinjskog porekla. Vrlo bogat izvor A 1 vitamina su jetrena ulja morskih riba. Rezerve vitamina A esterifikovanog sa viim masnim kiselinama, nalaze se u jetri. Jetra odrava konstantnu koncentraciju vitamina A u krvnoj plazmi; ako u hrani nema vitamina A, njegova koncentracija se u krvi ne menja znatno i po nekoliko meseci. Vitamini A su zatitni vitamini epitela, antikseroftalmini i antiinfektivni vitamini. Danas je poznata samo njihova uloga u fiziologiji vida. Boll je 1877. godine, izolovao iz oka abe vidni purpur ili rodopsin. Ovo jedinjenje je osetljivo na svetlost. Sastoji se iz dve komponente: belanevine opsina i prostetine grupe, koja je aldehidni derivat vitamina A 1 (11-cis-retinin ili neoretinin b). 5.1.7.2 VITAMINI E GRUPE Vitamini E grupe spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaraima. Poznati su pod imenom tokoferoli, koje dolazi od grkih rei tokos poroaj i fero nosim. Vitamini E nalaze se rastvoreni u biljnim uljima, naroito onima koja se dobijaju iz peninih klica. E vitamini su uljaste tenosti, postojane pri zagrevanju u odsustvu vazduha do 200 i otporne prema kiselinama i alkalijama. Oksidaciona sredstva ih razaraju. Poznata su etiri tokoferola: , -, - i -tokoferol. Bioloki je najaktivniji -tokoferol.

Tokoferoli se sastoje iz dve komponente: aromatinog jezgra (metilovani hidrohinon) i karotinoidnog alkohola fitola. Fitol se vezuje preko jedne fenolne grupe, a druga ostaje slobodna. Pri ovom vezivanju nastaje hromanski prsten, a ostatak alkohola fitola nalazi se u bonom lancu: Vitamini E su antioksidansi, koji tite mnoge supstance od ireverzibilne oksidacije. Tako na primer, spreavaju stvaranje peroksidnih derivata nezasienih masnih kiselina, koji dejstvuju razorno na celularne enzime. Vitamini E su poznati i pod imenom antisterilitetni vitamini, jer su bitni za normalnu sposobnost reprodukcije. Njihov nedostatak manifestuje se na razliit nain kao: resorpcijom fetusa, sterilitetom i akutnom muskularnom distrofijom. 5.1.7.3 FILOHINON I UBIHINON Filohinon ili vitamini K1 naen je u zelenom bilju (filos list). Derivat je naftohinona, koji na poloaju 3 ima ostatak alkohola fitola. Pored vitamina K1 naena su jo dva vitamina ove grupe, koja se razlikuju po bonom lancu. Tako vitamin K2 ima umesto ostatka fitola difarnezilni ostatak. Svi vitamini K grupe imaju isti aromatini deo 1,4-naftohinonski prsten. Dokazano je da i sam menadion (2-metil-l,4-naftohinon) pokazuje bioloku aktivnost kao i vitamini ove grupe.

Vitamini K grupe spreavaju da doe do krvavljenja, to je povezano s njihovom ulogom u sintezi protrombina (antihemoragini vitamini). Vitamin K2 sintetiu bakterije crevne flore. Nedostatak K vitamina javlja se kad se bakterije crevne flore unite antibioticima ili kod novoroenai, kojima mikroorganizmi u crevima jo nisu stvorili potrebne rezerve K vitamina. Ubihinon, kao to mu samo ime kae, vrlo je rasprostranjen i to kako u ivotinjskom tako i u biljnom svetu. U relativno velikoj koncentraciji ga ima u mitohondrijama. Poznat je i pod imenom koenzim Q. Po svojoj hemijskoj strukturi je slian filohinonu i tokoferolima. Naime, sastoji se iz aromatinog odnosno hinonskog prstena, za koji je vezan boni izoprenski lanac. Boni lanac nastaje u organizmu od mevalonske kiseline. Za ubihinon nije dokazano vitaminsko dejstvo. Meutim postoje indicije da uestvuje u respiratomom lancu kao prenosilac vodonika.

Ubihinoni razliitog porekla razlikuju se po broju izoprenskih ostataka u bonom lancu.

5.2

METABOLIZAM LIPIDA

Posle ugljenih hidrata, neutralne masti su po koliini glavna hrana za veinu ivotinja i vrlo vaan izvor energije. Vie ivotinje i biljke mogu da odlau velike koliine neutralnih masti, da bi im sluile kao energetska rezerva. Neutralne masti imaju veu kalorinu vrednost (oko 37 kJ/g) od glikogena i skroba, jer ne sadre vode. Utvreno je da kimenjaci dobijaju polovinu svoje energije oksidacijom masnih kiselina u jetri, bubrezima, srcu i skeletnim miiima u stanju mirovanja. Masti su jedini izvor energije u gladovanju, zimskom snu prezimara i godinjoj seobi ptica. Jedino se u modanom tkivu ne vri oksidacija masnih kiselina, jer je njegov jedini izvor energije glukoza. 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI Lipaze pankreasnog soka i creva hidrolizuju emulgovane masti. Stabilne emulzije triglicerida, ije estice imaju 5001000 nm u preniku, nastaju u prisustvu unih soli i fosfolipida duodenuma. Emulgovanjem se jako poveava povrina masnih estica i olakava (ubrzava) dejstvo lipaza. Glavni produkti hidrolize masti su slobodne masne kiseline i monogliceridi. Oni, raspreni u micele prenika 38 nm, zajedno sa unim solima i unim fosfolipidima ulaze u elije intestinalne mukoze. Unutar elija, veina slobodnih masnih kiselina iz micela ponova se pretvara u trigliceride. Biosinteza triglicerida u intestinalnim elijama ide tako da kao supstrat slue bilo monogliceridi bilo -glicerofosfat (slika 5.10). U svakom sluaju slobodne masne kiseline se energetski obogauju prelazei u derivat acil-KoA:

-Glicerofosfat moe da nastane bilo od glicerola bilo od glukoze: glicerol kinaza a) b) Resintetizovani trigliceridi se oblikuju u kapi prenika 100500 nm koje se nazivaju hilomikroni. Oni sadre oko 2% proteina i 7% fosfolipida, i u stvari su kompleks lipida s proteinom. Hilomikroni prolaze kroz

bazu mukoznih elija u ekstracelularnu tenost i odatle u limfni sistem. Nalaze se u krvnoj plazmi zdravih ivotinja samo za vreme apsorptivnog stanja.

Slika 5.10 - Biosinteza Triglicerida u intestinalnim elijama

Vei deo viih masnih kiselina se apsorbuje u limfu kao hilomikroni, ali se manji deo ne esterifikuje ponova u mukozi i ulazi u portalni krvotok gde se vee na albumin. Vitamini rastvorljivi u mastima A, D, E i K i u ogranienoj koliini i holesterol, verovatno ulaze u intestinalne elije sa fosfolipidima u obliku micela razliitog tipa od micela masnih kiselina. Fina disperzija u micele u tankom crevu izgleda da je preduslov za apsorpciju, koja se jako smanjuje ako se spreava stvaranje micela. Tako opstruktivnu uticu, kod koje se koncentracija unih soli u lumenu creva smanjuje, esto prati i nedostatak vitamina A, D i naroito K. Neto se triglicerida apsorbuje i u odsustvu ui, ali je apsorpcija vitamina prosto zanemarljiva.

5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA Masne kiseline koje treba da se oksiduju u tkivima viih ivotinja dolaze ili iz ekstracelularne tenosti ili iz endogenih intracelularnih lipida. U krvi kimenjaka nalaze se znatne koliine triglicerida i fosfoglicerida, a vrlo malo slobodnih masnih kiselina. One su nekovalentno vezane za serum-albumin, i direktno se oksiduju u srcu i miiima. Rezervne masti su glavni endogeni izvor masnih kiselina. One se nalaze u obliku masnih kapljica u citoplazmi i sastoje se uglavnom od triglicerida. Poto se jedino slobodne masne kiseline mogu da oksiduju, trigliceridi se prvo hidrolizuju dejstvom intracelularnih lipaza. Drugi izvor masnih kiselina su one koje se nalaze vezane u fosfogliceridima elijskih membrana. Iako su oni relativno konstantnog sastava, nalaze se u stalnom metabolinom prometu u elijama viih ivotinja. Dejstvom fosfolipaza oslobaaju se masne kiseline fosfoglicerida. Relativno malo je poznato o detaljima i redosledu intracelularne hidrolize lipida. Meutim, pod normalnim uslovima ne dolazi do nagomilavanja slobodnih masnih kiselina ili drugih hidrolitikih produkata, kao to su lizofosfatidi, koji razaraju strukturu membrana i vrlo su toksini. Utvreno je da je brzina hidrolize intracelularnih lipida podeena prema brzini potronje masnih kiselina. 5.2.3 -OKSIDACIJA MASNIH KISELINA Poznato nam je da sve prirodne masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. Zbog toga se dugo nasluivalo da sinteza i razgradnja masnih kiselina ide dodavanjem odnosno oduzimanjem dva ugljenikova atoma. injenica da u krvi i urinu ivotinja koje gladuju dolazi do nagomilavanja kiselina sa 4C atoma, koje su na -poloaju oksidovane (acetsiretna=CH 3COCH2COOH i hidroksibuterna = CH3CHOHCH2COOH), doprinosila je gornjem miljenju. Pokazalo se tanim da razgradnja masnih kiselina ide postepenim odvajanjem dva ugljenikova atoma, jer se oksidacija odigrava na -poloaju. Zbog toga se razgradnja masnih kiselina i naziva -oksidacija. Masne kiseline se oksiduju u matriksu mitohondrija dejstvom itavog niza enzima u prisustvu koenzima A, adenozin-trifosfata, NAD + i Mg2+ jona. a) Aktivacija i ulazak masnih kiselina u mitohondrije Poto su masne kiseline hemijski inertna jedinjenja, da bi mogle metaboliki da se upotrebe, one se prvo energetski obogauju prelazei u aktivne masne kiseline. Esterifikacijom sa

ekstramitohondrijalnim koenzimom A, masne kiseline daju tiolski estar, energetski bogato jedinjenje.

Reakcija se odigrava u citoplazmi u prisustvu ATP-a, uz katalitiko dejstvo tiokinaze masne kiseline. Do sada je izolovano najmanje tri tiokinaza, koje su specifine na duinu C-lanca masne kiseline. Najvanija je tiokinaza dugolananih masnih kiselina, koja aktivie kiseline sa C 12C22 atoma. U toku reakcije aktivacije ATP se cepa u pirofosfat (PPi), koji se odmah hidrolizuje, dejstvom pirofosfataze, u neorganski fosfat: PPi + H 2 O > 2P i Ova reakcija osigurava da aktivacija masnih kiselina tee samo u pravcu nastajanja aktivne" masne kiseline, odnosno acil-KoA. U mitohondrijama se nalazi drugi tip tiokinaze, koji aktivie masne kiseline u prisustvu mitohondrijalnog GTP-a. On nastaje u mitohondrijama oksidacijom -ketoglutarata. Masne kiseline vezane u obliku acil-KoA vrlo teko mogu da prou kroz unutranju membranu mitohondrija. Zbog toga se ostatak masne kiseline prenosi na specifini prenosilac karnitin ( -trimetilamino hidroksibuterna kiselina):

Karnitin karnitin

Acil-KoA

Acil

Reakciju katalizuje jedna transferaza. U mitohondrijama se ostatak masne kiseline ponova prenosi sa karnitina na mitohondrijalni koenzim A: acil-karnitin + HSKoA acilKoA + karnitin Masne kiseline ulaze u ciklus -oksidacije u obliku acil-KoA. oksidacija masnih kiselina odigrava se u ciklusu od etiri reakcije.

Slika 5.11. -oksidacija masnih kiselina po Lynen-u

1) Prva dehidrogenacija acil-KoA odigrava se na poloaju , dejstvom FAD-specifine acil-KoA dehidrogenaze (1.14.99.5) Gubitkom dva vodonikova atoma, koje preuzima FADH 2, nastaje , trans nezasiena masna kiselina ili tanije , -enoil-KoA. FADH2 predaje vodonikove atome drugom flavoenzimu, koji prenosi elektrone (ETF) citohromu c. 2) U drugoj reakciji ciklusa, na , -nezasienu vezu adira se molekul vode, tako da nastaje L--hidroksiacil-KoA:

Ovu asimetrinu sintezu L-izomera katalizuje enoil-hidrataza (=hidroksiacil-KoA hidroliaza (4.2.1.17).

3) Enzimi, koji katalizuju drugu dehidrogenaciju, apsolutno su specifini na L-stereoizomer (1.1.1.35).

Oduzimanjem drugog para vodonikovih atoma, koje preuzima NAD, nastaje -ketoacil-KoA. NADH predaje vodonikove atome NADHdehidrogenazi respiratornog lanca. 4) -ketomasna kiselina-KoA je vrlo reaktivno i nepostojano jedinjenje, jer se u neposrednoj blizini nalaze C=O i tioestarska veza. Zbog toga se molekul cepa na -poloaju, dejstvom tiolaze (= ketotiolaza 2.3.1.16), na masnu kiselinu sa dva C-atoma manje. Dva C-atoma preuzima slobodni koenzim A, i oni se odvajaju u obliku acetil-KoA (CH 3 C-S-KoA):

Ova reakcija je egzergonska, to znai da je ravnotea pomerena u pravcu tioklastinog cepanja. Za dva C-atoma krai ostatak masne kiseline ulazi u novi ciklus, u obliku estra sa koenzimom A. Za svaki ciklus -oksidacije potreban je po jedan molekul koenzima A. Poto je njegova koncentracija u mitohondrijama mala, acetil-KoA mora brzo da se oksiduje u ciklusu trikarbonskih kiselina, da bi se oslobodio koenzim A. U sluaju da masna kiselina sadri neparan broj C-atoma, krajnji produkt -oksidacije je ostatak od tri C-atoma, propionil-KoA (CH 3 CH 2 COKoA). Oksidacija nezasienih viih masnih kiselina, kao to je oleinska, odigrava se na isti nain kao i zasienih masnih kiselina, sve dok se u toku odcepljivanja po dva C-atoma razgradnja ne priblii dvoguboj vezi. Kod oleinske kiseline posle odvajanja tri acetil-KoA:

ostaje kiselina, koja na -poloaju ima cis-dvogubu vezu: CH3(CH2)7-CH=CH-CH2CO-SKoA

3 : 4cisdodecenoilKoA

Poto enoilhidrataza katalizuje adiciju vode samo na trans-dvoguboj vezi, oksidacija gornje nezasiene kiseline e se nastaviti kada ona pree u izomernu trans-nezasienu kiselinu. Izomerizaciju katalizuje trans: enoil-izomeraza. Slino, oksidacija viestruko nezasienih masnih kiselina (npr. linolenske) zahteva da sve dvogube veze iz cis-oblika preu u trans.
5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)

U toku jednog ciklusa -oksidacije dobija se jedan molekul acetilKoA (CH3COKoA) i dva para vodonikovih atoma (=4H). Za kompletnu oksidaciju palmitinske kiseline potrebno je da ona proe kroz sedam takvih ciklusa. Njenom oksidacijom e se dobiti 8 molekula acetil-KoA i 14 pari vodonikovih atoma. Palmitoil-KoA + 7Ko-A + 7FAD + 7NAD+ + 7H2O 8 acetil-KoA + 7FADH2 +7NADH + 7H + Sedam pari vodonikovih atoma ulazi u respiratorni lanac u obliku FADH2, a sedam u obliku NADH + H +. Prenos elektrona do kiseonika od FADH2 daje dva molekula ATP-a, a od NADH tri. Svaki ciklus odvajanja dva C-atoma, daje 5 ATP-a. Na osnovu toga moe da se napie jednaina, koja ukljuuje i fosforilaciju: Palmitoil-KoA + 7Ko-A+7O 2 + 35Pi + 35ADP 8 acetil-KoA + 5ATP+42H2O Oksidacijom jednog molekula acetil-KoA u ciklusu trikarbonskih kiselina (CLK) dobijaju se 12 molekula ATP-a, fosforilacijom na nivou supstrata i oksidativnom fosforilacijom. Prema tome, kompletnom oksidacijom palmitinske kiseline do CO 2 i H 2 O dobijaju se: 35 + 8x12=131 molekul ATP-a. Poto se na poetku za aktivaciju masne kiseline utroi samo jedan ATP, to se oksidacijom palmitinske kiseline dobija 130 molekula ATPa, a to iznosi 130x x30,7kJ = 3991 kJ. Imajui u vidu da je promena standardne slobodne energije u toku kompletne oksidacije palmitinske kiseline 9 830 kJ, izlazi da se 40% ove energije prevodi u energetski bogate pokretne molekule ATP-a.

5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA

Acetosiretna kiselina, -hidroksibuterna kiselina i aceton se tradicionalno i netano nazivaju ketonska tela. Ona nastaju u neznatnim koliinama u jetri, a krvotokom dospevaju u periferna tkiva koje ih oksiduje u CLK. Osnovno jedinjenje ove grupe acetsiretna kiselina, odnosno acetoacetil-KoA, nastaje kondenzacijom dva acetil -KoA: 2CH 3 CO-SKoA CH 3 COCH 2 CO-SKoA + KoA-SH acetoacetilKoA Reakciju katalizuje -ketotiolaza. Oslobaanje acetsiretne kiseline iz njenog estra sa koenzimom A ide preko -hidroksi--metil-glutarilKoA (HMGKoA):

Intermedijerno jedinjenje koje nastaje u gornjem procesu HMGKoA, je polazni supstrat za sintezu holesterola i steroida uopte. Acetsiretna kiselina prelazi pod fiziolokim uslovima spontano u aceton, a dejstvom NAD-specifine -hidroksibutirat dehidrogenaze u D--hidroksibuternu kiselinu (CH 3CHOHCH 2COOH). Jetra je glavno mesto u kojem nastaju ketonska tela, ali ona za razliku od drugih organa i tkiva ne moe da ih koristi. Ketonska tela difunduju iz elija jetre u krv koja ih odnosi u periferna tkiva. Periferno tkivo i srani mii pretvaraju acetosiretnu kiselinu u estar sa koenzimom A na dva naina. Jedan katalizuje tiokinaza i odigrava se utrokom jednog ATP-a:

Nastali acetoacetil-KoA se tiolitiki cepa na dva acetil-KoA, koji ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina gde se oksiduje. Kod gladovanja i nekontrolisanog diabetes mellitus-a poveava se koncentracija ketonskih tela u krvi. U tim sluajevima je brzina njihovog nastajanja u jetri vea, nego to periferno tkivo moe da ih oksiduje. Kada koncentracija ketonskih tela u krvi pree normalnu granicu, nastupa ketonemija. Ako ona dostigne bubreni prag, znatne koliine se pojavljuju u mokrai (ketonurija). Klinika slika ove pojave zove se ketoza.
5.2.6 BIOSINTEZA ZASIENIH MASNIH KISELINA

Biljke, plesni, kvasci i bakterije sintetiu i gliceride i njihove sastavne masne kiseline; ivotinje sintetiu mnoge, ali ne sve, potrebne gliceride i masne kiseline. One, takoe, modifikuju biljne gliceride, koje unose hranom. Dugo je poznato da mnogi organizmi glukozu mogu da pretvore u mast. Poto je kapacitet ivotinja u odlaganju rezervnog ugljenog hidrata, glikogena, ogranien, sav viak ugljenih hidrata koji ne moe da se odloi, odmah se pretvara u masne kiseline. One se odlau u velikim koliinama kao trigliceridi u adipoznom tkivu. Posle otkria da se oksidacija masnih kiselina odigrava u mitohondrijama i objanjenja uloge koenzima A, mnogi su mislili da se i biosinteza masnih kiselina odigrava u mitohondrijama, obrnutim smerom istih enzimskih procesa. Meutim, eksperimentalno je dokazano: 1) sinteza masnih kiselina odigrava se u citoplazmi, a ne u mitohondrijama, 2) citrat maksimalno ubrzava sintezu masnih kiselina, a sam se ne ugrauje u masne kiseline niti slui kao redukciono sredstvo. 3) CO2 i bikarbonati su bitni u sintezi masnih kiselina, a izotopno obeleeni CO2 se ne ugrauje u masne kiseline. Ovu neoekivanu i neobinu ulogu CO2 objasnio je Wakil sa sar. Oni su dokazali da neposredni prethodnik dva C-atoma, koji ulazi u masnu kiselinu

nije acetil-KoA, nego derivat sa tri C-atoma, malonil KoA: HOOCCH2 COSKoA. CO2 je bitan jer se ugrauje u malonil-KoA, bez koga sinteza ne moe da pone. Danas je objanjena kompletna ,,de novo" sinteza viih masnih kiselina, koja se odigrava u rastvornom delu citoplazme. Sintezu katalizuje kompleks od sedam enzima, koji se zove kompleks sintetaze masnih kiselina. U mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu, moe samo da se produi lanac neke masne kiseline (C12 do C16), a ne moe da se odigra njena kompletna sinteza. Sinteza palmitinske kiseline Sintetaza masne kiseline katalizuje celokupnu sintezu palmitinske kiseline, koja nastaje od jednog molekula acetil-KoA i sedam molekula malonil-KoA. Vodonikove atome daje redukciono sredstvo NADPH. Zbirna reakcija sinteze je: acetil-KoA+7 malonil-KoA+14NADPH+14H + CH3(CH2)14COOH+7 CO2 + 8 KoA-SH+14 NADP+ +6 H2O Jedini molekul acetil-KoA potreban za poetak sinteze slui kao primer ili starter (=seme), i njegova dva C-atoma se nalaze na poetku lanca masne kiseline. Njen lanac poinje da raste od karbonilne grupe acetil-KoA sukcesivnom adicijom acetil-ostataka. Intermedijerni ostaci (acil) masnih kiselina razliite duine C-lanaca (C4, C6 sve do C16) koji nastaju u toku sinteze nisu vezani tioestarski za koenzim A, kao to je to bio sluaj kod -oksidacije, nego su vezani tioestarski za SH grupu jednog proteina male molekulske teine. On se naziva acil-prenosni protein (ACP) otporan je pri zagrevanju, izolovan je i odreena mu je primarna struktura. SH grupa AC Proteina je vezana za 4'-pantetein kao i u koenzimu A. ACP je ugraen u kompleks sintetaze masnih kiselina tako da njegova SH grupa 4'-fosfopantetina tri van, tako da moe da obavlja funkciju prenosioca acil-ostataka. Njegova funkcija je analogna funkciji koenzima A u -oksidaciji. Oni vezuju ostatke, koji nastaju u toku sinteze, za svoju-SH grupu gradei tioestarsku vezu.

Slika 5.12 - Enzimski kompleks sintetaze masnih kiselina

Svi ugljenikovi atomi masnih kiselina potiu od citoplazmatskog acetilKoA, koji dolazi iz mitohondrija indirektnim putem. Ranije je konstatovano da acetil-KoA nastaje u mitohondrijama oksidativnom dekarboksilacijom piruvata, a videli smo da nastaje i -oksidacijom masnih kiselina. Poto acetil-KoA ne moe da proe kroz mitohondrijalnu membranu, on se aldolnom kondenzacijom s oksalacetatom pretvara u citrat, koji je permeabilan i ulazi u citoplazmu (slika 5.12). Citrat u citoplazmi reaguje sa koenzimom A dajui ponovo acetil-KoA i oksalacetat: citrat+KoASH + ATP CH 3 COSKoA+ADP+Pi + oksalacetat Citrat je prema tome prenosilac acetil-grupa iz mitohondrija u citoplazmu. Acetil grupe mogu da se prenose i vezivanjem za karnitin, ali to nije glavni put. Malonil-KoA, za koga smo rekli da je polazno jedinjenje u sintezi masnih kiselina, nastaje ugraivanjem CO2 u acetil-KoA. Reakciju

katalizuje acetil-KoA karboksilaza, biotin-enzim. Biotin intermedijerni prenosilac CO2 u sledeoj dvostepenoj reakciji:

je

Nastajanje malonil-KoA je reakcija koja odreuje celokupnu brzinu sinteze masnih kiselina, pa je prema tome acetil-KoA karboksilaza regulatorni enzim. Pozitivni modulatori ovog enzima su citrat i izocitrat, i to objanjava njihovu ranije zapaenu ulogu u sintezi masnih kiselina. U sintezi palmitinske kiseline uestvuje 7 molekula malonil-KoA. Prva dva C-atoma masne kiseline nastaju, kao to smo ve rekli, od starter (primer) molekula acetil-KoA, iji se acetilni ostatak prenosi na ACP, dejstvom acetil-transacilaze: acetil -S -K oA + A CP -S H ac et i l- S - A CP + K oA S H Sledei parovi C-atoma potiu od drugog i treeg C atoma malonil-KoA, koji se takoe vezuje na ACP, dejstvom maloniltransacelaze: malonil-KoA + ACPSH malonilSACP+KoASH AcetilSACP i malonilSACP reaguju na taj nain da se drugi i trei C-atom malonil-ostatka adira na karbonilnu (CO) grupu acetil koenzima A, koji istovremeno istiskuje karboksilnu grupu u obliku CO2

Osloboeni molekul CO 2 je onaj isti koji se, dejstvom acetil-KoA karboksilaze, ugradio u malonil-KoA u toku njegove sinteze. Uloga CO 2 u sintezi masnih kiselina je sada jasna, on je potreban samo za sintezu malonil-KoA. U sledeoj reakciji sinteze acetoacetil-ostatak se redukuje sa NADPH u -hidroksibutirilSACP. Redukciju katalizuje -ketoacil-ACPreduktaza:

CH3COCH2CO-S-ACP +NADPH + H+ CH 3 CHOHCH 2 CO-SACP+NADP + D--hidroksibutirilSACP, u sledeoj reakciji gubi molekul H 2O, prelazei u ostatak , -nezasiene krotonske kiseline (trans): CH3CHOHCH2CO-S-ACP CH3CH = CHCO-S-ACP + H 2O krotonil - SACP Nastali krotonil ostatak se na kraju ciklusa redukuje, dejstvom NADPspecifine krotonil-reduktaze u ostatak buterne kiseline (C 4 ): CH3CH=CHCO-S-ACP + NADPH + H+ CH3CH2CH2CO-S -ACP + NADP+ butiril-S-ACP Ovom reakcijom se zavrava prvi od sedam ciklusa sinteze palmitinske kiseline. Drugi ciklus poinje slino, reakcijom drugog molekula malonil-KoA sa sada nastalim butirilSACP uz izlaenje CO 2. Posle niza reakcija dobija se ostatak masne kiseline sa 2 C-atoma vie, odnosno kapronilSACP (C 6). Kada se lanac produi do 16 C-atoma, slobodna palmitinska kiselina se odcepi od ACProteina Za sintezu palmitinske kiseline potrebno je 14 molekula redukovanog NADPH koji se dobija uglavnom oksidacijom glukozo-6-fosfata u citoplazmi,dejstvom NADP-specifinih enzima pentozo-fosfatnog puta. Sedam molekula glukozo-6-fosfata moraju se oksidovati u ribulozo-5fosfat i CO2, da bi se dobilo dovoljno NADPH za sintezu jednog molekula palmitinske kiseline. Zbog toga je pentozo-fosfatni put vrlo aktivan u svim onim tkivima, kao to su jetra i adipozno tkivo, gde je brzina sinteze masnih kiselina velika. Drugi izvor NADPH za sintezu masnih kiselina u jetri je od oksidacije malata u piruvat i CO 2 dejstvom jabunog (malic) enzima. Brzina biosinteze masnih kiselina je prilagoena brzini sinteze triglicerida i fosfoglicerida, jer normalno u elijama ima vrlo malo slobodnih masnih kiselina. Palmitinska kiselina je normalni krajnji produkat sinteze masnih kiselina, koja se odigrava u citoplazmi. Njen lanac moe i jo da se produi. Ovaj proces se odigrava u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu dejstvom odgovarajuih enzima. Produavanje C-lanca masnih kiselina, koje sadre 1216 ugljenikovih atoma, ide sukcesivnim ugraivanjem acetil-KoA. Ostaci masnih kiselina, iji se lanac produuje, nalaze se u obliku estra s

koenzimom A (acil-KoA). Produavanje lanca u mitohondrijama je direktno obrnuti proces -oksidacije masnih kiselina. Jedina je razlika to redukciju , -dvogube veze katalizuje NADP-specifina reduktaza, a ne flavoenzim.
5.2.7 SINTEZA NEZASIENIH MASNIH KISELINA

U organizmu sisara se nalaze etiri tipa nezasienih masnih kiselina: 1) grupa tipa palmitoleinske kiseline sadri ostatak:CH3(CH2)5CH = CH kao i sama palmitolenska kiselina 2) grupa tipa oleinske kiseline sadri ostatak:CH3(CH2)7CH=CH, kao i oleinska kiselina. 3) grupa tipa linolna kiseline sadri ostatak:CH3(CH2)4-CH=CH- kao i linolna kiselina 4) grupa tipa linolenske kiseline ostatkom:CH3CH2CH = CH kao linolenska kiselina. s i

Oleinska i palmitoleinska kiselina su najrasprostranjenije masne kiseline. One imaju dvogubu vezu izmeu 9 : 10 C-atoma ( 9,) u poloaju cis. Oleinska i palmitinska kiselina nastaju u ivotinjskom organizmu od stearinske, odnosno palmitinske kiseline dejstvom specifinih oksigenaza, koje su asocirane s endoplazmatskim retikulumom, naroito u elijama jetre i adipoznog tkiva. Dvoguba veza se obrazuje tako da molekulski kiseonik prima dva elektrona. Jedan elektron dobija od supstrata u kome nastaje dvoguba veza (acil-KoA), a drugi od NADPH:

etiri tipa poli-nezasienih masnih kiselina su prethodnici svih polinezasienih kiselina u sisara. One nastaju ili produavanjem C-lanca ili desaturacijom.

Linolnu i linolensku kiselinu ne mogu da sintetiu sisari i one su za njih bitne masne kiseline, koje treba uneti hranom. Od poli-nezasienih masnih kiselina najvie ima arahidonske, koja sadri etiri konjugovane dvogube veze. Ona nastaje u ivotinjskom organizmu od linolne kiseline. Biljke sintetiu poli-nezasiene masne kiseline.
5.2.8 BIOSINTEZA SFINGOLIPIDA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I

a) Biosinteza triglicerida Trigliceridi, koji obrazuju biljne i ivotinjske rezervne masti, sintetiu se od L-glicerol 3-fosfata i acil-KoA. U jetri i adipoznom tkivu sinteza tee uvek preko intermedijerne fosfatidne kiseline, a jedino elije intestinalne mukoze mogu direktno da aciluju monoglicerid u di- i triglicerid. Fosfatidna kiselina je intermedijer i u sintezi glicerofosfatida. Ona se nalazi u elijama u vrlo malim koliinama (tragovima). b) Biosinteza glicerofosfatida Najvaniji glicerofosfatidi, koji su sastavni delovi elijske membrane, nastaju od fosfatidne kiseline (slika 5.13). Kao i kod svih biosinteza i ovde se polazni supstrat energetski obogauje. Vezivanjem za citidintrifosfat fosfatidna kiselina prelazi na vii energetski nivo:

Slika 5.13 - Biosinteza najvanijih glicerofosfatida

Biosinteza tee tako da se u CDP-gliceridu CDP zamenjuje sa jednim od sledea tri alkohola: serinom (vezuje se na mestu CH 2OH grupe), inozitolom ili glicerol-fosfatom. Vezivanjem ovih alkohola za fosfatidnu kiselinu nastaju odgovarajui glicerofosfatidi: lecitin, serin-kefalin, inozitol-fosfatid i kardiolipin. Kao to se na slici 5.13 vidi lecitin nastaje od serin-kefalina u dvostepenoj reakciji. Prvo se ostatak serina dekarboksilira u etanolamin: serin-kefalin fosfatidil-etanolamin + CO2 a zatim se u molekul etanolamina transmetilacijom, uvode tri CH 3 grupe. Donor metil-grupa je aktivni metionin (S-

adenozilmetionin): Fosfatidil-etanolamin + 3 S-adenozilmetionin lecitin (fosfatidil-holin) + 3 S-adenozinhomocistein Uvoenje metil grupa u ostatak etanolamina ide postepeno, tako da prvo nastaju monometil i dimetil-derivati.

c) Biosinteza sfingolipida Alkoholna konponenta sfingolipida je nezasieni aminoalkohol sfingol koji ima 18 C-atoma. On nastaje od palmitinske kiseline odnosno njenog estra s koenzimom A, palmitoil-KoA. Sinteza tee tako da se prvo palmitoil-KoA redukuje u aldehid, koji kondenzacijom sa serinom daje dihidro sfingozin. Redukcijom sa flavo-enzimom ovaj zasieni derivat prelazi u nezasieni sfingozin ( = sfingol):

Amino grupa sfingozina je u svim sfingolipidima acilirana s viim masnim kiselinama. Aciliranjem sfingola sa acil-KoA nastaju prvo jedinjenja poznata pod imenom ceramidi. Uvoenje holina u ova jedinjenja nastaju sfingolipidi. Holin se prenosi sa aktivnog citidin difosfat holina (CDP-holin):

Cerebrozidi, derivati ceramida koji sadre glukozu i galaktozu, sintetiu se reakcijom ceramida sa uridin difosfat glukozom (UDPG) ili UDPgalaktozom.
5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA

Biosinteza holesterola poinje na isti nain kao i sinteza ketonskih tela. Prvo se kondenzuju dva molekula acetil-KoA u acetoacetil-KoA, koji sa treim molekulom acetil-KoA prelazi u -hidroksi--metil-glutaril-KoA (HMGKoA). To je intermedijer od koga se odvaja sinteza holesterola i steroida u organizmu sisara, a terpena i njihovih derivata u biljkama (slika 5.14). -hidroksi--metil glutaril-KoA prelazi u mevalonsku kiselinu, dejstvom jedne reduktaze, koja redukuje COSKoA grupu i odcepljenjem koenzima A. Redukcija HMGKoA je ireverzibilna, a odvija se u najmanje dva stepena. To je i kontrolno mesto u sintezi holesterola. Fosforilacijom u tri koraka sa tri molekula ATP-a pretvara se mevalonska kiselina u aktivni izopren izopentenil-pirofosfat. Ovo jedinjenje prelazi u svoj izomer 3,3'-dimetil-alil-pirofosfat. U sledeem nizu reakcija, dolazi do kondenzacije ova dva izomerna izoprenil-pirofosfata i posle niza reakcionih proizvoda nastaje derivat izoprena skvalen.

Slika 5.14 - Poetne reakcije biosinteze holesterola

Skvalen je simetrino graeni nezasieni ugljovodonik, koji se sastoji od est ostataka izoprena (C30H50). Prvo je izolovan iz jetre ajkula.

Ako se formula skvalena napie onako kako stvarao izgleda u prostoru, vidi se da lako dolazi do ciklizacije. Zatvaranjem ugljenikovog lanca

skvalena u steranov prstenasti sistem nastaju steroidi lanosterol i holesterol. Reakcija je praena premetanjem dvostrukih veza i metilnih grupa u molekulu skvalena.

Slika 5.15 - Ciklizacija skvalena

Pre zatvaranja prstena jedan atom kiseonika se vezuje na dvogubu vezu skvalena u poloaju 3, gde ostaje u obliku OH grupe u holesterolu i njegovim derivatima.

UKRATKO: 1) Pod nazivom lipidi podrazumeva se skup raznolikih hemijskih supstanci kojima je zajedniko svojstvo da su nerastvorljivi u vodi, a rastvorljivi u nepolarnim organskim rastvaraima, kao to su etar, hloroform i sl. Ima nekoliko klasifikacija lipida. Mogu se podeliti i na sledei nain: 11 jednostavni lipidi: a) trigliceridi ili neutralne masti b) voskovi 12 sloeni lipidi: a) fosfolipidi b) glikolipidi c) neosaponifikovane supstance 3) Jednostavne masti sadre samo masne kiseline i neki alkohol. U mastima je alkohol glicerol, a u voskovima je to neki alkohol vee molekulske mase (cetilni, miricilni). U trigliceridima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane istom ili razliitim masnim kiselinama. Sve masne kiseline koje se nalaze u organizmu su nezasiene (jedno i viestruko nezasiene) i zasiene masne kiseline s parnim brojem C atoma. Masne kiseline s 4-8 C atoma su tekue, s 8-12 C atoma imaju uljnu konzistenciju, a one s vie C atoma su vrste. U ovekovom telu najvie su zastupljene palmitinska, stearinska i oleinska kiselina. Viestruko nezasiene linolna, linolenska i arahidonska kiselina za organizam su esencijalne. Te viestruko nezasiene kiseline, nazvane jo i vitamin F, potrebne su za pravilan rast i prekursori su prostaglandina. Fosfolipidi su sastavljeni iz glicerola (esterifikovanog s dve masne kiseline, od kojih je barem jedna nezasiena), i fosforne kiseline na koju je vezana jo jedna azotna baza. Kao azotne baze u fosfolipidima su holamin i holin te aminokiselina serin. Prema tome koje od navedenih azotnih jedinjenja sadre, fosfolipidi se dele na:

2)

4) 5)

6)

7)

8)

a) cefaline (fosfatidil holamin), b) lecitine (fosfatidil holin) i c) fosfatidil-serine. 9) Fosfolipida ima u gotovo svim elijama, a najvie u elijama CNS-a. U krvi se transportuju vezani za lipoproteine, a najvie ih ima u lipoproteinima visoke gustoe ( - lipoproteini). Fosfolipidi koji ne sadre azotovu bazu su inozitolfosfatidi ili lipozitoli. Oni umesto glicerola imaju hidroaromatini alkohol inozitol esterifikovan s dve molekule fosforne kiseline, na koju su opet vezane dve masne kiseline. Sfingomijelini su diaminofosfatidi koji ne sadre glicerol, nego aminoalkohol sfingozin. U sfingomijelinima je fosforna kiselina estarski vezana na primarnu OH-grupu sfingozina, a masna kiselina je vezana amidskom vezom. Osim alkohola, fosforne i jedne masne kiseline, sadre i azotovu bazu vezanu za fosfornu kiselinu. Glikolipidi su sloeni lipidi graeni od sfingozina, masne kiseline i eera galaktoze, a ree od glukoze. U tu grupu ubrajaju se cerebrozidi, sulfolipidi i gangliozidi. Cerebrozidi su dobili ime po tome to ih ima u mozgu, sadre masne kiseline s 24 C atoma u lancu, koje su vezane amidskom vezom na sfingozin, te heksozu vezanu preko primarne OH-grupe sfingozina. Cerebrozida ima u malim koncentracijama u mnogim tkivima, a velike koliine se akumuliraju (posebno u jetri i slezini) u Gaucher-ovoj bolesti. Sulfolipidi sadre iste sastojke kao i cerebrozidi, samo je na C6 atom galaktoze vezana jo jedna sumporna kiselina. Gangliozidi sadre masnu kiselinu s 22 i 24 C atoma, zatim sfingozin, heksoze, heksozamin i neuraminsku ili sijalinsku kiselinu. U raznim gangliozidima razliiti su odnosi i vrste heksoza, glukoze i galaktoze te heksozamina. U neosaponifikovane supstance ubrajaju se steroli, (steroidi) holesterol, une kiseline, steroidni vitamini i steroidni hormoni. Sva ta jedinjenja imaju u osnovi optu policiklinu strukturu tzv. ciklopentano-perhidrofenantrensko jezgo. Zajedniko im je sa lipidima da se rastvaraju u organskim rastvaraima, a i metabolizam im je tesno vezan sa metabolizmom lipida. Steroidna struktura sadri vie centara aktuelne i potencijalne asimetrije. To je od velike vanosti, naroito za hormone tj. njihovo fizioloko delovanje.

10)

11)

12)

13) 14)

15)

16)

Kao steroli oznaavaju se alkoholni derivati sterana koji nemaju hormonsko delovanje, a kao steroidi derivati s hormonskom aktivnou. Razni steroli i steroidi razlikuju se po dvostrukim vezama i supstituentima (najee OH i CH grupama) u osnovnom steranskom prstenu, kao i po alifatinom lancu na C-17 atomu. Ako se redukuje dvostruka veza na C-5 atomu holesterola, prsten A i B mogu zauzeti dve prostorne konfiguracije. U holestanonu su u ravni, a u koprostanonu je A prsten pod pravim uglom u odnosu na B prsten. Supstituenti na steranskom prstenu mogu takoe imati razliitu prostornu orjentaciju, iznad ili ispod ravni prstena, to odreuje njihovu hemijsku reaktivnost. Ako je supstituent iznad ravni, oznaava se kao , a ako je ispod ravni kao -izomer. Pri katabolizmu lipida glicerol se vee sa fosfatom u glicerolfosfat, koji se dalje oksiduje u fosfoglicerinaldehid i ulazi u lanac glikolize, te se metabolizuje u piruvat i laktat ili se iz njega stvara glikogen. Masne kiseline se, prema Knoop-u, razlau u procesu -oksidacije. One se razlau oksidacijom na drugom C atomu (-poloaj) od karboksilne grupe, te se na taj nain odvaja ostatak od dva C atoma u formi acetata, a lanac se skrauje za dva C atoma, dok ponavljanjem tog procesa ne ostane acetat. Ova -oksidacija odvija se u mitohondrijama. U -oksidaciji uestvuju acil-koenzim A (CoA) i ATP, a krajnji proizvod acetil-koenzim A vee se delovanjem enzima sa oksalsiretnom kiselinom nastalom metabolizmom glukoze i nastaje limunska kiselina koja ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina. Masne kiseline s neparnim brojem C atoma razgrauju se isto uz CoA -oksidacijom i odvajanjem acetil-CoA. Kad se lanac masne kiseline skrati na 5 C atoma iz njega pored acetil CoA nastaje i ostatak propionil-CoA, koji se u mitohondrijama jetre karboksiluje i prelazi u jantarnu kiselinu, koja onda ulazi u trikarbonski ciklus. U odreenim patolokim stanjima, npr. dijabetesu, gladovanju ili ishrani s mnogo masti a malo ugljenih hidrata mogu se u krvi i urinu pojaviti ketonska ili acetonska tela. Acetonska tela nastaju iz masnih kiselina zbog njihove nepotpune oksidacije. Do ketonemije i ketonurije dolazi zbog: a) nedostatka metabolikih produkata ugljenih hidrata, piruvata odnosno oksalacetata, koji je potreban za konanu okslidaciju acetil-CoA nastalog u toku -oksidacije masnih kiselina ili b) nedostatka potrebne koliine energije za sintezu masnih kiselina iz acetil-CoA.

17)

18)

19)

20)

21)

22)

Kad nedostaju ugljeni hidrati ne stvara se dovoljno piruvata pa se nagomilava acetil-CoA, koji se kondenzuje u -hidroksi-metilglutaril-CoA koji se enzimski cepa na acetil CoA i acetsiretnu kiselinu. Ova se moe redukovati u -hidroksibuternu kiselinu ili spontano dekarboksilovati u aceton, pa njihove koncentracije rastu u krvi. Njihovo nagomilavanje u krvi izaziva metaboliku acidozu te moe dovesti do kome i smrti. Sinteza masti u organizmu zavisi od vie faktora: ishrane, fiziolokog stanja, fizike aktivnosti. Masti mogu nastati i od ugljenih hidrata i ostataka amino kiselina nakon deaminacije. Glicerol nastaje od meuprodukata tokom glikolize: 3fosfogliceraldehida koji redukcijom prelazi u glicerolfosfat, a iz ovog se odvaja fosfat i ostaje glicerol. Masne kiseline sa duim lancem sintetizuju se u jetri, i to u mitohondrijama. Sinteza zapoinje s acetil-CoA, a produavanjem lanca za 2 C atoma nastaju buterna, kapronska, kaprilna i tako do palmitinske i ostalih kiselina dueg lanca. Osim CoA u tom procesu sudeluju NADH, NADPH i ATP, koji osigurava potrebnu energiju. U citoplazmi se sintetizuju masne kiseline kratkih i srednjih lanaca. Sinteza zapoinje karboksilacijom acetil-CoA, za to je potrebno prisustvo biotina, i nastaje malonil-CoA koji vee dalje molekul acetil-CoA, te se preko jednog intermedijera reduktivno dekarboksiluje u butiril-CoA. Osim CO, biotina i CoA u tome jo sudeluju ATP, NADPH i Mn+. Dalje butiril-CoA vee ponovo malonil-CoA i tako se produava lanac masne kiseline. U organizmu se masne kiseline nalaze esterifikovane u neutralnim mastima, fosfolipidima, glikolipidima i holesterol estrima, a samo u vrlo malim koliinama kao slobodne masne kiseline. Veu se sa glicerolom obino u meane trigliceride, a retko su sve tri OH-grupe esterifikovane s istom masnom kiselinom. Lipidi se unose u telo hranom. Glavni proces probave i resorpcije lipida odigrava se u tankom crevu. Delovanjem unih kiselina iz ui i alkalija pankreasnog soka lipidi se u crevu prvo emulguju i na te fino emulgovane estice s velikom povrinom, deluje hidrolitiki pankreasna lipaza. Glicerol, rastvorljiv u vodi, lako se resorbuje dok je resorpcija masnih kiselina sloeniji proces. One se apsorbuju da se veu sa unim kiselinama i holesterolom. Dospevi u eritrocite, masne kiseline se oslobaaju i veu ponovo sa glicerolom

23)

24)

25)

26)

27)

stvarajui trigliceride. Ovi egzogeni trigliceridi, uz neto holesterola, fosfolipida i tragova proteina stvaraju hilomikrone, koji se limfom prenose u cirkulaciju te krvlju u jetru i masne elije. Tako se transportuju masne kiseline duih lanaca, dok masne kiseline s kratkim lancem ulaze u portalni krvotok i jetru. 28) Treba razlikovati rezervnu mast, tj. trigliceride u mezenhimalnim elijama ili masnim elijama od lipida koji ine strukturni deo elije. Funkcija rezervnih lipida je da organizmu osigura rezervni materijal za sagorevanje, tj. energiju. Poremeaji u vezi sa lipotropnim faktorima mogu dovesti do nakupljanja lipida u jetri tzv. masne infiltracije (steatoze) jetre i do promene koncentracije lipida u krvi. Lipidi krvne plazme i krvnih elija meusobno se razlikuju. U krvnim elijama lipidi su strukturalni, integralni, deo tih elija, dok lipidi krvne plazme ili seruma predstavljaju lipide u transportu i u tkivo i iz tkiva. Ukupni lipidi u eritrocitima neto su nii nego u krvnoj plazmi. Sadre manje triglicerida, minimalno esterifikovanog holesterola. Eritrociti sadre gotovo dva puta vie fosfolipida nego plazma. Leukociti su bogati lipidima, naroito fosfolipidima. Na koncentraciju lipida u serumu utiu i endokrine lezde. Tiroksin iz tiroideje utie na koncentraciju lipida tako to su povieni u hipofunkciji, a snieni u hiperfunkciji tiroideje. Insulin sniava koncentraciju lipida u serumu, a nedostatak insulina uzrokuje povienje njihove koncentracije. Estrogeni hormoni snizuju serumske lipide. Neki lekovi i hemikalije takoe utiu na koncentraciju lipida u serumu. Poviena koncentracija lipida nalazi se kod hipofunkcije titne lezde, dijabetes melitusa, opstruktivnog ikterusa, hroninih bolesti bubrega, nefroze, akutnih infekcija, depresivnih bolesti, poremeaja metabolizma lipida. Hipolipemija se nalazi kod hiperfunkcije titne lezde. Holesterol i trigliceridi su naroito snieni u degenerativnom tekom hepatitisu, cirozi jetre, anemiji, tuberkulozi hroninim insuficijencijama i izofreniji.

29)

30)

31)

32)

AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA

6.1 AMINOKISELINE 6.1.1 UVOD

Hidrolitikim razlaganjem proteina dobijaju se jedinjenja male molekulske teine aminokiseline. BRACONNOT (1820 god.) je prvi izvrio hidrolizu elatina i dobio kristale slatkog ukusa, koje je nazvao glikokol, to znai elatinski eer. Pokazalo se da glikokol nije eer, ve aminokiselina, jedinjenje koje ima amino i karboksilnu funkciju. Posle njegovog otkria hemiari su obratili panju na razliita niskomolekularna jedinjenja, aminokiseline, koje se dobijaju hidrolizom proteina. Danas je poznato oko 25 proteinskih aminokiselina. Struktura aminokiselina dokazana je razgradnjom i sintezom u toku sto godina rada na ovom polju. Svih 25 aminokiselina ne mora da se nalaze u hidrolizatu svakog proteina, a i koliina im varira od proteina do proteina. Pored toga to su aminokiseline osnovni sastojci proteina, one takoe imaju vanu ulogu u prometu materija. Tako od njih mogu da nastanu razna druga za organizam vana jedinjenja (npr. hem). Hidrolitiko cepanje proteina na aminokiseline izvodi se na taj nain to se proteinski rastvor zagreva sa 612 N hlorovodoninom ili sumpornom kiselinom 24 asa na 100C. Hidroliza se moe raditi i sa bazama. Pri digestiji proteina u gastrointestinalnom traktu viih ivotinja proteini se hidrolizuju na amokiseline dejstvom proteolitikih enzima (pepsin, tripsin i dr.) pri blagim uslovima temperature i kiselosti. Enzimska hidroliza se upotrebljava nekad i u analitike svrhe, jer se neke aminokiseline raspadaju pri kiseloj odnosno baznoj hidrolizi. Tok hidrolize proteina i zavretak moe se konstatovati reakcijom sa azotastom kiselinom, s kojom aminokiseline reaguju kvantitativno, kao i svi primarni amini:

Pri reakciji se oslobaa voda, odgovarajua oksikiselina i elementarni azot, koji se hvata i meri. Poto se iz 1 gmola aminokiseline razvije 1 gmol azota, moe se iz zapremine izdvojenog azota da izrauna koliina aminokiselina. Ovo je poznata Donald D. van Slykeova metoda.

U hidrolizatu proteina nalazi se meavina razliitih aminokiselina. Odvajanje pojedinih aminokiselina iz ove smese predstavljalo je ranije velike tekoe, a danas je vrlo dobro reeno hromatografskim metodama. Sve proteinske aminokiseline su amino, karbonske kiseline ija je opta formula:

R u formuli oznaava karakteristini boni lanac. Izuzetak su prolin i oksiprolin koji su sekundarni amini.

6.1.2 OPTlKA AKTIVNOST AMINOKISELINA

Iz opte formule aminokiselina se vidi da je ugljenikov atom asimetrian. Sve proteinske aminokiseline, sem glicina, su optiki aktivna jedinjenja leve (L) prostorne konfiguracije. Pri pisanju formula Laminokiselina, karboksilna grupa se pie gore a amino grupa levo. Leva konfiguracija proteinskih aminokiselina dokazana je na razne naine, izmeu ostalog sintezom i razgradnjom alanina do L() glicerinaldehida:

Iako su proteinske aminokiseline leve konfiguracije, neke kao alanin obru ravan polarizovane svetlosti nadesno, a neke kao fenilalanin nalevo. Skretanje ravni polarizovane svetlosti je fizika osobina koja zavisi i od pH sredine, a prostorna konfiguracija je stalna osobina molekula. U prirodi se nalaze i aminokiseline desne (D) prostome konfiguracije. Tako su u nekim antibioticima, kao gramicidinu (iz Bacillus brevis) i polimiksinu, naene aminokiselme Dkonfiguracije.

Optiki aktivna jedinjenja su asimetrino graena odnosno njihovi molekuli nemaju ravan simetrije. Karakteristina osobina asimetrinih molekula je da mogu hemijski da reaguju samo sa odgovarajuim drugim asimetrinim jedinjenjem na principu prostorne komplementarnosti (ili kljua i brave). Ova osobina aminokiselina objanjava stereospecifinost biolokih katalizatora, koji su proteinskog karaktera i ije su osnovne jedinice aminokiseline. Ovu pojavu je prvi uoio Pasteur (1857. godine) kada je pustio da gljivice rastu u rastvoru racemske smee vinskih kiselina. One su potroile samo desnogiri oblik, a levi je ostao, jer nije bio odgovarajue prostorne konfiguracije. I vii organizmi, zbog asimetrine strukture biolokih katalizatora (enzima), koriste u svojoj ishrani samo odreene stereoizomerne oblike eera, aminokiselina i drugih potrebnih sastojaka.
6.1.3 PODELA AMINOKISELINA

Iz opte formule aminokiselina se vidi da se one razlikuju po veliini, obliku i polarnosti bone grupe R. Funkcionalni znaaj bone grupe R je u tome to je ona slobodna u peptidnim lancima proteina. Ona odreuje izgled proteina u prostoru, njegovu bioloku funkciju i aktivnost, a pri sintezi proteina bone grupe su onaj genetski znak raspoznavanja, koji omoguava reproducibilnost genetskih informacija. Iz tog razloga se aminokiseline klasifikuju prema kiselinskobaznom karakteru bone grupe R na: 1) nepolarne ili hidrofobne aminokiseline 2) polarne, ali bez naboja u podruju intracelularnog pH 1) 2) kisele aminokiseline, ija je bona grupa negativno naelektrisana u podrujupH 67 i bazne aminokiseline, ija je bona grupa pozitivno naelektrisana kod pH 67
Tabela. 6.1 - Nepolarne ili hidrofobne aminokiseline

Tabela 6.2. Polarne aminokiseline

Tabela 6.3 - Kisele aminokiseline

Tabela 6.4 - Bazne aminokiseline

Pored proteinskih aminokiselina u tkivu se nalazi jo 15tak aminokiselina, koje imaju znaajnu ulogu u intermedijemom metabolizmu. To su: ornitin, citrulin, homocistein, norvalin, alanin i druge.
6.1.4 KISELINSKO BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA

Poznavanje kiselinskobaznih osobina aminokiselina je bitno za objanjenje strukture proteina i svih njihovih karakteristinih osobina. Osim toga svi naini odvajanja, identifikovanja i odreivanja aminokiselina baziraju se na ovim osobinama. Aminokiseline su na sobnoj temperaturi kristalne supstancije sa relativno visokom takom topljenja (npr. glicin 232), dobro se rastvaraju u vodi ali se ne rastvaraju u organskim rastvaraima (izuzev prolina). Za razliku od tipinih organskih kiselina koje sve isteruju CO 2 iz karbonata jer su jae od ugljene kiseline:

aminokiseline su u neutralnoj sredini slabije od ugljene kiseline i ne oslobaaju CO2 iz njenih soli:

Aminokiseline pokazuju dakle osobine soli organskih kiselina (npr. Naacetata) i to kako po svom fizikom kristalnom izgledu tako i po hemijskoj reakciji sa bikarbonatom:

Na osnovu ovakvog ponaanja aminokiselina, njihove velike dielektrine konstante i drugih osobina utvreno je, da su one unutranje soli u kojima je dolo do prelaza protona sa karboksilne na aminogrupu:

Aminokiseline se u neutralnoj sredini nalaze u obliku dipolarnih jona i ne sadre ni slobodnu karboksilnu niti slobodnu aminogrupu. Dipolarna struktura aminokiselina objanjava mnoge njihove osobine. Tako se dobra rastvorljivost u vodi objanjava reakcijom dipolarnog jona aminokiseline sa dipolima vode, koji prodiru u kristalnu reetku i razlau je. Isto tako aminokiseline zbog svoje dipolarne strukture imaju osobine i slabih kiselina i slabih baza. One su dakle elektroliti amfoternog karaktera. Kiselinskobazne osobine aminokiselina bie nam jasnije ako pojam kiseline i baze proirimo primenjujui definiciju BronstedLowrya. koja glasi: kiseline su jedinjenja koja oslobaaju protone u rastvoru, a baze su jedinjenja koja vezuju protone. Tako npr. u reakciji izmeu natrijumacetata i hlorovodonine kiseline, acetatni jon se ponaa kao baza, jer vezuje protone:

U kiselinsko baznim reakcijama uvek zajedno uestvuje konjugovani par (kiselina i njoj odgovarajua konjugovana baza):

Iz gornjih jednaina se vidi da je konjugovana baza siretne kiseline acetatni jon, a da je konjugovana kiselina amonijakaamonijum jon (NH+4). U rastvorima slabih kiselina nalazi se i njena konjugovana baza. Njihov meusobni odnos zavisi od koncentracije H + jona i konstante disocijacije kiseline. Konstanta disocijacije kiseline je mera njene jaine, odnosno njenog afiniteta prema protonu. Ukoliko je afinitet prema protonu manji, utoliko je to jaa kiselina i obrnuto. Konstanta disocijacije predstavlja se odnosom molarnih koncentracija u momentu ravnotee: 1 Zagrade u gornjoj jednaini oznaavaju molarne koncentracije. Veliina konstante disocijacije pokazuje jainu kiseline odnosno kolika je njena tendenca da disosuje na H+ jon i konjugovanu bazu (A ). Ukoliko konjugovana baza ima vei afinitet prema protonu (H +), utoliko se u rastvoru nalazi vie nedisosovanih molekula kiseline (HA) i utoliko je ona slabija. Iz toga proizlazi: da ukoliko je kiselina jaa utoliko je njena konjugovana baza slabija i obrnuto. Ako jednainu 1. logaritmujemo dobiemo :

Prebacimo log H+ na levu, a log K na desnu stranu, pa emo dobiti da je:

Znamo da je log [H+] = pH, a analogno se i negativni logaritam konstante disocijacije obeleava sa pK= log K. Ako ove izraze zamenimo, dobiemo poznatu HendersonHasselbalchova jednainu,

koja je od fundamentalnog znaaja za kvantitativno ispitivanje kiselinskobaznih ravnotea u biolokim sistemima: 2 Poto pH moe lako da se izmeri eksperimentalno, a koncentracija konjugovane kiseline (HA) i baze (A) da se odredi (titracijom), gornja jednaina omoguava da se eksperimentalno nae konstanta disocijacije, odnosno pK (slika 5.1). Prema titracionoj krivulji pK odgovara onoj koncentraciji [H+] jona, kada se u rastvoru nalaze iste koliine akceptora (A) i davaoca protona (kiseline HA), jer je tada drugi izraz u jednaini 2 jednak 0:

Slika 6.1 -Titracione kriva siretne kiseline

Ta taka se nalazi na sredini krivulje neutralizacije. Za siretnu kiselinu pK=4,76 (slika 6.1). Iz slike 6.1 se vidi da se u toku neutralizacije siretne kiseline vrednost pH naglo menja u poetku dodavanja NaOH. U sredini neutralizacije, kada se u rastvoru nalaze iste koliine kiseline i njene konjugovane baze (CH3COO), pH je konstantan. To je njeno podruje puferovanja. U tabeli 5.5 date su konstante disocijacije nekih kiselina. Prema gornjem izlaganju ne treba da nas zbuni to smo za NH+ 4 stavili da je kiselina, jer je to prema definiciji davalac protona. Vidi se da je daleko praktinije izraziti konstantu disocijacije u obliku celih brojeva kao pK, nego u

obliku negativnih stepena. Iz tabele se vidi da ukoliko je pK vei utoliko je kiselina slabija, jer je vrednost K manja.
Tabela 6.5 - Eksperimentalno odreene konstante disocijacije nekih kiselina na 25

Iz opte formule aminokiselina: vidi se da one sadre dva konjugovana kiselinskobazna para: prvi je:COOH COO-, + H+, a drugi NH+3 NH2 + H+. Zbog toga u vodenim rastvorima aminokiselina postoje sledei jonski oblici, koji se nalaze u ravnotei:

Poloaj ove ravnotee zavisi od koncentracije H+ jona. U neutralnoj sredini aminokiseline su amfoliti, pokazuju osobine i slabe kiseline i slabe baze. U kiseloj sredini, one su dvobazne kiseline, a u baznoj dvokisele baze. Onaj pH kod koga se u rastvoru nalazi maksimalna koncentracija dipolarnih jona naziva se izoelektrina taka (I.T.). Svaka aminokiselina ima svoju karakteristinu izoelektrinu taku, koja zavisi od karaktera bone grupe R. U izolektrinoj taki aminokiseline ne provode elektrinu struju, rastvorljivost u vodi im se smanjuje, a pravac skretanja polarizovane svetlosti se pomera ulevo. Iz svega toga proizlazi da osobine aminokiselina jako zavise od pH sredine.

U neutralnoj sredini je nosilac kiselih osobina dipolarnog jona (II)NH3+, a baznih osobina karboksilatni anjon COO. Poto je konstanta disocijacije konjugovane kiseline NH3+ H2 + H+ vrlo mala (pK=9,25), jasno je zato su aminokiseline u neutralnoj sredini slabije od ugljene. Na slian nain kao kod slabe siretne kiseline, moemo i kod aminokiselina da odredimo titracijom pK vrednosti njihovih kiselinskobaznih parova. Ako titrujemo kiseli rastvor aminokiseline alanina, u kome se ona nalazi u protoniranom obliku (I), videemo da e se u toku neutralizacije osloboditi dva mola protona (H+), kao i kod svake dvobazne kiseline. Dodatak prvog mola NaOH troie se u sledeoj reakciji:

a dodatak drugog mola u reakciji:

Iz titracione krive alanina (slika 6.2) se vidi da pH na sredini prve neutralizacije iznosi 2,34 i on odgovara konstanti disocijacije (pK 1) prve kisele grupe COOH COO + H+; isto tako, pH na sredini druge neutralizacije alanina iznosi 9,69 i on odgovara negativnom logaritmu konstante disocijacije (pK2) grupe H3N+, druge kisele grupe alanina. Na slici 6.2 se vidi da se u tim podrujima pH slabo menja dodatkom NaOH. Kod tih pH vrednosti (2,34 i 9,69) alanin ima puferne sposobnosti. U uslovima fiziolokog pH alanin ne puferuje. Kao to je katjonski oblik alanina (I) dvobazna kiselina, tako je njegov anjonski oblik (III) dvokisela baza, koja na dva mesta moe da vee piotone: na NH2 grupu i karboksilatni anjon COO. Aminogrupa je jaa baza od COO.

Slika 6.2 - Titraciona kriva alanina

Titraciona krivulja aminokiselina ija bona grupa moe da jonizuje (kisele i bazne aminokiseline) ima oblik titiacione krive trobazne kiseline (slika 6.4). One sadre tri mesta koja mogu da otputaju i primaju protone. U tabeli 6.6 date su pK vrednosti jonizabilnih grupa proteinskih aminokiselina.
Tabela 6.6 - pK vrednosti jonizabilnih grupa aminokiselina

Aminokiseline ije bone grupe jonizuju nalaze se u rastvoru u etiri razna jonska oblika. Uzmimo kao primer histidin:

Slika 6.3 - Jonski oblici histidina (Shema)

Slika. 6.4 - Titraciona krivulja histidina

Iz tabele 6.6 i titracione krivulje histidina se vidi da konstanta disocijacije bone imidazolske grupe iznosi 6,0. Iz toga proizlazi da bona grupa histidina puferuje u neutralnom podruju. Ova osobina bone grupe histidina je od izvanrednog znaaja za puferni kapacitet onih proteina koji sadre ovu aminokiselinu (npr. hemoglobin). Izolektrina taka baznih aminokiselina lei izmeu pKR (bone grupe) i pK2 (amonijumgrupe). Tako je izoelektrina taka histidina kod pH 7,58. I.T. kiselih aminokiselina lei izmeu pK1 (karboksilne grupe) i pKR. Tako je za asparaginsku kiselinu:

6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE

U nepolarne aminokiseline, ija je bona grupa R hidrofobna spadaju: glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin, fenilalanin, triptofan i metionin. Prvih est aminokiselina su alifatine, a bona grupa fenilalanina i triptofana je aromatinog karaktera. Metioninska bona grupa se sastoji iz sumpora, koji je tioetarski vezan za metilgrupu (S CH3). Sve nepolarne aminokiseline, izuzev glicina, manje se rastvaraju u vodi od ostalih grupa. Glicin ima u bonoj grupi vodonikov atom, koji je vrlo mali i zbog toga ne moe da utie na polarnost molekula. To je najprostija aminokiselina i jedina koja nije optiki aktivna. Glicina ima u mnogim proteinima, a u velikim koliinama se nalazi u bidrolizatu skeletnih proteina: kolagena (tetive, koe) i elastina (ligamenata). elatin, koji se dobija kuvanjem kostiju, sadri 25% glicina, a fibroin svile do 40%. Glicin moe da sintetie veina ivih organizama, zbog tog ga ubrajamo meu nebitne ili neesencijalne aminokiseline. Pilii ne mogu da sintetiu glicin. Glicin je u direktnoj vezi s nizom bioloki vanih jedinjenja. Zamenom jednog vodonikovog atoma u primarnoj aminogrupi s metilgrupom nastaje sarkozin: CH3NHCH2COOH. Nalazi se slobodan u krvnom serumu i miiima, a nema ga u hidrolizatima proteina animalnog porekla. Sarkozin je naen u biljnom proteinu iz semenki kikirikija.

Daljim metilovanjem sarkozina nastaje betain, koji se nalazi ili u obliku dipolnog jona ili kao so; ima ga u mnogim biljkama naroito u korenu repe. Jedan od najvanijih derivata glicina je miini kreatin (metilgvanidino siretna kiselina). Kreatina ima naroito u miinom i nervnom tkivu gde je vezan za fosfornu kiselinu u obliku kreatinfosfata (fosfagen), a u testisima se nalazi slobodan. Fosfagen igra vrlo vanu ulogu u radu miia.

Izdvajanjem jednog molekula vode (dehidiatacijom) kreatin prelazi u kreatinin, koji se redovno nalazi u mokrai. Izluivanje kreatinina je merilo miine aktivnosti. Poveane koliine kreatinina javljaju se u mokrai pri oboljenju miinog tkiva (muskularna distrofija). Sa unim kiselinama glicin gradi sloene kiseline: glikoholnu, glikodezoksiholnu, glikolitoholnu i dr. U procesima detoksikacije (zatitne sinteze) glicin slui za uklanjanje tetnih materija iz organizma, naroito aromatinih jedinjenja. Tako se npr. benzojeva kiselina izluuje u mokrai biljodera kao benzoilglicin ili hipurna kiselina (hipos = konj). Fenilsiretna kiselina izluuje se kao fenaceturna, a nikotin kao nikotinurna kiselina:

LAlanin. Prirodna aminopropionska kiselina nalazi se u hidrolizatu veine proteina. Ima Lkonfiguraciju, a obre ravan polarizovane svetlosti nadesno (+). Samo u fibroinu svile ima alanina u veoj koliini (20%), odakle ga je Weyl izolovao (1888 godine). Pirogroana kiselina, koja se nalazi u najrazliitijem biolokom materijalu, transaminacijom lako prelazi u alanin (glutamat:piruvattransaminaza). To objanjava injenicu da se alanin moe izostaviti iz dijete svih ivotinja i podloga za kulturu svih mikroorganizama. Metabolina povezanost s piruvatom pokazuje da od alanina mogu da nastanu ugljeni hidrati i zbog toga, spada u takozvane glikogene amino kiseline. U nekim mikroorganizmima (Lactobacillus casei, Straeptococcus faecalis) nalazi se alanin Dkonfiguracije.

Alanin ima pored optikog izomera i poloajni izomer alanin: H 2N CH2 CH2COOH, koji se nalazi u dipeptidima karnozinu i anserinu. Pantotenska kiselina, vitamin B grupe, je pantoilalanin. Ona je sastavni deo koenzima A. LValin. Valin je pronaao u ekstraktu pankreasa GorupBesanez 1856. godine. Posle toga je naen u hidrolizatu albumina, a E. Fischer mu je definitivno odredio strukturu. Valin je aminoizovalerijanska kiselina:

Ova se aminokiselina ne nalazi ni u jednom proteinu u veoj koliini. U hemijskom pogledu valin se ne razlikuje od ostalih aminokiselina sa ugljovodoninim lancem bez drugih funkcionalnih grupa. U metabolizmu se, meutim, bitno razlikuje od glicina i alanina, jer pripada grupi bitnih ili esencijalnih aminokiselina. Eksperimentalne ivotinje zaostaju u rastenju ako u hrani nema valina. Uzrok te pojave je nesposobnost viih ivotinja da sintetiu aminokiseline s ravastim lancem tolikom brzinom, koliko je potrebna mladim ivotinjama, koje rastu. LLeucin. Proust je izolovao leucin iz hidrolizata sira 1819. godine. Kristalnu aminokiselinu je dobio Braconnot iz hidrolizata mesa i vune. Leucin je aminoizokapronska kiselina:

Spada u esencijalne aminokiseline, jer je ravaste strukture. Nalazi se u mnogim proteinima i to u veim koliinama, na primer: u tireoglobulinu, hemoglobinu, globulinu, kazeinu i keratinu vune. LIzoleucin. Izoleucin je aminometilvalerijanska kiselina. F. Ehrlich je naao izoleucin u melasi eerne repe 1904. godine. Posle toga je izolovao ovu aminokiselinu iz enzimskog hidrolizata fibrina, peninog glutena, albumina kokoijeg jajeta i goveeg mesa. Izolovana

aminokiselina je imala razliitu rastvorljivost i taku topljenja od leucina, od kojeg se nije razlikovala po hemijskom sastavu. Ove dve aminokiseline razdvajaju se teko i vrlo osetljivim fizikohemijskim metodama (npr. hromatografijom). Izoleucina ima po pravilu uvek manje od leucina u raznim proteinima. Izoleucin je takoe esencijalna aminokiselina. LProlin. (pirolidin2karbonska kiselina). Fischer je naao prolin u hidrolizatu kazeina (1901. god.). Prolina ima u nekim skleroproteinima, a naroito u prolaminima, koji se rastvaraju u 70% alkoholu, kao i prolin. Prolin sadri sekundarnu aminogrupu u pirolidinskom prstenu, primarne aminogrupe uopte nema. Ipak se ubraja u aminokiseline, jer se nalazi u hidrolizatima proteina s ostalim aminokiselinama.

Derivat prolina je oksiprolin, koji je polarnog karaktera jer ima alkoholnu OH grupu u pirolidinskom prstenu. LOksiprolin je 2karboksi4hidroksipirolidinkarbonska kiselina. Redukcijom alkoholne grupe prelazi u prolin. Ona se jedino u elatinu nalazi u veoj koliini (cca 14%), ostali proteini je retko sadre i to u malim koliinama. LFenilalanin. Najprostija aromatina aminokiselina je aminofenilpropionska kiselina, ili fenilalanin. Izolovao ju je Schulre iz biljnih klica 1879 god., a docnije je izolovana iz hidrolizata belanevina. Ova aminokiselina je vrlo rasprostranjena i neophodna u hrani mladih ivotinja. Vie ivotinje ne mogu da sintetiu aromatini prsten. Tirozin ne moe da zameni fenilalanin. Kod nekih poremeaja u metabolizmu fenilalanina izluuje se u mokrai fenilpirogroana kiselina.

L FENILALANIN (Phe)

Poto ima aromatini prsten, fenilalanin se moe nitrovati, a nastali dinitroderivat daje s hidroksilaminom u amonijanom rastvoru tamnoljubiasto obojenje. Ovo je poznata bojena reakcija na fenilalanin. LTriptofan. Hopkins i Cole nali su triptofan posle enzimske hidrolize s tripsinom. Hidrolizom se razara. Belanevine koje sadre triptofana glacijalne siretne i sumporne kiseline (Adamkiewiczeva. reakcija). u hidrolizatu kazeina, s kiselinama triptofan daju sa meavinom ljubiasto obojenje

Triptofan je esencijalna aminokiselina. Bakterije dekarboksiluju triptofan u triptamin. U ekstraktu crevne sluzokoe naen je derivat triptofana serotonin (5hidroksitriptamin). Serotonin pojaava krvni pritisak, a nalazi se vezan i u modanoj kori i trombocitima.

Smatra se da crevne bakterije mogu od triptofana da sintetiu amid nikotinske kiseline i osiguraju ivotinji potrebne koliine ovog vitamina. LMetionin je aminometiltiobuterna kiselina. Ona moe potpuno da snabdeva organizam sumporom i sasvim da zameni cistein i cistin. Ovu aminokiselinu pronaao je Muller (1922) traei faktor rastenja za neke mikroorganizme u hidrolizatu kazeina. Struktura metionina je docnije potvrena sintezom.

Osborne je primetio da je sumpor u proteinima dvojakog karaktera: nestabilan prema alkalijama, kao u cisteinu i cistinu, i stabilan prema alkalijama, za koji se utvrdilo, da je vezan u metilnom tioetru metionina.

Metiletar merkaptana ne daje samo poseban karakter vezanom sumporu, nego i metilgrupa metionina ima karakteristine osobine i funkcije. Specifini enzimi (metiltransferaze) katalizuju prenoenje metilgrupe sa metionina na itav niz jedinjenja, koja se bioloki metiluju, npr. noraderenalin u adrenalin, etanolamin u holin, histamin u Nmetilhistamin i itav niz metilovanja kod detoksikacija. Gubljenjem metilgrupe metionin prelazi u homocistein. Po tome to ima vanu funkciju davaoca metilgrupa, metionin se ne moe zameniti ni cisteinom ni cistinom. Metionin je vrlo rasprostranjen u proteinima, ali ga ima u malim koliinama.
6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE

U aminokiseline ija je bona grupa R polarnog karaktera spadaju: serin, treonin, cistein, tirozin, asparagin i glutamin. Sve se one dobro rastvaraju u vodi, jer njihove polarne grupe grade sa vodom vodonine veze. Bona fenolna grupa tirozina i tioalkoholna (SH) grupa cisteina imaju najveu polarnost. Obe ove grupe u kiselom podruju pH gube proton i prelaze u jonsko stanje (negativno se naelektriu). Meutim, kod neutralnog pH njihova jonizacija je vrlo mala (oko 0,01%). LSerin. Serin ili aminohidroksi propionska kiselina, moe se hemijski smatrati alkoholnim derivatom alanina. Pronaao ga je Cramer (1865) u hidrolizatu sericina, proteinu elatinskog karaktera, koji zajedno s fibroinom gradi svilenu nit. Serin je dobio ime po sericinu. Kazein mleka i vitelin iz umanceta takoe su bogati serinom. To su fosfoproteidi, sloene belanevine, koje imaju ostatak fosfornu kiseline estarski vezan ba za hidroksilnu grupu serina. Serinfosfat zove se fosfoserin.

Mnogi enzimi imaju u svom aktivnom centru aminokiselinu serin (acetilholin esteraza, tripsin, bimotripsin i dr.). Aktivnost ovih enzima smanjuju i potpuno inhibiraju organofosforna jedinjenja, koja se zbog toga ubrajaju u jake otrove. Njihova toksinost osniva se na tome to reaguju sa alkoholnom grupom serina, tako da nastaje estar i na taj nain se blokira aktivni centar enzima.

Sika. 6.5 - Reakcija serina u aktivnom centru enzima sa organofosfatima

LTreonin. Treonin (aminohidroksibutema kiselina) ima dva asimetrina ugljenikova atoma, ije su karakteristine funkcije rasporeene u prostoru isto kao i kod eera treoze. Smatra se da je Rose odatle uzeo ime za ovu aminokiselinu.

Slino kao i serin, treonin se u nekim proteinima nalazi u obliku fosfatnog estra. Treonin je esencijalna aminokiselina, jer vie ivotinje ne mogu da sintetiu prostornu konfiguraciju kakvu imaju dva susedna ugljenikova atoma u treoninu. LCistein i LCistin. Cistein i cistin opisuju se zajedno, poto su to, dinamiki gledano, samo dva oblika jedne aminokiseline.

Gornjom reakcijom cistein sudeluje u mnogim biolokim procesima odravanja odreenog oksidoredukcionog potencijala. Hemijsko ime cisteina je aminomerkapto propionska kiselina. Bona SH grupa cisteina je slabo kiselog karaktera i hemijski je vrlo reaktivna. Cistein daje merkaptide sa tragovima tekih metala (kao i sumporovodonina kiselina H2S). Ova osobina SH grupe je vana zbog toga, to se ona nalazi u aktivnim centrima bioloki aktivnih proteina enzima. Tretiranjem takvih SHenzima sa tekim metalima, blokiraju se slobodne SH grupe i enzim se inaktivie:

Slobodne SH grupe cisteina dokazuju se jednostavnom reakcijom s natrijumnitroprusidom. Cistein biolokom oksidacijom prelazi u cisteinsku kiselinu, a ova u taurin:

Cistein uestvuje kod detoksikacije. U mokrai se nalaze merkapturne kiseline (=Nacetilcistein vezan za otrovna jedinjenja) ili prosto sulfat (nastao metabolizmom od cisteina) vezan za otrovna jedinjenja (npr. indoksilsulfat). Cistin je izolovao Wollaston jo 1810 godine iz mokranih kamenaca. Docnije je naen u hidrolizatima raznih proteina. Cistin je glavni sastojak keratina (u vodi nerastvornih proteina) i vrlo lako se izoluje iz kose

(12%). Alkalnom hidrolizom potpuno se razaraju obe aminokiseline, pri emu nastaje pirogroana kiselina, amonijak, vodoniksulfid i sumpor:

Prisustvo cistinskih disulfidnih veza SS je bitno za strukturne proteine, jer se pomou njih mogu da poveu dva peptidna lanca. Cistinski SS most obezbeuje vrstinu strukturnih proteina. Meutim, ima proteina i peptida (npr. hormon insulin) za iju je aktivnost bitan integritet SS mosta. LTirozin. Tirozin ili aminohidroksifenilpropionska kiselina dobila je svoje ime po siru (grki = tyros) iz koga je prvi put izdvojena. U veini proteina ima malo tirozina, a jedino u fibroinu svile ima ga do 10%. Neke biljne belanevine nemaju tirozina i zato su one slabe hranljive vrednosti, jer je tirozin vana aminokiselina. Nju jedino moe da zameni fenilalanin.

Tirozin se kvalitativno dokazuje sa smeom merkuro i merkurinitrata u azotnoj kiselini (Millonova reakcija). Prostija je ksantoproteinska reakcija (uto obojenje nitrotirozin) s koncentrovanom azotnom kiselinom. Ovu reakciju daju i suvi proteini (koa, nokti). Tirozin reaguje i s Paulyjevim reagensom kao i histidin. Tirozin se teko rastvara u vodi (0,4 g/1). Od tirozina nastaju u ivotinjskom organizmu hormoni tireoideje, sri nadbubrene lezde i pigmenti (melanin), a u biljkama alkaloidi:

laudanozin, papaverin, meskalin. Kod poremeaja u metabolizmu tirozina dolazi do razliitih patolokih pojava (alkaptonurija i druge). Jodgorgonska kiselina ili 3,5dijodtirozin naen je u koralu Gorgonia, zatim u sunerima i konano u tireoglobulinu titne lezde (tireoideje). To je samo jedan oblik vezanog joda u tom organu, jer se vei deo nalazi vezan u tiroksinu. Hormoni tiroksin i trijodtirozin nalaze se i u slobodnom stanju i vezani za tireoglobulin. Alkalnom hidrolizom tireoidne ljezde dobija se tiroksin. Fizioloki je aktivan samo levi oblik (L). Tiroksin se teko rastvara u vodi. On je 10.000 puta aktivniji od dijodtirozina. U novije vreme naen je jo jedan sastojak tireoglobulina trijoditironin, koji jae deluje od tiroksina. Adrenalin, hormon sri nadbubrene lezde, nastaje biolokom oksidacijom tirozina preko intermedijernog jedinjenja 3,4dihidroksifenilalanina (Dopa). Adrenalin je po svom hemijskom sastavu 3,4dihidroksifeniletanolmetilamin:

Slika 6.6 - Biosinteza adrenalina (shema)

U polarne amino kiseline spadaju i Lasparagin i Lglutamin. Poto su to amidi asparaginske odnosno glutaminske kiseline, o njima e biti rei u okviru tih kiselina.
6.1.7 KISELE AMINOKISELINE

U ovu grupu spadaju Lasparaginska i Lglutaminska kiselina. Bona grupa ovih aminokiselina je u podruju pH 6,07,0 negativno naelektrisana. Kod drugih pH vrednosti, asparaginska kiselina ima sledee jonske oblike:

Slika 6.7 - Jonski oblici asparaginske kiseline kod razliitih pH sredina

Kisele amino kiseline su monoaminodikarbonske jer imaju jednu amino, a dve karboksilne grupe. LAsparaginska kiselina i asparagin. Vauguelin i Robiquet su nasli u pargli (Asparagus officinalis) supstancu, koju su po biljci nazvali asparagin. Hidrolizom je dobijena slobodna asparaginska kiselina, koja je L(+) aminoilibarna kiselina. To je najkiselija aminokiselina s izoelektrinom takom kod pH 2,8. Asparaginska kiselina je posle toga naena u proteinskom hidrolizatu. (Ritthausen, 1868).

Fumarna kiselina Asparaginska kiselina se teko rastvara u vodi (0,424%). Rastvor je izrazito kiselog ukusa. Lake se rastvara dodatkom hlorovodonine kiseline. Nalazi se skoro u svim proteinima. Asparaginska kiselina je neesencijalna glikogena aminokiselina. U mikroorganizmima nastaje direktno od fumarne kiseline dejstvorn enzima aspartaze: Asparaginska kiselina igra vanu ulogu u procesima transaminacije i pri tome revizibilno prelazi u oksalsiretnu kiselinu. Kod fotosinteze i asimilacije azota asparaginska kiselina je jedno od prvih azotnih jedinjenja, koje nastaje biolokom sintezom. L() Asparagin koji je amid asparaginske kiseline, moe se izolovati iz nekih proteina; zbog toga i njega ubrajamo u proteinske aminokiseline. Asparagin je rezerva azota u biljnom tkivu.

LGlutaminska kiselina i glutamin. Neki semenski proteini, naroito prolamini, imaju u hidrolizatu do 45% glutaminske kiseline. Izolovao ju je Ritthausen (1866) iz belanevine glutena, koje ima u peninom zrnu i po njoj dao ime. Glutaminska ili aminoglutarna kiselina je najea arninokiselina i zauzima centralno mesto u metabolizmu aminokiselina. U vodenom rastvoru je mnogo manje kisela od asparaginske; odatle lako kristalie dodatkom hlorovodonine kiseline, poto se njen hidrohlorid vrlo teko rastvara. Glutamin je amid glutaminske kiseline. Prvo je naen u soku od repe, a docnije u hidrolizatima proteina. Slobodan glutamin se nagomilava u bilju, gde predstavlja azotnu rezervu. Ima ga i u krvi i tkivu ivotinja. Glutamin se razliito ponaa od asparagina pri zagrevanju njihovog vodenog rastvora. On prelazi u ciklino jedinjenje pirolidonkarbonsku kiselinu, a asparagin se ne menja:

Pirolidonkarbonska kiselina redukcijom prelazi u prolin.

6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE

U ovu grupu spadaju lizin, arginin i histidin. Bona grupa ovih aminokiselina je kod pH 6,07,0 pozitivno naelektrisana. Kod raznih vrednosti pH, lizin se nalazi u sledeim jonskim oblicima;

Slika 6.8 - Jonski oblici lizina kod razliitih pH vrednosti

LLizin. Drechsel je izolovao lizin iz hidrolizata kazeina (1889 god.). Lizin ili , ediaminokapronska kiselina je esencijalna aminokiselina. Nalazi se u manjim koliinama u proteinima animalnog porekla, a veina biljnih belanevina nema lizina. To su belanevine male hranljive vrednosti (npr. zein, gliadin). Za izolovanje lizina koristi se slaba rastvorljivost njegovog pikrata. Lizin pod uticajem mikroorganizama gubi CO2 (dekarboksilacija) i prelazi u pentametilendiamin, kadaverin:

Slika 6.9 - Deksarboksilacija lizina

LHidroksilizin. diamino hidroksikapronska kiselina dodana je listi proteinskih aminokiselina tek pre pedeset godina. Otkrivena je zahvaljujui osobini, koju imaju i druge oksikiseline, serin i treonin, da reaguju s perjodnom kiselinom. Ta je reakcija bila pozitivna i u materijalu gde nije bilo serina i treonina. D. van Slyke je obratio panju na tu frakciju i izolovao do tada nepoznatu aminokiselinu iz elatina 1938. godine. Hidroksilizin se nalazi u malom broju proteina (kolagen, elatin).

LArginin. Arginin je aminoguanidinovalerijanska kiselina. Naena je prvo u semenkama lupina (Schulze i Steiger, 1886), a deset godina posle toga Kossel je pokazao da proteini elijskih jedra (protamini i histoni) daju hidrolizom velike koliine ove aminokiseline (80 do 90%).

Arginin se dobro rastvara u vodi; rastvor reaguje jako alkalno. Zagrevanjem arginina s alkalijama nastaje karbamid (urea) i ornitin. Ako se uzme ekvimolekulska koliina Ba(OH)2, postaje citrulin. Ornitin i citrulin nisu proteinske aminokiseline. Dejstvom naftola ili oksihinolina i natrijumhipohlorita vodeni rastvor arginina oboji se crveno. Reakciju daje guanidinska grupa. Poto je arginin jedina aminokiselina s guanidinskom grupom, Sakaguchi je upotrebio ovu reakciju za fotometrijsko odreivanje arginina. U jetri oveka i primata nastaje od arginina urea u poznatom KrebsHenseleitovom ciklusu.

Argininfosfat uestvuje u kontrakciji miia kod beskimenjaka (analogno kreatinfosfatu fosfagenu kod vertebrata).

LHistidin. Histidin su nali istovremeno: Kossel u kiselom hidrolizatu sturina (protamina spermatozoa tuke) i Hedin u proteinskom hidrolizatu (1896 god.), Histidin je aminoimidazolilpropionska kiselina. Pauly je dokazao imidazolov prsten u strukturi histidina i naao da zato daje reakciju s diazotovanom sulfanilnom kiselinom. (Paulyjeva reakcija). Moe se smatrati i derivatom alanina, koji na mesto jednog vodonika ima imidazolov prsten (imidazolil alanin). Veina proteina sadri histidin, a u hemoglobinu se nalazi u relativno velikoj koliini odakle se lako izoluje.

Slika 6.10 - Dekarboksilacija histidina

Gubitkom CO2 (dekarboksilacijom) histidin prelazi u histamin. Histamin je snani vazodilatator; nalazi se u vrlo malim koliinama u krvi, a vezan se nalazi u veim koliinama u tkivu (plua, miii). Histamin se oslobaa pri alerginim procesima u toku reakcije antigena sa antitelima vezanim za elije. U organizmu pasa histidin gubi amonijak i izluuje se u mokrai kao urokaninska kiselina. U ovejoj jetri je put razlaganja histidina isti, samo se nastavlja do glutaminske kiseline:

Lizin, arginin i histidin su poznati i pod imenom heksuronske baze (imaju 6 ugljenikovih atoma).
6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA

Aminokiseline nastaju u organizmu kako biosintezom, tako i enzimskom hidrolizom proteina hrane. Biljke i mnogi mikrooroganizmi mogu da sintetiu sve aminokiseline, a organizam oveka i veine ivotinja ne moe da sintetie sve potrebne aminokiseline. Takve aminokiseline nazivaju se bitne ili esencijalne, nasuprot neesencijalnim koje organizam sam sintetie. Esencijalne aminokiseline za veinu ivotinja su: valin, leucin, izoleucin, fenilalanin, tirozin, triptofan, treonin, metionin i lizin. Histidin je bitan samo za neke vrste (npr. pacova). U ovoj knjizi ne moemo da se uputamo u detalje biosinteze pojedinih aminokiselina, ali emo dati tabelarni pregled porekla pojedinih atoma aminokiselina. Smatramo da je ovo vrlo instruktivno da student vidi da i aminokiseline nastaju od jednostavnih jedinjenja kao to su: pirogroana, oksalsiretna i ketoglutarna kiselina.
Tabela. 6.7 - Poreklo pojedinih atoma aminokiselina

6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA

Videli smo da aminokiseline imaju u svom molekulu amino i karboksilnu grupu i zbog toga daju sve karakteristine reakcije ovih grupa. Poznatu reakciju primarnih amina s azotastom kiselinom ve smo spomenuli i kod aminokiselina, kao i njenu primenu.

Kao i sva jedinjenja sa amino i iminogrupom, tako i aminokiseline reaguju s hloridima kiselina ili kako se kae mogu se acilovati. Acetilhlorid reaguje u alkalnom rastvoru na sledei nain:

Acetilovanjem, aminogrupa gubi svoje bazne osobine. Vrlo je vana reakcija aminogrupe sa CO2, pri emu nastaju karbaminokiseline, stabilne samo u obliku svojih soli NHCOO Na+. Kod ivotinja se na ovaj nain prenosi CO2 iz tkiva u plua, vezivanjem za slobodne aminogrupe proteina. Poznata formolna titracija aminokiselina po Sorensenu osniva se na reakciji slobodne (neprotonirane) aminogrupe sa formaldehidom. Ona se vrlo esto koristi za praenje procesa hidrolize proteina dejstvom proteolitikih enzima. U toku reakcije viak formaldehida prouzrokuje gubitak protona (H+), koji se zatim iztitrira sa NaOH uz fenolftalein kao indikator:

Najpoznatija i najosetljivija reakcija na aminogrupu je ninhidrinska reakcija. Sve aminokiseline i peptidi, koji imaju slobodnu aminogrupu, daju sa ninhidrinom intenzivno plavo obojeni produkt. Jedino prolin i hidroksiprolin koji imaju supstituisanu aminogrupu daju pigment ute boje.

Slika 6.11 - Hemijska formula plavog pigmenta ninhidrinske reakcije

lFluoro2,4dinitrobenzen (FDNB) je reagens na slobodnu aminogrupu. Ovaj reagens je koristio F. Sanger za obeleavanje krajnjih aminogrupa u peptidima. Slobodne aaminogrupe daju u slabo alkalnom rastvoru sa FDNB uto obojene derivate, koji se zovu dinitrofenilaminokiseline (DNPaminokiseline).

Slika 6.12 - Reakcija lfluoro2,4 dinitrobenzena (FDNB)

Danas se za odreivanje slobodnih aminogrupa upotrebljava fenilizotiocijanat, poznat pod imenom Edmanov reagens. Dejstvom ovog reagensa krajnja aminokiselina prelazi u feniltiokarbamilaminoderivat, koji u kiselom rastvoru ciklizira i odvaja se od ostalog peptidnog lanca. Zbog toga je ovaj reagens vrlo pogodan za odreivanje redosleda aminokiselina u peptidnim lancima.

Slika 6.13 - Reakcija fenilizotiocianata sa slobodnom amino grupom

Aminogrupa reaguje reverzibilno s aldehidom dajui vrlo labilno jedinjenje poznato pod imenom Schiffove baze. Ono nastaje i u toku enzimskog prenoenja aminogrupa u procesima transaminacije.

Slika 6.14 - Reakcija amino grupe sa aldehidom

Karboksilna grupa aminokiselina pokazuje sve karakteristine reakcije organskih kiselina. Tako s alkoholima daje estre, s aminima amide a gubitkom vode prelazi u anhidride. Od derivata aminokiselina s biohemijskog stanovita su najvaniji amidi aminokiselina. S amonijakom nastaju nesupstituisani amidi (I), a sa drugim aminima supstituisani amidi (II), koji se zovu peptidi.

Pored reakcija na amino i karboksilnu grupu, aminokiseline daju i reakcije na prisutnu bonu R grupu: SH grupu, fenolnu grupu (tirozin), gvanidinsku grupu (arginin) itd. Reakcije bonih grupa opisane su kod pojedinih aminokiselina.
6.1.11 HROMATOGRAFIJA AMINOKISELINA

Hromatografija je dobila ime po tome to je poljski naunik Cvet prvi put primenio ovu metodu za odvajanje obojenih supstanci (karotinoida ili lipohroma). Metoda se sastojala u sledeem: jedna staklena cev (kolona) napuni se aluminijumoksidom ili nekim drugim adsorbensom i u nju se sipa petroletarski ekstrakt biljnog materijala. Naknadnim sipanjem benzola ili nekog drugog organskog rastvaraa dolazi do razvijanja hromatograma tj. do rastavljanja smee boja u pojedine komponente. Ovom metodom je Cvet uspeo da dokae da se u biljnom materijalu nalaze razliiti karotinoidi. Na slici je shematski predstavljeno odvajanje tri razliite supstance u koloni tokom razvijanja hromatograma.

Slika 6.15 - Shematski predstavljeno odvajanje tri supstancije na koloni adsorbensa. Slike a, b, c i d prikazuju odvajanje tokom razvijanja hromatograma prolaenjem organskog rastvaraa kroz kolonu.

Ova metoda se naziva i adsorpciona hromatografija, jer do odvajanja komponenata iz smee dolazi zbog razliite adsorpcije supstancija na koloni od aluminijumoksida. Adsorpciona hromatografija se primenjuje samo za odvajanje lipofilnih jedinjenja, odnosno takvih koja se rastvaraju samo u organskim rastvaraima. Klasinim hemijskim metodama je bilo vrlo teko i skoro neizvodljivo da se iz smee izdvoje slina jedinjenja, koja se rastvaraju u vodi, kao to su aminokiseline. Sve one imaju iste funkcionalne grupe, a razlikuju se samo po ostatku R. Pored toga one se posle hidrolize proteina nalaze u hidrolizatu u vrlo malim koliinama. Traei pogodnu metodu za odvajanje hemijski slinih jedinjenja, koja se rastvaraju u vodi (aminokiseline, eeri i sl.) Martin, Gordon i Synge su 1941. god. uveli metodu podeone hromatografije. Ona se zasniva na poznatom Nernst-ovom zakonu raspodele supstanci izmeu dva rastvaraa, koji se ne meaju. Naime, kada se vodeni rastvor polarnih organskih jedinjenja (aminokiselina, mono i disaharida i sl.) pomea, na primer, sa fenolom (etrom, hloroformom i sl.) stvorie se dva sloja. Pri tome e jedan deo rastvorenih supstanci da pree u fenolni sloj, ve prema tome kolika je njihova rastvorljivost u fenolu. Odvajanjem fenola i ponovnim dodavanjem svee koliine, opet e jedan deo supstanci da pree u fenol. Ako ovaj postupak ponovimo vie puta, prei e iz vodenog rastvora u fenol prvo one komponente koje se najbolje u njemu rastvaraju, a posle mnogostrukog dodavanja i one koje se tee rastvaraju. Isti autori su 1944. godine postupak dodavanja sveeg organskog

rastvaraa neobino uprostili, to su ceo postupak izvodili na koloni i na kraju su kolonu zamenili trakom filtracione hartije. Vodeni rastvor upija hartija (stacionarna faza), a svee koliine organskog rastvaraa stalno ulaze (mobilna faza), nosei sa sobom prvo one aminokiseline, koje se u njemu najbolje rastvaraju, pa tako redom do onih koje se u organskom rastvarau najmanje rastvaraju. Poto se radi na vrstoj podlozi (hartija), prilikom hromatografisanja igraju izvesnu ulogu i adsorpcione pojave. Hromatografija na filtracionoj hartiji je jedna od metoda za odvajanje aminokiselina iz proteinskog hidrolizata. Ova metoda se odlikuje jednostavnou, ne zahteva skupocenu aparaturu, a pomou nje mogu da se dokau vrlo male koliine (10 g.). Postupak: Poto su aminokiseline vezane u belanevinama, prvo se izvri hidroliza zagrevanjem u vakuumu (sa 610 M HCl) na 100C. Hidrolitikim razlaganjem belanevina dolazi do oslobaanja aminokiselina. U hidrolizatu se nalazi smea svih aminokiselina i pre nego to se pristupi kvalitativnoj hromatografskoj analizi, viak kiseline se odstrani ponovljenim uparavanjem i dodavanjem vode. Za hromatografiju se pripremi komora u kojoj e se raditi. To moe da bude visoki stakleni cilindar ili neka druga pogodna posuda odgovarajuih dimenzija. Isto tako se priprema rastvor za razvijanje hromatograma. Obino se u levak za odvajanje sipa nbutanol (40 ml), siretna kiselina (10 ml) i voda (50 ml). Kada se organski rastvara, u ovom sluaju nbutanol, zasiti vodom, odvoji se od vodenog sloja i nalije u posudicu, koja se nalazi na dnu komore. Vodeni sloj se stavi na dno komore, pored posudice sa rastvaraem da bi se cela komora zasitila vodenom parom. Sada se uzme jedna traka specijalne filter hartije za hromatografiranje (Whatman), opere destilovanom vodom i osui. Na 34 cm od kraja trake nanese se rastvor aminokiselina (oko 10 1 = 0,010 ml odnosno 30 50 mg = 0,030 mg) pomou fine pipete ili kapilare i osui u struji toplog vazduha. Papir se zatim postavi u komoru za hromatografiju tako da mu jedan kraj (blizu mesta nanaanja probe) uroni u posudicu sa rastvaraem, a drugi kraj se zakai tako da slobodno visi. Rastvara poinje da ulazi u hartiju i polako se iri. Kada doe skoro do gornje ivice hartije (34 cm do kraja) traka se izvadi, osui i poprska rastvorom ninhidrina. Posle ponovnog suenja u sunici pojavljuju se ljubiasto obojene mrlje pojedinih aminokiselina.

Duina putovanja svake aminokiseline (A) podeljena sa duinom putovanja rastvaraa (B) (Rf=A/B) je konstantna vrednost za svaku aminokiseiinu u datom rastvarau i uvek je manja od jedan.

Slika 6.16 - a ) Aparatura za uzlaznu hromatografiju

b) Hromoatogram aminokiselina posle prskanja ( detekcije) sa ninhidrinom

Pored hromatografije na filtracionoj hartiji, danas se za kvantitativno odreivanje aminokiselina, primenjuju vrlo precizne metode hromatografije na jonskim izmenjivaima.

6.2

PEPTIDI

6.2.1 PEPTEDNA VEZA

Posle saznanja da se svi proteini dejstvom razblaenih kiselina, baza ili smee proteolitikih enzima hidrolitiki razlau na aminokiseline, postavilo se pitanje na koji su nain aminokiseline vezane u proteinima. E. Fischer i F. Hofmeister su 1912. godine pretpostavili da su aminokiseline povezane u proteinima amidnom vezom, koja nastaje reakcijom karboksilne grupe jedne aminokiseline s amino grupom druge:

glicilalanin
Slika 6.17 - Nastajanje dipeptida glicilalanin

Oni su prvi uspeli da iz dva molekula glicina uz izdvajanje molekula vode dobiju dipeptid glicilglicin. Nazvali su ga dipeptid, jer se sastojao iz dva ostatka glicina, a nastalu amidnu vezu peptidna veza. Dipeptid, kao i svaka aminokiselina sadri jednu slobodnu amino i jednu karboksilnu grupu. On moe sa svojim slobodnim grupama ponova da stupi u reakciju sa nekom treom aminokiselinom i da nagradi tripeptid. Na ovaj nain povezivanjem etiri, pet i vie aminokiselina nastaju tetra, penta i polipeptidi. Kako polipeptid jo uvek ima slobodne krajnje grupe, ovaj proces moe da se ponavlja stotinama puta. Peptidi su, dakle, sloena jedinjenja koja se sastoje iz vie aminokiselina vezanih meusobno peptidnom vezom. Oni se dobijaju nepotpunim hidrolitikim razlaganjem proteina. Pored toga izolovan je veliki broj prirodnih peptida specifinog fiziolokog dejstva (peptidni hormoni, antibiotici i sl.). Karakteristina reakcija na peptidnu vezu je biuretska proba. Reakcija je nazvana po jedinjenju biuret, koje nastaje zagrevanjem ureje:

Biuret i sva jedinjenja, koja imaju jednu ili vie peptidnih veza daju karakteteristinu ljubiastu boju sa bakarsulfatom i natrijumhidroksidom. Peptidna veza je, dakle, supstituisana amidna veza. Kao i kod proste amidne veze, raspored elektrona oko atoma peptidne veze je simetrian i ona je zbog toga vrlo stabilna. Pored toga, veza izmeu ugljenika i azota (CN) ima 40% osobina dvogube veze, a dvoguba veza izmeu ugljenika i kiseonika (C=0) ima 40% osobina jednogube veze. Zbog ove tzv. rezonantne stabilizacije, atomi koji ostvaruju peptidnu vezu ne mogu slobodno da rotiraju u prostoru. Ova osobina peptidne veze je od posebne vanosti s obzirom na trodimenzionalnu konformaciju peptidnog lanca.

Slika 6.18 - Raspored atoma peptidne veze u prostoru

6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA

Prema broju aminokiselina koje sadre, peptidi se dele na: oligopeptide i polipeptide. Oligopeptidi se sastoje od najvie 10 aminokiselina. Tu spadaju dipeptidi, tripeptidi, tetrapeptidi, itd. Polipeptidi sadre cca 50 aminokiselina. Jedinjenja koja se sastoje od 100 i vie ostataka aminokiselina spadaju u proteine. Imena peptida grade se tako da se jedno za drugim navode imena ostataka aminokiselina sa nastavkom il, i na kraju se doda nepromenjeno ime aminokiseline sa slobodnom karboksilnom grupom, na primer:

Da bi se izbeglo pisanje dugakih imena polipeptida, danas se prema zvaninoj nomenklaturi IUPACa1[1] piu samo prva tri slova iz imena aminokiselina. Krajnja aminokiselina sa slobodnom amino grupom pie se uvek na levoj strani niza, a ona sa slobodnom karboksilnom grupom na desnoj strani. Tako bi skraeno ime gore napisanog peptida bilo: AlaGlnHisGly. Za potpuno poznavanje hemijskog sastava nekog peptida nije dovoljno samo da se zna iz kojih se aminokiselina sastoji, ve i po kom su redu one meusobno vezane. Redosled vezivanja pojedinih aminokiselina u peptidima i proteinima naziva se sekvenca aminokiselina. Zbog razliitog redosleda aminokiselina dipeptidi imaju dva izomera AB i BA, tripeptidi est ABC, BCA, ACB, BAC, CAB i CBA, tetrapeptidi 24, itd. Dugo vremena su hemiari pokuavali da nau analitike metode za odreivanje redosleda aminokiselina u peptidima i proteinima. Jedino poznavanje redosleda omoguava da se i sintetie dati peptid. Poslednjih dvadeset godina uvedeno je vie analitikih metoda za odreivanje sekvence aminokiselina.
6.2.3 ODREIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA

Kod odreivanja sekvence ili redosleda aminokiselina prvo se odrede krajnje aminokiseline peptidnog lanca. Posebne metode se koriste za odreivanje krajnjih amino grupa (tzv. Nkrajnje aminokiseline), a posebne za odreivanje krajnjih karboksilnih grupa (Ckrajnje aminokiseline). Ckrajnje aminokiseline se otkidaju iz peptidnog lanca dejstvom enzima karboksilaza, odvajaju se hromatografski i identifikuju. Za odreivanje Nkrajnjih aminokiselina poznati su razliiti reagensi koji reaguju sa amino grupom. Mi smo spomenuli dva takva reagensa: lfluoro2,4dinitrobenzen i fenilizotiocijanat. Danas se uglavnom upotrebljava fenilizotiocijanat (Edmanov), koji ima tu prednost to se krajnja aminokiselina posle reakcije odvaja od peptida, a da ne dolazi do cepanja drugih peptidnih veza unutar peptidnog lanca. Pomou ovog reagensa moe da se odredi na jednom uzorku peptida redosled pedesetak uzastopnih aminokiselina. Odreivanje redosleda aminokiselina u peptidima pomou Edmanovog reagensa je danas automatizovano. Odreivanje sekvence aminokiselina u polipeptidima zahteva da se polipeptidni lanac hidrolitiki cepa na manje peptide dejstvom proteaza (tripsina, pepsina, himotripsina). Manji peptidi se hromatografski razdvoje i odredi im se sekvenca.
1

6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI

Poznat je veliki broj prirodnih peptida. Jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih je tripeptid glutation. Hopkins ga je prvi izolovao iz kvasca 1921. god. Glutation je L glutamilLcisteinilglicin. Skraeno se pie: GSH. Dva mola glutationa gube dva vodonika i prelaze u disulfidni oblik: GSSG (oksidovani glutation). Imajui u vidu da sva SH jedinjenja imaju slabo kisele osobine, jer se izvode od sumporovodonine kiseline (H2S), moemo glutation da napiemo u jonskom obliku:

Prelaenje glutationa (GSH redukovani glutation) u oksidovani oblik GSSG je reverzibilni oksidoredukcioni proces. Zbog toga glutation ima ulogu biolokog redox sistema. U miiima vertebrata nalaze se peptidi karnozin (alanilLhistidin) i anserin (alanilNmetilLhistidin). I jedan i drugi imaju u svom sastavu neproteinsku aminokiselinu alanin.

Poznat je itav niz polipeptida, koje sintetiu razni mikroorganizmi, a koji deluju antibakterijelno na druge mikroorganizme. Tu spadaju: penicilini, gramicidin, polimiksini, aktinomicin i dr. Najpoznatiji meu njima su penicilini. Oni nastaju od aminokiselina valina i cisteina. Antibiotik gramicidin je polipeptid koji sadri Dfenilalanin.
6.2.5 PEPTIDNI HORMONI

Hormoni zadnjeg renja hipofize oksitocin i vazopresin su ciklini peptidi, koji sadre osam aminokiselina od kojih je jedna cistin.

Du Vigneaud je prvi uspeo da sintetie oksitocin, a to je bila i prva sinteza jednog prirodnog peptida. Kortikotropin (ACTH) adrenokortikotropni hormon prednjeg renja hipofize i melanotropin, melanostimuliui (MSH) hormon srednjeg renja hipofize su polipeptidi lanaste strukture. Prvi sadri 39 aminokiselina, a drugi 1322 u zavisnosti od vrste sisara. Insulin, hormon pankreasa, je visokomolekularni polipeptid sastavljen od 51 aminokiseline. Molekulska teina insulina iznosi 6 000, ali u prisustvu metalnih jona molekuli insulina asociraju u jedinice molekulske teine od 2 x 6 000, 3x12 000 i 4x12 000. Poto su prvi rezultati odreivanja molekulske teine insulina davali vrednost od 36 000 i 48 000, insulin se ranije ubrajao u proteine. Asocijacija proteinskih molekula u vee agregate (molekule) je danas opaena kod velikog broja proteina. Zbog toga i ne postoje otre granice izmeu polipeptida i proteina. Hormon pankreasa glukagon je takoe polipeptid. Sadri 29 ostataka aminokiselina, ija je sekvenca odreena.

6.3

PROTEINI ILI BELANEVINE

6.3.1 UVOD

Proteini su najbitniji sastojci ive materije. Mnogobrojnost, raznolikost i organizovanost ivih bia poiva na osobinama proteina. Ime im je dao Berzelius, od grke rei proteinos, to znai od prvenstvene vanosti. U prirodi se nalazi veliki broj proteina. Mala i prosta elija bakterija kao npr. Escherichia coli sadri oko 3 000 vrsta proteina, a u oveku se rauna da ima oko 5 miliona razliitih proteina. Zastupljenost glavnih grupa biolokih makromolekula data je u donjoj tabeli. Ona je uglavnom ista u svim elijama (izuzev u kostima, kosi, masnim elijama). Iz tabele se vidi da 50% suve supstance otpada na proteine.
Tabela 6.8 - Molekulske komponente elije E. coli

Ukupna teina u % Broj svake Procenat od ukupne teine Voda Proteini nukleinske kiseline dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline ugljenih hidrata Masti nisko molekulskih biomolekula (osnovnih i intennedijera) neorganskih jona 2 1 oko 500 oko 12 1 6 3 2 1 oko 1000 oko 50 oko 40 70 15 oko 3 000 grupe

Za razliku od veine drugih sastojaka ivog organizma, proteini su vrlo specifini. Tako nijedan protein E. coli nije identian sa proteinima oveka, iako mogu da vre istu funkciju. Svaka ivotinjska i biljna vrsta ima svoje specifine proteine, a kod viih organizama i svaka individua ima svoje specifine proteine. Proteini su bioloki najaktivniji molekuli, jer obavljaju najrazliitije bioloke funkcije. U donjoj tabeli dat je pregled i podela proteina na osnovu njihove bioloke aktivnosti. U tabeli prva grupa proteina, poznata pod imenom enzimi, igra ulogu biolokih katalizatora. Oni izmeu ostalog omoguavaju eliji da funkcionie kao hemijska maina, odnosno da moe da koristi energiju okoline za svoj rast, odravanje i reprodukciju. Poznato je oko 2 000 razliitih enzima koji se odlikuju po svojoj specifinosti i efikasnosti. Svaki od njih katalizuje jedan tip ili samo jednu reakciju, i to vrlo efikasno i brzo, u milionitom delu sekunde.
Tabela 6.9 - Bioloke funkcije proteina

Proteini 1 . Enzimi: Ribonukleaza citohrom c tripsin 2 . Strukturni proteini strukturni proteini membrane keratin kolagen elastin mukoproteini Kontraktilni proteini miozin aktin Transportni proteini hemoglobin,mioglobin serumski albumin

Nalaenje i funkcija hidrolizuje RNK prenosi elektrone hidrolizuje peptidnu vezu sastavni delovi membrane koa, nokti, perje tetive, kosti hrskavica ligamenti sluzavi sekreti, sinovijalna tenost stacionarni filament miofibrila pokretni filamenti miofibrila proteini belanceta proteini mleka proteini sa rezervama gvoa proteini penice i kukuruza

3 . 4 .

lipoprotein, ceruloplazmin

5 .

Rezervni proteini albutnin jajeta kazein feritin gliadini i zeini Hormoni insulin adrenokortikotropni hormon hormon rasta Zatitni proteini u krvi kimenjaka antitela fibrinogen trombin Toksini toksin Clostridium botulinum toksin difterije zmijski otrov

regulie metabolizam glukoze regulie sintezu kortikosteroida stimulie rast kostiju

6 .

grade komplekse sa stranim proteinima prethodnik fibrina u krvnom koagulumu uesnik u procesu zgruavanja izaziva bakterijalnih trovanja hranom bakterijelni toksin enzimi koji hidrolizuju fosfogliceride

7 .

8 .

Druga grupa obuhvata proteine koji izgrauju strukturne elemente organizma i ona je po koliini najvea. Razliiti nerastvorni proteini elijske membrane, kompleksno vezani sa polarnim lipidima, ine sr membranske strukture. Oni igraju veliku ulogu u prenosu jona i manjih organskih molekula kroz membranu. Glavni ekstracelularni strukturni protein vezivnog tkiva i kostiju viih ivotinjskih vrsta je lanasti protein kolagen. Fibrini kolagena takoe povezuju grupe elija u tkivo. Hrskavica se sastoji iz proteina konjugovanog sa polisaharidom hondroitinsulfatom. Trea grupa proteina ini bitne elemente kontraktivnih i pokretnih sistema, na primer: aktin i miozin u miiima. Grupa transportnih proteina moe da prenosi razliite molekule putem krvotoka. Tako hemoglobin prenosi kiseonik, albumin slobodne masne kiseline, 1lipoprotein lipide, ceruloplazmin bakar, itd. Neki proteini slue kao rezerva i obezbeuju neometano razvie jedinke: na

primer albumin u jajetu, kazein mleka, gliadini i zeini u klici penice i kukuruza. Pored enzima bioloki je aktivna i grupa proteina koja pokazuje hormonsko dejstvo. Mnogi hormoni kao to je insulin, hormon rasta i drugi su proteinskog karaktera. Zatitni proteini kao to su antitela tite kimenjake od stranih supstanci, a fibrinogen i trombin ih uvaju da kod ranjavanja ne iskrvare. Plazmaproteini, naroito albumin imaju odluujuu ulogu u odravanju standardnih uslova u eliji i tkivima, kao to je odravanje osmotskog pritiska i pH. Svi proteini, ukljuujui i one aktivne i toksine, sastavljeni su od samo dvadesetak aminokiselina, koje same po sebi nisu ni bioloki aktivne niti toksine supstance. One su zajednike za sva iva bia. Danas je objanjeno kako povezivanje aminokiselina u proteinske estice razliitog oblika i dimenzija omoguava da proteini mogu da vre toliko razliitih i vanih funkcija. U proteinima su aminokiseline vezane peptidno samo svojim amino i karboksilnim grupama. Druge polarne, kisele i bazne grupe razliitih aminokiselina su slobodne i ine bone grupe peptidnog lanca.
6.3.2 OSOBINE PROTEINA

Upadljiva osobina proteina je da mogu da grade kompleksna jedinjenja sa raznim supstancama i to na principu strakturne komplementarnosti. Enzimski molekuli su komplementarni sa supstratom, iju promenu katalizuju; antitela su komplementarna sa svojim antigenom, koji je prouzrokovao njihovo nastajanje; transportni proteini su komplementarni sa supstancama koje prenose. Strukturna komplementarnost omoguava proteinima da mogu da vre tolike raznolike funkcije. Zajednika i karakteristina osobina proteina, po kojoj se razlikuju od drugih biohemijskih sastojaka, jeste njihova velika osetljivost prema svemu to ubija iva bia. Vrlo rano je zapaeno da se supstance kao: belance jajeta, krvni serum, ugruano mleko, koaguliu pri zagrevanju, dejstvom kiselina i tzv. alkaloidnih reagenasa. Dobijeni kaogulum se ne rastvara, za razliku od taloga koji se dobija isoljavanjem proteina neutralnim solima i alkoholom. Zagrevanjem proteini se menjaju ili kako se to kae denaturiu. Pod pojmom denaturacije podrazumeva se niz promena koje se odigravaju u komplikovanoj strukturi proteinskih

molekula. Denaturisanjem protein gubi svoje fizioloko dejstvo, a poznaje se odmah po promeni njegove rastvorljivosti. Do denaturisanja proteina moe da doe ne samo povienjem temperature ve i dejstvom visokog pritiska mehanikim tretiranjem, dejstvom kiselina, baza i organskih rastvaraa i raznih zraenja. To je razlog da je ivi svet toliko osetljiv na radioaktivnost. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne doe do denaturisanja, izolovanje nativnih proteina je vrlo teak i osetljiv posao. Pri tome se naroita panja obraa na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Ispitivanje proteina je koraknulo napred, tek kada su pronaene fizike metode, koje nisu izazivale njihovu denaturaciju. Tada se pokazalo da su proteini makromolekuli. Njihova molekulska teina kree se u irokim granicama i moe da dostigne jedan milion daltona2[2] (vidi tabelu).
Tabela 6.10 - Molekulske teine nekih proteina
Proteini Insulin govei Ribonukleaza Lizozim (belanceta) Mioglobin (goveeg srca) Hemoglobin (ljudski) Albumin (ljudskog seruma) Yglobulin (konjski) Glikogen fosforilaza (iz miia kunia) Sintetaza masnih kiselina (iz kvasca) Virus duvana 495 000 2 300 000 40 000 000 Oko 4100 oko 20 000 336 500 4 oko 21 oko 2130 Molekulska teina Broj aminokiselinskih ostataka Broj proteina

5 733 12 640 13 930 16 890 64 500 68 500 149 900

51 124 129 153 574 oko 550 Oko 1 250

2 1 1 1 4 1 4

Proteini istog tipa i funkcije mogu da imaju razliite molekulske teine. Neki proteini postoje u obliku oligomera tj. sastoje se iz nekoliko proteinskih molekula (protomera). Tako se hemoglobin sastoji od etiri protomera. Svi regulatorni enzimi sastoje se od vie enzimskih molekula: na primer, sintetaza masnih kiselina ima sedam aktivnih enzima, a ceo kompleks se sastoji od 21 protomera. Najvei supramolekulski kompleksi su virusi, ija molekulska teina prelazi i 40 miliona. Oni se sastoje od
2

hiljadu i vie proteinskih nekovalentnom vezom.

molekula,

povezanih

meusobno

Kao i sva jedinjenja ugljenika molekuli proteina su trodimenzionalni i svaki od njih ima svoj karakteristian oblik u prostoru. Ispitivanjem zatitnih proteina, poznatih pod imenom antitela ili imunoglobulini, koji nastaju u krvi kimenjaka posle injekcije nekog proteina stranom tom organizmu, pokazalo se da proteini sa istom fiziolokom funkcijom (tzv. homologi proteini) nisu imunoloki identini. Na primer hemoglobini razliitih sisara ubrizgani eksperimentalnoj ivotinji izazivaju nastajanje razliitih antitela. Znai da se hemoglobini razliitih sisara i uopte homologi proteini razlikuju po svojoj strukturi i obliku. Mi emo kasnije opirnije govoriti o strukturnim razlikama homologih proteina na primeru insulina i hemoglobina. Zasada je vano da naglasimo da veliina i oblik svake vrste zavisi od veliine i oblika proteina koji ih izgrauje. Dakle, molekularna osnova raznolikosti ivih bia poiva na raznolikosti izgleda i veliine proteina specifinih za datu vrstu.
6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA

Gerardus Johannes Mulder (1839) god. je prvi poeo sistematsko ispitivanje proteina. Primenjujui elementarnu analizu na proteine svile, krvnog fibrina, belanceta jajeta, elatina, naao je da svi imaju 1219% azota. Prema ovom karakteristinom elementu i danas se izraunava i procenjuje proteinski sastav tkiva i hrane. Princip odreivanja azota u proteinima sastoji se u tome to se proteini sagore uz dodatak konc. H2SO4 i u prisustvu katalizatora (Cu, Hg, H 2O2). Prilikom sagorevanja azot koji se nalazi u proteinima prelazi u amonijumsulfat. Posle sagorevanja viak konc. H2SO4 se neutralie i dodatkom jake baze NaOH oslobodi se amonijak iz nastalog amonijumsulfata: (NH4)2SO4 + 2NaOH=Na2SO4 + 2NH3 + 3H2O Osloboeni amonijak se kvantitativno hvata destilacijom u struji vodene pare u rastvor kiseline poznate koncentracije. Pri tome se neutralie jedan deo kiseline, a titracijom se odredi koliko je amonijaka predestilovalo. U analitikom odreivanju proteina krvne plazme dogovorno je uzeto da proteini imaju cca 16% azota i na osnovu toga se proraunava sadraj proteina, mnoenjem postotka dobijenog azota s faktorom 6,25 (100/16 = 2,25). Naravno ovako dobijeni rezultati su samo priblini.

Pored azota proteini sadre 5055% ugljenika, 67% vodonika, 20 23% kiseonika. Sumpora imaju 0,23%, a fosfora 06%. Neki proteini imaju u svom molekulu gvoa (kao na primer hemoglobin), bakra, magnezijuma, cinka i drugih elemenata. Hidrolitikim razlaganjem proteina dobijena su jedinjenja male molekulske teine aminokiseline. Utvreno je da su one osnovne strukturne jedinice iz kojih se sastoje svi proteini. U proteinima su aminokiseline vezane peptidnom vezom, gradei peptidni lanac (ili lance). Ima proteina koji se sastoje samo od jednog peptidnog lanca (protomer), a veliki broj se sastoji od vie, obino parnog broja, peptidnih lanaca. To su oligomerni proteini. Proteini nisu sluajni polimeri razliite duine lanca. Naprotiv, svaki tip proteina okarakterisan je: 1) svojim specifinim hemijskim sastavom, 2) molekulskom teinom i 3) redosledom (sekvencijom) aminokiselina u polipeptidnom lancu, koji je genetski dirigovan.
6.3.4 STRUKTURA PROTEINA

njegovom

Svaki protein u nativnom stanju ima svoj specifian i karakteristian trodimenzionalni oblik u prostoru, koji nazivamo KONFORMACIJA. Prema obliku i strukturi molekula proteini se dele na dve velike grupe: A. Fibrilarne ili lanaste proteine i B. Globularne ili sferoidne proteine. Fibrilarni proteini imaju molekule u obliku vlakna (fibrila) duine nekoliko stotina jedinica angstrema*3[3]. Njihovi polipeptidni lanci su paralelno smeteni du jedne jedine osovine. Fibrilarne belanevine su osnovni strukturni elementi vezivnog tkiva viih ivotinja. Najpoznatiji proteini ove grupe su keratini, kolageni i elastini. Keratini se sastoje iz dve vrste belanevina: fibrilarne komponente koja ima malu koliinu sumpora i amorfnog globularnog proteina bogatog sumporom. Fibrili proteina su ugraeni u amorfnu masu, slino elinim tapovima u betonski temelj. Principijelna razlika izmeu keratina razliitih ivotinja je u nainu pakovanja filamenata i koliini i sastavu amorfnog matriksa. Kosa, koa, nokti, rogovi, perje su izgraeni od keratina.
3

Kolageni su bitne komponente vezivnog tkiva koe, tetiva, kostiju, hrskavica i zubi. Javlja se u razliitim oblicima. Elastina ima najvie u utim elastinim vlaknima vezivnog tkiva. Karakteristina osobina ove grupe proteina je da su fiziki i hemijski vrlo otporni, ne rastvaraju se ni u jednom neutralnom rastvarau, niti u razblaenim kiselinama i bazama. Globularni proteini imaju molekule manje ili vie elipsoidnog oblika. Njihovi peptidni lanci su vrsto sklupani unutar globularne estice. U ovu grupu spadaju bioloki vrlo aktivni proteini: enzimi, hormoni, antitela, virusi i dr. Globularni proteini se nalaze u krvnoj plazmi, belancetu jajeta, mleku i svim tkivnim tenostima. Rastvaraju se u vodi i rastvorima neutralnih soli. Globularni proteini koji se sastoje iz vie peptidnih lanaca nazivaju se oligomerni proteini. Sastavni peptidni lanci se zovu protomeri.

Slika 6.19 - Konformacija fibrilarnih (a) i globularnih (b) proteina

Ima proteina, koji se po svojoj konformaciji nalaze izmeu fibrilarnih i globularnih. Njihovi molekuli su lanasti, slino fibrilarnim proteinima, ali se rastvaraju u vodi i rastvorima neutralnih soli. U ovu grupu spadaju miozin miia i fibrinogen, strukturni element ugruka krvi. Hemijske i bioloke osobine proteina jedino mogu da se objasne egzaktnim opisom njihove konformacije. Prostorna organizacija peptidnih lanaca u proteinima ispituje se uglavnom merenjem difrakcije Xzrakova. Talasna duina Xzrakova je istog reda veliine kao i razdaljina atoma u kristalima. Prema tome, kada su atomi pravilno razmeteni u jednom kristalu, oni difraktuju, ugibaju Xzrakove kao i

optika reetka. Tako se na osnovu difrakcionih merenja moe da ustanovi poloaj pojedinih atoma peptidnog lanca i njihova meusobna razdaljina. U molekulima proteina postoje etiri nivoa strukturne organizacije peptidnih lanaca: primarna, sekundarna, tercijerna i kvarterna. Primama struktura obuhvata samo kovalentnu kimu polipeptidnog lanca i karakteristian redosled ostataka aminokiselina (sekvencu). Sekundarna struktura obuhvata nain prostiranja peptidnih lanaca (izdueni ili spiralni), naroito onakav kakav se nalazi u fibrilarnim proteinima. Tercijarna struktura objanjava nain na koji se peptidni lanac presavija i uklupava da bi se stvorila kompaktna struktura globularnih proteina. Fibrilarni proteini nemaju tercijernu strukturu. Kvaterna struktura obuhvata prostornu organizaciju vie peptidnih lanaca. Ovu strukturu imaju samo oligomerni proteini.
6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA

Aminokiselinski sastav proteina odreuje se u hidrolizatu pomou raznih hromatografskih metoda, koje su danas automatizovane. Dosta dobar uvid u sastav proteina daju formule, koje u principu odgovaraju optim formulama neorganskih jedinjenja npr. Na2SO4. Sastav laktoglobulina bi bio: Gly8. Ala29. Val21. Leuso. Ile27. Pro15. Phe19. Arg7. His4. Asp36. Glu26. Ser20. Thr21. Cys4. CysCys8. Met9. Tyr9. Try4. (NH3)32. U ovoj formuli grupacije od tri slova oznaavaju pojedine aminokiseline, a indeks pored njih znai da ima toliko ostataka dotine aminokiseline u molekulu. Odreivanje sekvence aminokiselina Kod utvrivanja redosleda odnosno sekvence aminokiselina prvo treba da se odredi da li se protein sastoji iz jednog ili vie peptidnih lanaca. Ovo moe da se konstatuje odreivanjem broja krajnjih aminogrupa u intaktnom proteinu pomou reakcije sa fluorodinitrobenzenom. Daljnji korak je da se u sluaju oligomernog proteina njegovi sastavni peptidni lanci (monomeri) odvoje i izoluju u istom stanju. Odvajanje se radi elektroforetski ili hromatografski. U sluaju kada su peptidni ianci povezani kovalentnom SS vezom preko ostataka cisteina, lanci se odvajaju cepanjem ove veze oksidacijom sa perhlornom kiselinom. Poto se peptidni lanci u proteinima sastoje od stotine aminokiselinskih ostataka, oni se prvo cepaju na manje peptide, jer se redosled moe da odredi samo na manjim peptidima. Cepanje na manje peptide moe da se radi hemijskim ili enzimskim metodama. U oba sluaja treba da se zna izmeu kojih aminokiselina je dolo do kidanja peptidne veze. Od

hemijskih reagenasa za sada se najvie upotrebljava cijanogenbromid, koji cepa na mestu metionina. Nastali manji peptid ima kao krajnju aminokiselinu homoserin (derivat metionina). Kod enzimske hidrolize koristi se osobina enzima da hidrolizuju veze samo izmeu odreenih aminokiselina. Tako hidroliza sa tripsinom daje peptide koji imaju kao krajnju Caminokiselinu lizin ili arginin. Himotripsin cepa na mestu aromatinih aminokiselina, tako da nastaju peptidi ija je krajnja aminokiselina triptofan, tirozin ili fenilalanin. Pored ova dva enzima koristi se pronaza i suptilizin i papain.

Slika 6.20 - Redosled aminokiselina u goveem insulinu poloaj SS veza izmeu A i B lanca. Podvuene su one aminokiseline, koje se nalaze u homologim insulinima.

NICDISCDKFLNNITNNI MCAKKILDIKGINOWLAH K. Niz aminokiselina u peptidnom lancu laktalbumina (velika slova oznaavaju ostatke aminokiseliina) A. Cepanjem sa cijanogenbromidom na mestu gde se nalazi metionim (M) nastaje: NICDISCDKFLNDNITNNI M jedan peptid br. 1 CAKKILDIKGINOWLAHK . drugi peptid br. 2 B. Enzimskim cepanjem dobijenih peptida sa tripsinom dobija se od peptida br. 1: NICDISCDK FLNDNITNNIM a od peptida br. 2 CAK i slobodan lizin (K) ILDIK GINOWLAHK Peptid 21 Peptid 22 Peptid 23 Peptid 11 i Peptid 12

Slika 6.21 - Cepanje peptidnog lanca sa cijanogenom i tripsinom; velika slova oznaavaju aminokiseline, npr. Mmetionin, KIizin.

Iz slike 6.21. se vidi da je peptid od 28 aminokiselinskih ostataka prvo hidrolizovan sa cijanogenbromidom na dva peptida: Peptid 1 i 2. Hidrolizom ovih manjih peptida sa tripsinom dobijeno pet jo manjih: 1 1, 1 2, 21, 22 i 23.

Slika 6.22 - Peptidni lanac govee ribonukleaze, sa poloajem etiriSS mosta

Do danas je relativno malom broju proteina odreena sekvenca aminokiselina. Prvi protein kome je odreena sekvenca je bio insulin, za njega je docnije pokazano da je peptid. Sekvencu insulina je utvrdio Sanger sa saradnicima 1953. godine, za ta je dobio Nobelovu nagradu. Iz sheme se vidi da se insulin sastoji iz dva peptidna lanca: A i B. Prvi je izgraen iz 21 aminokiseline, a drugi od 30. Lanac A i B su povezani sa dva SS mosta. Posle insulina odreena je sekvenca hormona adrenokortikotropina, ija je molekulska teina 4 600, a sastoji se od 39 aminokiselina. Ribonukleaza je prvi enzim kome je odreena sekvenca. Ona se sastoji od 124 aminokiselina, povezanih u jedan peptidni lanac koji na etiri mesta ima SS mostove. Odreena je i sekvenca enzima tripsinogena (229 aminokiselina) himotripsinogena (245 aminokiselina) gliceraldehid3fosfat dehidrogenaze (333 aminokiselina). Prvi oligomerni protein kome je odreena sekvenca aminokiselina bio je normalni hemoglobin odraslog oveka Hb A. On se sastoji od etiri peptidna lanca: dva alfa i dva beta. Alfalanac ima 141 ostataka aminokiselina, a beta 146. Na sledeoj shemi dat je redosled aminokiselina u alfa i beta lancu adultnog hemoglobina HbA. Na shemi su podvuene aminokiseline, koje se na istom mestu javljaju u oba lanca. Pojava istih aminokiselina na istim mestima u razliitim peptidima naziva se homologija sekvence. Protein mioglobin, koji se nalazi u miiima i koji kao i hemoglobin moe da vezuje kiseonik, pokazuje s

alfa i beta lancem hemoglobina homologiju sekvence (na shemi zaokruene aminokiseline). Mioglobin se sastoji samo od jednog peptidnog lanca.

Slika 6.23 - Sekvenca aminokiselina u i lancu oveijeg adultnog hemoglobina. Iste aminokiseline u oba lanca su podvuene, a zaokrue su one koje se na istom mestu javljaju i u miglobinu.

6.3.6

VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOKI NASLEDNIH PROTEINA

Odreivanje sekvence aminokiselina u proteinima otkrilo je mnoge znaajne injenice i proirilo nae znanje o proteinima. Konstatovano je

da u proteinima postoje sve mogue kombinacije aminokiselina. Kod globularnih proteina nema periodinog ponavljanja redosleda aminokiselina kao ABABABABAB ili ABCDABCDABCD. Meutim, kod lanastih proteina ima periodinog ponavljanja nekih aminokiselina. Tako se u kolagenu ostaci alanina, glicina, prolina i hidroksiprolina periodino javljaju. a. Homologi proteini Proteini koji vre istu fizioloku funkciju kod razliitih ivotinja nazivaju se homologi proteini. Oni obino imaju istu molekulsku teinu. Ispitivanje homologih proteina pokazalo je da se oni razlikuju u sekvenci aminokiselina i da su, prema tome razliiti proteini. Oni samo na pojedinim mestima u svojim polipeptidnim lancima (ili lancu) imaju iste aminokiseline (homologija sekvence). Razlika u sekveneci varira od vrste do vrste i ukoliko je vea filogenetska razlika utoliko je i vea razlika u sekvenci. Tako se citohrom c konja i kvasca razlikuje na 48 mesta u peptidnom lancu, koji se sastoji od 104 aminokiseline. Kad su filogenetske razlike manje onda je i razlika u sekvenci pojedinih proteina manja. Tako je pokazano da insulini izolovani iz pankreasa: krave, svinje, ovce, koze i konja imaju identian redosled aminokiselina u lancu B, a u lancu A postoje razlike samo na poloajima 8, 9 i 10. Ispitivanjem sekvence enzima tripsina i himotripsina razliitih ivotinja, takoe je pokazalo da su to razliiti proteini, koji pokazuju homologiju na pojedinim mestima u peptidnom lancu. Enzimi obino imaju isti redosled na onom delu peptidnog lanca za koji se vee supstrat. b. Imunoglobulini Veina antitela su proteini molekulske teine od 150 000 daltona. Svaki imunoglobulin reaguje sa svojim antigenom na specifian nain, to je prikazano na donjoj shemi.

Slika 6.24 - Specifina reakcija antigena s molekulima antitela i nastajanje nerastvornog kompleksa

Ispitivanje sekvence razliitih imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teka lanca. Laki lanci imaju molekulsku teinu 20 000 daltona, a teki 50 000. Sekvenca svih 1 300 aminokiselina u jednom tipinom imunoglobulinu je odreena i uporeena sa sekvencom drugih imunoglobulina specifinih na razliite antigene. Pokazalo se da imunoglobulini imaju u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline. Samo se oni delovi lakog i tekog peptidnog lanca, koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom NH2 grupom.

Slika 6.25 - Struktura imunoglobulina (IgG): sastavljen je od dva teka lanca i dva laka lanca. Sekvenca aminokiselina na kraju lanca gde se nalazi slobodna NH2 grupa varira kod razliitih antitela (rafirani deo) dok je u ostalim delovima ista (nerafirani deo).

(Nkrajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci. To je zapravo onaj deo molekula koji specifino reaguje s antigenom. Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine razlike u obliku mesta u koje treba da se

uglavi antigen. Antigen mora da bude komplementaran s antitelom, znai mora da prilee kao klju u bravi. c. Patoloki nasledni proteini L. Pauling i H. Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije, poznate pod imenom srpasta anemija. Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po svojim fizikohemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A oveka (HbA). On se tee rastvarao nego normalni, sporije je putovao u elektrinom polju, itd. Odreivanje sekvence HbS pokazalo je da se njegov peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA, po tome to na poloaju est umesto glutaminske kiseline ima valin. Zbog toga HbS ima jedan negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kree u elektrinom polju. Na ovaj nain je dokazano da je srpasta anemija nasledno oboljenje, koje nastaje zbog mutacije DNK molekula, koji diriguje sintezu ( peptidnog lanca hemoglobina. Zbog toga to HbS ima drukije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog oblika normalnih eritrocita. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patolokih hemoglobina. Oni su posledica genetskih promena, koje obino prouzrokuju zamenu samo jedne aminokiseline u alfa ili beta lancu hemoglobina.
Tabela 6.11 - Deo polipeptidnog lanca u hemoglobinima A, S i C

Ispitivanja patolokih hemoglobina ukazalo je na mogunost postojanja i drugih patolokih proteina, ija je sekvenca aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajuih gena. Do danas je otkriveno nekoliko stotina tzv. molekulskih oboljenja, koja nastaju zbog promene sekvence

normalnog proteina. Ova oboljenja se najlake otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni. Naime, promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u odreenom metabolikom procesu, koja moe da se izmeri ili konstatuje na odgovarajui nain.
6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA

Pod sekundarnom strukturom proteina se podrazumeva nain prostiranja njegovog peptidnog lanca, odnosno meusobni poloaj aminokiselina. Najbolje je ispitana sekundaraa struktura fibrilarnih proteina (keratina, fibroina svile i kolagena), jer imaju najprostiju strukturu. Strukturu proteina odreuje na prvom mestu prostorni raspored atoma u peptidnoj vezi, jer je osnovna struktura proteina polipeptidna. Ranije je reeno da je raspored elektrona oko atoma peptidne veze simetrian i da zbog toga njena est atoma CCONHC lee u jednoj ravni.

Slika 6.26 - Raspored atoma peptidne veze i mesta rotacije oko ugljenikovih atoma (1. i 6.C)

1C i 6C su alfaugljenikovi atomi aminokiselina izmeu kojih se nalazi peptidna veza i za koje su vezani ostaci R' i R". Jedan alfaugljenikov atom je vezan jednogubom vezom za ugljenik CO grupe (2.), a drugi za azot (5.) NH grupe. Poto atomi povezani jednogubom vezom slobodno rotiraju, to se peptidni lanac moe samo na tim mestima da savija gradei spiralu. Nasuprot tome, veza izmeu ugljenika CO grupe (2C) i azota NH (5N) grupe, zbog gustine elektrona, ima karakter dvogube veze, koja je u prostoru nepokretna

(fiksirana). Atomi kiseonika i vodonika nalaze se u poloaju trans. Vodonik je prostorno udaljen od elektronegativnog kiseonika i zbog toga ne moe da daje proton. Na osnovu prostornog poloaja atoma peptidne veze kima polipeptidnog lanca u proteinima je planarna i sastoji se od serije relativno nepokretnih povrina odvojenih supstituisanim metilenskim grupama za koje su vezani ostaci aminokiselina. Iz tog razloga polipeptidni lanci imaju samo jedan prirodni oblik u prostoru, koji nazivamo sekundarna struktura. Ona je stabilnija od svih drugih koje bi lanac mogao da zauzme.

Slika 6.27 - Kima polipeptidnog lanca: rafirane su povrine prostorno fiksirane peptidne veze, a strelicom su oznaena mesta na kojima lanac moe da se savije

Zbog nesavitljivosti peptidnih veza postavilo se pitanje kakav oblik imaju peptidni lanci. Pokazalo se da peptidni lanci, uglavnom, zauzimaju dva oblika ili kako kaemo sekundarne strukture: A) oblik desne spirale (ili heliks) i B) oblik presavijenih povrina (cikcak struktura).
6.3.8 STRUKTURA HELIKSA

Ispitivanja strukture keratina su pokazala da peptidni lanac ovog fibrilarnog proteina nije pravolinijski izduen, nego je duina identinih perioda skraena i kree se od 5,05,5 angstrema. Pomou konstruisanih modela Pauling i Corey su utvrdili da peptidni lanac keratina ima oblik heliksa. Spirala heliksa ini kimu peptidnog lanca iz koje tre prema spolja isturene bone grupe aminokiselina (slika 7.10). U heliksu je svaka aminokiselina povezana vodoninom vezom sa sledeom etvrtom aminokiselinom, tako da se zavoj sastoji od 3,6 ostataka aminokiselina. Vodonine veze se nalaze na svakoj peptidnoj vezi, koja ima s jedne strane vodonik vezan za azot (N : H), a s druge strane elektronegativni kiseonik (C=O). Vodonik gradi most izmeu kiseonika jedne peptidne veze i azota etvrte i na taj nain povezuje delove heliksa. Helikoidni oblik peptidnog lanca je najpovoljniji

od svih drugih moguih obiika, jer omoguava postojanje maksimalnog broja vodoninih veza. Elektrini vektori sila vodoninih veza su tako orijentisani da osiguravaju maksimalnu jainu heliksu. Iako jaina vodonine veze iznosi samo 510% jaine kovalentne veze, jer je za njeno kidanje dovoljno samo 5 000 cal/mol (20 920 J/mol) kada ih ima vie stotina, one stabilizuju datu molekulsku strukturu. Zbog toga se i pretpostavlja da se peptidni lanac spontano spiralizuje u heliks, jer je to najstabilnija struktura, sa najmanjim sadrajem slobodne energije. U heliksu ima, dakle, onoliko vodoninih veza, koliko i peptidnih. Peptidni lanac moe da se spiralizuje u heliks ako je sastavljen samo od Lili samo od Daminokiselina. Proteinske Laminokiseline grade uglavnom desni heliks, jer je on stabilniji. Tako keratini kose, noktiju, perja, vune grade desne helikse, koji su meusobno upleteni u trostruke ili sedmorostruke niti. Treba da se naglasi da ne moe svaki peptidni lanac da se spiralizuje u heliks. Nastajanje stabilnih helikoidnih struktura zavisi od primarne strukture proteina, odnosno njegovog aminokiselinskog sastava i sekvencije. Samo odreeni raspored bonih R grupa omoguava spiralizaciju peptidnog lanca. U tabeli 6.12 je dato koje aminokiseline pogoduju spiralizaciji heliksa, a koje je naruavaju. Tako npr. kada peptidni lanac sadri mnogobojne ostatke lizina, koji su kod pH 7 pozitivno naelektrisani, zbog meusobnog odbijanja pozitivnih bonih grupa, spirala e se odviti.

Slika 6.28 - Shema heliksa sa takasto oznsenim vodoninim vezama

Gubitkom pozitivnog naboja (kod pH 12) ovakav peptid e spontano da spiralizuje. Slino se ponaa peptidni lanac sa ostacima asparaginske kiseline, koji nose negativne naboje kod pH 7. Kada kisele bone grupe izgube naboj poveaniem H+ jona (kod pH 2), peptid e da nagradi heliks. Jedine aminokiseline, koje ne mogu da se uklope u heliks su prolin i oksiprolin. One nemaju primarnu aminogrupu, ve je njihov azot sastavni deo nesavitljivog pirolidinskog prstena.

Tabela 6.12 - Uticaj aminokiselina na nastajanje heliksa

aminokiseline koje stabilizuju heliks Alanin Leucin Fenilalanin Tirozin Triptofan Cistein Metionin Histidin asparagin i glutamin Valin

aminokiseline koje destabilizuju heliks serin izoleucin treonin glutaminska kiselina asparaginska kiselina lizin arginin glicin

Aminokiseline koje cepaju heliks Prolin Oksiprolin

6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRINA

Astbury je naao da se fibrile keratina na dvostruko rastegnuti zagrevanjem u vlanoj atmosferi. Rentgenskim ispitivanjem rastegnutih i nerastegnutih fibrila keratina, pokazalo se da je poloaj atoma u njima razliit. Nerastegnuti oblik ima strukturu heliksa, a rastegnuti, koji se obeleva sa oblik, je vrlo slian fibroinu svile. On se sastoji iz serije polipeptidnih lanaca povezanih mnogobrojnim vodoninim vezama. Zagrevanjem keratina dolo je, dakle, do promene njegove konformacije preao je iz helikoidnog oblika u oblik koji se naziva oblik presavijenih povrina ili cikcak. Povrine obrazuju mnogobrojni peptidni lanci, povezmi brojnim meulananim vodoninim vezama, kojih ima onoliko koliko i peptidnih veza. Bone grupe aminokiselina tre iznad i ispod povrine.

Slika 6.29 - Struktura presavijenih povrina sa Rgrupama ispod i iznad povrina. Takastim linijama su oznaene vodonine veze.

U sluaju da su Rgrupe glomazne ili nose istoimene elektrine naboje struktura postaje nestabilna i prelazi spontano u heliks. Peptidni lanci presavijenih. povrina mogu da budu paralelni tj. da teku u istom smeru (keratin) ili antiparalelni (fibroin svile).
6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA

Kolagen je pored keratina po koliini najzastupljeniji telesni protein. Bitni je sastojak vezivnog tkiva. Pored kolagena intracelularni prostor sadri mukopolisaharide, kompleksno vezane za proteine i nekolagenske proteine. Kolagen se sintetie u eliji u rastvornom obliku, koji posle izlaska iz elije menja svoju strukturu prelazei u nerastvorne f ibrile. Kolagen se nalazi u vie oblika. Njegova struktura lii na porozni suner, koji lako adsorbuje vodu i zagrevanjem se skvri. Aminokiselinski sastav kolagena varira prema poreklu, ali je za sve kolagene karakteristino da sadre mnogo hidroksiprolina i hidroksilizina (oko 22%) i oko 33% glicina. Poto je svaka trea aminokiselina glicin, lanac ima sledeu sekvencu aminokiselina: H2N. . . GlyXYGlyXYGly... COOH. Poznato je da ove aminokiseline utiu na odvijanje heliksa i prema tome fibrili kolagena ne mogu da budu helikoidne strukture. Ispitivanja sa Xzrakovima su pokazala da peptidni lanci kolagena grade izduene trostruke spirale. Izmeu lanca spirale postoje vodonine veze, to daje vrstinu fibrilima kolagena i otpornosti na zagrevanje. Trostruka spirala kolagena naziva se tropokolagen. Ona je tako uvijena da se ostaci glicina nalaze unutar spirale, a glomazne bone grupe prolina i

hidroksiprolina tre iz spirale. Peptidni lanci trostruke spirale su povezani i drugim vrstama nekovalentnih veza. Sa metabolike take gledita kolagen je interesantan, jer se sintetie samo dok ivotinja raste. Tako kod oveka njegova sinteza pada na minimum posle 18te godine, ali kod trudnica se javlja ponova u uterusu.

Slika 6.30 - Konformacija polipeptidnih lanaca tropokolagena

6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA

Veina nativnih globularnih proteina ima vrstu kompaktnu strukturu u obliku manje ili vie izduene loptice. Pod tercijernom strukturom se podrazumeva kako su unutar takve loptaste estice smeteni peptidni lanci. Tercijerna struktura je kod nekih globularnih proteina poznata na osnovu podataka, koji su dobijeni merenjem difrakcije Xzrakova na njihovim kristalima. Presudni uticaj na tercijernu strukturu globularnih. proteina imaju reakcije koje se odigravaju izmeu bonih Rostataka aminokiselina njihovog peptidnog lanca ili lanaca. Zbog tih meusobnih reakcija dolazi do umotavanja peptidnog lanca na tano odreeni nain i nastajanja estice preciznih dimenzija. Poto oblik i veliina estice globularnog proteina zavisi od vrste i broja odreenih bonih grupa u peptidnom lancu, znai da je primarna struktura ona koja odreuje tercijernu, odnosno krajnji izgled u prostoru. Do meusobnih reakcija bonih Rgrupa dolazi, jer se one razlikuju po svojim fizikohemijskim osobinama. Bone grupe mogu da budu

nepolarnog ili hidrofobnog karaktera, mogu da budu polarne ali nejonizovane, zatim kisele i bazne. Kisele bone grupe su kod fiziolokog pH negativno naelektrisane, a bazne pozitivno. Da se podsetimo da je bona grupa histidina kod pH = 6 jonizovana 50%, odnosno samo 10% kod pH = 7. Prvi protein kome je ispitana tercijerna struktura je bio mioglobin i zato emo na njegovom primeru pokuati da objasnimo tercijernu strukturu globularnih proteina. Mioglobin se inae sastoji samo od jednog peptidnog lanca sa 153 aminokiselinskih ostataka, ima kao prostetinu grupu jedan hem za koji je vezan atom gvoa. Molekulska teina mioglobina iznosi 17 500 daltona. U njegovom molekulu nema SS veza. On u miiima ima ulogu prenosioca kiseonika. Merenjem difrakcije Xzrakova na kristalima mioglobina se pokazalo da pojedini delovi njegovog peptidnog lanca imaju oblik heliksa. Tanije, samo 77% polipeptida je u obliku spirale, a 23% nije. Struktura mioglobina je prikazana na donjoj slici 6.31

Slika 6.31 - Tercijerna struktura mioglobina. Molekul je izgraen od 8 spiralnih peptidnih lanaca (helikoidnih peptidnih lanaca), koji formiraju jednu vrstu kutije za hem grupu. Na slici su pojedini Ianci obeleeni slovima: A, B, C, E, F, G i H. Kiseonik se nalazi na mestu W. Hemgrupa je levo i desno vezana za histidin. Zidove kutije obrazuju spirale E i F, podnoje (osnovicu) B, G2 i H, a lanac C i D zatvara ugao gornjeg dela kutije. Sa COOH je oznaena krajnja aminokiselina sa slobodnom karboksilnom grupom, a sa NH 2 aminokiselina sa slobodnom amino grupom.

Atom Fe je u mioglobinu koordinativno vezan za azotove atome porfinskog prstena kao i za azot histidinskog ostatka u polipeptidnom lancu. Kiseonik asocira sa gvoem na nain koji jo nije tano odreen. Nezavisno od toga to je vezan za gvoe i histidin, hem je sam po sebi hidrofobnog karaktera i dri se u hidrofobnom mediju nepolarnih aminokiselina. Ispitivanje mioglobina je pokazalo da je njegova tercijerna struktura takva da je vrlo pogodna za reakciju sa kiseonikom. Istovremeno je to i model strukture, koji bi omoguavao kod enzima da reaguju sa njihovim supstratima. Opte osobine koje proizlaze su sledee: 1) Molekul je tako kompaktan da unutra ima mesta za mali broj molekula vode. Skoro svi polarni ostaci aminokiselina, ukljuujui naelektrisane (npr. lizina, arginina, histidina i dr.) nalaze se na povrini proteinskog molekula. One su, prema tome, izloene dejstvu molekula vode u rastvoru. To je razlog to jonske sile malo utiu na kompaktnost (celinu) proteinske estice. Medutim, ovo objanjava uticaj promene pH sredine na rastvorljivost proteina. U unutranjem delu proteinske estice smetene su nepolarne aminokiseline (valin, leucin, izoleucin i fenilalanin). One se meusobno povezane hidrofobnim vezama, koje prouzrokuju asocijaciju i zbijanje proteinske estice. Bone grupe (R) ovih aminokiselina ponaaju se kao i ugljovodonini lanci masnih kiselina. Molekul globularnog proteina lii zbog toga na kapljicu ulja sa polarnom membranom.

Slika 6.32 - Shematski prikazani razliiti tipovi veza koje nastaju meureakeijama boiih

grupa aminokiselina.

Opti pojmovi o strukturi globularnih proteina, koji su enzimski aktivni, dobijeni su ispitivanjem enzima koji lako kristalizuju. Prvi enzim, ija je struktura ispitana bio je lizozim, a zatim ribonukleaza, karboksipeptidaza, himotripsinogen i dr. Spomenuti enzimi su se razlikovali od mioglobina i hemoglobina po sekundarnoj strukturi. Naime, vei deo njihovog polipeptidnog lanca ima oblik presavijene povrine, a manji deo je u obliku heliksa.

Slika 6.33 - Struktura lizozima iz belanceta jajeta, sa oznaenim poloajima etiri disulfidne veze (a), i shema konformacije polipeptidnog lanca (b)

6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA

Pod kvaternernom strukturom se podrazumeva prostorna organizacija oligomernih proteina. Oni se obino sastoje od parnog broja protomera, koji su meusobno povezani silama nekovalentnog tipa. Prvi oligomerni protein kome je odreena kvaternerna struktura je hemoglobin i na njegovom primeru emo da objasnimo prostornu organizaciju oligomernih proteina. Hemoglobin A se sastoji od etiri peptidna lanca, dva i dva . Ova etiri lanca prileu medusobno tako da grade kompaktnu esticu duine 64, irine 55 i visine od 50 . Helikoidni delovi peptidnih lanaca hemoglobina presavijeni su u obliku dvostruke mane i prileu oko prostetine grupe.

Slika 6.34 - Prostorna orijentacija i peptidnog lanca hemoglobina

Protomeri oligomernih proteina vrlo se teko odvajaju i izoluju. Kod nekih mogu da se odvoje kad se protein suspenduje u rastvor koncentrovane ureje, koja kida vodonine veze. Ovo je indirektan dokaz da su u oligomernim proteinima protomeri povezani silama nekovalentnog tipa, kao to su jonske i vodonine veze. Tako je dokazano, da se etiri protomera hemoglobina dre meusobno vezama tipa soli. Vezivanjem odreenih niskomolekulskih jedinjenja (modulatora) za oligomerni protein, razdaljine izmeu njegovih protomera se menjaju. Ova pojava je prvo zapaena kod hemoglobina. Kada se, naime za jedan lanac hemoglobina vee kiseonik, tada se njegova razdaljina prema drugom lancu smanji. Ovo pomeranje protomera olakava vezivanje daljnja tri molekula kiseonika za hemoglobin. Kod oligomernih enzima vezivanje modulatora, i pomeranje protomera, reflektuje se na njihovu aktivnost. Ova pojava im omoguava da mogu da reguliu brzinu niza enzimskih reakcija, odnosno metabolikih puteva.

Neki oligomerni proteini, kao to je laktatdehidrogenaza, sastoje se iz raznih kombinacija istih protomera. Takvi oligomerni enzimi se nazivaju izoenzimi. Laktatdehidrogenaza se sastoji iz etiri lanca tipa A i B u raznim kombinacijama. U raznim tkivima oveijeg organizma naene su sledee kombinacije: AAAA, BBBB, ABBB, AABB i AAAB. Sve kombinacije odnosno svi izoenzimi laktatdehidrogenaze katalizuju istu reakciju, a razlikuju se u afinitetu prema svom supstratu i imaju osobine da najbolje udovolje potrebi tkiva u kome se nalaze.
6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA

Iz opisa razliitih nivoa strukturne organizacije proteinskih molekula moe se zakljuiti da svaki protein ima sebi svojstvenu konformaciju tj. izgled u prostoru. Ona je posebno podeena da odgovara njegovoj biolokoj funkciji. S druge strane, bilo bi pogreno misliti da je struktura globularnog proteina fiksirana, to bi se moglo zakljuiti iz ispitivanja njihovih kristala. Meutim, protein je u rastvoru vrlo pokretan i moe da menja svoju strukturu u prilino irokim granicama. On bi mogao da se uporedi sa harmonikom. Naruavanje strukture proteina preko odreene granice prouzrokuje gubitak njegove bioloke aktivnosti. Da ne bi dolo do toga proteini koji su izoloeni nepovoljnoj sredini imaju u svom molekulu SS veze, koje pojaavaju njihovu vrstou. Tako npr. strukturni proteini imaju mnogo SS veza; One se nalaze i u proteinima ivotinjskih elija kao npr. u ribonukleazi, dok intracelularni proteini bakterija nemaju SS veza (npr. E.Coli). Pod denaturacijom proteina se podrazumeva promena konformacije proteina preko odreene granice. Denaturaciju proteina prati smanjena rastvorljivost i gubitak bioloke aktivnosti. Za protein se kae da je DENATURISAN. Neki se proteini denaturiu zagrevanjem njihovog rastvora u slabo kiseloj sredini. Zbog promene rastvorljivosti iz rastvora ispada koagulum, koji se ne rastvara niti u suviku kiseline niti baze. Koagulacija proteina, usled denaturacije, se bitno razlikuje od taloenja proteina neutralnim solima ili alkoholom na niskoj temperaturi. Na ovaj nain istaloeni protein ne gubi svoje bioloke osobine i ne menja rastvorljivost. Do denaturacije proteina moe da doe ne samo povienjem temperature, ve i dejstvom visokog pritiska, raznih zraenja, ekstremnom promenom pH, dejstvom organskih rastvaraa i sl. ak i jako potresivanje proteinskog rastvora tako da nastane pena, moe da izazove denaturaciju. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne doe do denaturisanja, izolovanje

proteina je komplikovano. Pri tome naroitu panju treba obratiti na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Postoji vie naina da se ustanovi da li je dolo do denaturacije kao npr. merenjem viskoziteta, rastvorljivosti, promene difuzionog i sedimentacionog koeficijenta itd. Kod enzima se denaturisanje najlake ustanovljava, jer oni gube aktivnost. Tako npr. ribonukleaza gubi aktivnost ako se tretira sa koncentrovanim rastvorom ureje ili sa redukcionim sredstvima kao to je merkaptoetanol, koji njene SS veze redukuje u SH. Ureja, kao to smo ranije rekli, cepa vodonine veze i time naruava sekundarnu i tercijernu strukturu enzima, koja je bitna za njegovu aktivnost. Ako se ureja i merkaptoetanol odstrane dijalizom, mogu da se ponovo uspostave vodonine i SS veze i sam enzim da se reaktivira. Ova pojava se naziva reverzibilna denaturacija ili renaturacija. Ona je pokazana na vie enzima, kao to su : tripsin, amilaza i lizozim. Pojava ponovnog aktiviranja globularnih proteina odnosno renaturacija ukazuje da tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Drugim reima, primarna struktura proteina se ne menja tokom denaturacije. Zbog toga je i moguno ponovono reaktiviranje, jer primarna struktura odreuje sekundarnu i tercijernu strukturu proteina. Isto tako, renaturacija proteina potvruje miljenje da u zavisnosti od primarne strukture, peptidni lanac zauzima termodinamiki najstabilniji oblik i strukturu koja je bioloki aktivna. Daleko ee se deava da je denaturacija ireverzibilna i da se protein nikad vie ne vraa u nativno stanje. Denaturisani proteini lako ispadaju iz rastvora, koaguliu. Peptidne veze denaturisanih proteina mnogo lake i bre cepaju hidrolitiki enzimi jer su pristupanije usled odmotavanja peptidnog lanca.

Slika 6.35 - Denaturacija i renaturacija globularnog proteina. Poto se pesptidni lanac odvio povienjem temperature ili ekstremnom promenom pH, on se ponovo formirao u nativni oblik.

6.3.14 ODREIVANJE MOLEKULSKE TEINE PROTEINA Proteini imaju veliku molekulsku teinu, koja se kree u granicama od 20 000 20 000 000. Molekulska teina ne moe da se odredi uobiajenim metodama (merenjem gasne gustine, odreivanjem snienja take mrnjenja ili poveanja take kljuanja) nego samo specijalnim fizikim metodama.

Slika 6.36 - Odvajanje proteina razliite molekulske teine na koloni dekstrana

vedski hemiar Svedberg je prvi konstruisao i primenio ultracentrifugu za odreivanje molekulskih teina proteina. Brzine koje se postiu ultracentrifugom dostiu 60 000 obrtaja u minuti. Centrifugovanjem velikim brzinama taloe se proteinske estice iz koloidnog rastvora. Pomou vrlo preciznih optikih instrumenata prate se promene indeksa prelamanja proteinskog rastvora za vreme centrifugovanja. Kada indeks prelamanja pokae nagli skok, to je znak da se stvorila otra granica izmeu proteinskih estica i rastvaraa. Veliina indeksa prelamanja na graninom sloju odreuje istovremeno i koncentraciju proteina. Postoji vie metoda za odredivanje molekulskih teina proteina sa ultracentrifugom. Najbra je i najee se radi metoda merenja brzine

sedimentacije. Ovom metodom se meri brzina kojom se proteinske estice kreu u centrifugalnom polju takvog intenziteta, da je proces sedimentacije bri od slobodne difuzije. Sedimentacioni koeficijent je funkcija i molekulske teine proteina, ali i njegovog oblika. Vrednost od 1 x 103 s, naziva se Svedbergeva jedinica i obeleava sa S. Gel Fltracija je vrlo pogodna metoda za odreivanje molekulske teine proteina, koja ne zahteva skupu aparaturu. Prema ovoj metodi rastvor proteina se proputa kroz kolonu dekstrana, jedne vrste polisaharida. Dekstran je umreen tako da obrazuju sito, ije pore imaju odreene dimenzije. Prolaenjem kroz kolonu dekstrana, mali molekuli ulaze u estice dekstrana, a vei prolaze pored njih i izlaze iz kolone. Poreenjem sa standardima poznate molekulske teine, moe se prilinom tanou da se odredi molekulska teina nepoznatog proteina.
6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI

Proteini su u vodenom rastvoru dipolarni joni i zbog toga se ponaaju kao slabe kiseline ili baze, zavisno od pH sredine. Krajnja amino i karboksilna grupa peptidnog lanca neznatno utie na ovu njihovu osobinu. Elektrini naboj proteina potie od slobodnih kiselih, baznih i polarnih bonih grupa, koje se nalaze na povrini molekula. Proteini su zbog toga polivalenti joni. Znak i veliina njihovog elektrinog naboja zavisi od prirode bonih grupa i koncentracije vodoninih jona. U kiseloj sredini sve slobodne grupe proteina vezuju vodonine jone: a) bazna negativno naleketrisana COO+H+ COOH prelazi u neutralnu karboksilnu grupu, a b) bazna aminogrupa NH2 + H+ NH3+ prelazi u pozitivno naelektrisanu grupu. Protein je u kiseloj sredini naelektrisan pozitivno (viak NH3+ i ostaci histidina) i ponaa se kao viebazna kiselina. Smanjenjem koncentracije vodoninih jona, u baznoj sredini, sve slobodne grupe oslobaaju protone: a) neutralna karboksilna grupa COOH H+ + COO prelazi u negativno nalektrisanu konjugovanu bazu COO, a b) pozitivno naelektrisana NH+3 H+HNH2 prelazi u neutralnugrupu NH2. Protein je u baznoj sredini naelektrisan negativno (viak COO) i ponaa se kao slaba polivalentna baza. Menjajui pH sredine od pH = l do pH=13 naii e se za svaki protein na jednu vrednost pH, kod koje on ima isti broj pozitivnih i negativnih naboja. Ova vrednost pH naziva se izoelektrina taka proteina (I.T.).

Ona zavisi od broja baznih i kiselih grupa. U donjoj tabeli su date izoelektrine take nekih proteina. Ukoliko se neki protein sastoji vie od kiselih aminokiselina, utoliko ima niu izoelektrinu taku. Obrnuto protein kao to je citohrom c ima izoelektrinu taku kod velikog pH, jer se sastoji iz vie baznih aminokiselina.
Tabela 6.13 - Izoelektrcne take poznatijih proteina

Kod pH niih od izoelektrine take protein je naelektrisan pozitivno, ponaa se kao slaba kiselina, a kod pH vieg od izoelektrine take naelektrisan je negativno i ponaa se kao slaba baza. Tako je npr. Serumalbumin, ija je izoelektrina taka kod pH=4,7, slaba kiselina kod pH = 3,0 a slaba baza kod pH = 6.

Sl. 6.37 - Bone grupe koje nose naboj u proteinu. Brojevi pored svake grupe oznavaju pK podruje u kome disosuju.

Proteini imaju puferne osobine, jer mogu da vezuju i otputaju protone. Kod fiziolokog pH, pufersku sposobnost pokazuju samo oni proteini koji imaju vei broj histidinskih ostataka jer se podruje njegove disocijacije

(pKa) nalazi izmeu pH = 67. Na donjoj slici je predstavljena promena naelektrisanja histidinskog ostatka u raznim podrujima pH.

Slika 6.38 - Promena naelektrisanja histidinskog ostatka kod razliitih koncentracija H jona.

Poto proteini nose pozitivne i negativne naboje, oni mogu da vezuju jone. Vezivanje katjona Ca2+ i K+ je fizioloki znaajno, jer je 3050% neorganskog Ca2+ vezano u krvi za proteine. Isto tako je veliki deo K+ u eritrocitima vezan za hemoglobin. Neorganski katjoni se, uopte, vezuju za karboksilatni anjon ili u sluaju fosfoproteina, za ostatke fosforne kiseline. Proteini koji imaju pozitivne naboje mogu da vezuju anjone organskih i neogranskih kiselina. Zbog toga se proteini taloe sa pikrinskom, sulfosalicilnom i trihlorsiretnom kiselinom kod pH, koji se nalazi ispod njihove izoelektrine take. Iz istog razloga moe da vee i razliite boje. Pored prostog vezivanja anjona i katjona, proteini vrlo esto grade helate sa jonima. Na ovaj nain vezuju se za protein razliiti metali kao sto su Cu, Co, Mg, Zn i dr. To je sluaj kod velikog broja tzv. Metalo- proteina. Na donjoj slici je data shema vezivanja cinka (Zn) u enzimu karboksipeptidazi A. Iz sheme se vidi da se cink, poto ima koordinativni broj 4, vezuje na etiri mesta, tri za aminokiselinske ostatke peptidnog lanca, a jednom za supstrat.

Slika 6.39 - Vezivanje Zn za karboksipeptidazu A. Cink helira sa glutaminskom kiselinom na poloaj 72, histidinom na poloaju 69 i lizinom na poloaju 196 u peptidnom lancu

Pored jona, proteini vezuju itav niz razliitih jedinjenja kao sto su: steroidi, ugljovodonici, vii alkoholi i masne kiseline. Mnogi lekovi cirkuliu u krvi vezani za plazma proteine.
6.3.16 ELEKTROFOREZA

Kretanje naelektrisanih estica u elektrinom polju prema suprotno naelektrisanoj elektrodi zove se elektroforeza. Proteinske estice putuju u rastvoru iji je pH manji od izoelektrine take (I.T.) prema katodi, a kad je pH vii od I.T. prema anodi. Tokom elektroforeze proteini ne menjaju ni svoje fizike ni hemijske osobine, a imajui u vidu veliku osetljivost proteina, to je svakako najvee preimustvo elektroforeze. Danas je elektroforeza jedna od najboljih metoda za ispitivanje proteina. Pri elektroforetskim eksperimentima najvanije je da naboj proteinskih estica bude konstantan tokom rada. Ta konstrantnost se odrava tako da se radi u puferima pogodnog pH, jonske jaine i provodljivosti. Pokretljivost proteinskih estica u elektrinom polju bie utoliko vea ukoliko imaju vei naboj, odnosno ukoliko je vea razlika izmeu njihove izoelektrine take i pH sredine u kojoj estica putuje. Poto pojedini proteini imaju razliite izoelektrine take, oni e kod izvesnog pH, koji se ne poklapa s njihovom izoelektrinom takom putovati raznim brzinama, jer e imati razliite veliine naboja. Na taj nain rastavlja se smea proteina, koji imaju razliite izoelektrine take. Ako pogledamo u tabeli izoelektrine take proteina plazme, videemo: 1). da e svi u puferu pH 89 putovati anodno i 2). da e najbre putovati albumin, jer je najvea razlika izmeu njegove izoelektrine take (4,64) i pH radne sredine (89), pa zatim redom 1 i 2globulini, globulini, fibrinogen, a najsporije globulini. Elektroforetski moemo, dakle, da rastavimo smeu proteina plazme na est frakcija.

Slika 6.40 - Elektroferogram proteina plazme

6.3.17 TALOENJE PROTEINA

Rastvorljivost globularnih proteina je razliita i zavisi od: pH sredine, prisustva soli (jonske jaine), dielektrinih osobina rastvaraa i temperature. Na slici 6.41 je prikazan uticaj pH na rastvorljivost laktoglobulina u rastvoru NaCl razliite koncentracije. Iz slike se vidi da je rastvorljivost najmanja kod pH 5,25,3 koji odgovara izoelektrinoj taki laktoglobulina. Na obe strane kritinog pH, rastvorljivost naglo raste i kod pH 4,9 i 5,7 dostie maksimum. Svi globularni proteini su najmanje rastvorljivi u izoeletrinoj taki, jer kod tog pH nemaju naboja.

Slika 6.41 - Uticaj pH i koncentracije soli na rastvorljivost laktoglobulina na 25C. Na svakcj krivi je naznaena koncentracija NaCl

Zbog toga izmeu njihovih estica nema elektrostatskog odbijanja i one ispadaju iz rastvora (preciptacija). Kod pH niih i viih od izoelektrine take proteini su naelektrisani istoimenim elektrinim nabojem (pozitivnim ili negativnim), njihove estice se meusobno odbijaju i ne dolazi do preciptacije. Neki proteini su odsustvu soli potpuno nerastvorni kod pH izoelektrine take. Poto proteini imaju razliite izoelektrine take, oni mogu da se odvoje jedan od drugog primenom postupka, koji se naziva izoelektrina precipitacija. Kada se, naime, pH rastvora u kome se nalazi smea proteina dotera na vrednost izoelektrine take jednog od njih, taj e da se istaloi, a ostali e ostati u rastvoru. Ovakav postupak se vrlo esto koristi za preiavanje i izolovanje proteina iz smee. Iz slike 6.41 se vidi da neutralne soli utiu na rastvorljivost globularnih proteina. Smanjenjem jonske jaine poveava se rastvorljivost mnogih proteina. Soli koje imaju dvovalentne jone npr. MgCl2 i MgSO4 povoljnije utiu na rastvaranje proteina nego NaCl, NH4Cl i KCl. Kada se koncentracija soli povea, rastvorljivost proteina se smanjuje i kod jedne odreene koncentracije, karakteristine za pojedine proteine, dolazi do taloenja. Taloenje proteina neutralnim solima zove se isoljavanje. Fizikohemijska osnova isoljavanja nije jo potpuno objanjena. Paljivim isoljavanjem protein se ne denaturie i moe ponova da se rastvori, poto se neutralne soli odstrane dijalizom. Od neutralnih soli se za taloenje proteina najvie upotrebljavaju natrijumsulfat (Na2SO4), amonijumsulfat [(NH4)2SO4, kuhinjska so (NaCl). Najpogodniji je amonijumsulfat, jer mu je rastvorljivost u vodi velika (750 g na 1 000 ml). Svaki protein se taloi kod odreene koncentracije soli, pa se i ova injenica koristi za odvajanje proteina iz smee. Prva izolovanja pojedinih proteina vrena su taloenjem sa neutralnim solima. Pogodnim menjanjem koncentracije soli i pH sredine mogu se frakciono istaloiti pojedini proteini. Tako se iz krvnog seruma moe da odvoji albumin od globulina. Albumin se taloi zasienjem rastvora amonijum sulfatom, a za taloenje globulina je dovoljna upola manja koncentracija soli tj. poluzasienje rastvora. Proteini mogu da se istaloe iz rastvora i dodatkom organskih rastvaraa, koji se meaju sa vodom kao to su alkohol i aceton. Organski rastvarai smanjuju dielektrinu konstantu sredine i time i hidrataciju jonskih grupa proteina, to dovodi do njihovog ispadanja iz rastvora. Taloenjem proteina alkoholom na niskoj temperaturi ne dolazi do njihovog

denaturisanja. Poto se svaki protein taloi sa odreenom koliinom alkohola, moe da se postigne frakciono taloenje pojedinih proteina iz smee. Cohn i sar. su uspeli da izoluju oko 30 proteina iz krvne plazme primenjujui frakciono taloenje alkoholom na niskoj temperaturi i kod razliitog pH. Rastvorljivost proteina raste povienjem temperature, ali samo u granicama od 0 do 40C. Daljnim povienjem, dolazi do promene konformacije proteina i denaturacije.
6.3.18 PLAZMAPROTEINI

Prvi istraivai na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti na dve velike grupe : albumine i globuline. Prvi se rastvaraju u vodi i taloe se potpunim zasienjem njihovog rastvora amonijumsulfatom. Druga grupa, globulini, ne rastvaraju se u vodi, ve u rastvorima neutralnih soli. Sa dananjeg gledita ova definicija nije egzaktna, ali se zadrala i nalazi se u mnogim udbenicima. Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem, dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa1, alfa2, beta i gama globuline. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena, dok frakcije 1, 2 i globulina sadre smeu razliitih proteina. U globulinskoj frakciji se nalaze antitela. Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u elektrinom polju, takoe, nije vie pogodna. Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi, od kojih je 70 dobijeno u istom stanju. U najskorijoj budunosti plazma proteini e se klasifikovati prema njihovoj funkciji. Serumalbumin ima molekulsku teinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca, koji sadri 575 aminokiselina. U krvnom serumu ima oko 7% belanevina, od ega preko polovine otpada na albumin (oko 4%). Izoelektrina taka albumina se nalazi kod pH 4,8. Zbog toga on najbre putuje, kada se elektroforeza radi kod pH = 8,6. Kod fziolokog pH, serumalbumin ima 18 negativnih naboja. Ovo objanjava, takoe, njegovu dobru rastvorljivost u vodi (do 40%). estice albumina su simetrinog, elipsoidnog oblika to je vrlo bitno, jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet, pa ne optereuje rad srca. Poto u serumu ima najvie albumina, on regulie osmotski pritisak krvi, Jedna od najvanijih funkcija serumalbumina je njegova osobina da moe da vezuje razliite supstance, naroito masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo.

Albumini, iste molekulske teine, nalaze se i u mleku i belancetu jajeta.

Tabela 6.14 -Osobine plazmaproteina
Proteinska frakcija Mol. teina Izoel. tacka Rei. % Sastav i funkcija

Albumin 1Globulini 2Globulini

69 000 130 000 200 000

4,8 5,0 5,0

5262% 35% 69%

Reg. osm. pritisak prenosilac

Gliko i lipoproteidi prenosioci Lipoproteidi, protrombin, aglutinini Antitela

Giobulini Globulini

1300 000 150 000

5,12 6,8 7,3

914% 1117%

Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini razliitih fizikih, hemijskih i biolokih osobina. Molekulske teine globulina se kreu od 130 000 do 1 300 000. U tabeli su date najvanije osobine serum globulina. U 1globulinskoj frakciji se nalazi protein, koji vezuje bilirubin, kao i jedan lipoprotein. U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein, ija se koncentracija poveava kod tumora. U 2globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i haptoglobini, koji vezuju hemoglobin. globulinska frakcija obuhvata lipoproteine niske specifine teine (oko 1,04), koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na povrini. Lipoprotein ima molekulsku teinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara, 9% slobodnog holesterola, 29% fosfolipida, a samo 23% peptidnih lanca, sa globulinskom frakcijom putuje protein, koji prenosi gvoe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin). Protrombin, prethodnik trombina, takode se nalazi u ovoj frakciji. U globulinskoj frakciji se nalaze antitela o ijoj je strukturi ranije bilo govora. Najvie je prisutan imunoglobulin IgG, oko tri etvrtine cirkulirajuih. On se vrlo lako vezuje na povrini bakterija i neutralizuje njihove toksine, koji imaju antigena svojstva. Pored imunoglobulina IgG, najzastupljeniji su imunoglobulini IgM i IgA. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi. Kao to je ranije reeno, svaka klasa imunoglobulina se razlikuje u primarnoj strukturi.

Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi, koja se izdvaja kada se u krv doda neki antikoagulans (npr. heparin). Njegov molekul je vrlo izduenog oblika. U procesu zgruavanja krvi, u kome uestvuje veliki broj proteolitinih enzima i faktora, fibrinogen prelazi u fibrin: trombin fibrinogen ----------------------- fibrin + fibrinopeptidi A i B proteoliza
6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA

Do danas ne postoji jedna opte prihvaena klasifikacija proteina. Prema obliku molekula proteini se dele na: A. Lanaste ili fibrilarne iji molekuli imaju izdueni oblik i B. Globularne ili steroidne iji molekuli izgledaju kao elipsoidi. Fibrilarne belanevine se ne rastvaraju ni u jednom neutralnom rastvarau, niti u razblaenim kiselinama i bazama. Najpoznatiji predstavnici ove grupe belanevina su : keratini, elastini i kolageni. Keratini se nalaze u epidermi (koa, kosa, nokti, rogovi), kolageni u vezivnom tkivu, koi i kostima, a elastina ima najvie u utim elastinim vlaknima vezivnog tkiva. Kod podele globularnih proteina kao osnova slui njihova razliita rastvorljivost u vodi i drugim rastvaraima. Osim toga globularni proteini se dele prema predlogu amerikog i engleskog Udruenja Fiziologa od 1911. g. na: Proste i sloene ili konjugovane proteine. Prosti proteini sastoje se iskljuivo od aminokiselina i razlikuju se po svojoj rastvorljivosti. U ovu grupu spadaju: Histoni i protamini, koji su baznog karaktera Albumini, rastvorljivi u vodi Globulini, rastvaraju se u rastvorima neutralnih soli Biljne belanevine: glutelini, gliadini i prolamini. Sloeni proteini sadre pored aminokiselina i druga jedinjenja ili grupe jedinjenja, koja nazivamo prostetine grupe. Prema karakteru prostetine grupe dele se na: 1. Fosfoproteine 2. Lipoproteine 3. Glikoproteine

4. Nukleoproteine 5. Hromoproteine i 6. Metaloproteine

6.3.20 PROSTI PROTEINI

Treba naglasiti da su prosti proteini dobijeni izolovanjem. U prirodi su proteini esto vezani s nekom prostetinom grupom. Histoni su belanevine baznog karaktera, jer sadre velike koliine baznih aminokiselina: arginina, lizina i histidina. Nalaze se uglavnom u jedrima elija vezani za nukleinske kiseline. I proteinska komponenta hemoglobina, globin, je jedan histon. Protamini su takoe baznog karaktera i nalaze se vezani s nukleinskim kiselinama. Izolovani su prvo iz riblje sperme. Za razliku od histona molekulska teina protamina je mala (oko 5 000) i zbog toga ih ubrajamo u peptide. U albumine ubrajamo sve proteine, koji se rastvaraju u vodi i koji se taloe potpunim zasienjem amonijumsulfatom. Albumini su potpune belanevine, jer sadre sve esencijalne aminokisjline. To su vrlo rasprostranjene belanevine, najbolje su ispitani albumini jajeta, mleka (laktalbumin) i krvnog seruma. Karakteristino je da albumini razliitog porekla imaju priblino istu molekulsku teinu (69 000). U krvnom serumu, utoj tenosti koja se izdvaja kada se krv ugrua, ima oko 7 g% belanevina, a od toga oko 4 g% albumina. Vee koliine albumina se i dobijaju iz krvnog seruma, taloenjem s amonijumsulfatom ili alkoholom. Globulini su, pored albumina, najrasprostranjeniji proteini. Najbolje su ispitani globulini jajeta, mleka (laktoglobulini) i krvnog seruma. Veina globulina rastvara se samo u razblaenim rastvorima neutralnih soli, ali postoje i takvi koji se rastvaraju u vodi pseudoglobulini I i II. Za razliku od albumina, globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini razliitih fizikih, hemijskih i biolokih osobina.
6.3.21 SLOENI PROTEINI

Fosfoproteini su sloene belanevine, koje imaju za prostetinu grupu ortofosfornu kiselinu, koja je estarski vezana za alkoholne grupe serina. Tipian predstavnik fosfoproteina je kazein mleka. Elektroforetski se kazein rastavlja na tri frakcije , i kazein. Svi sadre oko 0,8% fosfora. Razlikuju se po molekulskoj teini, koja se teko odreuje, jer

vrlo lako grade vee agregate, tako da se dobijaju vrednosti od 24 000 do 400000. Kazeini se razlikuju i po % fosfora. Kazein je potpuna belanevina, u mleku se nalazi u obliku soli kalcijumkazeinata. Taloi se kada se mleko zakiseli: Cakazeinat + 2HC1 kazein + CaCl2 Razni proteolitiki enzimi, a naroito labferment, zgruavaju mleko. Zgruavanje mleka dejstvom enzima bitno se razlikuje od zgruavanja izazvanog dodavanjem kiseline, jer dolazi do cepanja molekula kazeina. Dejstvom labfermenta u prisustvu kalcijumovih jona, taloi se kalcijum parakazeinat: Ca kazeinat + labferment Caparakazeinat + peptid Pored kazeina u mleku se nalazi i laktalbumin i laktoglobulin. Fosfoproteina ima u veoj koliini i u umancetu jajeta. Najpoznatiji je vitelin, koji sadrzi 10% fosfora. U novije vreme se pokazalo da je to lipoprotein, koji se sastoji od fosfatida i proteina nazvanog fosvitin. Neki regulatorni enzimi kao to su glikogenfosforilaza i glikogensintetaza postoje u fosforilisanom i nefosforilisanom obliku. Glikoproteini su sloeni proteini, ija je prostetina grupa neki eer. eerna komponenta je vezana za neku aminokiselinu peptidnog lanca (obino asparagin, serin ili treonin). Glikoproteini su vrlo viskozne i sluzave supstancije, poznate i pod imenom mukoproteini. Glikoproteini su vrlo rasprostranjeni u ivotinjskom organizmu. Nalaze se u svim sekretima (pljuvaki, eludanom soku, sinovijalnoj tenosti, crevnoj sluzokoi itd.), u hrskavici, pupanoj vrpci, staklenom telu oka, ronjai, serumu, eritrocitima (krvne grupe) i vezivnom tkivu. Glikoproteini su vrlo razliitog sastava i osobina. Prema karakteru polisaharida delimo ih na neutralne i kisele. Polisaharid prve grupe je neutralnog karaktera i sastoji se od vie jedinica monosaharida ili aminoseera. Polisaharid kiselih glikoproteina je hialuronska kiselina, hondroitinsumporna kselina ili se sastoji od vie jedinica heksuronskih kiselina. O ovim kiselim polisaharidima (mukopolisaharidima) bilo je govora u poglavlju o ugljenim hidratima. Lipoproteini su kompleksi proteina s razliitim lipidima: fosfolipidima, estrima holesterola, karotinoidima i dr. Lipoproteini koji se nalaze u telesnim tenostima (serumu, likvoru) su rastvorni. Oni igraju ulogu prenosilaca lipida. Ova grupa se razlikuje prema svojoj specifinoj teini.

Tako postoji grupa lipoproteina i grupa lipoproteina. O njima je bilo govora kod plazmaproteina. elijska membrana i strukturni elementi elije (granule, mitohondrije) izgraeni su od nerastvornih lipoproteina . Kompleksi proteina s karotinima su obojeni. Takav lipoprotein je vidni purpur. Nukleoproteini imaju kao prostetinu grupu nukleinsku kiselinu. Tako je u nukleusu elija dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) asocirana s baznim proteinima, histonima i protaminima. Ribosomi se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNK) i proteina. Virusi su slinog hemijskog sastava s tim to se njihova proteinska komponenta sastoji od velikog broja peptidnih lanaca (oko 2 000), koji su kao grozd nanizani oko nukleinske kiseline.

Slika 6.42 - estica virusa duvana sa oko 2 200 peptidnih lanaca

Hromoproteini imaju za prostetinu grupu neki pigment. Najrasprostranjeniji su hemoproteini i flavoproteini. Prvi imaju kao prostetinu grupu hem, koji je kompleksno jedinjenje gvoa sa protoporfirinom. O njima e biti opirno govora kasnije. Flavoproteini sadre flavinmononukleotid (FMN) ili flavindinukleotid (FAD) kao prostetinu grupu. U ovu grupu spada veliki broj enzima, koji katalizuje bioloke oksidacije. Metaloproteini imaju kao prostetinu grupu neki metal. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Tako alkoholdehidrogenaza ima cink, fosfotransferaze magnezijum, tirozinaza bakar itd.

Rezerve gvoa se nalaze u jetri vezane za protein feritin.

6.4 HROMOPROTEINI

6.4.1 UVOD

Hromoproteini su sloene belanevine, ija je prostetina grupa neki pigment (hromos boja). Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetinu grupu obojeno kompleksno jedinjenje gvoa s porfirinom, koje se zove hem. Hemproteini su fizioloki vrlo aktivni. U ovu grupu spada hemoglobin od koga potie crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz plua u tkivo, zatim intracelularni pigmenti (citohromi), koji prenose elektrone tokom biolokih oksidacija i itav niz enzima, koji katalizuju oksido-redukcione procese. Gvoe u hemu moe da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem), trovalentno (ferihem ili hemin), a moe i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje. Prema valentnosti gvoa razlikujemo sledee porfirinoproteine: A. Gvoe u dvovalentnom stanju: Hemoglobini respiratorni pigmenti vertebrata Eritrokruorini odgovarajui respiratorni pigmenti u krvi i tkivnim tenostima invertrebrata. Mioglobini respiratorni pigmenti koji se nalaze u miiima vertebrata i invertebrata. B. Gvoe u prostetinoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje (Fe+++ = = Fe++ + e) :

4. Citohromi intracelularni pigmenti, koji se nalaze u elijama svih aerobnih organizama. Neki od njih, kao citohrom b i c, sadre kao prostetinu grupu hemin (Fe3+ protoporfirin), a citohrom a (poznat i pod imenom citohromoksidaza ili ferment disanja) ima za prostetinu grupu citohemin. C. Gvoe u trovalentnom stanju.: 5. Katalaza i peroksidaze vrlo rasprostranjene belanevine enzimskog karaktera. Katalaza ubrzava raspadanje vodoniksuperoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2 2H2O + O2. Njena prostetina grupa je hemin u kome je gvoe trovalentno.

Peroksidaze katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom kao oksidacionim sredstvom. Biljna peroksidaza ima za prostetinu grupu hemin, a ivotinjska zeleni hematin. Fizioloka aktivnost navedenih hemproteina zavisi od proteinske komponente. Navedeni hemproteini razlikuju se po specifinoj strukturi proteinske komponente, koja odreuje fizioloku aktivnost, a prostetina grupa je ista (hem ili hemin) ili sline strukture. Zato emo prvo da objasnimo hemijski sastav i osobine hema.
6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA

Nobelovac H. Fischer je tokom svog dugogodinjeg rada (19201940) objasnio strukturu hema. Ferohem ili samo hem je kompleksno jedinjenje gvoa s protoporfirinom IX, jednim od mnogih derivata kondenzovanog ciklinog jezgra porfina. Porfinsko jezgro je sastavljeno od etiri pirolova prstena vezana medusobno preko etiri metinske grupe:

Osam vodonikovih atoma, koji se nalaze na etiri pirolova prstena, obeleeni su brojevima od 1 do 8, a vodonikovi atomi metinskih grupa grkim slovima: , , i . Zamenom vodonikovih atoma na mestima od 1 do 8 raznim organskim radikalima (CH 3, C2H5, CH = CH2, CH2COOH, CH 2CH2COOH), nastaju derivati porfina, koji se zovu porfirini. Izomerija porfirina zavisi kako od broja grupa, koje zamenjuju vodonikove atome, tako i od njihovog poloaja. Zamenom vodonikovih atoma sa dve grupe nastaju etiri izomera, sa tri razne grupe petnaest itd.

Vodonikovi atomi u protoporfirinu IX zamenjeni su sa etiri metilgrupe CH3 na mestima 1, 3, 5 i 8, sa dve vinilne grupe CH = CH 2, na 2 i 4 i sa dva ostatka propjonske CH2CH2COOH (tanije karboksietana) kiseline na mestima 6 i 7. Raspored ovih grupa u protoporfirinu IX odgovara jednom od 15 moguih izomera.

esto se formule porfirina piu skraeno, kao na primer, za protoporfirin IX:

U gornjoj formuli Me= CH2CH2COOH.

CH3,

CH

CH 2,

Pr=

U ivotinjskom organizmu nalaze se razliiti izomerni porfirini, koji nastaju ili prilikom sinteze ili razlaganja hemoglobina. Tako se u ljudskom fecesu nalaze koproporfirin I i koproporfirin III; prvi je takoe naen i u kvascu. U perju nekih ptica (Turaco corythaix) ima uroporfirina III, koji se zajedno s izomernim uroporfirinom i izluuje u mokrai osoba koje imaju poremeen metabolizam porfirina (porphyria).

6.4.3 OSOBINE PORFIRINA

Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakteristinim apsorpcionim spektrima, zbog velikog broja nezasienih veza u porfinskom jezgru. Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristini apsorpcioni maksimum na 400 nm, koji se zove Soret band. Pored ovog maksimuma, porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih duina, koje su karakteristine za svaki porfirin, sto se koristi za njihovu identifikaciju. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na svetlost. Najkarakteristinija osobina porfirina je da sa mnogim metalima, kao sto je Fe, Cu, Co, Mn, Mg, daju kompleksna jedinjenja metaloporfirine. U metaloporfirinima metalni jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. Pri sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. Kompleksno jedinjenje dvovalentnog gvoa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. Hem je planarne strukture i u njemu su samo etiri valence gvoa vezane za azotove atome pirolovih prstenova. Poto je koordinativni broj gvoa est, to peta i esta valenca gvoa lee uspravno na ravan prstena. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu, obino preko aminokiseline histidina, a na estoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod oksihemoglobina).

Slika 6.43 - Vezivanje hema za proteinsku komponentu u hemoglobinu

Oksidacijom ferogvoa u feri, hem prelazi u ferihem ili hemin. Ferihem gradi hidroksid, koji se zove hematin.

Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s razliitim azotnim bazama, kao to su: primarni amini, pirimidin, histidin, dajui hemohromogene.
6.4.4 HEMOGLOBIN

Hemoglobin je sloena belanevina, koja se sastoji od proteinske komponente globina i prostetine grupe hema. Skraeno se obeleava sa Hb. Molekulska teina hemoglobina iznosi 67 000. Proteinska komponenta je sastavljena od etiri polipeptidna lanca dva i dva . Svaki od njih sadri po jednu prostetinu grupu, hem, tako da u molekulu hemoglobina ima etiri hema.

GLOBIN

Slika 6.44 - Uproena formula hemoglobina A

Gvoe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe++. Jedna koordinativna veza gvoa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. Pored toga i dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin. Hemoglobini raznih ivotinja imaju istu prostetinu grupu (hem), ali je proteinska komponenta, globin, drugog sastava, specifinog za pojedine vrste. Pored toga i iste vrste ivotinja sadre razliite hemoglobine. Tako se npr. u krvi odraslog oveka nalaze dva hemoglobina: adultni hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2). Oba se sastoje od etiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva i dva , a hemoglobin A2 od dva i dva . Hemoglobin oveijeg fetusa sadri fetalni hemoglobin HbF, koji je sastavljen od dva i dva polipeptidna lanca, lanac se sastoji od 141 aminokiseline, a , i od 146. Poslednja tri se razlikuju to na pojedinim mestima polipeptidnog lanca imaju razliite aminokiseline. Hemoglobini i njihovi derivati imaju karakteristine apsorpcione spektre, tako da mogu lako da se identifikuju. Hemoglobini raznih ivotinja kristaliu u raznim kristalnim oblicima i razliito se rastvaraju. U ivotinjskom organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju. Ova fizioloki najvanija osobina hemoglobina osniva se na tome to se hemoglobin jedini s vazdunim kiseonikom i daje labilno jedinjenje oksihemoglobin. U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno vezan za gvoe hema, koje ne menja svoju valentnost, ve ostaje dvovalentno. Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom, a ne oksidacioni proizvod hemoglobina. Taj proces se zove oksigenacija. Svaki atom gvoa vezuje jedan molekul kiseonika, a poto u hemoglobinu ima etiri hema, reakcija respiracije je sledea: GLOBIN (FEROHEM)4 + 4O2 globin (ferohemO2)4hemoglobin (Hb) oksihemoglobin (HbO2) a esto se pie i jednostavno, imajui u vidu 1 /4 molekula hemoglobina :

I drugi respiratomi pigmenti eritrokruorini i mioglobini grade molekulsko jedinjenje s kiseonikom, pod uslovom da je gvoe hema dvovalentno. Oksigenacija hemoglobina, mioglobina i eritrokruorina je reverzibilna reakcija koja ima svoju konstantu ravnotee. Radi lakeg razumevanja, uzeemo oksigenaciju mioglobina koji ima jedan atom gvoa i vezuje jedan molekul kiseonika kada daje oksimioglobin. Reakcija mioglobina s kiseonikom je: Mb + O2>MbO2 Konstanta ravnotee ove reakcije je: K= _(MbO2)_ Mb = mioglobin (Mb) x (O2) MbO2 = oksimioglobin

Koncentracija kiseonika je proporcionalna njegovom parcijalnom pritisku i zato moemo umesto (O2) da piemo pO2.

a za hemoglobin (HbO2) (Hb) =K * (pO2) n

Dobili smo da odnos koncentracija oksimioglobina i mioglobina zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika. To isto vai i za hemoglobin. Poveavanjem pritiska kiseonika, poveae se koncentracija oksihemoglobina, a smanjiti koncentracija hemoglobina i obrnuto. Ako u koordinatni sistem nanesemo na ordinatu koncentraciju oksihemoglobina, a na apscisu parcijalne pritiske kiseonika, dobiemo krivu disocijacije oksihemoglobina:

Slika 6.45 - Kriva disocijacija hemoglobina (A) i mioglobina (B)

Iz krive disocijacije vidi se da poveavanjem pritiska kiseonika, to se deava u plunim alveolama (pO2 oko 105 mm Hg)*4[4]), 95% hemoglobina se nalazi u obliku oksihemoglobina, a smanjenjem pritiska kiseonika u tkivu, oksihemoglobin se potpuno disosuje u hemoglobin i slobodni kiseonik. Oksihemoglobin je slaba kiselina, koja poveavanjem koncentracije vodonikovih jona disosuje na hemoglobin i kiseonik. Poveavanje koncentracije CO2 u tkivu, koje prati i poveana koncentracija vodonikovih jona, povoljno utie, pored smanjenog pO , na osloboenje kiseonika iz oksihemoglobina. Hemoglobini raznih ivotinja imaju razliiti afinitet prema kiseoniku. Hemoglobin ljudi ima vei afinitet od pseeg i kokoijeg. Hemoglobin, kao i sve belanevine, ima osobine pufera. Poto u krvi ima najvie hemoglobina (1014g%), to 60% ukupnog puferskog kapaciteta krvi dolazi na hemoglobin. U tkivu se oslobaa toliko CO 2 da bi pH krvi trebalo da se smanji od 7,4 na 4,0 a to se ne deava. Hemoglobin i oksihemoglobin imaju izoelektrine take kod pH 6,8 odnosno 6,65. Kod pH krvi oni se ponaaju kao slabe kiseline, koje reaguju s katjonima dajui soli: KHb i KHbO2. Kada na ove soli dejstvuje ugljena kiselina, oslobaa se hemoglobin, a ugljena kiselina prelazi u bikarbonat: KHb+H2CO3> HHb + KHCO3 U krvi se najvei deo CO2 nalazi u obliku bikarbonata i pH krvi ostaje konstantan.
4

Pored toga to hemoglobin kao pufer spreava da ne doe do promene koncentracije vodonikovih jona u krvi, on takoe i jedan deo CO 2 vezuje hemijski na globin, dajui karbaminohemoglobin: HbNH2 + CO2 HbNHCOOH Hemoglobin Karbaminohemoglobin kiseline, U pluima karbaminohemoglobin dejstvom jae oksihemoglobina, oslobaa CO2 i prelazi u hemoglobin.

Kada na hemoglobin dejstvujemo siretnom kiselinom i natrijumhloridom, dobija se ferihemhlorid ili hemin, koji se odvaja u obliku lepih kristala. Ovo je poznata Teichmannova. reakcija, koja je dugo vremena sluila u sudskoj medicini za identifikaciju krvnih mrlja. Dejstvom KCN ili NaCN na alkalni rastvor hemoglobina dobija se cijanmethemoglobin. Karboksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina i ugljenmonoksida. Zove se ugljenmonoksidhemoglobin ili karbonilhemoglobin. Afinitet hemoglobina prema ugljenmonoksidu je 210 puta jai nego prema kiseoniku. Zbog toga poveanje koncentracije ugljenmonoksida u vazduhu od 0,03% deluje smrtonosno za 15 minuta. Ugljenmonoksid je jedan od najjaih krvnih otrova. Karboksihemoglobin disosuje pod uticajem svetlosti. Kao i svi derivati hemoglobina ima karakteristian apsorpcioni spektar, po kome se lako raspoznaje (na 571 i 538 nm). Methemogiobin je oksidacioni proizvod hemoglobina. Zove se hemiglobin (Hi) ili ferihemoglobin. Dejstvom slabih oksidacionih sredstava, kao K3Fe(CN)6,

dvovalentno gvoe hemoglobina prelazi u trovalentno i nastaje methemoglobin. Prostetina grupa methemoglobina je feriprotoporfirin IX (ferihem ili hematin). Methemoglobin se potpuno razlikuje od oksihemoglobina, u kojem je molekulski kiseonik labilno vezan za dvovalentno gvoe. Methemoglobin ne prenosi kiseonik a poveanje njegove koncentracije u krvi preko 2% (methemoglobinemija) je znak

bolesti. Dejstvom raznih hemikalija, kao hlorata, nitrita, nitrobenzola, joda, sulfamida i dr., poveava se koncentracija methemoglobina u krvi.
6.4.5 UNE BOJE

ivot eritrocita traje 120 do 130 dana. Posle toga se hemoglobin eritrocita raspada u retikuloendotelnom sistemu (uglavnom u slezini, jetri i kotanoj sri). Proizvodi raspadanja hemoglobina su une boje biliverdin i bilirubin. One se sastoje iz etiri pirolova prstena povezana u lancu.

Raspadanje hemoglobina poinje oksidacijom na poloaju porfirina, zbog ega se na tom mestu prsten otvara. Posle toga se odvaja globin i gvoe i nastaje zelena una boja biliverdin. Enzimskom redukcijom biliverdin prelazi u crvenu unu boju bilirubin.

Slika 6.46 - Nastajanje unih boja (Mmetil, Vvinil, Pkarboksietil grupa)

U ui ima najvie bilirubina i to kako slobodnog tako i vezanog za glukuronsku kiselinu. On se nalazi u malim koliinama i u krvnom serumu kompleksno vezan za albumin. Kada u ue u duodenum, enzimi crevne flore redukuju bilirubin u urobilinogen i sterkobilinogen. U ovim jedinjenjima su pirolovi prstenovi povezani CH2 grupama. Bilinogen jedinjenja su bezbojna, a na vazduhu se oksiduju u obojeni urobilin i sterkobilin, narandasto crvene pigmente urina i fecesa.
6.4.6 CITOHROMI

Citohromi se nalaze u elijama svih aerobnih organizama i to vezani za mitohondrije ili sline strukturne elemente elije. Sastoje se iz prostetine grupe i proteinske komponente. Prostetina grupa je metaloporfirinskog karaktera (Feprotoporofirin, citohemin i dr.). Ona omoguava prenoenje elektrona u lancu disanja pri emu metal (obino gvoe) reverzibilno prelazi iz vieg na nii oksidacioni stepen.

Slika 6.47 - Spektri redukovanih citohroma

Citohromi imaju karakteristine apsorpcione spektre, na osnovu kojih su i otkriveni (McMunn 1882). Tako su prva ispitivanja citohroma iz sranog miia (Keilin 1925) pokazala, da prema apsorpcionim spektrima, postoje najmanje tri vrste citohroma: a, b i c. Posle toga je u raznom biolokom materijalu (bakterijama, mikroorganizmima, biljkama) otkriveno preko trideset vrsti citohroma, od kojih se samo pet: a, a 3, b, c1 i c nalaze u unutranjoj membrani mitohondrija. Spektar citohroma potie od njihove prostetine grupe. Citohromi a i a3 su razni oblici enzima citohromoksidaze (Warburgov ferment disanja). Teko se ekstrahuje iz tkiva, jer je vrsto vezan za strukturne elemente elije. Citohromoksidaza je protein vrlo komplikovanog sastava. Sastoji se najmanje od 6 proteinskih jedinica. Svaka jedinica sadri jednu prostetinu grupu hemina a(=citohemin) i

jedan atom bakra. Hemin a je zeleno obojeni derivat hema, koji na poloaju 2 ima ostatak farnezilalkohola, a na poloaju 8 formil grupu.

Citohromoksidaza se u lancu disanja nalazi izmeu citohroma c i kiseonika. Od svih poznatih citohroma ona jedino moe direktno da redukuje kiseonik predajui mu 4 elektrona:

Vrlo verovatno da elektroni potiu od dva atoma Fe ++ i dva atoma Cu+. Citohromoksidaza se direktno jedini sa kiseonikom u prisustvu citohroma c. Oksidovana (feri) citohromoksidaza se jedini sa CN jonima, posle ega ne moe da se redukuje i da uestvuje u prenosu elektrona. Zbog toga su CN joni jako otrovni. Redukovana (fero) citohromoksidaza vezuje CO, slino kao hemoglobin. Citohrom b je vrlo nestabilan i teko se ekstrahuje iz tkiva. Prema apsorpcionom spektru prostetina grupa citohroma b je verovatno protohemin. Autooksidabilan je, ali ne reaguje sa CO niti sa CN jonima. Posle mnogo godina odreeno mu je i mesto u respiratornom lancu. Citohrom c je najbolje ispitan, jer je dosta stabilan i lako se ekstrahuje. Molekulska teina mu iznosi 12 000. Dobijen je u kristalnom stanju iz razliitog biolokog materijala. Citohrom c je bazni protein, koji se sastoji od jednog peptidnog lanca izgraenog od 104 aminokiselina i jednog hema. Hem je vezan za peptidni lanac dvojako; koordinativnom vezom gvoa za ostatak histidina i kovalentno, preko dve vinilne grupe, za ostatke cisteina u peptidnom lancu. Hem je smeten duboko unutar peptidnog lanca, koji ga

opkoljava s obe strane. Zbog toga redukovani (fero) citohrom c ne moe da vee ni CO, niti direktno reaguje sa kiseonikom. Isto tako oksidovani (feri) citohrom c ne vezuje CN jon.

Slika 6.48 - Vezivanje hema preko SH grupa cisieina u citohromu c

6.4.7 HLOROFIL

U zelenim delovima svih autotrofnih biljaka, nalaze se hlorofilni pigmenti. Oni su neobino vani, jer omoguavaju korienje svetlosne energije kod fotosinteze. Wilstatter i Stoll su 1913 g. izolovali iz lia hlorofil a i hlorofil b. Hlorofil a je plavozelene boje, a hlorofil b utozelene. Strukturu hlorofila je objasnio H. Fischer. Hlorofili su kao i hem metaloporfirini, samo mesto gvoa sadre kompleksno vezan magnezijum.

Hlorofil A

Hlorofili su materije votane konsistencije, jer imaju u svom molekulu visokomolekularni alkohol fitol (C20H39OH)). Fitol je estarski vezan za ostatak propionske kiseline na poloaju 7 porfirinskog prstena. Hlorofil b se razlikuje od hlorofila a u tome to na poloaju 3 porfirinskog prstena ima aldehidnu (CHO) grupu namesto metilgrupe. U hloroplastima je hlorofil vezan za protein, to znai da se u liu hlorofil nalazi kao prostetina grupa jednog hlorofilproteina.
6.4.8 FLAVOPROTEINI

Flavoproteini su velika grupa biolki vrlo aktivnih proteina. U ovu grupu spada veliki broj oksidoredukcionih enzima kao to je Warburgov stari uti ferment, oksidaze razliitih aminokiselina, itav niz enzima koji uestvuju u respiratornom lancu, enzimi ciklusa oksidacije masnih kiselina i dr. Flavoproteini su sloene belanevine, koje imaju za prostetinu grupu Flavinmononukleotid (fmn) ili flavinadenindinukleotid (fad). Neki od njih sadre pored toga i metal (Mo, Fe ili Cu), to su tzv. metaloflavoproteini (npr. ksantinoksidaza, dehidrogenaza ilibarne kiseline i dr.). Poznati su hemoflavoproteini, koji pored flavinnukleotida sadre i hem (npr. dehidrogenaza L(+) mlene kiseline). Sastavni deo flavinnukleotida je vitamin B2, nazvan laktoflavin, jer ga ima u mleku, ili riboflavin jer je uto obojen. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog

prstena, za koji je vezan alkohol Dribitol. 6,7dimetil9Nribitilizoaloksazin.

Hemijsko ime mu je

Flavinmononukleotid (FMN) sadri ostatak fosforne kiseline, koja je estarski vezana za primarnu alkoholnu grupu ribitola. Iako ne postoji Nglikozidna veza, kao u nukleotidima, zadrao je ime nukleotid, radi slinosti sa njima. Veina flavoproteina ima za prostetinu grupu flavinadenindinukleotid (FAD), koji se sastoji iz dva nukleotida: riboflavinfosfata i adenozinmonofosfata. Oni su meusobno povezani preko fosforne kiseline. Svi flavoproteini katalizuju oksidacije razliitih organskih jedinjenja, oduzimajui im jedan par vodonikovih atoma. Njih preuzima prostetina grupa, koja se pri tome redukuje. Reverzibilno primanje i odputanje vodonika deava se na izoaloksazinskom prstenu laktoflavina, kako je u gornjoj formuli prikazano. Neki flavoproteini sadre metal, obino gvoe, koje nije vezano kao u hemu i koje se zato zove nehemsko gvoe. U ovim mitohondrijalnim flavoproteinima Fe3+ slui kao akceptor elektrona i reverzibilno prelazi u Fe2 +

Flavoenzimi, koji se nalaze u mitohondrijama, ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. Njihova ponovna oksidacija u respiratornom lancu ide preko ubihinona. U ovu grupu spadaju: dehidrogenaza nikotinamiddinukleotida (NADHDH), sukcinatdehidrogenaza, dehidrogenaza masna kiselinakoenzim A, lipoildehidrogenaza i dr. Flavoproteini koji prenose elektrone (ETF) i dehidrogenaze masnih kiselina ine zajedno 80% mitohondrijalnih proteina. Za razliku od mitohondrijalnih flavoenzima, oni, koji se nalaze u drugim delovima elije, mogu direktno da se oksiduju sa O2. Kod toga nastaje vodonikperoksid. Neki od ovih flavoenzima npr. oksidaza Daminokiselina i uratoksidaza se nalaze u organelama, koje se zovu peroksisomi ili mikrotela.
6.5 METABOLIZAM AZOTA

6.5.1 VARENJE PROTEINA Najvei deo azotnih jedinjenja koja se unose hranom su u obliku proteina. Zato e biti korisno da ukratko prikaemo njihovo varenje, pre nego to preemo na metabolizam azota. Proteini ne mogu da se apsorbuju kroz zidove gastrointestinalnog trakta, odraslih ivotinja, sem u retkim i izuzetnim sluajevima. Oni moraju, dakle, da se prvo razgrade u svoje sastavne aminokiseline ili manje peptide. U proteinima su, kao to znamo, aminokiseline povezane peptidnom vezom, ijom se hidrolizom dobija smea slobodnih aminokiselina. Za hidrolizu peptidne veze su termodinamini uslovi povoljni, jer se slobodna energija smanjuje za oko 15 kJ po vezi. Teorijski bi samo jedan enzim specifian za peptidnu vezu bio dovoljan za varenje proteina. Hidroliza peptidne veze je u stvarnosti komplikovanija, jer su digestivni enzimi neto specifiniji, a i osetljivi na veliinu peptidnog lanca, kao i prirodu aminokiselina koje ostvaruju peptidnu vezu (odnosno njihove bone grupe). U hrani se nalazi vie miliona razliitih proteina, ali se mogu svariti usklaenim dejstvom malog broja proteolitikih enzima (oko dvanaestak). Oni se mogu klasifikovati u dve grupe: Egzopeptidaze koje hidrolizuju krajnje peptidne veze i odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. To su npr. karboksi, amino, di i tripeptidaze. Endopeptidaze obino hidrolizuju peptidne veze unutar lanca, tako da posle njihovog dejstva ostaju manji polipeptidi. U ovu grupu spadaju: pepsin, tripsin, himotripsin, elastin.

U prvu grupu enzima spadaju karboksipeptidaze A i B. One se sintetiu u pankreasu, a lue se u crevo u sastavu pankreasnog soka. Svaki polipeptid ima na jednom kraju lanca (Nzavretak) aminogrupu, a na drugom (Czavretak) slobodnu karboksilnu grupu. Karboksipeptidaze A i B deluju samo na Czavretak, sa koga hidrolitiki otkidaju aminokiselinu sa slobodnom COOH grupom. Posle reakcije ostaje opet slobodna nova COOH grupa, pa enzim nastavlja da gricka peptidni lanac otkidajui jednu po jednu aminokiselinu. Trodimenzionalna struktura karboksipeptidaze A je poznata. Njen aktivni centar ima dep u koji pae boni lanac aminokiseline Czavretka. Slobodna karboksilna grupa supstrata smetena je prema argininskom ostatku enzima tako da je poslednja peptidna veza tako orijentisana da lako podlee hidrolizi. Supstrat i enzim grade kompleks preko atoma Zn u enzimu. Karboksipeptidaza A skida aminokiseline, iji je boni lanac aromatian ili raljasti alifatian. Karboksipeptidaza dejstvuje na peptide ije su krajnje aminokiseline lizin ili arginin. Obe karboksipeptidaze se sintetiu u zimogenom obliku, koji aktivira pepsin u crevu. U crevnom soku, koji lue mnogobrojne lezde sluzokoe tankog creva. nalaze se aminopeptidaze. One deluju na slian nain kao i karboksipeptidaze, samo to otkidaju aminokiseline sa Nzavretka peptidnog lanca. Najpoznatiji enzim ove grupe je leucinaminopeptidaza (3.4.11.1). Kao to se iz imena nasluuje enzim najbre hidrolizuje peptide koji imaju leucin u Nzavretku. Moe da hidrolizuje i Nzavretke drugih aminokiselina neto sporije. U crevnom soku se nalaze i tripeptidaze, koje odlepljuju jednu aminokiselinu sa tripeptida, tako da ostaje dipeptid. Na ovaj deluju dipeptidaze crevnog soka, koje ga hidrolitiki cepaju na dve aminokiseline. Egzopeptidaze bi mogle hidrolitikim cepanjem sa oba kraja da potpuno svare proteinski molekul. To bi meutim, bio vrlo spori proces. Znaaj endopeptidaze je ba u tome to one ubrzavaju hidrolizu proteina na taj nain to dugake peptidne lance cepaju u male fragmente usled ega se jako poveava broj slobodnih zavretaka, koje cepaju egzopeptidaze. Prvi proteolitiki enzim koji u probavi deluje na proteine hrane je pepsin (3.4.23.1) u stomaku. Ova endopeptidaza je vrlo iroke specifinosti, a najosetljivija na hidrolizu pepsinom je peptidna veza izmedu hidrofobnih aminokiselina, kao to su fenilalanin, tirozin i leucin. Pepsin tako nainje razgradnju proteinskih lanaca do polipeptida razliite veliine, zavisno od duine trajanja njegovog dejstva. Treba rei da pepsin spada u retke enzime, koji imaju pH optimum oko 2,0, dakle, daleko od neutralne take. Poto mukoza eluca lui HC1, to je sadraj stomaka vrlo povoljan za aktivnost pepsina.

tripsin R1=lizin, arginin himotripsin; R1 = fenilalanin, triptofan,tirozin; pepsin R2 = fenilalanin, triptofan, leucin, asparaginska i glutaminska kis.

Pepsin se lui u obliku neaktivnog zimogena, pepsinogena, koji se poetno aktivie sa HC1, a onda autokatalitiki prisutnim pepsinom. Moguno je da od ovog zimogena nastaje u oveka vie srodnih pepsina i jedan pepsinu slian enzim gastriksin, iji je optimalni pH = 3. Renin (labfement, himozin), enzim koji aktivno uestvuje u koagulaciji mleka, javlja se u stomanom soku dece, ali ga nema u soku odraslog oveka. Lui se obilno u etvrtom stomaku teladi, koji se koristi za proizvodnju sirita. On koagulie mleko i time usporava prolaz mlene hrane kroz digestivni trakt. Mleni kazein dejstvom renina prelazi u parakazein, ija je kalcijumova so nerastvorljiva i odvaja se kao ugruak. U odsustvu Ca2+ jona ne dolazi do koagulacije. Hormon gastrin stimulie izlivanje stomanog soka, koji sadri pepsinogen, HC1 i sluz. Sam hormon se oslobaa u krvotok posle dejstva nekih sastojaka u hrani (sekretagogum) na mukozu stomaka. Gastrin je polipeptid koji se sastoji od 17 aminokiselinskih ostataka. Postoji u dva oblika: sulfatiranom (koji je aktivniji) i nesulfatiranom. Injicirani histamin, takoe, jako stimulie sekreciju stomanog soka. Poluvarena hrana (himus), kad napusti stomak ulazi u dvanaestopalano i tanko crevo, gde se mea sa tri sekreta: pankreasnim sokom, crevnim sokom i ui. Njihov pH je izmeu 7 i 8, jer su bogati bikarbonatom koji neutralie stomani HCl u poluvarenoj hrani i pomera joj pH blie optimumu digestivnih enzima pankreasnog i intestinalnog soka. Ova titracija kiseline izgleda da se regulie na sledei nain: kiselina u himusu deluje na mukozu duodenuma i izaziva luenje hormona sekretina u krvotok, sekretin se prenosi krvotokom do pankreasa gde stimulie pojaani tok alkalnog soka. Sekretin nestaje iz krvi posle kratkog vremena. kada se kiselina neutralie, luenje sekretina se smanjuje, pa se time i usporava tok alkalnog soka. Sekretin je polipeptid, koji se sastoji od 27 aminokiselinskih ostataka. Dobijen je i sintezom. Pankreasni sok koji se oslobaa posle stimulacije izazvane sekretinom, sadri malo enzima, a mnogo bikarbonata. Stimulacijom drugim hormonom, pankreoziminom, stvara se sok u kome ima dosta enzima.

U sledeu digestiju proteina se ukljuuju tri vane endopeptidaze: tripsin (3.4.21.4), himotripsin (3.4.21.1) i elastaza (3.4.21.11). Sva tri se stvaraju u pankreasu u obliku zimogena, lue se u pankreasnom soku i izlivaju u crevo, gde se odigrava njihova aktivacija. Tripsinogen se poetno aktivira specifinim enzimom, enterokinazom, koju lui intestinalna mukoza. Kad se jednom stvori slobodni tripsin, on aktivira jo vie tripsinogena i proces tee autokatalitiki kao prelaenje pepsinogena u pepsin. U toku aktivacije tripsinogena skida se heksapeptid sa Nzavretka, koji sakriva aktivni centar tripsina. Himotripsinogen i proelastaza prelaze u aktivne enzime cepanjem nekih peptidnih veza tripsinom. Navedene tri endopeptidaze se nadopunjuju meusobno, jer hidrolizuju peptidne veze izmeu razliitih aminokiselina. Specifinost elastaze je veoma iroka, mada bre cepa peptidne veze aminokiselina sa kratkim hidrofobnim bonim lancima, kao to su alanin, glicin i serin. Tripsin je vrlo specifian za veze karboksilnih grupa arginina i lizina, dok himotripsin uglavnom hidrolizuje peptidne veze karboksilnih grupa aromatinih aminokiselina triptofana, tirozina i fenilalanina. Posle dejstva ova tri enzima ostaje smea malih peptida i neto slobodnih aminokiselina. Elastaza je dobila ime po tome to razgrauje elastin. To je protein koji se nalazi u utom vezivnom tkivu i koji je veoma bogat glicinom i alaninom i zbog toga je dobar supstrat za elastazu. Tripsin i himotripsin uopte ne deluju na elastin. Struktura ova tri enzima na mnogim mestima pokazuje homologiju sekvence, ima slian poloaj disulfidnih mostova i svi imaju u aktivnom centru ostatak serina. Zbog toga njih inhibira DFP i druga organofosforna jedinjenja. Misli se da su ova tri enzima nastala od nekog zajednikog pretka endopeptidaze. 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA) Proizvodi proteinskog varenja se resorbuju kroz crevni zid i ulaze u portalni krvotok, koji ih nosi u jetru da se metabolizuju. Proteinske Laminokiseline resorbuju se daleko bre od neproteinskih Daminokiselina. Da je njihova resorpcija prosta difuzija, one bi se resorbovale istom brzinom. Razlika u brzini resorpcije L i Doblika pokazuje da je u to ukljuen neki selektivni transportni sistem, koji pumpa Laminokiseline kroz intestinalnu mukozu. Svi se slau da intaktni proteinski molekuli prolaze kroz crevni zid u krv vrlo retko i pod specijalnim okolnostima. Antitela, proteinskog porekla, kojih ima u kolostrumu izvesnih ivotinja, npr. konja, moe novoroene da resorbuje nepromenjena u prvim danima ivota. Ona mu obezbeuju pasivni imunitet. Neke osobe su alergine na izvesne sastojke hrane, koji ulaze u krvotok.

Verovatno je da se prolaz makromolekula u cirkulaciju deava i u respiratornom traktu, kao i u crevu. To je sigurno dokazano za izvesne viruse kao to je virus poliomielitisa. Retki sluajevi nastajanja antitela samo od nekih od nebrojenog broja proteina je jak dokaz da se intaktni protein vrlo retko direktno resorbuje. Nedavno je potvreno da se mali peptidi resorbuju bre od aminokiselina iz kojih su izgraeni. To je dokaz da postoje aktivni transportni mehanizmi ne samo za slobodne aminokiseline, ve i za manje peptide. Izgleda da se posle varenja u crevu dobijaju pored slobodnih aminokiselina i manji peptidi, koji se resorbuju. Zadnji stepen varenja, odnosno hidroliza malih peptida, odigrava se unutar epitelijalnih elija debelog creva. Slobodne aminokiseline naputaju ove elije i ulaze u krvotok. U vezi sa resorpcijom ostaje jo mnogo nerazjanjenih pitanja, kao to su: relativni odnos koliine resorbovanih aminokiselina prema peptidima; ne zna se mesto gde se hidrolizuju manji peptidi, da li na povrini elija ili intracelularno i kakav je mehanizam njihovog transporta. 6.5.3 METABOLIKI FOND ILI POOL AMINOKISELINA Smatra se da celokupna koliina slobodnih aminokiselina u krvi i drugim telesnim tenostima obrazuje zalihu ili fond (pool). U ovaj fond se aminokiseline neprestano dodaju i iz njega uzimaju, tako da je on prilino na konstantnom nivou. Srednja koncentracija slobodnih aminokiselina u krvi oveka je oko 50 mg%, odnosno u celoj krvi oko 2,5 g. Stalnim varenjem proteina ulazi u fond oko 70 g. Veliina zalihe se menja u toku dana. Najvaniji putevi snabdevanja i potronje fonda aminokiselina dati su na slici 6.49

Slika 6.49 - Procesi koji uestvuju u odravanju fonda aminokiselina

Ispitivanja aminokiselina obeleenih izotopima pokazala su da se proteini neprestano razgrauju i resintetizuju, tako da njihovi molekuli imaju ogranieno vreme trajanja. Kod toga cela koliina ostaje nepromenjena. U odraslih osoba prinos fondu aminokiselina od razgradnje telesnih proteina je u ravnotei sa potronjom za njihovu resintezu. Medutim, ove dve veliine nisu uravnoteene u mladuneta, koje raste, kao ni kod gravidnih enki ili u laktacionom periodu. Tako npr. koza proizvode do 300 g

mlenih proteina dnevno, koje uzima iz fonda aminokiselina. U njemu nema nikad vie od nekoliko grama u bilo koje doba. Aminokiseline se vrlo esto koriste za biosinteze drugih sastojaka. One obezbeuju razliite nizove ugljenikovih atoma, prstenaste sisteme i reaktivne grupe. Na slici 6.50 su dati primeri uestvovanja aminokiselina u sintezi nekih biomolekula.

Slika 6.50 - Biomolekuli koji nastaju od aminokiselina

Izluivanjem u urinu gubi se neto malo aminokiselina, oko 1,5 g dnevno u oveka. To je neznatno u odnosu na dnevno unoenje hranom. Za razliku od masti, koje se mogu odlagati u adipozno tkivo ili ugljenih hidrata koji se uvaju u obliku glikogena, organizam ne odlae aminokiseline, ako ih ima vie nego to mu je potrebno. Svi proteini se sintetiu za specifine potrebe, a ne kao rezerva za dobijanje aminokiselina. Viak aminokiselina ulazi u energetski metabolizam. a koncentracija aminokiselina u krvi se odrava na prilino konstantnom nivou.
6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA

Metabolizam aminokiselina je vrlo komplikovan, jer se one meusobno veoma razlikuju, a osim toga mnoge aminokiseline mogu da se metaboliu na vie naina. Glavni metabolini put vodi do potpune razgradnje aminokiselina do CO2, vode i amonijaka. Manji deo aminokiselina se ukljuuje u sporedni put, koji je specijalni za svaku aminokiselinu. Iako male koliine aminokiselina se metaboliu ovim sporednim putevima, i njima nastaju korisna i organizmu neophodna jedinjenja. Prvi stepen u oksidaciji aminokiselina je odvajanje aminogrupe i njena zamena ketogrupom. Taj proces se zove desaminacija. Poto sve

proteinske aminokiseline (izuzev prolina i oksiprolina) imaju optu formulu RCH(NH3+)COO-, one koriste prilino isti nain za poetnu (primarnu) desaminaciju. Nastale ketokiseline su razliite strukture. Mogu imati ravan niz Catoma, raljasti ili aromatine i heterocikline prstenove. Svaka ketokiselina se dalje zato individualno metabolizuje. Razgradnja ketokiselina je esto prilino komplikovana. Npr. razgradnja triptofana do acetilKoA odvija se u 14 reakcija. Prosta i jednostavna je razgradnja ketokiselina, koje nastaju transaminacijom glutaminske i asparaginske kiseline. To su ketoglutama i oksalsiretna kiselina, koje se kao intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina ukljuuju u oksidativni metabolizam. Zadatak svih metabolinih puteva aminokiselina je da se one pretvore u takvo prosto jedinjenje, koje moe da ue u CLK. Razgradnja aminokiselinskih ostataka ide do piruvata, acetilKoA ili u neki od intermedijera ciklusa (npr. oksalacetata, sukcinilKoA).
Sudbina dvadesetak proteinskih aminokiselina moe se saeti na sledei nain: Aspartat i glutamat desaminacijom daju oksalacetat i ketoglutarat, intermedijere CLK, koji se ukljuuju u ciklus. Metionin, izoleucin i valin pretvaraju se u sukcinilKoA, koji je takoe intermedijer CLK. Asparagin prvo gubi amidnu grupu i daje aspartat, koji se, kao to je ve reeno, pretvara u oksalacetat. Prolin, glutamin, histidin i arginin prvo prelaze u glutamat, pa zatim u ketoglutarnu kiselinu. Na donjoj slici 6.51 je prikazan ulaz razliitih aminokiselina u CLK.

Slika 6.51 - Putevi ulaenja aminokiselina u ciklus trikarbonskih kiselina

Na slici 6.51 se vidi da se pet aminokiselina razgrauju do piruvata, koji posle oksidativne dekarboksilacije u obliku acetilKoA ulazi u CLK. To su cistein, alanin, glicin, serin i treonin. Fenilalanin, tirozin, leucin, lizin i triptofan se pretvaraju u acetoacetilKoA, koji poto pree u acetilKoA, ulazi u oksidativnu razgradnju. Aminokiseline koje se pretvaraju u piruvat nazivaju se glukogene, a one koje daju acetoacetilKoA su ketogene. Samo od glukogenih moe da se sintetie glukoza. Na slici 6.51 se vidi da su neke aminokiseline i glukogene i ketogene. Npr. od devet Catoma tirozina etiri daju acetoacetat, a 3 Catoma piruvat. 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE Dva najvanija i opta procesa kojima se postie pretvaranje aminokiselina u ketokiseline su: oksidativna desaminacija i transaminacija. a) Oksidativna desaminacija Najvaniji enzimi koji uestvuju u oksidativnoj desaminaciji su: oksidaza Daminokiselina (1.4.3.3), oksidaza Laminokiselina (1.4.3.2) i glutamatdehidrogenaza (1.4.1.2). O oksidazi Damino kiselina je ve bilo govora. To je enzim kojiima za prostetinu grupu FAD, a katalizuje sledeu reakciju:

Prisustvo ovog enzima je prilino misteriozno, jer su njegovi supstrati neproteinske Daminokiseline. One se vrlo retko javljaju u prirodi, tako npr. se nalaze u elijskom zidu nekih bakterija. Oksidaza Daminokiselina se nalazi u specijalnim organelama, elijskim mikrotelecima (peroksizomima). Oni sadre i katalazu, enzim koji razlae vodonikperoksid, koji nastaje u toku reakcije oksidaze.

Oksidaza Laminokiselina katalizuje slinu reakciju kao oksidaza Laminokiselina, s tom razlikom to su njeni supstrati proteinske Laminokiseline. Prostetina grupa ovog enzima je flavin mononukleotid (FMN), a ne FAD. Aktivnost ovog enzima je mala u elijama sisara i smatra se da nema znaajnu ulogu u metabolizmu aminokiselina. On jedino oksidativno desaminira lizin, na koga ne deluju drugi enzimi, a koji mora prethodno da pree u acetilderivat. Glutamatdehidrogenaza je najvaniji enzim i to ne samo zbog njene uloge u metabolizmu glutamata, ve to moe da desaminira veinu

aminokiselina, kad se povee sa procesom transaminacije. Ona katalizuje sledeu reakciju:

Reakcija glutamatdehidrogenaze je reverzibilna i slui kako za sintezu glutamata, tako i za njegovu oksidativnu desaminaciju. Glutamat je najbolji supstrat za ovaj enzim. Slabija aktivnost moe da se dokae i za neke monokarbonske aminokiseline, kao to je alanin. Enzim ima molekulsku teinu oko 312 000, oligomerne je strukture. I njegove protomerne jedinice se sastoje od est peptidnih lanaca (M.T. = 52 000). Aktivan je samo oligomerni oblik, koga ADP i izvesne aminokiseline tite da ne pree u sastavne protomere. Razliita jedinjenja kao gvanozintrifosfat (GTP), NADH i neki steroidni hormoni izazivaju desagregaciju oligomera, to izaziva smanjenje aktivnosti glutamatdehidrogenaze. Protomeri za razliku od oligomera pokazuju aktivnost alanindehidrogenaze. Ove promene u specifinosti ukazuju da enzim moe da postoji u raznim oblicima u zavisnosti od prisustva izvesnih manjih molekula. Glutamatdehidrogenaza zbog alosterne strukture je regulatorni enzim metabolizma aminokiselina. b) Transaminacija U reakcijama transaminacije prenosi se aminogrupa aminokiselina na jednu od sledee tri ketokiseline: piruvat, ketoglutarat i oksalacetat. Najmanje 11 proteinskih aminokiselina moe da se transaminira: alanin, arginin, asparagin, asparaginska kiselina, cistein, izoelucin, lizin, fenilalanin, triptofan, tirozin i valin.

Transaminacija se moe predstaviti sledeom shemom: Najvanije transaminaze su alanintransaminaza (2.6.1.2)GPT: aminokiselina + pirogroana ketokiselina+alanin glutamattransaminaza (2.6.1.1) GOT: i

U reakcijama transaminacije ne dolazi do prave transaminacije, jer se ne oslobaa amonijak. Zadatak transaminaza je da sakupe aminogrupe razliitih aminokiselina u obliku jedne aminokiseline, obino glutaminske, ree je to asparaginska i alanin. Alanintransaminaza (GPT) je specifina za par: piruvatalanin, aglutamat dehidrogenaza za par glutamatketoglutarat. U organizmima gde dominira GPT u sakupljanju aminogrupa, ona mora da se prenese na ketoglutarat dejstvom GOT:

Krajnji primalac ketoglutarat.

aminogrupa

od

veine

aminokiselina

je

Povezivanjem transaminacije sa oksidativnom desaminacijom, koju katalizuje glutamatdehidrogenaza, dolazi do oslobaanja NH4+. Transaminaze se nalaze i u citoplazmi i u mitohondrijama. Transaminacije, koje se odigravaju u i citoplazmi povezane su s onima u mitohondrijama. Dokazano je da se aminogrupe sakupljaju u citoplazmi u obliku glutamata. On ulazi u mitohondrije posredstvom specifinih prenosilaca. U matriksu mitohondrija se nalazi

aspartatglutamattransaminaza. Transaminaze imaju analognu ulogu u metabolizmu aminogrupa, kao kinaze u energetskom metabolizmu. Sve transaminaze izgleda da imaju isti koenzim, piridoksalfosfat. On igra kljunu ulogu u prenoenju aminogrupa. Kondenzacijom s aminokiselinom koenzim prelazi u Schiffovu bazu u kojoj dolazi do premetanja i posle hidrolize, dejstvom molekula H2O, nastaje ketokiselina (A) i oslobaa se koenzim (slika 6.52).

Slika 6.52 - Uloga pirodoksalfosfata u transaminaciji. Na slici je oznaena samo aldehidna grupa koenzima HC=O

c) Neoksidativna desaminacija Aminokiseline mogu da izgube aminogrupu ne samo dejstvom transaminaza i dehidrogenaza, ve i dejstvom specifinijih dehidrataza i desulfhidraza. To su enzimi koji otkidaju molekul vode od supstrata, odnosno H2S. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: serin i treonindehidrataza i cisteindesulfhidraza. Oni katalizuju sledee reakcije:

Sva tri enzima imaju piridoksalfosfat kao koenzim. Treonindehidrataza je naroito interesantna, jer se njena sinteza moe da indukuje i kod viih ivotinja, npr. kazeinom. Glukoza reprimira sintezu ovog enzima.
6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA

Desaminacijom aminokiselina u jetri i drugim organima, a naroito u bubrezima stvaraju se znatne koliine amonijaka, u obliku NH4+ jona. Amonijak je vrlo toksian i njegova koncentracija u krvi mora da se odrava na vrlo niskom nivou (u tragovima). U oveka iznosi 0,1 do 0,2 mg/100ml. ivotinje moraju, dakle, da otklanjaju amonijak istom brzinom, kojom ga i proizvode. Neke ribe izluuju slobodan amonijak, ali njima stoje na raspolaganju neograniene koliine vode u kojoj ive. Kopnene ivotinje detoksiciraju amonijak na taj nain to ga pretvaraju u neko nekodljivo jedinjenje, koje se lako izluuje. Kod sisara je to ureja (ureotelne), ije izluivanje zahteva veliku koliinu vode. ivotinje kao to su ptice, reptili i neke muve koje moraju da uvaju vodu, izluuju amonijak u obliku nerastvorne mokrane kiseline (to su urikotelni organizmi). Kao to smo ve rekli, amonijak nastaje u veini tkiva, a njegova detoksikacija, prelaenje u ureju se odigrava u jetri, u koju dospeva krvotokom. Da ne bi dolo do poveanja koncentracije amonijaka u krvi, on se u tkivu, dejstvom glutaminsintetaze, prevodi u glutamin:

Glutamin, pored toga, to slui za transport amonijaka, predstavlja i jedinu rezervu azota u organizmu. Od svih aminokiselina u krvi ima najvie slobodnog glutamina (oko etvrtine slobodnog aminoazota u krvi). U bubregu se neutraliu kiseline urina (sumporna i fosforna iz proteinske hrane), NH4+ jonima, koji se dobijaju hidrolizom glutamina. Reakciju katalizuje glutaminaza: glutamin + H2O glutamat + NH3 Na ovaj nain organizam uva Na+ jone plazme, koji bi se inae potroili za neutralizaciju kiselina. Sintezu ureje u jetri su objasnili Krebs i Henseleit 1931 g. Ona se odigrava u ciklusu povezanih reakcija i zato se naziva ciklus ureje. U ciklus ulaze dve aminogrupe, nastale desaminacijom aminokiselina. One zajedno sa molekulom CO2 prevode aminokiselinu ornitin u arginin. Ovaj deo ciklusa odigrava se kod svih ivotinja koje mogu da sintetiu arginin, ali samo ureotelne ivotinja sadre enzim arginazu. Ona katalizuje ireverzibilno hidrolizu arginina u ureju, kod toga se ornitin regenerie. Male koliine ornitina uestvuju u ureaciklusu (1 ornitin: 20 ureje). Danas se smatra da prva aminogrupa koja ulazi u ciklus nastaje oksidativnom desaminacijom glutamata u mitohondrijama:

Nastali slobodni amonijak zajedno sa CO2 karbamilfosfat sintetaze u karbamilfosfat:

prelazi

dejstvom

Enzim sadri biotin kao prostetinu grupu, za koju se vezuje CO 2 (aktivni CO2,) i tek onda reaguje s amonijakom. Dva molekula ATPa su potreba za nastajanje jednog molekula karbamilfosfata. Reakcija je ireverzibilna, a karbamilfosfat je visokoenergetsko jedinjenje. On prenosi karbamilgrupu na ornitin, dajui citrulin.

Druga aminogrupa ulazi u ciklus u obliku aspartata. On nastaje od glutamata dejstvom aspartatglutamattransaminaze: Aminogrupa apsartata se vezuje na karbonilni Catom citrulina dajui argininosukcinat. Reakciju u prisustvu ATPa katalizuje argininosukcinatsintetaza:

Argininosukcinat se reverzibilno razlae, dejstvom argininosukcinaze, na slobodni arginin i fumarat. Nastali fumarat ulazi u CLK kao intermedijer. Ovaj niz reakcija koriste elije za sintezu arginina. Urotelne ivotinje imaju arginazu, koja otkida ureju od arginina, dajui ornitin: Arginin + H2O ureja + ornitin Posle ove reakcije poinje ponova sinteza arginina. Ukupna promena u ciklusu ureje je sledea: 2NH3 + CO2 + 3 ATP + 2H2O urea +2ADP+2Pi + AMP+PPi G' = oko 40kJ Poto se nastali pirofosfat hidrolizuje u fosfat, to su za nastajanje jednog mola ureje u stvari potrebne etiri visoko energetske fosfatne veze.

Mnogi enzimi koji snabdevaju ciklus aminogrupama, kao to su glutamattransaminaza, glutamataspartat transaminaza, karbamilfosfat sintetaza, kao i enzimi etiri glavnih reakcija ciklusa, nalaze se u mitohondrijama jetre. Nedavna ispitivanja su pokazala da su enzimi ciklusa prostorno odvojeni, da bi se spreilo nagomilavanje amonijaka u krvi, koji je vrlo jak otrov, posebno centralnog nervnog sistema.
6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA

U mnogim tkivima se nalaze enzimi, koji katalizuju dekarboksilacije aminokiselina:

Produkti dekarboksilacije su primarni amini, koji esto imaju snano fizioloko dejstvo. Tako se npr. histidin dekarboksilira u histamin, koji jako stimulie glatku muskulaturu, iri kapilare, pojaava sekreciju stomanog soka itd. Drugi primeri su: CO2 glutaminska kiselina------- aminobutirat (aktivan u CNS) CO2 5hidroksitriptofan -------- serotonin (vazokonstriktor i sinaptiki transmiter) 3 :4dihidroksifenilalanin dopamin (pretea adrenalina) CO2 Tirozin --------- tiramin (suava krvne sudove i dovodi do povienja krvnog pritiska) Sve ove supstance se posle izvrene akcije, moraju da detoksiciraju. Za njihovu detoksikaciju postoje enzimi, mono i diaminoksidaze, koje ih oksiduju u aldehide, npr.

6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFINIH AMINOKISELINA

Da bi mogli da objasnimo poreklo nekih azotnih jedinjenja u urinu, potrebno je da detaljno prodiskutujemo metabolizam glicina i serina, cisteina i metionina, fenilalanina i tirozina, a i triptofana. a) Glicin i serin Glicin je jedina proteinska aminokiselina koja nema asimetrian Catom i nije supstrat za oksidaze ni D niti L aminokiselina. Za oksidaciju glicina postoji specifina glicinoksidaza (flavoenzim), koja katalizuje reakciju:

Glioksalat moe takoe da nastane i transaminacijom glicina. On se vrlo brzo oksiduje u jetri u formijat i CO2. Formijat se koristi kao izvor Cl estica (aktivni formijat), za biointezu npr. purinskih i pirimidinskih baza. C1 ostaci se aktiviu vezivanjem za tetrahidrofolne kiseline (THFA), kojih ima u nekoliko meupromenljivih oblika, odnosno na raznim

oksidacionim nivoima. Svaki oksidacioni oblik prenosi odreeni C1 ostatak: formil CHO, oksimetil CH2OH i metil CH3. Dokazano je da glicin i serin prelaze jedan u drugi. Dva C atoma serina ( i ) vode poreklo od Catoma glicina:

Donor C1 ostataka odnosno CH2OH grupe je N5, N10 metilen THFA. Poto serin neoksidativnom desaminacijom , gubi vodu i prelazi u piruvat, to su obe aminokiselina glukogene. One se preko piruvata ukljuuju u metabolizam ugljenih hidrata. Pretpostavlja se da biosinteza glicina i serina u jetri ide na sledei nain:

Od serina moe da nastane dekarboksilacijom etanolamin, koji metilacijom daje holin. Poznato nam je da su ova dva amina, komponente fosfoglicerida, a acetilholin igra kljunu ulogu u prenosu nervnih impulsa.

Molekul glicina ima dakle mnogostranu ulogu u biosintezi elijskih sastojaka i bioloki aktivnih jedinjenja. Ranije je, takoe bilo govora da glicin uestvuje u detoksikaciji aromatinih jedinjenja, npr. benzojeve i nikotinske kiseline. Od glicina i sukcinata nastaje prostetina grupa hem. Osam Catoma i etiri Natoma porfirinskog prstena (debelo ucrtani) potiu od osam molekula glicina. ivotinski organizam moe da sintetie purinske baze, koristei ugljenikove i azotove atome glicina. Catomi purinskog prstena na poloaju 4 i 5, kao i Natom na poloaju 7 potiu od glicina. Biosinteza ovih jedinjenja je do detalja objanjena.
Slika 6.53 - Skelet porfirinskog prstena hema (C i Natomi, koji potiu od glicina zadebljani su).

b) Aminokiseline sa sumporom (cistein i metionin) Cistein je analog serina u kojem je kiseonikov atom alkoholne grupe zamenjen sumporom. Tiolska SH (ili sulfhidrilna) grupa je vrlo reaktivna. Dve SH grupe se oksiduju u disulfidnu SS grupu; O vanosti SH grupe za aktivnost mnogih enzima bilo je ranije govora. Glavni put metabolizma vika cisteina vodi do piruvata i neorganskog sulfata

Slika 6.54 - Oksidacija cisteina

Oksidacioni proizvod cisteina, taurin, nastaje kao sporedni proizvod. On je sastavni deo unih kiselina i doprinosi polarnosti ove grupe lipida svojom SO3H grupom. Metionin je aminokiselina koja sadri metilgrupu, koja se koristi za biosintezu mnogih sastojaka. U biolokim metilacijama metilgrupa se prvo energetski obogauje sa ATPom. Aktivni davalac CH3 grupa je aktivni metionin koji se zove S - adenozilmetionin

Metilna grupa se prenosi (reakcije transmetilacije) na razne akceptore kao to su: gvanidinosiretna kiselina, katehol, histamin, fosfatitiletanolamin itd. Tako transmetilacijom nastaje od gvanidinosiretne kiseline kreatin:

Na slian nain nastaju N1metilnikotinamid, adrenalin.

metilovane

purinske

baze,

Metionin moe potpuno da snabdeva organizam sumporom. Od njegovog demetilovanog derivata, homocisteina, sintetie se u organizmu cistein. Homocistein ima jednu CH2 grupu vie nego cistein. Ona ne moe direktno da se odstrani da bi nastao cistein. Sinteza cisteina ide tako da se koristi samo atom sumpora homocisteina, koji se prenosi na serin.

Ostatak homocisteina se transaminacijom pretvara u ketobuternu kiselinu, koja se kompletno metabolizira. Homocistein slui, takoe, i za regeneraciju metionina. Njegova metilacija ide sa derivatima tetrahidrofolne kiseline. c) Fenilalanin i tirozin Fenilalanin je esencijelna aminokiselina, jer ivotinjski organizam nije u stanju da sintetie benzolov prsten. Tirozin nastaje iz fenilalanina hidroksilacijom (uvoenjem hidroksilne grupe). On zbog toga nije esencijelna aminokiselina, kada u hrani ima dosta fenilalanina. Tirozin ne moe da pree u fenilalanin, jer je hidroksilacija ireverzibilan proces. Razgradnja aromatinog prstena je medicinski vrlo interesantna, jer su u oveka ve odavno poznata nasledna oboljenja, koja nastaju kada je ova razgradnja poremeena. Ona se poznaju po nagomilavanju intermedijera. Zbog genetskog defekta u sintezi enzima dolazi na mestima njihovog dejstva do prekida razgradnje i nagomilavanja intermedijera. Na slici 6.55 je data shema razgradnje aromatinog prstena, na kojoj su sa A, B, C i D oznaena mesta, koja mogu da budu genetski defektna. U nedostatku enzima A dolazi do blokade glavnog puta razgradnje, tako da ona skree u pravcu nastajanja fenilpiruvata, koji se nagomilava. Ova metabolina greka, poznata kao fenilketonurija, prouzrokuje mentalno zaostajanje bolesnika. Tirozinoza je vrlo redak genetski defekt, kada se mokraom izluuje tirozin i phidroksifenilpirogroana kiselina.

Izluivanje homogentizinske kiseline u mokrai, koja zbog toga stajanjem pocrni, naziva se alkaptonurija. Ona se javlja u nedostatku enzima koji razgrauju homogentizinsku kiselinu. Albino ivotinje ne mogu da sintetiu pigmente melanine, zbog nedostatka enzima na mestu D. Razliite oksidaze u prisustvu kiseonika pretvaraju tirozin u reaktivni hinon. On sadri indolov prsten, koji polimerizuje u pigmente melanine. Pigmenti se sastoje od dugakog Clanca, sa velikim brojem konjugovanih dvogubih veza, koje apsorbuju u vidljivom delu spektra i zbog toga su vrlo tamno obojeni

.
Slika 6.55 - ema razgradnje fenilalanina i tirozina sa oznaenim genetski :defektnim mestima

d) Triptofan Triptofan je esencijelna aminokiselina, iz koje bakterije crevne flore sintetiu amid nikotinske kiseline.
6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAI

U mokrai ivotinja pored vee koliine ureje, izluuje se i dosta kreatinina (u oveka 13 g dnevno). Mokrani kreatinin je endogenog porekla, odnosno ne potie iz hrane. Celokupna koliina kreatina plus kreatinfosfata jedne individue odrava se na prilino konstantnom nivou, koji je proporcionalan njenoj miinoj razvijenosti. Jedan deo ovog kreatina i kreatinfosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin, tako da je njegovo izluivanje takoe konstantno. Dnevni gubitak kreatina se nadoknauje sintezom u kojoj uestvuju tri aminokiseline: arginin,

glicin i metionin u obliku Sadenozilmetionina:

Slika 6.56 - Biosinteza kreatinfosfata i nastajanje kreatinina

Ukratko: Aminokiseline su osnovna strukturna jedinica protina i ine vie od 20% suve mase organskih molekula koji se nalaze u elijama, tkivima i organima. Enormna strukturna i funkcionalna sloenost proteina proizilazi iz razliitih kombinacija 20 proteinogenih aminokiselina koje se vezuju u polimere. Aminokiseline sadre karboksilnu (COOH) grupu i amino grupu (-NH ). U organizmu oveka nalaze se -aminokiseline, tj. samo one koje imaju NH grupu vezanu na C atomu uz karboksilnu grupu. Osim glicina, ostale amino kiseline mogu biti u dva izomerna oblika. One aminokiseline ija se amino grupa nalazi levo od -C atoma, oznaavaju se kao L-aminokiseline, a one s NH grupom desno kao D-aminokiseline. Zbog karboksilne i aminogrupe to ih sadre, aminokiseline su amfoterna jedinjenja, tj. mogu se ponaati i kao kiseline i kao baze. Prema hemijskoj strukturi aminokiseline se dele na neutralne, kisele i bazne. Neutralne aminokiseline imaju jednu COOH i jednu NH grupu, a ostatak R moe biti nepolaran (glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin i fenilalanin) ili polaran (triptofan, tirozin, serin, treonin, cistin, cistein, metionin). Kisele aminokiseline imaju dve COOH grupe. To su asparaginska i glutaminska kiselina. Bazne aminokiseline imaju, osim -NH grupe, jo jednu baznu grupu. Tu spadaju lizin, arginin i histidin. Prema osobinama bonih nizova mogu se razlikovati vie grupa aminokiselina, koje imaju alifatine, aromatine ili heterocikline bone nizove, koje sadre jo i SH- i OH-, kao i dodatne NH i COOH grupe. Aminokiseline sa alifatinim bonim nizovima su nepolarne ili hidrofobne, a takve su i neke aminokiseline sa aromatinim R-ostacima. Aminokiseline koje sadre SH- i OHgrupe su hidrofilne i polarne ali nisu jonizovane. Na kraju postoje i jonizovane, pozitivno i negativno naelektrisane aminokiseline. Konformaciono vane aminokiseline su glicin i prolin. Glicin nema boni lanac i moe da se prilagoava konformacijama koje su sterno nedostupne za druge aminokiseline. Tako se glicin obino nalazi u regionima uvrtanja lanca gde polipeptidna kima pravi otre zaokrete. Aminokiseline pokazuju sve hemijske reakcije karakteristine za obe funkcionalne grupe, karboksilnu i amino-grupu. Kako aminokiseline

sadre najmanje dve funkcionalne grupe koje mogu da se jonizuju, u neutralnim rastvorima veina aminokiselina se nalazi u obliku dipolarnog ili cviter (zwitter) jona. Pored -NH i COOH-grupa u sastav nekih aminokiselina ulaze i druge funkcionalne grupe (imidazolova, OH- ili SH-). U ovakvim sluajevima dipolarni joni nastaju ne u neutralnim, ve u kiselim ili baznim sredinama. Zato za svaku aminokiselinu postoji odreena pH-vrednost na kojoj se ova nalazi u rastvoru u obliku dipolarnog jona. Ova pH-vrednost se naziva izoelektrina taka (pI). Najvanije hemijske osobine aminokiselina su: a) esterifikacija, b) acilovanje, c) dekarboksilacija, d) oksidativna dezaminacija, e) transaminacija, f) stvaranje soli, g) stvaranje peptidne veze. Neke aminokiseline ovek moe sam sintetizovati, a neke mora unositi hranom (esencijalne), a takve su leucin, izoleucin, valin, metionin, treonin, triptofan i fenilalanin, a delimino i arginin, histidin i lizin. Kljunu ulogu u metabolizmu aminokiselina imaju procesi transaminacije. Delovanjem enzima aminotransferaza (transaminaza) prenosi se aminogrupa na ketokiselinu i pri tome aminokiselina, donor -NH grupe, prelazi u odgovarajuu ketokiselinu, a iz ketokiseline koja je primila -NH nastaje aminokiselina. Kao akceptor aminogrupe obino slui 2oksoglutarna kiselina. Transaminacija je reverzibilni proces i predstavlja vezu izmeu metabolizma proteina, odnosno metabolizma aminokiselina i metabolizma ugljenih hidrata i lipida. Dekarboksilacijom koju katalizuju dekarboksilaze s piridoksal-fosfatom kao koenzimom, iz aminokiselina nastaju odgovarajui amini, od kojih su neki (biogeni amini) vrlo vani za organizam. Oksidativnom deaminacijom nastaju takoe iz aminokiselina ketokiseline, uz oslobaanje amonijaka. Od osloboenog amonijaka nastaje ureja koja se urinom izluuje iz organizma. Tokovi metabolizma aminokiselina omoguavaju da one nakon deaminacije mogu: a) oksidacijom prei konano u CO i HO i posluiti kao izvor energije, b) posluiti kao izvorni materijal za stvaranje acetsiretne kiseline, c) posluiti kao izvorni materijal za stvaranje glukoze, a time i glikogena ili masti, d) prei u druge aminokiseline. Najvanija osobina aminokiselina je stvaranje peptidne veze, tj. meusobnog vezivanja aminokiselina tzv. peptidnom vezom izmeu karboksline grupe jedne aminokiseline i aminogrupe druge

aminokiseline. Na taj nain nastaju peptidi. Ako se peptid sastoji od dve aminokiseline zove se dipetid, od tri tripeptid itd. Peptidi s vie od 6 i manje od 50 aminokiselina nazivaju se polipeptidi. Proteini su osnovni i najvaniji sastojci elije. U ivim biima proteini su najbrojnija jedinjenja, najraznovrsnijih struktura i brojnih, najrazliitijih, veoma vanih uloga. Prema sastavu proteine delimo na jednostavne i sloene proteine. Jednostavni su izgraeni samo od aminokiselina, dok sloeni, osim svoje proteinske strukture, sadre i tzv. neproteinsku ili prostetinu grupu. Prema prostetinoj grupi imaju proteidi i svoje nazive, npr. lipoproteini, koji sadre lipide, glukoproteini koji sadre ugljene hidrate, hemoproteini koji sadre hem kao prostetinu grupu. Proteini su sastavljeni od aminokiselinskog niza karakteristinog za svaki protein, tj. svaki protein ima odreeni redosled ili sekvencu aminokiselina. Prostorni raspored lanca aminokiselina naziva se lanana konformacija. Ranije se govorilo o primarnoj, sekundarnoj i tercijalnoj strukturi. Primarna struktura oznaavala je sekvencu aminokiselina, sekundarna je oznaavala raspored lanaca, uvojnica, a tercijalna izgradnju globularnih proteina. Kvatenarnom strukturom oznaava se agregacija vie polipeptidnih lanaca u molekulu proteina. Proteinski lanci su nabrani i meusobno uvijeni (-uvojnica, -heliks), a heliksi su meusobno vezani prvenstveno vodonikovim, ali takoe i kovalentnim vezama, meu kojima prevladavaju jonske, elektrostatike veze izmeu slobodnih grupa (R), te disulfidne veze. Nabiranjem ili uvijanjem lanaca nastaju razni oblici proteina koji mogu da se podele u: a) fibrilne (ili nitaste) i b) globularne. Fibrilarnu strukturu u kojoj su -heliksi meusobno isprepleteni poput konopca poseduju nerastvorljivi skleroproteini ( to su keratin iz kose i noktiju, kolagen vezivnog tkiva, elastin iz tetiva, miozin iz miia i fibrinogen iz krvi). U globularnim proteinima proteinski lanac je prvenstveno vezan disulfidnim vezama i na odreeni nain zavrnut. Takvi su npr. hemoglobin, mioglobin i lizozom. Struktura proteina uslovljava i njihova fiziko-hemijska svojstva. Proteini se lako denaturiu, recimo ve zagrevanjem na 60 d0 70C, jer se kidaju -S-S- veze. Raznim fizikim i hemijskim metodama proteini se mogu frakcionisati i to: a) frakcionisanje taloenjem sa solima ili rastvorima (temelji se na razlikama u rastvorljivosti pojedinih vrsta proteina u prisustvu jona ili dehidrirajuih rastvora kakvi su

natrijum sulfat i sulfit, magnezijum i amonijum sulfat , alkohol ili etar); b) elektroforezom ( temelji se na razlikama u elektrinom naboju pojedinih proteinskih frakcija); c) hromatografijom ( temelji se na razlikama u veliini, obliku, naboju i rastvorljivosti); d) ultracentrifugiranjem ( temelji se na razlikama u relativnoj molekularnoj masi i obliku molekula proteina). Proteini su osnovni sastojci ivih bia i u njima igraju najraznovrsnije i znaajne uloge. Tako su oni strukturne komponente elije. Promenu oblika elija nekih tkiva obezbeuju kontraktilni proteini. Proteini na razne naine uestvuju u: a) odravanju homeostaze (od naroitog znaaja su transportni proteini); b) odbrani ivih sistema od raznih uticaja ( imunoglobulini i faktori koagulacije); c) regulisanju metabolizma ( regulatorni proteini - enzimi, hormoni i receptori - uestvuju u odranju i kontroli svih ivotnih procesa). Proteini se unose u organizam hranom, gde ih razgrauju nekoliko proteolitikih enzima (proteaze). eludac je mesto poetka razgradnje proteina. Na njih tu deluje pepsin. Razgradnja se nastavlja u tankom crevu delovanjem tripsina i himotripsina, a nastali peptidi razgrauju se dalje delovanjem karboksipeptidaza, aminopeptidaza i konano dipeptidaza do aminokiselina. Svaki od navedenih enzima deluje samo na odreene peptidne veze. Osloboene aminokiseline resorbuju se iz intestinalnog trakta i prelaze krvotokom u jetru i ostala tkiva, gde se iz njih sintetizuju specifini peptidi i proteini pojedinih organa i tkiva. Stvaranje odreenog proteina, tj. sekvenca aminokiselina u polipeptidnom lancu odreena je genima. Razgradnja elijskih proteina je enzimski proces. U tkivnim elijama nalaze se u lizozomima proteolitiki enzimi koji razgrauju proteine do aminokiselina, koje se (zajedno sa aminokiselinama iz hrane koje nisu bile koriene za biosintezu proteina) metaboliziraju dalje do amonijaka, odnosno ureje koja je konani proizvod metabolizma proteina. Regulacija metabolizma proteina je nervna i hormonska. Nadbubrena lezda, tiroidna lezda i estrogeni stimuliu razgradnju miinih proteina, pa u jetru dolazi krvotokom vie aminokiselina. Tada se u jetri stvara vie proteina, ijom razgradnjom nastaje vie ureje. To se isto dogaa i kod malignih bolesti, kada dolazi do kaheksije. Obrnuto deluju hormon rasta, insulin i androgeni koji stimuliu sintezu proteina u miiima.

U krvnoj plazmi proteini imaju razne funkcije: a) imaju zatitnu ulogu od infekcija; b) utiu na koloidno-osmotski pritisak i time raspodelu vode izmeu vaskularnog i meuelijskog prostora (pre svih albumini); c) deluju kao puferi, zbog ega su vani za odravanje acidobazne ravnotee; d) imaju transportnu funkciju, jer se razni lekovi, neki hormoni, vitamini, oligoelementi i elektroliti u cirkulaciji veu na pojedine proteine (albumin, transferin i dr.); e) pojedini proteini imaju specifine funkcije, npr. enzimi, hormoni, inhibitori enzima, komplement, faktori koagulacije, hemoglobin itd. Plazma sadri albumine, globuline i fibrinogen, dok serum ne sadri fibrinogen. Ti se proteini sintetizuju u telu iz aminokiselina. Albumin i fibrinogen stvaraju se iskljuivo u jetri, gde se stvara i manji deo globulina (- i -globulini), dok se vei deo globulina (globulini) stvara u plazma-elijama i elijama RES-a. Promene koncentacije proteinskih frakcija u raznim bolestima treba posmatrati povezano. Koncentracija ukupnih proteina moe biti i normalna, a da koncentracija pojedinih frakcija bude promenjena. Poveanje koncentracije ukupnih proteina (hiperproteinemija) javlja se prilikom dehidratacije, paraproteinemije i mijeloma, a ponekad i kod ciroze jetre, sarkoma, hroninih upala i autoimunih bolesti (reumatoidni ili eritematozni lupus). Smanjenje koncentracije proteina (hipoproteinemija) javlja se pri prekomernoj hidrataciji, gubitku proteina iz organizma, smanjenoj sintezi proteina ili pojaanom katabolizmu proteina, npr. u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. Posebnu grupu proteina ine hemoproteini. Oni su sloeni proteini ija je prostetina grupa porfirinski prsten s inkorporiranim gvoem. U njih se ubrajaju hemoglobin, koji prenosi kiseonik iz plua do tkiva, mioglobin, koji se nalazi u miiima i moe takoe vezati kiseonik i tako ga povremeno spremati u miiima, citohromi i citohromoksidaza, enzimi koji kataliziraju vezivanje kiseonika sa vodonikom iz metabolikih supstrata te enzimi katalaze i peroksidaze. Sinteza hema zapoinje reakcijom izmeu sukcinil-koenzima A i glicina. Aktivirana jantarna kiselina (sukcinil CoA) potrebna za ovu sintezu moe nastati na vie naina: 1) iz ciklusa trikarbonskih kiselina od -ketoglutarata ili trasaminacijom iz glutamina, 2) iz sukcinata i koenzima A (CoA) uz guanozin-trifosfat i enzim sukcinil-CoAsintetazu, 3) iz acetoacetil-CoA i sukcinata delovanjem enzima sukcinil-CoA-transferaza ili 4) iz valina i izoleucina preko propionil-CoA i metil-malonil-CoA. Proteinski deo hemoglobina,

globin, sintetie se u elijskim ribozomima i zavisi od sekvence nukleotida hromozomske DNA. Biosinteza hemoglobina, nizom reakcija, odvija se u eritroblastima, ali se taj proces produava sve do stadijuma retikulocita. U klinikim poremeajima biosinteze hema dolazi do porfirija, porfinurije i porfinemije. Porfirije su nasledne bolesti. Razlikuju se dva tipa, eritropoetske i hepatine porfirije. Laboratorijsko ispitivanje poremeaja metabolizma porfirina zapoinje kvalitativnim testovima na porfirine i porfobilinogen. Ako su nalazi pozitivni analiza se proiruje na kvantitativno odreivanje i diferenciranje uroporfirina i koproporfirina, na odreivanje porfobilinogena i d-aminolevulinske kiseline.

NUKLEINSKE KISELINE

7.1

UVOD

Nukleoproteini su sloene belanevine, koje imaju za prostetinu grupu neku nukleinsku kiselinu. Proteinska komponenta veine nukleoproteina je baznog karaktera (protamin ili histon), a vezana je za nukleinsku kiselinu vezom tipa soli. Nukleoproteini ija je prostetina grupa dezoksiribonukleinska kiselina, nalaze se u jedrima svih elija ivotinja, bilja i mikroorganizama. Naroito ih ima mnogo u elijama, koje imaju veliko jedro u poreenju sa citoplazmom, na primer: elije sperme, timusa, pankreasa, slezine i drugih zlezda. Nukleoproteini, ija je prostetina grupa ribonukleinska kiselina, nalaze se i izvan nukleusa i to delom vezani za strukturu ribozoma, a u citoplazmi ima i slobodnih ribonukleinskih kiselina.

Dejstvom razblaenih kiselina razlau se nukleoproteini belanevinu (protamin ili histon) i nukleinsku kiselinu.

na

Hidrolizom nukleinskih kiselina, bilo dejstvom enzima (polinukleotidaza) ili sa N-rastvorom NaOH, dobijaju se prostija jedinjenja nukleotidi. Slino kao to se belanevine sastoje iz velikog broja aminokiselina, nukleinske kiseline se sastoje iz velikog broja nukleotida odnosno od polinukleotida. Nukleotidi su, dakle osnovne jedinice iz kojih su sastavljene ribonukleinske (RNK) i dezoksiribonukleinske (DNK) kiseline. Njihov redosled u DNK predstavlja molekulski mehanizam u kome se ostavlja genetska informacija, koja se prenosi i replikuje iz generacije u generaciju jedne vrste i individue. Mononukleotidi imaju i druge uloge u eliji (npr. kao koenzimi transferaza) naroito u njenom energetskom metabolizmu i u reakcijama prenosa grupa (koenzimi transferaza).

7.2

HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA

Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze, eera i fosforne kiseline, koji su meusobno povezani na sledei nain:

Otcepljenjem fosforne kiseline nukleotid prelazi u nukleozid. U sastav nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2DEZOKSIRIBOZA. Obe se nalaze u furanoidnom obliku:

Prema vrsti eera koji se nalazi u nukleotidima, nukleinske kiseline se dele na: a. ribonukleinske kiseline, koje sadre D-ribozu. One se skraeno obeleavaju RNK, b. dezoksiribonukleinske dezoksiribozu. kiseline (DNK) sadre D-2-

Ova hemijska podela se slae i sa njihovom razliitom biolokom funkcijom. Ribonukleinske kiseline uestvuju u sintezi proteina, a dezoksiribonukleinske kiseline su genetski materijal, bitan za prenoenje naslednih osobina. Posle blage hidrolize, ribonukleinske kiseline se razliito ponaaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema redukovanom fuksinu. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom, a riboza ne daje. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline. U nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze. Pirimidinske baze su derivati pirimidina, heterociklinog jedinjenja sa dva atoma azota u estolanom prstenu. Purinske baze su derivati purina, takode heterociklinog jedinjenja, koje se sastoji od kondenzovanog

pirimidinskog i imidazolovog prstena. Radi lake orijentacije o prirodi derivata, pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleeni su brojevima.

U nukleotidima se obino nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2,4dioksipiri-midin), timin (5-metiluracil ili 2,4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin). One se oznaavaju velikim slovima: U-uracil, T-timin i C-citozin. Uracila ima uglavnom u ribonukleinskim, a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama. Pored ovih baza, ree se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin. Najdue poznat derivati purina je mokrana kiselina, koju je izolovao Schede .1776. god. Nalazi se u mokrai, a ima je u malim koliinama i u oveijoj krvi.

Od purinskih baza u sastav nukleinskih kiselina ulaze samo aminopurini: Adenin (6-aminopurin) i Gvanin (2-amino-6-oksipurin), koji se obeleavaju sa A odnosno G.

Adenin je izolovao Kossel (1885. god.) iz pankreasa. Nalazi se uglavnom vezan u nukleinskim kiselinama. Slobodan adenin moe se nai u nekim biljkama (aj, eerna repa i dr.). Gvanin je izolovan iz guane (ekskremenata ptica), odakle mu dolazi i ime. I on se uglavnom nalazi vezan u nukleinskim kiselinama. Slobodan se nalazi u krljutima riba, reptilija i amfibija, iji sjaj potie od kristalnog gvanina. U nekim nukleotidima se mogu nai i 2-metiladenin i 1-metilgvanin.

Pirimidinski prsten je planarne strukture, a purinski je planaran sa malim ispupenjima (naborima). Purinske i pirimidinske baze imaju vrlo sline hemijske osobine. U nukleotidima su derivati pirimidina sekundarni amini, kao i purini, jer imaju na poloaju 2, kiseonikov atom. Citozin, uracil i timin su, prema tome ciklini amidi nastali gubljenjem molekula vode i zatvaranjem prstena. Oni su laktamskog karaktera. Purinske i pirimidinske baze imaju NHCO grupu i reaguju u vie tautomernih oblika, koji se nalaze u ravnotei. U nukleotidima se pojavljuju samo oni tautomerni oblici koji imaju vodonik (NH) na poloaju 3, pirimidinskog odnosno na polozaju 9, purinskog prstena.

Kod pH oko 7 preovlauje uvek laktam oblik. Sve purinske i pirimidinske baze nukleinskih kiselina jako absorbuju ultravioletnu svetlost u podruju 260280 nm. Ova njihova osobina se koristi za dokazivanje i kvantitativnu analizu kako slobodnih baza, nukleozida i nukleotida, tako i nukleinskih kiselina. Tokom metabolikog razlaganja prelaze amino purini u oksipurine: Hipoksantin (6-oksipurin), ksantin (2,6-dioksipurin) i mokranu kiselinu (2,6,8-trioksi-purin). Kod oveka i antropoidnih majmuna mokrana kiselina je krajnji proizvod metabolizma purinskih baza. Kod ostalih sisara razlaganje ide dalje dejstvom enzima urikaze do alantoina.

U kafi, aju, kakau nalaze se metilovani derivati purina: Kofein (1,3,7-tri metilksantin), Teobromin (3,7-dimetilksantin) i Teofilin (1,3-dimetilksantin).

Nukleozidi. Pod imenom nukleozid podrazumeva se jedinjenje, koje se sastoji od neke baze i eera. Nukleozidi spadaju u glikozide, jer nastaju sjedinjavanjem baze i eera izdvajanjem jednog molekula vode:

Nukleozidi su N-glikozidi u kojima je prvi C-atom eera -glikozidno vezan za azotov atom pirimidinskog prstena na poloaju 3, a kada nukleozid ima purinsku bazu, onda na poloaju 9 purinskog prstena. U nukleozidima i nukleotidima ugljenikovi atomi eera obeleeni su brojevima od 1' do 5'. Imena nukleozida se grade prema imenu baze, koja se nalazi u njihovom molekulu. Pirimidinski derivati imaju nastavak -idin, a purinski -ozin. Evo imena najpoznatijih nukleozida: Baza Nukleozid Baza Nukleozid

Citozin Uracil Timin

Citidin Uridin Timidin

Adenin Gvanin Hipoksantin

Adenozin Gvanozin Inozin

Imena dezoksiribonukleozida imaju prefiks -dezoksi: 2'-dezoksicitidin, 2'-dezoksiuridin itd. Nukleozidi se bolje rastvaraju u vodi nego same baze. Kao i svi glikozidi oni su relativno stabilni u baznoj sredini i lako se hidrolizuju u prisustvu kiselina, produkti hidrolize su slobodne baze i pentoze. Specifini enzimi (nukleozidaze) ubrzavaju hidrolitiko razlaganje nukleozida. Pirimidinski i purinski nukleozidi mogu se iz smese, koja se nalazi u hidrolizatu, da razdvoje hromatografskim metodama.

Nukleotidi. Nukleotidi sadre pored baze i eera i fosfornu kiselinu, koja je estarski vezana za jednu od alkoholnih grupa eera. U eliji ima slobodnih nukleotida u znatnim koliinama. Oni se dobijaju parcijalnom hidrolizom nukleinskih kiselina dejstvom enzimanukleaza. Nukleotidi koji sadre D-ribozu zovu se ribonukleoti di, a oni koji imaju 2-dezoksiribozu nazivaju se dezoksi-ribonukleotidi. U dezoksiribo-nukleotidima fosforna kiselina moe da esterifikuje hidroksilnu grupu na poloaju 3' ili 5' dezoksiriboze, a kod ribonukleotida na poloaju 2', 3' ili 5' riboze. Meutim, slobodni elijski nukleotidi imaju

ostatak fosforne kiseline na poloaju 5' i riboze i dezoksiriboze. Poznati su, takoe, i ciklini monofosfatni estri adenozina. Imena nukleotida grade se na dva naina kako je prikazano u tabeli (7.1)
Tabela 7.1

Baza Citozin Uracil Timin

Ribonukleotid Citidin-moncfosfat (CMP) Citidilna kiselina Uridin-monofosfat (UMP) Uridilna kiselina Timidin-monofosfat (TMP) Timidilna kiselina Adenozin-5'monofosfat(AMP) ili Adenilna kis. Guanozin-5'monofosfat(GMP) ili Guanilna kis. Inozin-5'-monofosfat(IMP) ili Inozinska kis.

Dezoksiribonukleotid Dezoksi-citidin monofosfat (d-CMP) Dezoksi-uridin monofosfat (d-UMP) Dezoksi-timidin monofosfat (d-TMP) Dezoksi-adenozin-5'monofosfat (d-AMP) Dezoksi-guanozin-5'monofosfat (d-GMP) Dezoksi-inozin-5'monofosfat (d-IMP)

Adenin

Guanin

Hipoksantin

Slika 7.1 - opta formula ribonukleotid 5-monofosfata i cikline adenilne kiseline (C-AMP)

Na donjoj slici je data opta formula nukleozid 5'-monofosfata i ciklinog adenozin-monofosfata (cikline adenilne kiseline).

Mononukleotidi su jake kiseline, jer sadre fosfornu kiselinu, koja daje protone u rastvoru (pK''~ 1,06,2). Kod fiziolokog pH slobodni nukleotidi se nalaze u obliku: ROPO32gde R predstavlja nukleozidni ostatak.
7.3 NUKLEOZID 5'-DlFOSFATI (NDP) i 5'-TRIFOSFATI (NTP)

Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u eliji u obliku 5'-difosfata i 5'-trifosfata. Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeleavaju simbolima , i . Najvaniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP). I u ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i etiri protona u rastvor. Iz istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg, 2+ odnosno nalaze se u obliku MgNTP (npr. MgATP). Nukleozid 5-difosfati i trifosfati igraju vanu ulogu u intermedijernom metabolizmu. Naroito je vaan sistem ATP-ADP, kao jedini prenosilac hemijske energije. U njima je drugi i trei ostatak fosforne kiseline vezan visoko energetskiom vezom. O ovim jedinjenjima bie kasnije govora. Visokoenergetske veze obeleavaju se znakom ~. Prelaz ATPa u ADP je reverzibilan.

Mnogi nukleozid difosfati i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi molekuli sa jednog jedinjenja na drugo. Tako uridin-trifosfat aktivie molekule glukoze, koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena.

Slino je citidin-difosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina. Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi, koji sadre kao bazu jedan od vitamina B grupe. Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske kiseline (vitamin-PP); flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2. Svi koenzimi su nukleotidnog karaktera i o njima e biti opirno govora u poglavlju o koenzimima. Ne treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo- i dezok-siribo-nukleinskih kiselina (RNK i DNK). U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono-fosfata ugrauju se u lanac RNK i DNK.
7.4 BIOLOKA SINTEZA NUKLEOTIDA

Purinske i pirimidinske baze i odgovarajui nukleotidi nastaju u organizmu od prostih jedinjenja. Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleenim radioaktivnim elementima (C14 i N15) ustanovljeno je, da pojedini atomi u purinskom prstenu potiu od: glicina, aktivne mravlje kiseline, asparaginske kiseline, glutamina i ugljendioksida.

Slika 7.2 - Poreklo pojedinih atoma u purinskom prstenu

Sinteza purinskih nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograuje purinski prsten. Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata. Prvi proizvod sinteze je inozinska kiselina, koja se nalazi slobodna u miiima. Od nje nastaju i adenozin-5'fosfat i guanozin-5'-fosfat.

Nastajanje adenilne i guanilne kiseline od inozinske kiseline

Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. Jedan od najvanijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina. Vezivanjem orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid, koji dekarboksilacijom prelazi u uridin-5'-fosfat. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'-trifosfata.
7.5 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA

Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida povezanih u obliku dugakog lanca. Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko fosforne kiseline. Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezna sa 3'-alkoholnom grupom dezoksiriboze drugog nukleotida. Molekulska teina polinukleotidnih lanaca u dezoksiribonukleinskim kiselinama dostie vrednost od preko 100 miliona.

Dezoksiribonukleinske kiseline sadre od purinskih baza: adenin i gvanin, od pirimidinskih citozin i timin. Prisustvo timina je karakteristino za DNK, a uracila za RNK (ribonukleinske kiseline). Analizom DNK razliitog porekla naeno je da one sadre jednake koliine purinskih i pirimidinskih baza. Koliko ima adenina, toliko ima i timina, a gvanina imaju koliko i citozina. SADRAJ BAZA U DNK RAZLIITOG POREKLA Adenina Gvanina Citozina Timina

sadraj u % DNK iz oveije jetre DNK iz ita DNK iz Sarcina lutea 30,3 27,3 13,4 19,5 22,7 37,1 19,9 22,8 37,1 30,3 27,1 17,4

Dezoksiribonukleinske kiseline ivotinjskog porekla sadre vie adenina i timina nego guanina i citozina, dok je kod bakterija odnos obrnut. Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadraju baza i njihovom redosledu. Do danas nisu pronaene metode koje bi omoguile da se odredi redosled (sekvenca) baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi. Sigurno je, meutim, da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) odreuje koja se genetska informacija prenosi.

Slika 7.3 - Dezoksiribonukleinska kiselina (deo lanca)

Molekulska teina DNK je vrlo velika i iznosi preko 100 miliona. Tako velike estice tj. molekuli mogu se videti pod elektronskim mikroskopom kao dugake niti. Graene su u obliku dvostrukih spirala. Spirale DNK su meusobno povezane vodoninim vezama, koje nastaju izmeu baza jedne i druge spirale. Adenin iz jedne spirale gradi vodoninu vezu sa timinom druge i obrnuto. Isto tako gvanin i citozin povezuju dve spirale preko svojih vodoninih veza. Znai da svakom adeninu jedne spirale odgovara timin u drugoj, a svakom gvaninu citozin. Ovo objanjava zato DNK sadre iste koliine adenina i timina, a gvanina koliko i citozina.

Slika 7.4 - Sparivanje baza (timin-adenin i citozin-gvanin) vodoninim vezama

Zbog sparivanja baza preko vodoninih veza svaka spirala je kopija druge, odnosno redosled baza jedne spirale je komplementaran redosledu druge. Na primer neka bude redosled: I spirale AGTGAAGTCGGC onda je redosled u II spirali: TCACTTCAGCCG (A-adenin; T-timin, G-gvanin- i C-citozin)

Na slici 7.5 je ematski predstavljena dvostruka spirala DNK dezoksiribonukleinske kisline. Baze jednog lanca su rafirane, a drugog ne, ostatak D-dezoksiriboze je predstavljen znakom , a ostatak fosforne kiseline takom. Iz lanca obe spirale vire baze, koje se meusobno povezuju vodoninim vezama i tako daju kompaktnost molekula DNK.

Slika 7.5 - Dvostruka spirala DNK po Watson-u i Crick-u, 5-D-dezoksiriboza, Postatak fosforne

Prvu sintezu DNK in vitro uspeo je da izvede Kornberg 1956 godine iz dezoksiribonukleotid-trifosfata (dATP, dGTP, dTTP i dCTP) pod dejstvom enzima DNK polimeraze, koji je izolovao iz ekstrakta Escherichia coli. Za sintezu DNK je bilo takoe potrebno prisustvo starter (polazne) DNK, koja je sluila kao model (matrica) novonastaloj DNK. Redosled baza u novonastaloj DNK bio je komplemen-taran poetnoj DNK. Naime, tamo gde je u lancu polazne bio adenin u novoj je bio timin i obrnuto. Isto tako tamo gde je bio gvanin u polaznoj, u novoj je bio citozin i obrnuto. Ovu sintezu moemo da predstavimo hemijski:

enzim Komplementarna DNK+4 n pirofosfata

Poznato je da je najvanija karakteristika naslednih faktora ili gena identino udvajanje. Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristine osobine jedne vrste. Poto je svaki gen izgraan od samo njemu specifine DNK ili je segment molekula DNK specifine strukture, to je posle Kornberg-ovog otkria i na osnovu Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identino udvajanje gena dobilo svoje biohemijsko objanjenje. Prilikom identinog udvajanja (tj. pre deobe elije) dolazi do odvijanja spirale DNK majke i dva lanca se odvajaju. U eliji se nalaze slobodni dezoksi-nukleotidtrifosfati, ija se koliina dvostruko poveava pre mitoze elije. Dejstvom enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih lanaca DNK majke. Poto se adenin sparuje sa timinom, a citozin sa gvaninom, svaki odvojeni lanac DNK majke dobija novi lanac, koji ima isti redosled baza kao to je bio u lancu od koga se odvojio. Na taj nain nastaju od jednog molekula DNK dva nova potpuno identina molekula DNK. Slino kao to se proteini denaturiu zagrevanjem i DNK su osetljive na povienje temperature. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 70 80 dolazi do cepanja vodoninih veza izmeu spirala i one se odvajaju. Pri zagrevanju se menjaju i fizike osobine DNK, smanjuje se viskozitet, menja ugao skretanja polarizovane ravni i dr. Interesantno je spomenuti da se paljivim hlaenjem takvog rastvora DNK moe postii, da te dva odvojena lanca ponovo spiralizuju.
7.6 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA

Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo sline DNK. Sastoje se od velikog broja nukleotida koji sadre D-ribozu, fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin, gvanin, citozin ili uracil. U RNK se nikada ne nalazi timin. Izgled njihovih molekula nije tako dobro ispitan kao molekula DNK, tako da se ne moe sa sigurnou rei da se sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. RNK uestvuju u sintezi proteina. Ima ih vrlo mnogo u elijama u kojima se vri sinteza proteina, kao to su elije kotane sri, jetre, pankreasa i dr. Prema biolokoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske (rRNK) i informacione (m-RNK), koje imaju veliku molekulsku teinu i niskomolekularne, transferne ili prenosilake, ribonukleinske kiseline (t-RNK).

Ribozomske r-RNK, kao to im samo ime kae, nalaze se u ribozomima. To su submikroskopske estice ergastoplazme, koje se sastoje najveim delom od r-RNK, proteina i male koliine niskomolekulskih jedinjenja. Molekulska teina normalnih ribozoma iznosi oko 3 miliona. Oni pod odreenim uslovima (razliite koncentracije Mg++ jona) reverzibilno prelaze u estice molekulske teine 550 000 i estice M.T. = 1 100 000, koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S estice. Informacione (messenger = glasnik) m-RNK imaju molekulsku teinu od 100 000 do 1 miliona. Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome. Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajuih gena ili segmenat molekula DNK specifine strukture. One se sintetiu u jedru na taj nain to se dvostruka spirla jedne od DNK odvije na mestu, koje odgovara genu. Slobodni nukleotidi, kojih ima u jedru, se po principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. Na taj nain nastaje RNK iji je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK.

Slika 7.6 - Shematski predstavljeno udvajanje (replikacija) DNK na odvijenim lancima DNK majke (P-ostatak fosforile kiseline D-dezoksiriboze, A-adenin, T-timin. G-gvanin i C-citozin).

Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu, gde slui kao radna kopija za sintezu proteina. U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza u m-RNK odreuje koje e se aminokiseline meusobno povezati.

151

Slika 7.7 - Deo molekula ribonukleinskek kiseline

Slika 7.8 - Odvijanje spirale DNK i nastajanje mesta (engl. puf) prema kojem se sintetiu m-RNK (Weiss i Hurwitz 1960).

i po kom redosledu. drugim reima, m-RNK diriguje sintezu proteina. Tako su Nierenberg, Matthaei, i Ochoa prvi uspeli da in vitro sintetiu proste RNK, koje su se sastojale od desetak istih nukleotida. Jedna tako sintetizovana RNK sadravala je 12 molekula uridin-monofosfata (uracil-riboza-fosforna kiselina: URP). Njena uproena napisana formula je:

Stavljajui ovu RNK u smeu aminokiselina i u prisustvu odgovarajuih enzima, dokazali su da je posle izvesnog vremena nastao sledei tetrapeptid: fenilalanil-fenilanil-fenilalanil-fenilalanin. Na ovaj nain su pokazali da triplet baza: uracil-uracil-uracil u m-RNK diriguje ugraivanje aminokiseline fenilalanina u peptidni lanac. Slinim ispitivanjima su otkriveni tripleti baza i drugih aminokiselina, koji su izneti u sledeoj tabeli. U tabeli znai: U-uracil, C-citozin. A-adenin. G-gvanin. Iz donje tabele proizlazi da pojedinim aminokiselinama odgovara po nekoliko tripleta baza. Svaki redosled od po tri baze u m-RNK odreuje kojim e se redom ugraivati odreene aminokiseline u proteinima. Tripleti baza u mRNK se nazivaju code (sifre). POZNATE IFRE (tripleti baza) u m-RNK

Ova istraivanja su objasnila na koji nain ivi organizmi sintetiu proteine uvek istog sastava. Svaka m-RNK diriguje sintezu njoj odgovarajueg proteina. Poto su m-RNK kopije gena, to je sinteza proteina genetski dirigovana. Isto tako su i svi hemijski procesi u ivoj materiji genetski dirigovani, jer teku pod dejstvom biolokih katalizatora-enzima, koji su proteinskog

karaktera. Povezanost izmeu DNK i RNK u sintezi proteina prikazana je na sl. 7.9.

Siika 7.9 - Odnos izmeu DNK, RNK i sinteze proteina

Prenosilake (transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. Njihova molekulska teina je relativno mala i kree se od 20.000 do 30 000. Kao to im samo ime kae one prenose aminokiseline do m-RNK, gradei s njima intermedijerna jedinjenja. Prenoenje aminokiselina se odvija u vie stepena. Kao i kod svih sinteza, koje se odigravaju u ivoj materiji, tako i kod sinteze proteina, aminokiseline se prvo obogauju energijom ili kako se to obino kae dovode se na vii energetski nivo. To je nain da se hemijski aktiviu i postanu reaktivne. Slobodne aminokiseline, koje se nalaze u citoplazmi, postaju aktivne vezivanjem za aktivirajui enzim. Energiju za ovu aktivaciju daje adenozin-trifosfat (ATP), koji takoe uestvuje u reakciji: 1. Aminokiselina+ATP+enzimaminokiselinaadenilat enzim+pirofosfat. Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajuom t-RNK, pri emu aminokiselina prelazi na t-RNK. 2. Aminokiselinaadenilatenzim+t-RNKaminokiselinatRNK+AMP+ enzim.

Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifian aktivirajui enzim, koji katali-zuje obe reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za tRNK. Isto tako svakoj aminokiselini odgovara bar jedna t-RNK, koja sadri triplet baza komplementaran tripletu za tu aminokiselinu na mRNK. Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin sadri triplet adenin-adenin-adenin. Jedino takav triplet moe da se spari sa code (ifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK, koja glasi uracil-uracil-uracil. Sinteza proteina iz kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi). To su agregati od tri do deset ribozoma vezanih za lanasti molekul m-RNK. Prenoenje kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. prenosni enzimi, koji se nalaze u citoplazmi. Energiju za prenoenje daje gvanozin trifosfat (GTP) tako da se za prenoenje svakog ekvivalenta aminokiseline troi ekvivalenat gvanozin-trifosfata. Mada mnoge injenice o toku sinteze proteina nisu objanjene kao npr. poinjanje i zavravanje peptidnog lanca, zatim da jedna ista mRNK moe da slui kao matrica vise peptidnih lanaca itd. osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane. Na molekul m-RNK vezuju se ribozomi, koji se sastoje od estica veliine 50S i 30S. Na veu esticu se vezuje kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom poinje peptidni lanac. Na manju ribozomalnu esticu se vezuje kompleks sledee aminokiseline peptidnog lanca. Ona prelazi na veu ribozomalnu esticu (50 S), pri emu nastaje peptidna veza sa prvom amino kiselinom, a njena t-RNK se oslobaa. Nastali dipeptid ostaje na veoj ribozomalnoj estici. Sada se na manju esticu (30S) vezuje sledei kompleks aminokiseline-t-RNK, koji odgovara tripletu baza na m-RNK. I ona prelazi na veu esticu gradei sa prethodno nastalim dipeptidom tripeptid. Postupak se tako ponavlja i nastaju tetra, penta odnosno polipeptid. Peptidni lanac ostaje vezan za veu ribozomalnu esticu, koja se pri ugraivanju svake nove amino kiseline pomera za tri baze na m-RNK. Energiju za kretanje ribozoma po lanastom molekulu m-RNK daje gvanozin-trifosfat. Na sl. 7.10 ematski je prikazano nastajanje peptidnog lanca iz kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozomu.

Slika 7.10 - Shema ugraivanja aktivisanih aminokiselina-t-RNK u peptidni lanac na esticama ribozoma. Polipeptidna-t-RNK. vezana je za veu esticu (50 S), a za manju esticu (30 S) je vezana sledea aminokiselina-t-RNK .Svaka sledea aminokiselina-t-RNK mora da odgovara ifri na m-RNK po kojoj se pomeraju ribozomalne estice.

Na kraju je vano da se napomene da su ifre (code) za pojedine amino-kiseline na m-RNK univerzalne (zajednike) za sve ive organizme. Dokazano je, naime, da dodavanjem sintetisanih ribonukleinskih kiselina (nazvanih poli-uridin ili poli-citozin) bezelijskim ekstraktima bakterija, viih biljaka ili ivotinja, nastaju isti peptidi.

UKRATKO: Zapis o redosledu aminokiselinskih ostataka proteina jedinke, pa i njenih osobina, nose posebna hemijska jedinjenja, prirodni polimerni makromolekuli, nukleinske kiseline. To su kljuni molekuli ivota u kojima su deponovane genetske informacije, a koje se prenose sintezom proteina. Od iskazivanja genetske informacije do sinteze bioloki aktivnih proteina ukljueni su mnogi, veoma sloeni i dobro regulisani procesi. Nukleinske kiseline su polimeri koji se satoje od osnovnih jedinica , monomera, nukleotida. Pod uticajem baza, kiselina ili enzima, nukleotidi hidrolizuju i nastaju tri vrste proizvoda, sastavni delovi nukleotida: monosaharidi, grupa heterociklinih baza i fosforna kiselina. Od monosaharida tu su dve pentoze, riboza i dezoksiriboza, (a po njima i kiseline koje ih sadre nazivamo ribonukleinska (RNA) i dezoksiribonukleinska (DNA) kiselina). Heterocikline baze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su derivati purina i pirimidina, tzv. purinske i pirimidinske baze. Od purinskih baza tu su: adenozin (A) i guanin (G), a od pirimidinskih: citozin (C), uracil (U) i timin (T). DNA i RNA sadre razliite vrste azotnih baza. Tako se u DNA nalaze timin, citozin, adenozin i guanin, a u RNA uracil, citozin, adenozin i guanin. U nukleinskim kiselinama azotne baze su kovalentno vezane za pentoze, za ribozu u RNA i dezoksiribozu u DNA. Ovako nastala jedinjenja su nukleozidi. Vezivanjem fosforne kiseline estarskom vezom za C-5 atom pentoze u nukleozidima nastaju nukleotidi, monomeri nukleinskih kiselina. Esterifikacijom nukleozida adenina fosfornom kiselinom nastaje nukleotid adenilna kiselina. Postoje i nukleotidi sa vie ostataka fosforne kiseline. Ako sadre tri ostatka ove kiseline vezane za nukleozid nazivaju se nukleozid trifosfati. Takav je nrp. Adenozin trifosfat (ATP). Nukleotidi su vani sastojci, pa se njihova sinteza odvija u svim elijama. Katabolizmom sintetizovanih nukleoproteina ili nukleoproteina hrane nastaju nukleinske kiseline, koje se razgrauju hidrolizom do purinskih i pirimidinskih baza. Kao krajnji proizvod katabolizma purinskih baza nastaje mokrana kiselina, a pirimidinskih ureja.

Pirimidinski nukleotidi se sintetizuju iz prostih prekursora, glutamina, ATP i CO. Prvi proizvod u nizu meuproizvoda je karbamoil fosfat. On se kondenzuje sa asparaginskom kiselinom a zatim se zatvara prsten i posle oksidacije nastaje orotonska kiselina. Iz orotonske kiseline nastaju timidin (TMP) i citidin monofosfat (CMP). Nukleotidi su u nukleinskim kiselinama meusobno vezani fosfodiestarskim vezama. Fosforna kiselina je istovremeno esterifikovana hidroksilnom grupom dezoksiriboze (u poloaju 5) i hidroksilnom grupom sledeeg nukleotida (u poloaju 3). Tako nastaje kima nukleinskih kiselina koju ine naizmenino rasporeeni ostaci fosforne kiseline i pentoza, dok su azotne baze smetene bono. Nukleinske kiseline se meusobno razlikuju prema sekvenci, redosledu azotnih baza. Redosled ugraivanja 4 azotne baze (A, G, C, T) u molekul DNA predstavlja zapis koji na odreen nain daje podatke o redosledu aminokiselinskih ostataka u proteinima koje treba sintetizovati. Pored primarne strukture znaajan je i prostorni raspored ovih makromolekula, njihova sekundarna i tercijarna struktura. Vatson i Crick su pretpostavili da se molekuli DNA sastoje iz dve polinukleotidne niti koje meusobno grade spiralu orjentisanu oko iste ose. Ove se niti dre vezane vodoninim vezama koje se grade izmeu azotnih baza i to adenina i timina ili citozina i guanina. Osnovna uloga DNA je da uva i prenosi genetske informacije. Ove se informacije nalaze zapisane u redosledu azotnih baza, a prenose na potomke procesom koji se naziva replikacija. O tome kakav protein treba da se sintetizuje informacije se itaju sa DNA. Ovo itanje zapisa sa DNA naziva se transkripcija, a sinteza koja se vri prema dobijenoj informaciji je translacija. Replikacija DNA je proces samoproizvodnje ove nukleinske kiseline. To je proces kopiranja kojim nastaju molekuli DNA-potomaka i koji nosi iste genetske informacije kao i DNA-roditelji. Transkripcija se vri sa jednog dela DNA i sastoji u sintezi ribonukleinskih kiselina (RNA). Postoje vie vrsta RNA. To su informaciona RNA (iRNA ili mRNA), ribozomalna RNA (rRNA) i transportna RNA (tRNA). One se razlikuju po hemijskoj strukturi i biolokoj ulozi. Da bi poela transkripcija genetskog zapisa sa odreenog dela DNA, dvostruka spirala se na tom mestu delimino

razdvaja. Na razdvojenom delu zapoinje i vru se sinteza novog polinukleotidnog lanca. Slobodni nukleotidi se reaju kao po kalupu i vezuju za nit vodoninim vezama prema principu o sparivanju baza. Poreani nukleotidi se spajaju fosfodiestarskim vezama uz katalitiko delovanje DNA-zavisne RNA polimeraze. Kako nastali ribonukleinski lanci nose prepisane informacije sa dela DNA ova se RNA naziva informaciona RNA. Za prepisivanje svakog posebnog gena stvara se posebna iRNA. Nosei zapis iRNA izlazi iz jedra u odlazi do ribozoma. U sastav ribozoma ulazi kako vei broj proteina i drugih supstanci, tako i jedna posebna vrsta RNA, ribozomalna RNA (rRNA). Za sintezu proteina pored informacije koju nosi iRNA, funkcionalne jedinice, aparata za sintezu u kome se nalazi rRNA, neophodan je i nain efikasnog i tanog dopremanja odgovarajuih aminokiselina potrebnih za sintezu proteina. Za ovo biranje i dopremanje aminokiselina odgovorne su posebne RNA, transportne RNA (tRNA). Sekvenca aminokiselina proteina nalazi se zapisana u molekulima DNA redosledom azotnih baza. Svaka aminokiselina u ovim zapisima oznaena je posebnom ifrom, koja se sastoji iz tri azotne baze ili tripleta koji nazivamo kodon. Kodoni svih aminokielina ine genetski kod. U procesima replikacija DNA ili transkripcije i sinteze proteina mogu se dogoditi greke. Ovakve greke nazivaju se mutacijama i sastoje se najee u zameni pojedinih azotnih baza u genetskom kodu. Mutacije mogu nastati prirodnim putem, spontano ili pod uticajem razliitih hemijskih i fizikih agenasa. Translacija je proces biosinteze proteina koji se sastoji u prevoenju sekvence baza zapisane u iRNA u sekvencu aminokiselina u molekulu proteina. Proces biosinteze se odvija na ribozomima i predstavlja jedan od najsloenijih procesa u kojem uestvuje velik broj enzima i drugih biomolekula. Proteini se mogu sintetizovati iz slobodnih aminokiselina samo se one prethodno moraju aktivirati uz uee ATP-a i posebnih enzima. Aktivirane aminokiseline se vezuju za transportne RNA. U svakom tRNA postoji posebna grupa od tri azotne baze, triplet, koje slue za prepoznavanje mesta na iRNA, odnosno kodona gde aminokiselinu treba dopremiti. Ovaj triplet baza koji prepoznaje svoj kodon naziva se antikodon. Prevoenje informacije sadrane u kodonima na iRNA u sekvencu aminokiselina vri se uz uee ribozoma, a u osnovi je sparivanje baza. Antikodon prepoznaje

odgovarajui kodon i dovodi potrebnu aminokiselinu na odgovarajue mesto. Oko 2000 bolesti oveka su direktno ili indirektno posledica promena u informacijama koje nose i koje se prepisuju sa DNA. Ove se promene, pre svega, ogledaju u sintezi promenjenih proteina, od kojih su posebno znaajne izmenjene aktivnosti enzima.

KOENZIMI I VITAMINI

8.1

UVOD

Vitamini su bitni organski sastojci hrane, koji u malim koliinama pomau i odravaju normalni razvoj ivotinja i mikroorganizama. Organizam ne moe sam da ih sintetie, osim iz njihovih direktnih prethodnika provitamina. Neke vitamine sintetiu bakterije crevne flore. Vitamini su otkriveni relativno kasno, jer se u hrani nalaze u malim koliinama, a mnogi od njih su vrlo nestabilni. Meutim, odavno je bilo poznato da mornari, koji se na svojim dugotrajnim putovanjima ne hrane sveim voem i povrem, oboljevaju od skorbuta. Isto tako je bolest beriberi bila poznata kod istonih naroda. Danski lekar Eijkman konstatovao je (1897 g.), da od beriberi oboljevaju osobe, koje se hrane poliranim pirinem. Poetkom XIX veka su Hopkins, Pekelharing, Osborne, Mendel, McCollum i dr. dokazali na eksperimentalnim ivotinjama, da potpuna hrana mora da sadri pored ugljenih hidrata, masti, belanevina, mineralnih materija, vode i male koliine izvesnih akcesornih ili dijetalnih faktora. Funk je 1911 g. izolovao iz opne i spoljne povrine pirina jednu kristalnu supstancu, koja je leila bolest beriberi. Izolovana supstanca je imala karakter amina i Funk joj je dao ime vitamin (lat. vita=ivot). Posle toga je otkriven u raznim vrstama hrane itav niz ovakvih akcesornih supstanci, za koje se pokazalo da su bitne za normalni razvoj ivotinja. One su vrlo razliitog hemijskog sastava, mnoge nisu amini, ali se ime vitamin zadralo za celu grupu ovih jedinjenja. Usvojeno je da se vitamini obeleavaju poetnim slovima latinske azbuke: A, B, C, itd. Koliine vitamina koje su svakodnevno potrebne, su male. Jedino je vitamina C potrebno 75 mg dnevno, a svih ostalih ispod ili najvie par miligrama. Iz toga proizlazi da vitamini nisu hranljive materije u obinom smislu rei, ve da imaju katalitike funkcije kao sastavni delovi koenzima i prostetinih grupa. Nedostatak vitamina dovodi do zastoja normalnog razvoja i rastenja ivotinja, i avitaminoznih stanja. Upadljivo je da se kod mnogih avitaminoza javljaju promene na koi i sluzokoama. Na eksperimentalnim ivotinjama je pokazano, da nedostatak vitamina izaziva metabolike poremeaje, koji se javljaju pre pojave simptoma avitaminoze. 8.2 PODELA

Vitamine klasifikujemo, prema njihovoj rastvorljivosti, u dve grupe: I. Vitamine rastvorljive u vodi i II. Vitamine rastvorljive u mastima U prvu grupu spada vitamin C (=askorbinska kiselina) i vitamini B grupe. Vitamini A, D, E i K grupe su vitamini rastvorljivi u mastima.
8.3 VITAMINI BGRUPE

U vitamine Bgrupe (B kompleks) spadaju vrlo razliita jedinjenja, pa je to, s hemijijskog gledita, najnehomogenija grupa vitamina. Prema predlogu R. J. Williamsa u grupu B vitamina ubrajaju se svi oni akcesorni faktori, koji su sastavni delovi koenzima i prostetinih grupa. Na osnovu ove definicije u B vitamine ubrajamo: niacin, laktoflavin (=B2) i liponsku kiselinu, koji uestvuju u prenoenju vodonika kod raznih biolokih oksidoredukcija. Zatim sve one koji su sastavni delovi transfernih koenzima. Tu spadaju: tiamin, pantotenska kiselina, piridoksin, biotin i folna kiselina. Neki od njih su, takoe, koenzimi izomeraza, liaza i ligaza. U B vitamine spada i kobalamin (=B 12 ) kao koenzim jedne intramolekulske izomeraze. Vitamini Bgrupe nalaze se obino u hrani zajedno. Zbog toga je kod ljudi i ivotinja nepoznata avitaminoza, koja se javlja kao posledica nedostatka samo jednog vitamina Bgrupe. Za razliku od vitamina rastvornih u mastima, ije rezerve moe ivotinja da uva i u jetri, rezerve vitamina rastvornih u vodi su neznatne. Najvei broj vitamina Bgrupe ne nalaze se u organizmu slobodan, ve vezan u obliku koenzima. Koenzim moe, po svom hemijskom sastavu, da bude estar fosforne kiseline i vitamina (npr. piridoksal fosfat) ili pirofosforne kiseline (kao tiaminpirofosfat). Veliki broj koenzima je nukleotidnog karaktera. Tu spadaju: Nikotinamid adenindinukleotid (NAD+), nikotinamidadenindinukleotidfosfat (NADP+), flavinnukleotidi (FMN i FAD), koenzim A i koenzim kobalamin. kao i adenozintrifosfat (ATP), uridintrifosfat (UTP) i citidintrifosfat (CTP)
8.4 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA

Ova tri vitamina Bgrupe obradiemo zajedno, jer uestvuju u istom tipu enzimskih reakcija oksidoredukcijama.

Niacin se ne nalazi u organizmu slobodan, ve vezan u obliku koenzima nikotinamidadenindinukleotida (NAD +) i + nikotinamidadenindinukleotidfosfata (NADP ). Hemijsko ime niacina je nikotinska kiselina (piridin3karbonska kiselina). Nikotinska kiselina i njen amid (niacinamid) nastaju u organizmu iz aminokiseline triptofana. Poto triptofana ima samo u potpunim belaruevinama, a u biljnim ga nema (kao npr. zeinu iz kukuruza), ljudi ija je glavna hrana kukuruzno brano oboljevaju od jedne bolesti poznate pod imenom pelagra. Ona nastaje zbog nedostatka niacina, koji je praen i nedostatkom drugih vitamina B grupe (tiamin, laktoflavin, piridoksin). Niacin je poznat i pod imenom PP faktor (=pelagra preventive factor).

Nikotinska kiselina je bela kristalna supstranca, rastvorna u vodi i stabilna na vazduhu i vioj temperaturi. Nalazi se u mesu, jetri, kvascu, nepoliranom pirinu, a nema je u belom branu. Do danas su poznata dva koenzima. koja sadre amid nikotinske kiseline: nikotinamidadenindinukleotid (NAD +) i nikotinamid adenindinukleotidfosfat (NADP+). NAD+ se ranije zvao difosfopiridinnukleotid (DPN), a NADP + trifoslopiridinnukleotid. NAD+ je otkrio Harden kao kofaktor alkoholnog vrenja, a Euler sa saradnicima ga je izolovao iz bezelijskog ekstrakta kvasca. NADP + je izolovan iz crvenih krvnih zrnaca (Warburg i Christian 1934 g.). Oba koenzima imaju istu osnovnu strukturu nukleotida: sadre dve baze nikotinamid i adenin, koje su N glikozidnom vezom vezane za ribozu. Nikotinamid se nalazi u obliku piridinijum soli. Preko pirofosforne kiseline povezana su oba nukleozida u dinukleotid. Nikotinamidadenin dinukleotidfosfat ima trei ostatak fosforne kiseline vezan na ribozu adenozina u poloaju 2'. Zbog pozitivnog naelektrisanja piridinskog prstena u oba dinukleotida, njihova skraena formula se pie NAD+ i NADP+ kad su u oksidovanom stanju.

Prilikom redukcija NAD + i NADP + dolazi do vezivanja vodonika za piridinski prsten, koji na taj nain gubi aromatini karakter, a azot u prstenu pozitivno nalektrisanje.

Redukcija moe da se prati merenjem absorpcije svetlosti na 340 nm gde redukovani koenzimi imaju maksimum. Ova osobina ss koristi za odreivanje aktivnosti enzima, iji su koenzimi NAD+ ili NADP+ (Warbugov optiki test). Oksidoredukcija koenzima pie se skraeno:

Funkcija NAD+ i NADP+ sastoji se u reverzibilnom primanju i otputanju vodonika u razliitim procesima bioloke oksidacije. Npr. pri oksidaciji primarnih ili sekundarnih alkohola, vodonik preuzima NAD+:

Riboflavin (=vitamin B2) poznat i pod imenom laktoflavin sastavni je deo flavinnukleotida (FMN i FAD). Riboflavin se sastoji iz dimetilizoaloksazinskog prstena za koji je na poloaju 9 vezan alkohol Dribitol. Hemijsko ime riboflavina je: 6,7dimetil9 Nribitilizo aloksazin. Riboflavin je narandastouta kristalna supstanca, rastvorna u vodi i stabilna na povienoj temperaturi, naroito u kiseloj sredini. Vodeni rastvor riboflavina fluorescira utozeleno. Riboflavin je vrlo rasprostranjen u prirodi. Nalazi se u mleku, mesu, jajima, vou i lisnatom povru. Mnoge bakterije, gljivice i plesni ga sintetiu. Liponska ili tiooktanska kiselina je prvo otkrivena kao faktor rastenja izvesnih mikroorganizama. Liponska kiselina je ciklini disulfid, koji u bonom lancu sadri karboksilnu grupu. Preko karboksilne grupe je kiselinskoamidnom vezom vezana za enzim.

Liponska kiselina je kofaktor oksidativnih dekarboksilacija. Ona u ovom komplikovanom procesu uestvuje u oksidaciji aktivnog acetaldehida, preuzimajui ostatak siretne kiseline i vodonik. Primanjem vodonika se redukuje u derivat dihidroliponske kiseline
8.5 TIAMIN

Tiamin, ranije poznat pod imenom aneurin ( = vitamin B 1 ), je antiberiberi ili antineuritini faktor. Prvi ga je izolovao Funk iz pirindane ljuske. Tiamin je bela kristalna supstanca, koja se dobro rastvara u vodi, slabije u etanolu, a ne rastvara se u etru i hloroformu. U suvom stanju je stabilan pri zagrevanju do 100; zbog toga se kuvanjem hrane neznatno razara. Tiamin se danas dobija na veliko sintetskim putem.

Molekul tiamina se sastoji iz pirimidinskog i tiazolovog prstena. Prstenovi su meusobno povezani preko kvarternernog azota tiazola, tako da je tiamin uvek pozitivno naelektrisan.
-

Pored slobodnog tiamina u organizmu se nalazi i pirofosfat vitamina, koji se zove tiaminpirofosfat i skraeno se obeleava TPP. Pirofosforna kiselina je u tiaminpirofosfatu estarski vezana za alkoholnu grupu tiazolovog prstena. Tiaminpirofosfat je, pored NAD + i NADP +, jedan od najranije poznatih koenzima. On u procesu oksidativne dekarboksilacije piruvata uestvuje u dekarboksilaciji i prenosu aktivnog acetaldehida. Zbog toga je ranije nazivan kodekarboksilaza, to je danas zamenjeno pravilnijim imenom kodekarboksilaza, jer se radi o gubitku CO 2 .

Nedostatak tiamina dovodi do poremeaja u metabolizmu glukoze, zbog nagomilavanja pirogroane kiseline. Tiamin je, takoe, koenzim transketolaza, enzima fosfoglukonatnog puta. Mnoge bakterije sintetiu tiamin. Tako bakterije crevne flore mogu potpuno da zadovolje potrebe ivotinje u ovom vitaminu. U sirovom ribljem mesu, nekim bakterijama i biljkama postoji enzim (tiaminaza), koji cepa vezu izmeu pirimidinskog i tiazolovog prstena u tiaminu:

Zato se pojavljuju simptomi polineuritisa (=B 1 avitaminoza) kod ivotinja, koje se hrane sirovim ribljim mesom ili hranom, koja sadri antitiaminske supstance. Neke bakterije sadre antitiaminske supstance, koje nisu enzimskog karaktera. 8.6
PANTOTENSKA KISELINA

R. J. Williams je izolovao pantotensku kiselinu i dokazao, da je

ona faktor rastenja kvasca. Kasnije se pokazalo da ona lei dermatitis pilia, spreava slepilo mieva i depigmentaciju pacova. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena. Nalazi se u jetri, bubrezima, obranom mleku, kupusu, karfiolu, paradajzu i kvascu. Pantotenska kiselina je uta, viskozna, zejtinjava supstanca, stabilna pri zagrevanju i prema oksidacionim i redukcionim sredstvima. Ona je derivat alanina, koji je peptidno vezan za pantoinsku kiselinu (=, dimetil, dihidroksibuterna kiselina):

Pantotenska kiselina se ne nalazi slobodna u prirodi. U nekim bakterijama (Lactobacillus bulgaris) je vezana za cisteamin ( = aminoetantiol) gradei jedinjenje poznato pod imenom pantetein. U ivoinjskom organizmu pantotenska kiselina je sastavni deo koenzima A, To je dinukleotid, koji se sastoji od panteteinfosfata i adenozin3',5'difosfata:

Najvanije jedinjenje koenzima A je acetilkoenzima A, poznato i pod imenom aktivna siretna kiselina. U njemu je ostatak siretne

kiseline vezan za koenzim visokoenergetskom tioestarskom vezom (33,5 kJ/mol). Koenzim A se skraeno pie KoASH, a acetil koenzim A: H 3 CCOSKoA. Acetilkoenzim A nastaje u organizmu iz glukoze ili masnih kiselina, koji u obliku acetilkoenzima A ulaze u ciklus trikarbonskih kiselina (=ciklus limunske kiseline).

Aktivna siretna kiselina uestvuje, u mnogobrojnim biolokim procesima kao to su: biosinteza masnih. kiselina i sterola, nastajanje acetsiretne kiseline kao i razliitih acetiliranih derivata (acetilholina, Nacetileera i dr.).
8.7 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)

Piridoksin i njegova dva derivata, piridoksal i piridoksamin, imaju aktivnost vitamina B 6 . Sva tri derivata se nalaze u ivotinjskoj i biljnoj hrani (umancetu jajeta, mesu, mleku, ribljem mesu). Piridoksin, poznat i pod imenom adermin, je bela kristalna supstanca rastvorna u vodi i alkoholu. Osetljiv je na svetlost i prema alkalijama. Sam piridoksin je stabilan pri zagrevanju, dok se njegovi derivati, piridoksal i piridoksamin, raspadaju. Vitamini B6 su derivati piridina. Piridoksal je aldehidni, a piridoksamin amino derivat piridoksina ( = 2metil3hidroksi 4,5di (hidroksimetil)piridin):

Fosfatna jedinjenja vitamina B 6, piridoksalfosfat i piridoksamin fosfat, su prostetine grupe velikog broja enzima (aminotransferaza, dekarboksilaza, razliitih liaza i sintetaza). U toku enzimskog razlaganja aminokiselina piridoksalfosfat gradi sa amino kiselinom intermedijerno jedinjenje tipa Schiffove baze. Nastalo

jedinjenje se dalje razlae na razliite naine u zavisnosti za koji je apoenzim vezan piridoksalfosfat. Tako se dejstvom amino transferaza aminokiselina transaminira, dejstvom dekarboksilaza gubi CO 2 i daje amin, a dejstvom okzidaza se oksiduje. Eksperimentalno je dokazano da piridoksalfosfat igra bitnu ulogu i u metabolizmu nezasienih masnih kiselina, kao i u biolokoj sintezi masti iz proteina.

8.8

BIOTIN

Biotin je poznat kao vitamin H ili koenzim R (KoR). On je faktor rastenja izvesnih vrsta kvasaca i bakterija: Clostridium, Rhizobium, Staphylococcus i dr. Nedostatak ovog vitamina kod pacova poznat je kao bolest belanceta jajeta. Ona se javlja kad se ivotinje hrane due vremena sirovim belancetom, jer se biotin vezuje za jedan protein belanceta (avidin) gubei svoje vitaminsko dejstvo. Biotin je dijetalni faktor i ljudi i viih ivotinja, ali zbog toga to ga sintetiu bakterije crevne flore, retko dolazi do avitaminoze biotina. Vrlo je rasprostranjen, a naroito ga ima mnogo u jetri, bubrezima, odakle je prvo i izolovan (Du Vigneaud i sar.). Biotin kristalie u obliku duguljastih, tankih iglica, rastvara se u vodi i etanolu, a ne rastvara ss u etru i hloroformu. Postojan je pri zagrevanju. Po svojoj hemijskoj strukturi, biotin je ciklini derivat uree, koji sadri tiofenski prsten (=2'keto3,4imidazolidotiofan2nvalerijanska kiselina).

Biotin se obino nalazi vezan s lizinom (biocitin), a u proteinima je peptidno vezan za amino grupu lizina. Biotin je prostetina grupa mnogobrojnih enzima (karboksilaza), koji katalizuju vezivanje CO 2 (acetilKoA karboksilaza, piruvat karboksilaza i dr.)

U toku reakcije, CO 2 se vezuje s biotinom gradei aktivni ugljen dioksid" (karboksibiotin enzim"), labilno jedinjenje, koje lako predaje CO 2 supitratu. Bioloke fiksacije CO2 su endergonske reakcije i zbog toga se odvijaju u prisustvu davaoca energije ATPa. Biotin u obliku aktivnog ugljen dioksida uestvuje u sintezi masnih kiselina, oksalsiretne kiseline, ureje, purina kao i u metabolizmu triptofana.
8.9 FOLNA KISELINA

Vitamini folne kiseline su vrlo rasprostranjeni u prirodi, a naroito ih ima u lisnatom povru (spanau, karfiolu) po emu su i dobili ime (foliage = lie). Ima ih i u kvascu, jetri, bubrezima. Bakterije crevne flore nekih ivotinja (svinje, kunia) sintetiu ove vitamine. Svi vitamini ove grupe su derivati pteroilglutaminske ili folne kiseline. Molekul folne kiseline sastavljen je od tri komponente: 1.) Azotne baze pteridina, koja se sastoji od pirimidinskog i pirazinskog prstena. Pteridini su uti pigmenti, koji su prvi put izolovani iz leptirovih krila. 2.) pamino benzojeve kiseline, koja je faktor rastenja mnogih mikroorganizama i 3.) glutaminske kiseline, koja je peptidno vezana na pteroilnu grupu

Vitamini ove grupe razlikuju se meusobno ili po broju ostataka glutaminske kiseline ili po strukturi pteridinskog prstena. Tako folna kiselina nekih bakterija sadri tri, a mnoga ivotinjska tkiva sedam ostataka glutaminske kiseline. U ovu grupu vitanina spada i Leucovorin, faktor rasta Leuconostoc citrovorum bakterija.

Leucovorin je redukovani oblik folne kiseline, koji na N 5 ima ostatak mravlje kiseline . Iako se folna kiselina ubraja u vitamine, aktivan je njen tetrahidro derivat, poznat pod imenom koenzim F. To je aktivna grupa hidroksi metil i formiltransferaza, enzima koji prenose C 1ostatak. Ostaci od jednog ugljenikovog atoma, koji nastaju razlaganjem histidina i serina, ne oslobaaju se u obliku mravlje kiseline, ve se odmah vezuju za koenzim F. Tako nastaje aktivni C ili aktivna mravlja kiselina, koja je po svojoj hemijskoj strukturi N 10formil tetrahidrofolna kiselina.

Vitamini folne kiseline, zajedo sa B 12 vitaminima, imaju ulogu koenzima u biosintezi purina i timina, bitnih za sintezu DNK. Zbog toga su od velike vanosti za normalni razvoj eritrocita, granulocita, trombocita i svih drugih elija.
8.10 VITAMIN B12

Vitamin B12a (kobalamin), poznat prvo kao faktor antiperniciozne anemije, izolovan je iz ekstrakta jetre 1948 g. (E. L. Smith). Posle toga dobijeni su vitamini B12 kao sporedni proizvodi iz tenosti, koja ostaje posle fermentacije Streptomyces griseus i drugih specijalnih mikroorganizama. Danas se za medicinske svrhe dobijaju iz tih tenosti vee koliine vitamina B 12. Vitamina B 12 ima najvie u jetri, manje u mleku, jajima i mesu, a u biljnoj hrani ih nema. Pod pogodnim uslovima bakterije crevne flore mogu da sintetiu ovaj vitamin. Cijankobalamin (sadri cijanidni jon) je crveno obojena kristalna supstanca, koja sadri azota, fosfora i kobalt. Rastvara se u vodi, alkoholu, acetonu i optiki je aktivan. Stabilan je pri zagrevanju u neutralnoj sredini, a u kiseloj i alkalnoj se raspada.

Struktura vitamina B 12 je vrlo komplikovana. Svi sadre prsten slian porfirinu, sa kobaltom u centru. U kobalamidkoenzimu kobalt je u dvovalentnom stanju, Kobalt je kovalentno vezan za etiri pirolova prstena, za 5,6dimetilbenzimidazol i u koenzimu za 5' desoksiadenozin. Kobalamidkoenzim se vrlo teko izoluje, jer se na svetlosti i u prisustvu anjona kobalt oksiduje u trovaletno stanje. Pri tome se anjon, a najlake cijanidni jon, vezuje na mesto 5' desoksiadenozina. Zamenom cijanidnog jona u cijankobalaminu nekim drugim anjonom, dobijaju se drugi vitamini ove grupe. Tako je vitamin B 12 b - hidroksokobalamin, B12 c nitritokobalamin.

Na koji nainn vitamini B spreavaju pojavu perniciozne anemije nije jo potpuno objanjeno. Naprotiv, njegova funkcija u nizu na izgled razliitih biohemijskih reakcija je poznata. Kobalamin je koenzim intramolekulskih transferaza, enzima koji katalizuju premetanje atomskih grupa unutar

molekula i nastajanje izomernih jedinjenja. Tako npr. pri prelazu metil malonilkoenzima A u sukcinilkoenzim A dolazi do premetanja CO SKoA grupe:

Isto tako kobalamin uestvuje u dismutaciji vicinalnih glikola u odgovarajui aldehid. Npr.

Prisustvo kobalaminkoenzima je neophodno, takoe, pri redukciji ribonukleotidtrifosfata u odgovarajue dezoksiribonukleotidtrifosfate.

UKRATKO: Vitamini su potrebni oveku za normalan rast i razvoj i normalno odvijanje metabolikih procesa. ovekov organizam ne moe sam sintetizovati vitamine, ve mora njih i njihove prekursore unositi hranom. Vitamini su hemijski veoma razliita jedinjenja, a prema rastvorljivosti dele se na one rastvorljive u mastima (A, D, E, i K) i one rastvorljive u vodi (tiamin, riboflavin, piridoksin, cijanokobalamin, niacin, pantotenska kiselina, lipoina kiselina, folna kiselina, inozitol i askorbinska kiselina). Uloga vitamina u metabolizmu je u tome to su mnogi od njih koenzimi ili prostetine grupe enzima, pa su potrebni za odravanje aktivnosti mnogih enzima. Vitamin A (Akseroftol) je po hemijskoj strukturi izoprenoid koji sadri jononski prsten na koji se nastavlja ugljenikov lanac od 9 C atoma. Nastaje iz karotina. Hipovitaminoza A izaziva tzv. kokoje slepilo, tj. nemogunost adaptacije vida u mraku. Kod dece izaziva smetnje u rastu. Hipervitaminoza A izaziva toksine efekte s gubitkom kose, abdominalnim tegobama, pucanjem noktiju. Vitamin B1 (Tiamin) se sastoji od pirimidinskog prstena i tiazolskog prstena koji su vezani preko kvarternog N-atoma. Bioloka mu je funkcija koenzim dekarboksilaze -ketokiselina i koenzim aldehid-transferaze. Njegov deficit odraava se u raznim organima s najteim oteenjem neuromuskularnog sistema. Izaziva bolest beri-beri. Vitamin B2 (Riboflavin) se satoji iz izoaloksazina na koji je vezan D-ribitol. Bioloka mu je funkcija da kao FMN i FAD sudeluje kao koenzim nekih oksido-reduktaza koje se zajednikim imenom nazivaju flavoproteini. Tako je potreban za aktivnost NADH dehidrogenaze u lancu disanja, piruvat dehidrogenaze, -ketoglutarat dehidrogenaze, dehidrogenaze D-aminokiselina i ksantin dehidrogenaze. Nedostatak riboflavina izaziva pojavu fisura u uglovima usana, poremeaj vida, dermatitis, a ponekad i zastoj u rastu. Niacin je derivat piridina. Moe nastati iz triptofana. Deo je koenzima NAD i NADP. Njegov deficit izaziva pelagru. Vitamin B6 (Piridoksin) je derivat piridina, koenzim je aminotransferaza i dekarboksilaza aminokiselina. Nedostatak izaziva poremeaj slian epilepsiji verovatno zbog smetnji u metabolizmu glutaminske kiseline.

Vitamin H (Biotin) je derivat ureje vezan s tiofanskim prstenom. Bioloka uloga mu je da je prostetina grupa enzima koji katalizuju karboksilacije. Vitamin B12 (Kobalamin) je hemijski kompleksno jedinjenje koje sadri porfirinu slian korinski prsten s helatno vezanim centralnim atomom kobalta. Bioloka mu je uloga da slui kao koenzim nekih enzima koji sudeluju u pretvaranju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A i sintezi metionina iz homocisteina i metiltetrahidrofolata, te u pretvaranju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide. Deficit kobalamina izaziva pernicioznu anemiju. Isto tako nedostatak kobalamina izaziva i subakutnu kombinovanu degeneraciju lene modine. Folna kiselina se sastoji od pteridinskog prstena, p-aminobenzojeve kiseline i peptidno vezane glutaminske kiseline. Bioloka joj je uloga da slui kao koenzim enzima u metabolizmu jednokarbonskog ostatka, metabolizmu metionina i histidina te biosintezi purina i pirimidina. Deficit folne kiseline moe se javiti kod slabe apsorpcije u crevima. U deficitu se javlja makrocitna, megaloblastna anemija. Vitamin C (Askorbinska kiselina) je jak reducent, jer se reverzibilno lako oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. U metabolizmu askorbinska kiselina deluje kao donor vodonika u nekim enzimskim reakcijama. Ovaj vitamin je potreban za hidroksilaciju prolina, tirozina, DOPA i nekih intermedijera adrenokortikoida. Njegov deficit dovodi do skorbuta. Vitamin D (Kalciferol) je sterolne strukture u kojoj je B-prsten otvoren. Funkcija kalciferola je da pospeuje mineralizaciju kosti, to se postie stimulacijom apsorpcije kalcijuma i fosfora u crevu. Deficit ovog vitamina izaziva poremeaj u mineralizaciji kostiju, to kod odraslih rezultira pojavom osteomalacije, a kod dece rahitisom. Vitamin E (Tokoferol) je sastavljen od osam slinih jedinjenja, a svi oni imaju izraeno antioksidativno delovanje. Hemijski su slini hinonima s izoprenoidnim bonim lancem. Ne zna mu se tano bioloka uloga, a njegov nedostatak se moe dovesti u vezu sa miinom distrofijom. Vitamin K (Filohinon) ima strukturu naftohinonskog prstena s bonim izoprenoidnim lancem. Njegov deficit izaziva sklonost krvarenju i smetnje u koagulaciji krvi.

Pantotenska kiselina sa cisteaminom stvara pantetin koji je deo koenzima A i multienzimskog kompleksa za sintezu masnih kiselina. Deficit se retko javlja, a simptomi su mu poremeaji nervnog sistema.

HORMONI

9.1

UVOD

Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih lezda i njihovom delovanju u odravanju biohemijskog i fiziolokog integriteta organizma. Za razliku od ostalih lezda koje svoje produkte lue putem kanalia, ove lezde nemaju takvih odvodnih kanalia nego svoje sekrete lue direktno u krv, zbog ega su jako vaskularizirane. Zato se nazivaju lezde s unutarnjim izluivanjem ili endokrine lezde. U njima se stvaraju aktivne supstance, hormoni (od grkog hormon stimuliejui, ekscitirajui). Hormoni se iz lezda izluuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na organizam. Hormoni odravaju i reguliu celokupni metabolizam i time odravaju homeostazu, tj. konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tenosti, normalnu funkciju organizma te kontroliu rast i razvoj pojedinih delova tela. Svaki hormon ima svoje specifine funkcije. Tako seksualni hormoni reguliu razvoj polnih karakteristika, aldosteron iz nadbubrene lezde kontrolie ravnoteu vode i soli u organizmu itd. Meutim, esto je regulacija metabolikih procesa rezultat delovanja vie hormona. Najbolji je primer regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi, u emu sudeluju inzulin i glukagon iz pankreasa, glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrene lezde, kortikotropin i somatropin iz hipofize, pa i tiroksin iz tiroideje. Funkcija endokrinog tesno je povezana s funkcijom nervnog sistema i samo se zajednikom neurohumoralnom regulacijom odrava konstantnost unutranje sredine organizma. To se moe videti na ve spomenutom odravanju ravnotee vode i soli, u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrene lezde. Ali, osim hormona, u odravanju balansa sudeluju krvni pritisak, brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija krvnih sudova, to sve regulie nervni sistem. Prema tome, za normalnu funkciju organizma i odvijanje metabolikog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklaeni. Svako naruavanje tog sklada izaziva poremeaje u regulaciji to se manifestuje u obliku raznih bolesti. 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE

Regulacija luenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa. Kljunu ulogu u tome ima hipofiza koja se zato i naziva nadreena lezda (master gland). Prednji reanj hipofize (adenohipofiza) lui nekoliko tzv. tropnih ili trofinih hormona, koji deluju na luenje drugih, perifernih endokrinih lezda. Svaki tropni hormon deluje na odreenu perifernu endokrinu lezdu, koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) lezdu.

Tabela 9.1 - Tropni hormoni i njihove ciljne lezde Hormon prednjeg renja hipofize Tirotropin (tiroidni stimuliejui hormon, TSH) Kortikotropin (adrenokortikotropni hormon, ACTH) Somatropin (somatotropni hormon, hormon rasta, STH) Folitropin (folikularni stimuliejui hormon, FSH) Lutropin (luteinizirajui hormon, LH) Prolaktin (luteotropni hormon, laktogeni hormon, LTH) Ciljna endokrina lezda tiroideja nadbubrena lezda (kora) nema posebne lezde, celi organizam jajnik jajnik mlene lezde

Na izluivanje hipofiznih tropnih hormona utie hipotalamus. U hipotalamusu se stvaraju specifini peptidi, tzv. liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamo-hipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otputanje odgovarajuih tropnih hormona (CRF, kortikotropni relizing-faktor, TRF-tirotropni relizing-faktor itd.). Na taj nain hipotalamus kontrolie luenje hipofize, a ova luenje perifernih endokrinih lezda. To emo ilustrovati na primeru hipofizno-nadbubrenog sistema, tj. regulacije luenja hormona kore nadbubrene lezde: neurosekret (kortikoliberin, CRF) prenosi se u prednji reanj hipofize CRF stimulie u hipofizi luenje kortikotropina (ACTH), a ovaj deluje u nadbubrenoj (suprarenalnoj) lezdi i stimulie u njoj luenje kortikosteroidnih hormona u krv.

Slika 9.1 - Regulacija luenja kortikosteroida hipofizno-nadbubrenim sistemom

Ta regulacija vri se mehanizmom negativne povratne sprege. Smanjena koncentracija kortikosteroida u krvi delom stimulie hipotalamus da lui vie neurosekreta, to opet stimulie luenje ACTH iz hipofize, a delom deluje direktno na hipofizu da lui vie ACTH. Kortikotropni hormon pak sa svoje strane uzrokuje pojaanu aktivnost nadbubrene lezde da lui vie kortikosteroida u krv. Via koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno, deluje na hipotalamus da smanji sekreciju neurosekreta, to smanjuje luenje ACTH i konano kortikosteroida. Navedeni mehanizam povratne sprege iziskuje dodatno tumaenje. Regulacija povratnom spregom. Regulacija povratnom spregom (feedback-regulacija) moe biti pozitivna ili negativna. Ako neki agens (stimulus) X povisuje varijablu A koja sa svoje strane povisuje drugu varijablu B, povienje B moe povratno uticati na A na dva naina: ili povienje B uzrokuje dalje povienje A, u kojem sluaju je to pozitivna regulacija povratnom spregom (pozitivni feedback), ili povienje B izaziva smanjenje A, u kojem sluaju je to negativna regulacija povratnom spregom (negativni feedback). Naravno da se pozitivna ili negativna regulacija odnose i na suprotan sluaj, tj. snienje A snizuje B, a ovaj onda snizuje A u sluaju pozitivne regulacije, ili snienje A snizuje B koji onda povratno povisuje A u sluaju negativne regulacije povratnom spregom.

U sluaju regulacije kortizola kortikoliberin (X) stimulie ACTH (A) koji izaziva pojaano luenje kortizola (B), a kortizol mehanizmom negativne povratne sprege deluje na smanjenje luenja ACTH. Regulacija mehanizmom povratne sprege, i to pre svega negativna, vrlo je vana ne samo u kontroli hormonalne sekrecije nego uopteno u metabolikim procesima.
9.3 DELOVANJE HORMONA

Hormoni deluju hemijski izazivajui fizioloke

aktivaciju adenilat-ciklaznog sistema i kontrolu, odnosno indukciju genske aktivnosti

reakcije u organizmu. Koliko je danas poznato, hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije:

9.3.1

AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE

Na ovaj nain deluju hormoni ije je delovanje brzo. Takvi su hormoni insulin, glukagon i neki peptidni hormoni kao vazopresin. Ti hormoni stimuliu adenilat-ciklazni sistem u elijskoj membrani. Hormon menja specifini receptor na membrani tako da se adenilat-ciklaza alosteriki aktivira te prevodi ATP u 3', 5'-ciklo AMP (cAMP). Stvoreni cAMP (naziva se jo drugi glasnik, second messenger) izaziva u eliji aktivaciju nekih

enzima i deluje na prenos u elijskoj membrani poveavajui

membrane.

propusnost

Stvoreni cAMP se brzo razgrauje u eliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i kratko. Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produavaju delovanje cAMP jer spreavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina).

9.3.2

KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI

Neki hormoni deluju na indukciju, tj.

pojaanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom organu. Smatra se da na taj nain deluju neki steroidni hormoni.

Slika 9.2 - Delovanje hormona preko sistema adenilat-ciklaze

Slika 9.3 - Delovanje hormona na indukciju proteina

Hormon se preko citoplazmatskog receptora translocira na receptor u elijskom jezgru i vee s molekulom proteinskog represora koja blokira DNA. Na taj se nain DNA deblokira i omoguava sintezu informacione RNA (mRNA), koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima slui kao kalup za
sintezu proteina i enzima. Izgleda da neki hormoni deluju preko oba navedena mehanizma, i indukcijom i aktivacijom adenilatciklaze. Za hormone je karakteristino da deluju u vrlo malim koliinama.

9.4

PODELA HORMONA

Hormoni su po hemijskoj grai vrlo razliiti jedinjenja, a delovanje im je zavisno upravo od hemijske strukture. Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju. Tako npr. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin, ija je aktivnost mnogo slabija. Isti je sluaj s vrlo aktivnim estradiolom, koji hidroksilacijom na C 16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol, itd. Prema grai, hormoni se dele na: steroidne hormone (seksualni hormoni, kortikosteroidi), hormone nastale od aminokiselina (tiroksin, adrenalin), peptidne hormone (vazopresin, insulin, glukagon), proteinske hormone (somatropin, prolaktin, tirotropin i dr.) Pregled raznih hormona, odgovarajuih lezda koje ih lue te njihovih ciljnih organa i naina delovanja prikazan je u tabeli 9.2.

Tabela 9.2 - Hormoni, endokrine lezde, ciljni organi i delovanje Hormon lezda Ciljni organ
Steroidni hormoni estrogeni (E2,E3) progesteron
jajnik (folikul) enski akcesorni organi

Delovanje

proliferacija uterusa, razvoj sekundarnih polnih karakteristika priprema jajne stanice za implantaciju, odranje trudnoe razvoj sekundarnih polnih karakteristika metabolizam soli - retencija Na, glukoneogeneza metabolizam ugljenohidrata, masti,protein,antiimflamatorno, rezistencija na infekcije

jajnik (uto telo) semenik nadbubrena lezda (kora) nadbubrena lezda (kora)

enski akcesorne reproduktivne strukture muki akcesorni organi bubreni tubuli, celo telo celo telo

testosteron aldosteron kortizol

Aminokiselinski hormoni tiroksin (T4) trijoditironin (T3) adrenalin titnjaa titnjaa nadbubrena lezda (sr)
celo telo celo telo

stimulacija oksidacije, metabolika aktivnost organa

simpatiki receptori, etra,miii,masno tkivo

delovanje simpatikusa, glikogenoliza, otputanje masti

noradrenalin Peptidni hormoni liberini kortikotropin (ACTH) vazopresin antidiuretski hormon (ADH) oksitocin hipotalamus hipofiza (prednji reanj) hipofiza (zadnji reanj) hipofiza (zadnji reanj) hipofiza (prednji reanj)
kora nadbubrene lezde arteriole, bubreni kanali

stimulacija tropnih hormona stimulacija stvaranja i sekrecije kortikosterioda povienje krvnog pritiska,
fakultativna reapsorpcija vode

glatki miii (uterus, mlene lezde)

kontrakcije uterusa, transport sperme, laktacija

Tabela 9.2. Nastavak Hormon

melanotropin (melanoforni
stimuliejui hormon MSH) reanj)

lezda
hipofiza (srednji koa

Ciljni organ

Delovanje
tamnjenje koe

parathormon (PTH)

paratiroideja

kosti, bubreg, gastroin-testinalni trakt

regulacija i mobilizacija kalcijuma i fosfora sniavanje kalcijuma u

krvi

kalcitonin (tirokalcitonin) relaksin inzulin glukagon

titnjaa jajnik guteraa guteraa simfiza, uterus

razna tkiva jetra

relaksacija, porodaj sniavanje glukoze u

krvi, lipogeneza

povisuje koncentraciju glukoze u krvi

Proteinski hormoni somatropin (hormon rasta,STH) tirotropin (TSH) hipofiza (prednji reanj) hipofiza (prednji
reanj) celo telo rast, metabolizam, metabolizam glukoze

titnjaa

stimulacija stvaranja i sekrecije tiroidnih hormona rast folikula, sekrecija estrogena i ovulacija, spermatogeneza stvaranje utog tela,
isluivanje progesterona, izluivanje androgena

folitropin (FSH)

hipofiza (prednji reanj)

jajnik, semenik

lutropin (LH)

hipofiza (prednji reanj) hipofiza (prednji

reanj)

jajnik, semenik

prolaktin (laktogeni hormone LTH, LMTH) eritropoetin sekretin pankreozimin

mlena lezda

stimulacija mlenih
lezda i sekrecija mleka

bubreg gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt

kotana sr guteraa guteraa

sazrevanje eritrocita

izluivanje alkalnog
soka sekrecija enzima

Tabela 9.2. Nastavak

Hormon
holecistokinin

lezda
gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt posteljica

Ciljni organ
uni mehur

Delovanje
kontrakcija i pranjene

enterogastrin

eludac

inhibicija sekrecije luenje kiseline stimulacija stvaranja seksualnih hormona

gastrin koriogonadotropin posteljica (HCG)

eludac jajnik

9.5 POREMEAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE Poremeaji hormonalnog izluivanja mogu biti dvojaki. Ili se lui suvie hormona ili premalo. Uzroci takoe mogu biti dvojaki. Poremeaj moe izazvati primarni defekt u samoj endokrinoj lezdi, kao to je sluaj prekomernog luenja hormona kod tumora lezda (npr. feohromocitom), ili sekundarni, zbog poremeaja u kontrolnom mehanizmu luenja nekog
hormona.

Utvrdivanje uzroka

poremeaja, radi li se o defektu same lezde ili o poremeaju kontrolnog mehanizma, primarni je zadatak endokrinoloke dijagnostike. Laboratorijski nalazi su pri tome vrlo vani. Odreuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu, a esto je potrebno izvesti i tzv. stimulativne i supresivne testove.

Stimulativni testovi rade se za ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajui preparat tropnog hormona, koji normalno stimulie izluivanje i nakon toga meri koncentracija hormona. Ako se pri tome sekrecija hormona pojaa, to dokazuje da nema primarnog defekta lezde. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i lezda ne reaguje, to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj lezdi. Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji inhibira sekreciju ispitivanog hormona, a zatim meri koncentracija hormona. Ako se sekrecija ne smanji, to ukazuje da je prisutan poremeaj kontrolnog mehanizma. Takav je test, na primer, test s deksametazonom koji inhibira izluivanje kortikotropina. Ako se posle toga smanji sekrecija kortizola ili
ukupnih 17-oksosteroida, to pokazuje da je kontrolni mehanizam delatan, a ako takav uinak izostane, to pokazuje da je poremeen kontrolni mehanizam hipotalamus-hipofiza-nadbubrena lezda. Ti se testovi rade kod prekomernog izluivanja hormona.

9.6.

STEROIDNI HORMONI

Svi steroidni hormoni imaju osnovnu strukturu koja se sastoji od ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. Taj prsten sadri tri hidrirana esterolana prstena, fenantren, na koje je vezan jo jedan peterolani prsten. Steroidni hormoni imaju do 21 C-atom. Prsteni se oznaavaju velikim poetnim slovima, a C-atomi brojevima:

Ova osnovna struktura steroida ima prostornu konfiguraciju stolice:

Istu osnovnu strukturu imaju steroli i

une kiseline. U steroidne hormone ubrajaju se polni hormoni i kortikosteroidi. Polni hormoni su androgeni, estrogeni i progesteron. Na 10. i 13. Catomu steroidnog prstena vezane su metilne grupe, a na 17. C-atomu sporedni lanac po kojem se pojedine grupe sterola i steroida meusobno razlikuju (tabela 9.3).

Tabela 9.3 - Broj C-atoma u pojedinim steroidnim jedinjenjima

Duina lanca na 17. C-atomu Ukupni broj C-atoma u molekuli 27-29 24 21 19 18

Steroli (holesterol) Zune kiseline Kortikosteroidi i progesteron Androgeni Estrogeni

8-10 5 2

Trodimenzionalna struktura steroida rezultira u pojavi razliitih izomera, to je vrlo vano za njihovo fizioloko delovanje. Prsteni A i B imaju dva zajednika C-atoma (5. i 10.), te s obzirom na poloaj H-atoma na C-5. i CH3 grupe na C-10. atomu u odnosu na ravan prstena, postoje 2 izomerna oblika. Ako su H i CH3 grupa obe iznad ravni prstena, to se smatra normalnom ili cis-formom. Ako je H ispod ravni prstena, onda je to trans ili alo-izomer. Isto je i s B/C i C/D-prstenima, ali oni su kod prirodnih steroidnih hormona uvek u trans-obliku. Taj prostorni smetaj supstituenata oznaava se prema poloaju metilnih grupa (C-18. i C-19.), koje lee uvek iznad ravni prstena. Cis-poloaj, iznad ravni prstena, oznaava se kao -konfiguracija i s punom crtom, dok je -konfiguracija oznaena isprekidanom crtom i oznaava da je supstituent orijentisan ispod
ravni ciklopentanoperhidrofenantrena. Razni steroidni hormoni su derivati tri osnovna ugljovodonika, estrana, androstana i pregnana, iz kojih nastaju uvoenjem dvostrukih veza i supstituenata na mesto vodikovih atoma ili bonog lanca na C-17. Atomu ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. Kada se upotrebljavaju hemijski nazivi za steroidne hormone, uzimaju se razni prefiksi kojima se oznaavaju karakteristike prstena i prisutnost supstituenata.

Tabela 9.4 - Prefiksi i sufiksi u oznaavanju steroida Prefiksi i sufiksi

Prefiks

ta oznaava

hidroksi- ili oksiketo- ili okso deoksi-ili dezoksidehidrodihidro-

prisutnost hidroksilne grupe prisutnost ketonske grupe

zamena OH-grupe s vodonikom

gubitak vodonikovih atoma sa susednih C-atoma adicija dva vodonikova atoma prostorna konfiguracija supstituenta

cistransepi-

prostorna konfiguracija supstituenta supstituent u trans-poloaju prema CH3 na C-10. supstituent u cis-poloaju prema CH3 na C-10. izomerija na nekom C-atomu koji nije zajedniki dvama
prstenima

poloaj dvostruke veze u molekulu (n oznaava broj C-atoma na

kojem je dvostruka veza)

Sufiks

-al -ol -on -an -en

aldehidna grupa hidroksilna grupa ketonska grupa zasieni ugljikovodonik nezasieni ugljikovodonik

Broj C atoma

Matini ugljovodonik

Hormon

Napomena Estran ima samo jednu CH3 grupu i nema bonog lanca. To su jedini steroidi koji poseduju aromatini prsten /A/

5 estran

Estradiol - 17
/Estra-1,3,5/10/ trien-3,17p-diol/

C18

5-estran

Estratrien /Estra-1,3,5/10/-trien

Androstan nema bonog lanca na C 17.

Ima dve CH3 grupe

5a-androstan Androsteron /3 hidroksi 5 androstan 17 on

C19

5-androstan

Etiokolanolon /3-hidroksi-5-androstan
-17-on

Broj C

Matini ugljovodonik

Hormon

Napomena

atom a Pregnan ima dve CH3 grupe i etilnu grupu na C-17 koja je u cis poloaju prema metilnim grupama

5 pregnan

Estradiol - 17
/Estra-1,3,5/10/ trien-3,17p-diol/

C21

5-pregnan

Pregnandiol /5 - pregnan - 3,20 diol /

Slika 9.4 - Osnovni ugljovodonici i hormoni koji iz njih nastaju

Upotrebu navedenih prefiksa i sufiksa prikazujemo na primeru kortizola: 11, 17, 21-trihidroksipregn-4-en-3,20-dion (kortizol)

Iz navedene hemijske oznake za kortizol vidi se da su na osnovnom pregnanskom ugljovodoniku (pregn) tri vodonika zamenjena hidroksilnim grupama u poloaju 11, 17. i 21, i to da je OH na 11. C-atomu u -poloaju, dok je OH na 17. C-

atomu u -poloaju, da je izmeu C-4. i C-5. atoma dvostruka veza (4-en) te da su na treem i dvadesetom C-atomu dve ketonske grupe (3,20-dion).

9.6.1

BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA

Steroidni hormoni nastaju iz holesterola, a kako biosinteza holesterola zapoinje od acetata, to se acetat i holesterol podjednako mogu smatrati

preteama steroida. U nadbubrenim lezdama, jajnicima i semenicima steroidni se hormoni stvaraju od acetata ili holesterola nizom reakcija u kojima sudeluju razni enzimi iz grupe hidroksilaza, dehidrogenaza, izomeraza i desmolaza (liaza). Upravo o prisutnosti pojedinih enzima u pojedinim od navedenih endokrinih lezda zavisi koji se hormoni sintetizuju u toj lezdi. Tako se kortikosteroidi stvaraju samo u nadbubrenoj lezdi, jer samo kora nadbubrene lezde sadri dve hidroksilaze, 11-hidroksilazu i 21-hidroksilazu, potrebne za sintezu kortikosterona. Osim ovih hidroksilaza, za sintezu kortizona i kortizola potrebna je i 17 -hidroksilaza. Boni lanac holesterola na 17. C-atomu otcepljuje se katalitikim delovanjem desmolaza. Delovanjem 17, 20desmolaze otcepljuje se celi lanac pa nastaju androgeni, steroidi s 19 Catoma, a delovanjem 20, 22 desmolaze razlae se veza izmedu 20. i 22. C-atoma,
pa nastaje pregnenolon steroid s 21 C-atomom.

Izomeraze kataliziraju

premetaj dvostruke veze. Posebno je vana -ketosteroid-izomeraza koja premeta dvostruku vezu izmedu 5. i 6. C-atoma u poziciju izmeu 4. i 5. C-atoma. Dehidrogenaze katalizuju reverzibilne oksidoredukcijske reakcije u kojima sudeluju NAD ili NADP, odnosno njihove redukovane forme. Tako postoje 3 a -hidroksisteroid dehidrogenaza, 3 -hidroksisteroid dehidrogenaza, 11 -hidroksisteroid dehidrogenaza, 17 -hidroksisteroid dehidrogenaza i dr. Delovanje tih enzima moe se videti na primeru stvaranja progesterone.

Slika 9.5. -Biosinteza progesterona iz holesterola

U jetri se steroidni hormoni konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom, ime im se poveava rastvorljivost u vodi, te se tako konjugovani izluuju iz tela urinom.

Metabolizam steroidnih hormona, koji osim konjugacije obuhvata procese hidroksilacije i dehidrogenacije, odvija se najveim delom u jetri, a manjim i u bubregu te gastrointestinalnom traktu. Metabolikim se procesima hormoni veinom inaktiviraju.

9.6.2

HORMONI KORE NADBUBRENE LEZDE

Kora nadbubrene lezde lui niz hormona. Pod kontrolom hipotalamusa iz adenohipofize se izluuje kortikotropin (ACTH), koji stimulie nadbubrenu lezdu na stvaranje nekoliko

hormona to ih zajedniki nazivamo kortikosteroidi. Meutim, uz kortikosteroide koji se stvaraju samo u korteksu nadbubrene lezde, tu se manjim delom stvaraju jo androgeni, estrogeni i progesteron, koji se inae veim delom stvaraju u testisima (androgeni) i ovariju (estrogeni, progesteron). Svi kortikosteroidi sadre 21 C-atom, te svi imaju dvostruku vezu izmeu 4 i 5 atoma (4), ketonsku grupu na C-3. atomu i na C-17. boni lanac CO CH2OH u -poloaju. Neki imaju na C-17. atomu jo OHgrupu u a-poloaju te ketonsku ili -hidroksi grupu na 11-atomu. Svi imaju metilne
grupe vezane na C-10. i C-13. atomu, osim aldosterona kojem je metilna grupa na C-13. atomu zamenjena aldehidnom grupom.

Slika 9.6 - Hemijska struktura kortikosteroida

Razni kortikosteroidi, iako su strukturno svi vrlo slini, imaju razliito fizioloko delovanje. Te razlike u biolokoj aktivnosti uzrokovane su supstituentima na 11. i 17. ugljinikovom atomu, odnosno 13. Catomu kod aldosterona. Kortikosteroidi ispoljavaju regulatorno delovanje na metabolizam ugljenohidrata, soli i vode. Prema tome na koji od tih procesa deluju, dele se na glukokortikoide i mineralokortikoide. Fizioloko delovanje na metabolizam ugljenohidrata, suprotno insulinu, i to u smislu stimulacije glukoneogeneze, razgradnje lipida i proteina imaju sledei glukokortikoidi: kortikosteron, 11dehidrokortikosteron, kortizol i kortizon. Mineralokortikoidi su aldosteron i 11-dezoksikortikosteron. Oni kontroliu promet vode i soli, delujui na prolaz natrijuma i kalijuma kroz elijske

membrane, na reapsorpciju natrijuma i ekskreciju kalijuma u bubrezima. Zato se jo nazivaju salt and water-hormonima. Od navedenih kortikosteroida samo koncentracija kortizola deluje pomou mehanizma negativne povratne sprege na luenje ACTH. Kontrola aldosterona nije samo zavisna od ACTH, nego i od jetrenog angiotenzina i bubrenog renina, koji svojim delovanjem na krvni pritisak sudeluju u regulaciji prometa vode i soli. Glavni androgeni hormoni nadbubrene lezde su androstendion i dehidroepiandrosteron. Ta dva hormona ispoljavaju samo blago androgeno delovanje, a deluju i anaboliki. Nemaju bonog lanca na C-17. atomu pa sadre samo 19 C-atoma.

Biosinteza hormona kore nadbubrene lezde Svi hormoni kore nadbubrene lezde nastaju preko holesterola iz aktivnog acetata. Holesterol, pregnenolon i progesteron su na raznim stupenima u metabolikom procesu od acetata, pa svi oni mogu biti prekursori kortikosteroida, androgena i estrogena. U biosintezi ovih hormona sudeluje niz enzima. Holesterol nastao iz acetata preko mevalonske kiseline, prelazi u pregnenolon. Ova se reakcija odvija tako da se deo bonog lanca holesterola otcepi katalitikim delovanjem enzima 20,22-dezmolaze. Od pregnenolona daljnje reakcije mogu tei u dva smera. Jedan je put da dehidrogenacijom i izomerizacijom pregnenolon prelazi u progesteron, koji hidroksilacijom na C-21. atomu prelazi u 11-deoksikortikosteron, a ovaj daljnjom hidroksilacijom na C-ll. atomu u kortikosteron, te delovanjem 18-hidroksilaze i 18-dehidrogenaze njegova metilna grupa na C-18. atomu prelazi u aldehidnu grupu i tako nastaje aldosteron. Ako na progesteron prvo deluje 17 -hidroksilaza, nastaje iz progesterona 17-hidroksiprogesteron, koji daljnjom hidroksilacijom prelazi u 11-dezoksikortizol i ponovnom hidroksilacijom u kortizol. Kortizol konano prelazi u kortizon, koji umesto hidroksilne grupe na C-ll. atomu ima ketonsku grupu. Hormone koji nastaju tim putem odreujemo zajedno kao tzv. 17-oksogene steroide. Drugi put je da hidroksilacijom pregnenolona na C-17. atomu nastaje 17-hidroksipregnenolon. Delovanjem 17,20-desmolaze iz ovog nastaju androgeni, i to prvo

dehidroepiandrosteron koji izomerizuje u androstendion, a ovaj delovanjem 17- dehidrogenaze u testosteron. Testosteron se redukuje i dehidrogenizuje u androsteron odnosno etioholanolon. Ti se androgeni odredjuju zajedno kao 17-oksosteroidi . Na kraju androstendion i testosteron aromatizacijom A-prstena mogu prei u estron ili estradiol. Metabolizam hormona kore nadbubrene lezde Inaktivacija i razgradnja kortikosteroida zbiva se u jetri. Tu se uz
4-5reduktazu i 3-dehidrogenazu redukuje dvostruka veza izmedu 4. i 5. C-atoma i keto-grupa na C-3. atomu, te nastaju tetrahidroderivati (3-hidroksi-5-dihidro jedinjenja) koji se konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom i izluuju mokraom. Izluuje se i neto heksahidro-jedinjenja ili kortola, koji nastaju daljnjom redukcijom keto-grupe na C-20. atomu, te malo 11-oksi ili 11-keto17-ketosteroida, koji nastaju otcepljenjem lanca na C-17. atomu. Na slici 9.8 prikazan je metabolizam kortizola, a na isti se nain metaboliziraju kortizon, kortikosteron, aldosteron, 11-dezoksi kortizol i 11dezoksikortikosteron.

Navedeni se metabolitiki put menja u sluaju deficita enzima potrebnih za normalnu sintezu kortikosteroida. Takav je sluaj u adrenogenitalnom sindromu, kada se zbog toga stvara vie metabolita koji se pod normalnim uslovima inae stvaraju samo u vrlo malim koliinama. U pomanjkanju 21-hidroksilaze, koja katalizira prelaz 17-hidroksiprogesterona u
kortizol, nastaje tako pregnantriol i nje-govi derivati. Osim toga, budui da se ne stvara kortizol koji negativnom povratnom spregom koi izluivanje ACTH, ovaj se poslednji nekontrolisano lui i stimulie nadbubrenu lezdu izazivajui njezinu hiperplaziju i pojaano stvaranje drugih C-21 hormona i androgena. Isto se tako u nedostatku 21-hidroksilaze ne stvara aldosteron, to dovodi do gubitka Na i CI, tzv. salt loosing sindroma.

Kortikosteroidi u krvi Od svih 17-hidroksikortikosteroida u krvi na kortizol otpada oko 80%. Kortizol se u plazmi nalazi delom vezan za albumine i jedan -globulin koji ga-specifino vee i naziva se transkortin (CBG, Cortisol binding globulin). Transkortin se
stvara u jetri. Njegova je funkcija da titi kortizol od inaktivacije i konjugacije u jetri. Time se osigurava dovoljno kortizola u cirkulaciji. Fizioloki je aktivan samo slobodni, nevezani kortizol, kojeg ima u plazmi oko 6% ukupnog kortizola.

Hipotalamus, adenohipofiza i kora

nadbubrene lezde ine tzv. osovinu hipotalamushipofiza-nadbubrena lezda. ACTH se iz hipotalamusa pod uticajem kortikoliberina (CRF) izluuje periodino.Razmaci u luenju ACTH krai su ujutro, a dui navee. Kortizol se lui pet do deset minuta nakon stimulacije ACTH-om.

Slika 9.7 - Biosinteza hormona nadbubrene lezde

Slika 9.8 Metabolizam kortizola

Zato je koncentracija kortizola u plazmi

vea ujutro, izmeu 7 9 sati, a najnia pre spavanja. Taj se ritam gubi kod hiperfunkcije nadbubrene lezde.

Estrogeni u trudnoi, pri uzimanju kontraceptiva i terapiji, izazivaju porast koncentracije transkortina u plazmi, pa zato i koncentracije kortizola, ali je taj kortizol vezan i nije fizioloki aktivan. Kortikosteroidi se odreuju i u krvi i u urinu. Odreivanjem koncentracije u plazmi utvruje se intenzivnost luenja i delovanja na tkiva, dok podaci o dnevnom
izluivanju kortikosteroida u urinu daju uvid u funkclju kore nadbubrene lezde;

Slika 9.9 - Stvaranje pregnantriola i njegovih derivata u adrenogenitalnom sindromu zbog deficita
21-hidroksilaze i blokiranog pretvaranja hidroksiprogesterona u kortizol

Poremeaji funkcije nadbubrene lezde Odreivanje kortikosteroida, androgenih hormona i ACTH te supresivni i stimulativni testovi vani su za evaluaciju funkcije nadbubrene lezde i hipofize. Poremeaji funkcije nadbubrene lezde mogu izazvati hiperfunkciju ili hipofunkciju lezde, a hipofunkcija moe biti primarna zbog poremeaja same nadbubrene lezde ili sekundarna zbog nedostatka ACTH i poremeaja kontrolnog mehanizma. Hiperfunkcija nadbubrene lezde oituje se u prekomernom luenju kortizola, to je sluaj kod Cushingova sindroma. Uzrok toj bolesti moe biti karcinom ili adenom kore nadbubrene lezde ili hiperplazija nadbubrenih lezda zbog prekomernog luenja ACTH, do ega dolazi kod bazofilnog adenoma hipofize te ektopinog stvaranja ACTH u bronhijalnom adenomu ili karcinomu, adenomu pankreasnih ostrvaca multiplih endokrinolokih adenoma ili Zollinger-Ellisonova sindroma Hiperaktivnost suprarenalnih lezda moe rezultirati i pojaanim luenjem aldosterona u primarnom aldosteronizmu (Connov sindrom) ili prekomernim izluivanjem androgena kod hiperplazije ili karcinoma nadbubrene lezde. Hipofunkcija nadbubrene lezde, Addisonova bolest, posledica je propadanja kore nadbubrene lezde zbog tuberkuloze, idiopatske atrofije kao posledice autoimunih procesa, ili amiloidoze, infekcije ili metastaza u nadbubrenoj lezdi. Disfunkcija nadbubrenih lezda u adrenogenitalnom sindromu rezultat je deficita pojedinih enzima, potrebnih za sintezu kortizola. Laboratorijski nalazi u bolestima nadbubrene lezde Krv za odredivanje kortizola ili 17-hidroksikortikosteroida uzima se u 8 ili 9 sati ujutro i oko 20 ili 23 sata navee, da bi se ispitao ritam luenja. Normalna je koncentracija kortizola u serumu uvee oko polovine koncentracije ujutro. Kod Cushingova sindroma jutarnje su i veernje koncentracije poviene, iako se moe ujutro nai i normalna koncentracija. Meutim, izostaje ritam luenja. Slobodni kortizol ili 11hidroksikosterodi su povieni u urinu, a deksametazon ne suprimira koncentraciju u serumu, osim ako je uzrok bolesti hiperfunkcija hipofize. Izluivanje 17-oksogenih steroida jako je poveano u urinu ako je uzrok bolesti karcinom nadbubrene lezde ili ektopino luenje ACTH (adenom bronha), za razliku od moguih normalnih vrednosti kod hiperfunkcije hipofize ili adenoma nadbubrene lezde. Slinu sliku u urinu daju i 17-oksosteroidi.

Za difefenciranje uzroka Cushingova sindroma vrlo je korisno odredivanje koncentracije ACTH u serumu. Koncentracija mu je jako sniena u tumoru nadbubrene lezde, pa se ponekad ne moe ni registrovati, dok je osetno poviena ako je uzrok bolesti ektopino stvaranje ACTH, ili umereno poviena ako je uzrok bolesti poremeaj hipofize. Stimulacija s ACTH ili tetrakozaktrinom ne izaziva reakciju u sluaju tumora
nadbubrene lezde, dok kod hiperplazije reakcija je normalna ili malo intenzivnija. Test s metopironom obino izaziva pojaano izluivanje kortikosteroida mokraom ako je Cushlngov sindrom izazvan hiperplazijom nadbubrene lezde, a reakcija obino izostaje, ako je uzrok karcinom ili adenom nadbubrene lezde.

Kod hipofunkcije nadbubrene lezde treba utvrditi je li hipofunkcija primarna, tj. Addisonova bolest, ili sekundarna. U oba sluaja koncentracija je kortizola odnosno 11-hidroksikortikosteroida u serumu niska, a isto tako i izluivanje 17-oksogenih i 17-oksosteroida. Za diferencijalnu dijagnozu kljuni je test odredivanje koncentracije ACTH u serumu. U Addisonovoj je bolesti koncentracija ACTH visoka zbog niske koncentracije kortizola u serumu (kontrola povratnom spregom), dok je kod sekundarne hipofunkcije ACTH u serumu snien, bilo da je poremeaj (npr. tumor) u hipofizi, bilo u hipotalamusu. Takode, stimulacijom s ACTH ili tetrakozaktrinom kod Addisonove bolesti izostaje reakcija, dok u sekundarnoj hipofunkciji reakcija nastupa tek postupno. Osim tih endokrinolokih testova za dijagnozu Addisonove bolesti vano je odreivanje elektrolita. U krizama kod te bolesti postoji deficit aldosterona, pa to izaziva gubitak natrijuma u urinu i esto hiponatremiju, hiperkalemiju i metaboliku acidozu. Pregled biokemijskih promena i karakteristinih nalaza u poremeajima funkcije nadbubrene lezde prikazan je u tabeli 9.4

9.7

MUKI POLNI HORMONI ANDROGENI

Androgeni deluju na polni sistem

mukaraca i uzrokuju razvoj mukih sekundarnih polnih karakteristika. Izluuju se pod kontrolom hipofize, koja lui hormon to stimulie intersticijske elije (LH) testisa na stvaranje androgena. Po hemijskoj strukturi, to su steroidi s 19 C-atoma. Neki od ovih hormona, ali ne svi, imaju dvostruku vezu izmedu 4. i 5. C-atoma, a na C-3. atomu imaju hidroksilnu ili ketonsku grupu. Bioloka aktivnost im zavisi od suptituenta na C-17. atomu. Glavni androgeni hormoni su testosteron, epitestosteron, androstendion, androstan i dehidroepiandrosteron.

Slika 9.10 - Hemijske strukture androgena

Bioloki je najaktivniji testosteron, a tu aktivnost odreduje OH-grupa na C-17. atomu u poloaju.

Promenom prostornog poloaja ove hidroksilne grupe u -poloaj, kao to je to kod epitestosterona, jako se smanjuje aktivnost dok ketonsku grupu, poseduju samo oko 12 % odnosno 10 % bioloke aktivnosti testosterone.

Androgeni se

stvaraju u semenicima, nadbubrenoj lezdi i jajniku. Testosteron se stvara uglavnom u semenicima, dok se dehidroepiandrosteron stvara samo u nadbubrenoj lezdi. Androstendion se stvara, osim u testisima i nadbubrenoj lezdi, i u ovariju.

Biosinteza androgenih hormona Kao to je prikazano na slici 9.11, androgeni nastaju preko pregnenolona i progesterona, iz acetata i holesterola koji su zajedniki prekursori svih steroidnih hormona. Katalitikim delovanjem 17,20-dezmolaze odvaja se boni lanac na C-17. atomu hidroksiprogesterona i nastaju androgeni. Androstendion se dalje redukuje u testosteron delovanjem 17 hidroksisteroidne dehidrogenaze. Ova zadnja reakcija je reverzibilna, a ravnotea reverzibilne reakcije u testisima pomaknuta je u smeru stvaranja testosterona, dok je u ovariju jako pomaknuta u smeru stvaranja androstendiona. Na isti se nain u nadbubrenoj lezdi iz_17hidroksipregnenolona sintetizuje dehidroepiandrosteron. androstendion i prei u testosteron. koji se moe dalje oksidovati u

Slika 9.11 - Biosinteza androgenih hormona

Metabolizam androgenih hormona Testosteron i dehidroepiandrosteron prelaze, kao

to se vidi, u androstendion. Pri tome na testosteron deluje 17-hidroksisteroidna dehidrogenaza, a na dehidroepiandrosteron izomeraza i 3-hidroksisteroidna dehidrogenaza. Redukcijom dvostruke veze u androstendionu izmeu 4. i 5. C-atoma i dehidrogenacijom na C-3. atomu nastaju 2 izomera: a -izomerni oblik ili androsteron i etioholanolon koji ima H na C-5. atomu u

-poloaju.

Katalitikim delovanjem 3-

hidroksisteroid dehidrogenaze nastaje pak epiandrosteron s OH-grupom na C-3. atomu u

-poloaju.

Delovanjem 11-hidroksilaze metaboliki nastaju 11-oksigenirani 17ketosteroidi, androsteron i 11-hidroksiandrostendion, koji se dalje metabolizuju u tetrahidroderivate, a ovi mogu nastati i iz kortizola i kortizona.. U jetri se metaboliti androgena konjuguju sa sumpornom ili glukuronskom kiselinom, te se kao sulfati i glukuronidi izluuju urinom. Dehidroepiandrosteron se konjuguje sa sumpornom kiselinom, dok se androsteron, etioholanolon i 11-oksigenirani 17-oksosteroidi izluuju veinom kao glukuronidi. Svi ti metaboliti androgena u urinu nazivaju se zajednikim imenom 17- oksosteroidi (17-ketosteroidi.)

U krvi je oko 98 % (muki) do 99 % (ene) cirkulirajueg testosterona vezano za albumine i globuline. Bioloki je aktivan samo slobodni testosteron.

Slika 9.12 - Metabolizam androgena

Dijagnostiko znaenje ispitivanja androgenih hormona

Izluivanje androgenih hormona i njihovih metabolita u urinu daje uvid u funkciju mukih gonada, kao i u funkciju nadbubrene lezde u oba spola. Ta jedinjenja u urinu nazivamo zajednikim imenom 17oksosteroidi. Mukarci normalno izluuju oko 45 mola, a ene oko 35 mola dnevno
.

Smanjeno izluivanje 17-oksosteroida nalazi se u mukaraca u primarnom (Klinefelterov sindrom) i sekundarnom hipogonadizmu (panhipopituitarizam) te u Addisonovoj bolesti. U ena je u Addisonovoj bolesti to snienje jo jae izraeno, jer je u njih nadbubrena lezda relativno vie zastupljena kao izvor androgena. Poveano izluivanje 17-oksosteroida pojavljuje se u mukaraca kod tumora testisa, a u ena u hirsutizmu odnosno virilizmu, te kod hiperplazije i karcinoma nadbubrene lezde mukaraca i ena. Medutim, nalazi ukupnih 17-oksosteroida u urinu nisu uvek dovoljni za diferencijalnu dijagnostiku disfunkcije gonada ili nadbubrene lezde te ovarija, pa se pretrage proiruju i na odreivanje pojedinih androgena, gonadotropina (LH) i stimulativne testove te na odreivanje testosterona u serumu. Izluivanje androsterona i etioholanolona, koji nastaju pre svega u
semenicima, te samog testosterona u serumu ukazuje na funkciju testisa, dok je izluivanje dehidroepiandrosterona pokazatelj funkcije nadbubrene lezde. Za dijagnozu adrenogenitalnog sindroma vaan je odnos 17-ketosteroida i 11 -oksigeniranih -17ketosteroida, koji je kod blokirane 11-hidroksilacije i, zbog toga, onemoguenog stvaranja kortizola, povean (normalno 0,10 0,62). Stimulativni testovi provode se stimulacijom korionskim gonadotropinom (HCG, human choriogonadotropic hormone), klomifenom ili lutropinom (LH). Radioimunoloki testovi omoguuju danas i odreivanje testosterona u krvnom serumu. Testosterona u serumu mukaraca ima proseno oko 23 nmol/L, a u ena oko 1,7 nmol/L. Budui da se testosteron u mukarca stvara i izluuje iz testisa, njegova je koncentracija zavisna od funkcije Leydig-ovih elija. Kod ena nastaje metaboliki iz ostalih androgena i zavisi od funkcije nadbubrene lezde i ovarija. Testosteron je u serumu mukaraca snien u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu razliite geneze (Klinefelterov sindrom i druge hromosomalne promene, hipopituitarizam, enzimski defekti sinteze androgena). Takoe je sniena koncentracija testosterona u zakasnelom pubertetu deaka, a njegova niska koncentracija je, osim niskog gonadotropina, u impotenciji prvi znak poremeaja u osi hipotalamus-hipofiza i poremeene kontrole luenja androgena. Poviena koncentracija testosterona nalazi se u malignim tumorima testisa i hiperplaziji te u tumoru nadbubrene lezde kod mukaraca i ena. Kod ena je povien u hirsutizmu i virilizmu zbog tumora nadbubrene lezde i ovarija te kod bolesti policistinih jajnika. Vidimo da promene koncentracije serumskog testosterona i urinom izluenih 17-oksosteroida uglavnom koreliraju, ipak u nekim sluajevima valja odredivati oboje. Naprimer, u ena s hirsutizmom i virilizmom ovi mogu biti posledica tumora ovarija, karcinoma ili hiperplazije nadbubrene lezde. Ako je testosteron u serumu visok, a izluivanje 17-oksosteroida normalno ili malo poveano, androgeni obino potiu iz ovarija, dok su kod karcinoma ili hiperplazije nadbubrene lezde i testosteron u serumu i 17-oksosteroidi u urinu visoki.

9.8

ENSKI POLNI HORMONI - ESTROGENI Biosinteza estrogena

Estrogeni nastaju na jedinstvenom putu biogeneze steroidnih hormona iz acetata preko holesterola i progesterona, a mogu nastati i iz androgena. Sinteza progesterona i testosterona ve je pre opisana. Daljnji put biosinteze estrogena odvija se na taj nain da se prsten A steroidne strukture aromatizuje. Pri tome se prvo hidroksiluje CH3 grupa na C-19. atomu, to katalizira enzim 19-hidroksilaza. Time nastaje 19hidroksitestosteron na koji dalje deluje enzim 19-oksidaza i prevodi ga u 19-oksotestosteron. Na 19-oksotestosteron deluje zatim enzim 10,19 desmolaza, pa se C-19. i vodonik sa C-l. atoma otcepljuju kao formaldehid, a izmedu C-l. i C-10. nastaje dvostruka veza. Nastali 3okso-androst-l(10), 4-dien spontano se aromatizuje u estradiol-17. Na analogan nain nastaje iz androsten-diona estron. Iako su reakcije izmedu testosterona i androstendiona kao i estradiol-17 i estrona reverzibilne, ipak je put nastanka estradiola iz testosterona vaniji. Biosinteza estrogena u trudnoi razlikuje se od one u negravidnih ena. U trudnoi ie glavni izvor estrogena placenta, a izluivanje estrogena tokom trudnoe postupno raste i do deseterostrukih koliina. I dok se u jajniku najveim delom stvara estradiol-17, koji se tek metabolizuje u krajni svoj produkt estriol, placenta najveim delom lui ve stvoreni estriol. Meutim, placenta nema potrebnih enzima za sintezu estrogena iz prekursora acetata, holesterola i progesterona, nego koristi ve stvoreni testosteron i androstendion u organizmu majke ili fetusa. U posteljici se samo izvodi aromatizacija A-prstena za koju posteljica poseduje potrebne enzime. Placenta ne poseduje ni enzim 16hidroksilazu, nego se ta nalazi u suprarenalci i jetri fetusa. Tako placenta prima ve gotovi prekursor hidroksiliran na C-16. atomu potreban za stvaranje estriola, pa je glavni prekursor placentarnog estradiola 16dehidroepiandrosteron koji lui suprarenalka fetusa kao sulfatni konjugat.
Osim enzima potrebnih za aromatiziranje A-prstena, placenta poseduje i vrlo aktivnu sulfatazu i 53-hidroksisteroid dehidrogenazu-izomerazu potrebne za hidrolizu konjugovanog 16-hidroksidehidroepiandrosterona i pretvaranje 5 u 4 derivat. Kako se u fetusu stvara prekursor 16a-hidroksidehidroepian-drosteron sulfat, a u placenti nastavlja daljnje pretvaranje u estriol, govorimo o fetoplacentarnoj jedinici koja stvara estriol. Zato e poremeaji u fetusu ili u placenti rezultirati smanjenom produkcijom estriola, pa je izluivanje estriola u urinu dobar pokazatelj fetoplacentarnog statusa.

Slika 9.14 - Biosinteza estrogena

Slika 9.15 - Stvaranje estriola tokom trudnoe

Metabolizam estrogena Metabolizam estrogena dosta je sloen proces, u kojem se stvara niz derivata koji su otkriveni tek zadnjih nekoliko godina, a dijagnostiki znaaj nekih od tih jedinjenja nije jo ni danas sasvim jasan. Direktna hidroksilacija estradiola u estriol je neznatna, estradiol-17 oksiduje se u estron, a ovaj se dalje hidroksilira u 16-hidroksiestron, koji se najveim delom redukuje direktno u estriol, dok se u trudnoi, kao to smo videli, estriol stvara iz fetalnog 16 ahidroksidehidroepiandrosterona. Drugi put je oksidacija estriola u 16-okso-estradiol-17 kao i stvaranje l6-hidroksiestrona koji se redukuje u 16-epiestriol. Metaboliziranjem se takoe stvaraju 17-epiestriol (17-hidroksi-jedinjenje) i 16,17-epiestriol (16-OH i 17-OH) iz njihovih prekursora 16-hidroksiestrona i 16hidroksiestrona, ali stvaranje ova dva epimera estriola je neznatno. Krajnji metaboliki produkti se konano konjuguju u jetri s glukuronskom ili sumpornom kiselinom, pa postaju bolje rastvorljivi u vodi i kao takvi mogu se izluivati u urinu. U poslednje se vreme utvrdilo da se estron u negravidnih ena metabolizira dalje i hidroksilacijom na C-2. atomu i da se tako stvaraju katehol-estrogeni (2-hidroksiestron, 2-hidroksiestradiol, 2-hidroksiestriol i njihovi odgovarajui metoksi derivati). Taj metaboliki put je intenzivniji u hipertireoidizmu. Kliniko znaenje Estrogeni se odreuju u serumu i urinu, a imaju kliniko znaenje i u trudnoi i za procenu funkcionalnog stanja jajnika negravidnih ena. Koncentracija estrona u serumu se tokom menstrualnog ciklusa ne menja znatnije zbog njegova ekstragonadalnog stvaranja, pa nema nekog veeg klinikog znaenja. Takoe nema veeg znaaja ni odreivanje koncentracije estriola u serumu tokom ciklusa, jer nastaje uglavnom iz estradiola. Dijagnostiki se najvredniji podaci dobijaju odreivanjem bioloki najaktivnijeg estrogena, estradiola-17, koji se lui iz jajnika, pa daje korisne podatke o ovarijalnoj funkciji u negravidnih ena. Koncentracija estradiola-7 tokom ciklusa pokazuje 2 maksimuma. Tokom prvih 6-7 dana ciklusa koncentracija estradiola-17 u serumu je uglavnom niska i konstantna. Nakon toga poinje polagano rasti, da bi dosegla maksimum dan pre otpustanja LH. Smatra se da upravo porast estradiol-17 pospeuje otputanje LH. Posle ovulacije koncentracija estradiol-17 se snizuje, a nakon toga sledi ponovni porast kad se stvori

uto telo. Posle ovog drugog maksimuma koncentracija se ponovno smanjuje, ali tokom lutealne faze ciklusa ostaje ipak malo via nego u proliferativnoj fazi. Patoloki poveane koncentracije nalaze se u feminizaciji kod mukaraca, ginekomastiji i tumorima koji produciraju estrogene, a moe se gdekad nai i u cirozi jetre. Sniena koncentracija estradiola-17 nalazi se u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu i Turnerovu sindromu. Abnormalnosti u koncentraciji serumskog estradiola-17 nalaze se i pri poremeaju menstrualnog ciklusa u ena. Odreivanje estrogena posebno je vano u ena u trudnoi za ocenu placentarne funkcije. U tu se svrhu najvie odreuje estriol u urinu, ali u nekim sluajevima i u serumu. Slobodni, nekonjugovani estriol raste u serumu tokom trudnoe, pa se na osnovu koncentracije u serumu moe odrediti i starost fetusa, jer je koncentracija najvia tokom 35-36. nedelja trudnoe. Abnormalno visoka koncentracija estriola u serumu upozorava na opasnost prevremenog poroaja. 9.9 PROGESTERON

Progesteron je steroid s 21 C-atomom. Sadri keto-grupu na C-3. atomu i dvostruku vezu izmedu C-4. i C-5. atoma, koji uzrokuju njegovu bioloku aktivnost. Radikal CH3CO- koji se nalazi na C-17. atomu nije toliko vaan za njegovo bioloko delovanje. To je enski polni hormon koji zajedno s estrogenima sudeluje u regulaciji menstrualnog ciklusa. Zadatak progesterona je da pripremi uterus za primitak mukih semenih elija kao i da kasnije regulie trudnou.
Kod negravidnih ena progesteron se stvara i lui iz utog tela (corpus luteum), a za vreme trudnoe je glavni izvor tog hormona placenta. Neto malo progesterona stvara se i u suprarenalci i testisima, jer se progesteron stvara kao intermedijer tokom biosinteze kortikosteroida i androgenih hormona.

Biosinteza i metabolizam progesterona Progesteron nastaje iz acetata preko holesterola i pregnenolona. Nastali progesteron se zatim redukuje. Redukovati se mogu keto-grupe na C-3 i C--20. atomu te dvostruka veza (4). Redukcijom i konjugacijom hormon gubi svoju fizioloku aktivnost. Redukcijom keto-grupa i dvostruke veze nastaju uvek po 2 izomera koji se razlikuju po prostornoj orijentaciji vodonika na C-5. atomu. U tim procesima redukcije sudeluje nekoliko enzima. Katalitikim delovanjem -4-5-reduktaze nastaje pregnandion, a delovanjem -4-5a-reduktaze njegov izomer alopregnandion. Redukciju keto-grupa kataliziraju 3a-hidroksisteroid dehidrogenaza i 3-hidroksisteroid dehidrogenaza, odnosno 20a i 20-hidroksisteroid dehidrogenaza, pa nastaju izomeri s OHgrupama u odnosno poloaju. Tokom metaboliziranja progesterona prvo se redukuje dvostruka veza izmedu 4. i 5. C-atoma, pa nastaju pregnandion i alopregnandion. Zatim se redukuje keto-grupa na C-3. atomu, pa nastaju pregnanolon i alopregnanolon, te konano, redukcijom na C-20 atomu nastaju pregnandiol i alopregnandiol. Kao konani produkt najveim delom stvara se pregnandiol koji se u jetri konjuguje s glukuronskom kiselinom i kao takav izluuje urinom. Zato je odreivanje pregnandiola u urinu dobar pokazatelj sinteze progesterone .

Slika 9.16 - Metabolizam progesterona

Kliniko znaenje. Koncentracija progesterona u serumu (plazmi) u toku folikularne faze, kada u serum dospeva samo hormon nastao u nadbubrenoj lezdi, niska je i kree se od 0,06 do 2,86 nmol/L. Nakon ovulacije, kada stvoreno uto telo sintetizuje progesteron, koncentracija se u serumu tokom 3 do 5 dana naglo povisuje na vrednosti oko 19 do 95 nmol/L i zadrava narednih 6 dana. Onda se naglo smanjuje i dan pre menstruacije dosee vrednosti kao u folikularnoj fazi. Ako ne dode do ovulacije, izostaje i porast koncentracije progesterona. Zato se odredivanjem
koncentracije progesterona u serumu dobivaju podaci o ovulaciji i funkciji utog tela.

Koncentracija progesterona u serumu sniena je kod insuficijencije utog tela, membranozne dismenoreje, ljutenja endometrija ili premenstrualne tenzije. Poveana koncentracija progesterona u serumu nalazi se pak kod kongenitalne hiperplazije nadbubrene lezde uzrokovane deficitom 11 , 17 ili 21-hidroksilaze koje sudeluju u metabolizmu progesterona, kao i kod tumora jajnika. U trudnoi se progesteron stvara u placenti, pa kako trudnoa napreduje, tako raste i koncentracija progesterona u serumu, ak i do vise od 600 nmol/L pre poroda. Kako koncentracija u serumu dosta varira od dana do dana, potrebno je progesteron u serumu ee odredivati da bi mogle da se procene smetnje u ciklusu ili abnormalnoj trudnoi. Sline podatke koji se dobivaju direktnim odreivanjem progesterona, dobivaju se i odreivanjem urinarnog izluivanja prognandiola, glavnog produkta metabolizma progesterona, tj. podatke o ovulaciji i funkciji utog tela tokom menstrualnog ciklusa, a u graviditetu o funkciji placente. Mukarci izluuju samo do oko 2 (mol/L pregnandiola koji se stvara iz progesterona i 11-deoksikortikosterona u suprarenalci. Kod ena s normalnim menstrualnim ciklusom tokom folikularne faze izluuje se slino kao i kod mukaraca, ali u lutealnoj fazi nakon ovulacije i stvaranja utog tela izluivanje pregnandiola se poveava i dostie maksimum, lutealni maksimum, izmedu 21. i 24. dana ciklusa. Isto kao to je sluaj s progesteronom u serumu, ako ne doe do ovulacije, izostaje i porast urinarnog pregnandiola. Poveano izluivanje pregnandiola u urinu nalazi se u kongenitalnoj hiperplaziji nadbubrene lezde usled deficita 17 i 21 -hidroksilaze, tumora jajnika, lutealne ciste jajnika i korionepitelioma. U trudnoi je tokom prvog trimestra urinarni pregnandiol neto vei nego u lutealnoj

fazi ciklusa, a kako se luenje progesterona iz placente poveava, tako raste i izluivanje pregnandiola u urinu. Maksimum dosee oko 32. do 36. nedelje trudnoe, nakon ega se poinje lagano smanjivati, da bi se 4 do 5 dana posle poroaja snizio na vrednosti kao u negravidnih ena. Manje izluivanje pregnandiola nego to je normalno za razne faze trudnoe nalazi se kod toksemije i eklampsije, intrauterine smrti fetusa, insuficijencije placente zbog hroninog nefritisa, esencijalne hipertenzije ili dijabetesa te bolesti jajnika. 9.10 PROTEINSKI HORMONI

Hipofiza, pankreas i paratireoidna lezda lue mnotvo hormona koji su proteinske prirode. Najvei broj proteinskih i polipeptidnih hormona lui hipofiza. Prednji reanj lui sedam hormona: hormon rasta, prolaktin, lutropin, folitropin, melanoforni stimulirajui hormon, tirotropin i kortikotropin. Druga dva hormona, vazopresin i oksitocin, lui zadnji reanj hipofize. Folikularni stimulirajui hormoni, lutropin i prolaktin, nazivaju se zajednikim imenom gonadotropini. Hormon rasta Hormon rasta ili somatotropin (STH) je kiseli protein, molekulske mase oko 21000. Lui se pod dejstvom liberina za STH iz hipotalamusa. STH stimulie rast kostiju i drugih tkiva, te ima anaboliko i dijabetogeno delovanje. Na koncentraciju STH u serumu utie: ishrana, fizika aktivnost, san, stres, koncentracija glukoze, NEFA, insulin i glukagon. Koncentracija STH u serumu poviena je u akromegaliji i gigantizmu, a sniena kod dvarfizma. Kortokotropin Kortikotropin (ACTH) je polipeptid sastavljen od 39 aminokiselina. ACTH regulie funkciju nadbubrene lezde i luenje kortikosteroida. Pospeuje mobilizaciju masti iz depoa i oksidaciju masnih kiselina te sintezu glikogena. Zbog uticaja na glikogenezu, moe izazvati hipoglikemiju. Poviene koncentracije ACTH u serumu ili plazmi nalaze se u Adisonovoj bolesti, hiperplaziji nadbubrega, u stresu, posle adrenalektomije, u hipoglikemiji kod insulinske terapije i posle davanja metirapona. Niske koncentracije ACTH nalaze se kod karcinoma nadbubrega i kod panhipopituitarizma. Tirotropin

Tirotropin (TSH) je glikoprotein molekulske mase oko 25000. Lui se iz prednjeg renja hipofize pod dejstvom tiroliberina (TRF) iz hipotalamusa. TSH kontrolie luenje hormona titne lezde. Gonadotropini Humani gonadotropini stvaraju se u hipofizi i placenti. U prednjem renju hipofize stvaraju se folitropin (FSH) i lutropin (LH), koji se zajedno nazivaju humani hipofizni gonadotropini (HPG). U trofoblastima posteljice stvara se korijski gonadotropin (HCG) koji se fizioloki izluuje samo u trudnoi. FSH I LH iz hipofize izluuju bazofilne elije u prednjem renju koje oznaavamo kao gonadotropne elije. Sinteza i luenje gonadotropina regulisani su kompleksnim odnosom hipotalamusa, hipofize i gonada. FSH kod ena utie na rast folikula, te uz malo LH deluje na luenje estrogena iz folikula. Kod mukaraca FSH stimulie spermatogenezu. Kod ena LH izaziva ovulaciju folikula i luenje progesterone iz utog tela, a kod mukaraca LH stimulie stvaranje testosterona u elijama testisa. FSH i LH su glikoproteini sastavljeni od nekovalentno vezanih i podjedinica. Gonadotropini se u cirkulaciji javljaju u najmanje 4 molekularna oblika, a molekularni se oblici u hipofizi izgleda razlikuju od onih u cirkulaciji. Izluivanje gonadotropina iz hipofize regulie se meusobnim delovanjem gonadoliberina (GnRH) iz hipotalamusa i hormona iz jajnika odnosno semenika. Kod dece i odraslih (sem ena u postmenopauzi) sekreciju FSH i LH kontrolie negativna povratna sprega hormona iz gonada. U toku normalnog menstrualnog ciklusa promene nivoa FSH i LH uslovljavaju fiziologiju reprodukcije. Naroito je brz i visok porast LH u toku periovulacionog razdoblja, koji prethodi ovulaciji, dok je porast FSH u tom razdoblju manji. U toku poslednjih dana ciklusa koncentracija FSH je neto via nego LH. Time se regulie u narednom ciklusu rast i razvoj folikula, oslobaanje jajne elije iz folikula i stvaranje utog tela i menstruacija. Vrednost FSH raste do petog dana folikularne faze ciklusa, a zatim opada, dok estradiol iz jajnika raste. Istovremeno poinje porast LH koji povieni estradiol ne suprimira. Time zavrava sazrevanje folikula i dolazi do porasta progesterona u serumu. Kod mukaraca se regulacija luenja FSH i LH takoe zasniva na negativnoj povratnoj sprezi s testosteronom iz testisa. LH stimulie

Leydigove elije testisa na stvaranje testosterona, a ovaj zatim suprimira LH, dok regulacija FSH jo nije sasvim razjanjena. Poviene koncentracije gonadotropina, osim perovulacionog porasta, ukazuju na ispad funkcije gonada ili poremeaje u osovini hipotalamushipofiza, ali su ove potonje ree. Sniene vrednosti FSH I LH ukazuju na poremeaj sistema hipotalamus-hipofiza ili pojavu tumora koji producira steroidne hormone. Prolaktin Prolaktin je vrlo vaan hormon u reprodukcionom ciklusu oveka. Po grai je polipeptid molekulske mase oko 20000. Dominantna regulacija sekrecije prolaktina iz laktotropnih elija adenohipofize je inhibitorno delovanje prolaktostatina (PIF), iz hipotalamusa. Izgleda da dopamin deluje na oslobaanje PIF-a. Hipoglikemija i hipotireoza uzrokuju porast prolaktina u cirkulaciji, verovatno inhibirajui prolaktostatin preko serotoninerginih puteva. S druge strane L-Dopa, kao prekursor dopamina i kateholamina u specifinim hipotalamusnim centrima, dovodi do inhibicije izluivanja prolaktina. Insulin Insulin se stvara u -elijama Langerhansovih ostrvaca u pankreasu. On je polipeptid. Sastoji se od dva lanca, koji su spojeni sa dva disulfidna mosta. Molekulska masa mu je 6000. Insulin deluje na ciljne organe, jetru, miie i masno tkivo vezujui se za specifine insulinske receptore na plazma membranama, te tako vezan preko jednog drugog glasnika uzrokuje promene u membrani i njenoj propustljivosti. Redukcijom disulfidnih veza insulin se inaktivira. To se dogaa u jetri delovanjem glutationa. Fizioloko delovanje insulina je u kontroli metabolizma ugljenih hidrata. Insulin sniava koncentraciju glukoze u krvi. Osim delovanja na metabolizam ugljenih hidrata, insulin deluje i na promet lipida pojaavajui lipogenezu i smanjujui lipolizu u masnom tkivu. Takoe spreava stvaranje ketonskih tela. Deficit insulin uzrokuje dijabetes melitus. Poviena koncentracija insulina u plazmi nalazi se kod tumora pankreasa, akromegalije i gigantizma. Smanjena koncentracija se nalazi u dijabetesu.

Hormoni titne lezde titna lezda ili tiroideja je mala endokrina lezda ispred dunika i grla.
Teka je oko 25 do 30 g. Ima oblik leptira s dva lobusa koje povezuje istmus. Lobusi su oko 4 cm visoki, 1,5 cm iroki i oko 2 do 4 cm debeli, a sadre sferine folikule od oko 300 . U epitelnim elijama folikula stvaraju se tiroidni hormoni vezani za protein-tiroglobulin, glavni sastojak koloida u folikulama. U folikulama se stvaraju dva hormona, tiroksin i trijodtironin. U posebnim elijama, Celijama, stvara se trei hormon titne lezde, kalcitonin ili tireokalcitonin. Dok tiroksin i trijodtironin deluju na metabolizam celog organizma, kalcitonin deluje na metabolizam kalcijuma. Funkcija tiroideje ispituje se odreivanjem prva dva navedena hormona i ovde emo govoriti samo o njima.

Tiroksin je ve dugo poznat, izolovao ga je 1915. godine Kendal, a njegovu hemijsku strukturu razjasnio je 1928. godine Harington. Tiroksin ili, kako se jo naziva, T4 je 3,5,3',5'-tetrajodtironin, trijodtironin ili T3 je 3,5,3'-trijodtironin. Oba hormona nastaju iz tirozina pod kontrolom polipeptidnog hormona koji stimulie njihovo luenje, tirotropina, TSH (thyroid stimulating hormone), a lui ga prednji reanj hipofize (adenohipofiza). Regulacija luenja tiroidnih hormona predstavlja negativnu regulaciju mehanizmom povratne sprege, a u nju su ukljueni hipotalamus, hipofiza, tireoideja i koncentracija slobodnog T4 i T3 u cirkulaciji (slika 9.17).

Slika 9.17 - Regulacija stvaranja i luenja tiroidnih hormona

Tiroidni relizing faktor TRH ili tiroliberin iz hipotalamusa stimulie luenje TSH iz adenohipofize, a ovaj stimulie stvaranje i luenje T3 i T4. Porast koncentracije slobodnog tiroksina, a verojatno i trijodtironina, u kstracelularnoj tenosi koi luenje TSH, to onda rezultira manjim luenjem T4 i T3 iz titne lezde. Obratno, snienje koncentracije hormona u cirkulaciji stimulie luenje TSH iz hipofize, pa se lui vie hormona iz titne lezde.

Biosinteza hormona tiroideje.

Za sintezu hormona titne lezde potreban je jod. Jod se brzo apsorbuje u crevu i u obliku jodida prelazi u krv, iz koje ih tiroideja apsorbuje pa se jod akumulira tako da tiroideja sadri oko 20 puta veu koncentraciju nego krvna plazma. Akumulacija jodida u tiroideji je enzimski proces. Delovanjem jedne peroksidaze jodid se oksiduje u aktivni jod i vee na tirozilne ostatke tiroglobulina.

Slika 9.18 - Biosinteza i metabolizam hormona tiroideje. Na slici su navedeni agensi koji koe
stvaranje hormona

Fizioloko delovanje hormona titne lezde je kompleksno. Oni deluju na ceo organizam pospeujui utroak kiseonika i stvaranje toplote. Potrebni su za rast, a deluju i na razvoj i polno sazrevanje. Kako je za biosintezu hormona potreban jod, nedostatak joda u hrani izaziva miksedem ili eutiroidnu guu. Osim nedostatka joda, hipotiroidizam se javlja i u Hashimotovoj bolesti zbog prisustva antitiroidnih antitela. Hipertiroidizam se javlja kad su produkcija i luenje tiroidnih hormona poveani. Uzroci hipertireoze su Basedovljeva bolest, pojava vorova u tiroideji, prekomerno davanje hormona titne lezde, ili davanja joda, kao i tumori hipofize. Kateholamini Kateholamini su zajedniki naziv za aktivne amine koji sadre benzolski prsten s dve hidroksilne grupe (katehol). To su hormoni: adrenalin, noradrenalin i dopamin. Stvaraju se u hromafinskim i nervnim elijama u sri nadbubrega. Kateholamini se u telu stvaraju iz tirozina. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa, a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metabolike odgovore na stres. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca, kateholamini utiu na metabolizam ugljenih hidrata poveavajui glikogenolizu i glukoneogenezu. Utiu i na metabolizam lipida stimuliui mobilizaciju masnih kiselina.

UKRATKO: Da bi organizam dobro funkcionisao potrebna je dobra meusobna usklaenost raznih procesa. Da bi se ostvarila kvalitetna koordinacija neophodan je prenos potrebnih poruka od jednog do drugog organa. Prenos ovih poruka ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema. Ovi sistemi imaju osobinu da sintetizuje i izluuju posebna hemijska jedinjenja koje nazivamo hemijski glasnici. Hemijski glasnici, koje sintetizuju neuroni ine neuro-hormone, a druge posebne elije sintetizuju klasine hormone. Hormoni se sintetizuju u vrlo malim koliinama u posebnim organima, endokrinim lezdama. Iz ovih lezda se direktno izluuju u krv. Neki se hormoni izluuju u aktivnom obliku, a neki kao neaktivni prethodnici. Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba dostaviti poruku, tj. do mesta delovanja. To su posebna tkiva, specifina za svaki hornom, ciljna tkiva. Na elijama ciljnih tkiva nalaze se receptori sa kojima hormoni prepoznajui ih, reaguju na specifian nain i nizom hemijskih reakcija izazivaju metaboliki efekat u eliji. Hormoni reguliu i odravaju celokupan metabolizam, sastav krvi i drugih telesnih tenosti, normalno funkcionisanje organa, vre kontrolu i obezbeuju rast i razvoj razliitih tkiva, organa i celokupnog organizma. Skoro da nema procesa koji nije posredno ili neposredno pod uticajem jednog ili vie hormona. Po hemijskoj strukturi hormoni se dele na: a) oligopeptidne i proteinske; b) derivate aminokiselina i c) steroidne hormone. Glavnu ulogu u regulaciji luenja, pa i delovanja veine hormona imaju hipotalamus i hipofiza. Hipofiza se sastoji od prednjeg i zadnjeg renja, koji imaju razliite endokrine uloge. Hipofiza je anatomski povezana sa hipotalamusom koji kontrolie i regulie njen rad. Ova kontrola hipotalamusa ostvaruje se sekrecijom posebnih hemijskih jedinjenja kroz nervna vlakna i krvne sudove. Hipotalamus reaguje na signale koji dolaze i iz viih modanih centara tako to se u posebnim elijama hipotalamusa sintetuzuju specifina hemijska jedinjenja hipotalamusni faktori oslobaanja, hormoni oslobodioci ili liberali. Liberini su mali peptidi koji se satoje od 3 do 12 aminokiselinskih ostataka, neuro-sekretorne supstance koje ine vezu izmeu nervne i humoralne regulacije. Hipotalamus sintetizuje 8 do 9 faktora oslobaanja. Najjednostavnije strukture (tripeptid) je hormon

oslobodioc tireotropnog hormona (TRH). Najsloenije grae (10 aminokiselinskih ostataka) je hormon oslobodioc genadotropnih hornoma (GnRH). Svi hormoni oslobodioci prenose se krvlju do hipofize gde u prednjem renju ovog organa stimuliu sintezu i luenje jedne druge grupe polipeptidnih hormona. To su tropni hormoni ija je uloga da pronau ciljna tkiva druge endokrine lezde i prenesu poruku o sintezi odgovarajueg hormona. Svaki hormon oslobodioc utie na sekreciju specifinog tropnog hormona, a svaki tropni hormon na sintezu specifinog hormona u perifernoj endokrinoj lezdi. Npr.TRHTSHtiroidejatiroksin;GnRHFSHtestisitestos teron ili GnRHLHovarijeestrogeni hormoni ili GnRHLHuto telo progesteron; CRHACTHkora nadbubregakortikosteroidi. Od tropnih hormona najjednostavnije strukture je kortikotropni hormon (ACTH) koji utie na rad nadbubrega. Drugi tropni hormoni su glikoproteini, kao to su tireotropni hormon (TSH) koji podstie rad tireoideje i sintezu gonadotropnih hormona (FSH i LH). Ovi tropni hormoni sastoje se iz dve i -podjedinice, meusobno vezane nekovalentnim vezama. Za bioloku aktivnost odgovorna je podjedinica. Intenzitet sinteze hormona hipotalamusa, hipofize i perifernih endokrinih lezda regulisan je u veini sluajeva fiziolokim mehanizmima od kojih je najei mehanizam povratne sprege. Mnogi hormoni ostvaruju svoje delovanje vezivanjem za membranske receptore. Takvi su npr. kortikotropni i tireotropni hormoni. Vezivanjem ovakvih hormona za membranske receptore stimulie se aktivnost enzima adenilat ciklaze. Ovaj enzim katalizuje reakciju pretvaranja ATP-a u adenozin-3,5-ciklini monofosfat (cAMP). Ovaj proizvod dovodi do aktiviranja potrebnih enzima unutar elije i do potrebnog odgovora promenom elijskog metabolizma. Postoje i hormoni takve hemijske strukture da lako ulaze u eliju. Ovakvi hormoni pronalaze svoje receptore u samoj eliji, obino u citoplazmi. Adenofiza (prednji reanj) lui vei broj hormona, proteina sloene strukture. Jedan deo su tropni hormoni, a drugi deluju direktno na metabolizam u elijama mnogih organa (hormon rasta i prolaktin). Hormon rasta je znaajan za rast i razvoj. On stimulie sintezu proteina i katabolizam lipida, deluje kao antagonist insulinu. Preterana sekrecija hormona rasta dovodi do gigantizma, nedostatak do patuljastog rasta.

Zadnji reanj hipofize (neurohipofiza) lui dva hormona oligopeptida: antidiuretiki hormon (ADH) ili vazopresin i oksitocin. ADH ima vanu ulogu u kontroli zapremine vanelijske tenosti, time kontrolie i krvni pritisak. Oksitocin deluje na miie maternice izazivajui njihovo grenje i upotrebljava se u ginekologiji. Paratiroidni hormon je osnovni proizvod luenja paratireoideje. Glavna uloga mu je u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora. Na metabolizam ovih utie i kalcitonin koji je antagonist parathormonu, kao i vitamin D. Parathormon stimulie veu apsorpciju Ca i P u crevima, poveava reapsorpciju Ca u bubrezima i resorpciju kostiju. Osim toga, pod uticajem parathormona intenzivnija je i sinteza aktivnog oblika vitamina D. Vitamin D deluje na metabolizam Ca i fosfora slino parathormonu, a kalcitonin je njihov antagonist. Poremeaji u metabolizmu kalcijuma i fosfora dovode do poveanja ili smanjenja koncentracije ovih elemenata u krvi. Tako su poveane koncentracije kalcijuma u krvi posledica poveane sekrecije parathormona ili intoksikacije vitaminom D. Usled loe ishrane ili neizlaganja UV zracima ili smanjenja sekrecije parathormona u krvi se smanjuje koliina kalcijuma. Poveane koncentracije fosfora su posledica poveanih koncentracija vitamina D ili smanjene sekrecije parathormona. Poremeaji u metabolizmu Ca i P preduslov su mnogih bolesti. Najea posledica je nestvaranje ili gubitak kotane mase. Takve bolesti su, na primer, rahitis kod dece, osteomalacija ili osteoporoza kod odraslih. titna lezda ili tiroideja proizvodi i lui dva hormona, tiroksin (T4) i trijodtironin (T3). Sinteza ovih hormona je sloena i da bi se ostvarila neophodno je da se odreene koliine joda, koncentriu u elijama tiroideje i da se pretvore u oblik pogodan za ugraivanje u molekul tiroidnih hormona. Tireotropni hormon stimulie ulaenje joda u elije tiroideje. Ovaj proces se odvija uz utroak energije i nasuprot koncentracijonom gradijentu. Nastali hormoni tiroideje prelaze direktno u krv. U krvi se veu za poseban protein tiroksin vezujui globin, sve dok ih ne apsorbuju ciljna tkiva. Hormoni tireoideje stimuliu mnoge metabolike procese, sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. Usled poveanja luenja hormona tiroidne lezde nastaje hipertiroidizam. Ovo stanje karakteriu poveane aktivnosti oksidativnih procesa, katabolizam proteina, masti i ugljenih hidrata. Najdue poznata bolest je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. Usled smanjene sekrecije nastaje hipotiroidizam. Hipotiroidizam moe biti posledica poremeaja u radu hipofize, ali

i nedostatka joda u ishrani. Posledice su poveanje titne lezde i guavost (struma). Nadbubreg je ednokrina lezda koja se satoji od sri i kore. Kora sintetizuje steroidne hormone, a sr hormone derivata aminokiselina. Iz aminokiselina fenilanalina i tirozina sintetizuju se adrenalin i noradrenalin. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa, a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Adrenalin, noradrenalin i dopa nazivaju se zajednikim imenom kateholamini. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metabolike odgovore na stres. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca, kateholamini utiu na metabolizam ugljenih hidrata u jetri i miiima poveavajui glikogenolizu i glukoneogenezu. Kateholamini utiu i na metabolizam lipida stimuliui mobilizaciju masnih kiselina. Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu steroidi. Svi steroidni hormoni sadre u osnovi steroidno jezgro a meusobno se razlikuju po vrsti i broju supstituenata. Razlikujemo tri grupe steroidnih hormona: a) kortikosteroidi (C21 kortizol, aldosteron, progesteron); b) androgeni (C19 testosteron) i c) estrogeni ( C18 estradiol, estron). Kortikosteroidi se sintetizuju u kori nadbubrega, dok su glavna mesta sinteze androgena i estrogena muke i enske polne lezde. Kora nadbubrega se sastoji iz tri sloja elija a svaki sloj je odgovoran za sintezu druge vrste steroida, spoljani za glukokotrikoide, srednji za mineralokortikoide, a unutranji za adrenalne androgene. Sinteza steroidnih hormona je sloeni proces koji obuhvata vei broj reakcija, katalizovanih mnogim enzimima. Od holesterola poinje sinteza svih steroidnih hormona. Iz holesterola nastaje u prvoj reakciji pregnenolon. Ovaj deo biosintetikog puta je zajedniki za sve steroidne hormone. Da bi se sintetizovali mineralokortikosteroidi, prvo se gradi progesteron. On se menja tokom niza reakcija i kao krajnji proizvod nastaje aldosteron. Od svih reakcija posebno je znaajna oksidacija metil grupe u poloaju 18. Glukokortikoidi se sintetiu takoe iz progesterona, koji se hidroksiluje u poloaju 17, a iz ovog intermedijata nastaje kortizol, glavni predstavnik ove grupe hormona. Iz ovog intermedijata sintetizuju se i adrenalni polni hormoni, androgeni i estrogeni. Estrogeni su hormoni sa najmanjim brojem C-atoma u molekulu. Sintetizuju se odvajanjem metil grupe u poloaju 18 i obrazovanjem jednog aromatinog prstena.

Nain regulisanja biosinteze nije isti za sve grupe steroidnih hormona nadbubrega. Tako se koncentracija kortizola u krvi regulie mehanizmom povratne sprege i sintezom hormona hipotalamusa i hipofize dok se koncentracija mineralokortikoida kontrolie drugim mehanizmima. Jetra je vaan organ u kome se odigrava katabolizam steroidnih hormona. Katabolizmom glukokortikoida nastaju 17hidroksikortikosteroidi, a kabolizmom androgena, 17-ketosteroidi. Poznate su nasledne bolesti koje nastaju kao posledica deliminog ili potounog nedostatka nekog od enzima u biosintezi steroidnih hormona. Za ove bolesti karakteristini su: odreena klinika slika i poveanje koncentracije nekih steroidnih hormona ili intermedijata, u krvi ili mokrai. Zavisno od toga koja je vrsta intermedijata poveana, dokazuje se i poremeaj aktivnosti odreenog enzima. Najee nedostaje 21-hidroksilaza, pa nastaje enzimski blok i dolazi do nagomilavanja 17-hidroksiprogesterona. Usled nedostatka 17hidroksilaze ne odvija se sinteza kortizola, pa je vie stimulisana sinteza aldosterona. Glavni glukokortikoidni hormon je kortizol. Kortizol je veoma znaajan hormon. Posebno zato to utie na mnoge procese koji predstavljaju odgovor organizma na stres. Pored antizapaljenskog i imunosupresivnog delovanja, kortizol znaajno utie na metabolizam ugljenih hidrata ali i proteina i lipida. U jetri stimulie glikogenolizu i sintezu glukoze iz aminokiselina. Tako dovodi do, potrebnog u stresu, poveanja nivoa glukoze u krvi. Kontrola glukoregulacije je pod uticajem i drugih hormona. Zbog znaaja koji imaju u metabolizmu ugljenih hidrata ova grupa hormona je nazvana glukokortikoidima. Poznate su mnoge bolesti u ijoj osnovi lee poremeaji u sintezi i sekreciji steroidnih hormona nadbubrega. Kod Cushingove bolesti dolazi do hiperprodukcije kako gluko- tako i mineralokortikoida i adrenalnih androgena, zbog ega nastaju poremeaji u glukoregulaciji, retenciji natrijuma, a kod ena se zapaa i pojava maskulinizacije. Delimini ili potpuni nedostatak funkcije nadbubrega javlja se kao posledica tumora, tuberkuloznih ili autoimunih procesa. Takva je Adisonova bolest koju karakterie nedostatak gluko- i mineralokortikoida, pa nastaje hipoglikemija, gubitak elektrolita i teka dehidratacija. Najvaniji mineralokortikoid je aldosteron. On uestvuje u regulaciji optimalnog sadraja eletrolita i zapremine telesnih tenosti. Ovaj hormon stimulie u distalnim tubulima reapsorpciju natrijuma i zajedno sa njim pasivnu reapsorpciju vode. Regulacija sinteze i

delovanja aldosterona znaajno se razlikuje od one kod glukokortikoida. Signali za sintezu aldosterona su smanjenje koliine natrijuma, ekstraelijske tenosti i snieni krvni pritisak. Ovi signali dovode do aktiviranja posebnog regulacionog, reninangiotenzinskog sistema. Muki polni hormoni su androgeni. Glavno mesto sinteze androgena su muke polne lezde, testisi i semenici. Ovde se sintetizuje najvaniji predstavnik androgena, testosteron. Meutim, iako u manjim koliinama, androgeni se sintetuzuju i u kori nadbubrega. Glavni androgeni nadbubrega su dehidroepiandrosteron i androsteron. Sinteza u testisima poinje kada se iz hipofize sekretiraju folikulostimuliejui (FSH) i luteinizirajui (LH) hormoni. LH stimulie sintezu androgena, a FSH spermatogenezu. Androgeni hormoni odreuju primarne i sekundarne muke karakteristike. Utiu i na druge metabolike procese dovodei do poveanih koncentracija lipoproteina, hemoglobina ili erotrocita. Odreivanje androgena i metabolita znaajni su za dijagnozu virilizacije kod ena i naslednih defekata u steroidogenezi. enski polni hormoni ili estrogeni sintetizuju se u jajnicima a za vreme trudnoe i u placenti. Male koliine estrogena stvaraju se i u testisima i nadbubregu. Najvaniji estrogeni su estron i estradiol. Oni su C-18 steroidi, iji je A prsten steroidnog jezgra aromatinog karaktera. Retki su poremeaji praeni poveanom sintezom estrogena. Progesteron je jo jedan znaajan steroidni hormon koji sintetizuje uto telo jajnika. On se stvara u odreenim fazama menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoe. Pored toga on je znaajan intermedijat u biosintezi svih steroidnih hormona. Smanjen sadraj progesterona u trudnoi ukazuje da preti pobaaj ploda. Jajnike stimuliu na sekreciju estrogena hormoni hipotalamusa i hipofize. Estrogeni utiu na razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika. Tokom trudnoe koncentracije estrogena i progesterona rastu da bi bile najvee u toku poroaja. Nedostatak estrogena posle menopauze dovodi do poveanja LDL i osteoporoze.

BIOLOKE OKSIDACIJE

10.1

MITOHONDRIJE

Bioloke oksidacije i proizvodnja adenozintrifosfata odigrava se u mitohondrijama. Mitohondrije su najbolje ispitane elijske organele, koje se nalaze u citoplazmi svih eukariotskih elija, izuzev eritrocita sisara i anaerobnih plesni. Njihov broj je relativno konstantan za svaki odreeni tip elija. Jedna jedina elija jetre pacova ima preko 1 000 mitohondrija. Unutar elije one su smetene u neposrednoj blizini struktura koje troe energiju odnosno ATP. Npr. u miinim elijama su smetene uz miofibrile. U nekim elijama npr. jetre, kreu se po citoplazmi, dok su u miinim elijama manje ili vie fiksirane. Mitohondrije se vrlo mnogo razlikuju po veliini, obliku, kristi, strukturi i smetaju. U jetrenim elijama su elipsastog skoro okruglog oblika, u bubrenim i sranim su cilindrine u fibroblastima su konaste. Najbolje su ispitane mitohondrije jetre pacova, ija duina iznosi 2 , a irina neto manje od 15[5]. One imaju iste dimenzije kao bakterije. Mitohondrije imaju dve membrane: spoljnu i unutranju. Spoljna membrana je obavija, nije naborana ve glatka. Ona je permeabilna za veinu niskomolekulskih jedinjenja. Unutranja membrana gradi mnogobrojne uzdune nabore, koji se zovu kriste (cristae). U mitohondrijama jetre kriste su retke i nepravilne, dok su u elijama srca, bubrega, mrkog masnog tkiva mnogobrojne, tako da ispunjavaju unutranji lumen mitohondrija (slika 10.1).

Slika 10.1 - Struktura kristi u mitohondrijama jetre (a) i mrkog masnog tkiva pacova (b)

Zbog nabrane strukture, povrina unutranje membrane je vrlo velika. Npr. 1 ml mitohondrija miia slepog mia ima povrinu sobe od 50 m 2. Zapremina kristi se menja u toku disanja. Unutranja membrana mitohondrija je kontinuirana i obrazuje dva unutranja prostora: matriks i intermembranski prostor. Matriks je gelu
5

slina, poluvrsta faza, koja sadri oko 50% proteina. Mitohondrije, koje imaju mnogo kristi, imaju malo matriksa i obrnuto. U nekim mitohondrijama se nalaze ribozomi. Ultrastruktura spoljne i unutranje membrane je razliita. Na unutranjoj strani unutranje membrane nalaze se pravilno rasporeene sferne estice, iji je prenik 8090 6[6]. Ove estice se nazivaju elementarne estice. Njih nema na spoljnoj strani unutranje membrane, niti na spoljnoj membrani.

Slika 10.2 - Ultrastruktura mitohondrija: skematski (a) i slikovno prikazana (b)

Aktivnost mitohondrija dolazi od mnogobrojnih enzima i drugih faktora, koji su smeteni unutar njihove strukture i na obema membranama. Struktura mitohondrija, koja se sastoji od vie odvojenih prostora, omoguava da su pojedini enzimski sistemi meusobno odvojeni. Ovo
6

ima velikih prednosti: 1) postie se vea lokalna koncentracija reaktanata, nego da su enzimi ravnomerno rasporeeni; 2) moguno je njihovo usmereno kretanje prema jednoj ili drugoj strani unutranje membrane i 3) moe da se podesi redosled reakcija. U tabeli 13.1 je dat raspored enzima odnosno funkcionalna organizacije mitohondrija.
Tabela 10.1 Raspored enzima u mitohondrijama Mesto nalaenja Spoljna membrana prostor izmeu membrana Funkcija aktivacija masnih kiselina reakcije izmeu nukleotida Prenos vodonika i elektrona dobijanje ATP-a prenoenje masnih kiselina drugi transportni sistemi dehidrogenaze i drugi enzimi CLK oksidacija masnih kiselina desaminacije i transaminacije sinteza ureje inicijalne reakcije glukoneogeneze Enzimi Tiokinaza masnih kiselina, monoamin-oksidaza Miokinaza (ATP+AMP 2 ADP) nukleozid-difosfat-kinaza: (ATP + UDP ADP +UTP) citohromi,dehidrogenaza ilibarne kiseline, -hidroksi-buterne kiseline i -glicero-fosfata; dehidrogenaze NADH,enzimi sinteze ATP-a transfere karnitin-masne kiselineKoenzim A.

Unutranja membra

matriks

citratsintaza, izocitratdehidrogenaza,fumaraza, malat-dehidrogenaza, akonitaza enzimi (-oksidacije masti, dehidrogenaza glutaminske kis., transaminaze enzimi ciklusa ureje, piruvat-karboksilaza PEPkarboksikinaza

U matriksu se nalaze rastvorni enzimi, iako su neki od njih kompleksni enzimski sistemi. Oni katalizuju veinu reakcija ciklusa limunske kiseline (CLK), neke stupnjeve glukoneogeneze, -oksidaciju masnih kiselina i metabolizam aminokiselina sve do nastajanja ureje. U unutranjoj membrani mitohondrija su smetene sve vane dehidrogenaze, svi citohromi i faktori, koji uestvuju u sintezi ATP-a. Zbog velike metabolike aktivnosti, mitohondrije primaju i oslobaaju mnogobrojne metabolite. Neki od njih kao O, CO, ureja, piruvat, acetoacetat i -hidrok-sibutirat prolaze bez prepreka kroz membrane mitohondrija. Drugi metaboliti kao to su: nukleotidi, di- i tri-karbonske

kiseline, masne kiseline i katjoni nisu permeabilni. Njihovo ulaenje i izlaenje kroz unutranju mitohondrijalnu membranu regulie nekoliko mehanizama, o kojima e kasnije biti govora, poto prvo razmotrimo procese bioloke oksidacije i oksidativne fosforilacije.
10.2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA

Odvajanje unutranje membrane mitohondrija od spoljne i matriksa, pokazalo je da ona sadri enzime respiratornog lanca: dehidrogenazu NADH, dehidrogenazu ilibarne, -hidroksibuterne kiseline i glicerofosfata, i citohrome b, c, a i a. U unutranjoj membrani su identifikovani i enzimi sinteze ATP-a, koji omoguavaju da se energija, koja se oslobaa u toku oksidacije,konzervie u obliku ATP-a. Organizacija sastavnih delova respiratornog lanca objanjena je na vie naina. Tako su frakcionisanjem unutranje membrane odvojena etiri kompleksna enzimska sistema. Kompleks I je flavoenzim koji vri reoksidaciju NADH koji pritie iz CLK, pomou ubihinona (UQ). Kompleks II vri oksidaciju ilibarne kiseline (sukcinata). Kompleks III oksiduje redukovani ubihinon (UQH2) na raun citohroma c, a kompleks IV je citohrom oksidaza, koja oksiduje citohrom c, koji se redukovao u kompleksu III, pomou kiseonika.

Slika 10.3 - Funkcije kompleksa enzima I-IV izolovanih iz mitohondrija (Fp: flavoenzim NHFe: nehemsko gvoe)

Pomou specifinih inhibitora ustanovljeno je da flavoenzimi respiratornog lanca nisu autonomni u transportu elektrona, odnosno vodonika (H), ve su povezani sa citohromima, ubihinonom i elektrontransfernim flavoproteinima (ETF)). Oni isto tako ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom, ve njihovu reoksidaciju vri ubihinon (UQ). Zbog toga se pretpostavlja da su kompleksi IIV, koji uestvuju samo u oksidaciji NADH i sukcinata, povezani preko ubihinona i citohroma c. Isto tako, ,poto ETF i dehidrogenaze masnih kiselina ine 80% mitohondrijalnih proteina, njihov odnos prema delovima respiratornog lanca je od velikog znaaja. Verovatno je da elektron-transferni flavoproteini povezuju neke enzime matriksa, dehidrogenaze masnih kiselina, glicerolfosfat dehidrogenazu i druge flavoenzime, sa ubihinonom.

Pored toga u mitohondrijama se nalaze strukturni proteini, hidrofobnog karaktera, koji enzimske komplekse respiratornog lanca, kao neka vrsta cementa, povezuju po jednom odreenom redu.

Slika 10.4 - Struktura respiratornog lanca

10.3

BIOLOKE OKSIDO-REDUKCIJE

Oksidacija i redukcija su nerazdvojan, komplementaran proces: u reakciji oksidacije jedne supstancije mora istovremeno da se redukuje druga. Mada je oksidacija prvobitno znaila sjedinjavanje sa kiseonikom, ovaj proces je u organskoj hemiji obuhvatio vie tipova hemijskih promena. Kod svih tipova oksido-redukcije dolazi do prenosa elektrona ili kako se kae redukcionih ekvivalenata. Supstranca koja se oksiduje gubi elektrone, a ona koja se redukuje, prima elektrone. U toku oksido-

redukcije oksidaciono sredstvo prima elektrone i redukuje se, a redukciono sredstvo gubi elektrone i oksiduje se:

Prvobitni pojam oksidacije moe se predstaviti oksidacijom acetaldehida u siretnu kiselinu, gde se broj kiseonikovih atoma poveava za jedan:

Poto kiseonik ima tenju da primi dva elektrona, to je adicija jednog kiseonika ekvivalentna gubitku dva elektrona. Obrnuti proces, gubitak kiseonika, je redukcija. Oksidativan je i proces pri kome organsko jedinjenje gubi vodonik (dehidro-genacija), kao pri oksidaciji etanola u acetaldehid:

Kod dehidrogenacije je prenos elektrona povezan s prenosom vodonika (H). Poto gubitak vodonika, znai i gubitak njegovog elektrona, to je dehidrogenacija oksidativan proces. Oksidaciono sredstvo je, u ovom sluaju, akceptor vodonika. I u jednom i u drugom sluaju dolazi do prenosa elektrona, odnosno kiseonikovih i vodonikovih atoma. Na osnovu gornjeg izlaganja, poveanje pozitivne valence metala je oksidativan proces, jer dolazi do gubitka elektrona: Veina oksidacija u biolokim uslovima se deava uz prenos ekvivalenata od dva elektrona. Enzimi (oksidoreduktaze) koji katalizuju bioloke oksidacije deluju u zajednici sa grupom koenzima, prostetinih grupa ili prenosilaca elektrona. U transportu elektrona od organskih supstrata do kiseonika uestvuju tri glavne grupe oksido-reduktaza. Po redu njihovog uea, to su: Dehidrogenaze koje imaju koenzim NAD ili NADP, tzv. piridin specifine dehidrogenaze. Dehidrogenaze koje sadre FAD ili FMN kao prostetinu grupu, i Citohromi, ija je prostetina grupa neki hem. Primeri PN-specifinih dehidrogenaza opisani su u procesima glikolize i CLK. U respiratornom lancu su zastupljene piridin -nukleotid (PN) specifine dehidrogenaze.

Procesi oksidacije teku u mitohondrijama, koja prima iz citozola tekue obroke supstrata, prerauje ih i oslobaa produkte. Kada radi optimalno, respiratorni lanac mitohondrija lii na tekuu traku u fabrici.

Slika 10.5 - Stacionarno stanje respiratornog lanca

Svaki stepen procesa oksidacije radi konstantnom brzinom, molekuli svakog prenosioca su naizmenino u redukovanom i oksidovanom stanju, da bi se struja elektrona odravala. Proces je dinamian, tako da je u svakom momentu odnos svakog prenosioca u oksidovanom i redukovanom obliku konstantan. Poto svaki prenosilac ima karakteristini apsorpcioni spektar, koji se menja kada on prelazi iz redukovanog u oksidovano stanje, moe da se izmeri redoks-stanje svakog uesnika, kao i njihov redosled. Na slici 10.5 dato je stacionarno stanje respiratornog lanca iz koga se vidi, da se prenosioci, koji se nalaze na poetku lanca, preteno nalaze u redukovanom stanju, a na kraju lanca preovladava oksidovani oblik. Znai da poetni lanovi lako daju elektrone, a oni krajnji ih primaju, sve do kiseonika kao krajnjeg akceptora elektrona.
10.4 REDOKS-POTENCIJALI

Utvrivanje redosleda komponenata respiratornog lanca izvreno je merenjem redoks-potencijala svakog lana. Redoks potencijal je kvantitativna mera sposobnosti jedne supstance da redukcuje drugi. Analogno je izraavanju jaine kiseline na osnovu njenog pK. U sluaju respiratornog lanca, vrednost redoks potencijala odreuje dve veliine: 1) redukujuu sposobnost jednog lana i 2) koliko se energije dobija kod njegovog prelaska u oksidovani oblik. Tenja neke supstance X da daje elektrone, odnosno njen redoks potencijal, moe da se izmeri pomou pogodnog elektrinog kruga. Najjednostavnije je da se dve posude poveu, kao to je na slici 10.6 predstavljeno. U posudi A

se nalazi rastvor supstance X (redukujueg sredstva), a u B rastvor supstance Y, oznaene kao oksidaciono sredstvo, jer moe da prima elektrone. Povezivanjem dve posude, kao to je na slici prikazano, poee da se kreu elektroni iz posude A u B. Struju elektrona e da registruje galvanometar, koji ustvari meri elektromotronu silu (EMS). Ako je poznat apsolutni elektrodni potencijal EA i EB u dva suda, tada e EMS biti jednaka razlici elektrodnih potencijala: E = EA - EB U praksi se uvek mora u polueliji B da uzme poznata referentna elektroda. Obino se uzima standardna vodonina elektroda, koja se sastoji od komadia platine uronjene u 1 M- rastvor H+jona (t.j. HCl). Ona pokazuje redukcioni potencijal reakcije: H22H+ + 2e pod pritiskom vodonika od 1 atmosfere na 25C. Po definiciji potencijal vodonine elektrode pod tim uslovima (pH = 0, 25C,1 atm)7[7] iznosi 0. U sluaju da druga elija (A), lake predaje elektrone vodoninoj eliji, ona ima negativni elektrodni potencijal. Obrnuto, ako ona lake prima elektrone, tada je njen potencijal pozitivniji od vodonine elektrode. U tom sluaju je vodonik redukciono sredstvo i elektroni e tei prema pozitivnoj elektrodi u kojoj e se deavati redukcija. Znai da svaka poluelija moe da se redukuje ili oksiduje u zavisnosti od redokspotencijala druge elije i, naravno, svog potencijala. Izmereni potencijal se izraava kao redoks potencijal i obeleava sa Eh. Treba naglasiti da redoks par: voda/kiseonik: ima vrlo pozitivni standardni redukcioni potencijal od +0,815 V. Voda prema tome ima malu tenju da gubi elektrone i daje molekulski kiseonik. Drukije reeno, kiseonik ima veliki afinitet prema elektronima, koji je vei od biolokih akceptora elektrona kao to su NAD, flavoproteini i citohromi.

Slika 10.6 - Redoks merenje potencijala

U tabeli 10.2 su dati redoks potencijali nekih supstrata i prenosilaca elektrona. Na vrhu liste su oni, koji su najjaa redukciona sredstva, odnosno oni koji lako gube elektrone. Na dnu liste su oni koji lako primaju elektrone. Elektroni e normalno da teku od jednog para na drugi, po redu datom u tabeli. Npr. NAD+ je pogodan akceptor elektrona od piruvata, ali ne od sukcinata. Redosled komponenata respiratornog lancaje u saglasnosti sa ovim vrednostima standardnih redukcionih potencijala i izgleda ovako: NADH Fp UQ b c1 c a a3 Prema tome, respiratorni lanac je neka vrsta kompleksa poluelija razliitog redoks-potencijala, gde elektroni teku od onih sa negativnijim potencijalom prema onima sa pozitivnijim, sve do kiseonika, koji ih prima gradei vodu.

Tabela 10.2 - Standardni redukcioni potencijali nekih biolokih redoks sistema

Veliina redoks potencijala zavisi od temperature, pH i koncentracije X, ili tanije od odnosa koncentracija redukovanog i oksidovanog oblika (X red/X oks.). Kada se ove vrednosti standardizuju: 25C, pH = 7 i 1 M koncentracije X red. i X oks., dobijeni potencijal se naziva standardni redoks-potencijal i obeleava se Eo'. Iz defmicije je jasno da je to srednji potencijal kada se u polueliji nalazi 50% oksidovanog i 50% redukovanog oblika. Na slici 10.7 je prikazan odnos veliine redoks-potencijala (Eh) u zavisnosti od procenta redukovanog oblika u polueliji.
Slika 10.7 - Veliina redoks-potencijala u odnosu na procenat redukcije

riva na slici 10.7 lii na titracionu krivu slabe kiseline za koju vai Henderson-Hasselbalch-ova jednaina:

Poznata Nernstova jednaina redoks potencijala ima isti oblik:

gde je R=8,31 J K-1 mol-1 gasna konstanta, T=temperatura u K, n = broju izgubljenih elektrona pro mol, F=9,65x104 Cmol-1 Faraday-ova konstanta. Zamenom ovih vrednosti u gornju jednainu i prevoenjem u dekadne logaritme, dobija se da je: Vrednosti [Xoks] i [Xred] oznaavaju molarne koncentracije oksidovanog i redukovanog oblika. Pomou gornje jednaine, koristei standardni redoks potencijal i uzimajui stvarni odnos redukovanog i oksidovanog oblika prenosioca elektrona u mitohondrijama moe da se izrauna postojei redoks potencijal. Tako je npr. standardni potencijal citohroma c Eo= +0,25 V, a u mitohondrijama iznosi +0,28 V, jer je odnos oksidovanog citohroma c (75%), prema redukovanom (25%) tri, pa je Eh=+0,25+0,059 log 3 = + 0,25V. Vidimo, ako ima vie oksidovanog oblika, redoks-potencijal daje pozitivniji, ako bi bilo vie redukovanog, bio bi negativniji.
10.5 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU

Za sve svoje ivotne potrebe elija dobija energiju oksidacijom hranljivih sastojaka do CO2 i H20. Tako se oksidacijom glukoze do laktata dobija -197 kJ, a oksidacijom do CO 2 i H20 skoro 15 puta vie, odnosno -2 880kJ: Glukoza 2 laktata G = -197 kJ Glukoza + 6 O2 6CO2 + 6H2O G = -2880 kJ Pod aerobnim uslovima se, dakle, dobija daleko vie energije, jer su se svi vodonikovi atomi glukoze oksidovali u H2O. Oksidativna razgradnja ili respiracija odigrava se u tri stupnja, kao to smo u ranijim izlaganjima videli, a to su: Nastajanje acetil-Koenzima A oksidativnom razgradnjom piruvata, masnih i aminokiselina, Oksidacija acetil-ostatka do CO2 i etiri para vodonika u Krebs-ovom ciklusu i Oksidacija etiri para vodonika, koji su se vezali za NAD i redukovali ga u NADH, prenoenjem njegovih elektrona u respiratornom lancu sve do kiseonika.

Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veliini redoks-potencijala (Eh) , broju prenesenih elektrona (n) i konstanti F (Faraday-eva konstanta): G = -nFEh ili ako uzmemo standardne uslove: G'= -nFE' Pomou ove jednaine moe da se izrauna promena slobodne energije za svaki stupanj prenosa elektrona u respiratornom lancu, polazei od supstrata pa sve do kiseonika. Na slici 10.6 se vidi kako je ukupna promena slobodne energije oksidacije NADH, koja iznosi 220 kJ, rasporeena na pojedine prenosioce elektrona. Energija se postupno oslobaa u vie paketa, koji su negde vei (strmiji), a negde manji. Energija oksidacija se ne oslobaa u vidu toplote, jer se svi procesi u eliji (odnosno u mitohondrijama) odigravaju na konstantnoj temperaturi. Ova energija se ugrauje u jedan endergonski proces, u kome iz adenozin difosfata i neorganskog fosfata (Pi) nastaje adenozin-trifosfat (ATP): ADP + Pi ATP + H2O G = + 31kJ Ovu sintezu katalizuju enzimi, koji se nalaze u unutranjoj membrani mitohondrija, a zovu se adenozin-trifosfataze. Pojavu, da je korienje energije biolokih oksidacija povezano sa fosforilacijom opazili su Warburg i Christian 1939 g. Ovaj proces se zove oksidativna fosforilacija. Ona moe da se odigrava na nivou supstrata i u respiratornom lancu. Pomou gornje reakcije se slobodna energija oksidacija hvata i uva vezana u obliku ATP-a. U eliji centralno mesto u ekonomisanju energijom ima ATP. To je jedino jedinjenje, koje preuzetu energiju moe dalje da preda endergonskim reakcijama. Povezivanje egzergonskih s endergonskim reakcijama zove se u biohemiji kuplovanje. Sistem ATP/ADP povezuje procese u kojima se oslobaa energija, s onima, koji je troe. U respiratornom lancu je na tri mesta promena slobodne energije prenoenja, elektrona dovoljno velika, da moe da obezbedi energiju za

sintezu jednog mola ATPa To su mesta fosforilisanja. Na drugim mestima u lancuje promena slobodne energije relativno mala i moda nije dovoljna za sintezu ATP-a. Tri mesta fosforilisanja se vide na slici.
Slika 10.8 - Oslobaanje energije tokom prenosa dva elektrona u respiratornom lancu

Belitser je prvi primetio da, kada se meri potronja kiseonika u toku disanja homogenata jetre u prisustvu supstrata (npr. piruvata), dodani neorganski fosfat prelazi u organski, vezan za ATP. Eksperimentalno je utvreno da je odnos nastalog ATP-a po atomu utroenog kiseonika (P/O) u proseku 3. Na taj nain je potvreno da u respiratornom lancu postoje tri mesta na kome se dobija energija. U tabeli 10.3 je dat odnos P/O za svaki od stepena oksidacije piruvata u ciklusu limunske kiseline.
Tabela 10.3 - P/O za svaki stepen oksidacije piruata u ciklusu limunske kiseline

Iz tabele se vidi da oksidacijom piruvata nastaje 15 mola ATP-a, a zato je potrebna energija od 15 x 31 kJ = 465 kJ. Oksidacijom piruvata do CO 2 i H2O oslobodi se 1190 kJ, od kojih se sauva u obliku ATP-a 465 kJ odnosno 39%. U toku kompletne oksidacije glukoze do CO 2 i H2O u procesu glikolize i CLK nastaje 36 mola ATP-a: U procesu glikolize:
Glukoza+2 Pi+2 ADP+2 NAD+ 2 piruvata+2 NADH+2 H++2 ATP+2 H2O

U ciklusu limunske kiseline: 2 piruvata+5 O2 + 30 ADP + 30 Pi 6 CO2 + 30 ATP + 34 H2O Pored toga nastaju jo 4 ATP-a oksidacijom dva molekula NADH, koji se stvara kod aerobnog prelaenja glukoze u piruvat: 2 NADH+2 H++O2+4 Pi+4 ADP 2 NAD++4 ATP+6 H2O Iskorienje promene slobodne energije, koja se dobija oksidacijom glukoze (2880kJ) iznosi 39%.
10.6 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE

Videli smo da se znatan deo slobodne energije oksidacija moe da sauva u obliku ATP-a. Da spomenemo da postoji jo jedan alternativni proces, koji

troi energiju, a to je prenos katjona kroz unutranju mitohondrijalnu membranu. Postoje takoe i drugi putevi koji kompetiraju sa fosforilacijom ATP-a. Jedan od njih je prenoenje vodonika od NAD + na NADPH. U svim tim sluajevima mora da postoji neki mehanizam pomou koga se slobodna energija oksidacija prevodi u druge oblike energije. Mehanizam nastajanja ATP-a u oksidativnom stupnju glikolize objanjenje pre 50 godina. To je primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata (slika 10.7). Bitnu ulogu u ovom procesu imaju SH-grupe enzima, gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. Oksidacijom SH grupe nastaje tio-acilna veza RCO~ S E, koja je bogata energijom (~). Ona se u prisustvu neorganskog fosfata cepa u drugi energetski bogati intermedijer R-CO-P (1,3-difosfoglicerat), koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Ukupna reakcija je egzergonska. Mehanizam oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu objasnio je Mitchel, za ta je dobio Nobelovu nagradu 1978 g. Ona se odigrava u unutranjoj membrani mitohondrija, pod katalitikim dejstvom kompleksa adenozin-trifosfataza. Oksidativna fosforilacija u mitohondrijama je vrlo osetljiv proces, za koji je neophodno da je unutranja membrana mitohondrija intaktna. Onaje vrlo osetljiva na specifine inhibitore npr. 2,4-dinitrofenol. Ovi inhibitori onemoguuju povezani rad oksidacije sa fosforilacijom i zato se nazivaju dekopulatori oksidativne fosforilacije. Oni takoe inhibiraju bubrenje izolovanih mitohondrija u prisustvu ATPa. Mitchel-ovo objanjenje oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu polazi od injenice da se pri prenoenju elektrona od vodonikovih atoma, stvaraju protoni: 2H 2H+ + 2e Poto je unutranja membrana mitohondrija nepermeabilna za protone stvara se gradijent protona, koji aktivira enzime sinteze ATP-a, tako da nastaje ATP. Protoni se pojavljuju u respiratornom lancu na svakom mestu, gde je prenos vodonika povezan sa prenosom elektrona (slika 10.8). Oni se pojavljuju u jednom pravcu: Npr: FADH2 + 2Fe3+ FAD + 2Fe2++2H+ a troe se u suprotnom: 2Fe2++ O2+2H+ 2 Fe3++2 H2O

Slika 10.9 - Gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenaza (primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata)

Slika 10.1 aparata 0Pre

Ako procesi u respiratornom lancu teku od jedne strane unutranje membrane prema drugoj, onda se najednoj deava potronja protona, a na drugoj njihovo otputanje. Na slici 10.10 je pokazano kako u toku oksidacije NADH respiratorni niz tri puta savija, sa jedne na drugu stranu membrane. Pri tome se tri para protona potroe na strani okrenutoj matriksu, a izbace se na spoljnu stranu. Rezultat ovakvog kretanja protona je poveanje pH (suviak OH-) na strani matriksa, a na spoljnoj stran membrane smanjenje pH (viak H+) Mitchel je pomou osetljivih registrovao ove promene pH.

Rezultat oksidacije jednog NADH je prenos 6H+ od unutranje strane membrane prema spoljnoj. SH2 na slici 10.9 oznaava oksidaciju sukcinata, koja se odigrava u dva prelaenja etiri protona. Zbog ovakvog kretanja protona od jedne na drugu stranu membrane stvara se gradijent elektrona preko membrane:

Svaki gradijent stvara silu, koja tei da tera protone natrag u matriks (protonmotorne i elektromotorne sile). Mitchel je dokazao da gradijent protona daje energiju za nastajanje ATP-a.

10.7 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA

Unutranja membrana nije permeabilna za sve rastvorne supstance, i zbog toga je njihova koncentracija unutar matriksa vea, a brzine njihovih reakcija su vrlo velike. Meutim, mitohondrije moraju da budu na neki

nain povezane sa svojom intracelularnom okolinom i zato postoji selektivni transport kroz unutranju membranu. Spoljna membrana je permeabilna za sve molekule, izuzev onih najveih. Selektivni transport kroz membranu odigrava se posredstvom permeaza ili prenosioca, koji je specifian prema supstratu koji prenosi ili nekoj njegovoj strukturnoj osobini. Brzina prenosa, pored toga, slino brzini enzimskih reakcija dostie maksimum kod jedne odreene koncentracije supstrata koji prelazi. Selektivni transport je osetljiv na specifine inhibitore. Neke rastvorene supstancije kao to su: piruvat, masne kiseline i ketonska tela, koje su osnovni supstrat mitohondrijalnih oksidacija, prolaze kroz unutranju membranu bez specifinog prenosioca. Ove monokarbonske kiseline prolaze u obliku nedisosovanih molekula: Nedisosovani molekuli ovih kiselina ne utiu na jonsku ravnoteu membrane i, poto se potpuno oksiduju do CO2 i H2O, one ne utiu ni na osmotsku ravnoteu. Dikarbonske i trikarbonske kiseline ciklusa limunske kiseline (CLK) ne prolaze slobodno kroz unutranju membranu, kao monokarbonske kiseline. Poto su one jae kiseline, nalaze se uglavnom u obliku jona. One, dakle, moraju da se transportuju u obliku svojih anjona. Da bi se odrala elektroneutralnost membrane, mora jedan drugi anjon da se kree u suprotnom pravcu. Na slici 10.11 je prikazan transport intermedijera CLK i fosfata kroz unutranju membranu Slika mitohondrija. U ovom sluaju je fosfat 10.1 1suprotni anjon koji neutralie prolaz malata i sukcinata. Fumarat i Tran oksalacetat ne mogu da prou kroz unutranju mitohondrijalnu sport membranu. Citrat, izo-citrat i -ketoglutarat, takoe, prolaze kao anjoni. Njihov suprotni anjon je malat, a ne fosfat. Videli smo da je dobijanje ATP-a u mitohondrijama jedna od njihovih primarnih funkcija. Zbog toga je ulaenje ADP-a u

mitohondrije i izlaenje ATP-a iz mitohondrija vaan proces. Pokazano je da se i on odigrava posredstvom specifinih permeaza (prenosilaca) osetljivih na ihibitor atraktilozid. I ovaj prenosni sistem radi na principu suprotnog jona. Ovde se reciprono pomeraju dva anjona ADP3- u mitohondrije, a ATP4- iz mitohondrije u odnosu 1:1. Jedan negativan naboj vie ATP-u kompenziran je potencijalnim gradijentom protona, odnosno izlaenjem H+. Zbog ovog recipronog pomeranja koncentracija ADP+ATP unutar mitohondrija se odrava na konstantnom nivou. Unutranja membrana mitohondrija je nepermeabilna prema katjonima (Na+,K+ ili Mg2+) i anjonima (Cl, Br, NO3). Vrlo mnogo je studiran uticaj Ca2+ jona, koji ubrzava disanje mitohondrija, a spreava sintezu ATP-a. On odvaja prenos elektrona od oksidativne fosforilacije (dekopulator). Zapaeno je da dolazi do taloenja kalcijum fosfata u matriksu, koji se vidi pod elektronskim mikroskopom. Poto inhibitori prenosa elektrona (npr. CN) inhibiraju i ulaenje Ca2+ u mitohondrije, to je dokaz da je to aktivni proces, energetski zavisan od sinteze ATP-a. U odsustvu kiseonika ili ATP-a, Ca2+joni se ne nagomilavaju u matriksu. I drugi katjoni (Na+ i K+) mogu aktivno da se nagomilavaju u mitohondrijama, samo je njihov transport neznatan u odnosu na Ca2+. U svakom sluaju prenos katjona i oksidativna fosforilacija su dva alternativna procesa, koja troe energiju disanja.

10.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM

Unutranja membrana je nepermeabilna za: NAD+, NADH, koenzim-A i acil koenzim A. Ova jedinjenja se nalaze i u matriksu i u citoplazmi odvojeni unutranjom membranom. Ona se, dakle, nalaze u dva rezervoara (pool-a), intra- i ekstra-mitohondrijalnom pool-u. Vrlo esto je potrebno da ova jedinjenja preu iz jednog rezervoara u drugi. U ovakvim situacijama postoje putevi, koji zaobilaze nepermeabilnost membrane prema NADH, acetil i acil-koenzima A. Ovi putevi se nazivaju shuttle (atl) sistemi. Oni povezuju tri glavna metabolina puta:

glikolizu, oksidaciju i sintezu masnih kiselina.

Slika 10.12 - Glicerolfosfatni i malatni zaobilazni put (shuttle) prenoenje redukcionih ekvivalenata (NADH) iz citoplazme u mitohondrije

Kada se poveaju zalihe NADH u citoplazmi, njegovi redukcioni ekvivalenti (H), prenose se u mitohondrije pomou glicerol-fosfatnog puta. Ovaj zaobilazni put ide tako, da NADH prvo reaguje sa dihiroksiaceton-fosfatom, koji preuzima reduk-cione ekvivalente

prelazei u glicerol-3-fosfat. dehidrogenaza:

Reakciju

katalizuje

glicerol-fosfat-

Slika 10.13 - Acetil-koenzim A zaobilazni (shuttle) sistemi

Nastali glicerol-3-fosfat prolazi kroz unutranju membranu i dejstvom mitohondrijalnog enzima (glicerol-3-fosfat dehidrogenaze) prelazi ponova u dihidroksiaceton--fosfat. Svoje redukcione ekvivalente je predao flavoenzimu i oni e se oksidovati do H 20. Ponovo nastali dihidroksiacetonfosfat izlazi iz mitohondrija i moe ponova da prenese vodonik citoplazmatskog NADH (slika 10.12) Ovaj zaobilazni put unosi redukcione ekvivalente iz citoplazme u mitohondrije, a ne u suprotnom smeru. Za prenoenje redukcionih ekvivalenata sa NADH iz mitohondrija u citoplazmu i obrnuto, znai koji radi reverzibilno, postoji malatni shuttle.

Dejstvom citoplazmatine malat-dehidrogenaze, NADH predaje vodonikove atome oksalacetatu, koji se redukuje u malat. Malat ulazi u mitohondriju, pomou specifinog prenosioca i prelazi dejstvom mitohondrijalne malatdehidrogenaze ponova u oksalacetat. Unutar mitohondrija oksalacetat se transaminacijom prevodi u aspartat, koji moe da proe membranu preko specifinog prenosioca. Slina transaminaza se nalazi i u citoplazmi.Malatni Shuttle zbog toga radi u oba pravca. Oksidacija masnih kiselina, koje se mobilizuju iz adipoznog tkiva, deava se u mitohondrijama. Da bi se oksidovale, one se prvo aktiviu dejstvom tiokinaze, koja se nalazi na spoljnoj membrani mitohondrija. Aktivne masne kiseline vezane za koenzim A ne mogu da prou unutranju membranu. Zaobilazni put prenoenja viih masnih kiselina, karnitinski shuttle prikazanje na slici 10.13. U ovom zaobilaznom putu dejstvuju dve acil-transferaze, koje prenose kiselinski ostatak masne kiseline sa koeazima A na karnitin. One se nalaze sa svake strane unutranje membrane

Prenoenje acetil-koenzima A iz mitohondrija u citoplazmu, gde se odigrava sinteza masnih kiselina, omoguava citratni shuttle. Unutar mitohondrija dejstvom ci-trat-sintaze, acetil-koenzim A se kondenzuje s oksalacetatom gradei citrat. Citrat izlazi iz mitohondrija pomou specifinog prenosioca. U citoplazmi citrat predaje acetil-ostatak koenzimu A dejstvom specifine ligaze, i ostaje oksalacetat (slika 10.13)

UKRATKO: Oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. Mitohondrije imaju dve membrane, spoljnu i unutranju. Spoljna je permeabilna za veinu niskomolekulskih jedinjenja. Unutranja gradi mnogobrojne uzdune nabore (kriste) i zbog toga joj je povrina jako velika. Unutranja membrana obrazuje dva unutranja prostora: matriks i intermolekulski prostor. U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. Oni katalizuju veinu reakcija CKL, -oksidaciju masnih kiselina, neke stepene glukoneogeneze i metabolizam aminokiselina. U unutranjoj membrani mitohondrija smetene su sve vane dehidrogenaze, svi citohromi i faktori koji uestvuju u sintezi ATPa.

Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veliini redoks-potencijala, broju prenesenih elektrona i Faradejevoj konstanti. U mehanizmu nastajanja ATP-a bitnu ulogu imaju SH-grupe enzima gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. Oksidacijom SH-grupa nastaje tio-acilna veza koja je bogata energijom. Ona se u prisustvu neorganskog fosfora cepa u 1,3-difosfoglicerat koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Dobijanje ATP-a je primarna funkcija mitohondrija.

BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TENOSTI I ORGANA

11.1

BIOHEMIJA KRVI

Krv je viskozna tenost koja se sastoji od elija i plazme. Na eritrocite otpada vie od 99% elija; to znai da leukociti nemaju praktino nikakvog udela u fizikim osobinama krvi. Plazma je deo ekstracelularne tenosti, a tenost u elijama je deo intracelularne tenosti. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi ine elije. Ako, dakle, kaemo da neko ima hematokrit 40, to znai da 40% volumena krvi ine elije, a ostakat od 60% ini plazma. Hematokrit bitno utie na viskozitet krvi, to je on vei to je vea viskoznost. Na viskoznost krvi utiu i koncentracija i vrste belanevina u plazmi. Plazma je deo vanelijske tenosti. Ona je gotovo identina intersticijskoj tenosti koja se nalazi izmeu elija u tkivima, no meu njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belanevina, dok intersticijska tenost ima oko 2% proteina. Belanevine plazme dele se na albumin, globuline i fibrinogen. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. Taj pritisak, nazvan koloidno-osmotski pritisak, spreava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa, beta i gama. Alfa-globulini i beta-globulini obavljaju u cirkulaciji razliite funkcije: veu se sa drugim supstancama i tako ih prenose, predstavljaju supstrate iz kojih nastaju druga jedinjenja, prenose se kao belanevine iz jednog dela tela u drugi. Gama-globulini, a donekle i beta-globulini, imaju posebnu ulogu u odbrani organizma od infekcija, jer grade veinu antitela. Antitela tite organizam od infekcija i toksinih agenasa te ga na taj nain ine imunim. Fibrinogen je u plazmi veoma vaan za procese zgruavanja krvi. Krv je prenosioc hranljivih supstanci, elijskih ekskreta, hormona, elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina, koji tkivima donosi kiseonik iz plua. Sinteza hemoglobina poinje u eritroblastima i nastavlja se u normoblastima. ak i mladi eritrociti, poto napuste kotanu sr i preu u krvotok, stvaraju jo nekoliko dana hemoglobin. Budui da je gvoe vano za sintezu hemoglobina, mioglobina i drugih supstanci kao to su citohromi, citohrom-oksidaza, peroksidaza i katalaza potrebno je razumeti kako se gvoe iskoritava u organizmu. Ukupna koliina gvoa u telu iznosi oko 4 gr. priblino 65% tog gvoa nalazi se u hemoglobinu, oko 4% ima ga u mioglobinu, 1% u razliim jedinjenjima koja sadre hem i koja kontroliu intracelularnu oksidaciju, 0,1% u transferinu u plazmi, a 15 do 30% usladiteno je uglavnom u obliku feritina. Gvoe se nakon apsorpcije iz tankog creva vee odmah za beta-globulin transferin kojim se prenosi u plazmu. Gvoe je veoma labavo vezano za globulin pa se

lako moe predati bilo kojoj eliji u telu. Viak gvoa moe se uskladititi u svim elijama, naroito u elijama jetre gde ga ima oko 60%. U elijama se gvoe vee sa apoferitinom s kojim gradi feritin. Protein apoferitin ima veliku molekulsku teinu te se za njega mogu vezati bilo male bilo velike koliine gvoa. To gvoe odloeno u feritnu, zove se rezervno gvoe. Kad je ukupna koliina gvoa u telu vea od koliine koju moe primiti feritin, ono se skladiti u veoma teko rastvorljivom obliku zvanom hemosiderin. Kad eritrociti proive svoj vek i raspadnu se, elije EPR fagocituju osloboeni hemoglobin, iz kojeg se zatim otputa gvoe. To se gvoe ili ponovo skladiti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. Eritrociti posle prelaska iz kotane sri (u kojoj nastaju) u krvotok ive 120 dana i potom se raspadaju. Starenjem eritrocita njihova membrana slabi, kad postane veoma krhka, ona moe prsnuti pri prolasku kroz neko sueno mesto u cirkulaciji. im se hemoglobin oslobodi iz eritrocita on se odmah fagocituje i razgradi. Gvoe se transferinom prenosi bilo do kotane sri gde slui za sintezu novih erotrocita, bilo u jetru gde se skladiti u obliku feritina. Hem se u elijama EPR pretavara u nekoliko faza u uni pigment bilirubin koji se zatim otputa u krv i putem jetre izluuje u u. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Najei uzroci anemije su: a) gubitak krvi, b) aplazija kotane sri, c) poremeaji u sazrevanju eritrocita, d) hemoliza eritrocita koja moe nastati zbog: trovanja lekovima; naslednih bolesti; fetalne eritroblastoze. U tekim anemijama viskoznost krvi se jako smanjuje. Pojavljuje se hipoksija. Sve to dovodi do poveanog optereenja srca. Leukociti su pokretne jedinice zatitnog sistema u telu. Delom nastaju u kotanoj sri, a delom u limfnim vorovima (limfociti); nakon toga prenose se krvlju u razliita podruja tela u kojima e se iskoristiti. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti, polimorfonuklearni eozinofilni leukociti, polimorfonuklearni bazofilni leukociti, monociti i limfociti. U krvi ima i mnogo trombocita; to su delovi este vrste leukocita, megakariocita. Sve tri vrste polimorfonuklearnih leukocita pokazuju zrnastu strukturu, zbog ega se nazivaju granulocitima. Granulociti i monociti tite organizam od uzronika zaraza fagocitozom. Jedan oblik delovanja limfocita je prianjanje uz tetne uzronike i njihovo razaranje; ta uloga pripada imunolokom sistemu. Konano, trombociti pokreu mehanizam zgruavanja krvi. Svaka od tih funkcija na svoj nain doprinosi zatiti organizma. Osim leukocita, znaajan doprinos odbrani organizma daje retukilo-ednoplazmatini sistem, koga ima svuda po telu. U EPR sistemu sreemo dve vrste elija: a) one koje potiu uglavnom od monocita te su

poveanjem svog volumena postale tkivni makrofagi; ima ih u razliitim tkivima, a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. b) Limfocitne elije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatina tkiva, kao to su limfni vorovi. Leukociti imaju znaajnu ulogu u upalnim procesima. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oteenje. Kad doe do oteenja, iz oteenog tkiva oslobaa se u okolnu tenost histamin i drugi humoralni faktori. To poveava lokalni protok krvi i propustljivost kapilara, to uzrokuje izlaenje velike koliine tenosti i proteina u tkivo, te se stvaraju lokalni edemi. Jedna od prvih posledica upale je ograivanje oteenog podruja, to oteava irenje bakterija. Kad doe do oteenja neutrofili se kreu ka oteenom podruju. Prvo se prilepe za zid oteenog kapilara, zatim dolazi do hemotaksije neutrofila prema oteenom podruju. To se u krvi manifestuje poveanjem broja leukocita, nastalo kliniko stanje naziva se leukocitoza. Kad u kotanoj sri, zbog lekova ili ozraenja nakon eksplozije atomske bombe, prestane stvaranje leukocita nastaje kliniko stanje nazvano agronulocitoza, ako se ne lei, ovek najee umire veoma brzo. Leuhemijom se oznaava veoma povean broj leukocita u krvi. Do neobuzdanog stvaranja leukocita moe doi zbog maligne mutacije elija mijelogenog ili limfogenog reda. Leuhemije se obino dele u dve glavne grupe: limfatike leuhemije i mijeloike leuhemije. Prva je posledica metastatikog rasta leuhemikih elija na neuobiajenim mestima u telu. Leuhemike se elije u kotanoj sri mogu tako brzo deliti da prodiru u okolnu kost koja zbog toga postaje lako lomljiva..bez obzira na to potiu li iz kotane sri ili iz limfnih vorova, gotovo sve leuhemije zahvataju slezinu, limfne vorove, jetru i druge dobro prokrvljene delove tela. U tim podrujima elije brzo rastu i prodiru u okolno tkivo, to dovodi do njegovog razaranja. Za organizam je moda najvanija posledica leuhemije da maligne elije iskoriavaju za svoj rast goleme koliine metabolikih suptrata. Leuhemino tkivo stvara tako brzo nove elije da mu je potrebna silna koliina hranljivih supstanci, naroito aminokiselina i vitamina. Zato dok leukemino tkivo raste, druga propadaju, to u krajnjem dovodi do smrti.
11.2 BIOHEMIJA BUBREGA

Bubreg je vrlo vaan organ za ivot. Nalazi se retroperitonealno u lumbalnom predelu. Dug je oko 11 12 cm, irok 5 cm, debljine oko 3 cm, a teak oko 120 200 grama, Celi bubreg obavijen je vezivnom aurom oko koje je sloj masnog tkiva koji ga uvruje.

Slika 11.1 - Bubrezi

Bubreg je graen od kortikalne (cortex, bubrena kora) i medularne (medula, sr) supstance. Bubrena medula sastavljena je od bubrenih piramida s vrhovima prema hilusu, a izmeu piramida nalaze se izdanci kortikalne mase. U piramidama se nalaze bubreni kanalii koji zavravaju na vrhu u papili kanaliem sa sitnim otvorom. Bubrena kora je graena od ukaste supstance. U njoj su crvenkasta Malpighijeva teleca sastavljena od spleta kapilara koje tvore glomerule i Bowmanove aure koja obavija glomerule. Splet kapilara sastoji se od dovodne arteriole (vas afferens) i odvodne arteriole (vas efferens). Iz glomerula izlazi proksimalni tubul. Iz kore tubul silazi i nastavlja se u Henleovu petlju koja kroz kortikalni izdanak ulazi u piramidu medule. Henleova petlja je na silaznom kraku ua, a na uzlaznom ira. Uzlazni krak se vraa u koru i nastavlja u zavinuti tubul, distalni tubul, a ovaj ulazi u kanali koji u vrhu piramide prelazi u ductus papilaris. Glomerul zajedno s tubulima ini nefron.

Slika 11.2 - Nefron

U proksimalnim tubulima epitelne elije imaju etkast pokrov (Brush border) koji je bogat enzimima (GGT, AAP, AP). U patolokim stanjima prelazak tih enzima u mokrau i kao rezultat toga pojaana enzimurija imaju dijagnostiko znaenje, jer ukazuju na bubreno oteenje. 11.2.1 FUNKCIJA BUBREGA Osnovna funkcija bubrega je uklanjanje nepotrebnih i zadravanje supstanci potrebnih organizmu. Preko bubrega se obavlja: eliminacija vode, eliminacija soli, eliminacija neisparljivih produkata metabolizma azotovih jedinjenja, metabolizma, prevenstveno

eliminacija tetnih i organizmu stranih supstanci, npr. stranih proteina, boja, lekova, otrova, zadravanje supstanci potrebnih organizmu: krvnih proteina, glukoze, elektrolita, aminokiselina itd., stvaranje amonijaka. Sve to obavljaju funkcionalno sposobni glomeruli i tubuli bubrega. Prolaskom kroz bubrege krvna se tenost proiava (odatle i pojam klirensa), od nepotrebnih i tetnih supstanci.

Ultrafiltracijom u glomerulima stvara se tzv. primarni urin prelaskom vode i niskomolekularnih jedinjenja koji se stvaraju tokom metabolikih procesa. Na taj se nain izluuju iz organizma neki lekovi i otrovi. Zbog veliine molekule, proteini normalno ne prolaze glomerularni filtar, osim tragova proteina relativne molekularne mase manje od 70 000. U bubrezima se nadalje regulie ekskrecija katjona i anjona te stvara amonijak u tubularnom epitelu. Na taj nain bubrezi sudeluju u sledeim, za ivot organizma vanim procesima: 1) U uklanjanju toksinihsupstanci i otpadnih produkata metabolizma, 2) U regulaciji ravnotee vode i soli, a time i u odravanju osmotske ravnotee izmeu krvne tenosti i tkiva 3) U regulaciji acidobazne ravnotee. 11.2.2 FUNKCIJA GLOMERULA Ultrafiltracijom krvne tenosti u glomerulima stvara se glomerularni filtrat ili primarni urin. Taj se proces filtracije vri pod odreenim pritiskom. Ovaj pritisak, koji se naziva efektivni filtracioni pritisak, rezultat je krvnog pritiska u glomerularnim kapilarama, s jedne strane, i koloidnog osmotskog pritiska krvne plazme te pritiska u Bowmanovoj kapsuli, s druge strane. Na glomerularnu filtraciju utiu, osim filtracionog pritiska, filtraciona povrina preko koje se filtracija vri (normalno 1,56 m 2) i minutni volumen krvnog protoka kroz bubrege (normalno oko 700 ml krvne plazme, odnosno 1200 ml krvi na 1,73 m 2 povrine tela). Filtraciona povrina zavisi od broja glomerula koji su u odreenom asu u funkciji, jer je obino samo deo od ukupnog broja glomerula u funkciji. Zato je filtraciona povrina promenjiva i prilagoava se potrebama vee ili manje filtracije. Kada su svi navedeni faktori normalni, glomerularna filtracija kree se izmeu 2 i 2,17 ml/s (120 do 130 ml/min), tj. toliko se stvara glomerularnog filtrata u 1 sekundi. U sluajevima kada je neki od spomenutih faktora promenjen, javljaju se poremeaji koji obino rezultiraju smanjenjem glomerularne filtracije. Zato se ona javlja u stanjima kakva su glomerulonefritis, lezije bubrega i nefroskleroza, koja izazivaju morfoloke promene, zbog ega se smanjuje filtraciona povrina. Smanjenje glomerularne filtracije zbog snienog efektivnog filtracionog pritiska nalazi se u stanjima praenim dehidracijom ili hemokoncentracijom te u izrazito snienom krvnom pritisku. Takva su stanja: ok, srane bolesti, hemoragija, teke opekotine, teki prolivi ili povraanja itd. Zbog smanjene glomerularne filtracije manje se izluuju otpadni produkti metabolizma iz organizma, to uzrokuje njihovo zadravanje ili retenciju. Kako se urinom uklanjaju produkti metabolizma azotnih jedinjenja,

upravo je najizraenija retencija tih jedinjenja (ureja, kreatinin, mokrana kiselina ili uopteno NPNazot). 11.2.3 FUNKCIJA TUBULA Filtracijom stvoreni primarni urin prolazi kroz tubule. Prolaskom kroz bubrene tubule iz glomerularnog filtrata se reapsorbuje oko 99% vode, tako da od 125 ml primarnog urina u mokranu beiku dospeva samo oko 1 ml konanog urina u minuti, ili 0,017 ml/s. Oko 80% vode koja ulazi u tubule reapsorbuje se u proksimalnom delu tubula, u silaznom delu Henleove petlje, izoosmotski u toku reapsorpcije raznih niskomolekularnih supstanci. To je tzv. obligatna reapsorpcija vode, a ostatak od oko 19% reapsorbuje se pod uticajem antidiuretskog hormona. Ova reapsorpcija moe varirati i naziva se fakultativna reapsorpcija. Obligatna reapsorpcija vode odreena je reapsorpcijom krutih supstanci, ona je konstantna, a od fakultativne reapsorpcije zavisi stvaranje urina sa specifinom teinom veom od krvne plazme, jer je ona varijabilna i regulie se fiziolokim potrebama organizma. Sekrecija antidiuretskog hormona iz zadnjeg renja hipofize pod kontrolom je hipotalamusa, pa povrede hipofize ili hipotalamusa mogu smanjiti njegovo luenje i, zbog toga, sposobnost tubularnog epitela da fakultativno reapsorbuje deo tenost, to dovodi do pojave poliurije, tj. izluivanja veih koliina urina nego to je normalno. Smanjenje fakultativne reapsorpcije usled smanjenog delovanja antidiuretskog hormona rezultira luenjem urina manje specifine teine, hipostenurijom. Pri potpunom pomanjkanju antidiuretskog hormona izostaje potpuno fakultativna reapsorpcija u tubulima, te se lue velike koliine, u ekstremnim sluajevima i do 30 L urina na dan, specifine teine jednake krvnoj plazmi. Izluivanje takvog urina naziva se izostenurija. To se nalazi u bolesti nazvanoj diabetes insipidus. Osim vode, u tubulima se reapsorbiraju i druge supstance sadrane u primarnom urinu. U proksimalnim tubulima reapsorbuju se natrijum, kalijum, hloridi, fosfor, aminokiseline, glukoza i neki druge supstance. U distalnim tubulima reapsorbiraju se hloridi, kalcijum, dok se neke supstance i secerniraju, kao kalijum, stvoreni amonijak, a tu se vri i izmena jona i zakieljavanje urina. Na taj nain bubreg regulie koncentracije mnogih supstanci u krvi. Glukoza se u proksimalnim tubulima reapsorbuje do koncentracije od oko 10 mmol/L (180 g/dl) u krvi, tj. oko 1,22 do 1,28 mmol (220 230 mg) u minuti, to predstavlja bubreni prag za glukozu. Aminokiseline i joni se veim delom reapsorbuju, ureja oko 40%, a neke otpadne i tetne supstance se uopte ne reapsorbuju, nego potpuno prelaze u konani urin, ak se neke (neki lekovi, boje) i secerniraju u tubulima, to se obino odigrava u distalnim tubulima.

Konani produkt svih tih procesa u bubrezima je izluivanje oko 1 do 2 litre konanog urina sa oko 60 g suve supstance (ureja, NaCl, soli kalija i kalcija, kreatinin, urati i dr.). Bubreg ima i endokrine funkcije, jer se u njemu stvaraju ili aktiviraju neki hormoni. U bubregu se stvaraju renin, prostaglandini i eritropoetin. Renin i prostaglandini sudeluju u regulaciji krvnog pritiska. U kori bubrega stvara se i kalikrein koji deluje na kininogenski supstrat pa nastaje kalidin, spoj vazodilatatorskog i natriuretskog djelovanja, a kalikrein je u vezi i s reninangiotenzin sistemom koji utie na aldosteron i time na koncentracije natrijuma i kalijuma u plazmi. Prostaglandini se stvaraju u bubrenoj meduli i deluju takoe vazodilatatorski snizujui krvni pritisak, a deluju i na stvaranje renina. Eritropoetin pospeuje proliferaciju i sazrevanje elija crvene krvne loze u kotanoj modini. Zbog toga se esto kod insuficijencije bubrega javlja i anemija. Nadalje u bubregu se razgrauju inzulin, glukagon i aldosteron, a u bubregu se takoe stvara 1,25 (OH)2D3, aktivni oblik vitamina D. Konaan sastav plazme i urina kod bubrenih bolesti zavisi od odnosa izmeu oteenih glomerula i tubula i od broja oteenih nefrona. Kad imamo: A ) Smanjenu funkciju glomerula a normalnu funkciju tubula

Kod osoba sa niskom glomerularnom filtracijom moglo bi biti stimulisano izluivanje ADH. Kada ADH deluje na distalni nefron, moe se reapsorbovati relativno vie vode nego rastvorenih supstanci; time se umanjuje zapremina i stvara se urin s mnogo veim osmolalitetom nego to ga ima plazma. Visoka osmolalnost urina potie uglavnom od supstanci na koje tubuli aktivno ne deluju. Na primer, koncentracija ureje je mnogo vea u urinu nego u plazmi. Takva e reakcija distalnog dela nefrona biti samo u prisustvu ADH. Udeo izluivanja ureje i kreatinina zavisi od brzine glomerularne filtracije. Kad brzina filtracije nije u ravnotei s brzinom produkcije ovih supstanci, njihova koncentracija u plazmi e se poveati. Pri razgradnji elija oslobaaju se fosfat i urat, koncentracije u plazmi im rastu jer se abnormalno malo izluuju filtracijom. Do proksimalnih tubula stie ih manje, a ta se koliina moe reapsorbovati. Kad je smanjena zapremina filtrata dolazi do reapsorpcije natrijuma sa izoosnotskim mehanizmima, pa ga se manje moe zameniti sa kalijumovim ili vodonikovim jonima. To ima dve vane posledice: Smanjenje izluivanja vodonikovih jona u celom nefronu. Poto se bikarbonat moe sauvati samo uz izluivanje vodonikovih jona smanjie se udeo bikarbonata u plazmi.

Smanjenje izluivanja kalijuma u distalnom nefronu, to ima za posledicu zadravanje kalijuma. Kalijum sei dalje moe reapsorbovati proksimalno. Luenje aldosterona u sistemu bie maksimalno samo kada nisku glomerularnu filtraciju prati smanjen protok krvi u bubrezima. U takvim se sluajevima u distalnom nefronu reapsorbuje gotovo sav natrijum u zamenu za kalijumove i vodonikove jone, te u urinu ostane malo natrijuma. Zbog toga e rezultati analiza venske plazme i mokrae iz obolelog nefrona biti sledei: U plazmi: Visoke koncentracije ureje i kreatinina; Niska koncntracija bikarbonata i nizak pH; Hiperkalemija; Hiperurihemija i hiperfosfatemija. U mokrai: Smanjem volumen; Niska koncentracija natrijuma; samo kada je usporen protok krvi kroz bubrege (koji stimulie izluivanje aldosterona); Visoka koncentracija ureje i zbog toga visoka osmolalnost, samo kada je stimulisano izluivanje ADH. B ) Smanjenu funkciju tubula uz normalnu funkciju glomerula Kada su oteene elije tubula, oteana je regulacija sastava i zapremine urina. Smanjena reapsorpcija rastvorenih supstanci iz proksimalnih tubula umanjuje izoosmotsku reapsorpciju vode na tom mestu. Smetnje se mogu pojaviti u smanjenoj sposobnosti reagovanja na ADH, zbog ega e se stvarati velika zapremina prekomerno razreenog urina. Tubuli ne mogu izluivati vodonikove jone, pa ne mogu normalno apsorbovati bikarbonate ni zakiseliti urin. Ometena je i reapsorpcija glukoze, fosfata, magnezijuma, urata i aminokiselina. U plazmi mogu biti smanjenje koncentracije fosfata, magnezijuma i urata. to e dovesti do sledeih rezultata: U plazmi:

Normalna koncentracija ureje i kreatinina, ( zbog normalne funkcije glomerula); Zbog defekta proksimalnih ili distalnih tubula: niska bikarbonata i nizak pH, kao i hipokalemija; koncentracija

Zbog defekta proksimalnih tubula: hipofosfatemija, hipomagnezemija i hipourihemija. U urinu: Zbog defekta proksimalnih i/ili distalnih tubula: poveana zapremina urina, povien pH u odnosu na pH plazme; Zbog defekta distalnih tubula: neadekvatno visoka koncentracija natrijuma, neadekvatno niska koncentracija ureje i zbog toga niska osmolalnost i pored stimulienog luenja ADH; Usled defekta proksimalnih tubula: opta aminoacidurija, fosfaturija, glikozurija. Kliniki sindromi bolesti bubrega Postoji spektar stanja s promenljivim odnosima izmeu disfunkcije tubula i glomerula. Kada se brzina glomerularne filtracije smanjuje, zadrava e se supstance na koje tubuli mnogo ne utiu, na primer ureja i kreatinin. Njihov klirens pada, a njihove koncentracije u plazmi rastu, iako retko prelaze referentne vrednosti, sve dok brzina glomerularne filtracije nije priblino 30% nia od normalne. Stepen retencije kalijuma, urata i fosfata zavisi od ravnotee izmeu stepena glomerularne retencije i gubitka zbog smanjene reapsorpcije u proksimalnim tubulima. Na glomerularnoj fazi odvaja se filtracijom tako malo da koncentracije u plazmi rastu premda je zakazala reapsorpcija, dok je u tubulima reapsorpcija kalijuma, urata i fosfata dodue smanjena, ali ipak vie nego dovoljna za izjednaavanje retencije izazvane nedovoljnom filtracijom. Koncentracije u plazmi mogu biti normalne ili ak niske. Zapremina urina na slian nain zavisi od ravnotee izmeu volumena filtrata i dela tenosti reapsorbovane u tubulima. Filtracija u glomerulima prestaje i bolesnik postaje anurian, a na tubulima se i pored nedovoljne filtracije moe toliko zaustaviti reapsorpcija da on trpi od poliurije. Budui da se normalno reapsorbuje

99% filtrirane vode, vrlo mali pad reapsorpcije moe izazvati velik porast zapremine urina. Dok koncentracija ureje i kreatinina u plazmi najvie zavisi od funkcije glomerula, koncentracija tih supstanci u urinu gotovo potpuno zavisi od tubula. Kako god bio mali volumen glomerularnog filtrata, on uvek ima sastav ultrafiltrata plazme. Taj se sastav menja samo delovanjem tubula. to je jae oteena funkcija tubula, to su koncentracije urina slinije koncentraciji plazme. Akutna oligurija O oliguriji se govori kad je zapremina urina odrasle osobe manja od 400 ml na dan. To obino znai da je glomerularna filtracija usporena. Akutnu oliguriju sa neznatnim oteenjem bubrega, ali usporenom glomerularnom filtracijom, izazivaju mehaniki faktori koji umanjuju gradijent hidrostatikog pritiska izmeu bubrenih kapilara i lumena tubula. Najei uzrok ovog sindoma je nizak pritisak u kapilarima. To se naziva renalna cirkulacijska insuficijencija i moe biti posledica: Intravaskularnih gubitaka pune krvi (krvarenja), volumena plazme (zbog gastrointestinalnih gubitaka ili smanjenjog unosa); Smanjenog pritiska zbog irenja krvnih sudova u oku. Rea je oligurija izazvana porastom pritiska u lumenu tubula. To moe biti vanbubrena ili unutarbubrena prepreka protoku tenosti. Intrarenalna opstrukcija moe nastati kad je lumen tubula zaepljen hemoglobinom, mioglobinom, i ree uratima i kalcijumkarbonatom. Ti sluajevi opstrukcije cilindrima ili edemom tubularnih elija obino su posledica direktnog oteenja bubrega. Uzroci ekstrarenalne opsrtukcije mogu biti kamenci, neoplazme, kontrakcije ili hipertrofija prostate. Akutna oligurija zbog oteenja bubrega nastaje esto zbog nekog od napred navedenih stanja, a moe biti izazvana i: septihemijom, razliitim otrovima i akutnim glomerulonefritisom. Cirkulacijska insuficijencija bubrega je verovatno najei uzrok usporenog glomerularnog filtriranja, uz relativno normalnu funkciju bubrega. Obino nastaje kad je volumen cirkulacije smanjen usled krvarenja ili gubitka tenosti u probavnom traktu. Uremiju zbog disfunkcije bubrega pojaava intenzivna razgradnja proteina. Akutno oligurino zatajivanje bubrega esto sledi posle razdoblja redukovane glomerularne filtracije zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubreg. Izluivanje aldosterona bit e visoko samo kada je cirkulacija krvi kroz bubrege usporena.

Hronini zastoj bubrega nastaje posle epizode akutnog oligurinog zastoja bubrega, ali je esto i rezultat razliih drugih patolokih stanja. U veini sluajeva akutnih oligurinih stanja bubrezi su difuzno oteeni i obuhvaena je glavnina nefrona. U poetku mogu glomeruli delovati dovoljno dobro da bi se odrala koncentracija ureje i kreatinina u plazmi u okviru normalnih vrednosti, ali s vremenom broj oteenih glomerula raste, pa raste brzina izluivanja ureje a time i njena koncentracija u plazmi. Ako se propadanje nefrona nastavlja, stanje se sve vie pribliava glomerularnom kraju spektra, dok konano oligurija ne izazove nagli porast koncentracije ureje i kalijuma u plazmi. Ako se pacijent ne lei kraj mu je blizu. Sindrom pretenog oteenja bubrega U nekim su patolokim stanjima tubuli u veoj meri zahvaeni nego glomeruli, no s vremenom propada celi nefron. elije tubula mogu biti oteene na razliite naine: Taloenjem teko rastvorljivih supstanci u njima i oko njih. Faktori koji stvaraju predispodiciju za to su: hiperkalcemija, hiperurikemija, Bens Donsova proteinurija. Oteenja egzogenim otrovima, napr. nefrotoksinim lekovima, kao to su aminoglikozidi, amfotercin, ciklosporin itd. Drugim otrovima, meu njima tekim metalima. Meu uzronicima koji zbog oteenja bubrega izazivaju nagomilavanje metabolita ili neke druge toksine supstance u elijama, nalaze se: galaktozemija (galaktoza-1-fosfat) i nasledna nepodnoljivost fruktoze (fruktoza-1-fosfat) kao i Vilsonova bolest (bakar), cistinoza (cistin) i Fabrieva bolest (glikosfingolipidi). Nefrotini sindrom Poveana je propustljivost glomerula u nefrotinom sindromu. Kroz glomerule prolaze svi proteini sem onih sa najveim molekulskim masama. Niska koncentracija ureje u plazmi je posledica pojaane glomerularne filtracije, napr. kod trudnica ili smanjenja sinteze naroito kod dece. Bubreni kamenci Bubreni se kamenci obino sastoje od normalnih produkata metabolizma kojima je glomerularni filtrate esto gotovo zasien. Kamenci nastaju kad je visoka koncentracija jednog ili nekoliko sastojaka u glomerularnom filtrate i to zbog: normalne funkcije bubrega, ali male zapremine urina; promene pH mokrae, esto usled delovanja bakterija; zastoja mokrae, zbog smetnji u pranjenju beike; nedostatka normalnih inhibitora.

Bubreni kamenci mogu biti od kalcijumoksalata, kalcijumfosfata, od mokrane kiseline, cistina ili ksantina. 70% bubrenih kamenaca sadri kalcijum.
11.3 BIOHEMIJA JETRE

Jetra je parenhimatozni organ smeten na desnoj strani abdominalne upljine. Jetra odraslog oveka tei oko 1200 do 1600 g, a sastoji se od dva renja, lobusa, od kojih je desni oko est puta vei od levog. Jetra je ovijena vezivnom ovojnicom, capsula fibrosa perivascularis, iji traci ulaze u dubinu. Kroz jetrena vrata na donjem rubu, izmedu desnog i levog renja, ulaze grane jetrene arterije i portalne vene. Jetra, naime, poseduje dvostruki cirkulacijski sistem. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz portalnu venu, a oko 20% kroz hepatinu arteriju. Hepatinom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik, a portalnim krvotokom dospevaju u jetru veinom sastojci koji se tu metaboliziraju. Ogranci portalne vene ulaze u prostore izmedu lobula i dalje se granaju u kapilare koje zrakasto ulaze u lobule i formiraju kapilarnu mreu. Iz venoznih kapilara krv odlazi u centralnu venu koja prolazi sredinom lobula, a odatle u sabirne vene, i na kraju u 4 - 5 hepatinih vena koje na gornjoj strani jetre ulaze u donju uplju venu, vena cava inferior . Jetra je na taj nain bogato snabdevena krvlju. Osim toga, u jetri je i mrea limfnih sudova kojom intersticijska tenost i limfa dospevaju iz jetre u optu cirkulaciju. Iz jetrenih elija izlaze une kapilare, kolangiole, koje takode ine mreu izmeu redova elija te izlaze iz lobula formirajui interlobularne kanalie. Iz tih kanalia tee u u vee, ductus hepatici. Ti kanalii su omotani vezivnim tkivom i izlaze iz jetre te se spajaju u 5 6 cm dugi glavni kanal, ductus hepaticus communis. Ovaj pak s izvodnim kanalom une kese stvara ductus choledochus. Sistemom unih kanala izluuje se u i u njoj supstance iz jetre u unu kesu.
Jetra je sastavljena od velikog broja lobula. Sredinom lobula prolazi centralna vena i paralelno portalnim delom grane portalne vene, hepatine arterije, uni kanali i limfni sudovi. Portalna vena i jetrena arterija dovode krv koja protie kroz posebne kapilare, sinusoide, odakle tee u centralnu jetrenu venu. elije jetrenog parenhima rasporeene su zrakasto od sredine prema periferiji lobula i dele sinusoide, kapilare jetrene arterije i portalne vene. Druga vrsta elija, Kupfferove elije, rasporedene su uz zidove

Slika 11.3 - Jetra

sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu. Odnos Kupfferovih i parenhimatoznih elija u tkivu jetre je 3 : 17. Jetra ima vrlo vanu ulogu u nizu metabolikih, kako katabolikih tako i anabolikih procesa, pa se stoga naziva centralnom laboratorijom organizma. U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenohidrata, lipida, proteina i drugih azotnih jedinjenja. U jetri se takode vre procesi detoksikacije, konjugacije i esterifikacije. Metabolike funkcije vre se u parenhimatoznim elijama hepatocitima, dok su Kupfferove elije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja. Danas je ve poznato i koje subcelularne frakcije vre pojedine od navedenih funkcija.

Slika 11.4 - elija parenhima jetre

Mitohondrije sadre enzime potrebne u metabolikim reakcijama ugljenohidrata, proteina i lipida. U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetski bogatih jedinjenja (ATP). Ribozomi sadre ribonukleinsku kiselinu (RNA) i tu se vre procesi sinteze proteina i procesi konjugacije. U zrnastim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina, vri se sinteza holesterola, konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih organizmu stranih supstanci, dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje Golijevom aparatu. Lizozomi sadre razne enzime, npr. kisele hidrolaze, proteaze, a neki od njih sudeluju u metabolizmu unih boja, gvoa i bakra. Do tih se saznanja dolo na temelju prouavanja pojedinih supcelularnih frakcija dobijenih frakcioniranim centrifugiranjem. Na taj nain se moe razdvojiti citosolska frakcija (citoplazma), mikrozomalna frakcija (ribozomi, zrnasti i glatki endoplazmatski retikulum), jezgro, mitohondrije i lizozomi. Takvo frakcioniranje izvodi se pomou ultracentrifuge, centrifugiranjem na raznim brzinama 11.3.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA I FUNKCIJE

Ispitujui kako jetra obavlja sve pomenute procese, dobija se uvid u njenu funkcionalnu sposobnost. Meutim, upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije, potrebna su razliita ispitivanja, jer se esto dogada da sve funkcije jetre ne budu pogoene ili barem ne u istoj meri. Na primer, moe se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam ugljenohidrata jo normalan i sl. Osim toga, jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko vezana i s drugim organima, pa je kadto teko odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora. Takoe, jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu, pa je ponekad

funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih promena zbog procesa u unim vodovima. ak i kod ciroze jetre ili malignih tumora hepatobilijarnog trakta, zbog njihove relativne polagane progresije, jetra moe neko vreme kompenzatorno odravati funkcionalnu sposobnost. Upravo zbog kompleksnosti problematike ispitivanja hepatobilijarnog trakta, u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili, kako se to kae baterije testova, za koje se uvreio naziv jetrene ili hepatalne probe.

Slika11.5 - Testovi za ispitivanje funkcije jetre

PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA

BOLESTIMA

Odreivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i unih vodova vrlo veliku dijagnostiku vrednost. Poslednjih 30 godina, razvojem klinike enzimologije, mnogo su se poveale mogunosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo funkcionalni poremeaji, a koji se katkad javljaju dosta kasno, u svakom sluaju tek nakon lezije tkiva, enzimatski testovi veinom ukazuju na anatomske promene, dakle ve na samu leziju. Na propustljivost i integritet jetrenih elija ukazuju aktivnosti nekih enzima to pri procesima koji uzrokuju promene propustljivosti elijskih membrana ili nekrozu elija prelaze iz oteenih elija u cirkulaciju, pa se time poveavaju aktivnosti tih

enzima u serumu ili plazmi. Na osnovu enzimske slike moe se zato upoznati priroda i intenzitet patolokog procesa. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri, indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu unih vodova. U bolestima hepatobilijarnog trakta, ve prema vrsti oteenja tkiva, funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja onemoguava normalnu sekreciju ui, dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima, kao aminotransferaza, aldolaze, laktatdehidrogenaze, sorbitdehidrogenaze, glutamatdehidrogenaze, ceruloplazmina, leucinaminopeptidaze, glutamiltransferaze, alkalne fosfataze, 5nukleotidaze, izocitrat dehidrogenaze, malatdehidrogenaze, glukoza6fosfatdehidrogenaze, ornitinkarbamiltransferaze, guanaze, adenozindeaminaze i dr.
Kliniko znaenje.

U infektivnom hepatitisu znatno je poveana aktivnost indikatorskih enzima u serumu. Ti enzimi, zbog promene propusnosti elijske membrane i oteenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom, prelaze u veim koliinama iz elija u krvnu cirkulaciju, to izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. Najvie raste aktivnost serumskih aminotransferaza, AST a do 50, a ALTa i do 100 puta vie od granice referentnih vrednosti. Pri tome je karakteristino da je aktivnost ALT- a vea od aktivnosti AST-a tj. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT, tzv. DeRitisovog kvocijenta, pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1, i u proseku iznosi oko 0,63. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takoe je poviena, ali ne toliko kao aminotransferaza. Aktivnost aldolaze i glutamatdehidrogenaze mogu porasti 10 15 puta iznad granice referentnih vrednosti, a laktat dehidrogenaze i Gglutamiltransferaze neto manje. Aktivnost sorbit dehidrogenaze, enzima karakteristinog za jetru, moe u serumu porasti i do 70 puta iznad normale. Za prognozu i ocenu teine bolesti znaajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH.

Slika 11.6 - Aktivnosti ASTa i ALTa u jednom sluaju infektivnog hepatitisa

U tekim sluajevima

bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike, GLDH je vea od 20 U/L, a SDH od 50 U/L. Kako lezija elija prethodi slabljenju funkcije jetre. to i porast aktivnosti enzima, naroito aminotransferaza, poinje pre nego to se pojave patoloki ispadi klasinih testova. npr. porast koncentracije bilirubina u serumu, promena odnosa proteinskih frakcija koje se vide u elferogramu i flokulacionim testovima i dr. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu poinje rasti i do 3 nedelje pre ostalih laboratorijskih pokazatelja, a to je vano za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa.

Slika 11.7 -Tok promena aktivnosti enzima u serumu u lakem sluaju infektivnog hepatitisa

Slika 11.8 - Tok promena aktivnosti enzima u serumu u tekom sluaju infektivnog hepatitisa

Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu unih vodova ili se izluuju putem ui, kao alkalne fosfataze ili LAPa u akutnom' hepatitisu, malo se povisuju, 2 - 3 puta, a ponekad se, iako ree, nalaze i normalne aktivnosti, npr. alkalne fosfataze. Aktivnost GGT, budui da se nalazi uglavnom u epitelu unih vodova, ali je neto ima i u jetrenom parenhimu, poraste neto vie, ali retko preko 200 U/L. Inae se uopteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oteenja jetre. Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke znaajnije promene, tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji, snizuje se aktivnost holinesteraze. Aktivnosti enzima u serumu obino su normalne ili granine u perzistirajuem hroninom hepatitisu. Neto mogu biti poviene u serumu aktivnosti GGT i ornitinkarbamiltransferaze. Nasuprot tome, u agresivnom hroninom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slino kao i u cirozi jetre. DeRitisov kvocijent AST/ALT obino je iznad 1. Aktivnost GGT je visoka, a naroito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom. Porast aktivnosti GLDH i vei porast aktivnosti ASTa od ALTa ukazuju na nekrotine krize. U nekrotskim krizama (nekrotischer Schub) aktivnosti aminotransferaza, GGT, GLDH, SDH mogu biti vrlo visoke.

U hroninom hepatitisu nalazi se ve oslabljena funkcija jetre, a to uzrokuje esto snienu aktivnost holinesteraze.

Slika 11.9 - Aktivnosti enzima u serumu u bolesnika s kroninim hepatitisom. (1 = gornja granica referentnih vrednosti)

U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta, i obino ASTa vie od ALTa, a ostalih indikatorskih enzima, kao aldolaza, LDH, SDH, neto manje. Aktivnost alkalne fosfataze takoe se umereno povisuje. Medutim, za cirozu je karakteristian jai porast aktivnosti GGT i GLDH. Aktivnost GGT je naroito vlsoka, i do 1000
U 7 L , ponekad i vie, u cirozi alkoholiara. Taj porast GGT u cirozi alkoholiara posledica je toksinog efekta alkohola na mikrosome i indukcije tog enzima alkoholom. Meutim, u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije poviene, nekad ak i normalne, a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. U terminalnoj fazi, kada je funkcionalno aktivno tkivo ve umnogome redukovano. nemaju se vie odakle enzimi izluivati u cirkulaciju, pa se njihove aktivnosti u serumu snizuju. Ali to vie funkciia jetre slabi. sve se vie snizuje aktivnost serumske holinesteraze, i to je karakteristian nalaz u cirozi jetre.

Slika 11.10 - Aktivnosti enzima u serumu u cirozi jetre. (1 = gornja granica referentnih vrednosti)

Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa. U opstruktivnoj utici obino su aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno poviene u serumu, uz jai porast aktivnosti alkalne fosfataze, GGT, LAP i ceruloplazmina. Za razliku od hepatocelularne, u opstruktivnoj utici obino je DeRitisov kvocijent normalan, tj. aktivnost ASTa je vea od ALTa.
Za diferencijalnu dijagnozu je od vanosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu vei od 25, pa ak i od 50, u opstruktivnoj utici taj je odnos obino oko 1 ili neto vei ili manji. Enzimska slika katkad omoguava da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom, jer je u ovom poslednjem sluaju obino sniena aktivnost holinesteraze i jae poviena aktivnost alkalne fosfataze. Ako.su ve prisutne metastaze, esto se nalazi i jai porast aktivnosti aldolaze i LDH.

Slika 11.11. Aktivnosti enzima u serumu u opstruktivnoj utici izazvanoj : a) kamencima, b) tumorom. (1 = gornja granica referentnih vrednosti)

U hepatocelularnom ikterusu s holostazom slika je meana, pa nalazimo aktivnosti enzima u serumu koje ukazuju i na oteenje
jetre i na holostazu, tj. uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze, GGT i LAP. Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje odreivanje aktivnosti vie enzima i njihovi meusobni odnosi

Tabela 11.2 - Aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta Grup Enzim a

II

a ++ + ++ + ++ + + 0 0 + 0 0

b + 0 + + 0 0 0 + +

c + + +

Sindrom d e ++ + ++ ++ + ++ + ++ 0 + 0 ++ ++ ++ + ++ + ++ 0 0

f + 0 + + + + + + + + 0 0

a+ e ++ + ++ + ++ + + ++ + ++ + ++ 0 0

Aspartat aminotransferaza Alaninaminotransferaza Ornitinkarbamil transferaza Glutamatdehidrogenaza

++ + + + ++

III

Alkalna fosfataza Ceruloplazrain gglutamiltransferaza

Holinesteraza Faktori koagulacije

Sindrom:
akutno difuzno oteenje membrane (tip: akutnihepatitis)
+

povieno snieno

kronino difuzno oteenje parenhima (tip: kompenzirana ciroza) diseminirane nekroze (tip: nekrotizirajui napad kod ciroze)

BEZ PROMENE

distrofija parenhimskih elija (tip: supakutna distrofija) opstrukcija unih vodova (tip: ekstrahepatalna opstrukcija) lokalna ekstrahepatalna opstrukcija (tip: metastaze u jetri) a + e) (tip:
holangioiitini oblik akutnog hepatitisa).

11.3.3 UTICA (ICTERUS) Povienje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) ima za posledicu pojavu ute boje koe ili utice. To se prvo zapaa po utim
beloonicama (sklere) i sluznici. Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove utice, a diferenciranje utice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta.

Razlikujemo etiri tipa utice: hemolitika utica, uzrokovana poveanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina, opstruktivna utica, uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu,
hepatocelularna ili parenhimatozna funkcije jetrenih elija i utica, uzrokovana poremeajem ekskretorne

funkcionalna utica. Metabolizam i luenje bilirubina Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina. Hemoglobin se oslobaa prilikom dezintegracije eritrocita u elijama retikuloendotelnog sistema, prvenstveno u slezini, kotanoj sri i jetri.
Cepanjem metenskog mosta izmeu prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje biliverdingvoeglobin, koji se naziva jo koleglobin ili verdohemoglobin. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH 2. Tada se otcepljuje gvoe i globin, a sam biliverdin redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdinreduktaze. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES). Iz elija RESa bilirubin dospeva u cirkulaciju te se u krvi vee na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u elije jetrenog parenhima.Tu se odvaja albumin, a bilirubin se konjuguje u endoplazmatinom retikulumu glukuronskom kiselinom u bilirubin mono I diglukuronid.

Ovu reakciju katalizuje mikrosomalni enzim bilirubinUDPglukuronil transteraza. Time nerastvorljivi bilirubin prelazi u rastvorljivi oblik. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin. Pri spomenutim procesima vaan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz

jetrenu eliju do unih kanalia, u emu igraju ulogu neke supcelularne frakcije, vakuole, lizosomi i Golijev aparat. Naime, prvo se bilirubin vezan jo za albumin koncentruje na povrini sinusoidne membrane i onda ulazi u eliju i vee reverzibilno za dva proteina, ligandin i Z protein. Zatim se u organelama mikrosomalne frakcije (ribosomi, endoplazmatini retikulum) odvaja od transportnih proteina i konjuguje u glukuronid, te se takav preko Golijevog aparata koncentruje na povrini membrane unih kanalia i izluuje u u. Sa ui bilirubin dospeva u tanko crevo, gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje u urobilinogen. Urobilinogen se delom izluuje preko debelog creva u stolici, a drugi deo urobilinogena vraa se enterohepatalnom cifkulacijom, portalnim krvotokom u jetru. Iz jetre se ponovo lzluuje u tanko crevo, a delom preko plexusa hemorrhoidalesa u optu cirkulaciju i dospeva u bubrege i izluuje kao mokrani urobilinogen u koliini od 0,85 6,76 mol (0,5 do 4 mg) dnevno.

Slika 11.12. Normalni metabolizam izluivanje bilirubina

U hemolitikoj utici

hemoglobin se razgrauje u veoj koliini u RESu zbog hemolize eritrocita. Zbog toga se poveava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u cirkulaciji. Ako produkcija bilirubina u RESu poraste trostruko vie od normalnog, jetra, iako zdrava i funkcionalno sposobna, ne moe vie svu tu koliinu bilirubina primati i dalje metabolizirati, pa dolazi do utice. Jetra pojaano meabolizira bilirubin i izluuje ga konjugovanog s glukuronatom u u i preko nje u crevo. Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen, to izaziva tamnu boju stolice. U ui se takoe poveava koncentracija bilirubina I to izaziva predispoziciju za stvaranje unih kamenaca Sterkobilinogen se u veoj koliini vraa enterohepatinom cirkulacijom u jetru. Jetra opet ne moe svu tu koliinu primiti i ponovo izluiti, pa vie une boje dospeva krvotokom u bubrege te se vie urobilinogena izluuje urinom.

Slika 11.13 - Metabolizam bilirubina u hemolitikoj utici

U opstruktivnoj utici stvara se normalno bilirubin u RESu i dospeva putem krvi u jetru koja ga normalno konjuguje. Meutim, usled opstrukcije unih puteva (intrahepatalnih ili ekstrahepatalnih) ne moe se izluivati putem ui u crevo, pa se vraa u krv i koncentracija mu raste. Kako je to bilirubin koji se u jetri ve konjugovao s glukuronatom, koncentracija se poveava na raun konjugovanog bilirubina. Kako se bilirubin ne moe izluivati

u crevo, tu se ne stvara urobilinogen, pa je stolica bleda, aholina. Nema ni enterohepatine cirkulacije urobilinogena, pa ni urobilinogena u urinu. Medutim, u urinu se pojavljuje bilirubin, jer serum sadri visoku koncentraciju konjugovanog bilirubina koji pri prolazu krvi kroz
bubrege lagano prolazi glomerularni filtar.

Slika 11.14. Metabolizam bilirubina u opstruktivnoj utici

U hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj utici, uprkos normalnom metabolizmu

hemoglobin u RESu, funkcionalno insuficijentne elije jetre ne mogu metabolizirati i izluiti sav nastali bilirubin. Ovaj dospeva u jetru, prolazi kroz elije vraa se natrag u jetrene sinusoide i odatle u cirkulaciju, gde se zato njegova koncentracija poveava. Iz krvi prelazi i u urin, pa urin ima karakteristinu boju i utu penu. Funkcionalno nesposobne elije izluuju i manje bilirubina u u i crevo. Zato je smanjen i fekalni sterkobilinogen i stolica je blede boje, ali retko aholina, osim u vrlo tekom oteenju jetre. Iz creva se sterkobilinogen enterohepatinom cirkulacijom vraa portalnim krvotokom u jetru, ali kako je ova nesposobna da ga normalno ponovo primi i izlui u crevo, to vie une boje prelazi u opti krvotok i iz njega putem bubrega u urin.

Slika 11.15 - Metabolizam bilirubina u hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj utici

U funkcionalnoj hiperbilirubinemiji nema U Gilbertovom

patolokih promena u jetri ve ih uzrokuju promene u intracelularnom metabolizmu bilirubina, pa su osim bilirubina laboratorijski nalazi normalni. sindromu poremeen je prenos bilirubina kroz elijske membrane do mesta konjugacije u mikrosomskom podruju. Smanjena je aktivnost bilirubin UDP glukuronil transferaze i konjugacija bilirubina, pa je u serumu poveana koncentracija uglavnom nekonjugovanog bilirubina, i do 80 mol/L.

CriglerNajjarova

hiperbilirubinemija je vrlo retka, a uzrok joj je manjak bilirubin UDPglukuronil transferaze i rezultirajua nemogunost konjugacije bilirubina. Zato se u serumu poveava koncentracija nekonjugovanog bilirubina do vrlo visokih vrednosti. Odmah posle roenja bilirubin se taloi u ganglijskim elijama mozga pa se pojavljuju neuroloki simptomi. Dok su ostale funkcionalne hiperbilirubinemije relativno bezopasne, prognoza je u toj bolesti loa, i bolesnici obino umiru u prvoj godini ivota (tip I) ili kasnije (tip II).

Poremeaj

ekskrecije konjugovanog bilirubina iz mikrosoma u une kapilare uzrok je DubinJohnsonove funkcionalne hiperbilirubinemije. Za tu je bolest zato karakteristina visoka koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu (i do 180umol/L). Zbog poremeaja ekskrecije, poveana je i retencija BSPa, dok su ostali laboratorijski nalazi normalni.

funkcionalne hiperbilirubinemije ubrajaju se jo tzv. ant hiperbilirubinemija, kojoj je uzrok prerano oslobaanje bilirubina u kotanoj sri, I LuceyDriscollov sindrom, u kojem jedan inhibitorni faktor u krvi majke i deteta inhibira konjugaciju bilirubina, pa je poveana koncentracija nekonjugovanog bilirubina u krvotoku.

Osim navedene podele hiperbilirubinemija, zavisno od toga koji je bilirubin povean, mogu se podeliti i na: konjugovane (opstruktivni i hepatocelularni ikterus, Dubin Johnsonov sindrom) nekonjugovane (hemolitini ikterus, Gilbertova bolest, Crigler Najjarova bolest, LucyDriscollov sindrom, ant hiperbilirubinemija). Prema uzrocima mogua je podela hiperbilirubinemija i na:
premikrosomska (hemolitina, ant, Gilbertova bolest),

postmikrosomska (opstruktivna utica, DubinJohnson, upalni procesi). U pojedinim tipovima

utice nalaze se karakteristini laboratorijski nalazi unih boja u krvnom serumu, mokrai i stolici.

Tabela 11.3 - une boje u serumu, stolici i urinu u raznim tipovima utice Bilirubin u serumu
Tip utice

Urin

ukupni

konjugovan Stofica urobilinog bilirubin nekonjugova boja en n smanjen povien tamna povien negativa n pozitiva

Hemolitina

blago

povien Opstruktivna jako povien

aholin negativan

a
Hepatocelularna povien povien

n povien pozitiva n

varira

proporcional no teini
oteenja

Treba napomenuti da u opstruktivnoj utici hiperbilirubinemija moe biti vrlo intenzivna, i preko 400 umol/L, dok se kod hepatocelularne vrl retko susreu tako visoke koncentracije bilirubina. 11.3.4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA Kad se govori o
jetrenim probama, tu se uvek podrazumevaju razni testovi koji ukazuju na raspodelu proteinskih frakcija u serumu. Pre su se u tu svrhu vie koristili razni flokulacioni testovi, a danas elektroforeza proteina. U jetri se sintetizuju albumini, fibrinogen, protrombin i delomino neki globulini, kao globulini koji sadre glukoproteine te lipoproteini iz i globulina, dok se globulini, koji su nosioci antitiiela. stvaraju uopteno u elijama retikuloendotelnog sistema. U jetri se takoe odvijaju procesi transaminacije i deaminacije aminokiselina. Povienje globulina koje se nalazi u pojedinim bolestima hepatobilijarnog trakta moe biti odgovor na snienje koncentracije albumina, ili odgovor retikuloendotela na oteenje jetrenog parenhima. Snienje pak albumina u serumu posledica je nesposobnosti jetre da ih normalno sintetizuje. Isto tako, od funkcionalne sposobnosti jetre zavisi i koncentracija fibrinogena u plazmi. Prema tome, to su iskljuivo pokazatelji funkcionalne sposobnosti jetre i ne mogu se sasvim strogo klasifikovati po bolestima, nego vie zavise od intenziteta smanjenja jetrene funkcije. Na primer, lake oteenje jetre kakvo se moe javiti kod upalnog procesa u hepatitisu, obino izaziva ak blago povienje fibrinogena, dok tek smanjena jetrena funkcija, budui da se fibrinogen sintetizuje u jetri, ima za posledicu smanjenje te sinteze i rezultira padom koncentracije fibrinogena u plazmi.

Obino

je u akutnom hepatitisu malo sniena koncentracija albumina u serumu, uz relativni porast koncentracije globulina, ali se to ne mora uvek javljati. Kod tekih i dugotrajnih bolesti javlja se i apsolutni porast koncentracije globulina usled reakcije retikuloendotela. U infektivnom hepatitisu javlja se i porast koncentracije lipoproteina u serumu, pa se to katkad moe zapaziti i u porastu globulina. Stoga, elferogram serumskih proteina u infektivnom hepatitisu obino pokazuje povienje frakcije i globulina, samo relativno, ili ee, i apsolutno. Flokulacioni testovi koji ukazuju na takve promene su povieni sublimattest, cinksulfattest, amonsulfattest, produeni Weltmannov koagulacioni niz svi oni pokazuju poveanje globulina, te povieni timol test zamuenja i flokulacija zbog poveanja lipoproteina.

U cirozi jetre obino se nalazi inverzija albuminskoglubulinskog kvocijenta, odnosno na elferogramu se vidi smanjenje albumina, do kojeg dolazi zbog smanjene sposobnosti jetre da ih sintetizuje, i poveanje globulina. Meutim u dobro kompenzovanoj cirozi mogu proteini biti i normalni. Intenzitet hipoalbuminemije i poveanje globulina zavise od teine oteenja jetre, pa je to vano i prognostiki.
Spomenute promene nisu tako izraene u hroninom hepatitisu, pa su nalazi blae patoloki promenjeni ili ak i normalni, zavisno od funkcionalne sposobnosti jetre.

U opstruktivnoj

utici, u ranoj fazi i ako jo nema oteenja jetrenih elija, proteini i raspodela njihovih frakcija mogu biti i normalni, ali ubrzo porastu 2 globulini koji se uopteno povisuju u akutnim stanjima, a pogotovo u malignim bolestima. Zbog povienja lipida u serumu, prvenstveno holesterola, do ega dolazi kod opstrukcije unih puteva, raste i koncentracija lipoproteina, odnosno globulina. U hroninoj bilijarnoj opstrukciji smanjuje

se i koncentracija albumina raste koncentracija -globulina, to je ve znak sekundarnog oteenja jetre. Novijeg je datuma i test na lipoprotein X, koji je pozitivan u serumu kod opstrukcije unih puteva. Mezenhimalna reakcija rezultira u poveanoj koncentraciji globulina u hroninim infekcijama ili kao posledica stvaranja homolognih antitela izazvanih dezintegracijom tkiva kod hepatocelularne nekroze, kao u agresivnom hroninom hepatitisu. To se jo bolje moe pratiti odreivanjem koncentracije pojedinih imunoglobulina. U infektivnom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi nalazi se povien IgM, u hroninom agresivnom hepatitisu IgG. U portalnoj cirozi IgG, IgM i IgAa koncentracije ta tri imunoglobulina neto je u porastu i u perzistentnom kroninom hepatitisu. U alkoholnoj cirozi raste uglavnom koncentracija IgG i IgA.

Slika 11.16. Elferogrami proteina u bolestima hepatobilijarnog trakta

Ovde su spomenuti proteini i njihove promene koncentracija u krvnoj tenosti samo u vezi s bolesti jetre i unih vodova. U jetri se sintetizuje i pralbumin ije je poluvreme ivota vrlo kratko. Elektroforetski
se retko moe dokazati, ali ga se moe odrediti imunohemijskim metodama. Prema novijim podacima je koncentracija prealbumina u serumu smanjena u poremeajima jetrene funkcije, pa se odreivanje prealbumina moe takoe koristiti za ispitivanje funkcije jetre.

Razvojem imunohemijskih tehnika

omogueno je odreivanje raznih proteina koji se u serumu nalaze u vrlo malim koncentracijama. Tako je zadnjih godina naeno, da u akutnom hepatitisu i primarnom karcinomu jetre raste koncentracija ligandina u serumu , a u hepatalnim bolestima praenim i oteenjem bubrega koncentracija 2 mikroglobulina.

11.3.5 NEPROTEINSKA JEDINJENJA Razgradnjom proteina nastaju u organizmu aminokiseline koje se u jetri deaminiraju te se stvara amonijak. Neto amonijaka nastaje i delovanjem
glutaminaze II u bubregu trag u krv.

iz

glntarnina, te iako se ovaj izluuje urinom, suviak prelazi na

Slika 11.17 - Krebsov ciklus sinteze ureje

Nastali amonijak, koji ie vrlo toksian za organizam, detoksikuje se u jetri na taj nain to sa CO2 stvara ureju. Taj proces sinteze ureje putem
Krebsova ciklusa odvija se samo u jetri. Kao to se vidi iz slike iz NH4 i CO2 nastaje uz utroak 2 mola ATP karbamilfosfat. Ta reakcija je ireverzibilna, a katalizuje je enzim karbamilfosfatsintetaza iji je koenzim N acetilglutaminska kiselina. Nastali karbamilfosfat vee se s ornitinom preko njegove aminogrupe uz enzim ornitinkarbamiltransferaza (OCT) i stvara se citrulin. Ovaj se sa asparaginskom

kiselinom uz utroak jednog mola ATPa kondenzuje u argininojantarnu kiselinu. Tu reakciju katalizira enzimsintetaza argininojantarne kiseline. Delovanjem arginin sukcinatdehidrogenaze razgrauje se argininojantarna kiselina u arginin i fumarnu kiselinu. Konano arginin delovanjem enzima arginaze, daje ureju i ornitin koji ulazi ponovno u ciklus i vee se s novom molekulom karbamilfosfata. Ureja nastaje u tautomernoj formi i izoureja spontano prelazi u ureju. Vraanjem ornitina u reakciju s novim karbamilfosfatom zatvara se ovaj metaboliki ciklus nazvan KrebsHenseleitov ciklus sinteze ureje. Cela reakcija moe se prikazati da se dva mola amonijaka, jedan iz glutaminske kiseline i drugi iz asparaginske kiseline veu s CO2, uz utroak 3 mola ATPa, u ureju:

Za reakciju je potreban

utroak energije oko 59 kJ (14 kcal/mol). Sinteza ureje je efikasan put uklanjanja amonijaka tako da ga se, uprkos stvaranju relativno mnogo amonijaka, u krvi normalno nalazi samo oko 1147 u.mol/L (11 do 70 g/dl). Tek kod tekih oteenja jetre slabi sinteza ureje, pa je povienje koncentracije amonijaka u krvi lo prognostiki znak. Povienje krvnog amonijaka nalazi se u tekoj cirozi jetre i hepatinoj komi.

Neto

amonijaka uklanja se i sintezom glutamina u mozgu, i ta se sinteza poja ava kad se zbog smanjenja sinteze ureje u jetri povea koncentracija amonijaka u krvi. Zbog pojaane sinteze glutamina u mozgu (iz amonijaka i glutaminske kiseline) poveava se koncentracija glutamina u krvi, a u mozgu se smanjuje sadraj glutaminske kiseline. Smanjenje sadraja glutaminske kiseline i drugih meuprodukata ciklusa limunske kiseline uzrokuje smanjenje oksidativnog metabolizma u mozgu te nastupa koma.

Za odreivanje amonijaka u krvi koriste se razne metode, a danas se uglavnom rade enzimske metode i titracija po Conwayu. U terminalnoj fazi ciroze, trovanja hepatotoksinim agensima kao CC14, arsenovim jedinjenjima ili fosforom, slabi sposobnost jetre da se u njoj normalno vri deaminacija aminokiselina i sinteza ureje. Normalno se u krvnom serumu nalazi 2,28 3,93 mmol/L ili 3 do 6 mg/dl aminokiselinskog N. U tekim oteenjima jetre koncentracija moe porasti i do 18 mmol/L odnosno 25 mg/dl.
Metode odreivanja aminokiselina su fotometrijske s ninhidrinom i hromatografske. Koncentracija ureje u lakim oteenjima jetre moe ak i neto porasti usled kompenzacijske sposobnosti jetre, ali u tekim oteenjima slabi sinteza ureje i njena je koncentracija smanjena.

11.3.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA Jetra ima

kljunu ulogu i u metabolizmu ugljenohidrata. U jetri se vri glikogeneza, glikoliza, ciklus limunske kiseline, glikoneogeneza, glikogenoliza, a fruktoza i galaktoza se iskljuivo u jetri pretvaraju u glukozu i njene fosfatne estere. Nadalje se u jetri metabolizuju laktat i piruvat, te stvaraju ketonska tela. Treba, meutim, istai da je funkcija jetre u metabolizmu ugljenohidrata obino poremeena tek kod tekog oteenja jetre. Ti poremeaji mogu se zapaziti u : a ) 'tendenciji prema niskoj koncentraciji glukoze u krvi natate, b) smanjenoj toleranciji prema optereenju glukozom (GTT), galaktozom (GALTTl fruktozom (FTT) c) s m a n j e noj glikogenolizi nakon optereenja adrenalinom (ATT) d) glikozuriji, e) poveanoj koncentraciji mlene kiseline.

U tekim funkcionalnim oteenjima jetre, npr. cirozi jetre, moe se nai smanjena tolerancija glukoze i smanjena glikogeneza.
Meutim, koncentracija glukoze u krvi natate je varijabilna i ponekad izrazito sniena, ispod 2,2 mmol/L, zbog smanjene glikogenolize. Kriva GTT se moe strmo uzdizati i dostie maksimum unutar jednog sata, a vrednosti mogu dosei i oko 11 mmol/L (oko 200 mg/dl), ali se zatim polagano spuste i na hipoglikemine vrednosti. Meutim, kako na GTT utiu i mnogi drugi faktori, a i promene se nalaze samo u vrlo tekim funkcionalnim poremeajima jetre, taj se test malo koristi u dijagnostici hepatalnih bolesti. Bolje je raditi u tu svrhu galaktoza ili fruktozatoleranstest, koji su specifini za jetru. Smanjena tolerancija galaktoze i fruktoze javlja se u tekoj aktivnoj cirozi jetre, a nekad i u opstruktivnom ikterusu s tekim sekundarnim oteenjima jetre.

11.3.7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA Jetra ima

vanu ulogu u metabolizmu lipida. U tom se organu vri sinteza masnih kiselina, fosfolipida, holesterola i lipoproteina. Nadalje se u jetri vri esterifikacija holesterola i stvaranje unih kiselina kao i metabolika razgradnja masnih kiselina, te stvaranje ketonskih tela. Zbog toga se mogu oekivati promene tih parametara pri smanjenom funkcionalnom kapacitetu jetre. U praksi se meutim u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najvie odreuje koncentracija holesterola i njegovih frakcija.

Iako se holesterol sintetizuje u raznim organima, on se

najveim delom sintetizuje u jetri iz aktivnog acetata, a jetra je takoe organ preko kojeg se holesterol izluuje u u. Prema tome, holesterol je pokazatelj i sintetske i ekskretorne funkcije jetre. U jetri se, nadalje, vri esterifikacija holesterola s masnim kiselinama. taj proces se odvija uz sudelovanje enzima acilholesterolaciltransferaze (ACAT), dok u krvi sudeluje enzim lecitinholesterolaciltransferaza (LCAT), pri emu se masna kiselina prenosi s lecitina i vee na C3. atom holesterola.

Slika 11.18. Esterifikacija holesterola

Odreivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je, pored ostalih laboratorijskih testova, za diferenciranje

opstruktivnog

hepatocelularnog

ikterusa.

opstruktivnom

ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti, te postoji znaajna torelacija i s povienjem koncentracije
bilirubina i aktivnosti alkalne fostataze. Pri tome raste uglavnom slobodni holesterol._Nasuprot tome, kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabije povien (npr. u ranoj fazi akutnog hepatitisa). Medutim, kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti, obino izostaje porast serumskog holesterola, pa ak moe biti normalan ili snien. Uopteno se kod malignih bolesti esto nalazi niska koncentracija holesterola. Iako ta pojava jo nije sasvim razjanjena, neki autori to tumae neishranjenou takvih bolesnika.

Teka oteenja

jetre, kakva se mogu nai u cirozi jetre ili toksinom hepatitisu, smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre, pa se u tim stanjima mogu ponekad nai vrlo niske koncentracije holesterola, ak ispod 2,6 mmol/L, i to naroito esterificiranog holesterola, pa mogu biti i manje od 20%, to se u Nemakoj literaturi oznaava kao Estersturtz (nagli pad estera). Takav je nalaz uvek znak vrlo tekog oteenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnou jetre.

Budui

da se u jetri stvaraju fosfolipidi, pre se i odredivanje koncentracije fosfolipida koristilo u oceni funkcionalne sposobnosti jetre, pogotovo odnos koncentracije fosfolipida i ukupnog holesterola. Medutim, danas su ti testovi uglavnom naputeni.

11.3.8 UNE KISELINE une

kiseline su steroidi s 24 Catoma. Sve su to hidroksilirani derivati matine holanske kiseline. Prsteni A i B su im u cispoloaju, a boni im se lanac sastoji od 5 C atoma i zavrava karboksilnom grupom. Hidroksilne grupe su sve u -poloaju. Stvaraju se u jetri iz holesterola i imaju vanu ulogu pri varenju masti. Utiu na rastvorljivost holesterola u ui i stimuliu luenje jetrene ui u unu kesu. U ui se nalaze u mnogo veoj koncentraciji nego u plazmi.

U jetri se sintetizuju tzv. primarne

une kiseline,holna i henodezoksiholna kiselina, iz kojih u crevu delovanjem crevnih bakterija nastaju sekundarne une kiseline, desoksiholna i litoholna kiselina.

Slika 11.19. Struktura unih kiselina: a)primarne, b) sekundarne une kiseline

Kao

to se vidi na slici 11. 18., to su monohidroksi, dihidroksi i trihidroksiderivati holanske kiseline. Najvei deo holesterola, oko 80 90%, metabolizuje se u jetri u une kiseline, i to predstavlia glavni put uklanjanja holesterola.

Biosinteza

unih kiselina u jetri zapoinje hidroksilacijom holesterola na C7. atomu. Nakon toga se prsten redukuje i dolazi do epimerizacije u C3. poloaju (kao intermedijer nastaje keton). Nakon redukcije, a delomino i nakon hidroksilacije na C12. poloaju dolazi do okidativnog skraenja bonog lanca: krajnja se metilna grupa hidroksiluje i oksiduje u karboksilnu te skrati mehanizmom oksidacije. Nastale slobodne une kiseline zatim se aktiviraju s ATPom i koenzimom A te veu s glicinom ili taurinom preko njihovih NH2 grupa).

Slika 11.20. Biosinteza unih kiselina u jetri

Konjugovane

une kiseline se putem ui izluuju iz jetre u unu kesu, gde se u koncentriraju. Tako se snizuje pH ui od 7,5 na oko 6 i time smanjuje stabilnost njihovih micelarnih kompleksa s holesterolom u ui. Soli unih kiselina izluuju se dalje sa ui u tanko crevo, gde delovanjem 7dehidroksilaze iz crevnih bakterija prelaze u sekundarne une kiseline. Deo unih kiselina u crevu sudeluje kao emulgator u cepanju masti i zajedno sa osloboenim masnim kiselinama ponovno se resorbuje kroz crevnu sluzokou. Tu se te kiseline oslobaaju iz jedinjenja s taurinom i glicinom (uglavnom u kolonu) te enterohepatinom cirkulacijom, portalnim krvotokom, vraaju u jetru. U jetri se ponovno hidroksiluju u primarne une kiseline i izluuju u u. Drugi deo unih kiselina, nakon dekonjugacije u kolonu, izluuje se stolicom iz tela. Dnevno se na taj nain stolicom izluuje 294 551mola (120 225 mg) unih kiselina.

Kliniko znaenje.

Slobodne une kiseline se u plazmi veu za albumine, manjim delom i za globuline. Referentne vrednosti zavise dosta od metode odreivanja, a enzimskim metodama naeno je 2,5 do 6,8 umol/L (125 341 g/dl) seruma. Zadnjih godina pridaje se unim kiselinama sve vee dijagnostiko znaenje, i to vie ukupnim unim kiselinama nego pojedinima od njih. Koncentracija ukupnih unih kiselina u serumu povisuje se kod oteenja jetre, naroito kod hroninih bolesti kao to je ciroza jetre. Meutim, najvie se poveava njihova koncentracija kod opstruktivne utice, pa je neki prihvataju i kao test za diferencijafnu dijagnostiku ikterusa. U urinu normalno nema unih kiselina, ali se pojavljuju u opstruktivnoj utici, a ponekad i kod hepatocelularne utice i oteenia jetre.

UKRATKO: BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tenost koja se sastoji od elija i plazme. Na eritrocite otpada vie od 99% elija; to znai da leukociti nemaju praktino nikakvog udela u fizikim osobinama krvi. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi ine elije. Hematokrit bitno utie na viskozitet krvi, to je on vei to je vea viskoznost. Na viskoznost krvi utiu i koncentracija i vrste belanevina u plazmi. Plazma je deo vanelijske tenosti. Ona je gotovo identina intersticijskoj tenosti koja se nalazi izmeu elija u tkivima, no meu njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belanevina, dok intersticijska tenost ima oko 2% proteina. Belanevine plazme dele se na albumin, globuline i fibrinogen. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. Taj pritisak, nazvan koloidno-osmotski pritisak, spreava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa, beta i gama. Fibrinogen je u plazmi veoma vaan za procese zgruavanja krvi. Krv je prenosioc hranljivih supstanci, elijskih ekskreta, hormona, elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina, koji tkivima donosi kiseonik iz plua. Kad eritrociti proive svoj vek i raspadnu se, elije EPR fagocituju osloboeni hemoglobin, iz kojeg se zatim otputa gvoe. To se gvoe ili ponovo skladiti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. Eritrociti posle prelaska iz kotane sri (u kojoj nastaju) u krvotok ive 120 dana i potom se raspadaju. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Najei uzroci anemije su: a) gubitak krvi, b) aplazija kotane sri, c) poremeaji u sazrevanju eritrocita, d) hemoliza eritrocita koja moe nastati zbog: trovanja lekovima; naslednih bolesti; fetalne eritroblastoze. U tekim anemijama viskoznost krvi se jako

smanjuje. Pojavljuje se hipoksija. Sve to dovodi do poveanog optereenja srca. Leukociti su pokretne jedinice zatitnog sistema u telu. Delom nastaju u kotanoj sri, a delom u limfnim vorovima (limfociti); nakon toga prenose se krvlju u razliita podruja tela u kojima e se iskoristiti. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti, polimorfonuklearni eozinofilni leukociti, polimorfonuklearni bazofilni leukociti, monociti i limfociti. U krvi ima i mnogo trombocita; to su delovi este vrste leukocita, megakariocita. U EPR sistemu sreemo dve vrste elija: a) one koje potiu uglavnom od monocita te su poveanjem svog volumena postale tkivni makrofagi; ima ih u razliitim tkivima, a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova; b) Limfocitne elije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatina tkiva, kao to su limfni vorovi. Leukociti imaju znaajnu ulogu u upalnim procesima. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oteenje. Kad u kotanoj sri, zbog lekova ili ozraenja nakon eksplozije atomske bombe, prestane stvaranje leukocita nastaje kliniko stanje nazvano agronulocitoza, ako se ne lei, ovek najee umire veoma brzo. Leuhemijom se oznaava veoma povean broj leukocita u krvi. Do neobuzdanog stvaranja leukocita moe doi zbog maligne mutacije elija mijelogenog ili limfogenog reda. Leuhemije se obino dele u dve glavne grupe: limfatike leuhemije i mijeloike leuhemije.

BIOHEMIJA BUBREGA: Normalna funkcija bubrega zavisi od normalne brzine filtracije i normalne funkcije tubula Usporena glomerularna filtracija izaziva: oliguriju; uremiju i zastoj izluivanja drugih konanih produkata metabolizma azota, meu njima kreatinina, urata i fosfata; snien sadraj bikarbonata u plazmi i metaboliku acidozu; hiperkalemiju. Oteenje tubula izaziva: poliuriju. Mokraa je suvie razreena i sadri vie natrijuma nego to odgovara stanju hidratacije bolesnika; nisku koncentraciju bikarbonata u plazmi i metaboliku acidozu; hipokalemiju; hipofosfatemiju i hipourikemiju. U veini bolesti bubrega postoje istovremeno smetnje u funkciji glomerula i tubula. Manifestacije bolesti zavise od njihovog odnosa i od ukupnog broja zahvaenih nefrona. Usporena glomerularna filtracija bez znaajnog oteenja bubrega moe biti posledica smanjenja razlike izmeu hidrostatikog pritiska, plazme u kapilarama i tenosti u lumenu tubula. Takvo stanje moe nastati zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubrege, ali i zbog postglomeluralne opstrukcije. Na temelju analiza plazme ne moe se razlikovati akutno oligurino oteenje bubrega od nedovoljne cirkulacije. Oliguriju zbog nedovoljne bubrene cirkulacije uz srazmerno dobru funkciju tubula moemo od akutnog oligurinog zastoja bubrega najbolje razlikovati pomou klinikih podataka. Kada se smatra da bi ipak trebalo izvriti labotarorijske analize, najbolji je indikator koncentracija natrijuma u urinu. Ali nalaz je znaajan samo kad je bubrena cirkulacija u asu izluivanja urina takoe bila niska. Koncentracije ureje i kreatinina u plazmi su u veini sluajeva odrazi promena bubrenog klirensa. I jedni i drugi podaci su dovoljni za dijagnozu i praenje razvoja disfunkcije glomerula. Funkcija tubula

moe se ispitati merenjem sposobnosti bubrega da koncentruje mokrau. Klirens testovi su manje precizni i tani od analiza plazme. Bubreni kamenci nastaju zbog: visoke koncentracije njihovih sastojaka u urinu, bilo zbog oligurije, bilo zbog toga to ih se mnogo izluuje; pH mokrae pri kojem se sastojci lako taloe; i zastoja urina. Od 70% do 90% bubrenih kamenaca sadri kalcijum. Kamenci s kalcijumom su najee idiopatskog porekla, ali treba iskljuiti mogunost da su nastali zbog hiperkalcemije, posebno one primarnog hiperparatireoidizma. Imamo jo kamence od mokrane kiseline, i retko od cistina, ksantina i oksalata.

BIOHEMIJA JETRE: Jetri pripada centralna uloga u mnogim metabolikim procesima. Bilirubin nastaje iz hemoglobina, konjuguje se u jetri, te se zatim izluuje u ui. U crevu se pretvara u sterkobilinogen (fekalni urobilinogen). Neto reapsorbovanog urobilinogena izluuje se mokraom. Metabolizam bilirubina moe se ispitati merenjem koncentracije bilirubina u plazmi i pregledom stolice i mokrae. utica je posledica poviene koncentracije bilirubina u plazmi. Poviena moe biti samo nekonjugovana frakcija ili obe frakcije, to je najee kod odraslih. Rezultati prvih biohemijskih analiza mogu biti tipini za jedan od tri patoloka procesa ili za kombinovane poremeaje: oteenje elija jetre, holestazu i smanjenu masu funkcionalnog tkiva. Uz svaki od tih procesa moe, ali ne mora, postojati utica. Hiperbilirubinemija nekonjugovanog bilirubina bez konjugovanog, obino je znak hemolize. Kod novoroeneta moe hiperbilirubinemija biti prevelika za kapacitet vezivanja proteina, pa slobodni nekonjugovani bilirubin moe prodreti u elije mozga te izazvati kernikterus. Poznato je nekoliko uroenih mana u kojima postoji hiperbilirubinemija. Veinom su srazmerno bezazlene, ali sindrom Crigler-Najjara moe izazvati kernikterus. Odreivanje enzimske aktivnosti od velikog je znaaja za diferencijalnu dijagnostiku. Kliniko-hemijski testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre prema patomehanizmima mogu se grubo klasifikovati u testove: Kojim se identifikuje poremeaj permeabilnosti parenhimskih elija jetre: poveanje ALT, AST, fruktozo-1-fosfat aldolaze, sorbitol dehidrogenaze, LAP i ornitin-karbomil transferaze u plazmi.

Koji

ukazuju na nekrozu elije mitohondrijalne AST u plazmi.

jetre:

pojava

GLDH

Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju protein u EPR-u parenhinskih elija: smanjenje holinesteraze, albumina, nekih faktora koagulacije i fibrinogena u plazmi. Koji ukazuju na opstrukciju u oblasti intra- ili ekstra-hepatinih unih vodova: poveanje AP, LAP, ceruloplazmina i izvesnih unih kiselina u plazmi. Koji ukazuju na proliferaciju mezenhinalnih frakcija u jetri: poveanje 2 i -globulina na elektroferogramu i patoloki rezultati labilitetnih testova. U svrhu screening testova za otkrivanje oboljenja jetre i sekundarnih poremeaja najbolje mogu posluiti AST, ALT, -GT I ChE.

Literatura:
Guyton A. C. Temelji fiziologije ovjeka, JUMELA, Zagreb, 1980. Voet D, Voet JG, Pratt C. Principle of Biochemistry: Life at the Molecular Level, J.Willey and Soons, New York, 2008. Devlin TM. Textbook of Biochemistry with Clinical Correlations, J.Willey and Soons, New York, 2005. Sodeman W. A. Patoloka fiziologija, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1959. traus B. Medicinska biohemija, JUMELA, Zagreb, 1988. Alberts O, Bray D, Lewis J, Raff M, Roberts K, Watson J. Molecular Biology of the Cell, Gerland Publishing, New York, 1994. Devlin TM. Textbook of Biochemistry, Willey-Liss, New York, 1992. Budecke E. Grundriss der Biochemie, Walter de Gruyter, Berlin, 1989. Elliott WH, Elliott DC. Biochemistry and Molecular Biology, Oxford University Press, Oxford, 2009. uri V. Medicinska biohemija, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Voet D, Voet JG. Biochemistry, J. Willey and Soons, New York, 1995. Roskoski R. Biochemistry, W.B. Saunders, Philladelphia, 1996. Riggs T, Chandler AM. Biochemistry, Springer Verlag, Berlin, 1995. Motulsky V. Human genetics, Problems and Approaches, Springer Verlag, Berlin, 1997. Mati G. Osnovi molekularne biologije, Zavet, Beograd, 1997. Martin DW, Mayes PA, Rodwell VW, Granner DK. Harperov pregled biohemije, Savremena administracija, Beograd, 1989. Frayn KN. Metabolic Regulation, A Human Perspective, Portland Press, London, 1996. Karlson P. Biokemija, XI izd., kolska knjiga, Zagreb, 1982. Zilva JF, Pannall PR. Klinika kemija u dijagnostici I terapiji, kolska knjiga, Zagreb, 1979. Berke I, Berke-Tomaevi P. Opta i medicinska enzimologija, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1975. Williams RH. Textbook of Endocrinology, VI izd., W.B. Saunders Company,